У среду, 28. децембра 2005. године у свечано сали СО Младеновац, под
организациом Клуба Верске наставе Гимназие Младеновац и Храма Успеа
Пресвете Богородице у Младеновцу, са почетком у 19 часова, професор доктор
отац Радован Бигови, предавач на Богословском факултету у Београду, одржао е
трибину на тему зло и насие у свету. Домаин вечери био е протоере отац
Драгоуб Раки, старешина Храма Успеа Пресвете Богородице у Младеновцу.
Овде доносимо садржа трибине, колико год е то било могуе.
************************************************************************
О. Драгоуб Раки. Добро вече и помаже Бог. Вечерас нам е у гостима професор
доктор Радован Бигови, професор Богословског факултета у Београду, и имаемо
прилику да чуемо излагае на тему зло и насие у свету, а данас морамо да
признамо да живимо у таквом свету у коме е много зла и када то зло често
производи и насие. Али, о томе е наш предавач више реи у току вечери. После
излагаа свако може да постави питае кое жели, и шта има да пита. Сада даем
реч професору.
О. Радован Бигови. Часни оци, уважени господине директоре, даме и господо,
драга брао и сестре. Мени е заиста велика радост и незаслужена част да будем
вечерас овде, са вама. Пошто се ова сусрет догаа на заласку едне и почетку нове
године, и уочи великог хришанског празника Божиа, користим ову прилику да
свима честитам Божине празнике и нову годину, са жеом да Бог да свима, затим
вашим роацима, приатеима, пословним партнерима, сва добра и овога и онога
света. Када смо се договарали за тему за ова вечераши сусрет, ето предложена е
оваква тема, зло и насие у свету. То е вечна тема, вечни проблем. Широка и
преширока. И немамо ни претерано много времена да би се одговорило у суштини
на ту тему. Тако да а нисам ни замислио да сада држим неко академско предавае
о овом проблему, ве да укажем на неколико ствари кое, у главном, ви сви знате, и
да, просто, мало разговарамо о томе. Остае една чиеница да, упркос свим
достигнуима модерне цивилизацие, упркос чиеници да човек не само што е
овладао овом планетом, ве овлада и другим планетама, што е узнапредовала
наука, техника, што су узнапредовала сва удска сазнаа, и о човеку и о природи,
поред свега тога остае една болна чиеница да човекова наклоност према насиу
и према злу ние ни мало смаена. Било е вероваа, веровало се да е човек
успети, пре свега захваууи науци, техници, да достигне едан свет изобиа,
благостаа, реда, свет без насиа. Многи су саали, многи и дан данас саау
такав свет, како е то било и у прошлости, тако е и у садашости. На жалост,
насие не само да се не смауе, него се стиче утисак да се оно и повеава. И то
управо навеа и набоа удска достигнуа често од стране самог човека се
окреу против ега самог. Долази, дакле, до злоупотребе, и захваууи управо
томе, данас е суштинско питае како човек, и како уди да сачувау свет од
самоуништеа? ер, многи с правом указуу на ту болну чиеницу да планета се
налази у смртно опасности, и сам живот на о. Постое броне теорие о пореклу
зла. Научне, религиозне, хришанске и нехришанске, али сви се слажу у едном
да е зло нешто што е стално присутно у удско истории. а у покушати да
одговорим на питае: како виде Хришани уопште удски живот. Прво и основно
е да све што постои, дакле читав космос, па и човек у том космосу, према едном
хришанском схватау, есте да е створено од Бога. Дакле, да нам е удски живот
дат и да удски живот ние производ самога човека или природе, све едно, ве е
дар Божии. Са друге стране постои една друга, фундаментална чиеница да све
што е створено, самим тим е и пролазно, самим тим е и смртно. И за Хришане (и
не само за Хришане) навее зло, или извор сваког зла, сваке несрее, есте управо
смрт, као навеи неприате човека. И докле год постои смрт као феномен, дотле
е постоати, у мао или вео мери, зло и насие у свету. Само победа над смру
значие коначну победу над злом и коначну победу над насием. Многи научници,
психолози, антрополози, психиатри, теолози свештеници итд. Сматрау да, у
ствари, та други човеков страх есте страх од смрти. Надуба удска тежа есте
тежа да победи човек смрт. Наука, култура, уметност, свеукупно удско
стваралашво есте своеврсна тежа удског биа да човек управо победи тог свог
навеег неприатеа. И ма колико уди данас говорили да е смрт природна, негде
у прадубинама свог биа они бунтуу против тога, они се не мире са тим. И
савремени човек, упркос свему, смрт доживава као навеу трагедиу. Откуд,
опет, насие? Управо из страха, самоуба, саможивости, гордости, похлепе, а
све се то раа из тог страха од смрти и, истовремено, из жее да се победи, значи,
смрт. Зло се налази, дакле, не само споа, него се налази и у самима нама. Ми на
ова свет долазимо са две могуности. Дакле, една е могуност да се човек може
бескрано усавршавати према добру, и да човек, уз сво труд и уз Божиу помо,
може да постане безмало анео, али исто тако, човек, захваууи своо слободи,
може да постане гори од звери, од животие, чак гори од авола. То е та распон
удског биа, да тако кажемо од Раа до пакла. Шта е у нама да преовлада,
наравно, зависи од наше слободе. уди често, суочени са несреама, са
трагедиама, питау зашто Бог не спречи то. Ако е Свемогу, зашто допушта да
умиру невина деца, зашто невини страдау? Све су то питаа коа свакодневно
слушамо. Па, из едног простог разлога Бог е дао човеку слободу. Човек е
слободно бие и, управо захваууи то слободи, човек има могуност или да се
усавршава у добру, и то бесконачно, или, на жалост, опет захваууи том свом
избору, своо слободи, да се усавршава у злу, ако могу тако да кажем. Изгледа да
се начеше у истории дешавау просто неки циклуси смеиваа и добра и зла. И,
едан светите е говорио: Ми не идемо из победе у победу, ве идемо, у суштини,
из пораза у пораз. Односно, стално падамо и стално негде покушавамо да се
дижемо. Дакле, удска природа е таква, у само нашо пироди постои едан запис,
една тамна страна те удске природе, коа ту природу нашу тера на насие. Ми
нисмо ни свесни шта се у нама све крие и на шта е све човек спреман. Имао сам
прилика, а веруем и ви, да чуем од многих уди, рецимо непосредно пред рат: да
им е неко рекао да е то да раде што раде, да е се таква зверства догаати, према
приатеима, комшиама, они не би могли да веруу. Имате пуно сведочанстава да,
на изглед потпуно нормални, уди у едном тренутку просто нешто пукне, што
кажу преврнесе свиест или савест, и човек, каже, постане гори од звери и од свега.
