25. Како су уведене и кои е знача честица кое се на ироскомидии поставау на
свети дискос? Претварау ли се one y Тело Христово?
26. По уредбама Типика свештеник на: Пазимо, Светие светима, уздиже Агнец.
Неки свештеници уздижу цео дискос; е ли то исправно'?
27. Зашто се свештеник не причешуе од честице коу на проскомидии вади
посебно за себе, него од Агнеца? Какав е у том случау смисао изваене честице за
служашчег свештеника?
Три горе наведена питаа се односе на тему честица кое се приликом чина
Проскомидие ваде и поставау на дискос поред Агнеца. Прво се тиче историата и сми-
сла честица те иховог освееа, трее - причеша свештеника или и верника од их, и
друго - сродне теме, дакле узношеа и честица, заедно са Агнецом, приликом возгласа:
Пазимо, Светие светима.
Као што е познато свештеник е све до тринаестог века приликом чина проскомидие
вадио и поставао на дискос само Агнец. Многи рукописи сведоче да е чак и током
четрнаестог века одмах након ваеа Агнеца, еговог крстобразног засецаа, пробадаа и
изливаа вина и воде у путир, поставао звездицу на дискос и покривао дарове. У
кодексима тог времена почие да се поавуе и уздизае других просфора на
проскомидии осим оне из кое се вади Агнец, a y част Часног Крста, Богородице,
Арханела, Претече, као и других светих ако су постоале и друге просфоре, или ако би
постоала потреба за узношее и друтих просфора, очигледно оноликог броа просфора
колико е предвиено да би било довоно за поделу нафоре на крау Свете Литургие. Али,
нису ваене честице у част ових личности. У истом периоду се поавуе и помиае
имена живих и упокоених и узношее просфора за их, поново без ваеа честица за
их.
Уредбе Свете Литургие 12-13. в. (кодекс Атинске Националне библиотеке 662)
представау управо та поредак. Дакле, после седиеа и пре покриваа дарова
(свештеник) узима другу просфору и говори: Прими, Господе, жртву ову заступништвом
Преблагословене Владичице наше Богородице Приснодеве Марие. Потом узима треу
просфору и говори: Часних бестелесних Сила Небеских; Часнога, Славнога Пророка,
Претече и Крститеа ована; Светих и Свехвалних Апостола и наводи разна имена. И код
четврте просфоре помие Светог кои се празнуе, над коом након изговараа имена
Светог дана говори: и Свих Светих Твоих. И помени, Господе, архиепископа нашег
(име), благочестиве и христоубиве цареве наше (имена), слугу твога (име игумана) и сву
брау... и све упокоене... Потом помие оне кое жели, живе и упокоене.
У Уредби Свете Литургие Патриарха Филотеа (14 в.) налазимо настарие асно
сведочанство повезивау горе поменутог помиаа и ваеа честица. Разлике у односу
на данашу праксу су очигледне: Свештеник узевши у руке другу просфору говори: У
част и спомен Преблагословене Владичице наше Богородице и Присно-деве Марие, чиим
молитвама... И вадеи светим копем честицу става е са леве стране светог хлеба. Над
треом просфором говори: Силом часног и животворног крста; Часних бестелесних Сила
небесних... и Свих Светих Твоих; чиим молитвама... И тако вадеи честицу, става е на
ено место, то есте лево, а надае испод става остале честице. Потом узимауи другу
просфору говори: За сво епископство православних.... Свештеник потом говори
понаособ имена живих вадеи по честицу из друге просфоре и говореи овако: За спомен
и отпуштее грехова блажених..., и вади честицу. акон пак узевши просфору, говори
овако: Помени, Господе, и моу недостоност..., и попут свештеника става честице са
дое стране Светог хлеба. У исто време отприлике, и Свети Никола Кавасила, поред прве
просфоре, из кое се вади Агнец, говори увоеу других хлебова у славу Свесвете
Маке Божие, заступништвом тог и тог Светог, за отпуштее грехова душа живих и
упокоених те ваеу и приношеу дела (т. честице) за свакога од их (...,
гл. 10).
