св. АВЕРКИЕ (Таушев)
(1906-1976)



ЧЕТВОРОЕВАНЕЕ















Наслов изворника:
Руководство к изучению
Священного Писания
Нового Завета
Четвероевангелие
Ахриепископ Аверкий
Превео: Зоран Богданов

bogdanovz@ptt.yu







библиотека:
св.Теодор Вршачки





4











Св.Архиепископ Аверкие
(1906-1976)






5






Руководство за изучавае Светога Писма
Новога Завета састои се од два дела: Четвороеванеа
и Апостола.
Четвороеванее представа конспективни курс
Новога Завета како га е свети Отац нашег времена
архиеп. Аверкие предавао у Свето - Троицко Духовно
Семинарии. Поред многих радова савремених аутора,
навише су коришена дела светих Отаца - посебно св.
ована Златоустог и благовесника св. Теофилакта
Бугарског.

Не наглашавауи стручно - научне циеве
архиепископ Аверкие жели да пружи читаоцима и
изучаваоцима Светога Писма Новога Завета потпору,
дауи куч за правилно и са учеем Православне
Цркве сагласно схватае и тумачее.





6




ПРЕДГОВОР

Ово дело, кое смо назвали: Руководство за
изучавае Светога Писма Новога Завета и састои се из два
дела: Четвороеванеа и Апостола, не претендуе на
оригиналност. Оно представа зборник података сакупених
из низа дореволуционарних научних радова и школских
уxбеника о Светом Писму Новог Завета издатих у Русии, и
кои су служили како за самообразовае, тако и за обуку у
нашим духовношколским заводима. У овом облику
Руководство представа конспективни курс Светога Писма
Новога Завета, како смо га предавали у току три године (1951-
1953. г.) у Свето-Троицко Духовно Семинарии, кои е 1948.
г. отворио Високопреосвеени Архиепископ Витали у Свето-
Троицком манастиру у близини села орданвил - држави
уорк.
При саставау овог руководства коришени су
следеи радови и школски уxбеници:

1. Епископь Михаиль -Толковое Евангелиие вь трех
книгаъ;
2. Епископь Михаиль -Толковьий Апостоль: Дъяния и
Соборныя послания;
3. Епископь еофань Евангельская История о Богь
Сынъ;
4. М. Барсовь Сборникь статей по истолкова-
тельному и назидательному чтению Четвероевангелия вь двух
томахь;
5. Епископь еофань Токование посланий св. апо-
стола Павла;
6. М.Барасовь Сборникь статей по истолкова-
тельному и назидательному чтению Дъяний св. апостоловь;

7

7. М.Барасовь Сборникь статей по истолкова-
тельному и назидательному чтению Апокалипсиса;
8. Прот. Павель Матвъевский Евангельская История
о Богъ-Словъ Синъ Божиемь, Господъ нашемь Иисусъ Христъ,
воплотивемся и воеловъчившемся нашего ради спасения;
9. Б. И. Гладлковь Толкование Евангелия;
10. Свящ. Т. Буткевичь Жизнь Господа нашего Иисуса
Христа Олыть историко критическаго изложения
Евангельской Истории;
11. Ф. В. Фаррарь Жизнь Иисуса Христа вь переводъ
А. П. Лопухина;
12. С. В. Кохомский Обьяснение важнъйишихь мъсть
Четвероевангелия;
13. Прот. М. Херасковь Истолковательное обозръние
свящю книгь Нового Завъета;
14. А. В. Ивановь Руководство кь изучению
священныхъ книгь Новаго Завъта;
15. Прот. Н. Александровь Пособие кь изучению
священнаго Писания Новаго Завъта;
16. Проф. Дрь Н. Н. Глубоковский Евангелия и ихь
благовъстие о Христъ Спасителъ и Его искупительномь
дълъ;
17. Проф. Дрь Н. Н. Глубоковский Благовъстие
христианской свободы вь послании св. апослола Павла кь
Галатамь;
18. Епископь
Кассиань Христось
и
первое
христианское поколъние.

Само по себи се разуме да су навише коришена
дела светих Отаца - посебно св. ована Златоустог и
Благовесник бл. Теофилакта, архиепископа Бугарског, а
такое на темеу светих Отаца саставено тумачее
еванеа у Троицихь листкахь, издаваном до револуцие у
Русии, и Святоотеческое толкование на Евангелие оть
Матъея, кое е издао журнал Въчное у редакции епископа
Методиа у Паризу, у три киге.

8

Не наглашавауи стручно-научне циеве, аутор е
имао у виду да пружи читаоцима и изучаваоцима Светога
Писма Новога Завета потпору, дауи куч за егово
правилно и са учеем св. Православне Цркве сагласно
схватае и тумачее, посебно овде у туини, при краем
недостатку кига и сличних издаа, може барем делимично
заменити све претходне дореволуционарне уxбенике и
приручнике. Да ли е та ци постигао, ние на ему да
просуди. Аутор моли да будемо снисходиви према еговом
делу, колико он ние имао могуности да му се потпуно преда,
онолико колико и захтева изузетна важност предмета, ве е
радио на ему на махове. Али и за ту могуност он е
благодаран Богу, надауи се да егов труд нее остати
бесплодан, и моли све коима Руководство буде на корист да
се помоле за аутора.

епископ АВЕРКИЕ

9

У В О Д

Схватае о Светом Писму Новога Завета

Светим Писмом Новога Завета назива се збирка
оних светих кига кое улазе у састав Библие, кое су се
поавиле после Христовог роеа. Ове киге, по надахнуу
Светога Духа, написали су ученици Господа Исуса Христа,
или свети апостоли.

Ци писаа светих кига Новога Завета и ихов
садржа

Свете киге Новога Завета написали су св.
апостоли с цием да опишу спасее уди, испуено
оваплоеним Сином Божим-Господом нашим Исусом
Христом. У складу с овим високим цием, они нам сведоче о
величанственом догаау оваплоеа Сина Божег, о еговом
земном животу, о учеу кое е Он проповедао, о чудесима
коа е Он чинио, о еговом искупитеском страдау и смрти
на крсту, о првом периоду распростираа вере Христове преко
апостола, разашавау нам Христово учее у егово
многообразно примени у животу и упозоравау о крао
судбини света и човечанства.

Бро, назив и поредак светих кига Новога Завета

Заеднички збир свих светих кига Новога Завета
е двадесет седам. ихово именовае и распоред е следеи:

1. Свето еванее по Матеу
2. Свето еванее по Марку
3. Свето еванее по Луки
4. Свето еванее по овану
5. Дела Апостолска
6. Саборна посланица св. апостола акова

10

7. 1. саборна посланица св. апостола Петра
8. 2. саборна посланица св. апостола Петра
9. 1. саборана посланица св. апостола ована Богослова
10. 2. саборна посланица св. апостола ована Богослова
11. 3. саборна посланица св. апостола ована Богослова
12. Саборна посланица св. апостола уде
13. Посланица св. апостола Павла Риманима
14. 1. посланица св. апостола Павла Коринанима
15. 2. посланица св. апостола Павла Коринанима
16. Посланица св. апостола Павла Галатима
17. Посланица св. апостола Павла Ефесцима
18. Посланица св. апостола Павла Филипанима
19. Посланица св. апостола Павла Колошанима
20. 1. посланица св. апостола Павла Солуанима
21. 2. посланица св. апостола Павла Солуанима
22. 1. посланица св. апостола Павла Тимотеу
23. 2. посланица св. апостола Павла Тимотеу
24. Посланица св. апостола Павла Титу
25. Посланица св. апостола Павла Филимону
26. Посланица св. апостола Павла евреима
27. Апокалипсис, или Откривее св. ована Богослова

Суштина различито именованих светих кига Новога
Завета

Скуп свих светих кига Новога Завета назива се
обично Нови Завет, као сравее са Старим Заветом, ер су у
тим светим кигама изложене нова заповест и нова Божа
обеаа удима - изложен нови завет, или савез Бога са
човеком, утврен на крви Онога кои е дошао на зему и
пострадао за нас, единог заступника Бога и човека - Исуса
Христа (уп. Лк. 22,20; 1. Тим. 2,5; ев. 9,14-15).
Новозаветне свете киге се деле на еванее и
Апостол. Прве четири киге називау се Четвороеванее
или просто еванее, због тога што е у има садржана блага
вест (реч еванее на грчком значи: блага или добра вест,
због чега е и преведено на руски речу: благовъствование) о

11

доласку у свет од Бога прародитеима обеаног Божанског
Искупитеа и о великом делу спасеа човечанства кое е Он
учинио.
Све остале киге Новога Завета обедиуу се под
називом Апостол, пошто у себи садрже повест о делима св.
апостола и ихове поуке првим хришанима.

Подела новозаветних светих кига по садржау

По свом садржау новозаветне свете киге се деле
обично на четири дела:

1. Законодавне, у кое спадау четири еванеа од Матеа,
Марка, Луке, ована, сачиавауи суштину новозаветног
Божег закона удима, ер они излажу за нас догаае
спаситеског живота Господа Исуса Христа и егово
Божанско учее.
2. Кигу историску, каква е кига Дела апостолска, коа
нам излаже историу осниваа и првобитног ширеа
Цркве Христове на земи путем проповеди св. Апостола.
3. Киге Поучне, какве су 7 саборних посланица: една св.
апостола акова, две св. апостола Петра, три св. апостола
ована Богослова и една св. апостола уде, а такое и 14
посланица св. апостола Павла (горе наброаних), кое
садрже учее св. апостола примеено у раним животним
приликама.
4. Кигу Пророчку, какав е Апокалипсис или Откривее
св. ована Богослова, коа садржи таанствена виеа и
представе пророчанства о будуо судбини цркве
Христове, света и човечанства.

Историа канона светих кига Новога Завета

Све новозаветне киге су канонске. Канонску
вредност ове киге су добиле одмах после свое поаве, ер су
свима била позната високоауторитативна имена ихових
аутора. Дивно е поводом тога сведочанство св. ап. Петра у

12

егово друго посланици (3,16), где он говори, као ему
познатим, о свим посланицама св. ап. Павла. Написавши
посланицу Колошанима, св. ап. Павле дае наредбу да се она
прочита и у Лаодикиско цркви (Кол. 4,16). Поседуемо
мноштво доказа за то, да е Црква увек и од самог почетка
признавала канонску вредност познатих нам новозаветних
кига. Ако е и било суме у вези неких кига, на шта воли
да се позива такозвана одрична критика, те суме се
приписуу одрееним особама и не дели их читава Црква.
Ве у писау апостолских мужева налазимо
посебне изводе из готово свих познатих нам новозаветних
кига, а о неким посебним кигама апостолски мужеви дау
директно и асно сведочанство, као о несумиво апостолским
кигама. Тако нпр., поедина места из новозаветних кига
среу се код св. Варнаве, сапутника и сатрудника св. ап.
Павла, у егово посланици; код св. Климента Римског у
еговим посланицама Коринанима, код свештеномученика
Игатиа Богоносца, епископа антиохиског, бившег ученика
св. ап. ована Богослова, у егових седам посланица, из коих
се асно види да су му добро позната сва четири еванеа;
код свештеномученика Поликарпа, епископа Смирнског,
такое ученика св. ована Богослова, у егово посланици
Филипанима, код Папие, епископа ерапоског, такое
ученика св. ована Богослова, у еговим кигама, чие е
делове превео евсевие у своо Црквено Истории.
Мноштво цитата новозаветних светих кига и
извода из их налазимо и код неких познатих црквених
писаца - апологета из другог века. Тако, нпр. св. мученик
устин Философ у своо апологии, Разговор са Трифоном -
евреем и другим делима наводи 127 еван-еских текстова;
свештеномученик Ирине, епископ Лионски, у делу Пет
кига против ереси сведочи о верности сва четири
еванеа и наводи мноштво цитата: Тациан у делу Реч
против елина, разобличавауи безуме безбожника,
доказуе божанско порекло Светога Писма, наводеи текстове
из еванеа; он е први покушао да направи зборник сва
четири еванеа, познатог под називом диатессарона.

13

Познати учите и представник александриске школе Климент
Александриски у свим делима, као нпр. Педагогу или
Стромату и др., наводи брона места из новозаветних светих
кига, са тачношу коа не подлеже никакво суми.
Незнабожачки философ Атинагора приступа читау Светог
Писма са намером да пише против хришана, али уместо тога
постае саан апологета вере Христове, а у своо апологии
наводи читав низ цитата из еванеа, наглашавауи да тако
говори Писмо. Три киге Аутолику св. Теофила, епископа
Антихиског, пружау много навода из еванеа, а по
сведочанству бл. еронима, он е саставио зборник сва четири
еванеа и написао Коментар еванеа. Од ученог
црквеног писца Оригена, кои е живео краем другог и
почетком треег века, до нас е дошао читав низ дела у коима
он наводи огромну количину текстова и новозаветних светих
кига и пружа нам сведочанство да се несумиво признау за
апостолска и божанска писма у читаво поднебесно Цркви,
како четири еванеа, тако Дела Апостолска, Апокалипсис и
14 посланица св. апостола Павла.
Изванредно
драгоцена
су
сведочанства
и
"споаших" - еретика и незнабожаца. У делима еретика
Василида, Карпократа, Валентина, Птоломеа, Хераклиона и
Маркиона налазимо многа места из коих се асно види да су
им добро познате биле новозаветне киге. Сви су они живели
у другом веку. Посебно важно у другом веку есте поава дела
пуног мрже према Христу: Истинито Слово, у коем е сав
материал за напад на хришанство позамио из наша четири
еванеа, при чему се не ретко среу и дословни наводи из
их.
Истина, ние у свим старим наводима светих
кига Новог Завета, кои су дошли до нас, поброано свих 27
кига кое су прихваене у Цркви. У тзв. Мураториевом
канону, смештеном како се мисли у другу половину другог
века и кои е у прошлом столеу нашао проф. Мураторие,
наброана су на латинском езику четири еванеа, кига
Дела апостолска, 13 посланица св. апостола Павла (без
посланице евреима, посланица св. апостола уде, посланице

14

и Апокалипсис св. ована Богослова. Нема никаквих основа да
се та канон сматра официалним црквеним документом. У
другом веку поавио се на сириском езику превод светих
кига Новога Завета, под називом Пешито. У ему ние не
уврштена у списак Мураториа посланица евреима и
посланица св. апостола акова, али нема посланице св.
апостола уде, друге посланице св. апостола Петра, друге и
трее посланице св. апостола ована Богослова и Апокалипсис.
За све ове пропусте могу постоати разлози
посебног карактера, као и сума поединаца у оригиналност
ове или оне киге, али они немау озбиног значаа, пошто су
очито тенденциозни. Познато е, нпр. да е оснивач
протенстатизма Мартин Лутер био подозрив према посланици
св. апостола акова, пошто се у о одлучно наглашава
немогуност спасеа без добрих дела (2,26 - вера без дела е
мртва; уп. 2,14, 17,20 и др.), а не онако како прокламуе
протестантизам као обрнуто, да се човек оправдава само
вером без добрих дела. Толико су тенденциозни и сви остали
слични покушаи да се оповргне наш новозаветни канон.
Што се тиче читаве Цркве у потпуности, она е од
самог почетка примила све признате новозаветне киге, што е
и посведочено 360. г. на помесном Лаодикиском сабору, на
коме е поединачно поброано свих 27 наших светих кига
Новога Завета (60 прав.). Та одлука била е свечано потврена
и добила васеенски карактер на ви Васеенском сабору.




език новозаветних светих кига и историа иховог
текста

Све новозаветне киге написане су на грчком
езику, али не на класичном грком езику, ве на народном
алексан-дриском наречу названом кини, на коме су говорили
или кое е, у сваком случау, разумело сво културно
становништво не само Источне, ве и Западне половине

15

тадаше Римске Империе. То е био език свих образованих
уди тога времена. Апостоли су због тога и писали на том
езику, да би свете киге Новога Завета учинили доступним за
читае и схватае свим образованим граанима.
Писане су од стране аутора или власторучно (Гал.
6,22), или су аутори диктирали преписивачима (Рм. 16,22) на
папирусу, припременом од египатске трске, пером и
мастилом (3. н. 13). Много рее користио се пергамент
припремен од животиске коже и кои е био врло скуп.
Особина писма е и та што су се употребавала само велика
слова грчког алфабета, без знакова интерпункцие и без
одвааа слова. Мала слова ушла су у употребу као и размаци
измеу речи у 9. веку. Данаша подела по главама потиче од
западног кардинала Хуга у 13. веку, а поделу на стихове увео
е париски типограф Роберт Стефан у 16. веку.
У лицима своим учених епископа и презвитера
Црква се увек старала да сачува текст светих кига од сваког
искриваваа, увек могуег, посебно до изума штампе, када
су киге писане руком. Постое сведочанства да су се на
исправау текста у нетачним списима много трудили такви
учени мужеви раног хришанства као што су Ориген, Исихие,
епископ египатски и Лукиан, презвитер антиохиски. Са
изумом штампе тежило се да се новозаветна киге штампау
по набоим древним рукописима. У прво четвртини 16. века
поавила су се два штампана издаа новозаветног грчког
текста, у Шпании и издае Еразма Ротердамског у Базелу. У
прошлом столеу потребно е истаи, као пример, рад
Тишендорфа - издае кое е резултат сравеа 900 рукописа
Новога Завета. Како ови савесни критички напори, тако
неуморна будност Цркве, у коо живи и коом руководи Дух
Свети, служе нам као сигурност да поседуемо у ово време
чист, неискварен текст новозаветних светих кига.
У друго половини 19. столеа новозаветне киге
су превели словенски просветитеи, равноапостолни Кирило
и Методие на словенски език, на неки начин општи и мае
више разумив за словенска племена бугарскомакедонског
диалекта на коме се говорило у околини града Солуна,

16

домовини свете брае. Стари примерак овог словенског
превода сачуван е код нас у Русии под називом
Остромирова еванеа, названог тако по новгородском
поседнику Остромиру, кое е за ега написао акон Григорие
1056-57. г. То еванее е апракосно (што значи недено), т.
материал у ему распореен е не по главама, ве по
зачалима, почиуи од 1. зачала еванеа по овану
(Искони бъ слово), кое се чита на литургии у први дан Пасхе,
и прати надае поредак богослужбене употребе по недеама.
У богослужбено употреби наше Православне Цркве
прихваена е подела новозаветног текста не на главе, ве на
зачала, т. посебне одеке, кое садрже више или мае
целовите приче или целовите мисли. У сваком еванеу
познат е особни збир зачала. У Апостолу, кои укучуе у
себе и кигу Дела и све посланице, збир зачала е заеднички.
Апокалипсис, као кига коа се не чита при богослужеу, не
дели се на зачала. Подела еванеа и Апостола на зачала не
поклапа се са поделом на главе, и према о е маа.
Током времена словенски текст подвргнут е
русификации -приближавау говорном руском езику.
Савремени руски преводи су из прве половине 19. века на
руском кижевном езику и нису задовоавауи, и због тога
словенски превод треба претпоставити овима.



Време писаа светих кига Новога Завета

Време писаа сваке од светих кига Новога
Завета не може бити одреено с безусловном тачношу, али е
несумиво да су све написане у друго половини првог века.
То се асно види из тога што читав низ писаца другог века, као
што су св. мученик устин Философ у своо апологии
написано око 150. године, пагански писац Целс у свом делу
написаном средином другог века, а посебно св. мученик
Игатие Богоносац у своим посланицама (107. г.) - сви
доносе мноштво одломака из новозаветних кига.

17

Прве новозаветне киге по времену свог
поавиваа биле су Посланице св. апостола, настале из
потребе да се утврде у вери новоосноване хришанске
заеднице; али се убрзо авила потреба за систематским
излагаем земнога живота Господа Исуса Христа и егових
ученика. Како учее негативне критике подрива веру у
историску веродостоност и оригиналност еванеа и других
новозаветних кига, одреууи ихову поаву као много
касниу (Баур и егова школа), нова откриа у области
патристичке литературе убедиво сведоче да су оне написане
у првом веку.
У почетку нашег богослужбеног еванеа, у
посебном предговору за сваког од четири еванелиста указуе
се на основу сведочанства црквеног историчара евсевиа, кога
потвруе и познати тумач еванеа бл. Теофилакт,
архиеписком бугарски, да е еванее по Матеу написано
осме године по вазнесеу Господем. еванее по Марку
десете, еванее по Луки - петнаесте, еванее по овану
- тридесет друге. У сваком случау, може се закучити да е
еванее по Матеу написано рание од свих, и никако не
касние од 50-60. година по роеу Христовом. еванее по
Марку и Луки написана су нешто доцние, али у сваком
случау пре разараа ерусалима, то ест, до 70. године по
роеу Христовом, а св. ован Богослов написао е свое
еванее после свих, на крау првог века, будуи ве у
дубоко старости, како неки претпоставау, око 96. године.
Нешто рание написао е Апокалипсис. Кига Дела
Апостолска написана е после треег еванеа, око 63. или
64. године у Риму. Кигу Дела Апостолска написао е св.
Лука.









18




19

ЧЕТВОРОЕВАНЕЕ


Значее четворног броа еванеа

Сва четири еванеа сагласно казуу о животу и
учеу Христа Спаситеа, о еговим чудесима, крсном
страдау, смрти и погребеу, еговом преславном васкрсеу
из мртвих и вазнесеу на небо. Узаамно се допуууи и
разашууи, они представау едну целовиту кигу и
немау никаквих противречности и несагласности у оном
главном и основном - у учеу о спасеу, кое е испунио
оваплоени Син Божи - савршени Бог и савршени човек.
Древни хришански писци поредили су Четвороеванее са
реком коа истиче из Едема где напаа ра Божи, и дели се на
четири реке кое теку по земи и изобилуу сваким благом.
ош чеше као символ четири еванеа служи таанствена
колесница коу е видео пророк езикиа на реци Хевару (1,1-
28) и коа се састоала од четири биа са лицима - човека, лава,
телета и орла. Ова биа узета поединачно постала су амблем
еванелиста. Хришанска уметност, почиуи од 5. века,
представа св. Матеа у виду човека или анела, св. Марка у
виду лава, св. Луку у виду телета. св. ована у виду орла. За
светог еванелисту Матеа усвоили су символ човека због
тога што он у свом еванеу посебно наглашава удско
происхоее Господа Исуса Христа од Давида и Авраама; за
св. Марка - лава, ер истиче царску власт Господа; за св. Луку -
теле (теле, као жртвена животиа), ер он по преимуству
говори о Христу као о великом Првосвештенику, кои Самога
Себе приноси на жртву за грехе целог света; за св. ована -
орла, као особу узвишених мисли коа величанственошу
свога стила као орао високо лебди на небу изнад облака
удске немои, по речима бл. Августина.
Осим наша четири еванеа, у првом веку било е
много других дела (педесетак), коа су се називала
еванеима и приписивала себи апостолско порекло. Црква
их се одрекла, прикучууи их броу такозваних апокрифа.

20

Ве св. муч. Ирине, епископ лионски, ученик св. Поликарпа
Смирнског, а кои е са свое стране био ученик св. ована
Богослова, у своо кизи Против ереси (иии 2,8) сведочи да
постое само четири еванеа и да не треба да их има ни
више ни мае, ер постое четири стране света, четири
ветра у васеени.
Изузетно е расуивае великог црквеног оца св.
ована Златоустог, кои на питае због чега е Црква
прихватила четири еванеа, а не само едно, одговара: Зар
едан еванелист ние могао да напише све? Коначно,
могао е, али четворица су писала не у едно исто време, не у
едном и истом месту, и не договарауи се меу собом, а
опет су их написали тако као да су изговорена едним
устима, а то е навеличанствении доказ истине.
Предиван е и егов одговор на примедбу да
еванелисти нису у потпуном сагласу меу собом, што се у
неким одломцима среу нека противреча: Да су они до
танчине сагласни у свему - и у вези времена и у вези места,
и самих речи, нико од неприатеа не би поверовао да су
они писали еванее недоговарауи се меу собом и не по
истинском сагласу, и да е то сагласие последица ихове
искрености. Ипак мала разногласност ослобаа их сваке
подозривости и сано говори у корист оних кои су их
писали.
Слично овоме расууе и други тумач еванеа
бл. Теофилакт, архиепископ бугарски: Не говори ми да су они
несагласни у свему, ве погледа у чему су они несагласни. Да
ли е едан рекао да се едан родио, а други да ние, или едан
- да е Христос васкрсао, други - да ние? Не било тога! У
неопходнием и важнием они су сагласни. Тако, ако у
важнием нису несагласни, због чега се чудиш да су они
несагласни у мае важном? ихова истинитост набое
се показуе у томе да они нису у свему сагласни. У
противном мислили би да су се они видели и писали
саветууи се. Сада, оно што е едан пропустио, написао е
други, због тога се и каже да су они понекад противречни.

21

Из горих обашеа асно е да неке невелике
несагласности четири еванелиста не говоре против
еванеа, ве живо о ему сведоче.

Смисао израза:
еванее "по Матеу", "по Марку" и тд.

Реч еванее, како смо видели, у руском преводу
значи: добра вест, благовъствоване, израз кои се
употребава у заглаву сваког еванеа: од Матеа света
благовест, од Марка света благовест и тд. Треба знати да су
ти изрази благовест условни. Читаво Четвороеванее есте
еванее Господа нашега Исуса Христа - Он нам Сам
благовести, посредством еванелиста, радосну или благу вест
о нашем спасеу. еванелисти су само посредници у предаи
благовести. Због тога су правилниа и тачниа заглава
прихваена у преводу на друге езике: Св. благовест према
Матеу или Св. благовест по Матеу - по Марку - по Луки -
по овану.

Однос четири еванеа по садржау

Од четири еванеа по садржау прва три - по
Матеу, Марку и Луки - по многоме се поклапау, и блиски су
како по самом повесном материалу, тако и по форми
излагаа; четврто еванее по овану у том односу стои
засебно, издваауи се како изложеним материалом, тако и
стилом и формом излагаа.
У вези са тим прва три еванеа добила су назив
синоптичка од грчке речи синопсис, што значи: излагае на
едан заеднички начин или латински:conspectus. Мада су прва
три еванеа меусобно блиска и по плану и по садржау,
кои лако може бити разложен у саодговарауим паралелним
таблицама, свако од их има и свое особености. Тако, ако се
читав садржа одвоених еванеа одреди броем 100, код
Матеиа се налази 58% сличности са другим садржаима и 42%
различитости; код Марка 93% сличности и 7% различитости;

22

код Луке 41% сличности и 59% различитости; код ована 8%
сличности и скоро 92% различитости. Сличности су у предаи
онога што е изрекао Христос Спасите, разлике у
приповедном делу. Када се Мате и Лука у своим
еванеима дословно слажу меу собом, са има се увек
саглашава Марко. Сагласност измеу Луке и Марка е далеко
веа, него измеу Луке и Матеа; када код Марка има неких
додатних црта, оне се обично налазе и код Луке, што се може
реи о цртама кое се среу код Матеа, и у случау где Марко
ништа не саопштава. еванелист Лука се често разликуе од
Матеа.
Синоптичка еванеа говоре искучиво о
делатности Господа Исуса Христа у Галилеи, св. ован - у
удеи. Синоптици говоре углавном о чудесима, причама и
споашим догааима у животу Господа, св. ован расууе о
еговом дубем смислу, наводи речи Господа о навишим
предметима вере.
И поред свих разлика измеу еванеа, они су
далеко од унутраше противречности; при паживом читау
лако е наи знаке сагласности измеу синоптика и св. ована.
Св. ован мало говори о глалилеским делима Господа, али он
несумиво зна о еговом вишеструком боравку у Галилеи:
синоптици ништа не преносе о рано делатности Господа у
удеи и самом ерусалиму, али наговештаи о томе често се
среу. Тако, и по иховом сведочанству, Господ е имао у
ерусалиму другове, ученике и приврженике, као што е на
пример власник горнице у коо е била тана вечера, и осиф
из Ариматее. Посебно су важне о томе речи синоптика:
ерусалиме, ерусалиме, колико пута хтедох да скупим чеда
твоа... кое изражавау вишестук боравак Господа у
ерусалиму. Синоптици не преносе о чуду Лазаревог
васкрсеа, али Лука добро познае егове сестре у Витании, и
карактер сваке од их, кои е с не много речи описао,
подудара се с карактеристиком коу дае ован.
Основна разлика измеу синоптика и св. ована е
у беседама Господа кое преносе. Код синоптика су те беседа
едноставне, лако доступне схватау, популарне: код ована су

23

оне дубоке, таанствене, често тешке за разумевае, као да су
назначене не за мноштво, ве за узак круг слушалаца. Тако и
есте: синоптици наводе речи Господа Галилецима, удима
едноставним, неуким. ован предае углавном речи коима се
Господ обраа удецима, кижевницима и фарисеима,
удима искусним у Мосиевом закону, мае - више високо
ученим. Осим тога, код ована постои и посебан ци -
омогуавае потпуниег и дубег откриа учеа о Исусу
Христу, као о Сину Божем, а та тема е далеко тежа за
схватае од осталог што е приступачние свакоме у причама
синоптика. Али и овде измеу синоптика и ована нема веег
разилажеа. Ако синоптици истичу више удску страну у
Христу, а ован по преимуству божанску, то не значи да код
синоптика ние присутна божанска страна или код ована -
удска. Син Човечии код синоптика есте такое и Син
Божи, коме е дата свака власт на небу и на земи. На исти
начин Син Божи код ована есте и истинити човек, кои е
прихватио позив на свадбу, другарски говори с Мартом и
Мариом и плаче на гробу свог друга Лазара.
Нимало
не
противречеи
едан
другоме,
синоптици и св. ован узаамно се допууу и у своо
свеукупности дау прекрасни и савршени лик Христа, на начин
како е прихваен и како Црква исповеда.

Карактер и особености сваког од четири еванеа

Православно учее о богонадахнутости кига
Светога Писма држало се увек тог погледа да, надахууи
свете писце и саопштавауи им мисли и речи, Дух Свети не
потискуе ихов ум или карактер. Наитие Св. Духа не
умауе дух удски, ве га очишуе и узвисуе изнад
егових уобичаених граница. Због тога, представауи едну
целину у излагау Божанствене истине, сва четири еванеа
разликуу се меу собом у зависности од личног своства
карактера сваког еванелиста, разликуу се реченичким
склопом, неким личним изразима, склопом догааа и услова у

24

коима су били написани и у зависности од циа, кои е
поставио сваки од четири еванелиста.
Због боег тумачеа и схватаа еванеа
неопходно е да се ближе упознамо с личношу, карактером и
животом свакога од четири еванелиста и са околностима у
коима е свако од четири еванеа било написано.

1. еванее по Матеу

Писац првог еванеа био е св. Мате, кои е,
такое, носио име Леве, син Алфеев - едан од Дванаесторице
апостола Христових. До свог призваа на апостолску службу
он е био митар, то ест скупач пореза, и као такав немио
своим суграанима - евреима, кои су их презирали и мрзели
због тога што су служили безбожним поробивачима иховог
народа и притискали народ порезима, при чему су у своо
тежи за зарадом узимали много више, него што е потребно.
О свом призвау св. Мате говори сам у 9. гл. 9 ст. свога
еванеа, називауи себе Мате, у исто време када га
еванелисти Марко и Лука, говореи о истом, називау Леве.
Код евреа е био обича да се има неколико имена, и због тога
нема основе мислити да е реч о неком другом, тим више што
позив Господа и ученика у дом Матеев сва три еванелиста
описуу савршено исто, а у списку Дванаесторице ученика
Господих и Марко и Лука називау призванога Мате (уп.
Мк. 3,18 и Лк. 6:15)
Дирнут у дубину душе благошу Господа, кои га
ние презрео и ние гледао на општи презир евреа према
ему и посебно духовних воа евреског народа кижевника
и фарисеа, Мате е свим срцем прихватио учее Христово и
схватио е егово превасходство над предаем и учеем
фарисеским, кое е само носило печат споаше
праведности самоуважаваа и презреа према грешницима.
Због чега он тако подробно и користи снажне речи коима е
Господ разобличавао кижевнике и фарисее - лицемере, кое
налазимо у 23. глави еговог еванеа. Треба прет-поставити
да е из тог разлога он посебно блиско срцу приближио дело

25

спасеа свом евреском народу, толико опиеном лажним,
погубним схватаем и фарисеским погледима, и због тога е
егово еванее написано првенствено за еврее. Постои
основа за претпоставку да е оно и напре написано на
евреском езику, а нешто касние преведено на грчки език. О
томе сведочи св. Папие ерапоски: Мате е изложио на
евреском беседе Господа, а преводио их е сваки како е
могао (Цркв. истор. евсевие иии 39). Могуе е да е сам
Мате превео затим свое еванее на грчки език, да би га
учинио доступним ширем кругу читалаца. У сваком случау
Црква е канонизовала грчки текст еванеа по Матеу, ер е
еврески убрзо био злонамерно извитоперен удеским
еретицима.
Пишуи свое еванее за еврее, св. Мате е
поставио као сво главни ци да докаже евреима, да Исус
Христус и есте та Месиа кога су предсказивали старозаветни
пророци, да Он есте испуее закона и пророка, да е
старозаветно откривее затамено кижевницима и
фарисеима, и тек се у Хришанству разашава и поприма
сво савршени смисао. Због тога он и почие свое еванее
родословом Исуса Христа, желеи да покаже евреима
егово происхоее од Давида и Авраама, и пружа огромну
количину навода из Старог Завета, да би доказао испуее
на ему старозаветних пророчанстава. Таквих навода из
Старог Завета има 66. Од тога 43 дословна извода. Назначее
првог еванеа за еврее види се из тога, што св. Мате,
помиуи евреске обичае, не сматра нужним да обасни
ихов смисао и значее, како то чине други еванелисти:
исто тако остау без обашеа и неке арамеске речи кое се
користе у Палестини (уп. 15,1-3; и Мк. 7,3: 4; 16,17 и Мк.
10,46).
Време писаа еванеа по Матеу црквени
историар евсевие (иии 24) датира на 8 година после
вазнесеа Господег, а св. Ирине Лионски да е св. Мате
написао свое еванее када су Петар и Павле проповедали у
Риму, т. шездесетих година првог века. Написавши свое
еванее за еврее, св. Мате е дуго време проповедао за

26

их у Палестини, затим се удаио у друге земе и окончао
сво живот мученичком смру у Етиопии.
еванее по Матеу садржи 28 глава или 116
црквених зачала. Оно почие родословом Господа Исуса
Христа од Авраама и завршава опроштаном поуком Господа
ученицима пре еговог вазнесеа. Како св. Мате говори
углавном о происхоеу Исуса Христа по еговом човештву,
за ега е усвоен амблем човека.

Садржа еванеа од Матеа по главама:

Glava 1.
Родослов Исуса Христа и егово роее.
Glava 2.
Долазак мудраца са Истока. Бекство Исусово у
Египат. Ирод убиа витлеемску децу. Исусов
повратак из Египта у Назарет.
Glava 3.
Проповед ована Крститеа. Крштее Христово.
Glava 4.
Кушае Христа у пустии. Почетак Христове
проповеди у Галилеи. Позив првих апостола. Прва
чудеса.
Glava 5.
Беседа на гори: Блаженства. О достоанству
апостола. О Закону старозаветном и заповестима
Христовим.
Glava 6.
Наставак Беседе на гори: О милостии. О
молитви: Оче наш. О праштау, посту, истинском
богатству, служеу Богу и уздау у Оца небеског.
Glava 7.
Кра Беседе на гори: О неосуивау ближих,
чувае светие и постоаности у молитви. О
уским вратима и тесном путу, о лажним
пророцима и о правом и лажном извршеу
заповести Христових.
Glava 8.
О исцееу губавога, слуге капетановог, таште
Петрове и других болесника. О условима идеа за
Христом. Стишавае буре на мору и исцеее
гадаринског бесомучника.
Glava 9.
Исцеее одузетога. Позивае апостола Матеа.
О грешницима, покаау и посту. Васкрсее

27

аирове кери, лечее болесне жене, двоице
слепаца и других. О жетви и посленицима.
Glava 10. Имена Дванаесторице апостола. Давае власти и
упутстава апостолима и предсказае страдаа
због еванеа.
Glava 11. Изасланство ована Крститеа и сведочанство
Исусово о ему. Прета непокааним галилеским
градовима. Прославае Бога Оца. Позив
уморнима и натоваренима.
Glava 12. О тргау класа суботом. Лечее сухоруког.
Испуее пророштва о Слуги Господем.
Исцеее бесомучнога. О хули на Духа Светога и
знаку Пророка оне. Мати и браа Исусова.
Glava 13. Приче о Царству небеском: о сеачу и семену; о
пшенници и кукоу; о зрну горушичином; о
квасцу; о сакривеном благу; о трговцу бисера; о
мрежи. Исус презрен у постобини своо.
Glava 14. Погубее ована Крститеа. Исус умножава
хлебове, иде по мору, исцеуе болесника у
Генисарету.
Glava 15. Христос критикуе фарисее за ихова удска
предаа. Шта погани човека. Вера жене
Хананеке. Лечее многих болесника. Друго
умножее хлебова.
Glava 16. Тражее знака с неба. О квасцу фарисеском и
садукеском. Петрово исповедае Христа као
Сина Божег. Исусово наговештее о страдау,
смрти и васкрсеу. О идеу за Христом и ношеу
крста.
Glava 17. Преображее Христово. Исцеее бесомучног
дечака. Мо вере. Друго предсказивае страдаа,
смрти и васкрсеа. Порез храму.
Glava 18. Навеи у Царству небеском. О саблазни. О
изгубено овци. Црквени начин исправаа
ближег. Мо апостолске власти; о заедничко
молитви и праштау. Прича о немилосрдном
слуги.

28

Glava 19. О браку, разводу и безбрачном животу. Исус
благосиа децу. О багатом младиу. О награди
апостолима за преданост Христу.
Glava 20. Прича о посленицима у винограду. Пут у
ерусалим и трее предсказае страдаа. Молба
маке синова Заведеевих и о првенству. Исцеее
два ерихонска слепца.
Glava 21. Христов улазак у ерусалим. Изгон трговаца из
храма. Неплодна смоква. О власти Христово.
Прича о двоици синова и о злим виноградарима.
О угаоном камену.
Glava 22. Прича о свадби царева сина. Служба Богу и Цару.
О васкрсеу мртвих, и навео заповести.
Христос Давидов син и Господ.
Glava 23. Исусова осуда грехова кижевника и фарисеа.
Жалост над ерусалимом.
Glava 24. О разореу ерусалима, поновном доласку
Христа, сршетку века и о потреби будности.
Glava 25. Прича о мудрим и лудим девокама. Прича о
талантима. О страшном суду.
Glava 26. Последе
предсказивае
страдаа.
Завера
удеаца против Христа. Помазае у Витании.
удино издаство. Пасхална вечера и причеше.
Молитва у Гетсимании. удин поубац. Хватае
Христа и воее пред Каафу и Синедрион.
Петрово одрицае и каае.
Glava 27. Исус пред Пилатом. удино самоубиство.
Пуштае Вараве и осуда Христа. Мучее и
распее. Хула удеаца. Смрт и погреб Христа.
Стража на гробу.
Glava 28. Васкрсее Христово и авае мироносицама и
ученицима. Синедрион поткупуе стражу.
Васкрсли Господ шае апостоле да проповедау и
крштавау по свету.

2. еванее по Марку


29

Друго еванее написао е св. Марко, кои е
носио ош и име ован. По роеу е био евре, али ние у
броу Дванаестпроце апостола Господих. Због тога он ние
ни могао бити тако постоан сапутник и слушаоц Господа,
какав е био св. Мате. Свое еванее он е написао по
речима и под руководством св. апостола Петра. Он сам, по
сво вероватнои, био е очевидац тек последих дана земног
живота Господа. Само у едном еванеу по Марку говори се
о неком младиу кои е, када е Господ под стражом у
Гетсиманском врту воен, ишао за им, огрнут платном по
голом телу, и ухватише оног младиа; а он оставивши
платно, го побеже од их (Мк. 14,51-52). У том младиу
древна предаа препознау самог аутора другог еванеа -
св. Марка. егова мати Мариа помие се у кизи Дела
апостолска (12,12), као една од жена навише преданих вери
Христово: у еном дому у ерусалиму верни су се сабирали
на молитву. Марко учествуе у првом путовау св. апостола
Павла заедно са еговим другим сапутником Варнавом, са
коим е био роак по маци, односно неак (Кол. 4,10).
Како говори кига Дела апостолска, по иховом
боравку у граду Пергу, Марко се одвоио и вратио у ерусалим
(13,13). Због тога на свом другом путовау св. апостол Павле
ние хтео да узме са собом Марка, а како Варнава ние желео
да се од Марка раздваа тада настаде ута меу има и они
се раздвоише: Варнава узевши Марка отплови на Кипар
(Дап. 15,37-40). То захлаее односа било е за кратко, ер
затим налазимо Марка заедно с Павлом у Риму, одакле е
написана посланица Колошанима, и кое св. Павле поздрава
измеу осталих и са Маркове стране и наговештава им егов
долазак (4:10). Дае, како се види, св. Марко е постао
сапутник и сатрудник св. апостола Петра, што посебно
подстиче Предае и што се потвруе речима самог апостола
Петра у егово прво саборно посланици: Поздрава вас
црква у Вавилону, изабрана, као и ви, и Марко син мо (1.
Петр. 5,13). Пред своим одласком (2. Тим. 4,6) поново га
призива себи св. апостол Павле, кои пише Тимотеу: Марка
узми и доведи са собом, ер ми е погодан за службу (2. Тим.

30

4,11). По предау св. апостол Петар поставио е св. Марка за
првог епископа Александриске цркве, и св. Марко завршио е
сво живот у Александрии мученичком кончином.
По
сведочанству
св.
Папиа,
епископа
ерапоског, а такое и св. устина Философа и св. Иринеа
Лионског, св. Марко е написао свое еванее по казивау
св. апостола Петра. Свети устин га назива директно
Петровим
меморандумом.
Климент
Александриски
потвруе да е еванее кое представа усмену проповед св.
апостола Петра, св. Марко написао на молбу хришана кои
су живели у Риму. То потвруу и многи други црквени
писци, а сам садржа еванеа по Марку асно сведочи о томе
да е оно предназначило хришане од незнабожаца. У ему
се сасвим мало говори о односу учеа Господа Исуса Христа
према светим кигама Старог Завета и доноси не много
навода старозаветних светих кига. Уместо тога среемо у
ему латинске речи, као нпр. speculator (6:27), centurio
(15,89, 44-45); лепта се тумачи као кодрант (одн. quadrns-
четврт асса 12,42). Чак и проповед на гори, као обашее
превасходства новозаветног закона пред старозаветним,
отпада.
Због тога е главна пажа св. Марка окренута ка
томе да у свом еванеу наасние говори о чудесима
Христовим, подцртавауи Царску величанственост и
свемогуство Господа. У еговом еванеу Исус ние син
Давидов, као код Матеа, ве Син Божи, Владика и Господар,
Цар читаве васеене (уп. први ред едног и другог еванеа:
Мт. 1,1 и Мк. 1,1). Због тога е св. Марко представен
амблемом лава - царске животие, симболом мои и силе.
По основном садржау еванее по Марку веома
е блиско еванеу по Матеу, но разликуе се у порееу с
им веом краткоом и сажетошу. У ему е свега 16 глава
или 71 црквених зачала. Почие поавом ована Крститеа, а
завршава се послаем св. апостола на проповед после
Вазнесеа Господег.
Време писаа еванеа по Марку црквени
историчар евсевие датира на 10 година по вазнесеу

31

Господем. У сваком случау оно е несумиво написано до
разараа ерусалима, т. пре 70. године по роеу Христовом.

Садржа еванеа од Марка по главама е овакво:

Glava 1.
Проповед ована Крститеа. Исусово Крштее.
Кушае у пустии. Проповед еванеа о
Царству Божем и позив првих ученика. Лечее
болесника и губавога.
Glava 2.
Излечее узетога у Капернауму. Позив Матеа за
апостола. О посту. Тргае класа у суботу.
Glava 3.
Исус лечи у суботу човека са сухом руком и
изгони нечисте духове. Избор Дванаесторице. О
хули на Духа Светога. Мати и браа Исусова.
Glava 4.
Приче о Царству Божием: о сеачу и семену, о
свеи, о сетви и усеву, о зрну горушичином.
Стишавае буре.
Glava 5.
Исцеее бесомучнога у Гадари. Лечее жене од
течеа крви. Васкрсее аирове кери.
Glava 6.
Исус презрен у постобини своо. Слае
Дванаесторице на проповед. Ирод о Исусу.
Погубее ована Крститеа. Прво умножее
хлеба. Христос иде по води и исцеуе болеснике.
Glava 7.
Спор са фарисеима о предаима старих.
Исцеее кери Хананекине. Исцеее глувих и
немих.
Glava 8.
Друго умножее хлеба. Тражее знака с неба. О
квасцу Фарисеском и Иродовом. Исцеее
слепога у Витсаиди. Петрово исповедае Христа.
Прво предсказае страдаа, смрти и васкрсеа. О
самоодрицау и ношеу крста.
Glava 9.
Преображее Господе. Исцеее дечака с
нечистим духом. Друго предсказае страдаа,
смрти и васкрсеа. О првенству меу апостолима.
О чудесима у име Христово и о саблазни.
Glava 10. О светии брака и о разводу. Благосиае деце.
Богати млади. О награди због следоваа за

32

Христом. Трее предсказае страдаа, смрти и
васкрсеа. Молба синова Заведеевих. Исцеее
слепог Вартимеа.
Glava 11. Свечани улазак Христа у ерусалим. О неплодно
смокви. Истеривае трговаца из храма. Мо вере,
молитве и праштаа. Христова власт.
Glava 12. Прича о злим виноградарима и одбаченом камену.
Цару царево и Богу Боже. О васкрсеу мртвих.
Две навее заповести. Божанство Христово.
Удовичина лепта.
Glava 13. О разореу храма. О прогнанима Христа ради. О
разореу ерусалима, о другом Христовом
доласку и потреби будности.
Glava 14. Помазивае Христа у Витании. Тана Вечера.
Христово предсказае изданика и саблазни
ученика. Молитва у Гетсимании. уда издае
Христа.
Бекство
ученика.
Суее
пред
првосвештеником Каафом. Петрово одрицае и
каае.
Glava 15. Христос пред Пилатом. Пуштае Вараве. Мучее
и распиае Христа. Смрт и погреб.
Glava 16. Мироносице на гробу. Васкрсее Христово.
авае
апостолима.
Слае
ученика
да
проповедау и крштавау. Вазнесее.

3. еванее по Луки

Ко е био по свом пореклу писац треег еванеа,
св. Лука, ние у потпуности извесно. евсевие Кесариски каже
да е он из Антиохие, и може се сматрати да е св. Лука био,
по свом пореклу, незнабожац или прозелит, то ест
незнабожац кои е примио удество. По занимау е био
лекар, што се види из посланице св. апостола Павла
Колошанима (4,14); црквено предае додае да е он био и
сликар. Из тога што се у еговом еванеу садрже поуке
Господа Седамдесеторици, подробно изложених, може се
закучити да он припада Седамдесеторици ученика

33

Христових. Необична живост еговог приповедаа о авау
васкрслог Господа двоици ученика на путу за Емаус, при
чему се едан од их назива Клеопа, а такое и древна предаа
сведоче да е он био едан од те двоице ученика кои се
удостоио аваа Господа (Лк. 24,13-33). Затим се из киге
Дела Апостолска види да од другог путоваа св. апостола
Павла Лука постае егов верни сатрудник и готово
неодвоиви сапутник. Он е био са ап. Павлом како у време
еговог првог окиваа, када е писао посланице Колошанима
и Филипанима, тако и у време другог, када е из окова
написао другу посланицу Тимотеу и окончао сво живот
мученичком смру. Постое сведочанства да е после смрти ап.
Павла, св. Лука проповедао и умро мученичком смру у Ахаи.
егове свете мошти у време императора Констанциа биле су
пренесене у Константинопо заедно са моштима св. апостола
Андреа.
Као што се види из самог предговора треег
еванеа, св. Лука написао га е на молбу кнеза Теофила из
Антиохие, за кога е написао и кигу Дела Апостолска, као
продужетак еванеске проповеди (уп. Лк. 1,1-4 и Дап. 1,1-2).
При томе се он не служи само казиваем очевидаца, ве и
писменим записима о животу и учеу Господа. По еговим
речима, та сведочанства и записи били су набриживие
испитани, и због тога се и егово еванее одликуе
посебном тачношу у одрееу времена и места догааа и
строгим хронолошким следом.
Племенити Теофил, за кога е писано трее
еванее, ние био жите Палестине и ние био у ерусалиму:
ер не би било потребно да св. Лука дае нека географска
обашеа, као нпр. да се Елеон налази близу ерусалима и тд.
(уп. Лк. 1,26 и 4,31; 24,13 и Дап. 1,12). С друге стане видимо
да су му познати Сиракуза, Ригиа и Путеол у Италии, Апиев
трг и Три гостионице у Риму, о коима у кизи Дела
апостолска св. Лука не дае никаква обашеа. Исто тако,
по твреу Климента Александриског, Теофил ние био
Риманин, како се може помислити, ве Антиохиац богат и

34

познат кои е ве богат и понат исповедао веру Христову и
чии дом е служио као храм за антиохиске хришане.
У еванеу по Луки асно е изражен утица св.
апостола Павла, чии е св. Лука био сапутник и сатрудник.
Као Апостол незнабожаца св. Павле се трудио да открие ту
велику истину, да е Месиа Христос дошао на зему не само
због евреа ве и због незнабожаца, и да е Спасите света и
свих уди. У вези са том основном мишу коа се протеже
кроз читаво трее еванее, Христов родослов доведен е до
родоначелника читавог човечанства Адама и самог Бога, да би
се потцртало егово значее за читав удски род (Лк. 3,23-
38). Таква места, као посланство пророка Илие удовици у
Сарепту Сидонску, исцеее од стране пророка елисеа
губавог Неемана Сирианина (4,26-27), прича о блудном сину
(15,11-32), о митару и фарисеу (18,10-14) налазе се у тесно
унутрашо вези са опширно развиеним учеем св. апостола
Павла о спасеу не само евреа, ве и незнабожаца, и о
оправдау човека пред Богом не делима закона, ве благодау
Божом, бесплатно даровано само по милосру и
човекоубу Божем. Нико тако арко ние осликао убав
Божу према покааним грешницима као св. Лука, наводеи у
свом еванеу читав низ прича и догааа на ту тему. Вредно
е поменути осим ве поменуте приче о блудном сину и о
митару и фарисеу, причу о заблудело овци, о изгубено
драхми, о милосрдном Самарианину, причу о покаау
митара Закхеа (Лк. 15,1-7 и 15,8-10 и 19,1-10) и др. места, као
и егове речи о томе да велика радост пред анелима
Божим бива због едног грешника кои се кае, при чему е та
радост веа од радости него ли за деведесет и девет
праведника кои немау потребе за покааем (Лк. 15,10;
15,7).
Из свега овога несумив е утица св. апостола
Павла на аутора треег еванеа и може се сматрати тачним
тврее Оригена да е еванее по Луки одобрио Павле.
Време и место писаа еванеа по Луки може се
одредити руководеи се проценом да е оно написано пре Дела
Апостолска, саставена као егово продужее (уп. Дап. 1,1).

35

Кига Дела Апостолска завршава описом двогодишег
боравка св. апостола Павла у Риму (28,30). То е било 62 и 63
године по р.Х. Према томе, еванее по Луки ние могло
бити написано после тог времена и вероватно у Риму, мада
историчар евсевие сматра да се оно поавило много рание,
ве 15. године по Вазнесеу Господем.
Поводом тога што св. Лука говори о Господу
Исусу Христу преимуствено као о Великом Првосвештенику,
кои се принео на жртву за грехе читавог света, као амблем св.
Луке ава се теле, као животиа коа се употребава за
жртвоприношее.
еванее по Луки садржи у себи 24 главе и 114
црквених зачала. Почие причом о авау анела свештнику
Захариу, оцу св. ована Претече, а завршава се базнесеем
Господа Исуса Христа на небо:

Садржа еванеа од Луке по главама:

Glava 1.
Увод. Наава роеа ована Претече. Благовест
Пресвето
еви
Марии.
Посета
Марие
елисавети. Песма Мариина. Роее и обрезае
ованово. Песма Захариина.
Glava 2.
Христово роее. Анео га ава пастирима.
Поклоее пастира Богомладенцу. Обрезае
Исусово. Сретее. Пророчица Ана. Исус у
ерусалимском храму. егово детиство у
Назарету.
Glava 3.
Проповед ована Крститеа и сведочанство о
Христу. Крштее Христово. Родослов Исусов.
Glava 4.
Кушае Исуса у пустии. Повратак у Галилеу и
проповед у Назарету. Долазак у Капернаум и
исцеее бесомучника, Петрове таште и многих
болесника. Проповед по синагогама галилеским.
Glava 5.
Чудесан риболов и позив троице апостола.
Исцеее губавога и одузетога. Позивае Левиа-
Матеа за апостола. О посту.

36

Glava 6.
Тргае класа у суботу. Исцеее човека са сухом
руком. Исусов суд о суботи. Избор Дванаесторице
апостола. Беседа на гори.
Glava 7.
Исцеее капетановог слуге. Васкрсее младиа
у Наину. Изасланство ованово и Исусово
сведочанство о аовану. Исус у дому Симона
фарисеа. Грешница га помазуе мирисом.
Glava 8.
Прича о сеачу и семену. Мати и браа Исусова.
Стишавае буре на мору. Чудо с гадаринским
бесомучником. Исцеее крвоточиве жене.
Васкрсее аирове кери.
Glava 9.
Слае Дванаесторице на проповед. Чудо
умножеа хлебова. Петрово исповедае Христа.
Прво предсказае страдаа. О ношеу крста.
Преображее Христово. Исцеее бесомучног
дечака. Друго предсказае страдаа. Спор о томе
ко е навеи. Чудеса именом Исусовим. О
следовау Христу.
Glava 10. Слае Седамедесеторице на проповед. Опомене
непокааним градовима. Исус прослава Бога Оца.
Две
навее
заповести.
О
милостивом
Самаранину. Марта и Мариа.
Glava 11. О молитви: Оче наш. Исцеее немога. О
Веелзевулу. Жена благосиа Маку Исусову. О
знаку пророка оне. Здраво око. Изобличее
фарисеа и кижевника.
Glava 12. О квасцу фарисеском и лицемеру. Не боати се
телесне него духовне смрти. О призивау Сина
Човечиег и о Духу Светом. Прича о безумном
богаташу. О елу и оделу и богатству, о доласку
Господа. О мудром управитеу. Знаци времена.
Glava 13. О погибии Галилеаца. Прича о неплодно смокви.
Исцеее згрчене жене у суботу. Прича о зрну
горушичином и о квасцу. О тесним вратима.
адиковае над ерусалимом.
Glava 14. Исус у куи фарисеево. Исцеее човека од
водене болести у суботу. О почасним местима и

37

позивау сиромаха на гозбу. Прича о велико
вечери. О идеу за Христом.
Glava 15. Прича о изгубено овци и изгубено драхми.
Прича о блудном сину.
Glava 16. Прича о неправедном управитеу. Изобличавае
фарисеа. О светии брака. О богаташу и убогом
Лазару.
Glava 17. О саблазнима, праштау и вери. О залудним
слугама. Исцеее десеторице губавих. О доласку
Царства Божиега и другом доласку Сина
Човечиега. Позив на бдее.
Glava 18. О молитви: молба удовичина безбожном судии.
Фарисе и цариник. Исус призива себи децу. О
богатом младиу. Трее предсказае страдаа и
васкрсеа. Исцеее слепога у ерихону.
Glava 19. О Закхеу. Прича о десет кеса блага. Свечани
улазак Христа у ерусалим. Изгнае трговаца из
храма. Намере старешина против Исуса.
Glava 20. О Христово власти. Прича о злим виноградарима.
О камену кои одбацише зидари и о плаау
порезе. О васкрсеу мртвих. Христос Син Божи.
Осуда кижевника.
Glava 21. Удовичина лепта. О разореу ерусалимског
храма, гоеу ученика и разрушеу ерусалима.
О другом Доласку и близини Царства Божег.
Glava 22. уда спрема издау. Тана Вечера. Ко е навеи
меу
ученицима.
О
Петровом
одрицау.
Спаситеева упутства ученицима и молитва на
Маслинско гори. удина издаа и хватае Исуса.
Петрово одрицае. Чутае Исуса и суд пред
Синедрионом.
Glava 23. Исус на суду пред Пилатом и Иродом. Захтев
удеаца да се Варава пусти и Исус разапне. Осуда
Христа. Пут на Голготу. Распее. Распети
разбоници. Крсна смрт. Капетан прослава Бога.
Погреб.

38

Glava 24. Мироносице на гробу и казивае Анела о
Христовом васкрсеу. Петар на гробу Исусову.
авае Христа двоици ученика на путу за
Емаус. авае апостолима. Обеае Светога
Духа ученицима и благослов. Вазнесее.

4. еванее по овану

Четврто еванее написао е убени Христов
ученик ован Богослов. Свети ован био е син галилеског
рибара Заведеа (Мт. 27,56; Мк. 15,40). Заведе е био човек
(Мт. 4,21) и Саломие (Мт. 27,56) имунии, ер е имао и
раднике (Мк. 1,20), а био е и значании члан удеске
заеднице, пошто е егов син ован познавао првосвештеника
(н. 18,15). егова мати Саломиа помие се у броу жена кое
су служиле Господу своим добрима: она е путовала с
Господом по Галилеи, ишла за им у ерусалим на последу
Пасху и припремала мирисе за помазае еговог тела заедно
са женама мироносицама (Мк. 15,40-41, 16,1). Предае сматра
да е она кер осифазаручника.
ован е напре био ученик ована Крститеа.
Чувши егово сведочанство о Христу као о агету Божем,
кое узима грехе света, он е одмах, заедно са Андреем,
пошао за Христом (н. 1,37-40). Сталним учеником Господа он
е постао нешто касние после чудесног лова на Генисаретском
езеру, када га е Господ Сам призвао заедно са еговим
братом аковом. (Лк. 5,10). Заедно са Петром и своим братом
аковом удостоио се посебне блискости са Господом, био е са
им у наважниим и победоносним тренуцима еговог
земног живота. Тако се он удостоио да присуствуе васкрсеу
аирове кери (Мк. 5,37), видео е Преображее Господа на
гори (Мт. 17,1), слушао е беседу о знацима еговог другог
доласка (Мк. 13,3), био е сведок егове гетсиманске молитве
(Мт. 26,37). А на Тано Вечери он е био тако близак Господу,
да е по сопственим речима, био наслоен на прси егове (н.
13,23-25), одатле е и произашао егов назив напрсник
(убимац, миеник), као ознака посебно блиског човека. По

39

смиреу не назива себе именом, ве у свом еванеу именуе
себе као ученика кога Исус убаше (13,23). Та убав
Господа према ему показала се и у томе, што е Господ,
висеи на крсту, поверио ему Своу Пречисту Маку,
рекавши му: Ево ти маке (19,27).
Пламено убеи Господа, ован е био пун
негодоваа против оних кои су се противили Господу или се
туили од ега. Због тога е он забранио човеку, кои ние
ишао за Христом, да изгони демоне именом Христовим (Мк.
9,38) и молио Господа да баци ота на житее едног
самаранског села пошто га нису примили, када е путовао у
ерусалим кроз Самариу (Лк. 9,54). Због тога су он и егов
брат аков добили од Господа назив Воанагрес, што значи:
синови грома. Осеауи убав Христову према себи, али ош
непросвеен благодау Светога Духа, он се осмелио да моли за
себе заедно са братом аковом наближе место уз Господа у
еговом Царству, на што е као одговор добио предсказае да
их обоицу чека чаша страдаа (Мт. 20,20).
После Вазнесеа Господа често видимо св. ована
заедно са св. апостолом Петром (Дап. 3,1: 4,13: 8,14). Упоредо
с им он се сматра стубом Цркве и борави у ерусалиму (Гал.
2,9). Од разараа ерусалима место живота и делатности св.
ована постае Ефес у Мало Азии. У време царствоваа
императора Домициана (а по неким предаима Нерона или
Траана, што е мало вероватно) он е био послат у прогонство
на острво Патмос, где е написао Апокалипсис (1,9-19).
Вративши се из прогонства у Ефес, он е написао тамо свое
еванее и упокоио се у дубоко старости (едини од
апостола) по еднима у 105, или по другима у 120. години
живота, у време царстваа иператора Траана.
По предау, четврто еванее ован е написао
на молбу ефеских хришана или на молбу малоазиских
епископа. Они су му предали прва три еванеа и молили га
да их допуни речима Господа, кое су они од ега слушали.
Св. ован е потврдио истинитост свега написаног у та три
еванеа, и нашао да е потребно много чега додати иховом
казивау, а посебно изложити опширние и асние учее о

40

Божанству Господа Исуса Христа, да уди током времена не
би почели о ему да мисле као о Сину човечием. То е било
тим неопходние, пошто су се у то време почеле поавивати
ереси кое су одрицале Божанство Христово -евионити, ерес
Керинта и гностици. По сведочанству свештеномученика
Иринеа Лионског, а такое и других древних отаца и
црквених писаца, св. ован написао е свое еванее
подстакнут
на
то
молбама
малоазиских
епископа,
узнемирених поавом ових ереси.
Из свега реченог асно е да е ци писаа
четвртог еванеа била жеа да се допуни казивае троице
еванелиста. Да е то тако, о томе сведочи сам садржа
овановог еванеа. Прва троица еванелиста често говоре
о едним и истим догааима и наводе едне и исте речи
Господа, због чега су ихова еванеа добила назив
синоптичка; ованово еванее се веома разликуе од их
своим садржаем, и садржи казиваа о догааима и наводи
речи Господа, о коима често нема никаквог помена у прва три
еванеа.
Накарактеристичниа црта наасние е изражена
у називу кое му се приписивало у старини. За разлику од прва
три еванеа, оно се претежно назива духовним еванеем
(Грчки: пневматикон). Ово е због тога, што синоптичка
еванеа углавном говоре о догааима земног живота
Господа; еванее по овану и почие излагаем учеа о
еговом Божанству и садржи у себи читав низ
наузвишениих речи Господа, коима се открива егово
Божанско достоанство и надубе тане вере, какве су на
пример, беседа с Никодимом о роеу с више водом и духом и
о тани искупеа, беседа са Самаранком о води живота и о
поклоеу Богу у духу и истини, беседа о Хлебу кои силази с
неба и о тани причеша, беседа о добром пастиру и по свом
садржау посебно значана опроштана беседа с ученицима на
Тано Вечери са предивном завршном, такозваном,
првосвештеничком молитвом Господа. Овде налазимо и
читав низ личних сведочанстава Господа о Себи Самом, као о
Сину Божем. За учее о Богу-Слову и за открие свих тих

41

надубих и наузвишениих истина и тани наше вере св.
ован е добио назив Богослов.
Девственик чистог срца, свецело душом предан
Господу и воен од ега због тога посебном убаву, св.
ован дубоко е проникао у тану хришанске убави, и нико
као он потпуно, дубоко и убедиво, у свом еванеу, као и у
свое три саборне посланице, не открива хришанско учее о
две главне заповестима закона Божег - о убави према Богу и
о убави према ближем - због чега га називау ош и
Апостолом убави.
Важна особеност овановог еванеа ош е и то,
да док прва троица еванелиста говоре углавном о проповеди
Господа Исуса Христа у Галилеи, св. ован излаже догаае и
речи из удее. Благодареи томе можемо разумети каква е
била даа служба Господа а тиме и даи егов земни живот.
Проповедауи навеим делом у Галилеи, Господ е путовао
у ерусалим, то ест у удеу, на све важние празнике. Из тих
путоваа св. ован и узима догаае и износи у ему речи
Господа. Таквих путоваа у ерусалим на празник Пасхе, као
што се види из еванеа по овану, било е укупно три, а
пред четврту Пасху Господ е примио крсну смрт. Из тога
следи да е служее Господа траало око три и по године (ер
е изашао на авно служее, како сведочи св. Лука у 3,23, у
Своо 30. години).
еванее по овану садржи 21 главу или 67
црквених зачала. Почие учеем о Слову, кое е било у
почетку, а завршава аваем васкрслог Господа ученицима
на мору Генисаретском, повратком Петра у апостолство и
твреем аутора да е егово сведочанство истинито и ако
би се о свему што учини Исус писало, ни у сами свет не би
стале написане киге.

Садржа еванеа по овану:

Glava 1.
О Богу Логосу као творцу света и даваоцу живота.
Оваплоее
Логоса.
Сведочанство
ована
Крститеа о Христу. Први ученици Исусови.

42

Glava 2.
Свадба у Кани Галилеско. Изгон трговаца из
храма. Предсказивае смрти и васкрсеа.
Glava 3.
Исусов разговор с Никодимом. Ново сведочанство
ованово о Христу. Наука Христова е с неба.
Glava 4.
Одлазак
Исусов
из
удее.
Разговор
са
Самаранком на извору аковевом. Вера
Самарана у Христа. Исцеее сина царева
човека.
Glava 5.
Исцеее болеснога у баи Витезди. Христос
говори да е еднак Богу Оцу, и о суду и
васкрсеу. Сведочанство ована Крститеа, Бога
Оца и Светога Писма.
Glava 6.
Христос храни пет хиада уди и иде по мору.
Исус Христос Хлеб живота. Неки од ученика
напуштау Христа. Апостол Петар га признае за
Сина Божег.
Glava 7.
Намера удеаца да убиу Исуса и расправе у
народу о ему. Христова беседа у Храму о
празнику Сеница. Мишеа народа и фарисеа о
Христу.
Glava 8.
Суд о жени ухваено у преуби. Христос
светлост света. Сведочанство Очево и наука од
Оца. Истина е вас ослободити! удеци робови
греха, недостона деца Авраамова; ихов е отац
аво. удеци руже Исуса.
Glava 9.
Христос исцеуе у суботу слепога од роеа.
Фарисеи испитуу исцеенога.
Glava 10. О добром пастиру и еговом стаду. Христос у
трему Соломонова храма о Празнику обновеа
одговара удецима о Оцу и Себи. Одлазак преко
ордана.
Glava 11. Повратак у удеу. Лазарево васкрсее. Договор
поглавара
свештеничких
да
убиу
Исуса.
Предсказае Каафино о искупитеско смрти
Исусово.
Glava 12. Помазае Исусово у Витании. Свечани улазак
Христов у ерусалим. О пшеничном зрну. Глас с

43

неба. О смрти Христово и поразу сатане. Вера у
Христа као Светлост света и невера удеаца.
Glava 13. Тана Вечера. Прае ногу ученицима и указивае
на
изданика.
Нова
заповест
о
убави.
Предсказивае Петровог одрицаа.
Glava 14. Опроштана беседа са ученицима. Христос - пут,
истина и живот. Он у Оцу и Отац у ему.
Обеае Светога Духа, Утешитеа. Бодрее
ученика.
Glava 15. Наставак опроштане беседе. Христос прави чокот.
Заповест о убави. Свет е мрзети Христа и
ученике.
Glava 16. Наставак опроштане беседе: о гоеу ученика.
Обеае Светога Духа. Жалост и радост ученика.
Молитва у име Исусово. Предсказае бекства
ученика.
Glava 17. Христова првосвештеничка молитва.
Glava 18. Исус у Гетсимании. удина издаа и хватае
Исуса. Одвоее првосвештенику Ани. Одрицае
Петра. Исус пред првосвештеницима Аном и
Каафом и пред Пилатом.
Glava 19. Шибае Исуса. Трнов венац. Пилатова осуда
Исуса. Распее. Подела хаина Исусових.
Старае Христово о Маци. Последе речи и
смрт. осиф и Никодим. Погреб.
Glava 20. Васкрсее Христово - празан гроб. Мариа
Магдалина и Петар и ован на гробу. авае
Христа после васкрсеа: Марии Магдалини,
еданаесторици апостола без Томе и са Томом.
Glava 21. авае васкрслога Христа ученицима на Гениса-
ретском
езеру.
Васпоставае
Петра
у
апостолство. Предсказае о апостолима Петру и
овану.

44

Наизменичан преглед читавог Четвороеванеа са
обашеем важниих места

У В О Д

Као што смо рекли, не говоре сви еванелисти о
животу Господа Исуса Христа едно и с истоветном
подробношу: код едних постои оно чега нема код других;
едни говоре подробние и опширние о ономе што други
помиу с не много речи, као успут; па и у самом преношеу
догааа и речи Господа сусреу се понекад разлике, у неким
случаевима постое наизглед несагласност и противречност,
кое посебно изналази и наглашава такознана негативна
критика.
Због тога су ве у првим временима хришанства
учиени покушаи да се сведе садржа сва четири еванеа у
едно, то ест да се да зборник читавог материала, садржаног у
четири еванеа, у единствено наизменичности, да се
установи тачниа хронологиа еванеских догааа, како би
еванее било едно.
Први нама познати покуша предузео е апологет
Тациан, ученик св. устина Философа, кои е средином другог
века по р. Хр. саставио такав зборник сва четири еванеа
под називом диатессарона. Други такав покуша припада по
сведочанству бр. еронима, Теофилу, епископу антиохиском,
кои е живео у друго половини другог века и кои е написао
Коментар еванеа, то ест покуша еговог писменог
тумачеа.
Такви покушаи да се четири еванеа сведу у
едно наставени су до нашег времена. У наше време познато
е дело Б. И. Гладкова, Тумачее еванеа. Добрим
зборником сва четири еванеа сматра се дело епископа
Теофана (Вишенског Затворника) под називом: еванеска
историа о Богу-Сину, кои се ради нашег спасеа
оваплотио, у наизменичном поретку изложена речима св.
еванелиста.

45


Знача сличних дела састои се у томе, што нам
они пружау потпун, повезан план читавог тока земног живота
нашега Господа и Спаситеа.
Ми и намеравамо да изведемо наизменичан
преглед читавог еванеског казиваа, по упутству тих дела,
утврууи, колико е то могуе, хронолошку доследност
догааа, задржавауи се на разликама у излагау сваког од
четири еванелиста и обашавати важниа места у
сагласности с ауторитативним тумачеем светих отаца Цркве.

еванеска историа природно се дели на три
главна дела:

1. Долазак у свет Господа Исуса Христа
2. авно служее Господа Исуса Христа
3. Последи дани земног живота Господа Исуса Христа




46

Д Е О П Р В И

Долазак у свет Господа Исуса Христа

1. Предговор еванеа: егова истинитост и ци
(Лк. 1,1-4; н. 20,31)

Као предговор читавог Четвороеванеа може се
сматрати 1-4 стих 1. главе еванеа по Луки, у коима св.
еванелист говори о бриживом истраживау свега и указуе
на ци писаа еванеа: да се позна теме хришанског
учеа. Томе св. ован Богослов у 20. гл. 31. стиха свога
еванеа додае да е Христос, Син Божи, и да верууи
имамо живот у име егово.
Као што се види из предговора св. Лука пише свое
еванее због тога што су се поавила многа дела сличног
рода, недовоно ауторитативних и задовоавауег садржаа,
и он сматра своим дугом да утврди у вери племенитог
Теофила, а са им, коначно, и остале хришане, пишуи
повест о животу Господа Исуса Христа, подробно
проверавауи све код оних кои су од почетка били очевици
и слуге Речи. Како е он био едан од Седамдесеторице
ученика Христових и ние могао бити очевидац свих догааа,
какви су роее ована Крститеа, благовештее, роее
Христово, сретее, он навеи део садржаа свог еванеа
преноси по речима очевидаца, то ест на основу предаа (ето
како се доказуе сва важност предаа, кое одричу протестанти
и секташи). При томе, потпуно е ван суме да е први
очевидац нараниих догааа еванеске историе била
Пресвета Дева Мариа, о коо св. Лука не без разлога двапут
примеуе да е Она сачувала успомену о свим догааима,
слажуи их у срцу Своме (уп. Лк. 2,19 и 2,51).
Не може бити суме да еванее по Луки поред
свих постоеих записа указуе на то да е оно писано после
паживог провераваа факта и стриктно по реду припада и
трима другим еванеима, ер два од их - по Матеу и
овану - написали су очевици и слуге Речи - наближи ученици

47


Господа из броа Дванаесторице, а трее - по Марку - написано
е по речима ученика и несумивог очевица и блиског
учесника еванеских догааа св. апостола Петра.
Ци на кои е указао св. ован очигледан е у
читавом еговом еванеу, кое е пуно узвишених
сведочанстава о Божанству Господа Исуса Христа, а коначно и
остала три еванеа имау исти ци.




2.

48

Предвечно роее и оваплоее Сина Божег

Док еванелисти Мате и Лука говоре о земном
роеу Господа Исуса Христа, св. ован почие свое
еванее излагаем учеа о еговом предвечном роеу и
оваплоеу, као единородног Сина Божег. Прва три
еванелиста почиу свое казивае догааима, благодареи
коима Царство Боже добиа сво почетак у времену и
простору - св. ован, као орао, узноси се предвечно основи
тога Царства, созерцавауи вечно бие Онога, кои е у ове
последе дане (ев. 1,2) постао човек.
Друго лице Пресвете Троице - Сина Божег - он
назива Речу. Важно е знати да Реч, грчки логос, означава не
толико реч, слово на руском, ве и мисао, разум, мудрост,
изражену речу. Због тога назвати Сина Божег Речу, Словом,
значи исто што и назвати га премудрошу (уп. Лк. 11,49 и Мт.
23,34). Свети ап. Павле у 1. Кор. 1,24 и назива Христа Божом
Премудрошу. Учее о Премудрости Божо несумиво е у
истом смислу изложено у кизи Прича (уп. 8,22-30). После
овога необично е тврее да е св. ован позамио свое учее
о Логосу из Платонове философие и еговог следбеника
Филона. Свети ован е писао о ономе што му е било познато
ош из светих кига Старог Завета, из онога што е научио као
воени ученик, од Самог Божанственог Учитеа и оно што му
е открио Дух Свети.
У почетку беше Реч означава да е Логос савечан
Богу, при чему дае св. ован поашава да е Реч неодвоива
од Бога по Своо природи, да е единосушна Богу, и на крау,
директно га назива Богом: И Логос беше Бог (Рус. и Слово
было Богъ). Ова реч Бог на грчком се употребава без члана,
и то е давало повода да тврде да Логос ние исти Бог, као и
Бог Отац. У ствари, овде е скривена надуба мисао о
несливености лица Пресвете Троице. Члан у грчком означава
да е реч о истом предмету, о коме се нешто говори. Због тога,
ако би говорили о томе да Логос беше Бог, еванелист би
употребавауи овде такое члан - на грчком о теос - добио
нетачну мисао да е Логос сам Бог Отац, о коме се говори

49

више. Због тога, говореи о Логосу, еванелист га назива
едноставно теос указууи на егово Божанско достоанство,
потцртавауи да поседуе и самостално ипостасно бие, а не
истоветно с Очевом ипостасу.
Као што запажа бл. Теофилакт, св. ован
откривауи нам учее о Сину Божем, назива га Речу, а не
Сином, да ми, чувши о Сину, не помислимо о страсном и
плотском роеу. Због тога га назива Речу, да би знали да се
као што се реч раа бестрасно из ума, тако Он раа бестрасно
од Оца.
Све кроз ега постаде, не значи да е Бог-Реч био
оруе за стварае света, ве да е све произашо из Првоузрока
и Извора свих биа (у том смислу и Саме Речи) Бога Оца кроз
Сина, кои е сам по Себи источник живота свега што постои,
али не за Самог Себе и за остала Лица Божа.
У ему беше живот - овде се мисли не на
живот у обичном смислу речи, ве живот духовни, кои
словесна биа устремуу Узрочнику иховог биа - Богу. Та
духовни живот дае се путем заедничареа, седиеа с
ипостасном Речу Божом.
Реч е источник истинског духовног живота читаве
разумне твари.
И живот беше светлост удима - та духовни
живот, кои од Речи Боже исходи, просвеуе човека
потпуним, савршеним виеем.
И светлост светли у тами - Реч, дауи удима
светлост истинског виеа, не престае да руководи удима и
усред греховне таме, али тама ние примила светлост: уди су,
упорни у своим гресима, одлучили да остану у тами духовног
слепила - тама е не обузе.
Тада е Реч предузела необичан начин да би
пружила удима, утвреним у тами греховно, Своу
Божанску светлост - послан е ован Крстите и, на крау, се
Он Сам оваплотио.
Би човек - по имену ован - беше на грчком каже
се егенето, а не ин како е речено о Логосу, т. ован е дошао,
родио се у времену, а ние био вечни као Логос.

50

Он не беше светлост - он ние био изворна
светлост, ве е светлео као одраз тог единог Истинског
Светла, кое просвеуе сваког човека кои долази на свет.
Свет ние познао Слово-Боже, премда е с име
повезан читавим своим бием. Своима дое, то ест Своме
изабраном народу Израиу, и свои га не примише, т.
одбацили су га, премда не сви потпуно.
Онима кои га примише с вером и убаву, даде
им власт да буду чеда Божа, дарууи им могуност
Богоусиновеа, то ест почетка новог духовног живота, кои
као и телесни, такое почие роеем, али роеем не од
телесне похоте, ве од Бога, вишом силом.
И слово постаде тело - под телом се
подразумевамо само удско тело, ве потпуног човека, у
смислу у коме се користи реч плот у Светом Писму (нпр. Мт.
24,22), то ест, Слово е постало потпуни и савршени човек, не
престауи бити Бог.
И настани се меу нама - и живео е с нама - пун
благодати и истине. Под благодау подразумева се како
милост Божа, тако и дарови милости Боже, отварауи
удима приступ новом духовном животу, то ест дарове Духа
Светог. Живеи с нама, слово е било испуено такое и
истином, т. виеем свега што се тиче духовног света и
духовног живота.

51

И
видесмо
славу
егову,
славу
као
единороднога од Оца - апостоли су несумиво видели славу
егову на преображеу, при васкрсеу и вазнесеу на небо,
славу у еговом учеу, чудесима, делима убави и
самоунижеа. единороднога од Оца, ер е само Он Син
Божи по суштини, по своо Божанско природи; тим речима
указуе се на егово неизмерно преимуство над синовима и
децом Божом по благодати, о коима е речено горе.

3. Зачее Претече Христовог ована (Лк. 1,1-25)


Овде се говори о авау Анела Господег
свештенику Захарии за време служеа у храму прорекавши
му роее сина ована, кои е бити велики пред Господом, о
кажавау Захариа због невера и о зачеу егове жене
елисавете.
Цар Ирод, кои се овде помие, био е родом из
Идумее, син Антипатара, кои е за време Хиркана, последег
из рода Макавеа, завладао делом удее. Од Рима е добио
царску титулу. Мада е био прозелит, удеци га нису сматрали
своим, и егово царствовае било е отети скиптар од
удее, после кога треба да се поави Месиа (уп. 1. Мос.
49,10).
По Давиду свештеници су били раздеени на 24
чреде, а на чело едне од их био е поставен Авиа. То
чреди приброан е Захариа. егова жена потиче из
свештеничке породице. Мада су се обое одликовали
истинском праведношу, ипак су били бездетни, а то се код
удеаца сматрало Божом казном за грехе. Свака чреда
испуавала е свое служее у храму два пута током године по
едну седмицу, при чему су свештеници жребом делили меу
собом обавезе. Захарии е допало да обави каее, при чему е
он ушао у други део ерусалимског храма названу Светиа
или Светилиште, где се налазио кадиони жртвеник, ер се у
то време народ молио у за ега одрееном делу храма званом
Двор. Ушавши у светилиште, Захариа е видео Анела и
уплашио се, можда и због тога што по удеском веровау

52

поава Анела означава блиску смрт. Аео га е умирио,
рекавши да е егова молитва услишена и да е егова жена
родити сина, кои е бити велики пред Господом. Тешко е
претпоставити, да е Захариа, будуи стар, и у таквом
достоанственом тренутку, молио да му се даруе син.
Вероватно е он, као едан од ретких уди тог времена, упорно
молио Бога за долазак Царства Месие, и за ту молитву Анео
е рекао да е услишена. И егова молитва е получила велику
награду: не толико разрешеем бездетности, ве тиме да е и
егов син бити Претеча Месие, чии е долазак тако упорно
очекивао. егов е син све превазии своим необично
строгим уздржаваем и бие од роеа испуен благодатним
даровима Светога Духа. Он е припремити удески народ за
долазак Месие, што е он учинити проповеу о покаау и
исправау живота обраауи многе синове Израиа кои су
формално поштовали ехову, али су срцем и животом стаали
далеко од ега. Због тога е му бити дати дух и сила пророка
Илие, на кога е и подсеати своом пламеном ревношу,
строгим подвижничким животом, проповеу покааа и
обличеем зла. Он треба да позове удеце из понора иховог
пада, да врати родитеима убав према деци, а оне кои се
противе десници Господо да учврсти у праведном
мишеу. Захариа ние поверовао Анелу, пошто е био
веома стар да би се надао потомству, као и егова жена, и
молио е од Анела знак као доказ истинитости егових речи.
Да би развеао егове суме, Анео наводи свое име -
Гаврило, што значи: сила Божа, кои е благовестио и
пророку Данилу о времену доласка Месие, указууи рок у
седминама (Дан. 9,21-27). Због невера Захариа е кажен
одузимаем мои говора, а чини се и глувоом, па су се с
име споразумевали знацима. Каее се обично ние
обавало дуго и народ се чудио дугом боравку Захарие у
светилишту, али схватили су да е имао виее када е почео
да обашава знацима. Необично е да неми Захариа ние
оставио своу чреду, ве е продужио служее до краа.
егова жена елисавета након тога е зачела, али е пет месеци
то скривала боеи се да уди нее поверовати и да е е

53

исмеати, а сама се у души радовала и благодарила Богу за
скинуту срамоту. Зачее св. ована Крститеа код нас се
празнуе 23. септембра.

4. Благовест Пресвето Деви Марии о роеу од е
Сина Божег (Лк. 1,26-38)

У шестом месецу после зачеа св. ована
Крститеа Анео Гаврило био е послат у малени град
Назарет, кои се налази у колену Завулановом у ужном делу
Галилее, Деви коа е била заручена за осифа, а звала се
Мариа. еванелист не каже: Деви, коа е удата, ве
заручено за мужа. То значи да е Пресвета Дева Мариа
формално, у очима свих и по закону, сматрана женом
осифовом, премда ние била стварно егова жена. Рано
оставши без родитеа, Пресвета Дева Мариа, предата да
служи у храму, ние могла да им се врати када е напунила 14
година, и пошто по закону ние могла дуже да остане тамо
дужна е била да се по обичау уда. Првосвештеник и
свештеници сазнавши да е Она дала завет деветвености и не
желеи да Она остане без покровитества, формално е
заручише за еног роака, познатог по свом праведном
животу, осамдесетогодишег старца осифа, кои е из првог
брака имао броно потомство (Мт. 13,55-56) и по занату е био
тесар. Ушавши к Деви Анео е назива благодатном, или
Оном коа е нашла благодат у Бога, т. нарочиту убав и
наклоност Божу, Божу помо за света и велика дела. Речи
Анела збунили су Мариу своом необичношу, и Она е
почела да размиша о иховом смислу. Умирууи е, Анео
предсказуе роее Сина кои е бити велики, но не као ован,
ве много више, ер нее само бити испуен благодатним
даровима Божим, као он, ве е бити Сам Син Свевишега.
Зог чега Анео говори да е му Господ дати Давидов престо,
оца еговог, и да е се Он зацарити у дому аковеву? Због
тога што е евреско царство у Старом Завету имало свое
предназначее припрему уди за духовно вечно Царство
Христово, постепено се преобразууи у ега. Према томе

54

Давидово царство као такво, у коме е Сам Бог поставао
цареве, кои су се управали законима Божим а све форме
граанског живота биле прожете идеом служеа Богу,
налазило се у неразрушиво вези с Новозаветним Царством
Божим.
Питае Пресвете Деве Марие: Како е то бити
кад а не знам за мужа? био би савршено несхватив и не би
имао смисла да Она ние дала завет Богу да увек остане дева.
Анео е обаснио да та завет нее бити нарушен, тако што е
Она родити Сина на натприродни начин, без мужа. Бесемено
зачее извршие Дух Свети, сила Свевишега, т. Сам Син
Божи (види 1. Кор. 1,24) осение е, сишавши као облак кои
е осенио рание скиниу, на облаку лаком, по речима свете
песме (Пс. 19,1). Пресвета Дева ние тражила од Анела
никаквих доказа, но он о сам као потврду истинитости своих
речи указуе на елисавету, коа е у дубоко старости зачела
сина по вои Божо, коме ништа ние немогуе. Мада е
Пресвета Дева из пророчких кига знала да е с Божанским
Сином очекуе не само слава, ве и мука, еднако покорно
одговара: Ево слушкие Господе; нека ми буде по речи
Твоо. Благовештее се празнуе 25. марта. Примивши
благовест, Пресвета Дева ништа ние рекла осифу, како
обашава св. Златоусти, оправдано стрепеи да о он нее
поверовати, ве помислити да она жели да сакрие сво
преступ.


5. Сусрет Пресвете Деве Марие са елисаветом
(Лк. 1,39-56)

Пресвета Дева похита да подели Своу радост са
Своом роаком елисаветом, коа е живела у удеи, како се
мисли, у граду ути близу града Хеврона. елисавета е сусрее
са неоубичаеним поздравом, с коим о се обратио Анео:
Благословена ти меу женама, притом додауи: И
благословен плод утробе твое, премда е, као роака, знала о
Мариином завету девства. а затим е радосно узвикнула: И
откуда мени ово да дое мати Господа моега мени?

55

Поашавауи да све то она говори зато, што е, дошавши до
е поздрав Мариин, дете кое е носила радосно заиграло у
утроби ено. елисаветино дете, под наитием Светог Духа,
осетило е близину другог Детета, за чиу поаву он треба да
припреми свет, и учинио е необичан покрет у мачино
утроби. Дество Светога Духа с детета прешло е и на маку,
коа е тренутно, по благодатном прозреу, схватила какву о
радосну вест носи Мариа, и прославила е у као Маку
Божу, речима архангела Гаврила. Она е прослава због вере
коом е примила анелску благовест, како би се упоредила ова
вера с неповереем еног мужа Захариа.
Из свега тога Пресвето Деви постало е асно да е
ена тана откривена елисавети од Самог Бога. У усхиеу и
умиеу при помисли да е време доласка дугоочекиваног
Месие и спасее Израиа ве наступило, Пресвета Дева
прославила е Бога дивном надахнутом песмом, коа се о у
част увек пева на утарем богослужеу: Велича душа моа
Господа и обрадова се дух мо Богу, Спасу моему... Сада е
Она, отклонивши од Себе сваку мисао о Своо достоности,
славила Бога због тога што е Он погледао на ено смирее, и
пророчки наговештава да е е због те милости према о
прославати сви народи и што е се та милост раширити на
све оне кои се бое Господа. Он слави Бога и због тога што е
обеае дато Оцима и Аврааму испуено, и шта е Царство
Месие толико очекивано у Израиу наступило, што е
смирени и презрени од света следеи ега победити и бити
узнесени и испуени добрима, а горди и силни бие поражени
и посрамени. Не дочекавши роее Претече, Пресвета Дева
се вратила дому своме.

6. Роее св. ована Крститеа (Лк. 1,57-80)

Када се испунило време да елисавета роди сина,
ени суседи и сродници радовали су се с ом и у осми дан
окупили су се к о да би обавили ош у време Авраамово
установен (Пост. 17,11-14) Мосиевим законом (Лев. 12,3)
обред обрезаа. Кроз обрезае новороени е ступао у

56

заедницу изабраног народа Божег, и због тога се дан
обрезаа сматрао радосним породичним празником. При
обрезау новороени е добиао име, обично у част некога од
стариих сродника. Због тога е не малу забуну изазвала жеа
маке да се зове ован. еванелист наглашава ова догаа због
тога што е и он био чудесан: жеа елисавете да се
новороенче зове ован била е плод Светог Духа. За решее
су се обратили оцу. Он заискавши дашчицу премазану воском
написао е на о: ован му е име и сви се зачудише
необично подударности жее матере и глувонемог оца да
назову сина именом кое ние било у ихово породици. И
тада, како е Анео предсказао, отворише му се уста, и он у
пророчком надахнуу, предвиауи долазак царства Месие,
прославио е Бога кои походи народ Сво и избави га и Кои
подиже рог спасеа дому Давидовом. Слично као што су
преступници, избегавауи освету, у Старом Завету бежали ка
жртвенику и ухвативши се за егов рог сматрали се
недодиривим (3. Цар. 2,28), тако и сав удски род,
притиснут гресима и гоен због тога Божим правосуем,
налази себи спасее у Христу Исусу. Ово спасее ние толико
избавее Израиа од политичких неприатеа, како е у то
време мислила веина евреа, посебно кижевници и
фарисеи, ве испуее завета Божег, датог старозаветним
праоцима, кои дае могуност свим верним Израицима да
служе Богу у светости и у правди. Под правдом овде се
подразумева
оправдае
Божанским
средствима,
приписиваем човеку искупитеских заслуга Христових: под
светошу - унутраши преокрет човеков, достиживо
садеством благодати и напором самог човека. Дае Захариа
прориче свом сину оно што е Анео предсказао, говореи да
е се он звати пророк Свевишега и да е бити претеча
Божанственог Месие, указууи на ци служеа Претече: да
би припремио уде за егов долазак и да тиме народ
израиски схвати да се егово спасее састои не у нечему
другом, ве у опроштау грехова. Због тога Израи треба да
тражи не световну славу, о чему су маштале тадаше духовне
вое, ве правду и опрошта грехова. Опрошта грехова е

57

дои од срдачне милости Бога нашега, коом нас е походио
Исток с висине, то ест Месиа - Искупите, како су га
називали пророци еремиа (25,5) и Захариа (3,8 и 6,12).
По предау глас о роеу ована Претече дошао
е до подозривог цара Ирода и када су у ерусалим дошли
мудраци с питаем, где се налази роени цар удески, Ирод се
сетио о Захариином сину и, издавши заповест да се убиу
новороена деца, послао е убице и у уту. Захариа е у то
време служио у храму, а елисавета се сакрила са сином у
пустиу. Гневан што ние нашао ована, Ирод их е послао код
Захариа у храм да сазна где е сакрио свог сина. После прете
да е га лишити живота, он е проговорио да не зна где му е
син, и пао под мачевима убица измеу храма и жртвеника, о
чему говори Господ изобличавауи фарисее (Мт. 23,35).
Роее ована крститеа празнуе се 24. уна.

7. Родослов Господа Исуса Христа
(Мт. 1,1-7 и Лк. 3,23-38)

У два еванеа по Матеу и по Луки налазимо
родослов Господа Исуса Христа по телу. Оба истоветно
сведоче о происхоеу Господа Исуса Христа од Давида и
Авраама, али се имена у едном и другом не подударау увек.
Како е св. Мате писао свое еванее за еврее, било му е
важно да докаже да Господ Исус Христос води порекло, како
приличи Месии сагласно старозаветним пророчанствима, од
Авраама и Давида. Он и почие свое еванее с родословом
Господа, изводеи га од Авраама и водеи га до осифа, мужа
Мариина коа е родила Исуса, названог Христос. Постава се
питае, због чега еванелист дае родослов осифов, а не
Пресвете Деве Марие? То е због тога што код евреа ние
прихваено сродство по маци, а како е Пресвета Дева била
едино дете своих родитеа оакима и Ане, то е, по
Мосиевом закону, она требала да се уда за роака из истог
колена, племена и рода, и према томе, едини е старац осиф
био из рода цара Давида, па е и она требала да буде из истог
рода. Свети Лука, поставивши себи задатак да покаже да

58

Господ Исус Христос припада читавом човечанству и да е
Спасите свих уди, изводи родослов Господа до Адама и до
самог Бога. У еговом родослову налазимо нека
размимоилажеа с родословом св. Матеа. Тако, осиф,
наводни отац Господа, по св. Матеу, есте син аковев, а по
св. Луки, син Илиев. Такое се и Салатил наводи у оба
еванеа као отац Зоровавеа, син ехониа, а по св. Луки,
син Нириев. Древни хришански учеак ули Африканац
лепо е ово обаснио као закон ужичества, по коме ако едан од
двоице брае умре без деце други е брат дужан да узме за
себе егову жену и учини дужност деверску (5. К. Мос.
25,5-6): И први син коега она роди нека се назове именом
брата егова умрлога, да не погине име егово у Израиу.
Та закон е имао силу у односима не само роене брае, ве и
оне од различитих очева и едне маке. Таква браа били су
аков, отац осифов по св. Матеу, и Илие, отац осифов по св.
Луки. Они су роени од различитих очева, али од едне маке
коа е била удата прво за оца аковева, затим за оца Илиева.
Она се звала Еста. Тако, када е први од Естиних синова Илие
умро без деце, други - аков, узео е себи за жену, оставауи
пород брату своме, родивши осифа. Тако се и догодило да св.
Лука води колено осифово кроз Рисаа, сина Зоровавеа, и
Илиа, оца осифова, а св. Мате - од Зоровавеа, кроз Авуида,
другог Зоровавеевог сина, и акова другог оца осифовог.
Увоее по св. Матеу у родослов Господа жене,
било незнабошкиа или грешница, учиено е с цием
назидаа: Бог ние одбио да прикучи изабраном роду такве
жене, не презируи призива незнабожце и грешнике у Свое
царство - не спасава се своим заслугама човек, ве силом
свеочишууе благодати Боже.

8. Роее Христово

О Христовом роеу и догааима кои су везани
за ега говоре двоица еванелиста: св. Мате и св. Лука.
Свети Мате говори о откровеу тане оваплоеа праведном
осифу, о поклоеу мудраца, о бекству св. Породице у

59

Египат и убиству витлеемске деце, а св. Лука подробние
описуе околности роеа Христа Спаситеа у Витлеему и
поклоее пастира.

