Реч XXVII
Против евномиана222 и о богослову
- прва или уводна
Ова реч е упуена лукавима у речи, и почеу е речима Пи-
сма: ево мене на шебе, горди223 т. ево ме против учесности твое,
и слуха твога и мисли твое! Заиста постое уди коима се, по-
водом наших речи, оглушуе и слух и език, па, како видимо,
чак и руке, те су им веома омилела запиткиваа и празна пре-
иираа, завист, сваа и проклиаа, празни разговори кои
ничему добром не воде.224 Павле, проповедник и спроводник
извршених речи225 учите и ученик рибара, односи ове речи на
све оно што е сувишно и натегнуто у (до)казивау. Добро би
било када би они, кое ми прозивамо и на кое овде мислимо,
ма и мало били искусни у стварно побожности и мудрости, с!
обзиром на то колико им е език превртив и виспрен да
искриви смисао благородних и умилних речи. Тада би се, веро-
ватно, мае него сада упуштали у ружна и неумесна умоваа,
и не би се (о безумном делу и а се изражавам подругиво)
играли речима као пионима. Пошто су одбацили од себе све
222 Евномиани нису порицали само едносушност, ве и сличносушност
Бога Оца и Бога Сина. Поврх свега они су ош учили да Бога можемо
савршено познати своим умом. Ова реч е управо против овог последег
евномианског безума усмерена.
223 ер 50:31.
2241 Тим 6:4, 20.
225 Рм 9:28.
путеве побожности они у виду имау само едно: да поставе или
да одгонетну било кое питае, а потом да одаберу неког теа-
тралног борца кои е оличее не оних борби кое доносе побе-
ду по одрееним законима витешке борбе, него оних борби
кое на себе маме позор неупуених, изнуавауи ихово одо-
бравае и подршку. има е стало до тога да се на сваком тргу
чуе ихова реч, да на пировима и гозбама едино они имау
главну реч макар у питау била суетна или чамотна поле-
мика, да свако сабрае и прославу претворе у бесмислицу, док
за сваку адиковку проналазе оправдае у ош веем злу: у по-
ставау нових питаа коима е у женском терему,226 том
уточишту простодушности, нарушити спокоство и своим
речима уништити цвет скромности! Меутим, ако е зло поста-
ло неиздрживо и неподносиво, ако е опасност тако велика да
се и наше таанство227 може претворити у ниско занатство, он-
да нека ови и овакви доушници покажу бар толико стрпеа,
па нека, када отачко срце наше посума, а чула почну да нам
се колебау, како говори божанствени еремиа,228 без имало
србе прихвате ове речи кое се управо на их односе и нека се
потруде, колико до их стои, да задрже сво език ма и на кра-
тко т. да обрате пажу на ово што им казуемо. Нема суме да
ви од тога неете имати никакве штете. Или у говорити
ушима оних кои слушау, а тада е мое речи донети плод
коим ете се и ви лично насладити: мада сеач сее семе у многа
срца, плод едино доноси добро и плодотворно срце. Или ете,
пак, отии од мене смеуи ми се и налазеи у моим речима но-
ви разлог због коег бисте ме ош више наружили, а то е вама
лично причинити велико задовоство. Немоте се чудити ако
од мене чуете речи кое су вам туе, кое вам не приау или су
противне вашем закону, а кое ви, углавном, суетно и надмено
(боим се да кажем: гордо и дрско) имате о себи: ви све знате и
у стау сте да све друге томе научите!
226 Терем = боарска куа или гори део такве куе (прим. прев. на срп-
ски).227 Хришанска религиа.
228 ер 4:19.