У временима позниим од Филотееве Уредбе, бро и место честица су задобили данаши
изглед те се десно од Агнеца става честица Богородице, лево девет честица светитеа,
Чинови, и доле честице живих и упокоених. Симеон Солунски ( + 1429) и литургиски
рукописи из истог времена сведоче, уз мае измене, нашу данашу праксу. Симеон е
први кои нам дае и смисао ове праксе. Честице се ставау уместо светитеа, у ихову
част и освеее, и не претварау се пак у Тело Христово, нити наравно у тело Светих у
чиу су част изваене. Прилажем едан карактеристичан одломак из Диалога Светог
Симеона: Схваташ ли да су честице принесене уместо Светих и у спомен ихов, и част, и
кроз их за спасее наше? ер и они, као сатрудници Христови, учешем у спасоносно
Жртви и миреи нас са им и седиууи, учествуу у ово страшно Тани славе и
вишега узласка, тим више што их се више опомиемо. Само, честице се не претварау
било у Тело Господе, било у тела Светих, него су по угледу на Господа, само кроз хлеб
дарови, и приноси, и жртве, и у ихово име (т. светих) су ему приношене и свештеним
савршаваем Тани, седиеем и заедничареем освеиване, и онима коима су
намеене освеее предау, и кроз приношее за Свете и нама, као што и кроз молитве
бива исто... ер се они непосредно од Бога освеуу, а прихвативши пак оно што е од нас
тиме и нас освеуу... ер иако нематериално и умно душама учествуу, и у заедници са
Христом, али и кроз егово свештеносавршавае Свете Литургие, кое е Он предао да се
врши за свет, као они кои су заедно с им претрпели тешкое и заедно са им
прославени, учествуу у навишо слави (гл. 94). Свети Симеон у овом свом Тумачеу
бележи: Постои, дакле, нека реч коа е преко Отаца дошла до нас, да принесене честице
доносе велику добит, ер се налазе на месту личности (т. Светог) за кое се приносе, и
жртва е за их Богу принесена; зато и свештеник, приликом приношеа, овако говори:
Прими, Господе, жртву ову. Дакле, честице су за Свете принешене, у славу и част
ихову, и пораст вредности и ош вее примае Божанског просветеа (гл. 102).
Исти е и ци приношеа честица за живе и упокоене. И ове честице се приносе
уместо личности: за верне, за упокоене на отпуштее грехова и заедницу благодати; за
живе пак кои само покааем могу стеи живот вечни; на ослобоее од невоа, на
опрошта сагрешеа, на наду вечнога живота (..., 102), или као што си се принео
ради нас смирених кои опрошта и заступништво молимо, и велику милост Божиу
очекуемо (..., гл. 94).
Сам Свети Симеон нам на задивууи начин поново изражава сав духовни смисао
кои скрива у себи ово чудесно изображавае дискоса Свете Литургие: Погледамо пак
како и кроз ово Божанско изображее и дело свештене проскомидие видимо самога Исуса
и сву Цркву егову, едну, кроз ега истинску Светлост, Живот вечни име задобиени и
обасавани, и продужавани. ер е он кроз хлеб посредник, а Богородица кроз честицу с
десна, свети пак и Анели с лева, а одоздо сав благочестиви сабор оних кои су у ега
поверовали. ово е Тана велика: Бог у удима и Бог меу боговима, обоженим од
истинског Бога, ега кои е по природи своо Бог их ради оваплоени. И то е будуе
Царство и устроство будуег Живота: С нама Бог, видив и причастан (, гл. 94).
Управо ова додир честица са часним Телом и, штавише, седиее с Божанском
Крву, седиуе са Христом и освеуе цело тело Цркве, Светитее и верне грешнике, за
кое се приноси таанствена жртва. Карактеристична е реченица коа по предау прати
преношее честица у путир: Спери, Господе, Часном Крву Твоом, грехе овде
поменутих слугу Твоих. Управо тако богословствуе и Свети Симеон у еговом
Тумачеу: ер честица, коа се приноси за некога, будуи да лежи у близини Светог
Хлеба, кои у свештеносавршавау Свете Евхаристие постае Тело Христово, и сама
непосредно у освееу учествуе тога ради; и ставена у путир с Крву се седиуе; зато
и души, ради кое е изваена, благодат упууе. Настае дакле духовно општее; и ако се
ради благочестивим душама, или грешницима кои су се покаали, човек, као што смо
рекли, душом невидиво прима заедницу Духа. Много пута пак као што смо чули, стиче
и телесну добит. Меутим, ако неко греши и пребива у греху, и неприатески е
настроен, одбацуе заедницу, тада жртва коа се за ега приноси постае осуда егова
(ГЛ. 103).
Толико историату и значау честица.
Сумирамо оно што смо написали: честице Предложеа ваде се и приносе у част
Светих, а за опрошта живих и упокоених. Оне се освеуу целим свештеним чиноде-
ством и на све чланове Цркве, коу и формално изображавау, преносе освеее.