Откровее тане оваплоеа праведном осифу
(Мт. 1,18-25)

Свети Мате говори да е ускоро после заручеа
Пресвете Деве Марие са старцем осифом, пре него што се
беху састали, т. пре закучеа потпуног брака меу има,
осифу постало асно да е егова заручница Мариа била
трудна. Будуи праведан, т. с едне стране праведан, а с друге
- милостив, осиф ние хтео да изобличи ен привидни
преступ пред свима, да е не би изложио авно и срамотно
смрти, по закону Мосиевом (2. Мос. 22,23-24), и намеравао
е да е тано отпусти, не говореи разлог. Када е о томе
мислио, авио му се Анео Господи, кои е обаснио да е
оно што е родити егова осумичена заручница од Духа
Светога, и ние плод греха, како е он погрешно веровао.
Родие Сина, настава Анео, и надени му име Исус, ер е
Он спасти народ сво од греха ихових. Име Исус на
евреском значи Спасите. Да осиф не би посумао у
истинитост егових речи, Анео се позива на Исаиино
пророштво, кое сведочи да е велико чудо бесеменог зачеа и
роее од Деве Спаситеа света било предсказано у
превечном савету Божем: Дева е зачети и родие Сина (Ис.
7,14)... Не треба мислити да се пророчанство ние испунило,
ер пророк каже да е му наденути име Емануил, а роеног од
Деве Марие назвали су Исус. Име Емануил значи С нама Бог,
ер е у егово личности Бог сишао на зему и почео да живи
с удима - то упууе на Божанство Христово, указууи да
чудесно роени Младенац нее бити обичан човек, ве Бог.
Убеен Анеловим речима осиф узе жену своу, т. одустао е
од намере да е отпусти, оставауи е да живи у еговом
дому као жена. И не знадиаше за у док не роди Сина
Своега првенца - док, не значи да е после роеа Христовог
он познао у, почео живети с ом као са женом. Правилно

60

Златоусти примеуе да е просто невероватно допустити да би
такав праведник, какав е осиф, решио да позна свету Деву
после еног чудесног материнства. У датом случау реч док, у
грчком тексту еос, никако не треба схватити тако, како желе да
схвате они кои не поштуу Пресвету Деву протестанти и
секташи, да е осиф до роеа Христовог ние познао а после
е познао, ве да е он савршено никада ние познао. У Св.
Писму та реч еос употребава се нпр. у фрази у повести о
крау потопа: ... и долеташе док не пресахну вода на земи
(1. Мос. 8,6), но, он се и после ние вратио. Или, на пример,
речи Господа: а сам с вама у све дане до (еос) свршетка века
(Мт. 28,20); ово не значи, како правилно закучуе бл.
Теофилакт, да после свршетка века Христос нее бити с нама.
Не, ве е тада тиме више бити.
Првенцем се овде Исус назива не због тога што е
после ега Дева имала другу децу, ве због тога што се Он
први родио и притом едини. У Старом Завету Бог нареуе да
му се посвети првина свега, независно од тога да ли е после
ега бити друге деце или не. Ако еванее говори о браи
Исуса Христа (Мт. 12,46; н. 2,12 и др.), то уопште не значи да
су они били егова роена браа. То су била, навероватние,
деца осифа - заручника из првог брака.

Околности и време Христовог роеа (Лк. 2,1-20)

Наподробние о околностима Христовог роеа и
о времену, када се оно догодило, говори св. еванелист Лука.
Догаае око роеа Христовог он е одредио према попису
свих житеа Римске империе, кои е заповедио есар Август,
то ест, римски император Октавиан, кои е од римског
сената добио титулу Августа (светог). На жалост, тачан датум
те заповести ние сачуван, али време владавине Октавиана
Августа, личности добро познате истории, пружа нам
могуност да приближно и уз помо других, о коима е бити
речи дае, с тачношу од неколико година одредимо годину
Христовог роеа. Код нас е прихваено броае од
Христовог роеа, кое е у виом веку увео римски монах

61

Дионисие, звани Малим, кои е за основ броаа година
поставио сво прорачун да се Господ родио 754. године од
осниваа Рима. Та рачун, како су показала брижива
истраживаа, показао се нетачан: Дионисие е погрешио око
пет година, одреууи годину Христовог роеа касние,
него што се оно стварно догодило. Та дионисиевска ера,
напре у црквено употреби, у Х веку постае општеприхваена
у хришанским земама и прихваена е у граанском
календару, мада се по свим хронологиама показао нетачан.
Тачну годину Христовог роеа можемо одредити на основу
еванеа:

1. Време царствоваа Ирода Великог. Из Мт. 2,1-18 и Лк. 1,5
савршено е асно да се Христос родио ош у време
царствоваа овог Ирода. Ирод е царствовао од 714. до
750. од осниваа Рима. У 750. он е умро на осам дана пре
Пасхе, убрзо после помрачеа месеца. Како е по
прорачуну астронома то помрачее било у нои 13. на 14.
март 750. године и како е удеска Пасха падала 12.
априла, према томе, Ирод е умро почетком априла 750.
године од осниваа Рима, т. на четири године пре наше
ере.
2. Попис народа, кои наводи Лука 2,1-5, почео е едиктом
Августа 746. године, а у удеи е почео последе године
Иродове владавине, затим е прекинут због Иродове смрти,
а продужио се и завршио када е Сириом владао Квирин,
кога еванелист Лука помие (2,2). Због тог пописа у
Палестини е избио народни устанак. Ирод е воу устанка
Тевду спалио 12. марта 750. асно е да е попис почео
нешто пре тог времена.
3. Петнаесте године владавине Тивериа есара, по
сведочанству еванелиста Луке 3,1, св. ован Крстите е
почео да проповеда, а Господу Исусу Христу е било
тридесет година (Лк. 3,23). Август е поставио Тивериа за
управитеа два града до свое смрти ануара 765. године, а
петнеста година Тивериевог царствоваа почиала би
ануара 779. године. Како е, по речима еванелиста Луке,

62

Господу Исусу било у то време тридесет година, Он се
родио 749. године.
4. Астрономска истраживаа показуу да е година смрти
Христа Спаситеа на крсту (а она е по еванеу следила
када е евреска Пасха наступила у петак увече) могла
бити 783. године, а како е Господ Исус Христос у то
време ушао у тридесет четврту годину, према томе, Он се
родио 749. године од осниваа Рима.

На та начин веина података, с великом верова-
тноом, едногласно сведоче да е година роеа Христовог
749. од осниваа Рима.
Услед недостатка података у Четвороеванеу, не
може се тачно одредити и дан Христовог роеа. Источна
Црква у почетку е празновала та дан истовремено с
Богоавеем под заедничким називом Епифаниа - Поава
Бога у свету - 6. ануара. У Западно цркви роее Христово
одавно се празнуе 25. децембра. На почетку ив века и Источна
црква почела е да празнуе та дан 25. децембра. Та дан е
изабран за празник роеа Христовог из следеег разлога.
Постои претпоставка да е Захариа био првосвештеник и да
му се Анео авио иза завесе у Светии Светих, где е
првосвештеник улазио само еданпут годише у дан
очишеа. Та дан по нашем календару е 23. септембар, кои
се и поштуе као дан зачеа Претече. Шест месеци после тога
било е Благовештее Пресвето Деви Марии, кое се празнуе
25. марта, а кроз девет месеци, т. 25. децембра родио се
Господ Исус Христос. Нема исто тако података да е Захариа
био првосвештеник. Због тога е навероватние друго
символичко обашее за избор дана празноваа Христовог
роеа. Стари су сматрали да е Христос, као други Адам,
зачет у време пролене равнодневице 25. марта, када е по
предау створен и први Адам. Родио се Христос - светлост
свету, сунце правде кроз девет месеци у време зимског
сунчаног повратка, када се дани продужуу, а но скрауе.
Према томе, зачее ована Крститеа, кои е шест месеци био
старии од Господа, празнуе се 23. септембра, у време есее

63

равнодневнице, а егово роее 24. уна - у време сунчаног
повратка када дани постау краи. ош е св. Атанасие
указивао на речи ована Крститеа у н. 3,30: Он треба да
расте, а а да се смауем.
Некоме може изгледати као забуна примедба
еванелиста Луке да е попис, у време Христовог роеа, био
први у то време, када е Сириом управао Квириние, ер е
по историским подацима Квириние владао Сириом десет
година
после
роеа
Христовог.
Обашее
овог
неразвумеваа е то што се ова реч погрешно чита као ова
попис, а не исти попис (за ово постое чврсти разлози у
грчком тексту). Указ о попису издао е Август пре роеа
Христовог, али због народног устанка и Иродове смрти попис
е прекинут и окончан тек кроз десет година за време
владавине Квириниа. Постое подаци да е Квириние двапут
изабран за владара Сирие, а попис започет за време егове
прве владавине био е завршен у току друге, због чега
еванелист и назива попис у време роеа Христовог првим.
Свако е морао отии да се запише у сво град,
онако како е римска политика обично чинила са покоренима,
а еврески обичаи су захтевали да се попис обави по
коленима, по роду и племену, због чега е свако могао да оде
на попис у она град где е некада живео зачетник еговог
рода. Како е осиф био из рода цара Давида, морао е да оде у
Витлеем - град у коме е роен Давид. У томе се може видети
промисао Божа: Месиа е требао да се роди у том граду, по
претсказау св. пр. Михаа 5,2. По римским законима и жене
су подлегале у поробеним земама попису. У сваком случау
нема ничег необичног што е Пресвета Дева Мариа пратила
заштитника свога девства осифа, тим више што Она, знавши
пророштво св. Михаа, ние могла да у том указу не види
промисао Божу, кои е води у Витлеем.
И роди Сина своега Првенца, и пови га и
положи у асле; ер им не беше места у гостионици.
еванелист подвлачи да е Пресвета Дева сама повила
новороеног Младенца, т. да е роее било безболно.
Првенац - ен Син, назива се тако не зато што е Она имала

64

другу децу, ве због тога што се по Мосиевом закону назива
првенац сваки младенец мушког пола кои напре отвори
материцу, т. сваки првороени, мада и ние био единац. Због
мноштва путника и због свог сиромаштва, св. Породица е
морала да се смести у едну пешчеру или пеину каквих е
много у Палестини, и где су пастири склаали стадо у време
непогоде. Ту се и родио Божански Месиа, положен уместо у
колевку у асле, од самог роеа поневши крст понижеа и
страдаа за искупее човечанства, и самим Своим роеем
дауи нам поуку о смиреу, то навишо добродетеи, коо
Он непрестано учи оне кои га следе. По предау, у време
Спаситеевог роеа, око асла били су во и магаренце да би
показали да во познае, господара свога и магарац асле
господара свога, а не познае, и народ егов не разуме (Ис.
1,3).
Ние само понижее пратило роее и читав
земни живот Спаситеа, ве и одблесак егове Божанствене
славе. Пастирима, можда онима коима е припадала пеина, и
кои су захваууи добром времену ноивали у поу, авио
се Анео Господи обасан Божанском славом, и обавио им
велику радост о роеу у граду Давидовом Спаситеа кои е
Христос Господ. Овде е важно нагласити речи Анела, да е
ово велика радост за све народе, односно да Месиа ние
дошао само због евреа, ве због читавог удског рода.Анео
е пастирима дао и знамен, то ест знак по коме га могу
познати: наи ете дете повиено где лежи у аслама. И као
у потврду речи Анелових авило се мноштво воске небеске
певауи песму хвале новороеном Богомладенцу: Слава на
висини Богу, и на земи мир, меу удима добра воа.
Анели славе Бога кои е свету послао Спаситеа: они певау
о миру кои е се уселити у душама оних кои е поверовати у
Спаситеа, они се радуу због уди коима е враена
наклоност Божа. Више силе, то ест, безгрешни вечни
духови, неопрестано славе на небу свога Творца и Господа,
али посебно прославау због необично проавене егове
Божанске милости, какво е велико дело домостроа Божег.
Мир, кои е донесен на зему оваплоеним Сином Божим,

65

немогуе е помешати с обичним споашим спокоством и
напретком; то е мир савести душе човека - грешника,
искупеног Христом Спаситеем, мир савести измирене с
Богом, с удима и самим собом. И онолико колико та мир
надилази сваки ум (Фил. 4,7) утврен у душама уди кои су
поверовали у Христа, толико и споаши мир постае наслее
удског живота. Искупее е проавило сву величину Боже
милости, Боже убави према удима. Због тога е и смисао
славослова Анела такав: Достоно прославау Бога
небески духови, ер се на зему уселио мир и спасее, пошто
се уди удостоише нарочите милости Боже.
Пастири, као уди очито благочестиви, одмах
похиташе онамо где им е показао Анео, и први су се
удостоили поклоеа новороеном Младенцу Христу. О
радосном догаау аваа Анела и небеском славослову они
разгласише свуда, и сви кои су их чули диваху се. Пресвета
Дева у стау дубоког смиреа памтила е све то и слагала у
срцу Своме.

Обрезае и сретее Господе (Лк. 2,21-39)

Након осам дана над новороеним Богомладенцем
по Мосиевом закону (Лев. 12,3) извршен е обред обрезаа,
када му е и дато име Исус, што значи Спасите, као што е
рекао Анео пре еговог зачеа у утроби.
По Мосиевом закону, жена коа е родила мушко
дете сматрала се нечистом у току четрдесет дана (а ако е
родила девочицу у току 80 дана). Четрдесети дан морала е да
у храму принесе жртву паеницу - едногодише аге - и
жртву за грех - младог голуба или грлицу, ако е ко сиромашан
- две грлице или голубиа, за сваку жртву по едно.
Испуавауи закон о очишеу Пресвета Дева и осиф
донели су такое и Младенца у ерусалим по Мосиевом
закону и откуп од пет сикала. По сили тог закона, као знак
сеаа што е у нои пред излазак евреа из Египта Анео
Господи побио све првенце египатске, сви еврески првенци
морали су бити посвеени служеу Богу при храму.

66

Временом, када е за служее било одреено Левиево колено,
првенци су се ослобаали уз откуп од пет сикала сребра (Бро.
18,16). Из еванеске повести види се да су Пресвета Дева и
ен заручник принели жртву сиротих уди - два голуба.
Због чега е било потребно да Господ, чие е
зачее и роее било безгрешно, буде обрезан, а егова
Пречиста Мака испуни закон о очишеу?
Напре, да би испунио сваку правду (Мт. 3,15) и
показао пример савршеног потчиаваа закону Божем;
друго, то е било неопходно због будуег служеа Месие у
очима еговог народа: необрезани ние могао бити у
заедници народа Божег, ние могао улазити ни у храм, ни у
синагогу; необрезан не би могао имати утица на народ, нити
бити признат као Месиа. Исто тако и егова Света Мка,
неочишена у очима свештеника и народа, не би могла бити
Израианка. Тана непорочног зачеа и роеа ние била ош
никоме позната, осим Деви Марии и осифу, и због тога све
прописано законом морало е бити испуено у потпуности.
У храму при приношеу Богородичиног откупа и
жртве налазио се праведни и благочестиви старац Симеон,
очекууи утеху Израиу, т. Бога - Месиу (уп. Ис. 40,1).
еванелист не пружа о ему више никаквих података, осим
да му е предсказано Духом Светим да нее видети смрт док се
не удостои да угледа очекивану утеху, т. Христа Господа.
Древно предае говори да е Симеон био едан од седамдесет
двоице стараца кои су, по захтеву египатског цара Птоломеа,
превели свете киге Старог Завета са староевреског на грчки
език. Он е преводио кигу пророка Исаие и посумао е у
пророчанство о роеу Емануила од Деве (7,14); тада му се
авио Анео и предсказао му е да нее умрети док своим
очима не угледа испуее тог пророчанства. По надахнуу
Духа Божег, он е дошао у храм где е био жртвеник
свепаенице, и сазнао да е Пресвета Дева принела Младенца
Месиу - Христа. Он га е узео у свое наруче и из егових
уста потекла е надахнута молитва - благодарност Богу што га
е удостоио да у лицу Младенца види спасее припремено
удима. Сада отпушташ слугу своега Господе; рекао е он:

67

сада, овог трена, покидале су се везе кое ме држе у животу, и
Ти, Владико, сада ме отпушташ из овог живота у други, нови
живот, по речи Твоо, по обеау кое си ми дао Духом
Твоим Светим, у миру, у пуном духовном спокоству, ер
видеше очи мое спасее Твое, кое си обеао свету кроз
Искупитеа - Месиу, кога имам велику част да видим пред
собом, кое си уготовио пред лице свиу народа, не само за
еврее, ве и за све народе. То спасее е Светлост да се
просвете незнабошци и слава народа Божег Израиа, из
кога е произашао. осиф и Мака Божанског Младенца дивили
су се, вероватно, што су се увек налазили уди коима е Бог
откривао тану о овом Младенцу.
Враауи Младенца Маци и благосиауи у и
осифа, старац Симеон, на коме е почивао Дух Свети, у
пророчком надахнуу прорекао е да е ова Младенац бити
предмет спорова измеу егових следбеника и неприатеа,
да се откриу помисли многих срца, т. у зависности од
односа уди према ему, наоружавши их срчаношу и
душевношу. Она кои воли истину и тежи да врши воу
Божу, та е поверовати у Христа, а кои воли зло и чини дело
таме та мрзи Христа и да би оправдао своу злобу против
ега, клеветае га, што се испунило на кижевницима и
фарисеима, и испуава се до данас на свим безбожницима и
христоверцима. За оне кои поверуу Он лежи да подигне, т.
за вечно спасее, за оне кои нису поверовали и кои устау на
ега Он лежи да обори, односно за вечну осуду и вечну
погибе. Симеон прозире духом и страдаа коа е претрпети
егова Пречиста Мака, као последицу удског сукоба око
еног Божанског Сина: И Теби само пробоше мач душу.
Свему е присуствовала и Анна, ки Фануилова,
коу еванелист назива пророчицом по посебном деству Духа
Божег у о и по дару надахнуа речи, кои е поседовала.
еванелист е похвауе као часну удовицу коа е посветила
себе Богу. После седам година брачног живота до свое
осамдесет четврте године ние одлазила из храма и служила е
Богу постом и молитвом дан и но. И она, као и Симеон,
славила е Господа и говорила е у пророчком надахнуу о

68

Младенцу, и, као и Симеон, очекивала избавее у
ерусалиму, односно долазак Месие.
еванелист говори да су се, извршивши све по
закону, они вратили у Галилеу, у сво град Назарет.
Он пропушта све оно што следи после сретеа,
несумиво због тога што о томе подробно говори св. Мате:
поклоее Мудраца у Витлеему, бекство св. Породице у
Египат, убиство новороене деце по Иродовом нарееу и
повратак св. Породице из Египта, после егове смрти. Сличан
начин скраиваа у приповедау налазимо често код писаца
светих кига.
Поклоее мудраца (Мт. 2,1-12)

Када се Исус родио у Витлеему удеском, дошли
су у ерусалим мудраци са истока. Витлеем се овде назива
удеским за разлику од другог Витлеема, кои се налази у
крау Завулоновом. Дошавши да се поклоне новороеном
Христу мудраци нису били оно што се обично подразумева
под тим именом, т. чаробаци, волшебници, они кои чине
лажна чудеса, зазивау духове, говоре с мртвима (Изл. 7,11 и
Пон. зак. 18,11), кое осууе Слово Боже. То су били учени
уди, тановидци, они кои су овладали вишим знаима,
слични онима над коима е владао Данило у Вавилону (Дан.
2,48). Они су по кретау звезда прорицали о будуем,
испитивали су таанствене силе природе. Такви мудраци у
Вавилону и Персии поштовали су се са великим уважеем,
постаали су жреци и царски саветници. еванелист каже да
су дошли с истока, не именууи зему. Зема из кое су
дошли била е по еднима Арабиа, по другима Персиа, по
треима Халдеа. Реч магос, коу употребава еванелист,
есте персиска. Мада е навероватние да су дошли из Персие
или из земаа кое су чиниле Вавилонско царство,ер су у току
седамдесетогодишег ропства удеаца преци тих мудраца
могли чути од удеаца да они очекуу Великог Цара,
Спаситеа, Кои е покорити цео свет; тамо е живео пророк
Данило, предсказавши време доласка Великог Цара; тамо е

69

могло да се сачува предае о пророчанству мудраца Валаома
(уп. Бр. 24,17), кои е предсказао излазак звезде од акова.
Изучавае звезданог неба било е наглавние
занимае персиских мудраца. Господ их е призвао на
поклоее аваем необичне звезде. На Истоку у то време
било е широко распростраено веровае да у удеи треба да
се поави Владар читавог света, коме е се поклонити сви
народи света. Због тога, дошавши у ерусалим, мудраци тако
уверено питау: Где е цар удески што се роди?
То е изазвало Иродову забринутост, пошто он
ние имао законско право на удески престо, био е Идумеац
и, пошто е био тиранин, изазивао е мржу своих поданика.
С им се забринуо и сав ерусалим, плашеи се репресиа од
стране Ирода. Крвожедни Ирод желеи да уништи свог
новороеног, како е он мислио, противника, сазива
првосвештенике и кижевнике и упууе им директно питае
о месту роеа цара удеског као Месие: Где е се Христос
родити? Кижевници су указали Ироду на свима познато
пророчанство Микеа 5,2, наводеи га не дословно, ве по
изворном смислу, да е се Месиа родити у Витлеему.
Витлеем значи дом хлеба, а Ефрата - плодоносно пое:
називи кои обележавау нарочито плодородне земе.
Занимиво е да у наведеном пророчанству Михаа Месиа
излази из Витлеема, али нее живети у ему, и да е егово
происхоее од почетка, од вечних времена. Ироду е за
испуее крваве замисли било потребно да сазна време
роеа цара удеског, и он себи позива мудраце да би их
испитао о поави звезде, а затим их шае у Витлеем, да би
они, вративши се ему, испричали све што су сазнали о
Новороеном. Када су се упутили у Витлеем, звезда коу су
видели ишла е пред има, показууи им пут, док се ние
зауставила изнад места где се налазио Новороени Младенац.
Шта е то звезда? Постое различита мишеа.
Свети Златоусти и бл. Теофилакт мисле да е то била нека
Анелска или Божанствена сила, коа се авила на небу као
звезда. Што се тиче звезде коу су они видели на Истоку,
многи сматрау да е то била звезда коа се раа, ер велики

70

догааи у свету праени су знацима у природи. Интересантно
е то, да е по прорачуну великог астронома Кеплера у години
роеа Христа Спаситеа било необично поклапае три
насасние планете упитера, Марса и Сатурна, пружауи
утисак необично сане звезде. Та небеска поава, позната у
астрономии под називом седиее планета, поклопила се са
великим догааем роеа на земи Сина Божег - Месие, и у
томе се види чудесна проава промисла Божег - призвавши на
та начин на поклоее роеном Месии учених незнабожаца.
Смисао доласка мудраца из далеких земаа дивно излаже св.
Златоусти: Како удеци, непрестано слушауи пророке о
доласку Христовом, нису обраали нарочито пажу на то,
Господ е подстакао варваре да из далека доу, распитууи
се о Цару кои се родио у удеи, и од Персианаца напре
сазнау оно што нису хтели да науче од пророка.
На крау та звезда коа е показивала пут
мудрацима од ерусалима до Витлеема и затим стаде одозго
где беше дете, ние била звезда коа се раа нити планета, ве
нарочито чудесна поава. Видевши ту звезду, мудраци се
обрадоваше веома великом радошу, ер су у то поави звезде
нашли нови подстица вере у истинитост роеа необичног
Младенца. Дае се говори да су мудраци ушавши у куу пали
и поклонили се Новороеноме. Према томе, то ние била она
пеина у коо се Христос родио, т. Младенац с Маком могао
е преи у обичан дом. Отворивши ризнице свое, мудраци су
принели Новороеноме дарове: злато, као Цару, таман, као
Богу, и смирну, као ономе кои мора окусити смрт, човеку.
Добивши заповест у сну нису се вратили Ироду, кои е
намеравао да убие Богомладенца, и другим путем, т. не кроз
ерусалим, одоше у своу зему; вероватно ужно од
Витлеема.





Бекство у Египат. Убиае Деце. Повратак у Назарет

71

(Мт. 2,13-23)

После одласка мудраца, Анео Божи, авивши се у
сну осифу заповедио му е да узме дете и егову Маку и да
побегне у Египат, што е он и учинио, кренувши тамо ноу.
Египат се налазио угозападно од удее, и до егове границе
требало е ии око 100 врста. Он е тада био римска
провинциа, у коо е живело много удеаца, кои су тамо
имали свое синагоге, али тамо се ние простирала Иродова
власт и св. Породица живеи са своим земацима могла се
осеати сигурном. На питае због чега Христос ние спасао
Самог Себе од Иродових убица, св. Златоусти одговара: Да е
Господ од нараниег узраста чинио чудеса, тада га не би
признали за Човека (Бес. На Мт. вии). О путовау св.
Породице у Египат сачувано е мноштво изузетних предаа.
едно од их говори да када су осиф с Богомладенцем и
еговом Маком ушли у идолски храм, у коме е било 365
идола, сви идоли попадаше и разлупаше се, и тако су се
испуниле над им пророчке речи: Гле, Господ седеи на
облаку лаку дои е у Мисир, и затреше се од ега идоли
Мисирски (Ис. 19,1) У томе, да е Младенац Исус требало да
бежи у Египат и да се потом врати из Египта, св. еванелист
види пророчанство Осие: Из Мисира дозвах Сина Своега
(11,1). Ове речи односе се посебно на излазак евреског
народа из Египта, а пошто Богом изабрани народ еврески
представа праобраз првородног и единственог Сина Божег
Исуса Христа, тиме е излазак евреског народа из Египта
представало праобраз повратка Исуса Христа из Египта. Као
што св. Златоусти примеуе, у догааима Старог Завета све е
имало значее праобраза, све е било праобраз новозаветних
догааа.
Ирод се разгневио када се мудраци нису вратили у
ерусалим, сматрао се превареним, исмеаним, мада они нису
ни имали намеру да му се ругау, и то га е ош више разарило.
Сазнавши од мудраца да се звезда авила пре око годину дана,
закучио е да е дете, ако е и старие од године дана, млае
од две године, и издао е страшну заповест да се погубе сва

72

деца од две године и ниже, у чии узраст би се нашао и Исус.
По предау, било е убиено 14.000 деце, кое, као мученике за
Христа, Црква празнуе 29. децембра. Таква мржа била е у
Иродовом карактеру, кои е, по сведочанству удеског
историчара осифа Флавиа, из чисте подозривости дао да се
задави егова жена и убио е троицу своих синова. Када су то
саопштили Августу, он е рекао: Код Ирода е бое бити
животиа него син. ош и сада у околини Витлеема показуу
гротла у коа су се скривале маке с децом у наручу, хотеи да
спасу ихов живот од Иродових воника, и где су биле убиане
заедно са децом, коу су држале у наручу. У убиау деце св.
еванелист види испуее еремииног пророштва 31,15:
Глас у Рами чу се, нарицае и плач велики. Тим речима
пророк еремиа описуе ад и беду народа удеског военог у
вавилонско ропство, претходно сакупеног у Рами, невеликом
граду колена Вениаминовог, северно од ерусалима. Очевидац
тог догааа, пророк еремиа, представа га као плач
праматере Рахие за своом децом, одведених на смрт. Свети
Мате види у томе праобраз истинске погибеи Рахиине
деце, сахраених у близини ерусалима.
Не постое тачни подаци о томе колико е времена
св. Породица проживела у Египту, ер ние потпуно позната
година Христовог роеа. асно е речено да се св. Породица
вратила у зему Израиеву убрзо по Иродово смрти, а датум
Иродове смрти може се сматрати мае-више тачно
установеним. Ирод е умро, како осиф Флавие сведочи, у
марту или почетком априла 750. г. од осниваа Рима. Ако се
Христос родио 25. децембра 749. године Породица е била у
Египту око два месеца. Ако држимо да се Христос родио, како
неки сматрау, годину рание, 748. г, може се претпоставити да
су тамо провели више од године, и да е Младенцу при
повратку из Еигипта било око две године. У сваком случау,
Он е био ош дете, како га назива Анео, заповедауи осифу
да се врати у зему Израиеву. Дошавши до земе
Израиеве, осиф е очито намеравао да се насели у
Витлеему, где е, како му се чинило, требало да одрасте син
Давидов - будуи Месиа Христос. Али, када е чуо да се у

73

удеи зацарио нагори од Иродових синова, крвожедни и
опасни, сличан своме оцу, Архела, побоа се тамо ии и,
добивши у сну нову заповест, упути се у пределе галилеске,
где се и населио у граду Назарету, у коме е и рание живео,
радеи као дрводеа.
У томе св. еванелист види испуее
пророчанства да е се Господ Исус Христос Назареанин
назвати. Тако пророчанство у Старом Завету не налазимо.
Постои претпоставка да се то пророчанство налазило у кизи
коу су евреи изгубили. Други мисле да еванелист овде не
указуе овде на неко пророчанство, ве има у виду општи
карактер свих пророчанстава о понижеу Христа - Спаситеа
у време еговог земног живота. Дои из Назарета значило е
бити омаловажаван, понижен, презрен, одбачен. С друге
стране, у Старом Завету назореи су били уди посвеени
Богу: можда е и то био разлог да се Исус назове Назореем,
као носиоц назареских обеаа - пуног посвееа Себе на
службу Богу.

Детиство Господа Исуса Христа (Лк. 2,40-52)

До свог изласка на авну службу удском роду,
Господ Исус Христос е остао непознат. единствени опис
еговог живота из тог периода наводи еванелист Лука. Како
е он писао свое еванее испитууи све од почетка, може
се претпоставити да других доказа из живота Господа тог
раног периода ние било. Општи опис тог периода св. Лука
дае у речима: А дете растиаше и ачаше духом, пунеи се
премудрости и благодат Божа биаше на ему. То е
разумиво, ер дете Исус био е не само Бог, ве и човек, и као
човек био е подложан законима удског развоа. По мери
развоа удска мудрост е одражавала и смештала у себи сву
дубину и пуноу Божанског виеа, коим е овладао Исус као
Син Божи.
И када е дете Исус напунило 12 година, та
Божанска мудрост асно се проавила. По Мосиевом закону
(Пок.Зак. 16,16), сви евреи мушког пола били су обавезни да

74

се три пута годише авау на празник Пасхе, Педесетнице и
Сеница: изузимани су болесни и деца. Нарочито се строго
пазило на одлазак у ерусалим на Пасху. Деца, достигавши
узраст од 12 година, постаала су чеда закона, и до тог
времена морало се научити све што закон каже и испуавати
све што налаже, нарочито - одлазак у ерусалим. Тана роеа
Богомладенца остала е скривена. Пресвета Дева Мариа и
старац осиф нису сматрали за потребно да е откривау, и у
очима житеа Назарета осиф е био Мариин муж и Исусов
отац. еванелист и користи та израз примеен на опште
мишее. На другом месту (Лк. 3,23) он директно говори да
су осифа сматрали Исусовим оцем, а у ствари он то ние био.
Празновае Пасхе траало е осам дана, после чега
су се богомоци враали куама у групама. осиф и Мариа
нису приметили када е мали Исус остао у ерусалиму,
мислеи да Он иде негде у наближо групи с роацима и
познаницима. Видеи да се Он не поавуе, почели су да га
траже и, не нашавши га, узнемирени су се вратили у
ерусалим, где су га кроз три дана од дана одласка из
ерусалима нашли у храму где седи меу учитеима и слуша
их и пита их. То се збило вероватно у притвору храма, где су
се равини сакупали, разговарауи едан с другим и с
народом, поучавауи закону оне кои су желели да их
слушау. У то беседи дете Исус ве е проавио своу
Божанску мудрост, због чега су се сви задивили еговом
разуму и одговорима. Богородица, исказууи му ихов бол
због ега, назива осифа еговим оцем, ер га другачие и
ние могла назвати, ер е осиф за све био Исусов отац. На те
речи Свое Маке Исус открива Свое назначее - испунити
воу Онога кои га е послао и, као да исправа Своу Маку,
указуе да ние осиф егов отац него Бог. Ви бисте морали
знати, као да каже, где сам а, ер а као Син Божи, треба
да будем у дому Божем, односно храму. Они нису схватили
речи кое им е рекао, ер им ош ние у потпуности била
откривена тана Христовог дела на земи. И Мати егова
чуваше све речи ове у срцу Своме то е био дан кои е посебно
запамтила, када е ен Син обавио о Свом високом

75

назначеу. Како ош ние дошло време авног служеа, Он е
послушно пошао са има у Назарет и како посебно примеуе
еванелист, био им е послушан, помажуи у раду свом
наводном оцу осифу, кои е био дрводеа. Растуи Он е
напредовао у премудрости, и постаала е асна посебна Божа
убав према ему, што е привлачило и убав уди према
ему.

76

ДРУГИ ДЕО

авно служее Господа Исуса Христа

A. Излазак Господа Исуса Христа на авно служее и
догааи из еговог живота до прве Пасхе

1. ован Крстите и егово сведочанство о Господу
Исусу Христу (Мт. 3,1-12; Мк. 1,1-8; Лк. 3,1-18; н.
1,15-31)

О изласку на проповед ована Крститеа и о
еговом сведочанству о Господу Исусу Христу едногласно
говоре, готово са истоветном подробношу, сва четири
еванелиста: Мате, Марко, Лука и ован. Последи
изостава нешто што су прва троица рекли, потцртавауи
Христово Божанство.
О времену изласка на проповед ована Крститеа,
а истовремено о времену изласка на авно служее Самог
Господа пружа драгоцене сведочанство св. еванелист Лука.
Он каже да е то било у петнаесто години владавине есара
Тивериа, када управаше Понтие Пилат удеом, и Ирод
четверовласник Галилеом, а Филип, брат егов,
четверовласник Итуреом и земом Трахонитидским, и
Лисание четверовласник Авилином. За време прво-
свештеника Ане и Каафе. (Лк. 3,1-2).
Почиуи свое казивае о изласку ована
Крститеа на проповед, св. Лука хое да каже да е у то време
Палестина била у саставу Римске империе, и ом су
управали у име императора Тивериа, сина и наследника
Октавиана Августа за чие владавине се и родио Христос,
тетрарси или четверовласници: у удеи, уместо Архелаа,
владао е римски прокуратор Понтие Пилат, у Галилеи Ирод-
Антипа, син Ирода Великог, кои е побио децу у Витлеему.
егов други син Филип управао е Итуреом, земом са
источне стране ордана и Трахонитидом, коа се пружала

77

северо-источно од ордана; у четврто Авилини, примакнувши
се са северо-истока Галилеи, у подножу Антиливана,
управао е Лисание. Првосвештеници су у то време били
Ана и Каафа, што треба схватити овако: првосвештеник е био
Каафа, а егов таст Ана, или Анан, ослобоен граанским
властима од дужности, користио се код народа ауторитетом и
уважаваем, фактички делеи с им власт.
Тиверие е ступио на престо после смрти Августа
у 767. години, али ве 765. он е постао еговим управитеем
и, према томе, петнаеста година еговог управаа почие
779. године, у години, када е, навероватние, Господ напунио
30 година, о чему дае говори св. Лука, указууи на узраст у
коме е Господ Исус Христос примио крштее од ована и
изашао на авно служее.
Свети Лука сведочи да св. овану дое глас од
Бога, одн. призвае или откривее Боже, коим е позван на
свое служее. Место где е започео свое служее св. Мате
назива пустиа удеска. Тако се звало западно побреже
ордана и Мртвог мора, захваууи слабо насеености.
После Божег призваа, ован се поавивао у насеениим
местима ове области и ближе води, неопходно за крштее,
као нпр. у Витавари (н. 1,28) и у Енону близу Салима (3,23).
еванелисти Мате (3,3), Марко (1,3) и Лука (3,4)
називау ована гласом вапиуег у пустии: припремите
пут Господи, поравните стазе егове. Тако и сам ован
назива себе (н. 1,23). Ове речи позамене су од пророка
Исаие, где он тешеи ерусалим говори да е прошло време
еговог понижеа и да е се ускоро авити слава Господа и
свако тело е видети спасее Боже (40,3).
Ово пророчанство се испунило када се након
седамдесетогодишег вавилонског ропства 42.000 удеаца, с
допуштеем персиског цара Кира, вратило у своу отаxбину.
Ова повратак пророк описуе као радостан, предвоен Самим
Богом и наавено гласником. Та гласник обавуе да у
пустии, по коо Господ треба да прое, припреме пут прав и
раванудубеа су се насула, а горе и брегови су се поравнали.
То пророчанство и еванелист и сам ован Крстите (н. 1,23)

78

излажу у преносном смислу (ер е такав смисао свих
старозаветних догааа кои предзнамеуу догаае Новог
Завета): под Господом, кои предводи сво народ из ропства,
они су подразумевали Месиу, а под гласником - еговог
Претечу - ована. Пустиа е у том духовном смислу сам
народ Израиски, а неравнине, кое е потребно одстранити
као препреке за долазак Месие, то су греси удски, због чега
се и смисао читаве проповеди Претече и сводио на едно, на
позив: покате се. Ово пророштво Исаиино последи од
старозаветних
пророка
Малахиа
исказуе
директно,
називауи Претечу кои припрема пут Месии Анелом
Господим, чиим цитатом св. Марко почие свое
еванеско казивае (1,2). Проповед о покаау ован
Крстите е условио приближаваем Царства небеског,
Царства Месие (Мт. 3,2). Под тим Царством Слово Боже
схвата ослобоее човека од власти греха и владавину
праведности у еговом унутрашем биу (Лк. 17,21 уп. Рим.
14,17), обедиее свих уди, достоних тога, у едан
организам - Цркву (Мт. 13,24-43; 47-49) и ихову вечну славу
у будуем животу (Лк. 23,42-43).
Припремауи уде за долазак онога што е се
ускоро открити - Месииног Царства, ован их позива на
покаае и оне кои су одговорили на егов позив крстио е
крштеем покааа за опрошта грехова (Мт. 3,11 и Лк. 3,3).
Ово ние било благодатно хришанско крштее, ве
погружее у воду, као израз тога да се она кои се погружуе
жели очистити од своих грехова, као што вода спира
нечистоу.
Строги подвижник одевен у нагрубу одеу од
камие длаке и хранеи се акридама (род скакаваца) и дивим
медом, ован представа сушту супротност савременим
учитеима удеског народа, а егова проповед о доласку
Царства Месие, чии су долазак многи жено очекивали, ние
могла да остане непримеена. Чак и удески историчар осиф
Флавие сведочи да се народ, усхиен учеем ована, стекао
к ему у великом мноштву... и да е власт тог човека била
тако велика над удецима, да су они по еговом савету били

79

спремни све да учине и да се сам Ирод боао те власти великог
учитеа. Чак ни фарисеи и садукеи нису могли мирно да
посматрау како мноштва народа иде к овану, и они сами
одлазе у пустиу. Ние ли задивууе да их ован сусрее са
речима кое изобличуу: Породи аспидини, ко вам каза да
бежите од гнева кои иде? Фарисеи су вешто прикривали
сво порок дословним придржаваем чисто споаших
правила Мосиевог закона, а садукеи су се предавали
плотским
задовоствима,
одбацууи
оно
што
би
противречило иховом епикуреском начину живота - ду-
ховни живот и суд после смрти. ован разобличава ихову
надменост, ихову увереност у своу праведност и упозорава
их да ихова нада да происходе од Авраама не доноси им
корист ако не донесу плодове достоне покааа, ер дрво кое
не доноси добар род сече се и у ога баца, као некорисно за
било шта друго. Истинска деца Аврамова нису она по плоти,
ве она коа живе у духу егове вере и преданости Богу. Ако
се ви не покаете, Бог е вас одбацити и на ваше место
поставие нову децу Авраама по духу (Мт. 3,9 и Лк. 3,8).
По еванелисти Луки ова строга реч била е
упуена народу. У томе нема противречности ер е народ у
навеем делу био заражен лажним учеем фарисества.
Сметен строгошу пророкових речи, народ е питао: шта
емо чинити? (Лк. 3,10). Као одговор ован указуе на
неопходност дела убави и милосра и уздржаа од сваког
зла. То и есте плод достоан покааа.
То е било време свеопштег очекиваа Месие, и
удеци су веровали да е Месиа, када дое, крштавати (н.
1,25). Не чуди што су многи почели да поставау питае,
ние ли Христос ован. На ту мисао ован е одговорио да он
крсти водом за покаае (Мт. 3,11), у знак покааа, али да за
им иде ачи од ега, коме он ние достоан ни одвезати (Лк.
3,16; Мк. 1,7) или понети обуу (Мт. 3,11), као што чине слуге
свом господару. Он е вас крстити Духом Светим и огем -
у еговом крштеу налази се истинска благодат Светога
Духа, коа као ога спауе сваку грехотну нечистоу. ему
е лопата у руци... Христос е очистити народ сво као што

80

домаин чисти свое гумно од плеве и нечистое, одн. оне кои
поверуу у ега скупие у Своу Цркву као у житницу, а све
кои га се одрекну предае вечним мукама.
2. Крштее Господа Исуса Христа
(Мт. 3,13-17; Мк. 1,9-11; Лк. 3,21-22; н. 1,32-34)

О крштеу Господа Исуса Христа говоре сва
четири еванелиста. Наподробние ова догаа описуе св.
Мате. Тада дое Исус из Галилее - св. Марко допууе да е
дошао из Назарета галилеског. То е било у петнаесто години
владавине есара Тивериа, када е по светом Луки Исус
напунио 30 година - узраст нужан за учитеа вере. По св.
Матеу, ован е одбиао да крсти Исуса говореи: Ти треба
мене да крстиш, а по еванеу од ована, Крстите ние
знао Исуса до крштеа (н. 1,33), док ние видео да Дух Божи
силази на ега у виду голуба. У овоме нема никакве
противречности. ован ние знао до крштеа Исуса као
Месиу, али када е Исус дошао к ему да моли за крштее, он
као пророк кои прониче у срца уди одмах е осетио егову
светост и безгрешност и егову бесконачну надмо над
собом, због чега ние могао да не каже: Ти треба мене да
крстиш, а ти долазиш мени. Када е видео Духа Божег да
силази на Исуса, тада се коначно уверио да е пред им
Месиа - Христос.
Тако нам треба испунити сваку правду - то
значи да Господ Исус Христос, као Човек и родоначелник
новороеног човечанства, треба да буде пример удима, да е
неопходно држати се свих Божанских правила. Крстивши се,
Исус изие одмах из воде, пошто као безгрешан ние било
потребно да исповеда свое грехе, како су чинили остали кои
се крстише, стоеи при том у води. Свети Лука каже да се
Исус молио, несумиво за то да би Отац небески благословио
почетак еговог служеа.
И отворише му се небеса, односно створише се
над им, ради ега, и виде Духа Божега где силази као
голуб и долази на ега. На грчком, на ега изражено е
заменицом треег лица, а не повратном, те е нужно схватити

81

да виде ован Духа Божег, премда га е видео и сам Крштени и
народ, ер е ци тог чуда да ави удима Сина Божег кои е
живео у до тада непознатом Исусу, због чега и Црква пева на
дан Господег крштеа, названог Богоавее: авио се еси
данас васеени (кондак). По речима ована, Дух Божи ние
само сишао на Исуса, ве е и остао на ему (н. 1,32-33).
Глас Бога Оца: Ово е, по Матеу, или: Ти си, по
Марку и Луки, Син мо убени кои е по моо вои, био е
сведочанство овану и народу на Божанско достоанство
Крштенога, као Сина Божег, единородног, Кои е по вои
Бога Оца, а истовремено као одговор Оца небеског Свом
Божанском Сину на егову молитву да благослови велики
подвиг служеа за спасее човечанства.
Крштее Господе наша св. Црква празнуе 06.
ануара, називауи ова празник Богоавеем, ер се у том
догаау удима авила Света Троица: Бог Отац гласом с
неба, Бог Син крштеем од ована у ордану, Бог Дух Свети
сишавши у виду голуба.

3. Четрдесетодневни пост и кушае од авола
(Мт. 4,1-11; Мк. 1,12-13; Лк. 4,1-13)

Повест о четрдесетодневном посту Господа Исуса
Христа и о кушау од авола у пустии налази се у код прве
троице еванелиста, детание о томе говоре св. Мате и св.
Лука, а св. Марко тек о томе говори укратко, не наводеи
детае.
Након Крштеа Исуса одведе Дух у пустиу коа
се налазила измеу ерихона и Мртвог мора. една од гора те
пустие
носи
назив
Четрдесетодневна,
по
четрдесетодневном посту на о Господа. Прво дело Духа кои
е на ему почивао есте да га одведе у пустиу, да би се тамо
Он постом и молитвом припремио за велико служее спасеа
човечанства. Тамо е Он постио четрдесет дана и четрдесет
нои, сво то време ништа не едуи, и напослетку огладне,
дошавши до краег степена глади и изнурености снага. И
приступи ему кушач, то е био завршни приступ кушачев,

82

ер по Луки аво ние престаао да куша Господа у току
четрдесет дана.
Какав е смисао кушаа Господа од авола?
Дошавши на зему због тога да би разрушио дела авола,
Господ би их могао поразити едним дахом Своих уста, а и
потребно е знати да су се дела авоа коренила у заблудама
слободне човекове душе коу Господ спасава, не лишавауи е
слободе, тог навеличанствениег дара Божег човеку,
створеног не као ништавни, бездушни аутомат, и не као
животиа, руковоена несазнаним инстинктом, ве као
слободна разумна личност. У односу према Божанству Исуса
Христа то кушае е било борба духа зла - против Сина
Божег, Кои е дошао да спасе свет да би аво сачувао своу
власт над удима лажним знаем и обманом. Ово кушае
било е слично кушау ехове, кое су дозволили себи
Израици у Рафидиму (Изл. 17,1-7), ропуи због недостатка
воде: Да ли е Господ меу нама или ние? И као што о
синовима Израиевим Псалмопевац говори да су кушали
Господа у пустии, тако и аво куша Сина Божег с намером
да га раздражи, прогневи, укори и растужи (Пс. 77,40-41).
Главни смер кушаа уперено е на удску природу Исуса, на
коу е аво усмерио сво утица да би е управио на лажни пут.
Христос е дошао меу уде на зему да би меу има
основао Свое Царство - Царство Боже. Два пута могла су
водити том циу: едан, о коме су маштали тадаши удеци
пут брзог и блиставог зацареа Месие као земаског цара,
други - пут спор и трновит, пут добровоног унутрашег
препорода уди, скопчан с многим страдаима не толико за
следбенике Месие, ве и за Самог Месиу. аво е и хтео да
одведе Господа с другог пута, намеравауи да га прелести, по
еговом човештву, лакоом првог, обеавауи не страдае,
ве славу.
Пре свега, користеи се глау коа е мучила
Исуса, као човека, аво хое да га убеди да искористи Своу
божанствену силу да би се избавио од тог, за сваког човека,
осеаа глади. Показууи на камее, коа на том месту веома
личе по свом облику на хлеб, он каже: Ако си Син Божи,

83

реци да камее ово постану хлебови. аво се надао, да е
еданпут саблазнивши се, Исус и дае поступати тако:
оградити се легионима анела од гомиле неприатеа, сии с
Крста, или призвати Илиу да га спасе (Мт. 26,53; 27,40-49). И
тада се дело спасеа крсним страдаем Сина Божег не би
остварило. Богочовек, за друге претворивши воду у вино и
чудесно умноживши хлеб, одбиа та лукави савет речима
Мосиа - реченим у вези мане коом е Бог 40 година хранио
народ Сво у пустии: Не живи човек само о хлебу, ве и од
сваке речи коа излази из уста Божих (Пон. зак. 8,3). Под
речу овде треба схватити милостиву воу Божу, коом о
човеку промиша. Господ е чинио чуда да би испунио
потребе других, а не Своих сопствених; да е Он у свим
Своим страдаима, уместо тога да их трпи, прибегавао Своо
Божанско власти, Он не би нама био пример. Понавауи
често ово чудо, Он би вукао за собом све уде коима треба
хлеба и игара, али ти уди не би имали наду на име
основано Царство Боже: егов ци е да уди слободно иду
за им по речи егово; не као уди занесени лакоом
стицаа земних блага.
Претрпевши пораз првог кушаа, аво приступа
другом: одвео е Господа у ерусалим и поставио га на крило
храма и предложио: Ако си Син Божи, скочи доле, ер е
написано: Анелима своим заповедие за тебе и узее те
на руке... Опет предлог да се порази уображее уди, напето
очекууи долазак Месие, чудом, да би их на такав начин
повукао за собом: то е, на крау, било некорисно за
унутраши живот уди, и Господ одбиа и та предлог речима
(Пон. зак. 6,16): Немо кушати Господа Бога Своега, као што
е Мосие рекао народу Израиском: Немоте кушати
Господа Бога Своега, као што га кушасте у Маси; односно,
немоте се без неопходности излагати опасности да испитуете
чудодествену силу свемои Боже.
Тада аво приступа треем кушау: показуе
Исусу с високе горе сва царства овога света и славу ихову
и каже: Све ово дау теби ако паднеш и поклониш ми се.
Свети Лука додае да е аво показао Исусу сва царства света у

84

трену и рекао Теби у дати сву власт ову и славу ихову,
ер е мени предана, и коме хоу даем е (4,6-7). аво е пред
Исусом развио карту своих земаских царстава, над коима е
владао он као дух злобе, показавши му каквим силама и
средствима располаже он у свету, осим у борби с Богом, Кои
е дошао у свет да спасе човека од егове власти. Он се надао
да е та карта смутити Исусов удски дух страхом и сумом
у могуност оствареа еговог великог дела спасеа
човечанства. И заиста: шта е у ствари карта света, предатог
добровоно у власт авола? аво као да говори Господу: Ти
видиш моу власт над удима; не брани ми да владам над
има и убудуе, а за то сам спреман да поделим с тобом моу
власт над има; због тога е неопходно да ступиш у везу са
мном. Поклони ми се и биеш Месиа кога очекуу евреи.
аво е тим речима обеавао чисто споашу власт над
удима, сачувавши за себе унутрашу, духовну власт. То е
оно што Господ ние хтео, учивши да е дошао не због
споаше власти, не због тога да му служе као земаском
владару (Мт. 20,28) и да егово Царство ние од овога света
(н. 18,36), ве е то Царство - духовно. Због тога Господ
речима (Пон. зак. 6,13): Господу Богу своме клаа се и ему
единоме служи одбиа од Себе авола говореи: Иди од
мене, сатано!, указууи да Он не признае власт сатане над
светом, ер васеена припада Богу и ему едином припада
свако поклоее.
Тада га аво остави, према еванелисти Луки:
Отиде од ега за неко време, ер е ускоро опет почео да га
искушава кроз уде, подижуе свемогуе сплетке (Лк. 4,13).
Важан навод налази се само код еванелисте
Марка, да е у пустии Господ био са зверием (Мк. 1,13).
Као Новог Адама диве звери нису га смеле повредити,
признауи у ему свог Господара.

4. Први Христови ученици (н. 1,35-51)

После кушаа од авола, Господ Исус Христос се
поново упутио на ордан ка овану. Меутим, уочи еговог

85

доласка ован дае ново сведочанство о ему пред
фарисеима, не као о Оном Кои долази, ве као о Месии кои
е дошао. О томе говори само еванелист ован у 1 гл. ст. 19-
34. удеци су послали овану из ерусалима свештенике и
левите да га питау да ли е он Христос, ер е по ихово
претпоставци могао крстити само Месиа - Христос. И
признаде и не порече: и признаде: а нисам Христос. На
питае, ко е он онда, ние ли пророк, сам себе назива гласом
вапиуег у пустии, и подвлачи да е егово крштее водом,
да е читаво егово служее припрема, и да би од себе
отстранио сва питаа, на крау свог одговора достоанствено
обавуе: А меу вама стои кога ви не знате (ст. 26). Он
излази на служее после мене, али има вечно-бие и Божанско
достоанство, а а сам недостоан да будем егов слуга. То
сведочанство било е дато у Витании - тамо где се к овану
стекао многоброан народ (Ст. 27-28).
Када е Исус другог дана после кушаа од авола,
поново дошао на ордан, ован износи о ему победоносно
сведочанство називауи га: аге Боже, кое узима на себе
грехе света и уверава да то и есте Она чии е долазак
проповедао, и што се он уверио у то да то есте Духом Светим
Крштени Син Божи, ер е видео Духа кои е сишао с неба у
виду голуба и остао на ему (н. 1,29-34).
Другог дана после сведочанства о доласку Месие,
Сина Божег, кои узима грехе света, ован се са двоицом
своих ученика налазио на обали ордана. И Исус е такое
пролазио обалом ордана. Видевши Господа, ован понава о
ему свое учераше сведочее: Гле, аге Боже (1,36).
Називауи Христа агетом, ован везуе за ега познато
пророштво Исаиино из 53 г., где е Месиа представен као
овца воена на заклае, аге кое се безгасно предае онима
кои га стрижу (ст. 7). Према томе, основна мисао овог
овановог сведочанства есте да е Христос жртва, Богом
принесена, за удске грехе. У речима: узима грехе света та
велика жива Жртва представена е као Првосвештеник, кои
Сам Себе свештенодествуе: узима на Себе грехе света и
приноси Себе на жртву за свет.

86

Чувши ована, двоица од егових ученика одмах
кренуше за Исусом тамо где е Он живео, и провели с им од
десетог часа (по нашем од четири по подне) до касно увече
слушауи егове беседе, и у их се уселило дубоко убеее
да е Он Месиа (38-41). едан од тих ученика био е Андре, а
други - сам еванелист ован, никада не именууи себе у
догааима у коима е учествовао. Вративши се куи, после
беседе с Господом, Андре е одмах обавестио брата Симона да
е са ованом нашао Месиу (ст. 41). На та начин, Андре ние
био само Првозвани ученик Христов, како е и прихваено да
се зове, ве е он први од апостола ега проповедао, обратио и
привео Христу првог меу Апостолима. Када е Андре довео
Христу свога брата, погледавши га своим испитууим
погледом, Господ га е назвао Кифа, што значи, како
обашава еванелист, камени, на грчком Петрос. Други дан
после доласка Андреа и ована Христос е желео да иде у
Галилеу и позвао е са Собом Филипа, а Филип, нашавши свог
друга Натанаила желео е и ега да привуче Христу, рекавши
му: Нашли смо Онога за Кога писа Мосие у Закону и
пророци: Исуса, сина осифова, Назареанина. Натанаил му
одмах одговори: Из Назарета може ли бити што добро?
Очигледно, Натанаил е делио општу меу удецима
предрасуду да Христос, као цар са земаским достоанством,
долази и ава се у слави меу вишим сталежом ерусалимске
заеднице; меутим. Галилеа е стекла лошу славу меу
удецима, и Назарет, та мали град, кои се ни едном не
помие у Светом Писму Старог Завета, никако ние могао
бити место где е се како су Пророци обеали, родити Месиа.
Верууа Филипова душа, ние нашла за потребно да
оповргава ту предрасуду. Филип му е препустио да се сам
увери у егове речи. Дои и види! рекао му е. Натанаил, као
отворен и искрен човек, желео е да испита колико е тачно то
о чему говори егов друг, истог часа е пошао до Исуса.
Господ е потврдио простоту и непрепреденост егове душе,
рекавши му: Ево правог Израица у коме нема лукавства.
Натанаил се зачудио откуда га Господ познае, видевши га
први пут. И тада Господ, да би развеао егове суме и

87

привукао га Себи, показуе му да е као Бог Свевидеи,
напоменувши му едан таанствени догаа чии смисао никоме
ние био познат, осим Натанаилу: видех те када си био под
смоквом. Шта е било с Натанаилом под смоквом - то е од нас
скривено, и као што е очевидно то е била таква тана о коо
е осим Натанаила могао знати само Бог. И то е толико
поразило Натанаила да су све егове суме у вези Исуса
тренутно развеале: он е схватио да пред им ние обичан
човек, ве Неко, Божански Свевидеи, и тог часа е поверовао
у Исуса као у Божанског Посланика - Месиу, изразивши то
узвиком, пуним пламене вере: Равви (што значи: учите), Ти
си Син Божи, Ти си Цар Израиев (49). Претпоставам да е
Натанаил имао обича да се моли под смоквом и вероватно е
едном искусио нешто посебно, што е добро запамтио, а што
нико ние могао знати. Због тога су речи Господа пробудиле у
ему одмах такву ватрену веру као у Сина Божег, коме су
откривена наскривениа стаа душе.
На Натанаилов узвик Господ се обраа не више
ему лично, ве и свим своим следбеницима: Амин, истину
вам говорим: од сада ете видети небо отворено и Анеле
Боже како улазе и силазе на Сина Човечиега. Тим речима
Господ е хтео да каже Своим ученицима да е они духовним
очима видети егову славу, да се испунило древно
пророчанство о спаау неба са земом таанственом
лествицом, коу е у сну видео старозаветни патриарх аков,
(Пост. 28,11-17) овоплоеем Сина Божег, кои е постао Син
Човечии. Тим именом Господ е и називао Себе. У еванеу
налазимо око 80 случаева када Господ назива Себе тако. Тиме
Христос потврдно и непорециво потвруе Свое човештво и
подвлачи да е Он - Човек у навишем смислу речи, идеални,
универзални, апсолутни човек, Други Адам, родоначелник
новог кроз егова страдаа обновеног човечанства. На та
начин та назив не унижава Христа, ве изражава егову
узвишеност над општим нивоом, показууи у ему остварени
идеал удске природе, човека таквог какав и приличи да буде,
по замисли еговог Творца и створитеа Бога.


88

5. Прво чудо на свадби у Кани Галилеско (н. 2,1-12)

О првом чуду кое е учинио Господ Исус Христос,
претварае воде у вино у Кани Галилеско -преноси нам само
еванелист ован. Ово чудо следило е након три дана после
призваа Филипа и Натанаила. Исус Христос е био позван на
свадбу у Кану Галилеску, у гради кои се налазио 2-3 часа
хода северно од Назарета, за разлику од друге Кане у близини
града Тира. Исус е (са ученицима) био позван као обичан
човек,као познаник, по обичау гостопримства. Исусова Мака
е била тамо, односно налазила се у Кани ош рание.
Породица, вероватно, ние била од богатиих, због чега е у
току свадбе нестало вина. Пресвета Дева живо е учествовала у
овом догаау кои е претио да поквари радост породичног
слава. ена душа пуна доброте показала е пример
посредоваа и заступништва за уде код Свог Божанског
Сина. Немау вина, каже му Она, несумиво очекууи да е
Он на чудесан начин помои удима. Шта е теби до мене,
Жено?, одговара о Господ. Не треба у речи Жено видети
макар и сенку непоштоваа. То е уобичаен израз на Истоку;
у натежим тренуцима страдаа на крсту, Господ се тим
речима обраа Своо Маци, предауи е убеном ученику
(н. 19,26). ош ние дошао мо час - ош ние дошао час за
чудотворее, можда због тога што вино ние сво изнешено. У
сваком случау, из даих речи Пресвете Деве слугама: Што
год вам рече, учините, не може се видети да е Она одговор
Свог Сина схватила као одбиае еног заступништва. Тамо
е било шест камених судова за воду кои су служили за
законом установено омивае, посебно руку, пре и после ела.
ихова запремина е била огромна, ер мера или бат садрже и
до 25 ведара и тиме е необичние било чудо кое е учинио
Господ. Исус е наредио служитеима да напуне судове до
врха водом, да би их начинио сведоцима чуда. Захватите сад
и носите пехарнику, да би се он сам уверио у истинитост
чуда. Чудо кое е учинио Исус, а да се ние дотакао, на
растоау, сведочи о проави егове свемогуе божанске силе
Да би показао - говори св. Златоусти, да е Он Сам Она Кои

89

дае воду грожу и претвара у вино кишу кроз корен лозе -
оно што се у лози дешава током дугог времена, у едном трену
Он чини на свадби. Не знауи откуда ово ново вино, пехарник
зове женика и потвруе истинитост овог чуда и каже да е ово
вино и бое. Из егових речи када се опиу не треба
извлачити закучак да су на свадби сви били пиани; говори се
о општем обичау, а не о датом случау. Познато е да су се
евреи одликовали умереношу у употреби вина, кое е у
Палестини било уобичаено пие и разблаживало се водом;
напити се било е непристоно. Коначно, Господ Исус Христос
не би прихватио да учествуе у такво свечаности где се много
пие. Ци чуда - учинити радост сиромасима кои су
приредили породичну свечаност, у чему се исказала доброта
Господа. По сведочанству еванелиста, то е било прво чудо
кое е учинио Господ, изашавши на дело служеа, да би авио
славу Своу, као Син Божи, и утврдио у вери Свое ученика.
После овог чуда, све Породица из Назарета упутила се у
Капернаум, да би се припремили за пут у ерусалим на
празник Пасхе.

Б. Прва Пасха служеа Господа Исуса Христа

1. Изгон трговаца из храма (н. 2,13-25)

Прва три еванелиста не говоре асно о боравку
Господа у ерусалиму: подробно говоре о еговом боравку
тамо у време Пасхе, пред коом е он страдао. Само нам св.
ован говори о свако посети Господа ерусалиму на празник
Пасхе током три године еговог служеа, а такое и о
одласку у ерусалим на неке друге празнике. И природно е
било да Господ иде у ерусалим на све вее празнике, ер се
тамо сабирао сав духовни живот удеског народа. Ту се тих
дана сабирало мноштво народа из читаве Палестине и из
других земаа и било е важно да тамо Господ проави Себе
као Месиу.
На почетку еванеа по овану описан изгон
трговаца из храма разликуе се од сличног догааа о коме

90

говоре прва три еванелиста. Прво е било у почетку авног
служеа Господа - пре прве Пасхе, а последе - на самом
крау еговог служеа - пред четврту Пасху.
Из Капернаума е Господ, како се дае види, у
прати Своих ученика пошао у ерусалим на празник Пасхе,
али не просто по обавези, ве да би творио воу Онога кои га
е послао, да би продужио у Галилеи дело Месианског
служеа. На празник Пасхе сабирало се у ерусалиму не мае
од два милиона евреа, кои су по закону били обавезни да
закоу пасхално аге и да принесу у храму жртву Богу. По
сведочанству осифа Флафиа, 63. г. по р. Хр., на дан Пасхе
било е у храму заклано 256.500 пасхалних агааца, не
броеи мале животие и птице за жртвоприношее. Да би се
лакше продавало читаво то мноштво животиа, евреи су
претворили такозвани двор храма у трговину: дотерали су
тамо жртвене животие, поставили су кавезе са птицама,
поставили дуане за продау свега неопходног за
жртвоприношее и отворили меачницу. У то време у
оптицау су биле римске монете, а закон е захтевао да се у
храму плаа евреским сикалима. Дошавши на Пасху евреи
су морали да меау сво новац, а замена е доносила велики
приход меачима. Тежеи заради, евреи су трговали у храму
и другим стварима кое нису имале везе са жртвопри-
ношеем, на пример: воловима. Сами првосвештеници гаили
су голубове због продае по високим ценама.
Господ е начинио бич од узица, коима су
везивали животие, изгнао е из храма овце и волове, новац
меача е расуо а ихове столове преврнуо и, дошавши до
продаваца голубова рекао: Носите то одавде! Не правите од
дома Оца мога, дом трговине. На та начин, називауи Бога
Своим Оцем, Исус е отворено назвао Себе Сином Божим.
Нико се ние осмелио да се супротстави Божанско власти, по
коо е Он учинио ово, ер е, очито, сведочанство ована о
ему, као о Месии, дошло до ерусалима, па е и савест
трговаца проговорила. Тек када е дошао до голубова,
дирнувши и тако у интерес првосвештеника, пребацили су му:
Какав нам знак показуеш да то чиниш? На ово Господ

91

одговора: Разорите ова храм и за три дана у га подии,
мислеи, како дае еванелист каже, на храм тела Своега, и
као да жели да каже удецима: Ви тражите знамеа - она
е вам бити дата, али не сада: када разорите храм тела
Моега, а у га за три дана васкрснути и то е бити
знамее власти коом чиним ово.
удеци нису схватили да тим речима Исус предсказуе
Своу смрт, разарае Свога тела и Свое васкрсее у треи
дан. Они су схватили егове речи дословно, као да се односе
на ерусалимски храм, и намерили су да подигну против ега
народ. Меутим, грчки глагол егеро, на словенском -
воздвигну, значи пробудити, што има мало везе са рушеем
здаа, а много више се односи на тело - утонуло у сан.
Природно е било да Господ говори о Свом телу, као о храму,
ер се у ему настанило оваплоеем егово Божанство.
Налазеи се у храму, Господу Исусу Христу било е природно
да говори и о свом телу, као о храму. И сваки пут, када су
фарисеи тражили од ега знаке, Он одговара да нее имати
другог знака осим оног, кои е Он назвао знаком оне-
пророка-еговог тридневног погребеа и васкрсеа. У том
смислу речи Господа удецима могу се схватити овако: ние
вам довоно што сте оскврнули рукотворени дом Оца
Мога, начинивши од ега дом трговине: ваша злоба вас
води да распнете и убиете Мое тело. Учините то и
видеете знамее кое е поразити ужасом неприатее
Мое: убиено и сахраено Мое тело а у за три дана
подии.
удеци су се држали буквалног смисала
Христових речи, да би их показали лажним и немогуим. Они
указуу на то, да е та храм, понос удеаца, граен 46 година,
и како се може подии за три дана? Реч е о Иродовом
обнавау храма, кое е почело 734. године од осниваа
Рима, то ест, 15 година пре Христовог роеа. 46-та година
пада 780. године по оснивау Рима, коа и есте година прве
еванеске Пасхе. И сами ученици схватили су смисао тих
речи тек онда када е Господ васкрсао из мртвих, и када им се
отворио ум да разумеу написано.

92

еванелист дае говори да е у току празника
Пасхе Господ чинио у ерусалиму чуда због коих су многи
поверовали у ега, али Исус не повераваше Себе има, ние
се ослаао на их, ер вера основана едино на чудима, коа
нема топлину убави према Христу, не може се сматрати
истинитом, чврстом вером. Господ е знао све, знао е шта се
крие у дубини душе сваког човека као свевидеи Бог, и ние
веровао едно речи оних кои, видеи егова чуда,
исповедаше ему своу веру.

2. Беседа Господа Исуса Христа с Никодимом (н. 3,1-
21)

Изгон трговаца из храма и чудеса, коа е учинио
Господ у ерусалиму, толико су снажно деловали на удеце да
е едан од кнезова, члан синедриона (уп. н. 7,50) Никодим
дошао Исусу ноу, желеи да чуе егово учее, али се
плашио да на себе не навуче злобу своих другова,
неприатески настроених према Господу. Дошавши код
Господа, Никодим га назива: Равви, одн. учитеем,
признауи му право учитества, кое по мишеу
кижевника и фарисеа Исус, не завршивши рабинске школе,
ние могао имати. Ово ве показуе однос Никодима према
Господу. Затим га назива учитеем кои е од Бога дошао,
признауи да Он чини чуда силом Божом. Ово говори не
само у свое лично име, ве и у име оних кои су поверовали у
Господа, можда из секте фарисеа и чланова Синедриона, мада
су углавном ти уди били неприатески настроени према
Господу. Сва даа беседа усмерена е на то да разобличи
лажне фантастичне погледе фарисеа на Царство Боже и
начин уласка човека у то царство. Ова беседа рачва се на три
дела: 1. Духовно раае, као оно наосновние за улазак у
Царство Боже, 2. Искупее човечанства крсним страдаем
Сина Божег, без чега уди не би могли да постану
наследници Царства Божег, 3. Постоае суда над удима
кои нису поверовали у Сина Божег.

93

Тип фарисеа био е оличее наужег и фанатичног
националним партикуларизма: нисмо као други уди. Фарисе
е сматрао да е он ве по томе што е удеац, а ош више -
фарисе, самим тим неизоставно и достоан члан славног
Царства Месие. Сам Месиа, по мишеу фарисеа, бие као
и они удеац, кои е их ослободити од туег ропства и
основати светско царство, у коме е удеци заузети место
господара. Никодим, очигледно делеи то прихваено
мишее, мада у дубини душе осеауи ихову лаж, дошао
е на помисао да е можда Исус, о чио се чудесно личности
тако много прича, очекивани Месиа. И одлучио е да сам пое
к ему, да се увери у то. Господ и почие Своу беседу
побиауи лажно фарисеско учее.
Амин, истину ти говорим, каже му Он, ако се ко
не роди одозго не може видети Царства Божега, односно,
ние довоно бити по роеу удеац: потребан е потпуни
препород кои се дае човеку одозго, од Бога, како би се
поново родио, постауи нова твар (у чему е и суштина
хришанства). Због тога што су фарисеи представали
Царство Месие као царство чувствено, земно, нема ничега
зачуууег што е Никодим схватио те речи Господа такое у
чувственом смислу, одн. да е за улазак у Царство Боже
неопходно наново телесно се родити и изразио свое
несхватае, потцртавауи бесмисленост тог захтева: Како се
може човек родити кад е стар? Еда ли може поново уи у
утробу матере свое и родити се? Тада му Исус разашава
да Он не говори о плотском роеу, ве о духовном роеу,
кое се разликуе како начином тако и плодовима од телесног
роеа. То е роее водом и духом. Вода е средство или
оруе, а Свети Дух - Сила, производеи ново роее, као
узрочник новог постоаа: Ако се ко не роди водом и Духом,
не може уи у Царство Боже. Ово ново роее разликуе се
од телесног и по плоду. Што е роено од тела, тело е -
када се човек роди од телесних родитеа, наслеуе од их
првородни Адамов грех, гнезди се у плоти, мисли само
плотско и угаа телесним страстима, и похоти. Ови недостаци
телесног рааа исправау се духовним роеем: Роено од

94

Духа, дух е. Ко е примио роее од Духа, та улази у
духовни живот, уздиже се над плотским и чувственим. асно е
да све то Никодим не схвата, и Господ му обашава у чему се
састои роее од Духа, упореууи начин тог роеа с
ветром. Дух, у датом случау духом Господ овде назива ветар,
дише где хое, и глас егов чуеш, а не знаш откуда долази и
куда иде: тако е сваки кои е роен од Духа. Другим
речима, у поновном роеу Духом пажи е доступна
промена коа происходи у самом човеку, а препораауа сила,
путеви коима долази, начин на кои она дествуе - све е то за
човека таанствено и несхвативо. То е слично томе када ми
на себи осеамо дество ветра, чуемо егов глас, шум, али
одакле долази и куда нестае, толико слободан у свом
стремеу и толико мало зависеи од наше вое - ми не
видимо и не знамо. Такво е и дество духа Божег, Кои нас
наново раа, очевидно и опипиво, али на начин таанствен и
необашив. Никодим и дае не схвата, и отуда егово
питае: Како то може бити? изражава и неповерее у речи
Исусове и егову фарисеску гордост с претензиом да све
схвати и обасни. Ову фарисеску умишеност и поражава
Господ своим одговором, тако да Никодим не сме ништа
више да противречи и у своме самоунижеу полако у свом
срцу припрема тле на коме е Господ посеати семе Свог
спаситеног учеа: Ти си учите Израиу, а то ли не
знаш? Господ изобличава не толико самог Никодима, колико
уображено фарисеско учитество, кое узевши куч познаа
тани Царства Божег ние улазило у ега, али ни другима ние
допуштало да уу. Фарисеи нису могли да не знау о
неопходности духовног препорода, када и у Старом Завету
тако често среемо мисао о обнови човека, о даровау од Бога
срца телесног уместо каменог (ез. 36,26). Чак и Цар Давид се
молио: Срце чисто сазда у мени и дух прав обнови у мени.
(Пс. 50,12).
Прешавши затим на открие навеих тани о Себи
и о Своме Царству, Господ на почетку примеуе и говори
Никодиму, да насупрот фарисеском учеу, Он Сам и егови
ученици обавуу ново учее засновано на непосредном

95

знау и созерцау истине: кажем ти да оно што знамо
говоримо и што смо видели сведочимо, и сведочанство
наше не примате.
Када вам казах оно што е земаско па не
веруете како ете веровати ако вам кажем оно што е
небеско? Господ под земаским подразумева неопходност
роеа и познае се унутрашим опитом, а под небеским
навише тане Боже, више од сваке удске мои познаа: као
о превечном савету Троичног Бога, о прихватау на Себе
Сином Божим искупитеског подвига за спасее уди, о
повезивау у том подвигу Божанске убави са Божанским
правосуем. О ономе шта се догаа с човеком и о самом
човеку делимично зна сам човек. Али, ко од уди може да
узие на небо и проникне у таанствену област Божанског
живота? И нико се ние попео на небо осим Она кои сие с
неба, Син Човечии кои е на небу. Тим речима Господ
открива Никодиму тану свог оваплоеа, убеуе га да е Он
више од обичног посланика Божег, сличан старозаветним
пророцима, каквим га е сматрао Никодим, да егов долазак
на зему у лику Сина Човечиега есте силазак из вишег стаа
у ниже, унижее, ер егово свевечно постоае ние на
земи ве на небу.
Затим Господ открива Никодиму тану Свога
искупитеског подвига: И као што Мосие подиже змиу у
пустии, тако треба да се подигне Син Човечии. Због чега
Син Човечии за спасее уди мора бити подигнут на крст?
То е, у ствари, то небеско што се не може схватити
земаским умоваем. Као на првообраз Свог крсног подвига,
Господ указуе на змиу од меди, коу Мосие подиже у
пустии. Мосие е пред Израицима подигао змиу од меди
да би они уедани змиама добили исцеее гледауи на
змиу. Тако и сав род удски, поражен ранама греха, живеи у
телу, добиа исцеее с вером гледауи на Христа,
дошавшег у облику тела греховног (Рим. 8,3). У основи
крсног подвига Сина Божег лежи убав Божа према
удима: ер Бог тако заволе свет да е Сина Свога
единородног дао, да сваки кои веруе у ега не погине, него

96

да има живот вечни. Живот вечни усеава се у човека
благодау Светог духа, а приступ престолу благодати уди
добиау кроз искупитеску смрт Исуса Христа (ев. 4,16).
Фарисеи су мислили да е се дело Христово
састоати у суду над иноверним народима. Господ поашава
да Он ние послан да суди свету, него да спасе свет. Неверници
е сами себе осудити, ер у том неверу оружа их убав према
тами и мржа према свету, коа исходи из ихове убави
према злим делима. Држеи се истине, часне душе, моралне,
саме иду према светлости, не боеи се изобличеа своих
дела.



3. Последе сведочанство св. ована Крститеа о
Исусу Христу (н. 3,22-36)

После беседе с Никодимом у ерусалиму на дан
Пасхе, Господ е напустио ерусалим и дое у удеску зему и
ту бораваше с има и крштаваше. Овде имамо важан
доказ св. еванелисте ована о дужем боравку Господа Исуса
Христа у наужнием делу Палестине - области коа се зове
удеа, о чему уте прва при еванелиста. Колико се
продужио боравак Господа у удеи. Може се закучити из
тога што говореи о задржавау Господа у Самарии, на путу
из удее у Галилеу, св. ован преноси речи Христове
ученицима: Не кажете ли ви да су ош четири месеца па е
настати жетва. Из тих речи може се закучити да се
Господ враао у Галилеу на 4 месеца до жетве, а како е жетва
у Палестини у априлу, Господ ние оставио Палестину пре
месеца новембра, и према томе, боравио е у удеи не мае од
осам месеци, од априла до новембра. Прва три еванелиста
ништа не говоре о првом периоду авног служеа Господа
Исуса Христа: говореи о еговом крштеу и кушау у
пустии, они одмах прелазе на опис егове делатности у
Галилеи. Свети Мате, као призван много касние, ние био
сведок свега што се и догаало у то време у удеи; вероватно

97

у удеи ние био с Господом и св. Петар, по чиим е речима
писао свое еванее св. Марко; очито и св. Лука ние имао
верних сведочеа о том периоду служеа Господа. Свети
ован е сматрао своим дугом да допуни пропуштено, чии е
очевидац био. Ништа не указуе да е Господ живео у удеи
све време на едном одрееном месту: по свему судеи, Он е
прошао проповедауи сву свету зему.
И крштаваше - дае у 4. гл. 2. ст. еванелист
говори да Исус ние сам крстио, ве и егови ученици. То
крштее ние се ничим разликовало од овановог крштеа,
оно е водом, а не благодау, ер сами нису ош имали Духа
Светог: Свети Дух ош не беше дат, ер Исус ош не беше
прославен (7,39). Да крсте благодатним хришанским
крштеем у Име Оца и Сина и Светога Духа они су као
заповест добили тек после васкрсеа Господа из мртвих (Мт.
28,19).
У то време и св. ован Крстите наставио е да
крсти у Енону близу Салима, у области коу е тешко
одредити, али очигледно не поред ордана, ер тада не би
требало додати обашее: ер онде беше много воде.
Ученици св. ована убрзо су приметили да иховом учитеу
долази мае слушаоца него рание, и у своо слепо,
неразумно привезаности за ега, почели су да пребацуу и
завиде Ономе, Кога су сматрали Виновником тога, ко е имао
веи успех - одн. Господу Исусу Христу. Разуме се да су та
осеаа у има намерно распаивали фарисеи, изазвавши
спор о очишеу, што е довело до расправе о достоности
овановог крштеа и крштеа Исусових ученика. Желеи да
саопште учитеу своу завист и срxбу на Христа, ованови
ученици долазе овану и кажу: Равви, Она што беше с
тобом преко ордана, за Кога си ти сведочио, ено крштава,
ди сви иду ему (сви е речено с преувеличаваем, испуено
завишу - и жеом да се пробуди завист).
Долеко од сваког осеаа зависти према Христу,
Крстите у свом одговору директно открива величанство
Христово, и дае ново сведочанство о Божанству Христовом,
бранеи Христово право да крсти. ован говори да меу

98

Божанским посланицима ни едан не може примити на себе
ништа што му не би било дато с неба, и због тога, ако Исус
крсти, за то има власт од Бога. ован напомие да е од самог
почетка говорио да он ние Христос, ве да е послан пред
им. Уместо злобе и зависти, ован изражава своу радост
због успеха Христовог дела, називауи Христа жеником, а
себе жениковим другом кои не завиди успеху жениковом, ве
стои пред им као слуга и радошу се радуе, слушауи
егов глас. Савез Бога с верууима у Старом Завету, као и
савез Христа с Црквом, у Новом Завету, често се представа у
Светом Писму под видом брака (Ис. 54,5-6 и 62,5 и Еф. 5,23-
27). Христос е женик Цркве, а ован - егов друг, блиско и
повериво лице кое се само може радовати успеху Женика.
Значее жениковог друга код евреа било е велико у времену
пре брака, а када е брак склопен, и женик постао муж, улога
женикова друга се завршавала. Тако исто и ован: он е био
навеи делатник у припреми народа кои би прихватио
Христа; како е Христос ступио на дело авног служеа, улога
ована се завршава. Због тога он и говори: Он, Христос, треба
да расте, а да се умауем, као што светлост утаре звезде
постепено гасне како излази сунце.
Исповедауи превасходство Христа над собом,
ован каже да Христос одозго долази и због тога е над свима -
превазилази све друге уде, чак и посланике Боже, као што е
он; ован, происходеи од земе, наавуе Божу истину
онолико колико то може сушчи од земе, а дошавши с неба
Христос сведочи о небеском и Божанском, о оном што е Он
Сам видео и чуо, и нико од земних, без благодати Боже, ние у
стау да прими егово сведочанство (Мт. 16,17 и н. 6,44).
С тугом примеууи код своих ученика лоша
осеаа, ован хвали оне кои примау сведочанство Христово,
ер Христос благовести удима речи Самога Бога: ко признае
истинитим егове речи, та признае истинитим речи Бога
Оца. Бог Отац е у изобиу даровао Своме Сину Исусу Христу
дар Светога Духа, изнад сваке мере, ер Он уби Сина и све е
предао у егове руке. Због тога, ко веруе у Сина еговог
Господа Исуса Христа, та има живот вечни, а ко не веруе у

99

ега, та нее видети живот вечни, ве гнев Божи остае на
ему.
Тако, завршавауи свое служее, ован е
последи
пут
достоанствено
посведочио
Божанство
Христово, убеууи све да следе Христа. Ове егове речи
потребно е посматрати као завештае навеег меу
пророцима.






4. Затварае св. ована Крститеа у тамницу
(Мт. 14,3-5; Мк. 6,17-20; Лк. 3,19-20)

Убрзо после тога ован е био ухваен и затворен у
тамницу, зато што е изобличавао незаконити живот цара
Ирода Антипа с Иродиадом, женом еговог брата Филипа. О
томе нам говоре прва три еванелиста. Ирод Антипа, син
Ирода Великог кои е погубио Витлеемску децу, управао е
Галилеом и Переом. Ожеен ерком арависког цара Арете,
он е ступио у убавну везу с Иродиадом, незадовоном
своим браком с Филипом, коа е прешла да живи у егов
дворац, удаивши отуда Иродову закониту жену. Увреен
због свое ерке Арета е почео рат против Ирода. Ирод е
морао да се упути у твраву Махеру на истоку од Мртвог
мора, где е преузео руководство над воском. Тамо е чуо о
овану, као о пророку кои привлачи мноштво уди,
намеравауи да у ему нае подршку себи, послао е по ега.
Али уместо подршке, он од ована чуе неприатно
изобличее: Не можеш ти имати жену брата своега. Ове
речи су посебно раздражили Иродиаду, коа е искористила
сав сво утица да би Ирод убио ована. Али Ирод, плашеи се
народа, не одлучуе да ована убие, ве га само затвара у
твраву Махеру. По речима еванелиста Марка, Ирод е чак
уважавао ована, као мужа праведног и светог, много е радио,

100

слушауи ега. асно е да се он, као сви бескарактерни уди,
кретао у складу са своом савешу, надауи се неким добрим
делима, предузетим по овановом савету, да би загладио сво
главни грех, због кога га е ован нападао. Он е чак са
задовоством слушао ована, али свог греха се ние одрицао, и
на крау краева, да би угодио зло Иродиади, лишио га е
слободе. Тако се завршило служее ованово, последег
старозаветног пророка.



5. Одлазак Господа у Галилеу и егова беседа са
Самаранком (Мт. 4,12; Мк. 1,14; Лк. 4,14; н 4,1-42)

Сва четири еванелиста говоре о одласку Господа
у Галилеу. Свети Мате и Марко примеуу да се то збило
после одвоеа ована у тамницу, а св. ован додае да е
разлог томе био глас да е Исус стицао више ученика и крстио
него ован Крстите, мада, како поашава, Сам Исус ние
крстио, ве егови ученици. После одвоеа ована у
тамницу, сво неприатество фарисеа устремило се на Исуса,
кои им е изгледао опаснии од самог ована, и због тога Исус,
пошто ош ние дошао час еговог страдаа, да би се уклонио
од прогона и зависти Своих неприатеа, напушта удеу и
иде у Галилеу. О беседи са Самаранком на путу у Галилеу
говори само еванелист ован.
Пут Господа е водио кроз Самариу - област коа
се налазила северно од удее и коа е рание припадала трима
коленима израиским: Дановом, ефремовом и Манасиином.
У то области налазио се град Самариа, бивша престоница
Израиског царства. Асирски цар Салманасар е покорио то
царство, одвео Израице у ропство а на ихова места населио
незнабошце из Вавилона и других места. Од мешаа
пресееника с осталим евреима настали су Самарани.
Самарани су прихватили Мосиево Петокиже, поклонили
се ехови, али нису оставили служее и своим боговима. Када
су се удеци вратили из вавилонског ропства и почели

101

подизати ерусалимски храм, Самарани су хтели да у томе
узму учеше, али нису им дозволили удеци и због тога су
изградили одвоени храм на гори Гаризим. Прихвативши
киге Мосиеве, Самарани су одбацили киге пророчке и сва
предаа: због тога су их удеци сматрали горим од
незнабожаца и избегавали да са има имау икакве везе,
гнушауи их се и презируи их.
Пролазеи кроз Самариу, Господ се са Своим
ученицима зауставио ради одмора око извора кои е по
предау ископао аков, близу града Сихема, кои еванелист
назива Сихар. Можда е ова подсмешив израз ушао у
употребу од израза шикар - поило вина или шекер - лаж.
еванелист указуе да е то било у шести час, одн. подне,
време навее врелине, што е и изазвало потребу за одмором.
Дое жена из Самарие, Самаранка, да захвати воде.
Ученици Исусови отишли су у град да купе хране, и Он се
обратио Самаранки с молбом: Да ми да пием. Познауи по
говору или по одеи да о се с таквом молбом обраа удеац,
Самаранка се зачудила како Исус, будуи удеац, тражи од
е да пие, имауи у виду мржу и презир кое су имали
удеци према Самаранима. Али Исус, дошавши у свет да
спасе све, а не само удеце, обашава Самаранки да она не
би поставала такво питае када би знала ко говори с ом и
какву о е среу (дар Божи) Бог послао у том сусрету. Када
би она знала Ко о каже: Да ми да пием, сама би тражила да
Он утоли ену духовну же, да о открие ту истину, познае
коме теже сви уди, и Он би о дао воду живу, под коом се
подразумева благодат Светога Духа (уп. н. 7,38-39).
Самаранка ние схватила Господа: под живом водом она е
схватила изворску воду коа се налази на дну студенца и због
тога она пита Исуса, како он може имати живу воду ако нема
чиме да захвати, а студенац е дубок. Еда ли си ти веи од
оца нашега акова, кои нам е дао ова студенац, и он из
ега пиаше и синови егови и стока егова?, с гордошу и
с убаву помие она патриарха акова, кои е потомцима у
спомен оставио ова студенац. Тада е Господ узводи вишем
разумевау егових речи: Сваки кои пие од ове воде опет

102

е ожеднети; а кои пие од воде коу у му а дати нее
ожеднети довека, него вода коу у му дати постае у ему
извор воде коа тече у живот вечни. У духовном животу
благодатна вода има друго дество, него права вода у телесном
животу. Ко е напоен благодау Светога Духа, та никада нее
осетити духовну же, ер су све егове духовне потребе
потпуно задовоене: меутим, они кои пиу обичну воду,
задовоавауи свое телесне потребе, утолие своу же на
кратко и опет е ожеднети. Благодатна вода потеи е у
човеку, створие у ему источник, текуи (на грчком:
скакуи) у живот вечни, чинеи човека причасником вечног
живота. Не разумевауи Господа и мислеи да Он говори о
обично води, али ипак о неко посебно, коа заувек гаси же,
она моли Господа да о да ту воду да не би долазила на извор
по воду. Желеи да она схвати да не разговара са обичним
човеком, Господ е упууе да позове мужа, а затим е одмах
изобличава, ер е имауи пет мужева живела у преубничко
вези. Видеи да са ом говори пророк, кои види скривено,
она му се обраа за разрешее питаа кое е у то време
навише мучило Самаране у иховом односу с удецима: ко
е у праву о месту поклоеа Богу, Самарани кои следе свое
оце кои су изградили храм на гори Гаризим и приносили
поклоее Богу на то гори, или удеци, кои су тврдили да се
Богу може клаати само у ерусалиму. Изабравши за
поклоее Богу гору Гаризим, Самарани су се позивали на
заповести Мосиа у Пон.зак. 11,29 да се на то гори моле Богу.
И мада е ихов храм, подигнут на то гори, разрушио ован
Хиркан 130. године пре р. Хр., они су наствили да тамо врше
жртвоприношее. Господ е одговорио на спорно питае
уверавауи да е погрешно мислити да е Богу могуе клаати
се само на едном одрееном месту. Спорно питае измеу
Самарана и удеаца ускоро е само по себи изгубити смисао,
ер и удеско и самаранско богослужее прекинуе се у
блиско будуности. То се и догодило када су Самарани
истребени ратовима изгубили убеее у значее свое горе,
а ерусалим е 70. г по р. Хр. био разрушен а храм спаен. Не
мае Господ одае предност удеском богопоклоеу,

103

имауи у виду да су Самарани примили само Мосиево
Петокиже, одбацууи пророчке киге, у коима е подробно
било изложено учее о личности и царству Месие. И само
спасее е од удеаца, ер Искупите света долаци из
удеског народа. Господ дае, развиауи ве исказану
мисао, указуе да е настати (и ве е настао, пошто се Месиа
авио) време новог, вишег богопоклоеа, кое нее бити
ограничено едним местом, ве е бити свуда где се оно чини у
духу и истини. Само е такво поклоее истинито, ер оно
одговара природи Самога Бога, Кои е Дух. Поклаати се
Богу у духу и истини значи тежити да се Богу угоди не само на
споаши начин, путем приношеа жртви, како су то чинили
удеци и Самарани, мислеи да се сво Бого-поштовае своди
на то едно, ве путем истините и чистосрдачне
устремености Богу, као Духу, свим силама свог духовног
биа, познауи Бога и убеи Бога, непритворно и
нелицемерно желеи да му угодимо испуавауи егове
заповести. Поклоее Богу у духу и истини не искучуе
споашу, обредну страну богопоштоваа, како тврде неки
лажни учитеи и секташи, ве само треба дати то страни
богопоштоваа прво место. У самом спавашем, обредном
богопоштовау нема ничег зазорног: оно е и неопходно и
неизбежно, ер се и човек састои не само од душе, ве и од
тела. Сам Исус Христос клаао се Богу Оцу телом, чинеи
коленоприклоее и падауи лицем на зему, не одбацууи
слично поклоее Себи од других лица у време Свог земног
живота (Мт. 2,11; 14,33; 15,22; н. 11,21 и 12,3 и др.).
Почиуи некако да схвата значее Исусових
речи Самаранка са двоумеем говори: Знам да долази
Месиа звани Христос: када Он дое обавие нам све.
Самарани су такое очекивали Месиу, називауи га
Хашшахеб, оснивауи то очекивае на речима Петокижа,
пост. 49,10, а посебно на Мосиевим речима у пон.зак. 18,18.
Схватае Самарана о Месии нису била тако покварена, као
код удеаца: Самарани су у лицу Месие очекивали пророка,
а удеци - политичког воу. Због тога Исус, дуго не
називауи Себе пред удецима Месиом, ово простодушно

104

Самаранки директно говори да Он и есте Месиа - Христос о
коме Мосие говори: а сам - кои говорим с тобом.
Усхиена што види Месиу Самаранка код студенца остава
ведру и хита у град да обавести све о доласку Месие кои о е
као срцевидац рекао све што учини. Дошавши из града
ученици су се зачудили што ихов учите разговара са
женом, ер е то подлегало осуди по правилима удеских
раввина: не разговара дуго са женом, нико не сме на путу да
разговара са женом, чак ни са своом законитом женом,
бое е спалити речи закона, него научити жену има.
еднако побожни пред своим учитеем, ученици никаквим
питаем нису изразили свое чуее и само су га замолили да
еде храну донету из града. Природну глад у ему утишава
радост због обрааа житеа самаранског града и брига за
ихово спасее. Радовао се што е семе кое е посеао ве
почело да доноси сво плод, и због тога на предлог ученика да
утоли своу глад одговара им да истинита храна за ега значи
извршити дело спасеа кое му е наложено Богом-Оцем.
Самарански житеи кои иду к ему представау за ега
иву спремну за жетву, онда када е на поима жетва бити
тек за четири месеца. Када се сеу зрнева у зему обично их
жае она кои их е и сеао за себе; при сетви речи духовна
жетва обично пристиже другоме, али и она кои е сеао радуе
се са онима кои жау, ер е он сеао не за себе, ве за друге.
Христос и говори због тога да Он шае апостоле да сабирау
жетву на духовно иви, коу су првобитно обрадили и
засеали не они, ве други - старозаветни пророци и Он Сам. У
току тог разговора дошли су Господу Самарани. Многи су
поверовали у ега за реч жене, али ош више их поверовало
е за реч егову, када е по иховом позиву провео у
иховом граду два дана. Слушауи учее Господа они су, по
сопственом признау, поверовали да е Он заиста спасите
света, Христос.

6. Боравак Христа Спаситеа у Галилеи и почетак
егове проповеди (Мт. 4,13-17; Мк. 1,15; Лк. 4,14-15;
н. 4,43-45)

105


О доласку Господа у Галилеу и почетак егове
проповеди говоре сва четири еванелиста. Дошавши у
Галилеу, Он е оставио сво град Назарет, потврууи да
пророк нема части у своо постобини, и прешао у Копернаум
приморски, у краевима Завулоновим и Нефталимовим, у чему
св. Мате види испуее древног Исаиног пророчанства 9,1-
2. Галилеци су га добро примили, ер су и они ишли на
празник у ерусалим и видели су све што е Исус тамо учинио.
Ускоро се глас о ему пренео на све стране и Он е поучавао у
иховим синагогама, почевши Своу проповед речима:
Покате се, ер се приближило Царство небеско. То су биле
речи коима е почео своу проповед и ован Крстите. Ново
Царство, нови поредак, какав е дошао да унесе у уде Исус
Христос, тако е различит од иховог преашег греховног
живота, да е постало неопходно да уди оставе све претходно
и да се изнова роде кроз покаае, то ест потпуном
унутрашом променом. Покаае е таква потпуна промена
мисли, осеаа и вое.
Од тада, када се Господ вратио у Галилеу из
удее, Галилиа е постала центар еговог служеа. То е
била зема, невелика по пространству, али многоудна, у
чии сатав су улазили не само удеци, ве и Феничани и
Арабани, па чак и Египани. Родност тог краа привлачила е
многе исеенике кои су чинили едан народ с месним
становништвом. Владауа вера била е удеска, мада е било и
назнабожаца, због чега се и називала Галилеа незнабожачка.
Све е то било разлог, с едне стране, великог религиозног
незнаа Галилеаца, с друге стране, ихове ослобоености од
религиозних предрасуда удеаца, а посебно у вези Месиине
личности. Спаситееви ученици били су сви из Галилее, а
еговим другим следбеницима било е лако да иду за им по
то невелико плодно земи. Овим се може обаснити разлог
због кога е Господ изабрао Галилеу превасходним местом
Свог служеа. И видимо да су Галилеци били приемчивии
за егову проповед од гордих удеаца.


