лОГОС 2006 (22-230 стр.)
22
УДК (047.3)
интервУ Са проф. др СтавроСом агазоглУом
Професор др ставрос агазоглу саветник е Педагошког института у
атини. интерву е обавен током еговог боравка у београду у Периоду
од 12. до 15. децембра 2005. године као Почасни гост Православног
богословског факултета.
ЛОГОС: Можете ли нам реи нешто о могуностима сведочеа пра-
вославних хришана данас?
С. : Не само православна теологиа него и православна вера уопште
врло брзо су превазишле едну врсту културне самозатворености и ексклу-
зивности. Рецимо напре да е рана хришанска заедница произашла из у-
даизма, али да е и сам удаизам ош од рание био у додиру са хеленством
или елинизмом. О томе сведочи и превод Седамдесеторице настао у Египту
ради потреба тамоше елинске заеднице. Постоала е една присна пове-
заност удеског предаа са хеленством као што е то био случа са Филоном
Александриским. Када смо га ве поменули, треба истаи и то да Филон
ние утицао на удеску кижевност и традициу, ве на хришанску теоло-
гиу, на теологиу александриских Отаца 3. века, али уедно и на друге свете
Оце Цркве. Све то се, наравно, ние одвиало по унапред припременом про-
граму, него према начелу библиске вере онако како се она оваплотила у
хришанском предау. ер свакако е асна истина да се Бог не открива ис-
кучиво едном народу, него обухвата и пригруе васцели свет. Управо то
отварае народа Божиег ка другим народима есте оно што е предузео и
остварио Нови ИзраиЦрква. Отварае према свету и оно што нас посебно
занима, према култури коа е била доминантна у то време, све е то било
засновано на едном теолошком начелу кои происходи из теологие Овап-
лоеа. ер Бог преузима свет, али исто тако и Црква као Тело Христово
стара се о читаво творевини коу пригруе. Овде би вредело размотрити
знача елинског езика, кои е у то време био lingua franca као и знача и
утица елинске философске мисли. Рана хришанска заедница е, у том
смислу, могла да се затвори у своу ексклузивност, што е ап. Павле и желео
пре властитог обраеа у хришанство. Прогаао е свое земаке због тога
што су преносили библиску поруку незнабошцима. Изузетан моменат од
1 Редакциа се захвауе еговом Преосвештенству епископу др Максиму Васиевиу
на помои у превоеу.
L O G O S
226
Писац Чланка
тог Павловог обраеа била е и промена еговог става управо према овом
питау. Он постае апостол незнабожаца. Црква е ве од почетка другог
века одваауи се из удеског окружеа долазила у додир са елинизованим
хришанима из удества. Стога када кажемо елиниста не мислимо на ели-
не у данашем смислу (етничком), него на ондаше значее пома Хелен
кое е означавало оне кои учествуу у хеленском наслеу и култури. То су
били народи из медитеранског басена кое е покорио Александар Македон-
ски у току своих осваачких ратова према Истоку. Но, та Александров про-
дор ние био само према Истоку него и према Западу. Меутим, и као осваа-
чи они су усвоили хеленску културу. Можемо уочити ве у самим
текстовима Новог завета како е однос хришанства и елинизма представао
напре едан диалог хришанске вере са хеленизмом, али и диалог пун
предрасуда и предубееа. Напре се усваа език, потом философиа, а онда
и уметност, као и други видови културе. Али питае е на кои начин? Не
само кроз едно стваралчко усваае и асимилациу, него путем преображаа.
Толико пута, рецимо, апостол Павле и други писци Новог завета преузимау
елементе хеленске културе како би изразили хришанску науку, ер език
представа незаменив елеменат поруке. Меутим, они притом меау,
преиначуу, преображавау или како би рекли елински Оци Цркве кенотони-
шу, т. на нови начин поставау, дау нови садржа философском езику. На
та начин долазимо до првих приноса едне нове културе. То е бити на-
ставено у светоотачком периоду, меутим све то се нее одвиати еднос-
тавно, без проблема и тешкоа. Сукоб е био итекако велик и суров. Када
говоримо на основу онога што знамо из историе Цркве о сучеавау са е-
ресима оно што нам не треба промаи есте то да су навеим делом ереси
те кое су покушале да дау елински одговор на хришанска питаа вере и
догмата. Православност догмата се састои у начину на кои Црква преноси
догмате у различите епохе како би своу веру отеловила у конкретним кул-
турним, цивилизациским миеима. Током времена околности су се меале.