Претварау ли се у Тело Христово? Видели смо да Свети Симеон Солунски асно учи да се
не претварау у Господе Тело. Претвара се само Агнец, кои и есте едини хлеб кои се
од почетка приносио приликом Предложеа: едан хлеб кога ломимо, ер едан е
хеб, едно смо тело многи; пошто се сви од еднога хлеба причешуемо, по Алостолу
Павлу (. 10, 16-17). Са овим Учеем Симеона, кои укратко сумира веру Православне
Цркве о датом учеу, сагласни су и млаи као што су: Теофило Камбпаниски у Ризници
Православа (гл. 17), Свети Никодим Светогорац у Пидалиону у коментару на 28.
канон Шестог Васеенског Сабора, и други писци канонско-литургичких зборника.
Некако е неасно оно што е у односу на ову тему речено у византиском коментару на
Свету Литургиу: Црквена историа и мистичко созерцае, кои обично носи име
Германа Првог, Патриарха Цариградског (715-730). Ово дело не говори изричито
честицама, али изгледа да подразумева да на дискосу осим Агнеца постое и други делови
просфоре. Ова помен би био хронолошки настарие сведочанство приношеу честица
кад не би било толико непостоано предае овом тексту, кад не би постоале толике
суме еговом ауторству и кад би ко могао расудити шта у овом тексту припада Светом
Герману, а шта не. Меутим, како год да се узму ствари, Герман ове честице назива
деловима и удовима Тела Христовог и прихвата да Агнец, вероватно у додиру са има,
преноси освеее и на их. Али, кое врсте освеее? Попут оног освееа на кое мисли
Свети Симеон или освееа кое их претвара у Тело Христово? Ниже емо видети цео
Германов одеак. Кавасила такое ние толико асан, или бар не изгледа да прави асну ра-
злику измеу Агнеца и честица: Наиме, свако приношее Дарова бива у спомен Господа,
и оно у целости обавуе егову смрт (Тумачее Свете Литургие ГЛ. 10). Горе наведена
неасна сведочанства не би имала значаа, ер е учее Православне Цркве по овом питау
едногласно и асно, бар од Светог Симеона па надае, кад не би броне грчко-униатске
цркве заузимале различит став по овом питау. Богослови, сабори и nana Бенедикт XIV
одредили су да се целокупан садржа дискоса, и Агнец и честице, приликом освееа
пресуштаствуе (=меа суштину, претвара се) у Тело Христово.
Можда изгледа некако схоластички бавее питаем да ли се освеуу честице или
не. Меутим, решее овог питаа има непосредне литургиске последице. Одговор на два
доле наведена питаа зависи од става кои емо заузети по првом и основном питау
коме е реч.
Треба ли да се уздиже само Агнец или цео дискос? Несумиво само Агнец, будуи да
се само он претвара у Тело Христово. Сви рукописи Свете Литургие и све уредбе кое е
описуу говоре изричито: Узноси Хлеб, обухвата Часно Тело и подиже га,
крстообразно узноси Хлеб, чинеи Светим Хлебом знак крста над светим дискосом,
узевши свети Хлеб краевима прстиу двеу руку, узноси га чинеи знамее крста изнад
светог ди-скоса, узима свети Хлеб меу три прста двеу руку и уздиже га едан педа
итд. По сведочеу акова Едеског (седми век) свештеник е подизао Свети Хлеб и пока-
зивао га народу за сведочанство. Управо то е смисао уздизаа као што то изражава и
возглас кои следи: Светие светима; позив достоним и удаавае недостоних од
показаног Тела Господег. Свети су предложени дарови, примивши призив Светог Духа;
свети и ми, удостоивши се Светог Духа. Светие пак приличе светима (Кирило
ерусалимски, Мистагошка катихеза 5, 19). Ово значее изражава и Свети Никола
Кавасила: А сада предстои да и сам свештеник приступи Часно Трпези, а и да друге
позове да приступе. Но, пошто ние свима редом допуштено да се причесте Светим
Танама, ни свештеник не позива све присутне; ве узевши у руке животворни Хлеб,
подиже га високо и показуе, те позива достоне да приу и да се причесте. Говореи:
Светие светима, као да каже: Ово што видите, то е Хлеб живота. Похитате, дакле, да
се причестите име; али не сви, него само они кои су свети. ер, светие су доступне
само светима (Тумачее... гл. 37,1).
