Александар Шмеман
АУТОРИТЕТ И СЛОБОДА У ЦРКВИ*
Стоте, дакле, у слободи
коом нас Христос ослободи. (Гал 5 1)
Моа тема е веома сложена те сам потпуно свестан одговорности коа лежи на
свакоме ко се усуди да е дотакне. Зато бих хтио да избегнем било какво говор-
ничко заоштравае и преувеличавае. Ми живимо у усиано атмосфери и у на-
шо црквено стварности ово питае ние академска апстракциа, него жива ра-
на. Свима нам е потребно да се сеамо риечи св. ована Богослова: Испитуте
духове, да ли су од Бога
Почеу кратким подсеаем на дело двоице московских свештеника, ер
ми се чини да е то добра полазна тачка за разматрае кое слиеди. ихов су-
коб са Патриаршиом, колико год он био неважан сам по себи, ма какве биле
егове директне поседице, ма какви били, напослиетку, нама непознати чи-
ниоци кои су га усложили, превазилази свое садаше, актуелно значее, и
превазилази га управо да би поставио асно, рекао бих трагично асно и едно-
ставно питае о само бити Цркве, о само суштини Православа. То ние пре-
увеличавае, нити распиривае страсти око жалосног, премда поединачног ин-
цидента ради еговог коришеа за неке споредне циеве. Оно што се сада де-
шава у Русии, у тамошим изузетним условима, могло би се, нажалост, десити
у свако урисдикции. Али се, дакле, по сво прилици, ве тако догодило, да
управо Руско Цркви увиек падне у дио да на себе прими први налет тих пита-
а и искушеа коа искрсавау пред циелом православном свиешу.
У случау московских свештеника важно е то што се у ему не сударау
просто биело и црно (ма колико их ми разграничавали), нити просто истина
едних и неистина других, него се сударау двие логике, два духа, два става, од
коих се една логика она коа споа ликуе ве одавно поавила у црквено
психологии, док е друга за сада ош врло слаба; у е веома лако угушити и
дискредитовати сваковрсним и врло убедивим доказима. То су они докази ко-
е слушамо сваки пут како се разлиежу слободним гласом у Цркви и састое се
од уобичаеног позиваа на корист Цркве. Увиек се, против свих пророка,
истицао едан те исти бездушни доказ: ради мира, ради користи Цркве, и ради
очуваа ве постоеег утите, ер се ради Цркве понекад мора жртвовати и
сама истина. Понавам, ова доказ е убедив и мучан. Меутим, лако нам е
да одавде исказуемо своа мишеа и поучавамо, али шта бисмо урадили када
* Текст Ауторитет и слобода у Цркви е предавае, прочитано на скупу РСХД (Руског
студентског хришанског покрета) у Бевру 14. маа 1967. и преузет е са интернет адресе:
http://www.kiev-orthodox.com/theology/schmemann_authority.htm Са руског езика превела Драгана
Манди.
2
А. ШМЕМАН
бисмо и сами били тамо? Шта е важние? Шта е вриедние? Глас двоице
усамених уди, па макар они били и херои или истина оних кои су призва-
ни да на себи носе бреме милиона уди? У краем исходу, управо се у том тра-
гичном контексту постава проблем слободе и ауторитета у Цркви у наше дане.
И о овоме се мора све вриеме водити рачуна када се говори о том проблему.
Преимо сада на саму суштину питаа, али се потрудимо да заиста схвати-
мо диалектику тих двау помова: слободе и ауторитета. Шта ми под има
подразумиевамо? ер прие него што будемо говорили о томе на кои начин они
постое у животу Цркве, потребно е да тачно знамо о чему говоримо, о какво
слободи и о каквом ауторитету.
Почеу од убееа да диалектика ауторитета и слободе, како е ми обично
разматрамо, ние онаква каквом бих е а желио видети у православно свиести.
