Алберт Работо
ПРАВОСЛАВЕ И АМЕРИЧКА КУЛТУРА:
СУКОБ ИЛИ ПРЕОБРАЖА?*
Пре свега, желим да се захвалим декану Ериксону и Академии Св. Владимира
на позиву да учествуем на обележавау двадесетогодишице упокоеа о.
Александра Шмемана. Пре самог излагаа, морам нешто да вам поверим. Дав-
но, ош док сам био млади дипломирани студент теологие на Универзитету у
Милвокиу, ек и Марти мое колеге и а, имали смо обича да се у свечаним
приликама поиграмо: претварауи се да смо неки од признатих теолога, прави-
ли смо смеле досетке у иховом духу, не водеи претерано рачуна о озбино-
сти догааа. едном приликом е езуитски теолог и философ Бернард Лонерган
одржао прилично неасно предавае кое е само подстакло ову нашу навику.
ек е глумио Карла Ранера, Марти Едварда Шилебича, а а сам одлучио да бу-
дем Александар Шмеман лично! Изучавауи св. тане, упознали смо се са Шме-
мановим Уводом у литургиско богослове, те сам а покушао да из еговог
угла што верние критикуем Лонерганово предавае. Данас, након толико го-
дина, коначно имам прилику да се одужим о. Шмеману, говореи управо о теми
коа е и ега самог нарочито заокупала, а то е однос Цркве према култури.
У свету, али не од света
У свету, али не од света. Ове речи одражавау антиномичан однос Цркве
према удском друштву и култури. С едне стране, само Оваплоее постава
Цркву у историу, у конкретном времену, простору и култури. ен светотаин-
ски карактер, меутим, трансцендира време и простор оприсутууи едан дру-
ги свет, Царство Божие, кое е ве и овде и сада, и тек треба да дое. Током
историе, искушее пренебрегаваа антиномичности овог односа доводило е
хришане до тога да Цркву представау као едну етеричну, онострану мисте-
риу, отуену и супротставену удском друштву и култури. Поред тога, ова-
кво занемаривае е изазвало поистовеивае Цркве са поединачним друштви-
ма, културама или народима, претварауи хришанство у религиозну идеологи-
у. Будуи да нису од овога света, хришани се противе култури онда када се
ене вредности и обичаи оштро супротставау живом предау Цркве. Узми-
мо само чувени пример из раног периода хришанства: одбиае хришана да
се поклоне императору приношеем када пред еговим кипом. Бити у свету
значи да хришани треба да буду она квасац култури, покушавауи да е прео-
бразе откривауи другима спасее кое е свима дато у Христу. Апологети ране
* Чланак Orthodox Christianity and American culture: conflict or transformation? преузет е са ин-
тернет адресе: http://www.svots.edu/Events/Schmemann-Memorial-Lectures/2003-lecture.html Са
енглеског езика превеле Мара Огенови и Ана Новакови.
2
А. РАБОТО
Цркве су настоали да хришанску веру предоче своо културно средини кори-
стеи се философским терминима и ве постоеим културним обрасцима, препо-
знауи у исто то култури наговештае хришанске истине коа е тек требало да
се открие у пуноти.
Погледамо како е, на веома успешан начин, изражена разлика измеу хри-
шанства и културе у Посланици Диогнету, спису из II века:
Хришани се не разликуу од других уди ни по земи, ни
по езику, ни по обичаима. Нити они пребивау где сами у
своим властитим градовима, нити имау какав другaчии го-
вор; они не воде неки посебно означен живот. Свмо ихово
учее ние плод удске мисли, нити проналазак радозналих
уди; хришани нису следбеници никаквог удског учеа
као што су други. И мада живе у елинским и варварским
градовима, како е ве коме запало, следеи домае обичае
у ноши, храни и у свему другоме, показуу диван и по оп-
штем мишеу парадоксалан поредак у своме друштвеном
животу. Живе у своо отабини, али као дошаци; учеству-
у у свим обавезама, као граани, а све подносе као туинци.
За их е свака туа зема отабина, и свака отабина, туа
зема Бораве на земи, али су граани неба.
Управо овакву борбу за истину хришанског начина постоаа коа се огле-
да у живеу у свету, али као оних кои нису од овога света, наставау да воде
сви хришани, свакако и ми православни у Америци XXI века.