И ако е ико сазнао ту димензиу удске природе, онда е то, управо, Хришанство.
Оно се поавило у истории са едним захтевом, односно захтевом да се покаемо.
Односно, шта то значи кад се преведе на обичан език? Покаати се, значи, прво,
признати да е наша природа склона злу, да е наша природа смртна, пролазна, и да
у нама потенциално постои тежа ка насиу и ка агресии. Друго, покаати се
значи признати властити грех, кривицу и одговорност и показати спремност да се
човек меа, да поправа и преправа своу сопствену природу. И то е, у суштини,
задатак хришанског живота. Дакле, сви закони, и насавршении, било обичани,
било морални, било правни, што искуство и историа показуу, не могу да зауставе
стихиу зле вое, не могу да зауставе насие у свету, односно, што е нагоре, не
могу да укину смрт као узрок сваког насиа и не могу да укину смрт као навеег
човековог неприатеа. Ми знамо да, ако данас ико има, рецимо, савршене норме,
савршене законе управо има Европа или евроамеричка цивилизациа, да е она на
плану институциа далеко одмакла од свих осталих цивилизациа, али исто тако су
оцене, да е та цивилизациа можда више склона насиу него многе друге
цивилизацие. Упркос свему. Има неких размишаа и теоретичара кои кажу: што
више закона, то више насиа; или: што више закона на едно страни, што веа мо
на едно страни, то веи страх на друго страни. И онда се они, некако, они
меусобно бране и условавау. Просто, закони сами као да сами по себи
изазивау, подстичу, буде на одреена насиа. ер, постои нешто у човеку, управо
удска слобода, коа се опире сваком закону. Постои у човеку бунт против
закона. Дакле, законима, ма како били савршени, или било коим обликом силе,
принуде, не можете зауставити стихиу зле вое. И то су, кажем, Хришани знали
ош пре 2000 година. Отуда е остало као напоуздании пут да се заустави насие
борба, управо, са самом сопственом природом. Дакле, да човек сам, уместо да
поправа и преправа друге, да се труди да меа и поправа себе. Да стално
сузбиа, потискуе и отклаа управо та тамни стуб свое сопствене природе. Те
рушилачке, деструктивне, кое се налазе у ему самом. И едино она кои е
победио зло у себи, та е победио зло у свету на неки начин. И навеи идеал
хришанског живота есте да оплеменимо, култивишемо своу сопствену природу.
