Вукашин Милиеви
ПРАВОСЛАВЕ И КУЛТУРНИ ПЛУРАЛИЗАМ
Историски преглед
Александар Македонски е пресекао Гордиев чвор грчке културе.1 Стварала-
штво полиса замрло е пред наездом нових културних образаца, углавном ис-
точних, коима, чини се, ние био своствен стваралачки императив оне снаге ко-
у е имао старогрчки. Културне тековине биле су, ипак, много дуговечние од др-
жавних, те су тако у велико мери прешле у баштину нове васеенске државе,
Римског царства. Меутим, убрзо е се показати да се то своеврсно отварае
грчке културе може с правом поимати као симптом едне унутраше кризе, губит-
ка стваралачке снаге. Културна криза, коу можда набое карактерише постоае
неконтролисаног мноштва, едног нездравог синкретизма,2 непосредно е прет-
ходила цивилизациско и политичко. Али као и у природним процесима, недо-
статак снаге е и сам симптом, и то глади. Изгладнело култури открила се Нова
храна и Ново пие.
Меутим, парадоксално е како свет, кои е подносио и гаио неброено
мноштво култура, религиских и философских традициа, ние могао да поднесе
ни само постоае Цркве. С обзиром на ово могуе е поставити питае квали-
тета мноштва. Да ли е то мноштво представало едан заправо затворени скуп,
просту множину суштином идентичних феномена, неспособних да се остваре
ван граница тога скупа? Оно Ново кое се открило свету ние долазило у сукоб
са едним елементом тога скупа, ве са читавом концепциом скупа. Или, дру-
гим речима, Ново се не односи на едан аспект постоаа, ве е била откриве-
на могуност Нове Стварности. Кроз ту призму требало би посматрати и однос
те Нове Стварности, т. Цркве према елементима тога скупа, т. различитим кул-
турним традициама.
Крштее Царства е пресудило неконтролисаности мноштва. Меутим,
сам та догаа (крштее) носи у себи предукус свог будуег трагизма хри-
шанске империе. Као да ние била довона проповед. Потребно е било чу-
до, т. мач. Цар е морао бити побеен царски.3 Меутим, од исто тако некон-
тролисаног мача царске политике погинуло е мноштво невиних жртава. Али
све богатство преашег мноштва упркос томе ние било уништено. Оно е на-
ставило да постои све до данас. И то управо у Цркви. Нова Храна и Ново Пие
дали су снаге не само за преживавае, ве за истинско саживавае старих
1 Уп. F. Nie, Ecce homo, Rad, Beograd, 2001, 58.
2 Уп. Г. Флоровски, Вера и култура, обавено у Хришанство и култура, Београд, 1995, 18.
3 А. Шмеман, Историски пут православа, Цетие, 1994, 101107.
2
В. МИЛИЕВИ
културних образаца.4 Усудиу се да кажем да реч саживавае крие тану за
хришане едино могуег плурализма. Не добросуседски односи, толеранци-
а налик на ону адску где нико никога не напада, али и нико никога не може
чак ни да погледа.
Индикативно е то да су се различити уметнички, религиски, философски
обрасци на можда наочигледнии начин сединили и да се као такви проавуу
управо у литургиском сабрау Цркве. Добивши карактер иконе, културни
обрасци постау ослобоени свое унутраше ограничености, т. самодовоно-
сти и исцрпивости, отварауи се за изражавае и формирае свагда нових, не-
исцрпивих стварности. Поам иконе е кучни поам за разумевае не само хри-
шанске уметности, ве целокупног црквеног постоаа.
Даи историски ток карактеришу промене кое су у велико мери изазване
политичким кретаима. Поава ислама, са еговим искучивим милитантним
односом према хришанима и егова вона и политичка доминациа, затим нае-
зда варвара на Западу, довели су до, у извесном смислу, гетоизацие, како на Ис-
току, тако и на Западу. Црква е на Истоку коначно постала царска (државна) у
време крае слабости Царства (позновизантиски период). Слично се може твр-
дити и за Запад. Падом царства Црква остае као едини чувар егових текови-
на, често, чини се, и на сопствену штету.
Сасвим е разумив, с обзиром на историске услове (нарочито у периоду
туркократие), све веи пад интензитета културног живота у традиционално
православних народа. То е хришанима Истока, чие е културно наслее пред-
ставало спо скоро свих тада познатих културних традициа (за касни период
можда нам е понабои пример српска архитектура), нанело готово ненадокна-
диве губитке. Период, да се тако изразим, национализацие у време формира-
а савремених држава само е продубио проблем.5
Савремени свет
Супротставауи се идеи историског прогресивизма, Н. Бераев у своим
предаваима из философие историе (Смисао историе Оглед филозофие чо-
вече судбине, Београд, 2001.) уводи идеу извесне историске цикличности.
Сам аутор то обашава овим речима:
Све ово указуе на то да у човеково истории постои периодично
враае истих момената, не у смислу да се они могу у суштини
поновити, ер се ништа историски индивидуално не понава,
ве у томе да постои формална сличност, коа увек помаже да се
схвати наша епоха, када се пореди с епохом античког света и с по-
четком хришанске ере.
У покушау богословског созерцаа савремене културне епохе примена овог
упоредног метода може бити од велике користи. Формална сличност епохе у
коо се открила Црква и савремене епохе знатна е. Упркос високо концентри-
саности различитих културних традициа на едном месту (сада е цео свет едно
место), данас постои само едан оправдани концепт живота насупрот коме се
остали означавау као варварски. Меутим, данас е политички концепт шири од
4 Отворила се могуност за преображавае целокупног удског стваралаштва, Г. Флоров-
ски, Хришанство и цивилизациа, Хришанство и култура, 28.