Шта е, заправо, америчка култура? Ние нимало едноставно обаснити, ни-
ти, пак, суштински обухватити едну тако сложену и разнолику стварност коа
представа збир наразноврсниих полазних основа, вредности, идеала, погледа
на свет оствариваних кроз економске, законске, образовне, граанске и религи-
ске институцие, а естетски изражаваних и кроз кижевност, музику и уметност
уопште. Прво што нам пада на памет када се говори о америчко култури е оно
што представа популаризовану културу оличену у глобално мрежи златних,
заслепууих лукова Меконалдових ресторана, пропагирану и кроз медиске
производе намеене извозу попут филмова, телевизиских шоу-програма и
поп-музике. Иза такве плитке, али заводиве споашости крие се една ду-
ба и сложениа основа саме ове културе, читав систем вредности на коима по-
чива амерички експеримент. На овом унутрашем плану издвоио бих три
кучна пома кои одреуу ову културу: сусрет, слобода и заедница. Они пред-
ставау окосницу онога чему стреме становници различитог порекла и разли-
читих искустава на свом путу постааа Американцима. Имауи то у виду, по-
кушаемо да расветлимо тачке у коима су ово друштво и православно хри-
шанство сагласни, као и оне у коима се сукобавау.
Сусрет
Различитост порекла е управо една од основних особина америчке нацие.
Крилатица E Pluribus Unum е одувек представала како ве чиеницу, тако и
тек задати ци. Америка е простор сусретаа наразличитиих народа и култура.
Заправо, сви смо ми досееници (своевоно или не) лично или своим пореклом.
Средином XV века сталним сусретаима уди из Европе и Африке и инди-
анских староседелаца почело е стварае новога света. Истраживаа, тргови-
L O G O S
ПРАВОСЛАВЕ И АМЕРИЧКА КУЛТУРА: СУКОБ ИЛИ ПРЕОБРАЖА
3
на, освааа, колонизациа, робовласништво и мисионарска делатност на про-
сторима преко Атлантика изазвали су сложене односе од самог сусрета до су-
кобаваа или, пак, узаамног надопуаваа уди различитих култура, рели-
гиа и раса. Првобитно су то били само Индианци, Европани и Африканци, да
би у наредна четири века Америку почели насеавати и досееници из свих
краева света све до данаших дана. (Недавно ми е моа керка Емили коа во-
ди кижевну радионицу у едно основно школи у Квинсу описала свое иску-
ство. Половина броа ених ученика се едва служила енглеским езиком или га
уопште ние познавала. Са неколицином их се споразумевала на шпанском,
али е била затечена примером едног дечака кои е говорио само фероски е-
зик, кои е, иначе, само едан од тридесет четири матера езика коим се служе
деца у уоршким школама!)
Религиска, етничка и расна мноштвеност коа е узрокована имиграциама да-
е нам прилику да разумевауи оне друге кое сусреемо доемо и до дубег
самопознаа. Ослушкууи те различите, а ипак испреплетене приче кое сачиа-
вау наш национални идентитет развиамо едну истанчану интуициу коом сти-
чемо могуност да осетимо искуство других. Тако чинеи, доживавамо различи-
тост не као нешто страно и супротставено, ве едноставно као другачиост. Тек
када отворимо умно-срдачне очи, мои емо да испод свих ових разлика препо-
знамо нашу заедничку човечност коа е нас потакнути да кроз узаамно са-осе-
ае искорачимо преко граница свих подела.
Многи досееници су ово искуство укрштаа различитих култура дожива-
вали у тешким околностима кое та имигрантски положа подразумева сам по
себи. Емиграциа представа своеврсно чупае срца из еговог корена и свега
онога што му е било блиско одводеи га на путовае у нешто потпуно ново и
непознато кое е застрашууе, чак и уколико е оно што оставамо било несно-
сно, пуно опасности и беде. Било да су у питау евреи кои су напуштали сво-
а пребивалишта пред погромима европских хришана, Ирци кои су ишли
трбухом за крухом или Кинези у потрази за боим животом у земи коу су
називали Златни брег, источни Европани кои су се склаали испред терора
тоталитарних режима или пак Хаиани кои су ризиковали свое животе бежеи
од сиромаштва у чамцима кои су их одводили у нешто подеднако неизвесно
свима има е ово преломно путовае у потпуности променило живот. А, поврх
свега, присетимо се и десетина хиада оних отргнутих од свое земе, племена и
народа и доведених у оковима из Африке да робуу на туим обалама.
Чежа за родном земом, еним обичаима, езиком и културом будила се у
касниим генерациама са ош веом снагом од оне коу су осеали ихови пре-
ци први досееници. За оне кои су били свесни да вероватно никада нее по-
сетити зему из кое потичу, ови народни обичаи су постали едини чинилац у
очувау иховог идентитета. Религиа е тако постала една од наважниих
ознака етничког идентитета. Сусретае са другима и иховим религиама иза-
зивало е осеае угрожености и доводило до отворених сукоба у процесу из-
граиваа иховог саживота. Сматрало се да веру треба чувати искучиво не-
говаем свог езика и традицие земе из кое су потекли. Религиа и национал-
на припадност су тесно повезиване, иако се то на први поглед ние дало приме-
тити. Слично искуство имали су и православни хришани у Америци. Само по-
едини православни теолози, укучууи о. Шмемана, упозоравали су на опа-
сност поистовеиваа Цркве и етницитета, нарочито на претварае хришан-
ства у склониште за очувае националног идентитета кое смешта Цркву у ет-
L O G O S
4
А. РАБОТО
ничке оквире. (Сходно томе, православе постае ознака иховог идентитета
само у своству пуке идеологие.)