Да у другом човеку не гледамо противника, неприатеа, коег треба подчинити,
уништити, ве да у другом човеку гледамо икону Божиу, светиу, брата, наше
друго а, без кога нема ни нашег постоаа. И да нашу природу, наш карактер,
оплеменимо дотле да смо спремни да цело свое бие дамо другоме, без остатка. Да
волимо другог човека без обзира какав е он, да ли е добар или лош, да га просто
волимо као удско бие. У еванеу се и каже: и ние нека велика врлина волети
оне кои вас воле, него е врлина волети оне кои вас не воле, то е тешко. Тешко е
чинити добро онима кои вама чине зло. Некако е природно да чините добро онима
кои вама чине добро, али е тешко управо ово друго. На основу чега и зашто су
Хришани прогласили за начело живота убав чак и према неприатеу, и према
противнику. Управо знауи да се едино убаву може победити мржа; да се
едино добротом може зауставити насие. Ако враате насие за насие, или
покушавате насием да спречите насие, онда га само увеавате. Зато су
Хришани увек против освете. Освета нам увек изгледа праведна. Али, освета, ма
како изгледала праведна, она е увек нови злочин или ново насие. И онда тако се
стално, дакле, на жалост та стихиа зла шири и поприма застрашууе, дакле,
размере. Хришани исто тако, и то треба констатовати, не веруу да е у овом свету
могу ра на земи. Не веруу да може да постои овде, до краа света и историе,
свет у коме нее бити, у мао или вео мери, разних деформациа итд. Као што е
говорио едан руски мислилац, ако е немогу ра на земи, онда требамо да
чинимо све што е у нашо мои да на земи не буде пакао, да нам, колико е то
могуе, живот заеднички буде могу. И ови дани кои нас чекау, велики
хришански празник, Божи, Роее Христово, управо говоре о томе да уколико
хоемо преобража, напредак, онда морамо почети од себе. Поправати и
преправати прво себе, па онда поправати друге. У животу е обично супротно
поправамо друге, меамо друге, желели бисмо све друго да променимо и све
друге да променимо, само не себе. Као по неписаном правилу. За све што нам се
догаа ниакко не окривуемо себе, него увек окривуемо другог и друге. И као
поединци, а и као народ. Ко нам све ние крив за овакво наше стае, за овакву
нашу судбину коа нас е снашла. Веома мали бро е спреман да се суочи са собом,
да се суочи са своим сопственим неделима, промашаима. И ако нисмо криви за
оно што смо чинили, постои кривица за оно што нисмо чинили а били смо дужни
да учинимо, и само та ко има неко самосагледавае себе, самопознае себе,
разумевае свое сопствене природе... Ако не покушамо да променимо, поправимо
себе тешко да и као поединци и као народ можемо кренути напред. И стално се
говори... Занте, било какви програми, макар били насавршении, резолуцие,
декларацие, апели, морализам итд., не помажу. Дакле, помаже само да се свако
ухвати, што се каже, у коштац са собом, да сузбиа колико е могуе, уз Божиу
помо, отклаа ту стихиу зле вое у нама. И за мене е увек велико питае зашто
е, рецимо, Европа, коа есте некад била хришанска у прошлости, откуд толико
насиа. Европски континент и Европани су, уопште, насилници. Изгледа да
едина цивилизациа коа е некако навише отишла у том самосавлаивау зла е
Индиа, Будизам то е читава култура. Зато е она могла, рецимо, да створи едног
Гандиа. Из простог разлога што тамо едан стил живота есте стална борба са
собом, са самосавлаиваем, самоконтролом. Кажем, то е велико питае. Ми смо
често и Бога почиали да претварамо у елата. Те надубе представе европског
човека о Богу су, као: Бог е елат. Младим удима се прети Богом. Као да Бог
нема другог посла, него само чека да кажава, да буде, онако, суров. А заборавили
смо да еванелски Бог, библиски Бог Бог убави, кои се поистовеуе са
човеком, кои дае Тело свое за човека, и за тог хришанског Бога нема отписаних
уди. Ако се сеате, рецимо, сви ти ликови Новог Завета, па, све су то, да кажем
уди од крви и од меса, са много мана, недостатака, али Бог их прихвата не зато
што су морални, праведни, ве зато што они у едном тренутку вапиу за Богом, и
желе да имау однос и везу са Богом. И, отуда, у суштини, сви удски путеви се
своде на два. едан е пут када човек живи сво живот у заедници са Богом и са
другим удима, и други пут е када човек живи сво живот мимо Бога и против
Бога, односно, када сам себе претвори некако у религиу, када сам себе претвори у
божанство, када све што постои, све уде око себе, природу, покушава, колико е
год то могуе, да искористи зарад своих сопствених интереса. И ми данас
слушамо, само интерес треба да постои меу удима, не треба да постои ништа.
Више врло мало можемо чути на авним местима да неко говори о убави, о
солидарности, о давау себе другоме. Владика Никола е говорио да е давае
набое примае. Замислите кад то данас некоме кажете! Он кажу: Па, ви сте
луди! Потпуно друга логика: да е све што треба треба отимати, узимати, и треба
друге користити до оне мере до кое служе нама, нашем сопственом задовоству,
нашим сопственим интересима; онда када више немате интерес, кад вам не пружау
задовоство, па ви их шутнете, треба их се одреи. И онда то, наравно, изазива
несагледиве трагичне последице, ер, онда, зашто не би био интерес некад и да
убиате уде, да уништавате уде зарад своих интереса. А ми сад имамо прилику
свакодневно да слушамо да се одигравау застрашууа насиа у свету, управо са
изговором да су то интереси. И онда, ако е то наш интерес, онда е човеку, на
жалост, све дозвоено. И то насие никада не може да остане пре или касние
некажено. Патриарх Павле често уме да каже: Тежак е хришански живот, али
е много тежи нехришански живот, због своих трагичних последица. Много е
лакше, рецимо, не опиати се, него сносити последице кое уследе после
прекомерног конзумираа алкохола. Или, много е лакше не користити, не
конзумирати наркотике, него сносити све последице узимаа тог задовоства
кое нам се пружа. ер, знамо какве су то трагедие. И много штошта друго. Тако да,
кажем, са едне стране е важно да разумемо своу природу, да прихватамо уде са
манама и недостацима ер их свако од нас има. Не треба да их идеализуемо, ер
чести због те идеализацие долазе велике трауме, поготово код младих уди, ер
млади, рецимо, у том другом виде бога, виде све, а после, кад се освесте, онда виде
неке недостатке и мане, па не могу више да га поднесу. И увек траже тог неког
идеализованог човека, кои, у ствари, не постои на земи. ер, кажем, сви ми
имамо едну исту удску природу. Суштина свега тога е да прихватамо тог другог
и са еговим манама и са еговим врлинама, и да се трудимо, колико е могуе, да
се усавршавамо у добру, а не да се, на жалост, усавршавамо у злу. Има една мисао,
каже: Човек треба да доведе своу природу у стае да не може да чини зло.