Чини ми се да е та диалектика западна, онаква каква се искристалисала у за-
падно свиести у времену реформацие и контрареформацие постауи од тога
времена у неком смислу средишим духовним проблемом Запада. Прие свега
нам е неопходно да схватимо у чему е основна замка овога проблема. Ово не
кажем због неког олаког осуиваа Запада, ер се а ни у коо мери не могу
сврстати у ред противника Запада. Али можда е, управо у томе приступу, на-
чину на кои се постава и решава проблем слободе и ауторитета, могуе набо-
е осетити основну разлику измеу западног и православног схватаа наду-
бих питаа верског живота.
Поедноставиемо ствари да би било асние: може се реи да на Западу про-
блем слободе и ауторитета есте, прие свега, проблем иховог повезиваа. Та-
ко е у католицизму акценат на ауторитету и зато се постава питае: колико е
слободе и, на кои начин, споиво са овим ауторитетом. Сада, на пример, та те-
ма посебно заокупа католичку свиест: ако е Црква неоспорни ауторитет, он-
да, може бити, та ауторитет не искучуе сваку слободу Што се тиче проте-
стантизма, код ега акценат лежи на слободи и, сходно томе, риеч е о аутори-
тету кои е повезан са том слободом.
Разлика постои ту и тамо, тек у акценту, али у краем исходу овде се ради
о едном те истом приступу и од самога почетка се спор измеу римокатолицизма
и протестантизма тиче узаамног односа ауторитета и слободе у Цркви и преци-
зног модуса оствариваа свакога од их Управо та проблематика слободе и
ауторитета наставила е да се развиа на Западу и онда када се она секуларизова-
ла, то ест, одвоила од своих верских обеката. И Запад сада више ние гео-
графски поам, него духовни и, у одрееном смислу, он собом обухвата циели
свиет и западни проблем слободе и ауторитета постава се пред све нас.
Али а сматрам лажном саму такву поставку проблема у коо ауторитет и
слобода есу незаобилазно саодносни помови, тако да слобода есте слобода
увиек у односу на неки ауторитет, а ауторитет е увиек ограничее и меа не-
какве слободе. Овакву поставку а сматрам лажном ер она, у суштини, обесце-
уе схватае слободе. Сматрам да е она потпуно опречна изворном духу Пра-
вослава, иако се може сматрати да она, на површини нашег црквеног живота и
наше верске психологие, нажалост, побеуе. Мо ци е да у овом предавау
укажем, мада само у наопштием виду, како се ова проблем постава у дубини
православне свиести.
Чини се да се никада у свиету ние тако много говорило о слободи као сада.
И ош увиек постои веома много умерених уди кои под слободом подра-
зумиевау управо ограничену слободу, слободу ограничену неким ауторите-
L O G O S
АУТОРИТЕТ И СЛОБОДА У ЦРКВИ
3
том. Но, ве давно е почело, а на наше очи достиже кулминациу, другачие
схватае или осеае слободе слободе коа пориче сваки ауторитет. То е
култ радикалне, апсолутне слободе. Недавно сам био у прилици да на едном
америчком универзитету присуствуем едном студентском скупу. Посматрауи
и слушауи их, постало ми е асно да се они уопште не боре да задобиу више
слободе и да управа коа се тресла, спремна да ош дае помери границу ауто-
ритета, ово уопште ние схватала. То е била експлозиа, една од многих екс-
плозиа, заправо, жуда за радикалном слободом, слободом као порицаем
ауторитета уопште. Али важно е схватити да е та експлозиа логична поседи-
ца ове диалектике ауторитета и слободе коа е одавно отровала собом удску
свиест. Докле год постои мало ауторитета, слобода остае непотпуна Ви се
сеате познатог говора Сен Жиста на суеу Лудвигу XVI и егових риечи:
Il faut que cet homme regne ou meure. Та човек мора да царуе или да
умре Или е ауторитет тога човека божански и тада нема и не може бити
слободе; или е човек слободан и тада божански ауторитет мора бити уништен.
