ОБИТАВАЕ
БЕЗГРАНИЧНОГ
У СРЦУ

БИСЕРИ ИЗ ДОБРОТОУБА
И ДРУГИХ ДУХОВНИХ СПИСА
О НЕПРЕСТАНО МОЛИТВИ
ГОСПОДУ ИСУСУ


Сабрала
Ала Селаври
Превео са немачког
М. Хиландарац

Београд 1982
Благословом .Св. Патриарха Српског Германа

Издае: Манастир Сланци Метох Манастира
ХИЛАНДАРА


Рецезент: оре аи
Уредник: еромонах Амхилохие
Тираж:3000








УВОД

1

Молитва е стремее срца и ума ка
Богу. Стална молитва е непрестано об-
раае ума и срца к ему (Св. Теофан Затворник)



Реч о стално молитви у срцу, или срдачно молитви, звучи као порука из
неког далеког па ипак блиског света. У списима као Казивае едног
боготражитеа, описана су духовна искуства уди чии е сав живот био прожет
овом непрестаном молитвом. И то лична искуства.

Православана Црква Истока располаже преизобилним знаем и
испоробаном методиком о начину упражаваа овом молитвом. Она поседуе и
поуке богоозарених молитвеника; указуе нам на едан молитвени пут кои е свима
доступан, кои здовоава наше сазнае и слободу и подаруе нам иста духовна
искуства. Непрестана молитва срца е наука над наукама, уметност над
уметностима, занимае узвишение од било ког другог занимаа, приступочно
еднако неуком и ученом.

Непрестана молитва срца има корен у Светом Писму. Сам Господ Исус
Христос учи да у свако време треба стражити и молити се, да се треба непрестано
молити да при том не треба говорити многе речи, ве да се треба молити у срцу
Оцу небеском, у таности и у егово Христово Име. И Ап. Павле захтева да се
молимо духом и истином, и то без престанка, и да е бое изговорити пет речи
умом него хиаде езиком.

Постава се, меутим, питае, дали е то уопште могуе_ И како се то
постиже? Уистину, то е сасвим могуше и за истински хришански живот чак
неопходно. ер благодатан разговор са Богом кроз молитву представа откуцае
биа удске душе. Од хрешанског искона боготражитеи стреме овом
непрестаном општеу са Господом обраауи Му се кратким, честим, интимним и
сабраним призиваима. Духовно просвеени Оци су нашли да е меу таквим
призивима напростие а истовремено и науспешние средство зa постизае
непрестане молитве ткзв. И с у с о в а м о л и т в а т. М о л и т в а Г о с п о д у И с
у с у. Та молитва е истоветна са оном коу е цариник упутио Господу Христу у
ерусалимском храму. Она гласи:

ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖИИ
ПОМИЛУ МЕ ГРЕШНОГ


Ова молитва садржи све елементе праве молитве: славее Бога,
поканичко самопознае и молбу за спасее. Она е оспобито погодна за
непрестано усмеравае ума Христу, за доживавае еговог присуства и за
загревае срца у убави према ему. У своо едноставности и краткои она е
сваком приступачна иможе се обавати у свако време, на сваком месту и при
сваком послу.

2




















Исусова молитва служи за унутраше расплансавае непрестаног моеа
у срцу и срцем. Они кои су у у упуени, указуу молитвоубивом почетнику да
упоредо са еговим живеем по еванеу, строго методски иде од просте, усне
молитве, до благодатне, самоделатне унутаре молитве, своствене онима кои су
напредовали у духовном животом. Та пут води преко више степеница: кроз
молитву речима; молитву сабрану, вршену са пажом и разумеваем (при
обавау заедничиких богослужеа и личног молитвеног правила); умно
'унутрашу молитву душе и назад, непрестано срдачну молитву.

На сваком новом степену молитве, узраста и наша заедница и општее са
Господом Христом. Живее у присуству Божем буди духовне покрете и
настроее: поачано страхопоштовае, поканичко самопознае, уз осеае да е
човек узет сам за себе 'изгубен; као и сазнае свеопроштане доброте Боже и
наше убави према ему. Човек сада равнуе све више у испуеу вое Боже.
Томе почие да се противи еголво самоубе, али га он у невидиво борби
сузбиа и искореуе. На овом подвижничком путу чисти се егов унутарии
човек, дае му се знае срца, упоредо са истанчаном савешу, добротом и
способношшу да обликуе самог себе. Суштина пак и ци срдачне молитве есте
задобиае благодати Духа Светога, као стварног доживаа. ер хришчански
живот и есте у страви облагодацени живот.

Тако Исусова молитва представа срж хришанског живота у Цркви, и
може бити схваена и постигнута само у органскоу повезаности са тим животом, у
органско саборности живота у Христу.

Исусова молитва се темеи на скоро двехиадегодишем искуству свих
духовности и опитних боготражитеа. Они нас уводе у ову науку над нукама и дау
нам упуства о еном правилном обавау. Та упутства потичу од Св. Отаца
Цркве: прво Апостола, па онда пустиака и молитвеника древне Цркве, касние
Отаца Ромеско - византиске Цркве, све до нановиих светитеа, особити оних
русдког порекла. Светогорски зборник духовних текстова познат под називом

3
Добротоубе, обухвата главна дела о духовном животу 25-богомудрих Отаца
Цркве, велики молитвеника, од III-XV века (преп. Макариа и Антониа Вфеликог,
Св. ована Златоусог, преп. ефрема Сирина , преп. ована Лествичника, преп.
Варсануфиа и ована, преп. Максима Исповедника, преп. Симеона Новог
Богослова, Св. Григориа Паламе, преп. Григориа Синаита, преп. Игатиа и
Калиста и др.) Поред Добротоубапостои наруском езику зборник духовних
текстова О Исусово молитви по предау Православне Цркве (изд. Ваалалмског
манастира, Финска, 1938), у коима се такое говори опширно о унутарем
организму срдачне молитве и начину бавеа оме. Та Здборник садржи, поред
одабраних текстова из Добротоуба и веома важна упуства и поуке на ову тему
великих руских подвижника и молитвеника, од XV до XX века (преп. Нила
Сорског, Св. Димитриа Ростовског, препод. Василиа Молдавског и Паисиа
Величковског, преп. Серафима Саровског, Св. ована Кроштанског и др).

Текстови сабрани у ову кигу су изводи из руског превода
Добротоуба; из поменутог дела о Исусово молитви, издатох Валаамсим
манастиром, као и из списа новиих руских подвижника и молитвеника пре свега
Св. Теофана Затворника и преп. Серафима Саровског. Оргинални тексттови су
превоени са руског по смислу и уклопни слободно у поединачна поглава. (При
томе су текстови из Вааламског зборника послужили као оквир; код допуна из
других списа, означена су имена аутора после сваког одека). Овакав поступак при
избору текстова о Исусово молитви, потпомаже многострано помиреае у ен
унутари смисао као и у учее опитних и богомудрих Отаца о еном обавау.
Понекад долази и до понаваа истих мисли, што такое има духовни знача:
користи утвривау и свестранием упознавау са овом наузвишениом врстом
уметности . Тако ова мали избор текстова духовних из пребогате ризнице светих
боговидаца и богоубаца има за ци да нам, на колики е могуце простии начин,
даде основне помове о Исусово молитви и да на суведе у ене неизрециве тане.


I. О ЖИВОТУ У МОЛИТВИ


Шта е то молитва? У чему е ена суштина? Како се она можа да научи?
Шта доживава душа онага кои се моли?

Сва ова питаа треба стално да занимау срце и ум сваке верууе душе, ер
се у молитви човек разговара са Богом, ступа са им у благодатну заедницу и
живи у ему. Богом просветени Оци Цркве дау нам на сва ова питаа одговоре
кои почивау на опиту дугоносне и Духом обасане молитве: Одговоре раумиве
и приступачне како ученим тако и простим. Они су упуени сваком човеку кои
тражи Бога и уводе га у уметност правог молеа ( Еп. Никон).

1. ПРВА УПТСТВА О МОЛИТВИ
(по Св. Димитриу Ростовском)


Многи не знау уопште у чему се састои унутраше молитвено делае и не
разумевау шта е то богомислие. Они нису никад чули ништа о унутрашо ,

4
умно молитви и сматрау да се молитва исцрпуе обаваем богослужеа из
црквених богослужбених кига. Они такое не знау ништа о унутрашем таном
разговору са Богом у срцу и нису никад окусили сладост тог разговаора. Такви се
односе према молитви као слепороени према сунчано светлости. Они слушау о
свему томе , али не разумеу, и ради тог незнаа лишавау себе духовне мудрости и
унутрашег усавршаваа. Стога ми е жеа да изнесем овде неколико ствари ради
духовне поуке и упуиваа у богомислие, као и Исусову молитву, како би сваки
она кои тражи прави молитвени живот могао, уз Божу помо, да започне са
своим унутрашим духовним имолитвеним растом.

О двоности човека и егове молитве

Двона е природа човекова. Она е споаша и унутраша, телесна и
духовна. Споашни, телесни човек е видив; унутраши духовни човек,
скривени човек срца, е невидив (1 Петр. 3,4).

Двоако е и образовае човека: споаше и унутраше. Споаши
човек налази задовоство и потребу у кигама, у убави ка мудрости, у
уметности. Унутраши човек превасходно се бави мислима: о Богу, Божо
убави топлоти Духа, молитви.

И молитва е такое двоака: спона и унутраша. Спона има своу
одреену форму, сагласно црквеном типику и богослужбеном уставу, свое време
кад се обава у храму или у дому. Ту спадау сва богосужеа у храму или
молитвени скупови у домовима, према речи Господо: Где су два или три
сабрани у име мое, ту сам и а меу има.

Унутраша молитва е слободна иможе се у свако време и на сваком месту
да обава. Кад год се разум и срце уздигну Богу она тече... Ова се молитва заснива
на упутвству Господем да се у скривено одаи молимо (Мат.6,6). Та е одаа -
човеково срце. Носимо е свуда собом, и можемо се у о, у свако време , кад смо
сами и кад смо меу удима, закучати и наш дух безгласно уздии Богу.

У ово одаи срца требало би да се верууи Хришанин често сабира и да се
у сво тополоти живе вере тихо Господу моли.

О молитви коа седиуе човека са Богом у убави

Све почива на нашем слободном, свесном
обраау к Богу. (Св. Теофан Затворник)


Буди свестан да пуни живот твое душе зависи од тога колико си стварно
повезан са Богом. Он е Творац, срдиште и краи ци удске душе. ему она
дугуе сов живот и своу унутрашу природу. Она е ему вечно да живи. ер све
земаско чему тежимо, оно што волимо и за чим чезнемо (знае, богатство, слава),
не одговара нашо души и не може е задовоити, пошто е ве то привремено и
пролазно. Душа коа е по своо природи вечна, само у вечном Богу може да нае
сво мир, ер о само ГОспод може да пружи неизмерну благодат Духа Светога. Бог
е навише добро удске душе, док су сва лепота., мудрост и убав овога света,
само сенке еговог саа. Уему е завича наше душе, ена постобина. Из ега
е она дошла и ему се она враа, као што е наше тело од земе постало и у у се
опет враа. (Св. Димитрие Ростовски).

5

Ми знамо да наше, од земе створено тело, не може само до себе да живи,
ве од онога што му та зема дае. Тако исто и душа не може сама од себе да живи,
ве потребуе светлост, храну и одеу од Духа Светога (Макарие Велики).- Ради
свега тога, први од свих животних задатака е, да се Христом повежемо, да бисмо
та са им вечно живели. Само е наунутрашиа убав нашег срца у стау да нас
са Богом седини, пошто е УБАВ природа егова (уп.Лк. 7,47). Бог е близу
оних кои Га траже, и даруе неизмерно богатстов онима кои га траже, и даруе
неизмероно богатство онима кои су жедни блаженства егове убави.

Да би код себе развили убав према Богу, и да би се сединили у
нераздвону заедницу убави са им, потребна е честа молитва коа се обава са
узношеем ума ка Господу. Као што е за одржае ватре потребно да се често
набацуу дрва, тако и цеста молитва потстиче и снажи божанску убав у нашем
срцу; а та убав онда расплансава, осветава, загреваи потстиче целог нашег
унутрашег човека, - открива му сву дотле сакривену мудрост, и чини га сличног
светозарном Серафиму кои у духу пред Богом стои, ега духовно гледа и црпи из
ега духовно блаженсво (Св. Димитрие Ростовски).

2. О ДЕЛАТНОМ И МЕДИТАТИВНОМ
ЖИВОТУ

Ми можемо да се приближимо Богу делаем
И трудом, или помоу извежбаности у призи-
вау Исусовог Имена.- Кроз подвиг и упра-
жавае врлина тражимо да очистимо срце и
да вратимо ум у егово провобитно стае. Кр-
оз богомислие уздижемо сво ум к Богу.
Кои сву нашу правштину сагорева и усеа-
ва се у чисто срце. (Преп. Григорие Синаит)


Предуслов за молитву су правилно делае и богомислие. Обое одговара
човеково телесно духовно природи. Пут делатног живота чине уздржае, труд,
зно, будност, стално обавана молитва са поклонима, клечеем и други телесни
трудови (Мат. 7, 14).

Пут живота у богомислиу састои се у подизау ума к Богу, у читау Св.
Писма, у размишау о Божим делима и еговим своствима; затим у будности
срца, унутрашо Исусово молитви и духовном размишасу. Ко тежи духовном
животу, мора да почне са споашом делатношу, да би се потом успиао до
богомислиа и духовног сазерцаа. ер без праве делатности (вршеа врлина и
испуаваа свих заповести Божиих) не може да се задобие ни право
богомислие.'Рад и делатан труд на стицау врлина служе томе да нас очисте од
страсти; они нас воде до степена делатног савршенства и тиме отварау пут уму ка
богомислиу (Преп. Сераи Саровски). У мери у коо испуавамо еванелске
заповести, чисти се наша страсна природа; наше се срце ош више загрева у

6
богомислиу. Али и тад делатан подвижнички живот не треба да се заустава, ер
помаже духовно сабраности и штити од гордости.

Обе се способности узаамно развиау, при чему е врлинско делае на
почетку пут, док бохомислие одреуе егов ток. Нико не мо+е да ова закон
заобие. Само она ко е научио да обава сво свакодневни посао и своу спону
молитву (свакидаше заедничко богослужее и лично молитвено правило), мои
е верно да обава и свое унутраше правило. Како еш иначе да будеш Мариа
и Господу да служиш у богомислиу, ако ниси ош испунио степен Матиног
служеа (у споаем). Зато делатни подвиг, као први степен, свакоме припада.
Овде долази до изражаа и унутраши труд у испуеу заповеси. Први степен
богомислиа чини спона молитва, читае Св. Писма и размишае о
прочитаном, као и живот у Божем присуству. Прво богомислие или духовно
гледае као други степен, то е искучиво живот унутрашег човека у такво
богозаедници коа споаше делае чини излишним.


О право делатности

Прими сваки посао као из Боже
Руке(Св. Теофан Затворник)


Питаш: Како могу при раду да имам Бога у свести? То можеш уколико сваки
посао тако обаваш као да ти е од Бога поверен. У супротном нееш ништа
постии ако на Бога мислиш, а твое дневне дужности занемаруеш.

Како одржати унутрашу сабраност при велико дневно запослености?
Ради сво посао паживо и мариво, постоано и без журбе, као Боже дело, и
Твое е мисли бити у ему. Обава све велике и мале задатке пред Божеим
лицем, узми сваког кои те сретне као од Бога послатог, и у свему се пита, штае
воа Божа.

Насигурнии пут е , да се верно стои на свом месту и да се испуни све оно
што то место захтева. Кроз веран, послушан посао, човек постава у себи корене
хришанског живота. Сваки степен активног живота води ка идуем степену зреа.
Све е то унутраше узрастае кои захтева свое време. У духовном животу е
исто што и код сваког за нимаа, и у свако уметности. Ништа не може да се
прескочи, и ништа да дода што унутрашем сазревау не одговара.

Увек се управа по своо савести са свом ревношу и пажом. Ипак
избегава многобрижност кое не дозвоава срцу да нае мир. Многобижност е
болест палог човека, кои покушава сам уобличити своу судбину, па стога ури на
све стране. То расеава мисли и не дозвоава им да се саберу, чак ни на сам
предмет бриге. Прогнате бриге, ради ревносно сво посао, ер добро е и корисно
само оно што се чини са мером и по реду (преп. ефрем СИРИН). Неумерен рад
замагуе памет и охлауе срце. Учи се да све тако обаваш, да би се при том
загревало твое срце. Држи се и у општеу са удима. Нека ти буде образац
Христово држае, и труди се да увек чиниш само добро. Тако еш на своме путу
стицати све савршение сопствено животно искуство, док не постанеш Божим
обиталиштем.

7

Кад имаш многе обавезе кое ти сметау да одвоиш, према жеи, време за
молитву, не да се збунити. Дужност коа се по савести обава, припрема човека на
ревносну моитву, те се тако количина надокнауе квалитетом. Ништа не унапреу
молитву толико као добра савест кроз богоугодно делае по Божо вои.

Не само моее као такво, него и свако обрачае срца и ума Богу- при
свему што се чини, веч е молитва. То води у непрестано богомислие. Посвети
Богу све животне кораке и управа их према еговим заповестима. Можеш да
користиш сваку прилику, да све што чиниш чиниш по Божем захтеву, и да све што
чиниш ему посвечуеш. Тако е цео тво живот бити посвеен Богу. И то е све.
Тко е то едноставо! (преп. Теофан Затворник)

А. О духовном сазерцау

Тана духовног живота почива у непре-
кидном богомислиу (преп. Теофан Затворник)


Труди се да увек живиш свестан Божег присуства. Потсеа се да е Он
сасвим близу, да е у теби, и да те непрестано посматра, као кад те неко гледа у очи.
Ово трепетно сеае на Бога поседуе силуну снагу: На ему почива сав духовни
живот.

Да би Бог постао присан нашем уму и срцу, потребан е неуморан труд. У
томе помажу: молитва, читае Св. Писма, размишае о прочитаном и
удубивае у ега.

Повежи са сеаем на Бога оно што ти е од Божих свостава и дестава
познато, у их нека понире тво ум. Размиша о творевини Божо и еговом
провиеу; о отеловеу Речи Боже и еговом Делу спасеа; о егово смрти,
васкрсеу, вазнесеу и слау Духа Светога; о оснивау Цркве као чувара истине
и божанске благодати Духа. Сазерцава умом тако и особине Боже:
еговунеисказану доброту, и мудрост, правичност, свеприсутност, свемо,
свезнае, узвишеност, и неизмерну убав.

Таква размишаа при читау Св. Писма, раау изобие спасоносних
мисли кое прате сеае на Бога. Оне буде у срцу одговарауе духовне силе кое се
изливау у топлу молитв: Слава Теби Господе кои си све створио; слава Ти што си
нам подарио Сво лик; слава Теби кои си меу нас изгубене дошао, ради нас се
ваплотио, за нас страдао, умро и васкрсо; Теби кои си нам послао Духа Светога и
основао за нас Твоу Цркву како би нас све чудесно спасавао. Слава Ти кои и мене
приводиш спасеу (о. ован Кронштадски).

Пре свега има на уму шта е Бог све теби самом указао од Свое милости.
Посматра цео сво живот, почев од детиства, и обрати пажу на сва дешаваа
где ти е Он показао своу непосредну помо у нужди, и поклонио ти незаслужене
радости. Сваки е од нас искусио безбро таквих догааа кои у моменту дешаваа
ние био свестан. их сад треба постати свестан, посведочити их и захвалити се за
их од свег срца. Изреци Му увек хвалу за Сво живот кои ти е Он поклонио; зато
што си роен у хришанском народу; захвау Му се за добре спасоносне мисли и
одлуке; реци хвалу за свако отклаае претеих удеса; за свако ублажавае
последица твоих падова.

8

Свест о доброти Божо, пре свега према нама самима, загрева наше срце за
ега. ер убав се убаву запауе. Кад осетиш убав Божу према себи, ти не
можеш према ему да останеш халадан: твое се срце само од себе обраа Богу,
пуно убави и захвалности и разгорева се до светлог пламена. Та убав ти
недозвоава, ни тренутак, да Га заборавиш.

То е ци. Прими стога ова упуства са пуном вером и употреби сав труд
нато да сеае на Бога утврдиш у срцу и у уму.

У сеау на Бога лежи сва снага. Ко се у ему увршуе са
страхопоштоваем и у сво топлоти срца, он е и све друго у пуном реду да обави.
Сеае на Бога е да савлада све у теби и да успостави у теби ред и поредак. Ако
се тво унутраши човек утврди у сеау на Бога, онда ти се приближуе Христос
и усеава се у тебе. То иде заедно. (уп. Еф.3,14-17).

Ко тражи живи однос са Богом, он усмерава на ега свое мисли: само о
ему чита, о ему размиша, о ему говори. егов ум изучава Св. Писмо и
удубуе се у све егове поединости. Али само мисаоно посматрае, не доводи до
онога чему се тежи. Радознали ум залази у све, губи се у магловитом мудровау,
заплее се у научне садржае, или се само уверено иживава у неодговорно
проектованом знау. Али, и ко цело еванее напамет зна, непаметно чини, ако
откривану истину не остваруе ер све остае у егово глави као мртва гомила
песка и не доноси никакав плод.(Теофан Затворник). Они кои су у духовном
животу искусни, упозоравау да се интелекту не дае примуство на штету свега
другог. Они строго одбиау да се Св. Писмо само теоретски студира: разумско
посматрае, узето за себе, ние неопасно, ер оно навикава на лакомисленост.
Много е лакше да се фантазира, него да се моли и да се на своу унутрашост
пази. Интелект такое нагие као и свака умна активност високоуму. То може
да охлади наше самопознае и да се кроз ласкаво заваривае мисаони
оствараима, лиши правог духовног напретка. Из искуства се знба да многи велики
познаваоци Св. Писма ништа од духовног делаа нису разумевали. ер ово делае
не да се задобити из кига, него само подвижничким крвареем срца.- Да своу
крв, па прими Дух (Антоние Оптински.).

Ко се труди да сеткне право богомислие, пази на унутрашост срца. Он
живи у размишаима кое загревау егово сеце и позивау на унутраше
преобраае. Почни сво дневни посао утаром молитвом, читаем речи Боже и
размишаем о прочитаном. Тиме такое закучи сво дан. На првом месту моли
се постоано и изнеси простим речима свое основне потребе са пуно повереа.
Потом чита еванеае и Апостолске посланице размишауи о прочитаном и
повезууи их са собом. Такво читае учвршуе молитву. Обое хране и санаже
душу. Добро би било да се мисли кое за време читаа дуу, прибележе. Отприлике
овако: Бог говори нешто у еванеу из тога произаилази како ми треба да
поступамо; а то могу у следеим случаевима да изведем и хоу то да учиним; то е
безначаан напор, али доноси богат плод. Твое размишае е се тако
профинити и открилити. Дух Св. Писма продирае оживуи твое срце.

Ништа не смета што у почетку твое мисли при читау и моеу нехотице
залутау; временом оне свикавау да се саберу кад се непрестано враау назад и у
унутрашости сабирау.

9

Утоку дана много што шта продире у нашу свест и прети да скрне наш у
пажу са богомислиа. Против тога постои начин да се стварима прие са
духовне стране и да се све духовно обасни. Ево примера: Ако ти скрене пажу
мирис руже или смрад леша, реци себи,- тако и свака душа одае сво мирис: добра
миомирис, а страсна смрад. Ако навикнеш да све споаше поаве тумачиш
путем сликовитих израза, твоа е пажа остати у Богу. Тако све споаше постае
мудрим учитеем.(Упореди: Тихон Задонски: Дешаваа и ихово духовно
тумачее, Аскетска дела, том II i IV, Москва 1889).

Наравно, сабрана пажа и богомислие захтевау сав напор ума и срца. Ко се
не усиава, та нее ништа постии. Али зашто ми за све друго мора да се трудимо,
а према ствари нашег спасеа да останемо немарни?! Наше е спасее -
нашаглавна брига. То е такое наш набитнии посао. Али ако се, према снагама,
озбино потрудимо, сигурно емо пожети егове плодове.

3. О МОЛИТВИ У ЕВАНЕУ(Према Казиваима Боготражитеа,
V разговор, Казан,1911.)

Право изучавае Речи Боже и списа
Св. Отаца састои се у томе, да се прочи-
тано целога живота истражуе. Срж ева-
неа као и Исусове молитве, отвара ти
се у то мери у коо их извршуеш
(Старац Макарие Оптински).


Хришански живот се заснива на молитви. Водеа заповест Св.Писма:
уби Господа Бога своега свим срцем своим и свом душом своом, и свом
мишу своом (Мат.22,37) - везу срце са еговим Оцем. Из ове убави следи
сеае на Бога, прославае, хавала и молбе ему. У молитви се човек обраа
Богу. У еванеу Бог говори човеку и учи га право молитви. Сва четири
еванеа садрже у одговарауем редоследу, цело упуство у уметност молитве.

На почетку се отвара прилаз молитви и дае се дословни облик милитве;
онда долазе предуслови, неопходна средства да би се молитва изучила као и
поединачни примери. На крау следи тано упуство о унутаро, духовно,
непрестано молитви, у Име Исуса Христа, ено неопходности и еним
благодатним плодовима. Тако еванее излаже докраа.

еванее по Матеу учи, да се молимо у тишини, у унутрашост срца, са
мало речи, и да се молимо само за опрошта грехова и за седиее са Богом: А
ти кад се молиш, уи у клеет своу и... помоли се Оцу своему кои е у таности, и
Отац тво... платие теби авно.- И кад се молите не говорите много као незабошци:
ер они мисле да е за многе речи свое бити услишени. Ви не будите као они; ер
зна Отац ваш шта вама треба прие молитве ваше.(Мт.6, 6-8).

На молбу ученика за молитву: Господе, научи нас да се молимо, Господ
им дае облик молитве, ен дословни текст кои садржи све што човек потребуе за
сво живот. Овако дакле ви се молите: Оче наш кои си на небесима, да е свето
име твое; да буде воа твоа и на земи као на небу; хлеб наш насушни да нам

10
данас; и опроти нам дугове наше као и ми што опраштамо дужницима своим; и не
уведи нас у искушее, но избави нас од нечастивога. ер е твое царство, и сила и
слава вавек. Амин. (Мат.6, 9-14)

Сад следе предуслови заделотворну молитву Ако праштате удима
гриехе ихове, опротие и вам Отац ваш небески. Ако ли не опраштате удима
гриехе ихове, ни Отац ваш нее опростити вама гриехе вашиех.(Мате 6,14-
15).

Потом се указуе на средства, како би молитва била услишена: Господ
позива да се увек молимо: Иштите и дае вам се; тражите и дае вам се; тражите и
неи ете; куцате и отворие вам се. ер сваки кои иште, прима; и кои тражи,
налази; и кои куца, отворие му се. Или кои е меу вама човек у кога ако заиште
син егов хлеба камен да му да? Или ако рибе заиште да му да змиу? Кад дакле
ви, зли будуи, умиете даре добре даривати деци своо, колико е више Отац ваш
небески дати добра онима кои га моле? (Мт.7, 7- 11)- Тако се оснажуе наше
поверее у непрестану молитву.

Заповест да се моли, да се тражи, да се куца, дата у овом упечативом
облику, упууе не учесталост молитве. Тако се и сам Господ моли у врту
Гетсиманском: Оче! све е могуе теби: пронеси чашу ову мимо мене; али не како
а хоу него како ти.(Мк.14,36) Потом следуе заповест будности: Стражите и
молите се Богу, да не паднете у напост; ер е дух срчан али е тиело слабо.(Мк
14,38).

Одговарауи примере честог молеа пружа нам такое Еванелист Лука у
причи о упорно молитви: Кои од вас има приатеа, и отиде му у понои и рече
му: приатеу! да ми три хлеба у заам; ер ми дое приате спута и немам му шта
поставити; а он изнутра одговаруауи да рее: не узнемирава ме; ве су врата
затворена и деца сумоа са мном у остеи, и не могу устати да ти дам. И кажем
вам: ако и не устане да му да зато што му е приате, али за егово безобразно
искае устае и дае му колико треба. И а вам кажем: иштите и даевам се;
тражите и наиете; куцате и отворие вам се. ер сваки кои иште, прима; и кои
тражи, налази; и кои куца, отвориему се.(Лука 11, 5-11)

Увек се треба молити и не дати да нам дотужи као што прича о удовици
показуе. ено непрестано молее покрее чак неправедног судиу да о изае у
сусрет. Поука завршава: А камо ли Бог нее одбранити избраниех своиех кои га
моле дан и но? (Лк. 18, 1-8)

Ипак, за сваку праву молитву предуслов чини дубоко смирее. Само
смирени и скрушена срца молитвеник бива услишен, док се горди и самоправедни
одбиа. То е показуе прича о царинику и фарисеу: Два човека уопе у храм да се
моле Богу, едан фарисе а други цариник . Фарисе стаде и моае се у себи овако:
Боже! хвала ти што а нисам као остали уди : хадуци, неправедници,
преубочници, или као ова цариник. Постим двапут у недеи; даем десетак од
свега што имам. А цариник издалека стааше, и не шаше ни очи подигнути на
небо, него биаше прси свое говореи: Боже; милостив буди мени грешноме.
Кажем вам да ова отиде оправадан куи своо, а не она. ер сваки кои се сам
подиже понизие се, а кои се сам понизуе подигнуе се.(Лк. 18, 10-15)'То исто
показуе и случа са женом Ханенеком (Мт.15, 22-28). Прича о блудном сину учи,
да се у свако грешци, невои и изгубености треба у себи обратити Оцу и

11
признати Му своу кривицу. Наболнием самопознау и покаау следуе-
поверее у Божу свепраштауу доброту. То учи прича о заблуделом сину. Чим
човек призна: Оче! сагреших... и нисам достоан назвати се син тво... Отац му
излази у сусрет, опрашта му све грехе и прима га у своу убав. Покаае
оживуе унутрашег човека: Ова син мртав беше и оживе(уп.Лк.15, 16-32)

У овановом еванеу открива нам се скривена духовна молитва. Христов
разговор са Самараником позива на непрестано унутраше славее Бога у духу
и истини, као на живоносни извор: Кои пие од ове воде коу у му а дати нее
ожеднети до виека; него вода што у му а дати бие у ему извор воде коа тее у
живот вечни...Иде вриеме и ве е настало, кад е се прави богомоци молити
Оцу духом и истином, ер Отац хое таквих богомоаца. Бог е дух, и кои му се
моле, духом и истином треба да се моле.(н.4,14,23-24). Дае долази ош асние
до изражаа снага и ниопходност ухутраше молитве. Душа треба непресатно да
пребива у Христу: Будите у мени и а у вама. Као што лоза не може родити рода
сама од себе ако не буде на чокоту, тако и ви ако у мени не будете. а сам чокот а
ви сте лозе: и кои буде у мени и а у ему он е родити многи род...Ако останете у
мени и риечи мое у вама остану, што год иштите, бие вам.(н.15,4-8)

По Тано вечери и пре поласка на крсну смрт, Исус Христос е изрекао свое
навише поуке, свое наважние - коначне заповести и дао е право да се моли у
егово име. Господ е упутио Апостоле како да се моле, они су добили молитву
Оче наш. Али на крау свог свога земнога живота Господ им е отворио тану
онога што им е код уистини делотворне молитве ош недостаало: Досад не
искасте ништа у име мое. Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете у Оца у
име мое, а у учинити. Иштите и примиете, да радост ваша буде
испуена.(н.14,13-14; 16, 23-24).

Плод унуташе молитве коа се приноси у име Исусово у духу и истини -
есте божанска благодат Светога Духа. Пред свое Вазнесее Христос заоведа
ученицима да остану у ерусалиму до силаска Светога Духа, и они сви еднодушно
биаху еднако на молитви. И кад се наврши 50 дана, у едан пут постаде хука с
неба као духае силнога ветра...и показаше се раздеени езици као огени; и
седе поедан на свакога од их. И напунише се Духа Светога.(Д.А. 1и 2 глава).

Благодат Духа светога прати такое и молитву првих хришана: И кад се
они молише Богу затресе се место где биаху сабрани и напунише се сви Духа
Светога, и говораше риеч Божу са слободом.

Оваква казиваа дае се допууу. Тако Ап.усте да се у свим животним
околностима треба едни за друге да моле,(ак.5, 13-16); да се у свим стварима, без
многобрижности, треба Богу обраати(Филип. 4,6-7); у духу и уму(1 Кор. 14,15) без
престанка се молите(1 Сол.5,17) и Бога у срци славити(Кол. 3,16). Да се треба
молити кратко и са пажом:бое е пет риечи умом своим реи, него ли хиаду
речи езиком.(1 Кор. 14,19). Молите се Богу духом без престанка, и уз то
стражите са сваким трпеем(Еф. 6,18). Сам Дух Свети помаже у молитви.
Молите се Духу Светом(уда 1, 20). Дух Свети помажае нам у нашием
слабостима: ер не знамо за што емо се молити као што треба, него сам Дух моли
се за нас уздисаем неисказанием(Рим. 8,26).

Први хришани су примили к срцу сва ова апостолска упуства и тражили су
Божиу благодат Светога Духа у непрестано срдачно молитви. Искусни

12
духовници нашли су потом као напростие а истовремено и науспешние средство
за молитву, ону молитву цариника у храму: Господе, буди ми грешном милостив.
Упуена Христу, ова е молитва добила форму:

ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖИ,
ПОМИЛУ МЕ.


Та молитва са именом Исуса Христа - т.з. Исусова молитв - садржи у себи
чудесну тану, поседуе снагу да загрее наше срце за ега; да помогне да се пред
еговим лицем живи и егове заповести да се испуавау; да се постепено чисти
унутрашост и да се цело удско бие обожи све до живог седиеа са Христом.

Исусова молитва се дакле темеи на самом еванеу. Она е средиште
свеукопног духовног подвига, и може се едино и потпуно да разуме у целини
хришанског светотаинског живота, чии е она део.


4. ВРСТЕ И СТЕПЕНИ МОЛИТВЕ


a.
O
делатано и самоделатно благодатно

молитви (По старцу Паисиу Величковском)

Кроз споствену делатну молитву побеуу
се, уз поо Божу, страсти; кроз самоде-
латну, благодатну молитву, сагледа се Бог
колико е то човеку могуе.(Григорие Синаит)


Има молитва коу човек обава своим сопственим трудом; али има и
благодатна молитва коа се самоделатно поавуе код молитвеника.

Прва е молитва молитва почетника, друга: благодатна - молитва е
савршених. Делатни труд остваруе успон ка самоделатно молитви. Зна, све што
човек свесно и добровоно, уз помо Божу, обава, да би на та начин посведочио
своу убав према Богу и ближима - сав напор да се задобие смирее и
стрпее, да се следи еванеу, сво уздржае, сав труд у молитви, - све е плод
сопсвтеног подвига, а не благодат.

Али кад неко - уз помо Боже благодати - и кроз дубоко смирее, ослободи
свое срце од свих правштина страсти, онда благодат Духа Светог захвата егов
очишен ум као што мака узима дете за руку, и води га постепено, по мери егове
чистоте, у духовно гледае несхвативих божанских тани (Исак Сирин). Такво
гледае дае само Божа благодат; иначе га нико путем свое вое не може да
задобие.

Пут молитве води преко одреених степеница од делатне ка сазерцатено
молитви. Делатно молитви припадау: усно, гласно моее, пажива молитва
ума, умно - срдачна и непрестана срдачнамолитва. Самоделатно молитви припада
само сазерцатена, духовна молитва.


13

б. Степени делатне молитве


Молитва е пут ка Богу. Мера прееног

пута су поединачнастаа и степени

молитве (Игатие Бранчанинов)


Какав е наш однос према Богу, таква е и наша молитва. Ко немарно живи и
не брине се много о унутрашости душе, та обава и свое молитве расеано,
хладно, по споашем обичау.

Ко се труди на одстраеу мана и на свом споашем молитвеном
правилу, а не окрее се своо унутрашости, он изговара или чита многе молитве
да би на има загреао свое срце. Он се труди да те молитве прати умом и да их
доживи, али му то само ретко полази за руком. - Ако се таквом узму молитвени
текстови, он е онда остао без молитве.

Али кое зашо у своу унутрашост и носи у себи Бога, та стои у духу пред
им и приноси Му из срца, без много речи, своу сабрану молитву. Тако свако
удско стае, свака степеница приближжаваа Богу, им сво унутраши ред као
и одговарауу молитву.

Степени делатне молитве, коу човек приноси из сопственог напора,
одреуе учеше ума и срца. При слабом унуташем учешу, молитва е претежно
уснено - гласна; чим свест почне да прати садржину молитве, она постае - умна.
Ако на то срце одговара са топлим осеаем, ондамолитва постае умно - срдачна.
Учеше ума и срца припада свако молитви. Ум треба да пази не речи, а срце да их
саосеа. Ко се ош ние оснажио у молитви, лако залута своим умом и зато срце
при молитви остае хладно. Вежбае у молитви састои се у томе да се ум васпита
у пажи а срце у саосеау. На та начин усмено - гласна молитва е постати
умном, па умно - срдачном. Тек онда е она стварнамолитва.

Не треба само речима да се моли, него и умом. Не само са умом, него
такое и срцем. Тако да ум чистои асно схвати шта речи исказуу, а срце да
саосети оно што ум покрее.Све заедно е права молитва. Ако нешто од тога не
достае, онда е молитва непотпуна, или неие никаква.(Теофан Затворник)


в. О споно обавано молитви

Прво е молитва самовона обавеза. Ка-
сние, унутраша потреба срца. (Теофан Затворник)


Први степен молитве чини телесно обавана, делатна молитва. Састои се у
стаау, клечау, клаау, у читау или, по навикнутом, изговарау напамет
научених молитава. Ту пажа често одлута, а срце остае без осеаа. О о Оци
кажу: само изговарае или певае молитвених текстова одговара одочету (духа);
то е дечиа немо, сирова и неразвиена молитва коа се само телом врши. Шта
користи ако ти дослони текст изговараш или певаш, док тво ум садржину не прати,
не стои пред Богом, него се губи код других мисли? Таква молитва остае

14
безплодна. Како Бог може тебе да услиши, кад ти сам себе не слушаш. (отац
Киприан)

Али не посуста и не преста да се трудиш поред све немои. Потребно е
много стрпеа, труда и напора да би се од споно обаване молитве узасрло до
сабране, умом праене молитве.

г. О поживо умно молитви

Моли се поаживо целим своим срцем
и умом. (Ап. Павле, Ефесцима 6,20)


Други степен е пажива умна молитва. Ум се навикава да се при моеу
сабира на садржину молитве и да е, од почетка до краа, свесно прати. Пажа се
везуе за написани текст и ми та текст изговарамо као нешто што е наше. Ово
настае са узрастаем страха Божег, из сазнаа да стоимо пред еговим лицем.
Ко не поседуе ову умну молитву, он у ствари не поседуе никакву молитву, ве
само ену мртву форму.

д. О умно - срдачно молитви

Кроз неподеену пажу загрева се срце
за садржае молитве. Што е досад била
садржина ума, постае сад садржина срца.
(Теофан Затворник)


Треи степен у развоу молитвености е умно - срдачна молитва. една
потресна реч буди овде унутраше умиее, молитвена прозба води доживау
наинтимние нужде и потребе...Иде се од едног топлог осеаа до другог. Ко се
тако моли, моли се у срцу, ер Бог е Бог срца. Само таква, умом и осеаем
праена молитва, есте уистину молитва. Наважнии услов за у е очишее срца
од било какве наклоности према нечем споашем и страсном. По мери у коо се
срце чисти, прелази се од споаше молитве ка унутрашо. Тако делатна уснена
молитва распауе умно - срдачну молитву и помаже е у еном деству. Ово
нарочити важи за Исусову молитву.

