Борислав Петри
СПЕЦИФИЧНЕ ОДЛИКЕ РУСКЕ ФИЛОСОФИЕ
I. Особености руског духа
Када се каже Русиа, ве се много тога рекло. Мало е оних коима призвук те ре-
чи нее пробудити посебно осеае. Аутору редова кои следе та реч буди пр-
венствено осеае силе политичке, географске, воне, културне; духовне силе
у правом смислу те речи. Али, поред тог непосредног чувства наслууе се и
промаа, као кроз облаке, ош загонетниа мисао; мисао о неодреености, нео-
писивости, необашивости, неуобичаености означене терминима Русиа,
руско, Рус
Шта е Русиа? То дуго нису знали ни сами Руси, чиа бурна историа гово-
ри довоно о ово тврди. ер, Руси су и царски монархисти и цароубице, по-
слушни поданици и револуционари, верници и расколници, непросвеени и ге-
нии, националисти и свечовечни, сурови и милосрдни, индивидуалисти и без-
лични колективисти, смерни и горди у исти мах. Како каже велики карактеролог
руског духа, Никола А. Бераев:
Руски народ е, више од свега, народ краности; он е спо
супротности. Може нас очарати и разочарати, од ега се
увек можемо надати нечем неочекиваном. Он е више но
други народи способан да пробуди велику убав и велику
мржу.1
Велика е сличност измеу необухватности, неограничености и бескраности
руске земе и руске душе. Као и у руско равници, тако и у души руског народа
налазимо управеност ка бесконачности.
За разлику од народа Западне Европе, руски народ ние био
превасходно народ културе, ве е пре био народ открове-
а и надахнуа, кои ние знао за меру и лако е падао у
краност (РИД, 12).
Нема суме да е руски народ поседовао и да и данас поседуе огромну сти-
хиску снагу, и само е питае у ком правцу е е усмерити. А историа често ука-
зуе да се то збивало у погрешном правцу и да е доносило погубне последице. За-
то и не би требало да нас чуди што су многи Руси у лику цара Петра Великог ви-
дели Антихриста, а народи XX века видели истог у лику Стаина. Бераев каже:
Мене не занима толико питае шта е, практично, била Ру-
сиа, колико питае: какву е мисиу Творац наменио Руси-
и? (РИД).
1 Никола Бераев, Руска идеа, превод: Мариа и Бранислав Маркови, Просвета, Београд 1987,
10 (скр. = РИД).
2
Б. ПЕТРИ
Речи Александра Невског дубоко су своствене Русии, и више е него тачно
када каже: Бог ние у сили ве у истини. Трагедиа руског народа е у томе
што руска власт ние поштовала те речи.
Тако снажан, даровит и пре свега оригиналан народ е кроз дуготране напо-
ре, као кроз пороане муке, успео да изроди и философску мисао. Поврх тога и
изразито богату философску мисао! То е врло квалитетна, садржана и у велико
мери единствена мисао. Управо у томе лежи специфичност руске философие.
Додуше, руску философиу не би требало сводити тек на велики бро школских
праваца или имена с тим у вези, како назначуе и Семон Франк, наговештавауи
како руска философска мисао поседуе и сопствени идентитет, независан од кла-
сичних философских облика што су о дошли са Запада:
Потпуно е могуе написати историу философие у Русии
указууи на мноштво имена и наслова радова. У том сми-
слу руска философиа се поавуе отприлике у истом реду
са философиом Холандие, Шпание или Шведске, украт-
ко, других некласичних земаа у дато области духовног
стваралаштва. У таквом обичном смислу, руска философ-
ска литература састои се делом од школских истраживаа
из поединих области философие, а делом из различитих
вариациа познатих класичних философских система
Очигледно е да сва ова литература може да постане пред-
мет историског проучаваа, али е крае сумиво да е
такво истраживае у неко значанио мери обогатити и
продубити философски светоназор.2
Меутим, и Франк зна како то ние сасвим тачно. Што е реи, руска фило-
софиа ние само низ напора у опонашау и варирау ве постоеих филосо-
фиа. Тако:
тек последих децениа у Русии настае стварно озбина
философска литература. Снабдевена методима и резултати-
ма западноевропске мисли, она е истовремено повезана са
дубоком своеврсношу националног начина мишеа, а
своом оригиналношу и важношу постигнутих резултата
у потпуности може да претендуе на општи интерес
(СГМРФ, 61).