Црква излази из катакомби, и у тим новонасталим условима постепено по-
чие са уобличаваем едне нове културе. Свака хришанска секта, чак и
данас, никад не учествуе ни у каквом културном, цивилизациском дело-
вау, због тога што жели да се сачува од едне погрешно схваене духовнос-
ти, како би рекли, жели да се сачува од праа, скрнавеа. Насупрот томе
Црква, и у томе се и састои ена разлика у односу на секте, призива народе,
преноси им своу поруку, ствара обичае, отеловуе се у свакодневном жи-
воту, у уметности, у начину на кои се проводи време, на пример, путем праз-
ника, али и на мноштво других начина. Таква е била византиска култура. И
на Западу е, такое, тамоша Црква створила целу едну културу. Оно што
би требало да приметимо есте чиеница да се из Византие та култура пре-
носила на остале православне земе кое су, такое, изразиле православну
веру своим езиком и своом културом. Штавише, хришанство е заправо
формирало, обликовало културу у тим земама где се пренело. Сеам се
едне манифестацие коу е организовао Горбачов поводом прославе хиаду
година од крштеа Русие. Том е приликом истакнуто да е догаа покрш-
L O G O S
наслов Чланка
227
таваа уствари представао улазак руског народа у културу. То се десило и
са другим земама. Данаше православе, када е реч о оно култури коу е
оно отеловило у прошлости, не би требало да изводи закучак како е наш
задатак да ту културу из прошлости преносимо данас. Православе, на жа-
лост, ние остварило диалог нити дало одговор на проблем постмодерне, т.
на питае прелома кои е изазвала дата култура у западноевропским зема-
ма. Разлог томе су историске околности. С едне стране знамо да су многе
православне земе, попут наших, биле заиста дуго под турским ропством; а
са друге, да су неке друге земе, попут Русие, имале свое специфичне про-
блеме. Тако да е православе остало привржено оним устаеним структу-
рама прошлости унатар властитог предаа. Тако да ово о чему оно данас
размиша и есте у ствари една фолклорна представа и отеловее право-
слава на фолклоран начин у савременом свету. Оно што бисмо могли да
учинимо ние да преносимо традиционалну културу и наслее прошлости,
ве да покушамо да се надахнемо на изворима кои су формирали, обликова-
ли хришанску културу, и на такав начин надахнути, као Црква и православ-
ни да ступимо у диалог са савременим светом и покушамо да га преобрази-
мо. Могло би се реи да тако нешто у едном плуралистичком свету у коме е
осеа за заедницу престао да постои на рачун индивидуалног, у друштву
кое е пре свега потрошачко, набои пут би био да се крене од поновног
изграиваа и поставаа Цркве на новим основама, т. поновно васпос-
тавае евхаристиског сабраа. Нажалост, истина е да више не функцио-
нишемо као евхаристиске заеднице. Дакле, чак е у саму срж православног
доживаа продрло едно такво схватае религиског утилитаризма. И у е-
лади постое велике, огромне парохие где уди едноставно едни друге не
познау. Своу самоу задржавау и пре и после литургие. А Црква служи
религиским индивидуалним потребама поединаца. Рекао бих ипак и то и
понавам да уколико бисмо имали полазиште у св. Евхаристии све би мог-
ло да процвета. Меутим, требало би да учинимо извесне резове ер е свет
око нас вишеслоан. Рецимо на нивоу уметности. Довоно е да само погле-
дамо историу иконе. Управо у то истории се огледа сусрет кои се одиграо
измеу вере и културе. Она теолошки и есхатолошки елеменат за кои каже-
мо да е присутан и кога садржи православна икона успева да нае сво израз
управо због тога што се у обзир узима конкретна култура сваког народа кои
ступа у додир са о, што се на о и одражава. Када кажем уметност подра-
зумевам све видове уметничког изражаваа унутар Цркве. Не би требало да
имамо едну, да тако кажемо, употребну концепциу уметности. Дакле, не да
градимо храмове како бисмо задовоавали свое религиске потребе, или
подражавали стариим архитектонским стиловима мислеи да е то умет-
ност. Уметност е нешто друго. Уметност е разговор човека са Богом. Пока-
зивае или истицае лепоте творевине кроз личност, кроз стваралаштво
човека. едино е човек кадар да изрази ту лепоту материе коа у црквено
