Х. Вилер Робинсон
ЗАЕДНИЦА И ПОЕДИНАЦ У ИЗРАИЛУ*
На почетку сваког историског прегледа односа друштва и поединца, а нарочи-
то када е у питау Израил, постое три основна гледишта коа заслужуу да бу-
ду поменута.
Прво е да никада не може постоати било каква коначна и искучива су-
протност измеу овога двога. Поединац уопште не може ни настати без нека-
квог облика друштва, од кога зависи и у свом расту и развоу. Друштво добиа
сво асан израз само кроз поединце кои га изграуу. удска личност е сама
по себи истински друштвена онолико колико е индивидуална. Током различи-
тих периода постоало е наглашавае едног или другог, али изгледа да е, уоп-
штено говореи, тачно да преовлаууа свест заеднице претходи потпунием
откриу поединца. Меутим, било би погрешно претпоставити да е у ранием
периоду израилске историе, на пример, било мало или да уопште ние било све-
сти о поединцу; пре е бити да е поединац тада био свеснии тога да е едан од
делова заеднице. Било би еднако погрешно претпоставити да е у каснием пе-
риоду наглашении смисао индивидуалности у потпуности искучио свест о
припадности саборном единству. У свим генерациама, прошлим и садашим, у
раду срца човечанства чуу се откуцаи и индивидуалности и друштвености.
Друго е да постои много више гипкости у древном поимау и групе и пое-
динца, тако да се едно може стопити са другим много лакше него што то наше
савремене категорие дозвоавау. Отуда е друштво могло истински да се оте-
лотвори у поединцу кои га представа, као што су то цар или свештеник, док е
поединац инстинктивно проширивао сопствену свест тако да би поуздано могао
да говори у име целе заеднице, као што то чини пророк и псалмопоац у Израилу.
Трее е да у обашеу савременог друштвеног урееа, поединац тежи
да наметне сопствену представу о себи. Субективизам кои видимо у Русоовим
(Rousseau) Исповестима прелази у индивидуализам егове Теорие друштвеног
уговора као и теори кое су снажно утицале на Француску револуциу. Заиста,
често изгледа да социологиу едног доба уобличава управо егова психологиа.
Отуда Платон асно одреуе идеалну државу као ону чии су саставни делови
подударни са саставним деловима поединачне особе: У сваком од нас постое
исти принципи и склопови као и у држави,1 т. разумски, духовни и нагонски.
евреска психологиа, са друге стране, не полази од утеловене душе, ве од
одуховеног тела, чии сваки физички део има психичке и етичке квалитете.
Личност е пре изгледала као седиене државе него као царство. У складу са
овом психологиом, евреско друштво е (упркос монархистичко власти коу е
* Чланак The Group and the Individual in Israel преузет е из: Corporate Personality in Ancient
Israel, Philadelphia, 1964; пре тога обавен е у: The Individual in East and West, Oxford Univer-
sity Press, 1937. (ed. E. R. Hughes). Са енглеског езика превела Драгица Тади.
1 Republic, iv. 435, превод: Jowett.
2
В. РОБИНСОН
имало током дела свое историе) у суштини демократског карактера, и веома све-
сно тога да сваки од егових припадника има сопствена права.
Имауи оваква гледишта на уму, размотриемо: 1) првобитно место заед-
нице у Израилу; 2) проавивае поединца кроз пророчку свест; 3) евреску и
хришанску синтезу овог индивидуализма у нове друштвене заеднице.
