Христо анарас
ВАСКРС: ИЗАЗОВ ИСКУСТВА1
У теменим текстовима хришанске Цркве, еванеима, записано е само исто-
риско искуство, а не нека теориска начела, нити идеолошки прогласи. Што смо видели
очима своим, што сагледасмо и руке наше опипаше, то сведочимо
Не постои ни намаи труд да се теориски изанализира, нити идеологиом укри-
епи тачност писаног сведочанства. Ако оно буде прихваено, бие то само из вере-пове-
реа према личностима кое сведочанство износе. Не прихваено из безумног повереа,
него оног кое се раа у непосредном личном односу са очевицима или личностима кое
у непрекинутом историском насеивау, из генерацие у генерациу гарантуу да су
очевици повереа достони.
Сходно овоме, почетна тачка на коем се заснива хришанска Црква есте непо-
средност искуства, а не нека апстрактна увереа, ни метафизичке идеологие, нити умно
прихватае догмата и уреивачких начела. Предавае искуства кроз вриеме, са генера-
цие на генерациу, кое потвруе историску димензиу сведочанстава еванеа: при-
суство едне историске личности коа за себе изавуе да е син Божии и син човечии
сав Бог и сав човек. И позива на едан искуствени начин живота, начин или пут иску-
ственог опипаваа истине коу сам отеловуе: истине да несхвативи Бог и смртни чо-
век могу имати заеднички начин постоаа: да остваруу постоае слободно од времена,
простора, пропадивости и смрти.
Заеднички начин слободе означава се риечу убав. Ако се убав схвати као ин-
дивидуална врлина, морална предност, врхунац поженог понашаа, онда се хришанско
еванее (блага виест) извре у историску превару: оно бива ош едно меу многим мо-
ралним учеима, кое се заодева у божански ауторитет да би лакше било прихваено као
начело урееа живота, и да би послужило утилитаристичким потребама смрти подрее-
ног пролазног живота. Ако убав само побошава услове смртног живота, онда ни она
кои у е први проповиедао ние ништа друго до само едан обичан човек, оснивач ош
едне религие, можда талентован, или довитиви моралиста.
Али, историско искуство кое е у еванеима записано потвруе да е Исус из
Назарета историски остварио убав као начин слободе од смрти: васкрсао е из мртвих.
И опет е без идеолошких обрада изложено сведочанство очевидаца: видели су га како
мученички умире настрашниом смру на крсту и након три дана Га, опет исти ти, срели
у непосредно близини, опипали биеге еговог страдаа, разговарали, ходали, ели са
им. Ние се радило о утвари, ни о групно аутосугестии. Био е то Христос исти она кои
е авно усмрен, а сада жив, човек од меса и костиу, меу своим неповеривим и упла-
шеним ученицима. Васкрсее е потвривало да е Исус Христос (помазаник) Божии, ова-
плоени, очовечени Бог.
Ако веруемо сведоцима васкрсеа Исусовог, тада ихове историске припови-
ести стварно дествуу као блага виест авае навее радости. ер тада, прие свега,
Бог престае бити апстрактни поам, хипотетична и недоступна наузвишениа сила. Бог
има име, Он е личност, личносно бие. И дае остае несхватив као природа или сушти-
на, али Он у искуству односа, преко своих (творачких и историских) дела, коа откривау
и причасном чине егову личну другачиост, бива непосредно доступан.
Ако е Васкрсее чиеница, онда е Исус заиста сав Бог и сав човек што значи
да нестворени Бог и створени човек могу да имау едан заеднички начин постоаа, на-
чин ослобоен предиспозициа ихове створене или нестворене природе: начин лично-
сног постоаа. И човек може да постои начином Васкрсеа, да као лична слобода од
природе обесмрти свое смртно бие.
Ние тешко да се ови благовесни закучци сведочанства очевидаца Васкрсеа
претворе у идеологизирае или психологизирае. Али, могуе е и да се делатним уку-
чеем у Црквени начин постоаа, у тиело Цркве, искуствено остваре. То тиело се, он-
де где и када служи, не окупа на основу заедничких убееа или уедначених морал-
них квалитета, него са апсолутном предношу едне искуствене праксе. Пракса тежи ка то-
ме да напредно укориени убав управо као начин постоаа и живота. Не да човек посто-
и и да уз то воли, него да постои ер воли и у мери у коо воли. Да постоае не црпи из
природе, него из односа.
Као што се човек раа као разуман субекат (кои поседуе мо говора, просуива-
а, мисао, машту, воу) само у простору Другога (чие е први узрок еросно обраае, а не
мождане функцие), тако, само и едино у простору односа убави, у простору васкрслог
Другог, свог Женика и Военог, може да се роди као лична ипостас коо смрт ништа не
може.
Христова смрт потврена на крсту иста заедничким искуством потврена смрт
коа све нас чека у црквено пракси се открива као егзистенциална могуност краег
еросног предаваа и приношеа самог себе. То може бити свеобухватно одрицае од
свих захтева егоцентричне отциепености и самодовоности, савршено свлачее са себе
императива самоодржаа природе (биолошке индивидуалности): улазак у егзистенциал-
но неограничену слободу односа, у слободу убави.
На езику искуства Цркве смрт значи живот.
27. 4. 1997.
1) Преузето из зборника чланака: , , 1999.