уметности заправо бива лепота личности. Када су у питау кижевност,
поезиа, и други облици уметности ние потребно да стварамо, производимо
хришанске писце, кижевнике на едном организованом плану, као што
L O G O S
228
Писац Чланка
ние потребно ни да формирамо православну хришанску партиу. Реч е о
томе да Црква и теологиа треба да надахну уде, треба да се поново поави
она профетски (пророчки) елеменат кои би се дотакао тананих струна уд-
ских душа, иховог свакодневног живота, ихове психологие, начина на
кои они изграуу сво друштвени живот и организуу друштвену и поли-
тичку димензиу живота. То е, меутим, едно кретае и пут кои захтева
много рада и труда и православе има огромну одговорност наспрам влас-
титог наслеа како да га учини приступачним и прихвативим од стране
савременог човека.
ЛОГОС: Како видите диалог са Црквом на Западу имауи у виду про-
мене кое су се у оквиру е догодиле нарочито од Другог ватиканског кон-
цила?
С. : Напре да кажемo да промене кое се дешавау у свету тичу се свих
и истока и запада и севера и уга; ова традиционална подела на теологиу Ис-
тока и Запада делуе нам сасвим конвенционално. Опет бих почео са едним
историским парадоксом кои би уствари могао да осветли наш данаши став.
Православни су у оно време размирица измеу протестаната и римокатолика
покушали да заузму властити ставморамо имати у виду да е то време било
изузтено тешко и за саме православне народе, да ли због туркократие, или
због православних критериума у теологии и еклисиологии. Наиме, када е
требало одговорити на питаа римокатолика они су користили аргументе
и методологиу коу су преузели из протестантске теолошке мисли. А када
е требало да одговоре на питаа протестаната тада су узимали аргументе
из римокатоличке теологие. Та период е и отац Георгие Флоровски ока-
рактерисао као вавилонско ропство православне теологие. Изгледа да та
период ош увек ние апсолутно превазиен. Довоно е да погледамо про-
граме теолошких студиа кои се користе у свим православним земама и
да запазимо како су они верне копие теолошких програма са Запада будуи
да у потпуности одражавау манир своствен западно теологии. Такое, на
нивоу Цркве могло би се приметити и то да се многе помесне православне
Цркве, рецимо на поу друштвеног утицаа, деловаа, т. обликоваа едног
друштвеног етоса, затим у погледу односа кои они остваруу према држави,
креу имауи на уму западне обрасце. Меутим, данаши свет се веома
отворио услед новонасталих околности кое е омогуила технологиа, затим
економиа, тако да е меусобно приближавае много лакше и брже; подиг-
нути зидови се полако обрушавау. Пред оваквом ситуациом, меутим, вреба
опасност да се у то мешавини свега хришански карактер постепено изгу-
би и ишчезне. Пред овом опасношу глобализацие и ишчезнуа културних
специфичности стое све хришаске традицие и потребно е да се са ом
и суоче. Проблем ние у томе како е се православе суочити у диалогу са
едном веома добро организованом и структурираном црквеном заедницом
на Западу или како е на едан теолошки, технички или на било кои други
начин решити проблеме прошлости. Не можемо то учинити путем бирокра-
тие диалога. Постава се питае како е православе посведочити своу
L O G O S
наслов Чланка
229
веру и свое предае, дауи одговор на оне егзистенциалне празнине сав-
ременог човека. Савремени човек кои е роен из процеса просветитества,
индустриске револуцие, све до овог модерног стааглобализацие, есте
уствари човек кои е изгубио смисао свог постоаа. Осеа како му е све
доступно, како све може да окуша и проба и да га опет ништа од свега тога
не испуава. То е савремени човек и тог човека ми треба да имамо на уму, а
не просто неке технократе, неког другог хришанског предаа са коима би
требало да доемо до неког одговора или споразума. То подсеа на савреме-
на стаа европских држава где политичари, вое тих поединачних држава
Европске заеднице расправау, доносе одлуке не узимауи у обзир уде
и сопствена друштва. Да ли православе може да има диалог са другим
хришанским конфесиама и традициама мимо човека, конкретног човека у
конкретним заедницама и друштавима? Дакле, потребно е да ствари сагле-
дамо са оне стране бирократие и меухришанског диалога.