106





7. Исцеее у Кани сина царева човека (н. 4,46-54)

На путу за Копернаум, Господ е отишао у Кану
где е учинио Свое прво чудо претвараа воде у вино.
Сазнауи за то, едан од житеа Капернаума, човек цара
Ирода, пожурио е у Кану да би молио Исуса да дое у
Копернаум и исцели еговог сина, ер беше на самрти. Рече
му Исус: ако не видите знаке и чудеса, неете да
поверуете. Веру засновану на чудесима Господ е ставио
испод вере засноване на познау чистоте и узвишености
еговог Божанског учеа. Вера роена из чудеса захтева за
сво опстанак све нова и нова чудеса, пошто претходна
изгледау као нешто обично и нису предмет дивеа. Исто
тако, човек признавши само то учее кое се доказуе
чудесима може заблудети, прихвативши лаж за истину, ер
чудеса могу бити и лажна и сатанска. Због тога нас Слово
Боже упозорава да се паживо односимо према чудима
(Пон.зак. 13,1-5). О неразумности Галилеаца у том односу и
говори с тугом Господ. На ова укор царев човек одговара с
истраношу, показууи чврстину свое вере. Исус, пак, не
одлази, ве исцеуе еговог сина, говореи: иди, син тво е
жив. Истога часа грозница напушта еговог сина, и слуге
царевог човека, поражене чудом тренутног исцееа,
пожурише своме господару да му саопште радосну вест. Отац,
поверовавши речима Господа, ипак е мислио да е исцеее
ишло постепено, и пита у ком часу е болеснику постало
лакше, сазнауи да е то било у исти час у коме е Исус рекао:
син тво е жив. И верова он и сав дом егов. Можда е то
био Хуза, чиа е жена после ована ишла за Господом и
служила га - то е било друго чудо Господа у Галилеи.




107



8. Позив на апостолско служее рибара: Петра,
Андреа, акова и ована (Мт. 4,18-22, Мк. 1,16-20 и Лк.
5,1-11)

О позиву првих апостола говоре нам три
еванелиста: Мате, Марко и Лука: прва два укратко, као да
тек констатуу сами факт позива, а св. Лука описуе и чудесни
улов рибе кои е претходио овоме. Како нам говори св.
еванелист ован, ош на ордану пошли су за Господом
егови први ученици Андре и ован. Затим су пришли
Господу Симон, Филип, Натанаил. Вративши се са Исусом у
Галилеу, они су се вратили своим раниим пословима - лову
риба. Сада их Господ позива да непрестано буду са им,
заповедауи им да оставе ловее риба и посвете се другом
раду - ловеи уде за Царство Боже.
Глас о доласку Месие брзо се ширио по Галилеи
и мноштво уди долазило е да чуе егово учее. Сви су се
гурали око ега, и еданпут, када е био на обали
Генисаретског езера, кое се звало и море (вероватно због
великих бура), ушао е лау, одмакнуо се мало до обале и учио
народ из е. Завршивши поуку, Господ е рекао Симону, чиа
е лаа била, да се отисне у дубину и баци мреже. Искусни
рибари, трудивши се сву но безуспешно, били су уверени да
е и ово покуша пропасти, но улов е био толики да су се чак
и мреже покидале. Петар и Андре су морали да позову у
помо свое другове с друге лае, акова и ована, да би им
помогли да извуку ухваену рибу. Рибе е било толико да су
обе лае почеле да тону. Захваен побожним страхом Петар е
припао коленима Исусовим, говореи: Изаи од мене,
Господе, ер а сам човек грешан. Тим речима хтео е да
изрази сазнае свое недостоности пред величанством и
свемои Чудотворца. Кротким речима Господ умируе Петра и
предсказуе му егово будуе високо назначее. По
сведочанству еванелиста Матеа и Марка, Господ е рекао
браи Петру и Андреу: Хадете за мном и учиниу вас

108

ловцима уди, а затим е позвао и другу двоицу брае акова
и ована Заведеевих. Оставивши свое мреже, а последа
двоица и свога оца они кренуше за Исусом.

9. Сила Христове проповеди и исцеее човека с
духом нечистим у капернаумско синагоги
(Мк. 1,21-28 и Лк. 4,31-37)

Наважние место у коме е Христос пребивао
постао е Капернаум, толико да е он постао егов град, и
тамо су чак тражили од ега порез, као и од осталих граана
(Мт. 17,24 и 9,1). Капернаум се налазио на граници Галилее и
Итурее, одликовао се благом климом, материалним
изобием и имао е све услове да се овде може сабирати
мноштво народа кои су желели да чуу Исуса. Живеи у
Капернауму, Господ е поучавао по синагогама суботом.
Синагогама су се називали домови за молитвено сабрае
евреа. Богослужее и жртвоприношее могло се обавати
само у ерусалимском храму. Исто тако, у врема вавилонског
ропства евреи су осетили крау неопходност молитвеног
сабраа на коима су читане киге Закона и заедно су се
молили. Таквим местима су постале синагоге. Након повратка
из ропства оне су постале принадлежност сваког евреског
насеа, како у само Палестини, тако и свим местима
евреског расеаа. У синагоги е био ковчег у коме су се
чувале киге закона, катедра са кое су се читали закон и
пророци и места за седее. Читати и тумачити закон и пророке
могао е свако ко се осеао способним за то. Они кои су
читали обично су стаали за време читаа, а када би тумачили
прочитано седели су. Слушауи непрестано мртво слово
своих учитеа - кижевника и фарисеа, Галилеци су били
поражени чувши живу реч Господа: они су говорили као
робови закона, а Исус као она кои има власт. Кижевници и
фарисеи сами нису схватали закон, искривавали су егов
смисао и због тога су говорили неубеено и неубедиво; Исус
е говорио Свое, оно што е чуо од Оца Свога, и због тога е
говорио из Себе, убеено и убедиво, што е оставало

109

упечатив утисак на слушаоце. У време када е Господ учио у
капернаумско синагоги налазио се и едан човек кога е мучио
нечисти дух. Неочекивано за све он е громким гласом
завикао: Прои се, шта хоеш од нас, Исусе Назареанине?
Дошао си да нас погубиш. Знам те ко си. Светац Божи.
Ово невоно исповедае истине, истргнуто присуством Сина
Божег, било е вапа ропског страха, притворна и лукава
намера да се од себе одврати суд, вапа невоника у чием
уображеу, при неочекиваном сусрету с господарем,
искрсавау сва истазаваа и муке кое га неумитно очекуу.
Тим исповедаем Исуса Христа враг се, може бити, надао да
поткопа поверее уди према ему, и ми, заиста, видимо да
е Господ забранио да сведочи о ему, рекавши: Умукни и
изаи из ега. авоимани е пао на сред синагоге и устао е
савршено здрав, ер е демон, повиновавши се Исусово
заповести, изашао из ега. Оба еванелиста наглашавау
огроман утисак кои е оставило ово исцеее човека са
нечистим духом.

10. Исцеее Петрове таште и многих других
(Мт. 8,14-17; Мк. 1,29-34 и Лк. 4,38-41)

Ова чуда еванелисти Марко и Лука ставау у
непосредну везу с претходним. Изашавши из синагоге, Господ
е отишао у дом Симона Петра, вероватно да би се окрепио
хлебом. Показало се да е Петрова ташта тешко болесна, а
еванелист Лука, као лекар поашава да е имала велику
грозницу. На едну Исусову реч грозница е тренутно
напустила а снага о се толико вратила да е она устала и
служила им. Изгнае у синагоги злог духа, затим чудесно
исцеее Симонове таште произвели су тако велики утисак,
да су на врата Симоновог дома, након заласка сунца
(вероватно због тога што е била субота) доводили болеснике и
оне кое су мучили нечисти духови, тако да се сав град ту
сакупио, и Господ е многе исцелио од разних болести и
изагнао многе нечисте духове. еванелист Мате, доказууи
своим еванеем да Исус есте та Избавите о Коме говоре

110

пророци, поашава да се у том масовном исцееу болесних
испунило пророчанство Исаиино: Он немои наше узе и
болести наше понесе. Узети немои значи скинути их с
немоних, истребити их; понети болести - значи олакшати их.
Не желеи да прими сведочанство од злих духова, Господ е
запретио демонима да кроз уста болесних говоре да е он -
Христос, Син Божи.

11. Проповед и дела Господа у Галилеи
(Мт. 4,23-25; Мк. 1,35-39 и Лк. 4,42-44)

Као човек, Христос Спасите и Сам е страдао од
изнурености услед толиких напора, и у том смислу може се
реи да е Он на Себе узео наше немои и понео болести. И
другог дана, рано изутра, да би одахнуо и оачао своу снагу
молитвом, он одлази од уди на усамено место. Народ би
опет хрлио у Симонов дом, и сазнавши да Исус ние тамо,
почео е да га тражи. Господ им одговора да е потребно да иде
и у друге градове и земе да проповеда. ер а сам на то
послан, да бих свима благовестио. Отишавши из Капернаума,
Исус е ишао по сво Галилеи, проповедауи и чинеи чуда.
Глас о ему ширио се и изван Галилее, по читаво Сирии:
ему су доводили болесне издалека - из Декаполиса (Десет
градова), из удее и ерусалима, из ордана, и Он их е
исцеивао. Мноштво народа га е пратило слушауи егово
учее.

12. Проповед Исуса Христа у назаретско синагоги
(Лк. 4,16-30)

Ова догаа код св. еванелисте Луке налази се на
самом почетку проповеди Господа, но пре тога каже се
укратко: И остаде глас о ему по сво околини. И он учаше
по синагогама иховим и сви га хвааху. Из овога се види, а
из самог казиваа о том догаау постае асно, да е Господ
дошао у Назарет не на самом почетку свог служеа, како се
може мислити, ве много касние, после многих чудеса у

111

Капернауму о коима смо говорили рание. С друге стране,
еванелисти Мате и Марко као да премештау та догаа
касние; меутим такви ауторитативни тумачи еванеа, као
нпр. еп. Теофан Затворник сматрау да се посета Назарету о
коо говори Мате у гл. 13,53-58 и св. Марко у гл. 6,1-6
разликуе од ове о коо казуе св. Лука. И заиста, поред свих
сличности у овим посетама видимо и суштинске разлике.
Потребно е реи да е потпуни хронолошки ред еванеских
догааа готово немогуе установити, ер сваки еванелист
има сво систем излагаа у сагласности с поставеним цием,
и тачна хронологиа ние ни била ци иховог труда.
Ушавши у назаретску синагогу, Господ е почео да
чита из киге пророка Исаие, у коо пророк, говореи о
личности Месие кои е дои, говори о циу еговог
доласка. Кроз уста пророка Месиа говори да е он послат од
Бога да обави свим нишчима, сиромашнима, скрушенима да е
због их дошло Царство Боже - Царство убави и милосра.
евреи нису сумали да се пророчанство односи на Месиу, и
због тога, када е Господ Исус Христос рекао: данас се испуни
ово Писмо у ушима вашим, ние им остало ништа друго до да
га признау за Месиу. И многи су били спремни да га признау
за Месиу, знауи о дивним чудима коа е учинио. Меутим,
у синагоги су били према Господу неприатеаки настроени
кижевници и фарисеи, имауи представу о Месии као о
цару земаском, народном вои евреског народа, кои е под
власт евреа покорити све народе, а кижевнике и фарисее
поставити да управау. Учее Господа о царству нишчих и
скрушених било е за их потпуно неприхвативо. Тада и сви
остали, мада су осетили благодат речи коа се изливала из уста
Господа, знауи га од детиства као сина сиромашног
дрводее, не осмеуу се да га признау за Месиу, а толико су
се дивили егово премудрости и чудима коа е учинио. И
сви се саблажаваху због ега уместо да поверуу. Тада
Господ, не желеи да пред неверницима доказуе Свое
Божанско послае чудесима, наводи им два примера из
старозаветне историе о пророку Илии и елисеу, отворено
казууи да они нису достони тих чудесних знамеа, на коа

112

они рачунау. Чувши такву горку истину и схвативши из
Исусових речи, Кога су навикли да посматрау не боег од
их, да их е Он, гордеиве еврее, ставио испод незнабожаца
они се испунише гневом, истераше га из града, и намераваху
да га баце са горе на коо е стаао ихов град, али их е сила
Божа чудесно задржала од тог злочина.

13. Исцеее губавога (Мк. 1,40-45 и Лк. 5.12-16)

О исцееу губавога говори такое еванелист
Мате 8,1-4, али такви ауторитативни тумачи, какав е еп.
Теофан, налазе да се ово чудо догодило знатно касние, у
ствари после беседе на гори, а св. Лука каже да се то догодило
у граду. Од свих болести кое помие Библиа, губа е нагора
и настрашниа болест. Она на телу остава мре као
лишаеве, напре на лицу, око носа и очиу, а затим се шири по
читавом телу - сво тело покривауи крастама. Лице отекне,
нос усахне и издужи се, чуло мириса пропада, очи су
сузоточиве и мутне, глас е сипив, коса испада, кожа е
смежурана, распукла, пуна гноавих рана, ширеи смрад, из
искривених отечених уста тече злосмрадна слина, руке и
ноге онемоау, сво тело дрхти, затим испадау нокти, прсти,
различити делови тела, док не дое смрт да страдалцу
прекрати муке. Губавци од роеа, понекад 30-40 па и 50
година воде сво бедни живот. Мосие у к. Левит у гл. 13.
дае подробна упутства у вези губавих. Свештеник е морао да
испита болест и у случау заразе болесника удауе из
заеднице.
Губавац, очигледно, с дубоком вером, смело
нарушава забрану да долази меу здраве, осеауи да се овде
налази Сам Господ. егова молба да буде излечен пуна е
дубоког смиреа, као и вера у чудодествену силу Господа.
Исцеууи га, Господ га дотиче, показууи тиме да Он ние
везан законом кои забрауе сваки додир с губавцима, да за
Чистог ништа ние нечисто и изражава тиме дубоко
састрадае с кужним. Речи: Хоу, очисти се, показуу егову
Божанску власт. Он каже исцееноме да пое и покаже се

113

свештенику, да би се испунило оно што е Мосиевим законом
прописано, и да никоме не говори о овом чуду. Главни разлог
што е Господ бранио да се чуда коа е чинио разглашавау
налази се у смиреу, због чега Син Божи умауе Себе и
прима лик слуге због нашег спасеа, не желевши да иде по
земи путем славе (уп. н. 5,41), тим више што би та слава
чудотворца подстакла измишае представе о царству
Месие, против коих се Господ борио. Господ заповеда
исцееноме да се покаже свештенику за сведочанство има,
у смислу да е свештеник дужан да посведочи истинско
исцеее од губе, а и због тога што Господ не нарушава
закон, ве га испуава.

14. Исцеее одузетога у Капернауму
(Мт. 9,2-8; Мк. 2,1-12; Лк. 5,17-26)

Три еванелиста: Мате, Марко и Лука сагласно
говоре о том чуду, при чему Марко као место где се оно
догодило наводи Копернаум, а Мате каже да е Господ учинио
то чудо дошавши у Сво град, каквим називом се удостоио
Капернаум, као што св. Златоусти каже: Родио се у
Витлеему, растао е у Назарету, а живео у Капернауму.
Одузети е донешен до Господа на одру и ние био у стау да
се сам крее. Судеи по опису и по самом називу такве
болести у еванеу он е патио од парализе. Свети Марко и
Лука додау да због мноштва народа кои е окруживао Исуса,
они кои су донели болесника нису га могли унети, ве су га
спустили кроз кров, правен од дасака или коже или од платна
кои су у лете време градили над унутрашим двориштем,
окруженим са све четири стране куе, граевинама са равним
кровом и на кои се лако могло попети лествама. Само се
велика вера могла осмелити на та поступак. Видеи ову веру,
а такое и веру одузетога кои се на такав начин спустио пред
Исусове ноге, Господ му каже: Не бо се чедо, опраштау ти
се греси твои, указууи на везу коа постои измеу болести
и греха. По учеу Слова Божег болести се и авау због
грехова (н. 9,2 и ак. 5,14-15) и понекад их Бог шае као

114

казну због грехова (1. Кар. 5,3-5 и 11,30). Измеу греха и
болести постои видива веза, као на пример, болести од
пианства и распуштености. Због тога, да би се болест
излечила, потребно е одбацити грех, разрешити се од ега.
Очигледно, одузети е себе сматрао таквим грешником да се
ние могао надати опроштау, због чега га Спасите храбри
речима: не бо се, чедо. Присутни кижевници и фарисеи
почели су у себи да га осууу због хуле, видевши у еговим
речима незаконито присваае власти коа припада Само Богу.
Знауи ихове мисли Господ им дае на знае да су му
познате ихове мисли рекавши: шта е лакше реи:
опраштау ти се греси; или реи: устани и ходи. И за едно
и за друго нужно е иста Божанска власт: Али да знате да
власт има Син Човечии на земи опраштати грехе: тада
рече одузетоме: Устани, узми одар сво и иди дому своме.
Како дивно тумачи везу ових речи св. Златоусти: Иако се
исцеее душе не може видети, а исцеее тела е
видиво: то а седиуем прво с последим, кое е мада
ниже ипак очевидно, да би посредством првог уверио у
више, невидиво. Следеи ове речи Господа чудо исцееа е
потврдило да Божанском силом оденут Христос ние напросто
рекао одузетоме: Опраштау ти се греси. Напротив, не треба
мислити да е Господ учинио чудо из жее да убеди фарисее
у Своу Божанску свемо. И ово чудо, као и сва друга, било е
пре свега дело егове Божанске доброте и милосра. Свое
потпуно излечее одузети е посведочио тиме што е понео
сво одар, на коме су га донели. Резултат тога е био та, да се
народ задивио и да е прославио Бога кои е дао такву власт
удима, то ест не толико фарисеи, ве и народ кои ние
поверовао у Исуса, сматрауи га само човеком.

15. Позивае Матеа (Мт. 9,9-17; Мк. 2,13-22; Лк.
5,27-39)

О овоме говори како сам Мате, тако и друга два
еванелиста Марко и Лука, при чему Мате назива себе тим
именом, а Марко и Лука називау га Левием. Изашавши из

115

куе после чуда исцееа одузетога, Господ е угледао човека
на царини, односно у скупу порезника, по имену Матеа и
рекао му: Хаде за мном. И истог часа ова е устао и кренуо за
Исусом. Треба знати да су митари или скупачи пореза,
коима е и Мате припадао, сматрани за нагрешние и
наомражение уде, ер су од народа узимали порез за
омражену римску власт, а узимали су и много више од
прописаног, због чега су заслужили толику мржу. Таква е
била сила речи Господа, да е митар - човек имуан - оставио
све и кренуо са Господом, Кои ние имао ни где главу да
склони. То доказуе да су грешници, схвативши своу
греховност и спремни да се искрено покау, ближе Царству
небеском, него фарисеи кои су се хвалили своом
умишеном праведношу. Обрадован позивом Господа Мате
позива у сво дом Исуса и егове ученике и приреуе им
гозбу. По источном обичау позвани на обед или ужину нису
седели за столом, ве су лежали око ниског стола на скамиама
или дивану, налакени левом руком на астук. Дошли су и
Матееви другови, скупачи пореза, митари и грешници, по
мишеу фарисеа, и седели са Исусом за едним столом. То
е био повод фарисеима да осуде Господа за толику присност
с грешницима. Због чега ваш учите еде и пие с митарима
и грешницима? Клевеуи пред ученицима учитеа, каже
св. Златоусти, желе да одвуку ученике од Учитеа, као
Господ тобоже тражи раво друштво. Не требау здрави
лекара него болесни, одговара на ову оптужбу Сам Христос.
Смисао ових слова е следеи: Не осеау потребу за
Спаситеем умишени праведници, какви су фарисеи, ве
грешници. Место лекара е уз болесничку постеу, као да
говори Господ, а Мое место поред оних кои болуу познауи
своу духовну немо, и а сам с има, с митарима и
грешницима, као лекар с болеснима. Него идите и научите
се шта значи: милости хоу а не жртвоприношее -
фарисеи су сматрали да се праведност завршава у приношеу
Законом установених жртви, али заборавау речи Боже:
Милости хоу а не жртве, и познае Бога милиа ми е него
жртва паеница (Ос. 6,6). Схватите, као да говори

116

Христос, да сво ваше жртвоприношее, сва ваша споаша
побожност не значи ништа у Божим очима без убави
према ближима, без дела милосра. ер нисам дошао да
зовем праведнике но грешнике на покаае. - То ест: а сам
дошао да би се грешници покаали и поправили. Дошао сам
да позовем на покаае не оне кои се сматрау праведнима,
и умишау да немау због чега да се кау, ве оне кои
смирено схватау своу грешност и моле Бога за милост.
Истина, Господ е дошао да позове све, измеу осталог и
самозване праведнике, али док они не одбаце убеее о своо
праведности и не виде своу грешност, ихово признае бие
бесплодно и ихово спасее немогуе.
Претрпевши пораз, фарисеи преносе своу осуду
на ученике Господа, и у томе им се придружуу ученици
ована Крститеа, кои су, као што смо ве рекли, сматрали
свог учитеа веим од Исуса и односили се са завишу према
велико слави Господа Христа. Свети ован Крстите био е
строги посник, и научио е свое ученике да строго посте. Он
е, вероватно, у то време ве био у тамници, и егови ученици
су због тога усилили сво пост. Фарисеи су обратили ихову
пажу на то да Христови ученици не држе строго
установени пост, и питау Господа: Зашто ми и фарисеи
постимо много, а Твои ученици не посте? На то им Господ
одговори речима иховог учитеа: Е да ли могу сватови
бити жалосни док е с има Женик? Него е дои дани када
е бити отет од их Женик, и онда е постити. То значи:
Ваш учите ме е назвао Жеником, а себе другом Женика,
због кога се радуе. Због тога се и Мои ученици, као
женикови другови, као синови брачне ложнице, радуу док
сам а с има, и с том радошу неспоив е строги пост,
као израз муке и туге. Када доу ти дани, и када буду сами
на свету, тада е постити. У знак сеаа на те речи наша
св. Црква е установила пост Страсне седмице, придодауи
посту св. Четрдесетнице и пост средом и петком, у ствари,
дане када су узели од нас Женика - дане када е издан, страдао
и умро на крсту. Говореи да ош ние за егове ученике
дошло време да посте, Господ развиа ову мисао: Нико не

117

мее нову закрпу на стару хаину; ер е закрпа одадрети
од хаине, и гора е рупа бити. Нити се сипа вино ново у
мехове старе; иначе се продру мехови, и вино се пролие, и
мехови пропадну. Него се сипа вино ново у мехове нове, и
обое се сачува. По речима св. Златоуста, нова закрпа и ново
вино есу строги пост, строги захтеви уопште, а стара одеа и
стари
мехови
есу
немо,
слабост
ученика
ош
неприпремених за вее подвиге. Налазим да е ош
неблаговремено налагати на Мое ученике, ош слабе, док су
не обновени, не препороени благодау Светога Духа,
бреме строгог живота и тешких заповести. Овде Господ
штити Свое ученике од клевете са истинско - очинском
убаву и снисхоеем према има.

В. Друга Пасха служеа Господа Исуса Христа

1. Исцеее болеснога код Овчие бае (н. 5,1-16)

О овом догаау говори само еванелист ован,
наводеи у свом еванеу о сваком доласку Господа у
ерусалим на празник. У овом случау ние асно на кои
празник е дошао Исус у ерусалим, навероватние да е то био
празник Пасхе или Педесетнице. Само у том случау излази да
се служее Господа наставило током три и по године, како е
из давнине прихватила св. Црква, руководеи се хронологиом
четвртог еванеа. Прошло е око пола године од крштеа
Господа до прве Пасхе, о коо се говори у друго глави, затим
една година до друге Пасхе, о коо се говори у пето глави,
друга година до трее Пасхе, о коо се говори у шесто глави
(4 стр.), и треа година до четврте Пасхе, оне, пред коом е
пострадао Господ.
Код Овчиих врата, названих по томе што су се
кроз их до храма водиле жртвене животие, или што се око
их налазила пиаца за продау тих животиа, на северо-
источно страни градског зида на путу кроз Кедронски поток у
Гетсиманиу и на Масленску гору, налазила се баа, названа
на евреском Витезда, што значи дом милосра или милости

118

Боже, пошто е вода у баи била из лековитог извора. По
евсевиевом сведочанству ош у 5. веку видели су се пет
тремова с ходницима ове бае. Лековити извор привлачио е
мноштво болесника сваког рода. Ова извор ние био обичан
лековити извор: исцелитеску мо проавивао е тек
повремено, када е силазио анео Господи, узбуркавши воду,
и исцеивао се она кои е први силазио у воду када се она
узбурка, односно вода е за кратко показивала свое лековито
своство, а затим е губила. Овде се налазио болесник кои е
38 године био болестан и готово е изгубио наду у излечее,
тим више што, како е обаснио Господу, ние имао код себе
човека, а сам ние био у стау да искористи лековиту мо
чудотворног извора, ер ние могао брзо да се подигне да би се,
када се вода узбурка, спустио у бау. Смиловавши се над
им, Господ га тренутно исцеуе едном речу: Устани,
узми одар сво и ходи. Тиме он показуе превасходство Свое
спасавауе благодати над средствима спасеа у Старом
Завету. Како е била субота, удеци (под коима е ован и
подразумевао фарисее, садукее и старешине удеске)
неприатески се односе према Господу Исусу Христу.
Уместо да се радуу или диве оздравеу болесника, кои е
толико времена страдао, узнемирили су се како се он усудио
да наруши заповест о суботем одмору, носеи одар, и почели
су да га грде. Исцеени, са тоном смелости према има,
оправдава се позивауи се на Онога кои га е излечио, и Кои
е у еговим очима имао праву власт да га ослободи од
послушности ситничавим правилима о суботи. С присенком
презира удеци га питау ко е та човак Кои га е разрешио и
допустио му да носи одар у суботу. Тим поводом бл.
Теофилакт каже: Колико злобе. Не питау, Ко те е излечио,
ве ко ти е заповедио да носиш сво одар. Питау не да би
се дивили ономе што се догодило, ве да би порицали. Мада
они и нису сигурно знали, ве су наслуивали да е исцелите
био омрзнути Исус из Назарета и због тога нису хтели да
говоре о чуду. Исцеени ние могао дати одговор, ер ние
знао Исуса. Вероватно е исцеени ускоро пошао у храм да
Богу благодари за свое излечее. Ту га е нашао Исус и рекао

119

му: Сада си постао здрав; више не греши, да ти се што горе
не догоди. Из ових речи асно се види да болести сустижу
човека као казна за грех и Господ упозорава исцееног да не
понава грех, да га не би стигла ош гора казна. Познавши
свог Исцелитеа, бивши болесник одлази и извештава о ему
неприатее, не са злим намерама, ве да би показао ауторитет
под чием се утицаем ово догодило. Ово е изазвало нову
реакциу удеаца против Исуса, и гледаху да га убиу, ер
чиаше то у суботу.

2. Учее Господа Исуа о Свом равенству с Богом -
Оцем и о свеопштем васкрсеу и суду (н. 5,17-47)

На замисао удеаца да га убиу због нарушаваа
суботе, Исус им одговара: Отац мо до сада дела и а делам.
У овим речима садржано е сведочанство Исуса о Себи, као о
единосушном Сину Божем. Све дае речи развиау ову
основну мисао одговора Господа удецима. Као Син Божи
природно е да Он следи не заповести дате Адаму и еговим
потомцима, ве пример Бога Оца. А Бог Отац, мада е и
починуо у седми дан од дела ствараа, ние починуо од дела
промишаа. Правилно схвативши из речи Господа да Он учи
о свом равенству с Богом Оцем, удеци су сада имали повода
да га оптуже за двоструку кривицу, коа, по иховом
мишеу, заслужуе смрт: нарушавае суботе и богохулство.
У 19-20 ст. разоткрива се учее о единственом деловау Оца
и Сина, обашено у свакидашо слици сина кои подражава
оца, и оца кои уби сина и учи га ономе што сам чини. У
речима: Син не може ништа чинити сам од себе, не треба
видети оправдае арианства, ве то да, како каже св.
Златоусти: Син не чини ништа противно Оцу, ништа туе,
ништа несаобразно, противно вои Оца. И показае му веа
дела, односно, не само да болесника подигне са одра, ве и да
умрле васкрсава. У 21. ст. говори се на почетку о духовном
васкрсеу, духовном пробуеу духовно мртвих за истину и
свети живот у Богу, а затим и о свеопштем васкрсеу тела,
коа се налазе меусобно у унутрашо вези. Човеково

120

прихватае истинског живота, духовног живота, ве е
почетак егове победе над смру. Као што грех узрокуе смрт,
тако и истинити живот духа води у живот вечни, побеууи
смрт. С духовним васкрсеем (у ст. 22-23) Господ повезуе
Свое друго велико дело - суд. Овде се подразумева, пре свега,
морални суд у будуем животу, кои е сво неминовни
резултат добити на последем свеопштем Страшном Суду.
Христос се поавио у духовномртвом и у духовну таму
погруженом свету, као Живот и Светлост. Они кои су
поверовали у ега, васкрсли су за нови живот и сами
постауи светлост: они кои су га одбацили, остали су у
духовно тами, духовно смрти. Због тога се током читавог
живота продужава суд Сина Божег над удима, кои на крау
векова завршава последим коначним Страшним Судом. Како
се вечни удео уди налази, на та начин, у свецело власти
Сина, због тога га морамо поштовати као и Оца: Ко не
поштуе Сина не поштуе ни Оца кои га е послао. Стихови
од 24-29 садржи даи опис животворне делатности Сина
Божег. Повиновае Спаситеевим речима и вери у егово
послае есу основни услови да би се прихватио истински
живот, у коме е залог и телесно блажено бесмре. Не долази
на суд - значи: нее бити осуен. Долази час и ве е настао,
када е мртви чути глас Сина Божег, и чувши га, оживее
- (25 ст.). Овде се говори о духовном оживеу, као резултату
проповеди Христове, пошто е Син извор живота, ер Отац
даде Сину да има живот у себи (ст. 26). Сину припада и власт
да суди, зато што е Он због тога постао човек, будуи по
суштини Син Божи (ст. 27). Ова власт Сина Божег, као
Судие, завршава се на крау века свеопштим васкрсеем
мртивих и праведном казном (ст. 28-29). Ова суд е бити
праведан ер е бити резултат потпуне сагласности вое Онога
кои е судити с воом Оца небескога (ст. 30). Од 31-39 стиха
Христос одлучно исповеда Своу Божанску власт. Он се при
томе позива на сведочанство ована Крститеа, кога су
поштовали удеци, говореи да Он има вее сведочанство од
овановог: то е сведочанство Бога Оца, кои о Свом Сину
сведочи знамеима и чудесима, коа Син чини по налогу Оца,

121

ер она улазе у план спасеа уди, кои му е га Отац наложио
да изврши. Бог Отац е засведочио о Свом Сину у тренутку
еговог крштеа, али ош вее сведочанство пружа о ему,
као о Месии, преко пророка у старозаветним Светим
Кигама, а удеци не веруу тим Кигама ер се Слово Боже
ние укоренило и не обитава у има. Они не чуу глас Божи у
Писму и не виде лице Боже у еговом самооткровеу.
Истражуте Писма, и видеете да она сведоче о мени.
Дае, у 40-47 ст. Христос кори удеце због иховог невера,
говореи да му не треба ихова слава, ер не тражи славу од
уди, ве тугуе због их што не веруу у ега као у Божег
Посланика, показууи отсуство убави према Богу Оцу, кои
га е послао. Како Бога не убе, ни Христа не примау, Кои е
у егово име дошао, али када дое други, лажни месиа, с
измишеним учеем, они е га примити без икаквих знамеа.
Од Христовог времена могу се наброати код евреа 60 таквих
лажних месиа, а последи од их бие антихрист, кога е
евреи примити за свог месиу. Узрок невера удеаца е у
томе што они траже удску славу, и ние им драг она ко их
изобличава, мада с правом, ве она ко их слави, мада то било
и неискрено. На крау Господ лишава удеце последег
ослонца на коме су они изградили своу наду. Он им говори да
их нико други до Мосие, на кога се они позивау, нее
оптужити на суду Божем. Он е их оптужити што не веруу у
Христа, ер е он о ему писао. Овде се мисли, како на
директна пророчанства и обеаа о Христу (Пост. 3,15; 12,3;
49,10 и Пон. зак. 18,15), тако и на законе, кои су били сенке
будуих добара у Царству Христовом (ев. 10,1) и васпитач за
Христа (Гал. 3,24).

3. О тргау класа у суботу
(Мт. 12,1-8; МК. 2,23-28 и Лк. 6,1-5)

После тога Исус е отишао из удее у Галилеу. На
повратку у Галилеу, едне суботе, коу св. Лука назива другом
суботом, или првом суботом после другог дана Пасхе, Он е
пролазио са ученицима кроз усеве. егови ученици, осетивши

122

глад, почели су да тргау класе и, растравши га рукама, ели
су зрна. То е било дозвоено Мосиевим законом, али кои
ние допуштао да се срп уноси у туу иву (Пон.зак. 23,25).
Фарисеи су држали да е то нарушавае суботе, и нису
пропустили прилику да укоре Господа што допушта
ученицима да ово чине. Да би заштитио ученике од оптужбе,
Господ потсеа фарисее на случа с Давидом, описан у и Цар.
21. гл., када е Давид бежеи од Саула дошао у град Номву и
затражио од свештеника Авимелеха да му да пет хлебова или
шта нае, а ова му е дао хлебове предложеа, кое су по
закону могли ести само свештеници. Смисао порееа е та
да ако нико ние осудио Давида, кои е, мучен глау, ео те
хлебове, ни ученици Христови не заслужуу осуду за то што
они, служеи Господу, нису често ни имали времена да еду, а
сада морени глау газили су заповести о суботи у незнатном
степену, тргаем класа. Оправдавауи поступак Своих
ученика, Господ разоткрива извор из кога е проистекла ова
неправедна осуда. То е лажно схватае неопходности закона
Божег. Када би фарисеи схватили да е састрадална убав
према гладнима изнад предаа и обичаа обреда, не би
осудили невине зато што су утолили глад тргауи класе. Ние
човек створен због суботе, ве е субота дата човеку за егову
корист, и због тога е човек, егово спасее од смрти и
исцрпености, важнии него закон о суботи. А да закон о
суботи не забрауе сваки рад види се из тога што су
свештеници у храму суботом клали жртвене животие,
скидали им кожу, спремауи их за жртву паеницу, и нису
сматрани кривим за нарушавае суботег одмора. Ако су
служитеи храма невини што нарушавау суботи дан,
невини су служитеи Онога Кои е веи од храма и Кои е
Господар и од суботе, имауи власт да укине суботу, као што
у е и установио.

4. Лечее сухоруког у суботу
(Мт. 12,9-14; Мк. 3,1-6 и Лк. 6,6-11)


123

Овим исцееем Господ е наново изазвао
негодовае кижевника и фарисеа, кои су га свуда пратили с
цием да га оптуже као рушитеа Мосиевог закона.
Поставауи фарисеима питае: Кои од вас имауи овцу
едну, па ако она у суботу упадне у аму, нее е узети и
извадити, Господ показуе да су у еговим очима дела
милосра важниа од чуваа Закона о суботи и да е због
добрих дела дозвоено да се одмор прекине.

5. Многоброна исцееа (Мт. 12,15-21 и Мк. 3,7-12)

По одласку Господа из синагоге, у коо е исцелио
сухоруког, за им е кренуло мноштво народа из Галилее,
удее, из заордански и незнабожачких земаа, и Он е учинио
многа чудесна исцееа, забраууи да се о има
разглашава. У томе св. Мате види испуее пророштва Ис.
42,1-4 о убеном Чеду Божем. У том пророчанству, кои се
односи на Месиу, пророк велича кротост и смирее
Христово. Наводеи ово пророчанство, св. Мате жели да
покаже евреима да су ихове представе о Месии, као о
земаском цару - завоевачу, кои прослава евреско царство
и са споашим саем и славом царствуе на Давидовом
престолу, лажне, да су старозаветни пророци благовестили о
Месии кротком и смиреном, чие Царство нее бити од овога
света, али кои нее тим мае даровати закон свим народима и
на кога е се ослонити сви народи.

6. Избор Дванаесторице
(Мт. 10,2-4, Мк. 3,13-19 и Лк. 6,12-16)

Остауи читаве нои у молитви, несумиво да би
утврдио Своу Цркву, на Гори, по мишеу старих на Тавору,
Господ позива Свое ученике и изабира Дванаесторицу оних
кои е непрестано остати с им, да би могли касние
сведочити о ему. Они су били као старешине нових 12
племена Новог Израиа. Бро 12 има у Светом Писму велики
знача, као производ 3 и 4: Три - вечна нестворена Суштина

124

Божа, четири - бро света - 4 стране света. Бро 12 означава
прожимае удског и световног Божанским. Три прва
еванелиста и Дела Апостолса дау нам списак имена 12
апостола. Интересантно е да су апостоли подеени на три
групе по четири човека у свако групи, при чему на челу сваке
групе стое една иста имена и у саставу сваке групе една иста
лица. Имена апостола су следеа: 1) Симон - Петар, 2)
Андриа, 3) аков, 4) ован, 5) Филип, 6) Вартоломе, 7) Тома,
8) Мате, 9) аков-Алфеев, 10) Леве или Таде, како су звали
уду аковева, 11) Симон Кананит или Зилот и 12) уда
Искариотски. Вартоломе е она исти, кога еванелист ован
назива Натанаилом: Кананит е превод на еврески грчке речи
Зилот, што значи ревните. Тако се називала евреска
партиа коа се борила за независнот евреске државе. Реч
Искариот е кованица двеу речи: Иш - муж и Кариот - назив
града. Реч апостол преведена с грчког значи посланик, што е
одговарало назначеу изабраних - бити послан на проповед.
Да би имали веи успех у проповеди Господ им дае власт да
исцеуу болести и изгоне нечисте духове.

7. Беседа на гори (Мт. 5, 6, 7 гл. и Лк.6,12-49)

У потпуности беседа на гори изложена е само код
еванелисте Матеа. У скраеном виду излаже е еванелист
Лука, код кога се одвоени делови беседе на гори среу на
разним местима еговог еванеа. Беседа на гори е важна
због тога што садржи саму суштину еванеског учеа.
Недалеко од Генисаретског езера измеу Капернаума и
Тиверие налази се гора блаженства, са кое е Господ
многоброном народу проповедао. Горди због свог
изабраништва и не могавши да се помире са губитком свое
самосталности, еврески народ е почео да машта о доласку
Месие кои е их ослободити туинске власти, осветити се
свим неприатеима, зацарити се над евреима, покорити им
све народе и дати им оно што им е обеано: заповедити мору
да изнесе бисере и сва своа блага, оденути народ сво у одеу
украшену драгим камеем и хранити га мном, слаом од оне

125

коу су ели у пустии. С таквим лажним представама о
земном блаженству, кое им даруе Месиа, они су окружили
Исуса, очекууи да е се Он прогласити Царем Израиевим и
да е наступити то блажено време. Они су мислили да долази
кра иховим страдаима и понижеима и да е од сада бити
срени, блажени.
И као одговор на ихове мисли и осеаа, Господ
им открива Свое еванеско учее о блаженствима,
разарауи у корену ихове заблуде. Он овде поучава оно о
чему е говорио Никодиму: о томе да е потребно да се
духовно препородимо да би створили на земи Царство Боже,
изгубени ра, и тако припремити себе за вечно блаженство у
Царству небеском. Први корак ка томе есте сазнати своу
духовну немо, своу греховност и сиромаштво, смирити се.
Ето због чега су блажени сиромашни духом, ер е ихово
Царство небеско. Блажени су они кои увиде и познау свое
грехе, кои их спречавау да уу у то царство, плачу због их,
ер су се они помирили са своом савешу и утешили. Они
кои оплакуу свое грехе долазе до таквог унутрашег
спокоства да нису способни на неког да се уте и постау
кротки. Кротки хришани су заиста наследили зему коом
су рание владали незнабошци, али они е наследити зему и
у будуем животу, нову зему, коа е настати после
уништеа овог тварног света, зему живих (Изл. 26,13, Отк.
21,1). Блажени, гладни и жедни правде, односно испуеа у
свему вое Боже, ер е се наситити, достигавши ту
праведност и заповести Боже, путем коих се у свему
испуава воа Божа. Због тога су блажени милостиви ер
е бити помиловани од Бога као и обрнуто: Ономе е бити
суд без милости кои не чини милости (ак. 2,13). Искрена
дела милосра очишуу удско срце од сваке греховне
нечистое, а блажени чисти срцем е као духовним оком
видети Бога. Они кои гледау Бога теже да се на ега
угледау, да се уподобе еговом Сину. Помиривши човека с
Богом, носеи мир души човеково, они мрзе неприатество и
због тога постау миротворци, свуда уносеи мир. Због тога
су и они блажени, ер е се назвати синовима Божим.

126

Достигавши такву духовну висину морау бити спремни да е
их ова грешни свет кои у злу лежи (1. н. 5,19) омрзнути због
истине Боже, чии су они носиоци и почее да их гони, вреа,
и на сваки начин их прогони због ихове преданости Господу
Исусу Христу и еговом Божанском учеу. Такве, кои много
трпе сада за Христа, очекуе велика награда на небесима.
Ових девет новозаветних заповести, Заповести
блаженства, представау у скраеном виду читаво
еванее. ихов карактер различит е од 10 старозаветних
заповести. Тамо се говори углавном о споашим
поступцима човека и налажу се строге забране у категоричном
облику. Овде се говори првенствено о унутрашем стау
удске душе и не износе се категоричне наредбе, ве услови
под коима е за човека могуе вечно блаженство.
еванелист Лука допуава учее св. Матеа о
блаженствима. Он наводи речи Господа Исуса Христа, коа
садрже упозорее онима кои виде блаженство као занесеност
земаским благом. Тешко вама богатима, говори Господ,
поредеи ове богате са сиромашнима духом. Овде се има у
виду не просто поседовае богатства, ве се мисли на оне
коима е оно ослонац, на горде, на оне кои се узносе и
надмено се односе према другим удима. Тешко вама кои
сте сада сити, ер ете огладнети - као супротност
гладнима и жеднима правде ти уди не траже правду Божу,
ве живе своу лажну правду. Тешко вама кои се смеете
сада, ер ете заридати - такви уди несумиво
представау супротност онима кои плачу, они су безосеани
и лакомислено се односе према животу кои у греху проводе.
Свет кои у злу лежи воли оне кои им повлауу, кои живе по
еговим греховним обичаима; због тога, тешко вама када
стану сви уди добро говорити о вама, то е знак пропасти
вашег моралног стаа.
Господ дае говори да сви они кои га следе,
извршавауи ове егове поуке, постау со земи. Со чува
храну од квареа и дае о здрав, приатан укус - тако су и
хришани дужни да сачувау свет од квареа морала и
омогуе егово оздравее. Со преноси своу сланост свим

127

стварима с коима се меша, тако су и хришани дужни да
пренесу дух Христов свим осталим удима, кои ош нису
постали хришани. Со не меа суштину и споаши изглед
твари у коима се раствара, ве им само дае сво укус. На та
начин и хришани не врше никакав споаши лом у човеку и
заедници, ве оплемеуу човекову душу и тако
преображавау читав удски живот, дауи му посебан
хришански карактер. Ако со обутави, чиме е се осолити -
на истоку заиста постои со коа под утицаем кише, сунца и
ваздуха губи слан укус. Таква со ничим се неможе више
поправити. Тако и уди кои су едном осетили благодатно
дество Светог Духа, и затим учинили неопростиви грех
против ега, неспособни су да се без посебне Боже помои
духовно обнове.
Светлост свету есте Сам Господ Исус Христос,
али уколико верууи примау ову светлост и одражавау е у
свет, они су такое светлост свету. Такви су посебно
апостоли и ихови наследници, чие е назначее у томе да
блистау светлошу Христовом - пастири Цркве. Они морау
тако да живе, да би, видеи ихова добра дела, уди
прославили Бога.
Намеравауи да покаже однос Свог новог закона
према старом, Господ првенствено умируе ревност удеца
због закона, подвлачеи да Он ние дошао да наруши законе,
ве да их испуни. Христос е дошао на зему да би се на ему
испунило старозаветно Слово Боже, да би открио, остварио и
утврдио сву силу закона - да покаже истински смисао и дух
читавог Старог Завета. Како е Он испунио закон? - пита б.
Теофилакт - прво, испунио е све што су пророци о ему
прорекли. Испунио е све што е законом заповеено, ер
ние учинио греха, нити се лаж нае у устима еговим. Он
е испунио закон и тиме што га е допунио, ер е до
савршенства довршио то чиме е закон био само една сен,
дао е дубе и духовно поимае свих старозаветних
заповести, учеи о недовоности само споашег, формалног
испуеа. ота е намае слово евреске азбуке. Говореи
да ни една ота, ни една црта нее нестати из закона,

128

Господ истиче да ни намае у Закону Божем нее остати без
испуеа. Фарисеи су поделили заповести на велике и мале,
и нису сматрали за грех нарушавае малих заповести закона,
меу коима су заповести о убави, милостии и правди.
Назвае се намаи у Царству небескоме, значи бие
одбачен, нее уи у Царство небеско. Праведност кижевника
и фарисеа одликовала се споашим испуаваем правила и
обавеза, углавном на ситничав начин: осеауи у срцу
самоважност, надменост, без духа смиреа и кротке убави.
Била е одурна и лицемерна, под чиом се маском могу
скривати гнусни пороци и страсти, због чега их е Христос
много пута изобличавао. На такву споашу, наметиву
праведност Господ упозорава свое следбенике.
Дае током читаве 5. гл. почиуи од 21. ст.,
Господ показуе у чему Он испуава старозаветни закон: Он
учи овде о дубем и духовном схватау и испуеу
старозаветних заповести. Мае убиа човека физички, него
што га убиа морално, гнев на ближега. Сваки кои се гневи
на брата свога ни за шта, бие крив суду; ако ко каже
брату своме: Рака! бие крив скупштини; Ако рече: Будало!
бие крив паклу огеном. Овде се примерено евреском
схватау показуу различити степени грехова гнева против
ближега. Обичан граански суд судио е мае преступе,
велики преступи подлежу синедриону или зборници, вишем
суду, кои се налазио у ерусалиму и био саставен од 72
члана под управом првосвештеника. Рака значи презрени
човек и изражава одбоност. Наказа или будало изражава
краи степен презира или небриге за ближег. Тако се назива
не само глупи, ве и нечасни, бесавесни човек. Казна за та
виши степен гнева есте пакао огени. Тако се називала
долина Хиномова, коа се налазила угозападно од ерусалима,
у коо се за време безбожних царева вршило одвратно
служее Молоху (4. Цар. 16,3 и 2 к. Днев. 28,3), где су
младие у ога уводили и приносили на жртву децу. Та
долина после укидаа идолопоклонства постала е предмет
ужаса и гаеа. У у су довозили из ерусалима нечистоу и
непогребена тела; ту се обавала и смртна казна; ваздух е

129

тамо био толико заражен да е због еговог очишеа стално
горела ватра, због тога е то место постало страшно, названо
долином огеном и постало е слика вечних мука грешника.
Кротост и убав хришана према ближем дужна е да иде до
тога да се не само не гневе ни на кога, ве и да ничим не
изазову гнев против себе. То онемогуава да се чисте савести
узносе молитве Богу, и због тога се треба помирити са братом.
У порееу са римским правом, по коме е замодавац могао
силом довести свог дужника на суд, са нашим братом,
супарником, дужни смо да се помирмо док смо ош на путу
земног живота, да нас он не би предао Судии - Богу, и тако
примимо заслужену казну. И св. ап. Павле подстицао е
тужитеа да се мири са туженим, говореи: Сунце да не зае у
гневу вашем (Еф. 4,26).
Исто тако, недовоно е само на споаши начин
испуавати 7. заповест закона Божег: Не чини преубу,
онемогуууи себе од нагрубег еног нарушаваа падаем
у грех самим делом. Узвишууи ову заповест, Господ учи да
ние само споаше дело преуба, ве и унутраша жеа,
гледае на жену са жеом. Преубу чини са женом у срцу,
каже св. Атанасие Велики, она ко е спреман на дело, али му
бране место, или време, или страх од казне. Ние сваки
поглед на жену грех, но поглед седиен с унутрашом
жеом чини с ом грех преубе. У случау поаве саблазни
греха неопходно е показати одлучност да се пресече саблазан,
да се не би пожелело ништа друго, каквим се указуу човеку
сопствени удови - делови еговог тела, очи или рука. У датом
случау - очи или рука изгледау овде као символи нечег
драгоценог за нас, кое смо дужни да жртвуемо да би
искоренили страст и избегли пад у грех.
У вези са тим Господ забрауе мужу да се
разводи од свое жене, осим због преубе. Старозаветни
Мосиев закон (Пон.зак. 24,1-2) дозвоава мужу да се разведе
од свое жене, дауи о кигу отпуста, односно писмени
доказ да е она била егова жена и да е он отпушта од себе из
тог и тог разлога. Положа жене због деспотизма мужа био е
тада веома тежак.

130

Господ на другом месту (Мк. 10,2-12) каже да е
допуштее за развод евреима дао Мосие због окорелости
иховог срца, али да испочетка ние било тако, ер е брак
установио Бог и као такав е нераскидив. Он се сам од себе
раскида у случау преубе едног од супруга. Ако се муж без
тог разлога разводи од свое супруге, тиме е он подстиче на
преубу, а исто е крив за преубу она ко е узме.
Старозаветни закон забраивао е заклетву
именом Божим у безначаним делима, а тим више у лажи.
Треа заповест Божег закона забрауе да се име Боже
употребава узалуд и сваку врсту лакомисленог односа према
заклетви именом Божим. Савременици Христови удеци,
желели су да буквално испуне ову забрану злоупотребе имена
Божег. Уместо тога клели су се небом или земом,
ерусалимом, своом главом и, на та начин, не користеи име
Боже, клели су се сви узалуд и лажно. Ове заклетве забрауе
Господ Исус Христос, ер е све створио Бог: Заклиати се
било каквом ствари коу е Он саздао значи заклиати се
Творцем, а клети се им лажно значи погазити светост
заклетве. Хришанин мора бити толико частан и праведан да
му веруу и на едну реч: да, да: не, не без икакве заклетве.
Али у важним случаевима не забрауе се законита заклетва
или присега. Сам Господ Исус Христос утврдио е заклетву на
суду, када е на првосвештеникове речи: Заклием те Богом
живим, одговорио: Ти каза, ер е код евреа то била форма
судске заклетве (Мт. 26,63-64). И ап. Павле се заклие
призивауи Бога као сведочанство истинитости егових речи
(Рим. 1,9; 9,1; 2. Кор. 1,23; 2,17; Гол. 1,20 и др.). Забраена е
празна заклетва и лакомислена.
У старини е освета била толико распростраена,
да е било важно бар унеколико умерити ову поаву, што и
чини старозаветни закон. Христов закон сасвим о одузима
место, проповедауи убав према своим неприатеима.
Израз: не противити се злу, не треба схватити у смислу
непротивеа злу уопште, како учи Лав Толсто и ему
слични, лажни учитеи. Господ нам забрауе да устаемо са
осветничком злобом против човека кои нам е учинио зло, а

131

према сваком злу, као таквом, хришанин мора бити
непомирив и мора да се бори против зла свим дозвоеним
средствима, не допуштауи да зло овлада еговим срцем. Не
треба буквално схватити речи: Ако те ко удари по десном
образу твом, окрени му и други, ер знамо да е Сам Христос
поступио другачие када га е слуга на саслушау код
првосвештеника Ане ударио (н. 18,22-23). Не само зло
уопште, ве и свое увреде морамо да решавамо, што Господ
директно заповеда (Мт. 18,15-18). Забрауе се зло чувство
осветништва, али не и борба са злом. Забрауе се, такое,
парничее, али се препоручуе брига о ближима: Кои иште
у тебе, пода му. То не искучуе такве случаеве, када е
давати ономе кои проси не само корисно, ве и исправно:
истинска убав према ближему не допушта, нпр., да дамо
нож еговом убици или отров ономе кои жели себе да лиши
живота.
У Старом Завету не налазимо заповест: мрзите
неприатее свое, но, очигледно да су удеци сами извукли
такав закучак из заповести о убави према ближима, ер
ближи су за их били само они блиски по вери, пореклу или
по узаамном интересу. Остали, т. иноверци, туинци и други,
сматрани су за неприатее према коима се убав сматрала
непоженом. Христос е заповедио, да, као Отац наш небески,
без гнева и мрже убимо све уде, чак зле и неправедне, као
што их Он уби као Своа чеда, тако и ми кои желимо да
будемо достони синови Оца небеског, убимо све, чак и
неприатее свое. Господ жели да егови следбеници у
моралном односу буду изнад удеаца незнабожаца, чиа е
убав према другима утврена на себеубу. убав ради
Бога, ради заповести Божих, достона е награде, али убав по
природно склоности или ради свое угодности не заслужуе
награду. Тако усходеи све више и више по лествици
хришанског савршенства, хришанин долази на крау до
навише и натеже за природног и непрепороеног човека
заповести о убави према неприатеу, чиме Господ завршава
први део беседе на гори. И да би показао колико испуее те
заповести уподобава човека Богу, Он и потвруе да се идеал

132

хришанског савршенства састои у Богоуподобеу: Будите
савршени, као што е савршен Отац ваш небески. Ово е у
потпуно сагласности с Божанским планом, израеним ош при
стварау човека: Начинимо човека по Нашем образу и
подобиу (Пост. 1,26). Божанска светост е за нас недостижна,
и због тога се нееднакост измеу нас и Бога има се у виду, али
се подразумева унутраше уподобее, приближавае
бесмртне удске душе Првообразу помоу благодати.
Други део беседе на гори, коа чини садржа 6.
главе, излаже учее Господа о милостии, о молитви, о
посту и поруку да се тежи главном циу удског живота -
Царству Божем. Рекавши Своим ученицима шта нису
дужни и шта су дужни да чине да би достигли блаженства,
Господ говори затим како треба чинити оно што е Он
заповедио. Ни дело милосра, ни дело Богопоштоваа, као
што су молитва и пост, не треба чинити авно, ради удске
славе, ер е у том случау удска похвала бити едина наша
награда. Суета,као моац, нагриза сва добра дела, и због тога
е бое чинити све тано, да се не би лишили награде Оца
нашега небескога. Овде се не забрауе давати милостиу
авно, ве да се то чини са цием да се скрене пажа на себе и
тражи похвала од уди. Не забрауе се такое молитва у
храму, ве се забрауе да се молимо на показ. Могуе е, по
св. Златоусту, и у затворено соби молити се из суете и тада
затворене двери нее донети никакве користи. Под
празнословем у молитви подразумева се схватае
незнабожаца о молитви, као о заклиау, кое што се више
понава има вее дество. Ми се молимо не због тога што Бог
не зна шта е нама потребно, ве због тога да кроз молитву
очистимо срце и постанемо достони милости Боже, ступивши
духом своим у унутраше општее са Богом. Ово
Богоопштее и есте ци молитве, и не зависи од количине
речи. Поричуи празнослове, Господ у исто време дае
заповест о непрекидно молитиви, учеи да е потребно увек се
молити и не клонути. Молитва мора бити разумна: морамо се
обраати Богу са таквим захтевима кои су га достони и чие
е испуавае нама на спасее. Да би нас научио такво

133

молитви Господ као образац дае молитву Оче наш, коа због
тога и носи назив: молитва Господа. Као образац ова
молитва не искучуе друге молитве: Сам Господ молио се
узносеи друге молитве.Називауи Бога нашим Оцем, видимо
себе као егову децу, а у односу едан према другоме -
браом, и молимо се не само од себе и за себе,ве у име свих и
за све. Говореи кои си на небесима, ослобаамо се свега
земаског и узносимо се умом и срцем у гори свет. Да се
свети име Твое - да Твое име буде свето за све уде, да
прославау сви уди, и речима и делима име Боже. Да дое
Царство твое - Царство Месие Христа, о чему су маштали
сви удеци, неправилно прдставауи ово царство у
чувственом облику - овде се ми молимо за то да се Господ
зацари у душама свих уди, и да нас после земног живота
удостои вечног блаженог живота у заедници с им. Да буде
воа Твоа и на земи као на небу - нека се све на свету
дешава по свеблаго и премудро вои Божо и да ми уди
радо испуавамо воу Божу на земи, онако како е
испуавау анели на небу. Хлеб наш насушни да нам данас
- да нам данас све што е неопходно за наш телесни живот;
шта е с нама бити сутра ми не знамо: нама треба хлеб
насушни, еднодневни, неопходан за одржавае нашег
живота. И опрости нам дугове наше као што ми
опраштамо дужницима своим: ове речи поашава св. Лука,
кои наводи ове речи овако: И опрости нам грехе наше (Лк.
11,4) - греси, то су наши дугови, ер грешеи не испуавамо
оно што смо дужни и постаемо дужници пред Богом и пред
удима. Ова молба с посебном снагом сугерише нам
неопходност да праштамо нашем ближем све увреде: не
праштауи другима, не смемо се молити речима молитве
Господе. И не уведи нас у искушее - испитууи наше
природне силе путем пада у неко неприродно дело. Молимо
Бога да нас заштити од пада, ако е такво испитивае
природних снага неизбежно и неопходно. Но избави нас од
лукавога - од сваког зла и од еговог виновника - авола.
Молитва завршава увереношу у испуее онога што се
моли. Реч Амин на евреском значи: Тако, Заиста, истина,

134

нека буде. Оно се проузносило у синагогама као потврда
молитве, коу су стари узносили.
Учее Господа о посту, кои такое мора бити
због Бога а не због удске хвале, асно сведочи о томе колико
су у заблуди они кои тврде да Господ не прописуе своим
следбеницима да посте. Постити не да би се изменио сво
споаши изглед, да би се привукла пажа на себе, ве бити
пред удима такав какав сам увек: На истоку е прихваено
умивае тела, помазае уем, посебно главе; фарисеи се у
време поста нису умивали, нису чешали косу и нису е
мазали уем, привлачеи општу пажу своим необичним
изгледом, што и Господ осууе.
Дае од 19. ст. 6 гл. Господ нас учи да тражимо
пре свега Царство Боже и не одустаати од тога тражеа
никаквим другим бригама: не бринути о стицау и скупау
земних блага, коа су кратковечна и подлежу пропадау. Где
е ко сакупио благо, тамо и он пребива непрестано у мислима,
осеаима и жеама. Због тога, хришанин кои хое да има
срце на небу, не треба да се бави стицаем земног, ве да тежи
стицау небеских блага, каква су врлине. Због тога е
неопходно чувати свое срце као око. Морамо одвоити свое
срце од земаских жеа и страсти, да оно не престане да буде
за нас проводник духовног, небеског света, као што е око за
нас преносник тварног света. Ко мисли да истовремено служи
Богу и Мамону (Мамон - сириско божанство, заштитник
земаског богатства, као Плутон код Грка), та е као она кои
жели да угоди двоици господара кои имау различит карактер
и потребе,што е немогуе. Господ нас води небеском и
вечном, а богатство земаском и трулежном. Због тога да би
избегли такву двострукост, коа смета делу вечног спасеа,
потребно е одреи се сувишних, излишних, узнемирууих,
мутних брига о храни, пиу и одеи - дела коа узимау сво
наше време и пажу и одвлаче нас од бриге за спасее душе.
Ако Бог толико брине о неразумно твари, дауи храну
птицама и раскошно одева поско цвее, тим више нее
оставити човека без неопходног за земаски живот, сазданог
по образу Божем и позваног да постане наследник Царства

135

Божег. Читав наш живот по вои е Божо и не зависи од
нашег стараа: можемо ли ми сами додати своме расту и едан
лакат? То исто тако не значи да хришанин треба да престане
да се труди и преда се испразности, како су неки еретици
схватили то место беседе на гори. Труд е заповедио човеку
Бог ош у рау, пре пада у грех (Пост. 2,15), што е потврено
поново при изгону Адама из раа (3,19). Овде се осууе не
труд, ве прекомерна, мучна брига о будуем, о сутрашем
дану, кои ние у нашо власти и до кога ош треба да
поживимо. Баш овде указуе се ерархиа вредности: Иштите
напре Царство Боже и правду егову: као награду због тога
Господ е се сам бринути о вама, да би ви имали све
неопходно за земни живот, и мисао о томе не треба да вас
мучи и притиска као незнабошце кои не веруу у промисао
Божу. Та део беседе на гори (6 и 25-34) представа
величанствену слику Промисла Божег у бризи за своа
створеа. Не брините се за сутра, ер сутра бринуе се за се
- неразумно е бринути се о сутрашем дану, ер е сутраши
дан ван наше власти, и не знамо шта е донети са собом:
сутраши дан може донети бриге о коима ми и не мислимо.
Треи део беседе на гори, у 7. гл., учи нас да не
осууемо ближе, о чувау светие, о постоаности у
молитви, о широком и тесном путу, о лажним пророцима, о
истинско и лажно мудрости.
Не судите да вам се не суди - ове речи св. Лука
преноси овако: Не осушуте, да не би били осуени (6,37).
Овде се забрауе не суее о ближем, ве осуивае, у
смислу осуде, навеим делом из самоуба и нечистих
побуда, из суете, гордости, забрауе се злорекост, клеветае,
злобност због туих недостатака услед недостатка убави и
недобронамерности према ближем. Да се овде забрауе
сваки суд о ближем и еговим поступцима, тада не би
Господ рекао дае: Не дате светие псима, не бацате
бисере свое пред свие и хришани не би могли да испуне
своу обавезу - да изобличе и уразуме оне кои греше, на шта
упууе Сам Господ у гл. 18. ст. 15-17. Забрауу се зла
чувства, злурадост, али не сама по себи оцена поступака

136

ближих, ер не примеууи зло, лако би могли да
престанемо да разликуемо добро и зло, изгубили би осеа
разликоваа добра и зла. Ево како говори о томе св.
Златоусти: Ако неко чини преубу, нисам ли дужан да
кажем да преуба есте зло, и нисам ли дужан да исправим
залуталог? Исправити, не као неприате, подвргавши га
казни, ве као лекар, изабравши лек. Потребно е не
порицати, не понижавати, ве уразумити: не осуивати,
ве саветовати; не с гордошу нападати, ве с убаву
исправати (Б. 23). Овде Христос забрауе с лошим
намерама понижавати уде због иховог недостатка, не
примеууи свое сопствене, можда ош вее недостатке, али
овде ние реч о граанском суду, како мисле неки лажни
учитеи, као што ние реч и о оцени поступака човека уопште.
Ове речи Господа односе се на горде саможиве фарисее, кои
су немилосрдно осуивали друге уде, само себе сматрауи
праведнима. После овога Господ одвраа свое ученике од
проповеди Свог Божанског учеа - тог истинског бисера -
оним удима кои као пси и свие нису способни да га оцене,
по своо огрезлости у зло, и кои се, потонувши дубоко у
разврат, порок и зло, с мржом односе према сваком добру.
Дае поучавауи: Иштите и дае вам се Господ
учи о постоаности, трпеу и усрдно молитви. Истински
хришанин, схвативши поуку Христову: Иштите напре
Царство Боже и правду егову, не тежи да се своим
молитвама докопа нечег суетног, штетног за спасее душе,
ве по томе се може уверити, што му се по егово молитви
дае и отвара, како е обеао Господ ономе кои се усрдно
моли. еванелист Мате каже: Отац ваш небески дае добра
онима кои му ишту, а св. Лука: Дае Духа Светог кои му
ишту, обашавауи каква су то блага, за коа морамо
искати. Отац не дае сину оно што е штетно, и због тога
Господ дае човеку оно што е истинско добро за ега.
У закучку о нашем односу према другим
удима, Господ изриче правило кое назива златним: Све,
дакле, што хоете да чините вама уди, тако чине и ви
има, ер то е Закон и Пророци, ер убав према удима

137

есте одраз убави према Богу, као што е убав према браи
одраз убави према родитеима.
Христос упозорава да држае егових заповести
ние лако: оне су тесни пут и уска врата, али зато воде у
вечни блажени живот, у исто време пут широк и простран,
привлачан за оне кои не воле да се боре против своих
греховних страсти, води у пропаст.
Овде Господ упозорава свое следбенике на разне
лажне учитее и лажне пророке, кои могу одвуи с овог
единственог пута спасеа, какви су у данаше време
многоброни секташи, тако примамиво преповедауи о
лаком спасеу, оставивши уска врата и тесни пут. Ови лажни
учитеи имау искривену слику кротких оваца, али унутра
они су слични грабивим вуцима кои коу поверене им овце.
Ове лажне учитее можемо познати по плодовима иховим,
односно по животу и делима. Као да су против савремених
секташа, кои уче о оправдау човека едино вером без добрих
дела, усмерене речи Господа: Нее сваки кои ми говори:
Господе! Господе! Уи у Царство небеско, но кои твори
воу Оца моега кои е на небесима. Овде се види да е
недовона вера у Господа Исуса Христа, ве е неопходан и
живот кои е саобразан то вери, односно испуее
Христових заповести, добра дела. У почетку проповедаа
Хришанства многи су заиста чинили чуда Именом
Христовим, чак и уда, добивши ову власт с другим
апостолима, али она не спасавау уколико такви уди не
испуавау заповести Боже.
Ову мисао Господ понава и у закучку свое
беседе на гори: ко само слуша речи Христове, али их не
испуава, не чинеи добра дела, сличан е човеку кои гради
сво дом на песку, и само она кои испуава на делу завете
Христовог учеа сличан е ономе кои зида дом сво на
камену. Ово пореее било е посебно блиско и схвативо
удецима, ер су у Палестини биле честе поаве да су провале
облака, праене олуама, односиле куе зидане на пешчаном
темеу. Само они кои заповести испуавау на делу, могу
устраати у часовима буре, тешким искушеима. Они кои не

138

испуавау заповести Христове лако падау у очаае и гину,
одваауи се од Христа. Због тога наша Црква у своим
песмама пева и моли Христа да нас утврди на камену
заповести Своих.
Свети Мате завршава свое казивае о беседи на
гори сведочанством да се народ дивио Христовом учеу, ер
их е Христос учио као она кои има власт, а не као
кижевници и фарисеи. Учее фарисеа састоало се у
ситничавости, у бескорисном извртау речи и препирау -
учее Исуса Христа било е едноставно и узвишено, ер е Он
говорио као Син Божи, како нико до ега ние говорио,
говорио е од Себе: А а вам кажем - у еговим речима
осеала се Божанска власт и сила.

8. Исцеее губавога (Мт. 8,1-4)

Када е Господ Исус Христос сишао после Свое
беседа са горе, за им е кренуло мноштво оних кои су га
слушали и били несумиво потресени еговом беседом. И
сада к ему поново, како се то ве еданпут догодило, о чему
говоре еванелисти Марко и Лука (Мк. 1,40-45 и Лк. 5,12-16),
прилази губави, молеи да буде излечен од ужасне болести. На
крау, то ние био поединачни случа исцееа губавих,
имауи у виду мноштво чудесних исцееа током еговог
служеа. Ние чудно да се и ова случа описуе као и први, и
ние чудно што е и ему Господ рекао да се покаже
свештенику, да би сагласно пропису Мосиевог закона,
посведочио о исцееу, без чега губави не би могао да се
врати меу здраве: сви су га се боали, знауи га као
зараженог губом, и уклаали се од ега. Господ му каже да
ути о исцееу и да одмах иде и покаже се свештенику.
Неки тумачи претпоставау, да ако исцеени не би пошао
одмах у ерусалим свештенику, ве би почео да шири глас о
исцееу, та глас о исцееу могао би дои до ерусалима
пре еговог доласка, и тада би свештеници, неприатеи
Господа, почели да тврде да исцеени уопште ние ни био
болестан од губе.

139





9. Исцеее слуге капернаумског капетана
(Мт. 8,5-13; Лк. 7,1-10)

После тога Господ е пошао у Капернаум, где е
учинио чудо исцееа слуге римског капетана, команданта
римског гарнизона (сотника), каи су били као стража
поставени у неким градовима Палестине под римском
влашу. Ова капетан био е незнабожац по роеу, али
привржен удеско вери, ер е саградио синагогу. егов
слуга, по св. Матеу, мучио се одузет, а, по св. Луки, био е на
самрти. Свети Лука описуе подробние да е капетан послао
напре Исусу евреске старешине с молбом да исцели еговог
саугу, а затим е послао свое приатее, после чега е и сам
изашао у сусрет Господу, Кои се упутио еговом дому. У
еговим речима, упуених Господу: Господе, не труди се, ер
нисам достоан да под кров мо уеш; Зато и не сматрах
себе достоним да ти доем; него само реци едну реч и
оздравие слуга мо , видела се за незнабошца необична вера и
смирее, да се Господ задивио и сматрао е нужним да
истакне ту веру пред свима, подвлачеи да такву веру ние
нашао ни код заступника изабраног народа Божег Израиа.
Како дае преноси св. Мате, Господ поричуи лажно убеее
евреа да само они могу бити житеи будуег Царства
Месие, прориче да е многи народи од истока до запада бити
достони да заедно са старозаветним праоцима наследе ово
Царство, У време када е синови Царства - евреи, због свог
невера у дошавшег Месиу, бити бачени у таму крау, где е
бити плач и шкргут зуба. У овим речима Господа Царство
небеско, као и у многим еговим речима и причама,
представа се под видом вечере или гозбе, на коима на
Истоку нису седели, ве лежали. Госте, кои су нешто
скривили, изводили су напое из собе у коо се вечерало, у
споашу (крау) таму на мраз, кои е супротност светло и

140

топло соби: изгнани гости шкргутали су зубима од зиме и
муке - ова слика, свима позната, узима се због тога да би се
асно представиле вечне муке грешника у аду. Вера и
капетаново смирее били су одмах награени: егов слуга е
оздравио тог часа, када е Господ рекао: Иди, и како си
веровао нека ти буде.

10. Васкрсее сина наинске удовице (Лк. 7,11-17)

О овом догаау говори само еванелист Лука,
поставауи га у везу са изасланством ована Крститеа
Исусу Христу. Из Капернаума Господ е пошао у град Наин,
кои се налази близу ужне границе Галилее на северно
падини горе Мали Ермон, у земи Исахарово. Свое име
Наин, што значи приатан, он е добио због лепог положаа у
велико и богато равници Есдрелонско. Господа су пратили
егови ученици и мноштво народа. У старини многи градови
били су окружени споашим зидом као заштитом од
неприатеа, тако да е улазак и излазак могу био само кроз
врата. И на градским вратима Господ се срео с погребном
поворком: из града су износили умрлог младиа, сина единца
маке удовице. Видевши утучену болом удовицу, Господ се
сажалио над ом и рекао: Не плачи, а затим е дотакао одар на
коме су носили умрлог, дауи тиме знак да стану. Позвавши
умрлог речима: Младиу, теби говорим, устани. Господ га
тренутно васкрсава, дауи га маци. Све е обузео страх, али
сведоци чуда нису признали великог Чудотворца Месиу, ве
су га сматрали великим пророком, и то мишее ширило се
по сво удеи и околини.

11. Изасланство ована Претече Господу Исусу
Христу и сведочанство Господа о овану (Мт. 11,2-19
и Лк. 7,18-35)

Свети ован Крстите ние сумао у Божанско
достоанство Господа Исуса Христа (уп. н. 1,32-34). Тим
мае он шае двоицу своих ученика Исусу Христу с

141

питаем: еси ли ти Она што е дои, или другог да
чекамо? Одговор на ово питае ние био потребан овану
Крститу, ве еговим ученицима, кои, слушауи много о
чудесима Господа, нису схватали због чега Он отворено Себе
не прогласи за Месиу, ако е Он заиста Месиа. Али Господ не
дае директан одговор, ер су са именом Месие код евреа
били повезани нада на земну славу и почасти. Само Она кои
е имао душу чисту од свега земаског учеем Христовим
могао е чути и знати да е Исус заиста Месиа - Христос. Због
тога уместо одговора Он, ослаауи се на пророштво
Исаиино (35,2-6), говори о чудесима коа е учинио, као доказ
Свог Божанског послаа и додае: Благо ономе кои се не
саблазни о мене, односно не посума у то да сам а - Месиа,
видеи Мо унижени изглед. Да неко не би помислио да е
ован посумао у Исуса, Господ по одласку егових ученика
почие да говори народу о високом достоанству и служеу
овановом, као навеем меу пророцима. Намаи у Царству
небеском веи е од ега - ове речи указуу на превасходство
хришана над навишом старозаветном праведношу. А од
дана ована Крститеа до сада Царство небеско с напором
се осваа, и подвижници га задобиау. ер су сви Пророци и
Закон прорицали до ована. Овде се закону и пророцима,
односно старозаветно Цркви, претпостава новозаветна
Црква Христова. С ованом, стоеим на граници двау завета,
окончао се Стари Завет, имауи привремени знача припреме,
и открило се Царство Христово, куда одлазе сви кои се труде.
Позивауи се на пророштва Малахиина 4,5, о другом доласку
Христовом, евреи су очекивали пред долазак Месие пророка
Илиу. Али за ована Малахиа е пророковао као о Анелу,
кои припрема пут Господу (3,1). Анео е, предсказавши
Захарии роее ована, рекао да е он ии напред у духу и
сили Илиино, али нее бити сам Илиа. Сам ован на питае
удеаца: еси ли ти Илиа? Одговара: Нисам. Смисао
Христових речи: И ако хоете веровати, он е Илиа што е
дои е следеи: ако ви дословно схватате пророштво
Малахиино о доласку Илиином пред долазак Месие, знате
да е она кои е требао да дое пре Месие, ве дошао: то е

142

сведочанство о овану: Ко има уши да чуе нека чуе. Са киме
да се упореди род ова, односно кижевници и фарисеи? Они
су слични каприциозно самовоно деци коо никако не могу
да угоде ихови другови. Фарисеима и кижевницима, кои
очекуу Месиу као великог Цара - Осваача, ние могао
угодити позивауи их на покаае и скрушеност због своих
греха велики посник ован, али ние им могао угодити ни Исус
Христос, Кои насупрот овану да би спасао грешнике не одби-
а да са има дели трпезу. И би оправдана премудрост од
деце ене. Ове речи овако обашава бл. Теофилакт: Када се
ве, каже Христос, вама ни ованов ни Мо живот не
допада вама, и презирете све путеве спасеа, то се а,
Премудрост Божа авам праведним, не пред фарисеима,
ве пред децом своом. Та чеда премудрости - прости
удески народ, покаани митари и грешници, поверовае у
Христа и свим срцем прихватие егово Божанско учее: они
су оправдали Бога и егову премудрост, т. на себи показали
да е Господ верно и премудро устроио спасее уди. има
се открила премудрост Божа, недоступно гордим фарисеима.
12. Опомене непокааним градовима, прославае Бога
Оца за открие истине безазленима и позив уморнима
и обремеенима (Мт. 11,20-30 и Лк. 10,13-16 и 21-22)

Са тугом у срцу изриче Христос тешко граду
Хоразину, кои се налазио северно од Капернаума, и Витсаиди,
кои се налазио ужно од ега, ер се нису покаали мада су
видели многа чудеса Христова. Господ упореуе те градове са
незнабожачким градовима Тиром и Сидоном у суседно
Феникии, и каже да е положа последих бити на страшном
суду бои од положаа евреа, коима е оставена могуност
спасеа али нису хтели да се покау, као што су се покаавали
у свое време у вреи (грубо власеници, коа е наносила бол
телу) и пепелу (посувши пепелом главу и седеи на пепелу у
знак дубоког покааа) Ниневани, као резултат проповеди
оне. Господ предсказуе пропаст и Капернауму због краег
проузнашеа, услед споашег благостаа. Он га пореди по
нечистои с градовима Содомом и Гомором, кои су били

143

кажени сумпорном кишом и огем. Све ове градове ускоро
е и стигла казна Божа: они су сви били порушени у том рату,
у коме е и ерусалим био срушен. Горди због свое умишене
мудрости и познаваам Светог Писма кижевници и фарисеи
нису схватили Господа Исуса Христа и егово учее. Оно е
због иховог духовног слепила остало скривено од их и
Господ прослава Свог Оца небеског што е истина еговог
учеа, сакривена од мудрих и разумних, откривена
безазленима - удима простим и едноставним, какви су били
апостоли и егови наближи ученици и следбеници, не умом,
ве срцем, осеауи да Исус есте истински Месиа - Христос.
Све е мени предао Отац мо - све е у Моо власти и свет
видиви и свет духовни, невидиви, све Ми е дато, не као
Сину Божем, Коме е одувек своствена та власт, ве као
Богочовеку и Спаситеу уди, да би име све било
употребено на спасее човечанства. И нико не зна Сина до
Отац,нити Оца ко зна до Син, и ако Син хое коме
открити - сву славу и доброту Сина нико од уди ние у
стау постии, исто као и славу и доброту Оца. Само Син у
Себи Самом открива Оца онима кои долазе ему. И Он све
призива к Себи: Ходите Мени сви кои сте уморни и
натоварени, уморни од узалудног и бесплодног труда под
теретом греховних страсти, проистеклих из гордости и
самоуба, и а у вас одморити, дау вам мир од страсти.
Узмите арам мо на себе, арам еванеског закона, научите
се од Христа кротости и смиреу и наите мир душама
своим. Ова арам еванеског закона, у порееу са армом
страсти, благ е и лак, ер Господ Сам улива снагу да се он
понесе у виду благодати Светога Духа и Сопственим
примером одушевавауи нас за ношее овог арма.






13. Опрошта грешници у дому Симона - фарисеа

144

(Лк. 7,36-50)

Неки фарисе, по имену Симон, очито из убави
према Господу, али без чврсте вере у ега,позива Господа
себи за трпезу, можда због тога да би, поставши блискии,
проникао у егова дела и речи. Неочекивано улази жена -
позната у граду као грешница, смирено ставши иза Господа,
наклонивши се ногама еговим, и видевши да оне нису ош
умивене од прашине с пута, излила е на их цео поток суза,
умивауи их на та начин, уместо воде, своим сузама и
бришуи их своим власима. Затим, убеи егове ноге, поче-
ла е да их маже драгоценим миром. По схватау фарисеа
додиривае грешнице осквруе човека,и због тога фарисе
нимало ние тронут унутрашим превратом кои се догодио у
души ове блуднице, ве осууе Господа због прихватаа ових
поубаца, мислеи у себи да Он ние пророк, ер да е пророк
био би и прозорив и знао би тада каква га се жена дотиче и
отерао би е. Одговарауи на скривене мисли фарисеа,
Господ е да би га разобличио испричао причу о двоици
дужника, од коих е едан био дужан замодавцу 500 динара,
(око 125 рубаа), а други- 50. Тако, пошто нису имали чиме да
плате, замодавац е обоици опростио. Лако е било
одговорити на питае Господа, кои е га од их вема
убити: Коме е више опростио. Потврууи правилност
одговора, Господ додае: Коме се мало опрашта, малу убав
има. Ове последе речи, судеи по контексту, биле су
управене против Симона, бедног убаву према Христу и
сиромашног делима убави. Из ове приче Симон е морао
схватити да е Господ ову покаану грешницу ставио у
моралном односу изнад ега ер е она показала више убави
према Господу, него Симон, и за ову убав опраштау о се
многи греси. А коме се мало опрашта, малу убав има. -
указуе на самог Симона, због еговог уразумеа, пошто
ние показао уобичаене знаке гостопримства и убави према
Христу (умивае ногу и убее). Мада га е и примио у сво
дом, ему се мае прашта, премда му се прашта због еговог
односа према Господу. Симонови гости, такое фарисеи, исто

145

тако ово нису разумели и с негодоваем су се односили према
ономе што е Господ говорио о опраштау грехова жени, због
чега е Он и отпушта с речима: Иди у миру.

14. Исцеее бесомучног и изобличее фарисеа због
хуле на Духа Светога (Мт. 12,22-37; Мк. 3,20-30; Лк.
11,14-23)

Господ исцеуе бесомучног, у коме е постоае
нечистог духа било праено слепилом и немоу, и сав народ
дивио се овом чуду. Желеи да спрече у народу приче о Исусу
као о Христу, фарисеи су почели да говоре да Он изгони
нечисте духове силом Веелзевула, кнеза демонског, и да Он
има у Себи духа нечистог (Мк. 3,30) и ега су називали
Веелзевулом (Мт. 10,25). На ово е Господ одговорио
реченицом коа има овакав смисао: може ли се замислити да
е сатана сам почео да руши свое царство? У вези са овим
налази се мисао: Ко ние са мном, против Мене е - у Царству
Христовом ко ние са Христом та е ве неприате ему, ер
он ве уноси расцеп у едно царство под едном влашу, где
нема места расцепу. Друга е ствар када се човек налази ош
ван Царства Христовог, када ош ние позван у ега: он не би
толико био против Христа, заедно с неприатеским светом
према Христу: такав е донекле ве Христов и ускоро е
постати едно с Христом, ступауи у егово Царство. На
овом примеру Свога Царства, Господ поашава да и у
царству авола мора постоати единство власти и деловаа,
због чега сатана не може дествовати против сатане. Синови
ваши чиом помои изгоне? Овде се могу подразумевати и
апостоли, кои су добили од Господа власт да изгоне демоне, и
ученици фарисески кои су закли-али зле духове и оног
човека, о коме апостоли говоре Христу, да он изгони демоне
Именом Христовим, али са Христом не иде (Мк. 9,38 и Лк,
9,49). Они е вам бити судие, и на страшном суду
изобличие вас због злонамерног извртаа истине. Ако ли а
духом Божим изгоним демоне, стигло вам е Царство
Боже, т. пришло вам е Царство Боже уместо царства сатане,

146

кои због тога и бежи из света, гоен Христом. Изгонеи
деомона, Господ тиме доказуе да е Он свезао акога, односно
сатану. Ко ние са Мном у ово Моо борби против сатане за
сабирае свих уди у Царство Боже, та е против Мене,
ер ко од оних кои знауи и слушауи учее Христово не
стане на страну егову, та е ве неприате егов: ош
више, неприате кои му се супротстава. Из свега тога
изводимо: Сваки грех и хула опростие се удима, а хула на
Духа Светог нее се оп-ростити удима. Милосре Боже е
безмерно, и нема греха кои би га победио. Али, ко упорно
одбиа ово милосре, ко се упорно супротстава ово
спасавауо благодати Божо, за тога нема милосра, та грех
е неопростив, и такав човек гине. Ово намерно противее
спасавауо благодати Божо назива се хулом на Духа
Светог. Противее фарисеа асно се изразило у томе, што
су дела свемои Боже они назвали делима авола. Због чега е
ова грех неопростив ни у овом ни у будуем веку? Због тога
што е се, ако човек одбацуе очита дества благодати Светог
Духа, од ега узети и покаае, без кога нема спасеа: он се
не може покаати. Ко хули на Христа, видевши егово
унижее, томе е се опростити, ер е то грех заблуде, лако
очистив покааем; ние такво било директно противее
очевидном деству спаситеске силе Боже код фарисеа, кои
су далеко од покааа. Клевету фарисеа на Своа дела Господ
обашава иховим злим срцем: ер од сувишка срца уста
говоре и запреуе им да е за сваку празну реч дати одговор у
дан страшног суда, ер лаживе и нечисте речи указуу на
наличе злог срца.





15. Одговор Господа ономе што иште знаке од ега
(Мт. 12,38-45 и Лк. 11,29-32; 24-26)


147

удеци су се саблажавали због Христовог
понижеа, и они су тражили од ега такве знаке, кои би
асно потврдили егово Божанско достоанство, као Месие.
Они се нису задовоили чудима, коа е Исус чинио из убави
према страдалцима, по молби поединих уди; они су желели
знаке с неба (Мт. 16,1). Они лицемерно, као неприатеи,
траже од ега знаке, и због тога их Он назива родом злим, а
преуботворним их назива у смислу ихове неверности Богу,
на коу су указали ош пророци, представауи идолослу-
жее удеаца под видом издаства Бога, као брачних
преубника (уп. Ис. 57,3; ез. 16,15; 23,27). Господ каже да им
такво чудо нее бити дато, и указуе на величанствено
знамее у прошлости кое чини праобраз великог чуда кое е
се догодити ему у будуности. Чудо боравка пророка оне у
утроби рибе током три дана и нои праобраз е чуда
Христовог Васкрсеа, после тридневне телесне смрти.
Христос е био у гробу едан дан и две нои, али на Истоку е
било прихваено броати део дана или нои за цео дан или но
(нпр. у Библии 1. Цар. 30,12, Пост. 42,17-18). Ниневани -
житеи главног града Асирског царства на обали Тигра, на
северу од Вавилона, кои су се покаали после проповеди
пророка оне, осудие еврее на страшном суду због тога што
евреи нису послушали проповед свога Месие и нису се
покаали због свое упорности. Царица Савска, дошавши
Соломону из Арабие, такое е осудити еврее, ер е дошла
из далека да би чула Соломонову мудрост, а удеци нису
хтели да чуу Саму Оваплоену Премудрост Божу, коа е
веа од Соломонове. Господ дае указуе удецима асном
причом о нечистом духу, изашавшем из човека а затим поново
се вративши са седам горих од себе, да када би Он и хтео да их
увери у Себе неким поразним чудом, ихова унутраша
поквареност е толика, да би након неког времена ихово
невере избило ош са веом силином, и они би постали ош
гори. Невере и ихова покваренот су као зли дух у
бесомучноме. Ако е човек ле, празан и непажив према
себи, зли дух и страсти, едном изгнани из ега, враау се ош
веом силином.

148


16. Жена прослава Маку Христову и Христос о
дговара (Лк. 11,27-28). Духовно сродство с Господом
(Мт. 12,46-50; Мк. 3,31-35 и Лк. 8,19-21)

Беседа Господа толико е утицала на едну жену,
по предау Маркелу, слушкиу Мартину (Лк. 10,38, због чега
се та еванески одломак на Богородичине празнике увек
прикучуе еванеу о посети Господа Марти и Марии, и
чита се као едно еванее), да ние могла нагло обуздати сво
занос и авно е прославила Господа и егову Пречисту Маку,
коа се заедно са такозваном еговом браом налазила ту,
само ван куе (уп. Мт. 12,46) Блажена утроба и тд., односно
блажена Она, Коа е родила и васпитала тако великог
Учитеа. Овде видимо почетак прославаа Богомаке,
испуее еног пророштва: од сада е ме звати блаженом
сви нараштаи. На то е Христос одговорио, да су блажени
кои слушау Реч Божу и држе е. Свети Мате указуе да у
исто време Мака Божа и браа егова стое ван куе и шау
да о има обавесте Господа, ер нису били у стау да доу до
ега од мноштва народа кои га окружуе. Господ е увек
неговао нежна осеаа према Своо Маци, и чак са Крста
брине о о, оставауи е пажи Свог военог ученика.
Али е овде, када е поучавао народ, морао бити отргнут од
тога. Он показуе свима да е испуее Очеве вое за ега
више од родбинских осеаа: ер ко извршуе воу Оца
Моега кои е на небесима, та е брат мо и сестра и мати.

Овде се поменута браа Исусова на неким
местима у еванеу називау именима: аков, осиа, Симон
и уда (Мт. 13,54-56), при чему е из порееа сва четири
еванеа о женама, кое су стаале под крстом на Голготи и
затим ишле на гроб у дан Христовог Васкрсеа, асно да е
мака ове брае Исусове била Мариа Клеопова, коу св. ован
назива сестром егове Маке (н. 19,25). Очигледно е
Мариа Клеопова била сестра од стрица Маци Исусово,
пошто е она била единица Своих родитеа оакима и Ане.
По предау ова Мариа е била жена Клеопина, кои е и био

149

отац браи Исусово. По другом предау, ова браа Исусова
били су деца осифа - заручника из еговог првог брака, и
сасвим е могуе усагласити оба ова предаа: да су браа
Исусова били деца осифова и жене еговог без деце умрлог
брата или роака еговог - Марие Клеопове. У сваком
случау, браа су се код евреа називали не само роена
браа, ве и она из другог и треег колена и уопште блиски
роаци.



17. Учее Господа Исуса Христа о Царству Божем:
прича о сеачу (Мт. 13,1-23; Мк. 4,1-20 и Лк. 8,4-15)

Реч прича представа превод грчке речи:
параволи и паримиа. Паримиа у дословном смислу
означава кратко обашее, изражавауи животна правила
(нпр. приче Соломонове); параволи е сврховити расказ кои
има прикривени смисао и у сликама, узетим из свакодневног
живота уди, изражава више духовне истине. еванеска
прича по себи есте параволи. Приче, изложене у 13. гл.
еванеа по Матеу и у упоредним местима код остале
двоице синоптика Марка и Луке, биле су испричане пред
мноштвом уди, тако што е Господ Исус Христос, желеи да
се склони од народа кои се око ега тискао, ушао у лау и из
е говорио народу на обали Генисаретског езера (мора).
Како поашава св. Златоусти: Господ говори у
причама због тога, да би учинио свое речи изражаниим,
дубе их утискууи у сеае и сама дела чинеи видивим.
Приче Господа - то су алегориске поуке, слике и примери кое
е позамио из свакодневног живота и природе. У Своо причи
о сеачу, под коим Он мисли на Самога Себе, под семеном реч
Божа, коа се проповеда, а под тлом, на кое пада семе, срца
слушаоца, Господ сликовито описуе ихова родна поа кроз
коа пролази пут, иве на коима е израсло тре, иве
камените, покривене танким слоем земе. Сеае - предивна
слика проповеди Слова Божег, кое пада на срце, и по

150

спремности свакога, остае без рода или доноси веи или маи
род.
На питае ученика: зашто им говориш у
причама? Господ одговара: Зато што е вама дато да
разумете тане Царства небеског, а има ние дато.
Ученицима Господа, као будуим првовесницима еванеа,
кроз посебно благодатно просвеее иховог ума било е дато
знае Божанских истина, премда не у пуном савршенству до
силаска Светог Духа. Сви остали нису били способни да
прихвате и схвате ове истине, због ихове унутраше
огрубелости и лажних представа о Месии и еговом царству,
кое су преносили кижевници и фарисеи, о чему е
пророковао ош Исаиа (6,9-10). Ако би показао таквим
природно изопаченим и духовно неосетивим удима истину,
каква она есте, не одевауи е никаквим покровом, то они и,
видеи е, не би е видели, и, чууи е, не би е чули. Само
одевена у додатни покров, седиена с представама о добро
познатим предметима, истина постае доступна пажи и
схватау; ненасилно, сама собом огрубела мисао узноси се од
видивог невидивом, од споашег вишем духовном
смислу.
Ко има, дае му се, и претеи е му; а ко нема,
узее му се и оно што има - пословица не еданпут изречена
на разним местима еванеа (Мт. 25,29; Лк. 19,26). Смисао
овога е та, да се богати због свог труда све више и више
богати, а она ко е сиромашан због леости и оно последе
губи. У духовном смислу то значи: ви, апостоли, с дарованим
вам познаем тани Царства Божег, можете проникнути све
дубе и дубе у ове тане, схватауи их све потпуние; народ
би изгубио и то оскудно знае ових тани, кое е ош остало у
ему, ако при откриу ових тани не би добио помо, коа е за
ега пригодна. Свети Златоусти разашава ово: Ко сам жели
и стара се да стекне благодатне дарове, ему и Бог даруе
све, а кои нема ту жеу и тежу,нее му донети користи
ни то што му се чини да има.
Она кои има помрачен ум, а срце огрубело од
греха да не схвати Слова Божа, у ему се оно хвата такореи

151

на површини ума и срца, не пуштауи корен унутра, као семе
на путу, видиво за пролазнике, и лукави - сатана или демон -
лако га чупа, чинеи бесплодним слушае; каменито тло чине
они уди кои су привучени проповеу еванеа, као
приатном новошу, понекад искрено и чистог срца, налазеи
задовоство у слушау, али ихово срце е хладно,
непокретно, тврдо као камен. Они нису у стау, ради потребе
еванеског учеа, да измене сво устаени начин живота,
одустану од онога што воле, ушавши у замку греха не могу да
поведу борбу против искушеа, да за истину претрпе било
какву тугу и лишавае - у борби против искушеа они се
саблазне, падау духом и издау своу веру и еванее; под
трновитим тлом подразумевау се срца уди отежалих
страстима - пристрасношу према богатству, према наслади,
уопште према благу овог света; под плодном земом
подразумевау се уди доброг и чистог срца, кои, чувши
Слово Боже, непоколебливо одлучуу да се име руководе
читавог свог живота и доносе плод добродетеи. Различите
су врлине, различити су и они кои напредуу у духоно
мудрости (бл. Теофилакт).

Прича о кукоу (Мт. 13,24-30 и 13, 36-43)

Царство небеско, односно Црква земаска коу е
основао небески Утемеивач, приводеи уде к небу, слично
е човеку кои е посеао добро семе на иви своо. А кад
уди заспаше, т. ноу, када нико не види - овде указуе на
лукавост неприатеа, дое егов неприате и посее куко
по пшеници, коров кои, док е мали, растом веома личи на
пшеницу, па е егово искореавае повезано са опасношу
да се искорени и пшеница. Учее Христово сее се по читавом
свету, али и аво своом саблазни сее зло меу уде. На
широко иви света живе заедно с достоним синовима Оца
небеског (пшеницом) и синови лукавог (куко). Господ их
трпи, остава до жетве, до Страшног Суда, када е жетеоци -
Анели Божи - сабрати куко, односно оне кои чине
безакое, и бацити их у огену пе, на вечне адске муке;

152

пшеницу - праведнике, Господ е сабрати у Своу житницу -
Царство Свое небеско, где е праведници засиати као сунце.

Прича о семену кое невидиво ниче (Мк. 4,26-29)

Царство Небеско слично е семену, кое, будуи
еданпут бачено у зему, неприметно расте. Унутраши
процес израстаа необашив е и неуловив. Како израста из
семена цела бика, нико не зна. Исто тако неуловиво и
необашиво е религиозно преображее човекове душе
силом благодати Боже.