Византиски тумачи Свете Литургие узношеу Светог Хлеба придау значее
подизаа Тела Господег на Крст, егове смрти, чак и Васкрсеа и Вазнесеа: По-
диже се у рукама свештеника, као Тело на Крст (ован Дамаскин, Телу и Крви
Христово, 5). А подизае часнога Тела изображава уздизае на Крст, и смрт на ему, и
само Васкрсее (Теодор Андидон, -
, гл. 37). Узноси се живоносни хлеб изображавауи
само Спаситеево распее за нас и сами долазак Христов и егово предавае себе нама,
ер Он и есте за нас Распети, и ега нам показу, таанствено за нас умрлога. Због тога
свештеник и узвикуе: Пазимо, како бисмо познали Тану, и настава: Светие
светима, обавууи да су и учесници ове Тане дужни да буду свети, као што е Свет
(Христос) распети (Свети Симеон Солунски, ..., гл. 99).
Из свега горе наведенога асан е закучак. Узноси се само Агнец, не само зато што е
првобитно само он постоао на дискосу, него и зато гпто се само он претвара у Тело
Христово и, сходно томе, само он се показуе како би се огласио позив за причеше, и само
егово узношее изображава Господе уздизае на Крст. Управо из супротних разлога
не уздиже се цео дискос, значи и честице. Свети Герман, у свом тумачеу расправа због
чега се заправо и оне не уздижу: Узношее пак Часног Тела изображава подизае на
Крст, смрт на ему и само Васкрсее. Узношее пак само Свештеног Хлеба бива због
тога што е Он Цар Господ и Он е Глава, по Апостолу, док су други часни Дарови удови
Христови и Тело Хри стово, то ест Часнога Тела Христа Бога. ер он е един у коме се
изображава и показуе божанствено и живон сно страдае Онога кои се жртвовао за
живот света, будуи да само Свештени Хлеб бива заклан и као аге (Агнец) жртвован, док
се други свештени Дарови не сек копем крстообразно, него се као делови и удови тела
деле и комадау. Учествууи, тако, Она свети Хлеб у освееу, преноси га и осталим
светим Даровима, преносеи слично и чаши од освееа и благодати.
И, на крау, зашто се свештеник не причешуе своом чесшицом, него Агнецом?
Врло едноставно, због тога што се егова честица не претвара у Тело Христово те се не
само он, него и верници обавезно причешуу од Агнеца, а не од своих честица или
честица Светих. Управо то говори и Свети Симеон: Меутим, свештеник е дужан да зна
и треба да пази приликом причеша настрашниим Танама, да не узима од других
честица, него од Господег Тела и име причешуе оне кои приступау. ер, иако е
седиеем са Пресветом Крву све постало едно, и причешуемо се Крву Господом
и када се причестимо неком од честица, али будуи да е неопходно да се сваки верник
причешуе и са Телом и са Крву Христовом заедно, свештеник причешууи онога
кои приступа, треба да са Крву кашичицом узима и Тело Христово. Истинито е,
наравно, да су све честице, када су ушле у путир, дошле у заедницу с Телом и Крву
Христовим и тим седиеним честицама се причешуе она кои учествуе у Телу и Крви.
Меутим бое е, као што сматрам, да (свештеник) пази да кашичицом узима и од
Божанскога Тела ( гл. 94). И Теофило Кампаниски скрее пажу свештеницима
на ово: Свештеник, меутим, треба да пази да не преда верницима од ових честица, ве од
Тела Христовог, ер много греши и пада готово у идолопоклонство (Ризница
Православа, гл. 17). И Митрополит Филаделфиски Гаврило Севир у посебно студии:
(=0 честицама), изражава управо исто учее: Треба знати да се, ниедна
од горе поменутих честица не претвара у Тело и Крв Христову, без обзира на то што се
седиуе с Телом Господим. ер се само хлеб и вино, кои су принесени у спомен
страдаа Господег и Васкрсеа еговог, пресуштаствуу и претварау, док честице
суделууи у освееу примау освеее. Нека свештеник због тога пази како не би
уместо тела Господег дао честицу онима кои се причешуу. ер као што и душе Светих
окружуу Божанску светлост, и саме не постау Бог по природи, него учествуу у благо-
дати, тако бива и са честицама без обзира на то што се седиуу са Телом и Крву
Господом (, 1776, стр. 24). Исто говори и преподобни Никодим у коментару
на поменути канон Шестог Васеенског Сабора, као и друге канонско-литургичке збирке.
Због избегаваа даваа честица уместо Часног Тела у случаевима групног приступаа
Светом Причешу, честице се, као што е познато, не ставау у свети путир након
причешиваа свештеника, ве након причешиваа народа.
Горе поменута теориа униата да се и честице пресуштаствуу у Тело Христово е
очигледно имала за ци да се избегне ова тешкоа. Уосталом, укидае кашичице од
стране истих и предавае причеша руком свештеника, кои би узимао комад Светог
хлеба, погружавао га у путир и полагао у уста онога кои се причешуе, захтевало е
припрему посебних комада на Предложеу, по узору на мале латинске остие, те е због
тога било потребно да се освеуе цео садржа дискоса.