Уз наведену тврду ваа разматрати и следеа два става-разлога кои у истори-
ском смислу осветавау успон руског философског мишеа. Први се тиче увида у
то да е руска интелигенциа, као утемеивач руске философске мисли, сасвим посеб-
на духовно-социална творевина.
Интелигенциа код нас ние могла да живи у садашости,
она е живела у будуности, а понекад и у прошлости
(РИД, 15).
Руска интелигенциа е испоила изузетну склоност ка одушевавау идеа-
ма. Руси су били одушевени Хегелом, Шелингом, Сен-Симоном, Фоербахом,
Екартом, Бемеом, Марксом, Фуриеем, како никада нико ние био одушевен.
Руси нису скептици, они су догматици. Код их све добиа
религиозни карактер, они уопште немау смисла за релатив-
но (РИД, 15).
2 Семон Л. Франк, Суштина и главни мотиви руске философие, Источник, 13/1995, 61 (скр. =
СГМРФ).
L O G O S
СПЕЦИФИЧНЕ ОДЛИКЕ РУСКЕ ФИЛОСОФИЕ
3
Други битан разлог специфичности руске философие е то што е руски народ
у изворном и непатвореном смислу склон философирау.
Неписмен руски мужик воли да постава питаа философ-
ског карактера о смислу живота, о Богу, о вечном животу,
о убави, о злу и неправди, о оствареу Царства Божиег
(РИД, 15).
Руски човек има и практичан карактер, велике способности за техничке изу-
ме, али е то у потпуности везано за егова духовна трагаа и убав према фи-
лософирау. Ово е врло битна особеност руског духа коу би требало нао-
збиние уважавати при проучавау руске духовности.
Нераскидиво и трагично повезани, интелигенциа и народ су дали сво резул-
тат посебно кроз стварае философске мисли у Русии. У народно стихии ин-
телигенциа е видела неку таанствену снагу, али е истовремено, са друге стра-
не, интелигенциа била пригечена измеу две силе: силе царске власти и силе
народне стихие. Народ е утао и чекао тренутак када е реи своу реч. Када е
та тренутак дошао, он ние донео ништа друго до прогон исте те интелигенцие
од стране револуцие коу е она готово цео век припремала.
II. Исток и Запад у руско мисли:
Русиа и Запад, словенофили и западаци
Ве више пута поменута и наглашавана противречност и комплексност руске
душе може да потиче од тога што се у Русии сударау и узаамно делуу два тока
светске историе Исток и Запад. Руски народ ние ни чисто европски, ни чисто
азиатски народ. Русиа есте посебан део света, огромни ИстокЗапад; она спаа
два света. И увек су се у руско души борила два начела: источно и западно.
То се неминовно одразило и на философске ставове и гледишта у Русии.
Нема суме да е управо западачка философиа, на челу са немачким идеали-
змом (Кантом, Хегелом и посебно Шелингом) имала одлучууи утица на руску
мисао. Наравно, утврени у православно вери, руски мислиоци су се одушева-
вали немачком и западном философиом у одреено мери, али не и самим Запа-
дом као таквим.
Узмимо као илустрациу догааа из 1836. године и то око часописа Теле-
скоп где е обавен чланак кои е навео цара Николаа I да аутора прогласи лу-
дим и да га годину дана држи у куном притвору где су га обилазили лекари.
Аутор поменутог чланка био е Петар аковевич Чаадаев (17941856), кои е у
периоду измеу 1828. и 1831. године написао на француском низ философских
писама. Чаадаевева философска писма значана су због порееа кое е аутор
начинио измеу Русие и Запада, и то на штету прве. Према еговом мишеу,
Русиа свету ние дала ништа вредно. Напротив, ако у Русии има нечег што вре-
ди, онда е то узето са Запада.3 Чаадаев е нарочито инсистирао на томе колику е
улогу имала Римокатоличка црква у седиавау средовековне Европе и надах-
иваа Запада идеом друштвеног прогреса. Он никада ние постао римокатолик,
али е истраавао на томе да хришанство у Русии никада ние давало резултате
као у Западно Европи. Дакле, организациа и рационална организованост е било
то што га е на првом месту одушевавало код Запада, а разочаравало у Русии.
На друго страни, имамо велику групу мислилаца, на челу са Киреевским и
3 Фредерик Коплстон, Философиа у Русии, превод: Богдан Лубарди, Београд, 1992, 38 et passim.