. О непрестано срдачно молитви

Без непрестане молитве немогуе е при-
ближити се Богу. (Исак Сирин)


Последи степен делатне молитве чини непрестана срдачна молитва. Чим
срце задобие извесну меру унутраше чистоте, у ега се усеава Божа благодат.
Варница Светог Духа запауе срце и оно почие да се загрева према Богу.
Привучен овом топлотом, ум пребива у неподеено пожи у срцу, удубен у
посматрае Боже. Буран ток мисли смируе се; а са душом се дешава исто, као са

15
крвоточном женом из еванеа. Срце излива пред лицем Божим свое наде и
болове, слуша егову реч, пева му хвалу, или стои пред им потрешено, спремно
на сваку жртву. Таква расположеа расту, у све вео мери, код унутраше
молитве и коначно постау стална. Срдачна молитва добиа у самоделатности и
поавуе се час као делатна, кроз сопствени напор произведена, час као
самоделатна, кад сама милитвеником овлада. То е живот пред лицем Божим, у
непрестано молитви. До овог стаа доводи делатна, из сопственог напора
приношена молитва - пре свега Исусова молитва.

е. Самоделатна благодатна молитва

Благо онима кои су чистог срца, ер
е Бога видети. (Мате 5,8)


Благодатна молитва долази без твое помои. Дух молитве ти се наметне и
води те у унутрашост срца - као кад те неко ухвати за руку и снажно вуче из едне
у другу просториу. Душа ту бива везана неком другом силим, и радо пребива у
унутрашости колико год е дух молитве носи.

У прво фази ове моливе, душа види све, познае себе и свое споаше
стае, може да размиша, да себе управа и чак да ово стае воно прекине. У
друго фази душа се налази у вансебности (заносу), у просветеу. Она е
уздигунта изнад саме себе и доспева до таквог сазерцаа да и себе и свое
споаше стае сасвим заборава. Она више не живи у мислима, ве у стау
узвишене свести духовног боговиеа кое ену унутрашост тако снажно
захвата, да она све споаше заборава, губи из свести: ум и свест се седиуу са
виеним губи из свести: ум и свест ссе седиуу са виеним (Прозрее). - Притом
човек не може сам собом да управа нити то стае да прекине. То и есте та
благодатна или боговидна молитва. У таквом стау е Ап. Павле гледао ра.
Пророци су такое живели у оваквом стау кад их е Дух Свети томе уздизао.

Балговидна молитва зависи толико од човекове вое, колико е човеку дато
да кроз сво ревносни труд очисти свое срце од страсти. Али и тад остае таква
молива само дар Божег промисла. Ако се са ока ума скине копрена страси, онда
оно гледа неисказану красоту. Ко од смртних едном окуси ово ело бесмртних, ко
ту радост доживи, не може низашто више да се веже, ни чега да се плаши, него
узвикуе са Апостолом: Ко е нас раставити од убави Боже?(Рим. 8,35).

Било би безумно и дрско, хтети са неистим, страсним умом обашавати
такво боговиее и тумачити га, - или покушати самовоно ступити у област
боговидне молитве, где само Бог уводи оне кои су чиста срца. Али можемо, кроз
средства познаа од Бога дарована, да разматрамо и обаснимо, на кои начин
човек може да схвати ствари надучулонг, скривеног духовног света. Прво средство
сазнаа средине у коо живимо е сведочанство наших чула. Друго средство
сазнаа чине посматраа и закучци разума на основу матерала кои нам чула
нуде. Поред тога постои и треи пут сазнаа, пут духовног сазрецаа, кога
благодат Божа отвара пре свега онима кои су чиста срца. Кои су чиста срца они
е Бога видети. То е она област виеа, кога отвара духовна молитва. Све е овде
духовно. Сво откривее Духа може да се разуме само као гледае нашег

16
унутрашег духовног ока; ни чула ни формуле разума нису у стау да га схвате. О
таквом гледау говори Ап. Павле у 2. Кор. 12,2-4. На основу изложеног ми можемо
боговидну молитву да посматрамо само као акт благодати, и треба да останемо у
страхопоштовау пред извесном границом, преко кое дае само благодат Божа
води ка неисказаним дубинама скривеног духовног живота.

Ми, наравно, неемо бити осуени, што ради свое слабости, нисмо у стау
да достигнемо боговидне молитву. Али од нас е се сасвим сигурно тражити
полагае рачуна дали смо сво ум и срце чували и да ли смо се помои страшног
имена Исусовог супроставали Зломе. ер ми носимо Христа у нама као дар
крштеа, а не можемо или не емо да Га у време искушеа призовемо у помо:
Зар ви не знате да Христа у себи носите?

Многи кои се моле умиру а да нису стекли сазерцатену молитву; ипак не
остае ихов труд око молитве без плода. Бог им дарива у часу смрти или касние
ту боговидну самоделатну молитву, коа их као ватрени пламен носи у висине.

ж. О духовном расту молитвеника

Немо да веруеш, да су степени молитве
нешто произвоно речено, или вештачки
поставено. Не, они су нужна последица св-
акога органског ратаа (Теофан Затворник)

Вежба у молитви захтева настожии редослед. ен разво се дешава органски,
неприметно, као растее бике, или узрастае човековог организма. Све има свое
време. Човек на почетку приноси своу молитву у делатном труду. Потом све више
бива Богом захваен. едно стае унутрашег растаа прелази у друго. Такви
степени су: читана гласна молитв, пожива молитв, умно - срдачн молитва
молитва коа нас уводи у екстазу превазилазеи нашу свест.

Ко стекне едно стае молитве, прелази на друго, кад то одлучи воа
Божас. Немогуе е и само едан степен да се изостави, да се прескочи, или пак да
се иде обратним редом.

Природни човек напредуе нужно од детиства ка дечаштву до зрелости.
Млади се осеа ддругачие него дете, он се никад не врае у стае одочета.

Исто тако и у духовном животу постое степени зрелости, и чиеница е, а
не никакво понижее, то стаае на различитим степенима. Нико не треба да се
жали, да му е недостижно оно што е неко други постигао. Шта више, сваки треба
да прими сво духовни узраст у самопознау и смиреу. ер терет и одговорност
виших дарова и онако прелазе егове сопствене снаге. Она кои се делатно моли
дораста кроз пожу, Божи страх, подвижничко самопознае и поканички
унутраши потрес кои чисте егово срце. Он савлауе досадне маштарие,
страсси и поступаа из суетне самовое. Нарастауа срдачна молитва све више
га испуава духовном радошу и миром. Тако молитвеник пребива у своме срцу
пред Богом и са им разговара. Он живи и ради под утицаем молитве пред лицем
Божим и расте од степена достепена.



17
II НЕПРЕСТАНА СРДАЧНА
МОЛИТВА И ИСУСОВА МОЛИТВА

Непрестана срдачна молита е - стално
пребивае ума у срцу пред Богом. А Исусова
молитва е нарочито подесна да
до срдачне молитве доведе
(Теофан Затворни)

Пре бавеа срдачном молитвом добро е да се о о има што асниа представа, да
би се цео предстоеи пут ове молитве свесно, споконо и сигурно прешао.
Непрестана молитва ние неки случани пропис, него битно своство хршанског
духа, то е скривени живот у Христу (Кол.3, 3). Цео живот у свим егогим
видовима треба да буде прожет молитвом. Али ена тана лежи у убави према
Богу. Као убаву испуена невеста, тако и душа коа воли Бога борави срцем и
умом у ему, она му се увек изнова обраа тплином свога срца.

Тражите и наи ете!... Шта треба тражити? Живо, стварно општее са
Богом. То дарива благодат Божа. ер сав духовни живот долази од Духа Светога.
Али свки мора сам да се потруди и да сво напор управи на стално сеае на Бога.
Утоме пре свега помаже Исусова молитва. Пребива паживо у срцу пред лицем
Божим и говори:

ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖИ,
ПОМИЛУ МЕ


У томе лежи цела суштина. Буди при томе свестан: срдачна молитва се
налази у умном пребивау у тпло осеаности срца пред Богом, у сталном
обраау ему. А то ме служи Исусова молитва.

На ова се начин помоу Исусове молитве, учвршуе у теби сеае на Бога
и богомислие, и лице Боже засиава као сунце у твоо души. - Кад ставиш неки
предмет на сунце он се загрева. Исто се тако и душа загрева кроз богомислие, ер
е Бог сунце ума.

Ствар е навике да се богозаедницом живи у срцу, без било каквих претсава
или размишаа. Ум просто борави у срцу пред Богом. Суштина молитве се
састои у живеу пред лицем БОжим, у сталном сазнау и осеау егове свуд
присутности, у увереу да е Он свуда, па и у теби, да сву твоу унутрашост види
и прозире, више него што ти сам можеш да учиниш. Ово сазнае се не заснива на
представама, ве наедноставном увереу и осеау да е то тако. Ко се налази у
топло простории осеа непосрдно како га топлота пржима. Исто би тако требало
да се осеа наш унутраи човек духовни у односу на свуда присутног Бога, чие е
бие ога.

Богомислие е - доживавае Духа Светога. Сви су велики молитвени
тиховатеи живели у непрестано гореем срцу пред Богом. ер Бог захтева срце,

18
та животни извор. Где е срце, тамо су свест, пажа, ум и цела душа. Ако е срце у
Богу, онад е и сва душа у Богу, и човек непрестано борави у духу и истини пред
им. Чим се срце према Богу загрее, настае страх Божи, буди се одмах савест и
производи ватрену ревност, - да се по вои Божо живи.


1. О СРДАЧНО МОЛИТВИ ПРВЕ ЦРКВЕ

(По Пасиу Величковском)


Срдачн молитва е била непрестано занимае свих богоносних Отаца
древне Цркве, и сиала е као сунце меу пустиацима на Синаско Гори, у
Египатско пустии, око ерусалима и по свом Истоку. А онада у Византии, на Св.
Гори и острвима. Назад широм велике Русие. Многи су се Оци предавали ово
свето молитви и кроз у се разгоревала у серафинско убави према Богу и своим
ближима. Кроз у су постали строги чувари Божих заповести, чистили су срце
и душу од свих порока старогтелесног човека, и удостоили су се да буду
изабрани сасуди Духа Светога. еговим божанским даровима испуени, они су
постали светила и пламени стубови света, и управали су речу и делом безброне
удске душе иховом сигурном спасеу. Многи од ових просветених
боговидаца писали су по Божем надуахнуу - своа упуства о срцачно молитви
коа су испуава мудрошу Свегога Духа, и у своо благодатно снази равнуу се
са Светим Писмом.

Све се то дешавало по промислу Божем, да ово божанствено делае не би
пало у заборав. Стога нек овде буде пренето нешто од суштине те молитве како су
о томе учили, благодау Духа Светога просветени, богоносци. Све се те поуке
заснивау на еванелском камену.


а. Порекло и ци непрестане срдачне

мо.литве

Вапи из дубине свога биа к Богу, учи-
ни своу молитву посвееем.
(Старац Паисие Величковски)


Бог е сам тражио као чисту жртву, - скривену, из дубине срца приношену
молитву: А ти кад се молиш, уи у клиет своу, и затворивши врата своа, помоли
се Оцу своему кои е у таности.(Мате 6,6) Ова се молитва приноси сабрано, у
потпуном смиреу, у наунутрашием умиеу, покаау срца и болу душе.
Моли се дакле,а тво Отац кои види тано, платие теби авно0. Ова света
молитва, коа постае делууа снагом божанске благодати, чисти човека од свих
страсти, помаже му да наревносние следи Божим заповестима, одржава га
неповрееног у свим нападима ненависника, и распауе неисказану убав према
Христу(Рим. 8,35). Сам Бог е првом човеку био подарио унутрашу молитву. Он
га е створио по своме лику и увео га е у ра блаженства, да ту обрауе и чува
бесмртне вртове. То значи: да раа начистие, наузвишение, насавршение
мисли, да пребива чистога срца и душе у богодарно умно молитви, у блаженом

19
Боговиеу, и да ову молитву чува непромееном као зеницу ока свога. - Кад е
први човек одступио од непрестане молитве, послушао кушача и пао под егов
утица, на ега се одмах спустио вео таме. егово се духовно око за Бога
затворило, а отворило се свету страсти и пожуда. Тако е он изгубио свое
првобитно одрее а одао се греху и смрти. (Макарие Египатски)

Из ове изгубености, човек е поново спасла срдачна молитва. По предау
Цркве, прва се Мака Божа обратила Богу у унутрашо сабраности ума у срцу.
Тиме е она пинела насветиу пригодну жртву, ослободила се од свих других веза,
и сабрала е сву своу пажу - као у жижи, - у непрестану божанску молитву срца.
Тако се она бавила у Светии над Светиама, уздигнута изнад сваког немира,
претстава и ствари - у утау и молитви пред Богом, и тако е отворила нови пут ка
небу, и са ега гледала славу Божу. Чиста, непрестана срдачна молитва водила е
Деву Мариу до навеих висина Боговиеа и до еног обожеа - док ние
постала и обиталиштем несхвативе Речи Боже.

Посвеее срдачне молитве -коу разум пуиноси на олтару срца у
наунутрашием сабирау, - води у ствари ка Богогледау. Свака друга врлина
само е лек против страсти и болести душе, кок е Боговишее плод здраве душе, и
врхунско испуее делатне молитве срца. У надубоа сабраности непрестане
молитве коа води преко свега земаског ка Богу, човек бива обожен. Он се ближи
истовремено неприступном, наветием начину постоаа. - Ко истрае у не
подеено пажи при непрестано молитви, ко на та начин очисти свое срце, и ко
се тим путем преда неисказано узвишено светлости коа премашуе вако знае и
осеае та гледа Бога у себи као у огледалу.


б. Срдачна молитва се заснива на Св. Писму


Непрестана срдачна молитва темеи се на целосном учеу Св. Писма о
унутрашо молитви. То учее почие речима Христовим: А ти кад се молиш,
уу клет своу(Мт.6,6) То значи, у одаи свог срца сабрано стаати прред Богом.

Кад се молиш, не говори много(Мат.6, 7), обрати се Богу просто и искрено у
смиреу; образц нека ти буде цариник у храму. Он е у кратким речима испоио
своу срдачну потребу:Господе, буди ми грешнику милостив, и егова молитва би
услишена. Волим пет речи умом своим реи...него ли хиадуречи
езиком,(Кор.14,19).

Сеа се непрестано Господа Бога, по речи: уби Господа Бога своега
свим срцем своим, и свом душом своом, и свом мисли своом. Ово е прва и
навеа заповест(Мат.22, 37). Целим срцем волети значи: волети целим бием,
телом, душом и духом (Пс.119, 145). Воли Га ма где да си, било шта да радиш. ер
где е ваше благо, онде е бити и срце ваше (Мат.6, 21). Хвала е егова свагда у
устима моим (Пс.34,1). По Ап. Павлу треба све, што се ради, говори или мисли, у
славу Божу да се чини.

Молите се Богу без престанка(Сол. 5,18). ГОспод Исус Христос учи, да се
сво време стражи и да се моли (Лука 18,1). Иштите и дае вам се; тражите и
наие те; куцате и отворие вам се (Мат.7,7 -8; Лука 11,5-10). Треба се свагда
молити Богу и недати да дотужи(Лука, 18, 18).

20

Не брините се(Лука, 12,29), то значи не пуштате сво разум да лута ер су
уска врата и тесан пу штоп воде у живот (Мат 7, 14); Блажени су сиромашни
духом, кои ни едну излишну мисао овога света не прихватау. Трефба се увек
молити, Богу у духу и истини прославати. Али свакодневне мисли и бриге за
физички опстанак удаавау од Царства Божег, кое е унутра у нама; оне нас
ометау да у духу принесемо жртву на олтару срца, ер смо храм Бога живога, чии
божански дух у нама пребива. Зато следи заповест будности: Стражите и молите
се Богу, да не паднете у напаст(Марко 14,38). Са свом пажом чувате ваше
срце(Пр,Солом.4,23). ер од срца долазе зле мисли, убиства, преубе, крае,
лажна сведочанства, хуле на Бога...што погане човека(Мат.15, 19-20).Пазите на
вашу унутрашост, да ваше срце не би скривало што безаконо. ер имам радост у
закону Божем по унутрашем човеку. Али видим други закон у удима своим, кои
се супороти закону ума моега...(Рим. 7,22, 23). Тако нам остае да чистимо
унутраши сасуд срца, да би и споаше све чисто било(Мат. 23, 26). Будите
трезвени и пазите, ер супарник ваш аво, као лав ричуи хода и тражи наоколо
кога да прожере...Супроставите му се чврстом вером(1 Петр. 5, 8-9). ер наш рат
ние с крву и с телом, него с поглаварима и властима таме овога света, с духовима
пакости испод неба(Ефес.6,12). Као наснажние оруже невидиве борбе против
невидивих, служи име Господе:И именом моим изгониете аволе(Марко,
16,17).

Молите се у име Исуса Христа:Досад не искасте ништа у име мое; иштите
и примеиете , да радост ваша буде испуена.- И ако што заиштете у име мое а у
учинити(ов. 15,5-6).

Молите се у духу:Бог е дух; Он тражи такве кои му се моле духом и
истином(ов.4,24). Нико не може Исуса Господом назвати осим Духом
Светим(1Кор. 12,3).

Трудите се да откриете Царство БОжие унутра у вама:Царсто е Боже
унутра у вама(Лука, 17, 21).

Да се топостигне, помаже непрестана - срдачна молитва. Она нас учи да
испунимо заповести Боже; она чисти унутрашост, и води ка усеавау Божием
у нас: Ко има убав к мени, држае реч моу; и Отац мо имае убав к ему: и к
ему емо дои, и у ега емо се станити(ов. 14,23).


г. Срдачна молитва испуава даровима
Св. Духа

Утешите Дух Свети кога е Отац послати у име мое, он е вас научити
свему...(ов.14,26). Просвеени Оци су размели ова упуства и улагали су сав сво
труд на непрестану срдачну молитву. Они су хтели да кроз унутраше призивае
Исуса Христа страже над своим срцем и да га истовремено чисте да увереем да
е кроз то да за добиу и све друге врлине; без чистоте срца ниедана врлина не
може на дуже време да се оствари (Симеон Нови Богослов)

Тако просвеени Оци заснивау на темеу Св. Писмама своа учеа о
освееу унутраше, разумом у срцу узношене борбе, уче нас уметности да име
Исуса Христа - та непобедиви ватрени мач духа - употребимо против ненависника,
и да божанску Исусову молитву приносимо ваано са умом у срцу.

21

г. Срдачна молитва е духовна уметност


Богоотарени Оци држе да е обаае умне молитве - уметност. Она се састои у
томе, да се разум у будно трезвености причврсти са горе стране срца и да тако
контролише све врсте искушеа, да види како, кад, откуд и у коо мери се ова
приближуу, те да против их упууе молитву, а кад се она изгубе, он се опет
враа на свое стражарско место. (ован Лествичник)

Будна трезвеност е духовна уметност, коа уз Божу помо сасвим ослобаа
од страсних помисли, речи и поступака.(Исихие ерусалимски)

Доите и а у вас научити уметности - или бое науци надчулног живота,
кои свое оствариоце без муке и опасности води у бестраше.

Умна молитва се означава као уметност или наука свакако зато, ер е едва
ко може сам да изучи без упуства искусних. Делотворну молитву може да
упражава свако, али високу уметност, таанствено освеивае разума у срцу,
немогуе е без упуства.


д. Какву припрему требуе срдачна

молитва?


Богомислие или срдачна молитва виша
е од сваког другог посла и врхунац е
врлине, као убав Божа (Исак Сирин)


Света срдачна молитва дествуе кроз милост Божу, чисти човека од свих
страсти, потстиче га да Боже заповести ревносно држи и чува га од свих искушеа
и застраеа. Ова Божанска молитва представа врхунац свеколиког духовног
делаи врлине, она е навише остварее разума у унутрашости срца. Али она зато
подлеже веома рафинираним замкама искушача.

Стога ко тражи да изучи срдачну молитву, мора даследи еванеу: то
значи, треба да остави своемислие и своевоу - и да узме едино мишее,
осеае и хтее еванеа. Неопходно е, да кроз праву ослушност разума
постанемо слободни од свих маштаа, брига и страсних покрета. Смиреем, кое
проистиче из послушности, може се едино избеи свим мрежама заблуде и у
тишини и сабраности напредовати у унутрашем делу.

Ако се има срее, да се сретне едан искусну духовник, онад се то ему
може сасвим поверити. Али ако се он не нае, пошто таквих искусних данас ретко
има, онда се могу користити упуства из еванеа и списа старих Отаца. Ти списи
садрже потпуна упутсва за срдачну молитву. Удуби се са смиреем у их, труди се
да им следиш - и милост Светога Духа, кои кроз их делуе, научие те
потребном. Сам Христос бие тво учите у непрестано срдачно молитви.



. Шта е срдачнамолитва у ено особености

и деству?


Света умна молитва, коа се милошу

22
Божом остваруе, чисти човека од свих
страсти, покрее га на ревносно испу-
авае заповести Божих и штити га од
свих стрела и застраеа кои долазе од
неприатеа (Паисие Величковски)


По своо особености срдачна молитва е општее и седиее са Богом; по
своме деству - измирее и мир са Богом, очишчее од греха, мост преко свих
искушеа, бедем против брига, победоносна борба и савлаивае свих борби,
усахнуе србе, потиштености и очааа, неисцрпна активност, извор врлине и
унутраших дарова, неприметни напредак, храна душе, просвеее разума,
потврда поуздаа, огледало унутрашег стаа. Права молитва е предукус Божег
суда и егове славе. (ован Лествичник)

Молитва е почетнику жар радости, коа из срца струи; савршенима е она
дествууа светлост. Молитва е непосредна вера, познавае сигуности, делууа
увбав; Божа обава, радосна благовест срца; дело, храна и снага анела; извеснот
спасеа, знак просвешеа и светоти, познавае Боже, откривее Божа, мудрост
Божа - почетак споствене мудрости и откривее Боже.

Молитва е врхунац свих добрих тежи, ер у непрестано молитви ми
можемо да измолимо од Господа све врлине. У молитви се достони причешуе
Божом светлошу; огов се разум седиуе у неисказано убави са Богом. Ко
себе приморава да непрестано пребива у молитви, разгорава се у ему ватрена
тежа ка Богу и он добиа по сво мери у благодати духовну освееност и
савршенство. (Макарие Египатски)

Стражее разума у срдачно молитви е светлоносно, муевито, шири
светлост, производи ватру. Човек постае од неразумног и некорисног, чист,
плодоносан и мудар у Хрису. Да, ми постаемо видеоци, сагледавамо неисказане
тане Боже, хрлимо начисто и неизмерно светлости, дотичемо е се, живимо и
пребивамо у о и осеамо ену доброту.(Исихие ерусалимски)

Ова божанска молитва дарива Духа Светог и све духовне дарове; она чисти
срце и одгони противника, ослобаа од греха, лечи тело и душу и води ка
настаеу Христовом у нама; она е извор божанских мисли и созерцаа,
истопчник просвееа, извор благодати и спасеса, источник просвееа, ер
усауе у нас спасоносно име Исусово. (Симеон Солунски) Ко би могао, знауи
спасоносно дество срдачне молитве, да се не разгори ревношу, да е непрестано
обава, да би увек у души и срцу носио Христа у неисказано убави према ему.

2.
О ИСУСОВО МОЛИТВИ

Исусова молитва е испробано, благодатно
средство за постизае непрестане срдачне
молитве (Теофан Затворник)


23

Постои едно благодатно средство (кога веома мало уди има у виду), да би
се на удску душу утицало. Ово средство почива у унутрашем молитвеном
призивау имена Исуса Христа. Оно поседуе драгоцену особину, да нам стои на
располагау постоано, у свако време и на сваком месту: у цркви као и код куе,
успут и при сваком послу.

Призивано с вером, ово Име силно дествуе. Суштина, меутим, овог
призиваа ние у простом изговарау речи, него у сталном молитвеном сеау на
Исуса Христа, у непрестаном обрааа ему. Саме речи молитве: Господе, Исусе
Христе, Сине Божи, помилу ме - су едан споаши израз оних мисли и осеаа,
кое оне садрже. Стално вежбана, ова нас молитва приближава Исусу Христу, чини
ему сродним, повезуе нас са им. Непрестано созерцае постае истовремено
будним чуваромнаше унутрашости; свих наших мисли и осеаа и не пушта
ништа нечисто или недостоно да нас се дотакне. Пажа се окре Богу, - то помаже
да се савладау излишна маштаа, чува се срце од лоших покрета, помаже се
среивау унутрашости и учвршуе вера и молитва. Та унутраши ред огледа
се у свим речима и поступцима човековима. Ако се човек не привикне да у
унутрашости срца слади воу Божу и егове заповести, он их ни у споашем
оптицау нее држати. А од тога све зависи (Исаие ерусалимски).

У том наважнием постигнуу у нашем унутрашем животу, Исусова
молитва, или Христос сам, пружа нам ненакнадиву помо, ер Он посредством ове
молитве остае стални становник нашега срца.

Списи Св. Отаца о Исусово молитви осветуу ено бие и ен знача.
Они обрауу питаа каоа се односе на ено непосредно практично
упражаавае. ер питае омолитви као и о хришанском животу не може се само
теоретски решавати. У сово надубо основи и биу хришанство може да се
схвати едино крозегову практичну примену при духовном узрастау разума и
срца. Ако хришанство хое да се упозна дае од егових споних форми и
теоретских сазнаа егових истина, оно се мора да упознае постепено, кроз пуно
животно искуство и духовни напор. Исто то важи и за молитву. Могу да се имау и
наобухватниа теоретска сазнаа о о, сва наука о напредовау у молитви, а да
човек сам не може да се моли. Сасвим е друго само познавае религиозних
истина, од иховог практичног искуства. Тако се и Исусова молитва не може да
упозна само кроз теоретска сазнаа, ве кроз ено практиковае. За уде са
простим верууим срцем, она не представа тешкоу. Онима кои жеве само у
апстрактним мислима, пада тешко да доу до опеита у Исусово молитви. Ипак то
не треба да збууе , ер се никоме та могуност не пориче. Молитвеност е
природна особина сваког човека. Кад Господ некога посети кроз тешке личне
пробе, или гувитком ему некога драгог биа, та се одмах моли целим срцем и
душом. Значи да сваки поседуе извор праве молитве. Та се извор ствара или кроз
наше молитвено повлачее усебе или изненада, кроз сврдло Боже(Старац
Леонид Оптински)

Исусова молитва коа се обава правилно, по упуствима искусниз,
привикава нас постепено утрашем сабирау. Она помаже да у срцу пронаемо
извор живе, самоделатне, непрестане молитве коа нас са Исусом Христом
седиуе. Ова молитва чува срце као стражар од свих нечистих покрета, пружа

24
дубок мир и духовну чврстину, и тако руководи цео унутраши и споаши наш
живот. У томе е ен знача.

На питае какок се Исусова молитва може да изучи, одговор дау искусни.
Нека то овде буде само кратко споменуто: Исусово молитви треба да се приступи
са страхопоштоваем и скушеним срцем, и треба да се изговара поживо, полако и
просто - гласно или тихо. При том се више ради о каквои него у учесталости. Ипак
е добро да се као правило узме дневно едан известан бро молитава, тако да
молитва не буде пречуштена случау. Ко се моли, нека буде свестан, да он тиме
ступа у непосредну близину Божу и треба да се потруди да сво живот води на
одговарауи начин. То такое значи да дело молитве треба да се обава у пуном
стрпеу и да се не очекуу нека велика потигнуа. Почие се прото тиме, што се
редослед речи изговара полако, у страхопоштовау и у скушености срца; што
разум и срце почиу постепено сами од себе да следе молитви. Молитва временом
захвата душу и води е у стае мира, тишине, чистоте, унутрашег реда и радости,
уз непрестано бавее пред Богом. При свему томе потребно е стрпее,
смирее и - време.

Тиме Исусова молитва постае наважниа и нанеопходниа делатност у
Хришанском животу.

ер и наобилние теолошко знае, и навеа начитаност, као искучива
потигнуа разума, остау само мртва добрам, ако она не захвате дубину срца, ако
има сваки животни корак човеков ние прожет.

а. Молитва Цариникова у храму

убав Божа е неизмерна. Колико че-
сто призовеш Исуса Христа у молитвисм-
илу ми се, Он у таности одговара:Сине,
твои греси су ти опороштени.(Каз
ваа едног боготражитеа)


Исусова молитва почива у сталном, паживом, скрушеном призивау
божанског имена Исуса Христа; у живом сазнау еговог присуства; са молбом за
благодат Св. Духа, са цием да наш ум и срце са им сединимо. То е она Христу
упуена молитва цариника у храму са речима:


Исусе Христе Сине Божи, буди ми ми-

лостив грешноме.

Исусе Христе, смилу се.

покри ме своом благодау.


Она припада оним кратким молитвама, кое су нарочито подесне, да се често
и сабрано сстои пред Богом, и да се срце према ему загрева.

При свако молитви разиум треба шаживо да прати речи, а срце топло да
их саосеа. ДМеутим, у то исто време навауу сакоаке претставе. Неизвежбани
разум се тад удаава од молитве, срце се хлади.

25

Да би се разум сабрао и срце навикло на саосеае, искусни Оци су
одабрали кратке призиве, учестано их понавали. Кратка учстана молитва, чини да
се сваког часа налазимо пред Господо0м, да Га топло и интимно призивамо. У
молитви не треба тражити многе речи, да се у м не би расеао. Моли се Богу
просто, од срца.

Пред срцезналцем два да су потребне речи; дна реч разбоника овога е
спасла, едан уздах цариника био е услишен.

Кроз свемоно Име Господе постае Исусова молитва делотворниа од
свих других кратких молитава, при топло, чврсто вери у ега свудаприсутног,
свевидеег, кои све чуе и спреман е да подари оно што се од ега тражи. егово
Име скрива у себи силу Логоса. За ега се каже: Бог му подари име изнад сваког
имена, да се имену Исусовом приклони свако колено свега небеског, земаског и
подземаског. (Фил.II, 9,10)

Размотри добро Св. Писмо и ти еш видети, како се Име Господе у ему
свуда прослава и егова се спасоносна сила свуда истиче. Прегледа списе
богоозарених црквених Отаца и ти еш видети: сви они, безу изузетака, налажу да
се Исусова молитва вежба и у означавау као едно од Христових навиших
зваштаа и наша надража утеха. (Калисти Игатие, Добротоубе)

Иако проста и кратка, Исусова молитва саджи све елементе праве молитве,
сву пуноу Богоопштеа. Она е славее, исповедае и молба истовремено.
ена пуно а се испоава у еном саставу. Први део: Госпподе, Исусе Христе,
Сине Божи - узводи ум ка Господу свег живота, слави божанску величину
Христову и тану еговог спасоносног дела. Ко Христа као Сина Божег
ословава, ппосведочава, као некад Ап. Петар:Ти си Христос. Син Бога живога.
Други део: Буди милостив мени грешноме - признае у покаау слабост и
огреховеност удског рода, као и споствену. Ми кажемо смилу нам се и тиме
посведочавамо тану еговог спасоног дела, признаемо ега као нашег единог
Спаситеа, - Онога кои е наше бие примио у свое божанске бие и кроз сво
живот, смрт и васкрсее га ослободио од греха. У томе почива, као што е познато,
суштина Хришанске вере. Ап. ован закучуе свое еванее речима: А ова се
написаше да веруете да Исус есте Христос Син Божи, и да верууи имате живот
у име егово.(ов. 20,31)

Исусова молитва е молитва поканог грешника ер е срдачно покаае
основа целом Хришанском животу. Признавае преступа чисти савест, а савест о
сопствено слабости даруе смирее срца.

Ниедна друга реч ен може асние и суштинские да изрази чежу и молбу
грешне а смисдриене душе, као ова: Смилу ми се! Свеобухватние речи нема. То
е више него само молба пуна страха за опроштее и скидае казне; то е зов
синовске убави коа се поверава Божем милосру; коа смирено сагледа своу
сопствену слабост и моли за духовну снагу како би се одупрела искушеима. Као
што просак у своо нужди не очекуе само ослобоее од дуга, ве нове дарове,
исто тако стои блудни син пред Оцем: Опрости ми мое грехове; помози ми да сво
живот променим; да ми снагу да Теби тежим целим срцем, разумом и воом.
(Казивае едног боготражитеа, разговр 5)

Исусова молитва е опробано средство за постизае непрестане молитве,
засвикавае на живот у присуству Божем. Треба непрестано призивати Име Боже.

26
Али се само на томе не треба да остане. Суштина ствари не лежи у речима, него у
вери и приданости Богу. Све почива на слободном и свесном обраау кему.

Наважние, то е свест да се живи пред лицем Божим. Ова свест е наачи
постица за разво духовног живота. Ако се целим бием удубиш у Исусову
молитву, она е да те сабере, учиние да доживиш снагу у Богу и омогуити да
нераздвоно будеш са им, било шта иначе да чини. Али снагу ове молитве немо
тражити само у понавау речи, ве у обраау срца и ума к Богу. Живо
непрестано Богомислие, живот пред лице Божим, оснажуе страх Божи и будност
у односу на твоа унутраша стаа и поступке. Тиме почие у срцу хришански
живот, - добровоно следовае Христу.

Доживавае и осеае Исусове молитве приближавау нас Христу,
повезуу нас са им, чине нас са им интимним. Непрестано сеае на ега
постае стражаром, кои ништа право или недостоно у нас не пушта. Тако се ум
чува од досадних маштаа, срце се брани од нечистих покрета. Ова унутраши
поредеак огледа се у свим споашним поступцима и речима. Ако човек у своо
унутрашости лне следи Бои Божо и еговим заповестима, он Му ни у
споашем не може да следи (Исихие ерусалимски). Код наважниег, код
господареа нашом унутрашношу, Исусова молитва нам указуе непроцеиву
помо. Точини у ствари сам Христос, короз ову молитву постае стални становиник
нашег сдрца.

Што се Исусова молитва више са срцем повезуе, то се срце са ом више
загрева; толико самоделатниа постае молитва; тако, да се ватра Духа запауе и
распауе. Зато ова молитва обухвата унутраши поредак оних кои су задобили
клицу савршеног унутрашег живота.

б . Исусовом молитвом може свако да се
бави

Немо да мислиш, да молии се Исусовом
молитвом чиниш нешто особито. То е при -
родна дужност сваког човека (Теофан Зтворник)


Неискусан мисли да е Исусова молитва ствар само развиених, духовних
уди. То ние тачно. Сваки човек може и треба да е вежба, ако озбино тежи
унутрашем напретку и преображау свое душе. Као што е без ела и пиа
немогуе да се живи, тако е исто немогуе без Исусове молитве постии било шта
духовно, нити се ослободити од унутраших искушеа. Маштарие и телесна
узбуеа, само Исусова молитва може из дубине срца да протера. Не нада се да
можеш без имена Христовог ма шта да постигнеш, чак и ако се усиаваш да грубе
грехе избегнеш. Нема мониег оружа ни на небу ни на земи; немогуе е
ослободи ти се своом сопственом снагом од гориких мисли, тих отпадака у
свиком кориту, ако се не тежи небеском хлебу кои у сву вечност засиава.

Зато искусни Оци захтевау од сваког Хришанина, да свим срцем призи8ва
име Исусово, против сваког искушеа: а вас молим, брао, не напуштате никако
Исусову молитву, ве е изговарате непрестано, при елу и пиу, при раду или кад
сте на путу , да бисте увек били наоуружани. Бгомислие разоткрива души шта се

27
у о налази. Прво о долази до свести оно раво уеном срцу, а касние и оно
добро. С почетка богомислие става у покрет сву аволову снагу, а потом е
укроава. Тако молитва успева да открие у нама пребивауи грех, а потом да га и
уништи. Име Исуса Христа продире у дубину срца, тамо налази и везуе
неприатее, ослобаа и оживава душу. Зато пребива увек у Имену Божем, да би
се среце сединило са Господом. Ипак велики е труд док се неприате протера и
Христос се усели у срце.(ован Златоусти)

Исусова молитва просвеуе, учвршуе и оживуе молитвеника, побеуе
све видиве и невидиве неприатее и уздиже га к Богу, - тако е она свемона и
сведелууа. Отус долази сама по себи, да се сваком човеку кои почие да тражи
Бога, поред споаших упуства, дае истовремено и пуно упуство у обавау
Исусове молитве. ом се ми чистимо и утрвруемо духовно прогледавамо и
откривамо едан нови унутраши свет. Без познаваа овога пута, остае навеи
бро уди само при физичким или духовни вежбама и троши бесплодно свое
животно време и свое трудове.(Теофан Затворник).

в. О особитом деству Исусове молитве

Шта се тражи Исусовом молитвом? -
Тражи се, да се искра Боже Благода-
ти усели у срце, те да непрестана моли-
тва започне.(Св. Теофан Затворник)


Особито дество Исусове молитве почива у честом, непрестаном призивау
Господа, едином силном срдству за задобиае савршене молитве, као и за
задобиае свих духовних дарова. Свака врлина и способност - дар су Духа
Светога кога само она добиа кои се непрестано моли:
Без мене неможете нешта чинити.(ов.15,5)
Молите се непоколебиво - молите се, и ви ете бити услишени.
За било шта да се молите у мое име, а у то да учиним(ов.14,13)
За све у животу неопходно е моее. Сав спас лежи у молитви.


Шта човек може слободно и свесно да чини за свое спасее, ако без
молитве ништа не може да постигне, а не уме правилно да се моли - количина
молитве е препуштена егово вои и снази, а квалитет даруе сам Господ. Ово
искуство продубуе наше смирее.

Често моее отвара таанствени приступ право молитви - а тиме и вери и
испуавау заповести. Главно, чак едино десвууе средство за духовно
савршенство есте честа, а потом стална молитва - макар колико скудана била. Ако
ниси ош у стау да се молиш Богуу Духу и Истини, ако се твое срце
унутрашом молитвом ош не загрева, онда принеси барем оно што увек стои у
твоо власти и у твоо снази. Нека би се макар твое усне навикле да силно име
Исуса Христа често стално призивау. То е сваком човеку могуе. Учесталост води
ка навици, ова постае друга природа, а временом разум и срце долазе у
одговарауе стае. Често моее е едино средство да би се задобила, чиста
унутраша молитва. Снага имена Божег доноси при честом призивау сво плод.
Буди будан и не преста да призиваш име Боже; не мари што е тво разум расеан

28
и твое срце нечисто. Не брини за то и моли се дае: Молитва е сама собом све у
теби да очисти. Она кои у теби борави ачи е од свега. Ако си схватио да
учесталост молитве - при сво нашо слабости - тако снажно делуе, и сваком е
човеку без даега приступачна и у егово руци стои, - онда се одлучи и
Исусову молитву обава колико чеше можеш. (Казивае едног боготражитеа)

III. УПУИВАЕ У МОЛИТВУ

Молитва е пробни камен свега; молитва
е исто тако и извор свега; молитва пок-
рее све; и свему дае правац. Чим емо-
литва ака, све е тада у добром поретку.



1. О МОЛИТВЕНОМ ПРАВИЛУ

(По Теофану Затворнику)



Живот у молитви потребуе строги унутра-

ши ред. Изабери себи едно одреено

молитвено правило. Одреди ену сад-

ржину и време уутро, у подне и увече, та-

ко да твоа молитва не буде подложна случау.

(Св. Теофан)


Молитва захтева одреени ред. Добро е да се навикнемо да се у одреене
часове повалачимо на молитву и да у то време обавамо одреене молитве. Ова
нас ред навикава на унутраше повлачее и заштиуе молитву од сваке самовое.
Претераност или поманкае, немар као и неумерена ревност, шкоде молитви и
лако воде у хлаее или пренапетост снага. Редовно молее у одреено мери,
храни као свакодневно заливае бике молитву и чини да она ача. С ви
велики
молитвеници су почиали сво молитвени живот слееем правила, избора и
редоследа молитва кое су прописали велики Оци Цркве. На та начин буди дух
молитве.