Наравно, има и друга могуност да некада доведемо своу природу у такво стае
да та природа не може, а да не чини зло и да не чини насие. Шта е да преовлада
зависи од много фактора, али првенствено код сваког човека зависи од образоваа,
од културе, од авног морала, на шта друштво подстиче итд. На жалост, сведоци
смо да та свеукупни авни живот много више подстиче на насие, него на едну
борбу да се насие потреби у нама самима. Шта гледамо на телевизии? Довоно
е слушати речи наодговорниих уди некада и оних кои имау навеи утица да
се промовише све оно што скрнави удско достоанство, што усмерава и подстиче
удску природу према злу. Нека би нам Бог свима дао снаге да заиста побеуемо у
себи, колико год е то могуе, зло, а да у нама триумфуе добро, да нам Бог да
убави према Богу и према другом човеку. То посебно треба нагласити да е то
една единствена убав. Дакле, тешко е волети Бога ако не волимо другог човека.
Али, исто тако, нема праве убави према човеку уколико нисмо исто тако у
заедници, у односу, у истинско убави са Богом. ер е то една единствена
убав. Она е, у ствари, нешто што се само по себи подразумева. И навише су
волели, и воле уде управо они, кои воле Бога, кои цео сво живот некако
саображавау вои Божио. Онда ти уди и меау историу, и меау народе. За
те промене нека би нам Бог дао снаге. А вама хвала на пажи.
О. Драгоуб Раки. Ако нешто неко жели да сазна, да пита, нека постави питае.
Питае. уди често говоре да у проповедима треба показивати живи пример, па
многи чак иду у ту краност да траже примере код одреених монаха, код уди
кои су ве достигли неко духовно савршенство. Шта би у световном животу нас
Хришана био пример или образац како би требало да се живи, и како бисмо ми
били другима за пример.
О. Радован Бигови. Хвала вам на том питау. наравно, увек е питае: шта е
смисао живота? Или: шта е ци живота? Како Хришани, шта би они требали да
показуу? Изгледа да е данас надуба криза у нашем народу, па не само у нашем.
Народ то ако лепо осеа и каже: све би било бое да има слоге, и да има неког
заедништва. У суштини, ми смо имали и имамо два еднострана стила живота.
Имали смо едан колективизам кои е био тоталитарна идеологиа, пола века, звана
комунизам, где е поединац био ништа, све е био тоталитарни поредак, о свему
е одлучивала партиа. Имате сада потпуно другу краност, а то е да више не
постои ништа заедничко, никакав заеднички дух, него да се смисао живота гради
на единки. И онда видите, у ствари, да та дух заеднице и заедништва се онда
разара, на разне начине, свуда и на сваком месту, и да ни една заедница не
функционише: не функционише породица, не функционише ни Црква, а да не
говоримо о другима. Дакле, ни една заедница не функционише, зато што е
потпуно завладао едан дух кои разара заедницу и заедништво. Чиме Хришани
могу да сведоче и да покажу пример свое вере? Прво, да буду заедница. А то
значи, ние убав, ние савршенство и ние хришански живот да а сам себи будем
све. То е немогуе. Него е управо да ли а прихватам другог, да ли а живим за
другог, да ли сам спреман да сарауем са другим, да ли сам спреман да делим све
што имам, цело свое бие са другим. И, конкретно, то значи како емо бити
пример: ако свака епархиа буде заедница, ако уди буду видели да се ти уди
воле, слажу, поштуу, узаамно воде бригу едни о другима, сарауу, не оговарау,
не клеветау, не чине зло едни другима. Ето, то е еванелски пример истинског
савршенства. И тада е Црква. Црква е друштво, Црква е заедница. То е бити
она идеал, кои е бити образац и модел сваког земаског друштва. А ако будемо
као, на жалост, сада, да не могу два свештеника заедно, не могу два монаха
заедно, да не могу два Хришанина, и кад оду у Цркву, онда, ево гледам а у моо
парохии, кажу: Шта е ова ту? Шта е ови што су до уче били комуаре? Вада
ми имамо неко вее право? Невероватно, дакле! Нико ни са ким не говори, нико
нема потребе за другим, онда свако дое моли се за себе, за неке свое проблеме.
Ми критикуемо протестанте, а у животу смог попримили све нагоре особине
управо тог типа. Радикални хипериндивидауализам.
Питае. Да ли ви мислите да су зло овога друштва секте? Кое су легално
регистроване конфесие на подручу Србие? Да ли се може дозволити да нечастиви
из ове општине дозволе да се поред православног храма гради нека секта? Поред
тога пролазе деца у основну школу и у гимназиу.
О. Радован Бигови. Данас се пуно говори о сектама. То е една посебна тема.