Прича о зрну горушичином
(Мт. 13,31-32; Мк. 4,30-32; Лк. 13,18-19)


На Истоку горушичино растие достиже
огромне размере, премда е егово зрно необично мало, па е
код евреа постоала изрека: Мали као горушичино семе.
Смисао приче е та да, мада е почетак Царства Божег
наизглед мали и неславан, али сила у ему сакривена,
побеуе све препреке и преображава га у царство велико и
надсветско. Овом причом, каже св. Златоусти, Господ жели
да покаже начин распростираа еванеске проповеди.
Мада су ученици егови били од свих немонии, од свих
понижени, сила скривена у има била е напротив толико
велика да се она (проповед) распрострла на читаву
васеену. Црква Христова, у почетку мала, неприметна за
свет, распространила се по земи толико да се мноштво
народа, као птице небеске у гранама горушичиног дрвета,
скривау у ено сенци. Тачно тако бива и у души сваког
човека; дах благодати Боже, у почетку едва приметне, све
више и више захвата душу, коа постае обитавалиште
разноврсних врлина.

Прича о квасцу (Мт. 13,33-35; Мк. 4,33-34; Лк. 13,20-
21)

153



Исти такав смисао има прича о квасцу. Као
што квасац, каже св. Златоусти у велико количини брашна
чини то да брашно захвати сила квасца, тако и ви
(апостоли) преображавате цео свет. Тако и у души сваког
члана Царства Христовог сила благодати невидиво али
сигурно све силе еговог духа преображава и освеуе. Под
три копае неки подразумевау три силе душе: ум, осеаа и
воу.


Прича о благу сакривеном у поу (Мт. 13,44)


Човек сазнае о благу кое се налази на поу
кое ние егово; да би се име окористоо, он покрива благо
земом, продае све што има, купуе ово пое и долази у
посед блага. Такву драгоценост за човека мудрог представа
Царство Боже, схваено у смислу унутрашег освееа и
духовних дарова. Сакривауи за себе, следбеник Христов све
жртвуе и свега се одриче, да би до ега дошао.

Прича о скупоценом бисеру (Мт. 13,45-46)

Смисао ове приче е исти као и претходне: због
стицаа Царства небеског, као навише вредности за човека,
потребно е жртвовати све, сва своа блага коа поседуеш.

Прича о мрежи бачено у море (Мт. 13,47-50)

Ова прича има исти смисао као и прича о пшеници
и кукоу. Море - свет, мрежа - учее вере, рибари - апостоли
и ихови наследници. Ова мрежа сакупа од сваког рода -
варвара, елина, удеаца, блудника, митара, разбоника. Под
сликом обале и изабираа рибе подразумева се кончина века и
страшни суд, када е праведници бити одвоени од грешника,
као добра риба из мреже од лоше. Треба обратити пажу на то

154

да Господ често користи прилику да укаже на разлику будуег
живота праведника и грешника. Због тога немогуе е
сагласити се са мишеем оних, кои, као нпр. Ориген, мисле
да е се сви спасити, чак и аволи.
Треба увек имати у виду да, поучавауи причама,
Господ увек узима не измишене примере, ве из
свакодневног живота своих слушалаца, а поступа тако, како
обашава св. Златоусти, због тога да би учинио свое речи
сликовитиим, дауи истини живи лик,упечатив за памее.
Због тога у причама треба тражити сличност а подобие само у
општем, а не у делимичном, не у свако речи посебно узето.
Осим тога, сваку причу треба схватити у вези с другом,
истородном и у духу Христовог учеа.
Важно е напоменути да у Своим беседама и
причама Господ Исус Христос веома тачно разграничава
схватае пома Царства небеског од пома Царства Божег.
Царством небеским Он назива вечно блажено стае
праведника, кое е се отркити за их у будуем животу,
након Страшног Суда. Царством Божим Он назива
основано име царство верууих у ега и кои теже да
испуавау воу Оца небеског. Ово Царство Боже открива се
доласком Христа Спаситеа на зему, неприметно се усеава
у душу уди и припрема их да наследе Царство небеско кое
се открива по кончини века. Разашавау ових помова и
посвеене су горе испричане приче.
У томе што Господ говори помоу прича св. Мате
види и испуее пророштва Асафовог у 77 Пс. ст. 1-2:
Причама у отворити уста своа. Мада е Асаф ово говорио
о себи, као пророк он е био праслика Месие, што се види из
следеих речи: Казау ствари скривене од искони кое
приличе само Месии Свевидеем, а не смртном човеку:
скривене тане Царства Божег видиве су Ипостасно
Премудрости Божо.
Када е питауи ученике да ли су разумели све
речено, ученици одговорили Господу потврдно, Он их е
назвао кижевницима, али не кижевницима - удецима,
кои су били егови неприатеи и знали само старозаветно

155

да извру и тумаче наопако, ве кижевницима наученим
Царству небеском, способни да буду проповедници Царства
небеског. Научени од Господа Исуса Христа, они су знали
сада и старо и ново учее Христово о Царству небеском, и
могли су у делу предстоее им проповеди, као домаин сеак,
да изнесу из подрума своих старо и ново, користеи по
потреби ово или оно. Тако су и апостолски наследници морали
да се у своо проповеди користе и Старим и Новим Заветом,
ер е истина и едног и другог Богооткровее.

18. Одговор Господа онима кои се колебау да га следуу
(Мт. 8,18-22; Лк. 9,57-62)


Народ е толико окруживао Господа, да е
понекад било потребно да се усами (Лк. 4,42) због молитве и
беседе с апостолима, те ние било чак ни времена да окуси
хлеб (Мк. 3,20), и Господ е едном заповедио ученицима да се
спреме за прелазак на другу страну Тивериског езера. Када су
се они сакупили да седну у лау, Господу долази кижевник
кои е изразио жеу да следуе за Господом, ма куда Он ишао.
Желеи да га спречи да узме на себе бреме кое се може
показати за ега неостваривим, Господ му указуе на сво
луталачки начин живота: лисице имау аме и птице небеске
гнезда, а Син Човечии нема где главу склонити, односно
место где би се могао сакрити и повуи од дела своих.
Називауи Себе Сином Човечиим, Господ смирено подвлачи
Свое човештво, но заедно с тим, за онога кои зна
пророчанство Данилово 7,13-14, овим називом прикривено
указуе на свое месианско достоанство. Ова одговор учинио
е огроман утисак меу онима кои су ве били егови
ученици. Желеи да испита ихову спремност да га следуу у
потпуном самоодрицау, Господ каже едном од их: Хаде за
мном, показууи да хое да га уведе у наблискии однос са
Собом и да му остави да благовести Царство Боже удима
(60). Али ова почие да се повлачи од неодложног хода за
Господом, правдауи се да мора да оде да сахрани свога оца.
На ово му Господ одговара: Хаде за мном, и остави

156

мртвима да укопавау свое мртве. Два пута овде
употребена ова реч има два различита значеа; у првом
случау она означава духовно мртве, у другом - мртве у
дословном смислу - телесно умрле. Смисао ових речи е та, да
ради великог дела обаве Царства Божег треба све оставити.
Остави мртве кои су глуви за Мое речи, за Мое дело, као
да ово говори Господ: остави им сву привезаност за ова
земаски живот, остави да чувау свое мртве, а ти,
узевши речи живота кое сам проповедао, пои за Мном.
Овом несхвативом забраном да ода последу почаст своме
оцу Господ, очито, жели да испита карактер и преданост овог
ученика, или да га заштити од роака кои би пожелели да га
одвуку од Христа. Други ученик,не дочекавши позив, сам
каже да жели да иде за Христом, али моли да оде да се опрости
са своима. На ово му Господ одговара, да ниедан ко е
метнуо руку на плуг па се обазире назад, ние приправан за
Царство Боже: ко е решио да следуе за Христом, не треба
да се освре назад, на свет са еговим родбинским везама и
световном пристрасношу, ер било каква привезаност са
светом смета да се потпуно предамо Христу.



19. Стишавае буре на мору
(Мт. 8,23-27; Мк. 4,35-41; Лк. 8,22-25)


Када су отпловили, заморен дневним напорима
Исус е заспао на крми. Подигла се страшна бура, какве су
честе биле на Генисаретском езеру, окруженом горама с
аругама, кое су не без разлога називали море. Ученици,
готово сви рибари с овог езера, навикнути да се боре против
егових бура, уплашили су се, и у очаау почели су да буде
свог Учитеа: Спаси нас, изгибосмо. С едне стране, то е
израз страха за сво живот, али с друге, нада на свемо
Господа. По св. Марку, ученици су себи дозволили да укоре
Господа: Учитеу зар ти не мариш што пропадамо? На ово
их е Господ опомену због иховог маловера, а затим

157

одлучним речима: Уути! Престани! тренутно утишао буру.
И ученици и уди, они са суседних лаа, с чуеем су
говорили: Ко е то да се и ветар и море повинуу ему?

20. Изгнае легиона демона у земи Гадаринско
(Мт. 8,28-34; Мк. 5,1-20; Лк. 8,26-40)


Прешавши езеро, Исус са Своим ученицима
долази у зему коа лежи на источно обали, коу еванелисти
Марко и Лука називау Гадаринском по имену града Гадаре, а
еванелист Мате - Гергесинском по имену другог града
Гергесе: оба ова града налазила су се у склопу Декапоа. На
обали су их срели бесомучници, мучени нечистим духовима.
еванелисти Марко и Лука говоре о едном бесомучнику, а
еванелист Мате о двоици. Вероватно због тога што е едан
од бесомучника био човек кога су сви познавали у Гадари, и
налазио се у ужасном стау бесомучности, а други, у
порееу с им, био е едва познат. Суштина бесомучности е
у томе да демони, лишавауи човека ума и дауи му сво
разум, располажу еговим телом и силама егове душе,
причиавауи му неописива мучеа кроз егове властите
раде. Величина и свемо Сина Божег, скривена за удске
очи, - за нечисте духове, поседууи савршении духовни вид,
били су очити и доводили их у ужас. И бесомучници почиу
да вичу, исповедауи да е Исус Син Божи и молеи га да им
не причиава неиздрживе муке, коа им причиава егова
близина. По еванелистима Марку и Луки, насвирепии од
их на питае Исусово, како се зове, одговара: Легион,
указууи на присуство огромног броа нечистих духова.
Демони су молили Исуса да им дозволи да не иду у бездан и
не напуштау ову зему, ве да уу у велико крдо свиа кое е
недалеко пасло. Ми не знамо толико природу злих духова да
би схватили због чега им е неопходно да обитавау у живим
биима, али е асно да су од свих живих биа они сами
изабрали за свое обитавалиште нанечистие, напрезрение у
очима удеаца животие, само да их Господ не би изгнао из
ове земе и лишио их могуности да делуу у о. Господ им

158

дозвоава да уу у свие, и стадо, побесневши, навали с брега
у море и утопи се у води. Дозволивши ово, Господ е, очито,
желео да уразуми Гадаринце, кои су упркос забрани
Мосиевог закона гаили свие у тако огромном броу, по св.
Марку око 2000. Истовремено ова догаа скренуо е пажу
на Господа Исуса, ер су становници те земе видели знаног
им бесомучника здравим, како седи код ногу Исусових. Али,
оно што се догодило ние их уразумило: напао их е
несхватив ужас и боазан да би им даи остатак Господа код
их донело нову штету. Жалост због свиа била е ача од
суштинске и природне благодарности Господу за чудесно
избавее ихове земе од ужасног бесомучника, и они су
молили Господа да оде од их. Какво е безуме ових уди,
кои нису желели да имау у свом крау Онога, Кои руши дела
авола. Насупрот уобичаеном упозореу Господа да не
разглашава о чуду кое е учинио, овог пута Господ каже
исцееноме да дому се врати своме и проповеда шта му
учини Бог. Вероватно, зато што Господ ние имао у ово
земи неприатее као у Галилеи и удеи, у коима су имали
наопаке представе о Месии као о земаском цару и вои
Израиа, и Господ ние хтео да егово име повезуу с
политичким жеама удеских патриота, кои су маштали о
рушеу римске власти. Осим тога, Гадаринци су се
одликовали нарочитом религиозно моралном грубошу и
диваштвом, и Господ е хтео да пробуди ихова срца помоу
проповеди о ему и Своим делом облагодаеа излеченог
бесомучника, кои очито, како св. Марко преноси, почие да
проповеда о ему по Декапоу и тиме припрема ову зему за
апостолску проповед и обраае Христу.

21. Исцеее жене од течеа крви и васкрсее
аирове кери (Мт. 9,18-26; Мк. 5,21-43; Лк. 8,41-56)


Ушавши у лау с ученицима, Господ Исус
Христос е отпловио натраг и пристао на супротну западну
обалу Генисаретског езера, где е био Капернаум. Овде су га
ве очекивале гомиле народа, а меу има едан од старешина

159

синагоге - аир, чиа е дванаестогодиша единица била на
самрти. Мада су старешине синагоге припадали групи
неприатеа Христових (н. 7,47-48), у овом старешини,
слушауи о многим чудесима кое е Господ учинио у
Галилеи, а можда и сам бивауи сведок чуда исцееа слуге
капернаумског капетана, засала е нада да е Исус излечити и
егову кер. Не имауи такву веру коу е похвалио Господ
код капетана он е молио да дое и метне на у руке, да би она
оздравила. Видеи ово, народ се с посебним убопитством
устремуе са Господом дому аировом, и, како е сваки хтео
да буде ближе Великом Чудотворцу, сви су се гурали и
притешавали га. На том путу, жена, коа е дванаест година
страдала од течеа крви и изгубила сваку наду на
излечее,прогурала се иза Исуса и неприметно се дотакла
егове одее. По Мосиевом закону, жена коа е патила од
такве болести сматрана е нечистом. Морала е да напусти дом
и ние смела никога да дотиче (Лев. 15,25-28). Али ова нечиста
жена имала е тако пламену веру у Господа Исуса Христа, да е
решила да се дотакне егове одее, уверена да е о и то
пружити жеено исцеее. И ена вера била е оправдана:
она е тог часа оздравила и осети да одмах пресахну извор
крви ене. Наподробние о овоме говори еванелист Марко
преносеи да е Исус, осетивши да е из ега изашла сила,
упитао, обраауи се удима: Ко се дотаче моих хаина?
Коначно, Он е знао ко е то учинио, али ово пита да би
истакао свима на назидае веру ове жене и чудо кое се
догодило по ено вери. Жена, схвативши да ние могла пред
им да се сакрие клекла е пред им и рекла целу истину.
По схватау евреа она е учинила преступ тиме што е ушла
у гомилу уди и онечистила све ове уде коих се дотакла, и
због тога е у страху очекивала осуду за сво поступак, али
Господ е умируе: Кери, вера твоа спасла те е, иди с
миром, и буди здрава од болести свое. За то време умрла е
аирова ки, и неко из егове куе долази да ово саопшти да
не би задржавао Учитеа. Видевши очаае утученог Оца,
Господ га умируе: Не бо се, само веру и бие спасена.
Дошавши у дом, они су затекли тамо свираче, кое су по

160

источном обичау позивали да оплакуу умрле. Ово
оплакивае траало е осам дана за обичног смртника и месец
дана за важние особе, праено тужним свираем на
свиралама и флаутама. Не плачите, рече им Исус, ние умрла,
него спава. Ове речи не треба схватити дословно, ер и за
Лазара, кои е четири дана лежао у гробу и ве се распадао,
Господ каже да е уснуо (н. 11,11-14) и тек затим каже
директно: Лазар е умро. Истинска девочицина смрт била е
толико очевидна за све, да су они почели да се ругау Исусу.
Сведоци великог чуда васкрсеа умрле могли су бити само
уди достони, способни да поштуу ову велику свемо Божу,
и због тога е Господ наредио свима да изау, задржавши само
троицу своих апостола: Петра, акова и ована и родитее
умрле. Дошавши до умрле, Господ е узима за руку и са две
заповедне речи: Талита куми, што значи: девочице, теби
говорим, устани! Тренутно е васкрсава, при чему е ено
тело толико оснажено да е након тешке болести ходала као
потпуно здрава. Сви су се зачудили, а Господ нареуе да
васкрсло дау да еде, да би убедио родитее да е пред има
ихова ки, а не приказа. По обичау Господ запреуе да се о
чуду не говори.

22. Исцеее двоице слепаца и немог бесомучника
(Мт. 9,27-34)

Када е Господ изашао из аировог дома, за им е
кренула гомила народа из кое су двоице слепаца викали:
Помилу нас Исусе, сине Давидов! Господ настава да хода,
као да ние обратио пажу на ове крике, вероватно да би
испитао ихову веру, пошто су га назвали сином Давидовим,
односно Месиом. Када е дошао у неки дом и слепци му
приступили с молбом да их исцели, Исус их пита да ли они
веруу да их Он може исцелити. Добивши потврдан одговор,
Господ се дотиче ихових очиу, да би они осетили сам
тренутак исцееа, и отвара ихове очи. Исус им е строго
запретио, као и увек у таквим случаевима, да причау о
исцееу, али они од радости и из осеаа благодарности

161

Исцелитеу нису могли да се уздрже, и разгласиште га по
сво земи то.
Они нису успели ни да изау, када су Исусу
довели немог бесомучника. Он сам ние могао да моли за
исцеее, због тога што му е демон свезао език. Због тога
Господ и не пита ега за веру као у другим случаевима, ве
нареуе демону да изае, и немоме враа мо говора. Народ е
задивено говорио да никада ние виено ништа слично у
Израиу, а фарисеи су желеи да ослабе утисак кои е ово
чудо оставило, говорили да Исус изгони демоне силом кнеза
демонског, т. аволом.






23. Поновна посета Назарету (Мт. 13,53-58 и Мк. 6,1-
6)


Затим е Исус поново отишао у своу
постобину, град Назарет, родни град егове Маке и
еговог такозваног оца осифа, и као место у коме е он
растао. Тамо е поучавао свое суграане по синагогама, тако
да се они диваху и говораху: Откуда овоме премудрост ова
и мо? Они се нису дивили као што су то чинили у другим
местима, ве е ихово дивее било споено с презиром:
ние ли ово дрводеин син и тд. Назареани или нису знали,
или нису веровали у чудесно оваплоее и роее Исуса
Христа, сматрауи га сином осифа и Марие. Али ово не
може да служи као оправдае, ер е и у претходна времена
било много случаева када се од непознатих родитеа родио
неко поставши затим славан и познат. Такви су били Давид,
Амос, Мосие и др. Они су баш због тога морали да се са
побожношу односе према Христу, ер е Он, имауи просте
родитее, стекао такву премудрост, коа е асно показивала да
ние од уди, ве од Божанске благодати. То е на крау било

162

због удима своствене зависти - уди често са завишу и
мржом гледау на оне кои су изашли из ихове средине,
стичу необичне дарове и постау веи од их. Можда су то
егови другови и вршаци, са коима е живео, одбиауи да
у ему признау изванредног човека. Нема пророка без
части осим у постобини своо и у дому своме - не мора тако
да буде, али тако бива, ер уди обраау више паже не на то
шта им се проповеда, него на то ко им проповеда, и ако су
онога, ко се удостоио Божанског избраа и позива, навикли
да виде меу собом као обичног човека, они и наставау да га
посматрау као и пре, не дауи поверее еговим речима, као
пророку. Господ томе додае, навероватние, народну
пословицу, и у дому своме, имауи у виду то што говори
еванелист ован у 7,5, па и браа егова не вероваху у
ега. Нигде Христос ние нашао толико противника Себи и
Своме учеу као у Свом родном граду, чак су намеравали да
га убиу (Лк. 4,28-29). И не учини онде чудеса многа због
невера ихова, ер чиее чудеса зависи не само од Силе
Боже чудотворне, ве и од вере уди над коима се чуда чине.

24. Путовае Господа Исуса Христа по Галилеи с
ученицима и неколико жена. егова туга због
недостатка прегалаца на жетви (Мт. 9,35-38; Мк. 6,6;
Лк. 8,1-3)

Мноштво народа, кое е Господ видео, обилазеи
градове и села, Он е упоредио са стадом оваца, кое лутау без
пастира. Духовни учитеи овог народа нису истински пастири
и учитеи; они сами су слепи и не да не просвеуу народ
истинским учеем, ве га развраау. Жетве е много, а
посленика мало - величанствена и свима схватива слика.
Пое покривено доспелим житом треба пожети, али
жетелаца е мало. Смисао речи е такав: велики бро народа
жели да уе у Царство Месие и спремно е за то, али мало е
учитеа народа припремених за ово дело. Молите се
Господару жетве - Богу, да би Он омогуио образовае
нових, не у духу фарисеском, спремних посленика за дело

163

проповеди о долазеем Царству Месие. У време овог
путоваа Господа по Галилеи, ега е пратило и неколико
жена, кое су из осеаа благодарности ему помагале своим
имаем. Оне су ишле за Господом и на Голготу и створиле су
лик жене мироносице, кое прослава св. Црква.

25. Христос шае Дванесторицу на проповед
(Мт. 10,1-42; Мк. 6,7-13; Лк. 9,1-6; 12,11-12)


Жалеи сав ова народ, кои ние имао пастира
и како ние било могуности да их све води са Собом, Господ
шае на проповед Свое ученике. Ово послае разликуе се од
онога кое е следило после Христовог васкрсеа. Тада е
Господ послао апостоле широм света, да проповедау
еванее целом свету, и учеи све народе вери Христово, да
их уведу у егово Царство кроз Тану крштеа. Сада их
Господ шае изгубеним овцама дома Израиева, само
евреима. Он заповеда апостолима да про-поведау да се
приближило Царство небеско, а не ош да уводе у ово
Царство. Ово е припремна проповед, ер се апостоли ош нису
обукли силом одозго - дато им на крау силаском Утешитеа
- Духа Светога. Господ шае апостоле по двоицу, како због
тога да би могли да подрже едан другог, тако и због тога да
евреи више веруу иховом сведочанству, ер закон Мосиев
каже да сведочанство двоице есте истинито (н. 8,17; Пон.
зак. 19,15). Знауи да е од апостола тражити знаке као доказ
истинитости ихове проповеди, Господ им дае власт над
нечистим дусима и силу исцееа и васкрсеа мртвих. Ради
успеха проповеди упозорава их на среброубе и ослобаа их
сваке бриге о храни, одеи и склоништу, говореи да е
посленик достоан свое хране, и, према томе, Бог нее
допустити да егови служитеи, одрекавши се сваке бриге о
себи, ради повереног им служеа, бити лишени неопходног за
живот. У сваком граду или селу они су морали да остану у
таквом дому у коме ихов боравак не изазива укор, да не би,
како каже бл. ероним, лош глас кои би стекли апостоли
осрамотио достоанство саме проповеди, и да не прелазе из

164

дома у дом, што е своствено лакомисленим удима. А
улазеи у куу поздравите е, говореи: Мир дому овоме!
Ово е за еврее био уобичаени поздрав, али желеи мира ош
не значи - дати га. Због тога Господ поашава, што желеи
мир они заиста доносе мир том дому или граду где их примау
радосно и с чистим срцем; у противном ова поздрав остае без
плода, нека се ваш мир вама врати.
Ако неко откаже Апостолима гостопримство, они
морау отрести прах с ногу своих. евреи су мислили да е
сама зема и прашина по коо ходау незнабошци нечиста и
да е морау отрети. Дауи овакве заповести Христос жели да
каже да су такви евреи слични незнабошцима; лакше е
бити земи Содомско и Гоморско, тим градовима
каженим због свое потпуне покварености, у дан Суда, него
ли граду ономе - што су одбили проповед о Христу, као
темени закон Божи. Преступ тих кои нису добили потпуни
закон Божи, одбацууи морални закон савести, ние толико
очит и категоричан.
Господ шае свое апостоле напре евреима због
тога, што су евреи били изабрани народ Божи, коме е
обеан Месиа ош преко старозаветних пророка, и меу
коима се Он авио. Дае следе поуке кое се односе на
апостолско служее уопште. Господ упозорава апостоле на
опасности коима е бити изложени: каже им да е они бити
беспомони као овце окружени крвожедним вуковима.
Будите мудри као змие, будите опрезни, не излажите без
крае нужде сво живот опасности, распознате где треба
сеати слово Боже, и где се уздржати од тога, по заповести: не
дате светие псима, сами будите безазлени као голубови,
односно такви да нико не може да вас због нечега укори.
Господ предсказуе да е апостоли сведочити о ему и пред
владарима и царевима, имауи у виду не ово временско
послае, ве будуе васеенско апостолску делатност, и да е
бити подвргнути многим прогонима од стране неверника. Не
треба бринути и узнемиравати се шта и како говорити на суду
у том случау, ер Свети Дух неопходне речи наи е сам.
Мржа према еванелско проповеди и проповедницима и

165

исповедницима бие толико снажна у удима овог света,
названих горе вуковима, да пред ом нее издржати нааче и
свете родбинске везе. Све се ово дословно испунило у епохи
прогона хришана, када е брат брата предавао смрти, и када
су сви истински Христови следбеници на себи осетили
науу и нечовечну мржу неприатеа хришанства.
Издржавши - до краа, т. до смрти, сва ова гоеа и не
одрекавши се Христа спасли су се, достигавши вечно
блаженство у Царству небеском. Апостоли нису дужни да
несмотрено жртвуу сво живот неопходан за спасее толиких,
и због тога, ако их гоне у едном граду ние им забраено да
оду у други. Неете обии градова Израиевих док не дое
Син Човечии - у месту паралелном са овим додато е: у
Царству Своме; овде е реч не о другом славном доласку
Христовом због суда пре краа света. Долазак Исуса Христа у
Своме Царству есте исто што и открие овог Царства, а
открие Царства Христовог десило се еговим васкрсеем и
силаском Светога Духа на апостоле, после чега су они пошли
по читавом свету с проповеу о откриу овог Царства. Према
томе ова исказ Господа има овакав смисао: Ви неете успети
да проповедауи о доласку Мога Царства обиете сву
Палестину, ве е наступити час откриа Мога Царства кроз
Моа страдаа, васкрсеа из мртвих и силаска Духа Светога.
Слаем апостола на ову проповед, коа е била корисна и
има самима као некаква ратна школа, у коо су се они
припремали за подвиг еванеске проповеди у целом свету,
по исказу св. Златоустог (Тум.Мт. 32), Господ им указуе на
краткоу времена кое имау на располагау, ер се
приближава час еговог крсног страдаа и одласка из овог
света. За сво труд апостоли не треба да очекуу почасти, ве
напротив, морау бити спремни на муке, ер ако су евреи
самога Господа грубо вреали називауи га Веелзевулом, тим
више е вреати егове ученике - Нема ученика изнад
учитеа своега, нити слуге изнад господара своега.. Не
боте их се, када вас они буду клеветали, ер нема ништа
скривено што се нее открити - односно ихова вера и
невиност временом е се показати. Што вам говорим у тами,

166

казуте на виделу, и оно што вам се шапуе у уши
проповедате с кровова - оно о чему а говорим с вама насамо
у едном малом делу, Палестине, ви морате да проповедате по
читавом свету, авно, с кровова куа. Апостоли не смеу да се
бое оних кои убиау тело, а душу не могу убити, ер се без
вое Боже нее ништа догодити, пошто се промисао Божа
простире на све - чак и на мале птице и косу на глави. Не
продау ли се два врапца за едан динар (асар) - указуе се на
малу цену, као на невредност ових птица, ер е асар - 1/10 део
динара, или око 2 копеке. Ко, не обазируи се на клетву и
гоеа, буде непоколебиво исповедао Христа пред удима,
ега е и Христос признати као свог верног слугу на суду Оца
небеског, а ко се одрекне Христа, тога е се и Он одреи.
Нисам дошао да донесем мир, него мач - ово треба схватити
не буквално, ве да се неслога и неприатество меу удима
ава као неопходна последица због доласка Господа на
зему, тако што злоба уди подиже жестоко неприатество
против Царства Божег, егових проповедника и следбеника.
Кои уби оца или матер вема него мене, ние мене
достоан и тд., означава да због служеа Христу треба
жртвовати сву привезаност за зему, чак и породичну убав.
Кои не узме крст сво и не пое за мном, ние мене достоан
- слика узета из римског обичаа, по коме осуени на
распиае морау сами да носе сво крст до места казне. Ово
значи да ми, поставши ученици Христови, морамо у егово
име да поднесемо свако искушее и пату, чак и она натежа
и понижавауа, ако е воа Божа да нам их пошае. Кои
чува живот сво, изгубие га, а кои изгуби живот сво Мене
ради, наи е га - кои земаска добра претпостави добрима
Царства небеског, кои жртвуе будуа блага ради земаских,
ко се одрекне Христа да би сачувао сво живот, та е погубити
своу душу за живот вечни, а кои жртвуе ради Христа све, све
до самог краа свог живота, та е сачувати своу душу за
живот вечни.
Поучавауи и тешеи апостоле, Господ Исус
Христос говори и о награди коа очекуе све кои их приме у
егово име: кои вас прима, мене прима, а кои мене прима,

167

прима Онога кои ме е послао. Дае речи значе, да ко прима
апостоле, као пророке или као праведнике, та добиа награду
какву примау пророк или праведник; ко напои ученике
Христове чашом студене воде и та нее остати без награде.
Завршивши поуку Дванаесторици апостола, Исус
одлази до проповеда по градовима Галилее, а апостоли по
двоица пошли су по селима, проповедауи покаае.
Изгнали су многе нечисте духове, и многе болеснике
помазивали су уем и лечили их. Из одговора иховог на
питае Господа на Тано Вечери (Лк. 22,35), асно е да они у
време ове проповеди нису имали потребе ни у чему.
Очигледно е да су се они окупили око Господа када е Он
сазнао за смрт ована Крститеа.

26. Усековае главе ована Крститеа
(Мт. 14.1-12; Мк. 6,14-29; Лк. 9,7-9)

Повод за казивае о овом догаау послужило е
то што е четверовласник Ирод Антипа мислио о Исусу
Христу да е то - ован Крстите, кои е устао из мртвих. Како
поашава св. Лука, не преносеи нам читаву повест, ова
мисао се ние авила на-пре Ироду, ве о се он под утицаем
прича приклонио (Лк. 9,7-9).
Код евреа ние био обича да се слави дан свог
роеа, али, подражавауи источним царствима, Ирод е за
сво роендан направио велики пир велможама, воводама и
старешинама галилеским. По источном обичау жене нису
смеле присуствовати на пиру мушкараца; а за време пира
могле су да плешу само робие. Пренебрегавши обича
Саломиа, достона ки свое развратне маке, са коом е
незаконито живео Ирод, изобличен због тога од ована
Крститеа, ушла е на пир у лако одеи играчице и почела да
игра. Своим сладострасним плесом она е толико запалила
вином опиеног Ирода, да се он заклео да е о дати све што
она затражи. Отишла е к своо маци, коа се ни за тренутак
ние поколебала у одговору: надрагоцении за у дар била би
смрт омраженог изобличитеа ене незаконите везе - ована

168

Крститеа. И она одговара: Главу ована Крститеа. Боеи
се да Иродово обеае да казни ована нее бити испуено,
ер се Ирод с едне стране, боао народа, а с друге - и сам е
поштовао ована, као човека праведног и светог и много
чиаше како му он рече и радо га слушаше (Мк. 6,20), она
наговараше кер да затражи моменталну смрт пророка, и чак
о е дала таир на коем су морали да донесу главу убиеног.
Ова е у потпуности испунила жеу свое маке: и брзо
ушавши опет на пир, обраауи се цару, рекла е: Хоу да ми
одмах даш на таиру главу ована Крститеа. Оба
еванелиста сведоче да се веома ожалостио због заклетве
ер ние хтео да казни ована, али ние из самоуба и лажног
стида хтео да е погази пред гостима, те шае спекулатора,
свог телохранитеа - оруженосца, кои е одсекао главу овану
и донео е на таиру цару. Треба претпоставити да пир ние
био у Тивериади, стално Иродово резиденции, ве у улии,
заорданско разиденции, недалеко од твраве Махера, у коо
су држали ована, а могуе е да е пир био и у само тврави.
Предае каже да се Иродиада дуго ругала над овановом
главом, иглом му е бола език кои е изобличавао ену
распусност и затим наредила да егово тело баце у неку од
аруга кое окружуу Махеру. ованови ученици узели су
егово обезглавено тело, и, како сведочи св. Марко,
положили га у гроб. По предау то е била пеина у коо су
били сахраени пророци Авдиа и елисе, близу града
Себасте, устроеног на месту претходне Самарие. Тужан
догаа усековаа главе ована Крститеа св. Црква празнуе
29. августа, установивши за та дан строги пост. Ирод е
правично кажен: у рату е претрпео потпуни пораз, а
упутивши се у Рим, био е лишен свих повластица и имаа и
заточен у Галии, где е скончао заедно с нечистом
Иродиадом у тамници. Саломиа е едном прелазила залеену
реку, лед се поломио под еним ногама и она е потонула у
воду до главе коу о е одсекла санта.
Сахранивши свог учитеа, ованови ученици
обавестили су о томе Господа Исуса Христа, тражеи,
вероватно, утеху, а и да упозоре Господа о могуо опасности

169

да и Он пострада од Ирода у области у коо е проповедао.
еванелист Марко каже да су се у то време и апостоли
окупили око Исуса, казууи му о свему што су учинили и шта
су научили.
Чувши о трагично смрти ована Крститеа,
Господ се удаио, како се види из порееа прва три
еванеа, у пусто место са Своим апостолима. Очито да се
тада налазио негде у близини Генисаретског езера, ер се
удаио на лаи. Пусто место, односно место мало насеено,
налазило се по сведочанству св. Луке близу града Витсаиде.
Свети Лука додае да е Ирод, под утицаем прича да е Исус
Христос - ован васкрсао из мртивих, тражио да га види.


27. Чудесно храее пет хиада уди с пет хлебова
(Мт. 14,14-21; Мк. 6,32-44; Лк. 9,10-17; н. 6,1-15)

О овом чудесном догаау говоре сва четири
еванелиста, при чему еванелист ован указуе на ова
догаа као на повод да Господ открие пред удецима Свое
учее о хлебу небеском и о тани причеша еговим тела и
крви егове, при чему дае и драгоцен хронолошки податак да
се све то догодило када се приближила Пасха, удески
празник (Треа Пасха служеа Христовог).
Након вести о смрти ована Крститеа Господ се
удаио из Галилее, заедно с апостолима кои су се вратили са
проповеди, на лаи ка источно страни Тивериског езера, у
пусто место у близини Витсаиде. Како се една Витсаида
налазила на западно обали око Капернаума, треба
претпоставити да се друга налазила источно од уливаа
ордана у Генисаретско езеро и називала се Вистсаида -
улиа. По казивау св. Марка, народ е видео да су они тамо
отпловили и многи су хитали тамо пешице из свих градова.
Пресрели су их на то страни и на пустом месту се поново
окупили око Исуса Христа. Видевши мноштво народа Господ
се сажалио над има, ер беаху као овце без пастира и поче
их учити много (Мк. 6,34), говореи им о Царству Божем
(Лк. 9,11) и исцеивауи болесне (Мт. 14,14). После неког

170

времена Он е, по казивау св. ована, тамо седео са Своим
ученицима и видео мноштво народа да иде к ему.
Дан е био при крау. Тада су апостоли приступили
к ему и рекли му Овде е пусто место, а ве е доцкан;
отпусти народ нека иде у села и купи себи хране. Али Господ
ние хтео да отпусти од Себе народ и рекао е ученицима:
Подате им ви да еду. Испитууи веру ап. Филипа Господ га
пита: Одакле да купимо хлеба да ови еду? На шта Филип
одговара: ни за двесто динара ние им доста, да сваки од
их само мало добие. Слично говоре и други ученици. Тада
им Господ рече: Колико имате хлебова, идите видите. Они
су сазнали и Андре е рекао: Овде има едно момче
(вероватно трговац храном, кои е водио ово мноштво) кое
има пет ечмених хлебова и две рибе: Али шта е то на
толико мноштво. Тада Исус рече: Донесите их мени овамо
Реците удима да поседау. И нареди да поседау у
скупинама по педесет. И посадише се ред за редом по сто и по
педесет, да би преброао све. Показало се да их има око 5000,
осим жена и деце. И узевши пет хлебова и две рибе, Господ
погледа на небо, благослови и преломивши даде ученицима да
би они разделили народу: такое е и две рибе поделио на све.
(Мк.), колико е ко хтео (н.). И сви се наситише. И када су се
наситили Господ е наредио ученицима да сакупе оно што е
остало, да ништа не би пропало. Комада хлеба и рибе било е
сакупено дванаест пуних котарица. А када уди видеше
знамее кое учини Исус говораху: Ово е заиста пророк кои
е требао да дое на свет. Исус сазнавши да хое да дое да
га ухвате и учине царем, опет се удаио на гору сам (н. 14-
15). Народ е вероватно хтео да искористи предстоеи празник
Пасхе, да би одвели са собом Христа у ерусалим и тамо га
прогласили за цара. Али Господ ние хтео да се приклони тим
лажним представама о Месии као цару земаском. Он е
наредио ученицима да се упуте на западну обалу езера.
Упокоивши чудом измуен народ, отпусти га, и отишао Сам
на гору да се помоли.

28. Исус иде по води и исцеее болесника

171

(Мт. 14,22-36; Мк. 6,45-56; н. 6,16-21)

Када е Господ послао ученике на западну обалу
Генисаретског езера, ушли су у лау и отпловили. Пао е мрак
(н. ап. 17), дувао е противан ветар и лаа е била ве насред
мора, угрожена од валова (Мт. ст. 24); ученици Христови били
су узнемирени (Мк. ст. 48), а ни Господ ние био с има. Он е
остао на копну, али видео их е како се муче. Били су око
двадест пет или тридесет стадиа од источне обале (н. ст. 19).
Било е време око четврте страже, т. тек е свитало. И оедном
они су видели Исуса како иде према има по мору, и хтеде да
их мимоие (Мк.). Видевши га како иде по води, помислили су
да е то приказа и од страха су завикали. Али Господ их е
умирио речима: Не боте се, а сам, не плашите се! Будуи
ватрене нарави, ап. Петар е желео да крене у сусрет Господу и
молио е допуштее за то, на шта му е Господ одговорио:
Ходи! Петар е изашао из лае и сила егове вере учинила е
чудо: он е ишао по води. Но ветар е наставио да дува и
велики валови одвукли су Петрову пажу од Исуса, коме е
кренуо у сусрет. Под утицаем страха егова вера се
поколебала и он е почео да тоне, те очаан завапи: Господе,
спаси ме. Господ е тог часа пружио руку и прихватио га,
рекавши: Маловерни, зашто посума? О том ходау
Господа по води преноси само еванелист Мате (ст. 28-31).
Када су они ушли у лау ветар е тренутно утихнуо, и лаа е
хитро пристала уз обалу, куда су пловили. А сви они кои су
били у лаи приступише и поклонише му се говореи:
Ваистину си ти Син Божи! И како е Исус изашао из лае
на обалу одмах су га окружили житеи тог места: они су га
препознали и пожурили су да обавесте сва околна села и
донели су му све болеснике. Вера у чудесну силу, коа е
излазила из ега, била е толико ака да су житеи тог места
молили за допуштее да се само дотакну егових хаина, и
кои се дотакоше, оздравише.


29. Беседа о хлебу небеском - о тани причеша
(н. 6,22-71)

172


Чудесни прелазак Господа Исуса Христа преко
Генисаретског езера изазавало е дивее народа, кои е
окусио чудесно умножее хлебова. О овоме говори само
еванелист ован, кои у наставку преноси и познату беседу
Господа о Себи, као о хлебу кои силази с неба, откривауи у
то беседи учее о неопходности за спасее тане причеша
тела и крви егове. Народ е тражио Господа по пустии,
знауи да Он ние пошао у лау с ученицима, и нашавши га на
друго страни езера како поучава у капернаумско синагоги, с
дивеем га питаху како е успео да дое овде. Оставауи
ово питае без одговора, Господ га е учинио поводом за
опширну беседу с тим што е на горе поменуто питае укорио
удеце за то што они у свему - чак и у свом следовау за
им, остау робови своих чула. Они траже Христа не због
тога што су у еговим чудесима познали благодат Божу, коа
им пружа вечна непропадива блага, ве због тога што е
чудима, наочиглед учиеним, била задовоена ихова глад,
као што е осталим чудесима окончано ихово телесно
страдае. Нико од их ние се бринуо о потребама духа, ради
чега е, у ствари, Христос и дошао на зему. Тражите ме
што сте хлеба ели и наситили се - ова укор упуен е
свима кои сматрау да е хришанство вредно тек толико,
колико е корисно за благоустроство нашег земаског живота.
Трудите се не за ело кое пролази, кое умире заедно с
телом, ве за ело кое остае за живот вечни, одн. за храну
коа трае вечно и може вам послужити за жиовот вечан. Ову
храну дае вам Син Човечии, каже дае Господ: ер овога
потврди Бог Отац - Бог Отац положио е Сво печат на Сина
Човечиег, уверивши уде да е Он ихов Животодавац, кои
им може дати ову храну. Под тим печатом треба схватити она
знамеа и чудеса, коа е чинио Исус Хри стос по вои Оца.
Побуени еговим укором удеци му рекоше: Шта да
чинимо да бисмо творили дела Божа, схвативши да се у
речима Господа садржи потреба за моралним делима с ихове
стране, али незнано каквих. На ово им Господ уместо мноштва
дела, за коа су они мислили да треба да чине да би Богу

173

угодили из перспективе Мосиевог закона, указуе на само
едно дело: Ово е дело Боже да веруете у онога кога Он
посла. Ово е набогоугодние дело без кога е немогу уопште
богоугодан живот, ер у ему као у семену садрже се сва дела
благоугодна Богу. Схвативши да Исус назива Себе
Послаником Божим назива Себе, удеци одговарау да е за
такву веру у ега, какву су имали Израици у Бога и Мосиа,
пророка еговог, мало од тих знакова кое е Он творио. Ево
доказа за то колико ненадежна вера, поставена само на
чудесима тражи све веа и веа чудеса. И ево удеци се не
задовоавау тиме што е Господ Исус нахранио пет хиада
уди с пет хлебова, ве траже да им покаже ош вее чудо, ка
нпр. мну, коом е Мосие хранио народ током
четрдесетогодишег лутаа по пустии. На ово Господ
одговара да е ово чудо кое е учинио Бог преко Мосиа, мае
важан од онога кои се сада дае кроз ега - Месиу, дауи им
не више призрачни хлеб, каквим е била мна ве хлеб
истинити с неба. Ова хлеб дае живот свету. Схвативши
ове речи тако, да им Он говори о хлебу, мада посебном и
чудесном, али чувственом, удеци изражавау жеу да свагда
имау та хлеб. У овоме се показуе савршено плотска
усмереност иховог духа, потпуно недуховна представа о
Месии. Тада им Господ директно и одлучно открива учее о
Себи, као о хлебу живота, говореи да е Он Сам хлеб живи
кои сие с неба, кои он дае за живот света, и кои долази
ему нее више огладнети и они кои у ега веруу нее више
ожеднети. Са тугом Господ примеуе да удеци не веруу у
ега,али то не смета оствареу вое Оца небеског кроз ега:
сви кои траже спасее кроз ега, долазе к ему, постау
наследници Царства Месие, и све их е Он васкрснути у
последи дан и удостоити живота вечног. удеци, не
схватауи ово, гунаху што е Исус рекао да е сишао с неба,
када они знау егово земаско порекло. Господ им
обашава да гунау због тога што се не налазе у броу
изабраника Божих, кое е Бог Отац благодатном силом
Своом привукао к Себи. Без овог благодатног призива
немогуе е поверовати у посланог на зему ради спасеа

174

уди Сина еговог - Месиу. Овом мишу не понижава се
идеа слободне вое: Отац привлачи оне кои то хое, по
ихово вои, а оне кои су невони, не привлачи вери. Као
што магнет не привлачи све што му се примиче ве само
гвоже, тако и Бог свима се приближава, а привлачи оне
кои су способни и испоавау одреено сродство с им (св.
Теофилакт Бугарски). Ропите не на Мене, ве на себе, као
да жели да каже Христос: ер не желите да поверуете у мене
као у Месиу, ер све старозаветне киге сведоче о доласку
Христа, и ко их паживо изучава, та нее бити од Бога
непоучен и нее одбити од ега Месиу - Христа. Научени од
Бога знау да то ние виее лицем у лице Бога, ер Бога Оца
е видео само Она, Кои е Сам од Бога, одн. Он - Христос.
Бие научен од Самог Бога непосредно сваки она кои
паживо, с вером изучава Писмо, ер е егов главни предмет
- Христос. а сам Хлеб живота, говори о Себи дае Христос,
хлеб живота, хлеб живи а не бездушни, каква е била мна.
Мна е хранила само тело, и због тога они, кои су е ели,
умрли су; хлеб кои силази с неба на истински начин, а не само
привидно, као мна, т. она кои од ега еде нее умрети,
ве е живети вавек. Ова хлеб кои е сишао са неба Сам е
Господ Исус Христос. ош асние и одреение говори Господ
да е ова хлеб егово тело, кое Он дае за живот света,
имауи у виду предстоеу смрт на Голготи за искупее
грехова свега света. Овде, у вези са празником Пасхе коа се
приближила, Господ учи о Себи као о истинском пасхалном
агету, кое узима на себе грехе света. Пасхално аге било е
праобраз агета - Христа. Господ дае Своим слушаоцима да
схвате да е време праобраза прошло, ер се авила Сама
Истина у еговом лику: едее пасхалног агета замение у
Новом Завету едее тела Христовог принесеног на жртву за
грехе света. удеци, схвативши дословно речи Христове,
дошли су у недоумицу: Како може ова дати нама тело
свое да едемо? Схвативши ове речи буквално, а не у
преносном смислу, како их и сада схватау савремени секташи,
кои поричу Тану Причеша, као свету тану, коа пружа
благодатно седиее са Христом. И да би прекинуо ихову

175

расправу Христос понава одлучно и асно: Амин, истину
вам говорим: ако не едете тело Сина Човечиег и не пиете
крви егове, немате живота у себи. Кои еде мое тело и
пие моу крв има живот вечни: и а у га васкрснути у
последи дан и тд. Овде Господ потпуно и асно открива
Свое учее о неопходности за вечно спасее причешиваа
еговим телом и крву. При изласку евреа из Египта крву
закланог агета помазивали су се довратак и праг евреа у
знак спасеа првенаца од руке Анела (Изл. 12,7-13), а при
заклау агета пасхалног у храму еговом крву прскани су
рогови олтара, кои су подсеали на довратак и праг евреских
домова. На пасхално вечери ова крв симболично се замеуе
вином. Као што е пасхално аге било праобраз Христа, тако
е и избавее евреа из Египта било праобраз искупеа
света, те у Христовим речима о неопходности да се за вечни
живот еде егово тело и пие егова крв треба видети замену
старозаветног пасхалног агета телом Христовим и
симболичког вина на пасхално вечери - крву Христовом.
Ово е -Нова Пасха, коу Господ пророчки предсказуе у то
беседи. Смисао ових речи Христових е та, да ко хое да
усвои искупее, кроз Христову смрт на крсту, дужан е да
еде егово тело и пие егову крв: иначе нее бити учесник
овог искупе, нее имати у себи живот вечни, одн. бие
отуен од Бога, што и есте вечна смрт. Тело и крв Господа, по
еговим речима, есу истинска храна и истинско пие, ер
само они преносе човеку живот вечни. То е због тога што
они ономе ко их еде и пие дае натешу унутрашу
заедницу са Христом, таанствено седиее с им (ст. 56).
Кроз ову тану огреховеном човеку дае се на та начин калем
новог живота. Као што вртлар да би дрво учинио плодним
калеми на ега гранчицу плодног дрвета, тако и Христос,
желеи да нас учини причасницима Божанског живота долази
Сам у грехом оскврено наше тело и полаже почетак
унутрашег преображаа и освееа, чинеи га новом твари.
За спасее е недовона само вера у Христа, потребно е
слити се с им у едно, живети у ему да би Он обитавао у
нама, а ово се и постиже кроз велику Тану причеша телом и

176

крву Христовом. Ове речи биле су толико необичне да су се
овог пута не само неприатеи Господа, ве и многи од
ученика саблазнили, говореи: ово е тврда беседа. Ко е
може слушати? Господ е знауи ихове мисли и осеаа
рекао: Зар вас ово саблажава? А шта кад видите Сина
Човечиег да одлази горе где е пре био? Овде Господ има у
виду то, како е се они саблазнити када га виде распетог на
крсту. Дае Господ поашава како треба правилно схватити
егове речи: Дух е оно што оживава, тело не користи
ништа. Речи кое вам говорим дух су и живот су. Ово значи
да речи Христове треба схватити духовно а не грубо, чулно,
односно као да е Он дати за ело свое тело, као месо
животиа, да се утоли чулна глад. Мое учее, као да говори
Господ, ние о месу, ние о естиву, кое храни телесни
живот, ве о Божанском Духу, о благодати и вечном
животу, кои се усеава у уде благодатним средствима.
Тело не користи ништа - Он ово ние рекао о Свом телу -
никако не - ве о онима кои егове речи примау чулно. Шта
значи схватати чулно? Гледати на предмет просто и не
помити ништа више. Али не треба тако судити о видивом,
ве напротив, унутарим очима прозрети егову тану. То
зачи духовно схватае. Тело Христово, ван заеднице са
еговим духом, не би могло да животвори, ве, разумиво, да
се у Христовим речима не ради о бездушно, безживотно
егово плоти, ве о плоти нераздвоиво седиеном с
еговим Божанским Духом. Али има меу вама неких кои
не веруу - на крау, тешко е без садества благодати Боже
веровати у самоунижено Божанство. Како што видимо, у овим
Христовим речима садржано е и прво указае на уду -
изданика. Учее о св. Евхаристии било е и бие увек пробни
камен вере у Христа. Много е уди занесених моралним
Христовим законом, али кои не схватау неопходност
седиеа са Христом у ово велико тани. Меутим, без
таанственог седиеа с Христом, без привиаа ему,
немогуе е у животу следити и егов морални закон, ер е то
изнад човекових природних сила. Због тога су многи, како
говори еванее, после ове беседе отишли од Христа, тим

177


више што е та беседа савршено направила разрез с
чувственим представама о Месии. Тада е Господ испитууи
веру у Себе своих наближих ученика - Дванаесторице - питао
да нее и они да оду од ега. Али као одговор Симон Петар, у
име свих апостола, исповедио е веру у ега, као Христа,
Сина Бога Живога - исповедае кое ми увек проузносимо
пред причеше: Веруем Господе и исповедам да си Ти
Христос, Син Бога Живога... У одго-вор на ово исповедае
Господ е рекао да сва Дванаесторица не веруу тако, едан од
их е - аво, не у дословном смислу, ве као неприате
Христа и егових дела. Овим е Господ опоменуо уду,
знауи, као Срцевидац, да ова намерава да га изда. Овог пута
Господ ние пошао на празник Пасхе у ерусалим зато што су
удеци тражили да га убиу (н. 7,1), ве због тога што час
еговог крсног страдаа ош ние дошао.













Треа Пасха служеа Господа Исуса Христа

178


1. Спор с фарисеима о предаима старих
(Мт. 15,120; Мк. 7,123)

На треу Пасху Господ Исус Христос ние био у
ерусалиму, али ерусалимски фарисеи никада га нису
оставили на миру, и не нашавши га у ерусалиму, пошли су у
Галилеу. Нашавши га заедно са ученицима, обновили су
претходну осуду егових ученика због непоштоваа предаа
старих. Повод за ово е био та што су ученици узимали храну
не перуи руке. По правилима фарисеске побожности, пре
узимаа хране и после е морау се прати руке, а у Талмуду
тачно е одреено колика е мера воде за то нужна, како прати,
када, по коем реду, да ли бро присутних премашуе петоро
или не. Овим правилима приписивана е толика важност, да е
за ихово непоштовае Синедрион подвргавао одлучеу.
удеци су због тога веровали да е Мосие на Синау примио
два закона: едан, записан у кигама, а други, незаписан, кои
е ишао од уста до уста, од родитеа до деце, а на крау е
записан у Талмуду. Ова закон називао се предаем старих,
одн. старих рабина. Наредбе тог неписаног закона одликовале
су се великом ситничавошу. Тако, обича умиваа руку,
сугеришуи у ствари чистоу, сам по себи користан, постао е
предрасуда, коа е заедно с другима, сличним, заклаала
много важние захтеве закона Божег, постауи испразним и
безвредним. Ученици, заедно са своим Божанским
Учитеем, трудили су се на великом делу изграде Царства
Божег на земи и нису понекад имали времена да и хлеба
окусе (Мк. 3,20), а фарисеи су захтевали од их строго
придржавае свих ових ситничавих обичаа. На оптужбу
фарисеа Господ и Сам одговара оптужбом: Зашто и ви
преступате заповест Божу за предае свое? показууи да
она кои погреши у великим делима ние дужан да с таквом
ситничавошу примеуе у другима безначане преступе
(Злат.). Господ указуе да фарисеи, у име свог предаа,
нарушавау и категоричну заповест о поштовау родитеа.
Предае е допуштало деци да своим родитеима откажу

179

помо ако су они свое имае учинили корваном, одн.
посветили га Богу. А посвети Богу могло се све: и дом, и пое,
и чисте и нечисте животие, при чему е приложник могао и
дае да користи свое имае, уплаууи невелики откуп
благани храма, али због тога су се сматрали слободним од
сваких заедничких обавеза, чак и бриге за свое родитее,
отказууи им и оно нанужние. Називауи их због тога
лицемерима. Господ наводи пророштво Исаиино 29,13, кое
каже да они поштуу Бога само устима, а срце им е далеко од
ега: узалуд они мисле да е тако угодити Богу, узалуд томе
уче и друге. Обративши се народу, Господ е изобличууи
фарисие рекао: Слушате и разумите! Не погани човека
што улази у уста, него што излази из уста, оно погани
човека. Фарисеи нису схватали разлику измеу чистое
унутраше и чистое телесне и мислили су да нечиста храна
или она узета нечистим рукама ствара унутрашу нечистоу,
чинеи човека нечистим, грешним у очима Божим.
Изобличавауи неправедност таквог мишеа, Господ
указуе да унутраше нечистим чини човека оно што излази из
нечистог срца. Потпуно нетачно секташи и сви противници
поста сматрау те речи уперене против неопходности
придржаваа поста, кои е Црква установила. Оно што улази
на уста не погани човека само по себи, само у случау ако ние
споено с неуздржаем, непокорношу и другим греховним
расположеима срца. Постимо не због тога ер се боимо да
емо се опоганити скромном храном, ве због тога, да би се
лакше борили са своим греховним страстима, савладали своу
чувственост, научили да одсецамо своу воу кроз послушае
Црквеним заповестима. Признауи пианство за зло, ми не
тврдимо да е оно зло због тога што вино погани човека:
фарисеи су се саблазнили због тога што Исус не држи
предае стараца и, очито, сам закон Мосиев кои е
установио строгу разлику измеу разних врста хране. Господ
умируе свое ученике рекавши им да су фарисеи слепе вое
слепима и због тога не треба прихватити ихово измишено
учее, ер е се свако слично учее, кое не долази од Бога,
искоренити. Господ дае разашава апостолима, да храна,

180

коа улази у уста, мимоилази душу човекову и излази напое,
не оставауи траг греха у егово души, ве грех извире из
човека, из егових уста и из срца, поганеи га.

2. Исцеее Хананекине кери (Мт. 15,21-28 и Мк.
7,24-30)

Отишавши из Галилее, Господ се удаио у
краеве Тирске и Сидонске, одн. у незнабожачку зему
Феникиу северозападно од Галилее с главним градовима
Тиром и Сидоном, недалеко едан од другога. То што е по
речима еванелисте Марка, Господ пошавши у ову зему
хтео да то нико не дозна (7,24), може се претпоставити да е
то било са цием да се меу иновернима и иноплемнима
осами, одахне од непрестаног окружеа мноштва народа,а
можда због непомириве злобе фарисеа. И ние се могао
сакрити, ер е о ему чула нека жена, коу св. Мате назива
Ханонеком, а св. Марко Сирофеничанком. Та жена, коу св.
Марко назива елинком, одн. незнабошкиом по вери
(елинима се у св. Писму називау сви неудеци, Рим. 1,16 или
1. Кор. 1,22), имала е кер коу е мучио нечисти дух и она е
почела да моли Господа да истера демона из ене кери, при
чему она, знауи од удеаца о долазеем Месии, назива
Господа Сином Давидовим, исповедауи веру у егово
Месианско достоанство. Испитууи ену веру, Господ не
одговори на речи, тако да су и ученици егови молили за у,
указууи на ену непоколебивост и упорност. А Он
одговарауи рече: а сам послан само изгубеним овцама
дома Израиева, ер су евреи били изабрани народ Божи,
има е био обеан Божански Искупите и има е Он морао
напре да дое, да их спасе и меу има да чини чуда. Можда
е Господ говорио примеууи на ово поглед удеаца на
незнабошце, желеи да истакне силину вере ове
незнабошкие пред Своим апостолима због иховог
назидаа. Приближууи се све ближе Исусу, Хананека е, по
речима св. Марка, на крау клекла пред им, молеи га да
истера демона из ене кери. Знауи силину ене вере,

181

Господ настава да е испитуе, одбиауи е речима, кое су
изгледале крае грубе, да нису биле преиспуене убаву
према страдалном човечанству: Ние добро узети хлеб од деце
и бацити псима. Смисао ових речи е овакав: а се нисам
због тога удаио из круга изабраног народа Божег, од
синова Царства (Мт. 8,12), одневши од их Своу
благодатну чудотворну силу, да би е расточио у
незнабожачко земи. На крау, и ове речи биле су
изговорене да би Он истакао пред свима силину вере ове жене
и лично показао да су и незнабошци, уколико веруу, достони
милости Боже, упркос презреу кое су према има имали
удеци. И Хананека е уистину показала сву висину свое
вере и неуобичаену дубину смиреа, примивши увредиво
пореее са псом и чак нашавши у ему повод за устраае на
своо молби: и пси еду од мрва, што падау са трпезе
господара ихових. Ова величанствена вера и дубоко смирее
били су тог часа награени: О жено, велика е вера твоа,
рекао о е Господ, нека ти буде како хоеш! И тог часа ена
кер е оздравила. Особеност овог чуда е у томе, што е оно
учиено издалека, као исцеее слуге капернаумског
капетана (Мт. 8,13), такое незнабошца, чиа вера е такое
била удостоена посебном похвалом Христовом.

3. Исцеее глувонемога и многих болесника
(Мк. 7,31-37; Мт. 15,29-31)

Из Феникие кроз област Декапоа Господ е
дошао до Галилеског езера. Ову зему чинио е савез 10
градова и простирала се, осим града Скитополиса, источно од
Галилеског езера и од времена асирског роства евреа била е
насеена незнабошцима. Овде, ош на путу, Господ исцеуе
глувонемог, о чему говори само еванелист Марко. Обично е
Господ исцеивао едном речу Своом, а овде Он болесника
одводи у страну, очито због тога да би отклонио радозналост
многих, метнувши му прсте Свое у уши и, пунувши, дотако
се еговог езика, да би овим гестом пробудио болесникову
веру као неопходан услов за исцеее, ер ние могао да

182

говори с им. Затим, погледавши на небо, Господ е
молитвено уздахнуо да би свима било асно да Он исцеуе
силом Божом, а не силом демонском, како су га свуда
клеветали фарисеи, и исцеливши болесника рекао е на
сириском Еффата, што значи: отвори се. Посматрачима е,
као и обично, забранио да разглашавау о чуду, да би избегао
сувишно узбуее гомиле и да пре времена не разари ош
више фарисе против себе. Али они, дивеи се чуду, колико е
Он више забраивао, толико су више разглашавали.
Прошавши Декапое Господ е, по речима св. Матеа, дошао
до Галилеског езера, вероватно с истока или североистока. И
овде, као и увек, мноштво народа е ишло за им, пресретао га
е, и где би се Он задржао, око ега би се тог часа сабрало
мноштво народа. К ему су доводили хроме, слепе, неме,
сакате, и оне кое су мучиле свакакве болести. Вера тих уди у
чудотворну силу Исусову била е толика, да га они нису ни
молили, ве су просто доносили болеснике пред ега, и Он их
е исцеивао. Они су, видеи чуда коа е Он учинио,
прославили Бога Израиева, сматрауи, као изабрани народ
Божи, Бога своим Богом.

4. Чудо другог умножеа хлебова (Мт. 15,32-39; Мк.
8,19)

Три дана е остао Исус с народом на пусто обали
Генисаретског езера. Залихе хлеба су се истрошиле, нигде
ние могао да се купи, и Господ е поново чудесно наситио
народ овог пута четири хиаде са седам хлебова, а остало е
седам котарица. Нахранивши народ, Господ га е отпустио, а
Сам се са апостолима лаом упутио на западну обалу у краеве
Магдалинске, или, како св. Марко каже, у пределе
Далманутске. Далманута е невелико село близу г. Магдале на
западно обали Галилеског езера.

5. Изобличее фарисеа кои су тражили знаке с неба
и о квасцу фарисеском и садукеском (Мт. 16,1-12 и
Мк. 8,11-21)

183


Како е изашао на обалу, ему су тог часа
приступили, очито очекууи га, фарисеи и садукеи. Ове две
секте различитог смера (фарисеи конзервативци, а садукеи
либерали слободоумни), меу собом ратууи, у односу према
Господу деловале су еднодушно. Искушавауи га, лицемерно
и неискрено, тражили су да им Он покаже знаке с неба, одн.
таква знамеа коа би за их и за народ била очити доказ
егове Месианске власти. Уверени да е их и овог пута
Господ одбити, они су хтели да у томе стекну нови повод за
причу о томе да Исус ние могао дати знаке с неба и не може
бити Месиа. Као одговор Господ е укорио фарисее,
називауи их лицемерима, због тога што они, судеи по
предзнацима о времену, нису хтели да виде очите знаке кои
сведоче о егово месианско власти, и поново им е рекао да
им знаци нее бити дати, осим знака оне пророка (уп. Мт.
12,3845). Не желеи да настави разговор с лицемерима,
Господ, тек што е дошао на ову страну езера, опет е ушао у
лау и отпловио на другу страну. Ова журба ние пружила
могуност ученицима да понесу хлеба. Меутим, Христос,
бринуи о духовном слепилу фарисеа и садукеа, и желеи да
задржи Свое ученике од пада у то погубно стае, каже им:
Пазите и чувате се квасца фарисеског и садукеског. Свети
Марко уместо садукеског каже иродовог, чии е смисао исти,
ер е Ирод Антипа припадао секти садукеа. Апостоли нису
разумели егово упозорее, мислеи да их тим речима
Господ укорава за то што нису са собом понели хлеба. Тада их
е Господ укорио због маловеа, неразумевае и заборавност,
потсеауи их на недавно насиее хиада уди с неколико
хлебова. Тек након тога они су разумели, да их Исус тиме
упозорава на учее фарисеско и садукеско.

6. Исцеее слепог у Витсаиди (Мк. 8,22-26)

Ово чудо, о коме говори само еванелист Марко,
учинио е Господ када е прешао са своим ученицима на
источну обалу Генисаретског езера, на путу у Кесариу

184


Филипову у гр. Витсаиди, кои се ош звао улиа, име кое е
четверовласник Филип у част Августове кери улие дао то
области. Господу су довели слепога и молили да га се дотакне
и исцели га. Очито да он ние био роен слеп, ер након
полагаа руке он каже да види уде да иду као дрвее. Господ
исцеууи га, поступио е исто тако као и при исцееу
глувонемог: извео га е из села, пунуо му на очи и повратио
му е вид не одмах, ве постепено, двоструким полагаем
руке, побуууи у ему на такав начин веру, неопходну за
чиее чуда, а затим га послао егово куи, рекавши му да
не залази у села и не говори никоме о овом чуду.




185

7. Апостол Петар исповеда у име свих апостола
Исуса Христа као Сина Божег
(Мт. 16,13-20; Мк. 8,27-30 и Лк. 9,18-21)

Из Витсаиде улие Господ се упутио са Своим
ученицима у краеве Кесарие Филипове. Ова е град,
називауи се рание Панеа и налазеи се на северно граници
земе Нефталимове на извору ордана, на падинама горе
Ливан, раширио и украсио четверовласник Филип и назвао га
Кесариом, у част римског есара (Тивериа). За разлику од
друге Кесарие Палестинске, коа се налазила на обали
Средоземног мора, ова Кесариа називала се Филиповом.
Време земаског живота Господа приближавало се крау, а
изабрани проповедници еговог учеа ни издалека нису били
спремни за своу велику мисиу. Због тога е Господ све чеше
тражио могуност да са има остае насамо, да би их у
разговорима привикао на мисао да Месиа ние земаски цар,
кои е покорити евреима све народе, о чему су они маштали,
ве Цар, чие Царство ние од овога света, Кои е Сам
пострадати за ова свет, бити распет и васкрснути. Тако и у
време овог путоваа, остауи насамо с апостолима, Господ их
е упитао, желеи да их подстакне на разговор о Себи: Шта о
Мени говоре уди, ко сам а? Апостоли одговорише да народ
има различита мишеа о ему: на двору Ирода Антипа
сматрали су га за васкрслог ована, народ га е сматрао за
великог старозаветног пророка: за Илиу или еремиу или
неког другог од пророка. У народу е владало мишее да е
долазак Месие бити праен аваем еднога од
старозаветних пророка, и не смтрауи Самог Исуса Месиом,
многи су мислили да е Он само претеча Месие. На питае: А
ви шта велите ко сам а?, у име свих апостола одговорио е
увек ватрени Петар, уста апостола, по речима св. Златоустог:
Ти си Христос, Син Бога Живога. еванелисти Марко и Лука
на овоме се ограничавау, додауи да им е Господ запретио
да икоме говоре о ему, а св. Мате додае да е Господ
похвалио Петра и рекао му: Блажен си Симоне, Сине
онин. ер тело и крв не открише ти то, него Отац мо

186

кои е на небесима; односно: Не мисли да е твоа вера плод
познаа твога ума, ве погледа на своу веру као на
драгоцени дар Божи. А и а теби кажем... има овакав
смисао: Ти си мени рекао, и а у теби реи: Ти си
Петар, и на томе камену сазидау цркву Своу и врата
паклена нее е надвладати ве при првом сусрету Господ е
дао Симону име Петар на грчком, или Кифа на
сирохалдеском, што значи Камен (н. 1,42), а сада да би
посведочио да е Симон заиста и оправдао име дато му рание,
да е он по чврстини вере заиста камен. Могу ли се ове речи
схватити да е Он обеао да е основати Своу Цркву на
Петрово личности, како то чине римокатолици, с цием да
оправдау свое лажно учее о примату папе римског, као
наследника ап. Петра, над свим хришанским Црквама?
Свакако да не! Ако се у овим речима Господа сам Петар
изабражава као теме Цркве, тада би било речено: Ти си
Петар и на Теби у сазидати Цркву Своу или: Ти си
Петар и на самом Петру сазидау Цркву Своу али
речено е сасвим другачие, што се посебно асно види из
текста грчког еванеа, коме се треба обраати у случау
недоумице: реч Петрос ние поновена, мада и ова реч значи
камен, а друга употребена реч петра, значи стена. Отуда е
асно да у овим речима Господ Петру обеава да е основати
Своу Цркву не на Петру, ве на исповедау вере, коу е
изнео Петар, т. на тако велико истини, да Христос есте Син
Бога Живога. Тако су схватали ово место св. ован Златосусти
и други велики оци Цркве, разумеуи под каменом:
исповедае вере у Исуса Христа, као Месиу, Сина Божег,
или едноставно Самога Исуса Христа, Кои се у Светом
Писму неретко назива каменом (Ис. 28,10; Дап. ап. 4,14; Рим.
9,33; 1. Кор. 10,4). Вредно е напоменути да и сам ап. Петар у
своо 1. саборно посланици назива каменом не себе ве
Самога Исуса Христа, подстичуи верне да приступе Господу
као Камену Живому од уди одбаченом, али Богом
изабраном, драгоценом, и да се сами уподобе живом камену,
зазидавши се у дом духовни; овде Петар очито учи верне да

187

иду тим путем коим е ишао и он, поставши Петрос после
исповедаа Камена Христа.
На та начин, смисао овог познатог и дубоког
исказа е ова: Блажен си Симоне, сине онин, због тога
што ниси удским средствима сазнао за то, ве ти е
открио Отац Мо небески. И а ти кажем: а нисам
безразложно тебе назвао Петром: утврдивши се на томе
што си ти исповедио, као на стени, ти си постао заиста
камен, и Црква Моа подии е се непоколебива, тако да
о никаква аволска сила нее одолети. Израз врата
паклена, карактеристичан е за источне обичае у то време:
код врата града или твраве, увек посебно утврених за случа
напада, сакупале су се старешине ради саветоваа, суда и
расправе над кривцима и за свако заедничко дело.
Дае обеае дато, очито, самоме Петру: И дау
ти кучеве Царства небеског; и што свежеш на земи
бие свезано на небесима; и што разрешиш на земи бие
разрешено на небесима нешто касние бие дато свим
апостолима (Мт. 18,18) и чини право свих апостола и ихових
наследника епископа да испитуу одговорност, суде и
кажавау оне кои су сагрешили, све до одлучеа од Цркве.
Власт разрешеа есте власт опраштаа грехова, примаа у
Цркву кроз крштее и покаае. Ову благодат сви апостоли су
еднако добили од Господа након еговог васкрсеа (н.
20,2223). Господ е запретио ученицима да говоре о ему као
о Христу, да не би подстакао у народу страсти при иховом
погрешном схватау.

8. Господ предсказуе Своу смрт и васкрсее и учее о
ношеу крста (Мт.16,21-28; Мк. 8,31-38 и 9,1; Лк. 9,22-
27)

Исповедивши га као Месиу и Сина Божег,
Господ затим Своим ученицима наговештава страдаа коа га
очекуу у ерусалиму, да би их припремио на мисао о
земаско судбини Месие, оповргавауи погрешне представе
удеаца о Месии, посвеууи их у велику тану Свог

188

искупитеског подвига. Дубоко предани Господу, али ош
неослобоени од удеских представа о Месии, као о
земаском цару, пламени и одлучни Петар ние могао да
поднесе ове речи убеног Учитеа и, не одлучууи се да му
пред свима противречи, позвао га е на страну и рекао му:
Боже сачува, Господе, то нее бити од Тебе, односно,
Смилу се, не може бити да е се то Теби догодити
речи кое изражавау мисао да су страдаа и смрт неспоиви са
славом Господа Исуса Христа, као Месиом, Сином Божим.
Иди од мене, сатано, с негодоваем одговара Господ, асно
осетивши да то не говори Петар кои хое да га одврати од
предстоеег страдаа, ве кушачсатана, употребавауи
Петрова чиста осеаа да би у Христово удско природи
изазвао колебае пред подвигом искупеа удског рода.
Приметно е да Господ само што е Петра назвао каменом за
кратко време га назива сатаном, чиме се оповргло лажно
римокатоличко учее да е Црква Христова Господом
основана на удско личности Петра. Може ли основа Цркве
Христове, коу ни врата паклена нее надвладати, бити
променива, непостоана и несигурна? И ако ове речи
схватимо дословно, како то чине католици, то би се из
последих речи Господа могао извуи страшан, немогу и
строго логичан извод да е Црква Христова основана на
сатани! Саблазан си ми, каже Господ дае Петру, то ест,
супротставауи се Моо вои, Ти си ми препрека.
(Евт. Зигабен), ер желиш да се не испуни то због чега
сам а дошао и оно што е превечна одлука Божа. Ти
мислиш не оно што е Боже, ве оно што е удско
односно, не о томе што е Богу угодно, ве што хое удеци,
по удским размерама, ер хое да Месиа буде ихов
свемогуи Цар земаски. Човеку е своствено да чува сво
живот, избегава страдаа и тежи угодности, земаским
задовоствима и насладама. Ово е пут коим хое да уде
аво поведе, хотеи да их погуби. Али ние такав пут Христов
и егових истинских следбеника. Ако ко хое за мном ии,
и бити истински следбеник, каже Христос, нека се одрекне
себе, нека се одвеже од свое природне вое и стремеа, и

189

узме крст сво, т. начини себе таквим да би Христа ради
претрпео све невое, страдаа, па чак и смрт, и за Мном иди,
подражавауи Хирсту у еговом подвигу самоодрицаа и
жртвоваа. ер ко хое живот сво да сачува, у смислу
животног благостаа, изгубие га, а ако ко изгуби живот
сво мене ради, не жалеи га, наи е га само е он сачувати
душу своу за живот вечни. Каква е корист човеку ако сав
свет задобие и достигне све почасти и насладе света, стекне
сва егова пролазна блага за себе, а души своо науди?
Човекова душа е драгоцениа од свих блага света и погубену
душу ничим не можемо искупити, никаквим земаским
благом какав е откуп дати човек за душу своу?
С мишу о вечно погибеи уди, кои теже да
сачувау себе за ова свет, Господ седиуе мисао о другом и
страшном Свом доласку, када е свако добити по делима
своим. Ово е важна мисао, ер оповргава тврее
протестаната и секташа кои одричу знача добрих дела за
спасее. еванелисти Марко и Лука преносе у вези с овим и
друге важне речи Господа: ер ко се постиди мене и моих
речи у роду овоме преуботворном и грешном, сматрауи се
пониженим што е у броу Моих ученика и да у потпуности
испуни заповести о ношеу крста ега е се Син Човечии
постидети када дое у слави своо и очево и светих анела
и одбие да га призна за Свог следбеника на Страшном суду.
Завршавауи ову беседу Господ изриче познате
речи: Имау неки меу овима што стое овде кои нее
окусити смрт док не виде Сина Човечиега где долази у
Царству своме. Ове речи давале су и дау повод некима да
виде у има знак о блискости другог доласка Христовог и да
се саблажавау, ер се оне нису испуниле. еванелисти
Марко и Лука разашавау како треба правилно разумети ове
речи: св. Лука последе речи преноси овако: Док не виде
Царство Боже, а св. Марко допууе: Док не виде
Царство Боже да е дошло у сили. Из ових речи асно е
да овде ние реч о другом доласку Христовом, ве о откриу
Царства Божег, одн. благодатно сили егово на земи меу
верууима, или о утвривау Цркве Христове: Царство Боже

190


кое долази у сили есте Црква, коу е основао Господ, чие су
ширее по сво земи видели многи од ученика и савременика
Христових.







9.

191

Преображее Господе
(Мт. 17,1-13; Мк. 9,2-13; Лк. 9,28-36)

О овом догаау говоре сва три синоптика, при
чему е вредно приметити да га сви они везуу са шест (по
броау св. Луке са осам) дана након речи Господа о
предстоеим страдаима, о ношеу крста егових
следбеника и о скором откриу Царства Божег кое долази у
сили. Господ узевши наближе и проверене Свое ученике,
кои су увек били уз ега у натежим и наважниим
тренуцима еговог живота, Петра, акова и ована и изведе их
на гору високу саме. Премда еванелисти не називау гору по
имену, древни хришанска предаа едногласно сведоче да е
то била гора Тавор у Галилеи, ужно од Назарета, у
прекрасно равници езраеско. Ова величанствена гора
висока е око 3000 фута, покривена од подножа до средине
прекрасним растием, а са еног врха открива се прекрасан
видик.
И преобразио се пред има авио се пред
ученицима у Своо небеско слави, од чега е егово лице
просиало као сунце, и хаине побелеле: постауи по св.
Матеу као светлост, по св. Марку, као снег, по св. Луки
беле и блистауе. еванелист Лука дае важну допуну,
указууи да е цело усхоее на гору било молитва, и да се
Господ преобразио у време молитве: И док се моаше
постаде изглед лица еговог другачии и одело егово
бело и блистауе, при чему су за време егове молитве
апостоли били савладани сном, и само што су се пробудили,
угледали су славу преображеног Господа и Мосиа и Илиу у
слаби како су с им беседили, како беседе, како поашава
Лука, о исходу еговом кои е имао да се испуни у
ерусалиму. Како разашава св. Златоусти, Мосие и Илиа
су се авили због тога што су едни из народа сматрали
Господа Исуса Христа за Илиу или за неког од пророка: због
тога се и авау главни пророци да би се видела разлика слугу
од Господа. Мосие се ава да би се показало да Исус ние
рушите еговог закона, каквим су желели да га прикажу

192

кижевници и фарисеи. Ни Мосие,преко кога е дат закон
Божи, ни Илиа, велики ревните славе Боже, не би пришли
и повиновали се Ономе, ако не би био по свом делу Син
Божи. авае Мосиа, ве умрлог, и Илие, кои ние окусио
смрт, ве е узнесен жив на небо, означава владавину Господа
Исуса Христа над животом и смрти, над небом и земом.
Нарочито благодатно стае захватило е душе апостола, што е
св. Петар изразио своим ускликом: Господе добро нам е овде
бити, и предложио да се саграде три сенице. Бое е да се не
вратимо доле у свет злобе и лукавства кои Ти прети мукама и
смру, као да хое да каже. еванелист Марко, несумиво по
речима самог Петра, сведочи да е осеа радости кои га е
захватио био толико велики, да ние знао шта да говори.
Чудесни облак, несумиво као символ личног присуства
Божег, обавиао их е (такав облак назван шехина постоано е
био у светии светих), и из облака се чуо глас Бога Оца: Ово
е Син мо убени, кои е по моо вои; ега слушате.
ове речи, кое су се чуле на крштеу Господем, но с
додатком: ега послушате, да би се подсетили о пророштву
Мосиевом о Христу (Пон.зак. 18,15) и испуеу тог
пророштва на Исусу. Господ е запретио Апостолима да о
овоме не говоре никоме, док Он не васкрсне из мртивх, да не
би изазвао погрешне представе о Месии. Свети Марко додае
едну подробност, по речима самог Петра, да су ученици
задржали ову реч у себи, несумиво због тога што е било
потребно да Господ умре да би васкрсао. Потпуно убеени да
е ихов учите Исус истински Месиа, они питау: зашто
кижевници кажу да Илиа напре треба да дое? Господ
потвруе да Илиа заиста треба да дое и уреди све, на грчком,
установи апокатастиси, одн. како претсказуе пророк
Малахиа (4,56): да обрати срце отаца к синовима и срце
синова к оцима иховим, или да установи у душама уди
првобитна добра и чиста осеаа, без чега дело Месие не
може бити успешно, ер не би нашло плодно тло у срцима
уди, окорелих и окамеених од порочног живота. Али
кажем вам, каже дае Господ, да е Илиа ве дошао, и не
познаше га, односно Илиа е ве дошао у лику ована

193

Крститеа, кои е био од Бога одевен силом Илиином и
духом, сличан ему, али га нису препознали, бацили га у
тамницу и убили га: тако е и Син Човечии пострадати од
их, ер као што нису познали Илиу и убили га, тако нее
препознати Месиу, и убие га.

10. Исцеее бесомучног дечака: о важности вере,
молитве и поста (Мт. 17,14-23; Мк. 9,14-32; Лк. 9,37-
45)

О овом исцееу говоре сва три синоптика,
указууи да га е учинио Господ после силаска с горе
Преображеа. У то време мноштво народа се сабрало око
Христових ученика, очекууи га у подножу горе. По св.
Марку ученици су имали спор с кижевницима. Само Марко
сведочи, да се сав народ видевши Христа, сишавшег с горе,
задивио, вероватно због тога, што се на читаво егово
споашости сачувао одблесак славе коом е Господ
просиао на Тавору. Неки човек обратио се Господу с молбом
да му исцели сина кои е месечар и тешко се мучи, пада у
ватру и много пута у воду. Он додае да га е приводио
Христовим ученицима, али га они не могаху исцелити. Чувши
да ученици нису могли да га исцеле, мада им е он дао власт
над нечистим духовима, Господ е узвикнуо: О, роде неверни
(немауи вере) и покварени (не у смислу развратности, ве у
смислу превртивих осеаа), докле у вас трпети? едни
тумаче да се ова прекор Господа односи на ученике кои због
маловера нису били у стау да излече бесомучног, други на
сав народ удески. Свети Мате затим каже да е Господ
наредио да му приведу дечака и запретио духу нечистом, и
демон изие из ега. еванелисти Марко и Лука наводе
неколико подробности. Када е дечак био доведен наступио е
страшан напад бесомучности. На питае Господа колико има
времена да се то догодило, отац одговара: од детиства и
додае: Ако шта можеш, помози нам, смилу се на нас. На
ово Господ одговара: Ако можеш веровати, све е могуе
ономе кои веруе. Отац болесног дечака са сузама е завапио:

194

Веруем, Господе, помози моме неверу, одн. са смиреем
признае да е егова вера несавршена, недостатна. Ово
смирено исповедае било е награено: дечак е исцеен.
На питае ученика, због чега они нису могли да га
изгнау, Господ одговара: Због невероваа вашег. Можда су,
сазнавши од оца бесомучног дечака силу, дужину и упорност
болести, посумали овог пута у своу мо да изгнау демона и
због тога нису могли да га изгнау, као што е Петар почео
тонути, када е ве пошао у сусрет Господу, али видевши
силни ветар и таласе, посумао е у могуност да дое до
Господа. При том Господ додае: Ако имате вере колико
зрно горушичино, реи ете гори ово: преи одавде
тамо, и преи е, и ништа вам нее бити немогуе, и
намаа вера, ако постои, ве е способна да чини велика
чуда, ер е у о сакривена велика сила, слична сили
скривено у маленом семену горушичином, кое затим израста
у огромно дрво. Али не треба мислити да вера има властиту
силу: она е тек неопходни услов због кога делуе свемо
Божа. Бог може чинити чудеса и због недовоне вере, као
што е исцелио бесомучног младиа, не гледауи на маловере
оца. Све е могуе ономе кои веруе, значи да е Господ
спреман све да учини за човека под условом да веруе. Вера е
као приемник благодати Боже, коа и чини чудеса. Као
закучак Господ каже: Ова род, односно род демонски, не
изгони се, осим молитвом и постом. Ово е због тога, што
истинске вере не може бити без молитвеног подвига и поста.
Истинска вера раа молитву и пост, кои са свое стране
омогууу снажее вере. Због тога наше богослужбене песме
хвале молитву и пост као двосекло оруже против демона и
страсти. Посника и молитвеника издалека осеау демони.
Каже св. Теофан Затворник, и беже од ега далеко, да не би
доживели болни ударац. Може ли се сматрати да су тамо
где нема молитве и поста демони? Може.
У време боравка Господа с ученицима у Галилеи
Он е опет учио, да е Син Човечии бити предан у руке
удске и убие га, и убиу, треи дан е васкрснути. Али они
нису разумели ове речи, а боаху се да га запитау (Мк. 9,31-

195

32). Господ е видео да е потребно да егови ученици знау о
близини еговог страдаа, смрти и васкрсеа, а затим им не
едном понава, да би имали то у виду и припремили се за све.
Али е има, ош неослобоенима од удеских представа о
Месии, све то изгледало непомиво.

11. Чудесна уплата црквеног пореза (Мт. 17,24-27)

Од Господа Исуса Христа тражили су да да порез
храму Божем, као да дае Богу. На крау: као Син Божи, Он
би требао да буде ослобоен од плааа, али да не би пружио
прилику за оптужбу због нарушаваа закона, Он, немауи
код себе новац, указуе ап. Петру где и како да нае статир, т.
четири драхме пореза за двоицу. Ово чудо по речима тумача
еванеа, еп. Михала, очито сведочи о Божанству Господа
Исуса Христа: Ако е Он знао да се у устима рибе, коу е
прву ухватити Петар, налази прогутани статир, Он е
свевидеи. Ако е створио статир у устима рибе, Он е
свемогуи.

12. Беседа о томе ко е навеи у Царству небеском:
Господ као пример ученицима узима дете
(Мт. 18,15; Мк. 9,33-37; Лк. 9,46-48)

После чудесне уплате пореза у Капернауму,
ученици су, спореи се меу собом о томе ко е од их веи,
односно ко е од их бити први по власти и части у царству
Месие, чии су долазак очекивали, приступили Исусу,
говореи: Ко е, дакле, навеи у Царству небеском? Одговор
Господа е директно и одлучно управен против сваке теже
ученика за првенством: Кои хое да буде први нека буде
последи од свиу и свима слуга. Не тражите првенство у
Моо Цркви, као да им каже Господ: ер е с првенством
бити споени и навеи напори и навее самоодрицае, а
не мир и слава како ви мислите. И узевши дете, кое е по
сведочанству Никифора, постало свештеномученик Игатие
Богоносац, Епископ Антиохиски, Господ га е поставио

196

измеу ученика и показууи на ега рекао: Ако се не
обратите и не будете као деца, неете уи у Царство
небеско, ер ако ви не напустите свое лажно мишее о
царству Месие и не оставите свое таште наде о првом
месту у овом Царству, неете уи у ега. Деца су
простосрдачна, они немау предрасуде о уздизау и
стицау, они су боаживи и смирени, у има нема
зависти и таштине и жее за првенством ове особине
мора да има она кои хое да уе у Царство небеско.
Кои се данас понизи као дете ово, она е навеи у
Царству небеском ко се смири видее да е недостоан
Царства небеског, сматрае себе нижим од свих, та е се тиме
и показати веим. Ко одбаци своу умишену величину, ко се
окрене од частоуба и гордости смиреу и кротости и
постане мали, као ово мало дете, та е бити веи у Царству
небеском.
Истовремено Господ дели своим ученицима и
наук о узаамном односу меу члановима Царства Христовог:
Кои прими едно такво дете у име мое, мене прима, т.
сваки ко се с убаву буде односио према малима или уопште
према удима кротким и смиреним, кои подсеау на децу, у
име Христово, испуавауи егове заповести о убави
према слабима и пониженима, та као да то чини ему Самом.
Овде речи Господа, изложене код еванелисте Матеа без
прекида, а по еванелистима Марку и Луки биле су прекидане
речима ап. ована о човеку кои изгони демоне именом
Христовим.




13. Именом Христовим чинили су чуда и они кои нису
за им ишли (Мк. 9,38-41; Лк. 9,49-50)

Речи Господа да она кои прима немоног,
боаживог и смиреног прима Самога Христа, потсетиле су
ап. ована на човека кога су видели, кои е именом Исусовим

197

изгонио демоне, али како ние ишао за има забранили су му
да чини то. Своим нежним, осетивим срцем ап. ован е
осетио да е поступио супротно учеу Христовом. Због тога
што су они све оставили и кренули за Христом и били од ега
изабрани као дванаесторица наближих и напроверениих
ученика и примили благослов исцееа, они су у томе нашли
повод да се узнесу и сматрали су да имау право да забране
човеку да делуе у име Христово, а кои ние припадао овом
броу. Меутим, у време отвореног неприатества воа
евреског народа, ние било безопасно бити Христов ученик и
свуда ии за им. Због тога е Господ имао много таних
ученика, меу кое е спадао, нпр. осиф Ариматески.
Вероватно су едног од тих таних ученика Христових, кои
нису отворено ишли за им, срели Апостоли, када е он
именом Христовим изгонио демоне.
Апостоли нису хтели да га признау своим и
запретили му да настава своу делатност, образлажуи ово
тиме да оне не иде за има. Господ Исус Христос ние
одобрио ихов поступак. Не браните му, не забрауте, ер
она ко твори чудо Именом Моим несумиво веруе у Мене:
она кои веруе у Мене не може бити Мо неприате.
ер ко ние против вас, с вама е; због тога не забрауте
добра дела у Мое Име онима кои због нечега нису
одлучили да се отворено назову Моим ученицима: напротив,
подржите их и знате да ко учини добро дело Моим
следбеницима, у Мое Име, макар их напоио чашом воде
студене, нее изгубити плату своу. Потпуно другачие говори
Господ о удима кои потсеау на иву много обраивану,
много заливану и опет бесплодну: ако такви уди нису за
Христа, ако су они ни хладни ни врели, то значи да су своим
унутрашим бием против ега (ип.Мт. 12,30)

14. Учее о борби са саблазнима
(Мт. 18,6-10; Мк. 9,42-50; Лк. 17,12)

Спор апостола о првенству, деца, казивае о
човеку кои изгони демоне именом Христовим, усмерили су

198

беседу Господа на заштиту свих малих и слабих од саблазни,
коима их могу изложити моници овог света. Ако кои
саблазни едног од ових малих... бое би му било да се
обеси камен воденични о врат егов... ко саблазни некога ко
иде за Христом, бое би му било да умре, ер саблазан може
да погуби душу човека за кога е умро Христос и, према томе,
такав чини велики преступ, достоан натеже казне. Под
каменом воденичним овде се мисли на гори веи жрва на
млину кои е окретао во. Са тугом Господ дае каже: Тешко
свету од саблазни; ер потребно е да доу саблазни, ер свет
не може избеи саблазни, ер он у злу лежи (1. н. 5,19). уди
су грехом раени, аво непрестано меу удима тражи плен.
Исто тако, то не значи да е дозвоено саблажавати.
Напротив: тешко човеку кроз кога долази саблазан тешко
ономе ко свесно или по презиру, по небризи за ближе,
увлачи у грех. Господ поново потсеа на Своу проповед на
гори о руци коа саблажава или нози. Речи, да е потребно
отсеи и бацити од себе руку коа саблажава или ногу или
извадити саблаживе очи, значе да нема за човека зла осим
греха, и да би избегао падае у грех, треба жртвовати
наближе и драго, само да се оградимо од увлачеа у грех, не
допуштауи себи пад у грех. Израз св. Марка: Где црв ихов
не умире представа нам грешнике у виду трупа кои еду
црви. Црв е овде симбол савести, кои непрестано гризе
човека сеаем на учиени грех (Ис. 66,24). Сваки е се ога
посолити сваки човек мора бити подвргнут страдау: зато,ко
у земном животу ние страдао, умртвууи свое тело и
савлаууи га (1. Кор. 9,27), та е страдати у огу вечних
мука. Како се соу осоава свака жртва коа се приноси Богу
по закону Мосиевом (Лев. 2,13), тако се огем сиромаштва,
искуше, борбе морау бити припремени апостоли и сви кои
иду за Христом као жртва приатна Богу.
Имате соли у себи, навиша морална начела и
правила коа очишуу душу и спречавау е од унутраше
кварежи, имате у себи со истинске мудрости и здравог учеа
(уп. Кол. 4,6). И мир имате меу собом, мир као плод
убави, као израз савршенства, достигнутог самоодрицаем.

199

Не треба мислити о томе ко е веи у Царству небеском, ер то
може изазвати поделу, незадовоство и сукоб, ве о томе да
будемо со и живети у миру и единству убави меу собом.

15. Прича о изгубено овци, о уразумеу заблуделих и
о суду Цркве (Мт. 18,10-20; Лк. 17,37)

У ово причи описуе се бескрана убав и
милосре Боже према палом човеку. Гледате да не презрете
едног од ових малих не презирите, готово да е исто што и не
саблажавате, одн. не сматрате их толико неважним да
саблазнити их ништа не значи, ових малих, тих кои су сами
себе умаили, ради Царства небеског истинских хришана.
Сваки од их има од Бога свог Анела хранитеа; због тога,
ако се сам Бог за их труди, да ли е право да их уди
презиру? ер Син Човечии дое да спасе изгубено ово е
нови разлог да ови мали не буду презрени, ер е Сам Господ
дошао на зему због иховог спасеа. Да би асние показао
колико е у очима Божим драгоцено спасее човека, Господ
упореуе Себе с пастиром кои остава цело стадо, неброене
чете Анела, пошавши да тражи едну заблуделу овцу, у палог
човека. Смисао приче, како обашава бл. Теофилакт е у томе
што се Бог брине о обраеу грешника, и радуе се због
их више него о онима утвреним у врлинама. Дае следи
поука Господа како треба исправати ближе коа е у тесно
вези са забраном да га саблажава. Ако противно убави
саблажавамо ближег, увлачеи га у грех, то ние мае
противно убави него оставати га у греху, не бринуи о
еговом исправау, када он греши. Али ово треба чинити
опрезно, с братском убаву: напре га треба изобличити
насамо и ако он послуша и осуди себе због греха, добио си
брата своега, добио си поново онога кои е отпао због греха
и престао да буде члан царства Божег. Ако он не послуша тво
братски укор и уверавае, остауи у греху, неопходно е
узети са собом ош едног или двоицу кои би могли бити
сведоци владаа твога брата упорног у своме греху и да би
могли снажние утицати на ега и побудити егово покаае

200

(по зак. Мосиевом у сваком судском делу потребно е било
два сведока, Пон. зак. 19,15). Ако и их не послуша, кажи
Цркви. Овде се под Црквом не мисли на читаву заедницу
верних, ве на оне кои су као глава Цркве,
свештеноначалници, ени пастири, кои имау власт да везуу
и разрешуу. Ако ли не послуша ни Цркве, нека ти буде као
незнабожац, т. ако е толико огрезао у греху, да не сматра
аутотитетима пастире Цркве, нека буде одлучен од општеа с
тобом, као незнабошци и митари од општеа с удецима,
сматрауи их за крае покварене уде. Смисао овог е
следеи: човека кои не признае ауторитет Цркве не сматра
више своим братом, прекрати с им хришанско братско
општее, да се не би заразио еговом болешу. Такви упорни
грешници кои одричу ауторитет црквене власти потпуно се
искучуу из Цркве, за шта нам пример дае св. ап. Павле у 1.
Кор. 5 гл. На овим речима Господа и заснива се од
апостолских времена у Цркви практиковано одлучее, названо
анатема, у пуно сагласности с 1. Кор. 16,22.
Анатема ние проклетство, како многи у наше
време мисле, осуууи за то Цркву, као ону коа допушта та
чин, противан хришанско убави. Анатема е краа мера
за уразумее упорних грешника, кои не желе да се поправе
и ради предострожности да га други не би следили. Право на
то дато е црквеним свештеноначалницима од Самог Господа,
Кои е рекао: Истину вам говорим: што год свежете на
земи бие свезано на небу: и што год разрешите на
земи бие разрешено на небу. То што е рание било
обеано Петру (16,19), сада е обеано свим апостолима.
Апостоли су предали ову власт да свезуу и разрешуу своим
наследницима пастирима Цркве, кое су они поставили да
наставе ихово дело на земи. Али и у сваком другом
случау, када би се апостоли Христови сабирали на
еднодушну молитву, Господ е обеао да е испунити ихове
жее, ер где су два или три сабрана у име мое, онде сам и
а меу има.

