O PITAWIMA
LITURGIJSKE PRAKSE1)
Писмо моме еПискоПу
o. ALEKSANDAR [MEMAN
I
Ваше Преосвештенство,
Са великом пажом и интересоваем сам прочитао Упутство за
литургиску праксу кое сте послали 30. новембра 1972. г. клиру епар-
хие у орка и у ерсиа. Потпуно разумем и делим Вашу забри-
нутост за литургиско стае кое е без суме крае озбино и заси-
гурно потребуе исправку и руковоее од стране нашег Епископата.
И управо због озбиности, дубине и врсте проблема са коима се да-
нас сусреемо, са дужним поштоваем усууем се да изложим нека
своа размишаа, подстакнута овим Упутством. Како сам посветио
веи део свог живота изучавау и предавау Литургике, уверавам Вас,
Ваше Преосвештенство, да немам другог циа него да покушам да
поасним питаа коа е ово Ваше Упутство покренути, и да ово ра-
дим у духу потпуне и безусловне послушности према дужности Епи-
скопа да правилно управа речу Божанске Истине.
II
Питаа коа су покренута овим упутством мени изгледау веома
озбино. Напре, морам Вам признати да е помало узнемиравауе оно
што изгледа конституише основну претпоставку и одреуе границе
истраживаа целокупног документа, т. да се само-евидентна, природ-
на и, како се чини, апсолутна норма за наш литургиски живот и праксу
може искучиво наи у пред-револуционарно Руско Цркви, или, да
цитирам упутство, у стандардним служебницима кое е штампао Све-
ти Синод Руске Православне Цркве у посебном издау.
Оно што е узнемиравауе есте противуречност измеу ове иза-
ве и добро документоване чиенице да е сама Руска Црква, гласом
своих Eпископа, оценила литургиско стае у пред-револуционарно
Русии крае незадовоавауим и да су потребне суштинске исправ-
1) Преузето из St. Vladimir's Theological Quarterly, Vol. 17, no 3, 1973. стр. 227-238.
o. ALEKSANDAR [MEMAN O PITAWIMA LITURGIJSKE PRAKSE
17
ке и промене. Да би се схватио обим тог незадовоства и истинска па-
стирска брига руских епископа, довоно е прочитати Извештае
Епархиских Архиереа у погледу питаа Црквене реформе кои су на-
писани у припреми за Велики Сабор Руске Цркве, а обавио их е Ру-
ски Свети Синод 1906. г. (том I, стр. 548 и том II, стр. 562). Треба на-
гласити да ови извештаи нису написаниод стране неке академске гру-
пе или покрета, него су их написали конзервативни и пастирски на-
строени Епископи кои су одлично схватили растуи номинализам и
збуеност коа долази баш из стандардних кига и Типика кои ни-
е исправен ош од 1682. г.
Богослужее , пише, на пример, Епископ Серафим Полоцки, слу-
жи свештенство, а народ чак и ако се моли за време службе, ихова
молитва остае приватна а не заедничка зато што обично нема везе,
нити споаше нити унутраше, са оним што се дешава у Цркви (I,
176). Скоро едногласно, епископи кои пишу о литургиским темама
траже да се парохиски типик разликуе од монашког, ер е очигледно
немогуе ускладити праксу са овим другим, те према Епископу Мин-
ском Михаилу, у 49 000 парохиа богослужеа се служе погрешно.