Оно што бих хтео да кажем: у сваком човеку постои нешто секташко. А шта е то у
нама све секташко? Дакле, све оно што нас тера на изолациу, на самозатвореност,
на нетрпеивост према другоме, на искучивост, на фанатизам. Оне верске
заеднице кое су се одвоиле од неке велике цркве су секте. И ми немамо на нашим
просторима пуно одвааа од Православне Цркве, заправо има нешто мало у Црно
Гори, али то е занемариво. Оно што ми имамо данас код нас, то е да се
поавуу неке нове верске заеднице, или религиске заеднице, на различитим
основама. И код нас почиу да делуу неке, пре свега протестантске, заеднице,
кое се шире. Меутим, а мислим да то ние толико опасност колико то нама
изгледа. Мислим да се тиме више прети. Али е суштинско питае: зашто оне
имау баш овде плодно тло? Зато што ми не радимо ништа. И ми се не можемо томе
супротставити тако што емо то константно негирати. То е чувено кафанско
србовае. Мислимо да емо тиме што се бусамо у прса да спасемо своу веру. а
мислим да те тзв. мале верске заеднице, кое ми називамо сектама, оне, управо,
имау шансу баш зато што су оне, меу своим члановима, ако повезане, брину
бригу, социалну солидарност и много штошта друго. Наравно, постое друге врсте
тих заедница, и то е питае где држава треба да дое одо изражаа. То су тзв.
тоталитарне заеднице. То су оне удске заеднице кое атакуу на сам удски
живот. И против тих и таквих организациа, све едно какво схватае заступау,
морау да се спроводе законске мере, морау се спречавати. Али, по мом мишеу
мишеу, Хришани немау разлога да се плаше ако су укореени у своо вери,
имау разлога да имау наду. А Бог е дао човеку слободу. И ако му е Бог дао ту
слободу, онда ми не можемо да му е одузимамо. Дакле, Бог дае човеку слободу,
дае му могуност да живи са им, али и да живи и мимо ега, чак против ега.
Исту такву слободу морамо и ми да правимо према другима. И то е хришанство.
Дакле, Хришани нису никада никоме нешто забраивали силом. Ви сведочите
нешто, а оставате другом да ли е то да прихвати или нее. Е сада, ви знате, да
свака држава мора да поштуе тзв. основна права и слободе. една од тих
фундаменталних права и слобода есте право на слободу савести и вероисповести.
То право подразумева да човек може да буде верууи или неверууи; друго, да
сваки човек може да промени своу веру; и због те чиенице не може да буде
дискриминисан ни по коо основи. Колико а знам, то свака европска држава мора
да угради у сво правни систем. Европа есте нешто рестриктивниа, она дае
предност тзв. традиционалним црквама. Америка то не разуме, ту традициу, него
поштуе начело еднаких права за све. Не можемо се ми на та начин заштитити,
нити то треба покушавати. Ми се можемо заштитити управо афирмациом истинске
вере у сво реални, свакодневни, комплетни живот. Децу е питае како родитеи
и други васпитавау. Да ли га школа више васпитава, или улица, или ко све не? У
вези броа секти. Сматра се да има више од 200. Код нас делуе од прилике толике.
Наравно, питае е око самог имена. Ти представници тих разних организациа,
они се буне, и кажу: Па, ми нисмо секта! Зашто нас сви ословавате оним именом
коим ми не ословавамо сами себе? Зато се данас, од стране научника, више
употребавау изрази мале верске заеднице, или нове верске заеднице или
нови верски покрети. Треба их, опет кажем, поделити на оне тоталитарне, и на
остале кое су, веином, хришанске протестантске заеднице. У свету
протестантских кондфесиа постои око 2000. И онда е много тих заедница, данас
се шир епо свету. Имау не много верника, али их имау, па и на нашим
просторима. И наравно, постое деструктивне, сатанистичке, како се зову. Е то е
оно што заиста треба спречити! Ние ту у питау да ли сте ви против верских
заедница, него е то злоупотреба вере! Злоупотреба вере у негациу живота. Прво
што то ради младима кои су остеиви то их одваа од породице. Труде се не
само физички да их одвое, него да им створе управо патолошку мржу према
породици. Па онда иде према школи и осталом окружеу. Зашто? ер тек тада када
га одвое од те средине, онда могу да му раде шта хое! И онда буде спреман на
све. Такви се уди после жртвуу, и врше се има разне манипулацие. Онда се,
рецимо, прогласи да е самоубиство навеи смисао живота. И дешава се да млади
кои оду у такве заеднице више нее никакав контакт са родитеима, никакав
однос. ер оне то и хое да вам покажу: да ви треба да се одвоите од родитеа, од
околине од света. И ви е те се спасти само ако будете са нама! То е атак на
живот. Да не кажем да су користили разне методе испираа мозга. Злоупотреба
психологие, психиатрие, ма све могуе! Не бирау се средтства да би се неко
придобио за те секте. И то и есте посао државних органа, да било ко ко атакуе на
удски живот, ко подстиче на насие, макар то били и Православни Хришани, то
држава да спречава.
Питае. Да ли би се под зло могао подвести Да Винчиев код? ер, чуо сам о о
страховито много опречних мишеа.
О. Радован Бигови. Ние ни на коме православном да износи едан суд о томе, на
то би могли много бое да одговоре католички теолози, католички свештеници.
