У ЧАСТ И СПОМЕН 2000 ГОДИНА ХРИШАНСТВА
И 800 ГОДИНА МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА
И БЛАЖЕНОГ УПОКОЕА ОЦА УСТИНА
САБРАНА ДЕЛА СВЕТОГ УСТИНА НОВОГ
У 30 КИГА
Кига 18
ДОГМАТИКА
ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
II
С благословом
. Пр. Епископа Шабачковаевског г. ЛАВРЕНТИА
ВПр. Митрополита Црногорскоприморског г. АМФИЛОХИА
Пр. Епископа Бачког г. ИРИНЕА
Пр. Епископа Рашкопризренског г. АРТЕМИА
Пр. Епископа Захумскохерцеговачкоприморског г. АТАНАСИА
Издау
Задужбина Свети ован Златоуст" Аве устина елиског
и манастир елие код Ваева
Уредник Епископ ЗХП
Атанасие
Коректура елиске сестре и аа
Тодорови
Графичка припрема: Томислав И. Игатови, Београд
Штампа: Финеграф", Николе Мараковиа б.б., Београд
Тираж: 3.000
Београд 2004.
ПРАВОСЛАВНА ФИЛОСОФИА ИСТИНЕ
ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ УСТИН
догматика
ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
II
Београд, 2004.
ОДЕАК ТРЕИ
Бог као Спасите
Христологиа
Уведено грехом у вештаствени свет као демонска
реалност, зло се помоу разноврсне делатности човекове
брзо расплодило, размножило и одомаило у овом свету. Оно
се тако вешто ородило са вештаством, тако интимно сродило
са им, тако уметнички помешало са им, да их е човеку као
човеку немогуе разлучити. са душом човековом зло се та-
присно сединило и таанствено изедначило, да их е
самом човеку као духовновештаственом биу немогуе
раздвоити, немогуе потпуно раставити и одвоити1. У свету
вештаственом зло се разрасло до грандиозних сразмера,
обукло у неслуене вештаствене облике, постигло такву
чаролиску вештаствену реалност, каква не постои ни у свету
демонском, ер е вештаствена реалност зла могуа само у
свету
човечанском,
пошто
е
едино
човек
духовновештаствено бие у сва три света. У свету
човечанском зло е кроз наразноврсние грехе нашло таква
фантастична оствареа, каквима се не може саати ни у
свету чистога зла, у паклу. Заубен у зло, човек е постао
уметнички зао, због чега е зло у свету човечанском дошло до
свое нарочите уметности. У измишау греховних сласти и
у наслаивау злом човек се може такмичити са врховним
духом зла. Разиграна злом до фанатичке и сладострасне
заубености у грех, природа удска се толико опила
грехом, да е зло сматрала за природну поаву свога живота.
1 Ср. св. Макарие Велики, Нот. VI, 3; . ег. I. 34, со. 520 ; Нот. II, 3,
со. 464 .
8
Преподобни отац устин (Попови)
Насупрот злу, кое е у роду удском постизало своа
нафантастичниа оствареа, дествовао е Промисао Божи
остварууи вечно божанско добро у свету човечанском.
Сатанском злу Промисао Божи противставао е божанско
добро; мржи противставао убав; смрти противставао
бесмртност, да назад самом аволу противстави Бога у лицу
Богочовека Христа. Бесконачности човекове делатности у
злу и греху противставена е бесконачност Боже
делатности у добру и безгрешности; аволу е противставен
Бог. И када е удско грехоубе било толико здружило
авола са човеком, да е претила опасност да се од их
образуе авочовек, авио се у свету човечанском Богочовек,
да спасе човека од греха, од зла, од авола. Превелика е била
рана коа е покривала човечанство, вели свети Кирил
ерусалимски, од пете до главе ние на ему било ничег
читавог. Ране човечанства премашале су удску медицину
( ). уди нису могли исправити зло, за
то е био потребан Бог.2
Пратеи род удски на свима путевима и беспуима
зла и греха, Промисао Божи изводио е против сваког зла
божанско добро, да назад против целокупног аволског зла
у свету изведе целокупно божанско добро у лицу Богочовека
Христа. Своу савршену пуноу и сво потпуни израз
човекоубиви Промисао Божи нашао е у поави на земи
Спаситеа света, Господа нашег Исуса Христа. Оваплоее
Сина Божег единородног престава врхунац Божег
човекоубивог промишаа свету и човеку. Оваплоеем
Бога Логоса, вели свети Атанасие Велики, обавено е
промишае Боже свима тварима (
); обавено е и то да е руковалац и творац
промишаа сам Логос Божи3. Оваплоее Логоса есте
наглавние дело Божег промишаа нама (
)4. У своме промишау свету Бог
е употребио безброна средства, док назад ние у пунои
обавио свое човекоубиво промишае у велико и
неисказано тани ова
2 Catech. XII, 7; . gr. t. 33, col. 733 AB.
3 De incarnat. Verbi, 54; P. gr. t. 25, col. 192 B.
4 Св. ован Златоуст, In Galat. cap. II, 8; P. gr. t. 61, col. 648.
Догматика православне цркве
9
плоеа Логоса5. Оваплоее Логоса е сврха (),
главни ци Божег промишаа свету (,
, )6. Док на едно
страни дествуе сав аво у огреховеу и осмреу човека
и света, дотле на друго страни дествуе сав Бог у спасеу
човека и света од греха и смрти, у освееу и обесмреу
свега удског.
Промишае Боже свету морало се манифестовати у
давау Спаситеа свету, ер е спасее света од зла и смрти
природна и логична последица Божег човекоубивог
промишаа свету и човеку. У спасеу човека и света од
греха, од зла, од смрти, од авола, Боже промишае
свету врхуни божански савршеним човекоубем. Пошто е
у вештаственом свету зло било нарасло и израсло кроз човека
до неслуених сразмера, пустошеи род удски смру, и
претило да ова свет раствори у хаос злих и богоборачких
стихиа, то се сам Бог авио као Спасите света од зла и
смрти.
Као што е стварае света и промишае свету
заедничко дело свиу Лица Пресвета Троице, тако е и
спасее света ихово заедничко дело7. Пошто е првога
човека, вели блажени Теодорит, створио не сам Отац, него и
Син и Свети Дух, то и у поновном стварау, то ест у
спасеу, учествуу и Отац и Син и Свети Дух8. Спасее,
освеее бива од Оца кроз Сина у Духу Светоме9. Отац кроз
Сина у Духу Светом све усавршава и обнава (
)10. Син Духом Светим обожууи () и
усиновууи уде приводи их Оцу, ер у спасеу учествуе
сва Света Троица11. У онима кои се спасавау Бог е
присутан кроз Сина у Духу Светом12. една е освеууа,
просвеууа, спасавауа сила
5 Св. Кирил Александриски, De incarnat. Domini, 8; . gr. t. 75, col. 1425 CD.
6 Св. Максим Исповедник, Quaestiones ad Thalassium, quaest. 60; P. gr. t.
90, col. 621 A.
7 уд. 25; cp. 1 Тм. 1, 1; 2, 34; Тит. З, 46.
8 Haeretic. fabular. compendium, lib. V, c. 3; P. gr. t. 83, col. 457 CD.
9 Св. Атанасие Велики, Ad. Serap. 1, 20; P. gr. t. 26, col. 577 C.
10 OH, ib. I, 9; col. 553 B.
1 ib. I, 25; col. 589 B.
12 ib. I, 12; col. 561 B.
10
Преподобни отац устин (Попови)
Свете Троице: Отац шае Сина, Син Духа; Син долази у
име Оца, а Дух у име Сина; Син прослава Оца, а Дух
Сина13. Отац нам кроз Сина у Духу Светом дае и живот, и
светлост, и усиновее, и спасее14.
Све што се односи на промишае Боже нама и на
спасее, вели свети Григорие Ниски, обава се Светом
Троицом ( ). Отац ништа не твори
чега се не дотиче Син, и опет Син ништа не производи без
Духа; свако дество Божанства, кое се простире на твар, од
Оца исходи, кроз Сина се простире и Духом се извршуе (
,
). Спасее е едно а не троако,
иако га обава Света Троица, ер се оно не расеца на три дела
према броу Светих Лица. Спасите свиу есте Бог свесвега,
ма да спасее обава Син благодау Духа. У Светом Писму
се помиу не три Спаситеа него едан, иако се признае и
исповеда да е спасее дело Свете Троице15. Божанство и слава
Свете Троице су тако седиени и нераздеиви, пише свети
ован Касиан, да ми не можемо замислити ништа у едно
Личности Троице што би се могло одвоити од пуное
Божанства; отуда е и сила Троице увек била присутна у
делима Спаситеа Христа (in operibus Salvatoris semper virtus
fuerit Trinitatis)16.
Иако се у Светом Писму и Светом Предау
Спаситеем назива Бог уопште, то ест Пресвета Троица17,
ипак се у посебном и ужем смислу Спаситеем назива
Господ наш Исус Христос, ер е Он своим оваплоеем,
животом, страдаем, васкрсеем и вазнесеем извршио
дело искупеа и спасеа рода удског18.
13 ib. I, 20; col. 580 АВ.
14 ib. I, 18; col. 573 576 С.
15 Quod non sint tres dei; P. gr. t. 45, col. 125 BC, 128 AD, 129 B.
16 De incarnat. Christi contra Nestorium, lib. VII, c. 17; P. lat t. 50, col. 238 A.
17 У богослужбеним кигама Цркве се на разноврсне начине истиче да е
спасее заедничко дело Свете Троице, нарочито у служби на дан свете Педе
сетнице. Потсетиемо само на едну стихиру, коа улази и у свету Литургиу:
Видхомь свтъ истиный,... нераздльнй Троиц покланяемся, та бо насъ
спасла есть.
18 Ср. 1 н. 4 14; Тит. 1, 4; 2 13; 3, 6.
Догматика православне цркве 11
1. Тана Боговаплоеа
Ако икаква поава у овом загонетном свету времена и
простора заслужуе да се назове таном, онда е на првом и
изузетном месту: личност Исуса Христа, личност оваплоеног
Бога. Посматрали е ма са кое стране, приступали о ма са кога
гледишта, ова е Личност историски факт, кои е у исто
време и неодоиво реалан и неодоиво таанствен. Ту се
нареалниа
реалност
такмичи
са
натаанствениом
таанственошу. Отуда е разумива реч навидовитиег
Христозналца, светог апостола Павла, реч коу он, погружен у
неисказана таанства личности Христове, изговара са
бескраним чуеем и свештеним дивеем: Велика е тана
побожности: Бог се ави у телу (
)19. Шта е друго велика
тана побожности", вели свети Кирил Александриски, ако не
сам Логос Бога Оца кои се нама авио у телу, то ест
Христос20. Величина те тане састои се у томе што Логос, кои
е Бог, постаде човек не преставши бити Богом, него занавек
остауи у ономе што беше21. У то велико тани сабране су све
тане свих светова. Васцела тана Бога и васцела тана човека
сусреле су се и сединиле у о, и образовале навеу тану под
небом и над небом: Богочовека. Тани човека приступила е
тана Бога; и тек у светлости ове, и у единству са овом, тана
човековог биа добила е сво непролазни смисао и своу вечиту
вредност. Горка, прегорка тана човекова биа први пут е
божански савршено заслаена у личности Богочовека Христа,
заслаена неком новом, метафизичком сладошу и
непролазном божанском радошу. Тек у личности Богочовека
Исуса природа се удска причестила вечним блаженством и
бесмртним благословом, и осетила себе савршено светом,
савршено Божом, савршено безгрешном, савршено добром,
савршено мудром, савршено бесмртном, савршено боголиком.
Велика и божанска, несхватива и неизразива тана
оваплоеа Божег, вели свети Григорие Палама,
19 1 Тм. з, 16.
20 De incarnat. Unigeniti; P. gr. t. 75, col. 1196 .
21 Он, Ad reginas de recta fide, Orat. II, 33; t. 76. col. 1377 B.
\2
Преподобни отац устин (Попови)
састои се у томе што е наша природа постала 22.
спод Христос е ради нас постао миомир, и обавио у Себи
безгрешну природу човекову (
' )23.
У Богочовеку Христу тек удска природа е нашла сво
вечни смисао и ци, и спасла се анархистичког релативизма
и нихилистичког хуманизма. У ему човек е нашао и
пронашао себе, нашао и пронашао сво божански оригинал,
кои е био унакажен и обезличен грехом, злом, смртношу.
На божански таанствен начин у личности Господа Исуса
цео Бог дат е целом човеку, да би се човек, окрен, смаен,
сужен грехом, могао употпунити, увеати, обесконачити
Богом; да би се, злом и смру опатуени и уништавени
човек, могао Богом развити у пуног, правог човека, у човека
савршена, у меру раста пуное Христове24.
Оваплоен у човека, бесконачни Бог е показао да Бог у
човеку, нераздеиво седиен са човеком, есте нешто
сасвим природно и сасвим нормално; шта више: нешто
наприродние,
и
нанормалние,
и
набое,
и
нацелисходние за удско бие. У Богочовеку Христу е
наочигледние показано, да Бог ние за човека нешто
неприродно, механичко, наметнуто, ве наприродниа
потреба егове природе, слободна и неизнуена потреба, ер
савршено и потпуно одговара бескрано слободи духа
удског у егово тежи за божанским савршенством.
Оваплоеем своим Бог е на наочигледнии начин
ушао у саму матицу удског живота, ушао у крвоток, у срце,
у центар свега, центар свесвега. Потиснут грехом из света, из
тела, из душе удске, Бог се оваплоеем враа у свет, у
тело, у душу, постае човек, и из човека ради за човека,
усеуе се у свет25, и из твари промиша твари.
Оваплоее Бога есте навеи потрес у свету, и у
световима, ер се тиме
22 Homil. XIV, In Annuntiat, immacul. Domin. nostrae Deipare semper Virgi
nis Mariae; P. gr. t. 151, col. 168 A.
23 Св, Кирил Александриски, Quod unus sit Christus; P. gr. t, 75, col. 1333 A.
24 Cp. Еф. 4, 13; Кол. 2, 19.
25 Cp. н. 1, 1415.
Догматика православне цркве 13
остварило чудо над чудима. Ако е дотле стварае света из
ничега било навее чудо, нема суме да га е оваплоее
Бога превазишло своом чудесношу. Док су се при
стварау света речи Боже облачиле у вештаство, дотле се
при оваплоеу сам Бог облачи у тело, у материу, у
вештаство. Отуда е оваплоее Бога навеи догаа у свима
световима: за сваку личност, за свако бие, за сваку твар.
До оваплоеа Бога, благовести свети Златоуст,
постоао е расцеп, раселина, провалиа измеу неба и земе,
али е Господ оваллоеем своим сединио небески свет са
земаским ( ), и постао ихова
заедничка глава26. Оваплотивши се, Господ е Собом сединио
небо и зему ( ' ), и духовно,
невидиво споио са вештаственим, видивим, и саздану
природу показао као едну ( ,
)27. Сединивши Собом све,
спод Христос се авио као центар (), кога
круже сва биа и све ствари28. Оваплоени Господ сединио е
природу анелску и удску; Он е теме свих темеа,
основ свих основа29. Оваплоеем Бога дае се нови центар
свету: Богоцентар, око кога круже сва биа и све ствари
остварууи план Божи свету.
У оваплоеу Логоса открила се тана Божа коа е
дотле била сакривена у Богу30, сакривена за сва биа: од
анела до човека, и од човека до црва31. У тани Христово
тана е Божа32. Када велики Апостол говори: Тану коа е
била
26 In Ephes. Homil. 1, 4; . gr. t. 62, col. 15.
27 Св. Максим Исповедник, Expositio orationis Dominicae; P. gr. t. 90, col.
877 B Славословеи у благовештенским стихирама оваплоее Бога, моли
твена мисао Цркве вели: нижная съ вышними совокупляются" (
), земная быша небо" ( ) (Бла
говщене пресв. Богородицы, на стховн стхиры).
28 Св. Максим Исповедник, Mystagogia, с. 1; Р. gr. t. 91, col. 668 АВ.
29 Св. J. Златоуст, Толковане на пророка Исаю, г. 28, ст. 16, стр. 167, 168;
Твореня Св. J. Златоустаго, томъ 6, книга I, С. Петербургь, 1900.
30 1 Кор. 2, 7; Кол. 2, 23.
31 Ср. Еф. 3, 1011.
32. Св. Кирил Александриски, Scholia de incarnat. Unigeniti; P. gr. t. 75, col.
Io9o B.
14
Преподобни отац устин (Попови)
сакривена од постаа света и нараштаа" (Кол. 1, 26), он
подразумева тану Христову ( ).
Очигледно е да се ова тана састои у неизразивом и
несхвативом ипостасном седиеу Божанства и
човечанства33. Наводеи апостолске речи (Еф. 3, 1012),
свети Кирил Александриски вели, да е тана Христова
веистину божанска премудрост, и ни по чему човечанска;
божанска премудрост коа е сакривена у неисказаним и
несхвативим дубинама. Стога се она никаквим умом не
може постии, ве се предае вери просто и безазлено34.
Само Дух Свети уводи у море превечног знаа и мудрости
Христове35. У оваплоеу Бога обавена е превечна тана
Божа о спасеу света36, спасеу кое се постиже освееем,
светошу37. Боговаплоеем е устроен домостро спасеа. У
ствари, у боговаплоеу су дати и суштина, и метод, и
средство спасеа човека и света од греха, зла и смрти. Ту се
налазе: сав програм спасеа, и сва средства, и сви путеви од
човека ка Богу, од твари ка Творцу, од блудног сина ка Оцу.
У Богочовеку е дат нареалние остварен божански идеал
човечие личности; а у богочовечанском организму, Цркви,
дат е нареалние остварен божански идеал светог,
благодатног друштва.
Оваплоее Бога е, с едне стране, дело бескраног
човекоуба Божег38, а с друге, свестрани захтев удске
природе, растргане, пустошене, осмрене грехом и злом.
Разбиен и развеан грехом, човек ние могао држати себе у
границама човечиег, ве е многим краевима свое душе био
зашао у сатанско, у авое, у паклено. Он е драговоно био
постао радионица греха и зла: длателище бывъ всячески
даволе39. Природа греха е таква, да увек иза сваког греха
33 Св. Максим Исповедник, Quaest, ad Thalass, quaest. 60; . gr. t. 90, col.
620 C. 3" Adversus Nestorium, lib. III; P. gr. t. 76, col. 112 AB; cp. ib. lib. IV, col. 169
AB; ib. lib. V, c. 2, col. 220 CD.
35 OH, Scholia de incarn. Verbi Dei; P. gr. t. 75, col. 1413 A; cp. De incarnat.
Domini, t. 75, col. 1192 AB.
36 1 Петр. 1, 1920; Д. . 2, 23; 4, 2728.
37 . 1, 4; 2 Сол. 2, 13; 2 Тм. 1, 9.
38 Ср. н. 3, 16.
39 Послдоване ко святому причащею, Молитва 4.
Догматика православие цркве 15
стои аво као првобитни творац и отац зла. Нека нико не
мисли и не говори, препоручуе свети Симеон Нови Бого-
слов, да у нама нема авола када чинимо зло. По мери зла
кое човек чини, он има у себи и авола, било малог или
великог, или многе аволе"40. Виртуозном разноврсношу
зла онеспособен да собом спасе себе од греха, смрти и
авола, и васпостави у себи боголику красоту душе и живот
вечни,
човек
се
по
неком
таанственом
закону
богочеживости отимао ка Богу кроз свое страдае, и
носталгиу, и очаае, и свесно и несвесно, воно и
невоно чезнуо за оваплоеем Бога. Пороци у души
сакривени толико су зли и неизлечиви, да е немогуе
искоренити их и истерати голим удским стараем и
добродетеу, без приема у помо силе Духа"41. Те свое
пагубне немои човек ние био потпуно свестан, пошто му е и
само сазнае било помрачено и полуузето мрачном силом
греха и зла. Човекоубиви Господ, едини знауи немо
удске природе, милостиво се оваплотио, да би немоног
човека спасао од греха, смрти и авола: Едине вдый
человческаго существа немощь, и милостивно въ не
воображся42...
Али не само што човек ние могао сам спасти себе од греха
и смрти и задобити бесмртност и живот вечни, ве никакво
бие, више од човека а ниже од Бога, ние то могло учинити,
ер су сва биа, на лествици постоаа коа се протеже од
човека до Бога, саздана, и стога неспособна и немодна да
спасу човека од греха и смрти и васпоставе у ему
боголико здраве, красоту, бесмртност и савршенство. У
своо отровно и смртоносно суштини грех е нешто што
нико, осим еднога Бога, не може ни искоренити, ни
уништити, ни отпустити43. Стога е безгрешни и свемони
Го40Слово 22, 4; стр. 188; Слова преп. Симеона Новаго Богослова, переводъ съ
новогреческаго епископа веофана, Москва 1882.
41 Св. Григорие Ниски, De instituto christiano; Р. gr. t. 46, col. 293 AB:
' ,
,
.
42 Канонъ, Ирмосъ 3 псни, мЬсяць ноемврш 20 день.
43 Ср. Мт. 9, 36; Мк. 2, 511; Лк. 5, 2024.
16
Преподобии отац устин (Попови)
спод обавио преко светих Пророка у своме Откривеу: а
сам, ja сам кои бришем безакоа44; Азъ Богь, и нсть разв
мене спасаяй45.
Човек, у своо огреховено стварности, располагао ма и
навеим савршенством, нема силе, ни мои, ни власти, ни
умеа, да спасе човека од греха и смрти сединивши га са Бо-
гом савршеним седиеем. Што важи за човека, важи за
свако створее уопште, па било оно више или ниже од чове-
ка. Спасее човека могао е извршити едино Бог Творац; у
томе е и узрок оваплоеа вечног Сина Божег, Бога Логоса.