Поред тога, о. Шмеман е са великом посвееношу писао и о сложеним у-
рисдикциским, парохиским и литургиским споровима кое православни имау
услед многоструких прожимаа коа карактеришу америчко друштво у целини.
Он е, свакако, сматрао да нас хришанство своом историском димензиом
упууе да вреднуемо сваку посебну културу и нациу у коо Црква постои као
конкретна помесна заедница у времену и простору. Са друге стране, он е
оштро критиковао та неканонски поредак кои се огледа у постоау више епи-
скопа на истом подручу, те долази до преклапаа ихових урисдикциа. По-
кренуо е питае осамостаиваа Цркве у Америци т. да се Цркве у диаспо-
ри изузму из урисдикцие поединачних помесних Цркава. Смело е заговарао
неопходност вршеа богослужеа на енглеском езику. Подстицао нас е да на
ове проблеме не гледамо само као на практичне и пастирске, ве да они буду
изазов кои води доживавау Цркве као литургиског светотаинства. Ние по-
требно дае образлагати ове егове ставове.
Следеи проблем кои бих хтео укратко да размотрим, а кои, такое проис-
тиче из америчке етничке и религиске различитости, е изазов релативизма. Су-
протно устаеном мишеу, плурализам ние релативизам, нити га подразуме-
ва. Плурализам, заправо, значи излазак у сусрет вредностима, схватаима и ве-
роваима других поштууи оне кои их држе. Плурализам, озбино схваен
као поштовае различитог, у ствари, криткуе релативизам због прикриваа чи-
енице да смо, уистину, сви различити. Плурализам не пориче истину; то е зах-
теван пут кои треба да преемо да би достигли зрело разумевае истине и задо-
били прилику да е делимо са свима другима кои за ом трагау.
И док релативизам надгледа друге не придауи тим различитостима ника-
кву веу важност, нити изражаност изузев оне коу оне испоавау на поеди-
начном нивоу, плурализам, пак, асно подржава различитости кроз подстицае
ихових сопствених вредности, схватаа и вероваа, укучууи и она религи-
озна. Плурализам нас упууе да не доживавамо религиу само као културни
феномен. Он нас охрабруе да ону религиозност коа нам е традиционално пре-
дата у породици и друштву усвоимо на лични, поунутарени начин. Тако се
отвара могуност да свако од нас почне да се преиспитуе и суочи са своим соп-
ственим односом према свему.
Плурализам нас изазива да своу веру не изражавамо само пуким речима, ве
да е оваплотимо у целокупном нашем животу. Примера ради, свима е познато
да се православе противи абортусу, теми о коо се данас воде броне полеми-
ке, али само са етичке стране, док га православе посматра у едном пунием
светлу кое нам живот открива као светиу даровану од Бога. Ово противее
се показуе као непоколебиви поборник вредности самог живота схваеног у
егово изворно светости, на шта нас упууе и позив маке Терезе: Немоте
децу убиати; оставите их нама да их подижемо. Она е, како своим речима, та-
ко и целокупним своим начином постоаа посведочила оданост управо ово
светости живота. Наше залагае да се живот вреднуе у овом смислу, црпи своу
уверивост из непрестаног настоаа да се оно примени у свим приликама по-
менимо само неке од горуих изазова нашег времена као што е технологиа ре-
продукцие (клонирае, истраживаа елиског материала), ратови, смртна ка-
зна, еутаназиа, сиромаштво. Да ли е начин на кои ми покушавамо да оствари-
мо ову светост живота у стварности довоно отворен и за оне кои су у друштву
L O G O S
ПРАВОСЛАВЕ И АМЕРИЧКА КУЛТУРА: СУКОБ ИЛИ ПРЕОБРАЖА
5
потиснути, готово одбачени попут затвореника, сиромашних, немоних, душев-
них болесника, странаца, противника? Гласови православа нас повремено упо-
зоравау на опасност претвараа Цркве у социални сервис, али ово упозорее
не сме да нас доведе до тога да занемаримо ону милосрдну, доброчинитеску
димензиу Цркве коа се увек одазива свима кои су у невои.
