Роер Т. Беквит
ЕВРЕСКА ПОЗАДИНА
ХРИШАНСКОГ БОГОСЛУЖЕА
Хришанство е по свом пореклу евреска религиа. Као и егови први следбе-
ници и сам Исус Христос е био евреин. удаизам првога века, нарочито у ра-
сеау, али и у Палестини, е био под знатним утицаем грчке мисли, културе и
езика, премда су егови корени и дае били у Старом завету, а основни езици
и дае еврески и арамески. Наравно, Исусово учее е у велико мери ориги-
нално, али све оно у ему традиционално дугуе удаизму, пре него неком дру-
гом извору. Осим тога, Исус Христос и егови ученици су се у свом раду у ве-
лико мери прилагоавали евреским обичаима. Када се, према томе, постави
питае на коим е основама васпоставено хришанско богослужее, едини
одговор кои може да се да есте да е то евреско богослужее. Грчки утицаи
на хришанско богослужее, кои се испрва нису дотакли евреског богослуже-
а, углавном су касниег датума. Хришанско богослужее е од почетка проа-
вивало оригиналност хришанства, али е у ему такое био видив и егов
традиционални, еврески карактер.
Извори података
Извори наших сазнаа о евреском богослужеу првога века су различити. На-
поуздании су они написани у првом веку или рание, али нам они дау само де-
лимичне информацие. Стари завет е, наравно, основа, с обзиром да садржи пи-
сано правило евреског богослужеа. Од дела коа припадау интертестамен-
тарно групи, удита, Макавеске киге, Кига убилеа, 1 Енохова, Левиево за-
вештае, осиф и Асенета, Сибилина пророштва и Кумрански свици, премда
их е тешко датирати, ипак дау значане податке. Прве стварне чиенице о
обрасцу синагогалног богослужеа потичу из првога века после Христа, и има-
мо их у виду узгредних бележака кое чине Филон, Нови завет и осиф Флавие;
друге чиенице у вези са евреским календаром доноси спис Дидахи и наста-
рии сачувани равински документ, Мегилат Таанит. Осим тога, само хришан-
ско богослужее, како е описано у Новом завету и спису Дидахи, с обзиром да
е под утицаем евреског, сведочи и о евреском богослужеу.
Када, пак, преемо на пое литературе млае од првога века подаци постау
знатно бронии, али ихова применивост у контексту проблематике првога
века постае прилично проблематична. Остала равинска литература почела е да
се записуе отприлике краем другога века, с обзиром на уобичаено датирае

Чланак The Jewish background to the Christian worship преузет е из: The Study of Liturgy,
SPCK London Oxford University Press New York, rev. ed. 1992. Текст са енглеског езика превеo
Вукашин Милиеви.
2
Р. Т. БЕКВИТ
Мишне. Тосефта, таргуми Онкелос и Неофити, Халашки Мидраши су, такое
релативно рани списи, као и бараите (изреке сабране из старих равинских ком-
пилациа изузев Мишне) у два Талмуда.1 Осим тога, сама чиеница да е равин-
ска литература испрва била преношена усмено, а касние записивана, значи да
подаци кое нам она дае могу важити за период век или два пре записиваа. У
некима од поменутих дела налазимо мноштво чиеница везаних за евреско бо-
гослужее у Храму, за синагогално и куно (домае) богослужее, и то знатно
стариих од оних кое нам дае еврески Молитвеник кои почие да се формира
тек у деветом веку.2 С обзиром да се разлаз измеу Цркве и синагоге догодио
краем првога века, вероватно е да су сасвим извесне сличности измеу евре-
ског и хришанског богослужеа последица утицаа кои е евреска богослу-
жбена пракса извршила на хришанско богослужее у првом веку. Изузеци од
овога правила могу да се нау у древно Сирии и Палестини, подручима чие
су географске и езичке околности омогуавале дужи период евреског утицаа.
Изузетак, због свог изузетног познаваа удаизма, представау и личности као
што су Иполит, Ориген, Епифание и ероним. Такое, и у релативно модерно
време, културна доминациа хришанства условава обрнут процес, т. вршее
утицаа хришанског на евреско богослужее. Меутим, чак и када су хришан-
ство и удаизам били у непосредном контакту, ихов меусобни антагонизам био
е углавном довоан да ограничи сваки утица, што важи и за древну Сириу и
Палестину, где су последице утицаа, упркос свему, ипак врло ограничене.
Дае, постое ош два фактора коа додатно компликуу рад са материалом
млаим од првог века. едан од их е чиеница да е 70. године разорен Храм.
Ово мора да е тешко погодило хришане из удества, кои су као додатак хри-
шанском покушали да практикуу и евреско богослужее (храмовна жртва и
Евхаристиа, обрезае и крштее, празновае суботе као и Дана Господег);3
несумиво е да е ово не мае дубоко погодило и нехришанске еврее. За
их е то значило да синагога ние више допуна Храму, ве замена за ега.