Само е Творац, Логос Божи, учи Отац православа, свети
Атанасие Велики, оваплотивши се, могао бити спасите рода
удског победивши грех и смрт. Када би Логос био створ
(), и као такав постао човек, онда би човек и надае
остао оно што е био, не сединивши се с Богом. ер како би
се створ могао помоу створа сединити са Творцем? Или,
каква би помо била сличнима од сличних, када е и овима
самима нужна таква помо? Када би Логос био створ, како
би онда могао Он ослободити осуде Боже и отпустите грех,
када е у Пророка написано да то припада Богу? Ко е Бог
као Ти, кои уклаа грехе и пролази безакоа? (Мих. 7, 18).
Бог е рекао: зема си, и у зему еш се вратити (1 Мос. 3,
19), и уди су постали смртни. Зар е онда могуе да створ
ослободи од греха ( )? Напротив, од грха
ослобаа само Господ, као што е рекао: Ако вас Син
ослободи, заиста ете бити слободни (н. 8, 36). И Син,
ослободивши уде од робоваа греху, стварно е показао да
Он ние створ, нити едан од створова, него властити Логос и
лик Очеве суштине (' ), ер е и у
почетку Отац осудио грех, и Он едини отпушта грехе.
Пошто е Логосом било речено: зема си, и у зему еш се
вратити, то се, према томе, тим истим Логосом, и у ему,
врши ослобоее и разрешее од осуде46.
44 Ис. 43, 25; ср. 44, 22; Пс. 102, 3.
45 Ис. 43, 11; ср. Ос. 13,4.
46 Contra arian. Orat. II, 67; Р. gr. t. 26, col. 289 С 292 ; sr. Contra arian.
Orat. 1, 43.
Догматика православие цркве 17
Осим тога, када би Логос био створ, човек би, не
сединивши се са Богом, остао и надае смртан, ер створ не
би могао сединити створове са Богом, пошто е и ему самом
потребан неко кои би га сединио, нити би иедан део твари
могао послужити као спасее за сву твар, пошто му е и са-
мом потребно спасее. Да се то не би десило, Бог шае Сина
свог, и Син постае човек, узевши на себе тварно тело47. Када
би Логос био створ, какву би помо могао указати
створовима, пошто би и ему самоме, као створу, било
потребно спасее? Али пошто е Логос, будуи Творцем, сам
постао Створите твари ( ), то се Он на крау
векова обукао у тварно ( ), да би, као Творац, могао
обновити и поправити твар. Као што твар ние саздала твари
( ), тако се твар () никада не би могла
спасти твару ( ), када Логос не би био Творац.
Вера васеенске Цркве зна да е Логос Божи Творац и
Саздате свесвега, и то да е Он ради нашег спасеа постао
човек48.
Падом у грех уди су унели у своу природу трулеж,
квареж (); покааем би се могли спасти греха, ал и не
и трулежи, ер покаае не изводи из природнога стаа, ве
само обуздава грехе. Да е по среди био само грех, и да за им
ние дошла квареж, покаае би било прекрасно. Али е
удском природом кроз преступ овладала квареж, и уди су
изгубили благодат боголикости ( ' ).
удима ни ние могао помои нити им повратити благодат
осим Бога Логоса, кои е из ничега створио васеену у
почетку49. ему е припадало да трулежно ( )
поврати у нетрулежност ( ). Пошто е Он Очев
Логос, и изнад света, природно е што е Он едини могао све
да васпостави ( ), за све да пострада и за све да
посредуе50.
47 Он, Contra arian. Orat. II, 69; col. 293 .
48 Он, Epist. ad Adelph. 8; Р. gr. t. 26, col. 1084 A.
49 Ср. Он, In illud: Omnia mihi tradita sunt, 2. 3, P. gr. t. 26, col. 212 C, 213
A: Спасите прима тело, да би све обновио, ер е доликовало да Он, кроз Кога
е у почетку све постало, обнови Собом све. У почетку е све кроза ушло у
бие; а касние, пошто е све пало, Логос е постао тело и обукао се у тело, да у
ему све обнови. Он е постао човек, да би спасао човека.
50 Он, De incarnat. Verbi, 7; Р. gr. t. 25, col. 108 С 109 А; ср. Contra Apol
linar., lib. II, 6.
18
Преподобии отац устин (Попови)
Како е требало обновити човека, сазданог по Образу
Божем, дошао е на зему сам Образ Божи, Спасите наш
Исус Христос. То нису могли учинити уди, ер су сами
створени по образу (' ); нису могли ни Анели, ер
и они нису образи (). Стога се и авио Логос Божии
да, као Образ Оца, васпостави човека, сазданог по образу
Божем51.
Рекапитулирауи
узроке
Спаситеевог
оваплоеа, свети Атанасие вели: Нико други сем самога
Спаситеа, кои е у почетку створио из ничега васеену,
ние
могао
нашо
трулежно
природи
подарити
нетрулежност; нико сем Онога, кои е Лик Оца, ние могао
васпоставити у удима боголикост ( ' ); нико сем
Господа нашег Исуса Христа, кои е живот по себи, ние
могао смртну природу нашу узвести бесмртности; назад,
нико други ние могао саопштити удима знае о Оцу, нити
оборити идолопоклоничку безбожност, сем Логоса кои
управа васееном, сем единог истинитог и единородног
Сина Очевог52.
Син Божи, вечни Логос Божи, вели свети Ирине,
сишао е од Оца, оваплотио се, извршио домостро нашег
спасеа, ер е човеку кои е едном за свагда био побеен и
разорен непослушношу, било немогуе обновити себе
(replasmare) и однети победу; и jep je било немогуе да он,
кои е потпао под власт греха, сам постигне спасее53. Да се
Син Божи ние оваплотио и као Бог даровао нам спасее, ми
га сами никада не бисмо могли степи. Да се кроз
оваплоее човек ние сединио са Богом, он никада не би
могао постати учесник у нетрулежности (
). Ми се не бисмо могли усинити Богу да се Син
Божи, поставши тело, ние сединио са нама, и дао нам
могуности да помоу ега општимо са Богом. Осим тога,
требало е да Он, кои е узео на Себе да уништи грех и спасе
човека од смрти, постане човек, што е и постао, да би грех
био сатрвен човеком и човек се спасао смрти54.
51 Он, De incarnat. Verbi, 13; col. 120 В.
52 ib. 20; col. 129.
53 Contra haeres., III, 18, 1. 2.
54 ib. III, 18, 7.
Догматика православие цркве 19
Логос je ради тога постао човек, и Син Божи Сином
човечим, да би човек, сединивши се са Сином Божим и до-
бивши усиновее, постао Сином Божим. ер ми не бисмо
могли другачие добити нетрулежност и бесмртност, да се
нисмо сединили са нетрулежношу и бесмртношу. Али
како бисмо се могли сединити са нетрулежношу и
бесмртношу, да напре нетрулежност и бесмртност ние
постала оно што смо ми (nisi incorruptela et immortalitas facta
fuisset id qoud et nos), да би трулежно било прогутано
нетрулежним, и смртно бесмртним, да бисмо ми добили
усиновее?55
Треи у дивно троици светих богослова, свети Симе-
он Нови Богослов, вели да е човек кроз грехопад изгубио
свое првобитно здраве и егова се природа разболела.
Болест пак, угнездивши се у природу, постала е природ-
ном, непроменивом као и природа. Ово болесно стае е
природно болесно стае трулежи. За исцеее од ове
основне, корените болести нужна е натприродна сила. Да
би се болесна природа удска излечила, и у о
васпоставило истинско здраве кое о е било своствено по
првобитном еном устроству, потребна е натприродна и
вечна сила. Коа е та натприродна и вечна сила, коа може
да нам поврати првобитно здраве? То е Господ наш Исус
Христос, Син Божи, кои е, да би слично излечило
сличним, благоволео узети на Себе здраву природу удску.
И када се ко вером приубуе уз Христа, тада се Христос
седиуе са им и Божанством и здравим човештвом, и
помоу таквог седиеа васпостава у ему првобитно
здраве56. Да су удске душе, не само незнабожаца и
безбожника, него и самих евреа кои су веровали у Бога
истинитога, могле колико треба омрзнути светске похоте и
плотске наклоности, и на та начин победити авола и
егову државу смрти, онда
55 ib. III, 19, 1.
56Слово шестое, стр. 58 и 59; Слова преп. Симеона Н. Богослова,
переводъ съ новогреч. епископа ефана, Москва 1882. Ср. Слово
четырнадцатое, стр. 121: човек пати од неке потане велике болести коа се
тешко распознае и коа е тако велика и тако огромна, да о сличне никада ние
било нити е икада бити. тога е било неопходно да сам Бог дое да е излечи".
Ср. ib. стр. 122123.
20
Преподобии отац устин (Попови)
не би било никакве потребе да благи, милосрдни и
човекоубиви Бог постае човеком57.
У чудесну тану боговаплоеа уткане су све благе
тане Боже, и дате човеку као одговор на егове муке у
греху, оча у злу и беспомоност у смрти. Ако е до
оваплоеа Сина Божег и могло бити суме у
промишае Боже о палом човеку, у убав Божу према
грехоубивом свету, актом оваплоеа показана е сва
бесконачност и бесмртност убави Боже према палом роду
удском. Оваплоеем своим Бог е завршно и савршено
показао и доказао да е убав срж еговог божанског
биа, да е Он убав. Само е бескрана убав могла
побудити Бога да сие у човека, да се обуче у блато тела
удског, да се оваплоеем седини са човеком, узме грех
света на Себе, спасе човека од смрти и оспособи га за
бесмртност и живот вечни58. Само оваплоее Бога есте
истинско човекоубе, и стога се оно може назвати едино
истинским човекоубем, а све друго не заслужуе та
назив, ер ние то59.
Узрок оваплоеа Бога е егово човекоубе, вели
свети Григорие Ниски, ер е човекоубе специфична
ознака Божанске природе (
). Оболело природи нашо потребан е био
лекар, паломе човеку потребан е био исправите, лишеноме
живота потребан е био оживотворите, отстраеноме од
удела у добру потребан е био водите ка добру, затвореноме
у тами потребан е био долазак светлости, заробеник е
тражио откупитеа, сужа заштитника, роб ослободиоца. То
е било довоно да побуди Бога да посети удску природу:
да се оваплоти60.
У делу оваплоеа Бога огледа се пуноа и
савршенство свих благих свостава Божих61. Примити тело и
претрпети све оно што е оваплоени Син Божи претрпео
есте
57 Он, Слово дванадцатое, стр. 112.
58 Ср. н. 3, 16; 1 н. 4, 910; 2 Кор. 5, 19; Рм. 5, 8.
59 Ср. Тит. 3,4.
60 Orat catech. с. 15; Р. gr. t. 46, col. 48 .
61 Ср. св. ован Дамаскин, De fide, III, 1.
Догматика православие цркве 21
далеко вее дело него створити свет и извести га из небиа
у бие. Оваплоее Бога е далеко вее дело човекоуба
од ствараа света62. Син Божи кои е створио свет и седи с
десне стране Оца, зажелео е и решио да постане брат наш, и
ради тога а оставио Анеле и више Силе, сишао к нама и
оваплотио се. И оваплотивши се Он нам е пружио толика
блага: разорио е смрт, ослободио нас од власти авола,
избавио од ропства, удостоио свога братства, и других
безброних добара. Он е едино из човекоуба примио
наше тело, да би нас помиловао. То е едини узрок таквог
домостроа еговог63.
Тана боговаплоеа доноси нам у себи и тану спасеа,
ер е ци оваплоеа Бога: спасее човека и света од греха,
зла, смрти и авола. Господ Христос е дошао у свет: да нае
и спасе што е изгубено ( )64,
да спасе грешнике ( )65, да нас крву своом
очисти од грехова66, да нас избави од сваког безакоа (
)67, да сатре смрт и авола68, да нас благодау
научи спасеу69, да нас, помрачене грехом, просветли и уведе
у вечну светлост и истину70, да нас поново седини са Богом и
даруе нам живот вечни71. У самом богопосланом имену: Исус
= Спасите72, садржи се сва суштина спасоносног подвига
Христовог на земи. Спасти уде од греха, зла, смрти и
авола, а кроз их и сву палу твар, ци е Спаситеевог
оваплоеа.
Богооткривено учее о спасеу као циу оваплоеа
Црква е занавек изразила у вечном Символу вере: Насъ ра
62 Св. ован Златоуст, In Hebr. Homil. IV, 3; Р. gr. t. 63, col. 40.
63 ib. Homil. V, 1; Р. gr. t. 63, col. 47.
64 Лк. 9, 10; ср. Мт. 18, 11.
65 1 Тм. 1, 15; ср. Мт. 9, 13; Мк. 2, 17; Лк. 5, 32.
66 Рм. 3, 25; 1 н. 1, 7; 4, 10.
67 Тит. 2, 14.
68 евр. 2, 14.
69 Тит. 2, 1112.
70 н. 12, 46; 3, 1921; 18, 37.
71 н. 17, 2123; 3, 16; 6, 40.
72 Мт. 1, 21. 25.
22
Преподобии отац устин (Попови)
ди человЬкъ и нашего ради спасешя сшедшаго съ небесъ и
воплотившагося отъ Духа Свята и Марш Двы и
вочеловчшася. Овом истином е испуено васеенско
осеае и сазнае едне, свете, саборне и апостолске Цркве,
и она навире из богоносних душа Светих Отаца и Учитеа
Цркве.
Погружен молитвено и трепетно у велику тану
боговаплоеа, свети Атанасие Велики говори: Ми смо
узрок што е Он сишао, и ми смо своим преступом изазвали
човекоубе Логоса, те е Господ дошао к нама и авио се
меу удима. Ми смо дакле повод () еговом
оваплоеу ( ); ради нашег
спасеа ( ) Он е показао толико
човекоубе, да е примио на Себе тело човечие и авио се
у ему73. Шта е узрок те Бог ради нас прима човечанску
природу? пита благодатни Богослов, и одговара: Несумиво,
наше спасее ( ). ер шта би друго могло
бити?74
Ради спасеа уди Логос Божи постаде човек, вели
свети Ирине; Она кои е Син Божи постаде син човечи,
да би човек, сединивши се с Логосом и примивши
усиновее, постао син Божи. ер ни на кои други начин
ми не бисмо могли добити нетрулежност и бесмртност осим
кроз седиее са нетрулежношу и бесмртношу. На кои
би се пак начин ми могли сединити са нетрулежношу и
бесмртношу, да напре нетрулежност и бесмртност ние
постала оно што смо ми, те да би тако трулежно могло бити
апсорбовано нетрулежношу и смртно бесмртношу, и ми
примили усиновее?75
Господ Христос се оваплотио да човека извуче из пу-
чине греха76. Сам Господ Христос, кои е Бог, вели свети
Златоуст, обукао се у наше тело и постао човек не чега
другог ради него ради спасеа рода удског77. Човека, кои
е пао у грех и постелено уводио у сво живот све врете
зала и
73 De incarnat. Verbi Dei, 4; Р. gr. t. 25, col. 104 A.
74 Св. Геригорие Богослов, Orat. 30, 2; Р. gr. t. 36. col. 105 B.
75 Contra haeres. III, 19, 1.
76 Св. Григорие Ниски, In Christi ascension.; P. gr. t. 46. col 692 С
77 In Genes. Homil. III, 4; P. gr. t. 53, col. 37.
Догматика православие цркве 23
живот заменио смру, ко е требао да поврати у првобитну
благодат? ко да подигне палог, да дозове изгубеног, да
изведе на пут заблуделог? ко други ако не Господ природе?
ер едини Она кои е у почетку дао живот могао е, и
требало е, да васпостави изгубени живот. Откривее нас
и учи ово истини: да е Бог створио човека у почетку, и
спасао га када е пао78.
Узрок оваплоеа (causa incarnationis) Спаситеевог
био е у томе, да тело кое е сагрешило спасе Собом79. Тана
оваплоеа Бога е спасее целокупне творевине80. О овоме
блажени Августин расууе: едан е узрок доласку Господа
Христа: да спасе грешнике (peccatores salvos facere). Уклони
болести, уништи ране, и онда ние потребан лек81. Да човек
ние пропао, Син човечи не би дошао82. Бог Логос постаде
тело да би кроз егово оваплоее наше тело могло постии
седиее са Богом Логосом83. Господ наш Исус Христос ради
тога е и дошао: да измени, преобрази, обнови, пресазда
( ) природу, ову душу коа е услед преступа
искварена страстима; да то учини соединивши е са своим
Божанским Духом84.
По неисказано премудром човекоубу свом Бог е
изабрао оваплоее единородног Сина свог као средство
за спасее рода удског. Он е то учинио не што спасее
света ние могао извршити на други начин, ве што е
спасее
оваплоеем
накорисние
за
уде
и
нацелисходние. О томе свети Атанасие Велики овако
богословствуе: И не долазеи у свет Бог е могао само реи
реч и тако разрешити клетву. Али треба имати у виду оно
што е корисно за уде, а не пре
78 Св. Григ. Ниски, Orat, catech. с. 8; Р. gr. t. 45, col. 40 В С. Св. Амвросие, De
incarnationis dominicae sacramento, cap. VI, 56; P. lat. t. 16, col. 864 A; cp. De fide,
II, с 11; III, с. 7.
80 Он, De fide, lib. V, cap. 8; P. lat. t. 16, col. 697 C: quia incarnationis Dei
mysterium universae salus est creaturae.
81 Serm. 175, 1; P. lat. t. 38, col. 945.
82 Блаж. Avgustin, Serm. 174, 2; P. lat. t. 38, col. 940: Si homo non perisset,
ruius hominis non venisset.
83 CB. Иларие, De Trinit, I, 11; P. lat. t. 10, col. 33; cp. IX, 55.
84 Св. Макарие Велики, Homil. 44, 1; Р. gr. t. 34, col 780 A.
24
Преподобии отац устин (Попови)
давати се размишау о томе шта е све могуе Богу. Господ
промиша о ономе што е корисно за уде, па то и чини. Он
е дошао да устрои наше спасее (
). Нема суме, Он е, по свемои своо, могао с не-
ба изреи реч, опростити грехе удима и ослободити их
клетве. Али то би могло бити штетно по уде, ер би они,
охрабрени опраштаем, убрзо поново пали у грех; тада би им
опет требало опростити, и не би било краа таквим
опраштаима, а они би се све више и више навикавали на
грех и постаали све гори и гори. Грешеи непрестано, има
би непрестано било потребно опраштае, и никада се не би
ослободили грехова и ихових пагубних посл едина85.
О то исто ствари свети Григорие Ниски овако расууе:
Могао е Бог, веле, учинити добро човеку, то ест спасти га,
а да се не оваплоти. Он кои е едним актом вое свое
створио васеену и едним покретом вое непостоее
учинио постоеим, зашто ние и човека вратио у првобитно
станке, отргнувши га од враже силе, неком свемоном и
божанском влашу, ако Му се то свиало, него иде далеким
заобилазним путевима, облачи телесну природу (
), ступа у живот путем роеа, пролази по реду све
узрасте, затим подноси смрт, и на та начин достиже ци
васкрсеем свога властитог тела, као да Он ние могао,
остауи на висинама свое божанске славе, спасти човека
своом заповешу, а оставити у страну овакве околишне
путеве? Ако е у Христу толико мои да Он господари и
смру и животом, зашто онда само актом вое свое не чини
оно што жели, него околишним путем извршуе наше
спасее: раа се, васпитава се, и смру спасава човека? Он
нас е могао спасти и не подвргавауи се овоме. На овакав
приговор довоно е разумним удима у одговор реи, да
болесници не прописуу лекарима како е их лечити, не
препиру се о начину лечеа, не говоре зашто се лекар
дотакао болесног места и изабрао за лечее такво и такво
средство, а не неко друго; напротив, гледауи на кра
доброчинства, они са захвалношу примау
85 Contra arian., Orat. И, 68; Р. gr. . 26, col. 292 А 293 .
Догматика православие цркве 25
добротворство... Онима кои су поверовали да е Бог долазио
у свет, можда е излишно и порицати ова долазак, као да ние
извршен премудро и на набои начин. ер за оне кои се
упорно не противе истини ние мали доказ Божег доласка и
боравка у овом свету сведочанство самих догааа кои су се
десили у овом животу... У домостроу спасеа, извршеном
оваплоеним Богом, узела су учеше сва савршена и блага
своства Божа, зато оно нема никаквих недостатака86.
Бог Логос се оваплотио, пише блажени Теодорит, да би
обновио природу, иструлелу грехом ( -
). Он е примио на Себе
сву сагрешившу природу, да би све исцелио. Он се могао
авити и без тела, као што се у старини авао Аврааму,
акову и другим светитеима. Напротив, ему е било по
вои да сама побеена природа ступи у борбу са
противником и однесе победу. Зато е Он и примио на Себе и
тело и душу разумну87. Господ Христос е ради нас постао
човек и узео обличе слуге, за наша безакоа био одведен на
смрт. Тако е поступио Спасите, кои нас е, као Бог, могао
спасти едним покретом вое свое. Али Он е учинио оно
што е за нас важнее и што нас навише посрамуе: постао
е наш салатник и едне части са нама88.
Има глупих уди, вели блажени Августин, кои говоре:
зар Премудрост Божа ние могла другаче ослободити уде
него на та начин што постаде човек, што се роди од жене и
што поднесе сва она зла од грешника? Ми им одговарамо:
свакако, могла е; али и да е другаче учинила, вашо се глу-
пости и то не би допало89. Господ е постао човек, пише свети
Дамаскин, да би побеено победило (' ).
Свемогуи е могао своом свемоном влашу и силом
истргнути човека из тиранинових руку, али би у том случау
тирании имао разлога да се жали како е он победно човека, а
од Бога е доживео насие. Зато милосрдни и чове
86 Orat catech. с. 15, 17, 18, 20; Р. gr. t. 45, col. 48 В. С, 53 А. В. С, 56 D, 57 А.
87 Haeret. fabular. compend., lib. V, 11; Р. gr. t. 83, col. 489 D, 492 A.
88 Св. Григорие Богослов. Orat. 19, 13; Р. gr. t. 35, col. 1060 A.