5 А. Шмеман, наведено дело, 241332.
L O G O S
ПРАВОСЛАВЕ И КУЛТУРНИ ПЛУРАЛИЗАМ
3
културног, те тако он може да толерише различите културне концепте, т. кул-
турни плурализам или мултикултуралност. Та врста толеранцие представа чак
едну од егових основних црта. Али се сасвим оправдано може поставити пи-
тае да ли е однос (у суштини однос субординацие) у кои су ставени поли-
тичко (као шире) и културно (као уже, име обухваено) заиста оправдан? Да
ли е политички критериум апсолутан, свуда примеив? Да ли политичка рела-
тивизациа култура доводи до ихове деградацие и уништеа?
Зема е се онда смаити, а на о е цупкати последи човек,
кои све умауе. егов со е неискореив, као што су буве; по-
следи човек живи надуже.6
Више него прецизна диагноза.
Савремена светска политичка ситуациа набои е сведок да е децениски
сукоб два политичка концепта био привид или, прецизние, да е егово разре-
шее победом едног (западно демократског, оба су себе називали демо-
кратским) довело до еговог обезвреиваа, с обзиром да се свмо демократско
начело на наотворении начин крши. И то у име идеала тако блиских против-
ничким, као што су нпр. државни и национални интереси (исувише налик на
старе добре партиске), кои се не могу довести у питае и за чиу одбрану им-
ператору ние потребно ничие одобрее. Од античких тековина Ново Цар-
ство обновило е и казну за увреду царског маестета.
Као што сам ве напоменуо, савремени императив плурализма (мултикулту-
ралности) у натешо е вези са сада ве вековном тежом и борбом за успо-
ставае демократских друштава, али и са свим парадоксима те борбе. Он е,
чини се, понабои показате демократичности неког друштва. Меутим, чини
се да е управо та политички карактер и критериум, чиеница да плурализам
данас представа императив, навеа препрека за неговае културног плурали-
зма. Наглашавауи реч неговае, тврдим да е то едини овде примеив тер-
мин, с обзиром да сам сасвим сигуран да е плуралистичко друштво немогуе
успоставити.
Не тако ретке оптужбе на рачун Православне Цркве у Србии да она пред-
става прету успоставау горе поменутих идеала, с обзиром на ово, доби-
ау другачии карактер. Да ли е могуе да се пред оне кои свету проповедау
убав става политички императив толеранцие? И могуе е и нужно, уко-
лико они нису у стау да покажу ни толерантност, што, премда сасвим сигурно
ние чест случа, ние ни немогуе. Нажалост, многи меу онима кои себи дау
за право да суде чине то наступауи као своеврсна инквизициа отвореног
друштва, кое упркос своо отворености потребуе овакве институцие, мо-
жда због политичког континуитета.
Без обзира на то што су горе поменуте тврде исувише често неосноване, с
правом се може констатовати да су проблеми са коима се Православна Црква
сусрее у велико мери унутрашег порекла. На неке од их покушао сам да
укажем у претходним одецима. Различите врсте идеологизацие хришанства
само су проава погрешног односа поединаца према само Тани Цркве. една
свепрожимауа леост у односу према свету само е проава литургиске ле-
ости. Занемаривау сопственог идентитета сапостои (коегзистира) покуша
егове замене алтернативним (нпр. националним). Проблем се продубуе та-
ко што то златно теле сада постае готово императив и критериум црквено-
сти. език, уместо да од езичника твори хришане, сада чини обратно. У не-
6 F. Nie, Tako je govorio Zaratustra, BIGZ, Beograd, 1992, 51.
L O G O S
4
В. МИЛИЕВИ
достатку искуства правога Тела и Крви, у суштини маргинални проблеми, као
нпр. астрономска питаа, постау егзистенциални (с обзиром на ад такве егзи-
стенцие). Та, у суштини, конформизам у немогуности е да прихвати сопстве-
но историско превазилажее (ако не превазилажее, оно сасвим сигурно уки-
дае), те тако себе настои да прикаже као хероизам, и то хришански, т. као
мучеништво, превиауи да мученичке жртве нису биле жртве прошлим сени-
ма, ве жртве будуности и жртве за будуност, или можда исправние, за про-
шлост, садашост и будуност. Уместо литурга, нуди се идеал чувара некаквог
духовног или националног предаа, своеврсног духовног полицаца, или мо-
жда прецизние, с обзиром на неплодност, евнуха (оно чему треба чувар сасвим
сигурно ние способно за живот, вероватно услед старости или древности),
чиа се одбрамбена тактика не разликуе од одбрамбене тактике ежа.
О. Александар Шмеман е стае у савременом православном богослову
описао са две речи: конфузиа и буее.7 Чини се да проблематика коом ова
текст покушава да се бави, с обзиром на ве речено, за добар део православних
и дае представа само извор непотребне конфузие. Такое, то ние истори-
ски усамен случа. Меутим, та конфузиа собом скрива неодоив преобра-
жески потенциал кои е у истории Цркве много пута дивно проавиван. Без
обзира на сву двосмисленост идеала кои се данас намеу без изузетка читавом
свету, православни нису позвани да ад савременог света само констатуу. Хри-
шани нису позвани да осууу лаж, ве да е, твореи истину, униште. Ова те-
жа за преображаваем нема алтернативе те се стога, можда понабое, може
окарактерисати речу буее.
7 А. Шмеман, Теологиа и Евхаристиа, Саборност, Пожаревац, 12/2000, 57.
L O G O S