16. О праштау увреде и прича о немилосрдном

201

дужнику
(Мт. 18,21-35; Лк. 17,34)

Поука Господа о опраштау брату кои е згрешио
и покаао се изазвала е питае Петра, колико пута опростити
брату. Ово питае обашава се тиме што се по учеу
удеских кижевника може опростити само три пута. Желеи
да превазие старозаветну праведност и мислеи да се покаже
великодушним, Петар пита да ли е довоно опростити седам
пута. На ово Христос одговара да е потребно седам пута
седам опраштати грехе, односно увек, неограничени бро пута.
У обашеу ове неопходности свагдашег, бескраног
опраштаа Господ е испричао причу о милостивом цару и
немилосрдном дужнику. У ово причи Бог се представа у
слици цара, коме су егова слуге дужне извесну суму новца.
Тако е и човек дужник пред Богом, због тога што не чини
добра дела, коа е обавезан да чини, а уместо тога греши.
Уплата дуга изображава одговор кои Бог од сваког човека на
Страшном суду тражи, а делимично и на часном суду након
смрти. Дужник кои е дужан тушта и тма таланата,
одн. десет хиада, означава сваког човека грешника, кои се
пред лицем правде поавуе као вечити дужник. 10.000
таланата е огромна сума: еврески талант износи 3.000
свештених сикала, а сикал око 8о коп. сребра, према томе,
талант е око 2.400 рубаа сребра. Броно одреее
поставено е овде, коначно, уместо неодрееног. По
Мосиевом закону Лев. 25,39-47, цар нареуе да се прода не
вечити дужник, али се сажалио над им после егове усрдне
молбе и читав дуг му опрашта. Ово е предиван пример
милосра Божег према покааним грешницима. Ова коме е
опроштено оде и нае сво другара, кои му е био дужан, у
сравеу с првом сумом, ништавну своту од 100 динара (око
20 коп.), и стаде да га дави (по римским законима, замодавац
е могао да истазава свог дужника, све док он не врати сво
дуг), тражеи повратак свог незнатног дуга. Он се ние
сажалио над им, не обазируи се на егову молбу да га
причека, и бацио га е у тамницу. егови другови видевши ово

202

ожалостише се и о свему овом обавестили су цара. Цар се
разгневио на злог слугу, позвао га е к себи и, строго га укорио
зато што ние следио егов пример великодушности према
своме дужнику, дае га мучитеима, док му не врати сво дуг,
уствари, заувек, ер он никада нее бити у стау да врати
толики дуг (грешник се спасава едино милосрем Божим,
своим сопственим снагама ние у стау да удовои правди
Божо, као вечити дужник). Смисао приче укратко е изложен
у 35 ст.: Тако е и Отац мо небески учинити вама, ако не
опростите сваки брату свом од срца своих сагрешеа
ихова. Овом причом Господ жели да нам каже да смо сви ми
толико грешни, да смо пред Богом вечити дужници; греси
наших ближих према нашим гресима су незнатни, као што е
безначана сума од 100 динара у порееу с огромном сумом
од 10.000 таланата; исто тако, Господ нам по безмерном Свом
милосру прашта све наше грехе, ако се ми са свое стране
покажемо милостиви према ближима и опростимо им грехе
против нас; ако се ми покажемо немилостиви према ближима
и не праштамо им, ни Господ нама нее опростити, ве е нас
осудити на вечне муке. Ова прича е прекрасно обашее
молбе у молитви Господо: и опрости нам дугове наше, као
што ми опраштамо дужницима своим.


203

17. Христос одбиа да иде на празник Сеница у
ерусалим заедно са браом (н. 7,19)

еванелист ован описуе у 6. глави беседу
Господа с удецима о Себи као о хлебу живота, говореи да:
после тога хоаше Исус по Галилеи. Ово дуго остаае
Господа у Галилеи и егово деловае тамо подробно су
описали прва три еванелиста, како смо видели горе. У удеу
Господ ние хтео да иде, ер су удеци тражили да га
убиу, а час егових страдаа ош ние дошао. Беше пак
близу удески празник Сеница, празник поставаа сеница.
Ово е био едан од три главна удеска празника (Пасха,
Педесетница и Сеница) и празновао се 15 дана седмог месеца
Тисре, по нашем календару краем септембра и почетком
октобра.
Он
е
установен
у
знак
сеаа
на
четрдесетогодише лутае евреа по пустии. Свих седам
дана празника народ се из своих домова пресеава у нарочито
уреене колибе (сенице). Како е празник падао после
сабираа плодова, празновао се веома весело, уз пиее вина,
што е дало повод Плутарху да га упореди са незнабожачким
празником у част Бахуса. До почетка тог празника Христос
ние био у ерусалиму скоро око пола године (од друге до
трее, и од трее до празника сеница око пола године), и
егова браа подстицали су га да иде у ерусалим на празник.
Они су желели да Исус уе у ерусалим свечано, као Месиа, у
потпуно праавио свое свемои. Одбиае Господа удске
славе било им е несхвативо и саблажавало их е. Ни браа
егова не вероваху у ега, примеуе еванелист: Они су се
двоумили око свог названога Брата и желели су што пре да
изау из тог двоумеа: с едне стране, они нису могли да
поричу егова необична дела, чии су сведоци сами били, с
друге стране нису се одлучивали да за Месиу признау човека
с коим су од детиства били у обичним животним односима.
У таквом стау духа они су му предлагали да изае из тог,
неодрееног, по иховом мишеу, положаа у коме се
налазио Исус, и у коме е друге држао. Ако е Он заиста
Месиа, мислили су они, због чега се Он плаши да се покаже

204

пред целим светом у ерусалиму као Месиа? Он мора овде да
се поави у Своо величини и слави (тум. еван. еп. Михала).
У одговору браи Господ обашава браи да одлазак у
ерусалим нема исти знача као за остале, а меу има и за
егову брау. егова браа нее се тамо сусрести с мржом,
као сведоци злих дела света. Због тога они увек могу да иду
тамо, али Он може да тек када наступи од горе одреено време
еговог страдаа за свет. Отпустивши брау, Господ е остао
у Галилеи, имауи у виду да иде на празник тано, у прати
Своих поверивих ученика.
18. Христос иде у ерусалим с ученицима: самаранско
село одбиа да их прими (Лк. 9,51-56)

Господ е ве био познат у Самарии, али толико е
било мрже меу удецима и Самаранима, да се Он ние
надао ласкавом дочеку и послао е пред Собом ученике као
гласнике. Не зна се у кое село су они дошли, али може се
претпоставити да е то било на северу Самарие, ближе
Галилеи, на дан путоваа од е, где би они природно
заноили. Како е Господ имао изглед путника за ерусалим,
Самарани га нису примили из дубоке мрже према удецима,
те су се аков и ован, кое е Господ назвао синовима грома
(Мк. 3,17), по ихово духовно снази и енергии и због тежи
и силних духовних порива, запалили ревношу због увреене
части свог Учитеа. Сетивши се како е поступио пророк
Илиа с онима кои су послати да га одведу, спаливши их
огем с неба (2. Цар. 1,9-12), питали су свог Учитеа, нее ли
Он, да на ихову реч ога с неба и те Самаране истреби? Они
су по заповести Господа учинили многа чуда, проповедауи
по удеи, и нису сматрали немогуим да учине ово чудо, ако
е оно угодно свемогуем Учитеу. На ово им Господ
одговара да они не знау каквог су духа: Дух Новога Завета
ние као дух Старога Завета тамо е дух строгости и казне,
овде дух убави и милости, као што е и ци доласка Сина
Човечиег не да погуби, ве да спасе (уп. Мт. 18,11). Осим
тога, Господ е указао да у датом случау у апостолима ние
делова убав према ему, ве мржа према Самаранима, а

205

та стари дух нетрпеивости према удима служитеи Новога
Завета морау напустити. Наишавши на такав прием, Господ
се вероватно вратио у Галилеу и пошао у удеу другим
путем, коим су обично ишли евреи, преко заорданске
области Перее. Из даег описа св. Луке види се да е Господ
остао ош у Галилеи и у Переи и тек знатно касние кренуо у
удеу.

19. Христос шае на проповед Седамдесеторицу
(Лк. 10,1-16)

У то време, т. када е Господ решио да се упути у
удеу, с тим да заувек остави Галилеу пошто се приближио
час еговог страдаа на крсту, Он е изабрао и других 70
ученика, поред Дванаесторице коу е изабрао, и послао их два
по два, да би у очима уди изгледало убедивие ихово
сведочанство о Христу, у сва места у коа се Он спремао да
иде, да би они припремили уде за егов долазак. Бро 7о
уживао е углед код удеца, као и бро 40 и 7. Синедрион е
имао 7о чланова. Имена Седамдесеторице нису са сигурношу
позната. Жетве е много, а посленика мало Самариа и
удеа су се врло мало оглашавали на Христову проповед, али
тамо е било много душа, као жито зрелих за Христову
житницу, за егову Цркву. Слае Седамдесеторице праено
е многим поукама, датим рание Дванаесторици, о коима
говори св. Мате у 10. гл. свог еванеа. Понава се забрана
да се никог на путу не поздрава. Ова забрана обашава се
тиме, што се на истоку, као код нас, поздрав ние изражаво
лаким наклоном и пружаем руке, ве поклонима до земе,
греем, убеем и изражаваем низа других жеа, за шта
е требало много времена. Овом забраном Господ говори
ученицима с каквом журбом они морау обилазити градове и
села. Исто такво упутство дао е у свое време пророк елисе
свом ученику Гиезиу, када га е посао да жезлом васкрсне
удовичиног сина (2. Цар. 4,29). Под сином мира подразумева
се човек спреман да у своме срцу прими мир коим е га
поздравити гласници тог мира, ученици Христови. Нареууи

206

да еду шта им се, Господ им указуе на незахтевност и
скромност коа им приличи, а такое одстрауе гадивост са
коом су се удеци односили према Самаранима, недостону
царству мира и убави. Господ завршава Своу поуку казнама
Божим према градовима у коима се проавила сила Божа али
кои се нису покаали, и указуе како велики знача има
проповед егових ученика: одбиауи их, одбиау ега
Самог, а одбацууи ега, одбацуу Онога Кои га е послао,
односно Бога Оца.

20. Господ у ерусалиму на празник Сеница (н. 7,10-53)

Пославши брау у ерусалим на празник Сеница,
Господ нешто касние и Сам одлази тамо, али тано, т. не
свечано, као пред последом Пасхом, када е ишао на Своа
страдаа, праен не мноштвом народа кои га е обично
пратио, ве тихо и неприметно. Каква тужна поступност у
поави Господа у ерусалиму (еп. Михаило) изнуена не
еговим делима, ве све веим неприатеством егових
неприатеа: На прву Пасху Он свечано долази у Храм, као
Син Божи, Месиа, са влашу (н. 2. гл.); на друго (гл. 5.)Он
се поавуе као пролазник, али егова дела и речи
пробудили су злобу против ега и намеру да га убиу, због
чега Он на следеи празник Пасхе уопште не иде у
ерусалим и држи се од ега дае оком пола године, а после
тога принуен е да дое тано. Стих 1113 дау прегледну
представу о томе шта се догаало тада у ерусалиму. Тамо су
сви говорили о Христу. асно е да су егови неприатеи
трагали за им и пратили егова дела, на шта указуе питае:
Где е Она? У народу е владало противречно мишее о
ему, али сви су говорили тано, због страха од удеаца, под
коима св. ован подразумева евреске старешине с члановима
Синедриона и фарисеима на челу. Свети Златоусти и бл.
Теофилакт претпоставау да е о Христу добро говорио
народ, а лоше старешине: Старишине су говориле да Он
вара народ, а народ е говорио да е добар. Види се да су
старешине себе одваале од народа, говореи да Он вара

207

народ. Ве у половини празника, четвртог дана, Господ е
ушао у храм и поучавао, т. вероватно обашавао Писмо,
какав е био обича код евреа. Знауи да Господ ние учио ни
код кога од маевише признатих учитеа у школи, удеци су
се дивили еговом познавау Писма кое е тумачио. Очито е
да су они били глуви за садржа еговог учеа, ве су се
бавили тиме да Он ние учио. Ово указуе на ихов презир и
неприатество према Господу. Исус им истог часа
разашава ихову недоумицу: Моа наука ние моа, него
Онога кои ме е послао. Овим као да жели да им каже: а
нисам ишао у школу ваших учитеа, али а имам
савршениег Учитеа, то е Отац небески, кои ме е
послао. А средство да се увери у божанско происхоее овог
учеа есте човекова решеност да твори воу Божу. Ко
реши да твори воу Божу, та е по унутрашем осеау бити
уверен да е ово учее од Бога. Под воом Божом овде треба
схватити сав морални закон Божи: како закон савести, тако, на
крау, и написани старозаветни закон. Ко хое да иде путем
моралног савршенства, да испуава ова закон, та е
унутрашим чулом познати да е учее Христово учее
Божанско. Господ и наглашава то, говореи да Он, тиме што
проповеда, тражи славу Онога Кои га е послао, а не тражи
славу за Себе, као они кои проповедау свое учее. Имауи
у виду удеске старешине, Господ каже да они хое да га
убиу због гажеа закона, кога се сами не држе. Народ се
заредио не знауи ош замисли своих старешина, и примауи
последе речи на сво рачун, и меу има неко е упитао: Ко
тражи да те убие?, не тера ли те зли дух да тако мислиш?
Демон е у теби? Из даих речи Господа асно е да е
исцеее раслабеног, кое е учиено у суботу, ош било
предмет расправе и несагласности са преувеличаваем
поштоваа суботе. Господ и указуе на то да се добра дела
могу чинити у суботу, као нпр. обрезае кое се свечано врши
у суботу, да се не би нарушило Мосиев закон о обрезау у
осми дан по роеу. Због тога не треба се гневити што е Он
целог човека излечио у суботу. Господ свое речи завршава
позивом да се о закону суди не по речима, не по

208

споашости, ве по еговом духу, да би се суд могао
сматрати праведним. Мосиа, кои нарушава суботу
обрезаем, ви ослобаате од порицаа, а Мене, Кои
нарушавам суботу због доброг дела учиено човеку ви
осууете, овако прекрасно ово обашава бл. Теофилакт.
Ако би ви судили о Моим делима исцееа не са формалне
тачке гледишта, ве с моралне, ви ме не би осудили; тада
би ваш суд био праведан, а не лицемеран (еп. Михало).
Ове моне речи Господа произвеле су посебан
утисак на ерусалимане, сазнавши о замисли неприатеа
Христових; због тога им е изгледало необично да му, тражеи
да га убиу, дозвоавау да тако слободно говори, не
противеи му се. Не знауи како да обасне то, они исказуу
мисао о томе да можда старешине нису дознале да е Он
заиста Христос. Али истог часа исказуу суму: Месиа
треба да буде роен у Витлеему, затим е неприметно нестати
а потом се изненада поавити, тако да нико нее знати откуда и
како, На приче ерусалимана, да Он не може бити Месиа
Христос, ер они знау одакле е Он, Господ подигавши глас с
достоанством одговара да иако они говоре да га знау, то
знае е неистинито. Претпоставам да, знауи Мене,
говорите да сам дошао Сам од Себе, односно да Сам
самозвани Месиа; али а нисам дошао Сам од Себе, ве сам
истински Посланик Онога Кога ви не знате, Бога. Такве
речи изгледале су посебно увредиве гордим фарисеима, и
они тада гледаху да га ухвате, али како ош ние дошао
час егов, односно час предстоеег страдаа: нико не
метну на ега руку, вероватно због тога што су се егови
неприатеи боали народа наклоеног Христу, а можда и
због тога што ихова савест ние била ош потпуно помрачена,
као на крау. Многи су из народа веровали у ега, као у
Месиу, и као да су противречили еговим неприатеима:
Када дое Христос, да ли е више чуда чинити, него ова
што учини? другим речима хтели су реи да знаци и чуда
коа е учинио Исус довоно снажно сведоче о ему као о
Месии. Чувши такве разговоре у народу, фарисеи су се
састали с првосвештеницима и одлучили да не одлажу

209

остварее своих замисли и послали су служитее да ухвате
Господа. Одговарауи на ихову замисао да га ухвате и
убиу, Исус е рекао: ош сам мало времена са вама, па идем
Ономе кои ме е послао. Ово е побудило у ему мисао о
предстоео смрти, и он позива удеце да искористе време
док е ош с има, да би од ега учили. Дае речи Господа
имау ова смисао: Сада ме гоните и прогаате, али дои е
време када ете ме тражити као чудотворца кои вас
може избавити из невое, али бие касно. Али огорчени
удеци нису разумели ове речи и почели су да се подсмевау:
Куда ова намерава да иде? Не мисли ли ии у расеае
елинско и учити елине?(Под елинима се подразумевау сви
незнабошци.)Ово е нехотично пророчанство о будуем учеу
незнабожаца Христово вери.
У последи велики дан Празника осми дан,
кои се на основу Лев. 23,36 додае седмодневном празнику
Сеница и празнуе се с великим достоанством, стааше Исус
и повика говореи: Ко е жедан нека дое мени и пие. У
овим и даим речима Господ е искористио обреде кои су се
вршили у дане празника: након утаре жртве у храму, народ
е са свештеником ишао ка извору Силоамском, где е
свештеник пунио златан суд водом и уз радосно клицае
народа и звуке трубе и кимвала, он га е носио у храм и
изливао воду из суда на жртвеник, завршавауи на та начин
жртву изливаа, кое потсеа на Мосиево извоее воде из
камена у време лутаа евреа по пустии. За то време народ
е певао уз музику речи пророка Исаие 12,3 кое се односе на
Месиу. Господ Исус Христос упореуе Себе са стеном коа
излива воду у пустии за жедни народ, указууи на Себе као
на Источник благодати, чии е праобраз била стена. При том
Он указуе да верууи у ега и сам постае извор благодати,
коа е утолити духовну же свих кои траже спасее.
еванелист поашава да е Он овде имао у виду благодат
Светога Духа, коа е бити и испослана после прославеа,
односно после васкрсеа и вазнесеа Христовог.
Ове речи усталасале су гомилу; многи су из народа
одлучно стали на страну Господа, признауи у ему пророка,

210

а неки су чак говорили: Ово е Христос. Фарисеи су почели
да побууу наод, кои ние знао да е Господ Исус Христос
роен у Витлеему, да Он не може бити Месиа: Зар е
Христос дои из Галилее? И изазваше свау због ега.
Желеи да испуне нареее старешина, служитеи
синедриона су хтели да га ухвате, али сваки пут ихове руке
су се спуштале: они се нису осмелили то да ураде: савест им
е, очигледно, говорила да е грех узнемиравати таквог човека.
У таквом стау они су се вратили онима кои су их послали, и
испричали им да е снага речи Христових била толико мона и
непорецива да они нису могли да испуне нареее кое им е
дато. Одговор служитеа изазвао е у синедриону огорчее:
Зар сте се и ви преварили. Служитеима кои су били из
простог народа они су противречили тиме, да нико од главара
и фарисеа ние поверовао у Христа, него народ ова кои не
зна закон, проклет е. Ово е израз безумне арости удеских
старешина против обичних уди кои су поверовали у Христа.
Ову веру они покушавау да обесмисле, обашавауи е
незнаем закона. На ово е иступио Никодим, фарисе и члан
синедриона, решивши да им храбро каже да и они сами
заборавау закон: Еда ли закон наш суди човеку докле га
напре не саслуша и не дозна шта чини? Закон у к. Изл.
23,1 и Пон. зак. 1,16 не треба примити по чувеу, ве
испитати дело онога кои е осуен. Ово е изазвало
разареност: Да ниси и ти из Галилее? само Галилеац
може тако да расууе. Они нису ни приметили да поричу
историу, ер нпр. пророк она е био из Галилее.


211

21. Христов суд о жени грешници, коу су довели
фарисеи
(н. 8,1-11)

О овоме говори само св. еванелист ован.
Проводеи но у молитви на гори Маслионско, коа се налази
источно од ерусалима иза потока Кедронског, где се Господ
често ноу удаавао током посета ерусалиму, а уутру е опет
долазио у храм и учио народ. Кижевници и фарисеи, желеи
да нау повод да га окриве, довели су жену ухваену у
преуби и, искушавауи га, рекоше: Учитеу, ова жена е
ухваена у преуби на делу; А Мосие нам у закону
заповеди да такве каменуемо. Ти дакле, шта велиш? Да
е Господ рекао каменуте е, они би га оптужили пред
римским властима, ер е од Синедриона одузето право на
смртну казну, а ош више извршавати е. Ако би Господ рекао:
пустите е, оптужили би га пред народом као рушитеа
Мосиевог закона. Сагнувши се доле Господ е писао прстом
по земи, не обраауи пажу на их. Шта е писао
еванелист не каже и исхитрено би била свака нагааа о
томе. Нараспростраениа претпоставка е та да е Господ
писао одговор дат онима кои су питали, и називе грехова за
кое су били криви. Како су они наставили упорно да траже
одговор, Господ е подигао главу и рекао: Кои е меу вама
без греха нека први баци камен на у. егове речи изазвале
су потресно дество на не ош сасвим уснулу савест фарисеа.
Сеауи се сваки свог греха, сличних греху ове жене, они
осуени од савести почеше да одлазе едан за другим, док Исус
ние остао сам са оном женом. На такав начин, како видимо,
Господ у одговор на лукавство фарисеа, премудро преноси
питае осуде те жене из крае уридичне области у област
морала, и тиме поставио тужиоце у положа осуених пред
ихвом савешу. Господ е поступио тако, ер фарисеи кои
су довели жену, нису чинили законити суд кои е могао да е
осуди за било кои преступ. Они су привели грешницу са злим
намерама, извргнувши е порузи и осуууи е, заборавауи
свое сопствене грехе, због коих их е изобличио

212

Господ.Интересантно е да жена ние отишла искористивши
прилику да се сакрие. У о е очито проговорила савест и
осеа кааа. Овим се може обаснити то што о е Господ
рекао: Ни а те не осууем; иди, и од сада не греши више.
У овим речима не треба видети неосуивае греха. Господ
ние дошао да осууе, ве да позове и спасе изгубено (Мт.
18,11; Лк. 7.48; н. 3,17; 12,47): Он због тога осууе грех а не
грешнице, желеи да их подстакне на покаае. Због тога
егове речи жени грешници имау овакав смисао: И а те не
осууем за тво гех, ве хоу да се ти покаеш: иди, и не
греши више сва мо е у овим последим речима. Ово
еванелско место учи нас да избегавамо грех осуиваа
ближих, предлажуи нам уместо тога да осудимо сами себе
за свое грехе и да се каемо због их.

22. Беседа Господа Исуса Христа с удецима у храму
(н. 8,12-59)

У ово беседи коа следи видимо да, на други дан
по окончау празника Сеница, Господ примеуе на Себе
другу слику из историе странствоваа евреа по пустии
слику огеног стуба, кои чудесно осветава пут евреима
ноу. У том стубу био е Анео Божи, у коме св. Оци виде
друго лице пресвете Троице. Господ и почие ову беседу: а
сам светлост свету. Како е у Старом Завету огени стуб
показивао евреима пут из Египта у бои живот у Обеано
земи, тако у Новом Завету указуе не само евреима, ве
читавом човечанству пут из области греха према вечном
блаженом животу. Фарисеи, ослаауи се на опште
прихваено правило да нико не може бити сведок свог
сопственог дела, говоре му да егово сведочанство о Самом
Себи не може бити прихваено као истинито. На ово Господ
одговара да удски суд на ему не може бити примеен, ер
се о ему не може судити по телу, како чине фарисеи,
сматрауи га обичним човеком. ер знам откуда доох и
куда идем ове речи, по тумачеу св. Златоуста могу значити
ово: а знам, шта сам Син Божи и не обичан човек. У том

213

сазнау Господа свог происхоеа од Бога Оца налази се пуна
потврда еговог сведочеа, а са тим и немогуност
самообмане. Господ додае да е егово сведочанство
истинито и с формалне стране, ер не сведочи Сам о Себи, ве
о ему сведочи Отац кои ме посла. Слушауи много пута
речи Господа Исуса Христа о Оцу Кои га е послао, они су се
претварали да не разумеу и, подсмешиво хулеи, поставили
су му питае: Где е Отац тво? На ово им Господ одговара
да они не знау Оца због тога што не желе да знау Сина. Овде
се указуе на едносушност Бога Сина с Богом Оцем, на то да
е Отац открио Себе удима у Сину. еванелист примеуе да
е ове речи Господ рекао у ризници, коа се налазила, како е
познато, на улазу у салу где е заседао синедрион, кои е мрзео
Господа, и мада е Он тиме пред очима и ушима синедриона
посведочио Свое месианско достоанство, нико га не ухвати,
ер ош ние дошао час егових страдаа: другим речима,
уди сами нису имали над им власт. Мржа слушалаца
поново е довела Господа на помисао о смрти, и Он им поново
говори о иховом безизлазном положау после еговог
одласка, уколико не поверуу да е Он Син Божи (ст. 21.)
Куда а идем ви не можете дои. Ове речи су их поново
раздражиле и изазвале подмех: Да се нее сам убити? Не
одговарауи на груби подсмех, Господ им указуе на ихов
морални карактер, због кога они и долазе до тога да му се
ругау: Ви сте одоздо... изгубили сте способност да познате
Божанско, небеско: ер о свему судите удском мером,
руководеи се земним, греховним помовима, и због тога, ако
не поверуете у Мене (да а есам Месиа) помреете у
гресима своим. Господ ни овог пута не назива Себе Месиом,
али Он тако прозрачно, тако разумиво исказуе то другим
речима, да су фарисеи морали схватити то. Они, еднако се
правеи да не разумеу, као да су желели од ега да чуу то
име, и због тога га питау: Ко си ти? И на ово питае Господ
им ние дао очекивани одговор. Одговор Господа на црквено
словенски преведен е буквално (Тин Архин Почетак) у чему
е посебна одлика црквенословенског превода из боазни да се
нетачно пренесе грчки текст због чега е у ему садржана

214

неодговарауа мисао: руски превод Отъ начала Сущй
сасвим е неправилан. Смисао одговара Господа, како су га
схватали ош древни тумачи, есте следеи: а сам оно, што
Сам вам говорио о Себи од почетка, односно, од самог
почетка не називам ли а Себе Сином Божим?
Продужууи дае да говори о тужном моралном стау
евреског народа, Господ обашава да е Он дужан то да
чини, пошто е Она кои га е послао истинит, и Он е дужан
да сведочи истину коу е чуо од ега. Слушаоци опет нису
схватили да Он говори о Оцу. Дае им Господ говори о
времену када е они разумети истину еговог учеа о Самом
Себи и о Оцу Кои га е послао: то е бити тада када га они
подигну на крст, ер е крсна смрт била почетак прославаа
Сина Божег и привукла е ему све: сви даи догааи, као
васкрсее Христово, егово вазнесее на небо, силазак
Светога Духа на Апостоле све е посведочило истину
Христовог учеа и еговог Божанског послаа. Ове речи су
изазвале огроман утисак на слушае, тако да многи
повероваше у ега, очито и од броа неприатески
расположених удеаца. удецима кои су поверовали Господ
и упууе Своу дау беседу. Он их учи шта дае да чине да
би били егови ученици. Због тога морау остати у науци
егово: тада е они познати истину, а истина е их
ослободити од греха. Меу слушаоцима проговорио е тада
национални понос: Ми смо семе Авраамово а потомству
Авраамовом било е обеана власт над светом и благослов
преко ега свету (Пост. 12,7; 22,17), и никада никоме
нисмо робовали. У том очаном и болном крику поврееног
националног самоуба, они као да су заборавили о
египатском, о вавилонском и о садашем римском ропству.
Господ одговара да Он говори о друго врсти ропства, о
духовном ропству, у коме се налази сваки ко чини грех: Сваки
кои чини грех роб е греху. Она ко се предае греху не
може остати у Царству Месие, у коме мора постоати пуна
духовна слобода и где сви морау познати себе као децу свог
Оца небеског. Роб не остае у куи вавек, ер господар
незадовоан име може да га прода или да га отера од себе;

215

ова положа роба супротан е положау сина, кои као
наследник не може бити продан или изгнан, ве остае син
увек. Као они кои чине грех ви сте робови греху, и можете
стеи истинску слободу и постати Синови Божи само
када поверуете у единородног Сина Божег, остауи у
егово науци, и Он е вас ослободити од ропства греху.
Господ им дае говори да Он не пориче ихово порекло од
Авраама, али их не признае истинском децом Авраама по
духу, ер траже да га убиу, пошто егова реч нема места у
има, ние нашла погодно тло у иховим срцима. Како
Авраам ништа слично ние радио, то ихов отац ние Авраам и
ние Бог, како они тврде, ве аво, кои е био човекоубица од
почетка ер е у човекову природу унео смртоносни отров
греха. Говореи о аволу, Господ постава у нераскидиву везу
то што е он од почетка човекоубица, тиме што е он
неприате истине и отац лажи. У вези с тим, говореи о
Себи, Господ постава у тесну везу то што е Он безгрешан и
говори истину. Ако удеци не признау истинитим егово
учее, нека докажу греховност еговог живота: Ко ме од вас
кори за грех? Ако нико не може да изобличи Господа за
греховни живот, потребно е због светог живота, као
нераздвоиву с ом, признати истину учеа кое Он
проповеда. Своим невероваем, по речима Господа, удеци
асно доказуу да нису од Бога. Ово е изазвало у има
аросно негодовае: Не кажемо ли ми добро да си ти
Самаранин, и да е демон у теби?, ер да одричу наше
порекло од Авраама могу само они кои мрзе нас, удеце,
Самарани или они у коима е демон. Господ мирно прелази
преко те увреде, и каже да овим речима, кое има изгледау
као речи бесомучника, Он само поштуе Свог Оца небеског: а
говорим с вама тако, зато што поштуем Оца Своега, а ви
срамотите Онога, Кои вам говори истину у име Оца. а не
тражим славе свое: постои Она кои тражи и суди то е
Отац небески, Кои е подвргнути суду оне кои одбацуу
еговог Сина. Обраауи се дае онима кои веруу у ега,
Господ каже: Ко одржи моу реч нее видети смрти вавек,
односно добие живот вечни. Они кои нису поверовали

216

протумачили су те речи као да се говори о природно, телесно
смрти и у томе су нашли повод да га поново осуде као
бесомучног: Да ли си ти веи од оца нашег Авраама? Ко се
ти сам правиш? На ово Господ одговара да Он не прослава
Самога Себе, ве е Отац Она Кои га прослава, Кога зна и
чиу реч држи, и затим показуе Свое превасходство над
Авраамом. Да, као да одговара Господ удецима: а сам био
предмет егове наде за време еговог земаског живота, и
предмет егове радости после егове смрти у рау: И виде и
обрадова се. У вези онога што е Господ рекао о земаском
животу Авраама, удеци су и у томе нашли несаобразност с
цием да поново укоре Господа: ош немаш ни педесет
година, а Авраама си видео? На ова укор Господ дае
одлучан одговор, чии смисао мора бити асан и слепима у
своо злоби фарисеима: Амин, истину вам говорим: пре
него што Авраам настаде а есам, односно старии сам од
самог Авраама, ер сам а Бог вечни. Ово су добро разумели
фарисеи, но уместо да поверуу у ега, разарили су се,
видеи у еговим речима хулу, и зграбили су камее да га
убиу. Али Исус, завршивши Свое сведочанство о Себи,
окружен Своим ученицима и народом, сакрио се од их у
маси народа, кои е испуавао двориште храма, и прое
измеу их и тако отиде.

23. Исцеее слепога од роеа (н. 9,1-41)

О овом великом чуду, учиеном ту у храму одмах
после беседе Господа с удецима о Свом Божанском пореклу
и слави, казуе веома детано само еванелист ован.
Видевши слепог како проси, о коме се знало да е слеп од
роеа, ученици су питали Господа: Рави, ко сагреши, ова
или родитеи егови, те се роди слеп? евреи су веровали
да се све вее несрее дешавау с удима не другачие него
као казна за ихове грехове или грехове ихових родитеа,
дедова и прадедова. Ово веровае ослаало се на Мосиев
закон, кои каже да Бог кажава децу због кривице отаца до
треег и четвртог колена (2 Мо. 20,5), и на учее равина кои

217

тврде да дете може сагрешити ош у мачино утроби, утолико
што од самог свог зачеа има добра или зла осеаа.
Одговарауи на питае ученика, Господ показуе уместо
узрока разлог због кога се ова човек родио слеп: Не сагреши
ни он ни родитеи егови, мада као уди нису без греха,
него да се аве дела Божа на ему, одн. да би се еговим
исцееем открило да е Христос Светлост свету, да е Он
дошао да просвети човечанство кое пребива у духовном
слепилу, чиа е слика телесно слепило. Мени ваа чинити
дела Онога кои ме посла, док е дан, односно док сам ош
видиво присутан на земи, ер долази но, т. време Мог
одласка из света, када деловае у Свету Христа Спаситеа као
чудотворца нее бити тако очевидно за све као сада. Док сам у
свету, светлост сам свету мада е Христос увек био и бие
Светлост свету, али егово видиво деловае на земи
настава се само током еговог земног живота, кои ве иде
своме крау. Многа чудеса учинио е Господ едном Своом
речу, али е понекад прибегавао неким претходним радама.
Тако е било и ова пут: Пуну на зему и начини блато од
пувачке, и помаза блатом очи слепоме. И рече му: Иди
уми се у баи Силоамско. Може се претпоставити да е ово
било нужно да би се пробудила веру исцееноме: омогуити
му да схвати да е над им овог часа бити учиено чудо.
Силоамска баа била е подигнута на Силоамском извору кои
истиче испод свете горе Синаске, као место личног присуства
Божег у ерусалиму и храму, и зато е нарочито био дарован
или послан од Бога Своме народу, као властито добро, због
чега су га и сматрали светим извором са символичним
значеем. еванелист и поашава да Силоам значи послан.
Ние ли тиме Господ Исус Христос хтео да каже да е Он
истински Посланик Божи, остварее свих Божих благослова,
чии е праобраз и символ за еврее Силоамски извор?
Умивши се у водама Силоама, слепороени е прогледао. Ово
чудо изазвало е велики утисак на суседе и знауи га, сумали
су да е то слепац кога су они стално виали да проси. Али
исцеени потвруе да е то заиста он, и говори о чуду кое се
догодило. Чувши причу бившег слепца повели су га

218

фарисеима, да би испитали ово необично дело и сазнали
ихово мишее, како гледау на то, ер е чудо било
учиено у суботу када, по фарисеском тумачеу, ни болесне
не треба лечити. Исцеени е рекао фарисеима оно што е
знао о свом исцееу. Поводом тога меу фарисеима е
настала расправа. едни су, и треба веровати да е то била
веина, говорили: Ние ова човек од Бога, ер не светкуе
суботу. Други су тачно просуивали: Како може човек
грешан таква чудеса чинити? Они кои нису веровали у
Господа обраау се тада исцееноме са питаем, шта он сам
може реи о свом Исцелитеу. Очито су се надали да е у
еговим речима наи нешто зашта би се могли ухватити, што
би изазвало подозрее или забуну. Али исцеени одлучно
рече: Пророк е. Не нашавши подршку у слепоме, злобни
удеци позвали су егове родитее да би их испитали.
Боеи се да не буду одлучени од синагоге, егови родитеи
дали су неодреен одговор: они су потврдили да е то ихов
син кои се родио слеп, али због чега он сада види не знау,
предложивши да питау о томе ега, ер е ве одрастао и
може сам да одговара. Позвавши исцеенога поново, почели
су да га саветуу, пошто су они паживо испитали све о том
Човеку, да су нашли да е та Човек грешан и да он мора да
пода славу Богу, што значи: призна га са свое стране
грешником, оним кои нарушава заповести о суботи то е код
тадаших евреа била формула заклиаа, говорити под
заклетвом истину. Исцеени испуава правду и с дубоком
ирониом према фарисеима одговара: е ли грешан, не
знам; едно знам, да а беах слеп, и сада видим. Не
постигавши овим испитиваем жеени ци фарисеи га
поново траже да исприча о свом исцееу, да би можда
нашли неки нови моменат због чега би могли да осуде Исуса.
Али исцеени због овога почие да се ути: Ве вам казах и
не слушасте. Шта опет хоете да чуете? Да неете и ви
да постанете ученици егови? Ова смела шала изазвала е
грду на овог смелог исповедника истине: Ти си ученик
егов, а ми смо ученици Мосиеви. Ми знамо да е Мосиу
говорио Бог; а овога не знамо откуда е. Вое евреског

219

народа морали су да сазнау одакле е дошао Човек, за Коим
иде мноштво народа, али они лажу да га не познау. Ова лаж
ош више узнемирава бившег слепца и дае му смелост да
брани истину. У томе и есте чудо што ви не знате откуда
е, каже он фарисеима, а морали би знати одакле е Човек,
Кои е учинио ово нечувено чудо: грешници не могу да творе
таква чудеса асно е да е ова свети Човек послан од Бога.
Поражени неумоивом логиком необразованог простог
човека, фарисеи нису били у стау да дае наставе спор и
изгрдивши га тиме да се он сав у гресима родио, истерали су
га напое. Сазнавши о томе желеи да просвети и егове
духовне очи, Господ га е нашао и откривши му се као егов
Исцелите, привео га вери у Себе као Сина Божег. Све што се
догодило дало е повод Господу да искаже мисао о томе да е
егов долазак у свет, као неопходан услов, изазвао оштру
поделу меу удима на верууе и неверууе: За суд а доох
у ова свет, да виде кои не виде, и кои виде да постану
слепи. Кои не виде то су смирени, ништи духом, кои су
поверовали у Христа; кои виде то су они кои сами себе
сматрау мудрима и због тога нису осетили потребу да
поверуу у Христа, лажни мудраци какви су били фарисеи
кои су одбацили Христа: Господ их назива слепима, због тога
што су они духовно ослепели, не видеи Божанску истину коу
е Он донео на зему. На ово су фарисеи рекли: Е да ли смо
и ми слепи? На ово Господ дае одговор кои нису очекивали:
Када бисте били слепи не бисте имали греха; а сада кажете:
видимо, тако ваш грех остае. Смисао ових речи е: Када би ви
били слепи, ви не би имали греха, ер ваше невере било би
опростиви грех слепила и немои; али пошто ви кажете да
видите, сматрауи се зналцима и тумачима Божанског
Откривеа, вама су под руком закон и пророци, код коих
можете видети истину, па ваш грех ние ништа друго до грех
тврдоглавог и жестоког противеа Божанско истини, а такав
грех е неопростив, ер е то грех хуле на Духа Светога (Мт.
12,3132).

24. Беседа о добром пастиру (н. 10,1-12)

220


Ова беседа е наставак изобличууих речи
Господа, упуених фарисеима у вези са исцееем
слепороенога. Обашавауи им ихову одговорност због
тога што гледауи не виде , Господ у преносном смислу им
разашава да они нису истинске, како су мислили, вое
религиозног живота народа, нису добри пастири, ер мисле о
своо лично угодности, а не о добру народа и воде народ не
ка спасеу, ве ка погибеи. Ова предивна прича, чии су
смисао фарисеи схватили тек на самом крау, узета е из
пастирског живота у Палестини. Господ пореди народ са
стадом оваца, а вое народа с пастирима тог стада. Стадо се
затвара ноу да би се сачувало од лопова и вукова, у пеину
или нарочито направене торове. У едан тор неретко су
улазиле овце кое су припадале различитим сеацима. Уутру
су вратари отварали пастирима врата, пастири су улазили и
сваки е одваао свое стадо, зовуи свое овце: овце су знале
свое пастире по гласу (што се и данас може видети у
Палестини), слушале их и излазиле за има на пашу. Лопови и
разбоници нису смели да улазе у ограени тор, ве су
прелазили преко ограде. Узимауи ова добро познати пример
из живота, Господ под тором овчиим подразумева
богоизабрани народ еврески, или Цркву Божу старозаветну
из кое се образовала потом и Црква новозаветна; под добрим
пастиром истинског воу религиозно моралног живота; под
лоповима и разбоницима све лажне, самозване пророке,
лажне учитее, еретике, лажне вое религиозног живота
народа, кои мисле само о себи и своим интересима, какви су
били фарисеи кое е Господ изобличавао. Господ Себе назива
вратима и обично добрим пастиром кои душу своу полаже
за овце, штитеи их од вукова, у том смислу што е Он едини
истински посредник измеу Бога и народа, едини пут и за
пастире и за стадо: у Царство Боже кое е основао,
представеног под видом овчиег тора, и немогуе е уи
другачие осим кроз ега. Сви кои га заобилазе, пролазеи на
другом месту, есу лопови и разбоници одн. нису истински
пастири, ве самозванци, они кои следе сво интерес, а не

221

добро стада. Тор овчии то е Црква земаска, а паша то е
Црква небеска. Прву половину приче фарисеи нису схватили.
Тада е у друго половини Он потпуно асно открио учее о
Себи као о добром пастиру. Овде под наамником треба
разумети оне недостоне пастире кои по пророку езекии
пасу сами себе (34,3) и оставау свое стадо судбини када им
прети опасност. Под вуком разуме се аво, а такое и егове
слуге кое коу овце. Као главне особине своствене правом
пастиру, Господ указуе на: 1) самоодрицае до смрти, ради
спасеа оваца; 2) познавае своих оваца. Ово знае у
навишем степену припада ему: ово узаамно знае пастира
и оваца треба да е подобно узаамном знау Бога Оца и Бога
Сина: Као што Отац зна мене и а знам Оца. Под туим
овцама, кое нису из овог тора али кое ми ваа привести,
Господ подразумева незнабошце кои су такое позвани у
Царство Христово. Причу Господ завршава речима да Он сво
живот полаже за овце свое, добровоно: Нико га не узима
од мене, него га а сам од себе полажем, ер Он има власт
положити га и опет узети га израз потпуне слободе, то
ест смрт Христова есте име Самим изабрано и добровоно
остварено средство спасеа егових оваца. Ове речи су опет
изазвале расправу меу удецима, због тога што су едни
саосеано примали речи Господа, а други су га проглашавали
бесомучником.




25. Беседа на празник Обновеа (н. 10,22-42)

Ова празник установио е уда Макавески 160 г.
пр. р. Хр. у знак сеаа на обновее, очишее и освеее
ерусалимског храма, кои е опоганио Антиох Епифание. Ова
празник се одржавао током осам дана од 25 дана месеца
Кислева (око половине децембра). Било е хладно и због тога е
Господ ходио по притвору Соломоновом, кои е у виду
покривене галерие. Тад су га опколили удеци и говорили му:

222

Докле еш мучити душе наше? Ако си Ти Христос кажи
нам отворено. Да им отворено каже Господ ние могао због
тога што они са речу Месиа повезуу лажне представе о
земаском вои народа, кои е ослободити ихову зему од
римске власти. Господ мудро одговара на ихово питае: Он
указуе на Своа претходна сведочанства о Себи,на Своа дела
и на Сво однос према Свом Оцу небеском. Из свега тога они
би сами морали да давно схвате да е Он Месиа, мада не у том
смислу,како они себи то неправилно представау. Узрок због
чега они то не схватау е та што нисте од оваца моих и
што не слушау егов глас. Напомиуи о Своим овцама,
Господ им изриче обеаа о даровау живота вечног: нико их
нее узети из руке егове, ер а и Отац едно смо. асние
сведочанство о Божанско слави Христово не може бити.
удеци су их схватили правилно и подигли су камее да убиу
Господа, као богохулника,али их Господ обезоружава кротким
питаем: Многа добра дела показах вам од Оца своега,
за кое од тих дела ме каменуете? Неочекиваност питаа
смутило е удеце и против вое показало да они за себе
признау величину чудеса Христових, због чега су спустили
камее и почели да се правдау да хое да га убиу не за добра
дела, ве за хулу. Као одговор Господ наводи одломак из 81.
псалма, у коме су уди, позвани да чине суд и штите слабе од
руке моника, названи боговима, не у дословном смислу.
Имауи подршку у овом псалму Господ као да жели да каже
удецима: Ви не можете осудити псалмопевца за богухулство;
због тога што е он назвао боговима достоне носитее
божанске власти, па како можете осудити за хулу Мене, кои
сам се назвао Сином Божим и творио дела коа може творити
едино Бог? Ви можете и да не веруете Мени, продужава
Господ, ако не чиним дела своствена Богу, но како а творим
таква дела ви морате схватити да смо а и Отац едно, да е
Отац у мени и а у ему. удеци су поново покушали да
ухвате Господа, али Он им се измаче из руку, отишавши тако
да нико ние смео да га задржи и упутио се према ордану у
Переу. Тамо су многи чувши од ована о ему, и убедивши
се у истинитост те проповеди, поверовали у ега.

223


26. Повратак Седамдесеторице (Лк. 10,17-24)

еванелист
Лука
говори
о
повратку
Седамдесеторице недуго после иховог слаа на проповед,
мада е несумиво измеу послаа и повратка протекло
знатно времена. Неки претпоставау да се сусрет Господа са
ученицима догодио у Переи, где Он Сам ние ош проповедао,
а други налазе да су се они вратили онамо одакле су били
послани, то ест у Галилеу. Видевши Господа, они су се пре
свега обрадовали ер им се демони покоравау у име Исусово.
Последе речи израз су иховог смиреа. На ово Господ као
да каже: Не чудите се што вам се демони покоравау, ер е
ихов началник давно срушен: Видех сатану где паде с
неба као муа. Блесак муе овде представа слику
изненадности и брзине. Другим речима, Господ наговештава
апостолима да е Он видео кнеза демонског побееним како
брзо пада, као муа, а ако е ихов кнез побеен, значи да су и
егове чете побеене. Господ као победите враже силе дае
ову могуност победе над ом и своим ученицима,
алегорично назвавши све духове скорпиама и змиама. Ние
главно ово, ве то што су се они удостоили спасеа и
блаженства на небесима. У Писму Бог се понекад сликовито
представа кигом, у коу се записуу имена и дела егових
верних слугу. Бити записан на небесима значи бити граанин
небеског царства. Овоме се треба више радовати него свим
земаским делима, ма како необичним, као што е истеривае
злих духова. Дае Христово славослове Бога Оца у 21 стиху,
речи о познау Оца и Сина (ст. 22) и величае ученика (ст.
23-24) налазимо и код св. Матеа, али изнесене поводом
других догааа и у другим околностима (Мт. 11,25-27; 13,16-
17). Могуе е да е Господ ове речи више пута изрекао. Али
код Луке хронолошка веза е несумива, на шта указуу речи:
у та час и сами поступци Господа: окренувши се
ученицима рече. Под мудрим и разборитим овде се мисли
на оне кои сами себе сматрау таквима. Вероватно у овом
случау Господ мисли на кижевнике и фарисее, горде због

224

свог познаваа Мосиевог закона. Под безазленима
подразумевау се уди прости, кои се нису учили удско
мудрости по школама и нису посеивали кижевне школе
удеаца. У овом случау Господ е имао у виду Свое
апостоле, коима су откривене тане Царства Божег. На крау,
о Богу да е Он сакрио, говори се не у директном смислу, ве
као нпр. у Рим. 1,28. Реч сакрио, говори св. Златоусти, не
означава то да е Бог био узрок тог скриваа, ве у смислу у
коме говори Павле: Предаде их Бог у покварен ум и
настоеи да своу правду утврде, не покорише се правди
Божо (Рим. 10,3). Као што каже бл. Теофилакт: Бог е сакрио
велике тане од оних кои себе сматрау умним, због тога
што су постали недостони, сматрауи себе мудрим. Све
е мени предао Отац мо власт над светом припада Христу,
као Заступнику, као Посреднику у искупеу удског рода.
Божанска природа ние доступна никоме од смртних, али Бог
се открива човеку у Сину (н. 14,89) и кроз Сина (ев. 1,2),
уколико се човек кроз веру и убав покаже способан да прима
такво откровее. Дае Господ велича апостоле због тога што
су се они удостоили да виде ега, овоплоеног Сина Божег,
чега се нису удостоили рание многи пророци и праведници,
созерцавауи га едино вером, али не телесним видом као
апостоли.


27. Прича о милостивом Самаранину (Лк. 10,25-37)

Ову причу преноси само св. Лука као одговор
Господа на питае кушача, т. онога кои е хтео да га улови у
еговим речима, кижевника: шта да чиним да би наследио
живот вечни? Господ упууе лукавог законика да сам да
одговор речима Пон. Зак. 6,5 и к. Лев. 19,18. о убави према
Богу. Указууи законику на одредбе закона, Господ е хтео да
он дубе проникне у силу и смисао ових захтева и схвати
колико е законик далеко од тога да их испуава. Законик е
очито осетио оно о чему смо говорили па е, желеи себе да
оправда, упитао: А ко е мо ближи? желеи да покаже да

225

ако он и не испуава захтеве закона како треба, то чини због
неодреености тих захтева, ер е неасно, нпр. кога треба
сматрати под ближим. Као одговор Господ е испричао
необичну причу о човеку кога су напали разбоници, поред
кога су прошли и свештеник и левит и на кога се сажалио само
Самаранин, човек мрзак удецима и презрен од их. Ова
Самаранин бое од свештеника и левита схвата, да би се
испунила заповест о милосру не може постоати разлика меу
удима: сви уди у том смислу за нас су исти, сви су наши
ближи. Како видимо ова прича потпуно одговара питау
законика. Законик пита: Ко е мо ближи? А прича описуе
како и ко од ове троице, видевши невоника, постае егов
ближи. Прича упууе на то кога треба сматрати ближим, и
да треба постати ближим за сваког човека коме е
потребно милосре. Разлика измеу питаа кижевника и
одговора Господа ими велики знача због тога, што е у Старом
Завету ради ограиваа изабраног народа Божег од страних
утицаа установена разлика меу удима кои су их
окруживали, и ближима за еврее били су ихови
земаци и едноверци. Новозаветни морални закон брише све
разлике и учи свеобухватно еванеско убави према свим
удима. Законик пита: ко е мо ближи, као да се плаши да
заволи уде кое ние дужан да воли. Господ учи да е он
дужан да сам постане ближи ономе коме е помо потребна,
а не да се пита да ли е он ему ближи или ние: не треба
гледати на уде, ве на свое сопствено срце, да у ему не
би било хладное левита, ве милосре Самаранина. Ако
будеш правио разлику измеу ближег и неближег нееш
избеи страшну хладноу према удима и прои еш поред
онога кои е пао меу разбонике, као што су то учинили
свештеник и левит, мада су му они, као удеци, били ближи.
Милосре то е услов да се наследи живот вечни.

28. Господ Исус Христос у дому Марие и Марте
(Лк. 10,38-42)


226

Неко село, у кое е ушао Исус, очито е Витаниа
село смештено на падини горе Маслионске, у близини
ерусалима. У Марии и Марти, кое су примиле Господа, лако
е препознати сестре Лазареве, кога е Господ веома волео и о
чием васкрсеу говори ован у 11. гл. Обе се поавуу с
истим особинама, онако како су описане код ована: Марта се
одликовала живим и жустрим карактером, Мариа тихом
дубоком осеаношу. Примивши Господа, Марта се заузела
око угошеа, а Мариа е села код ногу Исусових и слушала
га. Видеи да о е тешко да све спреми, Марта се обратила
Господу као са прекором, из чега се види приатески однос
Господа према ено породици: Господе, зар ти не мариш
што ме сестра моа остави саму да служим. Реци о, дакле
да ми помогне. Оправдавауи Мариу, Господ е одговорио
Марти истим таквим приатеским укором: Марта, Марта,
бринеш се и узнемираваш за много. А само е едно
потребно. Али е Мариа добри део изабрала, кои се нее
узети од е. Смисао овог укора е та, што е Мартино усре
усмерено на пролазну суету, без кое се може живети, а
Мариа е изабрала оно што е едино потребно за човека
посвеее Божанском учеу Христовом и следовае за им.
То што е Мариа стекла, слушауи Господа, никада се нее
узети од е.Ова еванески одломак увек се чита на
литургии готово у све дане Богородичиних празника, због
тога што се Мариа поавуе као символ пресвете Деве
Марие, коа е такое добар део изабрала.Том одломку додае
се ош стих 11,2728 у коме се прослава Мака Божа и славе
они кои слушау реч Божу и држе е.

29. Прича о неотступно молитви (Лк, 11,58)

Слично св. еванелисти Матеу, и св. еванелист
Лука у 11,14 излаже текст молитве Господе, почиуи са
Оче наш, а затим од ст. 5. придодае се учее Господа о
неотступно молитви. Из необашивих разлога Бог не дае
одмах оно што иштемо, иако би то било саобразно егово
вои. Причом о приатеу, кои тражи хлеб, и добиа га као

227

резултат свое упорности, Господ жели да сугерише
неопходност постоаности у молитви.

30. Изобличее кижевника и фарисеа
(Мт. 23,1-39; Лк. 11,37-54)

Две веома сличне по садржау и изразу
изобличууе речи кижевницима и фарисеима наводе два
еванелиста Мате и Лука, но с разликом да е изобличее
кое наводи св. Лука Господ учинио на ручку код неког
фарисеа, а изобличууе речи, код св. Матеа, изрекао е
Господ у ерусалимском храму, недуго пре еговог крсног
страдаа. Треба претпоставити да е Господ не едном на
сличан начин излагао изобличеа. Веома е вероватно да е св.
Лука, не преносеи страшне речи Господа кое се налазе код
св. Матеа, позамио из их неке изреке, ставивши их у уста
Господа, при изобличеу фарисеа за обедом, о коме он едини
говори. У оба случаа фарисеи се изобличуу због тога што
више рачуна воде о споашо чистои, пренебрегавауи
чистоу унутрашу, очишее свое душе од греховних
страсти и порока. У оба говора Господ упореуе фарисее са
гробовима, кои се споа виде лепи, а унутра су пуни
костиу мртвачких и сваке нечистоте. Господ осууе
фарисее због тога, што они воле почасти и што налажу на
уде бреме тешко за ношее, а сами нее да се ни едним
прстом дотакну бремена, што они и формално и упорно
испуавау споаше захтеве закона о десетку, а оставау
важние у закону: правду, милост и веру, одн. верност Богу и
еговом моралном закону. Господ их осууе што су узели
куч од знаа, одн. узели су цео старозаветни закон као свое
власништво, кои е морао уде да води ка Христу, и, узевши
та куч ни сами нису улазили у Царство Христово, нити су
друге пуштали, погрешно тумачеи закон. Господ осууе
фарисее и због убиаа пророка Божих, кое е послала
Премудрост Божа, т. име Самим, ер Он е Ипостасна
Премудрост Божа, изображена под тим именом у 8. гл. к.
Прича. У закучку Господ призива на их крв свих

228

праведника, од Авеа, кога е убио брат Каин, до Захариа
сина Варехиина, кои е убиен измеу храма и жртвеника по
нарееу цара оаса. Неки претпоставау да е овде реч о
Захарии, оцу св. ована Претече.

31. Прича о безумном богаташу (Лк. 12,13-21)

Неко, видеи колико велики утица има Господ,
обратио му се с молбом, да Господ еговом брату нареди да
подели с им наследство. Господ одбиа, ер Он ние дошао на
зему да решава ситне тужбе основане по удским страстима.
При томе е Он проповедао одрицае од имаа, а, при томе,
ово или оно решее могло е да изазове у ова или оно страни
незадовоство па чак и сукоб и судску истрагу што Господ
ние желео да допусти. Ние у томе ствар, да су Господу туи
удски интереси уопште, ве у томе што задатак Господа ние
споаша мера успоставаа поретка, ве преваспитае срца
и вое уди. Ово е пример за све проповеднике еванеа и
служитее Цркве. У вези са том молбом Господ е испричао
причу упозоравауи на страсти грамзивости, т. страсти за
стицаем имаа ради наслаиваа добрима овога света. Нико
не живи оним што е сувише богат. У еднога човека роди
ива. Не мислеи о будуем животу, он е мислио само о томе
како да искористи свое богатство да се наслауе у овом
животу. Ние мисло ни о Богу ни о духовном животу, ве само
о животним, чулним задовоствима: почива, еди, пи, весели
се. Он ние ни подозревао да е наступио последи дан
еговог земног живота и да нее дочекати да се наслауе
стеченим благом: Безумниче, ове нои тражие душу твоу
од тебе; а оно што си припремио чие е бити? никакве
користи нееш имати од сакупеног богатства, а шта е после
тебе бити с овим богатством теби е ве свеедно. Уместо тога
што би се сакупала земна богатства за себе, потребно е у
Богу се богатити, бринути се о стицау вечних
непотрошивих добара или врлина кое се могу стеи,
раздауи земна богатства не ради ниских плотских наслада,
ве на добра дела свакога рода.

229


32. Прича о очекивау другог доласка Христа: О
слугама кои очекуу повратак свога господара и о
верном и благоразумном управитеу (Мт. 24,42-51 и
Лк. 12,35-48)

Потребно е бити сваког часа спреман ер не знамо
када е се збити други Христов долазак или дои смрт, што за
човека има истоветно значее, ер и у едном и у другом
случау човек мора дати одговор како е проводио сво земни
живот. Нека буду бедра ваша опасана слика узета због
источне широке одее: када е било потребно нешто урадити,
ову широку одеу притезали су поасом да не би сметала. Ова
исказ значи бити спреман. Запаене светике изражавау
исту мисао: слуге су биле спремне да дочекау свога господара
у свако време нои са запаеним светикама, када се враао
ноу. Како су верне слуге дужни биле да спремно дочекау
свога господара у свако доба нои, када би се он вратио, у
другу или у треу стражу, тако би и истински следбеници
Господа Исуса Христа морали бити спремни да дочекау
егов други долазак. За ову духовну будуност Господ е
обеао блаженство благо слугама оним. Ово блаженство
сликовито е се претставити тиме што е се господар опасати
и сам служити свое слуге, учинивши их своим гостима ово е
навеа част коа се може одати слугама по источном обичау.
На питае Петра, да ли се само на их односи ова прича или
на све, Господ не дае директан одговор, ве е из даих речи
асно да се савет Господа о духовно будности односи на све
следбенике Христове. У друго причи Господ велича верност и
благоразумност управитеа, кога е господар поставио над
слугама своим, због исправног испуаваа поверених му
служби да им дае оброк на време и претсказуе тужан удео
ономе слуги управитеу кои не очекуе изненадни повратак
свога господара, и постае небрижан према своим обавезама и
чини зло: и стане бити слуга и служее свое, и ести и
пити, и опиати се. Такав слуга бие подвргнут тешким
мукама, т. расеи е га казна употребавана на Истоку за

230

натеже преступнике. еванелист Лука додае да е казна за
такве лее слуге бити различита: они кои су знали воу свога
господара бие теже кажени, него они кои е нису знали, али
и ови последи бие кажени због тога што се нису трудили
да сазнау егову воу. Коме е била дата веа могуност да
испуава ту воу бие и више кажен због неиспуаваа.

33. Господ претсказуе о подели меу удима (Лк.
12,49-53)

Доох да бацим ога на зему; и како бих желео
да се ве запалио под тим огем св. Оци подразумевау
духовну ревност, коу е дошао да посее Господ у срцима
удским и коа е неминовно родити поделу и сукоб меу
удима, ер едни ватрено свим срцем примау учее
Христово, а други му се противе. Како е та ога ревности
требао да се разгори с посебном снагом после Христових
крсних страдаа, еговог васкрсеа, вазнесеа и силаска
Светога Духа на апостоле, тако Господ изражава жеу да се
убрзо крсти крштеем коим е дужан да се крсти, односно да
убрзо
понесе
очекууа
страдаа
ради
искупеа
човечанства, после чега е се запалити та ога ревности. Као
резултат искупитеског дела Христовог меу удима више
нее бити тог зловредног света, кои обедиуе уде на
грешном тлу и удаава их од Бога, ве е наступити
спасоносно цепае: следбеници Христовог учеа одвоие се
од неприатеа Христових. Неприатество изникло на овоме
тлу измеу наближих роака видели смо посебно у време
гоеа хришана од стране незнабожаца, али она е
неизбежна увек, ер зло мрзи добро и тежи да га унизи.

34. Позив на покаае у вези с погибиом Галилеаца и
падом силоамске куле (Лк. 13,15)

Дошавши из ерусалима испричали су Господу о
Галилецима, чиу е крв Пилат помешао са иховим жртвама.
евреи су често устаали против римске власти и вероватно е

231

то била една од таквих побуна кое су почеле у храму за време
едног од веих празника када су наоружани римски воници
чували у има ред. Судеи по том казивау, Пилат е наредио
да се побуени Галилеци побиу у храму у исто време када е
тамо приношена жртва, због чега се крв убиених помешала с
крву жртвених животиа. Исус Христос обашава да ову
насилну смрт на тако светом месту не треба обашавати тиме
што су ти Галилеци били грешнии од свих: зог тога не треба
мислити да су они кои нису страдали на та начин праведнии
од их оне, кое Господ не кажава на тако суров начин, Он
дуго трпи очекууи покаае. Смисао речи Господа су такве:
ви сте грешници као и они, и такое ете погинути ако се не
покаете над има се суд Божи ве свршио, а над вама е се
исто свршити овако или на други начин, ако се не покаете.
Могуе е да Господ овде наговештава суд Божи над
евреским народом када е Тит Флавие разорио ерусалим и
много евреа погинуло на исти начин у храму, као Галилеци
кое е Пилат убио. При томе Сам Господ напомие други
случа, када е осамнаест уди погинуло када се срушила кулу
Силоаму. Из овог догааа неки могу да извуку поуку да су ти
погинули уди грешнии од других житеа ерусалима. Оба
несрена случаа Господ обашава другачие: ово е
упозорее живима да би се они покаали, ер ако се не
покаете, сви ете тако изгинути. Развиауи дае ову
мисао, Господ е испричао:

35. Причу о неплодно смокви (Лк. 13,69)

У лику господара винограда у ово причи
представен е Бог, кои очекуе покаае еврескога народа,
представенога у причи као бесплодна смоква. Посадити
смокву у винограду е необично дело, али у томе се исказуе
велика мисао да е еврески народ заузимао посебно место
изабраног народа, стоеи сам меу другим народима света,
као што е морала да стои смоква посред винограда.
Виноградар е Господ Исус Христос, кои е дошао евреском
изабраном народу Божем, и за три године служеа учинио све

232

да би обратио еврески народ спаситено вери у Себе, као у
Месиу, очекууи од евреа плодове Свог рада. Следее
године одсеиеш е ужасно предсказае казне Боже, коа е
сустигла еврески народ, због тога што се нису окренули Богу,
не доносеи очекивани род, и четврте године служеа Господа
Исуса Христа предали егово крсно смрти, због чега су били
одбачени од Бога и кажени походом Римана и страшним
разараем ерусалима и храма. Син Божи (виноградар)
представен е као заступник уди, молеи Бога Оца да буде
милостив према има.

36. Исцеее згрчене жене (Лк. 13,10-17)

У време Свог боравка у Галилеи, учеи у едно
од синагога, Господ е учинио тамо чудо исцееа жене, коа
е 18 године била згрчена и ние се могла исправити.
Старешина синагоге негодовао е што се исцеее догодило у
суботу, када по закону, ништа ние требало радити, и исказао
е то негодовае наглас. Господ га е назвао лицемером, како
е обично називао фарисее, указууи да е егово негодовае
изазвано не личним гажеем суботе, ве завишу према
Господу Исцелитеу. При том Господ обашава да у суботу
нису забраена добра дела, и да су допуштена нека неопходна
животна дела, као нпр. брига о домаим животиама. Ову
кер Авраамову, коу свеза сатана ево осамаест година, не
требаше ли одрешити од ове свезе у дан суботи т. у
суботу е дозвоено чинити добра дела удима коима е
потребна помо. Кер Авраамова, одн. она е била по роеу
удека, и старешина синагоге, на коме е била обавеза да се
брине о добру свога стада, требало е да се радуу такво
милости Христа Спаситеа, а он негодуе. Свеза сатана ове
речи тумаче се различито: едни претпоставау да е болест
била последица дества злог духа, коме е Господ допустио да
згрчи ту жену, као што е, нпр. пустио губу на праведног ова;
други претпоставау да е ена болест била резултат
порочног живота. Свети Григорие Двоеслов сматра да као
неплодна смоква, тако и ова жена есу два вида едне исте

233

искварености удског рода. Саслушавши Господа сви кои му
се противише стидели су се ер нису могли да не познау
праведност егових речи, а сав остали народ, уди прости
радовали су се за сва славна дела што их Он чиаше.

37. О уском путу у Царство Боже (Лк. 13,22-30)

На путу, када е Господ кренуо из Галилее у
ерусалим, неко га е упитао: Господе, е ли мало оних кои се
спасавау? Очевидно е питае поставено због строгости
неких захтева Христа Спаситеа онима кои желе да уу у
Царство Месие. Господ одговара на питае не ему лично,
ве свима, строго и одлучно: Борите се да уете на уста
врата... слика коу Он често користи. Царство Месие, или
Црква Христова представа се овде као куа, коа осим
великих свечаних врата има ош уска тесна врата, кроз коа е
некада дозвоен улаз. Многи би желели да уу на та уска
врата, али не могу толико су они изнутра изопачени и толико
су пуни предрасуда у вези Царства Месие. Смисао слике е у
томе што за удеце тога времена улаз у Царство Месие
изгледа заиста уским путем кроз покаае и самоодрицае, за
шта су они захваууи предрасудама фарисеа били мало
способни. Када устане домаин Бог представен као
домаин кои седи и очекуе свое другове на вечеру, а затим
устае и закучава двери свога дома и не дозвоава другима
да уу. Ово представа време суда Божег над сваким човеком
и над свима после другог доласка Христовог. Сви е бити
осуени ван места на коем се одвиа Вечера Господа са
еговим друговима, осуени, као недостони блаженог
заедничареа с Богом, и мада су познали свое грехе и теже
да уу тамо, бие касно. После смрти нема покааа. Одбачени
почее да говоре: едосмо пред Тобом и писмо и на трговима
нашим учио си, т. они кои нису ушли на вечеру потсеае
домаина да су ему блиски, да су споаши следбеници
Христовог учеа, но нису били истински хришани, и због
тога е бити одбачени. ели смо и пили смо пред Тобом и на
нашим улицама учио си нас ове речи у буквалном смислу

234

упууе на удеце кои су одбацили свог Месиу и лишили се
права да уу у Царство Месие. Они е признати своу грешку
при еговом другом доласку, али тада е бити ве касно, и
они е добити одговор: Не познаем вас... Одступите од мене
сви кои чините неправду... Уместо одбачених удеаца, у
Царство Месие е уи они кои су поверовали у Христа
незнабошци од истока, и запада, и севера и уга, т. са свих
страна васеене Има последих кои е бити први и има
првих кои е бити последи удеци су сматрали себе
првима, а пошто су отерали Месиу показае се последима;
првима е се у Царству Месие показати незнабошци, кое су
они сматрали последима. Тако и сви кои себе сматрау
првима, али заиста не испуавау како треба Христове
заповести, на Страшном суду бие последи, а они кое су
презирали бие први.

38. Исус одговара на Иродову прету и жалост над
ерусалимом (Лк. 13.31-35 и Мт. 23,37-39)

Под видом приатества и бриге, фарисеи
саветуу Господу да се удаи из обасти Ирода Антипе. Из
тога, што е Господ назвао Ирода лисицом, може се
претпоставити да е те фарисее послао сам Ирод с цием да
уплаши Господа и удаи га из Галилее. Како е Господ
непрестано био окружен мноштвом народа, Ирод се плашио да
се народ не побуни. Да се сам расправи са Господом ние се
одлучивао, и због тога е одлучио да Господа удаи на такав
начин. У том поступку Ирода огледала се вештина и лукавство
лисице. Ево изгоним демоне и исцеуем данас и сутра, а
треи дан завршиу то ест, завршие свое дело без обзира на
прете, до краа. То су били последи дани Господа у
Галилеи, ер е Он ве ишао у ерусалим (Лк. 13,22), где га е
очекивала смрт на крсту. ер пророк не може погинути изван
ерусалима дубоко жалосна ирониа, ер у ствари, како
показуе историа, пророци су умирали насилном смру
углавном у ерусалиму. Ово изазива у Господу осеае дубоке
жалости због тог светог града: глас милосра, састрадаа и

235

велике убави, како примеуе св. Златоусти. Ово предсказае
о страшно казни Божо обистинило се 70. године, када су га
опустошили Римани. Неете ме видети док не дое да
речете: Благословен кои долази у име Господе ово
означава дан Другог Доласка Христовог, када е неверници
морати да се поклоне Господу.


236

39. Исцеее човека од водене болести (Лк. 14,16)

Када е Господ био у суботу у дому едног од
старешина фарисеских, очевидно код удеског старешине
из секте фарисеа, или код неког виениег фарисеа, пред
ега е изашао човек кои е боловао од водене болести, коу
су сматрали за неизлечиву. Како су фарисеи мотрили на
ега, тражеи нешто због чега би га осудили, Господ е пре
него што е исцелио болесника упитао: е ли допуштено
лечити у суботу? Они се нису осмелили да кажу да ние, ер
закон то ние забраивао, ве само измишена предаа
стараца. Тада е Господ едним додиром исцелио болесника, а
фарисеима е казао поуку о магарцу или волу кои е упао у
бунар, показавши им да се могу у суботу вршити дела
милосра. Ово е било толико убедиво да му нису могли
одговорити на то.

40. Прича о онима кои воле првенства (Лк. 14,7-15)

Када е почела вечера, фарисеи су пожурили да
што брже заузму виша места. Господ е почео смело и
отворено да пориче такво ихово частоубе, и званицама
каза причу, у ствари не причу у строгом смислу речи, ве
назидае, позамено од често употребене представе брачне
гозбе, као наброние и надостоанствение гозбе. Кад те ко
позове на свадбу не седа у зачее... Овим речима Господ ние
мислио на тек обично правило: овде е реч о унутрашем
расположеу срца, због чега Господ и завршава причу речима:
ер сваки кои себе узвисуе понизие се, а кои себе понизуе,
узвисие се. Ово е било упуено гостима а домаину е
Господ дао посебну поуку. Приметивши да е он позвао само
свое приатее, роаке и богате суседе, Господ му говори да
е неправилно позивати само оне кои могу да узврате позив,
ве е потребно позвати сиромахе, богае, хроме, слепе кои
не могу да уврате позив; не треба се гнушати бедних, како то
чине фарисеи, ве треба гледати на трпезу као на дело кое
има моралну важност, као на добро дело. Због тога е Бог

237

наградити таквог у будуем животу о васкрсеу праведника.
Очити смисао поуке е исти као у беседи на Гори: ако убите
оне кои вас убе, каква вам е хвала (Лк. 6,32). Чувши ово,
неко од гостиу рече: Блажен она кои буде ео обед у
Царству Божем. Вероватно он ние био духован да би
схватио,
т.
руководио
се
удским
размишаем,
претпостава бл. Теофилакт, другим речима исказууи меу
фарисеима владауе представе о Царству Месие. Може бити
да е он, употребавауи сликовите речи, хтео просто да
изрази да су блажени они кои е бити у Царству Месие.

41. Прича о званима на вечеру (Лк. 14,16-24)

Као одговор на узвик еднога од учесника вечере,
Господ е испричао причу, у коо под видом вечере
представа Царство Месие или Цркву Христову. Она Кои е
зготовио вечеру, наш Господ Бог, посредством закона и
пророка, као преко Своих слугу, позвао е сав удески народ
да уе у Царство, а када се то Царство приближило, поново е
послао да позив понови Сам Месиа Христос (код Ис. 52,13,
Месиа се назива слугом Господа). Послани Месиа се напре
авио званицама удецима с вешу о томе да се приближило
Царство небеско: доите, ер е све спремно. Али они од
удеаца, на кое се напре односио ова позив као зналцима
старозаветног закона кижевници и фарисеи и друге вое
изабраног народа Божег изговоривши се, почели су да
одбиау позив. Разлози за одбиае били су ихови земни,
материални разлози, због коих су они остали глуви за
Божански позив, и одбацили су Месиу Христа. Тада е
Господ наредио Месии да позове митаре и грешнике, а како е
после тога остало много места, Господ позива и незнабошце у
Свое Царство. Сви кои су се одазвали еванеско
проповеди ушли су у Царство Месие Царство Боже, а они
кои су одбили позив, као кижевници и фарисеи, остали су
ван ега.

42. Учее о истинским следбеницима Христовим

238

(Лк. 14,25-33)

Ако неко дое мени и не мрзи оца своега, и
матер... не може бити мо ученик погледа, немо се
саблазнити тим речима, каже бл. Теофилакт, ер
Човекоубац не учи нечовештву, не сугерише самоубиство,
ве хое да егови искрени ученици мрзе свое родитее
(само) тада када су му они смета да поштуе Бога, и када,
у односу на их, налази препреке да чини добро. Ако телесна
привезаност представа навеу препреку да се следуе за
Христом, потребно е омрзнути их Христа ради и прекинути са
има све. Мржа престае да буде неприродно осеае када е
усмерена на то да одлучно одвои човека од еговог вишег
назначеа спасеа душе.
Поуку о самоодрицау, неопходна истинском
хришанину, Господ поткрепуе причом о граеу куле, о
рату измеу два цара и о соли (34-35). Смисао приче о кули е
овакав: решивши да се свега одрекне и постане следбеник
Христов мора претходно измерити своу снагу и припремити
себе како треба, да не би на крау постао потсмех удима.
Исти е смисао и друге приче желеи да постане следбеником
Христовим мора имати духовна средства за то, од коих е
прво самоодрицае, иначе он нее мои да испуни своу
добру намеру и може се чак подвргнути опасности пораза од
стране духовних неприатеа. Молити за мир употребено
е због прегледности приче, али не следи да е потребно
закучити мир са духовним неприатеима. У причи не
подлежу све црте тумачеу у духовном смислу: неке се
користе ван унутрашег смисла, због живописности казиваа.
Следбеници Христови упореуу се са соу, коа чува од
квареа све с чим е помешана. Али ученици Христови, када
немау снагу унутрашег самоодрицаа, ни за шта нису
корисни, као со када обутави.


43. Прича о блудном сину (Лк. 15,11-32)


239

Ово причи св. еванелиста Луке, кои е едини и
наводи у свом еванеу, претходе две кратке приче о
заблудело овци (15,17) и о изгубено драхми (15,8-10).
Фарисеи и кижевници су осуивали Господа Исуса Христа
што прима грешнике и еде с има. Због тога им е Господ и
испричао ову причу, у коо показуе колико велика бива на
небу радост када се покае грешник кои се сматра мртвим,
изгубеним за Царство небеско. Под 99 праведника кои
немау потребу за покааем тумачи еванеа схватау
Анеле Боже, или праведнике кои су достигли вечност и
удостоили се блаженства. Драхма невелики сребрни новчи,
чиа вредност е 25 коп. У ово причи Господ користи
природну особину срца удског, кое се радуе изгубеном а
поново наеном предмету, више него ономе што ние било
изгубено, пошто е то постало неупоредиво драже.
Дае у причи о блудном сину Господ пореди
радост Божу због покааног грешника с радошу чедоубивог
оца коме се вратио егов блудни син (ст. 11-32).
Неки човек имааше два сина: под представом
тог човека представа се Бог; два сина то су грешници и
лажни праведници кижевници и фарисеи. Очито поставши
пунолетан, али ош неискусан и лакомислен, млаи тражи да
му се да егов део наслеа од очевог имаа, по Мосиевом
закону (Пон. зак. 21,17), треину у то време а како е старии
добиа две треине. По добиау имаа код млаег сина авила
се жеа да живи слободно, по своо вои, и он е отишао у
далеку зему где е расточио имае, живеи блудно. Тако
човек, одвоивши од Бога духовне и телесне дарове, осеа
привлачност ка греху, постое оптереен Божанским законом,
одбиа живот по вои Божо, предае се безакоу, и у
духовном и телесном распуштеу растаче сво богатство коим
га е надарио Бог. Настаде велика глад тако неретко Бог
шае грешноме, дубоко огрезлим у греху, и споаше
несрее, да би га уразумио. Ове споаше несрее есу
истовремено и казна и призив Божи на покаае. Чувае
свиа навее понижее за удеце, ер се закон Мосиев
гнушао свиа као нечистих животиа. Тако и грешник, када

240

се веже за неки предмет, кроз кои удовоава своо греховно
страсти, доводи себе до навеег понижеа. Чак ни рошчие
му нико не даваше плодове дрвета кое расте у Сирии и
Мало Азии и коима се хране свие. Овим се указуе на
навеу беду грешника. И оедном он долази себи. А кад дое
себи необично сликовит обрт. Као што болесник оздрава
после тешке болести, због кое е изгубио мо расуиваа, и
долази к себи, тако се и грешник, обузет грехом, може
упоредити са болесником кои е изгубио свест, ер ние више
свестан наредаба закона Божег и савест у ему замире. Тешке
последице греха у садеству са споашим несреама, на
крау, враау му вид: он као да се буди, долази себи из
несвести, и трезвеност му се враа: он почие да види и схвата
сву беду свог стаа, и тражи средства да изае из ега.
Уставши отии у оцу своему ово е решеност грешника да
остави грех и да се покае, Сагреших небу, т. пред светим
местом обитавалишта Божа и пречистих безгрешних сила, и
теби, занемарууи убеног оца, и више нисам достоан
назвати се сином твоим израз дубоког смиреа и сазнаа
свое недостоности, каквим е увек праено искрено покаае
грешника. Прими ме као еднога од наамника твоих израз
дубоке убави према дому и уточишту очинском и пристанак
и на натеже услове, само да би био примен у дом очински.
Све дае има ци да назначи бескрану убав Божу према
грешнику кои се кае, Божански свеопрошта и радост коа
бива, по речима Христовим, на небу за едног грешника кои
се кае (Лк. 15,7). Отац Старац, издалека е видео сина и ош
не знауи ништа о еговом унутрашем стау и сам му е
потрчао у сусрет, грлеи га и убеи и, не дауи му да
заврши речи покааа, нареуе да га обуу и обуку у набое
одело и приреуе у част еговог повратка гозбу. Све е то
удска слика убави према покааном грешнику, када Господ
милостиво прима егово покаае и укрепуе га новим
духовним благом и даровима, узалудно протраених кроз грех.
Беше мртав и оживе грешник кои се отуи од Бога сматра
се мртвим, ер човеков истински живот зависи само од извора
живота Бога: обраае грешника Богу представа се због

241

тога као васкрсее из мртивх. Старии брат, утеи се на оца
због милосра према млаем, есте жива слика кижевника и
фарисеа, гордих своим наизглед тачним и строгим
испуаваем закона, али у души хладних и безосеаних у
односу према браи, кои се хвале извршаваем вое, али
нису хтели да имау везу с покааним митарима и грешницима.
Као што се старии брат расрдио и ние хтео да уе, тако су
се и ти лажни вршиоци закона гневили на Исуса Христа, због
тога што Он ступа у везу са покааним грешницима. Уместо да
саучествуе с братом и с оцем, старии брат почие да излаже
свое заслуге, не желеи више да брата назива братом, и
презриво говори: Та е тво син. Ти си свагда са мном, и све
мое есте твое овим се указуе на то, да фарисеи, у чиим е
рукама закон, увек имау приступ Богу и духовним добрима,
али не заслужуу милост Оца небескога због такве
изопачености и грубог духовноморалног стаа.

44. Прича о неправедном управитеу (Лк. 16,1-17)

Ово е прича коа многе смууе. Прекрасно
обашава еп. Теофан Затворник, да свака прича прикривено
и сликовито обашава суштину неког предмета, али ние у
свему слична том предмету, ради чиег се обашеа
користи. Због тога не треба све делове приче разаснити у
танчине. Важна е само ена основна мисао. У причи о
управитеу многи се смууу што домаин, под коим се
несумиво мисли на Бога, хвали свог управитеа, зато што
будуи удаен од управаа имаем врши превару,
поделивши дужницима свога господара признанице, да би га
они примили у домове свое, да би нашао у има подршку
после губитка посла. Али господар ние похвалио управитеа
због преваре, ве због вештине коу е показао, нашавши се у
бедном положау. Смисао ове приче е та, што ми привремено
управамо земаским добрима, коа имамо на располагау
пошто нам их е Бог поверио. И ми смо дужни да користимо
ово добро да би смо се обезбедили за будуи вечни живот. Ми
ово често не чинимо, не показуемо досетивост какву е

242

показао неверни управите, због чега е Господ и рекао да су
синови овога века мудрии од синова светлости у своме
нараштау. Меутим, ми смо дужни да попут вештог
управитеа
начинимо
себи
приатее
богатством
неправедним, да би нас они примили у вечна обитавалишта.
Богатство се назива неправедним, ер се често неправедно
стиче, често чинеи човека неправедним у односу према
другом, и никада не оправдава уложену у ега бригу и наду
коу на ега полажемо. Због тога е едино разумно
коришее богатства као помо сиромашнима, користеи га
за свако добро дело, да би на та начин постало средством да
се стекне Царство небеско. У сваком случау богатство
оставамо, са собом га на она свет неемо носити, а добра
дела, коа смо учинили уз егову помо, увек е остати са
нама и послужие да се оправдамо на Страшном суду Божем.
У закучку Господ каже: Кои е веран у намаем и у
многом е веран; и ко е неправедан у намаем и у многом е
неправедан. Ако дакле у неправедном богатству верни не
бисте, ко е вам поверити истинско. И ако у туем не
бисте верни, ко е вам дати ваше? ако сте у земном
богатству били неверни, нисте умели да га поделите за добро
душе, како можете заслужити, да би вам било поверено
богатство духовно, богатство благодатних дарова?
Среброубиви фарисеи су као одговор почели
Господу да се ругау, не желеи да схвате да страст према
земном богатству може бити препрека за стицае духовних
дарова. Изобличууи их, Господ излаже причу о неправедно
употреби богатства о богаташу и Лазару.



45. Прича о богаташу и Лазару (Лк. 16,19-31)

Основна мисао ове приче е та да неправилно
управае богатством лишава човека Царства небеског и води
га у ад на вечне муке. едан богат човек одевао се у свилу и
скерлет. Порфира е сириска гора одеа од скупоценог

243

материала црвене бое, а свила бела, танка, нежна материа од
египатског лана. Ова богаташ е живео раскошно, сваки дан се
веселио, живеи за свое задовоство. Код егових врата
лежао е неки сиромах Лазар по имену. Лазар дословно значи
Божа помо, ништи од свих оставен, кои се може надати
само од Бога. Пси су му причиавали ош вее муке, долазили
су и лизали егов гно, а он очевидно ние могао да их отера.
У овом сиромаху богаташ е могао да добие друга, кои би га
након егове смрти примао у вечну обите, по казивау
претходне приче. Богаташ е очито био безосеаан,
немилосрдан према сиромаху, али ние био шкрт, ер се
свакога дана веселио. Ние жалио новац, али га е трошио на
своа задовоства. Када е Лазар умро, егову душу су Анели
однели у наруче Авраамово. Ние речено у ра, због тога што
е ра био отворен након страдаа и васкрсеа Господа Исуса
Христа, али исказуе се мисао да е Лазар, као истински син
Авраама, поделио с Авраамом егов посмртни удео у стау
пуне утехе и наде на будуе блаженство кое очекуе
праведнике. Лазар е заслужио вечну утеху своим тешким и
стрпивим страдаем. А умре и богаташ и сахранише га.
Сахрана е запамена због свое раскоши, док е у исто време
Лазарев труп бачен да га звери поеду. Али богаташ се нашао у
паклу на мукама. И издалека е видео Авраама и Лазара у
наручу еговом Тако созерцае грешних блаженства
праведника увеава страдае грешника у паклу и можда у
има буди наду, макар и тренутну, на олакшае. Како е
рание Лазар желео да се насити само мрвама, тако сада
осуени богаташ моли само неколико капи воде да би
рахладио език. Богаташу одбиау и ту малу утеху: како е
Лазар утешен у пуно сразмери са своим преашим мукама,
тако и богаташ страда у пуно сразмери са своом преашом
небригом и бездушним весеем. Осим тога Авраам наводи и
други разлог своме одбиау: непроменивост осуде Боже,
због чега измеу места блаженства праведника и места мучеа
грешника постои велика провалиа, у пуном складу с
моралном пропашу едних и других. Авраам одбиа и
богаташеву молбу да пошае Лазара у дом оца еговог, да

244

упозори егову брау да не следе егов животни пример.
Имау Мосиа и пророке, писани закон Божи, из кога се могу
научити како да живе, да не допадну на место мучеа.
Богаташ признае да су егова браа, слично ему, глуви за
закон Божи, и да необично авае умрлог може да их
уразуми и подстакне да промене начин живота. На ово Авраам
одговара да ако су они дошли до таквог моралног пада, да не
слушау глас Божи израженог у Речи Божо, сваки други
докази бие узалудни. Запрепашени необичношу поаве
умрлог, неверууи е одмах почети себи да тумаче ту поаву
на неки други начин и опет е остати исто тако неверни и
непоправиви. Да е тако види се из тога, колико упорно
неверне удеце нису убедила безброна знамеа и чуда, коа е
учинио Господ Исус Христос: они нису поверовали ни када су
видели васкрсее Лазара, ве су помишали да га убиу.
Ствар е у томе да срце опорочено грехом упорно не жели да
поверуе у будуе муке кое очекуу грешнике, и немогуе их
е убедити никаквим чудима.

46. Учее о светости брака и о девствености
(Мт. 19,3-12; Мк. 10,2-12: Лк. 16,18)

Сваки пут, када су фарисеи приступали Христу с
неким питаем, они су чинили то не да би се од ега научили,
ве да га кушау, не говори ли Он нешто против закона, да би
га могли осудити. Тако су и сада питали: е ли допуштено
човеку да отпусти жену своу за сваку кривицу? О овоме се
водила расправа измеу фарисеа и народа. Следеи учее
равина Гиллела, едни су говорили да се може разводити из
сваког разлога; други су, по учеу раввина Шаммана, тврдили
да е развод дозвоен само због преубе. Фарисеи су
очекивали какво е мишее изнети Христос, да би побунили
против ега супротставене стране. По Мосиевом закону
(Пон. зак. 24,1) дозвоено е дати жени разводно писмо, ако се
после брака нае у о нешто срамно.Не обазируи се на
разлику у тумачеу равина Господ из Писма указуе на
стварае Богом мужа и жене и открива истински смисао

245

брака, као Богоустановене везе, премудро разрешавауи ово
искушее. Бог е начинио едног мужа и едну жену, у намери
да муж има едну жену и не остава е. Ова супружанска веза
е ближа од крвне везе сина с оцем и маком, кое он остава
ради жене: два човека постау као едно, по мислима,
осеаима, намерама, делима они морау постати едно бие.
А ако су они тако седиени по првобитном Божанском
установеу, не смеу се раставати. Само едно може бити
разлог за развод: преуба, ово због тога што преуба сама по
себи руши идеу брака. Сам по себи брак престае да
постои.Мосие е дозволио развод тек због окорелости срца
ер су мужеви мучили жене кое им нису драге, то ест
допустио е мае зло да би избегао вее. Христос поново
установуе првобитни закон брака, утврууи егову
нераскидивост. Смутивши се таквим захтевима, ученици
рекоше: ако е тако човеку са женом, ние добро женити се,
то ест бое е уопште не ступати у брак, но трпети поред себе
жену злу и свадиву, немауи могуности да е одвои од
себе. Господ Своим одговором исправа такво лакомислено
схватае ученика. С едне стране Он потвруе да е бое не
женити се, а с друге указуе да безбрачност, повезана с
чуваем девствености, не само да ние лакша од положаа
брачника, ве е неупоредиво тежа, тако да не могу сви узети
на себе та подвиг: не могу сви примити ту реч, то ест такво
дело, до они коима е дано. Овим речима Господ узноси
стае девствености на такву моралну висину, на коо се
налазе виша и савршениа стаа духовног живота, ер свако
добро коим може овладати човек Он е увек представао као
драгоцени дар Оца небеског (уп. разумевае тани Царства
Божег код Мт. 13,11: Петрову веру 16,17 и др.). Коима е
дано, не значи да ова дар Божи не зависи од наше вое.
Свети Златоусти говори да е дато онима кои желе. Они кои
ступау у подвиг девства имау велику потребу за Божом
помои и добиау е ако е савесно траже.
Господ
дае
упореуе
безбрачност
с
добровоним ушкопеништвом, кое не треба схватити
буквално, грубо физички, као што се обашава. Ово

246

ушкопеништво е духовно, а не телесно. Господ га и
супротстава физичком, када каже да има ушкопеника кои
су се тако родили из утробе материне, а има ушкопеника
кое су уди ушкопили. О има се не може реи да су на себе
узели подвиг девства, ер су они по само своо природи
неспособни за брачни живот. Ушкопити себе ради Царства
небеског значи поступно одсецае плотских жеа, убити у
себи телесну похоту и решити да се води безбрачан живот
ради служеа Богу и достизаа Царства небеског, чему
сметау породичне бриге. Ко може примити, нека прими
нико се не принууе на ова подвиг, али ко осеа да има снаге
да га прими, с Божом помои, та треба то да учини. Овим
речима, како каже св. Златоусти, Господ показуе савршену
могуност ове врлине, да би силние побудио у вои жеу за
ом.

47. Беседа о снази вере и о обавези испуаваа
заповести
(Лк. 17,5-10)

Апостоли су пришли Господу с молбом да би им
Он додао вере, ер су осеали да е ихова вера недовона за
дела, за чие извршее су они призвани (уп. Мт. 17,19-20).
Апостоли су несумиво веровали у Господа Исуса Христа,
али како се нису ош ослободили лажних фарисеских
схватаа о Месии и еговом Царству, вера им се понекад
колебала и то их е мучило. На ову молбу Господ е поновио
свое претходне речи о сили и могуности истинске вере, ма
колико да е она мала, као зрно горушичино. Из малог
горушичиног семена израста велико дрво толика е сила
сакривена у том, на изглед малом зрну; исто тако и наслабиа
али искрена вера, ако е у апостолима, пораше и учврстити се
у има толико, да е бити у стау да чине чудесна дела. Ово
место нема неприатан за апостоле присенак, као у Мт. 17,20,
где речи Господа звуче као укор. Овде оне уливау наду. Дае
речи: а кои од вас ако има слугу кои оре... имау такав
смисао: када ваша вера толико порасте да чините велика чуда,

247

чувате се гордости и самоважности, да вам не униште плодове
такве вере. То е дар Божи коим се треба служити с великим
смиреем, ер е смирее ова дар ош више загреати. На та
начин, не одговарауи директно на ихову молбу да им
дометне вере, Господ посредно указуе на начин еног
утвреа смиреем и упозорава на опасност. Ово упозорее
е било посебно нужно, ер су се руководили неким
несавршеним погледима: спорили су се о првенству у Царству
Месие, очекивали су за себе споаше награде и тд. Господ
наводи за пример оно што се догаа са господарем и слугом:
ако слуга оре зему и пасе стоку, сматра ли то господар
заслугом? Када слуга дое с поа уморан, показуе ли бригу
због тога, позива ли га одмах за трпезу? Не. Господар хое да
послужи напре ему. Да ли е благодарити слуги што е
испунио егове заповести? Не сматрам, одговара Господ и
завршава речима: Тако и ви када извршите све што вам е
заповеено говорите: Ми смо непотребне слуге, ер смо
учинили оно што смо дужни учинити. Смисао речи ние у
томе да Господ нее похвалити Свое Слуге и нее им дати
одмора, ве то да смо ми сами дужни да на своа добра дела
гледамо као на дуг, а на себе као на непотребне слуге, кое
ништа сем уплате дуга не могу донети Господару. Другим
речима: човек не може имати заслуга пред Богом.



48. Исцеее десеторице губавих (Лк. 17,11-19)

Ово чудо Господ е учинио у време Свог
последег путоваа у Галилеу на последи празник Пасхе,
када е био распет. Цела група губавих стаде издалека, ер е
закон забраивао да се приближуу здравим удима, и
громким гласом молили Господа да их помилуе. Господ им
нареуе да оду и да се покажу свештеницима. Ово е значило
да их е Он своом чудотворном силом исцелио од болести, ер
их е послао свештенику, да би се сагласно закону, осведочило
ихово исцеее од губе, при чему се приносила жртва и

248

давало допуштее за живот у заедници. Покорност губавих
Господу, да иду да се покажу свештеницима, указуе на
ихову живу веру. И они су заиста на путу приметили да их е
болест оставила. Добивши исцеее, они, како то обично
бива, заборавау о Виновнику свое радости, и само едан од
их, Самаранин, вратио се Господу да би заблагодарио за
исцеее. Ова случа показуе да су се, иако су удеци
презирали Самаране, последи показивали често изнад их.
Господ с тугом и кротким прекором пита: Зар се не очистише
десеторица? Где ли су деветорица? Како се не нае ни едан
други да се врати и даде славу Богу? Ова деветорица су живи
пример удске неблагодарности Богу.