Изабери на почетку кратко правило, како се тво ненавикнути дух не би
одбио. Испуава то правило увек са страхопоштоваем, бриживо и поживо.
Касние можеш да продужиш време молитве по мери твое потребе и твоих
растуих снага. Садржине молитава узми из молитвеника. Труди се да продреш у
ихов дух; промисли претходно о има, доживи их, научи их напамет и онда их
приноси из сопственог срца Богу. То е закон кои чини суштину праве молитве.
Сво певае псалма и изговарае молитви служи само као средство за наше
одуховее. То испуава поца умилеем и буди у ему оно осеае према Богу
из кога е песма првобитно настала. Из првих дана Хришанства постои обича, да
се науче напамет неколико псалама кои нас одржавау у молитвеном расположеу.
Сако може да изабере меу псалмима шта еговом срцу годи. Почни са псалмом

29
51. Он е псалм поканог срца; нарочито ако покретачки делуе псалми. 103, 145,
23, 24, 116, 70. Они истовремено претсавау духовно науружае и помажу нам да
се укуучимо у молитву да одагнамо искушеа.

Кад стоиш на молитви, брини се да се тво ум не расеава и чува своа
осеаа од хладое и равнодушности. Труди се да стечеш будност и топао осеа
према Богу. У молитви сто пред лицем Божим; начини поклон после сваке
молитве у скушености, или се спусти пред им на колена. Образац молитве е
прост: Молитву изговара у скрушеном трепету, тихо или гласно као на ухо
Господу. Зхвау Му искрено, призна Му скрушено свое грешке, принеси му
твое молбе, и препусти се егово руци. То е набои начин молитве (ован
Лествичник).

За утро, подне и вече изабери кратко молитвено превило, кое би
обухватило читае Еванеа, Апостолских посланица, неколико молитава из
молитвеника, каои молитву из твоих сопствених речи.

На утаро молитви захвау се за сан и освежее, и моли Господа за помо
да све што чиниш буде на егову славу. Говори едноставно, просто, од срца:
Господе, Ти видиш моу немо и слабост , лечи и помажи.

Код вечере молитве не заборави да у искрености и скрушености срца
исповедиш Духу Светоме свесне погрешке коима си се у току дана био препустио.
Само неколико тренутака топлог покааа, и ти си растереен. Очишен Духом
Светим, Чисти си од снега. Сузе кое чисте срце нека потеку из тоих очиу. На теби
е одора Христове истине, ти си са им седиен.

Ци молитве држи увек чврсто у свести: свака молитва е добра, ако води
томе да асе предамо Богу са жеом: Спаси ме , коим путем и начином Ти хоеш.

Моли се кратко и по могуству често. При том е добро да се навикне на
одреену молитву коа брзо загрева дух.

Задржава се на садржаима молитве кои твоу унутрашост покреу. Не
поводи се за журбом да твое молтвено правилоо доведеш крау, него тежи да
створиш унутраше молитвено расположее, и обрати пажу на топла осешаа
коа се у твоме срцу подижу. Моли се на присан начин, и заустава се кад ак
осеа захвати твоу душу. Остани код оних речи молитве кое загревау твое срце,
макрар то узело сво време твога молитвеног правила. То, као и све што твое срце
покрее и загрева корисно е за духовни живот.

Одреено молитвено правило испуава тачно и постоано, али дозволи себи
и дужу молитву, увек кад твое срце то захтева.

Моли се и сопственим речима. У оно мери у коо научиш да се молиш по
молитвенику, оживу у теби и споствене молитве. их не запостава и задржава
се на има. Увек кад твоа душа хое да се моли споственим речима, треба то да о
допустиш. Да о ту слободу. Тада се ти молиш од срца, и таква молитва се лакше
уздиже ка Господу. Сопствена молива е плодниа од свих других. Наше молитвено
муцае, кое у вери и убави потиче из срца, Господа више радуе него било шта
друго. Аи душа лебди при том од радости, загрева се, одушевава, оживуе.
Често код мало изговорених речи доживавамо такво блаженство, какво не
среемо код надужих, надиривиих писаних молитава кое вршимо по навици и
стога хладно. Сопствена молитва стои ближе биу молиоца. Стога се труди да е
што чеше користиш. Кад писане молитве у време правила престану да покреу

30
срце и оставе га хладног, онда треба прихватити сопствену молитву, или пак
Исусову молитву, и има испунити сво правило. После неколико дана може се
поново да прие молитвенику.

Моли се. Али не са осеаем да то чиниш ради твое духовне користи, него
у срдачно намери да прославиш Господа. ему служи речима, мислима и делима.
Има при том увек на уму да пред им стоиш, и да сво дух кроз молитву ему
упууеш. Сабери све свое мисли, стави по страни сву своу дневну пословност и
окрени сво дух према Христу. Без сабране паже у унутрашости срца не треба
никад почиати молитву.

2. КАКО СЕ ОБАВА ИСУСОВА МОЛИТВА

Довоно е читае, треба делати. Доста
е гледаа како други иду, треба сам ии.
Тражиш ли унутраши живот ступи у
Унутрашост. (Теофан Татворник)


Као и свако важние дело, и молитва потребуе припрему. На молитву
никада не треба ии неприпремен, непосредно из дневних брига, разговора и
запослености: за у се увек треба спремати. Треба све зауставити и на моменат се
сабрати, па управити свое мисли Богу. Учини себи аснимко е Бог, ико си ти.
Пробуди у себи асан осеа, колико велику потребу имаш за молитвом; како е
можда последа прилика да пред Богом искрено признаш свое падове и да молиш
за егову помо. Труди се да осетиш сву своу беспомоност без ега. И онда, у
осеау свое свестране нужде, почни са молитвом. Има велико поуздае у
Христа и обрати Му се просто, искрено и са топлим срцем.



а. О вежбау Исусове молитве

За уметоност молитве важи исто што и за
сваку уметност: она се не савлауе
кроз теоретско познавае, ве кроз ве-
жбае уо целог живота.



Исусова молитва као ицео хришански живот не може да се схвати кроз
теоретско учее, ве кроз практично извоее; духовним узрасаем ума и срца;
кроз напредовае у унутрашем удубивау. Она помаже да се отвори она
живоносни источник ссамодествууе молитве, коа води седиеу са Христом;
коа ослобаша срце од сваке нечистое; коа пружа дубок мир и духовну чврстину:
и тако прибражава сав наш унутраши и споаши живот. У томе почива знача
Исусове молитве.

Обезбеди себи у молитвеном правилу извесне тренутке за Исусову молитву.
Изговара е по више пута на почетку и крау сваке другемолитве. Одреди едан

31
известан бро, или ош бое, одреено време за у - али не много наедном, - и
повишава е лагано. Вежба е стално, кратко и сабрано, четврт сата или пола сата,
како ти заправо одговара. Ако едном осетиш потребу дуже да се молиш, свки пут
задовои та осеа. Пусти свое срце да се моли, онолико често и дуго колико оно
хое. Што чеше то бое. При том не обраа пажу на бро молитава, него на то
да оне као живоносан источиник из срцатеку. Одржава свое одреено правило,
али се не везу за ега, иначе изумире живахност молитве.

Не жури се код изговараа молитве, него; сваку реч изговара поживо,
полако и одмерено; заустава се на кратко као у ишчекивау Божег одговора. У
почетку е корисно да се молитва стоеи обава и да се сваки пу пропраа едним
дубоки поклоном или падаем на колена. Ово чини према снази, убрзо еш да
сагледаш плод. Ко Исусовумолитву обав на броанице, може да узме едан
одреен бро, око тридесет молитви - не више у почетку, - и их да упражава
утром, у подне и вечеромл. У меувремену се Исусова молитва може упражавати
усрцуколико се честохое, тихо или гласно, све док се она не повеже са дисаем и
откуцаем срца, и тако почне да прати цео наш живот.

Труди се да се тво ум и срце моле са пожом. То важи за сваку молитву.
Ум мора да пази наречи, а срце да их саосеа. Ко у молитви ние учврешен, он
изговара само наглас речи молитве, егов уме се расеава и егово срце остае
хладно. Молитвени подвих почива у томе, да се ум васпита у пажи, а срце у
саосеаи. На та начин молитва да постане временом умно - срдачна. Тек тад е
она стварна молитва. Не треба се само речима молити него више умом. Нтреба се
само умом молити него више срцем. Тко да ум асно и одреено поима шт речи
исказуу; а да срце доживи оно што ум поима. Све то заедно чини праву молитву.
Ако недостае кое од тога,молитва е непотпуна, или уопште ние молитва(Теофан
Затворник).

Исусова молитва захтева строгу доследност. Свако нестрпее и
пожуривае у тежи ка еним коначним плодовима, без постепеног, мукотрпног
пута самоодрицаа - несагласно е са страхопоштоваем и осуено е на потпуну
неплодност. Зато искусни у молитви захтевау да се нежури самовоно, ве да се у
пуно пажи и скрушености, у подвижничком самопознасуи неумерно ревности
молитви стрпиво изговара и да се чека, док е Господ сам, по Свом нахоеу, не
додведе на идуу степеницу. Ово е едино исправан поредак у молитвеном животу.
Ка томе се мора ии што простие и искрение, без напрезаа и без покушаа да се
производе усиеа осеаа...Такое се не сме мислити да се тиме нешто нарочито
и небично чини. Напротив. Пред лицем Божим мораш признати да си човек не
савршен кои тражи спасее у чишеу свое душе. У срцу мораш, макар уклици,
да имаш искрену веру: да е Исус Христос Бог и стварни спасиоц света. Кои едини
може душу твоу да васкрсне, и у о успостави истинити, чист и свети живот. Без
ове вере молитва нема никаквог смисла. Та се вера у току молитве оснажуе и
заузима у срцу водее место. Ти се ош уз то мораш потрудити да ту веру докажеш
на делу, и да према своим моима испуниш оно што е Господ у еваншелу
заповедио.

Обавае Исусове молитве захтева од самог почетка велику пажу,
смирее и истраност. Она не може да се обав било како и у немарности, него
чим се пажа расее, она мора одмах да се сабира. Ако маштарие нападну и

32
произведу претставе, одмах их треба разбити. Ако се страсти подигну,морау се
сместа укроиватил. Назад ако нас притисне привидна бесплодност целог овог
труда и укочи нас слутама и нервозом, и то се стае мора да сноси и да се и дае
упорно моли. Ако из незнаа, самовое или опсене настану погрешке, оне мора да
се сазнау, окау и поправе. При свем том мора се бити пун смиреа, не роптати,
наставити молитву и сву своу наду управити на Бога. Прои е недее, месеци
или године, па е се , сигурно, у срцу да распламса топлотна светлост непрестане
благодатне молитве. - по мери твое снаге и по ревности према овом светом делу.

Почетак за тако нешто есте што е могуа чеша, пажива и од срца
изговорена Исусова молитва. Често понавае утвруе ум пред Богом; на томе се
загрева срце према ему; ако ова топлина постане стална, тад се у нашу душу
усеуе Божи мир са свим своим духовним струаима. Што чеше и паживие
обаваш Исусову молитву, утолико се она брже повезуе са твоим срцем. Нбое
е потрудити се свом снагом и не попуштати све док молитва не почне у срцу сама
да се покрее. Онда остае да е ти само ош подржаваш. Напрвом месту Исусова
молитва сабира све мисли у срцу, и у неподеено пажи, страху Божем покаеу
и болном самопзнау, остава их да пред Христом пребивау. Кроз то се душа
припрема за прием Боже варнице. Тада искра Духа Светога дотиче срце
ираспауе молитву у свети пламен.

Предуслов за то е непрестана, стална молитва. З у е потребно стрпее и
самосавлаивае. Сва леост и немарност, свасума у успех треба будупронани.
При том треба да нас учвршуе блажено поуздае, да Господ гледа све наше
напоре: ни една едина молитва ние узалудна. Господ, види наш напор, он слуша
нашу сталну, иако криз расеаност испрану молитву, - и назад нам поклаа
праву, истиниту молитву; коа као живи источник струи из срца. Поуздае у Бога
е корен духовног живота. Све долази у свое време. Буди блажен у овом поуздау
и ослони се на БОга.

Среивае нашег унутрашег живота и молива иду руку под руку. П мери
унутрашег очишеа и обнове господареа Духа Светога, при бли+ава се и права
молитва. А са ом срце добиа слободу од свих веза, - мир, светлост и радост у
Богу.

Споаши израз молитве е у сталном, нечуном или гласном одржавау
на уснама. Унутраши ен израз е у неподеено сабраности разумаи срца пред
Богом. Зато се треба удубити свом снагом у Исусову молитву, понаваучи е
гласно или тихо, пратити е срцем док се ум у срцу сабере и срце према Господу
угрее. Тако се раа унутраша сабраност. Она чини да налазиш снаге у Богу и да
стално у ему пребиваш - било да си сам или меу удима, и било чим да се
занимаш. Снага ове молитве не лежи у понавау ених речи, ве у усмеравау
срца и ума к Богу.

Нама е потребна непрестанавеза са Богом кроз молитву; да се са Исусом
Христом, као извором оне активне снаге коа цео наш унутраши и споаши
живот у Духу еванеа води, у срцу сединимо. Сваки од нас треба да се седини
са Богом целим своим бием, - да умом и срцем прихвати Господа; треба да
отпочне еговим светим животом да живи. За ово седиее е - после светог
Причеша - набое и насигурние срдство Исусова молитва.


33
3. ИЗВРСНА СРДСТВА ЗА УЧЕЕ
ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ

Молитва е уметност над уметностима
(ован Лествичник)
Исуство духовног живота учи, да ре-
вностан молитвеник едва да потребуе
упуства. Смирен стреиво наставан
труд око молитве, ега е одвести до
навишег степена молитве
(Теофан Затворник)



У духовном животу добро упуени описуу читав низ унутраших ради и
споашних помоних средстава коа по опиту доприносе задобиау непрестане
молитве. Они дау своим ученицима општа упуства у ово уметности над
уметностима и опремау их да ових путем сигурно иду.

Они не виде суштину ствари у помоним средствима, ве у правилном
вршеу саме молитве. Стога управау целу пажу на она упуства коа обеавау
навише помои.

УДобротоубу налазимо три помона средства за Исусову молитву:

Често призивае имена Исуса Христа;

Унутраша пажа при овом призивау;

Сабирае ума у унутрашот срца.

Ова три помона средства су нарочито за то погодна, да у нашем срцу оживе
извор духовне молитве и да у нама откриу Царство Боже. Зато се она стручно
означавау као три куча ка овом светом делу.


а. О честом призивау имена Божег

Молимо се што е могуе више. Ономе ко
се ревносно, често, постоано моли кроз
расеаност упраном молитвом, - Бог по-
клаа чисту молитву(ован Лествичник)



Да би се било шта добро урадило, мора се по могуству што чеше и више
да вежба. една делатност коу често обавамо, постае на крау наша унутраша
способност. Кроз често понавае удса природа може да се навикне на едно
одреено стае душе. Понаваае произвди навике и преобраа их у нашу
природу.(Исихиос) То важи, према посматрау искусних Отаца, исто и за
молитву: Човек кои тежи унутрашо срдачно молитви, та призива име Господе
што му е чеше могуе:

34
ИСУСЕ ХРИСТЕ СИНЕ БОЖИ,
ПОМИЛУ МЕ


Ова молитва временом може да постигне сабраност и срдачну топлоту. Зато
се не треба подавати искушеу, ако не почетку, док молитву ссамо езиком
говориш, мисли ти лутау и леност те савлауе. Понава молитву колико год
више времена за уимаш. Да би себе што аче навикао на непрестану молитву,
одлучи се да е и дау и ноу, у одрено време или у одрееном броу (више
стотина или хиада пута) изговориш, и точини полако, асно и разумиво. После
извесног времена ти еш се навии у толико мери на у, да еш увек и код сваког
посла да помиеш име Боже у своо унутрашости(преп. Калист и Игатие). У
почетку се ово понавае речи обично врши са муком и без расположеа, али
уколико се, помоу благодати супроставимо своим страстима, - молитва временом
постае лакша и вониа. При томе се треба свестрано трудити да наш ум паживо
саберемо на сами ток речи. Но ако мисли скрену ка нечем другом, оне се упорно
мораау да сабирау и закучавау у речи молитве. Ум се тешко може да сабира,
углавном не кад ми то хоемо, него тек онда кад задобиемо смирее и Бог нам
подари ту сабраност (Агатон Варламски). Ова дар не одреуе ни време ни
количина наших молитава, ве само Божа милост.

Често призивае имена Гристова чини предворе моеа. Он е
почетницима неопходно као прва степеница, а од користи е свима кои у сабирау
и обделавау сопственог срца ош нису вични.

б. Оунутрашо пажи и о топлоти срца

Унутраша пажа почива у неподее-
но сабраности ума пред Богом, одри-
цаем свих других представа.

Ако хоеш да учиш како се умом улази лу срце и тамо борави, зна ово: Као
припрема у томе служи твоа апсолутна послушност заповестима Христовим и
упутствима твога духовног оца. Пре свега ти мораш да испуниш три услова: да
умреш бризи, да имаш чисту савест и да стремиш потпуно бестрашу. Шта то
значи.Умри бризи: Буди слободан од сваке бриге; не само у излишним и пролазним
стварима, него и у духовним добрима, повери се Божо руци.

Има пред Богом, удима и стварима чисту савест, тако да те она ниучему
више не осууе. Чиста савест пред Богом значи: ништа не чинити што ему ние
по вои. Чиста савест пред удима значи: има елети свако добро као и себи
самом, и ништа не чинити што самом себи не желиш. Добру савест пред стварима
имати значи: их на одговарауи начин употребавати ине злоупотребавати
(ело, пие, новац,одело, сав посед као и др.). Кратко, све мораш да чиниш шред
оком Божим, тако да те твоа савест ниучему више не осууе. Деси ли се нешто
против твое вое како не треба, то се мораш шред Богом исповедити и покаати
се.

35

Вежба се у бестрашу, тако да те мили не вуку страсно никакво земаско
ствари.

Сад пази такое шта у за тело да ти кажем и не сматра за то безначано. ер
познато е да е наш духовни живот уско повезан са животом нашег тела. И као што
дух делуе на тело, тако исто и тело утиче на дух. При молитви е ддобро да тело
буде споконо и сабрано, а савест управена на срце. Такво држае тела при
напрегнутом мишиом строу делуе на дух подстицано. Раслааност удова
раслаава дух. Такое и сабирае у срцу има сво одраз. Сабирае свести на
одреене делове тела, меа се телесни осеа, а тиме и карактер молитве. Овде е
битно да се свест сабере на месту срца, а не можда на стомак, да би се избегли
нежеени покрети.

Такое и споаша околина делуе на човека и доприноси или еговом
сабирау или еговом расеавау. едно тихо, полумрачно место, користи
унутрашем сабирау и штити од расеаности.

Неке пропратне раде срастау временом са умном молитвом. Тко е
неопходно од почетка сабирати пажу у срцу, тело држати умишино
суздржаности и крепкости, а разум чувати од сваког лутаа. Ове услове можеш да
оствариш на било кои начин теби погодан.

Опробаних средстава коа воде успеху не треба се лишавати. Тим пре што су
она само една привремена скела кое е еда нестане кад зграда буде готова
(Теофан Затворник)

г. Помона средства код удубаваа усебе

Има у виду, да су силазак ума помоу
дисаа у срце, као и мирно полумрачно
место, само помона средства. Суштина
ствари лежи у неподееном, чистом и
сабраном верууем призивау Господа
у срцу. (Исихие ерусалимски)

Одрена упуства за технику молитве, коа се тичу места, седеа, држаа тела и
дисаа, наи еш у Добротоубу, нарочито код отаца: Симеона Новог Богослова,
Григориа Паламе, Григориа Синаита, Исихиа ерусалимског, Никифора Псника,
Калиста и Игатиа. Ако хоеш да стражиш разумом у твоме срцу неометан од
маштариа, онад повежи Исусову молитву са дисаем. Ако тво ум научи да са
дисаем уе усеце, ти еш одмах приметити, да он тамо просто неподеено
пребива у богомислиу и срдачно молитви. Али чим изае напоу, он се
распростире на многе ствари и расеава, чак и против вое, намноге претставе и
успомене. Да би се постигла простота и единство ума, искусни Оци налажу, да се
изабере едно мирно и полутамно место. ер оглед на споне предмете проузрокуе
расеаност чула. Тишина и полутама, кои оставау ум чула незапосленим, враау
ум ему самом. Навика у сабирау себе и мотреу на своу унутрашост, раа
навику да се моли чисто и неподеено са умом у срцу.

36

Делатну, умно - срдачну молитву обава овако: Седи на едно тихом,
усаменом, полумрачном месту на ниско седиште; сабери сво ум, води га из главе
доле у срце и држи га тамо!онда нагни главу према грудима, затегни унеколико
грудне мишие, такое мишие врата и рамена, и говори често и стрпиво, са
пажом и са осеаем сеца:

ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖИ,
ПОМИЛУ МЕ.



Притом диши успорено. То помаже сабирау мисли. Ако се почну да ближе
претставе, ти им не посвеу пажу - макар оне изгледале добре и корисне. Затвори
ум у срцу, понава молитву и разгони све маштарие именом Божим. Моли се
истрано, у стрпеу, и не посуста ради тешкоа, учесталих болова и напетости
ума. Поднеси их у стрпеу и моли се дае. (Григорие Синаит)

Ако си тиме исцрпен и осеаш у телу и срцу болове од интезивности
молитве, онда устани, пева, чита, молитвено размиша, мисли на смрт, или се да
на физички рад. Кад си се опоравио, онда се опет врати срдачно молитви. Држи
своу пажу стално у срцу. Тамо увек управа сво дух и своу нарав(душу). У
почетку еш тамо да наеш извесну тескобу, таму и хладноу; али ако ову
активност наставиш дан и но, онда еш добити неисказану радост. У току подвига
тво ум налази место срца и сагледа у ему ствари кое дотле ние познавао.
(Симеон Нови Богослов).

Из следеег упуства сазнаемо ош асние о сабирау ума у срце: Пре свега
води миран живот, без много бриге, и живи са свима у миру. Онда ступи у свое
боравиште, седни, сабери сво ум и примора га да заедно са дисаем уе у срце.
Срце е узрок живота, као и топлоте тела. Оно виче ваздух и хладноу помоу
дисаа, и ослобаша се свое топлоте. Тако оно спуава свое животно дело за кое
е и створено. Следи дакле умом дисае сводеи га у срце. Наавикни тво ум да се
тамо бави. Али касние он нее хтети никуд да лута, ер у нашо унутрашости е
Царство Божие; чим га ону у чисто молитви сагледа, он ничег споашег не
трежи. Доспеш ли умом у срце, онда слави Бога и држи се непрестане молитве као
сталног посла и поуке. Она те учи ономе што ти ош не знаш. Молитва штити ум од
гордости, чини га неприемчивим за маштарие и уздиже га ка божанско убави.
Ако ти и поред много труда не пое за руком да са дисаем ступиш у срце, онда
чини следее: сабери сво ум у груди (изнад срца), где су наша разумска снага и
савест. Икучи из ума сваку другу садржину и остави Исусову молитву да се
стално у унуташости покрее. Ако будеш едно време тако чинио, онда е ти се
без суме врата срца да отворе. То смо ми не себи искусили. А кад стечеш
благодатну пажу, онда ти се ближи цео низ врлина: мир, убав и радост
(Ниифор Посник).

Тако Добротоубе садржи разна помона средства за уметничко увоее
ума преко дисаа у срце; то е вештина у постизау умне молитве. Без искусног
руководиоца ова упутства чине велике тешкое... Она чак могу да нашкоде
плуима, а да се у жееном не успе (Игатие Бранчанинов).

37

Та се механитам може у потпуности да обие и накнади само кроз лагано
изговарае Исусове молитве, при мирном и лаганом дисау са укучиваем ума у
речи молитве. Ово помоно средсво чини да постигнемо одреену пажу. То
пажи онда срце брзо следи. егово саосеае тих речи чини да се оно повеже са
умом. Тако се ритам молитве сам од себе успостава. Сва телесна помочна
средства коа Оци препоручуу, имау едино знача да се заддобие што брже
пажа код молитве. Битно и неопходно е неподеена пажа (Теофан Затворник).

Тако саветуемо да се техника остави, док се сама од себе кроз молитву не
поави. Суштина ствари почива у уедиеу срца и ума - до чега доводи, у
одреено време, Божанска благодат. (Игатие Бранчанинов). Што се ти више
трудиш, то се молитва брже и интимние повезуе са твоим срцем. Набое е ако
се решиш свом снагом вое и ен посустанеш док молитва почне самостално у срцу
да се покрее. Онда е треба само ош подржавати.

Што се Исусова молитва аче повеже са срцем, толико се срце аче загрева,
утолико молитва постае самостална, тако да се ватра духовног живота разгорева и
трае.

Зато се у стрпеу моли и не одступа од тога поред свих тешкоа. Подноси
болове слично породии (еремиа. 8,21), ер она ко се до бола труди, задобиа
Царство Боже (Мат.11,12) Моли се уснама, моли се у себи умом , док тво ум
добие од Дух снагу да се на све начине активно моли.

Исус Христос се само снагом Духа Светога може чисто и савршено да
призива као Господ. Тад не потребуеш никакве речи, него се молиш само у духу
(Григорие Синаит).

IV.
ИСКУСТВА МОЛИТВЕНИКА


1. Молитвеник Пред Богом

Сваки молитвеник разговара са Богом.
Како е то велико, да смртни човек го-
вори са бесмртним Богом! Можели ко
то да изрази?!(ован Златоуст)



Човек нашег времена не навикнут е да невидивог Бога осети у своме срцу
као живо и блиско бие, Он е кроз апстрактне помове науке, философие и
теологие спутан у томе. Па ипак, то е неопходан предуслов за сваку молитву.

Пре почетка молитве постави себе скрушено у присуство Боже и има у
срцу живу веру да те Бог види и да е готов да те услиши, а касние еш постоти
саствим свестан егове близинел. Такое расуди о томе ко е Бог а ко си ти. Он
тво Творац у чио е руци земаски и вечни тво живот. Ти си егово дело,
првобитно по егово слици створено, али горох греховни пад потонуло у духовну
таму и ослепело. Као слепо роени, ти Га не престано молиш за очи вид. Стоиш
пред им у растуем страхопоштовау, и испуе си наболниим самопознаем.
Из овог самопознаа твоег унутрашег сиримаштва, ти се обрааш егово

38
неизмерно доброти и молиш Га за помо, да опет постанеш цео човек по егово
слици:

ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖИ,
ПОМИЛУ МЕ



Изговарае имена Исуса Христа држи нас у енпрестаном богомислиу и учи
постепено да живимо у осеау егове близине. То осеае буди по природи
духовне покрете. Ум се налази у срцу пред лицем Божим, у топло убави,
срдачном покаау, у понизном дивеу, страху Божем, а истовремено у
поуздау у егову доброту, - у моеу, славеу и хваеу. Ако е молитва
снажна, онда су и сви ови духовни покрети у поачано мери у срцу активни. По
мери у коо се срце очишава од самоуба, бива и егова наклоност према Богу
жива. Ако е срце потпуно чисто, и преданост е ватрениа и постоаниа. Тако се
остае пред Богом у скрушеном славу ис молбом да нам подари снаге за
унутраше очишее и пуно предавае егово вои, са тежом ка пуно убави
према ему.

Живее у Божем присуству поседуе велику преображану снагу; под
еговим утицаем меа се цело устроство душе. Човек добиа све више у
самопознау, а истовременом и снагуда победи свое слабости и да себе постепено
усавршава.

а. О сеау на Бога

Схвати пред ким се молиш. Окрени твоу
целу душу и твое цело срце Богу.
(ефрем Сирин)


Бог е свуда и увек са нама и у нама. Али ми нисмо увек са им, ер ми
ега заборавамо и дозвоавамо себи ствари кое никад у еговом присуству ен
би требало да чинимо. Зато учини себи законом, да увек разумом пребиваш у срцу
пред Богом. Седини дакле богомислие са твоом свешу. Од буеа до сна живи у
Божем присуству, у осеау да те Он види и мери све твие мисли и покрете срца.
Труди се из све снаге да стечеш богомислие и Он е за то наградити.

Богомислие постава удски дух на егово право место; тиме почие и
делотворно, живо уобличавае и душе и тела. Ако се кроз богомислие
учвршуеш у своо унутррашости, то е се Исус Христос настанити у твоме
срцу. Поуздан знак овог чудног догааа е топло осеае према ему. При
павилном лобавау умно - срдачне молитве то се дешава све чеше и постоние.
Та осеа е пун суптилног блаженства и од свое прве поаве постстиче сталну
чежу, захтев да се то осеае заувек има, ер у ему е - Царство Боже.

Ако хочеш ова ра брзо да стекнеш, у срцу према Богу пробуди: срушеност,
страх Божи, преданост егово вои, слава и хвала, смирее и унутраша

39
потрешеност, или нада и поуздае. Исто тако се понаша код читаа; доживаава
сваку прочитану истину. Траажи посредством молитве едно споконо, топло и
постоано срдачно осеае према Богу, не неко нарочито блаженство или
узбуее. Ако ти н пошае изваредна осеаа при молитви, онад се на томе
захвали и негледа у томе неку тоу заслугу. Отступели ти осеаа, онада немо
бити неуморно жалостан као за некм великим губитком, ве се у смиреу и тихо
поверивости обрати Богу.

Ци свега е у томе да за Бога вежемо сву пажу, ер Он све види и свакоме
е спреман да помогне. Кад се то сазнае има, онда оно не допушта да се подаемо
жалости ако нас каква споаша или унутраша невоа снае. Бог даруе души
пуно задовоство, храние и не дозвоава да на у дое неко осеае оскудице.
Треба се препустити Божо руци и онда се осеа егова непрестана потпора.
Труди се да стекнеш навику да увек живиш пред лицем Божим, да ему
посвеуеш сваки сво корак, и све да чиниш по еговим заповестима. ДКористи за
то свку прилику. Као што е Он свуда, нека буде и твоа мисао свуда са им. Како?
Кроз непрестану Исусову молитву; молитва потпомаже богомислие, а богомислие
(сеае на Бога) потстиче молитву. То е, у ствари, живот пред Богом.

б. Страхопоштовае и страх Божи

Почетак правог живота е страх Божи.
(Исак Сирин)


Страхопоштовае е своствено сваком мислеем човеку. Сваки поглед у
дивоту природе изазива дубоко поштовае према Творцукои е ова свет мудро
створио.

едно ош дубе страхопоштовае настае пред Творцем удске душе, кои
е сам постао човеком да би нас из несавршенства подигао до ему сличне пуное.
Прави страх Божи човек добиа ако остви све спое бриге, и сву своу пажу,
свое мисли и осеаа сабере на еваеу и удуби се у сазрецае Христа и стаа
блажених (Серафим Саровски).

Надубе поштоваае и захвалност настау код нас према Христу кои е на
себе узео грехе света; а истовремено нас захвата страхопоштовае према ему као
Судии света. Измеу ова два осеаа треба држати равнотижу, и пустити их да кад
едно кад друго на нас делуе. Не треба дозволити да нем страх од вечног Суда узме
сву животну радост, а не дозволити ни да се кроз доброту Божу обмауемо
немарношу (Теофан Затворник).

Ко се определи за пут унутраше паже, та поседуе страх Божи као
почетак све мудрости. Та се крее паживо, у страхопоштовау пред свим што е
свето. Ко се бои Бога та е све добро да обава. А авола се не треба боати. Ко се
Бог абои побее авола, ер е он пред БОгом немоан (Серафим Саровски).

Мисли на Бога и мисли на смрт.

Страх Божи е те држати увек у будности и нее ти никад дозволити да
чиниш на воу ни твоим мислима, ни осеаима ни твоме телу. Уз егову помо
тиеш се одупрети свим искушеима и водиеш тво дневни живот пред еговим
лицем.

40

Наважнии плод молитве е - не топлота и блаженство,- ве страх Божи и
унутраша поканичка погрешност. Ова се мора сталоно да подгрева ом да се
дише, у о да се живи. Дело Духа не лежи у блаженству. егово неверние
проавивае тое дух скрушен; срце скрушено и смерно... (Пс.51).

Има две врсте страха Бошег: Првие страх слуге од казне код преступа
Боих заповести. Он одговара почетницима. Други страх проистиче из синовске
убави према Богу; он се плаши да увреди Бога, да егову близину, егову убав
не изгуви. То е страх Божих оних кои се ближе савршенсву.

Нас захвата страх у оно мери у коо се убав у нама губи; ер ко не
поседуе страх, он еили испуен убау, или е ипак усвоо души мртав. Растуи
страх Божи чини почетак убави (ован Лествичник).

Постави страх Божи за основу тога пута и ти еш стии за мало дана и без
лутаа на врата Царства Божег (Исак Сирин).

в. Сеае на смрт и Страшни суд

Као гладан на хлеб - тако нека мисли на
смрт она кои тражи спасеее. (Нил Со-
рски)



Ништа тако не помаже унутрашо промени, топло паживо молитви, као
сеае на смрт и на Страшни суд у светлосно или тамно вечности. Смрт стои код
тебе, ти не знаш чак ни дали еш да доживиш и кра данашег дана (Лука 12,20).
Сигурно е сасвим да еш едног дана умерети. Кра долази као лопов у нои (Сол.
5,8). Што избегаваш ову спасоносну мисао и понашаш се тако као да еш вечно да
живиш, па се не бринеш о смрти и суду Божем?

Потсетимо се, како неочекивано, изненедно, нас уде достиже смрт, како су
све земске вредности пролазне. Кратак е наш животни пут и едва да се може
путоваем назвати, - ер путник иде куд он хое и пребива у неко гостионици
колико он хое. Док ми морамо, хтели то или не, на опозив да напустимо ова свет,
против наше вое постиже нас страшна смртна тана. Душа сс од тела са муком
одваа, раскидае природне везе. У том горком часу она сазнае шта смрт значи и
подиже велико запомадгае али никога нема да о помогне, сем Бога и ених
добрих дела (ован Златоуст). Наше тело постае прашина, трули и нестае. Али
душу очекуе неизмениви праведни суд Божи.

Док човек несмотрено живи, он се бои смртнога часа; ако се ош за живота
приближи Богу, онда се плаши еговог Суда; али код савршениих, убав ихова
према Богу гаси и први и други страх (Исак Сирин)

Страх пред смру е природна особина код нас уди. Дрхтае пред смру и
страх при помисли на у, знак е неокааних грехова. Као што се сребро од цинка
разликуе, иако суедно с другим слични, тако се разликууе и природан страх пред
смру од неприродног. Поуздан знак да човек мисли на смрт, реима и потпуно од
рицае сопсвене вое.

Страх од смрти покрее на ревност ка срдачном покаау, созрецае и
молитви. Он помаже уздржау кое гаси страсти. Ко прави страх од смрти

41
достигне, не може никад више да греши. Немо да дизволиш себи заваравае и не
замиша да еш мои да надокнадиш изгубено време у животу. Оно е
непоновиво. Немогуе е данаши дан провести сав у врлини, ако се не мисли да
е он последи у животу (ован Лествичник). Живи тако као да ти е данаши дан
последи, и ти не дае нее грешити (Св. Антоние). .... Иде час у кои е сви кои
су у гробовима чути глас Сина Божиега. И изии е кои су чинили добро у
васкрсее живота, а кои су чинили зло у васкрсее суда.(ов.5, 38-29)

Поставим прред нашу свест Други долазак Христов, све оно што Господ о
тим догааима у своме еванеу говори: Као што муа излази са истока и
показуе се до запада, тако е бити долазак Сина човечиега... Сунце и месец е сво
са изгубити, и звиезде с неба пасти и силе небеске покренути се... Тада е се
показадти на небу (Крст)... и угледае Сина човечиега где иде на облацима са
силом и славом великом... Пред им е бити сабрани сви уди, и он е их едне од
других ратдвоити... и реи е онима са егове десне сстране: доите овамо ви
благословени Оца мога, наследите Царство кое вам е припремено од почетка
света... Онда е говорити оним са егове леве стране: идите од мене, ви проклети у
вечни ога припремен сатани и говим слугама. И они е ии у вечну муку, а
праведници у живот вечни...(Ср. Мт. 25, 31-46)

Шта е страшние него ова претеи одговор упуен за нас непокаане
грешнике кое праведни суд Божи ради нашег непокааа упууе у вечну таму
и све ене муке...? Како емо уздрхтати, кад се киге савести отворе и све наше
скривене мисли и жее, наше речи и дела се обелодане? Како емо се оправдати
кад нас истина изобличи, а ми стоимо пред неумитним праведним судом Божим?

Треба у нашо свести ове мисли да продубуемо, и да се чак и против вое
нашега срца у их уносимо час смрти и суда се ближи, душо. Ти еш одговор да
даш, како да се оправдаш? Твоа сопствена дела стое пред тобом и оптужуу те.
Докле еш зло да чиниш и у леости да тавориш? Остави се тога док е ош време.
Потруди се у добру и обрати се Господу срдачним покааем, како би ти све твое
свесне и несвесне грехе опростио. Да те кроз самопознае и исповедае греха
твоих очисти и да те еговом снагом испуни. Уздрхти, душо, савешу своом
осуена, пока се искрено штоп си свеволеег Бога криз свое преступе увредила, и
моли га скрушено да ти опрости (Нил Сорски).

Таква осеаа распламсавау свом снагом срдачну молитву. Суочена са
смру и неизбежним Судом, душа се моли тако као да се по први пут моли:

ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖИ,
ПОМИЛУ МЕ!

2. САМОПОЗНАЕ И ПОКААЕ
(враае истини)

Човек треба по истини да говори и да дела.
Он треба да у себи сведочи плодове благодати,
као и дество греха.(Макарие Велики)

42

Исусова молитва почива на мукотрпном самопознау пред Богом. То е
сасвим природно ер покаае срца лежи у основи целог нашег хришанског
живота. Покаае срца е прва заповест Новог Завета, егова прва врлина коа нас
води свим другим врлинама. ован Крстите као Христов Претеча зове на покаае
и обраае истини. Христос, учовеку оваплоена Реч, почие свое дело спасеа
са позивом на покаае и обраае срца: Покате се, ер се приближи Царство
небеско (Мате, 4,17). Потом тек, у Беседи на гори, у Блаженствима; Христос
открива законе тога Небеског царства.

Почетак срдачног покааа потиче од страха Божег. Он производи пажу
(будност), она води унутрашем миру, мир раа савест; а савест чини да душа
гледа као у огледалу бистре мирне воде, сву своу ругобу (монах Бонифицие).
Кад сунчани зрак продре криз пукотину у одау, он све осветли, чак и нефиниу
прашину у ваздуху; исто кад страх Божи продре у срце, он показуе све наше
грехе. Кад се утвоо души роди право покаае срца, кад те захвате право смирее
и унутраша потрешеност духа, теби е немогуе а и непотребно да користиш
многе речи. Унутрашо сабраности, окренут свом пажом на твое тешко стае,
ти запомажеш пред Господом само речима: Господе, Исусе Христе помилу
ме(Тихон Воронешки).