Она е, иначе, то ве и била за еврее из расеаа, као и за есене кои су били
одлучени, али е она то сада постала и за утицане палестинске фарисее чии
утица сада ош више расте, с обзиром на чиеницу да е Храм представао сам
центар садукеског утицаа. Истицае учеа и молитве као едино важних дело-
ва богослужеа (изузев обрезаа и обредних умиваа) сада постае доминантно
(свепрожимауе) и, премда нада да е Храм бити обновен ош увек живи, у
меувремену, ослаауи се на алузиу коу дау Пс 53 13с и 51 16с, као и Ис 66 20
и слична места, жртвени закон се едноставно спиритуализуе (дае му се духов-

1 Мишна, Тосефта, ерусалимски и Вавилонски Талмуд у тексту е бити навоени скраено као М.,
Тос., ер. и Баб. За енглеске преводе веине древних евреских (небиблиских) текстова поменутих
у овом тексту, видети E. W. Brooks, Joseph and Asenath, SPCK, New York, Macmillan 1918; R. H.
Charles, The Apocrypha and Pseudepigrapha of the OT, Oxford, Clarendon Press, 1913; J. H. Charle-
sworth, The OT Pseudepigrapha, London, Darton, Longman & Todd, 19835; F. H. Colson et al., ed.,
Philo, Harvard, Loeb, 12 vols, 192962; H. Danby, The Mishnah, OUP, 1933; I. Epstein, The Babilonyan
Talmud, 35 vols. London, Soncino, 193552; A. Diez Mancho, Neophyti 1, Madrid, 196879; J. Neusner,
Thr Tosefta, New York, Ktav, 197786; Vermes, The Dead Sea Scrolls in English, Harmondsworth and
Baltimore, Penguin, 1975; S. Zeitlin, Megillat Taanit as a Source for Jewish Chronology and History,
JQR, 192820. Постои и француски превод ерусалимског Талмуда од M. Schwab, 10 vols, Paris,
187190, aли не и енглески.
2 Види I. Z. Idelsohn, Jewish Liturgy and its development, New York, Shocken, 1932, 56. Ово е едан од
набоих приручника за студенте кои желе да се дае баве овим проблемом. Такое и P. F. Brads-
haw and L. A. Hoffman, The Making of Jewish and Christian Worship, Two Liturgical Traditions, vol. 1,
University of Notre Dame Press, 1991.
3 Видети сведочанство Дап, Рим, Гал, Фил и Кол, као и Евсевиа, ЦИ 3 27, 5.
L O G O S
ЕВРЕСКА ПОЗАДИНА ХРИШАНСКОГ БОГОСЛУЖЕА
3
ни смисао).4 Колико е погоен сам обред пасхалне вечере с обзиром да више
ние био ограничен на ерусалим и да главни моменат више ние била жртвена
животиа, отворено е питае, али извесно е да е постао више домаа, поро-
дична светковина, коа е укучивала и жене и децу, као у евреа у расеау
(Филон, Живот Мосеев, 2, 224с, итд.).5
Други фактор е непотпуна дефинисаност (несталност) старих литургиских
текстова. Равинска литература упууе на то да су структура служби и тематско од-
реее молитава били утврени пре иховог записиваа.6 Стандардизована форма
речи е вероватно постоала, али е служитеима било дозвоено, чак су били и
подстицани, да их парафразирау. Управо ово налазимо у веома раном хришан-
ском богослужеу (устин, 1 Апологиа, 65, 67; Иполит, Апостолско Предае, 10,
35; а такое и постоае два текста Молитве Господе). У такво ситуации, оп-
шта подударност извесних црта евреског и хришанског богослужеа остае као
едини, премда у суштини врло неасан, траг веома извесног утицаа.
евреска богослужбена места
У време роеа хришанства постоала су три главна места евреског богослу-
жеа: Храм, синагога и дом. Храм е, пре свега, разумеван као место приноше-
а жртава, што, наравно, ние било дозвоено ни на едном другом месту; али, с
обзиром на Божие обеае да е управо ту срести Израила, то е такое било ме-
сто на коме су, или према коме, су евреи произносили свое молитве (1Цар 8
28сс; Лк 1 10, итд.). Осим тога, то е било и место поуке, а та обича су следили и
Христос и апостоли (Лк 2 46с). Жртве кое су приношене у Храму су прописане
Петокижем и спадау у три главне категорие: паенице, приликом коих е це-
локупан принос спаиван као дар Богу; жртве за грехе, када е било дозвоено да
од жртве еде свештеник, али не и поканик, и коом приликом су постоала посеб-
на правила коа су одреивала функциу крви у сврху помиреа; и жртва за мир,
од кое е било дозвоено да, као гост Господи, еде и сам лаик кои е приноси
(lay worshipper). Жртва за грехе на Дан помиреа била е вариациа другог типа,
а пасхална жртва вариациа треег типа. Све ово су углавном биле животиске
(крвне) жртве, али су такое постоале и бине жртве, као нпр. дванаест хлебова
и таман. Закон прописуе утаре и вечере жртве свакога дана у години, са до-
датним жртвама суботом, у почетку месеца, годишим празницима и годишим
празноваем Дана помиреа. Побожни евреи су настоали да доу у ерусалим
макар на празник Пасхе, Педесетнице и Сеница, у складу са Законом (Изл 23 17).