L O G O S
4
Б. ПЕТРИ
Хомаковом, кои истраавау у вери у Русиу и у нади да е препороена и обно-
вена Русиа стати на чело светских сила и предводити их. Та група философа,
за разлику од прозападака, позната е под називом словенофили, и она е чини-
ла окосницу раног периода руске философске мисли.
Иван Киреевски (18061856) е живео страсном убаву према Русии и ве-
ром у ену велику мисиу. Говорио е да е у савремено истории увек една држа-
ва била престоница других: срце из кога тече и у кое се враа крв. Сматрао е да е
унутраши живот Енглеске и Немачке ве окончао сво разво и да на ред долази
Русиа коа е овладати европском просвееношу. Основни принцип на коме се
темеи и од кога полази Киреевски е целовитост. Човек би требало да тежи да у
едну недеиву целину сабере све свое поединачне мои, кое су у обичном чове-
ковом стау разедиене. Човек би требало да у дубини душе непрестано тражи
она унутраши корен разумеваа где се све поединачне мои стапау у едно жи-
во и целовито гледае ума.4 Другим речима, Киреевски е веровао да:
путем уедиаваа у едну целину свих духовних сила
(разума, осеаа, естетске мои суеа, убави, савести и
теже ка истини) човек стиче способност за мистичну ин-
туициу и созерцае. Изворе овакве философие е нашао у
делима црквених Отаца (ИРФл, 35).
При крау свог живота, радеи на кизи из историе философие, записао е
врло занимиву дефинициу у коо каже да правац философие у првом реду за-
виси од тога како схватамо Свету Троицу!
Други врло значаан и плодан представник словенофила био е А. С. Хома-
ков (18041860). Он е заступао став према коме целовити ум постои само тамо
где е постигнута хармониа вере и ума. Под речу вера, Хомаков е подразу-
мевао интуициу, то ест, способност непосредног разумеваа истинске животне
реалности, ствари по себи. Наверние и наплодние мисли Хомакова се садрже
у еговом учеу о саборности.
Саборност е она спо слободе и единства многих поеди-
наца на основу ихове заедничке убави према истим ап-
солутним вредностима (ИРФл, 62).
У критици Римокатоличке Цркве и протестантизма Хомаков као полазну
тачку узима управо принцип саборности или заедништва као спо единства,
убави и слободе. Према еговом мишеу, у римокатолицизму налази се е-
динство без слободе, а у протестантизму слобода без единства, па стога сматра
да ти недостаци имау исти психолошки извор страх. ер, едни се плаше да е
изгубити единство, а други слободу.
При разматрау односа Истока и Запада, и при сагледавау проблематике
тог односа у Русии, требало би напоменути да, иако е Чаадаев од стране веи-
не тумача руске философие уврштен у западаке, и премда е критиковао Ру-
сиу у том тренутку, егова вера у посебну будуност Русие и ену светску
мисиу подсеа пре на словенофиле него на западаке. Зато ваа чути и следе-
у мисао коа ние без везе са еговим разумеваем могуности и будуег зна-
чаа руске философске мисли:
Руски народ будуи да ние био спутан окамееним фор-
мама живота, поседуе слободу духа, неопходну за испуа-
вае великих задатака у будуности. Православна црква е
4 Никола Лоски, Историа руске философие, превод: Бранислав Маркови, ЦИД Подгори-
ца/Београд, 1995, 33 (скр. = ИРФл).
L O G O S
СПЕЦИФИЧНЕ ОДЛИКЕ РУСКЕ ФИЛОСОФИЕ
5
очувала суштину хришанства у сво ено првобитно чи-
стоти. Зато православе може да оживи тело Римокатолич-
ке цркве кое е окамеено и механизовано. Мисиа Русие
се састои у оствареу коначне религиозне синтезе. Она е
постати центар интелектуалног живота Европе, ако усвои
све ене вредности и почне да остваруе своу, од Бога
предодреену мисиу (ИРФл).
С друге стране, утемеивач словенофилства и човек кои е дубоко веровао у
Русиу и светли руски народ, изванредни мислилац Хомаков, дозволио е себи да
каже како се често, у многим случаевима, не слаже са мишеем Цркве. То е
било довоно да Хомакова убрзо после егове смрти Московске новине про-
гласе за патриарха ереси!
III. Смисао и начела руске философие
Руска философска мисао е свестрана мисао, коа задире у све кутове тане
коа се зове философиа. Ние руска философиа само религиска философиа ни-
ти е она само диалектички материализам, иако су постоали историски перио-
ди у развоу Русие када су та два становишта била едино важеа и меродавна
за остале. Руски философи се баве готово свим дисциплинама философие: он-
тологиом, антропологиом, етиком, гносеологиом, естетиком, логиком, фило-
софиом друштва, философиом историе, психологиом.