89 De agone christiano, с. И; Р. lat. t. 40, col 297.
26
Преподобии отац устин (Попови)
коубиви Бог, зажелевши да побееног покаже победите-
лем, постае човек, да би сличним васпоставио слично90.
Оваплоеем Сина Божег ние се десила никаква про-
мена у Троичном Божанству: ние се нимало изменила ни
природа ни лична своства пресветих Лица. ер Логос постаде
тело, вели свети Атанасие, не да што дода Божанству (
), него да васкрсне тело. Божанска
Троица и пошто е Логос примио на Себе тело од свете Деве
Марие, есте Троица ( ), не допушта ни додавае
ни одузимае, него е увек савршена (' )91.
Иако е Божанству Сина додато човечанство, вели блажени
Августин, ипак ние начиена четворица од триу Лица
(tamen non est personarum facta quaternitas), него остае
Троица (sed permanet Trinitas)92. Пети Васеенски сабор у
свом петом анатематизму вели: Оваплоеем еднога од
Свете Троице, Бога Логоса, Света Троица ние примила
никакав додатак личности или ипостаси"93.
Оваплоеем Сина Божег нимало се ние изменио
егов однос према осталим Лицима Свете Троице.
Сединивши у своо Ипостаси две природе: Божанску и
човечанску, друго Лице Свете Троице ние тиме увело
четврту ипостас у тролично Божанство, нити се природа
Божанства, заедничка за сва три Лица, непосредно
оваплотила, него се оваплотила друга Ипостас Свете
Троице, коа има Божанску природу. Облагодаеним умом
своим свети Дамаскин овако о томе расууе: Ми не велимо
да се Божанство, схваено безлично, оваплотило, ве
тврдимо да се Божанство сединило са човечанством у
едно од своих Ипостаси ( ),...
да се при оваплоеу еднога од Лица Свете Троице, Бога
Логоса, Божанска природа у едном од
90 De fide, III, 18; Р. gr. t. 94, col. 1072 В.
91 Epist. ad Epictet., 9; P. gr. t. 26, col. 1065 А В; ср. блаж. Августин, In Io
an, tract. XIX, 15; св. Максим Исповедник, Epist. 12, Р. gr. t. 91, col. 468 D.
92 Serm. 186; P. lat. t. 39, col. 999.
93
, (Cinquieme concile
eocumenique, Huitieme et demiere session, le 2 juin 553, str. 114, Histoire de conci
les, Hefele Leclercq, t. III, premiere partie, Paris 1909)
Догматика православие цркве 27
своих Лица сва и потпуно сединила са свом човечанском
природом (
), ...и да
Отац и Дух Свети нису учествовали у оваплоеу Логоса
ни на кои други начин осим божанским знамеима,
благовоеем и хтеем ( , '
)... Ми се клаамо обема природама у
Христу, ер е са телом еговим седиено Божанство. Не
додаемо четврто лице Свето Троици
(сачува Боже!), него
исповедамо едно Лице Бога Логоса и тела еговог. Троица
е остала Троицом и по оваплоеу Логоса94.
Нема суме да у таанствено мудрости свесавршене
Божанске Троице постое нарочити разлози што се
оваплотио Син а не Отац или Дух Свети. О томе богомудри
отац Цркве, свети Дамаскин, овако расууе: Отац е Отац, а
не Син; Син е Син, а не Отац; Дух Свети е Дух, а не Отац
нити Син; ер е лично своство неизмениво. Иначе, како би
оно остало личним своством, ако би се меало и
преносило? Стога Син Божи постае Сином човечиим, да би
лично свойство остало неизмениво. ер, будуи Сином
Божим, Он постаде Сином човечим оваплотивши се од
свете Деве и не напустивши лично своство95.
У тани боговаплоеа е и тана времена. Време е
опкоено и прожето вечношу. Збиваа у времену имау
свое невидиво корее у недогледним дубинама вечности.
Оваплоее Бога у свету временском збило се онда када е,
по премудром и човекоубивом примислу Божем, настала
пуноа времена" ( )96, то ест када су
уди од немои, очааа и ужаса не стаали ве седели у
тами и сени смртно"97; када су грех, зло и смрт сазрели у
свету и
94 De fide, III, 11; р. gr. t. 94, col. 1025 С, 1004 В, 1028 В, 1013 С 1016 А;
ср. св. Максим Исповедник, Expositio Orat. Domin., Р. gr. t. 90, col. 876 CD.
95 De fide. Iv. 4; col. 1105 С 1108 А; ср. св. Григорие Богослов, Orat.
96 Гал. 4, 4; ср. Догматика, кн.. I, стр. 330331 (3656).
97 Мт. 4, 16.
28
Преподобии отац устин (Попови)
опустошили душу човека и човечанства; када су се душе
удске, виане смру, стапале у едан очани глас: глас
вапиуег у пустии осмреног живота; када е бие
човеково, измучено грехом и изгризено смру, цело ушло у
чежу за Спаситеем од греха и смрти.
Када е сва твар постала нечиста, вели свети Симеон
Нови Богослов, и сви уди пали у последу дубину зла,
тада е сишао на зему Син Божи и Бог, да пресазда човека
толико униженог, да га оживи умртвеног, и дозове из
опсене и заблуде98. Господ се оваплотио онда, богомудро
расууе свети Григорие Ниски, када е корен зла на
наразноврсние начине () проклиао у удским
слободним воама ( ), и
када е зло достигло крау меру ( ), те
ние било ни едне врете порока на кои се уди не би
одважили".
Долазак Господа Христа у телу и есте пуноа времена
( ), вели свети Златоуст. Када е Он
преко Анела, Пророка и Закона био све учинио, али то
ништа ние помогло, него се, напротив, налазила у опасности
и сама чиеница: да човек ние узалуд створен, узалуд
уведен у бие, пошто тако погубно успева у злу; када су
просто сви пропадали, пропадали вема него при потопу,
тада е Он пронашао домостро спасеа посредством
благодати ( ), те
се тако показало да Он ние био створио човека без плана и
узалуд100.
У тани боговаплоеа удско сазнае се сусрее са
свима танама Божим, зато од схватаа и обашеа ове
пресвете тане зависи схватае и обашее и осталих тани
Божих: о свету, о човеку, о животу, о смрти, о спасеу, о
освееу, о савршенству, о циу света и човека, о смислу
живота. Ко се не саблазни о тану боговагогоеа, нее се
лако саблазнити ни о остале тане; ко се не спотакне о ову
тану, нее се брзо спотаи ни о остале тане1. У тани
боговаплое
98 Слово 45, стр. 344; Слова преп. Сим. Н. Богослова, Москва 1882.
99 Orat. catech. с. 29; Р. gr. t. 45, col. 76 А В.
100 In Ephes. Homil. I, 4; Р. gr. t. 62, col. 16.
1 Ср. 1 Петр. 2, 7; Лк. 2, 34.
Догматика православие цркве 29
а е тана личности Исуса из Назарета. Схвати ли се
правилно оваплоее Бога, схватие се правилно и дело
оваплоеног Бога. Искупитеско дело Исусово не може се
правилно схватити, ако се напре правилно не схвати и не
обасни тана личности Исусове, коа се сва садржи у делу
оваплоеа.
Ко иоле непристрасно приступи изучавау живота
Исусовог, мора стеи убеее: да е искупитески подвиг
Исусов дело егове таанствене Личности. То се двое не може
ни делити, ни раставати; отуда се егов искупитески
подвиг може обаснити едино у светлости егове необичне
Личности. Исус спасава зато што е Спасите; спасее е
подвиг од ега, кроз ега, у ему. Он спасава Личношу
своом, не науком коа би била одвоена од Личности. Наука
егова без Личности егове не спасава, ер е она само
одблесак, само зрачее, само сенка Личности егове. егова
наука без егове Личности ние друго до лоза без чокота; као
што лоза добиа животворни сок од чокота и име живи, тако
и наука Господа Исуса добиа своу животворну силу и
дество од ега и име живи, ер е она едино име дух
и живот2. Без ега она постае и занавек остае: теориа,
апстракциа, схоластика, суво учее, неоствариво и
неживотно.
Наука Господа Исуса е вечито жива и животворна
едино име, ер е Он сам вечито жив и животворан. У са-
мо ствари, ученицима своим, следбеницима своим, Цркви
своо Он остава Себе, Личност своу, а у о и кроз у и
науку своу; Он е са има и у има у све дане до свршетка
века3. У томе е основна разлика измеу Господа Исуса и
свих осталих оснивача религиа. Али пошто е егова наука
неодвоива од егове Личности и спасоносна само
еговом Личношу, то се напре мора решити проблем
Личности Господа Исуса, па тек онда приступити проблему
спасеа кое е Он извршио, ер е решеем проблема
егове Личности условено решее проблема спасеа
човека и света од греха, зла и смрти.
2 Ср. JH. 6, 63.
3 Ср. Мт. 28, 20; 10, 40.
30
Преподобии отац устин (Попови)
2. О личности Господа Исуса Христа
Ако има биа у коме су се стекле све свештене тане не-
ба и све тужне тане земе, онда е то бие Исус из Наза-
рета. Све што е небеско, онострано, метафизичко, божанско,
у ему е постигло своу земаску, овострану, физичку
реалност. Кроз ега е невидиво постало видивим,
небескоземаским,
божанскочовечанским,
оностраноовостраним,
трансцендентноиманентним,
Богчовеком. Све тане неба и земе у ему су тако чудесно
здружене, субене, седиене, да е неосетан и природан
прелаз оностраног у овострано, метафизичког у физичко,
натприродног у природно, божанског у удско. Сва тана
Бога и сва тана човека оваплотиле су се у ему; сав Бог и
сав човек оваплотили су се у ему, и то е оно што Га е
учинило единственом и изузетном Личношу, Личношу
коа се не може поновити ни у едном свету. Као такав, Он е
навее чудо у свима световима, чудо како за уде тако и за
Анеле. А ако се и аволи ичему чуде, чуде се Богу у телу4.
Отуда е Он едино ново под сунцем" (
)5.
На све овостране истине навикао е ум удски, на све
земаске поаве навикло е око удско и чула удска, али и
за ум и за чула удска Исус е таанствении од свега
таанственог, необичнии од свега необичног, чуднии од
свега чудног. Нема личности у истории света око кое е
никло толико питаа; нема личности око кое се толико
спорило и говорило; нема личности око кое су толики уди
падали и попадали, дизали се и подизали6. Господ Исус е
постао камен спотицаа7, о кои се мора спотаи сваки кои се
иоле озбино замисли над таном живота и смрти. Он се
авио као стена саблазни7, коу не може обии ни една душа
на своме путу ка истини вечно и бесмртно. Шта е ово?"
питали су се у
4 Ср. Мт. 4, 111.
5 Св. ован Дамаскин, De fide, III, 1; Р. gr. t. 94, col. 984 В; ср. св. Григори
je Ниски, Contra Eunomium, lib. III; Р. gr. t. 45, col. 584 В; св. Ирине, Contra
haeres. IV, 34, 1.
6 Ср. Лк. 2, 34.
7 1 Петр. 2, 7.
Догматика православие цркве 31
чуду савременици и очевици Господа Исуса8. Шта е ово?
питау се уди свих времена чим се сретну са сетним Исусом
из Назарета, за кога веле да се никад смеао ние, али су Га
често виали где плаче. Као огроман, огроман пламени знак
питаа Он се протеже од земе до у врх неба, и мора га
видети ко макар тренутно прогледа на свет вечних
реланости. Он е назагонетнии знак питаа, на кои сваки
човек мора дати одговор себи или у овом или у оном свету.
Тешко е, претешко уму човечием и срцу снаи се пред овако
необичним проблемом, пред овако непоновивим чудом,
пред овако небивалом таном. А одговорити правилно на
питае: ко е и шта е Исус из Назарета? немогуе е без
помои Боже, без откривеа Божег. То посведочава сам
Исус. егови присни ученици, кои су дуго времена ишли за
им, пратили Га и дау и ноу, присуствовали па и
учествовали у еговим доживаима, у еговим делима, у
егвом поукама, никако нису могли да силом свог
човечанског сазнаа схвате: ко е Он, шта е Он. И Он, тана
над танама, претвара се сам у питае, и пита свое ученике: А
ви шта миелите, ко сам а?9 И када апостоли одговарау: Ти си
Христос, Син Бога живога10, Господ Христос им показуе да
им е ту истину о ему открио Отац Небески, а не ихова
удска крв, ихов удски ум, ихово удско срце11. ер е
Он тана коа надраста све што се човек зове.
Тако е сам Господ Исус едном за свагда показао начин,
на кои се може едино правилно решити проблем егове
Личности, и одговорити на питае: ко е и шта е Исус Хри-
стос? Ту одговара сам Бог кроз Свето Откивее, ер нико не
зна Сина до Отац, нити Она ко зна до Син, и ако Син коме
хое открити"12, и ер нико не може Исуса назвати Госпо-
дом осим Духом Светим"13; као што и обратно, по речи светог
Кирила Александриског, нико не може реи: анатема на
8 Мк. 1, 27.
9 Мт. 16, 15.
10 Мт, 16, 16.
1 Мт. 16, 17.
12 Мт. 11, 17; ср. 16, 17.
13 1 Кор. 12, 3; ср. 2, 11.
32
Преподобии отац устин (Попови)
Исуса, осим Велзевулом14. Тана Сина открива се Духом
Светим. Речи Откривеа: У светлости твоо видимо
светлост", значе, по тумачеу светог Григориа Богослова: у
Духу видимо Сина15.
Божанско откривее казуе нам три истине о Исусу
Христу, три истине кое се своде на едну истину. А те су три
истине ове: 1) Исус Христос е истинити Бог, 2) Исус Хри-
стос е истинити човек, и 3) Исус Христос е Богочовек.
а) Исус Христос истинити Бог
Ако човек непристрасно проследи до краа ма коу
мисао Христову, или реч, или дело, или осеае, увек е на
иховом дну наи Бога. Реалност свих реалности, на коо
стои Личност Исуса из Назарета, есте Божанство. Одбаци
ли се Бог из Исуса, онда е Исус натрагичние и набедние
створее под сунцем. У том случау, Он ние реално бие,
ве привиее, утвара, сабласт. ер е Бог то што егову
Личност чини изузетно реалном, изузетно траном, изузетно
вечном. Посматран у наго историско стварности, Исус из
Назарета е проавио Себе реалним животом, реалним дели-
ма, реалним речима, кои наочигледние показуу да е у
ему сав Бог. ер онакав живот, онаква дела, онакве речи,
могу бити само живот Бога, дела Бога, речи Бога.
На
Исуса
треба
применити
обективни,
експеримантални, индуктивни метод, ер се само строгим,
доследним и до краа изведеним индуктивним методом може
пронаи краа, основна истина о Исусу, истина да е Он
истинити Бог и Господ. Без тога се никако и ни на кои начин
не може обаснити ни Личност Исусова, ни живот егов, ни
дела егова, ни учее егово. Надетаниа и
нанемилосрдниа анализа историске еванелске стварности,
коа обухвата сав историски живот и рад Исуса Христа, мора
открити у ему Бога истинитог, Бога непосредне историске
реалности, а не неке метафизичке удаености и недосежне
трансцендентности.
14 Adversus Nestorium, lib. II. с. 4; Р. gr. t. 76, col. 77 .
15 Orat. 34, 13; . gr. t. 36, col. 253 .
Догматика православие цркве 33
Посматран из чистих историских чиеница Светог
Откривеа, Исус се у свему показуе као Бог, као Бог у телу,
као Бог у истории, као Бог у временском и просторном
животу. Верност чиеницама Откривеа, то е оно што се
тражи од непристрасног истраживача при испитивау онога
што се односи на Исуса историске еванелске стварности.
Ако се изврну, унаказе, извитопере или одбаце историске
чиенице откривеа, онда се губи реална подлога, на коо се
едино може осетити и познати Божанство Господа Исуса.
Само буквално усваае историских еванелских
чиеница може нам дати тачан и асан поам о Исусу као
Богу и Господу. Напуштае историских чиеница Светог
Откривеа значи напуштае единог пута кои човеково
осеае и сазнае одводи у тачно и правилно схватае
Личности Исусове.
Пуноом и реалношу свое Личности и живота Исус из
Назарета престава Собом дословно испуее и потпуно
остварее свега онога што е у Старом Завету о божанском
Месии претсказано, проречено, обеано, прасликовано. Са
набуквалниом историском тачношу и верношу на ему
се испунило све што е претсказано о божанском Спаситеу.
Стари Завет е пророковао, прасликовао и очекивао Месиу
кои е своом Божанском личношу и делатношу спасти
род удски од греха и смрти; Нови Завет е сав изграен на
чиеницама кое непобитно показуу и доказуу да е Исус из
Назарета заиста многоочекивани божански Месиа, заиста
Син Божи, заиста Бог и Господ. Своом божанском правдом
Стари Завет е ушао у новозаветну стварност, и тако постао
ен саставни део; Исусов однос у том погледу према Старом
Завету изражен е речима: тако бо подобаеть намъ исполнити
всяку правду16. Он е дошао да испуни закон", божански за-
кон, да га оствари на земи, ер докле небо и зема стои,
нее нестати ни намаега словца или едне титле из закона
док се све не изврши"17. Смисао е неба и земе: да се на има,
у лицу Месие Бога, оствари божанска правда, проречена и
претсказана од богонадахнутих видилаца старозаветних.
16 Мт. 3, 15.
17 Мт. 5, 17. 18.
34
Преподобии отац устин (Попови)
Божанске особине, кое су старозаветни духоносни
провидиоци приписивали Месии, зраче неодоивом
историском стварношу из Личности и дела Исуса
Назареанина18. Иако натприродне по своо божанствености
ове божанске особине су човечански природне по своо
новозаветно остварености и стварности. Нови Завет е тиме
нов што изобилуе натприродним поавама и знамеима, кои
несумиво посведочавау и потвруу да е Исус из Назарета
заиста Бог и Господ. Сви главнии догааи из Исусовог
живота показуу асно, да е Он заиста Бог у телу. Само
егово необично роее и знамеа коа га окружуу указуу
на ега као на Богомладенца. У само благовести коу
небески Благовесник доноси свето Деви налази се
сведочанство о божанском характеру Исусовом и о
божанском начину еговог роеа од свете Деве: Дух Свети
дои е на тебе, и сила Навишега осение те, зато и оно што
е се родити бие свето, и назвае се Син Божи"19.
Да се од чисте Деве имао родити само човек а не Бог,
вели свети ован Касиан, зар би била потребна оваква
озбина опомена о Божем доласку? Зашто интервенише
само Божанство? Да се имао родити само човек од човека,
и тело од тела, нема суме довона би била заповест или
Божа жеа. ер када су воа Божа и заповест егова биле
довоне (sola sibi tantum voluntas Dei imperiumque suffecit)
да створе небеса, формирау зему, саздаду мора, Анеле,
Арханеле, Господства, Власти и безброно мноштво
небеских воника (Пс. 32,9), зашто е било недовоно за
стварае едног човека оно што е било довоно за
стварае света осталога? Сигурно не, зато што е роее
Бога имало да се изврши доласком самога Бога, ер Бог не
би могао бити зачет човеком ако Он сам не допусти, нити
бити роен ако Он сам не уе у утробу (quia et concipi ab
homine Deus nisi se donante, et nasci nisi se illabente, non
poterat). И тако силази Логос, Син; величанство Духа
Светога присуствуе; сила Очева осеуе, да би у тани
светог зачеа учествовала
18 Види о томе: Догматика, к. 1, стр. 332340 (367375).
19 Лк. 1, 35.
Догматика православие цркве 35
цела Света Троица (utique ut in sacramento sacrae
conceptionis omnis esset cooperatio Trinitatis). Зато, вели
Арханео, и оно што е се родити од е бие Свето, и
назвае се Син Божи. Дивно Арханео додае зато", да би
показао да е ово уследити стога што му е претходило оно
што е претходило, и да е се стога родити Бог што е на у
при зачеу сишао Бог (et quia Deus supervenisset in
conceptione, ideo Deus futurus esset in partu)20.
Раауи се од свете Деве и Духа Светог, Исус испууе
пророштво богоглагоивог пророка Исаие21, кои Га е с
правом назвао Емануил, што значи: с нама Бог22. Бескрана
божанска тана опкоава како Исусово роее по телу тако
и егово превечно роее од Оца по Божанству. Зато се реч
пророка Исаие може применити и на едно и на друго: А род
егов ко е исказати?23 Анео Господи, кои се ава
пастирима, новороеног Исуса назива Христом Господом"24. У
богопосланом имену: Исус Спасите, кое су наденули
новороенчету25, претсказана е божанска делатност егова:
спасее уди од греха. А спасавати од греха може само
Бог26, ер Он едини има мои и право да отпушта грехе27.
Само име Исус нарочито показуе да е Он истински и по
природи (vere et natura) Господ свиу"28. Када побожни и
праведни Симеон Богопримац узима у руке свое младенца
Исуса, он Га, испуен Духом Светим, назива спасее (
)29, зато што е Исус заиста Бог, кои е као Логос по
природи од Оца, а од Деве Он исти по телу ( )30.
20 De incarnat. Domini contra Nestor., lib. II, с 2; Р. lat. t. 50, col. 36.
21 Ис. 7, 14.
22 Мт. 1, 2223.
23 Ис. 53, 8.
24 Лк. 2,11.
25 Мт. 1, 21. 25; Лк. 1, 31; 2, 21.
26 Ис. 43, 11; Ос. 13, 4.
27 Мт. 9, 27; Мк. 2, 111; Лк. 5, 2025.
, п~ Св ^Рил Александрией, Scholia de incaraat. Unieen., с. 3; Р. er. t. 75, col.
1373 В.
29 Лк. 2, 29. 25. 27. 28.
1276 С п"Р СВ' Кирил Александриски, De recta fide ad reginas; Р. gr. t. 76, col.
36
Преподобии отац устин (Попови)
Исуса прате божанске тане и красе божанске особине од
самог роеа. И при крштеу на ордану Он обавуе Себе
као Друго Лице Пресвете Троице, као Сина Божег, као Бога.