а. Подвижничко самопознае

Подвижничко самопознае води ка новорееу
духа( Исак Сирин)



Исусовом молитвом ти сам молиш Бога да се у тебе усели. Буди свестан шта
то значи. Начистии, Дух Свети, треба да ти се приближи . Ко за та прием моли,
мора претходно свое срце достоно да очисти. То се постиже кроз узрастауе
самопознае кое , праено дубоким покааем, испуава срце и ослобаа га од
сваке нечистое. У томе помаже Исусова молитва. Пред почетак те молитве обрати
се Богу за право самопознае твога унутрашег сиромаштва, твое духовне немои
и твое потпуне слабости да сопственим силама останеш у добру. Моли Га да ти
кроз такво самопознае подари скрушено, пуно умилее срца, а истовремено и
свест о томе колико ти е неопходна егова неограничена помо. Пут ка
савршенству есте пут самопознаа: да си слеп, глув, просачки сиримашан и го.
Такво осеае бола тбог свое сопоствене недовоности, сигурни е посредник
унутраше измене. Ко ега избегава, напушта самим тим и пут савршенства.
Самопознае треба да расте и сазрева. У човеку остои природно знае кое
разлиуе добро од зла.ега е Бого даровао сваком удском биу. Ко то не
поседуе, пада на ниво животие. Самопзнае е природни израз наше савести, у
сазнавау и признавау сопствене недовоности. У сопствено светллости наше
пале природе, ми запажамо само мае, нарочито грубе и опипиве грешке. Али
постои едно духовно знае, кое се задобиа снагом нашег молитвеног труда. Тек
у светлости Христових заповести ми почиемо код себе да запажамо масу
недостатака. Нама се отварау како општа греховност удсдке пририде, тако и
наша сопствена. Такав поглед, сходно природи ствари, продубуе покаае срца, а

43
то опет очишава око душе за све дубе саопознае и дау промену ума. Истинио
покаае срца води надубем смиреу и потрешености духа: душа упууе сву
своу пажу на свое тешко стае и почие да се обраа Богу: Господе Исусе
Христе, Сине Божи, помилу ме.

Духовно самознае кое се одиграва пред лицем Божиим открива оно што
е у нама дотле било скривено. То подвиничко самопознае кое прати Исусову
молитву,едино е дествууе оруе против свих застраиваа на унутраше
путу. Оно отвара очи и помаже да асно угледамо састав наше душе. Свети Оци
пружау овде едну речиту слику: Савест човека кои живи споашим животом,
слична е мутн види на чием дну гамижу црви змие и крикодили злобе.
Непросветен човек ништа од тога не примеуе, ер му мутна вода заклаа асан
вид. Тако он живи безбрижно, држи за себе да е добар а осууе друге. Док савест
просветеног човека сличи бистро води: у сунчано светлости Боже милости,
свака трунка бива уочива, и та трунка боли снажно ер раздваа од Бога. Право
самопознае прожето покааем, прати сваку правумолитву. Оно само, у стау е
да очисти душу и да е, уз Божу помо, припреми за обиталиште Дуга. Оно е да
расте и да те до те мере испуни, да е ти твое неке предности да изгледау потпно
небиним. Пкано неограничено самопознае лечи од сваког погрешног корака, од
преваре, искушеа и сваког другог нездравог, лажног осеаа. Без самопознаа не
може се нико да очисти од своих грехова и страсти, своих предрасуда, грешки и
слабости. Чак и навиши подвиг без ега не доводи у чистоу.

Право потресно самопознае, едина е жртва коу Бог прима од палог
човековог духа. Мир са Богом кои е криз нашу грехом оптереену савест био
помуен, може понова да се успостави само криз наше мукотрпно самопознае.
Кад нашу савест ништа не терети, кад нас наше срце ни за шта не осууе, ми
прилазимо Богу са миром и слободно (1 ов.3,21) Ипак ми нисмо никад без
искушеа, и стога потребуемо непрестану скрушеност срца за одржавае наше
чистоте. Искрена скрушеност срца исзводи савест из понора греха, из пакла
пакости и диноси мир са Богом. Али за то е потрено несебично и неограничено
самопознае кое залази у све поединости душевог живота. Овде спада
испитивае мисли и осеае, сазнае унутраших искушеа и нечистих покрета,
пуна свест о скривеном невааству, о слабости и неодговорности без да се ти
пред собом и намае извиаваш. Свако тако самопознае помаже сигурном
непредовау. ЗагвауБогу за то.

Само Дух Свети може да дауе право самопознае. Без ега ни
напаметнии човек не може себе довоно да позна нити свое душевно стае да
увиди. Ако е Дух у срцу настаен,Он ти показуе твоу унутрашу сиромаштину,
твоу удаеност од Бога и твоу равнодушност према удима. Ти уочаваш твое
користоубе код твоих привидно несебичних подухвата; грубо самоубе чак и
тамо где га никад ниси претпоставаао. Кратко, Дух Свети показуе сваку ствар у
ено право светлости. Из такве едне самопознае раа се дубоко унутраше
смирее...Човек почие да искрено сматра себе за нагорег од свих уди, престае
да гради на собсвеним мочима и врлинама, и окрее се богу. Такво смирее
производи дубоко покаае кое чисти твое срце. У то очишено срце настауе се
Дух Свети и учи право молитви негуе пдвижничко самопознае и покаае,

44
добиа у руке силно оруже: он побеуе самоубе од кога нам, ради молитвених
плодова, прети опасност, и тако се избаегава свака штета.



б. Скрушеност срца и покаае

Право покаае е дете светлог поуздаа у
Неизмерну милост Божу коа превазилази
Све наше недуге.(о. Дороте)



Скрушеност срца води одлучно из мени: з савашивау зл вое,
самоодрицау, избегавау злаи показивау ватре не ревности у чиеу добра.
Свуда е потребан напор вое. Био сисе навикао на нешто раво, сад се од тога
одврааш; Некад си вреао Господа, сад се поставаш у ватру Суда. Поканик
доживуе болове породие и у своме се срцу дотиче паклених мука. Бог нам е
дао многоболног духа покааа, да продре измеу наше душе и духа, измешу ума и
удова, да разори старог огреховвеног човека и да постави теме за новог (евр.
4,12). У ономе кои е испуен покаем, влада час страх час бол, час лака нада и
утеха; страх напуштености смеуе се са осеаем повереа у милост Божу, и
поканик се доводи у стае умируег кои ипак са повереем гледа у нови живот.
То е свеболно али истовремено и лековито, а неизбежно е, тако д анико без овог
теснаца покааа не долази до унутрашег очишеа. Греху се одлучно одупире
само онда, ако се он омрзи; а он се мрзи тек онда, кад се силна несреа греха
искуси свом снагом у наболнием самопознау.

Под утицаем благодати на срце грешника, ова се буди од грехопада,
сазнае своу поквареност, осеа опасност свога стаа, испуава се страхом, осеа
опасност свога стаа, испуава се страхом, и почие да се брине о свом спасеу.
При том мисост Божа да он доживи сво ништавило и нискост онога чему се био
подао, - али, истовремено егово срце долази у додир са едним божанским
поретком. Покаае е истовремено и уговор са Богом о промени живота. Оно
производи смирее, потстиче самоосуду и показуе бригу за сво унутари живот,
кои сад постае слободан од сваке друге бриге. Покаае чисти савест кроз добре
поступке кои се сад, свему лошем што се рание чинило, почиу да супроставау.
Поканичко расположее добровоно подноси сав бол; оно себе сматра заслужним
свих унутраших и споашних страдаа, чак ош веих. Оно такое дае повода и
потстицаа да се тело ограничава. Свепокано расположее испуава грешника
дубоким смиреем пред Богом, и покрее га да свакоднево све грехове пред им
исповеда. Поканик самог себе оплакуе и не налази времена да на друге гледа или
да их осууе. Свакако, прво покаае дете е светог поуздаа у несравиво
милосре Боже, кое све наше преступе далеко превазилази, ему е свака
малодошност страна.

То е нешто сасвим друго него оно мрачно осеае кривице кое аво у нама
буди, како би нас стровалио у опаае. Пре чиеа греха та искушач буди нашу
пожуду и приказуе грех безазленим а Бога снисходивим, док у грех паднемо. А
тад открива сву првалиу овог греха, испуава нас страхом пред Богом као не

45
милосрдним судиом света, прети вечним проклетством, завиа у очаае и гони на
самоубиство (Ава Дороте, - упореди са удом Искариотским).

Дух покааа пружа човеку, кои се налази у понору греха, своу мону руку
и извлачига. Ради покааа Бог поклаа опрошта грехова и приступ Себи.
Срдачно каае производи у срцу блажена осеаа, и човек кои доспе у ово стае,
ступа у заедницу са Богом и еговим Духом.

Уз то долази и присуство Боже и живо сеа на смрт и Страшни суд. Кроз
то узраста наинтимние срдачно покаае а душа се испуава топлим гануем.
Постепено душу прожима едан нов осеа неки танани страх Божи. Та страх е
дар Дух Светога. Под еговим деством топе се све страсти.

Зато се у срдачном покаау несебично, искрено и простомолимо, у нади на
Бога, упуно преданости егово вои, у поуздау на мудрост, доброту и свемо
те вое. При том се не треба ослаати на никаква помона техничка средства, нити
на количину молитава, да не бисмо пали у заблуду и ослонили се на себе саме или
нешто споаше, и тако у нашо гордости изгубили поуздаеу Бога. Да не
тражимо ни задовоство ни духовна тиеа: ми смо грешници, недостони
духовних задовостава и виеа, ош уз то ми смо неспособни да их прихватимо.
Наше е само дау у паживо молитви управимо наш ум на себе да би открили
наше слаобости. Тада ступамо као слепи, хрими и неми, губави и у духу поседнути,
пред нашег Господа и из сиромаштва нашега духа дозивамо ега: Господе, Исусе
Христе, смилу нам се!(Игатие Буанчанинов)


в. Опрошта и поновно седиее с Богом

Чим човек позна свое грехове, покае се и одлучи да се од их удаи Бог
га прима. Да би се срце сединило с Богом, ови су поступци неопходни. Бог дае
опрошта грехова кроз тану исповести, а облачее у силу, обед седиеа пружа
Он у причешу.
Прича о заблуделом сину дае нам прилику да та стаа доживимо: Он е дошао
себи, решио се да остави сво грешни живот, подигао се , отишао оцу и покаао се:
а сам згрешио... А отац га е обукао у одело (оправдае и праштае) и спремио
му обед (причеше) Теофан Затворник).

Ти идеш, изранавен озго додоле, искомадан од главе допете, и врааш се,
помоу милости, назад: са свима читавим уздовима, ак и здрав, од свих грехова
ослобоен. Шта се при томе дешава, зна сваки она кои се искрено исповеда:
Струе милости изливау се од главе у срце и испуавау га радошу. То не долази
од уди, ни од онога кои се исповеда нити ос исповедника. То е тана Зтешитеа
и лекара...Милост коа е досад деловала споа, речима: опраштам и разрешуем
ступа у унутрашост, стапа се у единство са удским духом и испуавца га
ватреном ревношу.

убав очева даруе, што нада блуднога сина никад ние очекивала. Шта е
требало да грешник преко свепраштаа очекуе? Ипак, он бива обучен у одело
крепости и позван на Тану вечеру као на битни предуслов поновног седиеа с
Богом: човек е понова роен, сад е потрено одговарауе ело, да би започео нови
живот. Ово ело су Тело и Крв Господи. Ти примаш причест за оснажее и

46
ожевавае твога унутрашег човека. Са причешем ти носиш Христу у себи
(ован Кронштански)

3. О ЖИВОТУ У ВОИ БОЖО

Живот у вои Божо е едини пут, уз
Помо Божустарог човека греха да
свучемо и да се у новог човека духа,
обучемо.(Игатие Бранчанинов)



Христове заповести су Блаженства. Он не ограничава слободу своих
ученика, али их упууе на блаженство кои сви траже, и показуу пут ка ему.
Обеана е велика благодат, али су велики и трудови и напори, да се она постигне:
Ко мое заповести држи та остае у моо убави. Ако хое ко за мном да иде,
нека се одрече себе, узме крст сво и за мном иде(Мат. 16,24). Али навише их у
своо неразборитости мисле погрешно, да могу сладити своо самовои, па ипак
да задобиу вечни живот, ова навиши дар.

Дароване заповести Христове криу у себи божанску животворну снагу, коа
нас чисти, обнава, повраа у стае од пре грехопада. Почни само да живиш по
еванеу, и ти еш у срцу твоме сазнати, увериеш се, како ти е благодат Божиа
постала блиска. Управа све свое мисли, осеаа, речи и дела по Христовим
заповестима, и ти еш сазнати и искусити утица благодати Боже, окусиеш
непропадиво блаженство, почееш да волиш Бога у истини и поседоваеш
самоедну жеу, да Га сасвим у себи носиш. Биз ега осеаш себе изгубеним и
стога целим срцем и из пуног убееа узвикуеш к ему:

ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУ МЕ!



Буди вазда на опрезу, и пребива увек и срцем и разумом у вои Христово,
у еговим животворним заповестима. Само е тако облагодаена сила молитве
постати у теби делотворна. Срце кое ние усаглашено за повестима еванеа, не
остава простор за праву молитву. Држае заповести служи молитви, као уе
кандилу: без уа оно не може да гори и гаси се. Молитва ти помаже да пребиваш
пред лицем Божим да упознаш егову воу, да измолиш егову помо, а
испуавае егове вое припрема душу за сасуд Духа Светога.

Пуноа нашег животног дела почива у томе, да увек, при свему, што
почиено и чинимо, да пребивамо душом и телом, мишу, речу и делом, и из све
снаге увои Божо, са Богом и у Богу. Нама и при пада право: да целим умоми
свим осеаем слуимо правом, живом Богу и егово истини, и да сходно
егово вои, испуавамо егове свете заповести (Нил Сорски).

Само она зида на стени, кои своу воу и свое мишее одбаци, и
принуди себе да у пуно тачности схвати и доследно врши заповести Христове: да

47
живи по примеру, науци и завету нашег Господа. Почетак спасеа у томе почива,
да свое сопствено хтее и мишее оставимо и Боже хтее и мишее следимо;
тада на целом свету нема те ствари, места или подухвата кои би нас у томе могли
да смету (Петар Дамаскин).


а. О вршеу заповести

Воу Божу треба чинити свом ревно-
Шу, хтети целим срцем, тежити о
свим жаром. е у испуеу егове во-
е почива сва наша снага, радост и
блаженство. (ован Кронштатски)



Може ли човек да испуни заповести? Свако е за то способан ко има
добрувоу и поверава се помои Божо. Свакоме стои на воу да у своме
изопаченом стау остане, или пак да се бори за унутраши преокрет. Свака врлина
око кое се свестрано труди и моли, пада у део оном екои е тражи: Сваки кои
тражи, налази, и сваки кои моли добиа(Мат.6,6).

Одреди себикао едини животни смисао, да у свему извршуеш воу Божу,
у великом, и у малом, и труди се да чиниш само оно, што е Богу угодно. еванее
чита што чеше можеш, испиту воу Божу и не остава незапаженим ни
намае упутство нитина изглед неважну заповест. Кад почнеш у малом да
испуаваш заповести, онда еш их испуавати у и у великом. Мало увек води ка
великом. Потруди се бар само едан дан да проведеш по Божим заповестима, и ти
еш у своме срцу искусити колико то добро чини (Теофан Затворник).

Бо се Бога и држи егове заповести у мисли као и у делу. Ако примораш
себе да их испуаваш у духу, онда еш их постепено испуавати и на делу. ер:
ако човек у своме срцу не испуни воу Божу и егове заповести, онда их он ни у
споашем животу не може да испуни. Оци су знали да е лако испунити све
споаше врлине, ако се оне претходно унутраостваре, и зато су усмерили сву
ревност на унутару будност (Симеон Нови Богослов).

Чини свое дело не само кад ти то хоеш, ве пре свега тада, кад нееш. То
важи за твое свакодневне обавезе исто као и за добра дела, медитациу и молитву.
Труди се у томе кроз зно свога лица, обрау ревносно подарени ти талант
Царство се Боже напором постиже, и ега е задобити само они кои се труде.

б. О вежбау у врлинама

Не заборави никад, да сама молитва за себе ние савршена, него у заедници
са свима врлинама кое као органи душе сачиавау наш духовни организам. Тек
кад су оне до извесног степена развиене, онда ми можемо да живимо у заедници с
Духом Светим. У оно мери у коо их у себи развиаш, унапреуе се и твоа
молитва. Без врлина молитва не доноси плода. Заповести еванеа ти показуу
пут. Ние довоно чинити добро само споа; много е важние унутраша чистота

48
срца. Шта теби користи ако сву своу имовину поклониш, ако постиш и ако се
молиш, док твое срце остае пуно пакости? Нас не чисти само уздржавае од зла,
него пре свега искореивае свих унутраших покрета и ихово замеивае
добрим.
Ко се труди око Исусове молитве, нека се истовремено потруди и за
смирее, убав, благост, стрпее и ссве хришанске врлине. Само оне
обезбеуу у нама станиште Духу Светоме (Макарие Велики).
Ако желиш да будеш приемник дарова Духа Светога онда се понаша овако:
Веру чврсто у Бога, следи у потпуности егово вои, пребива у молитви и нади
да Он твоу молитву услишава и да е ти увек помагати.
Затим, приморава себе на свако добро, на све егове заповести, и онада кад
за то ни намаег расположеа немаш. Приморава себе на смирее према свим
удима држи себе за намаег и не тражи ни части ни награде.
Оно што е со за ело, то е смирее за врлину. Учиена дела не отварау
закучану капиу срца код ближег, него скрушено срце, у смиреу ака душа коа
кроз смирее побеуе све страсти. А смирее се не задобиа кроз смирене мисли,
него кроз вону послушност, у приликама кое понижавауе делуу (Теофан
Затворник). Молитва захтева, пре свега, смирее кое се стиче у труду око
извршаваа заповести при суочеу са своом недостоношу. едино се оружем
смиреа могу да победе горди аволи, кои су пред смиреем сасвим немони
(Макарие Оптински).
Стрпее у теби не може да се утрврди све док не задобиеш дубок осеа
да све што ти се деси, по вои Божо ти се дешава...На та начин се код тебе
успостава смирее и сиромаштво духа, а сва твоа узнемиреност нестае.
Принуава себе према снази, на благост, иако се твое срце томе противи;
на убзност, доброту, састрадае, благонаклоност. При том држи пред очима
живот Исуса Христа и следу еговом примеру.
Труди се пре свега да задобиеш убав, ер она обухвата све остале врлине.
Она е истовремено навиша заповест: Воли Бога целим срцем макар тако као што
свое родитее и добротворе волиш, - и бро у твоме срцу сва егова
доброчинства; онда воли сваког човека, као себе самог, што значи: осеа са им
као што сам са собом осеаш, и не чини му ништа лоше; жели му што сам себи
желиш, чини му што сам себи чиниш, или му бар не чини оно што сам себи не би
чинио, - и ти еш искусити какав е мир и блаженство да испууу твое срце: Ко
стои у убави, у Богу стои, и Бог у ему стои (ов.4,16).
У духовно убави према Богу и ближима почива наше спасее. У ономе
што без убави чинимо, Христос у ему нема места да своу главу склони. убав
се познае у извршавау заповести. (Св.ован Златоуст).
убав испуава цео закон. Воли свога бли+ега као себе самога; ер волиш
ли ега, волиш и себе, - мрзиш ли ега, штетиш пре свега твоо сопствено души.
То е искуство! О мудре, животодавне заповести Боже! Како е добро вас
испуавати;као е лак терет Христових заповести. Творчева свемудрост, свемо и
бескрана доброта су спремни да се у тебе излиу, чим ти егову заповест: убав
према Богу и ближима почнеш да следиш ( Св. ован Кронштатски). Господ
говори:

49
Ко мое заповести прима и их извршава, он ме у истини воли. А ко мене
воли, тога е мо Отац да воли, и а у да га волим, и ему у да се открием. Ко
мене воли он е држати моу реч, и ми емо к ему дои и код ега се настанити.
Али ко мене не воли, та не држи мое заповести (ован, 14, 21-24). Ко мое
заповести испуава, он остае у моо убави. У следовау заповестима ми
бивамо са Христом еднога духа. Ко хое кроз Исусову молитву да измоли
заедницу са БОгом и благодат Духа Светога нека целим срцем тражи да живи по
вои егово. Ми нисмо у могуности да воу Божу следимо сопственом снагом.
Он сам говори: а сам пут, истина и живот. Без мене не можете ништа чинити.

ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖИ,
ПОМИЛУ МЕ.






Прими ме у своу биетворну благодат. Ако е Он у нама, онда не постои
ствар коу ми не можемо да испунимо:Кои буде умени и а у ему, родие плод
многи (ов.15,5).

V. ИСКУШЕА И ЗАБЛУДЕ

1.КОИ ДУХ ВЛАДА У ТЕБИ?

Разлику у себи Духа животодавног од
Духа, душегубног, убилачког.
(Св. Серафим Саровски)

За напредак у духовном животу е набитние устроство душе. ер у свему
се о едном ради: да се наша унутраша природа преобрази. Стога е неопходно да
се душевни покрети контролишу, те да се зна коа су стаа за молитву повоа; а
коа о сметау. Код човека делуу две снаге у супротним правцима: животодавна
снага добра и смртоносна снага зла. Душа е ихово боиште. Ове две снаге се могу
према одрееним своим особинама да препознау:
Ако су у твоо души добре мисли, - ако твое срце осеа мир и радост, кад
ти е лако и угодно, онда е у теби добри Свети Дух, дух врлине, духовне слободе и
великодушности, мира и радости(Св. ован Кронштатски). Добри дух чини
скромним, мирним и добродушним. Он говори са тобом о истини, чистоти,
смиреу, искреноссти, миру и свим добрим делима и врлинама. Ако е све то у
твоме срцу, онда е весник истине очигледно у теби.
Ако се, насупрот, поаве мрачне мисли изли покрети срца, и ти си стешен,
лако западаш у србу, онда е извесно да е искушивач у теби. Онда теби у
стешености срца и пометеноститешко пада да срцем Бога призовеш, пошто
неприате везуе душу. Зли дух те чини човеком тврда срца, жучним и
неразумним (Св. Серафим Саровски). Он помрачуе савест, стврдава срце и

50
испуава га самодопадивом опсеном. Он разара твоу унутрашу сабраност кроз
бескорисне маштарие, баца те у буицу разедауих осеаа, раава те кроз
пожуде и везуе кроз страсти. Он испуава дрскошу, самооправдаем и
тврдоглавошу. Он те гони са едног посла на други, кои изглдау добри, али не у
право време и не на правом месту, нити се у право мери изводе. Тиме он узбууу
душу. Он пушта да се увуку мале грешке кое изгледау с почетка сасвим безазлене.
Ако се падне у ове, онда он заводи у друге грешке кое се за такве сматрау, али те
он оправдава тиме да се оне тобож повремено дешавау, и да се под нарочитим
околностима дозвоене. Ко и у ове падне, та се предао злу. ер аво нее престати
да сам од себе у истом правцу непрестано делуе (Св. Теофан Затворник).
Ако се човек одвои од Бога, он губи и Богом даровану снагу. Он немо+е
више да изае на кра са своим душеним покретима, са своим телом, са
споашим догааима и утицаима. Он тад упада у многопословност и у свое
пожуде, живи сасвим у споашности и заборава на Бога.
По овим знацима се сазнае кад е Дух Божи а кад е искушивач у човеку.

2. О СТРАСТИМА

Поророци су бремена душе. (ован Лествичник)

Исусова молитва има особину да открие у срцу угездене страсти,да
разоткрие ропство у коем нас кушач држи. Зато не буди малодушан, нити се да
збунити кад се страсти твое пале природе подигну, или их не нависник у теби
распали. Ти си дужан да их држиш на оку и да се против их бориш (Игатие
Бранчанинов).
У помислима, у осеано нашо и воно природи, дествуу страсти
уносеи немир у нашу душу; оне долазе од нашег самоуба. Она ко нема у виду
духовне законе, не брине се за тои предае се страстима безпомоно. Свака страст
коу човек одлучно не одбие, он е воли, а она га побеуе (Преп. Макарие
Египатски)еднога везуе претерано старае за егово тело или нагон за посед и
добит; другога окива чулна убав за место похоте; неки падау у сету, арост;
самовоу или славоубе. Свака страс коу човек храни, везуе га гвозденим
ланцима, вуче га к земи и недозвоава му да развиа свое унутраше снаге.
Суштина порока е да су они бремена душе. Страсти нас ометау да живимо у духу,
помрачуу нас и отежавау молитву.
Корен свих порока е себичност - та дадиа свих страсти (Преп. Григорие
Синаит). Из саможивости раау се три главна порока: сладостраше, среброубе
и гордост,а из их се изнедравау сви даи пороци у телу души и духу (Рим. 7,
23).
Седам водеих страсти муче човека: похлепа за телесном угодношу,
чулност, грамзивост, брига и потиштеност, бес, частоубе и гордост. Оне
прожимау целу удску пририду.
У телу влада похлепа за угодношу. Неумерена брига за тело води у
прекомерно уздршавае од напора, размаженост и задовоавае чулних пожуда.

51
На то подлози узраста сладостраше: леност, немарност, прождривост, пианство
као и необуздана чулност.
У троичности душе: у мисли, осеау и вои - подижу се недуховни
покрети: у области мисли влада дух противеа, зидае само на сопственом
разуму, сума и ситничарска критика, надменост и самоуверее.
У области осеаа: саможива радост и страх, као и душеубилачке страсти:
гнев, завист, мржа, злоба и освета, частоубе, самохвалисае, презирае и
осуивае других, узруаност помраченост и очаае.
У области вое: самовоа, непослушност, самопоуздае и вастоубе,
незахвалност, тежа за зарадом и грамзивост.
Гордост е духовна страст. Она е извор свега злог, праизвор и врхунац сваке
страсти. Гордост е порицае Бога и супроставае ему. Она е проналазак
авола, нечовечан судиа и немилосрдан осуивач, извор гева и раздраживости
(преп. ован Лествичник). Горди претпостава свое схватае, осеае и хтее
свему другом, става свое а наместо Боже и служи само себи самом.
И у духовном пробуеном човеку устау страсни покрети кои се
супроставау еговом новом духовном животу. Место унутраше сабраности и
врааа у себе, човек напушта своу унутрашост и губи се у споем. При том е
опасно ако се губеем унутраше сабраности падне и свест, ер тад падаи сва
животна активност. Губеем свести о духовном свету пада се у заборав, и -
духовно пропада. Место страха Божег и осеаса унутраше зависности од ега,
настае немае страха, заборав Бога и равнодушност у односу на све духовно, -
неосефтивост и окамееност срца; место покааа настае самооправдавае;
место ревности - хлаее и млакост; место предаваа вои Божо - самовоа.
Мноштво е греха кои се свакога тренутка подижу у нама самима против
нашег духовног живота, спремни да га угасе. Ако едан од тих грехова нападне
свест и слободу, то извор нашег духовног живота, почие да осиромашуе или
пресушуе.
Сви ови душегубни покрети настау стално кроз свое произвоаче: ова
свет и демоне. Ова свет у совим носиоцима, навикама и делау, претстава
свет отеловних пожуда. Он привлачи себи свакога помоу одговарауих страсти.
Уз то та свет заводи кроз опште прихваеност, или застрашуе кроз осеа езиве
усамености или општег презира оних кои га не прихватау.
Демони, ти потстрекачи сваког порока, распауу све страсти у души и
телу. У области греха они непосредно производе: богохуее, суму и
неверовае; незаситиву чулност, смртоносно трану мржу, разноврсну прелест и
очае (Св. Теофан Затворник). Мало ко зна да е правиузрок свим пороцима и
страстима - Нечастиви. Као миосаона снага и пород сатане, грех делуе у таности
кроз удски разум, и бори се против човека кроз мисли кое он држи за свое
сопствене. Грех обузима срце кроз претставе и земаске жее и испуава их
тамом незнаа, заборава и обмане. Искушеа ненависника помрачуу човеков ум
за Бога и скреу га ка пороку и страстима. Тиме срце бива успаено и за билошта
везано. На крау жеа и воа следуу похоти и порок бива извршен (преп.Макарие
Египатски).

52
Зато е за молитвени живот неопходно потребно познавае поединачних
искушеа као и своих сопствених душевних покрета, и контролисае бриживо
свих споаших утицаа.
Живи у Богу и ништа ему не претпостава - то е ци. Ако е душа са
свим своим снагама и осеаима окренута Богу, онда е она светла, приатна, пуна
мира. Уоно мери, у коо се осеаа и пажа од Бога окрену, душа бива тамниа.
у више помрачуе занетот осеаима него саме мисли,ош више трана
страствена везаност, а навише е помрачуе греховно дело. (Макрие Египатски).

3.
О ИСКУШЕУ

(по Теофану Затворнику)

Човкек умире за Бога и живи сам себи.
(Макарие Египатски)

Од Бога одвоен, човек посматра себе као сврху самом себи. То се дешава
ве због тога што отпад од Бога, Кои е пуноа, сувава човека у егову сопствену
празнину, у бездан, и испуава га неодрееом и ненаситом жеу. Ова га же гони
да целога свог живота лута за лажним вредностима кое везуу егово срце и сву
егову пажу.
Празнина ума, ер е единог Постоеег заборавио - пораа радозанлост,
тежу за многим знаем, обавештаваем и испитиваима. Неиспуена воа коа
е поседовае. единога изгубила, распауе броне пожуде, похлепу, нагон за
богатсвом и мои, да би се све по вои имало.
Пустош срца - кое е изгубило уживае Свеединог, - пораа сладостраше,
же за разноразним уживаима и стварима, да би се осеае задовоило. Место да
се брине о своме спасеу, човек живи у зачареном кругу многих брига и ефтиних
уживаа. Кроз много знае, похлепу и сладостраше, аво нас уплие у бескране
планове и ихова извоеа. Он има само едну бригу - да скрене срце, воу и
свест од Бога, и да их веже било за шта друго страсно и примамиво. Не само
неске страсти, него такое уметност, наука и техника, позиви друштвеност могу да
постану идолима кои нас држе у своо власти и не дозвоавау нам да доемо к
себи.
Стога е нужно да познаемо удску природу и ена стална искушеа, да би
им се супроставали. Та се искушеа управау према три водее силе удске
душе, тичу се мисаоне, жее и вое човекове природе.
Заблуделост ума су маштаа коа нас, пре свега , у време молитве расеавау
и спутавау. их прозрева будна пажа.
Искушее воне природе леже у нашим страстима кое одваау срце од
молитве и одвлаче г асобом . има насупрот делуе трезвеност.
Искушеа воне природе долазе из похота, саможивости и самовое. Она
се сузбиау смиреем и животом по вои Божо.
Ко немарно живи, подае се лако овим трима врстама искушеа коа
испуавау наш ум празним бригама и доконим или отровним помисдлима. Нарав
(жену природу) везуу расеаношу и чулношу, а воу потстичу на неукротиво
славоубе. Последице тога су хлаее срца и успаивае савести, или пак

53
заблуда и прелест. Све то води ка унутрашо празнини, меланхолии, и завршава
се често очааем. Сва искушеа надиру кроз помисли или тзв. маштаа, у
човекову свест, прерастау у страсти и траже да наше срце за себе вежу.

а. Кушае кроз маштаа
(По Теофану Затворнику.

Нечастиви е пуштен да искушава чове-
кову умну силу и да е дан и но узне-
мирава. Падне ли ум, онда пада све.
(Симеон Нови Богослов)

Учи се да разликуеш слободне помисли од наметивих маштаа. Помисао
стои близу речи. Мишее е природно делатност наштег ума коом се бавимо
слободно. Кроз разборито размишае ми се удубуемо у познае света и нашег
сопственог биа и решавамо питаа личног и друштвеног живота. То анимае
називамо умним радом. Он е такое природно своство наше душе као осеае и
хтее.
Нешто друго су невоне помисли или маштаа. Оне не зависе од наше
слободне вое; оне се поавуу нехотице у нашо свести као претставе, слика,
претпоставка, намера, жеа ссеае, итд. Учитеи духовног живота саветуу да их
одбиамо, сасвим свеедно дали су добре или раве, ер слободан човеков дух не
треба да буде поробен нехотичним, у егову свест убаченим помислима. На
жалост, ми смо навише робови заправо тих помисли. Оне се нашо свести силом
намеу, ометау асноу, чистоу, континуитет, снагу и плодност нашег ума и
отежавау нашу унутрашу сабраност кроз свакоаке безвредне, празне или
надражууе садржае (на пр. увредиве разговоре, чулне сусрете уличне утиске,
свакодневне бриге, неиспуее дужности и др.) Све се оне намеу силовито као из
неког света изобиа, и то у право тад кад човек хое да се моли. У срцу се ствара
немир, наслада или срба; молитва е ометена. Обава се по могуству брзо, тек да
би се извршила дужност, па да се тобоже, прее на нешто важние. Откуд то
долази? Због недостатка дисциплине и способности концентрацие да вежемо наш
ум за одреени садржа; потом због оне демонске силе коа на безброне начине
покушава да душу нашу запра, да е одвои од Светог Духа и да е сасвим потчини
своо власти.
При томе, сваки човек поседуе нарочито, ему своствено маштае или
помисли од коих страда и од коих не може да се ослободи своим сопственим
напорима. Навеи бро уди и не слуте да има таквих маштаа и ош мае знау
како се она сузбиау. Духовно искусни расветавау то и уче, да душевни живот
треба да се контролише наооштровидиом пажом. Свему томе и ти еш да се
научиш, ако си лу стау да прозреш самог себе. Пази насвое помисли кое долазе
и одлазе, намисли кое те нарочито смууу, на расположеее и стаа коа су у
теби трано, каа сатима и данима трау. Све е то предзнак онога што у теби живи.
Против тих наметиваца треба се борити.

54
Ту борбу олакшава ова околност: маштаа не долазе одедном, ве нас
полако и утолико мери узмимау под свое,колико им се ми подаемо. Она испитуе
какав е терен душе,и ако не наиу на одбоност, хватау нас у мреже потпуно. Ако
их код иховог првог наступа не одбиаемо по незнау или из нехата, то е борба
са има сваки пут бити све тежа.

б. О редоследу кушаа
(по Нилу Сорском)

Искушеа делуу кроз помисли по едном одрееном редоседлу: Прво у
нашо свести настае обична претстава едне мисли или предмета - подстица; ако
она буде прихваена, онда стуамо сом у однос, пристаемо на у, она нас везуе;
потом нас обузима и коначно заробава - као страст!
Први стадиум искушеа чини дакле подстица. Он се намее уму без наше
вое - кроз споне утиске или унутраше претставе (неки човек кога смо уче
срели; мисао коа искрсава; дошаптаваа да ово или оно радимо. Тако е кушач
Господу дошаптавао:... реци да камее ово хебови постану(Мат.4,3). Подстица
као такав не заслужуе ни хвалу ни замерку, ер он не зависи од нас самих. Ако га
одмах одбиемо, тиме е цело искушее завршено. Неко прихвата помисли и са
има ступа у однос, почие изближе да их посматра, држи их добровоно у
свести и са има се солидарише. Он пушта дакле едну однекуд долетелу помисао
да у егово унутрашости заузме место (на пр. човек е рекао нешто - помисао
допууе: то е он учинио сигурно у намери да увреди).
Ко се са помишу солидарише, почие да ужива у о, осеа е као своу и
спреман е да о следи; истовремено се повезуе са ом (на пр. преко ове увреде
а неу да преем, а у е троструко узвратити). И потом настае читава поплава
осветничких помисли.
Ко допусти да буде поробен, ега е прислно, невоно една одреена
помисао да превуче. Маштае узима насилно место у еговом срцу, постае са
им едно бие, држи се у ему и разара егово добро стае. Разум бива захваен
као олуом и поседнут надражууим мислима. Он више не налази асну мирноу.
Ово се дешава нарочито код велике запослености или некорисних разговора. Кад
поседнутост маштаима заузме у души место и постае еним карактером, тад се
доспева да последег степена поседнутости, до страсти. Страст, то е постоано
уживаеу страсним помислима кое су дуго у души угнездене, кое се кроз
саареа учвршуу и кроз навику постау нашом другом природом. У овакво
стае човек долази делом из непаже, а делом намерно - кад дозволи да буде
трано поробен. ега узруавау и стално узнемируу нечисте помисли кое он у
себи гаи, и не дау му мира. Кушач непрестано враа у сеае претставе
одреених уди или стварикое хране страст и гоне нас да их силно мрзимо или
желимо и тако постанемо ропски за их везани. Овако нечастиви зима човека под
свое и разгорева у ему ога кои нагриза и труе срце и рушилачки се испоава
према свету.

По закону узрочности - едан стадиум искушеа следуе другом. Било коа
претстава да доспе у душу, она везуе пажу, привлачи нас, препуштамо о се,
идемо за ом и - заборавауи наш главни задатак - дело нашег спасеа и

55
заедницу с Богом, начеше о подлежемо. Пре свега стога ер не познаемо сам
начин на кои нас маштаа гоне на страсти; не знамо начин на кои нас маштаа
гоне на страсти; не знамо да им се супроставимо (преп. Нил Сорски). Све док се
наш ум налази у глави, он е изложен непрестаном судару са маштаима. Као ро
комараца навауу помисли на ега и ометау егову унутрашу сабраност. Он
замиша да може из главе да руководи душом и да слади помислима. Незаштиено
срце иде тада своим сопственим путем и запада у бриге и страсти. Назад се ум
заборави и слади срцу као ачем од себе. Из овакве авантуре едва да ко изае као
победник. едино срдачно покаае може из таквог стаа да ослободи (Св. Теофан
Затворник)

Нека се помисао насилно намее нашо свести. Ако се наше самоубе са
ом сагласи, то се у нашо унутрашости пробуде страсна осеаа и жее. Дае
следи промишае да се жеа испуни; траже се подесна средства и доноси одлуку
да се она примене. Тиме е унутра ве све учиено. Чека се само прва прилика да
се жеа спроведе у дело: грех са свим еговим последицама бива извршен.
Благодат се повлачи и човек пада у руке нечастивога.

Док душа не потрхрауе страсти, она е аволу неприсупачна. Ако е она
светла, он не може чак не да е погледа. Али ако се са покретима страсти сагласи,
онда се она помрачуе и аво е тад види, продире у у и почие у о да дела.
Тама и немир су последице сваког греха, сваког порока.

Не пружа руку своо слабости. Приморава се на будност, говори Исусову
молитву и тражи духовну помо Она е дои.

в. Кушае кроз уди



Ако е аво у немогуности да те изнутра заведе, онда он почие да те мучи
споа преко оних уди кои су му се предали. Зато буди на ово страдае спреман
и очеку неприатности као госте.

Сад ти се приближавау похвале, сад укори клевете и тешкое сваке вресте.
Овде е важно прозрети ко изазива буру, и све мирно подноси: неприатество
против одреених уди обраа се у неприатество против Злога кои иза тих уди
стои и на зло их потстиче. Доу ли ствари кое те ожалосте или науте, онда се
обрати Богу и не дозволи Злом да ти прие. Не поели то за руком, онда бар ути
док не успеш да се савладаш. Говори тада мирно и убазно са другим; не чини им
никакве замесрке и не потсеа их на учиену ти неправду. Моли се само Богу да
се рави утисци у срцу изгладе што е могуе пре, бое данас него сутра. Онда си
ти чист пред Богом кои човека води корак по корак преко невоа кое очишавау.
Тешко е да без невоа победимо свое фарисеско самооправдае.

Снага коом се подносе искушеа, мера е твое унутраше зрелости. Кроз
у лако можеш да познаш на коо степеници зрелости стоиш. Ако те е ко
увредио и ти му то не забораваш целог свог живота, биду сигуран да ти
унтрашипут ниси уопште ни почео. Ако си био увреен па си ту повреду успео
тек после годину дана да изравнаш, значи да стоиш на нанижо степеници
унутрашег труда. Уколико дае напредуеш у духовном труду, утолико брже
можеш да прашташ нанесене увреде: после едног месеца, едне недее или едног
дана. А како се у оваквим случаевима односи Богом просветени? - Он гледа

56
стрелу увреде како лети према ему, и покрива се именом Божиим као оклопом.
Увреда се одбиа од ега и не остава ни намау огреботину. Ако си дотле
стигао, онада се можеш сматрати духовно узраслим удуховном животу.