ЛОГОС: Да ли мислите да савремени човек, хришанин, може да ис-
прати овако брзе промене кое се дешавау у друштву? Овде, пре свега мис-
лимо на промене кое се дешавау у области технологие. И како да на их
одговори?
С. : Мишеа сам да нас нико нее ни питати да ли желимо да у томе
суделуемо, ер смо ми ве део тога, чак и невоно. Због тога постои една
врста одстоаа или чак подвоености, подеености у човеку. Посебно ми
православни кои нисмо остварили ова модерни разво, него смо принуени
дa живимо са том чиеницом, начеше имамо едан икономични ментали-
тет и свест о свему томе. едним своим делом изражавоме се путем пре-
даа, нпр. едан елин или Србин изражава се настваралачкие кроз музику,
ту проавуе себе. Меутим, човек данас да би покрио свое животне пот-
ребе, да би преживео у едном оваквом свету приморан е да се користи тех-
нологиом; полако се претвара у едну потрошачку монадуединицу, трано
губи сво однос и контакт са удима, са природом, средином, са ближим.
Штавише и штагоре, све то продире у унутраше породичне структуре и
у стварност еговог живота. Због тога у оним нанапредниим друштвима,
модерни човек има потребу за психологом или психотерапеутом кои му ние
саветник само онда када он доспе до оних граничних ситуациа, него му е
потребан у редовним интервалима. То е уствари цена губитка друштвеног,
заедничког, пуног живота. Психоанализа и психотерапиа представау не-
обориву чиеницу савременог друштва. Наравно уди своом свешу, мен-
талитетом, животом потвруу да ош увек поседуемо и друге начине да се
са тим питаима суочимо и да их решимо. Претпоставам да се слично,
маевише, дешава и у вашо земи. Меутим, питае гласи у коо мери се
може прихватити та врста културе. То би требало да буде едан начин кои не
би био потрошачки. Нисам сигуран да ли постои такав начин, едног умере-
ног односа, кои би успео да исконтролише утица кои глобализациа врши
на савременог човека. Но рекао бих да су Црква и теологиа свакако дужне
да сведоче истину, да е отеловуу у друштву у коме постое како би чове-
L O G O S
230
Писац Чланка
ку дале, пружиле критериумерецимо критериуме отпора и критериуме
употребе. Када кажем критериуме отпорапод тим подразумевам извесне
ствари коима се морамо радикално супротставити и не упражавати их чак
ни под изговором умерености. Изаве и мишее кое е повремено давао
митрополит пергамски ован Зизулас у погледу уплива машина унутар уд-
ског живота, посебно у удске односе, а кое сте могли у последе време да
прочитате или чуете сигурно су вас изненадиле, ер он сматра да оне иду ка
томе да униште, укину димензиу удског тела, ероса, материе, природне
средине, ер се ради о едном тоталитарном рекао бих кретау где само дух
има вредност. На та начин се може сагледати и разво вештачке интелиген-
цие. Према томе, питае е до ког степена, у коо мери, можемо наш живот
препустити у руке таквих технолога кои заправо могу да доведу до укидаа
света и човека. Црква е са своом теологиом пружила огромну борбу како
би показала реалност потпуне удске пуное у Христу. То можемо видети
у Халкидонском оросу кои многима изгледа као изузетна теолошка необич-
ност, меутим, у том оросу се крие сва истина о човеку и Богу. Ако е човек
половичан или ускраен, или на било кои начин умаен, тада он ние човек.
Према томе са таквим проблемимаа и таквим консенквенцама имаемо да се
боримо у будуности.
L O G O S