Еванеа сведоче да е Христос посеивао Храм празницима, укучууи и ин-
тертестаментарни празник Обновеа Храма (н 10 22с), а приликом свое по-
следе посете Он дае упутства за приношее пасхалног агета. Тако, иако се у
Новом завету (као и у списима кумранске секте) смисао Храма реинтерпретира
тако да означава Народ Божии, не би требало да изненауе то што су ерусалим-
ски хришани, следеи Христов пример, наставили да посеуу Храм и егове
жртвене свечаности све док нису били одлучени или док Храм ние био разорен.
Без обзира на то да ли е синагога настала као замена за Храм за време роп-
ства или као егова допуна, за оне кои су због велике удаености могли да од-

4 Види I. Z. Idelsohn, Jewish Liturgy and its Development, 26с; I. Elbogen, Der judische Gottesdients
in seiner geschichtlichen Entwiclung, Hildesheim, 1962, 251.
5 Види J. B. Segal, The Hebrew Passover from the Earliest Times to A.D. 70, OUP, 1963.
6 Види I. Z. Idelsohn, Jewish Liturgy and its Development, xvii, 28.
L O G O S
4
Р. Т. БЕКВИТ
лазе у Храм само повремено, она е у своо истории испунила обе улоге. Си-
нагогалне службе су увек биле без жртава. Читае и тумачее Писама у сина-
гоги помие Нови завет (Лк 4 6127; Дап 13 15, 27; 15 21), затим Филон и осиф
Флавие, а само име proseuche (просевхи), кое осиф Флавие, Филон и египат-
ски папируси и натписи (inscriptions) користе за синагогу, сведочи да су ту про-
изношене молитве; али ниедан од древних ауторитета не помие дневне слу-
жбе, изузев у посебним приликама. По Мишни, неке синагоге су имале службе
понедеком и четвртком (Мегила 1, 3; 3, 6 4, 1), а у току две недее годише
лаички maamad е у складу са одрееном свештеничком службом одржавао
дневна богослужеа у одреено синагоги. Но, без обзира на ове изузетке, сина-
гогалне службе су у првим вековима биле ограничене на суботи дан и празни-
ке. Христос редовно учествуе у суботим службама, када и поучава, а где год
би егови ученици проповедали Еванее, настоали су да остану у вези са си-
нагогом што дуже (колико им е било допуштено), покушавауи да у самом е-
вреском езгру заснуу помесну (локалну) Цркву. Тако, када е дошло време да
се помесна Црква одвои од синагоге, као нпр. у Дап 19 8, чини се да она себе и
дае посматра управо као синагогу, као сабраа названа синагоге у ак 2 2 и у
ермином Пастиру (Заповести 11, 14), и да е свое богослужее обликовала
према ономе у синагоги, уз додатак хришанских Тани и дарова и са растуом
тенденциом да се сабраа врше у Дан Господи пре него суботом. У првом а-
сном опису целе хришанске службе (устин, 1 Апологиа 65, 67) утица синаго-
галне утаре службе е очигледан, а ош едан доказ утицаа представа и чи-
еница да е евреска синагога, као и хришанско сабрае, представала место
у коме се у потпуности одвиала инициациа и поука обраеника.
Дом е био место породичног богослужеа. Дужност обрезиваа синова е
увек била на родитеима (Пост 17 22; 21 4; Изл 4 2426), а и касние е остала као
домаа светковина (Лк 1 58с). Тек много касние е пренесена из дома у синагогу.
Дужност родитеа е, такое, било и васпитае деце (Пост 18 19; Изл 13 18; Пс 78
36 итд.). С тим у вези, значано е да се два од три податка из првога века у вези са
приватним читаем Библие односе управо на поучавае деце (4Мак 18 1019;
2Тим 3 15). Суботи ручак е био нарочито радосна породична свечаност; према
Мишни (Беракот), молитве су произношене неколико пута у току оброка над сва-
ким главним елом, као и хлебом и вином; а када би више уди ело заедно, бла-
гослове е за све изговарало едно лице, а као одговор е додавана молитва на крау
оброка. У ову схему уклапау се два благослова приликом Последе Вечере, као и
три молитве агапе са Евхаристиом (Дидахи 9с). Пре вечерег оброка, приликом
уношеа лампе, изговаран е благослов светлости. То се практиковало и приликом
хришанских агапа (Ап. Предае 26, 1827), те управо то може бити извор древне
грчке вечере химне Светлости тиха.