1. Првобитно место заеднице
Суштински демократски карактер евреског друштва потиче и извире из е-
говог номадског периода. Кига Поновених закона (гл. 26) садржи обред бла-
годарности, где Израилац гледа уназад преко корпе са првинама кое приноси
ахвеу и покорно признае: Арамеац кои лута био е мо отац (Понз 26 5). Ве-
зе са том номадском прошлошу се очитуу и у познатим причама о патриарси-
ма и о лутаима после изласка из Египта; управо се то идеализовано прошло-
сти враау велики пророци да би с прекором указали на порекло жалосне сада-
шице. Али стварна прича те прошлости мора да е била много едноставниа и
простиа него што е представена у причама и повестима; ену праву природу
можемо видети у едно такво кизи као што е Дагтиева (Doughty) Арапска
пустиа, коа описуе не много измеене бедуине деветнаестог века.2
Номадска задруга мора да е била довоно велика да се брани сама и, у од-
рееним приликама, да напада друге групе, али ипак не толико велика да о то-
ком путоваа залихе воде у оазама не буду довоне. ихова веза е била крвна,
стварна или претпоставена, осим у случау заштиених странаца кои су им
се према потреби придруживали, пошто пустиа ние дом за усаменог пое-
динца. Заштитно начело заеднице е била крвна освета, по коо е сваки ен
припадник био задужен одрееном осветом за зло учиено свом саплеменику,
од стране чланова племенске задруге коо припада повреени човек. У Ламехо-
во песми (Пост 4 2324) сачувана нам е управо номадска похвала крвно освети:
Чуте глас мо, о жене Ламехове,
послушате речи мое;
убиу човека за рану своу
и младиа за масницу своу.
Кад е се Каин осветити седам пута
Ламех е седамдесет седам пута.
Од овакве ничим ограничаване крвне освете коа преувеличава злочин и
умножава бро егових жртава у неприатеском племену, заиста е прави на-
предак у моралности достизае lex talionis, првог израилског законског прописа
у Ханану (Изл 21 2425): рана за рану, модрица за модрицу уместо мноштва
рана и модрица за едну.
Номадска племенска задруга наставила е да буде делотворна друштвена едини-
ца чак и након насеаваа Израила у Ханан Давид е представен као она кои
тражи онатанову дозволу да одсуствуе са двора да би могао да учествуе у годи-
шем приношеу жртве свое племенске задруге у Витлеему (1Сам 20 6). една та-
ква задруга би садржавала известан бро онога што бисмо ми називали породи-
це; с друге стране, група задруга идуи по родослову удаение крвне везе, те-
оретски сачиава племена. Теориски, позната племена Израила коа потичу
од дванаест аковевих синова, есу родословна фикциа. Стварно груписае
2 C. M. Doughty, Travels in Arabian Desert, Cambridge University Press, 1888.
L O G O S
ЗАЕДНИЦА И ПОЕДИНАЦ У ИЗРАИЛУ
3
Израилаца у такве вее единице се пре одвиало на основу географских стани-
шта, мешовитих бракова, освааа или припааа других група, укучууи и
саме Хананце и групе Израилаца кое су се вероватно доселиле у Ханан право из
пустие и нису учествовале у догааима Изласка.
Ако бисмо представали свакодневни живот Израилаца насеених у Хана-
ну, првенствено бисмо морали имати у виду ограничени бро породица окупе-
них у селу или малом граду. На заедничком жртвеном обеду на кои е Самуило
позвао младог Саула било е тридесет гостиу (1Сам 9 22); можемо претпоставити
да су то биле старешине, главари сеоских породица. Послови заеднице би били
у рукама ових старешина, кои су се састаали на градским вратима да распра-
вау о има. Оваква сцена нам е подробно описана у Кизи о Рути (гл. 4), када
Воз уговара преузимае права и дужности наближег Ноемининог сродника, да
би могао да ожени ену удову снаху. Изабрано е десет старешина кои су разма-
трали ту ствар; символична рада означава ихову одлуку, а посматрачи су заед-
но са старешинама позвани да е посведоче. Ова догаа може бити узет као илу-
страциа, не само живота заеднице едног села или града, ве и прилично потчи-
еног положаа жене у друштвеном поретку. Оне су биле власништво свог оца
или мужа кои би их, по природи ствари, представали и бранили ихове интере-
се; али удовице и сирочад кои нису имали роака да уместо их узму учеша на
градским вратима су били лак плен за тлачитее. Управо зато чуемо толико уко-
ра од стране законодаваца или пророка у одбрану и помо овим сталежима кои су
остали без бранилаца кои их представау. Исто се односи и на странце меу вра-
тима твоим с тим што би требало да уочимо да се ова израз односи на становника
странца кои е постао стални гост племенске задруге и донекле дели ена права
и дужности. (Сасвим одвоени странац кои заузима у потпуности другачии поло-
жа, као едан неодомаени туинац, означен е потпуно различитом речу).3
Роб е заузимао много бои положа него што та реч звучи савременим уши-
ма. Као власништво свог господара, он е био у много зависнием стау него за-
штиени странци; с друге стране, приснии односи роба и одреене породице
давали су му сигурнии положа и побуивали су егову посебну заинтересова-
ност. Роб странац е могао бити држан доживотно, док е робовае евреина
било ограничено на шест година, и нарании пропис евреског закона разматра
егово казивае на крау тог периода: а волим господара свог, жену своу и
децу своу; неу да идем да будем слободан (Изл 21 5). Такав роб е могао по-
стати приате од повереа, као она коег е Авраам послао код своих сродни-
ка у Арам да изабере жену за Исака.