Желиш ли да прославиш Христа? Онда немо да презреш е-
га кои се своим снисхоеем ниже сваког створеа унизио
и немо Га славити само у цркви у тренуцима ве присутне
победе, оставауи Га, пак, напоу смрзнутог и нагог. Ка-
ква нам е корист од тога да егову трпезу обогауемо
златним сасудима, док Он сам умире од глади? Напре Га
гладног нахрани, а онда се стара о томе како еш украшавати
егову трпезу ер шта вреди одевати трпезу у златно рухо,
док е сам Христос наг!
Овако нам е беседио св. ован Златоусти (на Мт 25), а послушамо на шта
нас подсеа и едан савремени сведок православа:
убав према удима е оно што нас узводи Богу. На послед-
ем суду ме нее питати колико мариво сам се вежбала у
подвизима и колико сам поклона начинила. Уместо тога, од
мене е се тражити да одговорим да ли сам нахранила гладног,
оденула голог, посетила болесног или утамниченог? То е оно
о чему у бити упитана о сваком намученом, изгладнелом,
окованом створеу за кое Спасите говори: То а беах гла-
дан и жедан, а болестан и утамничен; дауи нам до знаа да
сваког овог невоника поистовеуе са самим собом то е и
оно што сам одувек знала, а што ми се сада свом силином про-
авуе у свести испуавауи ме свештеним трепетом.
Исте ове еванелске речи покренуле су, дакле, мати Мариу Скобоцову да
тридесетих година XX века у Паризу оснуе организациу Православна акциа.
Болнице, прихватилишта, установе за смешта немоних, сирочади, душевно
оболелих или злоставаних, служили су као единствена прибежишта за убоге у
пустии савременог света, баш као што су томе служили и сами животи мати
Марие и сестре Гавриле као истинска сведочанства састрадалне убави.
Плурализам нас подстиче да свое речи преточимо у сам живот. Он не само што
нам дае могуност дубег разумеваа сопствене вере у сусрету са другима, ве нам
и отвара пое спремно за жетву. Велико послае кое нам е задато: Идите и
научите све народе, крстеи их у име Оца и Сина и Светога Духа учеи их да држе
све што сам вам заповиедио позвани смо да остваруемо у овом времену, као и у
сваком другом. Оно постае наш императив, не само у циу зауставаа смаеа
броа хришана или еговог одржаа, ве стога што хришанство само по себи носи
божанствени изазов бескраног призиваа свих и свега. Уколико е истина, а заправо
и есте, да веину нових православних верника у Седиеним Америчким Државама
чине првенствено обраеници, ова чиеница би требало да у нама обнови ону миси-
онарску ревност коа представа едну од основних особина Цркве.
Сагледавши све различитости америчке културе, кое нам се вредности, на-
послетку, откривау као заедничке за све? На коим теменим начелима би на-
ша нациа, сачиена од уди наразличитиих религиозних и моралних погледа,
могла да достигне сагласност? едно од тих начела кое веина Американаца за-
ступа есте слобода.
L O G O S
6
А. РАБОТО
Слобода
Американци су слободни уди. Ми видимо своу нациу као слободно уточиште
за уде из читавог света. Демократиа, као ена навиша тековина, величана у
песмама, кижевности и проповедима, високо истиче права обичног човека
егове могуности да учествуе у стварау друштвеног урееа, на локалном и
општенационалном нивоу те тако непосредно утиче и на сво конкретни жи-
вот. Свакако, прошло е доста времена пре него што е Линколнова владавина
народа, од стране самог народа и за народ заиста проширена на све становни-
ке, а не само на белце земопоседнике. Она, наравно, ни тада ние укучивала
робове кои су чинили петину од укупног броа становника америчких колониа
у време Револуцие. И као што едан историчар наглашава, една петина уди не
сме се никако посматрати као случаност или, тек, занемарууи дета у општем
славеу и уживау слободе у Америци. Ова чиеница га е довела до закуч-
ка да би ову америчку стварност требало назвати правим именом: Ропство и
слобода: парадокс Америке. Овим феноменом у се више позабавити касние,
али напре желим да се усредсредим на сам идеал америчке слободе, на основне
вредности кое она подразумева, као и каквог значаа има све ово за православ-
но хришанство, и у позитивном и у негативном смислу.