Траже да се богослужеа скрате, коа су постала неразумива и пре-
ма томе заморна, да се исправи типик (правило) и да се сачини нови
превод са црквенословенског на руски език. Они уочавау потребу за
одрееним променама у само Свето Литургии. И сам апостол Аме-
ричког Православа, будуи Патриарх Тихон, у то време Епископ Се-
верно-амерички, предлаже укидае одреених ектениа кое се су-
више често понавау и читае наглас таних молитава ( I, 537), а
он е подржан и од неколицине других: еронима Варшавског (треба
без икакве дилеме укинути ектение за катихумене , II, 278), Констан-
тина Самарског (I, 441), итд. Заиста се мора , пише Питирим Курски,
размотрити Типик. Ова кига... коа ние исправана од 1682, стекла
е у очима зилота карактер нечега што е вечно, догматско и непромен-
иво... И управо због овога прекинуто е са преуреиваем богослу-
жеа... Од суштинског е значаа да се исправи у светлу потпуно оп-
равданих потреба верника тако да би поново постао употребив и ра-
зумив. Таква исправка (ревизиа) е у потпуности у континуитету са
праксом Цркве у прошлости у ово области (I, 324). асно е да руски
епископи виде у номиналном, неразумивом и често неисправном
богослужеу извор отуеа народа од Цркве, пораст успеха разних
секти и прогресивне дехристианизацие руског друштва.
Руски Сабор 1917-18. год., у току чие припреме су ови извештаи
и написани, прекинут е пре него што су литургиска питаа дошла на
ред. Меутим, оправдано е сматрати да се едан од разлога за масов-
1
VIDOSLOV PREOBRA@EWE 2007
но отпадништво руског народа од Цркве може наи управо у стау у
коме се налазило богослужее, како су сано и пастирски бриживо
успоставили диагнозу руски епископи много пре Револуцие. Иако да-
нас код поединих Руса, кои су тешко раени револуционарним опу-
стошеем, постое тенденцие да се идеализуе скоро фанатично
пред-револуционарно стае у Руско Цркви, укучууи и ен литур-
гиски живот, нема разлога да ми прихватимо ихово емоционално
одбацивае историских чиеница, ихов слепи псеудо-конзервати-
зам и ихову просту неукост. На их се односе речи кое су написане
ране 1864. године од стране едног од зачетника руске литургиске уче-
ности, Архиепископа Филарета Черниговског:
За такве уде поредакбогослужеа са коим су они упоз-
нати есте изворни и непромениви поредак. Зашто? Зато што
у потпуности игноришу историу црквеног живота и, како су
обузети собом, цене едино оно што они знау. Историа асно
показуе да се према литургиским стварима Црква увек одно-
сила са оправданом слободом: она е прихватила нове форме
када е видела да старо уреее ние у потпуности било ко-
рисно и када е било потребе за променом... Овде, као и у дру-
гим стварима, ние прихватила владавину оних кои су, према
Апостолским Одредбама, ученици а не учитеи, нити е доз-
волила себи да падне у дубоки сан него е са великом пажом
препознала потребе времена и захтеве душа...
Ми треба превасходно да се сеамо и размишамо о бурно исто-
рии Руске Цркве коа е, за све свое дивне духовне тековине и приме-
ре ненадмашне светости, била с времена на време мучена управо го-
руим литургиским проблемима, или пре неспособношу да их реши
због недостатка богословског знаа и историског сагледаваа. Ово
е сувише често доводило до неспособности да се направи разлика из-
меу изворног Предаа и свакоаких обичаа и чак изопачеа, измеу
онога што е суштинско и онога што е историско, онога што е важно
и онога што е небитно. Треба само да се сетимо, на пример, Св. Мак-
сима Грка кои е, позивауи у 16. веку да се исправе неправилно-
сти, провео скоро читав сво живот у затвору зато што се усудио да
испитуе грешке и неправилности у стандардним текстовима тога
времена. Такое, имамо ништа мае илустративан случа архиманд-
рита Дионисиа кои е 1618. осуен од стране Сабора, пребиен, му-
чен и утамничен зато што е исправао наочигледние грешке у бого-
службеном поретку еговог времена. На крау, имамо случа самог
Раскола, у коме су невероватна неукост, скоро потпуни недостатак ра-
суиваа на обе стране, имали заиста пресудну улогу.
o. ALEKSANDAR [MEMAN O PITAWIMA LITURGIJSKE PRAKSE
1
III
Имауи све ово у виду, чини ми се да е не само погрешно, него
и опасно када покушамо да решимо наше литургиске проблеме про-
стим позиваем на скориу прошлост, било да се ради о Русима, Гр-
цима, Србима, Румунима итд. Ови проблеми нису настали у Америци,
мада су овде засигурно добили нову димензиу и нови степен хитности
ихових решаваа. Ови проблеми су препознати у Русии, а данас се
са има сусреемо у практично свим Православним Црквама. Оно што
ме е растужило више него било шта друго у Упутству есте потпуно
непрепознавае и непризнавае да се проблеми кои постое не могу
решити никаквим декретима коима се ниедан стварни проблем ние
решио, нити е се решити у будуности. Искрено, потпуно сам разо-
чаран самим тоном Упутства кои претпостава да ако се не ради о
неколицини непослушних свештеника, кои сво суд ставау изнад. .