Поимо едан корак дае и срешемо Фридриха Ничеа, другог пророка апсолут-
не слободе. Он говори управо исто што и Сен Жист, али не више за краа, него
против Бога. Према Ничеу, ние лако обавити смрт Бога, осудити Бога на смрт.
Ви се можда сеате страшне странице код Ничеа о то страшно усамености,
то страшно тами у коо остае човек и о томе како он покушава да побегне са
лампом у руци коа се гаси Али то е циена слободе ер, докле год постои
ауторитет над свим ауторитетима, слободе нема. И ние случано то што тако-
звани радикални теолози нашег доба воле да се позивау на Ничеа. Проблем
смрти Бога уопште ние само философски проблем, Бог не умире зато што у-
ди више не могу, из философских убееа, веровати у ега; не, то е логичан
свршетак таквог схватаа слободе кое из самих своих дубина тражи негирае
и укидае сваког ауторитета, а самим тим и Бога А ово е треи корак Ки-
рилов из Злих духова Достоевског, као што се сигурно сеате, завршава са-
моубиством да би доказао своу апсолутну слободу, ер смрт за човека и есте
краи и наомражении ауторитет. ена неизбежност, ена обективност, то
што не зависи од мене све то и есте та поседи ауторитет, а када човек е-
га побиеди и уништи, постае слободан као Бог. Овде Достоевски гениално
показуе кра те диалектике слободе и самим тим открива ен ужас и бесмисао.
ер, доведена до свог логичног краа, слобода не може бити умерена: нека
римски папа, веле, буде мало мае папа, а нека народ добие мало више
права и сви е гласати, итд. Ту умерену слободу обавезно разара изнутра она
личност код Достоевског (и ние битно да ли он долази слиева или сдесна)
коа на врхунцу те умерене, ситнобуржоаске, чисте слободе предлаже: нека
све иде к врагу!. Све док су слобода и ауторитет искучиво саодносни, она или
размекшава ауторитет изнутра или, пак, бива прогутана од ауторитета споа. И
гениалност Достоевског е у томе што он показуе да е радикална слобода ед-
нака смрти. Кирилов умире да би постао апсолутно слободан. Слобода или
смрт!, узвикуу жедни слободе. Али шта ако се и сама слобода, у краем исхо-
ду, покаже као смрт? Но, управо у томе и есте ствар, што човека кои е окусио
ту слободу више не можеш завести никаквим белгиским уставима и што он,
рушеи ту умерену слободу у име апсолутне, ни сам то не знауи, помало
растаче сам себе
Меутим, да ли е могуе сумати у то да е неутоиву же за апсолутном
слободом у свиет дониело хришанство? ер сав ужас хришанства, ако се
L O G O S
4
А. ШМЕМАН
тако можемо изразити, састои се у томе што у ему нема ничега умереног,
ничега упуеног просечном човеку са еговим умереним потребама. Оно
опомие свакога и говори: Бог или аво, небо или ад, али никако млака среди-
на. И зато е, у краем исходу, управо оно одговорно за ту страшну полариза-
циу ауторитета и слободе коа све вриеме разара мирни живот уди. Да, хри-
шанство е разорило ону меру коом се тако дичила античка Грчка: човек е
мера свих ствари. Такве мере е послие Распеа, Васкрсеа и Педесетнице
врло мало остало у свиету. Све се свагда помера са свог места, све е увиек под
знаком питаа и ништа умерено ние могуе остварити. На неко вриеме се
учини могуим, а затим се неминовно распрши. Али, зар то не значи да сама та
диалектика ауторитета и слободе коу нам, као едино могуу, сервирау, али коа
се све вриеме показуе као немогуа, есте лажна диалектика? И зар не можемо
(п)окушати да у окриу православа пронаемо сасвим другачии приступ о?
