оре Лазареви
ПРЕДАСКИ КАРАКТЕР МОЛБЕ
СВЕТОМ АРХИЕРЕСКОМ САБОРУ СПЦ
ЗА САБОРНО ПРОСЛАВАЕ СВ. НИКОЛАА ЖИЧКОГ
Молба Светом архиереском сабору СПЦ, коа е резултат недавно одржаног
симпосиона у манастиру Жичи, намее питае канонизацие светих у Право-
славно Цркви уопште, а посебно у нашо српско, са освртом и порееем те
праксе у Римокатоличко Цркви. У овом раду емо покушати да покажемо пре-
даски карактер ове наше молбе освруи се, пре свега, на праксу старе Цр-
кве, али и на новие примере.
Као едну од основних истина Свето писмо истиче Божиу воу да се сви
уди спасу и доу у познае истине (1Тим 2 4), те Бог упууе свима исти по-
зив: Будите свети, ер сам а свет, Господ Бог ваш (Лев 11 14). На ову истину
указуе св. апостол Петар говореи: По светоме кои вас е позвао, будите и са-
ми свети (1Пт 1 1516), а такое и апостол Павле: Ово е воа Божиа, све-
тост ваша (1Сол 4 3). Постии, дакле, светост, прави е ци удског живота,
ер тек светошу достиже човек пуноу свог биа, постае човек у правом сми-
слу те речи. Та човек скинуо е старог, грешног човека и обукао се у новог, по
Богу створеног у правди и светости (Еф 4 2224). Свето писмо нам ош налаже и
да спомиемо наставнике и учитее наше и да подражавамо веру ихову гле-
дауи на свршетак ихова живота (ев 13 78).
Наша молба управо и почие овом парафразом Посланице евреима св.
апостола Павла желеи тиме да подвуче да е Свето писмо навеи ауторитет Цр-
кве Христове и целокупног хришанског живота. Меутим, у двадесетседам ново-
заветних кига ние садржано потпуно откровее кое е дато преко Господа Ису-
са Христа, ве само едан део. Има и много друго што учини Исус, кое кад би се
едном написало, ни у сам свет, мислим, не би стале написане киге (н 21 25).
Свето предае е у ствари усмено Свето писмо, док е Свето писмо записано
Свето предае. Зато молба настава дае у духу Светог предаа и искуства
Цркве кроз векове, од апостола до данас.
Писмена сведочанства о молитвеном прославау светих имамо ве од по-
четка другог века. У опису мученичке смрти св. Игатиа Богоносца говори се:
Проводеи неколико дана над еговим гробом у певау химни, хришани су од-
лучили да е убудуе славити живот егов и страдаа и при помену еговом
прославати Господа Исуса. На сличан начин помие се и прославае св. По-
ликарпа Смирнског. А тако е бивало и са прославаем других светих поред му-
ченика, т. подвижника и ерараха. Што се тиче светих ерараха, на основу сведо-
чанства Созомена да су поедине епископие држале празнике мученика и помене
бивших своих свештеника (т. ерараха и светитеа), као и картагинског календа-
ра из VII века, кои садржи дане представаа мученика и епископа чие годи-
ше помене празнуе картагинска црква, као и чиенице да су броу светих при-
2
. ЛАЗАРЕВИ
броани сви цариградски епископи од првог, Митрофана (315325) до Евстатиа
(10191025), изузев еретика, да се закучити да е свака месна Црква у бро сво-
их светих убраала све свое православно беспрекорне епископе.