предаа наше Цркве, онда уопште не би било никаквих проблема.
Разочаран сам овим нарочито кад се узме у обзир чиеница да е у
изванредно литургиско школи, коа се развила у Русии у 19. и 20.
веку, почела формулациа литургиских проблема, као и начини и кри-
териуми за ихово решее, и да се поавило обновено интересовае
за изворно православно литургиско предае.
Жалосно е, по моме мишеу, да е Упутство написано као да
нисмо наследили од Руске Цркве и руске теологие широм света поз-
ната издаа Типика и Евхологиа од Димитриевског, монументалне
студие о Типику и еговом развоу од Скабалановича и Мансветова,
о Литургии Св. ована Златоустог од Карабинова, Красноселцева и Пе-
тровског, о Литургии Св. Василиа Великог од Орлова, о литургиско
химнографии од Филарета Черниговског, о Проскомидии од Муре-
това, о таним молитвама од Голубцова, итд. Као да не знамо данас за
сву сложеност, и врло често, девиацие нашег литургиског развоа,
несрени утица Запада на православно богослужее, теологиу и по-
божност; за неправилности доминирауе западне сакраменталне тео-
логие, отуее верника од светотаинског живота, а исход тога е потпу-
но легалистички приступ томе у нашим парохиама; катастрофалне
последице, нарочито у Америци од униаеа просту чиеницу
да е напослетку наша Црква оболела литургиски и духовно и да
сигурно неемо ову болест излечити пуким легалистичким рецептима.
IV
Ваше Преосвештенство, да ли морам да доказуем да се наша Црк-
ва данас налази у жалосно ситуации? Да финансиско банкротство
едино указуе и одражава ено духовно стае стае апатие и де-
морализацие, неповереа и адног ривалства, парохиализма и про-
10
VIDOSLOV PREOBRA@EWE 2007
винциализма, подлог секуларизма и дубоког незнаа основних исти-
на наше вере? Да ли морам да обавестим Вас, или било ког другог
нашег епископа, на какве тешке препреке духовне, литургиске, па-
сторалне наилази свакодневно сваки свештеник кои покушава да буде
истински пастир своме стаду, да угаа Богу, а не удима? Ние случа-
ност да велики бро их прое кроз озбину кризу повереа у ера-
хиу, да поедини врло брзо потону у скоро циничну равнодушност, да
други бивау одвучени у духовни орсокак и сумичави емоционали-
зам Пентикостализма.
У ово мучно ситуации, поави се ту и тамо неки трачак наде, об-
нове и новог надахнуа. Она са навише наде е сигурно када паро-
хиа сву своу пажу усредсреди на повратак литургиском животу и
када то постане начин да се она одухови и оживи. Евхаристиа, Св. Та-
не и литургиски циклуси поново постау центар парохиског живота.
Црква почие поново да се доживава као Тело Христово. Ова про-
цес неизбежно покрее нова питаа, ствара нове потешкое. Без сва-
ке суме праве се грешке, повлаче се погрешни или оспориви поте-
зи. Мада, барем су пастирске природе мотивацие, жар и намере кое
су усмерене на непроцеиво вредне удске душе и на ихову заед-
ницу са Богом. У таквим парохиама се не противи статутима, све фи-
нансиске обавезе се са задовоством извршавау, сви Црквени про-
екти национални, епархиски, хуманитарни, образовни, мисионар-
ски са задовоством и ентузиазмом се подржавау, са епископом се
успоставау и негуу нови односи пуни повереа и убави. Не би
било тешко доказати да оваква обнова потиче од искрене чеже за ис-
тинским Православним Предаем, Св. Писмом, Оцима, Литургии и
изнад свега потиче од снажне бриге према верском, а не пуком етни-
чком или социалном усмереу Цркве.