Сам Бог Отац гласом с неба сведочи за ега: Ово е Син мо
убени, кои е по моо вои31. Ове исте речи поновио е
Бог Отац при Спаситеевом преображеу на Тавору, када е
Спас беседио са светим пророцима Мосием и Илиом о
своме искупитеском страдау за спасее рода удског32.
Али наубедивии доказ о томе да е Исус заиста Бог и
Господ, дат нам е у еговом чудесном и славном васкрсеу.
Очигледном стварношу свог васкрслог тела Спасите
неодоиво утиче и на таквог скептика, какав е био апостол
Тома, да ова усхиено и радосно кличе: Господ мо и Бог
мо33. Апостол Тома е опипао тело свога Господа, вели свети
ован Касиан, и посведочио да е Он Бог, ер се Исус не може
делити од Бога34. Како Спасово васкрсее, тако и егово
вазнесее, и слае Духа Светог на апостоле, показуу и
непобитно доказуу да е Исус из Назарета заиста Бог и
Господ.
Ови главни догааи из живота Исусовог асно сведоче
да пред собом имамо божанско бие. ер се они ни на кои
начин не могу ни извести ни испрести из удског биа. Али
не сведоче само ови натприродни догааи у границама
видиве природе своом опипивом стварношу и
вештаственом природношу да е Исус истински Бог и
Господ, него и сам Спасите лично сведочи за Себе да е
истинити Син Божи и Бог. ош у детиству свом Он
обавуе своим родитеима да е егов Отац Бог35. А
када ступа на авну проповед, и егова загонетна личност
изазива распре у народу Он поступно, али асно и одлучно,
обавуе: да е егово порекло с неба, да е Он единородни
Син Оца небеског, да е свуда присутан, да е свемоан, и да
само вера у ега као
31 Мт. 3, 17; Лк. 3, 22; Мк. 1, 11.
32 Мт. 17, 5; Мк. 9, 7; Лк. 9, 35.
33 н. 20, 2728.
34 De incamat. Christi contra Nestor., lib. III, с 15; Р. lat. t. 50, col. 73 A.
35 Лк. 2, 49.
Догматика православие цркве 37
Сина Божег единородног и свудаприсутног може спасти
уде и даровати им живот вечни36.
Божанство Исуса из Назарета е основна стварност у
Новом Завету; из е ничу све друге новозаветне стварности
и истине37. Као зраци из сунца, тако божанска чудеса
Исусова природно истичу из чудесне Личности егове. Не
сведоче само божанска дела Исусова о ему да е Бог, него
и Божанско ученье егово сведочи о ему да е Он Бог
и Господ. Чудо е егова Личност, чудо су егова дела, али
е исто тако чудо и егово учее, чудо по своо божанско]
истинитости,
божанско
убедивости,
божанско
реалности, божанско новини: И уплашише се сви тако да
питаху едан другога говореи: шта е ово? и какво е ово
учее ново, да с влашу и духовима нечистим заповеда и
слушау га?"38 Учее Исусово е божански ново и
божански чудесно као и сама божанска Личност егова. Он
и живи, и дела, и учи као истинити Бог и Господ; тиме
запауе, смирава и ууткуе свое противнике39, а испууе
радошу свое присталице40.
Божанска дела Господа Исуса природни су израз
егових божанских особина. Пошто е истинити Бог, Он ние
могао не делати као Бог. Еванее као едина истинска
благовест речито е сведочанство о томе. Да Исус ние Бог,
зар би навеи измеу роених од жена" обавио Исуса за
Месиу, за доносиоца царства небеског, за крститеа Духом
Светим и огем, за вечног Судиу?41 Како Исус ние Бог,
када у пустии побеуе Сатану и сва кушаа", и Анели
Му после тога служе?42 Како е Исус велика Светлост у
тами и сени смртно, ако ние Бог?43 Како прости радници,
рибари, на по
36 н. 3, 13. 1618; 6, 40; 5, 21. 24; 7, 38.
Новозаветно учее о Божанству Господа Исуса изложено е опширно
У прво кизи ове Догматике, стр. 142147 (158164).
38 Мк. 1, 27; ср. 3, 12; 6, 2.
39 Мк. 12, 34.
40 Мк. 12, 37.
41 Мт. 3, 2. 3. 1012; Мк. 1, 210; Лк. 3, 417.
42 Мт. 4, 1Ц; Мк. 1, 1213; Лк. 4, 113
43 Мт. 4, 16.
38
Преподобии отац устин (Попови)
зив Исусов оставау све и одлазе за им, ако Он као Бог
не дествуе божански у иховим душама?44 Како Он
исцеуе сваку болеет и сваку немо уди", ако ние Бог?45
Да ние Бог, зар би Исус могао едном речу исцелити
губавца од губе?46 Да ние Бог, зар би Он могао са велике
даине речу исцелити слугу капернаумског капетана?47 Да
ние Бог, зар би Он могао речу исцелити десет губавих
уди?48 Да ние Бог, зар би Он могао додиром исцелити
Петрову ташту од грознице?49
Ако Исус ние Бог, како речу изгони нечисте духове и
исцеуе све болеснике, испуууи на та начин месианско
пророштво Исаиино: Он немои наше узе и болести
понесе?50 Много пута Исуса називау Господом, и Он се не
противи томе; како онда ние Бог и Господ?51 Како Исус иде
по мору, и слушау Га ветрови и воде, ако заиста ние Бог?52
Како Исус укроуе два неукротива бесомучника
гергесинска; како изгони из их безброне аволе; како Га
аволи моле, и слушау, као свога господара, ако Он ние
истинити Бог?53 Како Исус отпушта грехе, када то само Бог
може чинити и учинити; и како Он види мисли удске, ако
ние Бог?54 Како Исус васкреава аирову кер, и одеом
своом исцеуе од неисцеиве болести жену крвоточиву,
ако ние Бог и Господ?55 Како Он васкреава Лазара, кои е
ве четири дана био мртав, ако ние заиста Бог?56 Како Он
додиром руке свое исцеуе два слепца, ако ние Бог?57 Како
Он исцеуе не
44 Мт. 4, 1822; Мк. 1, 1621; ср. Мт. 9,9.
45 Мт. 4, 2324; Мк. 6, 5556; Мт. 9, 35; 15, 3031.
46 Мт. 8, 23; Мк. 1, 4042; Лк. 5, 1213.
47 Мт. 8, 613; Лк. 7, 210.
48 Лк. 17, 1219.
49 Мт. 8, 1415; Мк. 1, 3031; Лк. 4, 3839.
50 Мт. 8, 1617; Ис. 53, 4; Мк. 1, 3234; Лк. 4, 4041.
51 Мт. 8, 21; Л к. 9, 59.
52 Мт. 8, 2427; 14, 2433; Мк. 4, 3641; Лк. 8, 2225.
53 Мт. 8, 2834; Мк. 5, 119; Лк. 8, 2639.
54 Мт. 9, 27; Мк. 2, 112; Лк. 5, 1826.
55 Мт. 9, 1826; Мк. 5, 2243; Лк. 8, 4156.
56 н. 11,3944.
57 Мт. 9, 2731; ср. Мт. 20, 2944; Мк. 10, 4652; лк. 18, 3543.
Догматика православие цркве 39
мог бесомучника, и чини оно што се нигда ние видело у
Израиу, ако ние Бог?58 Како Он претвара воду у вино, ако
ние Бог?59
Да Исус ние Бог, зар би могао своим ученицима дати
власт над нечистим духовима, и власт да исцеуу од сваке
болести и сваке немои, и да васкрсавау мртве, што они
стварно и чине?60 Да ние Бог, зар би могао тврдити да е се
спасти сваки кои имена егова ради претрпи до краа
мржу и гоее?61 Да Исус ние Месиа и Бог, зар би,
одговарауи Претечи на питае да ли е Он Месиа, указао
на месианскобожанска дела своа, о коима е пророковао
богоносни пророк Исаиа?62 Да Исус ние Бог, зар би могао
исцелити слепог од роеа; зар би могао Духом Божим
изгонити аволе и низводити на зему царство небеско?63 Да
Исус ние Бог и Господ, зар би могао са пет хлебова и две рибе
нахранити пет хиада уди, осим жена и деце, и ош учинити
да претекну дванаест пуних котарица?64 Да Исус ние Бог, зар
би се болесници могли исцеивати од сваке болести додиром
скута егове хаине?65 Да Исус ние Бог, зар би могао
своим речима: устани, узми одар сво и ходи", исцелити
тридесетосмогодишег болесника у Витезди?66 Да Исус
ние Бог, зар би могао речу исцелити бесомучну кер
Хананекину?67
Ако Исус ние Бог кои божанском силом своом
лреображава вештаство тела и одела, како се онда пробразио
на Тавору, те е лице егово заблистало као сунце а хаине
егове постале беле као светлост?68 Ако Исус ние Бог,
каквом
58 Мт. 9, 3233; Лк. 11, 14.
59 н. 2, 111.
60 Мт. 10, 1. 8; Мк. 3, 15; 6, 7; Лк. 9, 1.2.6.
61 Мт. 10, 22.
62 Мт. 11, 36; Ис. 29, 18; 35, 5; Лк. 7, 1923.
63 н. 9, 17; Мт. 12, 28; Лк. 11, 20.
" Мт. 14, 1421; Мк. 6, 3344; Лк. 9, 1217; н. 6, 513; ср. Мт. 15, 3238; мк. 8,
19; ср. св. ован Касиан, De incarnat. Domini contra Nestor., lib. VI, с 1.
65 Мт. 14, 3536.
66 н. 5, 19.
67 Мт. 15, 2228; Мк. 7, 2430.
68 Мт. 17, 17; Мк. 9, 28; Лк. 9, 2836.
40
Преподобии отац устин (Попови)
онда силом изгони авола из тела аднога младиа, кои е
толике муке поднео од овога?69 Ако Исус ние Бог, како онда
дае власт Цркви и еним служитеима, да што год свежу
на земи буде свезано на небу, и што год разреше на земи
буде разрешено на небу?70 Ако Исус ние Бог, како на реч
егову одмах усахну смоква?71 Како Исус ние Бог и Господ,
када при еговом распеу и смрти сва твар уздише и тужи:
црквена завеса се раздире на двое, зема се тресе, каменке
се распада, гробови се отварау, многа тела светих устау?72
Како Исус ние свемони Бог, када сам из мртвих васкрсава, и
после васкрсеа свог ава се ученицима своим четрдесет
дана говореи им о Царству Божем?73 Како Исус ние Бог,
када се са телом узноси на небо и седа с десне стране Бога
Оца?74
Делима своим божанским посведочууи силно и
непобитно свое вечно Божанство, Исус Назареанин нам и
своим божанским учеем посведочуе исто тако силно и
исто тако непобитно: да е Он заиста истинити Бог и Го-
спод. ер ако Он ние Бог, како онда Он може бити извор
вечног блаженства, и давалац вечних истина Божих; и како
страдае ради ега може бити блаженство за уде?75 Ако
Он ние Бог, како онда испууе, допууе, усавршава
божански закон старозаветни?76 Ако Он ние Бог кои
удима дае силе и мои да постигну божанско
савршенство, како може захтевати од уди да постану
савршени као Бог?77 Ако Он ние Бог, како говори о Себи
као вечном Судии кои е на дан Страшнога суда бацити у
пакао све богоборце?78 Ако Он ние свеблаги Бог и Господ,
како захтева од
69 Мт. 17, 1421; Мк. 9, 1727; Лк. 9, 3842.
70 Мт. 18, 1718; 16, 19.
71 Мт. 21, 1920; Мк. И, 1214.
72 Мт. 27, 5052; Мк. 15, 38.
73 Мт. 28, 6.10; Мк. 16, 114; Лк. 24, 549; н. 20, 121.25; Д. А. 1, 3.
74 Мк. 16, 19; Лк. 24, 5052; Д. А. 1, 9.
75 Мт. 5, 312; Лк. 6, 2023.
76 Мт. 5, 1748; Л к. 6, 2744.
77 Мт. 5, 48; Лк. 6, 36.
7S Мт. 7, 2123.
Догматика православие цркве 41
своих следбеника да Га вема убе него оца, маку, жену,
децу, па чак и душу своу?79 Ако Исус ние Бог, како онда
може говорити: Све е мени предао Отац Мо, и нико не
зна Сина до Отац, и ако коме хое Син открити?"80 Ако
Исус ние Месиа и Бог, како су се онда испуниле на ему
месианске речи пророка Исаие о егово кротости и бла-
гости, о вечно правди егово и победи ено, о ему као
узданици народа?81
Да Исус ние Бог, зар би називао Себе небеским сеачем,
а свет ивом своом; и зар би говорио за Себе да е се на дан
Суда авити као вечни Судиа кои е све саблазни и
безаконике бацити у пе огену?82 Да Исус ние Бог, зар би
допустио да Га апостоли исповедау као Христа, Сина Бога
живота; и зар би Цркву своу зидао на Божанству свом као
на темеу?83 Да Исус ние Бог, зар би могао захтевати од
следбеника своих, да се ега ради одрекну себе, душе
свое, да би е на та начин у ему нашли обновену,
обесмрену овековечену?84
Како Исус ние Бог, када обавуе да е све могуе
ономе кои веруе у ега?85 Како Исус ние Цар и Господ
неба, када богатом младиу обеава да е, ако остави све и
пое за им, имати благо на небу?86 Како Исус ние Бог, када
ученицима своим, кои су ега ради оставили све, обеава
да е они на дан Страшнога суда сести на дванаест престола и
судити над дванаест колена Израиевих?87 Како Исус ние
Бог
79 Мт. 10, 37; Лк. 14, 2627.
80 Мт. 11, 27; ср. н. 3,56; 6, 46.
81 Мт. 12, 1521; Ис. 42, 1.
82 Мт. 13, 3742.
83 Мт. 16, 1618; ср. н. 11, 27; 1, 49; Мт. 14, 33; Мк. 1, 1; н. 1, 34; 5, 25;
9, 3537; 10, 36; 20, 31; Д. А. 9, 20; 2 Кор. 1, 19; Гал. 4, 4; Еф. 4, 13; евр. 4, 14; 6,
6; 10, 29; 1 н. 3, 8; 4, 15; 5, 5. 10. 12. 13. 20; ср. св. Кирил ерусалимски, Catech.
XI. 3; св. ован Касиан, De incarnat. Domini contra Nestor., lib. III. с 14; св. Ки
рил Александрией, Quod beata maria sit Deipara, 19, P. gr. t. 76, col. 280 A.
84 Мт. 16, 2425; Мк. 8, 3435; Лк. 9, 2324.
85 Мк. 9, 23; Мт. 17, 20; 21, 22.
86 Мт. 19, 21; Мк. 10, 21; Лк. 18, 22.
87 Мт. 19, 2728; Лк. 22, 2930.
42
Преподобии отац устин (Попови)
и божански Учите, када од следбеника своих захтева да
никога не зову учитеем, ве едино ега, Учитеа?88 Како
Исус ние Бог, када асно и одлучно говори о другом славном
доласку свом на облацима са силом и славом великом, када
е дои као муа, и сунце е помрчати, и месец светлост
изгубити, и звезде попадати, и силе се небеске покренути?89
Како Исус ние Бог, када обавуе да е при другом доласку
еговом дои сви свети Анели са им, и Он е сести на
престо славе свое, и сабрае се пред им сви народи, и
разлучие зле од добрих, добрима е дати царство небеско, а
зле бацити у ога вечни?90 Како Исус ние Бог кои спасава,
када на Тано вечери установава свету тану Евхаристие,
ер се крв егова пролива ради отпуштаа грехова?91
Ако Исус ние Месиа и Син Божи единородни, како
онда на питае Каафино: заклием те живим Богом да нам
кажеш еси ли ти Христос Син Божи? одговара: есам; и
одселе ете видети сина човечег где седи с десне сране силе
и иде на облацима небеским?92 Ако Исус ние Бог, како онда
по васкрсеу свом шае ученике свое на проповед
Еванеа сво твари, обеавауи им да е бити с има
вавек: Идите и научите све народе крстеи их у име Оца и
Сина и Светога Духа, учеи их да све држе што сам вам
заповедно; и ево а сам с вама у све дане до свршетка
света?93 Ако Исус ние истинити Бог и Господ, како е онда
Он: вечни Логос Божи, и Бог, и живот по себи, и светлост по
себи, светлост истинита, светлост живота?94 Ако Исус ние
Бог, и вечна Истина, и благодат, како онда благодат и
истина постаде кроз Исуса Христа"?95 Ако е Христос само
човек, како онда
88 Мт. 23. 8.10.
89 Мт. 24, 2731; Мк. 13, 2427; Лк. 21, 2528; ср. Ис. 13, 10; езек. 32, 7;
ои. 2, 31.
90 Мт. 15, 3146.
91 Мт. 26, 2628; Мк. 14, 2224; Лк. 22, 1920; ср. 1 Кор. 11, 2329.
92 Мт. 26, 6364; Мк. 14, 62.
93 Мт. 28, 1920.
94 н. 1, 1.3.4.5.9.
95 н. 1, 17.
Догматика православие цркве 43
ово дое помоу ега? Откуда у ему беаше Божанска си-
ла, ако е у ему била смао човечанска природа? (Unde in eo
virtus divina, si in eo sola humana conditio?)"96 Ако Исус ние
Бог, како е Он онда единородни Син Божи, кои е вечито
у наручу свога Оца, и едини Га ава?97 Ако Исус ние Бог,
како е Он онда аге Боже кое узима грех света на себе?98
Да Исус ние Бог, зар би навеи измеу роених од жена"
сведочио за ега да е откривеем Бога Оца и силаском
Духа на Исуса познао у Исусу Сина Божега?99 Да Исус ние
Бог, зар би називао Себе Сином Божим единородним, кои
се оваплоуе, те вера у ега дае живот вечни?100 Да Исус
ние божански Месиа и Бог, зар би Он сам открио жени
Самаранки да е Он Месиа?1 Да Исус ние истинити Бог,
зар би имао силе: да васкрсава мртве, да има живот по себи
као и Бог Отац, и да она кои веруе у ега има живот
вечни ош овде на земи?2 Да Исус ние Бог, зар би могао
тврдити за Себе, да е Он хлеб живота, кои силази с неба и
дае живот свету, хлеб од кога се никада не гладни?3 Да Исус
ние Бог у телу, зар би могао обавити да е тело егово
извор вечнога живота и васкрсеа, и ко еде тело егово и
пие крв егову има живот вечни и седиуе се наприсние
са им занавек?4 Да Исус ние Бог, зар би вера у ега
испуавала верника Духом Светим, кои е Трее Лице
Божанске Троице?5 Да Исус ние заиста Бог, зар би могао
реи за Себе: а сам светлост света; ко иде за мном нее
ходити по тами, него е имати светлост живота?6
96 Св. ован Касиан, De incarnat. Domini contra Nestor., lib II, с 5; Р. lat. t.
50, col. 45 C; sr. ib. lib. III, с 6.
97 н. 1, 18.
98 JH. 1, 29.
99 н. 1, 3234.
100 JH. 3, 1516; 9, 3537.
1 JH. 4, 2526.
2 JH. 5, 2126; 6, 40; 10, 28.
3 JH. 6, 3335.
4 JH. 6, 5157.
5 JH. 7, 3839.
6 JH. 8, 12; cp. 9, 5; 1, 9; 12, 35; 12, 46.
44
Преподобии отац устин (Попови)
Како Исус ние Бог, када егова истина спасава и
ослобоава од греха?7 Да Исус ние био безгрешни Бог и
Господ, зар Га лукави неприатеи егови, кои су га стално
вребали, не би окривили када их е Он авно питао: Кои ме
од вас кори за грех?8 Када Исус не би био вечни Бог, зар би
тврдио за Себе: а сам прие него се Авраам родио?9 Како
Исус ние вечити Син Божи, едносуштан се Оцем, када
тврди за Себе: а и Отац едно смо?10 Да Исус ние Бог, зар би
могао обавити, и делима посведочити, да е за ега смрт
сан, и ош говорити: а сам васкрсее и живот; кои веруе
мене ако и умре живее; и ниедан кои живи и веруе мене
нее умрети вавек?11 Ако Исус ние Бог, како онда обавуе
Себе Господом?12 Ако Он ние Бог, како онда захтева да се у
ега веруе као и у Бога Оца?13 Да Исус ние Бог, зар би
могао обавити о Себи: а сам пут и истина и живот?14 Да
Исус ние по Божанству едно исто са Оцем, зар би могао
реи за Себе: Ко виде мене, виде Оца; а сам у Оцу и Отац у
мени?15 Да Исус ние свемони Бог кои дае божанске мои
и свемои, зар би могао реи: Кои веруе у мене, дела коа а
творим и он е творити, и веа е од ових творити?16 Да Исус
ние Бог, зар би вера у ега и убав к ему могле
низводити Пресвету Троицу у душу верууег?17 Да Исус
ние единородни Син Божи, зар би могао говорити о Себи:
Изаох од Оца, и доох на свет, и опет оставам свет, и идем
к Оцу?18 Да Исус ние вечити Син Божи, зар би се могао
обратити Оцу небе
7 н. 8, 3236.
8 н. 8, 46.
9 н. 8, 58; ср. св. ован Касиан, De incarnat. Domini contra Nestor., lib.
V, с 8. 10 н. 10,30.
1 JH. 11,2526.
12 н. 13, 13.
13 JH. 14, 1.
14 JH. 14, 6.
15 JH. 14, 910; cp. 10, 38. 45.
16 JH. 14, 12.
17 JH. 14, 23.
18 JH. 16, 28.
Догматика православие цркве 45
ском овим речима: И сад прослави ти мене, Оче, у тебе
самога славом коу имадох у тебе прие него свет постаде?19
Свемоно и свемилостиво Божанство Господа Исуса
нарочито се силно проавуе у делима егових светих Апо-
стола и следбеника. ер Дела Апостолска су дела божанска.