Уколико наставимо дае, ова молба износи за нас помало чудну и несхва-
тиву тврду о почецима поштоваа св. Николаа Жичког ош за време его-
вог овоземаског живота; нарочито несхвативу за наше време рационализма
кои се издиже изнад вере у Промисао Божии и кои потребуе доказе сваке вр-
сте. Прославае неког од светих у старо Цркви редовно е почиало и разви-
ало се на ова начин: верни кои су са светитеем живели у истом месту, и кои
су знали егов живот, или видели егову мученичку смрт, први су почиали да
га прославау; да се скупау на годиши дан егове смрти на еговом гробу,
или на месту мучеа, уз знаке поштоваа: молитве и песме у егову част, при-
реиваа агапе, паеа свеа итд. У месту где су живели и подвизавали се, све-
ти су прославани од верних кои су ихове подвиге познавали и видели. Зато
е у старо Цркви култ поединих личности имао локални карактер и у прва III
века не помие се ни едан општецрквени празник у част било коег светог или
мученика. Ова локални карактер види се и у молби за саборно прославае
св. Николаа Жичког, где се наводе храмови у егову част управо у местима где
е он живео т. где га е народ познавао и гледао (капела у Краеву, где е свети-
те био епископ до 1941. год.; храмови у Северно Америци, где е светите
провео последе године свог овоземаског живота). Такво обавештее се наво-
ди и у фусноти молбе, обавене у зборнику радова са симпосиона у Жичи
цитирауи текст цариградског патриарха Филотеа о празновау св. Григориа
Паламе, где сам патриарх говори о локалном поштовау овог светог, напре на
Свето Гори, као и о празновау св. Атанасиа, патриарха васеенског (XIII
век). На сличан начин е у прошлом веку прославен саборно преп. Арсение
Кападокиски, напре прославен од стране кападокиских Грка кои су живели
са им и видели егов свети живот, дакле локално, да би касние следило и са-
борно прославае и уношее у Календар светих. Дакле, светитеско пошто-
вае и убавно поштовае као светог о коима се говори у молби е при-
мер локалног поштоваа св. Николаа Жичког, док ова скуп епископа на сим-
посиону у манастиру Жичи ве на известан начин представа саборно просла-
вае, што е назад и ци ове молбе.
Овде би требало напоменути да светост ние неки чин, или одликовае, кое
свети нису имали, па су им га тек своим прославаем или величаем давали
верни или Црква. Не могу верни или Црква дати или не дати светост светима,
ве они ихову светост само обавуу и сведоче. У постизау светости им е
помогла благодат Божиа и Црква своим средствима освееа, али створити од
несветих свете своим декретом, или канонизациом, то Црква нити е чинила,
нити е могла чинити. За у е акт канонизацие, и кад е вршен формално и кад
ние, увек био декларативан и имао смисао само обавиваа и сведочеа по-
стоее стварности, т. светости. Митрополит Константинос тачно примеуе:
Ние од потребе, такореи, никакво званично признавае светости светих од
неке власти, нпр. епископа или сабора епископа, што е у то ствари чврст
став Цркве. То потвруе и сам назив канонизациа што значи уношее у ка-
нон, списак светих. Своим дествима, ве утврени култ поединих локалних
светих, виша црквена власт е само обавивала цело Цркви. Углавном е то би-
вало без неког званичног поступка канонизацие, ве самим уношеем у Кален-
дар светих, Диптихе светих, и службе у званичне црквене киге, Минее и др.
L O G O S
ПРЕДАСКИ КАРАКТЕР МОЛБЕ ЗА ПРОСЛАВАЕ СВЕТОГ НИКОЛАА ЖИЧКОГ
3
Од овог становишта полази и наша молба, а ци е и овог рада да покаже да
она само прати одавно утврену предаску православну традициу. Зато нас не
чуди што из старог доба не само да до нас ние дошао оригиналан акт о вршеу
канонизацие, ако е било таквих аката, него ние познат ни индиректан запис
кои говори управо о томе.
И у помесним Црквама е важио општепоменути принцип празноваа и про-
глашаваа светих. Први народни свети у Русии били су мученици Борис и
Глеб. И ихово прославае е ишло од локалног карактера, преко саборног
проглашеа и уношеа у Календар, где им е одреен и датум празноваа. У
нашо, Српско православно Цркви, такое ние било званичних аката. Из До-
ментиановог житиа св. Саве асно се види да е Сабор преподобних отаца Све-
те Горе, на челу са протом, званично обавио празновае св. Симеона Немае,
побуен чудом изливаа мира и исцеиваа од сваке болести на гробу его-
вом; а канонизациа се састоала од: уписиваа у Календар светих, указиваа
поштоваа клааем као и свима осталим Богом прославеним, вршеем све-
те литургие, одреиваем дана прославаа уз писае службе. За овим следи
и молба, коа наводи и прилаже текстове похвалних песама, тропара и конда-
ка, а и расправа о дану празноваа овог светог. Расправауи и о дану про-
славаа св. Николаа Жичког, молба дае неколико предлога, кои се, меу-
тим, уопште не косе са предаском традициом када е о овоме реч. Као пример
наводимо дан прославаа св. ована Златоустог, кои се не слави 14. септем-
бра када се свети упокоио, ер се тада слави Крстовдан, ве 13. новембра. А по-
знато е и колико се код нас лутало са датумом прославаа св. Саве, због ода-
ниа Богоавеа на дан егове смрти, 14. ануара, те се зато на едном месту
славио 13, на другом 15, а на треем 12. ануара, док назад дефинитивно ние у
Српско цркви усвоен 14., а у Руско 12. ануар. Исто е и са даном св. Симеона
Немае, кои ние прославан 13. фебруара, на дан еговог упокоеа, ве де-
сет дана рание, на дан св. Симеона Богопримца. Тек е св. Сава, преневши свете
мошти у манастир Студеницу, одредио за датум 13. фебруар препоручууи, ме-
утим, померае у случау почетка Часног поста.