Слобода е много више од пуког гласачког права, она е целокупан етос, уди-
сае живота пуним плуима. Ово схватае посебно наглашава права поединач-
ног човека, али уз едну премису, некад мае, некад више уважавану, коа исти-
че да е ово поштовае на личном плану управо предуслов учествоваа и у сва-
кодневном, авном и граанском животу. Слобода савести, као и слобода избора
омогуавау поединцу да узме учеше у разним граанским институциама, кое
би требале да послуже добру свих. Присетимо се наразличитиих видова дело-
ваа у демократском духу: у Копландовом балету Апалачко пролее у уводно
сцени, као и дае у стиховима адаптиране старе Шекерове химне слави се сло-
бода и едноставност. Поменимо и егове Фанфаре за обичног човека. Марк
Твен у свом делу Хаклбери Фин говори о дечаку кои радие крши законе таквог
друштва, него да изда свог приатеа има и врати га у ропство. Поред тога, се-
тимо се и Линколновог излагаа приликом егове друге инаугурацие у Гетис-
бургу, када е говореи о слободи представио рат као Божиу правду коа е сти-
гла целу нациу због греха робовласништва. Вилием Фокнер нам, пак, у своо
причи Медвед открива да човек налази свое право место у природи кроз одри-
цае од поседоваа, док Ралф Елисон пореди ез са демократиом у смислу на-
чина на кои поедини музичари из оркестра у едном комаду имау засебне, ка-
рактеристичне деонице, да би се потом сви вратили единствено заедничко те-
ми. Ова културна оствареа снажно изражавау демократски дух и егову спо-
собност самокритичности и преиспитиваа.
Демократска традициа схвата ауторитете као службе кое постое ради
оствариваа општег добра охрабрууи укучивае свих, а сваки лични глас
сматра драгоценим придауи му, чак, могуност пророчке димензие. Ова тра-
дициа е суштински различита од оне коа сво положа и мо заснива на насле-
у аристократског урееа. Стога су и титуле као што су Ваше величанство или
Ваше височанство одбачене од стране нашег првог председника као неодговара-
уе и неумесне и замеене прикладниом титулом господин председник. Де-
мократска традициа подстиче обичне уде да не буду спутани ауторитетом, ве
да слободно исказуу свое ставове, своу истину. А какве, пак, односе има ова
L O G O S
ПРАВОСЛАВЕ И АМЕРИЧКА КУЛТУРА: СУКОБ ИЛИ ПРЕОБРАЖА
7
традициа према самом Православу? Православе, свакако, има свое аутен-
тично, карактеристично ерархиско устроство и нема потребе за усвааем де-
мократских структура, али наравно прихвата и одржава везе кое омогуавау
учеше чланова Цркве у свим важниим одлучиваима, кроз постоае тела по-
пут Свеамеричког Савета (Аll American Council). Али и демократска традициа
има извесно право када криткуе своее свештеничке службе на пуки занат.
Овакво поштовае особености сваког човека поткрепено е ош Павловим
преданим наглашаваем различитих дарова кои се раздеуу у заедници, а све
ради изграиваа Тела Христовог. Демократско одреее ауторитета као слу-
жбе, т. служеа е потпуно сагласно са Еванеем и то не би требало да преви-
а нико од религиских ауторитета.
Важно е напоменути да слобода вероисповести (како е одреено клаузулом
одвааа Цркве од државе у првом амандману) и поред дуготране превласти про-
тестантских деноминациа, отвара могуности различитим религиозним групама
да се супротставау дискриминации, као и да имау слободу авног удруживаа
и деловаа. Оваквим урееем се на политичком плану отварау могуности аме-
ричко нации да остваруе начела слободе савести и напуштау се раниа настоа-
а да се религиа употребава у одбрани државне идеологие.
Демократиа, у свом набоем издау, успостава равнотежу измеу права
поединца и одговорности коу он има у свом учествовау у авним расправама
и свакодневним односима кое едно граанско друштво подразумева. Оно што
увек може да угрози слободу у Америци е истицае права заборавауи да уз
их иде и одговорност. У начелу, то искушее да се едно постави изнад другог
наводи нас да се запитамо: Шта е, заправо, слобода? Када е Томас еферсон
саставао први текст Декларацие о независности, уврстио е у у и чувену Ло-
кову листу неотуивих права даровану нам од самог Творца, али са едном зна-
чаном разликом. Локови живот, слобода и своина замеени су животом,
слободом и тежом за среом. Нажалост, Американци су ве одавно и олако
ову еферсонову тежу ка среи претворили у просту тежу ка стицау
имовине. Умножавае добра е оно због чега нам е слобода и дата.
Православно хришанство управо на ово чиеници и заснива своу снажну
критику америчке оданости материализму као опасно колeктивно илузии коа
доводи до тога да се личности претварау у обекте, а меуудски односи своде
на злоупотребе и искоришаваа. Послушамо далековидог Достоевског у лику
старца Зосиме:
Схватауи слободу као увеавае и брзо задовоавае
потреба, уди изопачавау своу природу, ер изазивау у
себи многе бесмислене и глупе жее, навике и апсурдне
измишотине. уди живе ради зависти едног према дру-
гом, ради угааа телу и разметаа И ние чудно што су
уместо слободе запали у ропство, а уместо служеа брат-
ско убави и удском уедиеу, запали су напротив, у
подвоеност и отуее И дошли су дотле да су ствари
накупили више, а радости мае.