Не може свако мудровати о Богу, да - не свако! Та дар се
не стиче охолошу, нити се даруе онима кои гамижу по
земи. Додау ош и ово: не може се свагда богословствовати,
и не пред сваким, нити се богослове може свакога дотаи;
увек треба имати меру: када, пред ким и колико. Не може
свако богословствовати. уди кои желе то, обавезно морау
преиспитати себе, а сво живот морау проводити у тиховау
како би се потпуно очистили - и душу, и тело свое. Нечисти-
ма ние безопасно да се дотичу онога што е чисто, као што и
слабом човеку штети директно гледае у светлост сунца. Када
е богослове могуно? Када се ослободимо споаше учма-
лости229 и метежа, када сила230 коа у нама влада буде слобод-
на од неприличних и блудних мисли т. непомешана са има,
слично лепоти помешано са равим плодовима или миомири-
су седиеном са смрадом. Нема суме да човек треба да буде
чист и очишен т. испражен, како би могаоразумети Бога, а
тек када настане време онда расуивати о правом богосло-
ву.т Пред ким е, дакле, могуе богословствовати? - Пред
сваким ко се богословем паживо занима; овде не подразу-
мевамо оне кои паралелно са свим осталим занимаима ово-
га света успеу ош и богословем да се баве: нпр. после
коских трка, после позоришних игара и разноразних других
забава, после пироваа и угааа стомаку; такве уде заба-
ва, ер има то и приличи, да се споре или полемишу у вези
са питаима на основу коих е себе представити као
истанчане говорнике. О чему треба богословствовати, и у
коо мери? - О ономе што нам е доступно, али само у то мери
у коо наши слушаоци могу да нас прате и схвате. Као што су-
више високи тонови или прегласни звуци оштеуу наш слух,
или, ако е вам бити прикладние, као што прекомерни терет
ние за слабашнога човека, нити преобилна киша за плодну
зему, тако исто и слушаоци постау немони уколико их оп-
теретимо или угушимо бременом неподносивог учеа.
229 Робоваа телесним стихиама.
230 Ум.
231 Пс 47:10; 76:2.
Немоте помислити да овим желим да кажем како о Богу
не треба свагда размишати (нека нас не окривуу у овом
злу уди кои су спремни на све!). Спомен о Богу нама е
неопходнии од дисаа и, ако тако можемо казати, осим тога,
уствари, нама ништа друго и не треба. а сам едан од оних
кои прихватау и одобравау речи коима нам се заповеда да
се поучавамо дан и но, увече и уутру, и током дана, да
тужимо и да уздишемо, и да се име Боже благосиа у свако
време.232 Ако желите придодау казаном и оно што е Мосе
рекао: говори о има када седиш у куи своо и када устаеш,
и кад идеш путем233 а сваки кои исправа друга свога обаве-
зан е да мисли на Бога како би том мишу и себе лично при-
вео чистоти. асно е, дакле, да а не да забрауем мисао о Бо-
гу, него у том смислу заповедам да се богословствуе без пре-
станка; и ош: не забрауем богослове у смислу као да е то,
тобоже, непобожно дело, него се противим томе да се богосло-
вствуе у неприкладно време; не оспоравам учее или преда-
вае, него осууем неумереност у томе. Мед, без обзира на
егова своства, уколико га прекомерно и незаситиво едемо,
обавезно ствара у нама мучнину због кое емо га повратити.
Постои време свако ствари, како и а мислим заедно са Со-
ломоном.234 Прелепа ствар постае отужна (ние више тако
прекрасна) ако се налази изван прикладног о поретка; нпр.
цвее е непримерено у зимском периоду, или мушка одеа на
жени, а женска - на мушкарцу, бавее геометриом у време
плача, или, пак, сузе на свадби и гозби. Зар емо се трудити да
у свему осталом сачувамо и уважимо временски поредак, еди-
но емо га нарушити тамо где е он наприкладнии и наце-
лисходнии? Не, брао и приатеи (ош увек вас све називам
браом, без обзира што се ви не понашате више братски)!
Неемо тако расуивати, неемо се удаавати од циа, нити
емо се понашати као подивали или неукротиви кои кои
су збацили са себе ахача - разум сво, кои су испунули узду
232 ср.Пс 1:2; 56:18; 33:2.
233 Пон зак 6:7.
234ПропЗ:1.
из своих уста - страхопоштовае, ве емо на прави начин
богословствовати, не иступауи из назначених хришанских
граница; неемо се селити у Египат, нити емо се дати Асир-
цима у робство; неемо запевати песму Господу у зем/ш
туо235 т. на свачие уво: странцу и сроднику, противнику и
приатеу, злонамерном и добронамерном, пошто злонамер-
ник паживо мотри на све оно што ми радимо и вреба на за-
паивае раве искре у нама, а врло често и он лично е
потпируе у нама подстичуи е своим уздасима ка небу, па-
леи тиме све око себе - страшние од вавилонског пламена.
Уколико они у своим учеима не пронау довоно подсти-
цаа, свакако е га потражити у нашим слабостима. Због свега
тога они, као мува на рану, кидишу на наше слабости и по-
грешке (како другачие да их назовемо).
Неемо више остаати у незнау о себи самима, нити емо
уважавати пристоност о томе. Напротив, ако нисмо кадри да
искоренимо неприатество, сагласимо се бар у томе да о та-
новитом треба говорити на таанствен начин, а о светом - на
свети начин. Пред онима кои имау лицемерно искварен слух,
неемо казивати што не приличи и што они не треба да чуу.