Не губи никад наважние из вида: Бог допушта ово искушее; било ради
тога да те проба, било ради тога да твое духовне снаге сазру. Прим стога
искушее мирно и подноси га споконо, без мрже према твоим веачима. Мисли
на то: метал долази у топионицу да би се одвоио од шаке. Исто се и ти претапаш
да би доспео у вишу чистоту. Поднеси све чувауи унутраши мир и Божу убав,
призивауи Господа у помо да би се кушач од тебе удаио. ер он е пред Богом
немоан.


г.Искушее кроз Злога


Сви страсни покрети не би били тако страшни, када не би сваког тренутка
били изазвани од демона кои их производе. Ти извори свега злог утичу на
човекову страсну природу коа им е сродна, и они су прави узроци свих наших
застраиваа. Они проузрокуу страрно зло: помрачее свести и гогозаборав;
опсеивае, а пре свега горуу ватру чулних страсти или пак смртоносне мрже.
Све се то подиже на новог облагодаеног човека.

Ако аволу не успе помоу страсти и уди да искушава, онда он делуе кроз
своу сопственуличност и гради свакоаке вариве слике, делом страшне, делом
заводиве природе. Ако останеш чврст у противеу, онда се он привремено
повлачи и из далека посматра где му твое слабости праве нови приступ. Тада
изнова почие борба, све до смрти и иза ове.

4.
О ХЛАЕУ СРЦА

Не везу свое срце ни за шта сем за Бога
(Теофан Затворник)


Пребивае са Богом ние од нас зависно. Бог сам налази душу и дарива о бодрост
и унутрашу слободу. Ако се Бог од е удаи, то она постае празна и
осиромашена: Али да ега поврати назад не стои у ено снази. Бог се уклаа да
би душу испитивао, или пак да би е казнио за извесне ене унутраше грешке.
Ако е испитуе, онда се Он на ен зов брзо враа. Али ако се удаауе за казну,
онда Он остава да се дуго чека, све док душа свое грешке увиди, исповеди и
окае.

Неки пут наступа охлаее кад ссе душа у молитви, читау и
Богосозрецау много напреже те осети потребу за миром и прекидом свое
напорне делатности. То стае треба да се прихвати ер е оно пролазно. Захлаее
на дуже наступа само ако се непрестано у страстима живи и у греху упорно остае.

Охлаее е горко стае и пуно е опасности. егов извор чине очигледно
грехови или не истините мисли, рави осеаи и склоности. Пре свега охлауе се
срце, молитва пресуши кроз празнослове, презапосленост имногобрижност,

57
расеаност, саможивост и страсне покрете: кроз неумерено едее и пиее, кроз
чулност, кроз осуивае других,а пре свега - кроз гордост и самоувереност. Ко
свое грешке не примеуе, знак е да се налази у сатанском стау: аво не види и
не окаава свое грехе никад. Али човек се кае у смиреу и зато га Бог воли (монах
Антоние Оптински).

Испиту себе при сваком охлаеу, да ние твое срце за нешто страсно
везано, или да ниси подлегао самоувереу и мислиш да си нешто више од других.
Или да можда не тражеиш - у суетном самопоуздау - да сам кроз сопствена
средства постигнеш савршенство? - То су начеши узтоци охлаеа. Чим се
поверее у Бога макар и незнатно умаи, све крене наопако. Тада се Господ
повлачи назад и говори: остани са оним у шта се уздаш. Охлаеу наобичние
претходи било каква везаност срца. Чим се срце или ум за ма шта страсно вежу,
враае у себе е онемогуено. Тада е потребно да се сеце од дотичног обекта
одвои. ер свако страсно везивае за уде и ствари одваа од Бога.

Стога ревну за свое спасее и чува се настроже од охлаеа; оно почие
са заборавношу. Заборавау се доборочинства Божа и Он сам, заборава се
сопствено стае, заборава на опасност опстанка без Бога, заборава се и смрт;
цела се духовна област у нашем животу затвара, нестае. А кад е све заборавено,
онда ссе срце охлади и осеа за духовност пресуши. Услед тога се прво
запоставау духовне активности, а потом сасвим одбацуу. Пада су у
неосеаност, непажу и површност; заборава се Бог, смрт и Страшни суд и
служи се само своо сопствено пожуди. То е празан живот (Теофан Затворник).

5.
ЗАБЛУДЕ И ОПСЕНА

Узрок опсене е самоуверее
(ован Лествичник)

Сви се уди налазе у извесном стау опсене коа проистиче из иховог
самоувереа. Ми смо врло склони томе, ер свака самообмаан ласка нашем
осеау, частоубу и гордости.

Кушач се ослаа на ово стае самообмане, тражи да нас завара, усталасава
наше страси, распауе славоубе и похлепу и покушава да нас покрене на
задовоавае свега тога.

Опсена делуе прво нанаш разум; без противеа прихваена она изопачуе
ток мисли и покрете срца, узима целог човека под свое и распрострауе се на сву
нашу делатност.

Опсена прети свакоме кои се труди да стекне врлине, нарочито кад се ради
о навишо меу има - молитви. ер демон овде примеуе сваку лукавост
дабиухватио ревнитее у свое мреже. Опсени начеше падау у плен они
молитвеници кои у самоувереу жуде да постигну брзо више степене молитве.
Место да стое у смиреу пред Богом и да се труде у вршеу егових заповести
они употребом споне технике молитве стреме ка духовним доживаима..
Меутим, едино будна пажа, срдачно покаае и смирее, чине основу ици
молитве.


58

а. Шта угрожава молитву

Навише се бо - високог мишеа о са-
мом себи (Св. Теофан Затворник)

Застраеа код Исусове молитве зависе од тога, где се налази пажа. Ко само у
глави стои пред Богом не може да се сабере; он има стално да се бори против
налета мисли и страсних покрета. Ко пак у срцу пред им стои, налази се ван
опасности; али ош е сигурние ко у дубоком покаау срца тежи Богу и моли се за
заштиту од опсена.

Ти у молитви стоиш пред Богом - срцевидцем. Не дозволи себи никада да
Га искушаваш и да лакомислено, без страхопоштоваа, у суми или неверуо
радозналости обаваш Исусову молитву. Моли се са пажом, у страхопоштовау
и унутрашем напору, као изгубеник кои у животно опасности вапие за
спасеем - кои у животно опсности вапие за спасеем - кое само Бог може да
даруе.

Не ослаа се никад само на спона правила или технику молитве. Ко се
тиме задовоава да тачно испуни, потпада лако самозадовоству и охоли се -
подобно фарисеу - пред собом идругима. Али ти ме егова молитва губи сваку
вредност пред Богом.

Пази: правила и технике обаваа молитве су само нужне скеле, док се
зграда подиже измеу их у срцу. Обрати стога сву пажу на свое срце (Теофан
Затворник). Обава Исусову молитву у миру и смиреу. Стражи брижно над тим
и никад не ревну жустро и неумерено у вршеу срдачне молитве. Немогуе е и
опасно е, ако се духовна молитва хое да изнуди кроз пренапрезае телесно -
душевних сила.

у Бог поклаа у свое време - и то негордом телесно - душевном
ревниоцу,, ве духовном осеау надубег смиреа и срдачног покааа, а при
умерено, стално и мариво молитви (старац Агапие Валаамски). Ако се Исусова
молитва обава у смиреу, она се усеава у нас; али чим ум падне у
самоувереност, он остава молитву или пада у опсену. Искусни молитвеници
скреу пажу на опасне последице: зашто тражиш преуреено више стаа моливе,
зашто ревнуеш кроз споаши механизам дисаа да би задобио дество
благодати? Тиме само откриваш своу гордост коа те лиава свих правих плодова
молитве (Игатие Бранчанинов). Мало нам користе духовна уживаа без бола и
стррадаа. Обава своу молитву и пази пре свега на свое грешке и слабости кое
су тако многоброне као песак у мору, и страда због их. Само по мери твога
смиреа ближи се Божа милост (старац Макрие Оптински).

Из тога асно следи, да е крае опасан подухват пре времено тражити
стицае Боже благодати; то се противи реду саме молитве. Тако е исто надувено
и бесмислено за почетника, да користи помона средства коа искусни предвиау
за поодмакле на путу срдачноумне молитве.

Држи се молитвеног реда и напреду од степена до степена. Тако еш сам да
победиш свое страсти, ограничиеш узтица исушеа, и доспееш, у помо Боже
благодати, из стаа самообмане и неслободе у истину и слободу.


59
б. О заслепивау (опсени) ума

Опсена е оштеее човека кроз лаж.
(Игатие Бранчанинов)


Све врсте заслепеа (прелести) проистичу од погрешног коришеа ума.
ихов предуслов е гордост као само прелест нуди демону угодно боравиште, он
само додае свое опсенарство. Самообмана прети сваком гордеивцу кои
самоуверено тежи над чулном, трансцедетном деживау.

У молитви човек треба па+иво и трезвено да стражи над своим душевним
животом, да своу свест и слободу поклони Богу, и да стои пред им у покаау
срца. Све воне фантазие и снове треба оставити и све невоне помисли или
виеа коа се у свести подижу, треба строго одбиати. ер помисли и маштрарие
узнемиравау душу, распируу страсти и прау молитву. Виеа заводе незрелог
ка заблуди и опсени: пре свога обновеа кроз Духа Светога човек е нечист; у
таквом стау он е немоан да општи са чистим, светлим духовима (анелима). Он
се налази ош као заробеник у области тамних духова (авола); и може - уколико
до воеа доспе, - само их да види. Ако они примете да има вискоко мишее о
себи, онда му се приказуу у облику свети анела, чак и самог Господа и опсеуу
му душу (Игатие Бранчанинов). Стога духовни закон захтева да се пре
очишеа душе, све надчулно, трансцедентно строго избегава, ер то неопходно
води у област палих духва и у заслепеност.

Горд човек не обраа пажу на ова закон и прихвата вариве маштарие и
ласкава виеа као истину. Из поманкаа страхопоштоваа, и из само увереа, он
сматра себе, иако неприпремен, позваним за више степене молитве, ревнуе у
споашем механизму молитве и навауе умом у унутрашост срца - премда е
егов ум страсима испран. Неспособан духовно да опажа, ова нечист ум као
накнаду за право виее неопажено испреда самодопадива привиеа, заварава
самога себе и доспева под утица лажи и демона.

Начеша и наопасниа изопаченостт такве молитве почива у томе, да се за
време моеа створе било какве слике из Светога Писма кое ласкау сопсвено
самодопадивости, суети, тобожо памети или гордости. Ко таква заводничпка
привиеа обликуе помоу маште прихвата их, сматра их неопходним за дество
Боже благодати. Он доспева ван себе, егова претстава бива плотски ужарена. Он
се заварава виеем кое проистиче из егове неочишее пририде и не
представа никакву стварност. Демон користи ову самообману и поачава е - кроз
ласкаве мисли и привиеа - у авоу опсену.

Безумна гордост се показуе на делу. Човек е непокоиво убеен у
истинитост своих мисли и привиеа, пун самодопадивости и слепог
самоувереа. Он себе сматра за благодатног, изабраног, ревнуе преко сваке мере,
неда се пуучавати, хое свакога да учи и уз све то пада, без страха, у сваки порок.

Услед лажног задовоства коа авоа заслепеност нуди, долазе и часови
буеа. Горчина и оча ових часова е страшан. Они се повеавау временом и воде
често до лудила или се завршавау самоубиством (Игатие Бранчанинов).

Да би се заслепеност и прелест избегла, одбиа свако уображее, слику и
привиее, ер снови, фантазие и ака душевна узбуеа притешуу молитву и

60
збууу душу. Само они кои уз помо Духа Светога задобиу савршенство ума,
могу да их савладау (Нил Сорски).


в. Заблуда душе

Ко уобрази да е благодатан - нее никад
благодат задобити.
(Игатие Бранчанинов)


Нездрав душевни живот води самоуму или самозаблуди. Гордо срце се
испуни лудом похотом за уживаем светих, божанских, духовних осеаа, за кое
е оно сасвим неспособно. Место да тежи да кроз молитву мукотрпном
самопознау, - едино што нам е потребно - нечисто срце тежи да се наужива у
божанском блаженству. У тежи да произведе осеае новог човека, за кое е
оно при своо страсности потпуно неспособно - срце их замеуе изналажеем
лажних осеаа коима се придружуе утица демона. Такав човек има високо
мишее о себи самом и држи да има многе врлине, и да поседуе дарове Духа
Светога. Као жртва опсене, он е преблажен, опиен своим стаем, непрестано
измиша побожна духовна стаа и плива у има. То долази из уедиене похлепе
и саможивости кое узбууу крв стрварауи лажно благодатно стае и
производеи сатанску надменост. Иако су овакви начеше подложни геву и
чулности, они , с обзирим на своу гордост, с напором избегавау грубе грехе и
држе себе високоморалним.

Aли, ко замиша да е бестрасан, нее се никад страсти очистити; ко себе
уобрази да поседуе благодат, никад е нее задобити. Кратко, ко себи приписуе
духовне дарове, себи тиме ласка и у то самоуображености ужива, та затвара себи
приступ Духу Светом. Он уништава у себи сваку способност да у Духу живи,
пошто ед принео истину на жртву заблуди.

Ова врста опсене задоваава се проналаском побожних благодатиних
осеаа - као накнаду за права. Из тога проистичу погрешне преставе о свима
духовним делатностима, лажни помови о свему унутрашем као и споашем.

Прелешеном говори Господ: Ти говориш, богат сам и ништа не
потребуем; а не знаш да си несреан, невоан, слеп и го (Откр. 3,17).


г. Знакови прелести

Облагодаеност - даруе смирее. Прелест
храни самодопадае и гордост.(Св. ован
Кронштански)


Деловае благодати е лако разликовати од прелести (опсене). Прелест се
никад не приближуе као слободна сила, ве само као заводница коа тражи од
човека сагласност, и тек кроз у она добиа своу мо над им. Он е може увек
одбити. у срце увек сусрее са сумом; тек кад о неко сасвим падне у ропоство,
онда више не сума у у. Прелест никад не смауе узаврелост криви, не води

61
никад ка самопознау и покаау срца. Сасвим супротно, она буди саарие,
узбууе крв, нуди одвратна уживаа, ласка, надува се у самоувереу, постава
сопствено а као идола душе (Игатие Бранчанинов).

Благодатне мисли, покрети душе или виеа, као и топлота, светлост, анео
- асно се разликуу од оних преласних. Благодатни душевни покрети - испуавау
увек дубоким смиреем, мукотрпним самопознаем и сиромаштвом духа.
Благодатна виеа откривау се у тихо светлости и поклаау души дубоки мир.
Покрети прелести - насупрот повеавау високоуме. Привиеа се поавуу у
ружичаством светлу, изазивау радозналост, распауу и стварау немир и
помету. Често унутраша топлота коа прати молитву, постае поводом за
прелест. Постои една природна топлота као последица унутрашим добрим
осеаем. Постои такое и едно телесно загревае настало кроз неумерену
ревност у молитви. Прелест почива у томе, кад неко ово загревае, ту природну
топлоту, прихвати за ону духовну, благодатну топлоту, и тако се подвргне високом
мишеу о себи - као да еве све постигнуто и стои се на врхунцу савршенства.
Телесно загревае разликуе се кроз свое плодове оддуховне топлоте. Плодови
телесног загреваа су уображеност, неумерено самоповерее, преуздизае или
гордост. Плодови пак духовне топлоте према Богу сусрдачно покаае, смирее и
мукотрпно самопознае (Игатие Бранчанинов).

Ко тражи топлоту само реди еног блаженства, развиа духовно
сладостраше. Oни кои се трезвено моле, теже да ту сладост брзо преу и да
едино у срдачном покаау пред Богом пребивау. Лажни мистици напротив везуу
сву своу пажу за ову топлоту, почивау у о као у неком топлом велу,
одржавау ено блаженство и утапау се у томе као у празнини. Не допусти да кроз
унутрашу сладост будеш преварен. Без крста она е колебива и опасна.

Ако призивамо Бога, ми онда немамо ничег да се боимо нити да сумамо.
К у смиреу и послушности пред Богом стои и ега само тражи, а самодопадае
и преузношее избегава, ему не може и цела воска авола да нашкоди.
Самоуверени и самовони кои само на себи зидау, нужно падау у сваку
преластну заслепеност и самообману.

VI.
БОРБА ПРОТИВ
ЗАСТРАИВАА И СТРАСТИ

1. ОЗАКОНУ УНУТРАШЕ БОРБЕ

Ние чист она кои зло не познае,
него она кои се против ега неп-
рестано бори. (преп. Исак Сирин)


Ако си решен да своу сопствнеу воу оставиш и да следиш вои Божо,
онда буди од самог почетка спреман на тешку борбу. У твоо е се унутрашости
подии безброне жее. Свака од твоих сила поставие безброне захтеве, не
водеи рачуна о Божо вои. Ради тога циа мораш да укротиш све свое пожуде,

62
да се увек супроставаш свему равом и да се примораваш на свако добро;
непрестано да се бориш против себе и свега другог што твоу самовоу, твое жее
и прохтеве подржава. Ова борба са неприатеем у сопствено унутрашоти
натежа е од свих других. Мораш да учиш како да у своме срцу започнеш борну
против зла, да демону кроз многе твое поразе и победе пружиш отпор, и да у духу
тежиш ка Богу. Зато е победа и умртвее Твоих самовоних похота - надивниа
од свих победа (Старац Никодим).

Почетак и предуслов свих победа е прелом твое вое при предавау Богу..
Водеи духовна борбена снага овде есте презир похотивости природе; без те
снаге неприате и без борбе односи победу. Наша наунутрашиа сила - дух -
стои у средишту те борбе. Свест и самоопределее одлучили су се за добро и
гнуша се, подржавани благодау, сваке пожуде и нечистоте. Заправо у томе и
почива преобража. Важна оружа пружау овде унутраша сабраност и
самопознасе, при неиограниченом осуивау сопствених недостатакаи слабоссти
и несаломиво противее грешним помислима, навикама и пожудама. Пожуде са
свое стране траже управо дух, свест и слободу да их себи потчине. Све док наше
самоопределее стои на страни добра, победа е, и код наачих искушеа наша.
Ипак она не зависи само од нас; наш дух представа само едно упориште ове
борбе. Победна и за страсти уништавауа снага есте Божа благодат. Посредством
наше свести и самопределеа она уништава све раво у нама, а успостава добро.
Горди узалуд маштау, да сопственом снагом савладау страствене покрете. удска
слобода иде само дотле, да се удауе од греха; сстрасти у нашо унутрашости
она без Бога не може да уништид (Теофан Затворник)

Из тога следи ова закон борбе: Бори се из све снаге, ипак не зида на себи,
ве на живом Богу.

Без помои благодати ти ниси у стаи да победиш ни едну страст, ни едну
едину пожуду. Треба дакле увек да се молиш за помо Христову. Зато е Он дошао
у свет,страдао, умро и васкрсао из мртвих, да би нас ослободио од ндсилне власти
греха и страсти, да нашу душу очисти да нас снагом Духа Светога у добру оснажи,
учврсти и умири. Као што сваки час грешиш, тако зови сваки час Спаситеа и ти
еш бити сапшен. Он е заправо ради тога и дошао, да би обратио душу,
преобразио е и целосно е обновио, да е у Духу Светом разреши - да о даруе
нови ум,нове очи и уши, наво духовни говор. - Ко у истини Богу тежи, приноси му
сву своу убав, везуе сву воу за ега...

Та приморава себе на свако добро, на убав. Ако ош не поседуе убав,
приморава себе на благост и милост, трудеи се да никога не осууе и да свако
непоштовае и призир према себи - без роптаа поднесе. Приморава себе на
молитву. Кад Бог види како се човек труди и приморава се против свое вое, онда
му Он поклаа праву молитву чисту убав и доброту и испуава га плодовима
Духа Св. (ован Кронштански)

2.
О НЕВИДИВО БОРБИ

Све нехотичне искрсле мисли морау у за-
четку да се одбиу, да им се не би подало.
(Св. Теофан Затворник)

63

Невидива борба се управа против свих маштаа и страсних покрета кои
се унама пуавуу. Она се пружа - од првог наступа помисли, похоте или страсти -
па до исчезаваа и потпуног искореиваа ихових трагова. У општим цртама
она се даде лако скицирати. ена правила се односе на понашае пре борбе, у
само борби и у времену после борбе.

Пре борбе е важно обезбедилти себе са потребним претстражама против
наступауих искушеа. Овде су наужни будност и оштровидост као два стражара.
Будност се окрее према унутра. У сазнау присуства Божег она пази на све
покрете кои у срцу улазе из срца излазе, и не дозвоава осеау и пожуди да
владау делатношу. Оштровидост се труди да свако утро унапред увиди опасна
догааа и душевне покрете и спрема потрбна средства за одбрану од их. При
свако борби нужна е мисао водиа коа асно разликуе добро од раваог. Ова
мисао одушевава човека, подиже га изнад себе и подстиче стремее да се
супростави свим искушеима (Теофан Затворник).

Ко тежи унутрашо борби мора да има у виду целу област искушеа као и
законе борбе, да би против истих поступао посвим правилима ратне вештине.

Пое борбе е сам човек, егов однос према свету и егово целокупно
деловае: грех приаа за срце као за животни центар и прожима душу и тело са
свимеговим покретима; потом продире у све споаше човекове односе, захвата
целу егову околину и оме се храни. Стога и лица и ствари и прилике лако
подстеау на старе грешне навике, мисли и осеаа. Паметан борац насдтупа
против греха како изнутра тако и споа.

Према споа мора да се промени цело понашае: живот испитивати, време
одговорно расподелити; све радити што служи добру и изоставати што изазива
похоте. Тиме се заштиуу од греха према сдпоа.

За унутрашу борбу е неопходно сазнае о поало удско природи, ако и
лично микотрпно познае. Мора се имати у виду суштина странствености као
такве и своства наше сопствене похоте, да би се свесно и са цием против тога
наступало. Овдде се мора пазити на одреени поредак: На прво место долазе главне
страсти, - сладостраше, грамзивост и гордост. има на супрот треба поставити
уздрживост, дареживост и самоосуивае и у томе се вежбати (види код отаца
Васарнуфиа и ована у Добротоубу.

Потом треба ии у борбу против свога главног порока. Он скрива и
подржава се друге. Тек кад е он осбен и савладан, може да се прие другим
страстима.

Из тога такое проистичче и поредак добрих дела. Бори се прво против свое
главне страсти, а потом против других преовлаууих порока. На крау, против
свих остали, чим се кои поави. То важи као закон. При том мораш одлучно да
делуеш и сво труд постепено да увеаваш до задобиаа плода. Таако се греху у
унутрашости узима ослонац и храна, и он постае све слабии. Тадда е твоа
борба бити мае против похота и страсти, авише против помисли или маштариа,
кое се управо сад дижу против твог новог начина живота.


а. Одбрана од маштаа
(по проподобном Нилу Сорском)


64

Свако искушее се приближава у виду нехотичних помисли или представа,
кое као маштарие продиру у нашу свест. Ми их примамо, посвеуемо им своу
пожу, подаемо им се и почиемо да им следимо. Меутим, наш главни задатак -
заедница са Богом и дело нашег спасеа - бива невоно заборавено. Ми смо
тако слаби, расеани немарни, да нас сваки поветарац таквих маштариа повуче
собом; одутра до вечера вртимо се тамо - амо и грешимо непрестано. Шта треба
чинити, да се од овог несумиво опассног стаа ослободимо? У првом реду
кривое наше незнае да нас маштаа гоне ка страстима, као и то да нам
расположее и мо недостау да се против их боримо и да их побеумемо. Стога
е за нас неопходно познавае свих душевних покрета као и средства за ихово
сузбиае у то невидиво борби.

Науспелиа и насигурниа победа е у томе, да маштаа при иховом
првом наслету одмах - као ударом мача, одсечемо. Ко се одупре иховом првом
налету, он е едним ударом одбио све дае покрете. Ако си пропустио да одбиеш
први налет, ако си подстица прихватио, и ако е неприате тиме узбудио кдо тебе
страсне покрете, онда се потруди да им одмах супроставиш добре мисли. Ако си
пак пристао да убачене помисли негуеш и да им следиш, онда ти помаже само ош
брзо покаае и молитва. Али ако си од маштаа ве савладан, тако да она против
твое вое вуку ум равим мислима и душу узбууу, онда су потрени ак напор и
помо Божа, да те из тога избаве: Кроз навику страст постае другом природом,
тако да си принуен без отпора да е следиш. Овде е потребна тврда, упорна борба
и нарочита помо благодати да би се од греха уздржало (уп. преп. ован
Лествичник, Лествица15, 75). Али пре свега, никад не пропусти да код упорно
наметивих помисли, призиваш у молитви Божу помо. Никао узалуд к ему не
вапие.

Неприате треба да се прогони, све док се не искорени и последи траг
еговог утицаа. Иначе свака мисао коа у срцукао зло семе остане, доноси зао
плод.

Ако хоеш да се супроставиш маштариама, усмери сву своу пажу на то,
да стоиш своим умом у срцу пред Богом. да надгедаш твое срце, и да одбиаш све
помисли при ихово прво наволи. Ипак не уображава, да еш своом сопственом
снагом са има да изашеш на кра, ер оне су лукавие од тебе. Оне се често
показуу побееним и утолико те сугурние обарау у твоо гордости. Само против
твое топле молитве и имена Христовог оне не могу ни за тренутак да се одрже.
Умно - срдачна молитва гори Пкосника као ога. Он е покушати да ти е прикаже
као бесмислену. Али ако ти останеш у сили молитве, онда ти она помаже да
савладаш маштаа у клици. их човек мора при ихово прво поави да прозре и
дасе на их разневи - а онда свом снагом да настави молитву. Пред молитвом она
губе своу мо и нестае их као дима на ветру.



б. Борба против страсних покрета

Циборбе е, да се страсти растерау, и
да се има одговарауе врлине развиу
(Теофан Затворник)


65

Сваки пут кад приметиш покрет помисли, или страсти, - и кад измеу твое
страсне похоте и вое Боже имаш по савести да одлучиш, има у виду, да су они -
неприатеи. Велика наша грешка почива у томе, што ми све што се у нама
поавуе и дешава, држимо за своу природу. Све што е раво мора бриживо да
одваамо од наше суштине. Сматра страсне покрете као неприатее, повежи овако
сазнае твоме осеау и развиа одличан презир против их. Тое насигурние
средство да их се ослободиш. ер оне се одржавау у души због свое лажне
приатности. Одби их и оне е нестати.

Сваки страсни покирет у мисли, осеау и хтеу треба да се победи:

a) Сваком страсном покрету пружа одлучан отпор у своим мислима, не
повлау му ни у намаем; гони га од себе кроз енергичи вони напор.
б) Истовремено потруди се свом душом да осетиш противее и презир
против таквих прохтева, као и против непруатеа кои те на та начин вуку у
пропаст.
ц) Призива свеогуу помо Божу да те у добру оснажи, ер без ега ми
неможемо ништа чинити.
д) Супростави се своо похоти; на та начини ти активно побеуеш
противника. То лежи у природи ствари.

Док смо се одавали страствености, она е прожела цело наше бие; она е
свако нашо сили зтисла сво садржину и сад су те наше силе ом прожете као
сунер водом. Да би се сва ова страсвеност исцедила, мора да се употребе многи
одговарауи подвизи и врлине кое са свое стране те силе прожимау и коначно
потискуу све страси. Правилно употребено, ово средство е врло снажно.

Борба са помислима прогони страси из ума али их не уништава, док
супротно осеае и делае погаа непосредно главу змие. Обое удружени
дествуу изнутра и споа и сатиру страсти брзо и коренито.

Ево едног примера: неко те е наутио, и у теби се подиже незадовоство,
утаи осветничка помисао. Схвати, да они хое да те одвуку у зло и зато, бори се
против их.

а) Чини отпор; заустави своу уту, е пусти е да пусти дуби корен, и
не дозволи себи, ни уком случау, да се у мислима са сом сагласиш - као да е она
оправдана. Она е тиме одбиена; али и дае вреба, спрема е за нови напад.

б) Равиа одвратност против е, ути се на у - као на приатеа кои
тражи твоу пропаст. То е тврд удар за у и она мора да узмакне, само зна да се
она не губи.

в) Призива име Боже против е и не преста са тим док и ен последи
траг не исчезне и у твоо души завлада мир.

г) И сад покажи ономе ко те е увредио уместо освете убазност, реци му
довру реч, помози му према снази. Такво држае сатире сваку арост у твоме срцу.
Истовремено ти задобиаш благодат и врлину коа дотично страсти стои насупрот.

д) На крау, потруди се да стекнеш став кои сваки нови покрет ка геву,
ути и освети чини немогуим; сматра себе достоним сваке увреде; буди
сдпреман да е поднесеш и прихвати е са радошу као спасавауи лек. На та
начин ти облиуеш свог унутрашег човека и преобрааш све свое природне
особине у врлине. У нашем е животу битно да се протера страсност каа е са

66
силама наше природе срасла и са има се као нека хемиска веза сединила. Да би
наше оковане силе ослободили из ихове природне везе, морамо да их повежемо са
неком треом силом, коа им е сродниа. Та нашо природи сродна и неизрециво
велика сила есте - сила Духа Светога. Да би се она активирала, потребна е са наше
стране ватрена ревност. да се свако добро чини и да асе свему равом одлучно
супростава. Иде се ан то да се страственост у свим еним инансама протера и да
се удском биу поново врати егова права чистота; тако да благодат Божа по
мери очишеа почне изнутра постепено да прожима едан наш орган за другим.


в. Степени борбе


У току унутраше борбе пролазе се разни степени: од попуштаа без
отпора до опираа и назад до очишеа страсних покрета. О томе каже ава
Дороте: Као што искуство учи, сви ми стално падамо у искушеа помисли, гева
или похотивости, коа почиу у помислима или речима у заборавности или
незнау, воно или невоно. Наше унутраше стае зависи овде од нашег
понашаа.

Многи без отпора подлежу страсним покретима кои их захватау у разним
размерама. едан чуе увредиву реч и узвраа одмах са пет или десет злих речи,
неприатески е расположен, разарен е и сам се, пошто узбуее прое,
непрестано гризе што се ош више ние противио, смиша у себи уош увредивие
одговоре за убудуе, у ему се кува од гнева и он у себи носи неприатество
целога живота. То раво настроее у овом случау постае навика. Други се ути и
реагуе исто тако, но опикак он долази - према степену егове страсти - после пар
месеци, недеа, дана или сати до сазнаа и напушта злопамее. Неки се опет
распали на кратко,и одмах се потом смири. Сви се они налазе у едном пакленом
стау, и подлежу, колико дуго у има страст трае, пакленим мукама. Да нас Бог
сачува од тога1 Они немау опште намеру да одрже Заповести, не брину се зато да
ли стое или падау,и мисле, да данас таквим ситним искушеима сваки подлеже.
Они избегавау грубе грехове, као убиство, тровае или необуздани блуд, и мисле
о себи да су добри. За их важи реч: Бои е пасти и опет се усправити, него
тобоже стаати, у самообмани.

Други се труде да испуне заповести и да се супроставе страстима. Али их
неке околности доводе дотле да и против свое вое попуст. Такое овде постое
разниу ступеви унутрашег понашаа.

едан бива увреен и пати, али не ради увреде, ве зато штое ние са
хладнокрвношу поднео; други се додуше труди да стрпиво поднесе увреду, али
на крау поклекне; треи опет нее да узврати за зло злим, али силом навике бива
на то наведен: четврти успева да не узврати злим но ипак пати од нанешене увреде
и пребацуе себи ради тога; пети не пати од нанете му увреде, али о се и не радуе.
Сви се ови супроставау страсти и воно се боре против е. Зло кое душа не
прихвата ние дугог трааа. Они побеуу и бивау побеени, падау и подижу се,
и тако се вежбау у унутрашем рату. Они стое на молитви пред Богом, осууу
сами себе, ему теже у покаау срца и у Исусово молитви Га целом душом моле
за опрошта о помо да неби опет истим греховима пали у плен.ДТиме поставау
добар почетак спасеа.

67

Сад е реч о онима кои истребуу страси. И овде се пролазе разни степени:
Неки се радуу задобивено увреди рачунауи са наградом, дакле неразумно. Други
се радуу увреди и подносе е воно ер мисле да су сами дали повод за у; тое
разумно. Они кои су напрдовали у врлини не радуу се само увреди и сматрау себе
за кривце, ве истовремено жале беду онога ко е увредио. Нека би нам Господ
подарио овакво држае.



г. Осврт на борбу


Разматра, гладауи уназад цео разво борбе: Шта е изазвало; нарочито шта е
оачало и чиме се завршила. То е ти истински олакшати будуе победе, помои да
сабираш духовну мудрост и искуство. Никоме не говори о своо победи - то
раздражуе жестоко противника (авола); а тебе раслабуе - ради неизбежне
гордости.

Ако си био побеен, онда се смирава, али не бега трвдоглаво пред Богом,
ве жури да свое срце покренеш на покаае. Немогуе е никад не пасти, ипак
могуе и нужно е , да се поново устане. Место неделотворне смуености, далеко е
бое из тога извуи лекциу смиреа и обазривости, да би се занову борбу
охрабрио. Ако не поништиш грехе покааем, онада се они у теби снаже и вуку те
неизбежно у понор; бие увек све теже да се са има бориш.

Искуство е те научити свему потребном, само ако имаш ревносну воу да
себе побеуеш. Што се одулучние поступа према страсима, и ако се себи не
дозволи ни рава мисао, а ош мае пожуда или ено задовоее, него се одмах и
упорно настава супротно осеае, утолико се пре ум од маштаа,срце од страсти
и воа од похота - очишава. На та начин човек ступа на тло нераивости или
бестраша. У ему се тада огледау, као у чистом огледалу, стварности Светога
Духа.

д. Исусова молитва при борби

Прими мач духа, реч Божу, иноси е
на своим устима, у свом уму и срцу
и говори без прекида: Господе Исусе
Христе помилу ме.
(преп. Исак Сирин)


Греси и страси су исто што и страдае, - али Бог каже: Зови ме у твоме
страдау, да бидошао да те ослободим. Ништа овде ние од тако велике помои
као обраае Богу у Исусово молитви.

Ако хоеш да очистиш сво ум од равих помисли и да савладаш страствене
покрете, онда се држи Исусове молитве: ти им избегаваш кроз пажу, или се
чистиш кроз мукотрпно самопознае и срдачно покаае пред Господом. Као што
е немогуе без хране и пиа да живиш, тако е исто немогуе да без будне паже и
молитве постигнеш било шта духовно, нити да се ослободиш од маштаа и
страсних покрета. Мисли кое су против наше вое продрле у срце и тамо се
учвстиле, само Исусова молитва може да протера. Ко се труди у невидиво

68
борби, труди се истовремено и у молитви. Уз помо Исусове молитве - и само
еном помои, а не кроз сопствени напор - побеуу се све маштарие.Као што
сунце не може без светла да зрачи, тако се ни без имена Исусова не може да очисти
од злих и погубних помисли (Преп. Исихие ерусалимски). То е непроменив
духовни закон.

Нека тво ум у време молитве не обраа пажу никаквим помислима и да не
прихвата ни на изглед добре помисли, ер ихов пропуст отвара врата и равима.
Пребива паживо, ревносно и стрпиво у Исусово молитви. Ако не можеш да се
молиш слободан од маштаа, онда не буди малодушан, ве се моли и дае мирно
призивауи Христа. ер без помои Боже нико не може сво ум да одржи чистим.
Стога се не да збунити и немо да се плашиш. Не поклаа представама никакву
пажу ве се моли непоколебиво док оне не проу. А ако не престану да
навауу, онда се подигни и моли се против самих тих помисли; потом настави
чврсто дае у Исусово молитви и изговара е гласно, постоано, снажно и
стрпиво. Призива помо Божу и упорно настави молитву упркос свих искушеа.

Нарочито е нужно да се Исусова молитва изговара гласно, у време кад се на
нас устреме блудне помисли или помисли гнева кад крв узаври,, срце свое мир
изгуви и ум се пода колебау. Онда се силе мрака близу душе. АСко оне сад чуу
силно име Есусово, постау намах несигурне , и спремне су да наппусте душу.

Вежба своу молитву све док ти сеце од е постане топло и док разговор са
Богом отпочне. Онда се враа душевни мир. Зли дуси не подносе топлоту срца коу
молитва производи и бегау; ер Бог е ога кои све што е зло сагорева.

Кад се ум умири и ослободи од свога ропства, онда можеш да обаваш
Исусову молитву опет нечууно у срцу.

Немо мислити да ма шта духовно можеш постии ако не призовеш име
Исусово против сваког душевног покрета; нема ни едног ачег оружа ни на небу
ни на земи од ега (Св. ован Златоуст). Сваки може ово моно оруже да
користи. Ко се труди за напредак и унутраши преобража, он треба од почетка -
такоед и страствен човек - да вежбна Исусову молитву. Поштосваки почетник
може умно и са пажом да обава ову молитву, срце и ум се кроз ене речи
очишавау. Ипак, ова уметност над уметностима само тада доводи успеху, ако се у
молитви стражи над своом унутрашошу, и ако е ко спреман да дсе бори против
своих страсти.

Страсснима е Исусова молитва само тада забраена,ако они у своме
страсвеном стау остану, ако е против своих пожуда не е да боре. Док страст
код их делуе они не би требало да е приступау: Ко Исусову молитву обава, а
од порока кои егову савест притиска се не удауе, може да изгуби памет; у
егово унутрашости настае дубоко двоство кои сав мир срца прогони (Св.
Теофан Затворник)

Ко стои свесно и слободно на страни страсти, он е скроз страстоубив и
Богу противан. Али ко свесно тежи чистоти, и ако га страсти нападну, Богу е
добро дошао ер он тражи да следи вои Божо а не своим похотама. Ко се
супростава страстоубу и против ега се бори ко нее да му служи, та ме и
мора да изучи Исусову молитву, ер кроз покаае и молитву долази до очишеа
уз помо благодати Боже. Ако речено да гриеха немамо, себе варамо и истине

69
нема у нама. Ако признаемо гриехе свое, веран е и праведан да нам опрости
гриехе наше, и очисти нас од сваке неправде (1 ов. 1,8-9).

Грешна душа бива - несвесно - опкоена злом као зидом, везана мраком, и
не може - будуи слепа - да се правилномоли; али ако се она почне да обраа Богу,
и ако се будномоли према снази, онда сила молитве разрешуе постепено ене
окове. Иначе нешта друго о не помаже да би се из мрака избавила. Она осеа да
се у срцу води невидива борба, да у ему постои отпор против маштаа кое Зли
доноси.

После чисте и будне молитве треба се добро чувати, ер у то време
неприате тражи поачано да нас уплете у гнев или страса раздраживаа. аво е
према ономе кои се моли крае убоморан и тражи све начине да му скрене ум
од молитве. Он изазива свакоаке успомене, буди плотске дражи и доводи разне
страси у комешае, само да би нам прекинуо молитву. Ако му дод сабране молитве
тоне пое за руком, онда се уклаа и чека, да би молитвеника толико огорчение
напо, да би га надражио на гнев, или да га пак кроз похотивост помрачи. Зато ко
се труди у молитви, нека очекуе непрестано таква искушеа и нека будно чува
дотле стечено. Чува сво ум са напрегнутом пажом; чим приметиш нехотично
искрслу помисао, супростави о се и пожури се да истовремено да призовеш
Христа у помо. Чим г апризовеш, Он е ти одговорити: а сам код тебе и
бранимте. Али ти дае сражи над своим умом, и онда кад су непруатеи
протерани. Брзо се против тебе подижу нови валови искушеа, веи од првих, тако
да души прети опасност да се у има утопи. Али Господ опет помаже, чим Га
позовеш, и заповеда бури да стане.