Православе нам открива едно потпуно другачие виее личности. Човек
е створен по образу и подобиу Божием. Оно на шта смо превасходно призва-
ни е управо бескрано остваривае овог подобиа. На овом путу обожеа ми
по благодати постаемо ништа мае од онога што сам Бог есте по своо при-
роди. Црквена година у коо е готово половина дана посвеена посту набое
L O G O S
8
А. РАБОТО
изражава меру у коо се Православе супротстава овом самоуздизау до
обоготвораваа карактеристичном за наше друштво. Одрицае од себе, забо-
рав себе самог, а не самоиспуее и самоуздизае е сврха правослaвне под-
вижничке праксе: Он треба да расте а а да се умауем сагласни смо са ре-
чима св. ована Крститеа. Или, другачие речено од стране апостола Павла:
ер не живим више а, него Христос живи у мени. Ово е делотворан култур-
ни противотров у друштву кое кроз сваки плакат, сваку рекламу поруку на-
стои да нас преиспуни. Граанска права нас своде на логику самодовоно-
сти. Бесконачни зачарани круг потреба и прохтева кое по свом задовоеу ра-
ау опет и опет исте те потребе сачиава наше потрошачко друштво.
Разоткривае, критиковае овог вулгарног потрошачког менталитета про-
поведаног кроз масмедие, заправо, не представа ништа ново. Но, постои и е-
дан проблем сличан овом, чак можда опаснии и суптилнии проблем претва-
раа и саме Цркве у своеврсни сервис за опслуживае индивидуалних духов-
них потреба кои само потхрауе наш осеа самодовоности одводеи нас
опет у исти она хедонизам само у духовном руху.
У православном поимау право и одговорност представау двоедан поам.
Баш као што нас старац Зосима освешуе: Чим себе искрено учиниш одговор-
ним за све и сваког, одмах еш увидети да у суштини тако и есте и да си крив
за све уде и сва зла. Ове таинствене речи нам носе ехо литургиског прино-
шеа у коем се Христос са своом спасоносном крсном жртвом прослава
управо као Она кои е без греха, а на себе узе грехе свих нас. Старац Зосима
нас подсеа да би требало да сви следимо ова Христов саможртвени пут. У све-
тлу исте ове саможртвене одговорности због свега и за све проводе сво живот
и монаси пустиаци кои нарочито у своо повучености од света постау дубоко
свесни таанствене унутраше повезаности свих и свега. Они нас уче да пут ка
истинско слободи и спознау наше личне меусобне одговорности води кроз
послушае, пост, молитву и састрадавае кои уз Божиу помо истински осло-
баау наш дух од тирание нужности и похоте, од едног унутрашег ропства
кое нас отискуе у оча и паклену самоу.
Без икакве суме, асно е да слобода представа едно од темених начела
за кое се залажу Американци различитих религиозних опредееа и различи-
тог порекла стварауи тако основу за заедничку културу. Чак и они кои крити-
куу сталне неуспехе америчког друштва у покушау да ово начело слободе
спроведе у живот, ово чине како би подстакли нациу у еном остваривау.
Али изнад оданости овим заедничким принципима, оно што чини окосницу
идентитета америчке нацие есте историско памее. Митска историа сачие-
на од казиваа усмених и писаних преточених у граанске обичае (ритуале)
изграивала е у нама, баш као и ови заеднички принципи, осеае заедничког
наслеа, судбине и циа.
Заедничко сеае
Г. К. Честертон е едном приликом назвао Американце нациом са црквеном
душом. То се делимично односило на Амерканцима уобичаену тенденциу да
и политичке и социалне догаае виде као делове целокупне драме спасеа. Це-
ла америчка прича е од самих почетака представана у овом религиозном
контексту. Тридесетих година 17. века енглески пуританци су ово свое путова-
е преко Атлантика, у Америку, представили као излазак Новог Израила из ста-
L O G O S
ПРАВОСЛАВЕ И АМЕРИЧКА КУЛТУРА: СУКОБ ИЛИ ПРЕОБРАЖА
9
рог света ропства у Обеану зему меда и млека. Вековима е ова прича о аме-
ричком Израилу (тзв. изабраном народу) представала наснажнии и начува-
нии мит наше нацие, свакако неприхватив за она други, тамни Израил, поти-
снут и прикриван. За црнце у Америци ова нациа ние представала никакав
Нови Израил, ве она стари Египат, осуен на сигурну пропаст, уколико не
ослободи и ова народ Божии. Робовласништво, поделе, дискриминациа и ра-
сизам кои су сачиавали стварни живот чинили су ова митски идентитет
Американаца као изабраног народа потпуно противречним и привидним.
Амерички хришани афричког порекла су као живи сведоци стално суочава-
ли нациу са проблематичном чиеницом искучивости америчког друштва.