Нико од уди, остауи у границама удске природе и
удске мои, не би могао учинити ниедно од оних дела коа
су описана у Делима Апостолским и осталим Посланицама
светих Апостола. Очигледна дела, очигледна пракса, сведоче
о Исусу да е Он Бог кои увек, по обеау20, живи и дела у
своим следбеницима, и твори дела као што су егова, и веа
од ових21. Божанска дела светих Апостола непоречно сведоче
о Исусу да е Он истинити Бог и Господ; ту нема ничег
априористичког, апстрактног, непрагматичког, незаснованог
на живом опиту, на личном искуству, неураменог у рамове
овостране делатности, ве свуда и у свему дело, пракса
(), божанскоапостолско дело, божанскоапостолска
пракса.Чудесни Господ Исус, као носилац новозаветног
откривеа, сав е дело, божанско дело у границама удског
живота и искуства. Сва вера у Христа као Бога, и сва дела
такве вере, засновани су на стварности еговог Божанства.
То е оно што одушевава и оачава на живот у Христу, на
страдае и мучеништво ради Христа незаменивог Бога и
Господа. Први свети мученик за Господа Исуса, архиакон
Стефан, а за им и попут ега и сви остали свети
Мученици, Исповедници, верници, налазе напресушни извор
одушевеа и радости за своу мученичку и исповедничку
веру у осеау и визии да е Господ Исус вечито жив као
единородни Син Божи и седи с десне стране Бога Оца.
Ако Исус ние Бог кои божански дествуе кроз свое
Апостоле, како они творе дела божанска, дела апостолска?
Ако Он ние Бог, како им по васкрсеу свом показуе себе
жива многим и истинитим знацима, ава им се четрдесет
дана, и говори им о царству Божем?22 Ако Исус ние исти
19 н. 17, 5.
20 Мт. 28, 20.
21 н. 14, 12.
22 Д. А. 1, 23.
46
Преподобии отац устин (Попови)
нити Бог, како се егово обеае, да е Апостолима
послати Духа Светога, испуни на дан свете Педесетнице, и
Дух Свети сие на их у облику огених езика, и освети их
и посвети за велико божанско дело еванелске проповеди?23
Ако Исус ние Бог, како онда покаае и крштее у име
егово даруе отпуштае грехова и благодат Светога Духа
Божега?24 Ако Исус ние свемони и свесилни Бог, како
апостол Петар у име егово исцеуе хромог од роеа?25
Ако Исус ние Бог, како Апостоли проповедау, и проповед
своу делима потвруу, да сем Исуса нема другога имена
под небом данога удима коим би се они могли спасти?26
Ако Исус ние Бог, како Апостоли чинише многа чудеса и
знаке", како се рукама апостолским учинише многи знаци
и чудеса меу удима", како сви болесници оздраваху ма
од кое болести страдали?27
Да кроз светог апостола Петра ние дествовала
божанска сила Исусова, зар би егова сенка исцеивала
наразноврсние болеснике?28 Да Исус ние Бог, зар би Анео
Господи отворио ноу тамничка врата и ослободио свете
Апостоле?29 Да Исус ние Бог и Господ, зар би могао просте
и некижевне уде одушевити за проповед Еванеа и дати
им силу да се неустрашиво боре за име егово и да
исповеднички говоре: Вема се треба Богу покоравати него
удима?30 Да Исус ние Бог, зар би премлади архиакон
Стефан, пун силе и вере у Исуса, могао чинити знаке и
чудеса велика меу удима? И зар би могао видети небо
отворено и Исуса где стои с десне стране Бога?31 Да Исус
Бог ние испуавао христочеживу душу светога
Првомученика, зар
23 Д. А. 1, 4. 8; 2, 136.
24 Д. А. 2, 3842; 10, 43; 13, 38.
25 Д. А. 3, 226.
26 Д. А. 4, 822.
27 Д. А. 2, 43; 5, 12.16.
28 Д. А. 5, 15.
29 Д. А. 5, 1920; ср. 12, 523; 16, 2334.
30 Д. А. 5, 29, 4042.
31 Д. А. 6, 8; 7. 5556.
Догматика православие цркве 47
би се он могао молити за оне што су га каменовали: Господе,
не прими им ово за грех?32
Када Исус не би био вечити Бог и Господ, зар би се
могао у онако заслепууо светлости авити Савлу и обра-
тите Себи ега кои е дисао претом и смру на ученике
Господе", и испунити га Духом Светим, и просветити, и
охрабрити за небивалу проповед о Исусу као Сину Божем
и Богу?33 Када Исус не би био Бог, зар би апостол Петар
могао исцелити Енеу од осмогодише узетости речима:
Енеа, исцеуе те Исус Христос, устани и простри сам се-
би?34 Када Исус не би био свемилостиви Бог, зар би свети
апостол Петар могао, обративши се молитвом ему,
васкрснути Тавиту, рекавши: Тавито, устани?35 Да свети
апостол Павле ние живео Христом Богом и дествовао
еговом божанском силом, зар би могао речу своом
ослепити Елима врачара? И зар би могао хромог од утробе
исцелити речима: Теби говорим у име Господа Исуса
Христа, устани на свое ноге право?36 Када Исус не би био
свечисти Бог, зар би апостол Павле могао еговим именом
изгонити нечисте духове?37 Да апостол Павле ние био
испуен божанском силом Исусовом, зар би се могло
десити оно што е написано у свето и истинито кизи Дела
Апостолских: Бог чиаше не мала чудеса рукама Павловим,
тако да су и запрегаче и убрушчие зноаве од тела егова
носили на болеснике, и они се исцеиваху од болести, и
духови зли излажаху из их?38 Када Исус не би био Бог и
Господ, зар би се могао авати гоеном и мученом
апостолу Павлу, и крепити га на неустрашиве подвиге?39
32 Д. А. 7, 5960.
Д. А. 9, 117; 9, 1830; ср. св. ован Касиан, De incarnat. Domini contra
Nestor., lib. III, с 6.
34 Д. А. 9, 3334.
35 Д. А. 9, 3642.
36 Д. . 14, 10.
37 Д. . 16, 18.
38 Д. . 19, 1112.
39 Д. . 23, 11; 18,9.
48
Преподобии отац устин (Попови)
Само као истинити Бог и Господ, Исус е могао кроз
свое свете Апостоле чинити божанска дела и авати
божанско учее свог Еванеа. Свети апостол Павле
Еванее христово назива Еванеем Божим (
)40. е дакле проповед о Христу Еванее Боже,
како Христос ние Бог?"41 Исус Христос е посведочен силно
за Сина Божег Духом Светим, нарочито васкрсеем из
мртвих42. Како е Исус могао сам васкрснути из мртвих, ако
ние Бог и живот и васкрсее? Он е васкрсао из мртвих не
као обичан човек, ве е Он ачи и супериорнии од смрти у
колико е живот и Бог43. Ако Христос ние Бог, како онда
Еванее егово може бити сила Божа на спасее свакоме
кои веруе?44 ер ако смо уопште поверовали у ега,
поверовали смо као у Бога"45. Ако Христос ние Бог, како е се
онда на дан Страшнога суда узасудити тане удске по
Еванеу преко Исуса Христа"?46
Да Христос ние безгрешни Бог, зар би могао крву
своом отпуштати грехе и даривати оправдае онима кои
веруу у ега као истинитог Бога47. Да Христос ние Бог, зар
би благодау и правдом еговом дошло на све уде
оправдае живота; и зар би благодат почела царовати
правдом за живот вечни кроз Исуса Христа?48 Да Христос
ние Бог, зар би могао онима кои веруу у ега даровати
благодат и силу: да ходе у новом животу, да живе праведно,
свето, безгрешно, и да кра ихове вере буде живот вечни у
Христу Исусу?49Ако
40 Рм. 1,1.
41 Св. Кирил Александриски, De recta fide ad reginas; Р. gr. t. 76, col. 1224 A.
42 Рм. 1, 4.
43 Ср. св. Кирил Александриски, De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76, col
1224 A.
44 Рм. 1, 16.
45 Св. Кирил Александриски, De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1224 С
46 Рм. 2, 16; ср. 2, 211; 14, 10.
47 Рм. 3, 2425; ср. 5, 12. 8. 9. 10; ср. св. Кирил Александриски, De recta
fide ad regin.; Р. gr. t. 76, 1289 С
48 Рм. 5, 17. 18. 21; ср. св. Кирил Александриски, De recta fide ad regin.; Р.
gr. t. 76. col. 1321 А В.
49 Рм. 6, 122; ср. св. Кирил Александриски, De recta fide ad regin.; Р. gr. t.
76. col. 1300 С
Догматика православие цркве 49
Христос ние Бог, како закон Духа живота у ему
ослобоава од закона греха и смрти, побеуе грех и смрт, и
човек живи праводом Божом и мртав е за грех и смрт?50
Ако Христос ние Бог, како дае Духа усиновеа и како
кроз ега постаемо наследници Божи и сунаследници
егови?51 Ако Христос ние Бог, како е онда васкрсао себе из
мртвих, узнео се са телом на небо, седи у телу с десне стране
Бога Оца, и моли се за нас?52 Зар ние очигледно ()
да е Христос Бог, када убеи ега ми убимо Бога
свесвега?"53 Како Христос ние Бог и Господ, када апостол
Павле, кои е толико пута видео васкрслог Господа, тврди да
е Он над свима Бог"?54 Како Христос ние Бог, када Га
христоносни Апостол назива Господом и Богом свих, чиим
се именом спасава сваки кои Га веруе?55 Како Христос ние
вечно живи Бог, када емо сви изаи на суд пред ега, да
Му сваки као Богу да одговор за себе?56
Ако Христос ние Бог, како Он поседуе и дели ону исту
благодат коу и Бог Отац има, дели и раздеуе; и како дае
свезнае и свеоткривее?57 Да Христос ние Бог, зар би крст
егов био сила Божа коом се верни спасавау; зар би сам
Христос био Божа сила и Божа премудрост"; и зар би Он
могао бити за уде: правда, и освеее и искупее?58 Када
Христос не би био Бог од Бога, како би Собом оличавао
премудрост Божиу у таности сакривену, коу одреди Бог
пре света за славу нашу"; и како би се Он распети могао
називати Господом славе?59 Како Христос ние Бог, када
50 Рм. 8, 213.
51 Рм. 8, 1517.
52 Рм. 8, 34.
53 Св. Кирил Александриски, De recta fide ad regin.; Р. gr. t. 76, col 1230 A.
54 Рм. 9,5.
55 Рм. 11, 913; cp. 13, 14; 14, 89; 1 Кор. 1, 23; 2 Кор. 1, 23; Гал. 1, 2; .
1, 23; Флб. 1, 2; Кол. 1, 2; 1 Сол. 1, 1. 3; 2 Сол. 1, 2. 7. 8. 12; 2, 16; 3, 6; 1 Тм. 1,
12; 1, 12. 14; 2 Тм. 1, 2; 2, 8; Флб. 3, 5.
56 Рм. 14, 10.12.
57 1 Кор. 1, 38.
58 1 Кор. 1, 1730.
59 1 Кор. 2, 78.
50
Преподобии отац устин (Попови)
примаем ега и Духа еговог верници постау храм
Божи?60 Очигледно е да е Христос Бог и Господ, пошто
е по други пут сипи с неба: да суди свима, да изнесе на
видело што е скривено у тами, и да обави помисли срца61.
Ако Христос ние свемони Бог, како се именом еговим
освеуу, и очишуу, и оправдавау, и постау наследници
царства Божег. блудници, идолопоклоници, преубочинци,
аувани, мужеложници, лупежи, лакомци, пианице,
кавгаие, хадуци?62 Ако примаем Духа Христова
постадосмо храмови Божи, и нисмо свои, ер смо
искупени крву еговом, те не живимо себи него Ономе
кои нас е купио, зар ние очигледно да е Христос Бог
( ), кроз кога смо ми и храмови Божи, коме и као
Богу служимо?"63 Ако Христос ние едносуштан са Богом
Оцем; како би нашло места у Светом Откривеу ово
тврее: Ми имамо само еднога Бога Оца, од коега е све,
и ми у ему, и еднога Господа Христа, кроз коега е све, и
ми кроза "?64 Ако она кои има закон Христов, има закон
Божи, како Христос ние Бог ( )?"65
Када Христос не би био Бог, како би богомудри Апостол
називао Цркву Христову Црквом Божом (
)?66 Бог е глава Христу (1 Кор. 11,3), ер е од ега по
природи, пошто се Логос родио од Бога Оца. Како онда Хри-
стос ние Бог, када Му е Отац по природи ( ) гла-
ва?"67 Реи да Христос ние по природи и уистини Бог (
), ние ништа друго до реи: анатемате
Исусе68. Како Исус ние истинити Бог, када е у свима своим
де
60 1 Кор. 3, 16.
61 1 Кор. 4, 5; ср. 5, 5.
62 1 Кор. 6, 911.
63 Св. Кирил Александриски, De recta fide ad reginas; Р. gr. t. 76, col 1236 A.
64 1 Кор. 8, 6.
651 Кор. 9, 21; св. Кирил Александриски, De recta fide ad regin., P. gr. t. 76,
col. 1236 С
66 1 Кор. 10, 32.
67 Св. Кирил Алксандриски, De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1236 D
1237 A.
68 1 Кор. 12, 3; св. Кирил Александриски, De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76.
col. 1237 A.
Догматика православие цркве 51
ствима еднак Богу Оцу и Богу Духу Светом?69 Говореи:
,Бог постави у Цркви прво апостоле, друго пророке, трепе
учитее, а потом чудотворце, онда дарове исцеиваа,
помагаа, управаа, различие езике" (1 Кор. 12, 28).
Апостол под речу Бог подразумева Господа Христа70. Сва се
вера хришанска заснива на васкрсеу Господа Христа, ер се
тиме побеуе грех и смрт и осигурава бесмртност човечо
личности кроз васкрсее из мртвих, што сачиава божанску
новину у овом свету греха и смрти, како онда Христос ние
Бог?71
Да Христос ние Бог, зар би могао по суштини и по
деству бити раван Богу Оцу и Богу Духу Светом; и зар би
Он могао бити остварее и испуее свих Божих обеаа?72
Како Христос ние Бог, вели свети Кирил Александриски,
када е Он мирис познаа Очевог? (2 Кор. 2, 1415). ер се у
природи човека не може пронаи миомир Боже природе
( ), него што као мирис
човештва ( ) асно означава човека,
тако и мирис Божанства ( ) означава Бога. А
када се Христос назива миомиром Оца, што Он у ствари и
есте, како онда Он ние Бог, ма да е ради спасеа удског
Логос Бога Оца и постао човек?"73
Ако Христос ние Син Божи и лик Бога (
) како е онда у ему откривено Еванее Боже; како
се онда силом Духа егова, а кроз веру у ега, ми
преображавамо у егово обличе из славе у славу?74 Христос
е и по томе Бог, што нам се свима ваа авити на суду
егову, да примимо сваки што е кои у телу учинио, или
добро или зло75. Како Христос ние Бог, када е, примивши
грех света на Себе, помирио свет са Богом и дао нам службу
помиреа?76 Хришани су храмови Бога живога (2 Кор.
6,16),
69 1 Кор. 12, 46. 0 Св. Кирил Александриски, De fide ad reginas; P. gr. t.
76, col. 1237 B.
71 1 Кор. 15, 14. 17. 20. 22. 23. 57.
72 2 Кор. 1, 1922.
73 De fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1240 A.
74 2 Кор. 3, 154, 6.
75 2 Кор. 5, 10.
III
2 ' 5' 18_21; cp' CB J Касиан, De incamat. Domini contra Nestor., lib.
52
Преподобии отац устин (Попови)
ер у има обитава Дух Свети, кои се назива Духом
Христовим, по реченоме: Ако ко нема Духа Христова, он
ние егов (Рм. 8,9), како онда Христос ние Бог?77 Ако
Христос ние Бог, како е свети апостол Павле био Христом
узнесен до треега неба, узнесен у ра, и тамо чуо
неисказане речи?78 Када Христос не би био Бог и егово
Еванее Боже Еванее, зар би апостол Павле онако
одлучно тврдио да то Еванее ние по човеку"; и зар би
онако страшно и непоштедно проклиао оне кои хое да
изврну Еванее Христово и друкчие га обаве?79 Ако
Христос ние Бог, како се онда човек вером еговом
оправдава; и како живеи Христом он живи Богом?80 Ако е
Христос само човек, како вера егова укину закон
старозаветни, закон Божи?81 Ако Христос ние Син Божи и
Бог, како се у ега крштавамо као и у Бога Оца и Духа
Светога; и како вером еговом постау синови Божи сви
кои се у ега крштавау?82 Христос, као единородни Син
Божи, Духом своим усиуе уде Богу, чини их
наследницима Божим, показуе Собом Бога, дае знае о
Богу, како онда ние Бог?83
Ако Христос ние единородни Син Божи и Господ, ка-
ко нас онда Бог Отац пре постаа света (
) изабра у ему за светост, за посинаштво, за
избавее крву еговом за опроштее грехова?84 Бог Отац
подиже Христа Исуса из мртвих и посади с десне стране на
небесима, над свим Поглаварствима, и Властима, и Силама,
и Господствима, и над сваким именом што се може назвати,
не само на овоме свету него и на ономе кои иде, и све
покори под ноге егове, и ега даде за главу Цркви, над
свима, коа е тело егово, пуноа онога кои све испуава у
свему,
77 Св. Кирил Алксандриски, De fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1241 D.
78 2 Кор. 12, 110.
79 Гал. 1, 612.
80 Гал. 2, 1920.
81 Гал. 3, 525; св. Кирил Александриски, De fide ad regin.; P. gr. t. 76, col.
1244 С D.
82 Гал. 3, 2627; св. Кирил Алекс, ib. col. 1245 AB.
83 Гал. 4, 49; св. Кирил Алекс, ib., col. 1304.
84 . 1, 4. 5. 7; ср. 2 Сол. 2, 13; 2 Тм. 1, 9; св. Кирил Алекс, ib., col. 1328.
Догматика православие цркве 53
како онда Христос ние единородни Син Божии, и Бог, и
Господ?85 Ако Христос ние Бог, како вера у ега седиуе
са Богом оне кои су дотле биле безбожии () на све-
ту?86 Како Христос ние Бог и Господ када е крстом убио
неприатество измеу човека и Бога, помирио уде са
Богом и меу собом, начинио собом новога човека, учинио
вернике светима и домаима Богу?87 Када Христос не би био
Бог, зар би могао открити службу тане, од постаа света
сакривене у Богу, и обзнанити е кроз Цркву своу не само
удима на земли него и Поглаварствима и Властима на
небу?88 Када Христос не би био Бог, зар би вера у ега и
убав к ему могле испунити уде сваком пуноом
Божом?89
Да Христос ние свемони Бог и Господ, зар би могао
чинити свемоним онога кои у ега веруе, име живи, и
смело говори: Све могу у Христу Исусу кои ми мои дае?90
Ако Христос ние видиви лик Бога невидивога (
), како онда имамо избавее крву
еговом и отпуштее грехова; како кроз ега би саздано све
што е на небу и што е на земи; како се све кроза и за
сазда; како е Он пре свега и све у ему?91 Ако Христос ние
Бог, како онда у ему живи телесно сва пуноа Божанства (
)?92 Да Христос ние
Бог, зар би живот оних кои веруу у ега био сакривен са
им у Богу?93 Да Христос ние Господ славе, зар би при другом
доласку свом могао духом уста своих убити и искоренити
Антихриста светлошу доласка свог?94 Христоносни Апостол
назива Исуса Христа Богом Спаситеем нашим и Господом95,
што
85 Еф. 1, 2023.
86 Еф. 2, 1113.
87 Еф. 2, 1419; ср. Кол. 1, 1923.
88 Еф. 3, 910; ср. Кол. 1, 2429; 2, 23.
89 Еф. 3, 1719.
90 Флб. 4, 13.
91 Кол. 1, 1417; ср. евр. 1, 2; 2, 10.
92 Кол. 2, 9.
93 Кол. 3, 3.
94 2 Сол. 2, 8.
95 1 Тм. 1, 1.
54
Преподобии отац устин (Попови)
сигурно не би учинио да Христос ние истинити Бог, ер име
Сиасите ( ) доликуе само ономе кои е
заиста и у правом смислу по природи Бог ( -
). А Исус Христос и есте
Спасите и Господ наш96. Како Христос ние Бог, када
некадаи непоштедни христоборац пише о ему: Истинита е
реч и свакога примаа достона да Христос Исус дое на свет
да спасе грешнике, од коих сам први а. Али тога ради а бих
помилован да Исус Христос на мени првоме покаже све
трпее за углед онима кои му хое веровати за живот
вечни97. Поводом ових речи великога Апостола свети Кирил
Александриски вели: Ако Христос спасава грешнике, трпи
грехе, очекууи покаае грешника, ако е сва наша вера
заснована на ему, и вером у ега добиамо живот вечни,
како онда Он ние Бог? ер само Бог може спасти свет, то ест
уде у свету, и трпети грешнике, и оживотворавати вером коа
е у ега98.
Да се Бог Логос ние оваплотио, авио у телу, зар би
истиноубиви Апостол могао обавити да се у томе састои
тана побожности", тана вере, говореи: Велика е тана
побожности: Бог се ави у телу, оправда се у Духу, показа се
анелима, проповеди се незнабошцима, верова се на свету,
узнесе се у слави?" Да Христос ние Бог, зар би Он био
едини силни Цар над царевима и Господар над господарима;
и зар би имао бесмртност, и живео у светлости
неприступно?100 Када Христос не би био Бог, како би славни
боговидац и тановидац могао називати ега великим
Богом и Спаситеем нашим?1
96 Св. Кирил Александриски, De recta fide ad reginas; Р. gr. t. 76, col.
1253 CD.
97 1 TM. 1, 1516.
98 De recta fide ad reginas; P. gr. t. 76, col. 1329 CD.
99 1 TM. 3, 16.
100 1 TM. 6, 1416.