Излишно е реи да су едино парохие и свештеници кои барем
покушавау да нешто ураде мета овог Упутства, док ова документ
нее узнемирити, него напротив, охрабрие и дати осеа праведнос-
ти парохиама где е завеса исправно навучена и где се ектение ис-
правно изговарау, где вечере и утрее нису никакав проблем зато
што се или не служе или служе у празним храмовима, где чланови
прете да е отии, и некада заиста оду у другу урисдикциу када
Црква од их затражи да испуне свое финансиске обавезе или да
прихвате статуте кои су од целе Цркве прихваени. Ми ош увек че-
камо да видимо како нека стварна злоупотреба морална, канонска,
литургиска бива осуена или барем прокажена! Наша пракса у вези
са разводом или поновним венчаем е у отворено противуречности
са канонима, поедини начини на кое се у парохиама скупа новац е
неморалнии од оних кое користе не-религиозне групацие, продор
o. ALEKSANDAR [MEMAN O PITAWIMA LITURGIJSKE PRAKSE
11
секуларизма, релативизам морала и безобзирност су страховити али
овде, нажалост, стрпивост, разумевае и икономиа су, изгледа,
неограничени...
V
Рекавши ово, не желим на било кои начин да имплицирам да е
довоно да свештеник има пастирску ревност, и уопште, да жели
добро па да може да ради шта год пожели: да меа службе, да уводи
нову праксу, да обнава стару, итд. У Цркви нема места за анархиу, и
сигурно е свештена дужност Eпископата да управа, исправа, води
и одлучуе у ово области као у било коо друго области црквеног жи-
вота. Али, оно што а наснажние подржавам и молим есте да се од-
луке донесу у ово наосетивио области, коа у много чему одреуе
све друге аспекте а и сами дух парохие, да се донесу на основу оз-
бине студие, на основу оцене свих чинилаца и последица претпос-
тавки. Како лично нисам крив ни за едну од неправилности кое
су наброане у упутству, слободан сам да кажем да у позадини сваке
стои проблем кои се не може едноставно свести на непослушност
или злоупотребу у правом смислу те речи. Ние све оно што се ра-
дило у протеклих стотину година и оно на шта се народ ве навикао
безусловно исправно у светлости истинског литургиског Предаа Пра-
вослава, а оно што изгледа ново и чак револуционарно може
врло лако да буде толико потребан повратак изворном Предау.Иако
е краа одлука резервисана за Eпископат, треба се наи времена, док
се трага за одлуком, док се покушава разазнати шта е правилно а шта
погрешно, за студиу и консултациу, за ту благословену соборност
о коо православни толико много говоре а толико мало практикуу.
Желео бих овде да додам да е у свим литургиским дискусиама
константно и омиено упуивае на еднообразност као на одлучу-
уи аргумент, у ствари, бескорисно и штетно. Савршена литургиска
еднообразност никада ние постоала у Цркви, чак ни као идеал, зато
што ову еднообразност Црква никада ние доживавала као услов и
израз еног единства. Свеукупно устроство или ordo е увек било ме-
сто где се тражило ено литургиско единство, а никада у детаима
и применама. Чак ни данас Црква нема единствен Типик и постои
велика разноврсност у праксама меу Православним Црквама. Таква
разноврсност е постоала и унутар едне и исте Помесне Цркве: тако,
у Русии, на пример, постоале су разлике измеу Москве и Киева,
измеу различитих монашких традициа, итд. едноставно е опасно
духовно и пастирски учити уде да веруу да е еднообразност
мерило и суштина Православа, опасно е зато што су они, изгледа,
ве заокупирани споашим изгледом а на штету самог значеа и сми-
12
VIDOSLOV PREOBRA@EWE 2007
сла. Такое е опасно због велике литургиске разноврсности у Аме-
рици где су све традицие присутне на ова или она начин. Ако Пра-
вославна Црква у Америци треба да буде знак Православног единс-
тва у ово земи, онда нее никада постии то единство тако што е
свима наметнути едну трдициу било да е то руска, грчка, српска,
румунска или било коа друга. Може да постигне то единство ако бу-
де тражила, са едне стране, оно што е универзално у Православном
Предау и, са друге стране, оно што може да оваплоти то Предае у
нашо ситуации. Меутим, чак и тада, сигуран сам да е постоати неи-
збежна и здрава разноврсност. Како нам показуе црквена историа,
она нестае едино када Црква почне да одумире и када ено богослу-
жее, уместо да буде живот и извор живота, постепено захвати rigor
mortis.