До сада смо разматрали мау локалну заедницу са коом е поединац стаао
у наближем односу. Иза ове е стаало племенско удружее породичних задру-
га, кое су обично заузимале заедничку териториалну област, а кое е имало
свое сопствене интересе. Али и иза овога, стаала е нашира и наважниа заед-
ница, Израил. Ма како да е била помешана крв егових изворних елемената и
ма како да су аки разедиууи утицаи земе коа е исправно називана зе-
ма племена пре него зема уедиених народа, национално единство е по-
стало наважниа чиеница за историу Израила. Карактеристика гениалног и
коначног доприноса Израила е то што е ово национално единство од почетка
било засновано на религии. Ве е указано на то да се ние сав потои Израил
3 [Странац меу вратима твоим, намерник (R. S. V.), као у Изл 20 10, на евреском е rge; за
странца или неодомаеног туинца се користи друга реч rz" (R.S.V., непосвеени као у Изл
29 33), или yrIk.n" туинац, као у Пост 31 15 уредник].
L O G O S
4
В. РОБИНСОН
спустио у Египат и вратио да упадне у Ханан, ве да су неки од их ве дуго
били ту насеени. У сваком случау, осифовци (ако тако можемо назвати групу
повратника из Египта) су били предодреени да образуу езгро будуег народа.
Они су били удружени у едну насилну заедницу коо е вера у ахвеа као соп-
ственог Бога рата била довона да прокрчи пут у делове Ханана. Оно што е
ега чинило другачиим од богова рата сличних семитских група било е ихо-
во чудесно избавее од Египана под еговим воством и светло кое е ово
избавее бацало на егову природу и намеру. Веровало се да е Он слободно
изабрао ову одреену заедницу за себе и да е захтевао од е просто, несуми-
во веровае, довоно ограничено кад су у питау поединости, али морално у
духу. ахве е увек био Бог кои е извео из Египта (како би то Немац могао фор-
мулисати); Израил е био изабрани народ кои е са им био повезан не неком
квази-физичком везом, као што е то веза са богом природе, ве моралним чи-
ном. Управо е та однос (поред промене облика и поединости у изражавау)
основ сусрета ахвеа са своим народом. Однос моралне обавезе, као и однос
осеаа, има нарочито име у евреском езику (ds,h,), кое е неадекватно преве-
дено као милост оног кои воли. То значи готово исто што и avga,ph у Новом за-
вету. Обратимо пажу на то да се сусрет одвиа са народом, а не са поединим
Израилцима, изузев као са члановима или представницима народа. Кроз читав
период Старог завета, ова сусрет са саборном личношу Израила (ако е тако
можемо назвати) остае свеопшта истина и околност, колико год да е расла
свест о индивидуалности.
Два примера е поаснити ово гледиште. Могу се узети из две од навеих пе-
сама старозаветних списа. една од их, Деворина песма (Суд 5), есте наш нара-
нии извор за историу Израила. Друга, Песма Слуге Господег (Ис 42 14; 49 16;
50 49 и 52 13 53 12), окончава доба великих пророка и представа врхунце славе
старозаветне религие. У обема постои единствено поимае саборне личности
Израила.