Не дозволимо да се, у порееу са нама, достонии покажу
они кои се клаау злодусима, кои служе срамним баснама и
ош срамниим стварима, ер су они спремни и крв своу да
пролиу не би ли свое учее сачували неоткривеним пред не-
посвеенима (у ихове тане). Знамо да постои умесност,
како у одеи, у храни, у смеху или посетама, тако исто и у
речима, али и у утау; тим пре што ми, осим других наз-
начеа и сила, у Богу поштуемо и Реч Божу.
Омогуимо да и наша такмичеа буду по закону. О
роеу Бога, о стварау, о Богу из небиа,236 о деобама и ра-
сеЦаима - због чега уопште и да слушамо све оне кои пако-
сно извру све ово? Због чега ми кривцима омогуавамо да
буду наше судие? Зашто мач да ставамо у руке своих не-
235 Пс 138:4.
236 Арианци су о Сину Божем учили да е било када ега ние било и да
е и Он, стога, такое из небиа.
приатеа? Шта, уосталом, мислиш, на кои начин и са коим
осеаима прима реч о томе особа коа одобрава преубе или
насие над децом, коа се лагодно препушта страстима и сем
телесности ништа узвишение не може себи да дочара, ко за
едну но и едан дан начини себи богове - богове кои карак-
теришу насрамотниа дела? Не схвата ли таква особа све на
груб, срамотан и мрзак начин (како е, уосталом, и навикао)?
Зар такав нее и твое богослове учинити поборником своих
личних богова и страсти? Ако ми сами наводимо свое бого-
слове на зло, нее ли нам онда много теже бити да свое про-
тивнике убедимо да богословствуу на наш начин? Будемо ли
ми узрочници зла,237 како емо очекивати да се они не ухвате
за оно што ми уистину творимо? То су, ето, последице наших
меусобних сукобаваа! Таква е корист од прекомерне бри-
ге за реч, осим колико е угодно Речи (Божо), и од поисто-
веиваа са судбом оних кои затиру сво дом, или злоста-
вау децу своу, или свое родитее прогоне из куе, сма-
трауи их странцима!
Пошто смо од наше речи одвоили све неприлично и туе,
а многоброни легион смо еднодушно, са крдом свиа, посла-
ли у бездан, посветимо се сада себи лично (што уедно пред-
става други предмет наше поуке) и као ваар, изваамо бого-
слова у сво лепоти егово. Размислимо напре шта значи ре-
вност у речи и коа е област езика нашег? Требау ли нам нове
невое? Или незааживост? Због чега смо везали руке свое, а
наоружали език? Не хвалимо ни страноубие, ни братоу-
бие, ни супружанску убав, ни девственост; не дивимо се
нахраивау убогих, нити поау псалама, ни свеноном
бдеу, нити сузама; не узносимо се Богу молитвом своом, не
изнуравамо тело постом, не подчиавамо лошие боем
(како, уствари, приличи трезвеном расуивау) т. материу
духу; не преображавамо живот сво (на бое) иако мислимо
на смрт; без обзира што размишамо о вишо красоти, не
уздржавамо се од страсти; не кротимо у себи арост коа нас
237 Рм 1:30.
чини надменима, нити спутавамо гордост коа нас, уствари,
унижава; не контролишемо ни неразумну жалост, нити нео-
буздано сладостраше; не спутавамо ни блудни смех, нити
пожудни поглед, ни прислушкивае, нити неумерену причи-
вост, ни лакоме или превртиве мисли, нити било шта друго
што е против нас, а очигледно е у нама, пронаи лукави
злобник кои, како каже Писмо, смрт кроз прозоре уводи238 -
т. кроз прозоре наших чула. У нама е, дакле, све супротно.
Као што цареви, после извоеване победе, даруу помиловае
свим противницима своим, тако ми омогуавамо слободу
страстима у другим удима уколико нам они повлауу и др-
ско, или безбожно, нападау Бога; за раво, ми даемо лошу
награду, а за нечастивост - своеглавост.
Али, а у те питати сада (Питалац и човек пророк), а ти
ми одговара, каже ову Господ из вихора, кроз буру и облаке.239
Шта мислиш: да ли Бог има едан стан (обите) или више? Са-
гласиеш се са мном, без суме, да их е много, а не само
едан! Треба ли сви они да су пуни? - Или, едан е бити пун, а
други не - остае празни и припремени су залудно? Наравно,
сви су пуни, пошто у Богу ништа не бива залудно и ненадано.