Напотресние питае било е ово: Ако нам е Христос дошао као саможртвени
слуга, ко му е онда налик, господар или роб? Ови хришани у ропским окови-
ма стаали су као пророчка осуда над главом америчко опседнутости влашу,
положаем и поседоваем. Хришани афричког порекла су увидели да оваква
искучивост представа озбину и опасну тенденциу претвараа нацие у
идола и своеа хришанства на религиу едног, у овом случау, повлашеног
слоа. Они су набое осетили да ово Божие избрае не доноси никакву сла-
ву, силу и уздизае, ве одбаченост, понижеа и страдае. Избрае, онако ка-
ко нам е откривено у Христу, води кроз крст. И животи егових ученика били
су у знаку крста. Из ове перспективе, бити изабран значи бити у заедници оних
одбачених, бедних и понижених кои страдау.
У страдаима ових хришана робова афричког порекла и ихових потома-
ка уочавамо многе блиске сродности са Православем. (Отац Томас Хопко на-
вео ми е да е у своим посетама црначким храмовима у Харлему уочио чак
осамнаест додирних тачака). Ту е, свакако, единствени дожива радосне туге
као плод схватаа незаобилазности страдаа као пратиоца сваке аутентичне
живе вере и истинског живота. И едни и други поимау човека као утеловени
дух и одуховено тело схватауи важност доживаваа духа као саодносне
стварности, нипошто супротставене само материи стога е и сваки покрет и
израз нашег материалног тела заправо проава нашег духовног устроства. За-
едничко им е и доживавае дубоке вере у исцелитену мо обреда кои нас
уводе у она други свет чинеи га присутним ве овде и сада. Потпуно су свесни
стварне, саодносне, личне потке свога целокупног биа и чиенице да од ових
веза зависи читав ихов истински живот у прошлости и будуности. И едни и
други увиау колико е самоуздизае разорно по личност коа му се препусти.
Дакле, очигледно е да се ова вероваа заедничка за православну и афро-аме-
ричку хришанску традициу сударау са владауим културулошким ставовима
и вредностима. Имауи у виду све ове сродности постава се питае зашто е
тако мали бро афро-американаца меу православнима. Историски разлози ова-
квог стаа су асни саме историске околности у коима се Православе раз-
виало и живело допринеле су да црнцима у Америци оно делуе као нешто
страно и неприступачно. Осим тога, ова удаеност би требала да нас подстакне
да се замислимо над сопственом одговорношу можда е посреди управо недо-
статак наше ревности, одсуство нашег стваралачког полета, снаге и довитиво-
сти, равнодушног ишчекиваа да други сами доу, уместо да им хитамо у су-
срет едном речу, недостатак вере у нашу мисиу? Свакако постое и изузеци
етиопски и еритрески досееници у неким од наших парохиа несумиво нам
сведоче о дугом присуству хришанства на простору Африке. Девета годиша
конференциа посвеена теми Рано хришанство и Афро-американци у органи-
L O G O S
10
А. РАБОТО
зации парохие Св. Марие Египанке у Канзас Ситиу представа одлучан ко-
рак у приближавау православа црнцима у Америци. Поред овог постое и
други напори у истом правцу. Чиеница овакве подвоености измеу хришана
црнаца и белаца била е и остала навеи промаша америчког моралног и рели-
гиозног живота кои ош више обавезуе Цркву овде и сада да учини све како би
се исцелили ови раздори увоеем свих народа у Тело Христово.
Сусрети црних и белих Американаца кои су започети у трагичним окол-
ностима робовласничких односа и наставени даим израбиваима предста-
вау парадигму односа кои обележавау наше друштво и чине наш национал-
ни идентитет. Може ли се наше национално единство разбиено мржом, бесом
и страхом ипак остварити? Зар ние могуе своеврсним искреним присеаем
издии се изнад свих подела и циничне удаености од нашег задатог идеала? У
скорие време поавуу се уди кои се жарко залажу да се призна, освести и
покано ожали никад признати основни грех робовласништва и расне мрже.
Говори председника Клинтона и ужне баптистичке конвенцие на тему иску-
пиваа и извиаваа због робовласништва нису ниуколико довони. Десета
годиша конференциа о раном хришанству и Афро-американцима коа е би-
ти одржана у Канзас Ситиу, од 20 до 23. фебруара бие посвеена управо то
теми Исцеивае рана расизма. Надамо се да е први корак на путу нашег
освешиваа бити суочавае са тим расним искуствима у едном молитвено-
литургиском контексту кои е нам помои да истински окаемо оно што е на-
ша држава и починила и пропатила. Надамо се да е све ово бити смештено
управо у окрие евхаристиске анамнезе, како би могло бити преображено у
присеае на све оно што се нас ради збило крста, гроба, тридневног васкр-
сеа, узласка на небеса, седеа с десне стране Оца и другог и славног доласка.