28. Да ли се целокупан садржа дискоса: Агнец и честице, освееем претвара у
Тело Христово, или не?
На тему честица су се рание односила три питаа под броем 3-5 (том 1, стр 17-22), у
коима смо тада дали, колико е могуе, опширан и, веруемо, подробан одговор. Прво се
односило на историат и смисао честица и на то да ли се и оне приликом освееа
претварау у Тело Христово, а друга два на сродне теме: да ли се на речи Светие
светима уздиже цео дискос, и да ли се свештеник причешуе од свое честице или од
Агнеца. Имам утисак да е одговор био асан: освеуе се само Агнец, само се он уздиже и
свештеник се, као и народ, причешуе само од Агнеца, а не од честица, ер се оне освеуу
учешем када се полажу у Свети путир, али се не претварау у Тело Христово.
Тада смо направили едан осврт на историат честица, значи на црквено Предае и
праксу, и позвали се на сведочанства црквених писаца из времена Светог Симеона,
архиепископа Солунског па надае, тражеи од их решее за наша питаа. Свети
Симеон е први кои се бави темом освееа честица, кое су, уосталом, не тако давно, у
тринаестом веку биле уведене у византиску литургиску праксу. Осим тога, видели смо
шта у вези с тим пишу Теофил Кампаниски, Гаврило Севир Филаделфиски и преподобни
Никодим Светогорац. Сведочанства су едногласна и у потпуности сагласна са оним што
пише Свети Симеон. Због релативног употпуеа одговара смо навели едно не тако асно
сведочанство Светог Германа Цариградског и на едан подеднако магловит навод
честицама Светог Николе Кавасиле, као и одлуке униатских сабора и папе Бенедикта XIV
(1740-1758), кои се ставау на страну супротног становишта, значи да се честице
претварау у Тело Христово. Меутим, можда су неасност првих двау сведочанстава и
позивае на праксу броних грко-униата заплели ствари и изазвали ново, гope поставено
питае и сличне недоумице код неких других. Ово е, као што се види из три стара питаа,
уосталом, учинило неопходним враае на тему честица, теоретски и практично посебно
занимиву, будуи да она може имати непосредне практичне, обредно-литургичке
последице (уздизае целог дискоса, освеее садржаа целог дискоса, причешивае
свештеника и народа честицама). Папске одлуке нас се не тичу и не интересуу
православне. Неемо се враати на их, нити на друга сведочанства на коа смо се у оном
одговору позивали. Измеу осталих писаца (Симеон, Теофило, Гаврило и Никодим), у
потрази за додатним сведочанствима, емо се позвати само на Светог Симеона за
поткрепее и употпуее слике коа се односи на предае честицама. У сваком
случау, молимо да новие чиенице и што се тиче историата и смисла честица и спорне
теме, значи одговара на питае да ли се освеуу или не, па према томе и да ли се
причешуемо има као Телом Христовим или не, буду доведене у везу са оним што е
тада писано. Неемо понавати оно што е тамо написано.
У Загори Пилеско е сачуван кодекс из петнаестог века кои е припадао патриарху
Цариградском Калинику Треем и кои садржи обавена и доскора необавена дела
Симеона Солунског. Изузетна вредност овог рукописа е у томе што га е Свети Симеон
своеручно исправио. Ради се кодексу библиотеке општине Загора под броем 23. Свети
Симеон тамо, у 94-то глави Диалога, на маргинама листова 34-35 рукописа, додае
веома дугачку допуну ономе што сам пише ту честицама, a чии смо део и ми приложили
у претходном одговору. Додатак е обавен 1981 од стране Девида Балфура, заедно са
осталим до тада необавеним Симеоновим делима. Додатак се налази тачно на оном
месту где се завршава излагае одломка из Диалога кои смо тада обавили, после
реченице (...) и од божанског Тела кашичицом узима. Тамо е сумирао оно што е
написао честицама и завршио, као што е имао обича, умерено: А истина е да се она
кои заедничари у Телу и Крви причешуе свим честицама кое су се, пошто су ставене
у путир, присаединиле Телу и Крви Христово и с има сединиле се. Меутим сматрам да
е бое пазити да се кашичицом узима и од Божанскога Тела. Диалог е обавен заедно
са овим текстом, као што се види из тога што ни у едном другом рукопису, као ни у
штампаним издаима не постои додатак. Очигледно е да су изазвани коментари. Или,
иначе асан, став Симеона ние добро схваен, или на основу израза: а истинито е, и као
што сматрам, схваено да су, оно што е написао, егови субективни ставови, недовоно
утемеени на Црквеном Предау. Вероватно е да су штавише охрабривали оне кои су,
било да веруу како се честице претварау у Тело Христово, било из небриге, и има без
разлике причешивали вернике.