1 Тит. 2, 13; ср. 3, 4. 6. Поводом Апостолових речи (Тит. 2, 13) свети
Joван Касиан пише: Што се тиче имена нашег Господа, овде ништа не
недостае (nihil hic de nominibus Domini nostri deest): Он се назива и Богом, и
Спасителем, и Исусом, и Христом. Сва та имена припадау Богу. Спасите е
Бог, Исус е Бог, Христос е Бог. Сва ова имена припадау едноме Лицу (De
incarnat. Christi, contra Nestor., lib. 11, с 4; Р. gr. t. 50, col. 42 B).
Догматика православие цркве 55
Христос е несумиво Бог и Господ, ер е далеко
славищи од Анела, ер су Анели слуге егове, ер е
престо егов вечит, ер е Он увек исти и непролазан2.
Апостол благовести о Исусу: Као што деца имау тело и крв,
тако и Он узе удела у томе, да смру сатре онога кои има
државу смрти, то ест авола3. Наводеи ове речи светог
Апостола свети Кирил Александриски их овако тумачи:
Логос Божи узео е удела у телу и крви нашо, да би,
предавши на смрт свое сопствено тело, поново га оживео,
пошто е као Бог живот по природи. ер, како би смрт била
разрушена, да тело, кое е запало у смрт и оживело, ние
било властито тело живота по природи (
), то ест Логоса Божег?4 Исус е вечни
првосвештеник; Исус има вечно свештенство; Исус може
вавек спасти оне кои кроза долазе Богу; Исус свагда
живи да се може молити за их, како онда ние Бог и
Господ?5 Да ние Бог и Господ, зар би Христос крву своом
могао постати вечно искупее; зар би крв егова могла
очистити савест нашу од мртвих дела, да служимо Богу
живоме и истиноме; зар би Он сатро грех своом жртвом?6
Како Исус ние Бог када е божански савршен и неизмешьив,
ер е уче и данас она исти и вавек?7 Да Христос ние Бог,
зар би могао бити творац завета вечнога, завета новога?8
Када Христос не би био Бог, Он нас не би могао
васкрсеем своим преродити за живу наду, за
непропадиво и неувениво наследство на небесима9. Он
греха не учини, нити се превара нае у устима еговим; Он
грехе наше понесе на телу свом, и еговом се раном
исцелисмо10, значи: Он е истинити Бог и Господ. Вера у
Исуса као Бога и
2 евр. 1, 414; ср. 7, 24.
3 евр. 2, 14.
* De recta fide ad reginas; P. gr. t. 76, col. 1284 B.
5 евр. 7, 24 26; 8, 12.
6 евр. 9, 12. 1415; 9, 26. 28.
7 евр. 13, 8.
"евр. 13, 20; 8, 1012; 9, 1516.
9 1 Петр. 1, 35.
10 1 Петр. 2, 2224; ср. Ис. 53, 9; н. 8, 46; 1 н. З, 5.
56
Преподобии отац устин (Попови)
Спаситеа и познае ега даруу човеку све божанствене
силе, потребив за вечни живот, помоу коих човек узима
удела у Божо природи11; а то показуе да е Исус заиста
Бог, заиста Господ.
Да Христос ние Бог, зар би нам могао обавити и дати
живот вечни?12 Крв егова очишава нас од сваког греха13.
Зар би то било могуе да Он ние истинити Бог и Господ?
Када Христос не би био Син Божи и Бог, зар би одрицае
од ега било у исто време одрицае и од Бога Оца?14 Ко не
признае да е Христос Бог у телу, та е антихристов; а ко
признае да е Он Бог у телу, од Бога е15. Када Христос не
би био Бог, како би нам могао дати Духа Божег, по коме и
познаемо да е Он Бог?16 Свети Воанергес обавуе гласом
Громова своих: Знамо да Син Божи дое, и дао нам е разум
да познамо Бога истинитога, и да будемо у истиноме Сину
еговом Исусу Христу. Ова е истинити Бог и живот вечни
( , кои )17. Како
Христос ние истинити Бог и Господ, када сваки она кои
чини преступе и не стои у науци Христово нема Бога, а
кои стои у науци Христово има и Оца и Сина?18 Не
признавати Христа за Бога, значи бити безбожан, ер
безбожни су сви кои се одричу единога господара Бога и
Господа нашега Исуса Христа19.
Како Христос ние Бог, када Он влада таном времена и
живота; када има кучеве од смрти и ада?20 Како Он ние
Бог, када има божанско свезнае и божанску свемо?21 Ако
Он ние истинити Бог и Господ, откуда ему поклоее од
" 2 Петр. 1, 14.
12 1 н. 1, 1; ср. 5, 1113.
,3 1 н. 1, 7; 2, 2.
14 1 н. 2, 2223.
15 1 н. 4, 23; ср. 4, 15; 5, 1; 2 н. 7.
16 1 н. 3, 24; 4, 13.
17 1 н. 5, 20.
18 2 н. 9.
19 уд 4.
20 Апок. 1, 1620; 5, 6.
21 Апок. 2, 27; 2, 19. 23; 3, 1. 8. 15.
Догматика православие цркве 57
свих светих стовреа Божих?22 Да Христос ние вечни Бог и
свемони Господ, Он не би рекао за Себе: а сам алфа и
омега, почетак и свршетак, први и последи23.
Свето Писмо и Старог и Новог Завета зрачи
божанском силом свудаприсутног Сина Божег, кои
открива Себе у Старом Завету као единородног Сина
Божег, само ош неоваплоеног, а у Новом открива Себе
иста, али оваплоена. У праву е свети Ирине када вели, да
е Син Божи посеан свуда по Светом Писму (inseminatus
est ubique in Scripturas Filius Dei)24.
У светлости и стварности Новога Завета добиау своу
потпуну потврду сва она места Старога Завета коа говоре о
Божанству Логоса, Сина Божег. Ово е бити довоно асно
ако се расмотре наглавниа месианска места, и усвои
светоотачко тумачее тих места. Тако, у пророчком
надахнуу псалмопевац назива Месиу Сином Божим. Сам
Месиа сведочи о Себи: Господ рече мени: ти си Син мо, а те
данас родих25. Овде се, по тумачеу светога Златоуста, реч
данас односи на Спаситеево оваплоее, на егово
роее по телу. Када е Он примио тело, онда се све слично
без боазни говори о ему26. Сам Бог говори о Месии: Изъ
чрева прежде денницы родихъ тя27. Свети Атанасие Велики
овако тумачи ову месианску реч: асно е да е деницом
названа Спаситеева поава у телу ( ), коо е
претходило роее од Бога ( ). Отуда
ове речи из псалма као да значе: из себе самог родих те пре
поаве у телу ( ). Стога речи:
прежде денницы, значе исто што и: пре оваплоеа Логоса
( )"28.
22 Апок. 5, 1314; 7, 9 12. 15.
23 . 22, 13.
24 Contra haeres. IV, 10, 1; sr. ib. IV, 11, 1; IV, 34, 13.
25 Пс. 2, 7; Д. А. 18, 33; евр. 1, 5; 5, 5.
26 In. Hebr. Homil, II, 3; Р. gr. t. 63, col. 25.
27 Пс. 109, 3.
28 Contra arian., Orat. IV, 28; P. gr. t. 26, cel. 512 ВС.
58
Преподобии отац устин (Попови)
Сам Господ Христос обавуе да се на ега односе
пророчке речи 109 псалма: Рече Господ Господу моме: седи
мени с десне стране29. Речи: седи мени с десне стране, не
означавау човечанско ве Боже достоанство (
). ер пошто е Боже достоанство постало човечанским
достоанством ( ), да би човечанско
достоанство било признато за Боже достоанство, то е и
речено: седи мени с десне стране"30.
У Старом Завету се Месиа назива Господом, Богом
(Адона, Елохим), па чак и еховом, именом кое се
искучиво приписуе само Богу. Тако се у четрдесет
четвртом, месианском псалму вели: Заволео си правду и
омрзнуо безакое, тога ради помаза те, Боже, Бог тво уем
радости31. Апостол Павле сведочи да се ове речи односе на
Господа Исуса32. Свети Дух е назвао Богом обоицу, то ест
и Сина кои се помазуе и Оца кои Га помазуе.... Ни
Господ, ни Свети Дух, ни Апостоли не би никада изрично и
одлучно назвали Богом (Deum) онога кои ние Бог, када Он
не би стварно био Бог (nisi esset vere Deus); нити би они
икога самовольно назвали Господом (Dominum) осим онога
кои господуе над свим (nisi qui dominatur omnium), то ест
Бога Оца и еговог Сина кои е од Оца свог добио
господство над свим створеима"33.
У речима осамдесет првог псалма: Бог стаде на сабору
богова, и усред богова изрече суд (Пс. 81, 1), говори се о Оцу
и Сину и о онима кои су добили усиновее, а они су
Црква. ер Црква е сабор Божи кои е Бог, то ест сам Син,
сабрао Собом (рег semetipsum). О ему се опет говори: Бог
над боговима, Господ говори и дозива зему (Пс. 49, 1).
Кои Бог? Она о коме е казано: Бог е авно дои, Бог наш,
и нее утати (Пс. 49, 3), то ест Син Божи, кои е авно до
29 Пс. 109, 1.
30 Св. Атанасие Велики, Contra Apollinar., lib. II, 15; P. gr. t. 26, col. 1157
В; ср. св. Ирине, Contra haeres., III, 6, 1.
31 Пс. 44, 8.
32 евр. 1, 9.
33 Св. Ирине, Contra haeres., III, 6, 1.
Догматика православие цркве 59
шао удима, и кои говори: авих се онима кои ме не траже
(Ис. 65, 1)34.Старозаветни еванелист назива Месиу Богом:
Ево, обавуе он, Бог наш дои е и спаше нас35; име е му
бити: Бог силни, Отац вечности36. Разуме се, вели свети
Касиан, ове се речи односе на божанску природу Христову.
И зато што се Бог родио у удском облику, еговом е
божанству дато божанско име37. Саопштавауи Боже речи о
цару кои е дои да утврди вечну правду на земи и обави
спасее, свети пророк еремиа узвикуе: Ево имена коим е
се назвати: Господ (ехова) правда наша38.
Ако е новозаветно Откривее ичим дух и живот, онда
е то Божанством Господа Исуса. Одузети му то, значи:
одузети му живот, убити му дух, умртвити га, обесмислити
га, уништити га. Као што од Личности Христове, ако о се
одузме Божанство, остае смртно тело удско, смртна
природа удска, тако и од Светог Откривеа, ако се одузме
истина Божанства Исусова, Откривее престае бити
Откривеем, престае бити истином, престае бити животом.
Ако би се могло реи, да е човештво Господа Исуса у
извесном смислу тело Откривеа, онда е Божанство
егово душа Откривеа. Уклонити Божанство из Исуса,
исто е што и обезличити Га, унаказити, убити, уништити.
Без Божанства Он не може бити Бог, а то значи: не може бити
ни Спасите, ни Искупител>, ни Истина, ни Пут, ни Живот.
На истини да е Он Бог, Господ Исус е саградио Цркву
своу39. И Црква е Црква Божанством Господа Исуса. Без
тога, она е мртви дом, пеина хадучка, изложба привиеа.
Божанством Господа Исуса у о е све чудесно и чудотворно.
Стога е све у о: и истина, и живот, и богослужее
сазидано на Исусовом Божанству, живо име, вечито име,
спасоносно име.То е разлог што е Црква толике борбе
поднела, и подноси, бране
34 ib.
35 Ис. 35, 4.
36 Ис. 9, 6.
37 De incarnat. Christi contra Nestor., lib. II, с 3; Р. lat. t. 50, col. 39 A.
38 ерем. 23, 56; 33, 15 16.
39 Мт. 16, 1618.
60
Преподобии отац устин (Попови)
и ову свету божанску догму, ер е тиме бранила, и брани,
душу своу, срце свое, бие свое.
Живеи истином Божанства Исусовог, Црква у е у
своме Предау херувимски видовито чувала и арханелски
неустрашиво исповедала. Сав ен живот изаткан е на
преи те истине. Том истином е све у Светом Предау и
свето, и божанско, и истинито, и вечно. Ова истина е
иманентна свему црквеном; она сачиава краугаони камен
на коме е изгреен сав богочовечански домостро спасеа.
Многоброна су сведочанства светих Отаца и учитеа
Цркве, Житиа Светих, богослужбених кига и
Васеенских сабора о Божанству Господа нашег Исуса
Христа. Осврт и загледае у неке од Отаца, бацие довоно
светлости на ову богоавену истину, коом живи Свето
Предае као свети близанац Светога Писма.
Непосредни ученик светих Апостола, пламени исповед-
ник Христове вере, свети Игатие Богоносац поручуе
хришанима да буду нераздвони од Бога Исуса Христа
( ' )40, кои као Бог дае мудрост41, ер е
Он Бог наш роен од свете Деве Марие42. Дужност е
хришана да чине све што би их учинило храмовима
Христовим, да би у има могао обитавати Бог наш (
)43. Хришани иду путем савршенства и подражаваоци
су Бога, запаауи душу своу крву Божом (
)44. Постои едан лекар, кои е и тело и дух, и роен и
нероен, кои е Бог у човеку ( ), истинити
живот у смрти Исус Христос наш Господ45. Поавом Бога
у удском облику ( )
разорено е царство зла и дат нови, вечни живот46.
40 Ad. Trall. 7, 1.
41 Ad Smyrn. 1, 1; ср. Ad. Ephes. Натпис; 17, 2; Ad Rom. Натпис; 3, 3; 6, 3;
Ad Polyc. 8, 3.
42 Ad Ephes. 18, 2.
43 Ad Ephes. 15, 3; cp. 15, 18.
44 Ad Ephes. 1, 1.
45 Ad Ephes. 7, 2; cp. Ad. Polyc. 3, 2.
46 Ad. Ephes. 19, 3.
Догматика православие цркве 61
Богомудри апологет хришанства, свети устин, заснива
своу одбрану Хришанства пред Трифоном на томе што
старозаветним Откривеем доказуе, да е Исус Христос
Господ, Бог и Син Божи ( ,
)47, да е Он Бог, Син единог и
нероеног и неисказаног Бога (,
)48.
Велики ревните апостолског Предаа, свети Ирине,
сву веру заснива на Божанству Господа Христа. Нико се
други не назива Богом (Deus nominatur) нити зове Господом
осим Бога и Господа свега (то ест Оца) ... и еговог Сина
Исуса Христа Господа нашег"49. Нико се од синова Адамових
не назива у потпуном и апсолутном смислу Богом и
Господом осим Исуса Христа, кои е Бог и Господ, и Цар
вечни, и единородни, и Логос оваплоени50. Црква е од
Апостола и ихових ученика примила веру у еднога Бога
Оца, Сведржитеа, и у еднога Христа Исуса, Сина Божиа
( ), кои се оваплотио ради нашег спасеа51.
Никада дакле ни Господ, ни Свети Дух, ни Апостоли не би
Христа одреено и одлучно назвали Богом (definitive et
absolute Deum nominassent), када Он не би заиста (vere) био
Бог; нити би икога произвольно назвали Господом осим Бога
Оца господууег над свим и еговог Сина, кои е од свог
Оца добио господство над целокупном твари52.
Исус Христос е несумиво Бог, ер е Он оваплоени
Логос Божи. Кроз самог Логоса, кои е оваплоеем постао
видив и опипив (visibilem et palpabilem), авао се Отац,
ма да нису сви подеднако веровали, али су сви у Сину
видели Оца, ер Отац е невидиво Сина (invisibile etenim Filii
Pater), а Син je видиво Оца (visibile autem Patris Filius). И
стога су сви, говореи са Христом на земи, називали Га
47 Dialog. cum Tryphon., с. 128; ср. ib. с. 48 i с. 132.
48 ib. с. 126.
49 Contra haeres., III, 6, 2.
50 ib. III, 19, 2.
51 ib. 1, 10, 1.
52 ib. III, 6, 1.
62
Преподобии отац устин (Попови)
Богом. Чак и демони су, видеи Сина, говорили: Знамо те ко
си, светац Божи (Мк. 1, 24). И аво кушач, видеи Га,
говорио е: Ако си Син Божи (Мт. 4, 3; Лк. 4, З)53. Да е
истинити човек и истинити Бог (vere homo et vere Deus),
Исус Христос je добиао сведочанства од свиу: од Оца, од
Светога Духа, од Анела, од створеа, од уди, од палих
духова и демона, од неприатеа, и назад од саме смрти. Али
Син, управауи свим ради Оца, дела од почетка до краа, и
без ега нико не може познати Бога. ер Син е познае Оца
(agnitio enim Patris, filius), a познае Сина е у Оцу (agnitio
autem Filii in Patre) и кроз Сина откривено54.
Богооткривену истину о Божанству Господа Христа
свети Атанасие Велики е богонадахнуто исповедао, бранно
и одбранио од арианизма, кои е Господа Исуса лишавао
Божанства и сводио Га на твар, на створее. Завири ли чо-
век у ма кои спис светога Атанасиа, мора видети да се сва
света Христологиа егова заснива на истини о Божанству
Исуса Христа. У овоме тренутку ми емо се задржати само
на неким мислима светога Оца Православа. По ему,
едини е Христос истинити Бог и Бог Логос од Бога (
, )55. Своим Божанством Он е
уништио и помрачио и измишотине стихотвораца, и
демонску опсену, и елинску мудрост; очигледно е, дакле, да
е Он заиста Син Божи, Логос, Премудрост, и Сила Очева.
Отуда и дела егова нису дела човечанска () него
надчовечанска ( ); и стварно, она су Божа и
по своо поавности и у сравеу са делима удским56. ер
ко е икада од уди образовао себи тело од едне девоке?
Или: ко е икада од уди лечио онакве болести какве е
лечио Господ наш? Ко е исправао природне недостатке, и
слепоме од роеа давао вид? Он е не само исцеивао ра-
не, ве е, као изнова, раао и васпоставао тело. Он е
изгонио из уди болести, демоне и саму смрт... Шта да се
каже
53 ib. IV, 6, 6.
54 ib. IV, 6, 7.
55 De incarnat. Verbi, 47; Р. gr. t. 25, col. 180 С
56 ib. 48; col. 184 B.
Догматика православие цркве 63
о другим чудесима еговог Божанства? Кои е човек
умирао, а сунце се помрачило, и зема затресла? Ето, до
данашег дана умиру уди, и рание су умирали; е ли се
икада при чио смрти десило такво чудо? Али оставимо
дела коа е Он учинио у телу, и загледамо шта е учинио Он
по васкрсеу свог тела. е ли икада постоао човек, чие би
учее, едно и исто, овладало свуда од краа до краа земе,
и према коме се поштовае раширило по сво земи? Или,
ако е Христос човек а не Бог Логос, као што говоре елини,
зашто онда ихови богови не спрече да се поклоништво
Христу не шири у оним земама где се има клаау?57...
Чиа е смрт икада изгонила демоне; и чие су се смрти икада
боали демони као Христове? Где се само спомене име
Спаситеево, изгони се одатле сваки демон. Ко е у удима
толико укротио душевне страсти ( ), да и
блудници живе целомудрено, и човекоубице одбацуу
мачеве, и некадаи плашивци постау храбри? И, уопште,
ко е убедио варваре и разне многобожачке народе да одбаце
свое безуме и размишау о миру? Зар не вера Христова?
Зар не крсни знак? Ко е други тако уверио уде у
бесмртност као крет Христов и васкрсее тела Христова?
елини су испредали сваковрсне лажи, али ипак нису могли
измислити васкрсее своих идола; они чак ни помишали
нису на могуност да тело понова постои после смрти.
Тако е и у овоме очигледно да е Христос Син Божи. Ма
куда погледали, Божанство Логоса свуда изазива
дивее58.
Зашто е име хришанина скупоцено, вели свети
Григорие Богослов, ако не стога што е Христос Бог59. А по
светом Григориу Ниском, оваплоени Бог, Господ
Христос, Дао е довоан доказ свога Божанског доласка у
своим чудесима, чиме се и одликуе Божа природа ('
). Боже е дело оживотворавати
уДе; Боже е дело промислом чувати сва биа; Боже е
де
57 . 49; col. 184 В D.
*ib.50,col. 185 BD; 54, col. 193 A.
59 Orat. 37, 17; P. gr. t. 36, col. 301 С; ср. Orat. 2, 95; Orat. 30, 8.
64
Преподобии отац устин (Попови)
ло давати храну и пие оним створеима коима е пао у
део живот у телу; Боже е дело добро чинити
потребитима; Боже е дело слабошу изнурену природу
поново вратити себи здравем; Боже е дело подеднако
владати
свом
твари:
земом,
морем,
ваздухом,
надваздушним пространствима; Боже е дело имати
довону силу за све, а пре свега бити ачи од смрти и
трулежи. Када би, дакле, у повести о оваплоеном Богу
недостаало нешто од ових споменутих ствари, онда би они
кои не припадау нашо вери били у праву да одбаце нашу
тану; ако се пак све што се подразумева под Богом ('
) садржи у реченоме о ему, шта онда смета
вери?60
Много е, вели свети Кирил ерусалимски, истинитих
сведочанстава о Божанству Господа Христа. Отац сведочи с
неба о Сину (Мт. 3, 17; 17, 5); сведочи Дух Свети силазеи
телесно () у облику голуба (Лк. 3, 22); сведочи ар-
хангел Гаврил доносеи благу вест Марии (Лк. 1, 2738);
сведочи Дева Богородица (Лк. 1,2738); сведочи блажено ме-
сто асала (Лк. 2, 7); сведочи Египат кои е примио Владику
док е ош био дете по телу (Мт. 2, 14); сведочи Симеон кои
Га е узео у наруча и рекао: Сада отпушташ с миром слугу
свога, Господе, по речи своо, ер видеше очи мое спасее
твое, кое си уготивио пред лицем свиу уди (Лк. 2, 2931);
сведочи за ега и пророчица Ана, веома побожна испосница
и подвижница (Лк. 2, 3638); сведочи ован Крстите (н. 1,
15. 32. 34), навеи меу пророцима, првак Новога Завета, кои
на неки начин седиуе у себи оба Завета, Стари и Нови;
сведочи река ордан (Мт. 3,13); сведочи море Тивериадско
(н. 6, 1); сведоче слепци, сведоче хроми, сведоче васкрснути
мртваци (Мт. 11, 5); сведоче демони говореи: Шта е теби до
нас, Исусе? Знамо те ко си, светац божи (Мк. 1, 24); сведоче
ветрови кои су престаали на егову заповест (Мт. 8, 2627);
сведоче пет хлебова кои су умножени за нахраее пет
хиада уди (Мт. 14, 1621); сведочи свето дрво крста, кое
до данашега дана гледамо у нашо средний, и кое е одавде
испунило скоро сву васеену помоу оних кои са вером
узима
60 Orat. catech. с. 12; Р. gr. t. 45, col. 44 CD; ср. ib. с. 13 i с. 25.
Догматика православие цркве 65
jy од ега частице; сведочи она палма у долини коа е
гранчицама снабдела децу када су Господа поздравила (н.