Меутим, врло е битно истаи и оно што е непобитни карактер руске ми-
сли. Наиме, то да се она утемеуе у трагаима за целовитим и единственим чо-
веком. То е едно од првих гносеолошких начела од коих полази руска мисао.
Интегрална истина се открива само интегралном човеку, говорили су Ки-
реевски и Хомаков. Само сабравши све духовне силе, човек почие да схвата
истинито бие света и постиже надрационалну истину о Богу. Управо то целови-
то искуство лежи у основи стваралачке делатности многих руских философа В.
Соловева, кнеза С. Трубецкоа, кнеза . Трубецкоа, о. П. Флоренског, оца С. Бул-
гакова, Н. А. Бераева, С. Франка, Л. Карсавина, Н. Лоског, А. Лосева и других.
Те црте нарочито су карактеристичне за философски систем великог руског
мислиоца и утемеивача руске религиске философие Владимира Соловева
(18531900). Соловова ние задовоио нити емпиризам нити рационализам, ер
сматра да доводе до тога да човек не може да спозна обекат као постоеи, то
ест, као нешто што е изнад еговог осета или мисли. Зато ни искуство, ни ми-
шее не могу довести до истине, ер истина означава оно што есте, односно,
оно све-постоее. Како и он сам каже у следеем одломку:
Дакле, истина е све. Меутим, ако е истина све, онда оно
што ние све (т. сваки поединачни предмет, свако поеди-
начно бие и поава узети одвоено од свега) ние истина, а
управо зато оно и ние одвоено од свега: оно постои са
свиме и у свему. Дакле, истина е све у свом единству или
као едно. Према томе, потпуно одреее истине се изража-
ва кроз: постоее, едно, све Емпириско и рационално
сазнае имау релативан карактер, ер представау после-
дицу везе са обектима кои се налазе изван нас, са оне
стране наше поавне одвоености. Поменуте видове сазна-
а допууе унутраше сазнае кое е последица апсо-
L O G O S
6
Б. ПЕТРИ
лутног биа, а ово нас непосредно повезуе са обектима
кое сазнаемо. Такво сазнае е мистично и апсолутно.
Дакле, истинито знае есте резултат емпириског, рацио-
налног и мистичног сазнаа, у ихово узаамно повезано-
сти. У ему се садржи нешто више од мишеа, управо
она обективна реалност коа постои независно од нас
(ИРФл, 139).
Та треи вид сазнаа Соловев назива вером разумевауи под тим терми-
ном интуициу, то ест, непосредно созерцае суштине коа се разликуе од на-
ше властите.
Управо е интуициа карактеристична особеност руске философие. Наиме,
Русима се не може одреи способност за научни рад и трезвеност ума будуи да
су управо на поу науке изнедрили мноштво вансериских представника. Али, с
друге стране, руско мисли ние уопште своствено тражее истине у логичким
повезаностима и строго систематичности (што, наравно, не значи да е руска
философиа алогична и несистематична). едноставно, руски дух никада ние
желео, нити е успевао да свое идее каналише уским путем логичке оправдано-
сти и ограничеа. У Русии су надубе и назначание мисли и идее биле из-
речене не у систематским научним радовима, ве у кижевно форми Достоев-
ског, Толстоа, Пушкина, ермонтова, Гогоа, а они су и те како утицали на
руске философе.
Теориу интуитивизма у Русии е утемеио и оснажио Никола Онуфрие-
вич Лоски (18701965). Наиме, термином идеално бие, Лоски означава све оно
што нема ни просторни ни временски карактер. Све поаве, т. све оно што е да-
то у форми времена или простора Лоски назива реалним бием, а целокупну
своу теориу именуе као идеални реализам. Осим идеалног биа, постои и ме-
талогичко бие (бие Бога). Лоски дае каже да е идеално бие обекат инте-
лектуалне интуицие. Оно се созерцава непосредно како есте, по себи, док е
металогичко бие обекат мистичне интуицие.