Требало би истаи да у протеклом дугом временском периоду никаква диа-
лектика ауторитета и слободе у православном свиету ние постоала. Исток е
живио опитом с едне стране, ауторитета и власти кои нису били разводени
никаквим уставним амандманима, власти, дакле, увиек апсолутне и свештене.
С друге пак стране опитом духовне слободе коа е, да би се избегао сваки су-
коб с овим апсолутним и свештеним ауторитетом, потискивана у други план.
Преподобни у пустии е слободан. Он е едноставно изишао из оних оквира
живота у коима се ауторитет и слобода сударау и саодносе. ега нико више не
може поробити ер е за ега живот Христос и смрт добитак Та слобода е
могла бити плаена само тим едноставним изласком из историе, из сваке диа-
лектике, чак и диалектике црквеног живота. То е био улазак у унутрашу, ду-
ховну слободу, коу нам, ни у коем случау, нико никада не може одузети.
Али, са сломом православних теократиа, западна диалектика ауторитета
и слободе е постепено почела продирати и у православну свиест и одреивати
наш живот. И некима, чак и многима, почие да се чини да се ово питае дру-
гачие и не може поставити. На наше очи дешавау се покушаи да се Црква де-
мократизуе. С едне стране, у о остае неприкосновена сва структура све-
штене власти, с друге, пак, ничу савети, комисие, одбори, кои, на неки начин,
означавау ограничее те власти. Али сав та покрет, сви ти покушаи за сада се
одликуу неасношу. Ми као да нисмо изнашли език, начин мишеа, обрасце
коима бисмо изразили оно што е врло важно и дубоко укориеено у искуству
Цркве и због тога врло често покушавамо изразити то искуство у западним ка-
тегориама ауторитета и слободе: овде е ауторитет, а овде слобода Овде
е Црква у епископу, а овде права верног народа Али а сам сигуран да
се та неасноа може заобии само превладаваем те лажне дихотомие, само
ако допремо до крае, изворно хришанске, интуицие слободе.
Ова позитивни дио мога излагаа било би примерено почети познатим ри-
ечима Хомакова: Црква ние ауторитет, као што ни Бог ние ауторитет, Хри-
стос ние ауторитет ер е ауторитет за нас нешто споаше. Кажем: ние ауто-
ритет, него истина. Црква, другим риечима и то е заиста гениално про-
зрео Хомаков ние комбинациа слободе и ауторитета по образцу овога сви-
ета, нити слобода ограничена ауторитетом, нити, пак, ауторитет кои допушта
слободу. Шта е онда Црква? Ево апостол Павле, на пример, себе у своим по-
сланицама назива слугом Исуса Христа. Али ова слуга не посустае да као
наважние и надрагоцение у своим проповиедима обавуе слободу: Сто-
те, дакле, у слободи коом нас Христос ослободи. Слободни слуга. Не ослобо-
L O G O S
АУТОРИТЕТ И СЛОБОДА У ЦРКВИ
5
ени, т. она кои е престао да буде слуга, него она кои е поробио себе до та-
квог степена да е постао слободан! Шта то значи? Какав однос има ова слобода
према оно коа се састои у порицау и рушеу ауторитета и коа се, иако по-
тенциално, завршава самоуништеем?
Неопходно е да осетимо да у то световно слободи, слободи коа е у
узаамном односу са ауторитетом, човек слободан само утолико, уколико ош
ние изабрао и да се, на та начин, ова слобода показуе само као чиста могу-
ност, неостварена и неиспуена. Наиме, чим он начини избор, слобода ишчеза-
ва, ер избор есте, по неопходности, избор ауторитета, т. онога што ограни-
чава слободу Слобода представа избор онога што ограничава слободу и на
врхунцу е просто укида. Хришанство, пак, учи обратно. Риечима апостола
Павла оно проповиеда поробавае чии е краи израз слобода. Слобода на
крау, као окончае и испуее свега, ние форма, нити услов, него садржа
живота. Хришанство полази од увереа да е човек изгубио слободу, да оно
што он назива слободом и у име чега се бори са ауторитетом ние слобода, не-
го поседи израз егове поробености, егово непознавае слободе. Али,
Христос нам говори: Познате истину и истина е вас ослободити. Но, шта то
представа за свиет и како се достиже?