VI
Ако сада укратко анализирамо саме примедбе морамо приметити
да се ту практично нигде не ради о прекршаима , односно произво-
ним или анархичним новотариама, него се ради о аспектима богослу-
жеа где постое стварни проблеми и где пуко упуивае на стан-
дардне (званичне) киге или постоеу праксу не решава ништа.
I На Св. Литургии:
А. Две мале ектение измеу антифона се не смеу изостава-
ти. Наравно да изоставае ових двау ектениа само због скраи-
ваа службе не може бити оправдано. Меутим, ако началствууи
благоизволи да чита прелепе молитве антифона кое се снажно односе
на читаву заедницу, а сада се читау тано, ово може да буде корак у
правом смеру. асно е да е у изворном облику било овако: позив на
молитву (Господу се помолимо), читае молитве и екфонесис (воз-
глас). Узгредно, изненаууе е када видимо колико свештеника, док
изговара све ектение, нечуно изостави читае таних молитава
укучууи и Канон Евхаристие. Сматрам да е ово много веи пре-
крша него покуша да се вратимо стварном значеу пред-входног
дела Литургие.
Б. ектение измеу Еванеа и Херувимске песме, односно сугуба
ектениа, ектениа за катихумене, прва и друга ектениа верних не
смеу се изоставати. Све док сугуба ектениа остае de facto по-
навае велике ектение, остае такое искушее да се она избаци.
У литургиским манускриптама ( види Euchologia коу е издао А. Ди-
митриевски, Киев, 1910) навее разноликости су управо измеу су-
губих ектениа; разлог е асан сугуба ектениа, за разлику од ве-
o. ALEKSANDAR [MEMAN O PITAWIMA LITURGIJSKE PRAKSE
1
лике, есте одраз потреба или одреених прозби дате Цркве или за-
еднице. Тако, проблем е у томе да се поново открие ено стварно
значее и улога унутар Литургие.
Изоставае ектение за катихумене е предлагано, као што смо
видели, од стране неколико руских епископа. Грци е изоставау. Лич-
но бих био за ено изоставае за време одреених периода као што
су Васкрс, Божи, Богоавее или за време великих празника. По-
ново, проблем е овде пренети ено значее народу.
Две ектение верних представау сличан проблем кои смо има-
ли са малим ектениама измеу антифона. Докле год оне едноставно
покривау читае молитава верних, оне заиста никако не доприно-
се Литургии и чине да цео ова део, нарочито када акон не служи,
буде неразумив. Меутим, ако би се поново увела пракса читаа мо-
литава наглас, кое су и код Златоустог и код Василиа прелепе и са
изузетно пуно значеа и смисла, заедничка припрема Цркве за При-
ношее би задобила сво стварни знача.