У руско мисли врло важно место (а многи мисле и наважние) заузима ети-
ка. Етика е подигнута на религиозно основи руског православа, и она и данас
може послужити за пример Западу и еговом морализму. Како синтетише Се-
мон Франк:
У нааснио форми, ова суштина руског духа поавуе се
у морално проповеди Толстоа, у еговом негирау савре-
меног живота и културе у име моралног добра. Али, чисто
рационалистичка форма толстоевства е поедноставила,
искривила руски религиозни дух. За руску религиозну ети-
ку е карактеристично добро, у о ние садржа моралне
проповеди или моралног захтева: оно ние требае или
норма, ве истина, као жива онтолошка суштина света, ко-
у човек мора докучити и коо се мора потчинити. Другим
речима, религиозна етика е у исто време религиозна онто-
логиа. Руско свести е страно индивидуалистичко тумаче-
е етике: у о е реч не о оно вредности коа чини до-
брим, спасава или исцеуе лично мене, ве о начелу, по-
ретку, на крау краева о религиозно-метафизичко основи
на коу се ослаа и живот читавог човечанства, чак устро-
ство читавог космоса, захваууи коме се човечанство и
L O G O S
СПЕЦИФИЧНЕ ОДЛИКЕ РУСКЕ ФИЛОСОФИЕ
7
свет спасавау и преображавау. Ово е на наближи начин
повезано са осеаем заедништва, коим е прожето руско
гледае на живот. Само ово осеае одговорности може да
постане начело спасеа. Зато е руска етика са едне стране
онтологиа, а са друге философиа социологие (СГМРФ,
6364).
Требало би истаи да, поред овог начела добра, у руско мисли светли ош
една непреводива реч реч правда, коа истовремено означава и истину. Руски
мислилац, од простог богомоца до Достоевског, увек тражи правду: он жели
не само да схвати свет и живот, ве и да схвати главно религиозно-морално наче-
ло свемира да би преобразио свет, очистио себе и друге спасио.
Меу назначаниим и наоригиналниим радовима руских философа налазе
се они кои се тичу питаа из области философие историе и социалне филосо-
фие. Овде спада такое и едан велики проблем, кои е снажно окупирао руску
свест, а то е однос руског света према култури Западне Европе. Та проблем се
разматра не само као национално-политички или културно-историски, него као
проблем философие историе. Уосталом, као религиско-метафизички проблем
ош су словенофили разматрали ову битну тематику и ту ве видимо да Киреев-
ски истиче идеал целовитог свеобухватног живота насупрот размрвености и ра-
ционалистичком атомизовау живота на Западу.
На философиу историе у целини е ориентисано разноврсно стваралаштво
В. Соловева. Он историу разматра као богочовечански процес охристовеа
човека. У руско философии историе веома е значаан писац Александар Хер-
цен (18121870). У страствено драматично форми он преноси свое разочарее
револуциом из 1848. године, и претвара га у целовиту критику просветите-
ства, у критику идее прогресивног културног развоа човечанства. Такое, и ру-
ски социализам, без обзира на упрошеност егових нановиих материали-
стичких форми и упркос атеизму кои е у ега уграен, има очигледно религио-
зно философско порекло.
С друге стране, нановиа духовна стремеа у Русии на-
лазе се под деловаем духовног краха социализма, што е
довело до дубоке критике егових основа. У вези с тим,
последе покоее руских мислилаца долази до нових со-
циалних философско-историских конструкциа, у коима
е асно изражен утица религиозне философие. Овде у
навести само имена Петра Струвеа, Бераева, Карсавина
(СГМРФ, 65).
С тим у вези нарочито е значаан Никола А. Бераев са гениалним делом
Смисао историе.
Онтолошко разумевае душе одразило се такое на теорие руске философи-
е психологие. Посебно е Шелинг био она мислилац кои е испоио дубок
утица на руску философиу од почетка до средине XIX века, без обзира на вели-
ку популарност Хегела четрдесетих година. На Лабница су се руски мислиоци
ослаали у научно-философско психологии, када су учвршивали онтолошки
психологизам против позитивитизма и егове бездушне психологие. Ипак,
психологиа као таква, чак у онтолошком разумевау, уопште ние карактери-
стична област руског духовног стваралаштва.
Нарочиту улогу у развоу психолошког учеа у Русии имао е више пута по-
менути С. Л. Франк (18771950). Он испитуе сферу интелекта као постоаа
L O G O S
8
Б. ПЕТРИ
прожетог субективношу, и показуе како е наш психички живот повезан са
светом како путем сазнане делатности, са едне стране, и путем надличних ин-
тереса са друге. Иступауи против психологизма у друштвеним наукама, Франк
показуе да друштвени живот не може бити едноставан збир социално-психо-
лошких феномена: све психичко се одиграва у уму поединца, а друштвене поа-
ве су надиндивидуалне.