У Деворино песми слушамо о опасности од притиска Хананаца у коо су се
налазиле расеане израилске групе. Израилци нису били расути само територи-
ално, ве су били разедиени и у интересима. уда, Симеон и Левие нису по-
менути, вероватно зато што нису постоали као племе у то време, т. у време пр-
вог или другог поколеа након уласка осифоваца у Ханан. Песма хвали оне ко-
има е ахве био од помои: Исахара, Завулона, Нефталима, Махир-Манасиу,
ефрема и Вениамина. Оштро оптужуе оне кои су се држали по страни: Руви-
ма, Гада, Дана и Асира. (Они су обитавали доста далеко од равнице на коо се
битка водила, што е значило да ихови непосредни интереси нису били толико
у питау). Можда е ово била прва права прилика за заедничку акциу у Хана-
ну, и за нас е значано то што е единство одреено просто као заедничка ода-
ност ахвеу кои е сишао из свог дома на гори, као Бог олуе, да би помогао
свом народу Израилу да кроз буру и потоп добие своу битку:
Звезде су са своих стаза воевале против Сисаре,
поток Кисон однесе их (Суд 5 2021).
Насупрот ово ратничко песми нараниих дана можемо ставити Песму Слуге
Господег, нарочито ону из Киге пророка Исаие (гл. 53.). Она представа
Израил у своо саборно личности, Израил кои се спушта до националне смрти у
изгнанству, да би се едног дана божанствено уздигао повратком народа у бивши
дом. Пророк слуша будуу исповест народа земе, док они посматрау то васкр-
сее и увиау да су лоше проценили ова народ. То што е изгледало као Божиа
L O G O S
ЗАЕДНИЦА И ПОЕДИНАЦ У ИЗРАИЛУ
5
казна за грех, сада е виено као посредна пата за народе, жртвено давае кроз ко-
е они могу да се обрате Богу Израила. Измеу ратничке страсти Деворине песме и
жртвене страсти Песме Слуге Господег налази се читав едан свет религиозног раз-
воа; али наважние е то што се он одвиа кроз поимае заеднице Израила. У обе
песме поединац свакако има свое место, било да су то Девора, Варак и аила, или
непознати пророк у изгнанству кои тражи да сви Израилци имау религиску свест
исту као егову. Али у обема видимо да заедница заузима прво место у мишеу и
осеау, пошто е ахве увек призиван као Бог Израила.
2. Проавивае поединца кроз пророчку свест
Карактеристично е било то да е национално единство Израила требало да буде
створено и одржавано еговом религиом. Исто тако е било карактеристично
да е пунии смисао индивидуалности требало да буде последица пророчке све-
сти. Ова пунии смисао е проистицао из религиозног искуства човека кои е
веровао да су пророци били у личном односу и са Богом и са народом. Они су
били очи народа упрте ка Господу и речи Бога упуене народу (Ис 29 10; ер 15
19). Почевши од иховог поединачног призива, ихово искуство и ихова по-
рука као да су их отуивали у веем или маем степену; стога пророк еремиа
вапи Господу: Нисам седео у друштву подсмевалачком нити сам се са има ра-
довао: седим сам ради руке твое (ер 15 17). Ниедан човек не може бити при-
моран на такво одваае од природних животних сапутника, а да не дое до ед-
не од две могуе ситуацие. Или е постати зловоан и огорчен, или е пронаи
утеху и надокнаду у дубем осеау Бога. Бог Израила е одувек схватан као
Личност, и не постои сигурнии начин продубиваа наше сопствене лично-
сности од сараде са навеом Личношу. У разоткривау тога шта е навеа
Личност, ми откривамо своу сопствену. Начин на кои е пророк дошао до изра-
жаваа мисли и осеаа Божиег уздигао га е ка ново свести о личносно вред-
ности по Богу. Ова почетни чинилац е учинио пророке претходницима разуме-
ваа пуниег смисла поединачне личносности и способним да иза себе оставе
завештае кое е постало део духовног наслеа света.