В. ектениа после Великог Входа и она пре Оченаша не смеу би-
ти изоставене. Проблем е понавае у неких 15-ак минута двау
истоветних ектениа. На основу настариег рукописа кои садржи у
потпуности службе Св. Василиа и Св. ована Златоустог, чувени codex
barberini, предлаже да се ова прва изостави зато што е нема у овом
раном тексту, док се друга после Анафоре тамо налази (види So-
branie Drevnikh Liturgii, том II, Санкт Петербург, 1875: стр. 64 и 76 за
Св. Василиа; стр. 124 и 129 за Св. ована Златоустог). Док ова прва
само смета целовитом преласку Литургие од Приношеа до Анафо-
ре (упореди Codex Barberini: Молитвa Приношеа [proskomidis] се чи-
та после ставаа Св. Дарова на Часни Престо по завршетку Херу-
вимске песме; Народ: Амин; Свештеник: Мир свима; Народ: И духу
твоме; и после целива мира, акон: Двери, двери; Народ: Веруем;
акон: Стомо смерно...; и остало из Анафоре), ова друга е у конти-
нуитету са прозбеним молитвама и води ка молитви пре Оченаша.
Г. Први Антифон ( Пс. 102/3) мора да садржи, намае, стихове
1, 2, 3, 9, 10, и да се завршава речима Благослови душо моа Господа .
Д. Други Антифон (Пс. 145/6) мора да садржи, намае, стихове
1, 2, 3, 10.
Коа званична кига прописуе ово, кои Типик? Настанак и раз-
во антифона у ствари, комплетан део Св. Литургие пре Входа
изузетно е сложен (види, на пример, P. N. Trеmbelas, Three Liturgies,
на грчком [Атина, 1935, стр. 27 и дае], а нарочито J. Mateos, Evolution
1
VIDOSLOV PREOBRA@EWE 2007
historique de la liturgie de St. Jean Chrysostome- I, From the initial bles-
sing to the Trisagion, у Proche-Orient Chretien, 15, [1965], стр. 333-351),
па чак и ако узмемо садашу руску праксу, наводе се псалми а не сти-
хови ( види Archimandrite Kiprian, Evkharistija [Париз, 1947], стр. 163-
164) као и различити антифони за Недее, одреене празнике и обич-
не дане што уопште ние ни поменуто у упутству. Да ли ово треба
обаснити чиеницом да е Бахметов написао музику само за неколи-
ко стихова , а не за цео псалам?
. Тропари и кондаци се морау певати као што е прописано. Во-
лео бих да наем едну парохиу у нашо Цркви где се тропари и кон-
даци певау као што е прописано. Зато, ово правило е требало или
поаснити или оставити егову примену могуностима сваке парохи-
е. Што се овога тиче, правила се веома разликуу од Цркве до Цркве
и од периода до периода. У Студитском Типику не пише ништа о овом
поау. Садаша грчка пракса е различита од оне у Руско Цркви (упо-
реди нав. дела Kiprian, стр. 172; Trembelas, стр. 39-40). Не постои раз-
лог због коег наша Црква не може да обави едноставно и практично
упутство.
II. На Вечеру:
А. Никакви елементи из утреа или из било кое друге службе не
треба уводити у Вечере како се не би променио и изобличио облик
службе.
Б. Треба да се испоштуе целокупан поредак Вечера без изостав-
аа иедне ектение, одговарауих стихова, или других елемената.
За двадесет година служеа у Америци видео сам такву неверо-
ватну разноликост Вечера да би ми упутство да се следи целокупан
поредак изгледало скоро иронично. ер прво питае кое треба пос-
тавити е шта е ихов целокупан поредак? Да ли, на пример, упут-
ство за друге елементе подразумева поае или читае псалама 141,
142, 130 и 117 у целости или у садашем облику сведених на неко-
лико стихова кои долазе после Господи возвах? Шта са катизмама?
Шта са различитим комбинациама Октоиха и Минеа зависно од оз-
нака у Типику? Зар ние асно да и овде постои проблем, и да наша
тренутна парохиска пракса (у свега неколико парохиа где се Вечере
уопште и служи) потребуе више од општих упутстава за целокупан
поредак?
Шта се подразумева под елементима из утреа кои се уводе у
Вечере? Ово ние обашено у упутству, и човек едноставно не зна
шта се под тим подразумева. Ако су, као што сам видео да се ради у
o. ALEKSANDAR [MEMAN O PITAWIMA LITURGIJSKE PRAKSE
1
неким парохиама, Свечана Вечера у навечере неких великих праз-
ника праена празничним елементима утреа (изузимауи иску-
чиво утреске елементе), то ми изгледа као мудар начин да се са-
чува бар нешто од саме суштине празника, поготово у погледу одсус-
тва обучених хорскихдиригената и поаца у многим парохиама, кое
чине неопходном вада добром ствари! да се има народно поае.