Свети Симеон се у свом додатку, са еговим познатим кружним начином размишаа,
поново враа на претходно изражене погледе и, избегавауи сваку умереност или
уздржаност, допуава свое ставове, анализира их и поткрепуе аргументима из Предаа и
литургиске праксе Цркве, иако они и немау догматску оштрицу. Непрестано пак
наглашава да изражава надревние и првобитно Предае Цркве, и да увек следуе
обичаима Цркве како их она проповеда.
Симеонови аргументи су укратко следеи: Причеше се дае онако како га е Христос
предао и како смо га примили од Светих Отаца. Апостоли су се причешивали и Телом и
Крву Господом. Иако е претходило седиее Тела и Крви, служитеи су се Часним
Телом и Крву причешивали одвоено. Тако су се причешивали и мирани. Меутим,
касние су Свети Оци, због неких догааа, увели кашичицу. Честице се седиуу с
Часном Крву и Телом седиеем кое е до танчина. Пошто су се честице на ова начин
посве сединиле и пуне су Тела и Крви Господе, верник се заедно с има причешуе и
Телом и Крву Христовом. Али, настава он, не треба да бива тако, него да свештеник узима
кашичицом и само ово Тело и да га, како захтева Свештено Предае заедно с Часном Крву,
предае онима кои се причешуу. ово због тога што се честице, кое се приносе у част светих
и искупее живих и упокоених, не претварау у Тело Христово, него само Агнец. ево зашто:
- На Предложеу се у спомен Господа приноси само едан хлеб. Из ега се вади
Агнец и настае седиее Чаше. Потом се из других хлебова ваде и приносе честице. Ово
е исправан поредак.
- Кад треба да се служи Прееосвеена Литургиа, приносе се и други хлебови по
броу Прееосвеених (кое током наредне седмице планирамо служити), ваде се Агнеци,
бива седиее и потом се приносе честице. Само се хлебови приносе у спомен Господа.
- Само се хлеб, кои е уздигнут, и из кога е изваен Агнец, сече и дели као нафора
(=уздаре). Остале просфоре, из коих су изваене честице Светих, не зову се
нафора (). Ово е стари, исправан поредак. Симеон наводи да се као нафора делио и
хлеб из кога е изваена честица за Богородицу, због ене части.
-Приликом савршаваа, значи завреме освееа, свештеник говори И учини Хлеб
ова..., а не Хлебове ове..., пошто на дискосу постое и честице. Меутим, када на
дискосу постои више Агнеца за вршее Прееосвеене, тада говори: Хлебове ове.... По
владауо пракси, ова фраза се увек говори у еднини. Симеон има у виду другу
традициу коа е са овим повезана.
- Приликом приношеа свештеник уздиже само Агнец, не честице.
- У случау да имамо више Агнеца (предвиених за вршее Прееосвеених) уздиже
све Агнеце, али не и честице.
- Кад раздели Хлеб, у путир става егов гори део, а не од честица.
- Он се причешуе и аконима пружа делове Агнеца а не честица.
- За вршее Прееосвеене чува савршени Хлеб, a не честице.
- Слично томе, на Велики Четвртак као Залог (за дарохранилницу) остава савршени
Хлеб - Агнец, а не честице.
- Архиере приликом рукоположеа свештеника, предае као Залог у руку
новорукоположеног савршени Хлеб, а не честицу, говореи: Узми ова Залог....
- На крау, хлеб Предложеа, из кога се вади Агнец, увек приноси свештеник. Честице
су, меутим, у неким местима приносили и акони. Ради се старием обичау кои е Свети
Симеон забранио.
Ово е, у основи, аргументациа Светог Симеона Солунског, онако како е она изражена
у додатку кои е властитом руком придодао првобитном тексту еговог Диалога.