12, 13); сведочи Гетсиманиа (Мт. 26, 36) коа као да ош
разумним удима показуе уду; сведочи ова света Голгота
коа се диже над нама (Мт. 27, 33); сведочи пресвети Гроб и
камен кои досада лежи тамо (Мт. 27, 60); сведочи сунце кое
сада сиа, а кое се помрачило у време Спаситеевог страдаа
(Лк. 23, 45); сведочи тама коа би тада од шестога сата до
деветога (Мт. 28, 45); сведочи светлост коа сиаше од деветога
сата до вечера; сведочи света Маслинска гора са кое се Он
узнео Оцу (Д. А. 1, 12); сведоче кишоносни облаци кои су
однели Господа из очиу Апостола (Д. А. 1, 9); сведоче
небеска врата коа су примила Господа, о коима говори
псалмопевац: возмите врата князи ваша, и возмитеся врата
вчная, и внидетъ Царь славы (Пс. 23, 7); сведоче бивши
неприатеи егови, од коих е блажени Павле едан, кои е
за кратко време био егов наприате, а затим Му дуго
времена служио; сведоче дванаест Апостола кои су
проповедали истину не само речима него и страдаима своим
и смру своом; сведочи Петрова сенка коа е силом
Христовом исцеивала болесне (Д. А. 5, 15); сведоче
запрегаче и убрушчии кои су силом Христовом исцеивали
тада помоу Павла (Д. А. 19, 12); сведоче Персианци и Готи
и сви обраени незнабошци, умируи за онога кога нису
видели телесним очима; сведоче демони кое до данашег
дана изгоне верни61.
Еванеа показуу, вели свети Иларие, да е Исус Хри-
стос истинити Син Божи, и стога истинити Бог. ер ако
Он ние истинити Син, не може бити истинити Бог (quia
neque verus Filius erit, nisi verus et Deus est); нити може бити
истинити Бог, ако ние истинити Син62. Син Божи есте Бог;
ова е истина изражена у еговом имену. едно име не
обухвата два Бога, ер едно име Бог есте име едне недеиве
природе (unius atque indifferentis naturae). Jep пошто е Отац
Бог, и Син je Бог; и оно име, кое специфично припада Бо
XI,16.18.4 Х'19; R 8Г'1'33, coL 685 А ~ 688 С; ср'ib' хп'13; х'6; IV'9;
62 De Trinit. lib. VII, с. 2; Р. lat. t. 10, col. 200 С.
66
Преподобии отац устин (Попови)
жанско природи, своствено е свакоме, стога су Двое
едно (uterque unum sunt). ер Син, ма да постои кроз роее
од Божанске природе, ипак чува единство у своме имену;
Отац и Син су едно и по природи и по имену. Тако Син
Божи има име БОГ као резултат свог роеа63. Син Божи ние
отпочео бити Богом из ничега, него е роен као Бог. У своме
посебном постоау Он е оно што и Бог, и ништа друго64.
Син Божи поседуе, по своме роеу, све што е Боже
(omne quod Dei est), стога дело Сина je дело Оца, jep Га
егово роее ние лишило оне природе коа е егов извор
и у коо Он обитава, и ер Он има у Себи ону природу коо
Он дугуе свое вечно постоае65. Отац е у Сину и Син е у
Оцу; роее Сина е едино од Оца; никаква туа или
неслична природа ние поникла у Божанству и постои као
Бог. Бог од Бога, вечито постоеи, не дугуе свое
Божанство никоме другоме до Богу. Не могу се Отац и Син
сматрати као два Бога, ер су они Двое едан Бог (quia unum
uterque sunt). Не могу се ни мешати, jep они двое нису една
личност66. Истина: да е Син Божи Бог од Бога, не претвара
Бога у два бога. Бог од Бога, или Бог у Богу, не значи да
постое два бога, ер Бог постои, едан од еднога, вечито са
едном Божанском природом и едним Божанским именом67.
Сва благодат, вели свети Касиан, сила, мо, Божанство,
и пуноа правог Божанства и слава, увек су постоали заедно
са Христом и у Христу, било на небу или на земи или у
утроби или при еговом роеу. Ништа што е своствено
Богу никада ние недостаало Богу (nihil umquam Deo de Deo
defuit). Jep Божанство увек беше присутно Богу (semper enim
cum Deo deitas), нигде и никад одвоено од ега (поп loco
umquam ab eo, non tempore separata). Jep Бог je свуда
присутан у своо потпуности и у своме савршенству. У ему
нема ни поделе, ни промене, ни смаиваа, ер ништа не
може би
63 ib. VII, с. 13; col. 210 А.
64 ib. VII, с. 14; col. 211 А; ср. ib. с. 21, с. 25.
65 ib. VII, с. 26; col. 222 С; ср. ib. с. 27.
66 ib. VII, с. 31; col. 226 АВ.
67 ib. VII, с. 32, col. 227 .; ср. ib. с. 38, с. 41.
Догматика православие цркве 67
ти додато Богу нити одузето од ега, ер Он не подлежи ни
смаивау Божанству ни прираштау Божанства. Он беше
иста Личност за живота на земи коа и на небу; иста
Личност у своме пониженом стау коа беше и на висинама
небеским; иста Личност у сиушности човештва као и у слави
Божанства. ер Христос беше све што je Бог (quia Christus
totum erat quod Deus). У самом тренутку еговог зачеа као
човека сие сва сила Божа, сва пуноа Божанства, ер васцело
савршенство Божанства дое оданде, одакле беше егово
порекло. Нити е егова човечанска природа икада била без
Божанства, пошто е она сам факт свога постоаа примила од
Божанства (qui utique hoc ipsum quod erat, a Deo acceperat)68.
Никаква се подела или раздваае не може учинити измеу
Христа и Бога (пес disjunctionem aut divisionem aliquam inter
Christum fieri et Deum): jep васцело Божанство беше у Хри-
сту, и васцели Христос беше у Богу (quia totus in Christo
Deus, et totus in Deo Christus). Ту се не може допустити
никаква подела или разлучее. Остае само: прибеи
простом, побожном и здравом исповедау, то ест
обожавати, убити и клаати се Христу као Богу69.
Сва изграена и саставена од богооткривене истине о
Божанству Господа Исуса, Црква е оваплоее те истине, те-
ло н>ено, проекциа ена, остварее ено у свету
тродимензионе стварности. Имауи Свето Откривее за
свое сазнае и осеае, Црква и осеа себе и сазнае себе
као тело Господа и Бога нашег Исуса Христа. ено
самоосеае и самосазнан>е садржи у себи као суштину своу
истину о Божанству Господа Исуса. ено постоае, и у
смислу узрока и у смислу трааа, потпуно зависи од
Божанства Господа Христа. Ако Христос ние Бог, онда
Црква ние божанска установа, ние школа божанског
живота, ние радионица бесмртности, ние непрекидно чудо
благодати коа очишава, освеуе, просвеуе, усавршава,
спасава. Када Христос не би био Бог, Црква не би могла
непрестано чинити божанска дела у свету: от
;к iu 68нDe incarnat. Domini contra Nestor., lib. II, с 7; Р. lat. t. 50, col. 4849; cp.
Ш. hb. V, с 6.
69 ib. lib. III, с 7; col. 59 A.
68
Преподобии отац устин (Попови)
пуштати грехе, исцеивати од зла и смрти, ослобаати од
авола, давати дарове Духа Светога. Зато што е тело Бога и
Господа нашег Исуса Христа, Црква постои, живи и дела у
свету као единствена и неразорива божанска установа.
Божанство Господа Христа е суштина вере ене, убави
ене, наде ене, молитве ене, осеаа еног, сазнаа
еног, мудрости ене, милосра еног, христоуба еног,
човекоуба еног, благодати ене, тани ених,
еванелских добродетелей ених, свега што е ено. Сва
чудотворна сила ена, и мо, и свемо, потичу, и ничу, и
извиру из Божанства Господа Исуса. У о е све у свему
Христос Бог наш. Коа истина ена, коа молитва ена, коа
светиа ена, коа света тана ена, коа добродете ена,
кое откривее ено, кое богослужее ено, кои обред ен,
кои духовни дар ен не црпе своу животворну силу и мо
из присутног о Божанства Господа и Спаса нашега Исуса
Христа? Ако се разгрне богочовечанско тело Цркве, у ему се
свуда и у свему мора наи Божанство Господа Исуса као
душа егова, као свудаприсутна и свеиспуууа душа
егова.
Имауи, осеауи, сазнауи Божанство Господа Хри-
ста као суштину свога биа, свога сазнаа, свога постоаа,
Црква неуутно и неустрашиво исповеда и проповеда
богооткривену истину: Исус из Назарета е истинити Син
Божи и Бог, раван Оцу по Божанству и по своствима и по
дествима Божанске суштине. Ову истину, од кое зависи сав
живот Цркве, сав смисао ен, сва савест ена, сва вечна
вредност ена, Црква е као ненеопходниу неопходност и
настварниу новозаветну стварност едном за свагда
уобличила и неизмениво изразила у шест чланова
васеенског, општеобавезног никеоцариградског Символа
вере:
Догматика православие цркве 69
б) Исус Христос истинити човек
Када би Господ Исус био само истинити Бог, а не и
истинити човек, Он не би могао на онако реалан начин уи у
историу човечанства, нити значити за човека оно што сада
значи. Човек се осеа човеком само кроз петочулно тело и
душу у ему, што га и чини бием свое врете, бием кое
има нарочиту и изузетну категориу постоаа. Самим тим
човековом сазнау е предестинирана категориа реалности, и
човек с правом сматра реалношу оно што е реално за кате-
гории еговог биа, онаквог какво е оно у своо
психофизичко стварности. Да е Исус Христос само Бог, а не
и овек, Он се не би могао уткати у живот рода удског са
онаом неодоивом и неуклонивом стварношу, коа чини
да
70
Преподобии отац устин (Попови)
Га удско сазнае неминовно осеа онако непосредно
реалним и животним као што е реално и животно бие што
се човек зове. Да ние прави човек, човек са душом и телом,
Господ Исус би остао трансцендентан удском животу и
историjи, и с правом би сва повест о ему била оглашена за
мит и Он увршен у митска биа. За уде, кои су маевише
неповериви према бестелесним биима, Господ Христос, да
е само бестелесни Бог, не би могао имати праве животне
реалности и вредности. едино телесном, опипивом,
човечанском реалношу свое Личности Господ Исус е могао
створити Нови Завет, авити се као стварни одговор на сва
питаа удског духа, и постати за уде незаменива
вредност и едина утеха. Да Господ Христос ние човек, не би
било еванелске историе. Само из физичке, човечанске
стварности Христове Личности потекла е, и непрестано
истиче, историска стварност Хришанства као едине благе
вести у овом горком свету. Исус Христос истинити човек,
извор е те стварности; уклоните та извор, пресахнуе река
хришанске вере. Да Исус Христос ние био истинити човек,
Он не би могао основати Хришанство као историску
стварност и силу, ер се на баци, на привиеу, на сабласти
не би могла сазидати огромна зграда историског
Хришанства: Црква. Зар би некижевни, прости,
сиромашни рибари галилески пошли за Господом Исусом,
да Он ние био стварни човек, човечански реалан у свима
своим делима, мислима, речима и целокупном животу
свом? И зар би они због привиеа и помоу привиеа
могли запалити свет новом вером? Еванеа су и сувише
проста, и сувише непосредна у своо историско стварности и
реализму; она не доказуу човечанство Исусово ве га
показуу, констатуу, описуу као наобичниу стварност.
Нико у Еванеима ние посумао да е Исус истинити
човек. То е чиеница ван спора. Да ние био истинити
човек, зар би Исус могао бити онако мила и привлачна
личност за неизброне масе простоердачног народа, и онако
мрско бие за фарисее и кижевнике? Нису се ови дан и
но ломили и паштили како да окриве, ухвате и убиу, не
Исуса привиее и фантом, ве Исуса човека стварног,
очигледног, чудотворног, земаског, обичног.
Догматика православие цркве 71
И ош: да Исус ние истинити човек, не би могао
основати Завет у своо крви, ер е егов Завет Нови Завет
у крви70. У свему што е новозаветно, осеа се мирис свете,
пречисте, богочовечанске крви Исусове. Нови Завет, од свог
еванелског почетка па све до апокалиптичког завршетка,
показуе и приказуе Исуса као Сина човечиег, као човека. У
Исусу е дат човек у сво своо потпуности, завршености и
савршености. Нема ничег уистини удског што Му недостае.
Он е потпун, савршен и завршен човек, у коме нема никаквих
недостатака. Све што е удско ему е и присутно и
познато, али удско у своо првобитно, неоскрнавено,
неогреховено датости и реалности. Када се непристрасно
проследи и испита све што е у Новом Завету записано о Го-
споду Исусу, мора се стеи и осеае и сазнае и убеее:
да е Он човек, истинити, прави човек, у своо човечанско
реалности реалнии од ма кое удске личности у истории
рода удског. У све се може посумати, само не у
неодоиву и неуклониву историчност личности Исусове.
Нови Завет е од почетка до краа повеет о свему ономе
што се збило са Исусом из Назарета. Исус се раа, расте,
живи, дела, говори, плаче, страда, умире као истинити чо-
век. Ничим Он не личи на привиее, на сабласт, на утвару.
У свему што е егово и од ега осеа се да е Нови Завет
завет у егово крви, крви човечанско, истинско,
стварно. Сви догааи и доживаи у еговом животу,
своом поавношу и очигледном реалношу, веома су
удски, човечански, земаски реални и очевидни. егови
су Му неприатеи оспоравали Божанство, али Му нико ние
оспоравао човечанство. Оно е толико ван спора, да су
егови неприатеи само за едним жудели, само на едном
радили: да Га убиу, и на та начин ослободе себе страшне
реалности и присутности еговог тела. У колико е мери
Господ Христос истински, прави, потпуни човек, да се лако
уочити, ако се, макар у главним потезима, прегледау
чиенице Новога оавета, чиенице изражене у догааима,
доживаима, делима, речима Господа Исуса и егових
светих ученика.
70 Мт. 26, 28; Мк. 14, 24; Лк. 22, 20; Д. А. 20, 28.
72
Преподобии отац устин (Попови)
Родослов Исуса Христа, у коме учествуу уди
наочигледние историске стварности, сведочи асно да е
Исус Христос заиста Син човечи, заиста човек, чиа се
човечанска природа пружа чак до Адама71. Зачее Христово
од Свете Деве Марие, ена деветомесечна трудноа, само
егово роее, па повиае у пелене, па метае у асле, па
поклоее новороенчету од стране пастира и мудраца,
сведоче очигледно да пред собом имамо реално удско
бие72. Обрезае Исуса у осми дан, ношее у храм у
четрдесети дан, жеа Иродова да убие новороенче,
бекство у Египат, зар све то не показуе да е Исус био
бие истински удско, бие од тела и крви?73
Зато што е био уистини потпуно удско бие, за Исуса
е написано у Еванеу: Дете растиаше, и ачаше духом (
, ), и пуаше се
премудрости ( ), и благодат Божиа беше
на ему74. Господ Исус настауе се у Назарету, и назива се
Назареанин не зато што е невидив дух ве што е
видив, реалан човек, кои живи у категории времена и про-
стора75. ега као видивог и несумивог човека крштава на
ордану свети ован Крстите76. Зато што е човек Он пости
четрдесет дана у пустии, осеа глад, при чему Га аво куша
сумауи да е Син Божи, али никако не сумауи да е
истински
човек77.
Своом
неодоиво
привлачном
човечанском личношу Он прикупа свое прве ученике, и
они полазе за им као за стварним удским бием, а не за
неком утваром78. У сво своо човечанско реалности Он
проходи градове и села, исцеуе од болести, изгони нечисте
духове,
71 Мт. 1, 117; Лк. 3, 2338; ср. Лк. 1, 32; Рм. 1, 3; 9, 5; Гал. 4, 4; евр. 7,
14; 12, 16.
72 Лк. 1, 31. 35. 42; 2, 5. 7. 8; Мт. 1. 18. 25; 2, 112.
73 Лк. 2, 21. 2238; Мт. 2, 1323.
74 Лк. 2, 40; ср. 2, 52.
75 Мт. 2, 23.
76 Мт. 3, 1317; Мк. 1, 911; Лк. 3, 2122.
77 Мт. 4, 111; Мк. 1, 1213; Лк. 3, 2122; ср. Мт. 21, 18.
78 Мт. 4, 1822; Мк. 1, 1420; Лк. 5, 311; Мт. 9, 913; Мк. 2, 1317; Лк.
5, 2732.
Догматика православие цркве 73
васкрсава мртве, проповеда Еванее царства, и нико не
посума да е Он човек, нити ико рече да е Он привиее,
или да личи на привиее79. Додиром своих истински
човечанских руку Он исцеуе80. Зар ние човек, прави човек
Он кои нема где главе заклонити?81
Као стварни човек Исус и еде и пие, а клеветници
егови говоре за ега: гле човека изелице и пианице, друга
цариницима и грешницима82. Да Господ Исус ние био
истинити човек, зар би се фарисеи толико паштити како би
га погубили"?83 Сама чиеница да е Он имао сроднике по
телу, показуе Га као несумиво удско бие, коме е
своствено имати сроднике по телу84. При сво чудотворно
божанствености своо Он е са таком вештаственом
непосредношу човечански реалан, да Га уди називау сином
дрводеиним85, сином осифовим86. Он иде по мору не као
утвара, ве као човек87. Да е био само Бог, а не и прави човек,
зар би Господ Исус могао истински страдати, пошто е
Божанство нестрадално; и зар би апостола Петра назвао
Сатаном што Га е одвраао од страдаа спасоносног за род
удски?88
Преображее Спаситеево на Тавору показуе да се те-
ло егово преобразило и просиало Божанством, ер е по
Божанству Он увек раван и подеднак и неизменив у слави,
и светлости, и сау89. Када Господ Христос не би био истински
човек, зар би егов свечани улазак у ерусалим био онако
прост и човечански дирив?90 Да човечанска реалност Го-
спода Исуса ние била и сувише очигледна, и сувише опи
79 Мт. 4, 2324; Мк. 6, 55; Мт. 9, 35; Мк. 6, 6; Лк. 13, 23; Мт. 15, 3031.
80 Мт. 8, 3. 15; 9, 29; 20, 34.
81 Мт. 8, 20.
82 Мт. 11, 19; Лк. 7, 34.
83 Мт. 12, 14; 26, 4.
84 Мт. 12, 46; Мк. 3, 31; Лк. 9, 1920; Мт. 13, 55.
85 Мт. 13, 55.
86 н. 6, 42.
87 Мт. 14, 2629; Мк. 6, 4851; н. 6, 1920.
88 Мт. 16, 2123; ср. 17, 12; 17, 22; 20, 1819.
89 Мт. 17, 18; Мк. 9, 210; Лк. 9, 2836.
90 Мт. 21, 1Ц; Мк. И, 1Ю; Лк. 19, 2944.
74
Преподобии отац устин (Попови)
пива, зар би уда издао привиее; и зар би среброубиви
архиереи еврески давали свое миле сребрнике за утвару?91
Када Господ Исус не би био истинити човек, зар би на Тано
вечери открио пресвету тану: да е егов Нови Завет завет
у крви егово коа е се пролити за многе ради отпуштаа
грехова, и да е тело егово живот свету?92 Да Господ
Христос ние прави човек, ве само Бог, зар би тужио; зар би
забринут говорио ученицима своим: жалосна е душа моа до
смрти; зар би падао на лице свое молеи се да Га мимоие
чаша смрти; зар би за време молитве зно егов био као
капе крви кое капаху на зему; зар би Он са крста вапио к
Богу: Боже мо, Боже мо, зашто си ме оставио?93
Зато што е био истинити човек, Господ Исус е суен,
пуван, биен, шибан, исмеван, осуен на смрт, распет,
пребиена Му колена, пробиена копем ребра94. Он е умро
као прави човек, и био погребен као прави мртвац95. Да ние
имао истинско тело удско, шта би Он васкрсао при
васкрсеу свом, када Божанство егово нити умире, нити
васкрсава?96 Да Господ Христос ние васкрсао са телом кое е
имао пре распеа, зар би се по васкрсеу свом могао
показивати ученицима своим у стварном човечанском телу,
чиу су стварност ученици проверили на накритичкии начин,
као што то сведочи пример апостола Томе?97 Васкрслог
Спаситеа ништа тако не жалости као сума Апостола у
стварност еговог човечанског тела; и када им се ава свима,
и они мисле да виде духа, Он им с прекором говори: Зашто
таква сума улази у срца ваша? Видите руке мое и ноге мое:
а сам главом; опипате ме и видите ( );
ер дух тела и костру нема као што видите да а имам (
91 Мт. 26, 1416; . 14 , 1011; Лк. 22, 46.
92 Мт. 26, 2628; Мк. 14, 2224; Лк. 22, 1920; 1 Кор. 11, 2325.
93 Мт. 26, 3646; 27, 46; Мк. 14, 3242; Лк. 22, 3946; н. 18, 111.