49. Беседа о доласку Царства Божег и о другом
доласку Христовом (Лк. 17,20-37)

На питае фарисеа: када е дои Царство Боже,
Господ одговара: Царство Боже нее дои на видив
начин. Нити е се реи: Ево га овде или ено га онде; ер
Царство е Боже унутра у вама. За Царство Боже ние
означено одреено место у свету, ер оно ние материално:
суштина Царства Божег е у унутраем обновеу и
освееу уди. Фарисеи су под Царством Божим схватали
земаско Царство Месие, чии су долазак заедно са
ослобоеем од омрзнутих Римана очекивали. Господ их
упозорава да е ово царство духовно, унутраше, а не
споаше, земно, опипиво и да е оно ве дошло. Унутра е
у вама, схвата се двоако: 1) Царство Боже е ве дошло оно
е меу вама, посред народа удеског, мада га ви не
примеуете, због свог духовног слепила; 2) Царство Боже е
невидиво за споаше очи, ер се усеава у душу човека.
Рекавши о доласку Царства Божег, кое е у почетку бити као
духовни квасац кои изнутра преображава свет, Господ
прелази на мисли о невоама кое очекуу удеце, кои нису
приметили долазак еговог Царства (разарае ерусалима од
стране Римана 70. год.), и о видивом откриу Царства
еговог, кое е наступити еговим другим доласком, у сво

249

своо слави, слично муи коа сева од едног краа на други
кра неба. Неочекивано, као свеопшти потоп у дане Ноа или
уништеа Содоме и Гоморе у дане Лота, бие и долазак
Христов на суд с ерусалимом при еговом рушеу и други
долазак због суда са читавим удским родом при крау света.
Тада треба ии у сусрет Господу, не обазируи се на осуени
свет, слично Лотово жени, ер тада е се догодити коначна
подела праведника и грешника, макар они ту но били на
едном лежау или радили на истом послу. Поражени овим
ученици су упитали, где е се ово догодити. На шта им Господ
одговара изреком: Где е труп, онде е се и орлови сабрати.
(Авакум 1,8) односно, како ато птица слее тамо где лежи
труп, тако се и суд Божи проавуе тамо где е замро
унутраши живот и почело духовно распадае.

50. Прича о неправедном судии (Лк. 18,18)

Тешко е време бити пред други долазак Христов,
али не треба клонути, ве се треба свагда молити. А како се
треба молити Господ сликовито представа то у причи о
неправедном судии, кои ние хтео да испуни обеае
удовици да е заштити, али на крау га испуава, ер му она
ние давала покоа и досаивала му. Господ ние хтео да
упореди Бога с неправедним судиом (сувишно е доказивати
да у причи све подробности не подлежу тумачеу у духовном
смислу), ве само као излаз из лошиег у бое, намее се
закучак да е тим више свеправедни и свеблаги заштитити
свое изабранике ако они вапиу ему дан и но, премда Он у
почетку оклева да их заштити. Али Син Човечии када дое,
хое ли наи веру на земи не гледауи на ту несумиву
истину да е Бог заштитити свое изабране ускоро, да ли е
наи такве верне кои би имали такву постоаност и такву
упорност у молитви, каква се тражи? Другим речима: не треба
се плашити да Бог нее заштитити Свое верне од долазеих
невоа и напасти, ве се плашити да таквих на земи у време
другог доласка Христовог нее бити.


250

51. Прича о митару и фарисеу (Лк. 18,9-14)

Каква мора бити та молитва верних следбеника
Христових, да би могла привуи егову помо и заштиту.
Господ казуе након овога причу о томе како су се молила у
храму два човека, митар и фарисе. Фарис се молио с
осеаем самоважности, самоуздисаа, износеи пред
Господа своа добра дела као заслуге и унижавауи друге
уде. Митар се молио с осеаем свое греховности, свое
недостоности. Као резултат тога он е пошао куи оправдан, а
не она, то ест фарисе, како ве изражава Господ идеу ове
приче у завршним речима: ер сваки кои себе узвисуе
понизие се, а кои себе понизуе узвисие се. Према
томе, треба се молити са смиреем, са срдачном
скрушеношу због своих грехова. Митарева молитва: Боже
милостив буди мени грешноме, као узор, ушла е у
свеопшту употребу.






52. Благосиае деце
(Мт. 19,13-15; МК. 10,13-16; Лк. 18,15-17)

Од три еванелиста кои саопштавау о том
догаау, наасние од свих говори св. Марко, кои говори да е
Господ узнегодовао на свое ученике зато што они нису
пустили к ему децу. Толико е велика, према томе, била
убав Господа према деци, ер е Он, са великом кротошу и
трпеем подносеи удске неправде, негодовао на Свое
ученике. Своу убав према деци Господ обашава указууи
на ихове врлине, кое су постале пример свима кои желе да
уу у Царство Небеско, говореи: Ко не прима Царство
Боже као дете нее уи у ега, т. Царство Боже треба

251

примити у свое срце с тако чистим, невиним и непорочним
расположеем духа, како е оно код мале, ош морално не
покварене деце. Не браните им да долазе к мени ер таквих
е Царство Небеско. Отуда се може извуи закучак да
велики грех чине они родитеи и васпитачи кои не доводе
децу к Христу, учеи их вери хришанско, а ош веи грех
чине они кои децу одбиау од пута вере.

53. О богатом младиу
(Мт. 19,16-26; Мк. 10,17-27; ЛК. 18,18-27)

О овом богатом младиу или кнезу, како га назива
св. Лука, кои е упитао Господа шта да чини да задобие
живот вечни, казуу прва три еванелиста. Ова беседа као и
следее, догодиле су се на путу за ерусалим, када е ишао
Господ на предстоеа страдаа. Обраауи се Господу,
млади га назива: Учитеу благи. Господ на ово одговара да:
Нико ние благ осим еднога Бога ако се то Мени обрааш
само као учитеу, значи као обичном човеку, не треба да ме
зовеш благим, ер та назив приличи само Богу. На егово
питае Господ му предлаже да Држи заповести. Млади е
претпоставао да Господ говори о неким посебним ему
непознатим заповестима, и због тога га пита: Кое? Али
Господ му указуе на 10 заповести, именууи само неке од
их 6, 7, 8, 9 и 5, а затим општу заповест о убави према
ближем. На ово млади одговара да е све ове заповести
сачувао од младости свое. Треба претпоставити да е
испуее заповести он схватио на фарисески начин, иначе се
не би одлучио да тако каже. Али наважние е да е он сматрао
да ош ние постигао све што е потребно за спасее: савест му
е говорила да е такво, споаше испуавае заповести
недовоно. Тада му е Господ открио тану хришанског
савршенства у речима: Ако хоеш савршен да будеш, иди
прода све што имаш и пода сиромасима; и имаеш благо
на небу; па хаде за мном. Као одговор на ова позив ка вишем
савршенству млади е отишао од Господа жалостан, ер е
имао многа имаа. Према томе, богатство коим е он владао

252

постало е таквим кумиром, од кога се ние могао растати.
Овог кумира претпоставио е вечном животу, коме е, очито,
искрено тежио. Имауи у виду ову страст коа овладава
читавим човеком, а не богатство само по себи, Господ каже:
Истину вам говорим, да е тешко уи богатоме у Царство
небеско. еванелист Марко говори да се ученици запаише
на речи егове. И ово е разумиво, ер богатство е такво да
га сви желе, и по закону оно е знак благослова Божег човеку,
а Господ га постава као велику препреку на путу за Царство
Боже. Да би умирио ученике и обаснио им у ком смислу е
ово рекао, Господ каже: Како е тешко онима кои имау
богатство уи у Царство Боже. Како обашава св.
Златоусти, Христос не пориче богатство, ве оне кои имау
страст према ему, ер грешно природи човека богатсво е
саблазан и препрека за испуавае закона Божег. Лакше е
камили прои кроз иглене уши, неголи богатоме уи у
Царство Боже. Ова народна пословица означава да е то дело
немогуе или необично тешко извршиво. Неки под камилом
подразумевау бродски канап, начиен од камие длаке.
Други претпоставау да су иглене уши веома ниска и тесна
враташца, кроз коа с муком пролази камила. Ние само по
себи богатство опасно, ве то ако се човек на ега нада и сву
среу у животу на ега полаже, тако да богатство постае
егов идол. На ово су се апостоли поколебали: ко се дакле
може спасити?, на шта Господ погледа на их, односно
самим Своим погледом их умируе, говореи: удима е ово
немогуе, а Богу е све могуе, то ест, утешитеска и
спасавауа благодат Божа може да учини и то што не може
да учини човек сопственом снагом: Бог може да исцели
богаташа од препреке еговом спасеу, ране грамзивости.

54. Апостоли, оставивши све ради Христа, наследие
живот вечни (Мт. 19,27-30; Мк. 10,28-31 и Лк. 18,28-
30)

У вази са одговором Господа богатом младиу, св.
апостол Петар у име свих апостола износи Господу питае о

253

ихово награди за то што су они све оставили и пошли за
Христом. Они су били уди сиромашни и нису много имали
мреже, удице, лаице за бедни живот, али ово е за их било
све, што су они заиста оставили да би следили Христа, и тиме
показали потпуно самоодрицае. Можда апостол Петар сума
да они могу постати савршени због свог сиромаштва. На то их
Господ умируе рекавши да е не само они, ве и сваки кои
ради ега и еванеа остави све за шта е привезао своу
душу добити велику награду, и не само у будуем животу, ве
и у овом земном животу. Оставивши сво дом или роаке
добие стотину домова или роака у лицу истинских
хришана и ихових куа. Заиста, у првим вековима
хришанства, у време гоеа, ово предсказае Господа се
испунило дословно: сви хришани чинили су едну породицу,
сви су били браа и сестре у Христу, и дом свакога од их био
е увек отворен за сваког од их, и дом сваког од их био е
као егов властити дом, уместо дома кои е оставио ради
Христа. Одрекавши се Христа ради свога дома и свое
породице, улазили су у сваки дом као у сво сопствени и
налазили су у ему своу породицу: и оца, и маку, и брау, и
сестре, и децу. А главна награда за то у будуем веку есте
живот вечни. Под вечним животом подразумева се
обновее света кое е настати васкрсеем мртвих,
свеопштим судом и преображеем неба и земе. Тада е
апостоли учествовати у слави Богочовека Исуса Христа,
примивши учеше у еговом суду над израиским народом,
и над свим удима сведочанство и заступништво.
евреи, као изабрани народ Божи, сматрали су
себе првима измеу осталих,верууи да е бити први и у
будуем животу. Али Господ е рекао да е многи од их, због
невероваа у ега као Месиу, у будуем животу бити
последи, као што е се покаани митари и грешници, а такое
и незнабошци, бити први.

55. Прича о посленицима у винограду (Мт. 20,1-16)


254

Ова прича има ци да поасни како се може
догодити да последи буде први. Ово милосре учиние
благодат Божа. Царство Боже овде се представа под видом
домаина кои е намио посленике у сво виноград.
Договоривши се с посленицима, изнаменим уутру за по
динар на дан, он е при исплати дао по динар и свим осталима,
кои су почели да раде не изутра, ве касние: од треег,
шестог, деветог, па чак еданаестог часа. Они кои су дошли
први почели су да ропу због такве исплате, сматрауи е
неправедном, на шта е домаин одговорио: Приатеу, не
чиним ти неправду; ниси ли погодио са мном по
динар?Узми свое па иди, а а хоу и овоме последему да
дам као и теби;зар а нисам властан у своме чинити шта
хоу?Зар е око твое зло што сам а добар?
Пенези, или динари износили су десет римских
асама, едну грчку драхму или 25 копеки, што е на истоку
била дневна плата. Дан се код евреа делио на 12 часова, кои
су се броали од утра, почиуи од изласка сунца. Смисао ове
приче е та, да Господ Сам располаже наградама за служее
ему; уди не могу улазити с им у некакав договор, или
поставати услове. Господ награуе уде искучиво по
Своо доброти. Треба знати да е у делу спасеа човека
толико мало учиено од стране човека, да о награди по дугу
не може бити речи. Господ награуе не по дугу, ве по
благодати: следствено томе, по слободно вои и по Своо
Сопствено одлуци. Због тога, ко се мае трудио може добити
не мае од оног ко се много трудио. У томе се састои нада
грешника, кои едним поканим уздахом, из дубине душе,
могу привуи милосре Боже и благодат, очишууи се од
греха. Кои е био ци ове приче? Само што е Петар питао:
ми смо оставили све и за тобом пошли, што е дакле нама
бити? Господ ние одмах изобличио гордост незрелог ума,
ве обрнуто чак е обеао апостолима високу награду, али
сада у ово причи показуе да награда зависи не од човекових
заслуга, ве од милосра Божет, да се може догодити тако да
е први по заслугама добити последу награду, а поселеди
по количини заслуга, призвани Господом у последем

255

тренутку живота, могу добити прву награду. У закучку
приче Господ каже: много е званих а мало изабраних,
односно сви су призвани вечном блаженству у Царству
небеском, а изабрани за то блаженство показуу се тек неки, не
многи. На крау, као и у свако причи, и у ово причи не треба
истицати важност свако црти: важна е основна идеа, основна
мисао, да е човек награен од Бога не по количини своих
заслуга, ве искучиво по милости Божо.

56. Господ понава претсказае о претстоеем
страдау и васкрсеу и дае одговор синовима
Заведеевим о првенству у еговом Царству (Мт.
20,17-28; Мк. 10,32-45; Лк. 18,31-34)

Сва три синоптика сагласно говоре да на путу у
ерусалим Господ поново говори ученицима о еговим
страдаима, смрти и васкрсеу. Наподробние и живе од
свих ово описуе св. Марко, кои е несумиво слушао о свему
томе из уста ап. Петра. Он говори да е Господ ишао напред,
као она кои одлази на добровоно страдае, чезнуи да
изврши воу Божу (уп. Лк. 12,50). егови ученици, мислеи
оно што е удско и размишауи о земаско слави Месие,
чуаху се и за им иаху у страху. Узевши Дванаесторицу
очевидно због тога што е с им ишло много народа, Господ
им насамо говори о томе да у ерусалиму треба да се сврши
све што су о ему написали пророци, да е бити поруган,
осуен на смрт и предат незнабошцима, то ест Риманима,
кои е га, после биеа, пуваа и поруге убити, а у треи
дан Он е васкрснути. Свети Лука додае да ништа од тога
ученици нису схватили, ер ова реч беше скривена од их.
Тада приступи к ему мака синова Заведеевих, а по св.
Марку, и они сами аков и ован с молбом да едан од их
седне с десне стране ега, то ест да заузме друго место после
ега у, како су мислили, земаском царству Месие, а други с
леве, заузевши трее место. На ову молбу Господ е
одговорио: Не знате шта иштете. Апостоли нису помили
тада да тражити првенство значи првенствовати у

256

самоодрицау и у мучеништву за име Христово; они су
мислили да моле за себе само почасти, власт и радости. Због
тога Господ Своим питаем: Можете ли пити чашу коу а
пием указуе да е приближавае ему у еговом царству
садржати у себи уподобее у еговим страдаима. О
страдаима се овде говори као о чаши коу треба поделити са
Господом, сваки кои жели да буде ближе ему. Ова слика е
позамена из обичаа источних царева, кои су слали
осуенима на смрт чашу отрова. Син Божи се и представа у
еванеу као осуеник, коме Отац небески шае чашу смрти
(н. 18,11). И крстити се крштеем коим се а крстим?
изражава исту мисао: подношее страдаа представа се као
погружее човека у их, као потапае у води. Можемо,
одговорише апостоли, у жару усра, не знауи шта су рекли
(Злат.) рекли су исто што су и сви ученици рекли, обеавауи
да е ии за Господом до смрти. Чашу моу испиете... мада
обеавате непромишено, као да им одговара Господ; али
заиста касние (проничуи Своим Божанским видом) ви ете
се уподобити Мени у трпеу и подвигу, али да седнете с
десне стране мени, т. у Царству славе, ние мое да дам него
коима е припремио Отац Мо ово значи: ние у Моо
власти да дам свакоме кои то хое, ве ономе коме е
припремено, ко га заслужи своим подвизима. Остали
апостоли узнегодовали су из зависти, да се браи не би дало
искано. Господ упозорава све, убеууи их да не траже
првенства. У одговор на проавено частоубе Господ их
учи да е основно правило живота у еговом царству, за
разлику од земног царства, смирее и самоодрицае. Као
пример таквог смиреа и самоодрицаа Господ указуе
апостолима на Самога Себе: Он ние дошао да му служе, него
да служи и да даде живот Сво у откуп за многе. Многи
названи су овде сви. Сви уди налазили су се у духовном
ропсту авола и служили су греху. Да би их ослободио
неопходно их е било откупити (на гр. литрон). Господ и дае
ова откуп, искупее (аполитросин), ценом Своих крсних
страдаа и смрти.


257

57. Исцеене двоице ерихонских слепаца
(Мт. 20,29-34; Мк. 10,46-52; Лк. 18,35-43)

ерихон е био у то време велики удески град на
20 врста североисточно од ерусалима и на 7 врста западно од
ордана, град од историског значаа. Недалеко од ега евреи
су чудесно прешли преко ордана када су ишли из Египта
(Нав. 3,16). Ово е био први чудесно заузети град (Нав. 6,20).
Овде су затим била пророчка училишта (2. Цар. 2,5), овде е
пророк елисе усладио горку воду (2,21). Околина се
одликовала раскошним растием и погодном климом, али
дае на путу према ерусалиму лежала е стеновита мрачна
пустиа, пуна дивих звери и разбоника. Када е Господ
одлазио из ерихона, ишао е кроз заорданску област Переу, а
за им пое народ многи, кои е као и Он ишао у ерусалим
на празник Пасхе. Седеи поред пута и просеи милостиу
слепци су почели да вичу: Помилу нас Господе, Сине
Давидов. Ови повици сведоче о ихово живо вери у Исуса
Христа као у Месиу. Народ их е утишавао да не би
узнемиравали Исуса Христа, вероватно због тога што е
Господ у то време казивао неку поуку народу. Господ их е
питао шта они хое од ега и добивши одговор: да се отворе
наше очи, додирнуо е ихове очи и исцелио их од слепила,
после чега су они пошли за им. О овоме говоре сва три
синоптика, али само св. Мате говори о двоици слепаца; св.
Марко и св. Лука говоре о едном, при чему св. Марко говори
о чуду с навеим подробностима, наводеи чак и име
исцееног слепца Вартиме, шта значи: син Тимеев. Може
се претпоставити да е едан од тих слепаца био свима познат,
а другог нико ние знао, и он е био неприметан за многе, због
чега га остала двоица синоптика не помиу. Постои ош
една разлика у причама: код прва два синоптика исцеее е
учинио Господ када е изашао из ерихона, а по св. Луки када
е долазио у ерихон. Епископ Михало обашава да реч коу
св. Лука користи, грчк. енгизин означава не улазити, ве
налазити се у близини нечега; према томе натачние би било

258

реи да е чудо Господ учинио, налазеи се близу ерихона
при уласку или при изласку свеедно.

58. Господ Исус Христос посеуе Закхеа (Лк. 19,1-10)

О посети Господа старешини митара Закхеа казуе
само еванелист Лука. Исцеливши слепе, Господ е ушао у
ерихон где е желео да га види веома богати човек по имену
Закхе, кои е био старешина цариника. Закхе е чисто
евреско име и значи чист, праведан. ерихон се прославио
производом и трговином балзама и дужност скупача пореза
била е нарочито важна и у исто време лака и корисна. Закхе
ние био обични скупач пореза, ве старешина коме су били
потчиени митари читавог округа. Назначава се да е он био
богат човек: тако е мало богатих кренуло за сиромашним
галилеским Учитеем. Будуи мали растом, Закхе се попео
на смокву да би бое видео Господа, окруженог мноштвом
народа. Знауи унутраше расположее Закхеа с каквим е
желео да види Господа, да то ние било тек убопитство,
Господ е удостоио дом Закхеа Своом посетом. Велика
радост због тога што се Господ ние гнушао ега, као
грешника, пробудила е савест Закхеа и учинила пуни
унутраши преокрет у егово души. Схвативши да е егова
савест нечиста због присвааа добара, он дае пред свима
свечано обеае, да е одбацити сво грех грамзивости:
Господе, ево пола имаа свога дау сиромасима, и ако кога
нечим оштетих, вратиу четвороструко (Изл. 22,1). На ово
Спасите одговара: Данас дое спасее дому овоме; ер и ово
е (то ест Закхе: речи Господа упуене онима кои су
негодовали што: Господ гостуе код грешнога човека) син
Авраамов, не толико по плоти, ве по духу. Закхеево
покаае е образац истинског покааа, кое се не ограничава
бесплодним сажаеем због учиених грехова, ве тежи да
избрише те грехе супротним добрим делима. Због тога се
еванее о Закхеу увек чита пред прву припремну недеу
Великог Поста о митару и фарисеу.


259

59. Прича о десет кеса блага, или о талантима
(Лк. 19,11-28 и Мт. 25,14-30)

Налазеи се ош у Закхеевом дому, Господ е
испричао причу о десет кеса блага, коа има много сличности с
причом о талантима код еванелисте Матеа. При сво
ихово велико сличности, измеу тих прича постои и
суштинска разлика; притом, како се види из еванеа по
Матеу, прича о талантима била е испричана знатно касние у
вези са беседом о еговом другом доласку, крау света и
Страшном суду. Тим више, основна идеа обеу прича е една
иста, и због тога их можемо посматрати паралелно. У причи о
десет кеса сребра реч е о човеку високог рода, кои одлази у
далеку зему да прими цартво и поново се врати. Слика узета
из живота царске власти у удеи. удески цареви су морали
отпутовати ради примаа царског достоанства у Рим. Тако е
чинио Архела, син Ирода Великог, тако е поступио и Ирод
Антипа, тетрарх Галилее. У причи о талантима реч е о човеку
кои одлази у туину. У обе приче под тим лицем подразумева
се Христос, од Кога су многи евреи очекивали остварее на
земи славног Царства Месие. У причи о десет кеса господар
дае десеторици слугу десет кеса (мина) свакоме по мину.
Мина 100 драхми, око 25 рубаа. У причи о талантима
господар е одлазеи предао слугама све свое благо,
уручууи свакоме онолики део са коим би он могао да буде у
чину управитееа. едан талант е око 60 мина. На крау, у обе
приче под слугама се подразумевау ученици и следбеници
Христови, кои добиау од Господа, како исте дарове, тако и
споаша блага, коа су они дужни да искористе и умноже у
славу Божу, на корист ближима и на спасее душе. Дае, у
причи о минама налазимо ситуациу кое нема у причи о
талантима. Граани су замрзели племенитог човека и послали
су за им изасланство, рекавши: неемо да он царуе над
нама. Ова црта описуе недавни случа с Архелаем, кои е
отишао у Рим. удеци кои га нису волели, послали су за им
изасланство од 50 уди, молеи да он не буде поставен за
цара, иако узалуд. У односу према Господу Исусу Христу овде

260

се има у виду одбацивае од евреског народа, као свог
Месиу, али узалуд, ер Он е остао, како ихов, тако и
читавом свету цар и Судиа, кои е тражити од слугу своих
дуг и казние оне кои не признау егову власт. Под
повратком господара, у обе приче подразумева се други
долазак Христов, када е сваки дати одговор на Страшном
суду, како е искористио од Бога дарове и добра. Они кои су
умножили свое мине и таланте удостоили су се похвале и
добили су сваки по свом труду награду. Она кои е сакрио
сво талант бие осуен као зли и леи слуга, не желеи да се
труди над датим му даровима милости Боже, у коме е
благодат Божа остала бесплодна. Када леиви слуга осууе
свога господара с мржом то е самооправдае грешника, кои
е због греховности изгубио осеа синоветва према Богу и
представа Бога строгим и неправедним. Ко добро управа
своим добрима умножие их; ле и немаран лишие се тога
што има. Због тога: Свакоме кои има дае се, а од онога кои
нема, узее се и оно што има. Прича о минама завршава
претом суровог кажаваа евреског народа због
непризнаваа Господа Исуса Христа Месиом. Завршивши
причу, Господ е наставио дае према ерусалиму.

60. Васкрсее Лазара (н. 11,1-46)

О овом догаау говори само еванелист ован.
ош у време боравка у Переи, Он е добио вест о болести
еговог военог друга Лазара, кои е живео у Витании са
своим сестрама Мариом и Мартом. Ова породица била е
нарочито блиска с Господом, и Он е, одлазеи у ерусалим,
посеивао Лазара, да би тамо одахнуо од буке гомиле коа е
стално ишла за им и од лукавих питаа кижевника и
фарисеа. Сестре су послале Господу вест да: болуе она кога
ти убиш, у нади да е сам Господ пожурити к има и
исцелити болесника. Али Господ не само да ние пожурио, ве
е остао на том месту где е био ош два дана, рекавши да ова
болест ние на смрт, него на славу Божу, да се Син Божи
прослави кроз у. Господ е знао да е Лазар умрети, и ако е

261

рекао да егова болест ние на смрт, то е због тога што е
намеравао да га васкрсне. Прошла су два дана како е Лазар
умро и Господ рече ученицима: Хадемо опет у удеу. Господ
указуе не на Витаниу, ве на удеу као ци иховог
путоваа да би изазвао ему видиву и у срцима ученика
уврежену мисао о опасности коа му прети у удеи. Овим е
Господ желео да им укорени мисао о неопходности и
неизбежности страдаа и смрти иховог Учитеа. И заиста су
ученици изразили страх због ега, помиуи да су ош
недавно удеци хтели да га убиу камеем у ерусалиму. На
ово упозорее ученика Господ одговара алегориском
реченицом, узетом из ситуацие у коо су се налазили у то
време. То е било, вероватно, рано утро, при изласку сунца:
Они су имали 12 дневних часова за свое путовае. У току тог
времена могуе е путовати без опасности: опасно би било да
се путуе после заласка сунца, ноу, али за то нема боазни, ер
до Витание се може дои пре заласка сунца. У духовном
смислу то значи: време нашег земаског живота одреено е
вишом Божанском воом, и док се то време продужава,
можемо наставити без страха путем, испуавауи дела на коа
смо позвани: безбедни смо, ер нас Божанска воа чува од
сваке опасности, као што сунчева светолост чува оне кои
ходау дау. Опасно би било ако би нас у нашем делу затекла
но, т. када би, упркос вои Божо, мислили да наставимо
нашу делатност: тада би се спотакнули. У односу према Исусу
Христу ово значи да се живот и дело Господа Исуса Христа
нее завршити рание од одрееног часа, и због тога ученици
не треба да се плаше опасности коа му прети. Завршавауи
сво пут у светлости вое Боже, Богочовек не може бити
изложен непредвидиво опасности. Обаснивши ово, Господ
указуе на ближи ци путоваа у удеу: Лазар, приате
наш, заспао е, но идем да га пробудим. Смрт Лазара Господ
назива сном, како то чини и у другим сличним случаевима
(уп. Мт. 9,24; Мк. 5,29). За Лазара е смрт заиста била као сан
због ене кратковремености. Ученици нису схватили да
Господ говори о смрти Лазара, примивши на знае оно што
им е рание речено, да ова болест ние на смрт: они су

262

претпоставали да е Господ дои и чудесно га исцелити. Ако
е заспао, устае, речено е да би задржали Господа од пута у
удеу: нема потребе ии ако е болест примила среан обрт.
Тада Господ отстраууи сваки приговор ученика и желеи
да истакне неопходност да се иде у удеу, каже отворено:
Лазар умре. Због тога Исус додае да се радуе због их,
апостола, што ние био у Витании док е Лазар боловао, ер
обичо исцеее не би могло да оача веру у ега као
предстоее чудо васкрсее из мртвих. Одлучно прекраууи
разговор, изазван страховаем ученика, Господ каже: Хадемо
к ему. Премда е неодлучност била побеена, страхови
ученика нису нестали, и едан од их, Тома, звани Дидим, што
значи Близанац, изражава ова страховаа на веома потресан
начин: Хадемо и ми да помремо с им, т. ако га е немогуе
одвратити од пута, зар емо га оставити. Поимо и ми у смрт
за им. Када су се они приближили Витании, показало се да
Лазар ве четири дана лежи у гробу. А Витаниа беше близу
ерусалима око педесет стадиа, око две и по врсте, пола
часа хода, речено е због тога да би се обаснило на кои начин
е у дому Марте и Марие у немногоудном селу било толико
уди. Марта, као она коа е била стариа, чувши о доласку
Господа, пожурила му е у сусрет, не казавши о томе своо
сестри Марии, коа дома сеаше, у велико тузи, примауи
утеху за братом своим. С тугом говореи, она ние укорила
Господа, ве е изражавала жаее што се тако догодило:
Господе, да си ти био овде, не би умро брат мо. Вера у
Господа коа е у о осеа да ние све изгубено, да се може
догодити чудо, мада ово директно не исказуе, ве говори: и
сада знам да што год заиштеш у Бога, дае ти Бог. На ово
Господ директно каже: Васкрснуе брат тво. Како би
проверила не греши ли она и желеи да побуди Господа да
поасни те речи да би могла асно да схвати о каквом
васкрсеу говори Господ, о чуду ли, кое Он намерава сада да
учини или о општем васкрсеу мртвих на крау света, Марта
каже: Знам да е васкрснути о васкрсеу у последи дан.
Марта исказуе веру у то да е Бог испунити сваку молбу
Исусову: према томе, у о ние било вере у Самога Исуса као

263

свемогуег Сина Божег. Због тога е Господ узводи до такве
вере, усредоточууи е на Себе: а сам васкрсее и живот;
кои веруе у мене ако и умре живее. И сваки кои живи и
веруе у мене нее умрети вавек. Смисао ових речи е ова: у
Мени е извор оживотвореа и вечног живота: према томе а
могу ако хоу да васкрснем твога брата и сада пре обеаног
васкрсеа. Варуеш ли ово? Пита затим Господ Марту и
добиа потврдан одговор, да она веруе у ега као у Месиу
кои долази у свет. По нарееу Господа, Марта е затим
пошла по своу сестру Мариу, да би и у довела Господу.
Како е она позвала Мариу тано, тако да удеци кои су е
тешили нису знали куда она иде и пошли су за ом, мислеи
да е пошла на Лазарев гроб да плаче онде. Мариа е са сузама
пала пред ноге Исусове говореи исто што и Марта. Вероватно
су оне у своо тузи често говориле да ихов брат не би умро
да е ихов Господ и Учите био с има, и ево, не
договаруи се, оне изражавау своу наду на Господа едним
истим речима. Господ се потресе у духу и сам се узбуди при
призору туге и смрти. Епископ Михало претпостава да се та
туга и узнемирее Господа обашавау присуством удеаца
кои су неискрено плакали и горели злобом против ега, кои
е дошао да учини толико велико чудо. Ово чудо Господ е
хтео да учини да би пред еговим предстоеим страдаима
дао могуност Своим наприатеима да се предомисле,
покау и поверуу у ега: уместо тога они су се ош више
разгорели мржом према ему и одлучуу да га и формално и
коначно осуде на смрт. Савлаууи у Себи узбуее духа,
Господ пита: Где сте га метнули? Питае е било упуено
сестрама умрлог. Богочовек е знао где е погребен Лазар, али
обраауи се удима поступио е удски (бл. Августин).
Сестре одговарау: Господе дои да видиш. Исусу ударише
сузе и то е, на крау, део егове удске природе. еванелист
дае говори о утиску кои су учиниле те сузе на присутне.
едни су били потрешени, други злуради: Не могаше ли ова
кои отвори очи слепоме учинити да и ова не умре. Да е
могао, на крау, убеи Лазара, не би допустио да умре, а како
е Лазар умро, ние могао, и због тога плаче. Гушеи у себи

264

осеае туге, због злобе удеаца, Господ е пошао ка
Лазаревом гробу и рекао да склоне камен. Гробови у
Палестини су правени у виду пеине, чии е улаз затварао
камен. Отварае тих пеина било е у краем случау, и то
дуго након погреба, а не тада када се труп ош распадао. У
топло клими Палестине распадае тела после смрти почие
брзо, због чега су удеци сахраивали свое умрле истога дана
када су умрли. Четвртог дана распадае е достигло такав
степен да чак верууа Марта ние могла да се уздржи да се не
обрати Господу: Господе, ве заудара, ер е четири дана у
гробу. Помиуи о шта е рание рекао, Господ каже: Не
рекох ли ти да ако веруеш видееш славу Божу? Када е
камен био склоен, Господ подиже очи Свое к небу и рече:
Оче, благодарим ти што си ме услишио. Знауи да егови
неприатеи приписуу егову силу власти демонско, Господ
е том молитвом хтео да покаже да Он твари чудеса у сили
Свога пуног единства с Богом Оцем. Лазарева душа вратила
се у тело, и Господ е громким гласом викнуо: Лазаре, изии
напое. Громки глас овде изражава решеност вое, коа е
уверена у неприкосновено повиновае, или као да би
пробудио заспалог. Чуду васкрсеа додато е ош едно чудо:
увиен по рукама и ногама погребним повоима Лазар е
узмогао сам да изае из пеине, после чега е Господ наредио
да га разреше. Подробност овог догааа сведочи да га е писао
очевидац. Као резултат тога збила се уобичаена подела меу
удецима: многи су поверовали у ега, други су отишли
фарисеима, еговим злим неприатеима, очито с мржом и
злим намерама да кажу шта се догодило.

61. Договор Синедриона да убиу Господа Исуса
Хрсита
(н. 11,47-57)

Вест о чуду толико е погодила неприатее
Господа, да су се првосвештеници и фарисеи тренутно
сакупили као врховни удески суд Синдерион. Меу собом
они се нису устезали да говоре отворено и зато су директно

265

поставили питае, што да учине да би сачували своу власт и
сво утица на народ. Они признау чудеса Господа као
истинска чудеса, али изражавау боазан да може дои до
побуне, а то е Римани искористити да унизе и ову сен
удеске самосталности, какву су ош имали. Судбоносна лаж
таквог суеа састои се у томе да они нису признали Господа
Месиом, пошто ние одговарао иховим изокренутим
представама о Месии, исказууи боазан да Он може постати
воа побуне и тиме навуи несреу на цео народ. А едан од
их, по имену Каафа, кои оне године беше првосвештеник
то не значи што и архиере указуе да су првосвештеници
удески бирани на годину и да су често смеивани, што е
зависило од римског управитеа удее, рече им: Ви не знате
ништа. Нити помишате да е за нас бое да едан човек
умре за народ, а не да сав народ пропадне, одн. треба
предупредити могуност таквог опасног за удеце устанка
против Римана са Исусом на челу и због тога треба убити
Исуса. Овде Каафа узима на себе маску ревнитеа за народно
добро и налази оправдае замишеном убиству у
околностима државно националне политике. еванелист
ован указуе у тим речима Каафе на егово невоно
пророчаство о томе да Господ Исус Христос треба да умре за
уде, т. да пострада за искупее човечанства.
Првосвештеници, као весници вое Боже, били су као
посредници измеу Бога и уди, и као такви пророковали су
чак невоно, што се у датом случау догодило чак с таквим
првосвештеником какав е био Каафа. Само Каафа говори
едино о удеском народу, а Христос е умро за спасее и
сабрае у Цркву Своу и незнабожаца, као деце Боже
расеане по Свету. Била е донета одлука да се убие Господ,
као крае решее, и дато е нареее да се Исус ухвати.
Сазнавши за договор Господ е отишао из Витание у град
ефрем у близини ерихонске пустие, ер ош ние дошао час
еговог страдаа. Као истинско аге Пасхално, Он е требао
да умре на Пасху и птитом достоанствено, а не тано, како е
желео Синедрион, боеи се народа (Мт. 26,4).


266


62. Вечера у Витании у Лазаревом дому (н. 12,1-11)

Ова вечера била е зготовена шест дана пре
Пасхе и разликуе се од оне вечере, коу описуу прва два
еванелиста и коа е била два дана пре Пасхе у дому Симона
губавог. Она е била у дому васкрслог Лазара. На ово асно
упууе то да е Марта, сестра Лазарева, служила на о, а сам
Лазар е био едан од оних што еаху с им за трпезом. На
то вечери Мариа е помазала ноге Господу скупоценим
миром, док е на вечери, коу описуу прва два еванелиста,
Господу помазала миром главу нека жена, по предау
грешница (што се помие код нас у богослужеу на Велику
Среду, када се помазае помие). По еванелисти овану,
само е уда замерио Марии због скупоценог мира, по двоици
еванелиста и други ученици. Нема ничег невероватног у
томе да е Господ био двапут помазан миром: Мариа е
учинила то из осеаа дубоке захвалности због васкрсеа
брата, а жена грешница у знак свог покааа, осеаа
некористоуба, због чега о е и обеана велика награда: о
е речено више него Марии. Мариа е сачувала ово миро,
вероватно од погреба свога брата Лазара, као у пророчком
виеу.







267

ДЕО ТРЕИ

Последи дани земног живота Господа Исуса Христа

1. Улазак Христа у ерусалим
(Мт. 21,1-11; Мк. 11,1-11; Лк. 19,29-44;н. 12,12-19)

О овом великом догаау, кое е као предворе
страдаима Христовим, ради нас уди и ради нашег спасеа,
излажу веома темено сва четири еванелиста, св. ован
крае од прва три.
Господ Исус Христос ишао е сада у ерусалим да
би се испунило све што су о ему, као о Месии, писали
пророци: Он е ишао да би испио чашу искупитеских
страдаа, да да душу Своу за избавее многих и да затим
уе у славу Своу. Због тога е у потпуно супротности, како се
односио према Себи Господ рание, ему било благоугодно да
сво последи долазак у ерусалим одликуе посебним
достоанством. Прва три еванелиста преносе нам
подробности коима е праена припрема за свечани улазак.
Када се Господ с ученицима окружен мноштвом народа, кои
га е пратио од Витание и сретао на путу, приближио гори
Маслинско, Он е послао два своа ученика у село кое се
налазило пред им с поруком да доведу магарицу и магаре с
ом. Гора Маслинска или Елеонска, назива се тако по
мноштву маслина кое расту на о (елеа маслина). Она се
налази источно од ерусалима и одвоена е од ега потоком
Кедроном, кои лети готово сасвим пресахне. На западно
падини горе, окренуто ерусалиму, налазио се врт назван
Гетсимански. На источно падини лежала су два села, коа
помиу св. Марко и Лука Витфага и Витаниа (св. Мате
говори само о прво). Са горе Маслинске пружао се предиван
поглед на све делове ерусалима. Из Витание ка ерусалиму
било е два пута: едан е обилазио маслинску гору са уга,
други е ишао преко самог врха горе: последи е био краи,
но тежи и неугодан. У Палестини е било мало коза и
користили су се искучиво за воску. За домаи обилазак и

268

путовае употребавале су се камиле, муле и магарци. Сести
на коа било е символ рата, сести на мулу или магарца
символ мира. У време мира и цареви и народне вое ахали су
на овим животиама. На та начин улазак Господа Исуса
Христа у ерусалим на магарету био е символ мира: Цар мира
улази у своу престоницу на магарету символу мира.
Интересантно е да су власници магарице и магарета, на реч
Господа, одмах дали свое животие када су апостоли рекли за
Кога их узимау. Примеууи необичност тог догааа, св.
Златоусти каже да е Господ хтео тиме да да на знае да е Он
могао да нареди злим удецима када су дошли да га ухвате и
учинити их немонима, али ние желео то. еванелисти Мате
и ован указуу да е ово било испуее пророштва
Захариевог кое они и наводе, али у скраеном виду, а кое е
у целости овакав: Радуе се много, кери Сионска, подвику,
кери ерусалимска;ево, цар тво иде к теби, праведан е и
спасава, кротак е и аше на магарицу (кои е обично ишао
под армом)и на магарету (Зах. 9,9). Ово пророштво е блиско
пророштву Исаиином, из кога св. Мате узима прве речи:
Кажите кери Сионско: Ево Спасите тво иде; Ево
плата е егова код ега и дело егово пред им (Ис. 62,11).
Схвативши величину ових тренутака, апостоли су се сами
старали да украсе ова улазак достоанственошу; они су
покрили магарицу и магаре своим хаинама, кое су требале
да замене златоткане покрове, коима су украшавани царски
кои. И посадише га на их, то ест на хаине. Господ е
ахао, како се асно види из казиваа св. Марка, Луке и ована,
на магарету, а магарица е ишла поред. А народ веома многи
простираше хаине свое по путу, следеи пример ученика,
а други, немауи горих хаина, из сиромаштва, резаху
грае од дрвеа и простираху по путу, да би пут начинили
меким и приатним за магаре и на та начин послужили и
одали част Ономе Кои седи на ему. Спаауи казиваа свих
еванелиста може се извуи следеи приказ: А када се Он ве
приближи подножу горе Маслинске (Лк. 19,37), т. када су
се приближили превоу, одакле почие силазак и открио се
дивни призор на ерусалим, поче све мноштво ученика у

269

радости хвалити Бога громким гласом за спасее света,
припремено у Христу, и за сва чудеса коа видеше. Томе св.
ован додае: Многи народ кои беше дошао на Празник,
чувши да Исус долази у ерусалим, узеше гране од палми и
изиоше му у сретее (н. 12,1213). Тако су се среле две
гомиле народа: една е ишла од Витание са Христом, друга од
ерусалима у сусрет ему. Видевши ерусалим са горе у сво
своо лепоти, народ е осетио надахнуе кои е излио у
радосним и громогласним усклицима: Осана Сину Давидову,
благословен кои долази у име Господе. Осана на висини!
Осана у буквалном преводу са староевреског езика значи:
Спаси, дару спасее. Ова израз употребавао се као израз
радости и побожности, подобно данашем: Нека живи. Осана
на висини жеа да се и на небо пренесу као дар Цару
Израиеву, Сину Давидову, ти радосни усклици: Осана.
Благословен кои долази у име Господе значи достоан е
благослова или прославаа Та Кои долази од ехове с
еговим допуштеем, с еговом влашу, као што од
земаског цара долазе посланици и управитеи с пуномоу
да га заступау (уп. н. 5,43). еванелист Марко додае томе
ош усклик: благословено царство оца нашега Давида, кое
долази у име Господе. Царство Давида треба да обнови
Месиа, чии престо стиче вечну власт и власт е се проширити
на све народе. Тим речима синови Израиеви и прославау
Христа, Кои долази да установи ово царство Давидово. Свети
Лука додае ош едан поздрав: Мир на небу, у смислу:
снисходе с неба сва духовна блага и вечно спасее. Свети
ован обашава као разлог овог радосног дочека Господа
велико чудо васкрсеа Лазара, а св. Лука сва егова чудеса.
У овом догаау наша Црква налази посебно устроство Боже
и надахнуе Светога Духа, како о томе говори Синаксар на
Цветну Недеу: Се же бысть языки подвигшу, Всесвятому
Духу. С ове тачке гледишта схватив е одговор Господа, дат
на лукаве и злобне савете фарисеа: Учитеу, забрани
ученицима своим (ер Ти, као и ми, схваташ колико е све то
опасно и неприлично за Тебе) Ако они ууте, камее е
повикати (Лк. 19,39-40), то ест, ово славослове Христу

270

Месии улива у срце и уста Сам Бог, и ако би се успротивили
ово одлуци Божо, тада би бездушно камее заменили уде у
прославау Бога. У овим речима Црква види такое
необично указае на незнабошце, кои су заменили Израи, а
кои е одбацио Христа. Такав смисао има одговор кои наводи
св. Мате фарисеима, кои су негодовали због злобе и на то
што су евреска деца у храму клицала: Осана Сину Давидову
Зар нисте читали: Из уста деце и одочади начинио си себи
хвалу: то ест Сам Бог чини Себи хвалу из уста деце и
одочади (об. Пс. 8,3 Мт. 21,15-16). Видевши град, како каже
св. Лука (19,41-44), Господ заплака над им, т. због егове
скоре пропасти. Занимиво е да када су 70. год. Римани
почели опсаду ерусалима, поставили су сво логор на истом
месту на гори Маслинско, где се налазио у то време Христос
Спасите, и сама опсада почела е нешто пре Пасхе. Када би и
ти знао (као а), бар у ова дан тво (или када доу дани), оно
што е за мир тво. Али е сада сакривено од очиу твоих,
т. упорно затвараш очи да не би видео да одбацууи Мене,
плетеш себи смрт. Ниси разумео времена када е према теби
Бог био милостив и призвао те на спасее преко послатог к
теби Месие, кога си ти отерао, уместо да га послушаш.
Св. Мате сведочи, да када Он уе у ерусалим,
узбуни се сав град толико е велики утисак овог свечаног
дочека.


271

2. Изгон трговаца из Храма
(Мт. 21,12-17; Мк. 11,15-19; Лк. 19,45-48)

Ушавши у ерусалим, Господ се упутио право у
храм и истерао трговце из храма. О томе говоре само прва три
еванелиста, при чему се казивае св. Марка разликуе од
казиваа св. Матеа и Луке тиме што, по св. Марку, Господ
ушавши у храм и просмотривши све, кад би увече, изие у
Витаниу са Дванаесторицом и сутрадан, после проклиаа
смокве, поново ушавши у храм изгна трговце. Овде нема
озбиние противречности: Апостоли се у излагау догааа
нису увек држали хронолошког поретка: за их е често
важниа била логичка веза догааа. Неки допуштау да е
постоало двоструко очишее храма од трговаца: у сами дан
уласка Господа у ерусалим и поново на други дан. Три године
рание, када е Господ дошао на прву Пасху, затекао е двор и
притвор храма претворене у трговине, и изгнао е све трговце.
Следее године Господ е опет дошао у ерусалим на Пасху,
али трговце, очито, ние затекао. На треу Пасху, Господ
уопште ние био у ерусалиму. Када се приближила четврта
Пасха, удеци су ве били узнемирени да ли е дои Исус на
празник, знауи да су старешине ве донеле смртну пресуду,
и мислеи, да се Он нее усудити да дое у ерусалим на авну
смрт, трговци су с допуштеем првосвештеника нагнали опет
у притвор и у двориште храма стада животиа, поставили
тезге с робом, меачнице, кавезе с голубовима, кое су
узгаали за продау сами првосвештеници и почели да тргуу.
Долазак Господа у храм за их е био неочекиван. После тога,
како га е народ достоанствено дочекао узвицима Осана, нико
се ние усудио да му се супротстави, када е Он, као и прве
године Свога служеа почео да изгони оне кои продаваху и
куповаху у храму, и испремешта столове оних што меаху
новце и седишта оних што продаваху голубове. Свети
Марко томе додае ош да Господ ние дозвоавао да ко
пронесе какав суд кроз храм, т. стране ствари кое немау везе
са богослужеем у храму. Очевидно е да су свемо и
величина Божа засиали у том тренутку на лицу Господа, тако

272


да нико ние смео да му се супротстави. Првосвештеници
очито нису смели ништа да предузму против Господа, видеи
како се народ веома диваше науци егово (Мк. 11,18; Лк.
19,47-48).











273

ВЕЛИКИ ПОНЕДЕАК

3. Проклиае бесплодне смокве
(Мт. 21,18-19; Мк. 11,12-14)

еванелисти св. Мате и Марко говоре да е после
свечаног уласка у ерусалим, Господ провео но са своим
ученицима у Витании, а уутру другог дана, идуи опет у
ерусалим, на путу е видео смокву и пожелео да окуси од
ених плодова, али ништа ние нашао на о, мада е она била
оденута лишем и рекао: Да никад не буде од тебе рода до
века. И одмах усахну смоква чему су се необично задивили
ученици. еванелисти говоре да е Господ огладнео и због
тога е тражи плодове. Ово ние потребно истаи, ер е Господ
Исус Христос, по Своо удско природи био подвргнут свим
немоима удског биа, и у свему нам е био подобан, осим
греха. ер Он ние био само Бог, но Богочовек.
Карактеристично е да се Он за задовоее своих удских
потреба никада ние користио Своом Божанском свемои и
силом, ве е прибегавао обичним удским средствима,
одбиауи едном за свагда прво аволско кушае да
претвори камее у хлеб. Свети Марко примеуе да на смокви
ние било плодова, ер ош ние било време. Због чега е тада
смоква проклета? Због тога што е своим изгледом
обмаивала, доводила до забуне. Но на смокви листови се
обично авау после плодова, а ова смоква своим зеленим
изгледом обеавала е путницима плодове, док у ствари, осим
лиша, на о ние било ничега. По учеу Цркве ова смоква е
символ представника и старешина удеске старозаветне цркве
првосвештеника, кижевника и фарисеа, кои су привидно
испуавали закон Божи, а у ствари плодове вере нису
доносили. Господ их е осудио на исушивае као казну за
ихово лицемере и предсказао, како дае видимо, да се узме
од их Царство Боже, и да се да народу кои доноси
плодове егове (Мт. 21,43).

4. Жеа елина да виде Исуса Христа и беседа поводом

274

тога
(н. 12,20-50)

После свечаног уласка Господа у ерусалим,
вероватно другог дана, апостолу Филипу пришли су елини и
молили га, говореи: Господине, хоемо да видимо Исуса.
елини значи посебно Грци, али тако су називали у удеи све
незнабошце. Очито е да су то били такозвани прозелити, у
удеску веру обраени незнабошци. Филип е пренео ову
молбу Андреу. Природно, ер су Филип и Андре били едини
ученици Господа кои су носили грчка имена. У Декапоу е
живело неколико Грка, а како е Филип био родом из Витсаиде
Галилеске, могуе е да су му се обратили Грци кои су га
познавали. Обраае са господин показуе да су се ови елини
с посебним поштоваем односили према ученику тако
знаменитог Учитеа. Речи: Хоемо да видимо Исуса указуу
не на просто убопитство, ер видети га могли су увек, када е
шетао по двору храма и поучавао. Очевидно е да су ови
елини желели веу блискост с Господом, желеи да говоре с
им. Епископ Михало претпостава да су они дошли да
предложе да проповеда у ихово земи, знауи о злоби
кижевника и фарисеа према ему, како е то учинио, по
предау, едески цар Авгар. У сваком случау, у овоме се
огледала тежа незнабожаца да уу у наавено Царство
Христово ово е био први предвесник обрааа Христу
читавог незнабожачког света, као резултат егових крсних
страдаа искупитеске жртве за грехе читавог човечанства.
Ето због чега е ово обраае елина подстакло Господа да се
погрузи мишу у предстоеа страдаа и дубоку идеу Свога
крста. Овим се и обашава то што су из егових уста
излазиле надахнуте речи, кое нам доноси само еванелист
ован.
Дошао е час да се прослави Син Човечии. Кои
е то час? У односу према самом Христу то е час егових
крсних страдаа, смрти и васкрсеа, у односу према кнезу
овога света аволу, као час еговог изгнаа, у односу према
удима, као час иховог прилажеа Христу, подигнутом на

275

крст. Господ овде Себе назива Сином Човечиим, указууи
тиме да е Он дошао да понесе страдаа и смрт као човек, да
би ушавши у славу Своу као Богочовек и кроз то привукао
Себи читаво човечанство. Како у природи смрт ние увек
узрок унижеа, ве бива почетак новог живота, слично
пшеничном зрну, кое као да умире у земи да би се
умножило, тако и егова смрт постае почетак новог живота,
умножавауи следбенике еговог Цартва на Земи. Тако и
следбеници Господа не треба да се бое смрти (убе живот
сво), ве морау да би стекли живот вечни жртвовати сво
земни живот. Човечанска природа Господа, исто тако,
узбуивала се због предстоеих страшних страдаа: Сада е
душа моа узбуена. Ова почетак борбе измеу човечанске и
Божанске природе Христове, достигао е своу навеу силину
у Гетсиманском врту. Човечанска природа побууе на
молитву: Оче спаси ме од часа овога, али Божанска природа
одмах побеуе узнемирее, побуе да се моли: Оче, прослави
име свое, т. да се сврши оно због чега доох на зему. Као
одговор Сам Отац небески е укрепио Свог убеног Сина на
предстоеи подвиг, загрмевши с неба: И прославих и опет у
прославити, т. прославио сам га многоброним делима,
знацима и чудесима, и поново у прославити кроз предстоеа
страдаа на крсту, смрт и васкрсее. Утисак овог небеског
гласа ние био еднак за све, што се обашава нееднаким
духовним стаем слушаоца. уди, кои нису веровали у
Христа, говорили су да е то само гром, други, да то Анео
говори ему. Господ одговара на та погрешна тумачеа,
обашавауи да е ова глас био народа ради, да би сви
поверовали у ега, уразумели се макар у ово последи час
еговог живота на земи, ер долази час суда над кнезом
овога света аволом и егово изгнае из душа удских.
Кнезом овога света аво назива се на многим местима Речи
Боже као владар свега неверууег и ратууег човечанства
против Христа. И када а будем подигнут са земе, све у
привуи себи распее Господа, а затим и вазнесее на небо
повлачи за собом обраае Господу читавог човечанства.
Народ схвата да под вазнесеем са земе Господ схвата Своу

276

кончину, и због тога изражава своу недоумицу ко е тада
владати на земи, ер е о Месии владало мишее као цару
земаском, кои е владати на земи вечно. На ово их Господ
упозорава да они искористе време, док се Он Светлост
свету налази ош с има и поверуу у ега, и отишао е од
их, вероватно на гору Маслинску или у Витаниу, где е
проводио нои, поучавауи дау у храму. еванелист дае
са тугом размиша о узроку невера удеаца у Господа,
указууи на то да су о том неверу предсказали ош пророк
Исаиа (53,1 и 6,910), као о окамеености срца изабраног
народа.
Узрок
неприатеству
према
Господу
претпоставае славе удске слави Божо. У закучку св.
ован наводи последе речи Господа удецима у храму, о
томе да Он ние дошао да спасе свет и Реч егова судие
удима у последи дан, ер те речи нису ништа друго, него
заповести удима Самога Оца небескога.

ВЕЛИКИ УТОРАК

5. Осушена смоква и поука о снази вере
(Мт. 21,20-22; Мк. 11,20-24)

Свети Марко подробние и прегледние, него св.
Мате, описуе догаае проклиаа бесплодне смокве. Он и
говори да су, ве другог дана очито када е Господ поново
ишао с ученицима из Витание у ерусалим тим истим путем,
као и рание, ученици обратили пажу на то да се смоква
осушила. Као одговор на дивее ученика због тога, Господ
их поучава о сили вере, говореи, да ако они имау веру у Бога,
превлаууи све суме, могу творити ош веа чуда: Ако
речете и гори ово: дигни се и баци се у море, догодие се. У
примеру горе, на крау, представа се да вери слободно од
суме ништа ние немогуе. Због тога и у молитви треба за
све молити с вером, да би добили. Свети Марко додае томе
у 2526 ст. да е услов за делотворну молитву опрошта
ближима. Непраштае есте увреда убави Боже, и због

277

непраштаа не може бити нити истинске, чврсте вере, нити
делотворне молитве.

6. Беседа у храму: одговор Господа старешинама, ко
му е дао такву власт (Мт. 21,23-27; Мк. 11,27-33, Лк.
20,18)

Када е Господ поново дошао у храм и почео
да, по обичау, поучава, приступили су му првосвештеници и
старешине с лукавим питаем: Каквом власти то чиниш, и
ко ти даде ту власт?, т. какво право има Он да одлучуе у
храму да изгони трговце и да учи. асно е да ово ние питае
уди кои желе да знау истину, ве лукаво испитивае. Као и
увек злобни неприатеи Господа хтели су да га улове у речи.
Али Господ не одговара директно на ихово подмукло
питае, ве их е Сам уловио у речи. Он их пита: Крштее
ованово, да ли би с неба или од уди. Питае о овановом
крштеу било е у исто време питае о еговом пророчком
достоанству и о еговом Божанском послау. ован е
сведочио о Исусу као о Месии, Сину Божем, Кои узима на
себе грехе света. Признати ега за посланика Божег значило
би признати Исуса за Месиу, и тада би се само од себе
разрешило питае каквом власти Исус твори то, што е
раздражило удеце. Испитивачи су доведени у тешкоу,
знауи да е народ поштовао св. ована као пророка, и боали
су се да е их народ каменовати, ако кажу да ован ние
пророк. Признауи отворено ована за пророка, значило е
признати и егово сведочанство о Исусу као Сину Божем. И
нису се усуивали да дау одреени одговор, рекавши: Не
знамо. Такав Синедрион, кои ние могао да донесе асан
одговор на тако важно питае, показао се неспособним и ние
заслужио одговор Господа. Због тога, Господ одговара: Ни а
вама неу реи каквом власти ово чиним. Али ово одбиае
било е и одговор, ер они су коначно добро знали каквом
власти Господ делуе, али свесно су се противили то власти.
Сва три синоптика говоре о овом разговору савршено складно
меу собом.

278


7. Прича о двоици синова (Мт. 21,28-32)

Наставауи дае разговор са има, Господ им
е испричао причу, желеи да они сами за себе донесу одговор.
едан човек е имао два сина како се дае види, под човеком
подразумева се Бог, под првим сином митари и блудници,
уопште грешни уди, а под другим сином кижевници и
фарисеи, т. сви кои себе сматрау праведницима. Иди данас
ради у винограду моме: под виноградом подразумева се
Црква, а рад у ему дела побожности, испуее заповести
Божих. На захтеве Боже грешник одговара: Неу самим
своим животом, али затим се кае, како су се покаали митари
и блудници, после проповеди ована Крститеа, и почели да
испуавау воу Божу. Фарисеи и лажни праведници говоре:
Хоу, то ест на речима испуавау воу Божу, а на делу не,
ер не примау проповед Господа о покаау. Не схватауи
смисао приче испитивачи природно на питае Господа, кои е
од двоице испунио воу оца, одговарау: Први. Тада Господ
открива значее приче, усмерено против их. Он им указуе
да ти уди кое они презиру као грешнике бивау достонии,
због чега е уи у Царство Месие Цркву Христову.

8. Прича о злим виноградарима
(Мт. 21,33-46; Мк. 12,1-12; Лк. 20,9-19)

Ову причу преносе нам сва три синоптика потпуно
еднако. Неки домаин, под коим се подразумева Господ Бог,
посадио е виноград, под коим треба схватити старозаветну
цркву. Поставио е ограду, односно закон Мосиев и уопште
све да би се сачувао изабрани народ Божи од утицаа
незнабожаца; ископао е у ему пивницу басен или аму, у
коу е сакупао сок, изградио е кулу, коа означава утврее
и коа чува виноградаре од разбоника и животиа. Под
пивницом и кулом св. Оци разумеу олтар и храм.
Начинивши све ради добра виноградара, домаин га даде
виноградарима, какав е био обича, с тим што е они сав рад

279

или у извесно количини давати домаину. Под виноградарима
подразумевау
се
удески
главари,
првенствено
првосвештеници и чланови Синедриона. И отиде: значи да е
Господ поверио сву власт над евреским народом, с тим да му
они принесу плод свог стараа показууи да су васпитали
народ, онако како е требало, у духу закона Божег. Након
неког времена домаин е послао слуге, под коима треба
схватити пророке. Али зли виноградари, похваташе слуге
егове, еднога избише, а еднога убише, а еднога камеем
засуше тако су поступали главари удеског народа с
посланим Божим пророцима. Они су управали народом не
бринуи о еговом духовном напредовау и претпоставали
су своу личну корист и интерес, због чега су с мржом
убиали пророке Боже, кои су их потсеали на ихове
обавезе (ер. 44,46 и 2. к. Днев. 24,20; Нем. 9,26). На крау,
домаин е послао к има Сина Своега (по Марку единога и
военога); последи необични посланик Божи удеском
народу био е Сам единородни Син Божи Господ Исус
Христос. Ово е наследник, рекоше зли виноградари, ходите
да га убиемо и наше е бити наследство. Господ Исус
Христос назива се наследником у том смислу што му е све
предао Отац егов (Мт. 11,27). Првосвештеници и удеске
старешине решили су да га убиу да се не би лишили свое
власти над удеским народом. И ухватише га, па изведоше
напое из винограда, и убише тако су старешине удеске
убиле Господа Исуса Христа, извевши га из ерусалима, кои
е био свето средиште старозаветне цркве, иза зидова егових.
Завршавауи причу, Господ е желео да слушаоци сами
донесу закучак, што су они и учинили, по св. Матеу, а по св.
Марку, Господ е са Свое стране потврдио тачност пресуде.
По св. Луки, првосвештеници и старешине схватиле су да се та
пресуда односи на их, па су рекли: Не дао Бог да се то с
нама догоди. Под доласком домаина треба схватити Други
Долазак Христов, ер се дае говори о томе, што е Он, т. Бог,
виноград дати другим радницима (према томе, земаски
живот уди наставие се), а разорие се ерусалим, укинути
првосвештеничка служеа и власт Синедриона и важност

280

кижевника и фарисеа. Тада е на рад у винограду Божем
бити позвани други виноградари апостоли и ихови
наследници, пастири Христове Цркве. У закучку приче
Христос на Себе примеуе 2223 стих 117 пс. називауи Себе
Каменом, кои су одбацили зидари, или вое удеског народа,
али кои е постао глава од угла поставши краеугаони камен
величанственог здаа новозаветне Цркве. Долазак у свет
Самог Сина Божег било е од Господа, и дивно е у очима
удским. Називауи Себе Каменом, Господ указуе на два
вида уди кои не веруу у ега и кои се због тога
подвргавау казни: едни, за кое е Он бити камен
спотицаа, то ест саблазан, други кои, остауи нераскаани,
с мржом устау против Господа и почиу да се боре против
ширеа еговог Царства. Грех других е веи. Она ко се
спотакне о камен и разбие се, може поново да устане и
оздрави, а на кога он падне означава крау погубност, коа е
пристии све мрзитее Христове. Као резултат такве
непокорности удеаца, првобитно назначених да буду
изабрани народ Божи, отее се од их Царство Боже и
дае се народу кои доноси плодове егове, т. новом народу
Божем свим будуим члановима Царства Божег или Цркве
Христове, кои се овде представау као едан народ нови
Израи. Схвативши дубоки смисао приче до краа
првосвештеници и фарисеи... и настоеи да га ухвате
побоаше се народа могуности народне побуне коа би
заштитила Господа, а кога су сматрали пророком.


281

9. Прича о свадби царева сина (Мт. 22,1-14)

Ова прича е по садржау и основно мисли слична
причи о званицама на вечеру, изложено у 14. глави еванеа
по Луки (1624). Ове приче су несумиво испричане у
различито време. Прича о званицама на вечеру испричана е у
дому фарисеа у суботу, давно пре свог свечаног уласка у
ерусалим, а ову причу Господ е изложио после свог уласка у
ерусалим, навероватние у уторак. Главна мисао приче о
званицама есте та, да се многи ради животних брига одричу
Царства Божег. Прича о свадби царева сина налази се у вези с
причом о злим виноградарима. У обе приче, кое следе една за
другом, говори се о слугама, од коих су едни били
подвргнути увреди, а други убиени, и такое о зло смрти
криваца и убица. И сада, као у прво причи, под сликом званих
треба схватити народ удески, а под царевим слугама
старозаветне пророке. Под истребеем убица и спаиваем
иховог града треба разумети погибао удеског народа и
разарае ерусалима. Позивае на свадбу свих кога сретну
есте призвае у Царство Боже свих уди, кое е следило
онда, када су удеци одбацили апостолску проповед (уп. Дап.
13,46). На свадбу у Царство Боже позивау се сви: и добри и
зли, ер за улазак у ега нису потребни ни светост ни заслуге:
у ега се не позива због дела, ве по милости Онога Кои
позива. Суд установее разлике измеу добрих и злих,
достони да живе у Царству Божем и недостоних бие
касние. Због тога, ко е позван треба да дое достоно свога
зваа, да буде обучен у брачну одеу. У старини цареви и
кнежеви су на Истоку имали обича да дау званицама посебну
свечану одеу, у коо су позвани морали да се поаве на
свечаност. Тако и сваком призваном у Царство Христово дае
се при крштеу светла одеа духовне чистое. Они кои су
одбацили ту одеу и отишли на духовно славе у одеи
упрано гресима, достони су осуде и казне. По тумачеу св.
Златоуста, уи у нечисто одеи значи имати нечисти
живот, лишити се благодати. Због тога е и речено: он е
утао... немауи чиме да заштити себе, он е осудио

282

самога себе и подлегао страшно казни. Као што су оног кои
ние хтео да обуче понуену му од цара одеу изгнали из
блиставо осветене палате, са царске свадбе у васку (крау)
таму где е он од хладное и муке шкргутао зубима, тако е на
Страшном суду бити извргнути из скупа спасених у Цркви
Христово непокаани грешници, заправши своом греховном
нечистотом одеу крштеа. Општи закучак ове приче с
причом св. Луке е: Многи су звани, мало е изабраних
означава то да се у Царство Боже позивау многи, сви кои се
одазову на проповед еванеа, али истински чланови овога
Царства постау не сви позвани, ве само изабрани. Тако, сви
удеци су позвани у Цркву Христову, а тек су малоброни
ушли у у: тачно тако и сви други народи, мада су и позвани
истинских хришана наи е се меу има врло мало.
Саслушавши
ово
посрамее
чланови
Синедриона почели су да се саветуу какве мере да примене
против ега и замислили су да пошау уде, кои би могли
да га улове у речи, да би га лакше оптужили и предали суду.

10. Одговор Господа о порезу есару
(Мт. 22,15-22; Мк. 12,13-17; Лк. 20,20-26)

Измеу своих ученика и иродоваца, приврженика
цара Ирода, коме нису сви хтели да плате порез као
иноплеменику, фарисеи су изабрали налукавие уде кое су
послали Господу Исусу Христу с лукавим питаем: треба ли
дати порез есару или не? Лукаво питае било е раздеено
тако, да ако Господ каже да треба платити порез
незнабожачком импературу кои мрзи удеце, тиме е одбити
од себе народ, а ако каже да не треба, може одмах бити
осуен пред Риманима зато што побууе народ. У питау
испитивача била е сакривена таква мисао: удески народ е
народ Божи кои за свог Цара признае само Бога, и због тога
не може служити страном а ош и незнабожачком цару кои е
противник Богу; према томе, шта да чине давати порез
есару или сачувати неизмерну верност Богу? На ово
питае Господ дае мудар одговор, да е потребно чинити и

283

едно и друго Подате есарево есару, и Боже Богу
испуните свое обавезе како у односу према Богу, тако и у
односу према царско власти, уколико последе не противречи
првоме.

11. Посрамее садукеа на питае о васкрсеу
(Мт. 22,23-33, Мк. 12,18-27, Лк. 20,27-40)

После посрамеа фарисеа с иродовцима, одмах
су дошли Господу садукеи, кои су представали секту
неверууих у васкрсее душе и будуи живот (уп. Дап. 23,8).
Они су водили непрестане спорове са фарисеима, тежеи да
докажу не само да у Мосиевим кигама нема никаквих
доказа о бесмртности душе, ве садрже таква твреа коа
противрече учеу о васкрсеу мртвих, као нпр. закон
ужичества или хевиратски брак. Ова спор су садукеи и
поднели на разрешее Господу Исусу Христу, измисливши
историу о седморици брае, кои су едан за другим узимали
едну исту жену и затим умирали. С ихове тачке гледаа ово
установее закона Мосиевог оповргавало е учее о
будуем животу, ер кога од седморице брае би могла бити у
будуем животу ова жена? Свети Златоусти наглашава
невероватност такве историе, ер су се удеци одликовали
суеверем, и не би брат узео такву жену, чии су мужеви
умирали едан за другим. Господ е дао садукеима мудар
одговор, изобличууи их у томе да они не схватау будуи
вечни живот у коме нее бити ничег страсног, и да е уди
живети другачиим животом, духовним, анелским, него су
као анели на небу. Да уди после смрти пропадау, Бог Кои
се авио Мосиу у купини не би рекао: а сам Бог Авраамов и
Бог Исаков, и Бог аковев, ер Бог ние Бог мртвих, него
Бог живих, ер умрли праоци за Бога су живи и Бог не може
бити Бог онога кои не постои. Свети Лука говори да се ова
одговор чак допао кижевницима, кои се нису могли
уздржати да не кажу: Учитеу, добро си казао. А народ,
видевши посрамее садукеа, задивио се мудрости Исуса.


284

12. Коа е навеа заповест у закону и о Божанском
достоанству Месие (Мт. 22,34-46, Мк. 12,28-37, Лк.
20,40-44)

Сазнавши о посрамеу садукеа, фарисеи су се
сакупили ту у храму на саветовае и решили су да поднесу
Исусу натеже по иховом мишеу питае, о томе коу
заповест треба сматрати првом у закону. Лукавство питаа
постае схвативим ако имамо на уму да су удески
кижевници разликовали у закону вее и мае заповести и
меу има е због тога постоао непрестани спор. едни су
сматрали да е навеа заповест заповест о жртви, други о
суботи, треи о обрезау, и уопште ставили су обредни закон
на прво место. На ово питае Господ е одговорио речима из
Поновеног закона (6,3): уби Господа Бога своега свим
срцем своим, и свом душом своом, и свом снагом своом,
указууи да е то прва и навеа заповест и додае да е друга
слична ово: уби ближега своега као самога себе (Лев.
19,18). Свети Марко додае томе, да е ова одговор довео у
усхиее и самог законика, кои е ускликнуо: Добро,
учитеу, право си казао. егова искреност дирнула е Исуса,
и видевши да се ова грешник може исправити, Господ му
каже: Ниси далеко од Царства Божега. Након свих
узалудних покушаа да ухвате Господа у речи, фарисеи више
нису смели ни о чему да га питау, Он, да би показао да су они
неосведочени у Писму и неискусни због свог лажног схватаа
о Месии, Сам е поставио питае: Шта мислите за Христа?
Чии е син? Ни мало не оклевауи одговорили су: Давидов,
на крау, због тога што е било обеано да е из еговог рода
дои Месиа. И тако, као да им одговара Господ, ви мислите да
е Христос само Човек, али како, дакле, Давид ега у Духу
назива Господом, говореи: Рече Господ Господу Моему:
Седи мени с десне стране... Ако е Месиа Христос само
потомак Давидов, како е Он могао постоати тада, када е
Давид писао о ему, а ако е Он постоао ве тада и Давид
назива ега Своим Господом, према томе, Он ние просто
човек, како су мислили фарисеи, ве у исто време и Бог, то

285

ест Богочовек. Заслепени словом закона и изгубивши куч
за правилно поимае еговог смисла, фарисеи ништа нису
могли да одговоре на ово питае Господа. На та начин
Господ их е изобличио због иховог непознаваа закона, а
истовремено им е дао сведочанство о Свом Божанском
достоанству и вечнобиу. Претрпевши овакав одлучни пораз,
фарисеи се више нису усудили да искушавау Господа
лукавим питаима, а мноштво народа слушаше га радо (Мк.
12,37).

13. Изобличууа реч против кижевника и фарисеа
(Мт. 23,1-39; МК. 12,38-40; Лк. 20,45-47)

Посрамивши фарисее и оставивши их без
одговора, Господ ради заштите Своих ученика и народа од
фарисеског духа износи против фарисеа страшне речи
изобличеа, у коима е изобличио ихове главне заблуде
како у вези учеа, тако и у вези живота. Ове речи у
потпуности доноси само св. Мате, а код св. Марка и св. Луке
наводе се само одломци. Господ е почео беседу речима: На
Мосиеву столицу седоше кижевници и фарисеи, то ест
кижевници и фарисеи су заборавили место Мосиа и
присвоили су себи право да народ уче закону Мосиевом и да
тумаче егов смисао. Све што вам кажу да држите,
држите и творите; али по делима иховим не поступате
овде се фарисеи изобличавау у томе што они, учеи закону,
сами не живе по закону. Вс? то ест све треба схватити с
ограничеем, ер Сам е Спасите неретко изобличавао
кижевнике и фарисее у неправилном схватау и тумачеу
заповести закона. Него везуу бремена тешка и незгодна за
ношее... као велики товар на животие полажу они на
човекова плеа сва многоброна и разнолика правила
Мосиевог закона (уп. Дап. 15,10), сурово тражеи од народа
ихово испуее до последе ситнице, а сами нису били
пример народу. Ако фарисеи и чине нешто од тога што траже
од других, то не чине да Богу угоде, ве да би их видели и
хвалили уди. Они прошируу амалие свое, то ест без

286

потребе, на показ другима, украшавау кожне торбе или скуте,
у кое су чували листие од папируса или пергамента с
изрекама из закона: Изл. 13,1-10; 13,11-17; Пон. зак. 6,4-10 и
11,13-22, и кое су за време молитве привезивали ременима
едан на главу, а други за леву руку. Обича да се носе ти
знаци, произашао е из буквалног схватаа речи к. Изл. 13,9:
Нека ти буде као знак на руци твоо и као спомен пред
очима твоим. евреи су веровали да е их те амалие
сачувати од злих духова. И праве велике скуте на хаинама
своим четири ресе кое су се пришивале на краеве горе
одежде и по рубовима одежде пришивала се врпца плаве бое.
ихово ношее било е дозвоено законом да би се сеали
заповести Божих и да би се евреи разликовали од других
народа (Бро. 15,37-40). Фарисеи су ове речи, по суети,
правили ош китастиим од обичних. И воле зачеа на
гозбама и прва места по синагогама у то време ело се не
седеи, ве полулежеи на дугим и широким астуцима,
наслаауи се на сто, кои е обично био у облику слова П.
Главна или почасна места била су у средини стола и их су
добиали фарисеи: у синагогама су тражили место ближе
катедри. А ви се не зовите учитеи... то значи: не тежите да
вас величау као учитее, оце и наставнике, ер е свим
удима едини Отац Бог, и едини Наставник и Учите
Христос. Ову забрану да се називау учитеима, оцима и
наставницима не треба схватити буквално, како чине
секташи, ер се из апостолских посланица види да ове називе
употребавау сами апостоли, нпр. 1. н. 2,13; Рим. 4,16; Кор.
4,15; Еф. 6,4 и Фил. 2,22; 1. Сол. 2,11; 1. Тим. 5,11; Д. ап. 13,1;
ак. 3,1; Рим. 2,20; 12,71; 1. Кор. 12,28; 12,29; 1. Тим. 2,7; 2.
Тим. 4,3; ев. 5,12 (учитеи) ; 1. Кор. 4,15; ев. 13,7; 13,17
(наставници). Не треба мислити да би апостоли нарушили
дату им заповест Христову, употребавауи ове називе.
Правилние е схватити да се ова заповест односила на
апостоле лично, упозоравауи их да се не преузносе едан
пред другим и сугерише им да су они сви еднаки меу собом,
а ко хое да буде веи треба да е слуга свима. Не треба част
човеку, коа припада само Богу, и поштовати учитее и

287

наставнике саме по себи бескрано, као да ти учитеи и
наставници говоре свое речи, а не речи Боже. Тешко вама
кижевници и фарисеи, лицемери, што затварате
Царство небеско пред удима... зато што сами нисте
поверовали у Месиу Христа и друге одвраате од
спаситеске вере. едете куе удовичке... обмауете
удовице своом привидном побожношу и расипате ихово
имае. Проходите море и копно привлачите прозелите из
незнабожаца, не бринуи за ихово упуивае у истинску
веру, ве их ош више одвраате ружним примером свог
лицемерног живота. Тешко вама вои слепи кои говорите:
Ако се ко куне храмом, то ние ништа, а ко се куне златом
храмовним, крив е: удески учитеи су поделили заклетве
на велике и мале и учили су да е испуавае мале заклетве
необавезно. Заклетва даром или црквеним златом сматрала се
великом, а заклетва храмом или олтаром малом. Господ
указуе да заклиуи се свим тим предметима значи
заклиати се самим Богом, и због тога не треба нарушавати ни
едну од тих заклетви. Тешко вама кижевници и фарисеи,
лицемери, што даете десетак од метвице и од копра и од
кима, а остависте што е претежние у закону; правду и
милост и веру... Фарисеи су за испуее закона о десетку
(Бро. 18,20-24; Пон. зак. 14,22-28), приносили десетак и од
таквих трава, о коима закон не говори због ихове
ништавности. Господ их изобличава због тога што су бринули
за ситнице, оставауи без паже важние, као што е: правда
у судским споровима, милосре према сиромашнима и
пониженима, верност Богу и еговом закону. Оцеуете
комарца а камилу прождирете народна пословица на
Истоку: бринуи се о ситницама а оставши без паже важние,
фарисеи подсеау на оне кои суетно оцеуу комарца палог
у пие, а без страха гутау читаву камилу (хиперболички
речено, наравно), т. допуштау тешке грехове. Чистите
споа чашу и зделу, а изнутра су пуне грабежи и неправде
споо страни сасуда, о чио чистои су се бринули
фарисеи, супротстава се то, да е унутар сасуда храна
добиена лоповлуком и неправедно. Треба се бринути о то

288

унутрашо чистоти, пре свега, да се хлеб насушни стекне
поштеним радом. Ви сте као окречени гробови, т. убеени.
Сваке године 15. дана месеца Адара пеине, кое су служиле
као гробнице, кречиле су се да им се не приближе и не дотакну
их се пролазници, ер е дотицаем гроба човек, по закону,
сматран нечистим током 7 дана (Бро. 19,16). Убеени гробови
изгледали су споа лепо: тако и фарисеи, по споашости,
изгледали су праведни, а у ствари били су лицемери и
безаконици. Господ дае изобличава фарисее, што они
лицемерно зидау гробнице пророцима и украшавау
споменике праведника кое су ихови оци убили. Они поштуу
убиене праведнике, а на самом делу гори су од отаца своих,
чиим се пореклом горде, ер се сакупау да убиу Самога
Господа. Испуните и ви меру отаца своих превазиите ваше
оце у злоделу. а у вам послати пророке послати апостоле и
ихове сатруднике на проповед еванеског учеа; овде
Господ претсказуе како е их прогонити и осуивати удеци,
уподобууи се своим оцима, кои су убиали старозаветне
пророке. Да дое на вас сва крв праведна... будуи зли,
фарисеи е примити на себе одговорност за крв свих
праведних кое су убили, како они сами, тако и ихови преци,
почиуи од крви Авеа кога е убио брат Каин, до крви
Захариа, сина Варахиина, убиеног измеу храма и
жртвеника. едни претпоставау да е то Захариа, кои е, по
нарееу оаса, био убиен камеем у трему дома Господег
(2. Днев. 24,20). Истина, ова Захариа назива се сином одаа,
али е ово можда било егово друго име, како е код евреа
био обича да се има два имена. Неки стари тумачи, као св.
Василие Велики, Григорие Богослов, и др., претпоставау
да е овде реч о оцу св. ована Крститеа. За све преступе, кое
су учинили вое удеског народа, кижевници и фарисеи,
Господ изриче сурову казну: Ето е вам се оставити куа
ваша пуста, што се и испунило након 36 година, када е 70. г.
по р. Хр. Тит Флавие с римским пуковима потпуно разорио
ерусалим. С дубоком тугом говори о томе Господ, указууи
на сву убав према том тврдовратом народу, слично птици
према своим птиима. Неете ме од сада видети док не

289

речете: Благословен кои долази у име Господе овде се
подразумева време другог доласка Христовог, када е чак и
неверууи, против свое вое, морати да прославе егово
Божанство.

14. Удовичина лепта (Мк. 12,41-44 и Лк. 21,14)

О удовичино лепти коа е давно ушла у
пословицу, говоре потппуно сагласно само еванелисти св.
Мрако и св. Лука. У тзв. двору жена налазила се благана, т.
велики округли бокал, у кои е народ ставао прилог храму.
Пред празник Пасхе било е принето посебно много прилога:
свако ко е улазио у храм ставао е нешто у ту ризницу, по
мери своих мои и убави. Многи богати ставали су много,
а сирота удовица приложила е две лепте. Лепта е била
намаа монета, износила е 1/4 копеке; две лепте износиле
су малу римску монету кодрант. Кодрант е 1/2 копеке и 1/4
аса, а 10 аса износи динар 20 копеки. Господ е рекао да е та
сирота удовица приложила више од свих, више не по
количини, ве у односу ених средстава према другима.
Други су давали то у чему нису оскудевали, не дауи од себе
све, а она е приложила последе што е имала, и на та начин
посветила Богу све што е имала.

15. Беседа Господа с ученицима на Маслинско Гори о
еговом другом доласку и свршетку века
(Мт. 24,1-51; Мк. 13,1-37; Лк 21,5-38)

Изашавши из храма Господ се с ученицима упутио
на гору Маслинску. На путу е предсказао разарае храма,
што се и испунило 70. године, када су ерусалим заузели
Римани и претворили га у рушевине, а нешто касние у време
императора Траана уништени су и егови последи трагови.
Не гледауи на жеу римског восковое Тита да сачува храм,
као уметничку вредност, одлука Божа ние могла да се не
испуни: од баке, коу е случано бацио едан римски воник,
храм е изгорео до темеа. С горе Маслинске откривао се

290

прекрасан поглед на ерусалим и храм и ученици насамо с
Господом наставили су започету беседу о ихово будуности.
Христови ученици су претпоставали да е ерусалим остати
до краа века, и због тога су поставили двоструко питае; као
прво: кад е то бити (разарае ерусалима и храма) и какав
е знак твога доласка и свршетка века? Одговор Господа е
такав да не раздваа ова два догааа, како су они мислили. У
пророчком
созерцау
блиски
и
удаени
догааи
представау се понекад као на едно слици, као да се сливау,
посебно ако едан ближи догаа служи као праслика другог
удаениег. Овде е несумиво то што се разарае ерусалима
и ужаси кои е га пратити авау као праслика ужаса кои е
се догодити при крау света, пред Други Долазак Христов. И
заедно с тим Господ дае асно на знае да е егов Други
Долазак и кра века дои не брзо после разараа ерусалима.
Првим знаком приближаваа суда Божег Господ постава
авае лажног христа. Историчар . Флавие сведочи да се
пре пада ерусалима авило мноштво лажних месиа и
превараната. Други знак бие ратови, како блиски тако и
далеки (чуете ратове). Али ови ратови и природне несрее
бие само почетак доласка великог ужаса, кое по своо
тежини Господ пореди са пороаним боловима. Треи знак е
жестоко гоее егових ученика и следбеника, о чему се и
говори у к. Дела апостолска и о чему сведочи историа, као
нпр. гоее за време Нерона и др. Само е име хришанин
било мрско незнабошцима, што е за резултат имало неброено
мноштво мученика за Христа. И тада е се многи
саблазнити, т. отступие од вере у Христа и многи е
предати на смрт своу брау, да би спасили себе. авие се
лажни пророци. У време опсаде ерусалима ови лажни
пророци су обеали удецима помо с неба. Ко претрпи до
краа, та е се спасти ко претрпи све несрее, остауи у
Христу и не поверовавши лажним учитеима, та е
заслужити вечно спасее. Четврти знак приближаваа суда
Божег бие проповед еванеа по читавом свету. еванее
е бити проповедано за сведочанство свим народима, то ест
Христос нее дои пре него што буде проповедано еванее,

291

чиа е проповед бити изобличууе сведочанство на суду
против оних кои су га чули, а нису поверовали. Тада е дои
кра. Ближа слика коа се има у виду есте погибао ерусалима,
али све ове слике указуу на приближавае краа света и
Страшног Суда. Ови знаци заеднички су и за едан и за други
догаа. Тако: 1.) Суд над ерусалимом наступие као
последица еговог безакоа и недостатка убави (охладнее
убав многих због умножеа безакоа); исто тако и кра века
наступие као резултат умножеа безакоа у свету и
недостатка убави меу удима, кои су заборавили да су
браа у Христу; 2.) Као и у последим данима ерусалима,
тако и време пре краа века обележие поава свакавких
лажних учитеа; 3.) ерусалим е пао после тога, када е
Господ учинио све за егово спасее: чуо е еванеску
проповед: тако е и кра света настати када сви народи света
буду оглашени еванеском проповеу, да би на Страшном
суду, слично удецима, били без одговора. Господ дае
набраа посебне знаке у вези пропасти ерусалима. Гнусобу
опустошеа, о коо е предсказао ош пророк Данило у 9,27
то е римска воска коа е носила слике императора и орлова,
коима су одавали божанске почасти, идоли, кое су унели у
полуразрушени храм. Да беже у горе, где е било много
пеина, да се сакриу од Римана. А кои буду на крову, да не
силазе... кровови су били равни, па се могло шетати. У време
несрее они кои се налазе горе треба да беже одмах, не
трудеи се да се спусте доле да узму нешто. Тако и они кои се
налазе у поу треба да беже не враауи се да узму хаине
свое, ер су у поу радили обично без горе одее. Историчар
евсевие сведочи да су ерусалимски хришани заиста и
бежали када су се Римани приближили Пели и другим
заорданским градовима и спасли су се, благодареи томе, од
ужаса кои су пристигли град. Господ убеуе да се моле за то
да ове несрее не наступе у такво време, када е немогуе
далеко бежати. У суботу, по тумачеу удеских кижевника
сме се путовати само 2000 лаката, или око едну врсту. Тада е
бити невоа велика... толико велика да е погинути сви, ако
меу удецима не буде изабраних, оних кои су поверовали у

292

Христа, ради коих е се скратити дани они. Историчар .
Флавие сведочи да су све оне несрее, кое су пристигле
народ од ствараа света, биле мале према онима кое су се
обрушиле на удеце. У току опсаде ерусалима у ему и
егово околини погинуло е више од милион уди. Многи су
умирали од глади, коа е била толико велика, да е една мака
убила и поела свое дете. Много удеаца било е распето на
крст и на та начин испунила се ихова страшна клетва, када
су они тражили од Пилата да распне Господа: крв егова на
нас и на децу нашу (Мт. 27,25). Све ове несрее биле су
испуее пророштва кое е ош Мосие изрекао (Пон. зак.
28,4957). Опсевши ерусалим Тит е напре хтео да принуди
удеце да предау град због глади, али потребе империе
захтевале су брз повратак у Рим, и он е решио да заузме град
на уриш, због чега се и скратило време несрее. Господ затим
поново прелази на питае о Свом Другом Доласку. Поавие
се лажни христоси и лажни пророци, и показае знаке
велике и чудеса... овде се мисли на лажна чудеса, коима е
доводити у забуну и праведнике. Таква чудеса творие, по ап.
Павлу (2. Сол. 2,9-10) и Апокалипсису (13 гл.), антихрист и
егове слуге. Поава Сина Човечиега бие попут муе, за све
непорециво очевидна. Насупрот лажним месиама кои е то
скривати по пустиама, у скривеним собама, истински Месиа
показуе Сво суд над светом, чинеи га присутним свуда где
има духовно мртвих грешника, слично орловима кои слеу
свуда где се налазе трупови. По невои тих дана... беди, коа
е пристигла ерусалим, окончаче се, и уди е се предати
безбрижности, о коо се говори дае (Мт. 24,37-39). Свети
Лука додае томе да е ерусалим газити незнабошци, док се
не испуне времена незнабожаца, одн. од разараа ерисалима
до Другог Доласка Христовог треба да прое доста времена, у
коме е, по учеу ап. Павла, уи пун бро незнабожаца у
Цркву Христову, постауи нови духовни Израи (Рим. 11,25).
И одмах е се тих дана, по невои, сунце
помрачити, и месец своу светлост изгубити ове речи не
указуу толико директно, као у 24 ст. 21. гл. по Луки (о томе да
е ерусалим у току одрееног времена уништити

293

незнабошци), на знатан проток времена измеу разараа
ерусалима и краа века, али, исто тако дау да се схвати да е
после разараа ерусалима наступити потпуно други дани,
кои е превазии свако пореее по страшним догааима, а
кои е се тада десити. Грчки текст овог стиха дае основе за
такву перифразу: Не мислите да е после пропасти ерусалима
одмах уследити Мо долазак и кра света, напротив после тога
е наступити други дани. Тада е се сунце помрачити и месец
своу светлост изгубити, и тд. Код св. Матеа употребена е
реч абие, али оно у Светом Писму обично означава не одмах
овог часа, одмах после, ве: изненада, оедном. Под тим
старопророчким абие, каже еп. Михало, понекад се скривау
читави векови. И силе небеске покренуе се, т. произии е
потрес читавог света. Особеност тог страшног времена описуу
се у 21,2526 ст. св. Лука: и на земи бие мука и невоа
народима у ужасу од хуке морске и валова. Умирае уди од
страха и од очекиваа оног ашто долази на свет. И тада
е се показати знак Сина Човечиега на небу св. Златоусти
сматра да е то бити знамее Крста, кои е се поавити пред
долазак Самог Христа Спаситеа, као што пред земаског
владара износе егову заставу. То е и бити то знамее кое
е изазвати у неверууим у Христа удецима и свим
безбожницима, у тренутном заносу касног и бесплодног
покааа, невони усклик: Благословен Кои иде у Име
Господе. И сви невреници тада е проплакати, видевши
заблуде и живот у тами незнаа. И угледае Сина Човечиега
где долази на облацима небеским са силом и славом
великом. Након гласа таанствене трубе следие васкрсее
мртвих, и анели е сабрати са свих краева земе све уде.
ош Мосие е сазивао удеце на саборе, нареууи да се
труби у сребрне трубе: ова начин прешао е у обича и удеци
су га надае користили (Лев. 25,9; Бро 10,2; Суд. 3,27), због
чега Спасите и употребава ова свим евреима познати
начин, да би означио неко дело Боже, када е у трену анели
сабрати изабране свое од четири ветра, односно са свих
краева земе. Анели е сабрати како изабране за вечну
славу, тако и све кои су чинили безакое (уп. 13,41) за вечну

294

муку. Од смокве научите поуку... како о доласку лета судимо
по гранама смокава, кое су у изобиу расле на Маслинско
гори заедно с маслинама, тако и о доласку краа света треба
судити по тим знамеима времена, коа е наброао Господ.
Ова нарашта нее прои док се све ово не збуде ово е
противставено овде томе, о чему се говори дае у ст. 36.
Разарае ерусалима догодило се ош за време Христових
савременика. Али та израз може се односити и на кра света:
тада под нараштаем овим, како тумачи св. Златоусти, може
се схватити Род оних кои траже Господа (Пс. 23,6) род кои
е поверовао у Христа, кои не гледауи на све ужасе, остае
до краа века. Небо и зема е прои, али речи мое нее
прои ово изражава непролазност изреченог пророштва.
Видевши како се дословно испунило предсказае Господа о
разарау ерусалима, како се може сумати и у то да е се
испунити и пророштво о еговом Другом Доласку. А о дану
томе и часу нико не зна, по св. Марку чак ни Син, на крау
као Човек, а не као Бог. По св. Луки, уди е живети
безбрижно, као у Ноево време пре потопа, и дан Другог
Доласка Христовог дои е изненада као замка на све кои
живе на лицу земе (Лк. 17,26-27 и Лк. 21,34-35). Ово
пореее последих дана са данима Ноевим налазимо и код
св. Матеа. Тада е два бити на иви... ове речи показуу како
брзо и одлучно происходи подела измеу праведника и
грешника, иако су они у тренутку Другог Доласка Христовог
близу едан другог и на едном послу, па чак и спавау на
едно постеи (Лк. 17,34). Стражите, дакле, ер не знате у
кои час е дои Господ ваш отуда природно проистиче
неопходност сталне будности: Господ жели да ми не заспимо
духовно и не будемо безбрижни, ве да будемо паживи
према предзнацима времена, да би били увек спремни да га
сретнемо, водеи добар живот. По своо неочекиваности и
изненадности, долазак Господа упореуу се са доласком
лопова. Прича о верним и равим слугама има за ци да ош
аче назначи неопходност постоане духовне будности. Ова
прича има посебно блиску везу са духовним пастирима и
државним властима кои се морау боати леости у

295

испуавау своих обавеза, знауи да е морати да дау
одговор за своа дела.

16. Прича о мудрим и лудим девокама (Мт. 25,1-13)

У ово причи Други Долазак Христов представа
се под видом доласка женика у дом невести. Женика, кои
долази у прати другова и сватова (н. 3,29 и Мт. 9,15),
дочекали су веома свечано, изашли су му у сусрет са
светикама у рукама, а како е женик могао одоцнити, они
кои су га дочекивали дужни су били да имау посуде с уем у
случау да оно у светици изгори до доласка женика.
Употребавауи ову на Истоку схвативу слику, Господ
упореуе очекивае Свог Другог Доласка с очекиваем
женика кога е требало да дочека 10 девоака са светикама у
рукама. Пет од их су биле мудре, обазриве, кое су се
снабделе уем, а 5 луде, неразумне, кое се нису потрудиле да
узму потребно уе, и ихове светике су догоревале и почеле
су да се гасе. Док су оне отишле да купе себи уе, дошао е
женик, двери брачне ложнице су биле затворене, и оне нису
биле пуштене на свадбу. Под мудрим девокама овде се мисли
на све истинске хришане, увек спремне да сретну Господа,
имауи уз своу чистоту и искрену веру и добра дела (уе):
под лудим девокама овде се мисли на хришане само по
имену, немарне, кои немау добрих дела. Такви нее уи на
свадбу, односно у Царство небеско, ер е Господ рекао: нее
сваки кои ми говори: Господе, Господе, уи у Ццарство
небеско, ве само они кои испуавау воу Оца моега кои
е на небесима (Мт. 7,21). Последе речи приче: Стражите
ер... указуу на неопходност постоаног духовног бдеа да би
се дочекао Господ, чии е дан и час сакривен од нас.