Али, можеш ли ми обаснити шта ти подразумеваш под
таквим стаништима: тамоши поко и славу припремене
блаженима, или нешто друго? - Не нешто друго, него баш што
рекосмо. Пошто смо се у овоме сагласили размотримо ош и
следее. Постои ли ош нешто овоме слично, као што а пре-
дпоставам, што би нам пружило таква станишта; или просто
нема ничега сличног? - Свакако да постои нешто. Шта би то
могло бити? - Постое разнородни избори, животни путеви,
кои нас одводе том или неком другом станишту, сходно мери
наше вере, због чега их ми и називамо путевима. - Да ли свим
постоеим путевима треба ии или само поединим? - Ако е
могуе нека едан пут иде свим (путевима). А ако ние, онда
колико е могуе, што веим броем путева. Ако и то ние
238 ер 9:21.
239 ов 38:1-3.
изводиво, онда неколиким путевима. Меутим, ако и то ние
могуе онда се уважава, како ми се чини, ако неко и само ед-
ним путем пое непоколебиво. Схваташ ли ово на исправан
начин? Шта ти подразумеваш кад чуеш да е пут само едан и
да е уз то ош и тесан? - Пут едан односи се на врлину: зато
што е и она една, мада постое многи видови езини. А тесан
е управо због трудова, те е за многе неостварив, непроходив,
а нарочито за велики бро противника и за све оне кои се
креу путем порока. Тако и а мислим. - Но, ако е то тако,
зашто онда набои меу вама и сви ви, као да наше учее
примисте са неком макавошу, остависте све остале путеве и
упутисте се журно управо тим едним путем - путем кои се ва-
ма чини разуман и духован, а а видим да е то, уствари, пут
пустолова и маштареа? Нека вас уразуми Павле кои, на-
броавши дарове, силно укорева речима: уесу ли сви апостоли?
есу ли сви пророци!..ш
Предпоставимо да си ти висок растом, да си виши и од
навиших уди, ако хоеш виши си и од облака; рецимо
видео си невиено, чуо си неизрециво, као Илиа подигнут си
са земе, а као Мосе си удостоен богоавениа и постао си
неботечник као Павле. Али, због чега настоиш и друге да
учиниш светима, провоцираш их у богослову, удахуеш у
их ученост и ствараш многе зборнице учених кижевника?
Зашто пауковом мрежом хваташ наслабие као да е то неко
мудро и знаменито дело? Зашто стршене побууеш против
вере? Због чега против нас множиш такмаце, као у древности
баснословци - гиганте? Зашто си, колико год е меу мужеви-
ма лакомислених и недостоних овога имена, сабрао све као
смее у едну аму и своом ласкавошу ош си их више уподо-
био женама, створивши у себи нову радницу и врло лукаво
извлачиш себи корист из иховог безума?
Негодуеш и против овога? Немаш друго неко занимае?
Зар твоме езику треба кочница? Ти не можеш зауставити бо-
лест рааа и да се породи речима? Има ош много других
2401Кор 12:29.
предмета на кое можеш корисно да усмериш болест ову. По-
рази Питагорину утивост, Орфеева семена и ту, свагда
присутну, надмену изреку нових времена: лично самрекао\ На-
дача и порази Платонове идее, сеобе и кружно кретае
наших душа, нарушену убав према души и (ни по чему вред-
ном) убаву према прекрасном телу; порази Епикурову
безбожност, егове атоме и богохулство кое га толико на-
слауе; порази Аристотелов скучени Промисао; независност
ствари коа се састои у едно искуствености, смртно ра-
суивае о душама и човечи поглед на узвишениа учеа; на-
дача надменост Стоика, халапивост и лакрдиаштво Ци-
ника. Порази празнину и пуноту, и сва лупетаа о боговима
или жртвама, о идолима, о демонима, доброчинитеима или
злочинцима, порази све што се разглашуе о прорицалишти-
ма, о призивау богова и душа умрлих, о сили звезда.
Ако ти ниси кадар да учиниш све ово него речу, као мало-
важном, и многократним порицаима желиш да се бавиш са-
мо своим предметом и у ему да тражиш и налазиш храну
своме сластоубу, а у ти и ту указати на многе путеве. Му-
дру о свету или световима, о вештаству, о души, о разумним -
добрим и злим природама, о васкрсеу, о суду, о вечно плати,
о Христовим страдаима. Дотицати се тога и успети у своим
истраживаима ние некорисно, али ние ни безопасно. О Бо-
гу емо за сада само мало расуивати, али у скоро време, веро-
ватно, савршено емо расуивати о Христу, Господу нашем,
коме нека буде слава у све векове. А м и н.