Према томе, незгодно е судити о свему томе. Па ние, ни е дна кига сама по себи
ние зло. Али, све зависи од нас самих. На нама е како ту кигу тумачимо. Дакле,
по мом мишеу, кига сама по себи не може да буде зло. Она наравно да може
да подстиче на зло, да подстиче на насие, али све зависи од нас самих.
Питае. Колико е деловае или неделовае Хришанства, конкретно Беседе на
Гори, на пасиван отпор Махатме Гандиа?
О. Радован Бигови. Што се тиче Гандиа, а се име нисам посебно бавио. Али
знам, да су поедини хришански мислиоци, када е Будизам краем 19. и почетком
20. века дошао, доста благонаклоно гледали према Будизму. Свети Никола
Велимирови е написао индиска писма. Пред кра живота е, видеи два светска
рата, све страхоте кое су се догодиле у Европи, констатовао Речи о Свечовеку.
То е егов покуша синтезе Индие и Хришанства. Пошто е Европа Христа
протерала - краем Средег века, односно у Ренесанси заиста есте била борба
против Христа, када се Бог протеривао из умова и срца уди на све могуе начине
Никола завршава са мишу да е Христос окренуо леа Европи и да се усмерио
према Азии, према Истоку. Меутим, то не значи да Хришани могу и треба да
прихватау Будизам као такав. Зашто? ер ихов та аскетизам на крау се завршава
ништавилом, завршава се смру. И, онда, чему то? Али, ипак треба прихватити да у
читаво то култури има нека врста самоограничеа. Код Гандиа не треба
искучити да ние било подстицаа из Хришанства, из неких других религиа
Питае. Да ли се човек може одбранити од зла у свету ако буде надубе повезан
са трансцеденциом?
О. Радован Бигови. Ние ци Хришанина да одбаци свет и да се одрекне света.
ер, човек, као удско бие, припада двама световима. У сваком уском биу
постое два света. едан материални, природни свет; у удско природи се налазе
елементи космоса, и не постои ништа у природи, у свету материалном кои нас
окружуе, а да се то не налази и у нашо природи, удско природи. И, у колико е
човек удско бие, он е везан за природу, он без природе, без света не може да
постои, не може да живи. Он се храни светом. Али то е само едан део приче. То е
само природно бие. Ипак знамо да човек има и нешто друго, има и нешто
Божанско у себи, Боголико у себи. И човек се никада не мири са тим и таквим
светом. Он хое, едноставно, да припада едном другом, другачием свету. И ние
идеал Хришана да побегне од света. Напротив, он хое да се читав космос, сви
уди спасу, сачувау, да ништа не пропадне. Ево, за шта е важан Божи, Роее
Христово? Ми то, на жалост, доживавамо као едну апстрактну догму. Зашто е то
преломни догаа, зашто се чак и време од тада брои? Управо зато што имате сада
Бога кои улази у свет, кои прима удску природу као такву, и уздиже е до самог
Божанског престола. Прослава е, васкрсава е, обнава е. И зато Хришани
никада не треба да буду против света. Напротив, треба да брину о том свету, да га
негуу, да га одржавау, али, исто тако, да цео сво живот управо усмеравау према
Богу, да призивау убав Божиу на себе и на свет. То е Литургиа, ентитет Цркве,
где се све сабира и спаа, и небеско и земаско, и материално и духовно, и преци,
и потомци, живи и умрли.
Питае. Не треба бежати од света. А шта е са монасима?
О. Радован Бигови. Тачно е да многи разумеу монаштво као бекство од света,
или бекство од проблема. а не спорим да постое и такви мотиви, али суштина
монаштва се не разликуе од суштине другог живота. Ци хришанског живота е
исти за све. Не, они не беже од света, него они, у ствари, желе да очисте своу
сопствену природу од зла, и управо тако навише меау свет. Погледате
монаштво у свим православним народима. Свети Сава одлази у Хиландар. И
Хиландар е природа, место, али е то едан посебан амбиент. Ние то негде где
нема проблема. Тамо живе уди од крви и од меса. Монахе муче све муке, све
бриге, сви проблеми као и нас. Али е то едан посебан амбиент, где они заиста
усавршавау своу сопствену природу, свое сопствено бие, оплемеуу га, имау
Бога у себи, Духа Светог, Духа Божиег. И управо те личности су оставиле
надуби траг у нашо истории, надубе промене. Навиеш су учинили за нашу
нациу, културу, Цркву и државу. Дакле, само они уди кои су победили зло у
себи, кои су себе обожили, охристовили, ти оставау надуби траг у истории. И
монаштво е управо то. Свако има право да бира едан начин живота, и монах
изабере да цео сво живот посвети искучиво Богу. То не значи да он бежи од
природе. ер, то би било погрешно, то е онда Платонизам, и то е Манихество итд.
Него он, едноставно, бирта начин живота, и каже: Хоу сво живот искучиво да
посветим Богу, то ми е смисао живота! Не значи да е ему лакше него ономе ко
е у граду. И то е крст. И наша Црква подеднако вреднуе и едно и друго. И оне
кои служе другоме. ми знамо колико е тешко очувати едну породицу, колико е
тешко бити у заедници, колико треба ту убави, труда, жртве, разумеваа. И то су
два пута различита, али коа имау исти ци, а то е вечно постоае.