То е свакако едан од могуих начина да се реагуе против брзог не-
станка прославаа навечера, своеа чак и навеих празника само
на Божанску Литургиу. Стога ова пракса треба да се размотри и регу-
лише, али свакако не да се спремно осууе као одступае. Оно што
изгледа да упутство свеукупно пренебрегава су услови у коима се бар
неки од наших свештеника боре за поновно успоставае празнич-
ног циклуса, саме литургиске стварности празника.
III.На утреу:
А. Шест псалама (не три) треба да се читау у целости.
Чини ми се да, насупрот томе, уколико би се утрее из било ког
оправданог разлога требало скратити, скраивае Шестопсалмиа е,
богослужбено говореи, разборит начин да се то уради. Шестопсал-
мие е асно саставено од две триаде псалама: 3, 37, 62, и 87, 102,
142. Прва триада, или макар псалми 3 и 62, веома е стара и припада
раном езгру утарих служби Цркве, ма колико био сложен ихов
разво. Што се тиче друге триаде, псалми 87, 102 и 142 немау од-
реену везу ни са понои ни са утром. Осим тога, чиеница да све-
штеник изговара утаре молитве док се читау псалми показуе да су
они додатак. Ове молитве, или бар една од их, изговаране на овом
месту, рание су се требале изговарати наглас (I. Mateos Some prob-
lems of Byzantine Orthros на француском, у Proche-Orient Chritien,11
[1961], стр. 7; види ош M. Skaballanovich, Tolkovyi Typikon,Vol.II
[1913], стр. 199-201, и I. M. Hanssens, Nature and Genesis of Matins in
French [Rome: 1952]).
Б. Намае едан читав канон (она Васкрсни) треба да се чита
недеом (Ирмос Песме се пева а други тропари се читау). Али прет-
поставимо да недена служба падне у оквир осмодневног празнова-
а великог празника, кои е, зато што е празнован у радни дан, про-
пустила велика веина парохиана зар не би било више пастирски,
више литургиски да се пева бар канон празника уместо Васкрсног
канона? Уопштено говореи, уколико Канон (кои е као што сви знау
првенствено био музички састав и чие данаше читае чини на-
неразумивии део утреа), уопште треба да се очува у нашим паро-
хиским богослужеима (практично е нестао у многим другим Пра-
1
VIDOSLOV PREOBRA@EWE 2007
вославним црквама), то би требало да представа предмет многог проу-
чаваа и промишаа. Садаша правила коа прописуу да се читау
два или три канона на сваком утреу едноставно се не примеуу, и
можда би било бое да се одлучи кои канони треба да се користе (ве-
лики празници, Триод, итд.) у парохиско пракси а кои треба да оста-
ну у манастирско употреби.
В. Треба испоштовати целокупан поредак утреа без изостава-
а иедне ектение, одговарауих стихова, или других елемената.
По питау утреа, потврдио бих напомене кое сам имао за Ве-
чере. Да ли други елементи обухватау Катизме, Псалам 50, и сте-
пенске антифоне кои се у руско пракси тако често заобилазе? Шта е
са Хвалитним стихирама на крау утреа? Шта са правилима или ка-
тавасиама? Зашто би, на пример, требало читати девету молитву из
утарих молитава уколико нема читаа Еванеа за кое она припре-
ма? Или е Упутство, уколико се озбино схвати, неизоставно одвести
до одреиваа посебне комисие, до студие, до плана у противном,
само е повеати збуеност коа, према Извештаима руских еписко-
па, постои ве децениама, ако не и вековима.
IV. У црквама у коима нема завесе иза Царских двери, треба е
поставити у року од две седмице. ...