Индивидуално богослужее е такое припадало дому, премда ние било
приватно у мери коу му дае Христово учее (Мт 6 5с). Постоала су три дневна
часа индивидуалне молитве (Пс 55 17; Дан 6 10) коа су била у вези са дневним
жртвама у Храму (езд 9 5сс; Дан 9 20с; дт 9 1 сс; Лк 1 10). едан од ова три часа
е, као што нам сведоче Дап 3 1; 10 3 и 30, био и девети час (данас 15 часова), у
првом веку време вечере жртве (осиф Флавие, Старине, 14, 65; М. Песахим
5, 1), кои е као молитвени час усвоила и Црква (Тертулиан, О посту, 10; Ап.
Предае, 36 5, итд.). У ова три часа изговарана е (рецитована) Тефила, наста-
риа традиционална евреска молитва (М. Беракот 4, 1): овоме одговара хри-
шанско правило (Дидахи 8), да се Молитва Господа произноси три пута днев-
но. Обично два пута дневно, приликом устааа и одласка на починак, бивало е
L O G O S
ЕВРЕСКА ПОЗАДИНА ХРИШАНСКОГ БОГОСЛУЖЕА
5
и благодарее (осиф Флавие, Старине 4, 212) и тада е коришено настарие
евреско благодарее (благодарствена молитва), Шема (М. Беракот 1, 1с). Дру-
ги тип индивидуалне молитве е било обредно купае кое прописуе Петок-
иже у вези са различитим природним незгодама (Лев 1115; Бр 19). Ова пра-
вила су фарисеи допунили додауи им нова.
Секте кое нису биле у заедници са преовлаууим сектама фарисеа и са-
дукеа имале су сопствена богослужбена места. Осим самарана, постоали су и
есени, кои су живели у заедници (не без сличности са раном ерусалимском
Црквом) следууи сопствено интерпретации Закона и дауи нарочито велики
знача обредним купаима. С обзиром да су одбиали да приносе жртве под та-
да владауим условима, били су одлучени (осиф Флавие, Старине, 18, 19).
Кумранско заедници, коа е следила различити (сунчев прим. прев.) календар
киге убилеа и 1 Енохове, били су веома слични есени кои су живели у браку,
а кое помие осиф Флавие (удески Рат, 2, 160с).Чини се да су и египатски
терапевти, кое описуе Филон (De Vita Contemplativa) и кои су Педесетницу др-
жали за главни празник, били сродни eсенима.
еврески утица на чин крштеа7
По сведочанству три новозаветна одека (н 3 226; ев 6 2 и ев 10 22), хришан-
ско крштее може да се сврста у евреске обреде очишеа, а сведочанство пр-
вог одека укучуе и ованово крштее. Два термина коа се односе на ово су
katharismos (уп. Мк 1 44; Лк 2 22; н 2 6) и baptismos (уп. Мк 1 44; ев 9 10). У Лк 11
38 глагол baptizo се користи да опише еврески обред очишеа.
Везу измеу евреских обреда очишеа и хришанског крштеа е обезбеди-
ло обредно погружее обраеника (прозелита) и ованово крштее. За обраене
пагане погружее е додавано обрезау, с обзиром на то да они рание нису држа-
ли закон обредног очишеа (г. Зв Лв 14, 6; Сиб 4, 1657; осиф и Асенета; М.
Песахим 8, 8). Први и треи одеак сведоче да се ово примеивало како у случа-
у обраеа мушкараца, тако и жена, а следствено томе и деце, с обзиром да су на
сличан начин били подложни ономе што е по Закону нечисто (М. Тохорот 3, 6; М.
Нида 5, 35; М. Забим 2, 1). Други и треи одеак сведоче да е, поред обредног
значаа, погружеу придавано и духовно значее опраштаа грехова и поновног
роеа. Бараита у Баб. ебамот 47а-б описуе обред. Кандидате су питали о ихо-
вим мотивима, говорено им е о правилима коих треба да се придржавау, и одмах
би, уколико би показали спремност, били обрезани. Када им рана од обрезаа за-
расте, у присуству два учена човека коа су их упуивала у остала правила, наги
су се погружавали у воду. Жене су у воду погружавале друге жене, а мудраци су
их са одреене удаености поучавали правилима. Бараите у Баб. Керитхот 8б9а
сведоче да е после тога приношена жртва.
У три аспекта ованово крштее иде ош дае. Он довршава реинтерпрета-
циу погружеа као опроштеа грехова. Следствено томе, он га примеуе и
на еврее, а не само на пагане, припремауи их за предстоеи Месиин суд.
Такое, ован сам обава крштеа.
Сличности (упоредне тачке) са хришанским крштеем су многе:
а) И деца су, као и одрасли, била кандидати за обрезае и прозелитско погруже-

7 Термин baptism бие превоен термином крштее само за означавае хришанског обреда и
овановог крштеа ( прим. прев.).