Питае. Да ли, у тежи за усавршаваем, неком стремеу ка Богу, као и у
падау све дубе и дубе у зло, постое неке границе?
О. Радован Бигови. На жалост, а мислим, да не постое. Искуство показуе да не
постое. Ми никада нисмо савршени, увек имамо могуност да будемо бои. Али,
исто тако, када е у питау падае у зло, нико ош не зна границе зла. Шта све
човек може да уради, тешко е замислити. И то та реални човек, не неко други,
него, можда, на жалост, и ми сами сами.
Питае. Чуо сам да и у Воводини има неких младиа Будиста. Прича се да су
сазнали нешто што потиче 2000 година пре Христа, неки печат Бога, и да е се он
опет поавити на небу 2007. и да е тада све вере да се уедине пошто е едан Бог.
Колико е то истинито, и да ли е то само нека пропаганда?
О. Радован Бигови. Таквих прича имате на стотине хиада. Знате, чим уди
немау Бога, траже нешто у замену за Бога. То е управо оно што и данаши
социолози кажу да не постои друштво кое ние религиозно. Питае е само: кои
е то тип религиозности? То е можда и набои доказ да човек тражи негде Бога. А
наравно може да почне да обожава неке фетише. Ето, та печат, па онда некоме
може да буде наука, некоме уметност, некоме може да буде и кич, некоме може да
буде неко други. Питае е само: шта е неко да изабере за надуби смисао
живота, или за божанство? Кроз историу треба погледати шта све уди нису
узимали као божанство! Како ми Хришани знамо да е наш Бог истинит, а не неки
други, и да е наш прави, а не неки други. Хришани веруу не у неког Бога коега
они замишау, него они веруу у оног Бога кои се има представио, коега су они
чули, видели, и могли су чак да га опипау. еванелист ован нам каже: Ми вам
говоримо оно што смо чули, што смо видели, што руке наше опипаше! И, тако, у
разговору са Муслиманима, Хришани кажу: Када се вама Алах показао?
Никада. Зато се и каже да се Хришанство темеи на откровеу, односно, то значи
да оно веруе у оног Бога кои се поавио у истории, кои се представио човеку.
Неко е рекао: Ако ми покажете какав вам е Бог, а у вам одмах реи какви сте
ви. а мислим да ту има дубоке истине. Хришански Бог е Личност. Дакле, ние
ствар, ние предмет, ние космички демиург, ние центар света. Он е личност. И
зато и кажемо да е човек икона Божиа зато што е и човек непоновива личност.
И он треба да се управо реализуе као личност. Ако Бог ние Личност, ако ние
Троица, ви не можете да говорите о убави. убав увек подразумева однос
намае два биа. Какав би био та бог да кажемо Бог е убав, а он е единка у
математичком смислу? Онда не би могао ни да воли ни да мрзи, ер би био сам себи
довоан. Уопште убав подразумева однос, подразумева релациу, личност. То е,
кажем, аргумент, односно то е хришански Бог у коег Хришани веруу. Ние то
неки филозофски бог. Ви, рецимо, посматрате природу, и онда доете обичним
путем да мора да постои неко бие кое е свет ставило у поред. Али, та бог е
онда неки логички принцип, или космички демиург. Али, ми са тим богом не
можемо да имамо никакав однос. И хиаду других представа. Наравно, имате
представе где е Бог све, а човек ништа. А мислим да е таква представа код нас
доста укореена, у нашем народу. Мислим да е то под утицаем Ислама, и да е то
една од навеих трагедиа, да е то едан од узрока зашто су се младе генерацие,
модерни уди побунили против Бога. Неу Бога кои ме поништава, неу Бога
кои ми гуши слободу, неу Бога кои ме не признае! Млади данас, када
размишау о животу, они Цркву, па и Бога, доживавау као прету слободи
своо. Отприлике: Или у да будем слободан, или у да будем Хришанин.
Испада да то двое се потпуно искучуу! Има хиаду разлога зашто е тако. уди
не схватау да, у ствари, набоа афирмациа удске слободе, удске личности,
удског достоанства, ако хоете удских права, есте, управо, бити истинити
Хришанин. Страх од Бога: Бог е све, човек нема шта да тражи ер е само една
играчка; и своее Хришанства на ра и пакао; систем кажаваа; не смеш ово,
не смеш оно... Па е да каже: Ма, аде, мани ме више, пусти ме да живим мало
докле може! А заборава се да се покаже да е Бог убав, наш Сапутник, наше
друго а. Питате маку да ли више воли оног сина кои о е добар, послушан,
или оног кои е пиандура, или ерку итд. убав е изнад закона. То не значи да се
она слаже са свим оним што он ради нити да то одобрава! Али, значи да она воли
подеднако све. Или, рецимо, едан млади се зауби у едну девоку. Могу сви да
говоре да е она нагора, да е курва, да е оваква, да е онаква... Она е за ега
налепша на свету. И обртно. Зато и кажем да е Хришански Бог, у ствари, Бог
убави.
Питае. Ако бисте могли да нам кажете нешто о екуменизму и учешу Српске
Православне Цркве у томе.
О. Радован Бигови. Данас се говори о екуменизму и говори се о
интеррелигиском диалогу. То су две различите ствари. Екуменизам е настао
негде у 19. веку, и то е поава диалога измеу западних и источних Хришана,
дакле измеу Римокатолика, Протестаната и Православних Хришана.