Молитвоубац не треба никад да мисли да он нешто нарочито или
заслужено чини, ер цео смисао егове молитве састои се едино у мукотрпном
самопознау, срдачом покаау и моеу за благодат. Тако бивау иста искушеа
едном на спасее, другом на пропаст. едан се кроз ихучи да позна своу слабост
и развиа срдачо покаае кое га чисти, - док други бива кроз своу дрскост тврдок
срца и пропада.

Како се дела помоу Исусове молитве у борби против страсти? Ако се
ближи напад едне раве помисли или страсти, молитвоубац призива Христа у
помо и нечастиви се губи заедно са еговим искушеима. Ако ли ко из слабости
попусти и падне у раве помисли, у гнев, у чулну похоту, или га захвате бриге и
алости кои притешавау ум и срце, онда се она кои моли,у самопознау и у
сдедачном окааеу обраа Христу. Ако задобие изнова мир душе, онда се
захвауе и моли опет за егову милост. У борби као и миру, он се чистог срца
обраа Богу, и Христос постае у добрим као и равим догааима све егово.

Реч ти е блиска, у твоим устима као и твом срцу. Та е реч исповедае и
истовремено призив. Слава ти е као пребивае Христово у теби. ему се обраа
непрестано. Ко сво духовни мач - седачну молитву - разумно и са пажом
користи, он име побеуе сва искушеа: раве помисли и покрете унутра, као и
грех споа. Али ако га нешто нападне под нарочитим околностима и тиме
потерети егову савест, онда ссе он са пуно покааа за опрошта и помо обраа
Богу. Право покаае сеца може у едном часу да очисти сасвест према Богу,
удима и стварима.

70

Ко се моли и призива Господа против равих помисли и страсних узбуеа,
види како она нестау пред страшним именом Христовим, и сазнае снагу и помо
Божу. Истовремено он изнова схвата своу слабост, ер своом сопственом снагом
ние у стау да се одупре. И у томе почива сав егов труд. Али ако противник
покуша да га покрене ка фарисеком самодопадау, тоон и против ове обмане
призива Христа и тако остае неоштеен. Непрестано призивае Боже у Исусовом
молитви представа наделотворние средство не само да одбиемо страсти, него и
да их умртвимо. Као што лекар става на ране лекове и они дествуу и ако
болесник не зна како се не зна какко се то дешава. Нама слабима е дато да се
именом Божим коритимо и страсти се пред им уклаау (преп. Варсануфие и
ован). Унутраша молитва развиа кроз призивае имена Божег топлоту срца,
коа под десством Духа Светог постае ога и све страсти као тре сагорева. Она
очишава човека од свох похота загрева га наревносниим следоваем заповести
Божих и штити га од свих напада ненависника. Молитва испуава душу радошу
и миром и тече из срца ко чисти живоносни источиник.

Ако дакле хоеш да се ослободиш странпутица и страсти, онда се окрени
према своо унутрашости и пребива у Исусово молитви (Св. Теофан Затворник).

VII. ПЛОДОВИ МОЛИТВЕ


Први плод молитве е унутраша сабраност и
топло осеае према Богу.
(Св. Теофга Затворник)


Дали су ве на почетку плодовимолитве приметни? Сигурно, ако се молитвоубац
сабрано моли у страхопоштовау и мукотрпном самопознау. Таква молитва буди
покаае срца, а будност поклаа поуздае и води ка очишесу срца при растуо
убави према Богу.

Ве просто саеае на Бог у Исусово молитви доноси сво природан плод,
као растуе страхопоштовае, страх Божи и сеае на смрт при извесном
смиреу мисли, приметнием иоретау према себи, и у топлоти срца. То су
природна дества коа свако може да задобие.

Под утицаем Божим бнлагодати авау се облагодаени плодови кои воде
ка вишим стаима молитве. Први плодови благодати су пажа и умилее срца.
Пажа е прва благодат коу прима ревностан и стрпив моливоубац. Она чини
душу молитве. Без паже молитва е мртва. Благодатна пажа делуе на нарочити
начин. С времена на време она обухвата ум и затвара га у речи молитве; то се
дешава све трание и сталние. Ум се везуе за садржа молитве и бива привучен
срцу кое му одговара топлим умилеем. Пажа производи умилее срца, оно
продубуе пажу. Обое се узаамно снаже, оживуу постепено сеце и
продубуу молитву. Они даруу молитви унутрашу сабраност, чистоту и топло
осеае Бога (Теофан Затворник).

Осеае Божег присуства напреже и сабира ум, даруему повишену
будност према свим скушеима а истовремено цини да осетимо сопствено

71
ништавило. Сабрана молитва допире непосредно до сеца и покрее топлину
умилеа у ему. Умилее показуе да е Бог са нама (св. Серафим Саровски). Кад
е човек задобио сталну пажу и умилее, постигао е оно стае блажнства кое
се у еваеу назива сиромаштвом духа и плакаем.

Наважнии плод молитве ние топлота и блаженство, ве страх Божи и
срдачно покаае. Савест се у све вео мери буди. Човек бива све више свестан
своих грехова и недостатака. Он се у растуо смирености обраа срдачим
покааем Христу и окушава егову свепраштауу доброту. Сазнае
изгубенога и мимо сваке заслуге помилованога, испуава топломубау према
Богу, ватреном ревношу и одлуком да се убудуе само ему служи (Игатие
Богоносац).

Под утицаем благодатног, своеврсног страха Божег губе се страсти, а са
узрастауим очишеем душа осеа све више заедницу са Богом; дух се човеков
препораа, обожуе, а благодатна стаа созерцатее молитве се утвруу.

Плод молитве е живот са повеаним деловаем благодати Духа Светога
коа сву унутрашост преображава.

1.
О ДЕЛОВАУ БЛАГОДАТИ

Истински ци хришанског живота есте
стицае Духа светога
(Св. Серафим Саровски)



Хришански живот ние само природни, ве пре свега благодатни живот.
Ци живота е обожее човека, егово живо седиее са Богом (Св. Теофан Затв
орник). Сва добра дела су само средства за задобиае Духа Светога. едино оно
добро дело кое се чини у име Христово, доноси нам та плод. Све што ради Христа
чинимо, испуава нас преизобилно, благодау Духа .

Само задобиае Духа Светога, кое е плод свих врлина, доноси спасее.
Он припрема свое станиште у телу и души и егова ссе благодат усеава у наше
бие и преображава га. Она пареводи из пропадивог у непропадиво; из душевне
смрти ка животу у Духу, од таме у светлост, из обора нашег биа где страсти
слично животиама обитавау - у светло храм Божии.

Зато е речено: Стражите и молите се - да не бисте остали без Духа
Светога. Молитва нам помаже, пре свих врлина, задобиау благодати Духа, ер
нам она у свако време и на сваком месту стои на располагау ( Серафим
Саровски).

а. О духовно пробуености
(по СВ. Теофану Затворникику)


У човековом животу постои едан тренутак духовног пробуеа. Чим се
Дух Божи дотакне срца, човек се пробуди ка вишо свести. Кад неко дое у
животну опсност или у близину смрти, он често искуси ово пробуее. Тад се на

72
муевити начин отварра една непорецива виша стварност, коа му показуе све у
правом, истинитом светлу. То е тренутно дество божанске благодати коа буди
душу за стварни живот. У таквим случаевима благодат муевито уништава цео
склоп само обмане у човеково свести и сеау, а истовремено осветава цео
Божи поредак истине и доброте. Своство овог стаа од ништавности и
себичности нашег живота, и дивее пред савршенством и блаженством
божанског поретка кои сде открива. Та божански поредак обухвата Бога и егов
промисао кои води палог човека криз сва животна искушеа, спасава га и
усмерава црти непосредно опипив. Насупрот томе, стои сам човек, кои се
сваким делием свога биа, у своме неразуму, и своо несавесности огрешуе о
та поредак.

Под утицаем божанске благодати наш дух почие изнова да задобиа свое
прилродно сазнае о Богу. Ова свест о биу Божем, о оном Кои постои, Кои све
одржава и свим управа, уводи нас у осеае свестране зависности од нашег
Творца, оживава страх Божи. Оба та фактора - зависност и страх Божи -
потстичу савест, овог непреваривог сведока и судиу свих наших мисли, осеаа
и делаа. Та наша савест сад чини да сазнамо своу безизлазност, из кое не може
да се побегне. Ми смо у руци Божо, праведног судие и проживавамо егов
гев за сва учиена недела (Рим. 1,18). Али блага вест еванеа ослобаа нас из
те невое. Ко у краем безизлазу пронае излаз, он га радо и ревносно прихвата.
Тако и наш дух прихвата свом снагом и са повереем поруку спасеа, спреман да
испуни све што е за то потребно. Човек се обраа свсно и слободно Богу. Тада се
благодат (коа е претходно споа помагала) усеуе у егову унутрашост и
повезуе се са еговом слободом. Тиме се одмах буди снажно осеае Бога. Ко то
осеае не угуши, оно е временом и напоором постаати код ега све ватрениим.
Ако га немарношу угуши, прои е кроз многе невое, и требае му многе
молитве, док га поново не задобие. Благодат ипак никоме ние отказана. о само
морамо да обезбедимо место у нама.

Благодат добиа у нама слободу акцие у колико код нас нестане
саможивости и кад се страсти искорене.

Ако хоеш да живиш правим хришанским животом, потруди се пре свега
да стекнеш благодат. Тренутак у коем благодат доспе у тебе и повеже се са твоом
воом, истовремено е и почетак сна+ног, сигурног и плодног хришанског
живота. Али благодат се приближуе само ономе ко е своом слободном воом
тражи; тек тада кад се обе седине (слободна воаа и благодат) тад почие нови
облагодаени живот, кои приличи своствима слобоних створеа.

б. Ум и слобода враау се Богу

Први плод божанске благодати есте обр-
аае ума и срца Богу.
(Св. Теофан Затворник)


Духовни живот почие са деловаем божанске благодати; помоу
благодати он се едино може и да одржава и да сазрева. Ко се од почетка преда

73
Божо вои, Бог га одмах прима и име руководи, тако да воен благодау, брзо
раномерно и сигурно стиже до савршенства.

Царство Боже почие у нама чим душа позна Бога као свога Господа, и кад
се Он у у усели. Почетак тога чини одлука да Богу служимо, и да ему
приносимо на жртву ум и слободу - то што чини духовну суштину човека. Ту
жртву Бог прихвата и склапа с човеком нови савез. ( Св. Теофан Затворник)

Човек се одлучуе да напусти своу расеаност и да следуе, самоодрицаем,
страху Божем и своо савести. После овакве одлуке поавуе се благодат Божа
коа е дотле споа деловала, а сада се кроз свете тане настауе у нама, те дотле
слабачак дух човеков добиа нову снагу. Свест и слободда сада ступау на егову
страну, и он тада почие уистини слободан, разумни и самосвони живот пред
Богом. Под деством благодати задобиамо сазнае о двоности наше природе.
Благодат одваа у човеку оно неприродно од дулховног , по слици Божо
створеног, и показуе ову слику у ено пуно светлости. Човек добиа самосазнае
и одлучуе се да искорени све што е недостоно еговог биа. Али ова лодлука е
тек почетак посла: човек се додуше свесно и добровоно одвоио од свое лажне
природе и окренуо се своме природном стау. Али, и поред тога, за пруво време
остае егов цео унтраши скоп у старом стау; Душа и тело са свим иховим
настроеима су ош увек страстоубиви као и рание . Тако е човек ош сасвим
нечист, изузев егове нове свести и слободе.

едина разлика е ова: рание е ово стае било пожено, сад е оно
срамотно и неподношиво; молитвоубац е из себе иступио као из трулог трупа
и тек сад запажа како се тежак страсоубив смрад егових поединачиких удова
испарава. Против свое вое он мора ово свое самосазнае да искуси болно до
гаа.

У овом стау благодатан живот е само една варница, коа е свестрано
угрожена; една слаба светика у тамно нои. едино добро у човеку за сада есте
егова тежа, коу Бог благонаклоно прихвата. Сви други делови биа ош се
налазе у заробеништву; они нее нити могу да следе захтевима новог живота. Ум
не успева да мисли на нов начин, срце е неспособно да на нови начин осеа, воу
жуди на стари начин да живи. Тако е цео човек ош нечист, сем едне едине тачке
- слободна, свесна снага - ум или дух. Са им се Бог повезуе, Он начистии, док
му, природно, све друго што е ош увек нечисто, остае страно и туе.

У оваквом стау Бог ош не може своом божанском благодау да испуни
човека, пошто сасуд ош ние спреман. ер, Бог е светлост, а она не може да има
заедницу са тамом (2.Кор. 6,14). Тек кад е тама греха и страсти протерана и кад
светло врлине прожме наше бие , тек онда се Бог седиуе са човеком. Тада не
само да се врлина огледа у нама, ве е ми стварамо из себе зрачимо.

Дакле, ради се отоме да се потрудимо, да животодана снага благодати
прожмесве силе нашег тела и душе, да све више прогони гадно страстоубе, и да
те силе изнова подиже у ихово чисто природно стае.


в. Равнотежа измеу сопственог пдовига

и поуздаа у Бога.


74

Помо Божа е увек близу, али она се указуе ономе кои е тражи, тек кад
се до навее мере потруди и кад на крау увиди своу сопствену немо. Све док се
показуе и намае самопоуздае, Бог се не меша: Ако убражаваш да можеш
нешто сам да постигнеш, мораеш дуже на помо да чекаш. Дух Свети е увек
сдпреман да помогне. Он очекуе само нашу жеу да егову помо прихватимо.
Како треба да се понашам да би ту помо примио? Да се смирим. Она кои осеа
своу недостоност и све очекуе од Духа Светог, а чини непрестано оно што е у
егово мои, том е и виша помо дои. Дела и труди се из све снаге, ер ако
попустиш у труду, онда се од тебе удауе заштитна сила Божа. Ако пак хоеш
све само сопственом снагом да постигнеш, онда еш бити сасвим напуштен. Држи
стога равнотежу измеу сопственог крае могуег подвига и неограниченеог
повереа у Бога. Они заедно учвршуу твое снаге.

Труди се ревносно, с напором - али не зида на себи самом, ве оно до чега
ти е стало изнеси пред Бога (Пс.37,6). Моли се : а желим, тражим; а ти ме
просвети криз твоу истину. Господ заповеда: Без мене не можете ништа чинити
(ов.15,5). Ова закон важи у духовном животу у сво своо тачности , без да се за
длаку измени. На питае: шта треба да чиним да би ову или ону врлину задобио?
одговор е: труди се колико можеш и обрати се Богу, па е ти е Он подарити.
Другог пута и начина нема.

Труди се, подвизава се, тражи - и наи еш; куца и отвориети се. Не
попушта и не очаава. Али при свем том опомени се, да е сав наш труд само
припремае за прихватае благодати коа све сама дае чини. Дар зависи од вое
дародавца. Он обично долази неочекивано и неслуено.

Ми захвауемо у свему благодати Божо. Без е ништа духовно не може
да се задобие. Чим она продре у сеце, све иде по едном утрвреном реду, само од
себе.


г. Благодат и слобода


Теоретичаре много занима питае о односима измешу благодати ислободе.
За носиоце благодати ово питае е практично решено. Ко благодат носи, он се из
слободне вое предае потпуно еном деству и она у ему дела.

Сво узрастае и сазревае духовног живота почива у седиеу благодати
и слободе. Човек обеа да е живети по вои Божо, у егову славу, и себе
потпуно полаже у Боже руке: Ти ме снажи и учвршу, Ти учини са мномоно што
е по Твоо вои. Набитнии став за човека е ова: Господе, спасава ме како Ти
хоеш , а а у се искрено, без скретаа и изговора трудити, како набое знам и
умем! Ко е овако настроен, тога Бог прихвата и управа име. Бог постае егов
учите и молитвеник. Он е она кои хое и она кои делуе у ему. Бог и сее и
род доноси.

Тек кад се човек потпуно, без остатка, преда вои Божо и повери егово
делотворно помои, Господ се укучуе у наш живот. Томе, пре свега, помаже
непрестана Исусова молитва. Она води ка сиромаштву духа. Ми се криз у учимо
да за све тражимо помо Божу и тако полако губимо своу самоувереност. Ско нам
што успе, у томе видимо Божи дар за кои смо Га увек молили. Истовремено расте
вера, ер она кои се непрестано моли, поачано доживава Боже присуство. Ово

75
сазнае се толико разраста унама, да око ума асние уочава Боже руководство,
него што телесно око може око себе да разазна предмете око себе (Игатие
Браанчанинов).

Пред почетак унутрашег живота, пре опипивог дества благодати и
Божег заедништва, човек обично тражи да сам све обава. Али, на крау, он
остава сво бесплодни труд и педае се цолом душом деловау благодати.
Благодат почие да распауе ога духовног живота у ему. Он сад поима из
искуства, да код овог унутрашег прелома егови напори ништа не значе. Касние,
кад се благодат повуче, он сазнае, да и одржавае овог живога ога не стои у
егово мои. Надолажее, после тога, добрих помисли и стремеа, несхватива
топлина молитвеног духа, убеуе га да он сво доброможеда чини само уз помо
присутне благодати Боже и егове добороте. Он сазнае да само у самоодрицау
и привржености Богу ему све успева..., и зато се препушта егово свемогуо
вои. - Дество Духа Светога постае еговом сазнау срца аснии него сваки
математички доказ. Остае едина брига да се то благодати остане увек веран.
Неверност у вреа или е спутава у садеству, и она ссе повлачи назад. Своу
верност доказуеш, ако у мислима и речима, осеаима и делима нешта не
допустиш што е Богу неугодно; а с друге стране, ако ништа не изоставиш од
онога што сазнаш да е егова воа. Ово захтева велики напор и уначко
самосавлаивае; али жртвовати све Богу причиава радост, ер за сваку такву
жртву, ако уздаре, - следе унутраши мир и одважно поверее у молитви. Таква
дела верности загревау дар благодати и молитве коа тада постае непрестана.


д. О суштини благодати

Божа благодат е присуство Боже у нама. Без мене неможете ништа чинити; то
е принцип благодати. Заправо у том смислу су први Хришани називали Исуса
Христа просто - Господом.

Ако е благодат унутра у нама, онда се душа осеа као унеком топлом
огртачу; ако се благодат повуче, онда е души као да е нага на мразу. Око
благодати се треба свестрано трудити иако она , нашом сопственом снагом нити
може да се привуче, нити да се одржи. ер она се приближава, пребива у нама и
удауе, по своо вои. Благодат остае увек благодат, слободан дар Духа Светога
(Теофан Затворник)



. Поам Боже благодати


Шта е благодат Божа? То е егова сила коу прима верууи, у име Исуса
Христа крштени човек, а коа га чисти, освеуе, просветава и снажи и чиеу
добра и савлаивау зла; она теш и снажи у искушеима, невои и болести; она
помаже код задобиае вечних вредности, кое е Бог своим изабраницима
приремио. Ако е неко био горд, себичан, зао, завидив - па постао благ , смирен
самопрегоран ради славе Боже и своих болижи; ако е према свакоме
благонаклон, великодушан и нелицемерно попустиив, - то се све десило кроз силу
благодати. Ако е ко био неверууи и постао ревносно верууи, - то е постао
снагом благодати. Ако е ко био сребороубац, лаком и неправичан, немилосрдан

76
према сиромашнима, па ссе у дубини свое душе преобратио и постао
некористоубив, искрен, дарежив и сажаив, он то може да приписуе едино
сили благодати Христове. Ако е ко био у храни неумерен и склон пуансту, па
постао уздржив - не ради здравствене дете - ве из сазнаа едног вишег етичиг
циа - он е то постао уз помо Боже благодати (Отац ован Кронштански). Ако
под утицаем божанске благодати осетиш дубок мир и тиху блажену радост у
молитви, онда чува паживо та дар. Божанска благодат Духа Светога е вома
нежна, врло утанчана, и одмах се уклаа од душе ако ова изгуби страхопоштовае
и пажу према о. А кад се балгодат Божа измакне од душе, онда е она сама
себи препуштена; тада навауу страсти да е као гадне звери ратгну.

Кад се преедеш или опиеш, - престае та света стварност, та блажени свет
да делуе у теби. Ако се разгневиш или грубо поступиш, благодатно расположее
се губи на дуже време. Ако се страстоубиво вежеш за едну ствар, неко занимае
или удско бие, благодат се од тебе безусловно повлачи. Ако дозволиш себи да
уживаш у похотивим претставама, онда е се благодат од тебе за дуго повуи, ер
она све греховно, а нарочито похотивост и славоубе, избегава као одвратну
смрад. Ти еш е потом тражити али е нееш наи. Ради тога еш жалити, али она
твоо бризи нее поклаати ни намау пажу, да би ти учио да цениш дар
достоно, и да га у страхопоштовау бриживо чуваш.

Позив Ап. Павла испуните се Духом, позив е на подвиге кое потпомажу
деству Духа. Томе служи очишее од страсти и молитва.

Да ли е у нашо мои да се испунимо Духом? Да, то стои у нашо мои. Кад
ми очистимо своу душу, Духу онда више ништа не смета да се усели у нас. Тад се
Он приближава и испууе наше срце (ован Златоуст).

2.
ПОУЗДАЕ И РАДОСНА ТУГА

Ко искрено сво грех окае, добиа светло
поуздае у бескрано милосре Боже, кое
све преступе неизмерно превазилази.
(Ава Дороте)


Труд да се испуне Христове заповести, показуе човеку егову сопствену
немо - наедном му се показуе сва егова пала природа, каоа му е дотле била
скривена и као таква започела твдогаву борбу са еванеем. егов се живот
испуава невидивим поразима. То сазнае изазива блажено сиромаштво духа,
мудри плач, и ствара скрушено, смкиреем испуено срце, кое Бог не осууе
(Пс.51). Искрено, поканичко самопознае нужно приводи доживавау
сопственог ништавила уз сиромаштво духа, т. првом блаженству: Блажени
сиромашни духом, - они кои сматрау да ништа немау. Блажени су просаци
духа. Ко се у свое духовно сиромаштво увери, непрестано баца поглед на свое
слабости и тугуе ради их. Ова туга за Богом, ради одвоености од ега, - ово
мудро плакае - изазива у нама право покаае срца и приводи нас ему: Благо
онима кои плачу ер е се утешити.

77

Прво благодатно покаае, кое Божа благодат даруе, буди топло каае за
почиене грехе. Ми осеамо дубок бол што смо Бога увредили, што нас е грех од
ега удаио, - а истовремено имамо и радосно поуздае у егово милосре, што
води и умиеу срца, при суочеу са еговом праштауом добротом. Као
изгубени син у очевом заграу, плаче због своих греха и доживуе, радосно
дирнут, праштауу убав Очеву.

Непрестано се препуштам да будем заведен, грешим, издаем Бога за цену
одвратног уживаа. И насупрот мом сталном неверству, Он остае непроменив,
очекуе стрпиво мое покаае и вуче ме свим средствима ка преобраау:
Болесни требау лекара, ен здрави. а сам дошао да грешне зовем на покаае, а не
праведне. Тако е говорио, тако е радио Син Божи... Тебе потреса егова
доброта? Исто е тако добар и Дух Свети. Чак и сам грех Га вуче човеку. Не
учиени, али у себи откривени и дубоко окаани грех! Што човек више своу
поквареност схвати, што више себе окриви, утолико више бива приступачан Духу
Светом: Спасите се приближуе само онима кои се осеау болесницима.
Исповеди (призна) свим срцем своу недовоност, тугу због е - и Дух Свети е
ти прии кад Га намае очекуеш, кад себе сматраш ендостоним ега,и остварие
твое поновно духовно роее.

3.
О ПЛАМЕНО РЕВНОСТИ

Пламена ревност према добру - есте док-
аз истинитог духовног живота
(Св. Теофан Затворник)



Права заедница са Богом почие пламеном ревношу у испоавау
егове вое. Одакле потиче та пламена ревност? Пламеан ревност е дество Боже
благодати. Чим човек слободном воом почне да тежи добру, ему се приближуе
благодат Божа и производи у ему снажну ревност.

Зашто е то потребно? Зар ми нисмо у стау да и сами чинимо добро? Не
чинили мо и иначе разна добра сами од себе? Природно. Али овде се не ради само
опоединим добочинствима, него се ради о целокупно обнови нашег живота, у
свимеговим односима. Покуша сам да се предаш непрестаномделау сагласно
речи Божо - и то кроз цео живот. Такав тво покуша е свакако жалосно да
заврши. Почееш па еш брзо стати. Како и иначе другачие? ер твоа снага сама
ние довона. едино е непроменива сила Божиа у стау да нас непрестано у
добу одржи.

Док смо спокони, док све иде по нашо вои, док нас ништа не притешуе
или заводи,ми у сасмообмани можемо да мислимо како ми сами све обавамо, без
помои од Бога. Али кад се зло са дна срца усковитла, кад се помисли подигну као
прашина на ветру; и жее смеуу една гора од друге, кад се дакле душа узбурка,
онда се брзо наемо у безизлазу и нехотице запомажуи: Спаси ме Господе, топим
се(Пс.118,25). Само е благодатна сила ревности у стау да носи терет Заповести.
То е едина сила коа нас види ка спасеу. Пламена ревност е наш животни дах.

78
Где се он угаси, гаси се и сав хрешански живот; чак и споашем добром
настроеу недостане правог дуга.

Наше настроае према добру се оснажуе, чим се благодат с им седини;
оно се тада претвара у незаситиву ревност ичини све што е богоугодно, неуморно
се трудеи да испуни воу Божу. Она е пуна живота, горуа, неуморан, силна
ревност. ено присуство сведочи да е наш дух, кроз седиее са Духом Божим,
враен поново у свое првобитно стае. Иначе се наша сопствена ревност некад
распали некад угаси. Салну, пламену, неуморну, силну ревност даруе само Божа
благодат. Тсо е она Духовска ватра Светога Духа коу е Христос донео на зему
да прожме уде (Лука, 12, 49), (Марко, 9, 49). Она оживава, окриуе и
омогуава да се све што е богоугодно чини воно и брзо (Рим. 12,11).

едино прави ога ревности испуава добро, целосно и чисто, а грех
истовремено прогони до у егове нафиние ниансе. Таква ревност тражи добро,
као насушни хлеб, док зло сматра као смртни грех, и презире све оно што било
како не ега потсеа.

Ко у истини поседуе пламену ревност, он нее да твориедино оно добро
кое се само од себе нуди, него е да постане упорни истраживач кои се искрено
ттруди око постоаног, траног добра. Снага за све те трудове проистиче - као и
иначе у животу - из одушевеа и убави према своме задатку. Ревност према
вои Божо постае радостан и за наш дух окривууи пут ка ему. Све треба
чинити у славу Божу, - супротно греху кои се у нас настанио; и све то треба да се
ради поживо и са опрезношу као главни наш задатак у животу. А када се ова
пламена ревност у теби распали, онда се потруди да е одржаваш. Она се распауе
пре свега кроз дела убави, коа претсава ену суштину; кроз верно испуавае
свих заповести, при чисто савести, унутрашо сабраности, сазерцау и молитви.

Код сваког човека пламена ревност делуе на сво нарочити начин. Код
еднога се усмерава на строго бавее своим унутарим животом; код другаога
на делу убави, на друштвено деловае или проповед Боже речи. При свему томе
важи: да све што се чини, у славу Божу да се чини.

Пламена ревност се гаси чим наша пажа одступи од Бога: од
многобрижности, неумерених телесних уживаа и свих страстоубивих веза. Са
нестааем ревности изумире сваки духовни живот. Као што се светло угаси кад се
полие водом или поспе смеем, - тако се гасе дар божанске благодати криз нечисти
живот. Светлост кандила се такое угаси кад уе у ему недостане. Благодат
пресушуе кад удуши недостае милосра. Божа е благодат дошла из милосра.
Божа е благодат дошла из милосра према теби и журно одлази кад милосра у
тебине нае. Свако зло, свако клеветае, свака увреда твог ближег, гаси ену
светлост.

Знача пламене ревности за сав духовни живот тако е вилики, да е нужно
употребити сву бригу да би е сачували и неговали. Оно што у е први пут
распалило у стау е да е и одржи. Човек е рание живео у споашости, - док
сада, пд утицаем благодати, преведен у унутрашост и пробуен од греховног сна;
он е угледаоедан нови живот, нашао е Бога и одлучио се да само ему на дае
служи. Ко неуморно тежи пламено ревности, мора напре да се вежба у
повучености, потом - да посматра сво унутраши свет; и на крау, да гаи оне
мисли и осеаа кои су га до тога стаа довели.

79

а. Како одржати пламену ревност


Божа благодат е осетно присутна само толико колико дуго трае наша
ревност. ер, благодат е - ога. Ога се одржава кроз дрва; дрво духа е молитва.
Чим се божанска благодат дотакне срца, буди се молитва. Срце и ум обраау се, са
пажом, према Богу. Ум кои е увек делатан, почие да мисли на ега. То
везивае наше мисли за Бога постае сталини пратиоц благодатног стаа. Мисао о
Богу не остае пасивна, она водика посматрау еговог савршенства и егових
дела. Све е то област Духа. Ревниоц остае истрано у томе и ту црпи увек нову
ревност Из тога проистиче едан суптилан страх Божи, при пребивау пуном
страхопоштоваа пред им. Оно стражи над благодатним стаем.

4.
О ПОНОВНОМ ДУХОВНОМ РОЕУ

Почетак и корен спасеа почивау изв-
шеу Заповести. Краи це спасеа е
духовно новороее. (Теофан Затворник)


Живот - то е снага за делае. Духовни живот - то е снага за делае у духу
по вои Божо. Ту снагу е човек изгубио и све док е поново не задобие, не може,
поред све добре вое, да живи духовно. Прави хришански живот е - благодатан
живот. Да би се живело по вои Божо, човеку недостае благодатна снага коа
егов дух прожима и враа му првобитну снагу. Та мо е божанска благодат Дуга
Светог. Она се дае кроз крштее, а одржава се кроз тану исповести и причеша и
помоу непрестане молитве. Спасоносне Боже заповести оделотворуу ту
благодат, и она се у нама у то мери проавуе, у коо ми те заповести
испуавамо.

Почетак охриустовеног живота чини ватрена ревност коом живимо по
заповестима Божим; краи це е , да та дар божанске благодати доведемо у
пуно дество. То значи, старог, споашег човека греха да одбацимо, и новог
духовног човека - Исуса Христа - да прихватимо (уп. Гал.4, 19).

Са таном крштеа благодат Божа,коа е рание само споа утицала, сад
продире у човекову унутрашост и из основе е меа. Она изгони из егове
унутрашоти ненависника, успостава поново божански поредак у човековом
биу, и повезуе човеков дух са Богом. Под утицаем благодати човек добиа ново
распоожее, осеа се као новороени. егове теже окреу се сад од себе и од
греха, и упууу се према Богу и истини.Као дан од нои, као живот од смрти, тако
се разликуе крштени од некрштеног. Крштее дарива оно што нам ништа
земаско ние у стау да пружи: оно седиуе божанску благодат са нашим
бием, прожима нас оме, ер ми бивамо водом и Духом крштени. Са таном
крштеа нашем се природном устроству дае печат дара Духа Светога као нов
натприродни елемент; он пребив у нама и делуе на ему своствен начин.
Крштени се разликуе битно у своме устрроству од некрштенога.

При крштеу Дух Свети чисти нашу душу и даруе е своом красотом, да
сиа свелие од сунца. Благодат осетно испуава душу и остава е да ужива у
блажено заедници са Богом. Али, ве после неколико дана, ми гасимо ову

80
неисказану дивоту. Кроз нашу непажу, страстоубе и многобриже, она тоне у
дубине наше душе и тамо почива као скривено благо. На нама стои да е понова
изведемо на светлост нашег живота, ер у ствари она чини живот наше душе.

Све док су покретинашега духа расеани и гуве се у разним правцима, у
ему нема живота. Али кад узвишена божанска сила благодати захватичовеков дух
и све егове покрете обедини - тек тада почие ога духовног живота.
Унутраши ред почие са моментом наше одлуке д следимо благодат као своу
водеи животни принцип. Том одлуком ствара се снаан центар у нама. У ему
стои благодат у заедници са нашим сазнаем и слободом. Тиме е наш дух враен
у свое првобитно стае. Божанска благодат упууе постепено ка овом средишту
све снаге нашег биа, управа ихову делатност, оснажуе добро и прогони свако
зло. То е поредак новог духовног роеа. Кад е ово обавено, онда се у нас
усеава пуна хармониа, дубок унутраши мир Божи кои сваки разум
превазилази, - коме по сваку цену треба да тежимо.

Кад се срце и ум седине, заповести се Боже сасвим другачие испуавау
него пре тога. Рание се наша пала природа, са тешком муком, савлаивала, док нам
сада духовна снага коа повезуе ум и срце помаже да то радосно чинимо са
лакоом и приатношу.

Тек кад се благодат приближи покрене ватрену ревност, настае истинити
преокрет у нашем животу и у нашо природи. Треба се трудити и у очекивати у
верууем поуздау. Она долази у сво час и уреуе све.

Пред нама се отвара нова стварност и у о као главни ци - чежа и тежа
ка Богу као навишем добру. То долази постепено, умери у коо страх Божи
уступа место радости у испуавау егове вое. Утоме дае помаже стицае
навике да се живи:
1)
у Божем присуству,у оосеау д е Боже око стално на нама;
2)
да све што чинимо у славу Божу чинимо:
3)
све чините са свешу о Божо вои, у то вои живити и свестрано е
слаедити.

Делае по вои Божо треба да захвата све што чинимо. Послушност вои
Божо обухвата све оно што се од други претрпи ер треба прихватити све
добровоно као из Боже руке. При оваквом поступау ум учи да се утвруе у
богопосматрау, а то е почетак живог општеа са им. Истовремено почие у
духу славее Боже са страхом и трепетом, при поканом самоосушивау и
упоредо сазнаем Божиег благодатног дара. Под овим упливом тежа кБогу све е
силниа, све док се душа од свега, као од замрзлости, не одвои и обрати Богу -
извору духовне топлоте.

Предзнак овог рааа е тихо, добровоно, споконо пребивае пред Богом,
праено осеаима страхопоштоваа,страха Божег и радости. Човек понире
радосно у Богу,борави у ему сам, и задобиа Царство Боже, мир и радост у Духу.

Основни предуслов за то е очишее срца. Они кои су чистога срца, они
е Бога видети. Тако се треба трудити пре свега око будости или чуваа срца. ер
шта е у срцу то е и на делу.

Али одлучууе у напредовау ка Боуг чини потпуна преданост ему. Са
нашом одлуком: Господе, Ти делуу у мени како Ти хоеш, ер сам а иначе слеп и
слаб - Божа снага ступа у наш дух и онда почие ена сведелатност. Ова

81
преданост Божо руци, то е наинтимни и наскривении поступак нашег духа. Он
се острваруе муевито, али после дуге припреме.

Свакоме човеку е дарован едан талант, удео у благодати Божо. еголво
е слободи препуштено да вредност тог удела позна, да се даде на посасо те да га
умножи. Сети се приче о благу у иви и о скупоценом бисеру (Мат. 13,44, - 46).
Човек е приметио благо у едо иви и продао е све што е имао, да би ту иву
задобио. То значи: Хришанин сазнае за неупредиво благо - благодат Духа
Светога у себи. Он све жртвуе што му е надраже, да би ово благо задобио, да би
ову б лагодат покренуо на делотворност. ош верниа слика е: бисер у нама
почивауе божанске благодати. Ко е постане свестан, ко зна да ничег изврсниег
од е нема, он остава све друго и тежи да ту благодат у себи задобие. Само она
кои томе тежи мора:
1)
Присусво благодати у себи да позна;
2)
Да схвати ену вредност коа е виша од овог живота;
3)
Да целим бием пожели да буде том благодау прожет, просвеен и
освеен;
4)
Да донесе одлуку да све што е у вези са постигнуем тога испуни;
5)
Да одлуку спроведе у дело и да срце препусти искучиво деству те
благодати.



Овим е зачет унутраши препород, кои према мери нашег напра а пре
свега по мери нашег самоодрицаа брже или спорие напредуе.

Ко о благодатним стаима слуша, одмах е спреман да их свесрдно пожели.
Али то ни у ком случау ние довоно. Може неко да се залети а онда да стане.
Овде се не ради онеко тренутно тежи, ве о здравом, разумном ппромишау и
сазревау едне чврсто засноване одлучности, при свести о свим будуим
невоама, препрекама и тешкоама, као и спрмлности да се са има грабро и
истрано бори.

Тежа да будемо прожети благодау, исто е што и тежа ка Царству
Божем. Ко е богат може да оствари све што хое за сво новац. Исто тако може, ко
поседуе духовно благо - благодат Божу - да задобие све врлине. Ко у себи носи
благодат Духа Светог, може да испуни сву истину и правду, да обави свако добро
без примораваа и тешкоа. едино се мора остати при томе да се Господ моли
непрестано из поканог срца за та дар Духа, и тад е све што е рание , уз много
труда, било неоствариво, постати наедном лако. Ово се благо задобиа ревносним
сталним трудом у вери и непрестано молитви.

Ко е духовно поново роен, он рачи увек свим плодовима Духа Светог.

5.
ПОЗНАЕ СРЦА

Срце - тое наунутрашии човек, или
дух, укоме су самосвест, сасвест, сеае на
Бога и осеа свестране зависности од ега
и све вредности духовног живота.
(Св. Теофан Затворник)

82
Непрекидно чишее срца

Поука се не налази само у кигама.
Такое Божа благодат урезуе на зако-
нским таблицама нашега срца духовне
заповести, ер срце влада целим саставом
тела. Ако благодат срцем овлада, она узима
под свое и све удове и мисли.
(Преп. Макрарие Велики)



Помоу срдачне молитве ми пре свега тежимо очишеу срца. ер срце е -
унутраши човек. Оци су чули Божу реч, да из срца долазе сви рави покрети, као
похота, преуба и убиство, кривоклетство и богохулство; дае су чули и заповест,
да унутраши сасуд срца треба да се чисти, да би и споаши чист био. Зато су
усмерили сав сво труд према срцу; уверени, да е кроз ега да задобиу и све
друге врлне; ер да без очишеа свога срца нее мои да постигну постоану ни
едну врлину (Симеон Нови Богослов)

Чистога срца е сасвим нешто различито од чистоте ума. Ум е само една
особина душе; срце е корен свега. Кад се ум напрегне и кад се сабере на духовне
садржине, он губи сво стари ток мисли и постае за тренутак чист. Али му та
чистота не остае, ер се одмах мути текуим дневним мислима (Преп. Исак
Сирин).

Срце постиже своу чистоту постепено, кроз многто страдаа, оскудице и
уздржаваа. Ова едном стечена чистота остае трано. Она издржава у тешким
борбама иискушеима, ер Бог делуе уо. Код Исусове молитве ради се пре свега
о очишеу срца и ума. Нико ние у стау да своме срцу нареуе. Оно живи сво
живот, радуе се и жалости од себе самог, утоме не може ништа да се меа. Само
Господ, кои све у своо руци држи, може да уе у срце и да у ему запали осеаа
коа немау ничег заедничиог са еговим просто природним покретима (Св.
Теофан Затворник)

Треба се трудити свим силама, да се распали ога срца. Али то нее успети
све док су страсти у снази. Оне се могу упоредити са благом у дрвету. Дрво, то су
силе душе и тела. Све док човек немарно живи, егове су силе прожете влагом
страсти. А влажно дрво негори. Тек кад се твое срце загрее, почие унутраша
промена. Топлота срца суши влагу, сагорева све нечисто у теби, претапа и све
продуховава.

У овом чишу срца посредуе, пре свега, Исусова молитва. Стоеи пред
Богом са пожом у срцу, молитвоубац бива унутраше потрешен. Поканичком
самоосеае сагорева егове страсти и чисти срце кое се у растуо убави
обраа Богу. Само у очишном, смиреем испуеном срцу, узрастау ваиша
стаа молитве коа нас са Богом повезуу и чине да узмемо учеша у еговом
вечном животу.