L O G O S
6
Р. Т. БЕКВИТ
е. Могуност да крштее читавог дома у Новом завету (Дап 16 15 и 18 8;
1Кор 1 16) укучуе и крштее деце веома е велика, а постоае праксе кр-
штаваа деце у Цркви сасвим е извесно почев од другог века;8
б) ованово крштее, као и хришанско, означава опроштее грехова; а ово
значее кое му се придае, као и значее крштеа као поновног роеа, ва-
жи и за прозелитско погружее;
в) За разлику од обрезаа, прозелитском погружеу су подвргаване само прве
генерацие обраеника, с обзиром да су обраеници након тога поштовали за-
кон очишеа; али опраштае грехова е било потребно у свако генерации,
што важи и за хришанску праксу;
г) Са хришанске тачке гледишта, опроштее грехова еднако е било потребно
и евреима и незнабошцима;
д) Испитивае мотивацие помие се код Иполита (Ап. Предае, 16, 2);
) Време зацеиваа ране од обрезаа може се довести у везу са временом поуке
и поста кое се помие у спису Дидахи 7, а кое представа основу катихуме-
ната. Меу есенима е такое постоао дуг период искушеништва, а катихетска
тема два пута (Дидахи, 16) се помие и у свицима са Мртвог мора. Меутим,
Нови завет не помие постоае тога периода, како за обраенике из евре-
ства, тако и за оне из незнабоштва (Дап 2 41; 8 12, 16, 36; 9 18; 10 47с; 16 33; 18 8; 19
5; 22 16). Моментално обрезае замеено е моменталним крштеем;
е) Скидае одее, а следствено томе посебан поступак за жене, постои и у си-
риском спису Дидаскалиа 16, кои сведочи да су аконисе погружавале жене
у воду, док су одговарауе речи произносили мушки клирици. Упутства из
Апостолског Предаа 21 3, 5, 11, као и постоае одвоених крстионица у
хришанским базиликама, врло вероватно сведоче о постоау ове праксе.
Ово, меутим, не важи за све евреске обреде очишеа, о чему сведоче и
Лев 14 7; Бр 8 7; 19; ез 36; M. адаим, као и масовна крштеа на отвореном од
стране ована, Исуса и Петра коа следе другачиу праксу, а бележе их н 3 и
Дап 2. Символизам посланица Рим 6 4 и Кол 2 12 упууе на свлачее одее
(нагост), али не и погружее из Тит 35 с;
ж) У случау евреских обреда очишеа самостално вршее обреда е било
нормална, али не и општа поава (Изл 29; Лев 8; Лев 19). ован, као ни рани
хришани, то не практикуе, иако е постоае овакве праксе можда нагове-
штено у Дап 22 16; 1Кор 6 11; 10 2;
з) Коришее текуе воде прописуе Лев 14 57; 15 13; Бр 19 17, а то истиче и Ди-
дахи 7 (као и крштавае у реци у Новом завету).
еврески утица на чин потврде9 и увоеа у заедницу (прво причеше)
Нови завет дае три напомене у вези са полагаем руку приликом инициацие, а
кое символизуе крштески дар Духа (Дап 8 1517; 19 5с; евр 6 2). За ова чин
ние познато да постои предложак у евреским инициациским обредима. Ово
е, вероватно, нови обред инспирисан догааем описаним у Понз 34 9.
Исто може да важи и за чин миропомазаа приликом инициацие. Сведо-

8 Види J. Jeremias, (енг. превод) Infant Baptism in the First Four Centuries, London, SCM; Philadelphia,
Westminster Press, 1960; The Origins of Infant Baptism, SCM, 1963). За другачие гледиште видети K.
Aland, Did the Early Church Baptize Infants?, SCM, 1963.
9 Израз потврда или конфирмациа користимо у преводу с обзиром да текст миропомазае
не подразумева као едини начин вршеа овог обреда.
L O G O S
ЕВРЕСКА ПОЗАДИНА ХРИШАНСКОГ БОГОСЛУЖЕА
7
чанство о овоме е нешто касниег датума, с обзиром да се први пут поавуе у
гностичким текстовима другога века, али е врло вероватно да е инспирисано
повезиваем (миро)помазаа и Духа у 1Сам 16 13; Ис 61 1; Зах 4; 2Кор 1 21с,
као и повезиваем помазаа и обредног очишеа приликом умиваа и пома-
заа свештеника (Изл 29; Изл 40; Бр 8). Штавише, хришански начин миропо-
мазиваа крштених изливаем и крстообразним помазиваем (crossing) (Ап.
Предае, 22, 2), прилично е близак традиционалном евреском начину помази-
ваа свештеника (бараита у Баб. Керитхот 5b итд.). Такое, ние немогуе да е
помазае било део прозелитског погружеа те да га е као такво, у првом веку,
преузела Црква. На ову могуност упууе и меу евреима веома раширени
обича коришеа уа после купаа (Рута 3 3; 2Сам 12 20; ез 16 9; Дан 13 7). У
овом контексту, чин миропомазаа е у почетку вероватно био узгредан додатак
хришанско инициации, кои почие да се помие тек услед символичке ин-
терпретацие. Треа могуност е да миропомазае има есенско порекло. едно
од првих сведочанстава миропомазаа потиче из гностичког Еванеа Филипо-
вог (2. век) кое проповеда посвеее крштеем, миропомазаем и првим при-
чешем, као што чине и Иполит и Тертулиан почетком наредног века, иако ка-
снии (писци прим. прев.) додау и полагае руку. Еванее Филипово везано
е за Сириу, али Валентин, чии е ученик, вероватно, аутор овог еванеа, по-
реклом е из Египта, где е семи-есенско посвеее укучивало едее хлеба и
вина и миропомазае (осиф и Асенета). Четврта могуност е да су миропома-
зае и полагае руку у рано хришанско пракси инициацие едно другом
представали алтернативу, као што е то био случа у пракси исцееа (Мк 5 23;
Дап 28 8 и Мк 6 13; ак 5 14). У случау мушкараца овоме е претходило обрезаe.