17. О Страшном суду (Мт. 25,31-46)

Потпуни приказ последег Страшног суда Божег
над целокупним удским родом описуе нам речима Господа
Исуса Христа само еванелист Мате у вези са еговим

296

речима о неопходности сталне духовне будности и спремности
да се дочека егов Други Долазак. Опису Страшног суда
претходи прича о талантима (Мт. 25,1430), веома слична са
причом о десет кеса сребра, коу излаже св. Лука у 19,1128.
Идеа ове приче есте да е свако морати да да одговор Богу на
Страшном суду о томе како е искористио од Бога добиена
блага, како благодатна тако и природна, и какво су добро
стекли помоу их.
Причу о Страшном суду Господ почие
порееем Свог Другог Доласка са свечаним доласком
земаских царева у слави своо. Сеше на престолу славе
свое ово означава да е се Господ авити као Цар и Судиа
свету. Пратие га сви свети анели, а дочекати сви уди, кои
е бити затечени у животу еговим доласком, као и васкрсли
из мртвих, сви кои су било када живели на земи. Пред
Христов долазак бие свеопште васкрсее мртвих, при чему
е мртви васкрснути у преображеним телима, не душевним
ве духовним, остали е се у трену (живи) изменити (1. Кор.
15,25-54; Сол. 4,16-17) И разлучие их едне од других као
пастир што разлучуе овце од аради, овце овде
представау праведнике, пошто су оне слика невиности и
безазлености (н. 10,7-14; 15,16-27; Пс. 99,3; Пс. 73,1), а арад
осуене, пошто они приказуу раве природне особине (ез.
34,17) и од их нема никакве користи ни вуне, ни млека, ни
агади, што све дау овце. Овце е бити поставене с десне
стране, ер се десна страна сматрала почасном, припадала е
наближим удима, а арад с леве страна мае почасна,
означавауи у датом случау место осуених Ходите
благословени Оца моега, примите Царство кое вам е
припремено од постаа света удостоивши се благослова
Бога Оца хришане у Новом Завету често означуу
наследницима обеаних добара, као истинским чедима
Божим, коима припадау добра коа е Бог припремио удима
(Рим. 8,17; Га. 4,67; ев. 1,14). Бог е од вечности предвидео
дела, и због тога е од вечности и одредио одговарауу плату
за их: за добра дела Царство небеско, а за зла мучее. Како
се види из овог описа Страшног суда Царство небеско

297

праведници е наследити за дела убави и милосра према
ближима. О вери се овде не говори, ер е она
претпоставена делима убави, коа су плод вере (н. 13,35; 1.
Кор. 13,1). И молитва и други подвизи вере се не помиу,
пошто су без их немогуа истинска убав према ближима
и искрена, нелицемерна дела милосра. Говори се само о
делима милосра, због тога што она доказуу истинску веру и
побожност хришана (уп. ак. 2,14-26; 1. н. 4,20-21; 1. н.
3,15-18). Одговор праведника сведочи о иховом смиреу и
сазнау свое недостоности. Такав е закон моралног
самоусавршаваа: што се више човек морално усавршава тим
више сазнае ништавност своих савршенстава. Свое
следбенике Господ назива Своом браом, као блиске, као
ему сродне по духу, по расположеу, по страдаима;
намаима их назива због тога што су они ништи, одбачени.
Идите од мене проклети проклети значи лишени
благословених дарова. Они су осуени на ога вечни, кои е
припремен аволу и анелима еговим ога овде
изображава виши степен мучеа, као што е спаивае огем
навиша казна. Ова слика узета е од Еномове огене долине
угозападно од ерусалима, где су се у време пада евреа у
идолопоклонство вршила приношеа жртава Молоху и
односиле нечистое и трупла осуених и где су ради
очишеа гореле ватре, због чега е место и добило назив
огена долина и постало слика вечног мучеа грешника. Ова
мучеа означена су посебно за против Господа побуене зле
духове, али пошто грешници постау саучесници овог зла, кое
сее аво и анели егови, они се осууу на иста мучеа. И
ови иду у ога вечни мучеа грешника упркос лажним
учитеима нее бити краа, ер су они добровоно одбацили
убав Божу. Ово мучее, како многи представау, састоае
се у страшном али бесплодном мучеу савести. Нека слична
стаа доживавау се ош у земном животу: такво е, на
пример, стае бескране туге. Тако е вечно и непрекидно
бити блаженство праведника, кое почие ош овде.

ВЕЛИКА СРЕДА

298


18. Завера првосвештеника и старешина да убиу
Христа, Господа помазуе жена грешница у дому
Симона губавог и удино издаство (Мт. 26.1-16; Мк.
14,1-11; Лк. 22,16)

Завршивши све наведене речи Своим ученицима,
Господ е предсказао скоро наступае часа своих крсних
страдаа речима, кое наводи само еванелист Мате: Знате
да е за два дана бити Пасха и Син Човечии бие предан да
се разапне. Празник Пасхе почиао е 14. Нисана увече и у то
години падао е у петак (уп. н. 19,14); отуда се може
закучити да су ове речи изговорене у уторак увече или у
среду.
Пасха е била наглавнии и насвечании празник
код евреа. Празновала се у знак сеаа на чудесно
избавее евреа из египатског ропства. Сама реч пасха
потиче из евреског песах, што значи: пролазак, као сеае на
час када е анео убиауи египатске првенце, видевши крв
закланог агета на довратку и праговима евреских домова,
пролазио поред их и на та начин е поштедео евреске
првенце (Изл. гл. 12). Заедно с празником пресних хлебова
кои е почиао на други дан Пасхе, Пасха се празновала 8
дана од вечери 14. до 21. дана месеца Нисана, што одговара
крау нашег марта месеца и почетку априла. У 10. дан Нисана
оци породице морали су да изаберу едногодише аге без
мане, кое е заклати 14. дана Нисана, у дворишту светилишта
по правилу, а затим га испеи. У спомен првоначалног
кропеа крву еговог довратка и прагова, при празновау
Пасхе кропили су жртвеник, пошто е аге клано код скиние,
а касние у храму. Припремено аге ели су потпуно, не
оставауи ништа и без ломеа костиу, с пресним хлебом
и горким травама, а кости су након тога спаивали. Ова обед
почиао се одмах по заласку сунца увече 14. Нисана. Пре него
што су окусили вино разблажено водом, давали су хвалу Богу,
глава породице пио е из е, а за им по реду сви присутни:
ово се називала прва чаша. Након свега умивали су руке,

299

благодареи Богу. Затим су почели да еду пасхално аге с
пресним хлебом, горким травама и густим сосом од урме,
смокве и сирета, славославеи, после чега се здела уносила и
поново поставала чаша с вином и водом. Здела се уноси да
би се пробудило убопитство деце и на ихова питаа
причали су о истории евреског ропства у Египту, избавеу
из ега и установеу празника Пасхе. Када су поново
уносили зделу, говорили су: Ово е Пасха коу едемо у помен
тога што е Господ поштедео домове наше у Египту;
подигавши пресне хлебове и горке траве, он е обаснио, да
први подсеау на журни одлазак евреа из Египта, а
последи горчину египатског ропства. Затим су певали први
део псалама са алилуа, у ствари псалме 110-114, узносили
кратку молитву и поново пили вино из чаше, што се звало
друга чаша. Опет су умивали руке и поново ели аге, траве и
хлеб: од агета ние смело ништа да остане до следеег дана.
Затим су опет умивали руке и пили треу чашу, коа се звала
чаша благослова, испиауи е, глава породице посебном
молитвом благодари Богу за егову благодат. На крау су
испиали четврту чашу, звану халлел, а после е су певали
други део алилуа, т. псалме 115-118. Ова пасхална вечера, по
општем убееу литургичара, положена е у основу чина наше
хришанске Евхаристие Тану Причеша.
Речи: бие предан да се разапне указуу на
Божанску прозоривост Господа. Он е знао дан Свое смрти,
мада су егови неприати говорили: Не о празнику, да се не
би народ побунио.
Сва три синоптика преносе затим саветовае
првосвештеника и старешина удеских о погубеу
Исусовом. Боеи се побуне народа, коа се могла десити због
Господа, они су решили да га на превару ухвате, тано од
народа и после празника. Нашавши изданика, гоени
неисцрпном злобом, они нису могли да дочекау кра празника.
Свети Мате каже да е ово саветовае било у дому
првосвештеника Каафе, у ствари у двору. Дворови на Истоку
су се налазили унутар здаа и служили су као место
сакупаа. Каафино име било е осиф, а Каафа презиме. Он

300

е био изабран после, од римског проконзула смееног
првосвештеника Анне.
Дае, прва два еванелиста св. Мате и св. Марко
говоре о помазау Господа миром, кое е учинила нека жена у
дому Симона губавог. Ово помазае црквено предае
разликуе од помазаа кое е учинила Мариа, сестра
васкрслог Лазара, на шест дана пре Пасхе и пре уласка у
ерусалим. Ова Симон губави назива се тако ер га е Господ
исцелио од губе. По црквеном предау и по богослужбеном
чину Велике Среде, жена коа е пришла Господу да га помаже
скупоценим миром била е покаана грешница. Она е донела
мира у алавастрово посуди. Миро е било мирисна течност
од уа и мирисних твари, обично од набоег маслиновг уа с
додатком мирисних смоластих твари, од нарда или смирне и
разних цветова. Алавастер е врста мрамора, познатог по
лакои, прозрачности и лепоте. Од ега се праве разне вазе,
урне и сасуди за чувае ароматских ствари. Помазае миром
на Истоку ние се употребавало само у вишем смислу, као за
помазае цара и првосвештеника, ве и у обичном животу
ради задовоства. Помазивана е коса на глави, чело, лице,
брада, одеа (Пс. 22,15; 132,2; Проп. 9,8 и др.), а као знак
посебног поштоваа према некоме ноге.
егови ученици негодоваше, говореи: Чему ова
штета? не познауи мисли и осеаа дубоке побожности
жене грешнице, ученици су осудили ен поступак, знауи да
ихов Учите не трпи раскош а изнад свега поставили су
милосре и добра дела. Али у овом случау су се преварили.
Господ е оправдао ен поступак, као такав кои е проистекао
из топле вере и скрушености срца. Сиромахе имате свагда са
собом и увек им можете чинити добро: Мене немате свагда
ово прикривено указуе на близину егове смрти. Осим тога
овом чину Господ дае и символичну вредност: А она изливши
мирис ова на тело Мое, учини то за мо погреб ер у
старини е био обича да се тело мртваца намаже мирисима.
Као награду за ен поступак Господ о предсказуе вечни
помен због еног поступка меу хришанима, што и видимо,
ер прича о томе ние само записана у еванеу, ве е

301

укучено у наше богослужее: у служби на Велику Среду
прослава се поступак ове жене, и прави се пореее измеу
ега и удиног издаства, учиеног истог дана, одмах после
овога.
Тада едан од Дванаесторице по имену уда
Искариотски, отиде првосвештеницима, и рече; Шта ете
ми дати и а у вам га издати?Тада: изражава не толико
поступност догааа, колико ихову унутрашу везу. уда е
очекивао од Господа Исуса Христа земна блага и власт:
егово користоубе изгубило е стрпее, видеи потпуну
неграмзивост Учитеа: он е почео сам себе да награуе из
кесе, тано узимауи за себе прилоге кое су у у ставали,
по сведочеу еванелисте ована (н. 12,6). Случа у дому
Симона губавог коначно му е разаснио да узалуд чека да се
обогати
од
Учитеа
добровоним
одрицаем
и
самопонижеем. Мржа према Господу, Кои е, како му се
чинило, обмануо егове наде, и жеа да извуче неку корист
учинили су га издаником. Знауи о одлуци Синедриона да
ухвате Господа, сам е пошао првосвештеницима, да би им за
паре понудио свое услуге предати им Господа без народа, на
усаменом месту. Шта ете ми дати?... ове речи указуу на
егову мржу и злобу против свог Учитеа, кога е хтео по
сваку цену да изда, не расправауи о цени. Због тога му они
и нуде потпуно безначану суму цену одбеглог роба
тридесет сребрника, тридесет сребрних ткз. свештених
сикала. У сваком од их било е по 80 копеки, а све заедно
око 24 рубаа у сребру. Такву цену предложили су, очито, да
би показали сво презир према Господу Исусу Христу, и с
обзиром на цену и среброубе изданика, кои ние умео да
тргуе. уда се сагласио, не тражеи више, и од тада
тражеше згодно време да га изда, прилику када е могуе
ухватити Исуса насамо, без народа кои га обичо окружуе.
Договором о то цени испунило се пророштво Захариино у
11,12-13 о 30 сребрника, коима е неблагодаран народ
проценио очинско старае ехове о ему.

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

302


19. Тана Вечера
(Мт. 26,17-29; Мк. 14,12-25; Лк. 22,7-30; н. 13,1-30)

Сва четири еванелиста говоре о последо
Тано Вечери Господа са Своим ученицима уочи егових
крсних страдаа, али не преносе сви догаа ове вечере с
еднаком пуноом. Осим тога обашеа коа дау прва три
еванелиста о дану у коме се догодила Тана Вечера, налази
се нека противречост с чиеницама код четвртог еванелисте
ована. Несумиво е то да е Тана Вечера била у пети дан
недее одн. у четвртак, као што е асно да е Господ био
осуен и распет у шести дан недее у петак, да е провео у
гробу седми дан недее у суботу и васкрсао из мртвих у први
дан недее. Изазива недоумицу и размимоилажее у
мишеу у каквом се односу налазио дан Тане Вечере према
тада празнууо евреско Пасхи, т.: да ли е Тана Вечера
била 14. Нисана, у вече када почие удеска Пасха, или 13.
Нисана, то ест у дан кои претходи ово вечери, када почие
празновае Пасхе? Ова недоумица настава се следеим
наводима еванелиста у вези дана Тане Вечере:
Мт. 26,17: у први дан бесквасних хлебова...
Мк. 14,12: у први дан бесквасних хлебова, када
жртвоваху пасхално аге...
Лк. 22,7: дое дан бесквасних хлебова, у кои
требаше клати пасхално аге...
н. 13,1: пред празник Пасхе...
Пасха е почиала увече 14. Нисана и према томе,
ако се придржавано строго библиске употребе речи, први дан
бесквасних хлебова може се назвати следеи дан, то ест 15.
Нисан. Очито е да се прва три еванелиста нису држали
строго библиског одрееа, ве обичног, говорног. По томе
могуе е било назвати први дан пресних хлебова не 15.
Нисан, кои бива на други дан по едеу Пасхе, чак не 14. ,
када се ела Пасха, ве 13., дан пред Пасху, како е асно
показано код св. еванелисте ована, кои тврди да е Тана
Вечера била пред празник Пасхе. Осим тога, код св. ована

303

постое и друга сведочанства о томе да е удеска Пасха
почиала баш у петак увече, када е Господ распет: н. 18,28
одведоше Исуса к Пилату али нису ушли у судницу да се не
би оскрнавили, него да би могли ести Пасху, и н. 19,31
удеци су журили да пребиу голени распетима, да тела не би
остала на крсту у суботу, ер беше велики дан она субота, то
ест субота се поклапала са првим даном празника Пасхе, и
према томе ели су Пасху уочи петка увече, после што е
Христос био распет.
Постава се питае, због чега е Христос обавио
удеску Пасху, коа се несумиво догодила на Тано Вечери
(мада апостоли и не описуу ен ток детано, ер е ихова
главна пажа била усмерена на установее новозаветне
Пасхе причеше тела и крви Христовом), едан дан рание,
него што е требало. Може се претпоставити, да пошто е вече
14. Нисана било те године почетак суботег одмора
(наступала е субота), пасхално аге е било заклано увече 13,
с чим се поклапау описи св. Марка: Када жртвоваху
пасхално аге и св. Луке: у кои требаше клати пасхало
аге. Осим тога познато е да су удеци, а посебно у
Галилеи, после вавилонског ропства ревновали у дане кои су
претходили наступауем празнику, и зато за Галилеце кои
су долазили у ерусалим, пасхално аге е увек клано дан
рание 13. Нисана уместо 14. Ово е умногоме олакшавало
служитеима у храму, коима би клае 156.000 агади у току
неколико часова у едном дану 14. Нисана било сувише тешко.
На крау, претпоставамо, да е Господ приредио Пасху дан
рание, знауи да е другог дана бити предан у руке удеаца и
распет и због тога да би егова Крсна Жртва, чии е праобраз
пасхално аге, била принесена у исти дан и час када су
заклани пасхални агаци. У сваком случау знамо да е ци
св. еванелисте ована био да допуни казивае прва три
еванелиста, и због тога морамо прихватити као несумиво
егово тврее да е Тана Вечера приреена пред наступ
празника Пасхе, то ест не 14., ве 13. Нисана.
Само припремае Тане Вечере било е чудесно.
Господ из Витание шае два учеика у град т. у ерусалим,

304

рекавши им да е они тамо срести човека кои носи крчаг с
водом. Они треба да иду за им и домаину дома у коу уе
та човек да кажу: Учите каже: Време е мое близу, а не
могу одлагати празновае Пасхе и сада у код тебе да
учиним Пасху са ученицима Своим. Ученици, по св. Луки
Петар и ован, пошли су и догодило се све онако како им е
рекао Господ. Домаин им е дао велику застрту гору собу,
и они су учинили тамо Пасху. У свему овоме показало се
свевиее Господа. Речи Господа указуу и на журбу, с
обзиром на час када е требало да се окончау велики и
последи догааи еговог земног живота. Дириво почие
казивае о вечери св. ован: знауи Исус да е дошао егов
час да прее из овог света Оцу, убивши свое кои су у
свету, убио их е до краа овде се исказуе и Божанственост
и Христова удскост: као Бог Он зна о приближавау Свога
часа и Сам му иде у сусрет; као човек Он тугуе због
предстоеег разлаза с ученицима, и то ствара у ему
преобие убави према има. И ову Своу убав до краа
Господ испоава у свему што говори и чини на тааствено
вечери.
Свети Лука каже, да е Господ почео вечеру
речима: Веома зажелех да ову Пасху едем с вама пре него
пострадам; ер вам кажем да е више неу ести док се не
испуни у Царству Божем. Ово е била последа пасхална
вечера, коу е Господ могао празновати са Своим ученицима
у Свом земном животу: уместо ове споаше Пасхе Он е
намеравао да установи истинску Пасху таанствену вечеру
тела и крви Свое т. Тану Евхаристие; ово е последа
старозаветна Пасха за све егове следбенике: убудуе е се
они причешивати еговим телом и крву, док не ступе с
им у натешу и присну заедницу у будуем блаженом
животу у незалазном дану еговог царства, како се пева у
едном тропару пасхалног канона. У том будуем животу
близина општеа свих истинских хришана са Христом може
се делимично упоредити са присношу, каква е постоала код
Господа са Своим ученицима на Тано Вечери. Према томе
смисао горе наведених Христових речи е ова: ова Пасха, у

305

оваквом виду како е ми вршимо сада, нее се поновити више
док се у будуем веку, у прославено Цркви, не испуни у
пуно и крао мери. Одмах затим, по св. Луки, Господ е дао
ученицима да пиу чашу с вином, следеи старозаветни
ритуал, и рекао: ер вам кажем да неу пити од рода
виноградскога док не дое Царство Боже, по св. Марку, кад
у га пити новога у Царству Божем. Какво е то ново вино
научи нас Црква, коа на дан васкрсеа пева: придите новаго
винограда рожденя Божественнаго веселя царствя
Христова пробщимся. Нови род, ново вино, то е божанска
радост царства Христовог, пошто е вино символ весеа и
радости.
Треба претпоставити да е после тих Христових
речи, пасхални обред био наставен уобичаеним молитвама и
обредима, о чему еванелисти сматрау да е излишно
говорити, ер е ихов задатак био да укажу на установее
Господом нове, хришанске Пасхе Тане Евхаристие. Ова
новозаветна вечера почела е праем ногу.

Прае ногу (н. 13,2-20)

Постоао е обича да се пре вечере перу ноге, што
е обично чинио слуга. Али обичаа се ние увек држало (уп.
Лк. 7,44); очито, нису га испуавали ни у моло заедници
Господа, вероватно због тога што е Господ Сам имао у виду
да покаже ученицима пример смиреа и самоодричуе
убави. Свети Лука саопштава да е произашао спор меу
ученицима, ко е од их веи. Вероватно се та спор авио због
тога да би показао ученицима очигледан пример смиреа и
узаамне убави овим праем ногу. О прау ногу говори, и
притом веома опширно, едино еванелист ован, као и
обично допуавауи казиваа других еванелиста. Знауи
Исус да му е Отац све дао у руке, и да од Бога изие, и Богу
иде смисао ових речи е такав: Бог Отац е препустио
Богочовеку да ради спасеа уди употреби сва средства коа
нае да су корисна у томе е разлог због коег Он сада чини
толико необично дело, толико страно удском схватау. Он

306

устае пред збуеним ученицима, скида са себе гору хаину
да му не би сметала и остае у туники, као слуга. Затим узе
убрус и опаса се име, нали воду у умиваоник и почие да
испуава обавезу слуге, перуи ноге Своим ученицима, и
бришуи их убрусом, коим се опасао. Ово е био неми али
асан завет одлазеег учитеа Своим ученицима завет
смиреа и узаамног служеа, без сваког преузношеа
едног над другим. Какво моно оповргавае лажног
римскокатоличног учеа о првенству св. апостола Петра над
осталим апостолима и заснованог на томе лажног догмата о
папском примату у Цркви.
Онда дое Симону Петру.. из тога се види да
Симон ние био први коме е он пришао, и очито да ние био
ближе Христу (уп. ст. 24). Петар е био поражен овим чином
Господа и нашао да е несаобразан с еговим високим
достоанством, због чега се други пут у животу усудио да
противречи Христу (уп. Мт. 16,22): Никада ти нееш опрати
мое ноге. Због овога е он чуо страшну прету, да ако буде до
краа упоран у непослушау и сво разум ставио испред ума
Христовог, нее имати удела са Христом, то ест, другим
речима, бие одлучен из заеднице са Христом. Уплашивши се
ове прете и гореи убаву према Божанском учитеу,
Петар предлаже да умие не само ноге, него и руке и главу,
изражавауи спремност да се повинуе Своме Господу чак и
више од других, коима се перу само ноге. Како е овим
малим потезом окарактерисан Симон Петар, каже еп.
Михало, кои е решио да иде ка Господу по таласима и
вапие спаси ме, кои удара слугу архиереевог и затим
бежи, кои се увлачи у двор где су судили Господу, а тамо се
одриче ега и одлази са горким сузама. У свом одговору
Петру Господ указуе на виши смисао Своих дела и да би
умирио Петра после прете И ви сте чисти али не сви асна
алузиа на изданика уду. Завршивши прае ногу, Господ
обашава Своим ученицима намеру због кое е ово учинио,
учеи их да и они с убаву служе едан другоме, да не
сматрау никакво дело понижавауим и да се не горде едан
пред другим.

307


Господ обавуе о свом изданику
(Мт. 26,21-25; Мк. 14,18-21; Лк. 22,21-23; н. 13,21-30)

Опширние од свих о изобличеу Свога изданика
говори св. ован, као наближи Исусу на вечери, она кои е
био наслоен на груди егове, по речима самог еванелисте.
Оправши ноге ученицима и давши им поуку о томе, Господ се
узбуди духом због сазнаа што е у овом великом часу, када е
Он установио велику тану причеша тела и крви егове и
давао ученицима опроштане поуке, ту био присутан и егов
изданик. И, можда, с цием да пробуди у уди покаае због
страшног преступа, Господ каже: амин, амин, истину вам
говорим, едан од вас издае ме. Ове речи су изазвале потпуно
разумиву помету меу ученицима: у има е проговорио
осеа дубоке туге због тога, што се меу има нашао неко да
изда Военог Учитеа. и стадоше се жалостити, по св.
Марку, и ожалостише се веома, по Св. Матеу. асно
схватауи дубоки пад удске природе, као не верууи сами
себи, они питау: Да нисам а, Господе? и питаху, по св.
овану, у недоумици о коме Господ говори. По св. Матеу, и
уда е упитао: Да нисам а, Учитеу? и Господ му тихо рече:
Ти каза, последи пут га побуууи на покаае, мада
узалуд. А едан од ученика егових, кога убаше Исус,
беше наслоен на наруче Исусово - тако говори убени
ученик Христов св. ован Богослов по смиреу, не називауи
себе по имену. По обичау они кои су били за трпезом лице и
груди су им били окренути ка трпези, лева рука наслала се
лактом на астук, десна е била слободна и могла се
послуживати храном, а ноге су лежале укосо, у страну од
трпезе, тако да е следеи лежао главом не код ногу, ве код
груди првог. Тако е, у ствари, ован имао главу код груди
Исусових, другачие речено, лежао е на еговим прсима.
Користеи се овим св. Петар дае знак св. овану да пита
Господа о изданику. Ово показуе да Петар ние био толико
близу Учитеу, не заузимауи прво место поред ега, по
ондашим обичаима (упркос лажном учеу римокатолика о

308

Петровом првенству). С нарочитом смелошу, на шта се смео
усудити само убени св. ован, приближивши се сасвим
близу грудима Христовим, тихо га упитао: Ко е то? И Исус
одговори: Она е коме а умочивши залога дам: и умочивши
залога даде уди. Хлеб на пасхално вечери умакали су у
посебни сос од урме и смокве. Глава породице раздавао е
понекад такве комаде као знак свое наклоности. И овим е
Господ хтео ош едном да пробуди у уди осеае кааа. То
е било асно само овану. Другим апостолима Господ е рекао
о изданику, како говоре прва три еванелиста, у општем
смислу: Кои умочи са мном руку у зделу та е ме издати.
Тешко ономе човеку кои изда Сина Човечиег - Господ
усмерава пажу не на нискост издаства, ве на страшну
судбину изданика и изражава тугу због ега. Неки кажу,
говори св. Златоусти, ако е написано да е Христос тако
пострадати, због чега е осуен уда? Он испуава то што
е написано. Али он то чини не с том мишу, ве по злоби.
Ако не будеш гледао на намеру, онда еш и авола ослободити
кривице. Али и едан и други достони су безмерних мучеа,
иако се преко их спасла васеена. Ние нам удина издаа
донела спасее, ве премудрост Христова, коа на чудесан
начин обраа злодества других на нашу корист. Да га уда
ние издао, питаш, не би ли га издао неко други? Да су сви
били добри не би био испуен домостро нашег спасеа. Не
било тога. ер е Премудри знао како да устрои наше
спасее, мада се и не догодило издаство. егова
премудрост е велика и несхватива. Због тога, да не би
помислили да е уда служите домостроа, Исус га назива
несреним човеком. Тиме што е Господ дао уди комад
хлеба, Он е хтео да пробуди у ему покааа, али с
помраченом душом Искариота догодило се нешто сасвим
супротно: по залогау тада уе у ега сатана. Не гледауи
на упозоравауе речи Господа и на егову тугу, када га
позивао да се покае, уда е ош аче замрзео Господа, као што
се дешава с душама дубоко огрезлим у зло. Господ, као
Срцевидац, видео е шта се дешава у удино души, али ние
хтео да га изобличи авно пред свим ученицима, да ученици не

309

би применили неке насилне мере против уде и да се не поведу
за суетном мисшу да се супротставе Божанском
предодрееу, због тога му е рекао само ему схвативе
речи: Што чиниш, чини брже: Чини брже што си замислио -
ово е позив Господа, Кои е желео да што пре испуни воу
Божу и заврши Сво подвиг искупеа човечанства, и
набои начин да ослободи ученике удиног присуства, да без
ега, као недостоног, установи велику тану Евхаристие и да
ученицима опроштане поуке. Свети ован каже да нико ние
схватио ове речи, а меу има ни сам ован ние подозревао да
е се издаа догодити ту исту но и сви су мислили да Господ
дае уди нареее да купи све што е потребно за празник.
Ево ош едног доказа да празник ние ош наступио, и да е
Тана Вечера била уочи удеске Пасхе 13. Нисана. На само
вече празника ние могло ништа да се купи, ер су тада сви, и
богати и сиромашни, били у своим домовима, празнууи по
закону Пасху. Била е но када е изашао, како претпостава
бл. Теофилакт, овде можда еванелист има у виду и ту
мислену но, духовну таму коа е покривала потпуно
среброубем помрачену душу уде - изданика. Дае св.
ован износи опроштану беседу Господа с ученицима,
почиуи речима: Сада се прослави Син Човечии, кое се
читау на богослужеу у склопу 1-ог еванеа страсне
седмице на Велики Четвртак увече. Неопходно е, исто тако,
претпоставити да е после изласка уде Господ изнова
установио тану Евхаристие, о чему говоре прва три
еванелиста, али преуткуе св. ован, а затим се обратио тим
речима кое подробно излаже св. ован, као она кои допууе
оно што нису рекла прва три еванелиста.

Установее тане Евхаристие
(Мт. 26,26-29; Мк. 14,22-25; Лк. 22,19-20)

Сва три синоптика говоре о томе приближно
еднако. Господ е узео хлеб и благословивши га преломио и
разделивши га своим ученицима рекао: Узмите, едите ово е
тело мое. Хлеб се на грчком назива артос, што значи квасни

310

хлеб, за разлику од аксимон, како се назива пресни хлеб, кои
евреи користе за Пасху. Треба претпоставити да е такав хлеб
био нарочито припремен по нарееу Господа за
установее новог таинства. Значее тог хлеба е у томе што
он као жив, символизуе собом живот, супротно пресном
хлебу, мртвом хлебу. Благословивши, благодаривши указуе
на словесно благодарее Богу Оцу, као што е то учинио, нпр.
ош у тренутку Лазаревог васкрсеа: оно што е молио било е
дато у тренутку искаа, због чега е истог тренутка постало
предметом благодареа. Необично е важно то што е Господ
рекао: Ово е тело мое: Он ние рекао ова хлеб, ве ово, због
тога што е у том моменту хлеб ве престао то да буде, а
постао е истинско тело Христово, само имавши изглед хлеба.
Ние рекао Господ: Ово е слика тела мога, ве Ово е тело
мое (Св. Златоусти, бл. Теофилакт). Због молитве Христове,
хлеб е примио суштину Тела, сачувавши само споаши
изглед хлеба. Пошто смо ми слаби, каже бл. Теофилакт, и не
би се усудили да едемо сирово месо, посебно удско тело,
дае нам се хлеб, а у само ствари то е тело. Због чега
ученици, пита св. Златоусти, чувши ово нису били збуени?
Због тога што им е Христос рание говорио о ово тани
(Беседа о хлебу кои силази с неба н. 6. гл.). Под телом
Христовим подразумева се читаво физичко бие Богочовека,
нераздеиво седиено с еговом душом и Божанством. Ово
само суштаство Богочовека дае се под видом вина, дае се не
због другог, ве због пуное еговог видивог аваа, због
чега е израз причеше под оба вида тачан - подразумевауи:
причеше едном и истом суштином.
Али то не значи да тело може заменити собом крв
и да е довоно причестити се само Телом. Да е то тако, тада
не би Господ установио причеше под оба вида. А
причестивши Свое ученике телом, Он е узео како говоре сва
три синоптика, чашу и поново благодарио, т. молитвено
призвао Духа Очевог, да претвори вино у истинску крв
Христову, рекавши: Пите из е сви: ер ово е крв Моа
Новога Завета коа се пролива за многе ради отпуштеа
грехова. Ние узалуд додато сви. Вино се ние могло разделити

311

као што е био раздеен хлеб, кои е Сам Господ разломио и
поделио ученицима. Чаша е била една и морало се предавати
из руке у руку. Да нико не би био изоставен или да сам
пропусти чашу поред себе, Христос неодложно говори: пите
из е сви. Овде е немогуе не видети изобличее
римокатолика кои су лишили миране чаше Христове. Пошто
тврду храну не могу примити сви, поашава бл. Теофилакт,
ве они кои су савршении, а да пиу могу сви, због тога овде
Христос каже: пите из е сви. Опет е речено: ово е крв
моа не само слика, не символ крви, ве истинска и стварна
крв. Шта значи: Новога Завета? Како е Стари Завет,
поашава св. Златоусти, имао овнове и телад, тако и Нови
Завет има крв Господу. Овим, такое, показуе Христос да
е Он поднео смрт, због чега и спомие Завет, и помие га
уместо првог, пошто е и ова Завет био обновен крву.
Реч завет по свом првобитном значеу истоветна е са речу
завештае. Завет садржи у себи обеае, а са тим и услове да
се добиу та обеаа, у датом случау - чувае заповести
Божих. С те тачке гледишта реч завет може бити обашен
као договор измеу Бога и уди. Договор коим се нешто
потвруе и повезуе. Господ и хое да каже да е ово Нови
договор измеу Бога и уди, уместо Старог, потврен
еговом крву. Коа се пролива за многе ради отпуштеа
грехова - означава да страдае и смрт единородног Сина
Божег служе као жртва умилостивеа за грехе целокупог
удског рада (за многе уместо за све), кои се због тога и
опраштау свима кои веруу у Христа и причешуу се
пречистим телом и крву еговом. Свети Лука, а такое и св.
ап. Павле у 11 гл. посланице Коринанима, говоре да е при
том Господ додао ош: Ово чините за мо спомен. Отуда се
никако не може извуи закучак како то чине секташи, да е
Евхаристиа само успомена на Тану Вечеру: ово е речено
због тога што више нее бити са Своим ученицима и
следбеницима на видив начин и ступае с им само у
таанствено општее кроз примае еговог тела и крви, и они
е помиати егово претходно телесно присуство с има. У
кизи Дела апостолска, у Посланицама св. ап. Павла и у

312

многим записима хришанске кижевности налазимо
мноштво сведочанстава о томе да е свако молитвено сабрае
хришана тога времена пратило примае тела и крви
Христове под видом хлеба и вина. У првим вековима
Хришанства сви хришани, осим оних под забраном или
одлучеем, долазеи недеом или празничним даном у Цркву
обавезно су се причешивали Светим Танама.

Спор ученика о првенству (Лк. 22,24-30)

Свети Лука говори да е после тога меу
ученицима настао спор о првенству меу има. Праем ногу
ученика, Господ е научио апостоле да смирено служе едан
другом, али тиме ние унизио саму идеу старешинства или
власти, уводеи без разлике свеопшту еднакост у Своо
Цркви, као што се праем ногу ние одрекао Свог
достоанства Господа и Учитеа. Уразумууи овог пута
ученике, Господ е рекао да и веи мора да служи другима.
Ако се посматра с римокатоличке тачке гледишта, да е ап.
Петар био први меу апостолима, такав спор меу апостолима
био би непомив, и Господ би га прекинуо, потврдивши да е
први меу има ап. Петар. Меутим, од Господа чуемо нешто
сасвим друго: као и рание у сличним случаевима, Господ
саветуе апостоле да не теже првенству, ве да размишау
само о узаамном служеу едан другом и обеава им да е за
верност ему наследити Царство небеско и да е сви исто
сести на престоле и да е судити над дванаест племена
Израиевих, т. сви е добити исту част у будуем животу.
Опроштана беседа са ученицима (н. 13,31-38 и 14, 15.
и 16. глава; Мт. 26,30-35; Мк. 14,26-31; Лк. 22,31-38)

Ову необично дириву беседу Господа с
ученицима наводи потпуно само еванелист ован, невелике
делове наводи св. Лука, а прва два еванелиста говоре само о
предсказау Господа о Петровом одрицау и о сусрету с
ученицима након васкрсеа у Галилеи. Читав говор необично
е дуг и заузима неколико глава. Заедно са наредном тзв.

313

Првосвештеничком молитвом Господа она се чита на
богослужеу увече на Велики Четвртак у саставу првог
еванеа страсне седмице.
По св. овану Своу беседу Господ Исус Христос
почео е одмах по одласку уде речима: Сада се прослави Син
Човечии и Бог се прослави у ему. Треба претпоставити да
е, исто тако, ова беседа почела не толико после удиног
одласка, колико после установеа тане Причеша, о чему
св. ован не говори као она кои допууе казивае прва три
еванелиста. Подавши ученицима свое тело и крв и видевши
тану искупеа као да се ве испунила, као да е Он ве
принесен на жртву и извоевана победа над свим
неприатеским силама, Господ е узвикнуо ове победничке
речи: Сада се прослави Син Човечии... Сада, то ест те
таанствене и страшне нои наступило е прославее Сина
Човечиег; кое е у исто време и прославее Бога Оца, Кои
е изволео да да единородног Сина Свога на жртву за спасее
уди, и то земаско прославее еговог Сина есте почетак
будуег небеског прославеа као победитеа смрти и ада.
Желеи да изведе ученике из тог пониженог положаа духа, у
коме су се налазили под утицаем мисли о издаству едног од
их. Господ окрее ихову мисао ка Своо Божанско слави,
коа е се открити и у еговим предстоеим страдаима и у
васкрсеу и вазнесеу на небо. Одмах е га прославити, ош
за кратко е се продужити егово понижее, а ускоро е
почети егово видиво прославее. Дечице, ош сам мало
с вама - децо или чеда - ово необично нежно обраае
Господа ученицима нигде више се не срее у еванеу: оно
се излило из дубоког осеаа предстоеег растанка, при
толико тешким догааима у коима е се кушати ихова вера.
Како сам говорио рание удецима, тако и вама говорим, да
одлазим од вас путем коим ви не можете ии сада за Мном.
Оставам вас у свету да продужите Мое дело. Заповест нову
даем вам: да убите едни друге, као што а вас убих... Из
убави према удима а полажем живот за их и ви сте
дужни да подражавате Мене у томе. Заповест о убави према
ближима била е дата и у Мосиевом закону, али Христос е

314

дао ово заповести нови карактер, невиен до тада - о убави
чак према неприатеима своим готово да саможртвоваа у
име
Христово.
Таква
чиста,
некористоубива,
самопожртвована убав есте знак истинског хришанства.
Свети Петар задае тада пуног страха и жае питае:
Господе, куда идеш? Господ му потвруе да сада не може ии
за им, али му предсказуе да е у будуности он пои за им
такое путем мучеништва. Дае следи предсказае Петровог
троструког одрицаа, о чему говоре сва четири еванелиста.
Предупреууи Петрово самопоуздае, када е почео да тврди
да е и живот сво да положи за Господа, по св. Луки, Господ
му каже: Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вее
као пшеницу... Господ га назива не Петром ве Симоном, ер
одрекавши се Господа Петар е показао да е престао да буде
камен. Под овим веаем подразумева се кушае сатане коме
е бити подвргнути апостоли у часу страдаа иховог
Божанског учитеа, када е ихова вера у ега била спремна
да се поколеба. Ова захтев сатане потсеа на егов захтев у
вези многострадалног ова, кога е Господ пустио да буде
подвргнут тако тешком искушеу. Своом свемоном
молитвом Господ е заштитио ученике, а посебно Петра, од
краег пада; Петру е допустио да тренутно падне, да би тим
снажнии и тври био касние да би утврдио сабрау. А а се
молих за тебе - мада е опасност од сатане претила свима
Господ се молио посебно за Петра, ер е ему као жустром и
одлучном претила навеа опасност. И ти, када се обратиш,
утврди брау своу - овим се указуе на то да Петар,
покаавши се после одрицаа од Христа, постае за све пример
истинског покааа и пример чврстине. На то Петар код сва
четири еванелиста почие да уверава Господа у своу
непоколебиву верност, у спремност да иде са им и у
тамницу и у смрт. Како е било могуе да се Петар одрекне,
ако е Господ молио да не изгуби веру? Петрова вера ние
нестала: он се одрекао у тренутку малодушног страха и истог
трена, како видимо, предао се дубоком покаау. Код сва
четири еванелиста Христос претсказуе Петру да е га се он
одреи претстоее нои трипут пре него запева петао, а по

315

Марку, пре него петао двапут запева. Ова веа тачност св.
Марка обашава се тиме, што е он писао свое еванее под
руководством самог ап. Петра. Прво певае петлова бива око
понои, друго - пред утро; смисао тога е што се Петар до
утра трипут одриче свог Учитеа и Господа. асно е да е
Петру одрицае Господ прорекао два пута: први пут ош за
вечером, о чему говоре св. Лука и св. ован, а други пут -
након изласка с вечере, на путу у Гетсиманиу, о чему
саопштава св. Мате и св. Марко. Претсказау о Петровом
одрицау, по св. Луки, Господ е присаединио претсказае о
томе каква невоа и борба очекуе егове ученике. Кад вас
послах без кесе и торбе и обуе, да ли вам шта
недостаде?... као што рание апостоли нису морали да се
брину, ер су свуда налазили себи храну и све неопходно, док
су ходали и проповедали за живота Господа по удеи и
Самарии, тако е сада наступити друга времана, када е се
злоба уди против иховог Учитеа пренети и на их. Све
дае речи Господа о узимау кесе и торбе и куповини ножа,
не треба схватити у буквалном смислу, ве у символичном.
Господ их упозорава да е дои крае тежак период живота, и
да се они морау припремити за ега, да их очекуе и глад и
же и несреа, неприатество од уди; ако е и Сам ихов
Учите у очима тих уди представен као безаконик, шта
могу они очекивати. Апостоли су по безазлености све
схватили дословно и рекли: ево два ножа. Видеи да не
схватау, Господ прекида разговор речима: Доста е.
Нека се не збууе срце ваше - мисао о скором
одласку од их Господа не треба да збууе ученике, пошто е
та одлазак само средство да их приведе у постоану вечну
заедницу с им: Господ им обеава, када дое за то време, да
е их узети к Себи у вечну обите Оца Свога небеског.
Помуени од раниих лажних представа о земном царству
Месие, ученици не схватау ове речи, и због тога Тома каже:
Господе, не знамо куда идеш; Господ обашава да Он и есте
сам та пут коим они морау ии к Оцу, да би се уселили у
очекууо их вечну обите. Нико не долази Оцу осим кроз
мене - како е Христос Искупите, само вером у егово дело

316

искупеа човечанства могуе е спасее. Када бисте мене
знали и Оца моега бисте знали. ер се у Христу потпуно
открива Бог, како е рание говорио удецима: а и Отац
едно смо. И ученици Господа, знауи Христа, морау знати и
Оца. Истина, они су лоше знали Христа, али постепено су се
приближили томе познау, какво им е Господ дао посебно на
Тано вечери преко умиваа ногу, причеша еговим телом и
крву и своих поучних беседа. Сличан по карактеру с Томом
и као и он одликууи се разборитошу, Филип каже Господу:
покажи нам Оца и бие нам доста, мислеи при том на
чулно виее, каквог су се удостоили, на пример, пророци.
Господ изражава жаее због Филиповог неразумеваа и
показуе му сувишност овог захтева, пошто су у ему - кроз
егова дела, егово учее, кроз саму Богочовечанску
личност егову - они давно морали познати Оца.
Наставауи да дае теши ученике, Господ им обеава да е
им подарити силу да творе чуда, испуавауи све што они
буду молили од ега: молитва у име Господа Искупитеа
творие чудеса. Под условом да ученици воле Господа и да
држе егове заповести, Господ обеава да е им послати
Утешитеа кои е бити с има вавек, Духа Истине, кои е
им заменити Христа и захваууи коме е они имати стално
таанствено општее са Христом. Свет као свеукупност
неверууих у Господа и према ему неприатеских уди у
свему туи и противни Духу - Утешитеу, не може га
примити, а са апостолима Он пребива благодареи иховом
општеу са Господом током еговог земног живота и у има
е бити да би с има остао вавек, када сие на их у дан
Педесетнице. Неу вас оставити сироте, дои у к вама, и
на видив начин после васкрсеа и тано кроз духовно
општее у тани причеша посредством Духа Светога. И ви
ете живети у заедници са Мном, као источником вечног
живота, у време када духовно мртви свет нее видети Бога. У
она дан, у дан Педесетнице, знаете ви да сам а у Оцу
своме, и ви у мени, и а у вама, познаете суштину духовног
општеа с Богом у Христу. Услов за то Богоопштее - убав
према Господу и чувае егових заповести. уда - не

317

Искариотски, назван Тадеем, кои се очито ние растао с
другом мишу удеаца о тварном царству Месие, схвативши
речи Господа у дословном смислу, да е се Он авити у
чувствено - телесном виду онима кои га убе и држе егове
заповести, изражава недоумицу због чега Господ хое да се
ави само има а не целом свету, као оснивач славног
свесветског царства Месие. Господ обашава да Он говори о
Свом таанственом духовном доласку Своим следбеницима,
понавауи претходну мисао о неопходности да га уби и
држи егове заповести. Свет га не воли и не испуава егове
заповести, па неспособан е за такво духовно општее с
Господом. Заповести Христове су исто тако и заповести Очеве.
Све то ученицима сада може бити неасно, али када дое
Утешите, Дух Свети, кога е Отац послати у име
Христово, Он е упутити апостоле - поучие их свему и
потсетие их на све чему их е Христос учио: открие им тану
духовног живота, живота у Христу.
Завршавауи пасхалну вечеру, глава породице
говори присутнима: Мир вам, а затим се вечера завршава
певаем псалама. Намеравауи да напусти пасхалну горницу,
и имауи у виду да е ускоро отии од ученика, следеи
обичау, Господ им такое предае мир, али мир одозго: мир
Сво даем вам - то е мир кои савршено уравнотежуе све
силе удског духа, уноси потпуну хармониу у унутраше
стае човека, умируе сваку смуту и помуеност, то е мир о
коме су певали анели у нои Роеа. Због тога апостоли не
треба ничим да се смууу или плаше.
Вечера се завршила. Дошло е време да напусте
сионску горницу, где се она налазила. Напоу е вребао мрак
неизвесности, страх због раздвааа с Христом и
беспомоности у неприатеском свету. Због тога Христос
поново теши ученике обеаем да е им дои и каже да они
треба да се томе радуу што Он одлази к Оцу, ер Отац мо
веи е од мене - веи, коначно, као Првоузрок (Син, раауи
се од Оца, позамуе од ега Свое бие), веи као Бог у
порееу са Христом - Богочовеком. Све треба да се догоди,
како е написано, како е Господ упозорио ученике рание:

318

кроз испуее онога што е претсказао ученици су се уверили
у истинитост Христових речи. Неу више много говорити с
вама - остало е ош неколико часова до тренутка када е уда
с воницима ухватити Господа. Своим духовним оком Господ
види приближавае Свога неприатеа, кнеза овог света -
сатане у лицу уде са четом и у Гетсиманском врту, када аво
напада Господа, кушауи га страхом од мучеа и смрти -
последи покуша да одвои Господа од извршеа еговог
искупитеског подвига и спасеа човечанства. Господ при
томе говори да аво у ему нема ништа, то ест, по
безгрешности Христово не може у ему наи ништа над чиме
би могао господарити. Ово е доказ потпуне унутраше
слободе Господа, с коом Он, искучиво из убави, дае
живот Сво за спасее света, испуавауи воу Оца.
Устаните, хадемо одавде - поимо у сусрет неприатеу
кои се приближва, кнезу овога света у лицу уде - изданика.
Многи тумачи сматрау да после ових речи треба
читати речи еванелисте Матеа, кое се поклапау с речима
еванелисте Марка: и отпоавши хвалу изиоше на гору
Маслинску, то ест, Господ е са ученицима по удеском
обичау отпевао други део псалама са Алилуа - 115-118 и
пошао на Маслинску гору, при чему се даи разговор
настава у ходу. Исто тако, епископ Теофан Затворник сматра
да се беседа продужила у горници, и да е горница напуштена
тек по окончау беседе и првосвештеничке молитве Христове.
За прву претпоставку, против мисли еп. Теофана, говори,
одиста то да дае Господ износи беседу о Себи као о лози. На
путу до Маслинске горе и на еним падинама е исто тако
било много винограда, кое е Господ видео и употребио ову
очигледну и живу слику.

Наставак опроштане беседе (15. и 16. гл. по овану)

Пролазеи кроз виноград излаже им слику
духовног односа измеу ега и оних кои веруу у ега: а
сам истински чокот, и Отац мо е виноградар. Отац -
виноградар као власник винограда, кои га обрауе сам и

319

преко других: Он шае на зему Сина Свога, положивши га
као родну Лозу да би подивале и бесплодне гране
човечанства, сраставши с овом Лозом, примиле од ега нови
сок и саме постале плодне. Лоза коа не раа одсеца се: ко не
докаже веру своим делима, извргнуе се из заеднице верних,
понекад ош у овом животу, коначно у дан Суда; верууи и
они кои доносе плод очишуу се силом и деством Светога
Духа, разним искушеима и страдаима, да би се ош бое
усавршили у моралном животу. Апостоли Христови су се ве
очистили слушауи учее Господа, али због учвршеа и
усавршаваа ове чистоте они морау непрестано да се старау
о томе да би били едно с Христом. Само она кои стои у
стално духовно заедници са Христом може донети плод
хришанског савршенства. Без мене не можете чинити
ништа. Лоза коа не доноси плода сече се и у ога баца. Када
е ово говорио Господ било е време резаа винограда и можда
су пред очима Господа и ученика гореле суве гране лозе. Ово
е била асна слика духовно усахлих уди, коима е у будуем
животу припремен ога геенски. Господ затим обеава
ученицима да е, ако они остану у постоано духовно вези с
им, свака ихова молитва саобразна с воом Божом бити
испуена. Али е за то неопходно да пребивау у убави
Христово и испуавау егове заповести. Као пример
пребиваа ученика у убави служи ихова узаамна убав
едан према другом, коа мора да иде до спремности да се да
живот сво за ближега. Ви сте приатеи мои - ако
творите оно што вам а заповедан - узаамна убав меу
ученицима чини их друговима меу собом, а како е веза те
узаамне убави у Христу, Кои их е заволео истом убаву,
они постауи приатеи едан другом, постау приатеи и
Христу. Описавши са свом пуноом Своу убав према
апостолима, коа се исказала у томе што их е изабрао за
велику службу, Господ читав део беседе завршава поновном
опоменом: Ово вам заповедам: да убите едни друге. Дае у
стиховима 18-27 и 1-3, 16. гл. опширно упозорава на прогон од
света кои мрзи Христа и кои их очекуе. Они не треба да се
смууу због неприатества света, знауи да се ихов

320

Божански учите први изложио ихово мржи: ова мржа е
схватива ер е Господ одвоио ученике од света, кои воли
само то што му припада, што одговара еговом духу свакога
греха, злобе и лукавства. Током прогона од стране света
ученици морау да се утеше мишу да они нису веи од свога
Господа и Учитеа. Исто тако, грех света е неопростив,
утолико што е сам Син Божи дошао у ега с проповеу
покааа, а свет, видеи егово преславно дело, ние се
покаао, ве га е ош више омрзнуо: омрзнути Сина, значи
омрзнути и Оца. Бодреи ученике у очекууим невоама,
Господ
поново
напомие
о
претстоеем
доласку
Утешитеа, Духа Истине, кои од Оца исходи, Кои е
преко апостола сведочити свету о Христу. Утешитеа е
послати
Господ
Исус
Христос,
по
праву
Своих
искупитеских заслуга, али нее послати од Себе ве од Оца,
ер вечно происхоее Духа ние од Сина, ве од Оца: Кои од
Оца исходи (ст. 26.). Овим стихом савршено се оповргава
лажно учее римокатолика о исхоеу Светога Духа не само
од Оца, ве и од Сина. Господ дае претсказуе о томе да е
апостоли сведочити о ему у свету, као они кои су видели
егову славу и први примили егову благодат и истину.
Све ово сам вам казао да се не саблазните - да се
ваша вера у очекивау прогона не поколеба. Та гоеа е ии
дотле да е вас одлучивати из синагога и сматрати побожним
делом да вас убиу. удески фанатизам заиста е и дошао до
тог степена заслепености. удеци су били убеени да ко
пролие крв нечистих чини исто што и она кои приноси
жртву. Жртва таквог фанатизма био е св. првомученик
Стефан. Гоните Савле, кои е потом постао Павле, такое е
мислио да учествууи у убиству чини богоугодно дело (Дап.
8,1; 22,20; 26,9-11; Гал. 1,13-14). Од ових Христових речи
ученици су дошли у тако дубоку тугу, да е Господ да би их
утешио почео да им обашава колико е важно за их и за
цео свет егов одлазак, ер само у том случау дои е им
Утешите, кои е покарати свет за грех, и за правду и за
суд. Покарати користи се овде у смислу разоткрити,
корити, довести до сазнаа греха (уп. н. 3,20; 8; 9; 8,46; 1.

321

Кор. 14,24; Тит. 1,9; Мт. 18,15; Лк. 3,19). Ово изобличее е
исто што и морални суд над светом. Последица овог суда може
бити едно од двога: или обраее ка Христу кроз покаае
или савршену духовну заслепеност и мржу (Дап. 24,25;
Рим. 11,7). Ово изобличее света Духом Светим мора се
испунити кроз апостолску проповед и ихових наследника и
уопште свих верууих, кои у себи носе Духа Светога,
поставши еговим удовима. Први предмет изобличеа есте
грех невероваа у Господа, као у Месиу, грех - натежи и
надуби ер се име одбацуе Искупите и Спасите
човечанства; други предмет - за правду што идем Оцу своему
- о томе да е Христос истински Син Божи, чиа е праведност
сасвим другачиа од лажне праведности фарисеске,
посведочена Богом тиме што га е Он поставио Себи с десне
стране (Еф. 2,6). Треи предмет суд над кнезом овога света
аволом, каквоме суду и осуди подлежу и сви непокаани и
мрзитеи слични аволу. На такав начин, уз помо Духа
Светога, апостоли е извоевати велику моралну победу над
овим светом кои у злу лежи, мада е они бити прогаани и
затварае их. Ово претсказае се испунило када су рание
плашиви и боаживи ученици, кои су се разбежали на
разне стране при хватау Господа и седели затим у
закучано горници због страха од удеаца, после силаска на
их Духа Светога, одважно и неустрашиво проповедали о
Христу пред хиадама народа, сведочили о ему по целом
свету и ничега се више нису боали, будуи чак воени пред
цареве и старешине (Мт. 10,18).
ош вам имам много говорити, али саде не
можете носити - овде Господ говори ученицима да су до
свога озареа благодау Духа Светог они неспособни, како
треба, да схвате и усвое све што Он мора да им каже, али Дух
Свети када дое увеше их у сваку истину, руководеи их у
тешко схвативим областима хришанске истине. Сва ова
откривеа Духа Светога бие изливени из истог извора
Божанске мудрости, као и учее Исуса Христа: Он е
говорити, као и Христос, то што чуе од Оца (н. 3,32; 5,3о;
12,49-50), као од Првоисточника Божанске истине. Овим

322

деством Духа Светога прославие се Христос, ер е Он учити
ономе чему е учио Христос и на та начин оправдати дело
Христово у свету. Од моега е узети, због тога што Син и
Отац едно су, и све што буде говорио Дух, припада исто тако
и Оцу и Сину. ош мало и неете ме видети - Господ се
поново враа на мисао о Свом одласку од ученика, али их и
теши надом на поновно виее с им, очито како при
авау након васкрсеа, тако и у духовно таанственом
општеу с им. Ове речи Господа изгледале су неким
ученицима загонетним, у чему се опет проавило
несавршенство иховог духовног разумеваа. Сав даи ток
беседе посвеен е разашеу ових речи. У основи
неразумевае ученика леже исте предрасуде о земном царству
Месие. Ако Господ хое да на земи оснуе Свое царство,
због чега Он одлази? А ако он хое да оснуе такво царство,
због чега обеава да е дои опет?
Господ им одговара: ош мало и неете ме
видети, што значи да ете заплакати и заридати када свет
испуни свое убиствене замисли - прикривено указивае на
претстоеа страдаа и смрт. И опет мало и угледаете ме -
ово значи да е жалост окренути на радост, као што се
жалост жене када раа претвара у радост. Овде се мисли на
радост ученика коу су они искусили видевши Господа
васкрслим - радост коа их ние напуштала затим цео живот: и
радост вашу нико нее узети од вас. У она дан - дан
Педесетнице, дан када су апостоли ступили у постоану
духовну заедницу са Христом, постае им асне све Божанске
тане и свака молитва бие испуена, испуабауи пуноу
ихове радости.
Изиох од Оца, и дошао сам на свет; опет
оставам свет, и идем Оцу - за Христа ии Оцу значи
вратити се у стае у каквом е Он био до оваплоеа, као
Ипостасно Слово. Ове речи поразиле су ученике своом
асноом; они су са нарочитим задовоством схватили да
Господ са има говори директно, не употребавауи
прикривену причу и изразили своу ватрену веру у ега као
истинског Месиу. То е била искрена и дубока вера, али

323

поглед Господа видео е несавршенство те вере, неозарене ош
Духом Светим. Сад ли веруете? - упитао их е Он: не,
садаша вера ваша ош е несавршена, она нее издржати први
испит, коему ете ускоро, кроз неколико часова, бити
подвргнути, када ете се разии сваки на своу страну, а мене
самог оставити. Ово сам вам казао, завршава Своу
опроштану беседу Господ, да у мени мир имате, да не би
пали духом у часу претстоеих искушеа, сеауи се да сам
вас о свему упозорио рание. У духовном општеу са Мном
наи ете неопходно спокоство духа.
У свету - у неприатеско према Мени и према
моме делу заедници уди, имаете жалости, али немоте
губити одважност, ер сам а победио свет - победио е
испуавауи велика дела искупеа човечанства Своом
смру, победио е у свету владауи дух гордости и злобе
Своим смиреем и самоунижеем до смрти, и положио
почетак преокрета овога света од царства сатане у Царство
Боже.

Христова првосвештеничка молитва (н. 17. гл.)

После окончаа опроштане беседе, непосредно
следеи за ом, када е по претпоставци неких тумача Господ
дошао до Кедронског потока, Он е пре преласка преко ега
изговорио наглас пред ученицима победну молитву Богу Оцу.
Ова молитва се назива обично Првосвештеничка, пошто се у
о Господ моли Богу Оцу као Велики Архиере, Самога Себе
приносеи на жртву, коа има необухватно значее за цео
свет.
Оче, дошао е час, прослави Сина своега, да и
Син тво прослави тебе - таквим победоносним усклицима
Господ почие ову молитву: Дошао е час Моих страдаа: да
Ми да покажем у овом часу сву силу Мое убави према Теби
и свету кои си Ти створио, да би се кроз предстоеи подвиг
искупеа човечанства показала Твоа слава. Као што си ми
дао власт над сваким телом.. Отац е дао Сину сав род
удски, да би Он устроио егово спасее и даровао удима

324

вечни живот. Вечни живот Господ одреуе као познае Бога
и посланога име Искупитеа света. У духовном погледу
читаво егово дело приказуе се ве окончаним, и због тога
Он говори: а те прославих на земи.. Сада ему следи да и
по човештву уе у славу Божанску, за шта Он и моли: И сада
прослави ти мене, Оче.. Ово е први део молитве Господа за
Себе (1-5 ст.).
Завршивши молитву за Себе, Господ се моли за
Свое ученике (6-19 ст.), за оне, коима е Он сада предао дело
ширеа и утвреа на земи Свога Царства. Господ као да
дае одговор Богу Оцу о томе шта е учинио: Он открива
ученицима потпуно и правилно схватае о Богу, да су постали
посебни Божи изабраници, примивши Божанско учее
пренесено од Оца Сином Божим, и да би схватили тану
Божанског домостроа. Дае се Господ моли за Свое ученике
да би их Отац узео под Свое посебно покровитество у овом
за их неоприатеском свету, у коме они остау сами после
одласка Господа, и сачува их чистим и светима у духовном
единству вере и убави меу собом, единству сличном
единству Бога Оца и Бога Сина. Господ дае говори да их е
Он будуи у свету сачувао од пада и нико од их не погибе,
осим сина погибли, разуме се уда - изданик, да се испуни
Писмо, т. у сагласности с пророчанством псалма 40,10.
Молеи Оца да сачува ученике од свакога зла у овом
неприатеском свету, Господ моли да их просвети речу
Божанске истине, то ест, да им да нарочите благодатне
дарове за успешно служее ширеу истинитог учеа по
целом свету. Господ дае говори да Он посвеуе Себе за их,
приноси Сам Себе на жртву, да би ишли еговим стопама и
постали сведоци и жртве за истину.
Од 20. Стиха почие треи део молитве и за
верууе. Господ се моли за их: Да сви едно буду, као ти,
Оче, што си у мени и а у теби, да и они у нама едно буду,
да свет веруе да си ме ти послао - единство верууих у
Христа мора бити слично единству Бога Оца са Богом Сином:
овде се подразумева коначно, унутраше единство. Такво
единство свих хришана у вери и убави учиние да и сав

325

свет прие к вери у Христа, као у Месиу. То и видимо у
првим вековима хришанства: гледауи на живот првих
хришана и удеци и незнабошци, осим оних потпуно
заслепених духовно и злог срца, били су занесени узвишеном
лепотом Христових ученика и сами постауи хришани. Ово
единство свих верууих Господ одреуе дае као единство
у славу Бога и Христа. У следеим стиховима (22-24) Господ
као да созерцава Своу Цркву у небеско слави у единству с
Богом у Царству Месие и говори да е ова слава чак и
неприатески свет и против егове вое довести до сазнаа
да е Господ Исус Христос истинити Месиа. Речи: Оче, хоу
да и они кое си ми дао буду са мном где сам а, есте као
завештае умируег, кое се неодложно мора испунити, тим
више што е воа Сина Божег нераздеива са воом Бога
Оца: дауи Сво живот за спасее света Син Божи тражи за
све верууе те небеске станове, о коима е говорио Своим
апостолима на почетку свое опроштане беседе (н. 14,2).
Стихови 25 и 26 представау завршетак
првосветеничке молитве, у коима се Господ обраа Богу Оцу:
као Свеправедном Платиши. Господ указуе на предност
верууих над осталим светом по томе што су они познали
Бога, и због тога су спремни да приме дарове Божанске
убави. Господ и моли да их Бог одликуе пред светом Своом
милошу и учини их учесницима те убави коу Он има према
Сину: да убав коом ме убиш у има буде. Због тога Сам
Господ Исус обеава да е бити у има, да би се убав Оца,
нераздеиво пребивауа на Сину, од Сина и ради Сина
простирала и на оне у коима пребива Син. Тако е убав
свеобухватна, свестварауа бити и свесавршена у вечном
славном царству Оца и Сина и Светога Духа.

20. Молитва у Гетсимании
(Мт. 26,36-46; Мк. 14,32-42; Лк. 22,39-46; н. 18,1)

Како св. еванелист ован каже, завршивши Своу
првосвештеничку молитву, Исус изае са ученицима Своим
преко потока Кедрона, где беше врт, у кои уе Он и

326

ученици егови. Поток Кедрски или Кедронски, што значи
црни био е мали поток кои се пунио водом само после
великих киша, а у остало време егово корито било е суво
или готово суво. Он е протицао такозваном осафатовом
долином и делио ерусалим од Маслинске горе. Свети ован
говори да е иза тог потока био врт где е отишао Исус с
ученицима, али врт не назива по имену и не говори ништа о
томе шта се тамо дешавало до доласка уде са стражом. Прва
два еванелиста Мате и Марко ова врт називау
Гетсиманиа, а св. Лука одреуе егово место на Маслинско
гори. Прва три еванелиста говоре о молитви Господа у
Гетсиманском врту. Гетсиманиа значи преса за цеее уа:
вероватно е да су ту биле маслине и цедило се маслиново уе.
Можемо претпоставити да е ова врт припадао власнику кои
е био наклоен Господу, ер по речима св. ована (18,2),
Господ Исус Христос се често окупаше онде са ученицима
своим, због чега е уда и повео тамо стражу уверен да е
наи Господа после Тане Вечере баш тамо, у чему и ние
погрешио.
Дошавши до врта, Господ е зауставио ученике и
рекао им: седите ту док а одем тамо да се помолим, и
узевши са Собом Петра, акова и ована, по речима св. Луке,
отишао е колико се може каменом добацити, на растоае
до коег може долетети бачен камен, и поче се жалостити и
тужити: Жалосна е душа моа до смрти, рекао е своим
наближим ученицима: останите овде и бдите са мном.
Отишавши од их мало, по речима св. Матеа и св. Марка,
пао е на лице Свое, приклонио колена и молио се: Оче Мо,
ако е могуе, нека ме мимоие чаша ова; али опет не како
а хоу, него како ти. Ова молитва била е толико усрдна, да
е, по речима св. Луке, зно егов био као капе крви кое
капу на зему. Понекад страшне унутраше муке изазивау
такав крвави зно. Свети Лука каже да му се авио анео с неба
крепеи га. Бог Отац као да е напустио Свога Сина (уп. Мт.
27,46) и због тога га теши и бодри анео.
Због чега е тако тужио и тешко страдао у
Гетсиманском врту Син Божи?

327

Ко се од нас грешних уди може осмелити да
тврди да уистину зна све шта се дешавало у чисто и свето
души Богочовека у том моменту, када е наступио коначни час
да се преда крсно смрти ради спасеа човечанства. И рание
су постоале и сада се наставау покушаи да се обасни узрок
ових унутраших мука Господа, кое е преживео у тим
предсмртним часовима у Гетсиманском врту. Наприродниа
претпоставка есте да е тужила и плашила се егова удска
природа. Смрт е ушла у удски род не по природи, каже бл.
Теофилакт, због тога се удска природа бои е и бежи од
е. Смрт е последица греха (Рим. 5,12-15), и због тога
безгрешна природа Богочовека ние морала да подлегне смрти:
смрт е за у противприродна поава: због тога е безгрешна
Христова природа побуена против смрти, тугуе и жалости се
при погледу на у. Ова унутраша страдаа Христова доказ
су постоаа две природе у ему: Божанске и удске, што су
еретици монофизити одрицали, а такое и две вое, што су
одрицали монотеисти.
Заедно с тим унутраша страдаа происходила
су несумиво и од тога што е Господ узео на Себе све грехе
света и ишао е на смрт за их: оно што е требао да претрпи
сав свет за свое грехе, усредоточило се сада само на ему.
Ние искучена ни могуност да е аво - отишавши од ега
за неко време (Лк. 4,13), сада поново приступио са своим
кушаем, покушавауи, мада безуспешно, да га одврати од
претстоеег подвига крсног страдаа. Туга Христа Спаситеа
изазвана е такое виеем удске мрже, човекове
неблагодарности Богу.
По опису прва два еванелиста, Господ, уставши
од молитве, двапут долази Своим ученицима, кое е оставио
недалеко, али уместо да нае утеху у ихово усрдности и
преданости, спремности да бдиу с им, налази их уснулим и
кротко их кори због тога, говореи: Бдите и молите се да не
паднете у напаст: ер е дух срчан, али е тело слабо. Како
се могло догодити да ученици заспе у таквом тренутку? Свети
Лука обашава да су они уснули од жалости. Живот
показуе да снажна преживаваа заиста производе понекад

328

толико снажан премор нервног система, да човек ние у стау
да се бори са сном. Господ се обраа прекором у ствари Петру,
пошто се он клео Господу у своу преданост недуго пре тога.
Ученицима е претстоало велико кушае. Дух е срчан, али е
тело слабо значи: ваша е душа спремна за борбу с овим
искушеима и способна да се бори с има, али удска
природа, е немона и због ослабене паже и молитве
спремна за велики пад.
Трипут е устаао Господ на молитву. Први пут Он
се молио да се ослободи чаша страдаа, други пут изриче
спремност да се покори вои Божо и ему е био послат
анео да га коначно укрепи, после чега е Он потпуно одлучан
узвикнуо: нека буде воа твоа. Помоливши се треи пут
дошао е ученицима и упозорио их о приближавау изданика:
ош спавате и почивате. Ево се приближио час, и Син
Човечии предае се у руке грешника: показуе да Он нема
потребе за иховом помои, када е намеравао да се преда Он
говори: Што спавате; ово каже да би их постидео ер, ево
изданик е дошао, ако желите и време вам дозвоава да
спавате, спавате (бл. Теофилакт). У руке грешника - по
схватау св. Златоуста, Господ говори ово да би бодрио дух
ученика показууи да то што се са им догаа есте дело
злобе грешника, а не егова кривица због неког греха.
Устаните, хадемо! т. поимо у сусрет изданику, да се
испуни шта е написно.

21. Хватае Исуса: стража одводи Исуса, Петров
нож и бекство ученика
(Мт. 26,47-56; Мк. 14,43-52; Лк. 22,47-53; н. 18,2-12)

Сва четири еванелиста сагласно казуу о хватау
Господа, при чему сваки додае свое одреене опширности
кое допууу слику. По св. овану, уда е довео целу чету, то
ест, део легиона, названу кохорта, од 1.000 уди са
заповедником, о коме се посебно говори у 12. стиху, а такое и
служитее првосвештеника и фарисеа. Мада е био пун
месец, гомила е дошла с феерима и буктиама,

329

претпоставауи да би се Господ могао сакрити у тановита
места у врту. Воници су били наоружани мачевима, а слуге
првосвештеника - коем. Очигледно су очекивали могуност
озбине одбране. Упечативо е издаство поупцем.
Првосвештеници су, очито боеи се народне побуне, дали
нареее уди да ухвати Исуса опрезно. Због тога ние било
речено кога он треба да доведе: нареено е да се доведе Она
на кога укаже уда. А уда чувауи у таности дато му
нареее, ограничио се на едан знак: Кога а целивам, она е;
ухватите га и одведите стражарно (Мк. 14.44). Може се
претпоставити да е уда намеравао да се одвои од одреда, и
пое к Исусу с обичним поздравом, целивауи га, а затим да
оде до апостола и на та начин сакри свое издаство. Али му
то ние успело. Када е он дошао до Исуса и рекао: Учитеу...
Исус га е кратко упитао: Приатеу на то ли си дошао? Не
знауи шта да одговори на ово питае, уда одговара: Здраво
Учитеу, и целива га. Да би показао уди да не може сакрити
свое издаство, Господ каже: удо, зар целивом издаеш Сина
Човечиега? Меутим, стража се приближила и, како говори о
томе едино св. ован, допуууи претходнике, Господ е
питао: Кога тражите? Са четом су биле и старешине
удеске, кои су знали по кога е одред послат; они су и
одговорили: Исуса Назареанина. а сам, громко е
одговорио Господ. Било им е речено да морау ухватити
Исуса брзо, опрезно, пошто има приврженике кои га могу
заштитити. И изненада Он отворено, као да се ничега не бои,
говори а сам. Ове речи Христове садрже у себи за егове
неприатее потресну слику. И неочекиваност таквог одговора
и сила духа, проавеног у ему, изазвали су необично
дество: Они одступише назад и попадаше на зему. Када су
се опоравили од потреса, Господ их поново пита: Кога
тражите? Они поново одговарау Исуса Назареанина.
Господ им тада каже: Рекох вам да сам а. Ако, дакле, мене
тражите, пустите ове да иду. Дирива е брига Христова за
ученике. Свети ован поашава да су морале да се испуне
речи егове првосвештеничке молитве: Не изгубих ни еднога
од оних кое си ми дао. И стража е заиста оставила апостоле и

330

пришла Исусу да га ухвати. Но то су апостоли одлучили да
одбране Исуса, и нестрпиви Петар, не сачекавши одговор на
питае еднога од их: Господе, да биемо ножем? извлачи
нож и ударивши првосвештениковог слугу Малха, одсеца му
десно ухо, али не потпуно, тако да га Господ едним додиром
исцеуе (Лк. 22,51). Врати нож сво на место егово, каже
Господ Петру, ер сви кои се маше за нож, од ножа е
погинути - ово ние пророштво (иначе се може мислити да се
ние испунило), ве закон Божанске правде општег карактера,
ко нападне другога да би га лишио живота или му нанео рану,
сам е достоан тога. То е иста мисао коа е садржана у
заповести, дато после потопа: ко пролие крв човечиу, егова
е се крв пролити (Пост. 9,6). Или мислиш да не могу
умолити Оца Свога да ми пошае више од дванаест
легиона анела? Легионом се назива римски одред кои се
састои од 10 кохорти и има око 10.000 воника. Сав Анелски
свет сабрао би се да заштити Сина Божег, да Он ние предао
себе на добровоно страдае. 12 легиона као да Господ
претпостава Дванаесторици ученика. Чашу коу ми е дао
Отац зар да е не пием? (н. 18,11) - ово значи да све што се
збива есте испуее пророштва. Меу онима кои су дошли
по Исуса, како сведочи св. Лука, били су и првосвештеници и
старешине храма. има се Господ обраа прекорним речима:
Зар сте као на разбоника изашли с ножевима и коем да
ме ухватите. Смисао овог изобличеа е та што су они очито
чинили неправду. Нису хтели да осуде Господа отворено пред
свима и ухвате га као рушитеа закона усред дана, у
присуству народа, ве употребавау такав скривени начин
хватауи га ноу: ово е ваш час и власт таме. Тада га сви
ученици оставише и побегоше - тако се испунило
предсказае (Мт. 56 ст.). Само еванелист Марко додае да е
неки млади огрнут платном ишао за одредом. Сматрауи то
сумивим, воници су га ухватили, али он се отргао од их и
побегао, оставивши покривач у иховим рукама. Може се
претпоставити да е та млади живео недалеко и, пробудивши
се од лупе одреда пожурио и не облачеи се, само се огрнувши
платном, изае из куе да види шта се дешава. Стара предаа

331

у овом младиу виде еванелиста Марка. еванелисти су
често скривали своа имена говореи о себи. Али нису сви
ученици оставили Господа. Петар и ован су издалека пратили
одред воника, кои су ухватили Исуса. Пошли су за им на
одстоау до самог ерусалима, гледауи где е одвести
военог Учитеа. Где су побегли осталих девет ученика ние
познато - очито су били толико потресени и уплашени због
свега што се догодило, да су се негде затворили, о чему
сазнаемо из н. 20,19.

22. Суее пред првосвештеницима Аном и Каафом
(н. 18,12-23; Мт. 26,57-60; Мк. 14,53-65; Лк. 22,54 и
22,63-65)

Ухвативши Господа Исуса, неприатеи су га
повели везаног (црта на коу указуе само ован) у дом где су
живели првосвештеници. Допуууи прва три еванелиста,
св. ован едини помие да су Господа напре одвели к Ани,
кои га е одмах испитао, а затим га послао Каафи. Свети
ован и поашава због чега су Господа одвели напре Ани а
не Каафи, кои е био те године првосвештеник, а Ана (или
Анан, како га назива осиф Флавие), био е Каафин таст.
Они кои су ухватили Господа мислили су да е указати
посебну част и пажу познатом роаку првосвештеника, а
осим тога стари препредеак Ана уживао е посебно уважее
у своо средини. Треба претпоставити да е Ана након
смеиваа са дужности првосвештеника, наставио да живи у
првосвештеничком дому, тим пре што е егов блиски роак
био нови првосвештеник, тако да су Ана и Каафа имали исто
двориште,
мада
су
живели
одвоено
у
великом
првосвештеничком дому.
Свети ован, допуууи казиваа првих
еванелиста, говори да за Исусом ние ишао само Петар, о
чием одрицау говоре сва четири еванелиста, ве и други
ученик - несумиво е он сам, св. ован, био познат
првосвештенику - по предау по свом риболову. Због тога е
он ушао унутар првосвештеничког дворишта, а затим е рекао

332

вратарки да она пусти унутра Петра. Ту се и догодило прво
Петрово одрицае, по св. овану, када е за време Аниног
испитиваа Господа, Петар стаао поред упаене ватре у
дворишту и греао се.
Лукави Ана низашта ние оптуживао Христа и
почео е да се распитуе само о томе чему е Он учио и ко су
били егови ученици. Тиме е намерно дао опасан тон
читавом даем току ствари изазвавши подозрее према
Исусу, као вои неке тане завере с таним учеем и таним
циевима. Али Господ изобличуе егово лукавство своим
одговором: а сам говорио авно свету: а свагда учих у
синагогама у Храму.. у таности ништа не говорих. Као
доказ овоме Господ предлаже да пита сведоке кои су чули
шта е Он говорио. Не обазируи се на то што у овом одговору
нема ничега што би увредило првосвештеника, едан од слугу,
желеи да угоди првосвештенику, ударио е Господа руком по
образу и рекао: зар тако одговараш првосвештенику. Да е
Исус утеи прешао преко тога, могли би помислити да Он
признае та ударац кои му е нанет праведним, и ревносни
слуга би се погордио таквим утивим одобраваем еговог
поступка. Да би зло пресекао у самом почетку и да уразуми
слугу, Господ каже: Ако зло рекох, докажи да е зло; ако ли
добро, зашто ме биеш, т. ако можеш доказати да сам учио
народ нечему равом, изобличи ме у томе, докажи то, а не
удара без потврде. Свети ован говори да е Ана послао
свезаног Исуса првосвештенику Каафи (ст. 24). Вероватно су
Господа провели само кроз унутраше двориште тог истог
дома где е била упаена ватра и где е стаао и греао се
Петар, ве се едном одрекавши Господа. О томе шта се
догодило код Каафе говоре св. Мате и св. Марко. Код Каафе
су се сакупили сви првосвештеници, старешине и
кижевници, готово читав Синедрион. Не обазируи се на
дубоку но, сви су пожурили да сакупе доказе против Исуса,
да би припремили све неопходно за друго официално
заседае Синедриона, изутра, на коме би могли званично да
му изрекну смртну казну. Због тога тражили разлоге да оптуже
Исуса за било какав кривични прекрша, и не наоше. На

333

крау су нашли два лажна сведока, а закон е тражио у ствари
два, али не мае, да би се кривац осудио (Бро. 35,30; Пон. зак.
17,6 и др.). Они указуу на речи кое е Господ изрекао у
ерусалиму при првом истеривау трговаца из храма, при
чему су те речи намерно изокренуте и тиме добиле други
смисао. Господ е рекао тада: Развалите ова храм и за три
дана у га подии (н. 2,19), Но ние говорио: могу
разрушити; ве за три дана у га подии, на грчком: геро,
али ние рекао саградити, што се изражава другом грчком
речу: икодомисо. Он е говорио о храму Свога тела, а лажни
сведоци представили су те речи као неку разметивост, у коме
по природи ние било ничег каживог, због чега св. Марко и
каже: и ни ово сведочанство ихово не беше еднако (14,59).
На све ово е Исус утао, ер на такве бесмислице и подметаа
не треба одговарати (ни друго сведочанство против ега ние
било еднако). Ово е раздражило Каафу, и он е решио да
изнуди од Господа такво признае кое би дало повод да га
осуде на смрт, као богохулника. По судским обичаима тог
времена он се обратио Господу поставауи коначно питае:
Заклием те живим Богом да нам кажеш еси ли ти
Христос, Син Божи? Заклием те - ово е била уобичаена
форма заклетве, коу е суд тражио, да би општужени директно
одговорио на питае тужилаца и одговорио сушту правду,
позивауи Бога као сведока. На такво директно поставено
питае Господ ние могао да не одговори, тим више што ние
више имао потребе да скрива Свое Месианско Божанско
достоанство, ве га е достоанствено посведочио. И он
одговара: Ти каза, то ест: да, а сам Христос, и додае: од
сада ете видети Сина Човечиега где седи с десне стране
силе и долази на облацима небеским. Ово упууе на речи
псалма 109,1, у коме се Месиа изображава као Она кои седи
с десне стране Бога, а такое на пророчанство Данила 7,13-14
о Месии, као о Сину Човечием кои долази на небеским
облацима. Овим Господ жели да каже да е ове нечасне судие
ускоро видети у многим знамеима и чудесима проаву
егове Божанске Силе, као Сина Божег. Тада
првосвештеник раздре хаине вое говореи: Хули на Бога -

334

раздирае хаина код удеаца био е израз очаа и туге.
Првосвештенику е било забраено да раздире хаину (Лев.
10,6; 21,10), и на та начин раздравши своу хаину, Каафа
хое да изрази сво ад, кои га е натерао да заборави забрану.
Коначно, ово е било егово лицемере да би признае
Господа назвао хулом на Бога. Шта мислите? какво е ваше
мишее о овом? - питао е Каафа присутне и добиа жеени
одговор: Заслужио е смрт. Као над ве осуеним злочинцем
они му се ругау и ударау га: пували су му у лице, у знак
краег презира и понижеа, ударали га по глави, по образима
и исмеавали га: Прореци нам, Христе, ко те удари?, то ест
ако си Ти Месиа назови по имену онога ко те удара не
гледауи или незнауи га. Последе показуе да е читав суд
био груба фарса под коом се скривала крвожедна зверска
злоба. Ово нису биле судие, ве звери кое нису умеле да
сакриу своу мржу.





23. Петрово одрицае
(Мт. 26,69-75; Мк. 14,66-72; Лк. 22,55-62; н. 18,16-18,
25-27)

О петровом одрицау говоре сва четири
еванелиста, мада упада у очи одреена разлика. Упркос
разликама ние различита суштина дела: еванелисти само
допууу и разашавау едан другога, тако да из порееа
свих настае тачна и потпуна историа овог случаа.
Петар се налазио за време суда над Господом прво
код Ане, а затим код Каафе, у едном истом унутрашем
дворишту првосвештеничког дома, где га е вратарка увела, на
молбу св.ована, познатог првосвештенику. То што е то било
едно исто двориште заедничког првосвештеничког дома у
различитим крилима у коима су живела оба првосвештеника и
Ана и Каафа, отклаа сваку противречност измеу описа св.

335

еванелисте ована, с едне стране и других еванелиста.
Свети ован представа одрицае ош у дворишту Ане и тамо
завршава, а остала три еванелиста не помиу о саслушау
Господа код Ане, излажуи дело тако као да су се сва три
одрицаа догодила у дворишту првосвештеника Каафе. асно
е да е то било едно исто двориште. Када е уз помо ована,
кои беше познат првосвештенику, Петар ушао у двориште
првосвештеника, уводеи га вратарка га упита: Да ниси и ти
од ученика овога Човека? Петар одговара: Нисам, и стае
поред ватре, коа е горела ер е било хладно. Служавка га
еднако ние оставала на миру и по св. Марку, видевши
Петра где се грее, погледа га и рече: И ти си био са Исусом
Назареанином, а и другима е говорила: и ова беше с им
(Лк. 22,56). Тада Петар настава да одриче, говореи: Жено,
не познаем га (57), не разумем шта ти говориш (Мк. 68, Мт.
70). Тако се завршило прво одрицае, кое е почело на
вратима и завршило се код ватре. Како сведочи св. Марко,
Петар, желеи, очито, да се избави од насртиве вратарке,
отишао е од ога у преди део дворишта према вратима да
би у случау нужде могао бежати. Прошло е мало времена.
Поново га видевши иста служавка (Мк. 69) говори онима кои
су ту стаали: Ова е од их. о се придружила и друга
служавка (Мт. 71), такое говореи: и ова беше са Исусом
Назареанином. ош неко се обратио директно Петру: и ти
си од их. Петар е поново променио место и опет е стао код
ватре и ту су неки (н. 25) почели да говоре: Да ниси и ти од
ученика егових? А он се одрече и каза: Нисам. Ово е било
друго одрицае, кое се догодило када су Исуса од Ане водили
Каафи, како се може схватити на основу 24. и 25. ст. 18. гл. по
овану. После другог одрицаа прошло е око едан час (Лк.
59). Приближавало се утро и са им по петлова (Мк. 13,35).
Завршавао се суд над Господом код првосвештеника Каафе.
Тада е едан од слуге, роак Молху, коме е Петар одсекао
ухо, рекао Петру: Не видех ли а тебе у врту са им? (н.
26) и одмах затим многи су почели да говоре: Галилеац си, и
говор ти е сличан (Мк. 70), и говор те издае (Мт. 73). Петра
е ухватио страх и поче преклиати и клети се да не зна

336

тога човека. И одмах запева петао, како сведочи св. Марко,
несумиво по речима самога Петра (Мк. 71-72). Први пут е
петао запевао, по сведочанству св. Марка, после првог
одрицаа (ст. 68). И обазревши се Господ погледа на Петра
и сети се Петар речи Господе - и изашавши напое
плакаше горко (Лк. 22,61-62). Тако се испунило трее
одрицае, кое се поклопило са тренутком, када су Господа
ве осуеног и поруганог и избиеног, извели из дома
Каафиног у двориште, где е Он под стражом морао да сачека
утро (Лк. 63-65) и ново званично заседае Синедриона, на
коме е бити изнесена званична осуда.Од поа петла и погледа
кои му е Господ упутио у Петрово души авило се ватренои
горко покаае: он бежи с места свог пада и горко га оплакуе.








ВЕЛИКИ ПЕТАК

24. Пресуда синедриона (Мт. 27,1; Мк. 15,1; Лк. 22,66-
71)

О овом другом, званичном сабрау Синедриона
само укратко у едном стиху напомиу еванелисти Мате и
Марко; подробние говори о ему св. Лука. Ова сабор е
сазван тек да се сачува форма споаше законитости смртне
пресуде донете Исусу на ноном заседау. У Талмуду, где су
сакупени сви древни еврески закони, каже се да коначно
доношее пресуде мора бити не рание, ве другог дана од
почетка суеа. Ни Каафа ни синедрион, на крау, нису хтели
да одлажу коначну осуду Исуса на време после празника
Пасхе. Због тога су они журили да сачувау форму другог
суеа. И Синедрион се сабрао рано уутру, овог пута у ош

337

веем сазиву (прикучили су се кижевници, као што каже
св. Лука 22,66) и при том не у Каафином дому, ве у сво
Синедрион, где су повели Исуса, кои е време до утра провео
у првосвештеничком дворишту, где су му се првосвештенички
стражари и слуге ругали. Господа су увели на заседае
Синедриона и поново упитали: Ако си ти Христос, кажи
нам? Поново због тога што су ту били нови чланови, кои
нису присуствовали на ноном скупу, ер су се надали да е
можда од Господа чути нешто ново. Пре него што е директно
одговорио на ово питае, Господ их изобличава, показууи да
су ему, као Срцевидцу познате ихове мисли. Суд е био
сазван форме ради: пресуда е ве донешена, ма шта Он рекао,
Због тога Господ одговара: Ако вам и кажем неете
веровати. Ако вас и запитам неете ми одговорити,нити
ете ме пустити, т. бескорисно е да говорим: ако би вас а
питао о ономе што би могло довести до разашеа о
Месианском достоанству и до разашеа вашег слепила, ви
ми неете одговорити и дати могуност да се оправдам пред
вама и будем пуштен на слободу: али знате да ете после
свега што се има догодити, захваууи вашо злоби, ме
видети у слави Оца моега: Одсада е Син Човечии седети са
десне стране силе Боже. Ти ли си Син Божи? наново
питау они, и Господ као да нее да то потврди: Ви кажете да
сам а. Задовони овим чланови Синедриона обавуу да е
непотребно дае испитивае и доносе одлуку о предаи
Господа Исуса Христа римским незнабожачким властима -
Понтиу Пилату - ради извршеа над им смртне казне.

25. Самоубиство уде изданика (Мт. 27,3-10)

Само еванелист Мате говори о дао судбини
уде изданика: Тада видевши уда, изданик егов, да га
осудише, раскаа се, и врати тридесет сребрника
првосвештеницима и старешинама - могуе е да уда ние
очекивао смртну пресуду за Исуса, или уопште заслепен
среброубем ние мислио о последицама до коих е довести
егово издаство. Када е егов Учите био осуен, у ему е,

338

наситивши се поседоваем сребрника, изненада просиала
савест: пред им е оедном стаао сав ужас еговог безумног
поступка. Он се покаао, али на несреу по ега, ово покаае
било е повезано са еговим очааем, а не са надом на
свеопраштауе милосре Боже. Ово покаае есте
неподношиво мучее савести, без сваке наде на поправак,
због чега е оно бесплодно, бескорисно, због чега е и довело
уду до самоубиства. Вративши тридесет сребрника - оно
што е ош недавно изгледало за ега толико привлачно, сада,
када е савест проговорила, чинило му се одвратним. Такав е и
сваки грех уопште. Било е потребно не да сребрнике баци
пред првосвештенике, ве да се сам баци пред Господа Исуса
Христа, молеи га за опрошта греха, и тада би он, коначно,
добио опрошта. Али он мисли без помои одозго, само своим
снагама да поправи учиено: враауи сребрнике сведочи:
Сагреших што издадох крв невину. Ово сведочанство, по
речима св. Златоустог, умножава кривицу и егову и ихову,
првосвештеника: егову - због тога што се покаао или се
ние покаао, али ве касно, и сам себе осууе, ер сам
исповеда да га е издао без основа; ихову кривицу
умножава то што су они тада могли да се покау и промене
мишее, али се нису покаали. Бездушно и хладно и са
потсмехом су се они односили према уди: Шта ми маримо
за то? Ти еш видети. Ово указуе на ихову крау
неосетивост. И бацивши сребрнике у храму, изае и отиде
те се обеси. Не узевши из егових руку новац он га баца у
храму, мислеи да е тиме умирити мучее савести, али без
успеха, та мучеа доводе га до таквог очааа да е он отишао
и обесио се, после чега е вероватно пао с те висине, на коо е
висио, како ап. Петар у к. Дела апостолска сведочи (1,18), да
стрмоглавивши се пуче по средини и просу се сва утроба
егова. При сво своо покварености првосвештеници су
признали немогуност употребе тих пара за храм - не ваа их
метнути у храмовну ризницу, ер е то била цена за крв. Ипак
су се позивали на Пон. ак. 23,18, и у том случау водила их е
краа злоба према Господу Исусу Христу, какву су показали
и тада када су проценили издаство на 30 сребрника.

339

Поражавауе асно карактерише фарисее ова тежа да
испуне мае важни закон, рушеи много важнии не
осуивати невине. Купише за их лончареву иву - пое
неког грнчара ни зашта погодно, ер се тамо вадила глина и
правила грнчариа за гробе странцима удеце и прозелите,
кои су у великом мноштву долазили на празник Пасхе и друге
велике празнике. Тада се испуни шта е казано преко
пророка еремие кои говори: и узеше тридесет сребреника,
цену цеенога, кога су ценили синови Израиеви и дадоше
их за иву лончареву. Ништа слично овим речима пророка
еремие ми не налазимо: единствено место у 32,7 говори
уопште о чиеници куповине поа. Могуе е да е то додатак
касниег преписивача. Сличне наводе налазимо код пророка
Захариа у 11,12-13. О грнчару говоре такое гл. 18-19 пророка
еремие, и могуе да е Захариа узео своу слику одатле.
Осим тога у старини е био обича да се скрауу лична имена
и могуе е да е преписивач, уместо имена Захарие (ЗРи),
грешком ставио еремиа (иРи). Смисао овог места из к.
пр. Захарие е такав. Пророк е био послат од Бога, да би као
представник Врховног Пастира Бога, пасао овце дома
Израиевог. удеци нису слушали пророка, т. нису слушали
Самога Бога. Да би показао удецима колико мало они цене
старае пророка о има и према томе Самога Бога, Бог
заповеда пророку да их пита: какву е плату дати ему за
ихов пастирски труд? Они су му понудили цену роба - 30
сребрника, оцеууи труд пророка и према томе, Самога
Бога, као ништаван, као труд роба. Тада е Бог рекао пророку:
баци их лончару, ову високу цену, коом сам а плаен од их.
И узевши 30 сребреника баци их пророк у дом Господи
лончару (Зах. 11,11-12). Ова пророштво се испунило издаом
Господа Исуса Христа. Свог Доброг Пастира Исуса Христа
удеци су проценили на 30 сребрника ценом роба и за те
паре купили су пое од лончара.