Као паралелу предаско карактеристици наше молбе, коа стои на чвр-
стом терену Православа, едине свете Цркве Христове, навешемо како из-
гледа процес проглашеа светих у Римокатоличко Цркви.
Западна Црква стои углавном на истим принципима у погледу: поштоваа
светих, значаа чуда за доказ ихове светости, локалног, па општег празноваа,
итд. Али код их се, као и у другим питаима, ствар постава на изразито у-
ридичке основе. Да нека црква не би била посвеена неком непознатом светом,
или еретику, папа Геласие е, у V веку, озаконио да одлуку коме е светом цр-
ква бити посвеена може донети само папа. Законодавство у држави Каролинга
отишло е и корак дае нарееем да се не могу славити свети од скора проа-
вени без потврде епископа кои е то да испита. Да би култ поединих светих
добио веи ауторитет и проширио се, поедини бускупи се од десетог века обра-
ау папи тражеи егову потврду и помо. Назад, у XII веку, папа Александар
III, Декретом кои е ушао у Corpus iuris canonici забранио е авно прослава-
е било ког светог без папске потврде. При том се код их разликуе чин беати-
фикацие (назив: блажени), као први ступа, од чина канонизацие, коа значи
поштовае светог у цело Цркви. Процес за оба чина развиао се постепено док
се ние дошло до мноштва детаних прописа како се он почие и води. Процес
е веома сличан судском и почие тражеем бискупа или корпорациа из дие-
L O G O S
4
. ЛАЗАРЕВИ
цезе где се глас о врлинама или мученичко смрти неког светог преноси бар 50
година. Све почие информативним процесом кои води бискуп диецезе где
е поконик сахраен, и где су се чуда показала. Ако се информативни процес
покаже успешним и покажу се нова чуда, епископ достава предмет са своим
мишеем и мишеем сведока у Рим, где сад процес за беатификациу води
конгрегациа Sacrorium rituum.
У процесу пред Конгрегациом, главну улогу имау: promoter fidei попу-
ларно назван advocatus diaboli (авои адвокат), кои ригорозно испитуе има ли
дотична особа тражена своства; противну улогу има promoter causae популар-
но назван advocatus Dei (Божии адвокат), кои показуе да дотична особа та
своства има. Слично се води и процес канонизацие.
Кад се едан или други процес закучи, папа врло свечано врши чин прогла-
шеа блаженим или светим, над гробом св. Петра, уз речи: Утвруемо и одре-
уемо да е блажени (име) свет и уписуемо га у Календар светих да би на дан
свог представаа био усрдно прославен целом Црквом.
Упореууи начин канонизацие у Римокатоличко Цркви и обавиваа
светих у Православно Цркви, асние можемо да издвоимо предаску основу
молбе коа е овде наш предмет, а она се састои у следовау праксе свете
апостолске Цркве Христове од првих дана до данас, да свете прослава Бог, а
не уди, т. власт епископа или сабора; да се они прво прославау од стране
савременика кои су живели са светим и видели егов богоугодни живот, а ка-
сние од стране црквених власти. Свети се уписуе у Календар светих, где се од-
реуе егов дан прославаа, и у Диптихе; састава му се служба са свим ва-
жниим црквеним песмама, целива се егова света икона и обавуе се свим
помесним Црквама о саборном обавеу и празновау. Стога, Молба Светом
Архиереском Сабору СПЦ поводом саборног прославаа св. Николаа Жич-
ког представа лекциу предаске традицие светих Отаца коа живи у Цркви
Христово држеи се ауторитета Светог писма и Светог предаа, асно и разго-
ветно обашавауи поступак проглашеа светих.
L O G O S