Постоае временског размака измеу крштеа и миропомазаа или полага-
а руку у каснио западно пракси нема познатог предлошка у ранио, било
хришанско, било евреско пракси. Меутим, постоае временског размака
измеу крштеа (са миропомазаем?) у детиству и првог причеша у касни-
ем узрасту, засигурно е посведочено. У време свог сталног боравка у Палести-
ни, Ориген око 235. године сведочи да деци ние допуштано да приступау при-
чешу (Омилие на Кигу о Судиама, 6, 2), а извесно е да то важи и за егову
отабину Египат. До сведочанства св. Киприана, кои пише у северно Африци
око 250. године (О палима, 9, 25), нема поузданог доказа о супротно пракси. У
прилог Оригеновом сведочанству иде и сведочантво сириске Дидаскалие 9, у
пасусу кои почие са Поштуте епископе (ed. Connolly, 94.), где период од
крштеа до првог причеша представа дуг период хришанског образоваа.
Настарие сириско сведочанство кое иде у корист супротне праксе су Апо-
столске установе, а настарие египатско сведочанство ош е касниег датума.
С обзиром на ово, вероватно е да рана пракса Палестине, Сирие и Египта по
овом питау трпи утица удаизма. Мишна каже да е она кои наврши трина-
ест година спреман за испуавае заповести (Абот 5, 12; Нида 5, 6), а Segal
држи да е Исусов одлазак у ерусалим у дванаесто години (Лк 2 41) имао сми-
сао припреме за приступае пасхално вечери (обеду) наредне године (уп. М.
ома 8, 4).10 Есени су приступае пасхално вечери одлагали до двадесете годи-
не (уб 49, 17). Ние сигурно да ли е, у било ком узрасту, постоао обред при-
ступаа вршеу религиозних дужности одраслих налик на каснии еврески
чин бар-мицве или налик на чин миропомазаа. Меутим, без обзира на то,
уверее реформатора да ихова пракса миропомазаа има претходника у ра-

10 J. B. Segal, The Hebrew Passover, 254, 257с, итд.
L O G O S
8
Р. Т. БЕКВИТ
но црквено или удаистичко пракси, добиа много маи знача од онога кои
му се уобичаено придае.
еврески утица на службе пре Евхаристие и на дневне службе
Правило да се молитва Тефила изговара у три дневна часа, а Шема у два односи-
ло се и на суботи дан, с тим да су том приликом ови чинови спаани у три авне
синагогалне службе што представа образац кои е око 100. године почео да ва-
жи и за остале дане.11 Меу хришанима, промена дневних часова приватне мо-
литве у авне службе касниег е датума. Суботим даном бивао е и четврти час
молитве, с обзиром на додатну жртву тога дана (Бр 28 9), кои е такое био сина-
гогална служба (M. Беракот 4, 1, 7 итд.). Овоме е додавано и читае и тумачее
Писама тако да су авне службе испуавале веи део дневнога круга (Филон,
Хипотетика, 7 13; осиф Флавие, Против Апиона, 1 209). Ово осветава про-
блематику о броу служби у недени дан код првих хришана, а сведочанство о
томе да е у Витинии око 112. било више дневних служби у току Дана Господ-
ег (Плиние, Писмо Траану 10, 96), добиа пун знача.
Шема, Тефила, па чак и поуке су имале благослове везане за их, али е едино
Шема била, пре свега, благодарее. Тефила, коа се такое назива и Амида или 18
благослова, има пре свега прозбени карактер, али веза сваке прозбе са благодаре-
ем (хвалом) представа значану паралелу мешавини ова два богослужбена мо-
мента у евхаристиским молитвама кое дау Дидахи, устин и Иполит. Примери
различитих врста (за)писаних литургиских молитава намеених богослужеу у
Скинии или Храму, стариих од Шеме или Тефиле, налазе се у Бр 5 1922; 6 2327;
Понз 21 68; 26 310; 1315; у Псалтиру, о чио литургиско употреби сведочи 1Дн 16
742, као и у насловима поединих псалама (нарочито 70.), M. Тамид 7, 4 итд. Писа-
не молитве постое у свицима са Мртвог мора и у спису Дидахи. Кумранска заед-
ница е Псалмима додала своу Кигу химни, а на коришее (певае) обе врсте
текстова у ранохришанском богослужеу упууе 1Кор 14 26; Еф 5 19; Кол 3 16.