Веома сам среан што смо на овом скупу ве више пута говорили о Свето-
ме Духу. ер се хришанско учее о слободи, као и учее о Цркви, мора запо-
чети учеем о Духу Светоме. То е оно што нам е у овом часу потребние од
било чега другог, ер е то оно што е, можда више од свега другог, забораве-
но у хришанско свиести: роее Цркве на Педесетницу, откривее Цркве
као дисае Духа Светога. Наравно, место Духа Светога е тачно одреено и
описано у складним богословским системима и ему се дае оно што му при-
личи. Али на делу, у животу, убиеен сам, некако се сузила свиест и иску-
ство Духа Светога. И то сужавае се, можда на набои начин, одреуе као
одваае учеа о Светом Духу од учеа о Цркви или, изражавауи се езиком
теологие, одваае пневматологие од еклисиологие. Настарии сачувани
символ вере завршава се кратким исповиедаем: И у Духа Светога Цркву.
Црква овде као да се поистовеуе са Духом Светим, као егова проава и
пребивае и дисае Но, кроз историу се учее о Светом Духу свело на
учее о благодати и сама та благодат е издвоена у одреену и прецизно
уобличену и измерену сферу у Цркви. За Духа Светога е речено у Еван-
еу: Не дае Бог Духа на меру. Па ипак, ми се само овим и бавимо одме-
равамо и меримо благодат. Зар ене дарове не одреуемо квантитативно:
епископ е има више, акон мае Овде е има, тамо е нема Меутим,
ние ли вриеме да изнова осетимо и схватимо да е целокупно хришанство,
с едне стране, огромна чежа за Духом Светим и же за им, а са друге, ра-
досни опит еговог доласка, пребиваа и дисаа У Светом писму Дух е
назван ветром (ruah); за ега е речено да Он дише где хое, и не знаш от-
куда долази и куда иде. Ветар! Гле, само што смо поспремили собу и довели
у ред све на свом столу. Све е асно, едноставно и одреено, систем, дисци-
плина, поредак. Прими, покори се и веру да само тако и мора и може бити.
Али, чим смо отворили прозор кроз ега продире ветар и све подиже своим
вихором, све добиа нови изглед, све постае живот, покрет То е слика Духа
Светог и Цркве. Али, ова опит е у Цркви заборавен или, тачние, одложен
(у страну) ер е он неспоив са другим, конзисториалним опитом и обликом
L O G O S
6
А. ШМЕМАН
деловаа Цркве, зато што се на ему не могу утемеити конзисторие.1
Али негде у дубинама наше вере и наше црквене свиести ми знамо и опо-
миемо се да е Црква заснована на Христовом обеау да е послати Утеши-
теа и на еговом очекивау И то е био та треи час, то су били ти огени
езици и стадоше говорити другим езицима, другим наредбама то е било
оно што е очекивао свиет и за шта е, ош прие пада, била унаприед одреена
сва творевина да би, напокон, почео та пусак Духа и натопио све како бисмо
ми угледали знаке и настао Дан Господи, славан и страшан Управо то есте
Црква. Због овога она постои, само се у овоме састои ен живот и име тога
живота, име Духа Светога есте Слобода.