Интеррелигиски диалог е диалог Хришана са другим нехришанским
религиама. Све Православне Цркве учествуу у обе врсте диалога. Ми мислимо да
е то нова поава. Ние то нова поава у истории Цркве уопште. Хришани су
одувек сматрали да е навеа трагедиа што е дошло до тог раскола измеу
западног и источног Хришанства. И, од тада па до дана, у разним периодима, било
е покушаа да дое до помиреа, да се васпостави единство хришанског света. И,
на жалост, начеше због политичких разлога, ние дошло до тога. И, онда, како су
векови пролазили, отуее е бивало све вее, било е разних неприатестава
(имате Крсташке ратове, и много шта друго), непознаваа и меусобног
удааваа. Тако да су, после 10 векова практично, то постала два отуена и
неприатеска света. И у овом периоду е нешто интензивниа та сарада,
разговор. Надамо се да едног дана, ако то буде Божиа воа, е дои до единства
хришанског света. Дакле, у томе наша Црква учествуе. Готово свакодневно се
одржавау разне конференцие. Ту иду званични представници Цркве кое шае
Свети Архиерески Синод. Код необавештених с правом постои една боазан,
едан страх. наиме, они често мисле да та екуменизам води томе да се Православни
одрекну свог идентитета. Меутим, то никоме од Православних не пада на памет.
Православни, као разлог зашто учествуу у екуменском покрету наводе следее:
прво, желе да упознау западне Хришане; и друго, да се и они представе има.
ер, кад бисте само чули западне научнике, а да не говорим о обичном свету, какве
имау представе о Балкану, о Православу. Ми бисмо се запрепастили. Скоро сам
слушао предавае едног католичког теолога управо на ту тему: Представе
западних интелектуалаца о Православним Хришанима. Западни човек Источно
Хришанство, Православе, па самим тим и Балкан, он ние уопште доживавао
као нешто што припада европско цивилизации! Они су европску цивилизациу
поистоветили са оним светом кои покривау римокатолици и протестанти. Ово е
за их био далеки ориент, деспотизам, примитивизам, нешто што не прихвата
апсолутно хришанску цивилизациу. И то е практично било до 20. века. Тада се
догодила руска револуциа, па су многи православни избегли и нашли уточиште на
западу, и тамо су се формиралки православни центри, тамо су радили можда и
напознатии православни теолози 20. века, и управо та диалог е допринео да
западни свет упозна православе. И то е дало неке резултате кои нама изгледау
безначани, али су суштински страшни важни и битни. Римокатолици су
православне називали шизматицима. Ми смо за их били секта, наедноставние
речено. Као што су ови у Црно Гори за нас. Негде 70. година прошлог века, на
Другом ватиканском концилу, су констатовали да е Православна Црква пуна
Црква, и да они признау све Свете Тане Православне Цркве. И да едан западни
католички Хришанин, уколико нема католичког свештеника може у Православно
Цркви да прихвата и да прима све Свете Тане. Зато се та Други ватинакски
концил називао револуционарним. Зато за их ние више никакав проблем бити са
Православним, ер они православне признау као Цркву. Код нас ние тако, ер ми
немамо едан Васеенски Сабор, не можемо да га сазовемо, и немамо едан
единствени став на нивоу целе Православне Цркев, да кажемо шта су за нас
римокатолици, протестанти, под коим условима и у коо мери ми можемо да
имамо единство са има. ош увек, што е натрагичние, наравно, не постои
могуност заедничког служеа Литургие. И то е фундаментална разлика. Ако би
постоала могуност заедничког служеа Литургие, онда би то био знак
васпоставаа единства Цркве. Али, остае нека нада да се Хришани едног дана
измире, и то би био спас за целу Европу. Друго, нико од Православних не захтева
да се они у том екуменском покрету одрекну идентитета. Разговарао сам са нашима
кои су били на западу, нпр. са владиком Лаврентием, са поконим владиком
Савом, са студентима кои су на западу студирали, н аримокатоличким и
протестантским универзитетима: да ли е некад неко директно или индиректно то
тражио? Никада никоме ние пало на памет да тражи да се одрекну православа.
Православе е по своо природи управо диалог. И не само да водимо само
диалог са католицима и протестантима, него и са Исламом, евреством, са
научницима, и са свим мислиоцима свое епохе. Па, шта су радили Хришани
првих векова, него водили диалог са грчко-римским светом? Са грчком
филозофиом, са римском правном и поитичком мишу. И не само да су водили
празан диалог, него е то био стваралачки диалог. Црква е све оно што е било
добро применила и усвоила, нпр. из римског права и римских институциа.
Хришанима е потребна наука, а а исто мислим и да е потребна научницима вера.
ер искуство показуе да знае без вере може да буде сурово, али и да вера без
науке може да буде стихиска, може да буде слепа. И, отуда, ние наша дилема: или
вера или наука; него: и наука и вера, и знае и вера.
О. Драгоуб Раки. а бих да се захвалим професору Биговиу и свима
присутнима, уз наду да ово нее бити кра, да емо се окупати макар едном
месечно, и то у Црквено сали, и уз вее присуство. И надам се да емо изаи
одавде са много мае зла у себи, са много мае жее за насием.