Од ових елемената се развила служба пре Евхаристие, као и, нешто спориим
ритмом и мае очигледно, дневне службе, с тим што е Шема замеена захвал-
ним молитвама причасног карактера.12
еврески утица на евхаристиске молитве
Поступци и речи нашега Господа приликом Последе Вечере кое бележе си-
ноптичари и 1Кор 11 следе уобичаени образац чина евреског обеда, исти она
кои е описан и приликом храеа 5000 и 4000 уди, затим у Дап 27 35с, као и
у наранием опису евреске пасхалне вечере (M. Песахим 10). Благослови су
уобичаени, изузев есхатолошких речи Господих и заповести коа се односи на
ихово понавае (Мк 14 22, 24с; 1Кор 11 24с). . еремиас веома инсистира на
томе да е веи (обимнии) обед у коме е Христос учествовао био пасхална ве-
чера (Евхаристиске речи Исусове, SCM 1966), као што и синоптичари сведоче.

11 Види I. Z. Idelsohn, Jewish Liturgy and its Development, xviii, 27с, 118с.
12 За текстове Шеме и Тефиле видети W. O. E. Oesterley, The Jewish Background of the Christian
Liturgy, Clarendon Press, 1925, 42-67; а за ош информациа види R. T. Beckwith, Daily and Weekly
Worship: from Jewish to Christian, Alcuin/Grove, 1987. О синагогалним службама видети стр. 399
403. (у зборнику The Study of Liturgy одакле е преузет ова чланак (види уводну напомену)
прим. прев.).
L O G O S
ЕВРЕСКА ПОЗАДИНА ХРИШАНСКОГ БОГОСЛУЖЕА
9
Ние сигурно како се са овим може ускладити ованово сведочанство: вероватно
н 18 28 користи израз ести Пасху у ширем контексту, што омогуава Понз 16
3. Без обзира на то, сви описи догааа сведоче да е у питау пасхални период.
Основа речи тумачеа е интерпретирае различитих ствари на пасхалном сто-
лу од стране домаина (главе породице) као анамнетичких образаца Изласка (M.
Песахим 10, 5). Пасха е била суштински анамнетички празник и подсеае е
управо значее Христове речи anamnesis (Лк 22 19; 1Кор 11 24с; уп. Филон, De
Congressu, 3943), подсеае увек усмерено ка удима (некоме) (Изл 13 3, 9;
Понз 16 3), што се и односи на Павлову парафразу katangello (1Кор 11 26), т. об-
авуем (те прим. прев.). Тврда да anamnesis (приликом Пасхе), заедно са
своим семитским еквивалентима, представа актуализациу прошлог догааа
нема лингвистичке основе, а ни упоришта у евреско традиции.13 Веи (обим-
нии) обед прерастао е у хришанску агапу коа е, премда е у 1Кор 11 и у Ди-
дахи 9 повезана са Евхаристиом, у време устина и Иполита постала одвоени
догаа. Заедничко обедовае за еврее е било обавезно (Пост 26 2831; Пс 41 9;
Ов 7; н 13 18), нарочито жртвени обеди, коима е домаин био Бог (Пост 31 44
54; Изл 24 511); од овога потиче jезичка формулациа односа измеу Бога и при-
часника као киноние (koinonia), т. заеднице у 1Кор 10 1622. Обеди су, такое,
били радосни догааи (Понз 12 6с; 17 с; 27 7с; 1Дн 29 22; Лк 15 23, 29; Дап 2 46с), с
обзиром да Евхаристиа представа антиципациу (предукус) радосне небеске
гозбе. (Лк 22 30; 1 Кор 11 26; уп. Ис 25 6; Мт 8 11; Отк 19 9). Светотаински език
Киге осифа и Асенете у вези са инициациским карактером едеа благосло-
веног хлеба живота и пиеа благословене чаше бесмртности, такое дае ре-
левантну основу, као и небогослужбени изрази, нпр. и Сир 24 21, где се божанстве-
на мудрост еде и пие кроз кигу Закона, затим таргум Неофити, Изл 16 15, где се
за законодавца Мосеа каже да е небеска мана (уп. н 6 31; 1Кор 10 3).
Текстови благослова (молитава) над хлебом и вином, као и одговарауи
благослов за завршну чашу благослова (здравицу), познати су нам из M. Бера-
кот 6, 1; 7, 3. Теме одговарауих благослова предлaжу бараите (Jeр. Беракот 7,
2; Баб. Беракот 48b) чие е критичко издае приредио еремиас (Евхаристиске
речи Исусове, 110.). Вероватно е да е ова дугачка молитва (благослов) коа
комбинуе славословни и прозбени аспект, била предложак за Иполитову уни-
верзалну евхаристиску молитву, уколико се ош и повеже са молитвеним моти-
вима (благословима) ствараа, откровеа и искупеа из Шеме.14 Исповедае
грехова (Дидахи, 4, 14) може бити инспирисано евреским исповедаем, као у
Лев 16 21, али и Павловим упозореем у 1Кор 11 2734. Sanctus, кои се први пут
поавуе у четвртом веку и то у неевхаристиском контексту и више евреско
форми (Апостолске установе, 7, 35) а поред тога и у молитви освееа, без
суме потиче из Кедуше (Ис 6 3; ез 3 12) синагогалног богослужеа (литурги-
е), што се први пут помие у Тосефти (Toс. Беракот 1, 9).