Слобода нам се даруе Духом Светим. Дух, Црква, Слобода. Како е тешко
говорити о томе од чега нам ние остало готово ни риечи! Бераев е, можда са-
мо у наговештау, говорио о ужасу обективацие. Обективациа то е оно
споаше, оно што остае споаше, то е тварност (материалност) свиета
и живота, то е непроницивост обекта за субекат. То е, другим риечима, сви-
ет у коме е све споаше и зато све ауторитет, т. нешто што ме просто
ограничава и затвара у тамницу усамености. Али, ево шта е задивууе: сви-
ет око нас живи, у суштини, птосом те обективацие, он е жедан само
обективног. На ему е заснована наука, али ми и желимо научну идеологи-
у. Обективна истина, обективна норма ту се, у погледу на живот, пра-
воверни комуниста слаже са конзисториалним правником. Овде е идеал да
се сав живот, све егове димензие потчине едно свеобухватно, обектив-
но истини и да се она прогласи и истинском слободом. Од Бога до поседег
атома твари све е устроено по том обективном принципу: два и два су че-
тири то е напростиа, вечна формула ауторитета. Ово не може бити спор-
но. Овде се може само ударати главом о зидове, као што то, не налазеи излаза,
чини Шестов, или убити се, као Кирилов или, пак, на крау изабрати бесплодни
апсурд: два и два су четири, то е добро, примеуе едан унак код Досто-
евског, али два и два су пет то е такое дивна ствар.
Но, ствар е у томе да хришанство ние дошло у свиет као поседа и зато
наобективниа истина, као поседи и зато навиши ауторитет. На та на-
чин, може се реи да е хришанство ушло у свиет као коначна, поседа побе-
да сваке обективацие, т. робоваа како мртвом ауторитету, тако и мртво
слободи. Оно е у свиет ушло да успостави ту истинску слободу коу е човек
изгубио, чии губитак и есте гриехопад у поседем значеу те риечи. ер се
гриех не састои у томе што су уди прекршили закон, т. устали против аутори-
тета, него у томе што су они и Бога и свиет доживели као ауторитет, обекти-
визирали, што су сами себе затворили у ту тамницу. Зато е Христос дошао да
нас измучене пусти на слободу
Дар те слободе, ен предуслов, остварее, садржа и радост есте Дух Све-
ти. Он претвара обективно у субективно, безлично у лично. Он е та кои
све чини даром, ризницом, радошу, животом И у своим дубинама право-
славно богослове есте увиек богослове Духа Светога, кое иште богопозна-
е (знае Бога), а не знаа о Богу, единство и живот свега у ему и са им, а
не апсолутну и обективну истину, божанско два и два су четири. егов
празник есте празник Свете Троице, т. самога божанскога Живота, не она у
1 Конзисториа уред у чио су надлежности делатност црквеног суда и управае сваком
конкретном епархиом; конзисторие су у Русии уведене 1722. године, на основу одлуке Синода
( прим. прев.).
L O G O S
АУТОРИТЕТ И СЛОБОДА У ЦРКВИ
7
коем три просто апсолутно и због тога апсолутно обективно, познау едан
Другога, него такав, у коем е знае вечно преображено у савршено единство,
у савршено пребивае еднога у Другоме у едносуштности. У нашем гре-
шном и палом животу као единствена природна аналогиа деловаа Духа
Светога показуе се уметност. В. В. Розанов е говорио да е стил неке ствари
оно место на коме е ту ствар поубио Бог. Ми сви знамо да постое ствари кое
нико нигде ние поубио и кое зато остау само ствари. Знамо да фотографи-
а никада не може да замиени уметничку слику, ер е у сликарству заиста пре-
владана управо она обективност коом око апарата посматра свиет, и дато,
даровано нам заувек то како е то лице, та есеи дан, та свиет, видио, зауви-
ек задобио Творац Оно што се ту догаа, а што се догаа у свако аутентично