Наравно, нема исту доказну вредност све што е приложено као аргументациа. Али, све
заедно, као што у другом случау сам каже, изражава мишее Цркве, значи смисао кои
Црква дае свако богослужбено ради, ено богословско одреее у погледу тема коима е
расправано. Свети Симеон нам и овде, показуе своим примером, исправан начин таквог
благочесног и смерног приступа овим тананим темама. Остава Предае и праксу Цркве да
пруже одговор. мислим да су и Предае, и Свети Симеон кои га износи и ненаметиво
тумачи асни. Потои писци кое смо навели (Теофило Кампаниски, Гаврило
Филаделфиски, Никодим Светогорац), углавном се ослаау на Симеона, било да га наводе,
било да не наводе. Изгледа да не постое у изворима друга сведочанства ово теми или их
бар нисмо могли уочити, ни поред одговарауег труда. Постоеа сведочанства су, у сваком
случау, асна и едногласна. На основу их е саставен аналитички поредак словенског
Молитвослова (=Требника), кои са тачношу сумира дотич-но Предае: Узми део IC и стави га
у Свети путир. Раздели део ХС на свештенике и аконе, служитее. Задржи два дела, NI -
КА, за причеше верника и подели их на онолико малих делова колико е и причасника.
Што се тиче честица у част Свете Деве, девет небеских чинова и светих, кое се налазе на
дискосу, их не употребава за причеше, него се ограничи само на горе две честице
(. , Ap , 1935, 132).
28а. Доиунски иодаци ио иишау освееа чесшица на дискосу и причешиваа
има или не.
Тема освееа честица, значи иховог претвараа приликом призива Светога Духа у
Тело Христово или иховог освееа кроз учеше у истом кад се убацуу у Часну Крв, ние
завршена. У раниим одговорима на дата питаа (под бр. 180-182, т. 2, стр. 81-92) позвали
смо се на сведочанства: Светог Симеона Солунског, Теофила Кампаниског, Гаврила Севира и
Преподобног Никодима Светогорца. Сва четворица асно уче да се честице Светих, као и
живих и упокоених верника, не претварау у Тело Христово ни приликом епиклезе, нити кад
се ставау у Свети путир и натапау Часном Крву. Они свештенику непрестано скреу
пажу да има не причешуу вернике, будуи да е Господ изричито предао, и Црква
одвакада примила и држала, да се причеше дае под оба вида, дакле Телом и Крву
Господом. У потврду тачности овог става би можда била довона чиеница да се
служитеи причешуу само Агнецом - Часним Телом Христовим - а никад честицама.
У скорашем одговору (т. 5, под бр. 518, стр. 67-73), поводом нових питаа, вратили смо
се на ову тему и изложили своеручни додатак Светог Симеона на марги-нама листова 34-35
Загорског кодекса под бр. 23, где он асние и детание излаже свое ставове.
Ве е ош едан званичнии текст придодат претходном. Ради се Синодском писму
Васеенског Патриарха Пасиа I (1651-1652 и 1654-1655) Никону Московском. Пасие
званично одговара на двадесет и седам Питаа, коа му е поставио Никон Московски
посланицом. Наша тема се разматра у првом питау кое се тиче поретка Свете Литургие
по обичау кои држимо на целом Истоку и коем е додато и неко мало тумачее, како би
поредак функционисао методично. Прилажемо цео извод из датог текста, будуш да е
писан едноставно и асно, карактеристичним народним езиком оног времена и без
сувишних коментара:
А након Светог Причеша (подразумева служитеа), акон узимауи дискос и казууи
васкрсне химне: Васкрсее Христово видевши... и Блиста се, блиста, Нови ерусалиме...,
О велика и насветиа Пасхо, Христе..., сабира преостала тела (т. остале делове Агнеца) и
заедно са свим честицама Светих и уди, живих и упокоених, преноси их са дискоса у путир.
За то нас Латини много прекоравау, како мешамо уде заедно са обоженим Телом
Христовим, и како би наводно и уди постаали тело Христово; али непорочна и
Православна наша Црква не бива кривац или преступник за такве оптужбе, ер ние могуе да
наги и мали човек икада постане Бог по природи, као што е то Духом Светим постао
претворени Хлеб; него и ако се приуби уз Исуса и помешау се двое у едно, као што бива
и кад се човек причешуе Божанским Танама, не претвара се човек у Бога; само узима
Божанску благодат од Христа, и човек опет остае човек, иако прима благодат. И због тога
свештеник треба да пази како неком хришанину не би дао да се причести од честица, како не
би падао у идолопоклонство. Мишее наше Цркве, зарад кога честице уди става у путир,
есте да Часном Крву Господом спере грехе поменутих (на светом предложеу), и то е
исто као да е на пример ован, кои е стаао поред Крста, пожелео да неког грешника узме
и доведе под ране Исусове из коих е текла Крв, како би га опрао ом, ер тада она човек
не би постао Христос по природи, него само Крву Христовом од грехова очишени и
омивени. Због тога и многи у нашо епархии, где знау за ово мишее, кад ставау
честице у путир након васкрсних молитава говоре ове речи: Спери, Господе, Часном
Крву Твоом, грехе овде поменутих, молитвама Светих Твоих. И ако то, у добри час, не
говоре сви, али будуи да Крв Христова има мо да очишуе сагрешеа, она дествуе
говорили ми то или не, и на томе почива сва мо свештенства.