Али та почетни чинилац, ихов сопствени однос према Богу, поачан е наро-
читим захтевима кое су они поставали Израилу у име Господа. Престаните зло
чинити, учите се добро чинити; тражите правду, подижите потлаченог; дате прав-
ду сирочету, браните удовицу (Ис 1 1617). Иако е ихова порука била упуена
народу, они су од сваког поединачног Израилца захтевали правду и милост према
свом суседу као истинито и суштинско испуее Божиих заповести, без чега би
обред богослужеа постао варка. Ова друштвена етика се директно развила из
старог духа номадског племена, прочишена е и просветена и уздигнута на ни-
во религиозног даваа Богу. Саборна личност Израила ние могла имати прави
однос са Богом уколико му не приступи у овом единству унутарег и поединач-
ног заедништва. Тако схваена заповест, чак и када е упуена народу, неизбежно
постае заповест коа захтева поединачни одговор. Штавише, она се развиа у зах-
тев за нешто више од споашег исправаа понашаа. Осиа е увидео да е
оно што е било лоше код Израила био егов унутраши дух неверништва (4 12; 5
4). едино испуее Божиег закона е била убав. Кига Поновених закона, у
велико мери под утицаем Осииног учеа, прокламуе: убите Господа Бога
своега (6 5), и оправдава парадокс заповести да воле ахвеа под претпоставком
да е Он Бог убави, ер е Искупите (6 21 и дае). еремиа, речима: Ти си бли-
L O G O S
6
В. РОБИНСОН
зу уста ихових, али далеко од иховог срца (12 2), супротстава заеднички уз-
вик хвале и поединачну побуду за благодареем. Новина истицаа ове побуде
успела е да индивидуализуе однос Израилца према ахвеу.
Религиозно искуство пророка е, меутим, отишло ош дае у овом процесу
индивидуализацие. Они су сами у своо мисии били подржани личном сарад-
ом Бога, искуством о коем е едан од их написао: из утра у утро буди мое
ухо, да слушам као ученик (Ис 50 4). Неки од их су увидели да су поединач-
ним Израилцима давали заповести кое су могле бити испуене само Божиом
помоу, Божиим делима поединачне милости. Тако преко еремие имамо обе-
ае новог сусрета, кои би требало да буде индивидуализовано и поунутра-
шено, насупрот свим претходним сусретима кои су били национални и изра-
жени у споашим облицима: ставиу завет сво у их, и у ихово срце у га
записати (31 31 и дае). То е и дае сусрет са домом Израиловим, али е
остварен кроз нови и захтевнии однос Бога ка сваком поединцу тог дома. Тако
е и са обеаем милости кроз еремииног млаег савременика, езекила (36 26
27): И дау вам ново срце, и нов дух у ставити меу вас, и извадиу камено ср-
це из тела ваших, и дау вам срце од меса. И дух сво ставиу меу вас и учини-
у да ходите по моим законима.
Ова нова индивидуализациа односа Израила ка Богу потврена е чиени-
цом да езекил (гл. 18) прокламуе поединачну моралну одговорност изража-
вауи се притом оштрие него било ко пре ега. Душа коа згреши, умрее
а не и друге са ом, као што е то раниа концепциа саборне личности захтева-
ла од Аханове породице (ИНав 7 24 и дае).
Ако о пророцима Израила размишамо као о духовно аристократии, онда
можемо реи да су се они надали демократизации иховог сопственог односа
са Богом, када е сви из народа Божиег бити пророци (Бр 11 29), и када е Бог из-
лити сво Дух на сву творевину (л 2 28). Заиста, о великим удима Израила,
оним нарочитим особама кое су биле толико истакнуте у егово истории, мо-
жемо уопштено реи да су оно што есу управо на ова начин. ихова удска
личност е опет и изнова представена као узор кои би требало достии, као
одговор на позив и утица божанске личности. Свакако се може доказати, чак и
на чисто философском подручу, да неко дубе тумачее удске личности ни-
када не може бити дато.