уметности, у свако истинско убави, у сваком истинском општеу и есте
превладавае обективацие или, говореи, пак, тим варварским езиком чу-
до интериоризацие, и то есте чудо Светога Духа, егово деловае, долазак
божанскога руаха (ветра) слободе Враауи се на нашу тему, можемо ре-
и да деловае Духа Светога и есте победа над сваким ауторитетом као ауто-
ритетом и слободом као ропским устааем против ега
И у Духа Светога Цркву Црква се родила и ушла у свиет као дар Духа
Светога, а то значи као слобода синова Божиих. Рана Црква нам вечно зрачи
радошу о Духу Светоме, о еговом доласку и пребивау. Али и сада, све ври-
еме у тани миропомазаа дае нам се исто то као дар Духа Светога, дар да
постанемо на крау и до краа остварени, да постанемо слободни, Божии, све-
ти. Али док ово говоримо, у исто вриеме, ипак, осеамо како смо ми од свега
тога отишли и у какво страшно пустии живимо. Кад читам неке црквене ча-
сописе не запауе ме политичка обоеност ове или оне поставке, чак ни споа-
ше поробавае Цркве овом свиету, колико ме поражава оно деловае
Цркве кое се, све више и више, потпуно проавуе као едини начин на кои
она, са одушевеем, постои управо као ауторитет. Некада е Црква као бре-
ме, као пад, доживавала победу бирократизма у себи, своу бирократску
судбину. Сада она почие да е воли, истински се наслаууи оме. На на-
ше очи се поавио и зацарио у Цркви тип епископа, свештеника, верника кои
грца у административном заносу, будуи одушевен управаем, изгубивши
наивно и безболно саму тугу за Богом, потпуно задовоан некаквом ко-
смичком конзисториом, у коу се на наше очи постепено претвара живот циеле
Православне Цркве; у коо чак и врло добри уди, изнутра о се слободно пот-
чинивши, виде спасее Цркве и ену истину. Рачун, дипломатиа, меуна-
родне норме, канонски узаамни односи то е споа, то е на свим Родоси-
ма, а изнутра наредбе и заповести, односи и доставе У Цркви се зацарила
бирократиа, понавам и изнутра, а не само због споне принуде некаквог
свеобухватног референта или некаквог безличног одееа, и ми почиемо
да е волимо, да волимо ту досаду и чаму, та ерархиски страх кои прожима
нашу Цркву; а наужасние е, понавам, то што ми ве готово да и не опажамо да
е немогуе живети у ово лажи, скривено, лукаво и лицемерно, под освешта-
ношу и свечаношу традиционалног православног начина постоаа.
Да ли е могуе пробити се кроз све то? Сеате се оног тренутка на Вечеро
Педесетнице када се по први пут послие педесетодневног прекида пое молитва
Царе небески Као да е била суша и ево киша почие! Тачно у том тренут-
ку почела е киша коу смо чекали толико дуго, читаве године, читавог живота. И
све се обнава, све постае другачие, ново. Потребно нам е да у себи обновимо
L O G O S
8
А. ШМЕМАН
ово искуство Цркве о коме е говорио Хомаков кад е писао: Бог ние ауторитет,
Црква ние ауторитет, истина ние ауторитет. Потребно нам е да у себи, прие
свега, превладамо ту светску и палу диалектику слободе и ауторитета и да се
вратимо у радост и слободу синова Божиих
Неопходно нам е да се изнутра ослободимо, ослобаауи се у себи самима
од страха, од бирократие, од лукавства. Само тада емо изнова схватити и осе-
тити да Црква ние организациа, нити ауторитет, него тиело испуено Духом,
у коме нам е дата потресна могуност да веруемо едан другоме у слободи.
Дечице, чувате се идола. Али, ма како страшно било то реи, и сама Црква
може постати идол. И она постае идол сваки пут када нас ради користи Цр-
кве позива да црно назовемо биелим, лаж истином, зло добрим, сваки пут када
се ради Цркве хули на Духа Светога, ради Коега и Коим она само и постои.