еврески утица на чин рукоположеа
Из непознатих разлога, дужност поучаваа Закона е у првом веку са свеште-
ника и левита (Лев 10 11; Понз 17 11; Мал 2 57 итд.) прешла на лаике писмо-
знанце, учитее Закона, законике или равине, иначе, у Новом завету, го-

13 Али за друго гледиште види стр. 17, 25, 193, 2478. (такое у The Study of Liturgy прим. прев.).
14 Види R. T. Beckwith, ibid. О евхаристиским благословима види на стр. 193. О евреским бла-
гословима види на стр.72. (у The Study of Liturgy прим. прев.).
L O G O S
10
Р. Т. БЕКВИТ
тово увек везане за фарисее кои су пригодом поучавали у Храму (Лк 2 46), док
е главно средиште иховог утицаа била синагога (Мт 23 6; Мк 1 21с; Лк 5 17; 6
6с). Синагога е готово увек имала едног или више управника кои су били
одговорни за дисциплину (Лк 13 14), одреивали ко е да проповеда (Дап 13 15),
чита одеке из Светог писма или предводи молитве, као и едног послужитеа
(Лк 4 20). Старешине синагоге били су равини (Лк 7 15). Они су се бавили ка-
нонским питаима и поучаваем. Као учитеи, они су суботом тумачили Пи-
сма, о чему сведочи Филон (Хипотетика, 7, 13). Следствено томе, хришанске
старешине су поред пастирске имали и дидактичку службу (Дап 20 28; 1Тим 5
17; Тит 1 9; уп. 1Тим 3 2). Мае е извесно да ли су епископски и аконски чин
директно везани за удаистичку традициу, али у прилог такво претпоставци
сведочи Епифаниев Панарион 30, 11,; требало би видети и T. H. Gaster, The
Scriptures of the Dead Sea Sect, London, Secker & Warburg, 1957, 30810. Изгле-
да да су службе управника синагоге и послужитеа имале чисто локални ка-
рактер, али е зато кижевник, кои е за своу службу припреман (образован) и
вероватно посвеиван, имао много шире подруче делатности, иако се издржа-
вао захваууи трговини. Посвеее е вршено полагаем руку (Toс. Санхе-
дрин 1, 1) што обашава хришанску праксу (Дап 6 6; 1Тим 4 14; 5 22; 2 Тим 1
6),15 те е тако, према Талмуду, сам равин испрва рукополагао свое ученике,
премда е у другом веку право рукополагаа било у рукама народног патриар-
ха (ер. Санхедрин 1, 24), на исти начин као што е, меу хришанима, био у
рукама единоначалствууег (monarchical) епископа.16
еврески утица на календар
Основни Мосеев календар, укратко описан на претходним страницама, у првом
веку е проширен додаваем празника Пурима (ест 9), затим празника Обновеа
Храма (1Мак 4) и осталим постбиблиским празницима и постовима о коима све-
доче дт 8 6, Мегилат Таанит и M. Таанит. Нема сигурног доказа да е Црква наста-
вила да се, после раскида са евреством, придржава макар делимично евреског ка-
лендара, иако е у току другог века извесно хришански осмишено празновае
Пасхе и Педесетнице, док се празновае суботе ава привремено у четвртом веку.
Веома упрошени обред кои практикуе Црква (своди се на крштее, миропомаза-
е и Евхаристиу) повезан е са такое веома поедноставеним календаром, а е-
дине две новости првога века су празновае Дана Господег (Дап 20 7; 1Кор 16 2;
Отк 1 10; Дидахи 14) и пост средом и петком (Дидахи 8). Ова пост е недвосмислено
повезан са евреским постом понедеком и четвртком, а чини се и да е на празно-
вае Дана Господег извршило утица празновае суботе. Као и субота, али не и
други празници, празновае Дана Господег усклаено е са евреском седмицом;
дае, то е дан сеаа (спомена), затим уобичаен дан за заедничко богослуже-
е кое се, опет, заснива на суботем богослужеу синагоге.17

15 За друго гледиште види стр. 345. (такое у The Study of Liturgy прим. прев.).
16 Види дае I. Elbogen, Der judische Gottesdients, 48292; E. Ferguson, Laying on of Hands: its Sig-
nificanse in Ordination, ТS, April 1975, као и дела ту цитирана.
17 Види дае R. T. Beckwith and W. Stott, This is the Day, London, Marshall, Morgan and Scott,
1978; The Origin of the Festivals Easter and Whitsun, SL 13, 1979, 120.
L O G O S