V.Царске двери треба да се затварау на три места током Ли-
тургие:
А. током ектение за оглашене и прве и друге ектение за верне;
Б. након Великог Входа, током прозбене ектение;
В. током причешиваа свештеника;
Г. завесу исто тако треба навлачити током (Б) и (В).
Сматрам да е велика и чак трагична погрешка апсолутизовати
оно што сама Црква не апсолутизуе, држеи се тога да е исправна
само ова или она пракса док е свака друга неприхватива. Тако, на
пример, ни на едном месту у тексту Литургие Св. ована Златоуста
као што е штампано у руским стандардним кигама (имам пред
собом дивно Московско Синодско издае, 1904) чак ни не помие за-
весу. Кад би затварае царских двери током (А) и (Б) уистину било
органски и суштински део евхаристиске службе, не би остаале отво-
рене када служи Епископ или, како е било уобичаено у руско пракси,
свештеник одрееног чина. Пошто се завеса поавила много пре ико-
ностаса, и засигурно имала сасвим другачие значее од оног кое о
се у данаше време понекад приписуе, т. да верници не треба да ви-
де извесне раде (видиСимеон Солунски у Делима Светих Отаца и
Учитеа Цркве по питау Православног Богослужеа, на руском, Vol.
o. ALEKSANDAR [MEMAN O PITAWIMA LITURGIJSKE PRAKSE
17
II, [St. Petersburg: 1856], стр. 186-7). Назив Царске Двери, до рела-
тивно скориег датума (у делима истог Симеона, на пример) примеи-
вао се за врата саме цркве, а не за врата иконостаса. Какав год да е
смисао развоа кои е уследио, асно е да завеса данас само дуплира
иконостас. Лично сам убеен да е савремена грчка пракса да се двери
уопште не затварау током читаве Литургие оданиа истинском духу
Евхаристие и Православног поимаа Цркве него оно што е усвоила
Руска Црква, а што наизглед непрестано наглашава радикално раздва-
ае измеу народа Божиег и свештенства. Управо из ове последе
праксе развиле су се стварне неправилности: поае током причеша
свештенства, такозваних концерата, пребацивае проповеди са прво-
битног места, т. након Еванеа, у време причастна (како би при-
вукли пажу верника, пише са ирониом едан руски Епископ), чак и
промена самог литургиског поретка (тако, е на пример, у руским ста-
ндардним кигама молитва благодареа по примау Светих Дарова
едноставно премештена са свог првобитног места, т. након ектение
Примивши... у време после причеша свештенства). На то да овде
постои забуна такое указуе правило кое наводи да акон, када ви-
ди свештеника да узима Свети Хлеб у тренутку Узношеа, стоеи
ван Олтара, треба да каже: Пазимо. Заправо, како да акон види ово
ако су Царске Двери затворене и завеса навучена, као што е то пракса
данас у Русии? У Русии царске двери су затворене током читаве Ана-
форе, док их ми у Америци хвала Богу отварамо бар на Символу
Вере. Треба се надати да е се, када се обнови православно тумачее
Божанске Литургие као саборне молитве, саборног приношеа, сабор-
ног благодареа и саборног причеша, т. када се са наших скораших
и неасних обичаа вратимо истинском Православном Предау асно
откривеном у нашим богослужбеним текстовима и светоотачким ко-
ментарима, поправити жалосно стае околности кое данас преовла-
давау, а што чини верне више онима кои присуствуу него учест-
вуу у божанско служби.
Ваше Преосвештенство, све ове напомене имау за ци да кажу
само едно нама е хитно потребна истинска брига за богослужее,
истински напор кои поново треба да га учини оним што богослужее
подразумева у Цркви: извором живота, откривеем и општеем вере
Цркве, средством раста и освееа Цркве, средиштем и испуеем
еног единства. Нека би ова брига, ова хитни задатак чие испу-
ее очекуемо од наших епископа било засновано на овим речима
Господа нашег: Дух е оно што оживава, тиело не користи ништа.
Риечи кое вам а говорим дух су и живот су. (ован, 6:63).
О Богоавеу, 1973.
Са енглеског превео . Зоран Алекси
1
VIDOSLOV PREOBRA@EWE 2007