Ово Синодско писмо е обавено у кизи Архимандрита Калиника Деликаниса
{Патриаршиска Акта, т. 3, Цариград 1905, стр. 36-71), и горе наведени извод на
странама 53-54.
едан други текст кои наниже прилажемо есте око осамдесет година старии од
Синодског писма Цариградског Патриарха Пасиа Првог Никону Московском. Ради се
едном од настариих штампаних издаа кое е обавено у Венеции 1574 под насловом
Света Литургиа са обашеама разних учитеа. Ово тумачее е на народном езику
написао свештеник ован Натанаил, економ и епитроп Васеенског Патриарха
Господина еремие (II, 1536-1595). Он се у поглаву 95, (стр. 306), под насловом: О
честицама кое се на предложеу приносе за свете и све благочестиве, укратко освре на
тему коом се овде бавимо додауи карактеристично на маргинама израз: Пази добро:
He претварау се пак честице ни у Тело Господе, ни у тела Светих, него су само дарови,
и приноси, и жртве хлебне по угледу на Господа, и приносе се ему, Господару, у име
уди, а освеуу се при свештеном савршавау тани седиеем, мешаем и при-
општаваем, ширеи освеее и на оне због коих се Литургиа служи, као и на нас.
Он се опширние се враа на тему освееа честица и причеша има у одмах следео 96-
о глави, коа има карактеристичан наслов: О Светом Причешу, да све-штеник не Шреба
да се причешуе честицама, нипш on, нити да причешуе кога другог, go само Господим
Телом (стр. 31б-32а) и поново додае на маргинама: О, свештениче, пази. Ево шта каже:
Истинито е пак да свештеник треба да зна и пази при причешу настрашниим Танама
да не причешуе честицама, него Телом Господим, и да не причешуе оне кои долазе
недостоно да се причесте. ер, добро е то што су честице постале едно седиеем, и
мешаем и Тела и Крви Господе, али будуи да е неопходно да се сваки верник
подеднако причешуе и Телом и Крву Христовом, нека свештеник узимауи
кашичицом и Тело и Крв Господу причешуе онога кои жели да дое да се достоно
причести. ер истина е да су се све честице приопштиле и примиле освеее, и посветиле
се, и постале свете, будуи да су сабране у едну чашу, и да се мешау са Светим Телом и
Крву Христовом, али е бое да се свако понаособ причешуе Телом и Крву
Христовом. ово, према настарием Предау, како смо примили од Светих Отаца тако да
чинимо при давау Причеша Бога и Спаса нашег верницима, пошто е Христос
Апостолима предао свецело Тело егово. Свештеници кашичицом треба да узимау
заедно Тело и Крв Господу и да е предау онима кои треба да се причешуу. Упамти,
да се не претварау честице кое су (принесене) у спомен Светих и верника, ер свештеник
доневши хлеб на предложее, само од ега вади у воспоминание, то ест у спомен
Господи, као што е Он рекао, а честице у спомен и сеае овог и оног Светитеа, и
опрошта сагрешеа живога или упокоенога, и да свештеник пре него што извади честице,
одмах након што извади Агнец, обава седиее чаше и, потом, доноси честице. ако е
потребно да донесе више хлебова за Прееосвеене, прво приноси све и говори: у спомен
Господа хлебови сами. Али, и просфора из кое е хлеб кои се приноси у спомен Господа
прва се назива нафором (уздарем, ), а остале просфоре, из коих су честице
светих, се не називау нафором (=антидором).
Навели смо одломак из тумачеа ована Натанаила да би се показала доследност и
истраност Цркве у учеу и пракси, и постоана смерница коу следе сви учитеи Цркве
кои се дотичу ове теме. ован Натанаил не додае готово ништа посебно. Меутим, егов
текст е у своо едноставности и смерном народном езику, изузетно леп. Уосталом, ова
кига е толико ретка и тешко доступна да завреуе да стекнемо бар неки мали укус
познанства с ом.
Предае Православне Цркве е, као што га изражавау шест сведочанстава кое смо
поменули, асно и едногласно: честице светитеа и верника се приликом освееа Тела
Христовог не претварау, нити се верници причешуу има, него Агнецом, значи Часним
Телом Господим.
Преузето из киге: ован Фундулис, Литургичке недоумице, Краево 2005.
Посетите: www.verujem.org/forum