83

Морамо кроз све напоре и искушеа, у боловима да очистимо Исусову
слику у нама, да претопимо наше бие као у неко топионици, да га ослободимо од
нечистоте и да га доведемо у егово првобитно достоанство.

Томе нас води Исусова молитва: Она проводи кроз две важне етапе: у првом
периоду молитвоубац, бива припуштено да се моли своомсопственом
снагом.Извесно да ему помаже Божаблагодат, али се она ош не показуе. У то
време долазе страсти кое су се криле у срцу, те изазивау код оног кои се моли
немир и ставау га на мучну борбу у коо се падови и победе непрестано смеуу,
и ту се показуу одличана одлука човека као и егове слабости. - У друго етапи
благодат испоава осетно свое присуство и своу делотворну снагу. Она повезуе
ум и срце, дае могуност да се сабрано моли са пуно топлоте и умилеа.
Искушеа губе притом своу наметиву снагу према уму.

Али суштина и сврха молитве у оба та стаа е покаае срца. За покаае и
окаае, кое човек приноси сопственим напором, Бог, у свое време, дарива
благодатно покаае срца - Дух Свети, кои се у човеку настанио, за ега се моли
сам. неисказаним уздасима. Непрестана Исусова молитва чини да срце, пуно
поканог плача и преданости, увек свесно борави пред Богом. Ово распоожее е
наважние средство, да се одржи унутраша топлота као и да останецео
унутраши поредак на снази - да се ово зло протера, а сво добор учврсти.

Ако нам се ближе добре мисли и имплуси - онад се треба удубивати у
молитву, и из чиенице да лисе учвршуу или губе, показае колико се Богу
угодни. Ако пак доу раве помисли, ако нешто узнемири душу, - тада треба да се
удубимо у молитвуне придауи им пажу, и оне е се изгубити. Тако умна
молитва постае господар и управач целог твог духовног живота. Стога ние чудо
што списи просветених Отаца упууу сву нашу пажу на првилно изучавае
срдачне молитве.

Пут ка Богу е унутраши пут ума и срца. Ко се труди да живи у присуству
Божем, бие просветен и освеен.едно од средстава за постизае тог циа е
мудра срдачна молитва. Тек кад она постане активна, просветуе се око ума, дух
гледа свога Творца и добиа од ега мо да све сагледа и да недостоно одбаци.
Другога пута ка Богу нема. Приближу се Богу умно, у срцу, и прими од ега снагу
да дриш у власти сва своа осеаа.


б. Сабирае ума у срцу

Све се своди на то, да се борави умом у ср-
цу пред Богом. У томе е суштина ствари.
(Св. Теоган Затворник)


Шта значи: сабрати ум у срцу? Ум следи пажу. ега сабрати у срцу значи
- сабрати егову неподеену пу у срцу; значи гледати оком ума пред собом
невидиво присутог Бога и ему се обраати прославаем, хвалом и молбама,
стражеи притом да ништа страно не продре у срце. У томе и лежи тана духовног
живота.

Из главе мора да се доспе у срце. Сад су твое мисли о Богу у глави, док е
Он, у неку руку, изван. Све док си ти у глави, твое се помисли не смируу. Али ако

84
се спустиш доле, у срце, твоа се гава чисти од маштаа. И сваки пут кад
маштарие прете да те расеу, ступи само у вое сдрце и их е да нестане. Срце е
сигу прибежиште. У срцуе живот - тамо дакле треба да се живи.

Седини срце и ум, а онда сдкрушеним срцем и унутрашим умилеем
следи речима молитве. За почетника е довоно да духовне садржае прати срцем.
Усредсреди све напоре на то да уведеш ум у срце, - то е наважние. При том
помаже труд, да се разборито и паживо стои у срцу пред Богом, у сазнау да е
Он свуда, па и у теби, да у теби све види и да те чуе. Истовремено разбуу у души
тежу за спасеем и поуздае у Бога. Усредно му се моли, гледауи Га у духу:
Господе, Исусе Христе, помилу ме. Спаси ме, коим путем и начином Ти хоеш.
При том се не ради толико о речима колико о живом осеау према БОгу.

Има на езику Исусову молитву; У уму Бога пред собом ; у срцу же за
зеедницом са Богом. Труди се и Бог е ти дати оно чему тежиш.

Ипак буди свестан; да е само труд наш; суштина ствари - веза срца и ума -
дар е егове милости. Стварно уедиее срца и ума додеуе милост Божа кад
за то дое време.


в. Срце се загрева према Богу

Сто свесно пред лицем Божим и при
томе увек респау било кое осеае
према Богу. (Св. Теофан Затворник)


Где е срце? Тамо, где се осеау радост и брига, гев и сажаее. Телесно
срце, тое една мишна грудва коа претстава само оруе осеаности, као што
физички мозак служи разуму као оруе. Сто дакле са пажом у срцу пред Богом, у
вери да е Он присутан, сталоно се моли да ти благодат Божа даруе назад топао
осеа према ему. Прво средство да би се ум свео у срце састои се у томе, да
садржа молитве пратиш са осеаношу. Друго, да меу присутним осеаима
запазиш она коа захватау цео ум и срце, и коа везуу целу твоу пажу. Та
осеаа коа стварау твое сопствене молитве, требало би паживо узчавиати и
пустити их да се слободно изразе. Тиме се набое постиже своее ума у срце.

Ти знаш где се сдрце налази. Тамо држи своу пажу, и ве си са умом у
срцу. Али не ради се само о бавеу у срцу, нагоо томе да у ему стоиш свесно
пред лицем Божим, пред говим свевидеим оком кое прожима дубине твог
асрца. При том сваки пут распламти било кое осеае према Богу, - стах Божи,
убав према ему, покано умилее због грешности, или преданост егово
свето вои. Труди се увек да задовоиш ова закон унутрашег поретка. После
такве препреме почие молитва чие е обележе - стаае пред Богом. Молите е
сабран у своо унутрашости, и духовно гледа - у себи присутног Бога. То виее
прати страх Божи са истовременим дивеем егово узвишености, некад вера и
поуздае, некад убав и преданост егово вои, некад опет поканичко
расположее настау, кад се неко у молитви потпуно удуби. Ко се доследно и дуго
моли, код тога су ова стаа чеша, док назад не постану стална. То е та пуни
живот пред Богом,или - непрестан молитва.

85

Треба да се повезуемо целим бием са Богом, да се Он налази у нашем уму
и срцу, како бисмо почели да живимо еговим светим жвотом. Да примимо у себе
егово Тело и Дух и да их вечно сачувамо. После светог причеша насигурние
средство да се то постигне есте непрестана Исусова молитва.

г. Седиее ума и срца

Седиее срца и ума е уедиее духо-
вних мисли са духвним покретима срца.
(игатие Бранчанинов)



Под местом срца кое ум треба у молитви да пронае, подразумева се
резумна сила срца кои е Творац положио у егов гори део; кроз ову разумну
силу разликуе се човеково срце од срца у животиа, ко е иначе поседуу,исто као
и човек, жеу и пожуду, ревност и гнев. Та разумна снаг ае животиама страна.
Она се испоава - независно од разума - удуховном сазнау: у савести, у страху
Божеем, у поканичком самоосазнау и скрушености срца; у духовно убави
према Богу и ближима, у смиреу, благости и другим духовним чувстима. Та
разумна сиал, тоест наш дух, им асвое седиште у горем делу срца, као што ум,
као духовна снага наше душе, има свое место у мозгу. Зато у молитви ум треба
сконцетристати на та гори део срца, дакле нешто изнад срца, да ту остане свесно,
у топлом осеау према Богу.По мери нашег напора ум нам се притом
просветуе, а наше срце загрева. Ако то стаае ума у срцу пред Богом постане
природно и остане постоано, онда се срца и ум седиуу: Божа варница,
светлосни зрак егове благодати, продире наедном у срце. То долази непосредно
од Бога, и не постои никакав други начин да се до тога дое. Кад се то деси, онда
се место срца од себе показуе, ум ступа у срце и седиуе се са им. Ово
седиее срца и ума е у ствари седиее духвоних мисли са духовним
покретима срца.(Св. Игатие Баранчанинов) Сво наше сазнае сада постае
неприснии садржа срца. У оваковом стау ум губи расположее и потребу да се
налази ван срца. Уколико е , кроз извесне околности или разговоре био отсутан, он
се незадржеивом силом враа у срце инастава са духовном жеи и новом
ревношу свое унутраше делае. Све сад иде из главе уунутрашост срца, док
ега обасава мудра унутраша светлост; све што се мисли, говори или чини,
дешава се са потпуном пажом и са пуном свешу. Са свим асно може да се
сагледа, кое ман мисли, жее и намере долазе,и ми можемо да окреемо
добровоно наш ум, срце и воу ка Христовим заповестима. Сваки недобровони
преступ бива, кроз срдачно покаае и искрено жаее, избрисан топлом
поузданом молитвом Богу. Кад Бог види твое смирее, онда Он не остава да се
узалуд чека на егову благодат. (Агапие Валамски).


д. Познавае срца и господарее над собом



86
Мудра светлост испуава срце неком врс-
том више срдачне свести. (Св. Теофан Затворник)


Kaд ум пронае срце и у ему се постоано настани, онда се наша
унутрашост меа: сдрце и ум се седиуу у едно живо единство; тиме
еуспоставена она првобитнацелосност човекове природе. Дух Свети се усеава
у срце и испуава га своом топлотом. Он не долази физички видиво, него
духовно невидиво, али апсолутно стварно. едан од знакова е стална топлота
срца, при чему се ум у ему бави и стапа са мишу о Богу. Под еговим упливом
премешта се човеково срдиште из главе усрце. Тиме се задобиа унураши мир.
Маштарие и страсти губе своу мо. Мудра светлост испуава срце неком
врстомвишег срдачног сазнаа. Оваом сазнау срца сви душевни потстицаи
постау асни, како они кои из срца исходе, тако и они кои у ега долазе. Ти ме се
добиа мо, да се непогрешиво разликуе добро од зла, и да се зло са пламеном
ревношу сазбиа. Сви наши поступци изводе се из асног познаваа Боже вое;
при томе се добиа способоност да се управа целим током нашег споашег и
унутрашег живота, да се буде господар над собом. Сад више не живи, просто
човек, него доживава. Слободу деловаа он осветуе присуство Господу у
еговом срцу. - Испуава се обеае: Ако вас дакле Син ослободи, зиста ете
бити слободни. (ов.8,36)

Такое помоу растуе савести меа се и самопознае. Док е ум боравио у
глави, твое мишее се губило у општем. Сад меутим срце покрее оно што се
тебе самог нарочито тиче. Без околишеа и извиеа оно осветава све поаве са
ихове изразитие стране, на начин кои те надубе потреса. Ти доживаваш
непосредно свое сопствене мане и слабости,као стветлост или таму на предметима.

Кад ум окуси Божу доброту, он не жели више да напушта место срца и
говори: Овде е добро бити. (Мате 17,4). Он добиа стални преглед целе области
срца, и временом задобиа увежбаност да уочи и протера све помисли кое е
неприате посеао. Кад нае место срца, ум саглда оно, што никад рание ние
видео: ваздзушни простор у срцу и самог себе у ему, светлог и пуног расуиваа.
Од тог момента он прогони именом Исуса Христа све празне помисли, ош пре него
што продру у срце. Према аволима е сад ум злопамтив; и употребава сво
природни гнев, прогони их и уништава ихова искушеа. Све остало посте ти
аснопомоу Божом, кроз чувае ума у ношеде Христа у срцу. (Преп. Симеон
Нови Богослов).

Човек задобиа власт над самим собом и почие да негуе у себи све што е
истинито, свето и чисто, а да одстрауе све што е зло. И досад се додуше он око
тога трудио, али е често и лако био лишаван свега потигнутог. Сад е то
промеено. Сад се стои чврсто у добу и животу се води ка одрееном циу и са
пуним смислом. Божански ога е распаен у срцу; у ему горе све душевне снаге.
За време тог претопаваа добиа се, као код сагореваа дрва, много дима и буке;
касние остае само чиста светлост. То е стае унутраше чистоте. До ега стии
е дуги пут. Али, Бог кои е свемоан и пун доброте веран нам е помоник.

Срце и ум стичу све веу склоност ка молитви, коа под утицаем благодати
Боже трано остае. Непрестана срдачно - умна молитва сад оживуе тво духовни
организам исто као што дисае оживуе тело. Узвишена особина овог стаа е

87
понирае у себе; наша душа борави пред Божим погледом, излива пред им своа
осеаа у смиреном самосазнаау: покаау срца, страхопоштовау и увави,
спремна да сав живот стави у службу Богу. Такво понашае душе се обелодауе
свако утро изнова и прати живот кроз сва дневна збиваа до починка.

По мери продубеа познаваа нашег срца, очишава се ум од празних
маштариа,површних брига и доконих саариа. Радозналост исчезава,
предубееа неповерее се губе. На крау се добиа од Бога духовни ум кои нас
доводи у Богосиновство. Назад у нама расте осеае мира, смиреа и убави
према Богу и свима удима, не разликууи добре до злих. Нама се чине сви уди
добрим, и ми почиемо да их волимо. Искушеа подносимо мирно и примамо их
као Боже попуштае, као лекове кое ош потребуемо. Тако остаемо нераздвоно
са им, и кроз страх Божи задобиамо унутрашу чистоту у коо убав Божа
стануе. Ова убав испууе сво жкиви храм са обилним даровима Духа Светога.

Бог излива своу светлост у наш ум, очишава наша осеаа, и управа
нашим делима. Ми налазимо у себи снаге, кое су нам дотле биле непознате.
Живимо пред лицем живога Бога имислимо,осеамо и деламо у сазану еговог
присуства.

Ово дество Светога Духа постае твом срцесазнау асние негосвака
математичка истина и свако пректично искуство. Сад имамо само едну бригу: да
верно чувамоту благодат. То се показуе кроз будност у мислима, осеаима и
делима и кроз безусловно испуавае Божих заповести. Тиме почие стварни
делатни духовни живот кои е дотле постоао смо у тражеу. Ако осетиш д се тво
ум повезао са срцем, да се е сдединиоо са душоми телом, да ниси више грехом
подвоен, ве да претставаш едну цилину, да у теби зрачи свети мир, тиха ,
дубока, блажена радост Христова, онда чува са свом опрезношу ова Божи дар.
Свети мир као дах Духа Светога крае е осетив и повлачисе одмах чим се душа
у еговом присуству непаживо понаша,чим се о страхопоштовае огреши или
своу верност раскида кроз склоност према греху, или се ода лености. Са миром
Христовими молитва такое напушта недостону душу.

Са срцепознаем и богозаедничарством почие, у нашем животу, нова
раван са променама кое се могу прикладно д означе као продуховее душе и
тела. (Св. Теофан Затворник).

6.
УНУТРАШИ ЧОВЕК СРЦА
а. Скривени живот у Христу

Царство е Боже унутра у вама. (Лука 17, 21)


Посматрамо благодатна стаа код срдачне молитве. Прави благодатан
живот е чудновато скривен. Апостол Павле га зове сривен живот са Христом у
Богу (Кол. 3,3). Апостол Петар га види у таном човеку срца. (Петр.3,4) А
Христос га назива - Царство Боже унутра увама. (Лука, 17,21). Царство е Боже
у унутрашости. Иди у себе, тражи ревносно, и лако еш га наи. Напусти
расеаност, штетан пут похота,- трак грамзивост зановцем и свако раво друштво.
Иди у себе,живи у себи, у чудесно одаи срца, твога духа - и тамо тражи Царство
Боже. Ако оно еш ние у теби, онда узвику: Оче наш , нека дое Царство Твое!

88
и оно е дои, чим га ти позовеш. Царство е у теби. Зато и ти иди у себе и борави у
своме срцу. Тамо е Бог. Он тебе ен остава, али ти ега напушташ (Преп. ефрем
Сирин)

Пкаае и молитва воде к Царству Божем у нама: Покате се, ер се
приближи Царство небеско (Мат.4,17). Иштите и дае вам се; тржите, и наи
ете; куцате, и отворие вам се(Мате 7, 7). Шта то значи? Царство е Боже у
нама, ако Бог у нама заповеда, ако Га душа у своо унутрашости признае као
свога Господа, ако Му свим своим снагама служи и кад Он у о суверено
управа. То царство почие са оним тренутком кад падне одлука, да Богуивимо у
Исусу Христу кроз благодат Духа.

Царство Боже е у своим испоаваима краане просто. Дух Свети се на
несхватив начин приближуе и потстиче срце на покаае. Покаае води ка
прелому вое. После тог унутрашег прерлома Дух се оружа за упорну борбу
против страсти, управа и помаже нам у о. Ова борба е код сваког дуга и пуна
бола; крозу се срце постепено очишава,а то чини да на крау узмемо учеше у
истини Божо и блаженству еговом. У почетку продиру душевни покрети из
прошлости, стваррау немир и воде, не ретко, наш дух у ихово ропство. Али они
бивау кроз ревност, стражее, стрпее и уз припомо благодати све реи.
Коначно се дух човеков тако оснажи, да дму раниа искушеа не значе више од
зрна прашине. Он прербива у своо унутрашоти пред Богом и еговом силом
савлауе своу унутрашост.

Скривени живот у Христу достижу само они кои кои благодат Божу у
себи активирау, тако да она опипиво прожима читаво ихово бие.

Царство Божие е слично свасцукои захвата постепено сво тесто и тако из
ега постае мек и мирисав хлеб. Исто тако и благодат прожима наше бие; и кад
га потпуно скрозира, онда оно постае сасвим облагороено. Тада е и сва наша
делатност чудесно облагороена.

Други пример како нас благодат Божа изнутра захвата па се према споа
изражава, есте гвоже у ватри. Ватра га усиава и тако испоава опипиво егову
ватрену снагу. Исто тако и утица благодати постае опипив. Она поклаа човеку
необичну снагукоа се вишеструко изражава. егова реч Духом подарена е асна,
она продире непосредно у друга срца, изазивауи у има одговарауа збиваа.
Чак ако благодатан човек и ути, из ега исиава нека таанствена топлина и снага,
он буди код других етичке силе и оспособава их за сваки духовни напор.

У причи о талантима Господ нам открива та дар благодати (Лука 19, 11).
Сви добиау поедан талант - свима е благодат равномерно поедарена. Али едан
зарауе ош десет таланта; други пет; треи - ништа.. То значи да е први навише
ревновао да би био прожет благодау; други се трудио упола толико; док е треи
дар благодати сасвим занемарио. Награда услеуе према мери облагодаености
лили просвееа нашег биа. Ко се уопше не труди, губи благодат коа му е била
првобитно дарована.

Ово мало речи показуе шта све утвривае Царства Боег собом доноси,
или благодатна ватра коа се у срцу разгорева; она заправо одруе бие идество
правог духовног живота од момента кад се ум и срце седине и стану будно пред
Богом.


89
б. Враае себи

Унутраше враае себи е дар бо-
жанске благодати
(Св. Теофан Заворник)



Царство Боже делуе прво у таности, а касние се показуе у сили. Прво се
испоава у тежи ка унутрашем повачеу. Као нехотице делуе на нашу душу,
захвати е и води у унутрашост. То е Бог, то е благодат Светога Духа. Надолази
ака же замолитвом. Као при размишау човек и овде понире сасвим у себе,
сабира се унутра и не обраа пажу на оно што се око ега збива. Сопствена
активност, мисли и намере престау, све споаше отпада. Али оно што е код
размишаа била ствар разума, сад е код молитве ствар срца. Душа се примиче
Богу, борави са умом у срцу пред лицем Божим и излива пред им све свое
болове и наде, спремна да посветицео живот егово служби. То е Боже
приближавае, истинити дух молитве, кои зависи од егове благодати.

Унутраше повалчесе с почетка е кратко и површно, касние се
учвршуе и постае неизмениво, -често се сатима остае пред Богом. Ко ово
стае едном окуси, он може на ега да се потсеа, за им да жуди, ему да тежи -
али оно се не може ни довести ни задржати - оно долази самостално. Нама остае
само едно: кад се то стае приближи, да га чувамо и дамо му могуност да
дествуе, према нашим моима. Ако се пази на стремее повлачеа усебе и ако
му се, колико е то могуе, следи, онда е се пребивае пред Богом догаати све
чеше и дуже док не постане трано. Чим то наступи, Царство е се Боже у нама
отворити.

Таква стаа могу да се поаве на сваком месту. Чим она диу, престае
досадаи беспоредак у унутрашости, све долази у ред, кои трае толико дуго
колико и дество благодати. А кад се благодат удаи, онда опет почие лутае
помисли и напади криз страстоубива узбуеа. Душа се спушта опет са неба на
зему, из светлог мира у тегобан сутон. Сад мора да се има стрпеа и да се
чека,док се Царство Боже опет у срцуне поави... Ова промена трае тако дуго, док
Богу не буде угодно, да унутраше сабирае код нас за увек учиврсти тако да га
учини непроменивим. Тражее тог стаа е у ствари тражее Царства Божег. А
егова поава - остварее овог Царства.

Коначно се завршавамукотрпно тражее. Срени тражиоц добиа тражено:
он налази срце, утвруе се у ему пред Богом и остае тамо непрестано, као
верник пред совим Господом; од ега он добиа мо и снагу, да савлада сву своу
унутрашост и себе проавуе са емусвоственом снагом.

Дух човеков управа сад срцем каонеки владар и из ега дае своа упства.

в. Чистота
(По Св. Теофану Затворнику)

Унутраше сабирае е узвишена уме-
тност. Она ослобаа, уз помо Божу,

90
потпуно одсвих маштариа и саможивих
поступака (Св. Исихие ерусалимски)


Кад божанска благодат делуе на удско срце, онда се човеково сазнае
усеава у срце а са им и све снаге тела и душе. Из тога следи, као закон
унутршег сабираа, да држиш постоано своу савест у срцу и сабираш смело у
ему ум, воу и осеаа. Сабирае ума е - пажа; сабирае вое е
напрегнутост; сабирае осеаа е - будна трезвеност. Све три делатности воде
сабраности душе и зтичу на унутраше тиховае. Она кои све их поседуе у
унутрашости е. Коме само една од их недостае, он е - споа. Трима снагама
душе треба да следе одговарауи телесни удови: Пажа следи тихове чула,
напрегнутости - напетост мишиа, трезвености - уздрживости тела.

Чим утром устанеш сабира своу мисао и све свое снаге у срцу и тамо се
неизоставно бави. То тиховае е основни услов владаа над самим собом, оно е
сведок праве слободе и разума - значи едног уистину слободног, духовног живота.
Сво духовно делае мора одатле да проистиче.

Унутраше тиховае е насигурние средство за одржавае духвне
пламене ревности. Сабрани човек гори, ер он сабира све снаге слично сунчаним
зрацима у жижи, даби затим произвела аку топлоту и разгореле се. Са
унутрашим сабираем повезана е топлота: Дух у неку руку срее самога себе и
узбууе се од радоти. Унутраше тиховае значи спремност и снагу за делае.
Она кои е сабран е ак, као уреена воска,док е расеани слаб и стално пада.

Унуташе сабрани има увид у сву своу унутрашот: она кои стои у
средини надгледа све радиусе истовремено; а ко се удаи од центра, може да
сагледа само едан радиус. Унутраше сабрани има увид у све покрете
унутраших сила и може има да управа. Распламсавае духа, силе и мои
осеаа, претстава истински дух пламене ревности. Стога увек важи захтев:
остани унутра усеби, и нееш никад престати да ревнуеш. Тако е молитвена
сбраност основни услов духовног живота. ено развиае зависи од ве споменуте
три снаге душе и од има припадауих телесних функциа:

1. Пажа ума при тиховау чула;

2. Напрегнутост, постоаност вое при напетости мишиа,

3. Трезвеност срца при уздржавау од лености и телесних уживаа.

Из тог резултирау срдства за сабирае и правило: држи далеко све од себе што
смета тиховау и скрее те према споа. Чула се покреу кроз утиске; ум се
расеава кроз маштарие; мишии се распуштау кроз немар; воа кроз жее;
тело отроми кроз мироваа; срце кроз везиваа. Бити трезвен значи не
везивати свое срце ни зашта сем за Бога. Страсне везе узимау души трезвеност
и чине е пианом, тако да више не зна шта чини.

Услови и срдство за унутраше тиховае, есте борба против маштариа,
жеа и стасних везиваа, при уздржау тела. Ово сабирае и тиховае долази
до пуног изражаа кад се, уз одговарауи труд, стекне трострука чистота:

91
1. Чистота ума од непожених помисли;

2. чистота срца од страсних веза, и

3. чистота вое до жеа и похота

Труд за постизае истинске унуташе сабраности главни е задатак сваког
духовног подвига, ер она претстава простор у коем се све што е духовно
одиграва, као: неведиве борбе, богомислие и молитва. Било шта да радиш,
вежба се у унутрашем тиховау (Св. Теофан Затворник).

Не веру, меутим, да унутраше сабирае можеш да задобиеш своом
снагом. Као што сунце не мое да сиа без светлости, тако ни срце не може да се
очисти без Исусове молитве. И као што снег или вода - не могу да произведу ватру,
тако исто и срце не може од ржавих мисли, осеаа и дела да се ослободи, ако
унутрае сабирае ние повезано са срдачном молитвом. Зато се потрудимо да име
Христово сагласно нашем дисау призивамо.

Безумни бродар претрпи брзо бродолом, ако завреме буре пусти морнаре на
одсуство, потом веслас и едра баци у море па легне да спава. ош лакше пропада
она душа коа будно не вежаба тиховае и напушта срдачну молитву. Треба будно
и свесно да живимо и да са тим повежемо молитву, - само тако емо ичи сигурно,
чистеи и украшавауи одау нашег срца. Али ако се само ослонимо на нашу
пажу и будност, онда емо при нападу неприатеа бити брзо смуени. Он е
лако да нас заплете у мреже заблуда и жеа. едино име Исуса Христа - та
победоносни мач, кои се непрестану у чистом срцу покрее, може да их растера
или сагори као сламу. Ако е ваздух у срцу чист, онда ништа нее ометтати да
светлост Христова у нама засиа. (Преп. Филоте Синаски).


Унутраша топлота

Плод духовног живота почие, чим
се срце загрее.
(Св. Теофан Затворник)


Чиста савест и ревносна молитва производе тополоту срца. Зато се вежба
ревносно умолитви и чува топлоту срца. Страх Божи производи и чува
унутрашу топлоту. Али е потребно и смирее, верно извршавае правила, а пре
свега будност. Ако се ревносно и уредно трудиш у Исусово молитви, и ако
тражиш убав Божу онда се уз помо Боже благодати распауе у твоме срцу она
ватра коа е клица духовног живота, и коа претстава уселее Боже у нас.

Како су искусни Оци загревали дух молитве у себи? Пре свега они су
тражили да срце непрестано гори само за Бога. Бог тражи срце, ер оно е праизвор
живота. Где е сдрце, тамо е и свест, разум и пажа - цела душа. Ако е срце у
Богу, онда е и цела душа у Богу, и човек пребива у духу и истини пред им.

А сад у да опошем средства да би се произвео стални ога усрцу. Како он
може да се задобие? Сети се како се спона топлота производи: тра се дрво о
дрво, кремен о кремен и добиа се топлота или ватра. Ако се неки предмет држи на

92
сунцу, он се загрее; ако се ош више скупи сунчаних зракова,онда се запали.
Средства за поризвоее топлоте слична суфизичким. Трау дрвета одговара
испуавае заповести. У оно мери у коо се унутрашот чисти, у то се срце
постепено загрева. Али та е пут спор и са много препрека.

Исусовамолитва сличи лупи на сунцу. Што се она ревносние и сабраниие
користи, утолико се брже чисти унутрашост, и срце се распауе ка Богу. Ако
хоеш да е обаваш ревносно и без прекида, она е се ражарити у срцу и кроз
благодат Божу и сведочити да духовни живот ступа у средиште нашег биа, да
почие Царство Божие. Што се Исусова молитва у срце више утискуе, утолико се
она аче загрева, молитва постае самоделатна, тако да се ога духовног живота
разгорева у срцу и гори, док молитва - почне да испуава и непрестано покрее
цело срце.

Сад осеае сличиедноммеху, или крми души. Човек име бива ставен у
погон и може безусловно да испуни оно на шта га егово осеае покрее. Ко
тежи да успостави ред у своо унутрашости, као срдство за то налази ово духовно
осеае, ову топлоту срца према Богу.

д. О природно, неприридно и духовно
топлоти


Помоу сабираа свих снаг у срцу, на крау се раа у ему унутраша
топлота. При томе треба разликовати природну топлоту од благодатне топлоте и
неприродног распаиваа. За настаае природне топлоте важно е, где стои ум у
време молитве. Ум треба да стои у горем делу срца, д би стоеи изнад сдрца, од
горе на доле потпуно слободно имао преглед и да отуда држи под контролом, што
се испод ега дешава.

Ако стои у средем делу срца, он се спушта исувише лако наниже, до
поасног предела, меша се нехотично са чулном топлотом овог дела, и изазива, кроз
споствену кривицу, искушее.

Природна, топлота има сво почетак и сво кро у области бубрега; она у
неку руку опасуе тело и приноси на душу грубост, хладношу и помету. Топлота
коа делази од авола меша се са страсним разгореваем. Ова угреава срце и удове
кроз чулну пожуду и везуе ум одвратним представама. Место духовне топлоте
доживава се распаивае, место тихе радости буди се бесмислена похота све до
тане насладе - уз покуша кушача да ову заслепеност претстави као и праву
благодат.

Духовна топлота почие и завршава се усрцу. Ако пажа продре у срце,
она, по природи ствари ту сабира коу у жижи, све снаге душе и тела. Ово сабирае
целог удског биа праено е едним нсрочитим осеаем, кое чини почетак
топлоте. Та осеа се, на почетку, нежан и хладан, касние се оснажи и загрее.
Природна, телесна топлота крви само е претеча благодатне топлоте. (Св. Теофан
Затворник)

Духовна топлота коа од Бога долази, почие и завршава се самолитвом; она
души дарива поуздае и плодове Духа. Она се испоава у молитвеним покретима.
ен приви плод е унутраша сабраност и неприкидно обраае Богу, при едном

93
утанчаном дуговном осеау. Повремено се загрее цело тело, док ум чист и
бестрасан пребива у молитви као укореен у дубинама срца. (Василие Молдавски)


. Благодатна топлота при срдачно молитви

Код Исусове молитве се не тражи природно физичка топлота у срцу. Много пре се
тражи да у срцу ступи ога благодати и да отпочне непрестана благодатна
молитва. Исусова молитва не дае сама ову варницу благодати, али кроз унутраше
сабирае пред Богом, допрриноси еном добиау и разгорева е до светог
пламена. Проавивае благодатног духовног живота, настаеем Царства Божег
у нама - прати распламсавае духа, или духовна топлота. При томе се не седиуе
само ум у богомислиу са Богом, него цело наше духовно бие ступа у живу
заедницу са им; а Бог е ога. И тако се духовна топлота и разгоревае духа
усеавау у нас оним тренутком кад се Царство Боже отвори у нашо
унутрашости. Ова топлота производи топло осеаее Бога. Неправилно е себе
задовоити са самим осеаем топлоте, без да се обрати пажа на духове покрете
и само созерцае Бога, ер у том случау остае само една животиска топлота
крви... а та природна топлота ние ни духовна ни благодатна. Она постае духовна
само код духовних, молитвених покрета. Благодатна топлота е нешто нарочито,
она не изазива никакве телесне покрете, него е праена од едног финог осеаа
блаженства.

Нека дубока утеха прожима душу, благодатан страх Божи са поуздаем и
радосним болом; под неизмернм деством благодати срце све аче се распауе и
шири топлоту или светлост коа из срца истиче и слично сунцу озрачуе нашу
унутрашост. Под еговим узицаем смируе се мисли, унутраша атмосфера
душе постае чиста, сви рави и добри покрети душе постау у клици уочиви, и
добиа се снага да се ти рави покрети изгнау. Ово унутраше светло осветаава
такое и споашност, чини да разликуемо правилно од неправилног и даем нам
сангу да се правилнога држимао.

едном речу, почие прави делатни духовни живот, кои се досад само
повремено поавивао. Сад топлота постоано узраста у срцу и везуе пажу ума за
себе. И та веза срца и ума придстава целост нашег духовног организма.

Кад су срце и ум у молитви седиени и кад се мисли не расеавау, онда се
срце загрева од духовне топлоте и у ему тада зрачи Христова светлост те целог
унутраше човека испуава мирим и радошу. Да би се светлост Христова
примила у срце и користила, душа мора да се по могуству сабира у своо
унутрашости... Треба затворити очи, спостити ум у срце, и призивати име Исуса
Христа. По мери маривости и духовне ревности за ега, човек ужива блаженство
кое буди тежу ка све вишем просвееу. Ако ум остане кроз такву вежву
непмично у срцу, онда светлост Христова засиава у срцу и осветава дом душе
божанским просвееем. У нама светли Сунце правде. Ово е светло истовремено
и живот, по речи еванеа: У ему беше живот и живот беше видело
удима(ован. 1,4). (преп. Серафим Саровски).

Тек кад Божи ога угрее срце, почие наше унутраше приобраее. Та
ога е прожети све, претопити и одуховити, док све буде продуховено. Без овог

94
ога, ма колико се залагао, ти нееш д постигнеш просветее. (Св. Теофан
Затворник)

е. убав срца према Богу

Непрестана срдачна молитва убрзава ра-
згоревае срца ка Богу и убав према ему
(Св. Теофан Затворник)



Уколико се више трудиш, утолико брже молитва срашуе са срцем. А што
дубе Исусова молитва продре у срце, утолико се срце аче угрее, и утолико опет
молитва поста есамоделатниа; а кад ватра духовног живота трано у срцу гори,
молитва е непрестано испуавати цело срце.

Духовно распламсавае срца према Богу е убав према ему. Она се пали
чим га се Бог дотакне ер Он е сам убав.

Тад цело удско бие захвата нека несхватива духовна снага и привлачи
га Богу. Молитва извежбаниих извире из целог срца. Тада молитва постае
унутраша неопходност као што су храна и пие. Она се покрее сама у срцу, на
ави као и у сну, и ништа ние у стау да е отуда уклони. Та истинска молитва
срасла е са душом и непрестано се у духу приноси. (Пафнутие Киевски)

Кад ти Бог даруе ту рану у срцу, онда е све чему си тежио, само од себе
постоано, или еш више од тога - нека унутраша пронициивост, без да ти
мислиш, сама све уреуе. Тада ти носиш у себи мудрост свих учитеа. Моли се
Богу да ти поколони ова дар. Употреби нато све молитвене трудове. То е оно
скривено благо, та непроцеиви бисе. (Св. Теофан Затворник)

Срце е станиште Боже. Он, разуму несхватив, ступа у срце и стануе у
ему. Он кои е скривен воскама огених очиу (анелима) стечен е срцем.
Зема ние у стау да носи егову ногу, док Га чисто срце у себи носи. Свод
небесни ние довоан за егову стопу, док му е срце пребивалиште. Све створено
ние у стау Безгарничног да обухвати, док Га намае срце, кое Га тражи, прима
у себе. Мали е простор изабрао Бог као свое станиште у човеку, и човек постае
храм Божи у коме Он пребива. Душа е егов храм, срце жртвени олатар славе и
хвале, а ум свештеник кои свету службу обава. (Преп. ефрем Сирин)

7.
РАЗГОРЕВАЕ ДУХА И ЕКСТАЗА

МОЛИТВА



Кад те Дух Свети испуни, онда Га ти по-
знаеш по стау едне тих еи дубоке,
наунутрашние радости, коиа се повреме-
но уздиже до разгореваа духа
(Св. Теофан Затворник)

95

Разгарае духа чини кормило свех унутрашег живота. Оно се може
постии само уз помо благодатне снаге Духа Светог. Он утискуе души наравску
снагу, као дество духовног поновног роеа.

Ога Духа Светог сагорева сва помуеа унутрашег вида, очишава ум и
чини га прозоривим, да би сагледао Божа чуда. Само кроз ега душа оже да
задобие свое духовно новорошее, и да буде Богом обдарена неисказаном
лепотом духовних способности.

Притом небива само ум прожет богомислием: цело наше духовно бие
ступа сад у живу заедницу са Богом, а Бог е ога. Унутраша топлота усеава се
унас оног тренутка кад се Царство Боже отвори нашо унутрашости. Ова топлота
дае снагу да срдимо наш живот и да испунимо све што е по вои Божо.

Деловае Духа Светог е нешто несхвативо и ни са чим упоредиво. Он нам
напре отвара неограничено самопознае, држи нам на потресан начин наш
страшни грех непрестано пред очима, води душу до самоосуде, показуе о пад
човечанства и дубоку, мрачну провалиу погибеи. Онда нам постепено дрива
растуу пажу и покаае срца при молитви. Тако Он неприметно припрема сасуд
душе и онда се одедоном дотиче неочекивано, несхвативо, раздвоених удова
мога биа и они се седиуу! Помоу еговог силног додира а сам постао нов
човек. Творац делуе при новостварау као некад при стварау. Кроз додир
егове руке повезуе се мо ум, мое срце и мое тело и постау една целина. Онда
они тону у Богу и прибивау у ему, све док их аегова несхватива, свемона
рука држи. (Ихатие Бранчанинов)

У суштини духовног ога лежи потреба да човека убау веже за духовни
свет.

При првом удару поклоене благодати отвара се унутрашем оку
непосредно гледае духовног света. ему свие утаре руменило духа.

Човек гледа Бога каоСунце истине у унутрашости срца. Срце се испуава
као живи храм Божи еговим отривеима.

Пламена ревност е суштина духовног ога. Само она може код поединих
уди да узме разне правце: коад еднога она се управа на строги подвиг у
унутрашем усавршавау. Код другог се троши на делатну убав. Код треег се
обраа надобро заеднице. Тако сваки човек добива, сходно своим унутрашим
предиспозициама, нове способности кроз Духа Светога. Сваки дар има у нама
едан природни приемни орган. Тако е разум орган мудрости. Ум е орган
бестрасне разборитости. Чии ум влада над страсима гнева и чулности, та добиа
виши духовни ум. Природна удска убав е орган лечеа. Ко е у удско убави
узнапредовао, при уништеу свог самоуба, - добиа дар лечеа. (Преп. Калист
и Игатие). Тако Дух Свети дарива нови духовни ум, нове очи духа, нови език и
води ка новороеу у Духу.

а. Синовство и обожее

Дух сведочи нашем духу, да смо деца
Божиа (Рим. 8, 16)


96

Назад се завршава време скривеног богозаедништва и еговог дества. Сад
се Бог на нарочит начин усеава у човека и очигледно га испуава. Ако воа
стрпиво и непоколебиво следи Духу Светом, ако душа живи у сагласности са
заповетима и ако Га неповреуе више у ниучму онда се благодат усеава
непосредно, лицем к лицу, у човека, и он постае обиталиште Дуга Светог. (Преп.
Макарие Египатски)

Душа се - после многих ставаа на пробу - усиновуе Богу. Бог се сам
поверава срцу, и удостоава човека да буде еднога Духа са им. Божа благодат му
дубински осветава цело егово бие. Обрати к нама, Господе, светло лице
твое.(Пс.4,6). Господ се настауе учовеку и испуава га даровима Духа Светог.

уди кои су удостоени новорошеа у духу и богусиновеа,
доживавау многострано деловае егове балгодати. их повремено испуава
неисказана радост: И радовае се срце ваше, иваше радости нико нее узети од
вас. (ов. 16. 22). Царство Боже..., е радост у Духу Светоме(Рим. 14,17). Душа
пламти и стреми у неисказано радости и убави к Богу. у често савлауе
неисказани дубоко - унутраши мир, нека чудна окриууа лако а. А потом
поново проживава надубе, пуно смирее, поканичко самопознаае и покаае
срца или страдае сацелим родом удским. Дух често допушта да се разгори таква
убав, да би сваког човека хтела да затвори у свое срце, не разликууи раве од
добрих.