3. Синтеза коу су остварили удаизам и хришанство
Од овог религиског индивидуализма унутар ош увек одржане свести заеднице,
временом долази до двоструке синтезе, удаистичке и хришанске. Можемо да-
ти просту илустрациу на примеру грумена уга. Иза наслага уга лежи дуга
перспектива прастарих шума и буне вегетацие кое су живеле и умрле да би их
створиле. Сам уга е произвести и гас и кокс, а од сваког производа се грана
посебни ланац индустриског развоа. Дакле, о религии Израила начелно може-
мо размишати тако што емо таложити списе Старог завета, кои су постали
извор две велике религие: удаизма и хришанства, од коих свака има сво да-
лекосежни утица на историу света.
Нова синтеза поединачних Израилаца коу називамо удаизам постае види-
ва едино након изгнанства и повратка неких из ега. Али синтеза тих поединаца
кои е требало да изграде нову будуност у стварности е почела од такве групе
као што су ученици окупени око Исаие (Ис 8 16). Таква дружина се виа изно-
L O G O S
ЗАЕДНИЦА И ПОЕДИНАЦ У ИЗРАИЛУ
7
ва и изнова, нарочито у побожним круговима из коих су потекли многи од пса-
лама, и у групи описано у Кизи пророка Малахие: Тада они кои се бое Го-
спода говорише едан другоме: и погледа Господ и чу, и написа се кига за спо-
мен пред им за оне кои се бое Господа и мисле о имену егову (3 16). ихо-
ве духовне потомке имамо у хасидима, у оним фанатицима евреског закона кои
су подржавали уду Макавеца (1Мак 2 42) све дотле док се он борио за верску сло-
боду (7 13). После их долазе фарисеи, верске вое обичног народа кое су биле
предодреене да уобличе ихову религиозну будуност и да остану врховне вое
као рабини Мишне и Талмуда, након што е еврески рат уклонио ихове главне
супарнике, садукее. Важно е схватити да е ово била нова синтеза, а не само
пост-изгнанички продужетак пре-изгнанског Израила. Повратници из прогонства
су били неколицина изабраних кои су од пророка научили да е покаае основно
у било коем правом односу са Богом. Обред храма, и касние, законитост Торе
могли су да ограниче или да преиначе духовност овог индивидуалног односа ка
Богу али нипошто да га униште. Дае, налазимо да е наважниа и наутицаниа
промена учеа, вере у прави живот након смрти, коа е одсуствовала из религие
Израила и коа се развила у удаизму, сама по себи вера коа се обавезно тиче пое-
динца. Не би сви неевреи били искучени, нити би сви евреи били приопште-
ни том будуем животу. Нациа е остала и за евреина и дае остае као
стварност и као преимуство, поединачна могуност, а не емство блаженства и
васкрсеа из мртвих.
Хришанска синтеза е пратила исту линиу развоа религиозне групе унутар
националне, али е радие наглашавала пророчке и апокалиптичке, него легали-
стичке и моралистичке одлике тог развоа, иако е делила евреску наду у живот
после смрти. Нова стварност и кристализууи центар за удаизам била е Тора,
писани (Петокиже) и неписани (предае стараца Мк 7 3) Закон приписан
Мосеу. Садаши поредак кига Старог завета одражава касниу веру удаи-
зма, коа е писану традициу целокупног свог развоа претворила у откровее да-
то Мосеу на Синау. У том смислу, Стари завет е евреска кига, обзиром на чи-
еницу да би хришански поредак списа могао бити другачии (тада е промена
била могуа), дауи предност пророцима. Нова стварност за хришанство ние
била кига, ве Личност. Исус е дошао као еврески пророк Месиа, али е у
потпуности променио значее тог имена истичуи трансцендентну и апокалип-
тичку, насупрот политичке и националистичке идее, и спаауи са тим поимае
Слуге Господег кои пати. Око ега се образовала нова заедница егових непо-
средних ученика, Нови Израил Божии.