Преобража
Христос е Она кои преображава културу тако што оприсутуе Царство
Божие меу нама. Стварност Царства Божиег е основна тема Шмеманове тео-
логие, као и теологие истакнутог протестантског теолога Х. Ричарда Нибура,
кои е писао класична дела на тему односа Христа, културе и Царства Божиег у
Америци. Према мишеу обоице ових теолога за хришане е кучно да
схвате да е Царство ве овде и сада, али и тек треба да дое. Као што нам о.
Шмеман обашава: Царство Божие кое е обавено, установено и даровано
Христом и у Христу представало е саму срж вероваа раних хришана и то
не само као оно кое тек треба да дое, него као оно кое е било, есте и бие.
Оно нам е дато у самом Христу, у еговом оваплоеу, смрти, васкрсеу, ваз-
несеу и, коначно, послау Духа Светога у свет у славни дан Педесетнице.
Свети Дух е послан и настава да обитава у Цркви, сабрау оних кои су кр-
штеем у смрт Христову са им ушли у Нови живот учествууи сада у радо-
сти и миру Духа Светог и предокушауи за Христовом трпезом ве смо е-
гово будуе Царство. Управо оно кое е дои на крау, када се испуни сав до-
мостро и Христос буде све у свему. Од суштинског е значаа непрестано се
сеати ове стварности Царства као будуег, али и ве овде и сада присутног, чу-
вауи тако хришанство од своеа на пуку религиу коа би онда била само е-
дан у низу индивидуалистичких концепата коима е затрпан савремени човек.
Према о. Шмеману ово управо и есте секуларизам. Секуларизам ние антирели-
гиски, он наизглед прихвата религиу да би е потом претворио у како то Ни-
L O G O S
ПРАВОСЛАВЕ И АМЕРИЧКА КУЛТУРА: СУКОБ ИЛИ ПРЕОБРАЖА
11
бур истиче идола и то само едног од многоброних кои нас воде у самоу-
бе и самодовоност. Секуларизам, у овом смислу, заправо лишава Цркву ене
основне, есхатолошке димензие. Она више не представа нашу основну заед-
ницу, извор нашег живота и наше радости, него само ош едну од недених ак-
тивности попут посла, школе, друштвених обавеза и забаве.
Када Црква изгуби своу свест о Царству Божием, она тиме заправо губи и
своу суштинску светотаинственост. Како то о. Шмеман запажа, то дае води у
своеврсно разилажее измеу облика црквеног живота и иховог садржаа и
стварности чие присуство, снагу и значее они треба да проавуу, у претва-
рае ових облика у нешто изоловано, вредно само по себи док се сама Црква
своди на простог чувара тих древних, поштованих, предивних форми кое су са-
да ве потпуно испражене од оне стварности коу би требало да проавуу.
Тако Црква постае обичан музе уметничких старина и обичаа, несумиво пре-
красних, али трагично беживотних. Оно што е изгубено е дубоко и аутен-
тично православно искуство Цркве као истинског богоавеа, откровеа и
учествоваа у то стварности коа нам се, будуи да ние од овога света, дае у
овом свету, у символима. Управо у овом се и огледа основни смисао символа
као искуства стварног Божиег присуства и деловаа.
Света Евхаристиа е темени и надрагоцении символ Божиег преобража-
вауег деловаа у свету. Ми приносимо пшеницу и гроже кое смо сами прео-
бликовали у хлеб и вино, Господу кои их нама у уздаре преображава Духом
Светим у Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа. Овде се открива и тана пре-
ображаа читаве творевине.
Сада смо, надам се, ближи разумевау смисла оне антиномие коом сам и
започео свое излагае. Ова антиномиа хришанског живеа у свету, али као
оних кои нису од овога света, управо служи и води преображау света и его-
вом евхаристиском узношеу Богу кои и есте Извор свега.
На самом крау, у складу са моим признаем с почетка предаваа желео
бих да завршим управо речима самог о. Шмемана:
Црква е поставена у овом свету, у еговом времену, простору и истории
са едним посебним мисионарским задатком: Да постои на начин на кои Он
постои (1н 2 6). Црква е пуноа и ено е живее на небесима. Али ова
пуноа се даруе свету као искупее и спасее. Есхатолошка природа Цр-
кве не представа негациу света, ве напротив егову афирмациу, потврива-
е као обекта убави Божие Целокупна ова природа Цркве е заправо из-
раз стварности убави Божие према свету, коа е управо и предуслов мисие
Цркве у свету. Овако поимауи Црква нам се открива не као нека самозатворе-
на или себи окренута заедница, ве управо као една мисионарска заедница
чиa е сврха не спасавае од света, него спасее и живот целокупног света.
L O G O S