26. Господ Исус Христос на суду пред Пилатом
(Мт. 27,2; 11-30; Мк. 15,1-19; Лк. 23,1-25; н. 18,28-
19,16)

340


И свезавши га одведоше, и предаше га Понтиу
Пилату - од времена потчиаваа удеаца Риманима од
Синедриона е одузето право да кажава преступнике смру,
што се види из н. 18,31. Каменовае Стефана био е
самовони поступак. По закону осуени за хулу били су
каменовани, али удеци су без намере да испуне воу Божу
желели да предау Господа Исуса Христа ош срамнио смрти
- распиау на крст - и с тим цием су, после изношеа
смртне пресуде Синедриона, одвели Господа Понтиу Пилату
игемону - управитеу.
Понтие, зани Пилат, био е пети прокуратор или
управите удее. Он е преузео управае 26 г. по р. Хр. од
римског имп. Тивериа. Човек горд, надмен и жесток,али уз то
малодушан и плашив; он е мрзео удеце а уедно е био
омражен од их. Убрзо после Христовог распеа био е позван
у Рим на суд; заточен у Виени (у ужно Галии), завршио е
живот самоубиством. Прокуратори су обично живели у
Кесарии, али на празник Пасхе ради потребе за редом
пресеавали су се у ерусалим.
Наподробние о суду Пилата говори св.
еванелист ован. Он говори да су удеци повели Исуса у
преториу, судницу римског управитеа, вероватно у тврави
или близу твраве Антониеве северозападно од храма, у коме
е био смештен римски гарнизон. Дотицае било чега
назнабожачког сматрало се оскрнавеем, и због тога они
нису ушли унутра да би могли да еду Пасху (асно е да е
Пасха наступила тог дана увече и да е Христос кушао Пасху
уочи празника, а Себе принео на жртву као истинско Пасхално
аге у сам дан старозаветне Пасхе, коа е праслика еговог
страдаа). Пилат е чинио у датом случау уступак удеским
обичаима (познато е да су Римани покушавали да поштуу
законе и обичае побеених народа , да их не би одмах
подизали против себе) и сам изашао к има на литостротон
- отворено узвишее испред места на коме е живео
прокуратор (камено постое од гр. литос - камен) и упитао:
Какву оптужбу износите против овога човека? - одн. за

341

шта га оптужуете. Прва два еванелиста почиу опис
Пилатовог суда саслушаем Господа, треи - оптужбама од
стране оних кои су га довели, а св. ован - питаем Пилата
онима кои су га довели: на та начин св. ован почие од
самог почетка, а и дае у свему описаном држи се
подробности и тока суеа, допуавауи прва три
еванелиста.
Кад Он не би био злочинац не бисмо га предали
теби - удеци нису хтели дае разматрае дела Исусових:
они су се надали да е Пилат само испунити изнесену
оптужбу. Пилат е добро разумео с каквим удима има посла,
и због тога е одмах поставио тужиоце у положа дужног
поштоваа према себи, као представника римске власти: а не
могу да осудим док не чуем дела, и због тога: узмите га ви и
по закону вашем судите му. Синедриону е било оставено
право да без увида римских власти осууе и извршуе неке
пресуде: ние могао да кажава смру. Пилат им и предлаже
да искористе свое право. Изменивши горди тон у покорни,
евреи схватау да су ихова права ограничена, и да они не
могу, истинског, по иховом мишеу, преступника
подвргнути смртно казни: Ми не смемо никога погубити. Да
се ипуни реч Исусова коу рече указууи каквом е смру
умрети. Господ е заиста не едном претсказао да е га
предати незнабошцима (Мт. 20,19), да е бити подигнут са
земе, одн. распет (26,2; н. 12,32). Христови неприатеи
били су принуени да после тога излажу свое оптужбе против
Христа, што налазимо код св. Луке: Овог наосмо да отпауе
наш народ, и забрауе давати есару данак, и говори да е
Он Христос цар (23,2) - лукави лицемери, мрзевши и саме
Римане, излажу ову оптужбу на чисто политичким основима,
да би лакше добили потпору за смртну пресуду над Исусом.
На ову општужбу, како говори св. ован (18,33),
Пилат насамо, унутар суднице пита Исуса: Ти ли си цар
удески? Говориш ли ти то сам од себе, или ти други
казаше о Мени?, упитао е Господ: треба знати какав е повод
за такво питае - да е Пилат сам дошао до ега, требало е
одговорити не, због тога што Христос ние био цар у смислу

342

Пилата; ако е Пилатово питае само понавае онога што су
говорили удеци било е потребно дати потврдни одговор, ер
Христос заиста и есте Цар Истине. Христос ние био удески
политички цар, ве теократски цар васеене. Господ и хое да
Пилат каже у ком смислу он употребава у односу на ега
реч цар, то ест, да ли га он оптужуе за присвааа ове титуле
или само понава оптужбу удеаца. Пилатов одговор одише
презиром према удеству: Зар сам а удеац? Народ тво и
првосвештеници предаше те мени. Шта си учинио? -
никакво царско достоанство у Христу он не види, ве само
хое да зна за шта су га народ и свештеници ухватили,
оптужууи га да е за Себе присвоио титулу цара. Исус
одговори: Царство мое ние од овог света - Господ потвруе
да он заиста есте цар, али не у политичком, ве у духовном
смислу те речи, не такав цар како ти себи представаш. Тада
му рече Пилат: Дакле ти си Цар? - схвативши да Исус ние
политички претендент на земаски престо, Пилат изражава
суму у могуност постоаа неког другог духовног царства.
Тада Господ потвруе да е Он заиста цар - цар духовног
царства Истине и да е дошао на зему да би сведочио о
Истини - религиозну истину Свог Божанског учеа. егови
поданици су они, кои су способни да приме ту Истину. Пилат,
коначно, као сурови незнабожац ние могао да схвати ове речи
и с потцеиваем каже: Шта е истина?, али он ние
схватио да Царство Исусово ние политичко и ничим не
угрожава римску власт. Незнабожачи римски свет у то време
дошао е до таквог мисаоног и моралног распада, да е изгубио
веру у могуност постоаа истине уопште и ние веровао да
истина постои. Израз овог очаног невера у истину есте
Пилатово историско питае: Шта е истина? на кое он ни
не жели да чуе одговор, ве е изашао к удецима, изавивши
да не налази никакве кривице у Исусу. Ово е дубоко погодило
самоубе чланова Синедриона, и они су, како о томе говоре
прва три еванелиста, почели да упорно осууу Господа у
многоме, желеи поштопото да га осуде. Господ е при том
непрестано утао, тако да се намесник диваше веома (Мт.
27,14). Тада су они нехотице рекли да Он побууе народ

343

учеи по сво удеи почевши од Галилее (Лк. 23,5), и Пилат
тада пита: Зар е ова човек Галилеац? и упууе га цару
Ироду, кои е због празника и сам био у ерусалиму. О суду
Господа пред Иродом саопштава едино еванелист Лука у
23,7-12. Вероватно е Пилат желео да од Ирода добие тачние
сведочанство о личости и делима окривеног, коа за ега
нису била сасвим схватива. Из даег обашеа св. Луке
види се да су Пилат и Ирод од тада постали приатеи. Може
се закучити да е Пилат упутио Господа Ироду, желеи на та
начин да прекине постоее неприатество. Можда се надао
да е од Ирода добити добар одговор о Исусу, да би избавио
Господа из руку егових упорних тужилаца. Ние без основа
после указивао на то да и Ирод ние нашао на ему ништа
што би заслуживало смрт (Лк. 23,15). Ирод се веома обрадовао
видевши Исуса. То е био исти Ирод Антипа кои е убио
ована Крститеа, и чувши о делима Христовим помислио е
да е то ован васкрсао из мртвих. Ирод се надао да е од
Господа видети чудо: не због тога да би поверовао у ега, ве
из радозналости, као што ми на представи гледамо како
маионичари, на пример, гутау змиу или мачеве и дивимо се
(бл. Теофилакт). Ирод е очито сматрао Господа некаквим
чаробаком. Задавао му е и многа питаа, надауи се да е
чути нешто занимиво, али на сва егова питаа Господ е
утао.
Првосвештеници
и
кижевници
су
упорно
општуживали Господа, вероватно доказууи да е егова
проповед опасна колико за Ирода, толико и за есара.
Наругавши му се Ирод га облачи у белу одеу и шае га
натраг Пилату. У белу (светлу) одеу облачили су се код
Римана кандидати за неку владарску или почасну дужност
(сама реч кандидат на латинском кандидус, значи бели,
светли). Оденувши у такву одеу Господа, Ирод е хтео да
изрази да он сматра Исуса само као смешног претендента на
удески царски престо, и не сматра га озбиним и опасним
преступником. Тако е то схватио Пилат. Позивауи се на то
да и Ирод ние нашао на Исусу ништа што заслужуе смрт,
Пилат предлаже првосвештеницима, кижевницима и народу
да га казни и онда пусти. Лаком казном Пилат е мислио да их

344

задовои. Он помие да удеци имау обича да пред Пасху
одлазе управитеу са молбом да на слободу пусти неког
осуеника и продужава: Кога хоете да вам пустим? Вараву
или Исуса названога Христа? (Мт. 17) Овоме два прва
еванелиста додау: ер знааше да су га из зависти предали
(18). Пилат се очевидно надао да е у простом народу наи
другачиа осеаа према Исусу, и да е народ тражити да
ослободи Исуса. Ово многоброно народно маси, коа се
окупила испред прокуратовог дома, Пилат се обратио с
питаем: кога хоете да вам пустим? Ту се десио ош едан
догаа кои е утицао на Пилата да се добро односи према
Господу. Када е седео у суду, отвореном и узвишеном коа се
на грчком зове литостротон, а на евреском - гаввата,
добио е поруку од свое жене, коа му е поручила: не меша
се ти ништа у суд тог праведника, односно тражи да не
чини ништа лоше том Праведнику, ер данас у сну много
пострадах због ега. Неки стари хришански писци називау
е по имену: Клаудиа Прокула. Претпоставам да е
исповедила удеску веру, или е у краем била наклоена
о, а предае говори да е она затим постала хришанка.
Вероватно е она много слушала о Господу Исусу Христу и
боала се да е ен муж због осуде навуи на себе казну
Божу. Не зна се шта е у сну она видела, али може се
претпоставити да о се Исус представио у сну као невино
мучени Праведник, и она се у сну мучила мишу и
растрзавала савешу што се ен муж поавуе као егов
xелат. У исто време како е порука предата Пилату, удеске
старешине су почели хушкати народ да би они тражили да
Пилат пусти Вараву, и народ е попустио иховом убеивау.
Када е Пилат поново поставио Питае: Кога хоете од ове
двоице да вам пустим? Они рекоше: Вараву. А шта у
чинити са Исусом названим Христом? упитао е Пилат. Они
му одговорау: Да се разапне; по св. Луки, викали су: Узми
овога. Тада Пилат, желеи да пусти Исуса, повика: Какво е
зло учинио? А они еднако наваиваху, т. ош силние, с
великом виком, и искаху да се разапне. Ефтими Зигабен
истиче: не кажу да буде убиен, ве да се разапне, да би и

345

сам начин смрти показивао у ему злочинца. Тако су се
испунила пророштва о начину Христове смрти за нас. Господу
Исусу Христу народ развраен своим духовним воама е
претпоставио Вараву, о коме еванелисти кажу да е он био
познати разбоник, кои е изазвао побуну у граду с цием
отимаа и да е починио убиства (Мт. 27,16; н. 18,40; Лк.
23,19 и Мк. 15,7).
Слушауи ова свирепи крик народа, кои он
никако ние очекивао, Пилат се потпуно збунио. Он се
уплашио да е егово настоае да заштити Праведника
изазвати озбину побуну народа, коу е морати да умируе
оружаном силом, и да разарени првосвештеници могу да се
жале есару да е он сам изазвао немир, штитеи државног
преступника, каквим су они приказивали Господа Исуса
Христа. Под притиском таквих осеаа Пилат е решио да
задовои у народу же за крву, дауи да се Невини бичуе.
Вероватно се надао да е тим уступком добити ипак могуност
да ослободи Исуса од крсне смрти. Тада, дакле, Пилат узе
Исуса и ишиба га (н. 19,1). Прича о бичевау налази се код
свих еванелиста. По св. Матеу и св. Марку, ради бичеваа
воници су одвели Исуса у преториу (судницу), унутар двора,
вероватно ради тога што е тамо било више места, ер пред
двором ние било места због мноштва народа, и сакупили су
против ега цео пук или кохорту. Воници су разоденули
Исуса и почели су да га бичуу. Такво бичевае одреено е
било за тешке злочинце и углавном за робове. Бичеве су
правили од ужади и ремеа и у ихове нити уплитали су
оштре коштане и металне штапие. То мучее било е толико
тегобно, да су многи умирали под бичем. Бичеваног су обично
привезивали за стуб у погнутом положау и затим су га
воници тукли бичем по голим леима, при чему се ош од
првих удараца кидало, и крв е обилно текла из рана. Такво
страшно казни подвргао е Пилат Онога у коме ние нашао
никакве кривице, вероватно, рачунауи да е тиме
задовоити крвожедну гомилу а ега спасити од смрти на
крсту. Завршивши бичевае немилосрдни воници су се
ругали над Страдалцем: обукли му пурпутни огртач, или

346

баграницу, вонички плашт црвене бое, сличан огртачу какав
су облачили цареви и восковое. Такав плашт био е без
рукава и пребацивао се на раме, тако да десна рука остане
слободна. Та огртач представао е царску порфиру за цара
удеског. На главу Господа положили су венац сплетен од
тра, а у руке су му ставили трску, коа е претставала
царски скиптар. Учинивши све ово за потсмех над Божанским
Страдалцем, воници су клекнули пред им и ругали му се,
као да га поздравау: Здраво, царе удески, притом су га,
биуи га по образима, пували и узевши из егових руку
трску тукли га по глави, да би боде трновог венца убадале
ош дубе и раавале ош аче.
Сви ови догааи представау се код прва два
еванелиста као догааи после коначне осуде на смрт, али св.
ован допууе и разашава казивае прва три еванелиста,
и указуе да се бичевае и ругае Христу догодило рание, и
како се мисли, били су предузети да би Пилат некако покушао
да избави Исуса од смртне казне. Измученог и поруганог
Господа Пилат нареуе да одведу напое, да би изазвао
сажаее удеаца према ему. Он е рачунао да е ихово
срце уздрхтати од таквог ужасног призора и да они више нее
хтети да га убиу. Тако е расуивао незнабожац кои ние знао
за истинитог Бога и егове заповести о убави према
ближима, но ава - тако нису расуивали духовне вое и
старешине изабраног норода Божег, неумоиви у своо
неутоиво злоби. Када е Господ био изведен на литостротон,
Пилат рече: Ево вам га изводим напое да знате да на ему
не налазим ни едне кривице и показууи на ега додае: Ево
човека. Овим узвиком Пилат се обраао суду ихове савести:
погледате, као да им говори ево усаменог човека,
пониженог, измученог: зар е могуе да Он личи на неког
опасног бунтовника; не побууе ли Он самим Своим
изгледом више сажаее, него страх? Заедно с тим, не
мислеи, Пилат говори праву истину: Господ и у понижеу,
више него у слави и царском сау, проавуе сву духовну
величину и моралну лепоту истинског Човека, какав он мора

347

бити по замисли Творца. За хришане Пилатове речи значе:
ево узор Човека, коме морау стремити хришани.
Али првосвештеницима и иховим слугама све е
било узалуд. Тек што су видели измученог Христа, када су
поново повикали: распни га, распни. Таква упорност
тужилаца изазвала е код Пилата уту и натерала га е да
етко и заедиво каже: Узмите га ви и распните, ер а не
налазим на ему кривице - ако сте ви толико упорни,
распните га сами на своу одговорност, а а не могу узети
учеша у томе што е недостоно мога положаа, као
представника правосуа, у поступку какав е осуда на смрт ни
у чему кривог Човека. Осим краег незадовоства и
нетрпеивости ове Пилатове речи ништа нису изражавале, и
због тога су Христови неприатеи наставили да терау Пилата
да се сагласи са смртном пресудом, износеи нову оптужбу:
Ми имамо закон и по закону нашему мора да умре, ер
начини Себе Сином Божим. Чувши ово Пилат се побоа
вема. Коначно, израз Син Божи Пилат е могао схватити
само у незнабожачком смислу, у смислу полубогова, хероа,
коих е пуна незнабожачка митологиа, али и то е било
довоно да га смути, примауи на знае и поруку свое жене,
коа е имала некакав таанствени сан о овом загонетном
човеку. И опет Пилат уводи Исуса са собом у судницу и
насамо га пита: Одакле си ти? - какво е Твое порекло, да ли
си Ти с неба или са земе, да ли си Ти заиста - Син Божи?
Исус му не даде одговор - бескорисно би било одговарати на
ово питае. Господ е ве обаснио понешто о Себи Пилату,
али то е изазвало лакомислено скептичко питае (н. 18,36-
38). Може ли груби незнабожац - скептик схватити учее о
истинском Сину Божем. Побеууи у себи страх, Пилат е
решио да покаже своу власт и да орасположи Исуса на
одговор: Зар мени не одговараш. Господ одговара на те горде
речи с Божанском мудрошу: не би имао власти никакве
нада мном када ти не би било дано одозго то што сам у
твоим рукама есте по допуштеу Божем. Предавши Сво
народ у ропство незнабожачко римско власти, Бог е тиме и
теби дао власт нада мном. Биеш крив, исто тако, у то осуди,

348

ер ме против савести осууеш, али веи грех бие на томе,
коме ние било дата одозго власт нада мном, ко е то учинио
самовоно, по злоби, т. Синедрион, Каафа као егово оруе,
уда Искариотски. Мудре Христове речи очито су се допале
Пилату и од тада гледаше Пилат да га пусти. Тада су
тужитеи решили да прибегну последем средству претом
да е самог прокуратора оптужити за издау римског есара:
Ако овога пустиш, ниси приате есару. Ово е уплашило
Пилата, ер е император био тада подозрив и веома опасни
деспот Тиверие и радо е примао тужбе. Том претом случа
е решен. Пилат, седе на свое судиско место литостротон,
формално и свечано завршава суее. еванелист наводи дан
и час осуде Господа: беше петак уочи Пасхе, око шестог
часа, т. био е петак пред празник Пасхе и шести час, по
нашем рачунау око 12 сати. Одрееем овог часа код св.
ована постои разлика с другим еванелистима, посебно са
св. Марком, кои каже: Беше треи час и распеше га (15,25),
а од шестог до деветог часа била е тама по сво земи (Мт.
27,45; Мк. 15,33; Лк. 23,44), али ствар е у томе што се дан као
и но, делио на четири дела по три часа у сваком, и због тога
се у Новом Завету говори само о првом, треем, шестом и
деветом часу. Свети ован не говори: био е шести час, ве око
шестог, односно по нашем то би могло бити цео период
времена од 9 часова изутра до подне. Постои мишее
(Гладков), да св. ован указуе време по римском рачунау, т.
било е око шест часова уутру, како и ми рачунамо од понои.
И он рече удецима: Ево цар ваш! - тешко е
реи шта е Пилат хтео да каже овим речима, али немогуе е
не видети у има последи покуша да ослободи Господа од
смрти. Вероватно ут бог тога што су га натерали да понесе
пресуду упркос своо савести, он баца ош едан прекор
Синедриону: и као да каже - маштате да поново стекнете
самосталност, о некаквом високом призвау измеу свих
народа света: ова задатак нико не би био толико способан да
изврши као ова човек, кои назива Себе духовним Царем
Израиа... Како то да ви, уместо да се поклоните пред им,
тражите егову смрт? Хоете да а, омражени римски

349

управите, узмем од вас вашег Цара, Кои може да испуни сва
ваша тана маштаа?
асно е да су тако и схватили ове речи тужитеи,
ер су посебно аросно повикали: узми, узми, распни га! Ово
е, по речима еп. Михала, крик од ране нанете у
наосетивие место, али Пилат пре него што коначно
устукне, ош едном проврти нож у то рани речима: Зар цара
вашег да разапнем? - ако Исус назива Себе вашим Царем,
самим тим вам обеава ослобоее од римске власти: како ви
можете тражити да га а, представник римске власти, убием? -
опаметите се, шта радите? На ова укор првосвештеници, у
своо безумно и слепо злоби против Исуса, износе страшне,
кобне речи, кое су постале пресуда читаво дао истории
евреског народа: Немамо цара осим есара. Рание су
првосвештеници говорили немамо цара, осим Бога: сада,
само да би распели Христа, они се свега одричу, говореи да
немау и не желе да имау никаквога другога цара осим
римског есара. Тек тада е Пилат одлучио да испуни ихову
жеу, и предаде га има да се разапне. Свети Мате
саопштава да е пре тога Пилат опрао руке (27,24): А кад виде
Пилат да ништа не помаже, него ош веа буна бива, узе
воду те уми руке пред народом говореи: а сам невин у крви
овога праведника; ви ете видети. Кад удеаца е постоао
обича да се оперу руке као доказ да е она кои их пере невин
за проливае крви онога кои е наен убиен. (Пон. зак. 21,6-
8). Пилат се користио тим обичаем да би показао да он скида
са себе одговорност за кажавае Исуса, Кога е сматрао
невиним и Праведником. Ви ете видети - сами ете
одговарати за ово неправедно убиство. Само да би добили од
прокуратора сагласност за смтну казну, злобни удеци
пристау на све, не размишауи о последицама: Крв егова
на нас и на децу нашу - ако е то преступ, нека казна Божа
падне на нас и на потомство наше. Каква безуман мржа,
каже св. Златоусти, каква зла страст.. ако сте сами себе
проклели, због чега навлачите проклетство и на децу? Ово
проклетство кое су сами на себе навукли удеци испунило се
70. г. по р. Хр., када е при опсади ерусалима много евреа

350

било распето на крст. Испуава се оно и у дао истории
евреа, расеаних од тада по свом свету, у безброним
погромима, коима су непрестано подвргнути по Мосиевом
пророштву (Пон. ак. 28,49-57; 64-67).
Тада им пусти Вараву, а Исуса, шибавши,
предаде да се разапне, т. потврдивши пресуду Синедриона,
Пилат им дае вонике да изврше над Господом смртну казну
распиаем.
Праем руку Пилат ние могао спрати
одговорност са себе, како е хтео. Израз прати руке од тада е
ушло у изреку. Казна Божа стигла е Пилата због
малодушности и неправедне осуде Онога, Кога е сам назвао
Праведником. Био е послат у прогонство у Галиу (Виену) и
тамо е након две године изнурен тугом, мучен грижом
савести и очаем, окончао сво живот самоубиством.

27. Крсни пут Господа - одлазак на Голготу
(Мт. 27,31-32; Мк. 15,20-21; Лк. 23,26-32; н. 19,16-17)

О крсном путу Господа говоре сва четири
еванеа. Свети Мате и св. Марко говоре о ему потпуно
истоветно. И када му се наругаше, свукоше с ега огртач, и
обукоше га у хаине егове, и поведоше да га разапну. И
излазеи наоше човека из Кирине по имену Симона и
натераше га да му понесе крст. Свети ован говори сасвим
кратко, не помиуи Симона Киринеца. Наподробние
говори св. Лука. Како о томе саопштава св. ован, и како е био
обича с осуеником на смрт распеем, Господ е Сам носио
Сво крст на место казне. Али Он е био толико измучен и
гетсиманском унутрашом борбом и без сна проведеном нои
и страшним мучеем, да ние имао снаге да донесе крст до
одрееног места. Не из састрадаа, ве да би брже дошли, да
заврше свое зло дело, неприатеи Господа ухватили су на
путу неког Симона, пресееника из Киринее, града у Ливии
на северно обали Африке западно од Египта (где е живело
много евреа давно тамо пресеених), и натерали га да понесе
крст Господа, када се он враао из поа у град. Свети Марко

351

додае да е Симон био отац Александра и Руфа, познатих у
првобитно хришанско цркви, о коима говори Рим. 16,13 св.
ап. Павла.
Свети Лука додае да за им иаше велико
мноштво народа и жена, кое плакаху и нарицаху. Не само
неприатеи, ве и они кои су поштовали Господа,
састрадавали с им, ишли за им. Не обазируи се на обича
по коме е било забраено да се преступнику военом на
извршее казне изражава саучествовае, жене у ово гомили
народа громким, ридаем показивали су свое састрадае
Господу. Изражено састрадае било е толико дубоко и
искрено да е Господ сматрао неопходним да се одазове и
обрати им се, вероватно, у часу када су застали да Христов
крст ставе на Симона Киринеца. Кери ерусалимске, не
плачите за мном, него плачите за собом и за децом своом..
Кери ерусалимске - обраае пуно убави, указуе на
благонаклоност Господа према тим женама, кое му исказуу
тако дириво саучеше. Господ као да заборава о
претстоеим страдаима и егов духовни вид окрее се
према будуности изабраног народа, страшно казни коа е
стии народ због одбациваа Месие. Плачите за собом и за
децом своом - у овим речима Господ их упозорава на несрее
коима е бити изложени и они и ихова деца. Он ту као да
има у виду страшну клетву коу су тако лакомислено навукли
удеци, вичуи Крв егова на нас и на децу нашу (Мт.
27,25). Ево долазе дани. долазе, приближавау се дани
страшне несрее, када е се виши благослов рааа
претворити у проклетство и сматрае се блаженима оне кое су
рание биле под гневом Божим као нероткие. Тада е
почети говорити горама: Падните на нас.. толико велика е
бити несреа. Реч е овде, несумиво, о разарау ерусалима
70. год. по р. Хр.
ер ако овако чине са сировим дрветом - ер ако с
пролисталим дрветом овако чине - шта е бити са сухим? -
очито, народна изрека. Под озеленелим дрветом, пуним
живота, Господ мисли на Себе; под сухим дрветом - на
народ удески. Ако ега, Невинога, нису поштедели, шта е

352

бити са народом кои е крив? Ога иде ка удеи (ез. 21,37);
ако е зелено дрво изгорело, с каквом силином е спалити
сухо? (еп. Михало).

28. Распее
(Мт. 27,33-44; Мк. 15,22-32; Лк. 23,33-38; н. 19,18-24)

По казивау сва четири еванеа, Господа су
довели на место звано Голгота, што значи Лобаа и тамо су
га распели измеу двоице разбоника, за кое св. Лука каже да
су их такое водили на смрт заедно с им. Голгота и место
звано Лобаа - било е невелики брег, налазеи се у то време
ван градских зидина ерусалима према северо-западу. Не зна
се сасвим поуздано због чега е ова брег носио такав назив;
или због тога што имао изглед лобае, или због тога што су се
на ему налазиле многе лобае тамо кажених уди. По
древном предау на том месту сахраен е праотац Адам.
Свети ап. Павле у посланици евреима 13,11-12 указуе на
посебно значее тога што е Исус пострадао изван града. Када
су Исуса довели на Голготу, дали су му да пие, по св. Марку
15,23, вино са смирном, а по св.Матеу 27,34, оцат помешан са
жучи. Ова напитак ошамууе и отупуе чула, кои су давали
осуенима на распиае, да би унеколико умаили муке.
Римани су га звали успавууим. По сведочанству
евреских равина, то е било вино у кое се додавала смола,
због чега е вино помрачивало свест осуеног и тиме му
олакшавало муке. Смирна - врста смоле, због чега на у и
указуе св. Марко. Вино са смолом имало е крае горак и
едак укус, због чега га св. Мате и назива жуч, а ускисло вино
оцат. И окусивши нехте да пие - желеи да претрпи сво
страдае до краа, потпуно свестан, Господ ние хтео да пие
ово пие.
А беше час треи и распеше га - тако говори св.
Марко (15,25). Ово као да противречи сведочанству св. ована
о томе да е ош у шестом часу Господ био на суду код Пилата
(19,14). Али треба знати да као што се но делила на четири
страже по три часа свака, и дан се делио на четири дела,

353

називауи се по последем часу сваког дела: час треи, час
шести, час девети. Ако претпоставимо да е коначну пресуду
Пилат донео на литостротону по истеку треег часа по
удеском рачунау, т. у непуном 9. часу утра по нашем, св.
ован е слободно могао казати да е то било у шести час, ер
е почиала друга четврт дана, коа се састоала из 4, 5. и 6.
часа, а коа се код евреа назива по последем шестом часу.
С друге стране, св. Марко е могао реи да е то било треи
час, због тога што шести час, у смислу друге четврти дана, тек
отпочие, а истекао е тек треи час у смислу прве четврти
дана.
И распеше га - крстови су били различитог облика
и распиало се различито, понекад прикуцавауи на крст,
кои лежи на земи, после чега су крст подизали и побадали у
зему вертикално; понекад су прво поставали крст, а онда
подизали осуеника и прикуцавали га. Понекад су рапиали
главом на доле (тако е, по своо жеи распет, св. ап. Петар).
Руке и ноге су понекад прикуцавали ексерима, понекад само
привезивали. Тело распетога беспомоно е висило, у ужасним
конвулзиама, сви мишии су потресани мученичким
грчевима, ране од ексера, под тежином тела, су се раздирале,
каженог е мучила несносна же, услед топлоте, потстакнута
ранама од ексера. Страдаа распетога била су толико велика и
невероватно мучна а притом дуга (понекад е распети висио на
крсту,не умируи, по три дана и нои и више), па се ова казна
примеивала само за навее злочинце и сматрала се
наужасниом и насрамниом од свих. Да се руке не раскину
пре времена од рана, под ноге су понекад прикуцавали
попречну летву на коу е распети могао стати. На слободном
врху крста прикуцавала се даска с натписом кривице
распетога. Усред неописивих мука Господ ние остао потпуно
нем: Он е седам пута говорио с крста. егове прве речи биле
су молитва за оне кои су га распиали, другим речима е
удостоио благоразумног разбоника раског блаженства,
треим - предао своу Пречисту Маку св. ап. овану, четврто
обраае било е узвик: Боже Мо, зашто си ме оставио?

354

пето - жедан сам, шесто - сврши се, седмо - Оче, у руке твое
предаем дух сво.
Прве речи Господа била е молитва за оне кои су
га распиали, кое наводи св. Лука (23,34): Оче, опрости им
ер не знау шта чине. Нико од оних што су распиали
Христа нису знали да е Он - Син Божи. ер да су познали не
би Господа славе распели (1. Кор. 2,8), каже св. ап. Павле. Чак
и удецима св. ап. Петар говори у своо друго проповеди при
исцееу хромога: знам да из незнаа оно учинисте (Дап.
3,17). Римски воници нису знали да они распиу Сина
Божег, а удеци кои су га осудили на смрт толико су били
заслепени своом злобом, да стварно нису мислили да
разапиу свога Месиу. Ипак, такво незнае не оправдава
ихов преступ, ер су имали и могуности и средства да
сазнау. Молитва Господа сведочи о величини еговог духа и
служи као пример, да се ни ми не светимо своим
неприатеима, ве да се молимо за их.
Пилат пак написа и натпис... Свети ован
сведочи о томе да е по Пилатовом нарееу била написана
даска с натписом о кривици Господа, како е било уобичаено
(19,19-22). Желеи ош више да повреди чланове Синедриона,
Пилат заповеда да се напише: Исус Назареанин цар удески.
Пошто су чланови Синедриона оптуживали Господа да Он
присваа Себи царску титулу, Пилат и нареуе да се напише
ова егова кривица, на срамоту Синедриона; цар удески
распет на захтев представника народа. Упркос обичау, натпис
е био на три езика: евреском месном, народном грчком
опште распростраеном и римском - езику осваача. Ци тога
е био та, да свако може да прочита ова натпис. Не мислеи о
томе, Пилат тиме испуава вишу промисао: у часу краег
унижеа Господ Исус Христос е за сав свет био проглашен
заЦара. Тужитеи Господа примили су то као раву шалу и
тражили су од Пилата да измени натпис, али горди Риманин
реско их одбиа, дауи им да окусе егову мо.
И делеи хаине егове бацаху коцку... Римски
закон е давао у власништво воницима, кои су извршили
казну, одеу распетога. Оних кои су извршили распиае, по

355


сведочеу Филона, било е четворица. Свети ован подробние
од других говори о дееу одее Господа, и каже да су
споаше хаине воници поделили на четири дела, свакоме
вонику по део, а доа одеа - хитон ние била шивена, ве
ткана или извезена изедно. Ако се расцепи ени делови нее
имати никакву вредност. Због тога су воници бацали коцку,
да би она допала едном потпуно читава. По предау ова
хитон изаткала е Пречиста Мака Божа. Тиме су воници, и не
знауи, испунили древно пророштво о Месии из Пс. 21,19,
кое и наводи св. ован: Разделише хаине мое меу собом, и
за доламу моу бацише коцку.
Прва три еванелиста говоре о подсмеху и хули,
коима е био изложен Господ, како од стране воника, тако и
од оних кои су пролазили, а посебно од првосвештеника са
кижевницима, старешинама и фарисеима. Хуее е имало
едну општу основу у порееу прошлог са садашим.
Помиуи све што е рание говорио и творио Господ, они
указуу на егову садашу беспомоност и потсмешиво су
му предлагали да учини за све видиво и очевидно чудо - да
сие са крста, обеавауи, лицемерно, да е у том случау
поверовати у ега. У том хуеу, по речима св.Матеа, узели
су учеше и разбоници, распети са десне и леве стране
Господа.






356

29. Покаае благоразумног разбоника (Лк. 23,39-43)

Допуууи казивае прва два еванелиста, св.
Лука говори о покаау и обраау Господу едног од
разбоника. У часу када е едан од их био више озлобен
због мучеа, тражио предмет на коме би могао да сручи своу
злобу, и почео да по примеру неприатеа Христових хули на
ега, подражавауи их, други разбоник, очито не толико
изопачен, сачувавши осеа побожности, почие да саветуе
свога друга: Зар се ти не боиш Бога, када си и сам осуен
тако? А ми смо праведно осуени, ер примамо по своим
делима као што смо залужили; а он никаква зла не учини.
Очито да е он слушао плач и ецае ерусалимских жена, кое
су пратиле Господа на Голготу; оставио е можда, на ега
утисак, натпис на крсту Господа, замислио се над речима
егових неприатеа: друге спасе, али можда е важниа од
проповеди била Христова молитва за неприатее кои су га
распиали. Овако или онако, савест е у ему снажно
проговорила, и он се ние уплашио да усред хуле и потсмеха
отворено ступи у заштиту Господа. Тренутно се у егово
души догоди одлучан преврат, и он одлучно исповеда своу
веру у распетог Господа, као у Месиу, обраауи му се
поканим речима: Сети ме се, Господе, када доеш у
Царству Своме. Другачие речено: сети ме се, Господе, када
будеш царевао. Он не тражи славу и добра, ве моли за
намае, као Хананека, коа е хтела само мрвицу са трпезе
Господе. Речи благоразумног разбоника постале су од тада
за нас пример истинског дубоког покааа и чак су ушле у
богослужбену употребу. Ово задивууе истповедае арко
сведочи о снази вере покааног разбоника. Страдауег,
измученог, умируег он признае за Цара. Овом исповедау,
кое е било изнад мои наближих ученика, ние сметала
мисао о страдауем Месии. Несумиво да е постоало и
посебно дество благодати Боже, кое е озарило разбоника,
да би он био пример и поука свима народима. Ово егово
исповедае заслужило е навишу награду, какву е могуе
замислити. Данас еш бити са мном у рау , каже му Господ;

357

т. данас е уи у ра, кои е поново оторен за уде кроз
искупитеску смрт Христову.

30. Богомати код крста (н. 19,25-27)

едини еванелист ован као сведок и учесник
догааа говори о томе, како е Господ Исус Христос с крста
поверио бригу и старае о Пречисто Маци Божо. Када су
злобни неприатеи наситили своу злобу и почели по мало од
крста да одлазе, крсту су се приближиле до тада стоеи нешто
дае од крста Пресвета Богородица, сестра ена Мариа
Клеопова, Мариа Магдалина и ученик кога убаше Исус,
како обично у свом еванеу себе назива св. ован Богослов.
Одласком Христовим из овог света егова Пречиста Мака
остала е сама, и неко е требао да брине о о, и због тога
речима: Жено, ето ти сина и ученику: Ево ти маке Господ
поверава Своу Пречисту Маку Свом убеном ученику. И
од онога часа узе е ученик себи - од тог времена Пречиста
Мака Божа да Свое смрти,како сведоче црквена предаа
живела е код св. ована, кои се бринуо о о као воени син.
Ово е веома важно и значано због тога што протестанти и
секташи не пропуштау прилику да хуле на Пречисту Маку
Божу, одричуи о приснодевство и говореи да е после
Исуса имала другу децу, роену природним путем од осифа и
да су то била браа Господа, а кои се помиу у еванеу.
Постава се питае: ако е Пресвета Богородица имала ош
деце, коа су могла и била дужна да се о брину о о, као о
своо Маци, због чега би е Он поверио св. овану Богослову?
Треба претпоставити да су и Пресвета Дева Мариа и св. ован
Богослов остали код крста до самог краа, ер св. ован указуе
у свом еванеу да он би сведок егове кончине и свега што
се затим догодило (н. 19,35).

31. Христова смрт
(Мт. 27,45-56; Мк. 15,33-41; Лк. 23,44-49; н. 19,28-37)


358

По сведочанству прва три еванелиста, смрти
Господа на крсту претходила е тама коа е покрила зему: а
од шестога часа би тама по сво земи до часа деветога, т.
по нашем времену - од подне до три сата. Свети Лука додае
томе да помрча сунце. Ово ние могло бити обично помрачее
сунца, ер на евреску Пасху 14. Нисана увек бива пун месец,
а помрачее сунца догаа се при младом месецу, а не при
пуном месецу. Ово е било чудесно знамее, кое е сведочило
о поразном и необичном догаау - смрти убеног Сина
Божег. О овом необичном помрачеу сунца, током кога су се
чак виделе и звезде, сведочи римски астроном Флегонт, а
такое о сведочи и грчки историчар Талос. О ему говори у
своим писмима Аполофану св. Дионисие Ареопагит, тада ош
незнабожац. Карактеристично е како подвлаче св. Златоусти и
бл. Теофилакт, да е тама била по сво земи, а не на неком
одрееном месту, како се догаа при обичном помрачеу
сунца. Очито да ова тама следи због поруге и потсмеха над
распетим Господом; она е и прекинула та ругаа, изазвавши
расположее у народу, о коме говори св. Лука: И сав народ
кои се беше сакупио да гледа ова призор, кад виде шта би,
врати се биуи се у прса (Лк. 23,48).
А око деветог часа, повика Исус из свега гласа
говореи: Или, Или, лима савахтани. Ове речи св. Марко
преноси као Елои, уместо Или. Та вапа, ние био вапа
очааа, ве израз надубе туге душе Богочовека. Ради тога,
да се искупитеска жртва прими, било е неопходно да
Богочовек испие до самог дна целу чашу удског страдаа.
Зато е било потребно да распети Исус не осеа радост Сво
единства с Богом Оцем. Сав гнев Божи, кои у силини
божанске правде, треба да се излие на грешно човечанство,
сада се усредоточио едино на Христу, и Бог као да га остава.
Усред натежих и незамисливих мука, телесних и душевних,
ово напуштае било е наболние, због чега се из Исусових
уста и откида болан вапа.
На евреском Илиа каже се Елиагу. Због тога е
вапа Господа послужио као повод за ново исмевае над им:
Ова зове Илиу. Увредивост овог исмеваа се састоала у

359

томе, што пред долазак Месие удеци очекуу долазак Илие,
Ругауи се над Господом они као да желе да кажу: ево ош и
сада, распет и поруган, мисли да е Он - Месиа, и зове Илиу
да му помогне. Прва два еванелиста говоре, да е тада едан
од воника отрчао и узео сунер и напунио оцта, па натаче на
трску те га поаше. Очигледно да е то било кисело вино, кое
е било уобичаено пие римских воника, посебно када е била
вруина. Сунер натопен течношу, воник е натакао на
трску, по св. овану иссоп, т. врсту растиа коа е носила
такво име, како они висеи на крсту високо од земе нису
могли да просто приме пие. Распее е изазвало страшну же
код страдалаца, и св. ован каже да Господ изговара, очевидно
пред овим: Жедан сам (19,28-30), додауи при том: да се
сасвим испуни Писмо. Псалмопевац у 68. пс. 21 ст.
изображава страдаа Месие, претсказууи: и у жеи Моо
напоише ме оцтом. Окусивши оцат, по сведочанству св.
ована, Господ узвикну: Сврши се, т: свршило се дело
Месие, предодреено у Савету Божем - свршило се
искупее удског рода и егово помирее са Богом кроз
смрт Месие (н. 19,30). По речима св. Луке, одмах затим
Господ узвикну: Оче у руке твое предаем дух сво (Лк.
23,46), и приклонивши главу предаде дух (н. 19,30). Прва три
еванелиста сведоче да се у тренутку Исусове смрти завеса
храма раздре на двое, од горег краа до доега, т. само од
себе раздерала се завеса, коа е делила Светилиште у храму од
Светие над Светиама. Како е то било време приношеа
вечере жртве - око 3 часа поподне, по нашем времену - очито
да е служеи свештеник био сведок овог чудесног раздираа
завесе. Ово е симболизовало окончае Старог Завета и
открие Новог Завета, кои е отворио удима улаз у дотле
затворено Царство небеско. Зема се потресе - догодио се
снажан земотрес, као знак гнева Божег на оне кои су
предали смрти еговог Военог Сина. Од тога земотреса
камее се распаде, т. стене су попуцале и откриле у себи
погребне пеине, У знак победе Господа над смру, устадоше
многа тела светих кои су помрли - васкрсла су у тим
пеинама погребена тела умрлих, кои су се треег дана, након

360

васкрсеа Господа, поавили у ерусалиму познатим удима.
Сва три еванелиста говоре да су ови чудесни знаци кои су
пратили смрт Господа, оставили потресан утисак на римског
капетана, да е он рекао, према прво двоици еванелиста:
Заиста Ова беше Син Божи, а по св. Луки: заиста ова
Човек беше Праведник. Предае каже да е ова капетан, по
имену Лонгин, постао хришанин и мученик за Христа (16.
окт.). По сведочеу св. Луке, потресен е био и сав народ, кои
се окупио на Голготи, и врати се биуи се у прса - такав
преокрет од едног стаа у друго природно е у узбуено
гомили. Сва три еванелиста указуу на то да су сведоци
Христове смрти, и догааа кои су из тога произашли били сви
познаници егови и жене кое гледаху из далека, кое су
ишле за Исусом из Галилее и служиле му, а меу тим
женама, како наводе св. Мате и Мрако поименично, биле су:
Мариа Магдалина и Мариа, мати аковева и осиина и мати
синова Заведеевих Саломиа. О ономе што се дае догаало
након Исусове смрти и еговог погреба, говори допуууи,
као и увек, прва три еванелиста, само св. ован, ер е, како
тврди, био сведок свега тога. Како е био петак, на грчком
параскеви, што значи приготовее, то ест дан пре суботе,
а та субота е била велики дан, пошто се поклапала са првим
даном Пасхе, да тела не би остала на крсту у та велики дан,
удеци, т. неприатеи Господа, или чланови синедриона,
молили су Пилата да им пребиу голени, па да их скину,
односно да их тако убиу и скину и сахране пре вечери, када се
ела Пасха. По суровом римском обичау, да би убрзали смрт,
распетима су пребиали голени, т. ломили су ноге. Добивши
дозволу Пилата, воници су пребили ноге живим
разбоницима, распетим са Христом. А дошавши до Исуса,
кад видеше да е ве умро не пребише му голени. Него едан
од воника прободе му ребра копем и одмах изае крв и
вода. Негативна критика много се бавила питаем да ли е из
мртвог тела Исусовог могла да истече крв и вода, доказууи
да из мртвог тела не може да истече крв, ер се налази у
течном стау само на кратко у мртвом телу, не више од часа, а
да оваае воденасте течности наступа с распадаем и при

361

неким болестима, као код нпр. тифусне грознице итд. Сви ови
докази су неосновани. Ми не знамо све наситние детае
распеа и смрти Господа, и збот тога не можемо судити о свим
детаима. Али опште е познато да код распетих наступа
грозничаво стае. Несумиво да е и пробадае ребра
следило убрзо после смрти и у сваком случау не дуже од сата,
ер е долазило вече и удеци су журили да окончау свое зло
дело. Нема сврхе разматрати ово истечее крви и воде као
природну поаву. Сам св. ован наводи ово у свом еванеу
као необичну поаву (и она кои е видео, посведочио е, и
истинито е сведочее егово - 19,35). Пречисто тело
Богочовека и ние могло бити подвргнуто обичном закону
распадаа удског тела, а вероватно, да е од самог тренутка
смрти почело да улази у стае кое се завршило васкрсеем
еговим у новом, прославеном, одуховеном виду.
Символички ово истечее крви и воде св. Оци обашавау
као знамее таанственог начина седиеа верууих са
Христом у тани крштеа и евхаристие: водом се раамо, а
крву и телом се хранимо (бл. Теофилакт и св. Златоусти).
Свети ован, кои е стаао код крста и видео све то, сведочи и
то да он говори истину и да зна да истину говори. Изливае
воде и крви из прободеног ребра Христовог есте знамее тога
што е Христос постао наш Искупите, очистивши нас водом
у тани крштеа и Своом крву, коом нас пои у тани
причеша. Ето због чега ап. ован у своо 1. саборно
посланици каже: Он е та што дое водом и крву, Исус
Христос, не само водом, него водом и квру... и трое е
што сведочи на земи: дух и вода и крв. (1. н. 5,6-8).
ер се ово догоди, т. не само пробадае ребра, ве
и то што Господу нису пребили голени, да се испуни Писмо:
Кост егова нее се преломити. Ово е било предсказано у
к. Изл. 12,46: Пасхално аге, кое изображава Господа
Исуса Христа, мора се поести без ломеа костиу, а све што
остане морало е бити спаено. И опет друго Писмо говори:
Погледае на Онога кога прободоше - из к. пр. Захариа
12,10. На том месту Господ у лицу Месие се представа као
прободени народом своим, и народ при погледу на

362

прободеног приноси пред им покаае плачуи и ридауи.
Ове речи постепено се испуавау на удецима, кои су
Господа предали да се погуби, и испуавае се до краа века,
када е се догодити свеопште обраае удеаца к Христу,
како претсказуе св. ап. Павле у Рим. 11,25-26.

32. Погреб Господа Исуса Христа
(Мт. 27,57-66; Мк. 15,42-47; Лк. 23,50-56; н. 19,38-42)

О погребу Господа говоре потпуно сагласно сва
четири еванелиста, при чему неки доносе свое подробности.
Погреб е био пре вечере, али субота ош ние наступила, мада
се приближила, т. треба претпоставити да е то било час или
два пре заласка сунца, чиме е почиала субота. Ово асно
потвруу сва четири еванелиста: Мт. 27,57, Мк. 15,42, Лк.
23,54 и н. 19,42, а то посебно чине св. Марко и Лука. Дошао е
осиф из Ариматее, удеског града у близини ерусалима,
члан Синедриона, како сведочи св. Марко, човек побожан и
тани Христов ученик, по сведочанству св. ована, кои ние
учествовао у осуди Господа (Лк. 23,51). Дошавши Пилату, он
е измолио од ега тело Исусово ради погреба. По римском
обичау, тело распетих оставало се на крсту и постаало
храна птицама, али било е могуе измолити дозволу власти и
сахранити их. Пилат се зачудио да е Исус ве умро, пошто су
распети висили и по неколико дана, али проверивши код
капетана, кои е потврдио смрт Исуса, наредио е да се тело да
осифу. По сведочанству дошао е и Никодим, кои е рание
долазио к Исусу ноу (уп. н. 3. гл.), и донео смесу смирне и
алоа око 100 литара. осиф е купио плаштаницу дугачко и
скупо платно. Они су скинули тело, помазали га, по обичау,
мирисима, обавили плоштаницом и положили у нову погребну
пеину у осифовом врту, недалеко од Голготе. Како е сунце
ве залазило, све су чинили, иако паживо, врло брзо.
Наваливши камен на врата гроба, удаили су се. Све су ово
посматрале жене, кое су биле рание на Голготи. Свети
Златоусти, а са им и бл. Теофилакт, сматра да поменута
Мариа, мати аковева и осиина, есте Пресвета

363

Богородица, како су аков и осиа били деца осифова од прве
жене. А пошто су Богородицу звали осифовом женом, по
праву се називала и мати, то ест маеха егове деце. Други
мисле да е то била Мариа, жена Клеопина, сестра
Богородичина. Све су оне седеле према гробу, како каже св.
Мате (27,61), а затим, по казивау св. Луке, вратише се и
припремише мирисна уа да би по завршетку суботе дошле и
помазале тело Господа, по удеском обичау (23,56). По
речима св. Марка, ове жене, називауи их мироносицама,
купиле су аромате не у сами дан погреба Господег, ве када
е субота прошла, т. у суботу увече. Овде нема противреча. У
петак увече остало е веома мало времена до заласка сунца.
Оно што су успели, припремили су у петак, а шта не,
завршили су у суботу увече.
Св. Мате саопштава о ош едном важном
догаау, кои се догодио другог дана после погреба -
сутрадан, по петку, т. у суботу. Првосвештеници и фарисеи
су се окупили код Пилата, не размишауи више о
нарушавау суботе, и тражили да нареди да се постави стража
код гроба, до треег дана: сетисмо се да Она варалица каза
ош за живота: После три дана устау. Зато заповеди да
се утврди гроб до треег дана да не доу како ученици
егови да га не украду из мртвих; и бие последа превара
гора од прве. Прва обмана е по има та да е Господ Исус
Христос учио о Себи као о Сину Божем, Месии, а последа -
проповед о ему као о усталом из гроба Победитеу ада и
смрти. Ове проповеди су се они боали више, и у томе су били
у праву, што е показала даа историа хришанства. На то им
Пилат рече: Имате стражу (кустодиу), идите те
утврдите како знате. На располагау Синедриону налазила
се за време празника стража римских воника, коу су
користили да одрже мир и ред, меу мноштвом народа кои е
долазио у ерусалим. Пилат им предлаже да искористе ту
стражу и учине како хое, да не би никог могли да окриве.
Они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише
камен - они су отишли и учинили све да обезбеде гроб,

364

запечативши гроб шнуром и печатом, у присуству страже, коа
е остала код гроба да га чува.
На та начин зли неприатеи Господа нису ни
мислили да су припремили неоспорни доказ еговог
преславног васкрсеа из мртвих.

Васкрсее Господа нашега Исуса Христа

Говореи о величанственом догаау Христовог
Васкрсеа, сва четири еванелиста ништа не говоре о
таанствено и несхвативо за нас страни овог догааа, не
описуу како се у ствари оно догодило, и како е Васкрсли
Господ изашао из гроба, не ломеи печате. Они говоре само о
наступу земотреса, услед тога што е анео Господи
одвалио камен са врата гроба (после тога када е Господ
васкрсао, што се подвлачи и у нашим црквеним песмама, а не
како се обично мисли да е анео одвалио камен да би Господ
изашао из гроба), о речима анела упуене придошлим женама
- мироносицама, и затим о читавом низу аваа васкрслог
Господа женама - мироносицама и еговим ученицима.

33. Долазак жена мироносица на гроб и авае
анела
(Мт. 28,1-8; Мк. 16,1-8; Лк. 24,1-12; н. 20,1-10)

Женама, кое су биле присутне на Голготи а затим
при погребеу Господа, чинило се да е бесцено тело Господа
журно припремено за сахрану, и било им е жао што нису
узеле учеша у уобичаеном помазау миром. Збот тога оне,
провевши сву суботу у миру, првог дана недее ве са првим
зрацима хитау ка гробу, да би испуниле своу побожну жеу
и последи дуг убави према убеном Учитеу. На челу
ових дубоко оданих жена, кое су у истории ушле као жене -
мироносице, како о томе сведоче сва четири еванелиста,
била е Мариа Магдалина; за ом е ишла друга Мариа или
Мариа аковева, Саломиа и друге жене кое су пратиле
Господа од Галилее (Лк. 23,55). То е био цео скуп жена, од

365

коих су едне ишле брзо, готово трчеи, друге спорие. Нема
ничег чудног што се време доласка на гроб код еванелиста
одреуе различито, чиме се на први поглед стиче утисак да
меу има има противречности, али у ствари е нема.
Пре свега ко е та друга Мариа. о коо двапут
наводи св. Мате, говореи о сахрани Господа (27,61), а затим -
о васкрсеу (28,1). По црквеном предау изложеном у
Синаксару на дан Пасхе, то е била Мака Божа. Због чега то
ние речено конкретно? Како се обашава да не би изгледало
сумиво што е сведочанство о том великом догаау
приписано маци; еванелисти кажу: ави се напре Марии
Магдалини (Мк. 16,9), она е и на камену анела видела... и
различите су жене долазиле на гроб, меу има е била и
Богородица, Коу осиевом назива Мариу еванее, осифов
син е ова осиа.
Соломиа е била мака синова Заведеевих -
апостола акова и ована, коу помие св. Лука (24,10), и жена
Хузе, домоуправитеа цара Ирода. Остале жене мироносице
поименично се не помиу, али св. Лука асно говори да су
биле и остале с има (24,10). У броу осталих биле су
Мариа и Марта, сестре Лазареве, кога е Господ васкрсао,
Мариа Клеопова и Суссана, а такое и многе друге, како
божанствени Лука говори, кое су служиле Христу и еговим
ученицима од имаа своих.
Жене мироносице су очекивале кра суботег
одмора, неке од их су купиле аромате ош у петак увече, како
говори св. Лука (23,56), а друге пошто прое субота, то ест у
суботу увече (Мк. 16,1). О доласку мироносица на гроб
еванелисти се различито изражавау.
Свети Мате - А пошто мину субота, у освитку
првог дана недее.
Свети Марко - врло рано у први дан недее... око
изласка сунца.
Свети Лука - у први дан недее рано...
Свети ован - У први дан седмице дое Мариа
Магдалина на гроб, док ош беше мрак.

366

Пре свега треба знати да израз у први дан недее,
означава први дан после суботе. Славенски превод израза св.
Матеа: у суботу увече, нетачан е: смисао грчког израза е
после (опсе) суботе, како е преведено на руски. На та начин
сва одрееа времена се поклапау, говореи само о
различитим тренуцима наступаа утра, из чега се види да
жене мироноснице нису дошле у едно исто време. Навише се
разликуе од осталих еванелиста опис св. ована, што е и
разумиво, ер он, као и увек, пропушта оно што е ве речено
и допууе казивае што се тиче Марие Магдалине и двоице
ученика. Из поднетих казиваа свих еванелиста добиа се
потпуна слика свега што се догодило. Код св. Матеа описани
земотрес, због силаска анела Господег кои е одвалио
камен са врата гроба, био е до доласка жена мироносица.
Смисао тога е да се стража натера у бекство и покаже гроб
празним. Господ е до тада васкрсао, како се и пева у нашим
црквеним песмама: запечатану гробу, животъ отъ гроба
возсяль еси Христе Боже... (Тропар у нед. Томину);
Господи, запечатану гробу оть беззаконниковь прошель еси
изь гроба якаже родился еси оть Богородицы: не
уразумъша, како воплотился еси, безплотни Твои ангели:
не чувствоваша, когда воскресь еси, стрегущи Тя воини...
(стихира 5. гл. на хвалите у нед. утр.). Због тога не одговара
истини опис Христовог васкрсеа кои се код нас проширио
под утицаем Запада - камен одваен, Христос излази из
гроба, а воници у страху падау доле. Анео е сишао и
одвалио камен након што е Христос васкрснуо. Ово е
уплашило стражу коа е побегла у ерусалим.
Порееем еванеских казиваа склапа се асна
слика догааа. Прва е до гроба дошла, како видимо из
казиваа св. ована, Мариа Магдалина, рано док беше мрак
(н. 20,1). Али она ние ишла сама, ве са целом групом
мироносица, о чему говоре прва три еванелиста. Она е због
посебне убави према Господу и живости темперамента,
претекла друге жене и дошла док е ош био мрак, а у време
када су друге жене дошле до гроба ве е свитало. То да она
ние ишла сама видимо из овановог казиваа, ер вративши се

367

к апостолима Петру и овану, она говори не у еднини, ве у
множини, не знамо где га положише (н. 20,2). То се асно
види у грчком тексту и тако е преведено на руски език.
Видевши да е камен одваен од гроба (анела, кои се авио
потом женама ние видела), она е помислила да е тело
Господа однешено и одмах трчи да о томе обавести ап. Петра
и ована. На повратном путу она се срела с осталим женама,
кое е меутим мучила мисао ко е одвалити камен са гроба
(Мк. 16,13), и саопштила им свое опажае. Док е она ишла к
апостолима остале жене мироносице одлазе ка гробу, да виде
анела, слушау од ега добру вест о Христовом васкрсеу и
журно одлазе ка Апостолима, да би с има поделили ову
радост. О свему овоме подробно говоре прва три еванелиста
(Мт. 28,5-8; Мк. 15,4-8 и Лк. 24,3-8). Меутим, апостоли Петар
и ован поред вести коу е донела Мариа Магдалина, ош
ништа нису знали о томе што се догодило (а можда ни другим
мироносицама нису поверовали - и учинише се ихове речи
као бунцае, и не вероваше им (Лк. 24,11), па су похитали
или чак потрчали ка гробу. ован, будуи млаи од Петра,
трчао е брже и пре стигао, када жена тамо више ние било, али
ние ушао у гроб. Може бити да га е неодлучност зато што е
сам задржала од тога. Нагнувши се само над отвор са кога е
одваен камен, видео е покров где лежи. Одмах за им
долази Симон Петар, кои као храбрии и одлучнии, решава да
уе у гроб и види тамо само убрус коим е била увиена глава
Господа, да не лежи са покровима, него посебно савиен на
едном месту (н. 20,3-7). Тада е ушао и други ученик кои
први дое на гроб, т. ован, и виде и верова, т. поверовао е у
истину Христовог васкрсеа, ер при отмици тела не би се
развезао и скидао покров и слагао по таквом реду. ош нису
знали Писмо да Он треба да васкрсне из мртвих - до часа
када им Господ отвори ум да разумеу Писма (Лк. 24,45), они
много тога нису асно схватали: нису схватали речи Господа о
предстоеем страдау и васкрсеу (како се види из Лк. 18,34
и Мк. 9,10), и због тога су тражили опипиве доказе. Такав
доказ за ована био е та догаа што су покров и убрус остали
у гробу бриживо сложени. Ово е убедило у истинистост

368


само ована. О Петру св. Лука говори, да он отиде чудеи се у
себи томе што се догодило (24,12). егово духовно стае
после троструког одрицаа од Господа било е врло тешко и
ние имало живу веру. и, вероватно због тога, при повратку с
гроба милосрдни Господ му се авио ради утехе и да умири
егово срце, о чему тек укратко напомие св. Лука у 24,34 и
св. ап. Павле у 1. Кор. 15,5. Како се може видети из тих места,
Господ се авио Петру насамо и пре других апостола.









34. авае васкрслог Господа Марии Магдалини и
друго Марии (н. 20,11-18; Мк. 16,9-11; Мт. 28,9-10)

После тога, када су апостоли Петар и ован
отишли од гроба, тамо е остала Мариа Магдалина, коа е
можда дошла с има или убрзо после их. ена душа е била
сметена и она е плакала, сматрауи да е тело Господа
украдено. Плачуи, она се нагнула према отвору гроба и
видела тамо два анела кои су седели на одру на коме су у
пеинама полагали тела умрлих. Туга за Господом била е
толико велика да е угушила сва друга осеаа, и због тога
Магдалина, очито ние била посебно потрешена овом поавом
анела, и на ихово питае, са жеом да е утеше: жено што

369

плачеш? она напросто као да разговара са земаским биима,
потрешена изражава своу тугу речима, као рание ап. Петру и
овану: узеше Господа моега и не знам где га положише.
Ово рекавши, можда случано, у растроству чула, а можда
воена инстинктивним унутрашим осеаем, окренула се и
угледала Исуса, али га ние препознала. Ние га препознала ер
се Он поавио у другоме обличу, као касние емауским
путницима, у смиреном и обичном виду (св. Златоусти) због
чега е она помислила за ега да е градинар. А можда га ние
препознала ер су о очи биле уплакане а она скрхана тугом, и
отуда ние очекивала да види Господа живим. Ние га
препознала чак ни по гласу, када е Он питао: Жено што
плачеш? Кога тражиш? Мислеи да е градинар, што е
потпуно природно, ер ко би тако рано био у врту, ако не
градинар? она му одговара: Господине, ако си га ти однео,
кажи ми где си га положио и а у га узети, не мислеи да е
она слаба жена да би га подигла. Тада се Господ открива о,
изговарауи ено име очито нарочитом, добро и давно
познатом интонациом гласа: Мариа. Окренувши се - ово
показуе да она после своих речи наводном градинару, поново
сво поглед окрее ка гробу - рече му: Равуни, што е реи:
Учитеу. и при том, очито, у неописиво радости пада пред
егове ноге, желеи да прионе к има, да их можда загрли да
би се уверила да сада види живог Исуса, а не приказае.
Господ о то забрауе, рекавши: Не дотичи ме се, ер ош
нисам узишао Оцу своему, него иди браи моо и кажи им:
улазим Оцу моему и Оцу вашему, и Богу моему и Богу
вашему. Веру не свом додиру, ве Моо речи, као да жели да
каже Господ. Смисао ове забране е та, што е Господ хтео да
тиме каже Марии: остави Мене, ер ти не може бити
нераздвоно са мном, не задржава Мене и себе, ве иди и
проповеда Мое васкрсее. а не могу више остати с вама, ве
се морам узнети к Оцу небеском. ош бое обашее смисла
ове забране да додирне Господа налазимо у утаро стихири
8. гласа: Еще земная мудроствуеть жена: тъмже и
отсылается не прикасатися Христу.

370

А Мариа Магдалина отиде и ави ученицима да
е видела Господа и да о ово рече - упореууи ове речи са
казиваем св. Матеа, ми морамо претпоставити да е на путу
Мариа срела другу Мариу, и има обема се опет авио Господ
(друго авае), говореи: Радуте се. Оне приступивши к
ему припале су ногама еговим и Он понава свое
нареее да оду до ученика, т. браи Моо и известити их о
Своем васкрсеу, потврууи то што е рание рекао анео:
да иду у Галилеу. Дириво е називае браом, кое васкрсли
Господ, ве прославени Месиа, спреман да оде Оцу, дае
Своим ученицима Он се не стиди да их назове тако, како
наглашава у своо посланици евреима 2,11-12 св. ап. Павле.
Свети Марко каже да е жене - мироносице
ухватио такав страх и трепет, коначно, побожан, да оне ником
ништа не казаше. Ово треба схватити у том смислу, да оне на
путу никоме нису рекле о ономе што су виделе и чуле. О томе
шта су, када су стигле куи, оне рекле о свему апостолима,
говори сам еванелист Марко (Мк. 16,8 и 16,10) и други
еванелисти (Лк. 24,9).
По еванеском казивау, прво авае Господа
по васкрсеу као да е било Марии Магдалени (Мк. 16,9-10).
Али из давнине предае чува о томе да се пре Марии
Магдалини васкрсли Господ авио Своо Пречисто Матери,
што е потпуно природно и схвативо. У ерусалиму, у храму
Васкрсеа до данас показуу место аваа васкрслог
Спаситеа своо Пречисто Маци. Предае, освеивано
вековима, не може не бити основано на стварним чиеницама.
А ако се у еванеу ништа о томе не говори, то е због тога
што и у еванеу има много тога што ние записано, како о
томе сведочи св. ован (21,25; 20,30-31). Треба претпоставити
да е само Маци Божо било неугодно, по еном смиреу,
да се разглашава заветна тана еног живота - због тога се о
о говори у еванеу необично мало, осим нанеопходниих
чиеница повезаних непосредно са животом Самога Господа
Исуса Христа. Пресвету Богородицу еванелисти очито нису
хтели да помиу као сведока истинитости догааа Христовог
Васкрсеа, због тога што мачино сведочее не би могло да

371

буде прихваено као истинито. еванелисти говоре да се
прича жена - мироносица о ономе шта су виделе и чуле код
гроба и о авау Самога васкрслога Господа показала
узалудном, они им нису поверовали (Лк. 24,11). Ако чак
апостоли нису поверовали женама - мироносицама, могу ли
страни уди поверовати сведочеу Маке?

35. Лаж удеаца, првосвештеници поткупуу
стражаре гроба Господег (Мт. 28,11-15)

Неки од стражара, бежеи од гроба Господег,
вероватно старешине, као одговорни због напуштаа
стражарског места, саопштили су о свему првосвештеницима.
Наравно, има а не Пилату, ер су има ставени на
располагае, а не на располагау самом прокуратору.
Првосвештеници су сабрали Синедрион и решили да поткупе
вонике, да би они оклеветали истину Христовог Васкрсеа.
Они су купили егову крв, каже св. Златоусти: када е Он био
жив, а након еговог распеа и васкрсеа опет новцем
желе да подриу истину васкрсеа. Реците: ученици
егови дооше ноу и украдоше га док смо ми спавали -
тако су вонике научили да говоре. ихове речи су савршено
невероватне и никакву веродостоност нису имале расууе
св. Златоусти: На кои начин су га украли ученици, ови бедни
и прости уди, кои нису смели ни да се покажу?... зар на
гробу ние положен печат?... Ние ли то место окруживала
са свих страна стража и воници и удеци? Нису ли и сами
подозревали исто, нису ли се узнемирили, нису ли бдели,
нису ли се забринули? Због чега да га украду. Да би
измислили учее о васкрсеу? Како би они одвалили
запеаену стену? Како да га украду поред толиког
мноштва? Какве би користи имали да Христос ние
васкрсао? Правилно примеуу ово тумачи еванеа, да су
сва предузимаа Синедриона - чувае у гробу што е могуе
сигурние Пречистог Тела Христовог, догодила и испунила
због тога, да би се са свом историском асноом потврдила
истинитост догааа, кое су чланови Синедриона хтели затим

372

да представе лажним. Таква краа мртвих била е непомиво
дело код удеаца, кои су се боали да се оскврне дотицаем
мртвога тела (Бро. 19,11-22). Како се могло догодити да су
воници заспали тако чврстим сном, баш тада, када се
очекивала краа - треега дана? А ихов сан е морао бити
необично дубок, када нису чули да се одвалио громадни камен
са гроба. Да су и одлучили да заспе, што е савршено
неприхвативо за римске вонике, легли би поред самог улаза,
тако да е немогуе одвалити камен а да их не пригече.
Невероватно е да су се уплашени и разбежани ученици
одлучили на такву бесмислену крау од кое не би имали
никакву корист, а огроман ризик е очигледан. Чудно е и то да
су се воници могли решити да шире такву вест сами о себи, не
изазивауи суму слушаоца, због чега би били кажени због
таквог службеног пропуста. То е измишотина злобних
удеаца кои упорно, не гледауи на очевидност и не желеи
да поверуу у истину Христовог васкрсеа, и сами потвруе
ову велику хришанску истину.

36. авае васкрслог Господа ученицима на путу за
Емаус (Лк. 24,13-35 и Мк. 16,12)

О овоме подробно говори само еванелист Лука,
кои е, по предау, едан од ове двоице ученика. Други е био
Клеопа, вероватно муж Богородичине сестре. Оба су из броа
Седамдесеторице ученика Христових. Кратко о овом авау
говори и св. Марко (16,12). Необична живост описа овог
догааа и пуноа еговог описа са свим унутрашим
преживаваем показуе да е едан од двоице учесника
несумиво био сам Лука, по обичау не називауи себе по
имену. Ученици су се упутили у село Емаус, кое е било 60
стадиа или 1-.12 врста од ерусалима ка западу на путу за
опу. При ходу, коим су ишли, требало е путовати око три
часа, а при брзом повратку требало е око два и по часа. То е
било у она дан, т. у дан Христовог васкрсеа. Они су ишли
полако, разговарауи меу собом о свим тужним догааима,
повезаним са последим данима земног живота Господа, кои

373

су им тешко пали, а такое, како се дае види (ст. 22-23), и о
догааима тога дана, кои асно нису могли у има да утврде
веру у истину Христовог васкрсеа, ер су ишли тужни (што
сте невесели ст. 17). На путу им се Сам Господ придружио у
виду сапутника. Очи ихове беху задржане да га не
препознау. Свети Марко обашава да се Господ авио у
другом обличу, и због тога га нису препознали. Господ е ово
учинио намерно, ер ние желео да га одмах препознау.
Учинио е то да би им дао неопходну поуку. Он жели да они
откриу све свое суме, да отворе свое ране, да би примили
мелем; да би им после дугога одлагаа био дражи; да им
разасни Мосиа и пророке, и тада е знати да су погрешно
веровали, да егово тело више ние такво да би могло бити
виено од свих, но да е то васкрсло тело исто тело кое е
и пострадало, и да е видиво само онима коима Он хое да
се покаже.
Свевидеи - Он хое да од их чуе разлог ихове
туге: Какав е то разговор кои водите меу собом, идуи, и
што сте невесели? Овим питаем Господ изазива Свое
ученике да излиу пред им своа осеаа. Клеопа схвата
Господа као удеца, кои е дошао у ерусалим на празник из
неке друге земе, ер не може да схвати да жите Палестине
не зна о свему што се догодило у ерусалиму тих дана. Тада су
ученици исповедали Господу сву своу муку. Карактеристично
е да они називау свог Учитеа само пророком, исказууи да
се ихова нада у ега као у Месиу ние испунила: А ми се
надасмо да е Он та Кои е избавити Израи. Ипак, они
сами не знау шта да мисле о свему што се догодило, ер су
неке жене биле рано утрос на гробу и донеле невероватне
вести: они нису нашли егово тело, ве су видели поаву
анела кои говораху да е Он жив. Очито е да су Лука и
Клеопа отишли из ерусалима пре него што су чили да се
Господ авио Марии Мадалини и осталим мироносицама. И
неки од нас отидоше на гроб реч е о апостолима Петру и
овану, о чему говори еванее (н. 20,1-10) - али ега не
видеше - то их и става на муку, због чега и не знау шта о
свему да мисле.

374

Тада Господ, не откривауи им се, почие Своу
поуку, дауи им да схвате да е узрок иховог духовне
неопредеености у има самима - у безумности и спорости
иховог срца. Ние ли требало да Христос то претрпи и да
уе у славу Своу? Он директно иховог учитеа назива
Христом и обашава да се све догодило у пуно сагласности
са старозаветним пророштвима о Христу, да е кроз страдаа
Месиа и морао да уе у славу Своу - славу Свог духовног, а
не земног царства. Са великом пажом и унутрашим
гореем срца слушали су ученици свог таанственог
сапутника и тако се расположило ихово срце према ему,
да су почели да га наговарау да остане да нои код их у
Емаусу, упозоравауи да е ве вече, а ноу е опасно по
Палестини путовати сам. Господ остае, и када е дошло време
вечере, Он као старии, узевши хлеб, благослови и
преложивши га даде им. Очито да е ова, за иховог учитеа
карактеристичан поступак, послужио као подстица да им се
отворе очи, и познаше га. И Он постаде невидив за их.
Како се види из еванеских казиваа, прославено тело
Господа било е ве посебно, не такво, као претходно смртно
удско тело: за ега ние постоало никаквих препрека и
могло е да се изненада ава и изненада да постае
невидиво.
Због чега е Господ дозволио да га препознау?
Ци аваа е био да обасни ученицима да су се на ему
испунила сва старозаветна пророчка писма. Неочекивана
радост коа би несумиво овладала има, када би га одмах
препознали, могла би да смета смиреном размишау о
истини еговог васкрсеа и убееу у егову истиност. А
овако их е Господ довео до дубоког убееа у истиност,
учинивши да им срца горе, и напослетку им се открива,
запаливши у има пламену веру, коа е сада недоступна
сумама и кушаима. Не гледауи на то што е наступила
но, они тог часа похиташе у ерусалим да би поделили своу
радост са осталим ученицима. Они су са свое стране
испричали да: Заиста устаде Господ, и ави се Симону. Али
причи Луке и Клеопе, како сведочи св. Марко (16,12-13),

375

остали ученици нису веровали. Треба претпоставити да су их
збунила несхватива аваа Господа и овамо и тамо, што е
немогуе обичном човеку, а такое и то што се емауским
путницима авио у другом обличу. ихова вера ние била ош
учвршена, тако да нису схватали ново бие Господа након
васкрсеа, нису знали особине еговог прославеног тела.
Због тога, када се Он затим ава свима заедно, при
закучаним вратима, они мисле да е Он дух.


376

37. авае васкрслог Господа Десеторици ученика на
дан васкрсеа (Мк. 16,14; Лк. 24,36-45 и н. 20,19-23)

Укратко о овом авау помие св. Марко, а
подробно о ему говоре св. Лука и ован, узаамно
допуууи едан другога. По речима св. Луке, Господ се авио
Десеторици ученика, сабраним заедно (отсутан е Тома, по св.
овану), у то време, када су дошли из Емауса Лука и Клеопа и
ош док су они причали сво дожива, ради тога да развее у
своим ученицима сваку суму и излечи их од остатка невера.
По речима св. ована, то е увече онога првога дана седмице,
т. касно увече у при дан недее. Овде свети ован отступа од
обичног евреског броаа, по коме е вече почетак другога
дана. Врата дома су била затворена због страха од удеаца; до
ученика е дошао глас да е Христово тело било украдено од
их, и због тога су могли очекивати насилне мере од
неприатески настроених удеаца. Оедном - док су врата
била затворена... дое Исус и стаде на средину и рече им:
Мир вам. Овде се показуе посебно своство прославенога
тела Господа, за кое материални предмети нису
претставали препреку да прое кроз их. Чудесност таквог
пролажеа Господа кроз затворене двери изазвала е забуну
код ученика, о чему говори св. Лука: а они се уплашише, и
будуи устрашени, помислише да виде духа. Они су
помислили да е то дух Господа, одвоен од тела и кои им е
дошао из шеола, т. да им се авио не жив ве мртав. Да би их
уверио да е то Он, Господ им показуе руке и ноге, ране од
ексера, на коима е доказ да е то исто тело кое е било
распето на крсту, предлажуи им да га опипау, да би се
уверили да е то Он Сам, а не дух или приказа. Да би у
ученицима искоренио последе остатке невера, Господ узима
пред има, вероватно, од вечере остали комад печене рибе и
меда у сау. Обрадоваше се ученици видевши Господа -
ихове суме су нестале, и их е испунила радост, о коо е
предсказао Господ на Тано Вечери: али у вас опет видети
и радовае се срце ваше, и радост вашу нико нее узети од
вас (н. 16.22). По речима св. Марка, Господ их е укорио за

377

ихово неверовае и окорелост срца, ер нису поверовали
онима кои су видели ега васкрслим, т. женама
мироносицама, Луки и Клеопи (Мк. 16,14).
Ово су речи кое сам вам говорио - испунило
се све оно о чему сам вам а много пута говорио, о
предстоеим страдаима и васкрсеу. О свему овоме
говорила су старозаветна писма - закон Мосиев, пророци и
псалми, и због тога све е морало да се испуни. Овде Господ
говори о троструко подели старозаветних кига, кое су
удеци имали. Они су делили свое свете киге на три дела: 1)
закон , одн. Петокиже Мосиево; 2) пророке, - све остале
историске и пророчке киге, и 3) псалми или агиографи,
коима су додате поучне киге, и мало од историских. На та
начин, по еговим речима, сав Стари Завет е у потпуности
испуен пророштвом о ему. Рание апостоли нису правилно
схватали ова пророштва: сада кроз посебно благодатно
озарее Господ им отвори ум да разумеу Писмо. Свети
ован додае да е Господ затим поново рекао: Мир вам и
одмах затим преко видивог знака - дунувши, предао им, пре
Педесетнице, претходеу благодат Светога Духа, рекавши:
Примите Дух Свети. Коима опростите грехе,
опраштау им се; и коима задржите задржани су.
Потпуно изливае свих дарова Светога Духа на апостоле
догодило се у дан Педесетнице, али су очито до тог дана
апостолима били потребни такви дарови Светога Духа, кои би
их учврстили у несумиво и чврсто вери у истину васкрсеа
Христовог и помогли им да правилно разумеу писма, а
посебно ради тога да би у апостолима породили веру у ихово
Божанско послае - веру у то да они нису само били
сапутници и слушаоци Господа Исуса Христа, ве апостоли -
егови посланици, кое е Он поставио да служе делу
еванеске благовести по целом свету: Као што е Отац
мене послао, и а шаем вас. То е почетак Духа, кои е
био неопходан ради укрепеа апостолске заеднице. Заедно
са тим, дунувши, свим апостолима е дата власт да опраштау
грехе, коа е рание била обеана Петру за егово исповедае
(Мт. 16,19) и другим апостолима (Мт. 18,18).

378


38. авае васкрслог Господа еданаесторици
ученика осмог дана након васкрсеа и развеае
Томиног невера
(н. 20,24-31)

еванелист ован примеуе да е при првом
авау Господа Своим ученицима, сабраним заедно,
отсуствовао апостол Тома, звани Близанац, или Дидим (на
грчком). Како се види из еванеа, карактер овог апостола е
упорност коа е прешла у тврдоглавост, што е своствено
удима простог, али чврсто утврених погледа. ош када е
Господ ишао у удеу ради Лазаревог васкрсеа, Тома е
изразио уверее да из тог путоваа нее произаи ништа
добро: Хадемо и ми да помремо с им (н. 11,16). Када е
Господ у Своо опроштано беседи рекао ученицима: Куда а
идем знате, пут знате, Тома е и ту противречио: не знамо
куда идеш, и како можемо знати пут (н. 14,5). Крсна смрт
Учитеа изазвала е у Томи посебно тежак обесхрабрууи
утисак: он као да е постао убеен да е егов губитак
неповратан. егов духовни пад био е толико велики, да он
ние ни био с другим ученицима у дан васкрсеа: он е, очито,
решио да нема више зашто бити тамо када е све готово, све се
распало и сада као и рание, свако од ученика мора наставити
да води сво посебан, лични живот. И ево, када е срео друге
ученике, он од их чуе: Видели смо Господа. У складу са
своим карактером, он одлучно одбиа да поверуе иховим
речима. Сматрауи васкрсее Свог Учитеа немогуим, он
изавуе да е поверовати само онда када би не само видео,
ве и опипао своим рукама ране од клинова на рукама и
ногама Господа и ребро прободено копем. И не метнем руку
своу у ребра егова - из ових речи види се да е рана
нанесена Господу била веома дубока.
Готово осам дана после првог аваа Господа
Десеторици апостола, Господ се поново ава када врата беху
затворена, очигледно, у том истом дому. Овога пута и Тома е
био с има. Можда е под утицаем других ученика упорно

379

невере почело да га остава и егова душа е мало по мало
почела да стиче веру, Господ се и авио да би у ему запалио
ту веру. Као и прошли пут, савршено неочекивано стао е
измеу их и рекао: Мир вам, па се обратио Томи: Принеси
прст сво амо, и види руке мое... На Томине суме Господ
одговара еговим сопственим речима, коима е оспоравао
своу веру у егово васкрсее. асно е да е само знае
Господа о егово суми поразити Тому. Господ томе додае:
И не буди неверан, него веран, т. ти се налазиш у одлучууо
ситуации: пред тобом су два пута - потпуне вере и крае
духовне суровости. У еванеу се не каже да ли е заиста
Тома додирнуо ране Господа. Може се мислити да их е
дотакао - али овако или онако, вера е у ему запалила велики
пламен и он е узвикнуо: Господ мо и Бог мо. Овим речима
Тома е исповедио не само веру у Христово васкрсее, ве и
веру у егово Божанство.
Исто тако, ова вера се заснивала на чувственом
увереу, и због тога Господ за назидае Томи, другим
апостолима и свим удима за сва времена открива виши пут
вере, слави оне кои досежу веру не таквим чувственим путем,
каквим е постиже Тома: Блажени кои не видеше а
вероваше. И рание е Господ давао преимуство вери коа се
ослаала не на чудо, ве на реч. Распростирае Христове вере
на земи било би немогуе ако би сваки тражио такву потврду
своо вери као Тома, или непрестана чудеса. Због тога Господ
и велича оне кои постижу веру само повереем у
сведочанство речи, повереем у Христово учее. То е виши
пут вере.
Овим догааем св. ован завршава свое
еванее. Следеа 21. гл. написана е касние, након неког
времена, поводом тога што се причало да е он живети до
другог доласка Христовог. Сада св. ован завршава свое
казивае о томе да многа друга знамеа учини Исус пред
ученицима Своим коа нису записана у кизи ово - мада е
ци св. ована да допуни казивае прва три еванеа, ни он
ние записао све. Он, исто тако, сматра да е то што е записано
сасвим довоно, да веруете да Исус есте Христос, Син

380

Божи, и да верууи имате живот у име егово. И то не
много, што е записано, довоно е за утврее вере у
Христово Божанство и за спасее путем вере.

39. авае васкрслог Христа ученицима на
Генисаретском езеру (н. 21,1-24)

ош пре своих страдаа Господ е упозоравао
ученике да е им се након васкрсеа авити у Галилеи. Ово су
рекли и анели, кои су били у гробу Господем, женама
мироносицама (Мт. 26,32 и 28,7). Пошто су провели све дане
празника Пасхе у ерусалиму, апостоли су се упутили у
Галилеу, где би се нормално бавили опет своим занатом -
риболовом на Генисаретском езеру, од чега су живели.
Затим се ави Исус ученицима Своим... на мору
Тивериадском. По св. овану, ово е било трее авае
Господа Своим ученицима, сабраним заедно. Овог пута било
их е седморица: Симон, Петар, Тома, Натанаило, синови
Заведееви, т. аков и ован, и ош двоица од ученика
егових. По свом смиреу св. ован става себе заедно с
братом на последе место, не наводеи ни имена, као што
свуда на другим местима у еванеу они стое обично после
Андреа и Петра. Сву но трудили су се апостоли ловеи рибу,
али нису ништа ухватили. Било е несумиво неопходо да се
помене ова но коо е три године рание претходио избор
апостола. И овог пута поновило се нешто слично.
А кад ве настаде утро, стааше Исус на обали,
али ученици не познаше да е то Исус. Стааше на обали -
изражава изненадно поавивае. Ученици га нису
препознали можда због тога што се и овог пута поавио, као и
Луки и Клеопи, у другом обличу, или, можда због тога, што е
тек свитало. Децо, немате ли шта за ело? обратио им се
Господ, под елом подразумевауи, као што се дае види,
рибу. На ихов одговор, Господ им предлаже да баце мрежу с
десне стрене лае и опет се понава чудо какво се пре три
године догодило: они нису били у стау да извуку мрежу од
мноштва риба. Ово чудо, као и прво, требало е да прасликуе

381

ихову плодоносну апостолску делатност, у коо они,
трудеи се сами, морау исто тако да се руководе упутствима
Христовим. Она ученик кога Христос убаше, т. ован,
како он назива себе, поражен овим чудесним уловом, одмах е
у срцу осетио ко е Ова таанствени незнанац кои стои на
обали, и саопштава своу слуту Петру: То е Господ. Не
желеи да се пред Господом покаже обнажен, Петар се опаса
епендитомом, то ест огртачем да би га огрнуо на себе
излазеи из воде, и баци се у море да би изашао на обалу код
Господа. Из овога видимо особеност ихових карактера:
ованов - узвишен, Петров - ватрен, ован - способнии за
созерцае, Петар - одлучнии у поступцима. ован -
проницивии, каже бл. Теофилакт, Петар ватрении; ован
први препознае Господа, Петар први хита к ему. За то
време други су стигли са лаом, вукуи мрежу са рибом: Рибе
е било толико да се они нису усудили да извуку мрежу на
лау, да се не би преврнула под тежином, и због тога су е
вукли на обалу, где им е било лакше да е извуку без ризика.
Чим пак изиоше на зему, видеше ога
наложен и на ему положену рибу и хлеб - Господ опет
приправа гладнима храну, али желеи да они окусе и од
плодова своих руку каже: донесите од рибе што сада
ухватисте. Симон Петар се вратио до лае и уз помо других
извукао мрежу на обалу, у коо е било сто педест и три рибе.
Чудесно е било и то да се од толиког мноштва мрежа ние
провалила. У сваком случау, треба претпоставити да е ова
чудесни риболов оставио снажан утисак на ована, пошто е он
за цео живот запамтио бро уловених риба. Вероватно из
свое побожости, поражени оним што се догодило, апостоли су
стаали с поштоваем на растоау од Господа, због чега их
Он позива да приу ближе и почие обед речима: Ходите,
обедуте. Вероватно е и Исус био удаен, пошто се дае
каже: Тада дое Исус. Као домаин Он почие да гости
апостоле, дауи им хлеб и рибу. А ни едан од ученика не
смеде да га упита: Ко си ти?знауи да е Господ нешто
необично су видели ученици у Господу: Он ние, очевидно,
потпуно подсеао на онога, кога су они навикли да виде,

382


пошто е егово тело после васкрсеа било посебно,
прославено,
испуено
нарочитом
узвишеношу
и
Божанственошу, али су они несумиво знали да е то Он.






40.

383

Повратак Петра у апостолство и претсказае о
еговом мучеништву (н. 21,15-25)

А кад обедоваше, рече Исус Симону Петру:
Симоне онин, убиш ли ме више него ови? - Симон е више
од свих обеавао Господу, пред егово страдае, своу
верност: Ако се и сви саблазне о тебе, а се неу саблазнити
(Мт. 26,33); живот сво положиу за тебе (н. 13,37); Ако
бих морао и умрети с тобом неу те се одреи (мк. 14,31),
Господе с тобом сам спреман и у тамницу и у смрт пои
(Лк. 22,33). Не гледауи на сва ова ватрена увераваа, Петар
се трипут одрекао Господа и сам се лишио апостолског зваа
и апостолског права - престао е да буде апостол. Ово
примеуе, по речима самог Петра, и еванелист Марко, кои
говори да анео кои се авио женама мироносицама, каже:
идите кажите ученицима еговим и Петру... одвоивши
Петра, као отпалог због одрицаа од апостолског чина, и
ставауи га на последе место, после осталих апостола.
Због искреног и дубоког покааа Господ
милостиво враа Петру егово апостолско достоанство.
Трипут се Петар одрекао Господа, трипут му Господ поставио
питае: убиш ли ме? и он одговара: Да, Господе, ти знаш
да те волим, и после сваког увераваа поверава му, као
апостолу, да пасе агаце егове, да пасе овце егове.
Троекратнымь вопрошенемь, еже, Петре, любиши ли
Мятрикратное отвержене Христос исправиль есть, пева
се 29. уна на дан св. ап. Петра и Павла (стихира на Славу на
Господи возвах). Потпуно неосновано желе римокатолици да
виде у томе даровае св. ап. Петру неких посебних права и
предности у односу на друге апостоле. агаце, кое Господ
поверава Петру да пасе, то су намлаи, новороени чланови
Цкрве Христове, кои захтевау посебну бригу пастира, а
овце - духовно зрелие чланове Цркве, коима ние више
потребно такво паживо праее и старае. Карактеристично
е да први пут Господ пита Петра: Симоне оних, убиш ли
ме више него ови? потсеауи на то да е Петар обеао
Господу веу верност и оданост него други ученици.

384

Карактеристично е да Петра назива еговим раниим именом.
Симон - а не Петар, ер одрекавши се, изгубивши чврстину
духа, он самим тим престае да буде Петар, т. - камен.
Свирепо познавши дубину свог пада, Петар више не пореди
своу убав према Господу с убаву других ученика, и
уопште не сме да уверава Господа у своу убав према ему,
ве устраава на егово свевидости: Ти знаш да те убим.
По смиреу, уместо речи убити - агапан, употребене у
питае Господа а коа означава потпуну и савршену убав,
Петар употребава другу реч - филин, коа означава срдачну
преданост и наклоност. Питауи га по треи пут, Господ
употребава саму реч филин. Ово е ражалостило Петра,
пошто Господ као да подвргава суми егову приврженост к
ему, и због тога он треи пут са нарочитом силином
исповеда своу убав, позивауи се на то да Господ све зна.
Како се треи пут са нарочитом силином, са клетвом и
заклетвом одрекао Господа, тако га Господ приморава да
треи пут с нарочитом силином исповеди своу убав према
ему.
Повратак Петра у егово апостолско звае Господ
повезуе са претсказаем о егово мученичко кончини, коо
е га одвести ово егово сведочее убави према Господу.
Када си био млаи, опасивао си се сам и ходио си куда си
хтео; а кад остариш, рашириеш руке свое и други е те
опасати и одвести куда не желиш - мученичку смрт Господ
символично представа овде под видом немоног старца, са
коим против егове вое чине шта хое. Свети ап. Петар е
распет у Риму за време Неронове владавине 68. године. Хаде
за мном - ово е последа завршна реч повратка палог Петра у
апостолски чин. После ових речи Исус е пошао, а ученици су
пошли за им. Видевши ована, убеног ученика Господа,
Петар е желео да сазна какав е бити егов удео, очекуе ли и
ега мученичка кончина за Христа. Но Господу ние било
угодно да открие начин кончине убеног ученика. Он
одговори Петру да ние егово да ово зна: Шта е теби до
тога. Ти хаде за мном. Ово е ош едно оповргавае лажног
римокатоличког учеа да су му поверени други ученици, да е

385

он ихов кнез. Да е Господ поверио Петру, као своме
намеснику, друге ученике, Петар би био у праву да пита о
овану и Господ му не би дао такав одговор: Шта е теби до
тога. О овану е Господ рекао речи кое су дале повод да се
помисли, да он нее умрети, ве е живети до другог доласка
Христовог : Ако хоу да он остане док не доем, шта е
теби до тога? Сам еванелиста ове речи оповргава,
подвлачеи да су речи Господа биле условне: Ако хоу да он
остане...
Казивае о овоме, а заедно с тим и свое
еванее св. ован завршава твреем: Ово е она ученик
кои сведочи о овоме, и написа ово и знамо да е истинито
сведочанство егово. Овим се потвруе да е ово еванее
св. ована Богослова и да е истина све што е у ему речено.
У закучку св. ован опет потвруе да у еванеу много тога
ние записано што учини Исус, ер када би се о свему писало,
ни у сами свет, мислим, не би стале написане киге. Ово
може изгледати као преувеличавае, хипербола, али овде се
говори о необашивости Христових дела, чии смисао ние у
стау да обухвати ова ограничени свет. Неки претпоставау
да су ово два последа стиха 24. и 25. додата еванеу по
овану после тога, са жеом да се за сва времана потврди
истинитост овог еванеа.

41. авае васкрслог Господа ученицима на гори у
Галилеи (Мт. 28,16-20; Мк. 16,15-18; Лк. 24,46-49)

еданаест ученика отидоше у Галилеу, на гору,
куда им е заповедио Исус. Када га видеше, поклонише му се,
а неки посумаше - како су анели рекли женама
мироносицама да е Господ пред има отии у Галилеу,
треба претпоставити да нису само апостоли кренули у
Галилеу, да би тамо видели Господа по еговом обеау.
Многи сматрау да е то авае на гори било оно, о коме
говори св. ап. Павле у 1. Кор. 15,6, да се Господ авио
оедном више од пет стотина браи. Коа е то гора не зна
се, али е вероватно да е то била гора преображеа Тавор, на

386

коо су се удостоили да виде проображее овог славног
стаа Господа, у коме им се Он авио сада. Неки од их су
посумали, што у ствари показуе да то ние могла бити
масовна халуцинациа, како тврде безбожници.
И приступивши Исус, т. приближио се, да би
развеао сваку суму о томе да е то заиста Он, рече им
говореи: Даде ми се свака власт на небу и на земи - као
единородни Син Божи, Он е од настанка света имао сваку
власт на небу и на земи; сада као Победите ада и смрти, он
добиа такву власт и по човештву, као Искупите света.
авивши се у свету као човек, Син Божи ограничава Себе у
употреби Свое Божанске власти, ер ние хтео да изврши дело
спасеа само Своом свемоу. Васкрсеем Он е поседовао
сву пуноу Свое Божанске власти као Богочовек, и од ега е
зависило да сада заврши дело спасеа уди ниспослаем
Светога Духа, осниваем Свое Цркве и слаем апостола на
проповед по свему свету.
Идите, дакле, научите све народе, како каже св.
Мате, или: идите по свему свету и проповедате еванее
сваком створеу, каже св. Мате; тако е писано, и тако е
требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих треег
дана, и да се у егово име проповеда покаае грехова по
свим народима почевши од ерусалима. А ви сте сведоци
овоме - тако преноси ову пуномо, коу е Господ дао Своим
апостолима, св. Лука. Сада их Господ не ограничава да
проповедау само удецима, као рание (Мт. 10,5-6; 15; 24),
ве их шае да уче све народе, ер е сав свет искупен
Христовим страдаем и мора у Царство Христово бити
призван сав свет. Крстеи их у име Оца и Сина, и Светога
Духа - Богочовек дае Своим ученицима право и налаже
обавезу да крсте све народе у име Свете Троице. Ово значи
да они кои крсте не чине то сами од себе, ве по власти
даровано им од Бога, а крштени примау тиме на себе обавезу
да веруу у Свету Троицу и посвете сво живот ономе ко их е
призвао, искупио и препородио, Триипостасном Божанству.
Крштее знаменуе прае човекових грехова невидивим
деством Светога Духа и знак еговог уласка у Цркву

387

Христову за нови, препороени живот у Богу. Крштее треба
пратити поучаваем крштених свему ономе што е заповедио
Христос Спасите: учеи их да држе све што сам вам
заповедио. Свети Марко додае овоме ош и то какви е се
чудесни знаци авити посредством вере, онима кои поверуу:
именом моим изгоние демоне, говорие новим езицима,
узимае змие у руке; ако и смртно што попиу, нее им
наудити; на болеснике полагае руке и оздравае због
удског греха сав свет е дошао у растроство и зло е у ему
почело да влада. Они кои поверуу у Христа - Искупитеа
добие власт и силу да победе зло и опет установе хармониу
коу е свет изгубио. Ова чудеса, како сведочи сва даа
Црквена историа, заиста су творили апостоли и сви истински
хришани.
И ево а сам са вама у све дане до свршетка века
- полажуи на апостоле тешки труд ширеа еванеске
благовести по свему свету, Господ их бодри обеавауи им
Своу таанствену невидиву присутност с има до свршетка
века. Како апостоли нису живели до свршетка века, ова завет
се односи и на све апостолске наследнике. Ово не значи да
после свршетка века Господ нее бити са Своим ученицима.
Не, управо тада е бити с има (бл. Теофилакт), ве значи
да е до свршетка века Он сигурно бити са истински
верууима, као глава Цркве коу е основао и руководити
оме ка спасеу уди.

42. Вазнесее Господе (Лк. 24,49-53; Мк. 16,19-20)

Последе авае Васкрслог Христа Спаситеа
закучно са еговим вазнесеем на небо, наподробние
описуе еванелист Лука. О томе укратко говори такое
еванелист Марко. Ово авае е било у ерусалиму, куда су
се апостоли упутили из Галилее, након четрдесет дана у току
коих се Господ авао и поучавао их о Царству Божем, као
што о томе говори ап. Лука у кизи Дела апостолска (1,2-5).
Господ дае заповест апостолима да остану у граду
ерусалиму, док се не обуку у силу с висине, обеавауи да е

388

послати на их обеае Оца Своега, односно Светога Духа,
да садествуе делу ихове проповеди свему свету. Дух Свети
треба да им да неопходну силу да би могли да изврше ове
велико дело проповеди еванеа свему свету. Затим е
Господ извео Свое ученике изван ерусалима до Витание, на
источну падину Маслинске горе, и подигавши руке Свое
благослови их, казууи извесно неке речи, како е било
прихваено у Старом Завету, али кое еванелист овде не
наводи. Символичко дело подизаа руке при благосиау
било е познато у Старом Завету, како нпр. говори к.
Левитска 9,22: И док их Он благосиаше, отступи од их и
узносаше се на небо. Каква чудесна слика догааа, каже
московски Митрополит Филарет: Господ благосиа и ош не
завршивши благосиае, настава да благосиа и док се
узноси на небо. Шта то значи? То да Он не жели да
прекине Свое благосиае, ве настава да непрекидно
благосиа Своу Цркву и све кои у ега веруу. Помисли,
брате, да се и сада над нама простиру руке егове, и егов
поглед, и егов благослов. Какав стид и страх за оне кои га
у суети мирско заборавау. каква радост за оне кои га
убе. Ученици су се поклонили Богочовеку Кои се узносио
Своме Оцу и вратише се у ерусалим са радошу великом.
Ова радост е происходила из тога што су они сада своим
очима видели славу свога Господа и Учитеа и очекивали да
се испуне егова обеаа о послау Светога Духа. Они као
да су се сада препородили после четрдесетодневног додира са
васкрслим Господом, Кои их е учио танама Царства Божег.
У таквом молитвеном стау навишег духовног усхиеа они
беху непрестано у храму хвалеи и благосиауи Бога, за
све што су преживели, видели и чули и за узвишену мисиу
проповеди еванеског учеа коа им предстои. Свети
Марко додае томе да Господ узневши се на небо седе Богу с
десне стране. Ово е сликовити израз кои се заснива на неким
виеима (Дап. 7,36), коа означавау то да е Господ и по
човештву примио Божанствену власт над целим светом заедно
са Богом Оцем, пошто седее с десне стране означава, на
езику Библие, поделу власти. Свети Марко завршава свое

389


еванее сведочанством о томе што се догодило после
силаска Светога Духа: о томе да отидоше из ерусалима и
проповедаше свуда, по свему свету, и Господ им помагаше и
реч потвриваше знацима... доказууи истинитост своих
речи чудесима коа су их пратила, о чему подробно говори
кига Дела апостолска. Сва еванеа завршавау речу:
Амин, што значи: да е уистину све тако било, како е описано
у еванеу.



390

Document Outline