Црква ние виша вриедност. Она постои због тога да би Дух Свети долазио и
све вриеме ослобаао и пуштао измучене на слободу. Ни у ком смислу, ништа
и никада ние нужно чинити ради Цркве, него само знати да када живимо и де-
ламо Христом и у Христу, тада смо у Цркви и Црква. Зато одбацимо сву ту лука-
ву еклисиолатриу, то величае Цркве кое чак и црквене саборе и скупове под-
реуе питаима престижа, ранга, славе Коа е Црква прва, коа е друга?
Ко е старии? Како не унизити своу Цркву, него е прославити? Свиет се уда-
ава од Христа, а ми се ош увиек расправамо ко е старии А Црква и есте
слобода од свега тога, дар Светога Духа кои нас чини слободнима, не у демо-
кратском смислу те риечи, него слободнима таквом слободом коа допушта да
свакога човека гледамо онако како га види Бог, да у сваком времену видимо
вриеме спасеа, а на сваком месту Царство Божие кое постепено расте.
Сувише е лукавих риечи било речено и ош увиек се говори о послушау.
Да, послушае есте навиша хришанска врлина али послушае Богу! Црква
постои само зато да нам даруе и укаже на то послушае Богу, кое и есте по-
седа слобода, да бисмо могли заиста од свега срца говорити оно што поемо
на сваком утреу Ти еси едини Господ! Он едини. И не постои никаква
власт у свиету, осим власти Христове. Он никоме ние пренио Своу власт,
него Он Сам Духом Светим, Духом убави и слободе, мира и радости вла-
да у Цркви. Зато Црква као установа постои да би се у одреено вриеме
умаила и открила Христа и Духа Светога.
Зато, понавам, ствар ние у томе да пронаемо такав начин црквене управе
кои би нудио више слободе и мае ауторитета или, обратно, више ауторитета и
мае слободе; ми не говоримо о томе како да прилагодимо демократиу Цркви
или Цркву демократии. Ствар е у томе да се у нама самима изнова зацари ико-
на Цркве као Духа, као Царства слободе и убави у коме се руши та страшна
пала дихотомиа ауторитета и слободе. Зар е могуе да ми не осеамо како е
Црква испуена страхом, тим страхом, у коем, по риечи апостола, нема уба-
ви? И та човек кои би морао да се свиету покаже као слободан човек, едини
истински и заиста слободан; едини кои може реи: Све могу у Христу кои ми
мо дае та човек се показуе као неки уплашени роб кои се бои не само
власти, него и свое сопствене сенке и у паници тражи ауторитет.
Потребно е да Цркву изнова сагледамо у Светоме Духу и Светога Духа у
Цркви. Да поново успоставимо не схоластичко учее о благодати кое овде
има више, а тамо мае, него Цркву као заедницу Светога Духа. Он дола-
зи и све постае ново. Нема роба и нема слободнога. Нема мушког, нити жен-
ског. Свакоме е дат дар и сви се напоише. И сама црквена ерархиа ние ништа
L O G O S
АУТОРИТЕТ И СЛОБОДА У ЦРКВИ
9
друго до служее ово Истини и ово Слободи, ено чувае И када поново
заволимо ова лик Цркве, када поемо у Цркву не ради тога да се ослободимо
слободе и одговорности (да неко други одлучуе уместо нас), него да бисмо на-
шли пуноту свог удског живота у Христу и у Богу, тада емо осетити да оно
што се овог часа догаа свуда у Москви и на Западу, у нашим парохиама и
урисдикциама, ние редовни судар компликованих ауторитета са немир-
ним младиима, него проава баш те жеи за Духом Светим, без Кога живот по-
стае све хладнии и све тежи Могуе е да у Цркви назад оживава та же за
Духом Светим, же Педесетнице О то жеи е проповиедао Хомаков, ом е
живело све набое у Руско Цркви и руском богослову. у е сведочио св.
Серафим Саровски своим позивом: Стичите Духа Светога
L O G O S