Благодат умируе срце,као и све покрете биа, дуа сличи у своо радости
безазленом детету, она не осууе ни грешнике ни фарисее; на све гледа чиста ока,
радуе се свакоме и желела би свакога да воли и поштуе . Духу се повремено
открива сакривена мудрост и открива поглед у Боже тане. Ко Бога воли и остае у
молитви, та на чуданначин бива поучаван у таности. Истина му се сама отвара: а
сам истина (ов. 14,6). У души оданог открива се истина. Дух Свети му се ближи и
са им остае у заедници. Божанска благодат сама у еговомсрцу пише законе
Духа и прожима одатле егове мисли и удове. Поседник благодати прозире сваког
човека, он познае изворе егових мисли, степен егове унутраше зрелости (види
1 Кор. 2, 14). Човека прожима често неко неодоиво синовско поверее према
Христу, увек му се откривау нови унутраши простори и откривеа. Као сину и
наследнику, ему се поверавау неисказане ствари. Као што асно природно око
увек опажа сунце, тако и чисти ум сагледа светлост Христове славе, и остае - ако
га благодат просветли - дан и но у ему. Кроз то се душа испуава Божом
убаву, тежи свако врлини и задобиа непресушну убав према Христу. Она
доспева у егов мир,гиби све доконе маштарие и може, чиста срца, да служи Богу
и да празнуе празник Духа Светога.

Ова дества Духа дешавау се непрекидно, едно следи другом. Она се
повеавау са усавршаваем онога кои се моли. Ако се душа очисти од свих
страсти и ако постигне духовно савршенство,у Дух прожима све више и више.

Ако се душа седини са Господом, Он се са ом повезуе; ако е ен ум
стално у егово благодати, тада душа постае са Богомеднога Духа, едног ума,
они се седиуу. Она му целосно служи и Он остае целосно у о, прожимауи и
ено тело. (Св.Теофан Затворник) У ово обожеу удско бие,као непоновива
единствена личност створена по лику Божем - задобиа сво пуни узраст. У
светлсоти Божо оно долази истовременео до свог пуног сазреваа.

97

б. Просветлее преображеа

Ко постигне ци благодатног живота, он
се сасвим освеуе, слично сано зве-
зди, светлозрачеем сунцу. (Св. Теофан Затворник)



Добро е да се с времена на време ци облагодаеа учини присутним.
Сеае на то делуе тако да се све силе непрегну како би се та ци постигао. Ако
си се слободно исвесно окренуо благодати и задобио благодатт Духа, каква е бити
твоа унутрашост? Бие потпуно светла као светло - сиуа звезда. Тако е то.
После духовног новороеа у духу, унама се развиа унутраша обнова, и
просветее - кад брзо кад полако - зависно од нашег напора, пре свега од нашег
самоодрицаа. Господ не пита какав си рание био, Он очекуе само твоу чежука
просвееу, твоу тежу ка светости.

Све док се душа предае страстима, ена е одежда мрачна као натамниа
но. Ако се душа преда свакодневно хуци, макар и са мае страсти ена е
одежда постати сива, као нека неодреена магла. Ако потом благодат дое она
постае постепено светлиа, као кад се мутно време разведрава. Ако благодат душу
захвати сасвим, онда ена одежда постае као асно светло. То е просветлее или
преображее. Унутрашост онога ко е у благодати сиа као звезда, у духовно и
усштаствено светолости.

Господ сам каже, да душе праведника постау светлост: Ви сте видело
свиету..., да се свиетли ваше видело пред удима . (Мате. 5, 14,16)

Ко одбаци одежду старог човека таме, ега - Хрисотс одева у новог
човека неисказано светлог - пуног вере, поуздаа, - убави и мира.

Ова унутраша светлост пробиа се повремено споа те постае и за друге
видива. О таквим поавама слушамо много у предау о богоозареним Оцима
Цркве. едни су зрачили светлошу, други су стаали као огени стубоби у
молитви.

Неки су просветени молетвеници гледали ову надземаску светлост на
олтару; или кроз ихово сопствено тело, или као унутрашу светлост у срцу, коа
им е отварала доубоку унутрашу, скуривену светлост и испуавала их
неисказаним благодатним боговиеем.

Преображее дГоспода на гори Тавору кад се показао у светлости свое
славе, и кад се егова хаина као муа засала, истох е порекла. Светлсот
преображеа е светлост божанства. Она е неприступачна, неописива, безвремена,
вечна... Боговидцима Бог е сва светлост..., и што е у чулном свету сунце, то е Бог
у духовном свету. Човек кои е искусио божански дество као дар благодати, сам е
у неку руку светлост и живи у светлости и гледа, седиен умом са светлошу, оно
што без такве благодати остае скривено свима онима кои се нису уздигли изнад
телесних чула. ер Бога гледау само они кои су чистога срца. (Св. Григорие
Палама)

Ако се душа уздиже ка духовном савршенству и себе чисти од свих страсти,
она се у неисказаном општеу са Зтешитеем Духом седиуе и прожима име.
Она кога Дух удостои свое светлости, постае и сам сав светлост. Као што е

98
сунце сво светлост и свестрано зрачи светлост. И душа коа е сасвим осветена
неисказаном лепотом светлосне славе и каа е сасвим ступила у заедницу са
Духом Светим и постала Божим обитавилиштем,бива и сама Дух. Тад она постае
сва светлост, сва око , сва лик, сва радост и мири, сва убав, милосре, милост
идоборта. (Преп. Макарие Египатски)

Сунце чини сва тела да абуду прозрачна, светла, отсиавауи - као вода,
кристал или злато. Тако исто и наш божански Отац чини сунцима све оне у коима
се налази. Хрисстос хпое све да осветли, просветли и оживи кроз светлост
божанске благодати.)Св. ован Кроншански)

Желим ти да под деством подарене ти благодати, коа делау у теби,
постанеш светлозрачно сунце. (Св. Теофан Затворник)


в. Сведочанство Духа

Риеч моа и поучее мое не биаше у на-
дговоривием риечима удске премуд-
рости, него у доказивау Духа и силе.
(1 Кор. 2,4)


Разговор великог руског старца,Серафима Саровског са великопоседником и
судиом Николаем Мотовиловом у новембру 1831. дае увид у стае
просветених. Мотовилова е цолог живота мучило питае о циу хришанског
живота. Отац Серафим показуе ова ци у задобиау благодати Духа Светог.
Молитва страрца отвара Мотовилову непосредно просветее. Билешке
Мотовилова причау нам о освом догаау следее:

Било е то едног четвртка. Небо беше облачно, зема покривена дебелим
слаоем снега. Снег ош увек падаше у великим пахуицама, кад отац Серафим
поче са мном датазговара. То беше на пропланку код егове ближе пустие, на
обали реке Саровке, дуж кое се протезаше ланац брежуака. а седдох на едно
недавно отсечено стабло а отац Серафим ту, поред мене.
-
Господ ми е открио, рече многопоштовани Старац, да си ти у своо
младостижелео да сазнаш шта е смисао хришанског живота. Ти си ово питае
често упуивао разним високим духовницима,али нико ти ништа одреено о томе
одговорио. Теби е саветано да идеш у цркву, да испуаваш Боже заповести и да
чиниш добра дела, ер у томе свему лежи смисао хришанског живота. А неки су
чак кудили товоу нездраву радозналост, како суе они сматрали, и говорили су ти:
Немом да се интересуеш за оно што е за тебе исувише високо. Они нису говорили
са тобом онакко како е требало да говоре. Зато у сад а,адни Серафим, да ти
обасним у чему тасмисао сттварно лежи. Молитва, пост, бдее и сва остала
хришанса дела су по себи добра, но ипак у иховом извоеу не лежи смисао
хришанског живота, ер она су само помона средства ка томе циу. Прави
смисао хришанског живота е задобиае Духа Светога.

Има у виду да нам ни едно добро дело не доноси плодове Духа Светога,
ако ние учиено из увави према Христу. Оно нам не доноси ни награду у вечном
животу, нити пак благодат у садашем. У том смислу Господ е рекао: Ко са
мном не сабира, расипа. Али добро дело кое се у убави Христово чини, не

99
доноси човеку само круну праведности у загробном животу, ве га у овом,
земаком животу, испуава благодау светога Духа,као што е речено: Бог не
дае Духа по мери, Отац воли Сина и све е ему дао у руке. Да , Божи приатеу,
задобиае овог Духа Божиег у ствари е ци хришанског живота. Творац нам
дае средства, али остварее е човеку препуштено.
-
у ком смислу Ви говорите о задобиау? запитах оца Серафима. а ти не
разумем сасвим.
-
Задобити значи стеи. Ти сигурно знаш шта значи стеи новац, зар не? То
исто важи и заДуха Светог. Животни ци просечног човека е дазаради новац, или
да стекне почасти, одликоваа инаграде. Свети Дух е такое капитал и то вечити
капитал, благо кое има вечну вредност. Реч Божа, наш Господ Исус Христос, Бог
и човек,упореуе у еванеу наш живот са тржиштем а наше делаа у земаком
животу са трговином, и он нам свима говори: Купуте док а доем и користите
време ер су дани зли. То значи, будите рачуние са временом , да бисте са овим
земаским добрима стекли небеска блага. А земаска добра су сва из убави
према Христу учиена дела коа намдоносе благодат Духа Светога.

У еванелско причи говоре мудре девоке лудим девоакама коима е
нестало уе: идите и купите га код трговаца. Али док суоне куповале беху врата на
свадбено дворани затворена и оне не могоше више да уу. емае уа
обашавау неки као недостатак добрих дела, али ово тумачее не може да буде
тачно ер су оне, иако се називау лудима, биле сачувале свое девичанство.
Девичанство е едно од навеих врлина, едно стае кое уде чини сличним
анелима и све друге врлине може да надокнади. При сво моо недостоности,а
ипак мислим да е има у ствари недостаала благодат Духа Светога. Оне у своме
духовном незнау мислиле да су добра дела сама по себи довона да би се
постигао ци хришанског живота. При том оне нису помишале да ли су тим
делима задибиле и дар Духа Светога. Ние одлучуее у нашем животу да чиним
добро само ради добра, ве управо ради Духа Светог као единог вечног блага кое
никад не пресушуе - ега да задобиемо. Дакле, благодат Духа Светога е уе кое
лудим девокама недостааше. Та благодат е плод свох врлина, без кое ни за кога
нема спасеа и не може га бити. ер се каже: Свака душаиви Духом Светим,
чистотом се узвишава и светли се у свето таанствености Троичног единства.


Дух Свети се спушта у нашу душу. Али боравак овог Свесилног у нама е
могу само уколико ми са свое стране и на сваки начин покушамо да га
задржимо.Он тада припрема Богу Творцу у нашо дупши и у напем телу, олтар -
сходно непролазно речи: ер у меу има становати и бити ихов Бог, а они е
бити мо народ.

Свако доро дело кое се чини из убави према Христу доноси благодат Духа
Светог. Ипак, молитвом се то налакше постиже, ер она е оруе коим увек
располажемо. Може бити д ти хоеш да идеш уцркву, али у то околини нема црве;
или хоеш дауделиш сиромаху, али га на твоме путу не сретнеш; или хоеш да
будеш непорочан, али твоа наклоност и твоа слабост пред замкама неприатеа
учини да не наеш у себи потребну снагу. Док е молитва увек и за сваког могуа:
за богатог исиромашног, за ученог и простог, за аког и слабог, за праведног и
грешног. Сила молитве е бескранаи веше од свега другог она нам доноси

100
благодатт Духа Божиег. Молитва нас оспособава да можемо да говорима са
милостивим и животодавним Господом.

Али ми треба да се молимо до оног момента кад Господ кроз своу благодат
у нас сие. Кад е Он у нама - молитва мора да престане ере испуена. Дои и
усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи душе наше. Сад нас
Он учи дае шта треба да радимо.
-
А шта е са другим, из убави према Христу, учиемим делима? Ви сте
говорили само о молитви, рекох му а.
-
Труди се да благодат Духа Светога задобиеш помоу сваке врсте добрих
дела, али првенствено оих дела коа е, у невео мери,стичу. Сакупа драгоцене
благослове из божанске милости и улажите их у штедионицу вечнога Бога, али
не за 4% или 6% ве за 100% и бескрано више. Ако ти, на пример,молитва и ноно
бдее више ове божанске благодати доносе, онда се моли ибди. Ако ти пост
доноси више овог божанског Духа, пости. Или ако ти давае милостие користи,
да милостиу. Ако о себи треба да говорим, а потичем из трговачке породице.
Пре него што сам дошао у манастир, кад сам са своим братом водио трговину, ми
смо увек куповали и продавали ону робу коанам е навише доносила добит. Исто
тако мораш и ти дарадиш. Наш ци као хришана ние да умножавамо бро добрих
дела, ве да кроз их, колико е могуе више , задобиемо дарове Духа Светога
испитумо сва добра дела коа из убави према Христу можемо да учинимо.
Подели дарове благодати онима коима требау, по узору горуе свее коа сама
собом светли и са земаком ватром друге свее пали а да се сама не угаси. Она
гори и сиа да би свету светлела. Па кад е то тако са земаком ватром, шта онда да
кажемо о благодатно ватри Светога Доха Божег? ер кад се земака добра даруу,
она не стау, док небеска блага божанске благодати,штосе више деле,толико се
више умножавау код оних кои их деле.Стога е наш Господ рекао Самараци:
Сваки кои пие од ове воде опет е ожеднети, а кои пие од воде кое у му а дати
нее ожеднети до виека; него вода штоу му а дати бие у ему извор воде коа
тече у живот вечни.(ован 4, 13-14).
-
Оче, рекох а, ви говорите све време о благодати Духа Светога коа мора да
се задобиа како би се дошло до циа хришанског живота. Али како и где а могу
у да видим? Добра дела сувидива, али може ли Дух Свети такое да се види?
Како могу а да знам да ли е он са мном или ние? Старац на ово одговори:
-
Ми смо се због наше млаке вере и славе паже коу посвеуемо делима
божанског провиеа у односима Бога и човека, сасвим удаили од хришанског
живота. Нама данас изгледау неразумиве речи Светог Писма, кое Дух Божи
изговара кроз Мосиева уста: Адам виде Господа кои сеу Едемском врту
шетше. Исто и речи кое читамо код апостола Павла: Ми продужисмо за
Витаниу, али Дух Божи не беш са нама; ми се окренусмо према Македонии и Дух
Божи беше са нама. На више места у Светом Писму говори се о томекако се Бог
показивао удима. Неки ку да су та мета неразумива. Зар е могуе да су уди
могли да виде Бога? Па ипак, онде нема ничег неразумивог. Ми смо се само тако
много удаили од ширине ранохришанског гледаа и истичуи ново образовае,
упали смо у такво новонезнае, да нам е несхвативо оно што су стари сасвим
асно могли да разумеу. а говорим о томе да су они размевали аваа Божиа.
Аврам и аков са Бога видели и са име говорили. аков се чак са им грвао.

101
Мосие е видео Бога, а такое Га е видео и народ кои беше са им, и пламени
стуб, кои е видива благодат Светога Духа, беше водиеч народу Израискм у
пустии.

Бог и благодат Светога Духа нису били виени у сну или у икстази, или
фантазии, ве стварно и истинито. Пошто смо данас постали тако равнодушни у
односу на дело нашег спасеа, ми не разумемо многе речи Светог Писма, како би
их у ствари требало разумети. Ми се не старамо о задовиау благодати и из наше
гордости е не пуштамо да се устали у нашо души. Он иначе шае у срцва
удикои Га, гладни истине, свим срцем очекуу. Кад е наш Господ Исус Христос
по своме васкрсеу благоизволео да испуни свое дело спасеа, Он задахну
апостоле и обнови у има дух живота кои Адам беше изгубвио, и даде им
благодат Светога Духа у облику огених езика, кои су се на их спустили и
испунили их силом божанске благодати.

И ова удахнута благодат, коа се свима кои у Христа веруу дае у тани
Светог крштеа, утискуе се на деловима нашег тела кое Црква као наважние
сматра, да би та благодат за наше тело била земаски анео чувар. Тада се при
обреду говори: Печат дара Духа Светтога. Кад после нашег крштеа никада не
бисмо грешили ми бисмо остали за све време свети, сачували чистим од свих
правштина душе и тела. Али у томе заправо лежи зло, што ми упоредо са
телесним узрастом не растмо и у благодати и познау Бога, као наш Господ Исус
Христос. Напротив, ми се постепено лишавамо благодати насветиег Духа пошто
на различите начине постаемо грешници, чак велики грешници. Али човек, кои се
осеа привучен благодау, одлучи да своу душу преда Богу и да над своим
спасеем непрестано бди, он е правим покааем добити очишее свих своих
грехова и врлинским животом задобие поново Духа Светог кои е у ему да
делуе и у егово души да устроава Царство Божие. Благодат Духа Светога коа
нам се на крштеу у име Оца, Сина и ДУха Светога дае као залог непроцеивих
заслуга Христових за нас, свели у нашим срцима и онда када се спотичемо и кад
нас тама окружуе.

Код поканички обраеног грешника ова светлост зтире све трагове
преаших застраеа и облачи бившег грешника у духовну, благодау Духа
Светога изаткану хаину.

Али а хоу да ти асно схватиш шта треба разумети под благодау, како се
она распознае и у чему се ено дество састои, нарочито код онога кои е оме
просветен. Благодат Духа Светога е светлост коа човека просветава. Господ
евише пута пред многим сведоцима откривао деловае Духа Светог. Сети се само
Мосиа после еговог разговора на Синаско Гори. уди нису могли да га
погледау, тако е ако зрачио изванредном светлошу. Он е стога морао да се пред
народом покаже са покривеним лицем. Потсети се такое преображеа на Тавору.
И заса се лице егово као сунце а хаине егове постадоше беле као снег...
ученици падоше ничице и уплашише се врло(Мате 17, 2 и 6). Кад им се Илиа и
Мосие показаше, их заклони облак од саа божанске благодати кои е ихове
очи засенио. Исто се тако показуе благодат насветиег Духа Божиег у неисказано
светлости онима коима Он свое дество открива.
-
Како е могуе да занам дали сам а сад у благодати Духа Светога?

102
-
То е сасвим просто, Божи приатеу, одговори ми отац Серафим. Ние ли
Господ рекао да е све просто за онога кои веруе. Апостоли су имали то сзнае и
заноли су увек дали Дух Божи на има почива или не. Када су Духом били
прожети и ега свесни, за их е било асно да е ихово дело свето и Богу угодно.
Тако се обашава оно што су они у своим посланицама писали: ер се учини
Духу Светоме и нама добор. Само на сонову ове као стена чврсте извесности,
написаше они свое посланици као непромениве истине свим временима на
корист. Свети апостоли су дакле осеали присуство Духа Божиаег.
-
а ипак не разумем, наставих а, како бих асолутно био сугуран да сам у
Духу Божем. Како бих а могао сам у томе да будем сведок? а бих желео да то
знам сасвим сигурно.

Отац Серафим стави тад своу руку на мое раме па рече: Божи приатеу,
ми смо обоца, ти и а , у Духу Светом. Зашто ме не погледаш?
-
а не могу да вас погледам, оче, ер е ваше лице постало светлие од сунца
и мое су очи од тога засеене. - Немо се плашити. Божи приатеу, е и ти си сад
постао светао као и а. И ти си сад у понои Духа Светога, иначе ти не би било
могуе да ме гледаш. Он се наже према мени и рече ми тихо на ухо: Захвау Богу
за егову неисказану милост према теби. а се, како си могао приметити, ни
прекрстио нисам, ве сам се само у срцу Богу помолио: О Господе, удосто га да
асно и сво им телесним очима види силазак твога Духа, коим ти удостоаваш
твое слуге, кад благоизволиш да се у твоо слави покажеш. И видиш, Божии
приатеу, Господ е одма услишио смирену молитву адног Серафима. Каако се
може ему за егов неописани дар да не захвауе. ер не дешава се често, чак ни
код врло светих пустиака, да Бог сое молосре тако покаже. Ова е благодат,
захваууу заступништуву Маке Божие, твое скрушено срце утешила, као
штомака своу децу теши. А сад зашто ме не погледаш? Ништа се не бо. Господ
е са тобом.

а га онда погледах и велики ме страх обузе. Замислите: у сунчевом кругу, у
насветлием сау еговог подневног лучезара, ви видите лице човека кои вам
говори. ВИдите покрете егових усана, израз егових очиу, чуете егов глас,
осеате егову руку на ваем рамену. - али не видите ни ти руку, ни то лице, ве
едино ту заслепууу светлост коа се распоростире свуда око вас и коа своим
саем обасава снежни покривач на пропланку, као и снежне пахуице кое падау
попут белог праха. Шта осеаш сад? упита ме отац Серафим. - Осеам тишину и
мири у своо души, кое се речу не могу исказати.

То е мир о коме е Господ рекао: Мир вам оставам, мер сво дем вам; на
даем вам га као што свет дае... Кад бисте били од света, онда би свет свое убио,
а како... вас од света а изабрах зато мрзи на вас свет... Али не бо те се, ер а
ндвладах свет. (ован 14, 27, 15, 19, 16, 33). удима кое свет мрзи а кое е Господ
изабрао, она дае мир, као што га сада ти у свом срцу осеаш, мир кои по речима
апостола: превазилази сваки ум. - Шта осеаш ош? - Неисказану сладост. Та
сладост е она о коо Свето Писмо говори: Они се могу освежити на богато
пуночи твога дома, из струе твое сладости поиш их. У додир са том сладошу:
топе се наша срца и ми смо обоица испуени блаженством, какав никакав език не
може да искаже.

103

Шта осеаш? - Неисказану радост коа испуава све мое срце. - Кад Дух
Божи сие у душу и обузме е своом пуноом, она осеа неисказану радост у
свему чега се дотиче. Али ова радост коу ти сд осеаш, ние ипак ништ према оно,
о коо Господ устима светог апостола каже: Што око не виде и ухо не чу и у срце
човеку не дое, оно уготиви онима кои га убе. (Кор. 2,9). Нама су сад дате
привремене те радости, и кад се анша душа тако слатко и радосно кроз их осеа,
шта тек треба реи о радости коа е припремена на небу онима кои сад на земи
плачу. И ти си Бо+ии приатеу, у твом животу плакао, цени сад утеху коу ти е
Господ ве овде дао.
-
Шта ош осеаш, Божии приатеу? - Неописиву топлоту. -
-
Какву мо приатеу? Ми смо у шуми, сад е зима, и свуда е снег око нас и
снежне пахуице да осеаш?
-
едну топлоту, као да се купам у топло види. - А шта миришеш?
-
Ништа на земи ние слично миомирису кои сад удишем.

Пун благодати отац Серафим рече: Знам, Божи приатеу, а га такое
удишем. Да, то е то, никаквом се земаском мирису не може ова кои се сад око
нас разлива уподобити, ер тое миомирис Духа Светога. Шта би иначе слично
могло да буде на земи? Ти рече да е топло, а снег се испод наших ногу ипак не
топи. Следствено та тополота ние у ваздуху него у нама. Ову топлотуми тражимо
од ГОспода кад се молимо: Загре ме топлотом твога Светог Духа. Пустиаци и
испосници се не бое свирепости зиме, ер су они еднм блаословеном, од Духа
Светог изатканом одеом, као крзненом бундом заштиени. Тако и треба да буде.
Благодат Божиа треба да стануе у нама,ер е Господ рекао: Царство Божие е сад
у теби, и благодат Светога Духа нас обасава и тагрева, она испуава ваздух
миомирисом, она нас окружуе, одушевава наша чула до небеског усхичеа и
прожима наше срце неописаном радошу. Наше стае е сад оно за кое апостол
каже: Царство Боже ние ело и пие, него правда и мир и радост у Духу
Светоме.(Рим.14,17). Ми припадамо онима о коима е ГОспод рекао: Заиста, а
вам кажем неки овде нее умрети док невиде царство Божие да долази у сили. То
е заправо неисказана радост кое нас е Бог Господ удостоио. То значи бити у
пунои Духа Светога, као што св. Макарие Египатски каже: И а сам био у
пунои Духа Светога.

Сад не треба више да питаш, на кои начин може човек да буде у благодати
ДФуха Светог. И а мислим да е ти Госпд помои да то увек задржиш у сеау,
иначе Божа милост не би тако одмах силишила моу смирену молбу. ер ово
искуство ние само теби намеено, него преко тебе и целом свету, да би многима
користило.

Што си ти миранин а а монах, то нема никаквог значаа. Бог глада само на
праву веру у ега и у еговог единородног Сина. За то Он дарива благодат Духа
Светога преко сваке мере. Бог тражи срца коа су испуена убаву према ему и
ближима - у има се Он показуе у пунои свое славе: Сине, да ми твое срце,
све другоа у ти поклонити. Тако е и твое богоубие да добие све од Бога што
будеш узискао, ако то служи на славу егову ина корист ближима (Мате 25, 4).
Господ е бескрано добар. Он испуава воу оних кои Га воле и услишуе ихову
молитву.


104

г. Усеее Бога и Божа убав

Код саеа лозе потребно е много мар-
ивости и труда, да би се касние имала
берба; ако не би било грожа, цео би род
био узалуд. Тако е исто и са молитвом . Сав
наш труд био би узалудан кад би плодови
духа, убав, мир и радост недостаали.
(Преп. Макарие Египатски)



Прави хришански живот е долотворно општее са Богом, живот Духа
Светог у срцу, Кои све освеуе. Цео процес унутраше промене душава се у
светлу богозаедништва кое води ка све дубем разумевау божанског живота и
врхуни се Божим усееем у нама.

На почетку општеа са Богом везуе се сила Божа са човеком слободом и
почие да чисти егову душу. Човек осеа силу, коа га подржава и помаже му,
али ега омета егово страсотубе да почива у Богу. игово е срце
незадовоно, неиспуено. Он жуди за тим да Бога сасвим прими, да Га целим
бием воли, али то ипак не може због свог страстоуба. У општеу са Богом
расте и повезаност са им. Потпуна заедница са Богом почие онда кад Дух
Свети постане човеку сасвим познат, кад у ему обитава.

Ова заедница ние само мисаона, него пуна живота. Богомислие, тежа
срца и ума к Богу, припрема човека на то да Га стварно у себе прими. Са усееем
Бог постае у човеку активан без да удску личност са еним способностима
угаси: ер Бог чини у вама да хочете и учините као што му е угодно.(Филип.
2,13). А а више не живим , него живи у мени Христос (Галат.2, 20).

Писмо едног умируег старца своме ученику уводи нас у ова духовна
искуства - Наводимо га по . Гуриу Тана хришанског живота (Опитина, 1908):

Теби наближем приатеу у Христу, желео бих да опишем оно осеае
Боже убави, коем сам а 30 година узалудно тежио. Та тежа е изазивала
болове у мом духовном раау. С едне стране борио сам се до изнемоголости
против себе и своих страсти. Сдруге стране живела е у мени чежа за нечим
боим и вишим, од свега што су страсти нудиле. Ова тежа е окриавала мо дух,
и а сам осетио, како само убав према Богу, ова вечна, бесмртна, стваралачка
сила, може да ме задовои, и нешта друго на овом свету. +удео сам за убаву
према Богу, али ега се е требало удостоити, док сам а остаао у сим своим
слабостима. Меутим убав према Богу е расла и постала пламена. Чинио сам по
заповестима што сам могао, давао невонима до последег динара, трпео у
таности велику невоу, подносио мирно сва вреаа и упио сам се да волим
свое неприатее. Али ипак а нисам осеао никакву убав према Богу. О томе су
сведочиле мое страсти. Све више ме е испуавала тежа за убаву Божом, али
е а у ствари нисам задобиао. Осетио сам да снага живота, та благодатна,
стваралачка снага, лежи у убави према Богу. БИо сам убеен, да би окови страсти
сами са мене спали, чим би а ову убав задобио, да би чак и ихови трагови у ово

105
убави сагорели: Истина е вас ослободити, тада ете бити уистину слободни.
Али мое стрпее усахну и а сам непрестано запомагао: Дои Господе, пребива
у мени, учи ме да испуавам Твоу воу, учи ме да Те волим. За Твоу свемо то
треба да де лако.

Тада беше угодно Богу да ми пошае едно страдае. а се разболех, али
ош нисам осеао никакву убав у мени. Повукох се у себе, и много сам страдао
ради тога што сам ош без убави а у греховима остадох. И колико сам више
страдао и плакао, утолико постаах у свести радоснии што е грех изгубио своу
силу нада мном, ер страсна узбуеа нису ми више причиавала никакву
задовоство напустила су срце, и покаае е приближило уз поуздае и
захвалност према Богу. Што сам више страдао, утолико сам се лакше осеао. Био е
то едан радостан бол. Осетио сам потребу за чешим причешиваем и оно би
беше давано. Потом мо дух окрили едно неисказано поуздае у Бога и срце беше
препуно захвалности. Овде се мени ништавном отвори убв Божа у еговом делу
спасеа. Ова се убав покретала тако силно у цело моо унутрашости, да сам
мое болове едва осеао. Нисам могао ни у мислима ни у покретима срца да се
одвоим од убави према ему. Сеае на цео Христов земни живот, сва
еегова аваа и дела, испуавало ме са радосним умиеем, - и обнавало
мое унутраше бие. Срце беше испуено поуздаем у спасее. Ништа ние
могло да ме покрене на суму у егову милост. Бог беше близу, душа е кроз ега
живела и осеала само егову безграничну убав.

Сваки корак из Христовог земног живота утискивао се асно у моу свест.
Све е било кроз ега освеено: ваздух кои дишем; вода коу пием; постеа на
коу лежим; мртвачки ковчег кои ме е очекивао. Све постаде залогом мога
спасеа мога васкрсеа, од умираа у телу, до мога прославеа у Богу. И а
осетих, да се ништа не дешава моом заслугом, ве само кроз неизмерну милост
Божу... а сам доживео надубе мое грехе, док е мо дух истовремено и
непрекидно окриавало наблажение поуздае у спасавауу ував и милосре
Боже. Сузе узбуеа текле су из моих очиу, нешто неисказано доживавае мое
срце. Блажен у убави Божо, а беах спреман да за вечност останем сам у своме
болу, али са Богом у убави према ему.

То е Божа убав. Та свемогуа стваралачка сила, та снага вечног живота.
Кроз убав Божу долази Царство Боже у сили ка човеку. Бога треба волети, кроз
ега живети и дисати у духу убави Боже.

Ово писмо е прожето чудесним животом неисказаног заедништва са Богом,
пуног духовне лепоте и благодатне снаге. Ту продире Господ у удско срце, Дух
Свети оживава и повезуе се наприсние са душом. То е тана хришанског
живота. Ци нашег живота е - тежа за Духом Светим. егово пребивае у нама
и прожетост целог нашег биа име. Без ове теже наш е живот бесциан,
бесмислен и презан.

Али, да би се овом огеном, начистием Духу тежило, потребно е доста
труда око унутрашег чишеа, слободног и свесног напора око обрааа наше
себичне и грешне природе у несебичну и убаву испуену. Дух Свети припрема
срце, наунутрашие природа човековог биа меа се . Свака, и намаа трунка
греха се сазнае и захтева се егово немилосрдно истребее. Намаи узлет

106
самодопадаа, свака и намаа форма саможивости и потчиаваа себи друге
личности - показуе се као преступ према убаву што одгони Духа Светог.

Хришанство обеава Царство Божие унутра у нама, и Царство Божие се
усеава стварно у припремено срце. Као што гвоже, олово, сребро или злато у
ватри изгубе особину тврдое и постану мекани, тако и душа коа тражи Бога у
срдачно чежи и труду, и коа ону небеску ватру Божанства и убав Духа прима,
мора да буде ослобоена од свих страсти и душевних везаности. Она гуви ену
природу, греховну тврдоу, и мируе у топло неисказано увави у Богу. Разум и
ум добиау у опхоеу са Духом Светим постоаност, чврстину и непоколебив
мир. их више не узбууу површна и докона маштареа, него пребивау у миру
Христовом и увави Духа. Обнова ума, умирае мисли и убав ка Господу,
показуу ново створее - охристовеног човека. Ову живу, делатну убав прима
Богу, општее са Богом и богоусеее, припрема благодат Духа Светог,
отварауи истовремено непрестану молитву срца.



д. О непрестано молитви коа Бога види

Ако е атмосфера срца помоу будне раз-
боритости чиста, онда можемо сунце пра-
вде - Христа - да видимо и име се осве-
тавамо. ер само онима кои су чиста
срца отвара се егова реч.
(Преп. Филоте Синаски)


У току срдачне молитве ти се уз помо Духа Светога пееш од делатно
обавене ка самоделатно - боговидно молитви. То се дешава кад испуниш све
заповести и кад се сасвим предаш вои Божо са твоим мишеем, осеаем и
делаем. Ту пре свега помаже дубоко смирее срца кое чисти твоу душу од свих
страстоубивих правштина. Тада благодат - та мака човечанства, хвата тво.
име очишен ум, као дете за руку, води га од степенице до степенице духовног
сазерцаа и отвара му, по мери еговог очишеа неисказане тане Боже. То е
уистину чиста, молитва коа Бога види, коа испуава страхопоштоваем и
унутрашим умилеем.

Преподобни Григорие Синаит описуе плодове боговидне молитве: гледае
невидивог Бога и Свете Троице, узрока свега стврореног, унутраши ред Божим
умом испуених анелских чинова, више познае свих земних створеа,
оваплоее Логоса, васкрсее из мртвих, Страшни суд и Царство Боже у
вечности.

Ова врста молитве е заиста чудесна инеобашива. За онога ко у из
искуства не познае, она изгледа управо невероватно. И заиста она се данас срее
само код малог броа уди. Код е ум прребива у срцу од свега ослобоен, има
времена да све прозре и да сабрано приноси себе у чистом срцу Богу. (Симеон
Нови Богослов).



107
. О чистоти ума

Кои су чиста срца, они е Бога видети.
(Мате 5, 8)


Чистота ума даруе му мудрост, да све - начин стремеа, речи и дела -
извршуе у смислу Божем и са неваривим разумом. Блажен е истину она, ко
свое муовае повеже са Исусовом молитвом, и ега непрестано од срца призива,
тако често као што дише. Сунце дае дан као што и свето име Исусово, кое у
умовау зрачи, производи неброне сунцу сличне мисли. (Св Исихие
ерусалимски)

Ко хое да види ум у еговом правом стау, нека се ослободи свих
маштариа, и видее га слично сафиру или небесно бои. Али то полази за руком
само бестрасноме, ер за то е потребна помо Божа и егове божанске светлости
(Св. Григорие Палама).

Постои една чистота ума, у коо за време молитве, засветли Труична
светлост. Ов тако просвеен ум преноси такое на, са им повезано тело, знаке
божанске лепоте и дарива му силну снагу. Из тога слади дна боговидна, добротом
испуена атмосвера, коа се према ничим равом не може да покрене. (Преп. Исак
Сирин)

Ако е ум просвеен и срце обновено онда се у има заблиста биее
Троединог Бога и егових тани при пуном познау будуег спасеа. Просветеи
не учи и не испитуе, али сагледа непосредно Христову дивоту и радуе се
гледауи тане едног новог света. Ово потпуно знае долази с примаем Духа
Божег Кои наш дух уводи у ту област боговиеа. (Преп. Исак Сирин).


е. О благодатно молитви

По Григориу Синаиту


едан разговор Григориа Синаита са Максимом Капсокаливитом открива
нам како се у души Максимово разгорева благодатна ватра и почела самоделатна
молитва. Дае се отварау, до извесног степена, тане навишеих стаа молитве
кое ми не можемо да дотичемо, ер оне просто превазилазе наш духовни узраст и
разумевае. Ипак сазнае ових стаа нам е корисно, како би добили
страхопоштовае, и да не би мислили да се живот молитве исцрпуе у ономе што
ми само знамо. (Св. Теофан Затворник)

Божанствени Григорие срете Максима и запита га:
-
а те молим часни оче, одговори ми обаваш ли ти непрестану молитву?

Она саже главу и одговори:
-
а не желим од тебе да затоим оно чудесно што се самном збило. Од ране
младости а сам имао дубоку веру, и кад сам едном, по навици, стаао на молитви,
и у неизнерно топлоти, са сузама, молио се Маци Божо за дар непрестане
молитве, осетио сам, изненада, неку нарочиту топлоту, као ватру у срцу коа ме
ние горела него ме чинила блаженим и испунила ме дубоко унутрашим
усхием. Од тог тренутка, мое срце испуава непрестана молитва и чини ум мо
блаженим у непрестаном сеау на Исуса Христа и Маку Божу. Опрости ми.

108

Свети Григорие дае упита:
-
Повери ми, а те молим, шта доживава тво дух кад бива уздигнут и кад
глаеда Бога са очима ума? Може ли он и тада да обава срдачну молитву?
Максим одговори:
-
Не, он то не може. Кад се благодат Духа Светога уселли у човека кроз
молитву, онда молитва престае, ер - она е услишена. Ум... сад следуе Духу
Светоме, свуда где га Ова води: у бестелесни ваздух божанске светлости, у
неисказано богогледае, или, што се често дешава, у божански диалог. Утеште
дае свакоме ону благодат куу та потребуе. О томе обавау пророци и апостоли.
Тако е гледао пророк Исаиа Господа на високом трону од Серафима ношеном.
Мученик Стефан гледаше небо товорено и Исуса Христа поред Бога - Оца. Тако се
и данас слуге Боже облагодауу духовним гледаем. То одговара ономе што е
преко пророка обавено: Излишу дух сво на свако тело (оил 2, 28). Ову
благодат послао е Христос своим ученицима, у дае и данас и давае е своим
вернима дона кра времена, као што е обеао... Ум таквих уди поучава се Духом
Светим и уводи се у навише тане, кое иначе удском разуму остау скривене.
Разуми то овако: кад е восак хладан, може да се узме и држи. Ако га ставиш у
ватру, он гори, топи се и бива сасвим светлост. Такав е и удски ум: сам за себе он
мисли остварима кое унаоколо види, према своо снази. А кад се приближи огу
Божанства, он се тазгори огем Духа Светог, постае сасвим светлост... и разлие се
у божанска боговиеа. ему е онда немогуе, у том божанском огу, да нешто
сопствено мисли, ер добиа навише просвелее у боговидно молитви.

Кад благодат Духа Светог продре у човека, она онда сабира егов ум и дае
му пажу и смирее, доводи му у свест егове грешке и слабости, исто тако смрт
и Суд... и испуава га поккааем пуним умилеа. Уколико она дубе прожме
човека, утолико више задовоава душу, теши е кроз света страдаа и егову
неизмерну убав према удима, испуавауи ум божанским сазерцаем
незамисливе силе Боже као Он едном речу позива све одржава, управа и о
свему промиша; неиспитаних понора божанског биа.

Тада ум од божанске светлости постае продуховен, од Божег знаа
просветен. Срце е благо и мирно и излива изобилно плодове Духа Светог - мир,
радост, стрпее, доброту,састрадае, убв, смирее и др. (Гал.5, 22) и душа
ужива неисказану радост.

Сва ова излагаа указуу на навише стае молитве... у коа Дух Свети
уводи човека помоу срдачне молитве Господу Исусу. Кад човек то доживи ему
се, сагласно могуности еговог схватаа, откривау божанске тане и виеа, коа
речима не могу да се изразе. Зато се моли Сведобром да ти даруе свога Духа
Светог. Узми ега за пратиоца: Он чува и утвруе твое срце, просветуе ти очи
дух и осветава тво ум. Нека би те он учио и открио ти све скривено. ега се
држи, ему веру, ега воли. ( Преподобни Григорие Синаит ). ему управо те
води непрестана срдачна молитва.


Слава и хвала Богу на свему.
Амин.

109