Свети апостол Павле нам е представио ту заедницу на следеем степену
еног развоа користеи метафору тела Христовог. Овде видимо нову синтезу у
нааснием облику, нарочито ако метафору протумачимо, као што би требало,
евреском, а не грчком психологиом. По евреском схватау тело е, а не ду-
ша, суштинска личносност; тело е заиста оживено душом, у сваком свом делу,
али тада сваки од ових, неком врстом распршене свести, учествуе у психичком
и етичком животу тела исто као и у физичком. Одатле апостол Павле (1Кор 12 12
и дае) оне кои су духовно окупени око Христа вером у ега схвата као де-
лове еговог тела. Они се разликуу по улози и месту у поретку, али чине едно
услед единства тела, одуховеног едним Духом Божиим. Ово е наизричитии
став Библие кои се тиче односа заеднице и поединца. Он подразумева нову
врсту поединца, али едног кои, као прави Израилац старине, никада не би мо-
гао да се раздвои од своих друштвених односа.
L O G O S
8
В. РОБИНСОН
Остали предавачи у овом циклусу4 подсетили су нас да е однос заеднице
према поединцу тема данашице, и указали су на то како се ихово проучава-
е прошлости односи према садашости. Шта би могло да се научи из нашег
приказа проавиваа поединца у Израилу? Прво, да сав напредак долази кроз
поединачну инициативу и посредством деловаа маине. Историа Израила е
дала толики допринос религии, делимично стога што е то била историа заед-
нице у коо е било довоно простора и слободе за поединачан живот, захва-
ууи у великом степену демократским традициама пустие кое су дуго ис-
траавале у Ханану. Т. Е. Лоренс (T. E. Lorens) е у праву када за семитске расе
каже: Они су били народ снажних потреса, наглих промена, идеа, род поеди-
начних гениа.5 Семитски поам националности е означавао независност по-
родичних задруга и села.6 Стога е историа Израила у велико мери прича о
еговим великим поединцима, првацима у откривау верске истине: Мосеу,
Илии, Амосу, Осии, Исаии, еремии, и Девтеро-Исаии. За сваког поединач-
но слобода остае основни услов националног напретка, као што е то Милтон
(Milton) борбено заступао у своо Ареопагитици.
На другом месту, напредак кои е Израил начинио ка дубо истини, био е
условен живом вером у духовни и невидиви свет, чии су званични тумачи
постали егови велики уди. Без едне такве оданости нечем веем и транием
од пролазних идеа поедине генерацие, не може бити траног успеха, ако га
уопште и има. Греем Валас (Graham Valas) у своо класично кизи Велико
друштво, након излагаа о вредности и потреби поединачне инициативе, ис-
правно изводи закучак: Наполеон на императорском престолу, финансиски
гение када е потребно да савлада свое ривале, носилац нових идеа када су е-
гове киге читане и егове представе игране на двадесет езика, може да створи
само забуну и слабост уколико егова мо ние у вези са неком веом сврхом, у
чио служби е слобода.7 Сама цивилизациа и култура без религие постау
онолико опасне колико е то била и култура Ханана за историску сврху и суд-
бину Израила. Заправо, има неке истине у песимистичним речима руског мисли-
оца Ростовцева: Ние ли свака цивилизациа осуена на пропаст чим почне да
продире у масе?8 Демократиа е пречесто налик на гласноговорника кои огру-
буе глас и чини га непрепознативим. Популаризациа, чак и религиске исти-
не, подразумева неки компромис са еном истиноубивошу. Увек постои по-
треба за поединцем кои подноси снагу свое визие и истраава у често неза-
хвалном задатку продираа кроз долину светине коа жели да се успее на ви-
сине са им. Само религиа, у едном или другом облику, не може да створи си-
гуран свет за демократиу, ве сигурну демократиу за свет.
4 (Undergraduate lectures at Oxford in 1936 on The individual in East and West; v. Introduction
уредник.)
5 Seven Pillars of Wisdom, Garden City, New York: Doubleday, Doran, and Co., 1935, 39.
6 Ibid., 100.
7 The Great Society: a Psychological Analysis, New York: Macmillan, 1914, 83.
8 Како е наведено у J. L. and B. Hammond, The Bleak Age, Swan Library, 26; New York: Longmans,
1934, vi.
L O G O S