Руска психологиа, философски утемеена, прелази, са едне стране у рели-
гиозну онтологиу, а са друге у религиозну социалну науку и социалну етику.
Немауи равне, психологиа Достоевског е нешто више од психологие. Она
е, такореи, религиозна пневматологиа и, на крау краева, посебна теологиа.
IV. Знача руске философие
Знача руске философие за светску мисао ипак есте велики. То се без ика-
квог устезаа може тврдити. Меутим, тако широка и свеобухватана руска ми-
сао ош ние добила признае кое заслужуе.
Своеврсност руског светоназора до сада ние нашла адекватан философски
израз. Свое дубоко оваплоее она е добила у поменутом учеу Хомакова о
суштини Цркве; у уметничком облику она е била приказана у религиозно-соци-
ално етици Достоевског. У другим областима духа ову своеврсност среемо
имплицитно, наиме, у чиеници да светоназор Руса има социално-философску
и философско-историску усмереност, да е руска философиа, такореи, соци-
ална наука.
Свакако да е навеи допринос руске религиске мисли био на поу религи-
ске философие, и то управо учеем о свеединству и учеем о софиологии. Ру-
ски религиски философи су се углавном бавили космолошким питаима, и ти-
ме ихово хришанство добиа космолошки карактер.
То се нарочито асно види на примеру софиологие: учеа кое е посебно ка-
рактеристично за руску религиску философиу. Интересовае за софиологиу
било е повезано са интересоваем за надчовечанска духовна естаства. Први
представник руске софиологие био е Владимир Соловев. У еговом учеу на-
чело Софиа има свеобухватно значее за свет и зато може да добие различита
одрееа. За Бога егово друго каже Соловев одувек има лик жен-
ствености, али Он жели да та лик не буде само за ега, ве да се он реализуе и
оваплоти за свако индивидуално бие, кое е способно да се са им седини.
Зато е Софиа Црква, невеста Божанског Логоса. Као женска индивидуалност,
она се оваплоуе у лику Деве Марие.
Сво даи разво софиологиа е добила у радовима оца Павла Флоренског,
кои е изазвао праву буру у руско мисли своом магистарском тезом Стуб и
тврава Истине, а кулминира у учеу оца Сергеа Булгакова (18711944). Бул-
гаков за Софиу каже да е, као она коа прима своу суштину од Оца, она дело и
Кер Божиа, невеста Сина и жена агета, Црква и лепота. Меутим, софиоло-
гиа е наишла на одлучан отпор од стране Московског синода и оца Георгиа
Флоровског и Владимира Лоског, а и на противее Алексеа Лосева.
Идеа саборности, коу е изнео Хомаков, имала е, такое, велики знача.
Саборност значи повезивае единства и слободе многих поединаца на основу
ихове заедничке убави према Богу и свим апсолутним вредностима.
Поам о сасуштаствености, коу е отац Павле Флоренски пренео у метафи-
зику из триадолошке теологие, има прворазредни знача за разво теориа о
L O G O S
СПЕЦИФИЧНЕ ОДЛИКЕ РУСКЕ ФИЛОСОФИЕ
9
структури света. Ова поам е постоао пре поаве хришанства, он постои и па-
ралелно са им. У свом учеу о Богу и егово вези са светом, руски философи
се нису ослаали толико на цитате, колико на животно искуство личног опште-
а са Богом. За их е истина жива истина.
Руска философиа е значана и по своим гносеолошким ставовима будуи
да су руски философи заступали идеу о спознативости споашег света, уво-
деи дубоко у свое учее мистику и интуициу, чиме су оставили дибок печат
философско мисли.
Наброане напомене о оригинално природи руске хришанске философие
су ош значание када се узме у обзир да су хришански системи руских мисли-
лаца били реалистички. У своим учеима о светим танама, символима, иску-
пеу, благодати, о обожеу и Цркви, руски православни философи су иступа-
ли против едностраности морализма и субективизма. Они су придавали наве-
и знача онтолошким везама и променама у личном и сходном васеенском
животу, а те промене, напослетку, водиле су дубоким променама у моралу и
психи. Они су тврдили да конкретно бие представа основу свих стварности,
да е свет органска целина. Тиме су несумиво поставили темее развоу новог
(личносно-саборног колико и опште-космичког) начина философираа, специ-
фичног за руски народ кои е, на крау, и Запад признао и означио посебно
вредним.
L O G O S