94 Мт. 26, 6568; 27, 12. 11, 22. 26. 28. 29. 30. 31. 32. 35; Мк. 14, 53. 64.
65; 15, 1. 1525; Лк. 22, 54. 6365; 23, 146; н. 19, 17. 18. 34.
95 Мт. 27, 5761; Мк. 15, 4247; Лк. 23, 5056; н. 19, 3942.
96 Мт. 28. 27; Мк. 16. 28; Лк. 24. 112; н. 20. 112.
97 Мт. 28, 910; Мк. 16, 913; Лк. 24, 1335; н. 20, 1331; 21, 122; ср. 1
Кор. 15, 48.
Догматика православие цркве 75
, )98. По васкрсеу
свом Спасите показа себе жива као истинитог човека мно-
гим и истинитим знацима, авауи се Апостолима своим
четрдесет дана и говореи им о царству Божем. А у четрдесети
дан по васкрсеу узнесе се на небо као истинити човек, са
обеаем светих Анела да е ова Исус при другом доласку
свом дои на зему опет као истинити Син човечи".
Нови Завет е у ствари историа Спаситеевог живота у
телу, и последица те многозначане историе. Ту све посредно
или непосрдно сведочи да е Господ Исус био прави, истинити
човек у свима моментима свога земаског живота. Исус
Назареанин е истинити човек, то е закучак до кога се мора
дои ако се нерпристрасно испита Нови Завет. Кратка
формула новозаветног учеа о Господу Исусу као истинитом
човеку дата е у езгровито и силно речи светог ована
Богослова: Логос постаде тело ( )100. У ово
речи врхуни новозаветни реализам. Као сваки прави човек,
Господ Христос носи у човечанско души и телу свом сва
човечанска осеаа и стаа, само без примесе греха. По телу
свом Он осеа потребу за храном и пием, за одмором и
спаваем1: осеа глад2, же3, умор4; Он тугуе и плаче5, жалости
се и сажаева6, осеа и показуе нарочиту убав према
извесним лицима7, осеа радост и изражава е на човечански
начин8.
Целокупним своим животом и учеем Господ Христос
е силно посведочен за Сина Божег и Бога9, али е исто тако
силно посведочен и за истинитог човека, човека са стварним
98 Лк. 24, 3739.
99 Д. А. 1, 3. 911; Мк. 16, 1419; Лк. 24, 5051.
100 н. 1, 14.
1 Мт. 4, 2; Лк. 4, 2; Мт. 21, 18; Мк. 11, 12; н. 4, 7; Мк. 4, 38.
2 Лк. 4, 2; Мт. 4, 2; 21, 18.
3 н. 19, 28; Мт. 27, 48.
4 н. 4, 6.
5н. 11,33,35.
6 Лк. 7, 13; Мт. 9, 36; 14, 14; 15, 32; 20, 3. 34; Мк. 6, 34; 8, 2; н. 13, 21.
7н. 11,5; 13, 1; 21, 7. 20; 18,23. 8Мт. 11, 25; Лк. 10, 21; н. И, 15. 9 Рм. 1, 4;
Д. А. 4, 33; Еф. 3, 45.
76
Преподобии отац устин (Попови)
човечанским телом и стварном човечанском душом, што е у
Еванеу изражено благовешу: Логос постаде тело10. Спа-
сителе е нарочито волео да назива себе месианским називом:
Син човечи ( )11, чиме е са изузетним
нагласком посведочавао стварност свое човечанске природе.
На то указуу дириве речи егове: Лисице имау аме и
птице небеске гнезда, а Син човечи нема где главе
заклонити12. Бог у телу, Господ Исус обавуе о себи да Он,
као Син човечи има божанску власт: отпуштати грехе
удима13. Син човечи, реалан у своо човечанско природи
као Син Божи у Божанско, господар е и од суботе14.
Вечити Син Божи постао е Сином човечим, и као такав
авио се у своству небеског сеача кои по иви овога света сее
божанске истине и дела15. Син Божи, поставит Сином
човечим, учинио е удску природу своим вечним
достоаем, и као Син човечи располаже Страшним судом
Божим, и господар е Анела и небеских Сила16. Господ Исус
врло често обавуе да е Он као Син човечи истински,
стварно пострадати, умрети и васкрснути17. Други долазак сво
Господ Исус назива доласком Сина човечиег18. Крст е знак
Сина човечиег19. Блаженство уди зависи од ихове вере у
Сина човечиег и од страдаа ради ега: Блажени сте, говори
Спастие следбеницима своим, када на вас уди омрзну и
кад вас раставе и осрамоте, и разгласе име ваше као зло Сина
ради човечиега20. Бог Отац предао е сав суд Сину свом зато
што е ова
10 н. 1, 14; ср. 1 н. 1, 1.
1 Дан. 7, 1314.
12 Мт. 8, 20.
13 Мт. 9, 6; Мк. 2, 10; Лк. 5, 24.
14 Мт. 12, 8; Мк. 2, 28; Лк. 6, 5.
15 Мт. 13, 3738.
16 Мт. 13, 41; 16, 27; 19, 28.
17 Мт. 17, 22. 9; 20, 1819. 28; 26, 2. 24; Мк. 8, 31; 9, 9. 12. 31; 10, 3334; 14,
21; Лк. 9, 22. 44; 17, 25; 18, 3133; 24, 7.
18 Мт. 24, 27; 24, 37. 39. 44; 25, 13; 25, 31; 26, 64; Мк. 8, 38; 13, 26; 14, 62;
Лк. 9, 26; 12, 40; 17, 24. 30; 18, 8; 21, 27.
19 Мт. 24, 30.
20 к. 6, 22.
Догматика православие цркве 77
постао Син човечи21, проживео удски живот у сво егово
горчини и сети, те му нико од уди нее мои с правом реи:
немаш права да судиш нама, удима, ер ниси био човек и
стога не знаш каква е то мука бити човек.
Вечни живот уди Господ Христос е учинио зависним
од едеа тела Сина човечиега и од пиеа крви егове:
Заиста, заиста вам кажем, ако не едете тела Сина човечиега
( ) и не
пиете крви егове ( ), немате живота
у себи. Кои еде мое тело и пие моу крв има живот вечни
( )22.
Колико е незамениво важна истина: Господ Исус е
истинити човек, види се и по томе, што е у Еванеу
забележено да е Спасите осамдесет и четири пута назвао
себе Сином човечим, што ни изблиза ние случа са ма
коим другим називом кои е себи Господ приписивао.
едном приликом говореи удецима Спасите изрично
назива себе човеком: Ви гледате да убиете мене, човека
( , ) кои вам истину казах коу
чух од Бога23. Да е човечанство Господа Исуса вечно, и на
небо узнесено, да седи с десне стране Бога оца, сведочи нам
први свети мученик за Христа, архиакон Стефан, кои:
погледа на небо и виде славу Божиу и Исуса где стои с
десне стране Бога; и рече: ево видим небеса отворена и Сина
човечиега где стои с десне стране Бога24.
Сва проповед светих Апостола ние друго до
непрекидно сведочее очевидаца о историско истинитости и
стварности Исуса Христа као истинитог Бога и истинитог
човека. Та историска стварност личности Христове и есте оно
што их е привукло Исусу и учинило еговим неустрашивим
ученицима и исповедницима.Чудесна историска реалност
Бога и човека Исуса есте оно што они као Исусови пратиоци
и сведоци ушима своим чуше, очима своим видеше, рукама
своим
21 н. 5, 27, 22.
22 н. 6, 5354.
23 н. 8, 40; ср. н. 1, 30; Д. А. 17, 31.
24 Д. А. 7, 5556.
78
Преподобии отац устин (Попови)
расмотрише и опипаше25. Зато они, када им христоборци
забрауу да спомиу име Христово, неустрашиво
изавуу: Ми не можемо не говорити што видесмо и чуемо
( , )26.
У их е сва вера у Господа Христа и све учее о Господу
Христу засновано на иховом личном искуству и личном
осведочеу, због чега свети апостол Петар и наглашава да
е у их све засновано на историско стварности а не на
измишотинама и бакама: Ми вам не показасмо силу и
долазак Господа нашега Исуса Христа идуи за бакама
вешто измишеним (
'), него сами бесмо очевици величанства
еговог
('
)27.
Као очевици и пратиоци Бога у телу свети Апостоли
само сведоче оно што видеше и чуше; ихова е дужност и
позив, сва апостолска дужност и сав апостолски позив: да
сведоче што видеше и чуше за све време Исусова боравка
меу има, почевши од крштеа ованова до дана када се
узнесе на небо28. И сам Спасите, када се узноси на небо,
остава им као своу последу жеу: да буду сведоци
() егове личности, живота и рада29. И они су целог
сво живота само то и били: сведоци Исусови, очевици и
сведоци. Сва сила ихове проповеди састои се у сведочеу
историске стварности свега онога што е Исусово; у томе
сведочеу они су заиста сведоци = мученици (),
ер су за своу очевидцу истину, опитну и реалну,
мученички страдали и мученици постали30. Апостолство е
непрекидно сведочее божанске истине Христове,
сведочее до мучеништва и самим мучеништвом.
Исповедничка,
мученичка
неустрашивост
светих
Апотола у сведочеу Христове истине показала се у ихово
прво
251 н. , .
26 Д. . 4, 20; ср. 1 н. 1, 3.
27 2 Петр. 1, 16.
28 Д. А. 1, 2122.
29 Л к. 24, 48; Д. А. 1, 8.
30 Ср. Д. А. 22, 20.
Догматика православие цркве 79
проповеди на дан свете Педесетнице: уди Израици!
послушате речи ове: Исуса Назареанина, човека од Бога
потврена меу вама силама и чудесима и знамеима кое
учини Бог преко ега меу вама, као што и сами знате,
овога преко руку безаконика приковасте и убисте: и овога
Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци (
)31. Што више Апостоле гоне због ихове
проповеди о Исусу, они све неустрашивие сведоче о ему
као истинитом Богу и истинитом човеку. Када их Анео
Господи на чудесан начин ослобаа тамнице, и их понова
хватау, изводе пред сабор евреских старешина, и ови им
прете смру, они смело изавуу: Вема се треба покоравати
Богу него удима. Бог отаца наших подиже Исуса, кога ви
убисте обесивши на дрво. ега Бог десницом своом узвиси
за поглавара и спаситеа, да да Израиу покаае и
отпуштее грехова. И ми смо егови сведоци ових речи:
( )".
Заснивауи сву своу проповед и рад на личном
искуству о Исусу свети Апостоли не престау понавати
свое тврее и убеее, да су они само сведоци Исусови: Ми
смо сведоци свему што учини Исус (
) у земи удеско и у ерусалиму; коега и
убише обесивши на дрво. ега Бог васкрсе треи дан, и даде
му да се покаже, не свему народу него нама сведоцима
() напред избранима од Бога, кои с им едосмо и
писмо по васкрсеу еговом из мртвих. И заповеди нам да
проповедамо народу и да сведочимо () да е
он одреени од Бога судиа живима и мртвима33.
Апостол Павле ние био меу Апостолима за живота
Спаситеева на земи, па ипак се целокупно апостолство
егово састои у сведочеу онога што е видео и чуо од
васкрслог Господа, кои му се безбро пута авао учеи га
своме Еванеу. Он изавуе да е он само сведок ()
пред свима удима онога што е видео и чуо34. Схватауи и
31 Д. А. 2, 22. 23. 32; ср. 3, 15; 4, 33.
32 Д. А. 5, 19. 27. 28. 2932.
33 Д. А. 10, 3942; ср. 13, 31; 8, 25; 4, 33; 18, 5; 20, 21; 1 Петр. 5, 1.
34 Д. А. 22, 15; ср. 20, 24; 28, 23.
80
Преподобии отац устин (Попови)
вршеи службу апостолства као сведочее о Исусу апостол
Павле у ствари извршуе заповест Спаситееву, заповест коу
му е сам Господ дао када му се авио на путу за Дамаск.
Апостол вели да му е Господ тада рекао: Устани и стани на
ноге свое, ер ти се за то авих да те учиним слугом и
сведоком овоме што си видео и што у ти показати
( )35. Другом
приликом апостол Павле добиа од Господа исту заповест. О
томе у Делима Апостолским пише: Ону но стаде Господ
преда и рече: не бо се, Павле, ер као што си сведочио за
мене у ерусалиму, тако ти ваа сведочити () и у
Риму36. Не само свети Апостоли ве и сви прави хришани
есу сведоци Христови, кои животом своим посведочавау
истинитост и стварност живота и дела Исуса Христа
истинитог Бога и истинитог човека37.
Када Господ Исус не би био истинити човек, како би
могао умрети и крв своу пролити за спасее уди?38 Господ
наш Исус Христос е онако исто стваран и реалан човек као
и Адам; и као што кроз човека Адама уе грех у свет, и кроз
грех смрт, тако благодау еднога човека Исуса Христа (
) изобилно се изли на многе
благодат Божа и живот вечни39. Ако Господ Исус ние исти-
нити човек, онда е лажна смрт егова, лажно и васкрсее
егово; а када е лажна смрт егова, лажно е и крштее у
име егово, лажно и спасее40. Будуи истинитим човеком,
Господ Христос е и умро, и васкрсао, и оживео, да би
овладао и мртвима и живима41.
Ако Господ Исус ние умро и васкрсао као истинити чо-
век, узалуд е вера наша: ош смо у гресима, и нико нас не
може спасти42. Као што кроз човека Адама би смрт, тако кроз
35 Д. А. 26, 16.
36 Д. А. 23, 11.
37 Ср. евр. 12, 1; Апок. 2, 13; И, 3; 17, 6.
38 Рм. 5, 610; ср. Еф. 1, 7; 2, 1316; Кол. 1, 14. 20. 22; евр. 1, 3; 2, 910;
9, 12. 15. 17. 27; 10, 12; 1 Петр. 1, 1819; 1 н 1, 7; 2, 2.
39 Рм. 5, 12. 15. 19. 21.
40 Ср. Рм. 6, 35. 8; 10, 9.
41 Рм. 14, 9; ср. 2 Кор. 6, 15; 1 Сол. 4, 14.
42 Ср. 1 Кор. 15, 1418.
Догматика православие цркве 81
човека (' ) Исуса и васкрсее мртвих43. Први е
човек од земе, земан (); друга е човек Господ с не-
ба ( )44. Када Господ
наш Исус Христос не би био савршен човек, зар би
новозаветни идеал удски могао бити: достии у човека
савршена ( ), у меру раста пуное Христове
( )45. Да
Господ Исус ние истинити човек, зар би богомудри Павле
могао писати Тимотеу: едан е Бог, и едан посредник Бога и
уди, човек Исус Христос ( )?46
Тана личности Христове е у томе што е Он Бог у те-
лу ( ), у истинитом телу47. Како уди имау тело
и крв ( ), тако и Син Божи узе удела у то-
ме ( ), постаде истинити човек, да смру
сатре онога кои има државу смрти, то ест авола48. Пошто е
истинити човек, Господ Исус е био у свачему искушан као и
ми, осим греха, зато може пострадати са нашим слабостима и
помои онима кои се искушавау49. Да Господ наш Исус
Христос, као начелник и завршите вере, ние драговоно
претрпео крст ради спасеа света, зар би уди с радошу
трчали у борбу са грехом и смру и подносили науа
страдаа ради ега?50 Нарочито истичуи реалност и
истинитост човечанске природе Спаситееве, свети Син
Громова сведочи, да е то нешто што Апостоли очима своим
видеше, ушима своим чуше, рукама своим опипаше51, и зато
е Антихристов сваки кои пориче да е Господ Исус у телу
дошао: Сваки дух кои не признае да е Исус Христос у
телу дошао ( ), ние од Бога; и ова е
антихристов52.
43 1 Кор. 15, 21.
44 1 Кор. 15, 47.
45 Еф. 4, 13; ср. Флб. 3, 814; Кол. 1, 28.
46 1 Тм. 2, 5.
47 1 Тм. 3, 16.
48 евр. 2, 14; ср. 2, 16. 17. 18.
49 евр. 4, 15; 2, 18; 5, 79.
* Ср. евр. 12, 14; 1 Петр. 2, 21. 23. 24; 3, 1. 13; 2 Петр. 3, 15.
51 1 н. 1, 1.
52 1 н. 4, 3; ср. 2 н. 7.
82
Преподобии отац устин (Попови)
У светлости новозаветних сведочанстава о Господу
Исусу као истинитом човеку добиа свое историско,
реалистичко обашее и потврду старозаветно учее о
Месии као истинитом човеку, Сину човечем, Страдалнику.
Сва пророштва, претсказаа, обеаа, праслике, виеа о
Месии као истинитом човеку, од еговог зачеа од Деве па
све до искупитеског страданьа, погреба и васкрсеа еговог,
испунили су се у земаском животу Месие Исуса Христа,
истинитог Бога и истинитог човека53. Оваплоеем Сина
Божег, еговим животом у телу, испунило се обеае Боже,
дато пророку Мосеу на Синау, обеае кое као да сумира
сав домостро Божи о спасеу света и човека: Уселиу се у
их, и живеу у има, и биу им Бог, и они е бити мо
народ ( , ,
, )54. По тумачеу светог
Кирила Александриског, ова се реч Божа испунила у
оваплоеу ( ), у очовечеу ( )
Сина Божег, Господа нашег Исуса Христа, истинитог Бога и
истинитог човека55.
Свето Откривее нам приказуе и показуе Господа Ису-
са као истинитог, потпуног, савршеног човека, али човека
кои се од свих осталих уди одликуе тиме што е на
натприродан начин роен од Деве свете и Духа Светога и
што е безгрешан. Натприродан начин Спаситеевог зачеа
описан е драматично у благовести светог арханела Гаврила
свето Деви Марии, коом се благовешу отвара Нови Завет56.
Исус се зачео од Духа Светога, то сведочи Арханео и
Еванелисти57; а да е се родити од свете Деве, то сведочи
сам Бог устима пророка Исаие58. Родити се од девоке ние
мае чудно и таанствено од зачеа Духом Светим. И едно и
друго е
53 Види о томе: Догматика, кн>. I, стр. 333340 (367375). У овом погле
ду од огромног су значаа Паримие кое се на Бадидан читау на Царским ча
совима и на Вечеру. Види ош: св. Григорие Ниски, Adversus Judaeos, 39; Р.
gr. t. 46, col. 208 B217 С.
54 2 Кор. 6, 16 = 3 Mojc. 26, 12.
55 Adversus Nestor., lib. I, с. 8; Р. gr. t. 76, col. 53 А D.
56 Лк. 1, 2638.
57 Лк. 1, 31. 35; Мт. 1, 18. 20.
58 Ис. 7, 14; Мт. 1, 23.
Догматика православие цркве 83
натприродно, надудско; и за едно и за друго неопходно е
непосредно Боже учеше и дество. У Еванеу се вели: нае
се да е Дева Мариа зачела од Духа Светога59. Не иди дае,
саветуе свети Златоуст, не тражи више од реченога, не пита:
како е то Дух Свети учинио у Деви? ер када е немогуе
обаснити начин на кои се врши зачее и развие детета при
природним условима, како можемо онда обаснити када оно
бива чуденим деством Духа? Да не би узнемиравао
еванелиста и досаивао му честим запиткиваем о томе, он
е себе ослободио тога, споменувши по имену Онога кои е
учинио то чудо. Ништа више не знам, вели, осим да е то
учиено од Духа Светога. Нека се постиде они кои желе да
обасне узвишено роее.... ер нити е арханео Гаврил нити
Мате могао нешто више реи сем да е роее од Духа Све-
тога; али како и на кои начин е то Дух Свети учинио, нико
од их ние могао обаснити, ер ние било могуе"60.
Исповедауи божанско роее Спасово од Деве као
бесемено и безболно свети Оци VI Васеенског сабора
извауе да е света Дева по телу родила Реч на начин
надуман и неизрецив ( )61. У
Спаситеевом чудесном роеу од свете Деве и Духа
Светога ниште се природни закони" (
)62. У сфери васколиког искуства удског ова
натприродна стварност, обавена у чудесном роеу Сина
Богжег од Деве свете, престава собом чудо над чудима.
Созерцавауи ову пресвету тану, молитвени дух Цркве
трепетно благовести: Чудо чудесь, Благодатная, въ теб
зрящи тварь радуется: зачала бо еси безсменно, и родила
еси неизреченно, егоже чиноначал1я Ангеловъ видЬти не
могутъ63.
Друга одлика Господа Христа као човека, коа Га издваа
од свих уди и чини единственим у роду удском, есте
егова савршена безгрешност. Сва историа еговог земаског
жи
59 Мт. 1, 18.
60 In Matth. Homil. V, 2; Р. gr. t. 57, col. 42.
61 VI Васе. саб. Прав. 79.
62Св. Григорие Богослов, Orat. 38, 2; Р. gr. t. 36, col. 313 В.
63Въ недлю вечера, Богородиченъ (Гласъ 1, Октоихъ).
84
Преподобии отац устин (Попови)
вота сведочи о томе. У ему е нашло сво савршени живот и
сво савршени израз све што е удско, све осим греха.
Свето Писмо се не стиди, вели свети Григрие Ниски, да
приповеда о Господу Христу све што е своствено нашо
природи, осим теже на греху ( '
)64. Он е, као истинити човек, био слободан од
прародитеске греховности, ер е зачет и роен на
натприродан начин: од Духа Светога и Деве свете, а не на
обичан начин удског размножаваа на кои се преноси
греховна зараза65. То показуу речи светог благовесника
Гаврила свето Деви: Духъ Святый найдетъ на тя, и сила
Вышняго оснить тя: тЬмже и рождаемое свято (
), наречется Сынъ Божш66. Осим тига, у
егово личности е човечанска природа била тако присно
седиена са божанском да о е било немогуе грешити.
Спаситеев живот на земи био е живот апсолутне
светости и безгрешности. А и науи неприатеи
Спаситееви, фарисеи, лукаве уходе туих грехова, нису
могли изобличите Спаситеа за грех ни онда када их е Он
отворено и авно пред народом питао: Кои ме од вас кори за
грех (( )?67 А на крау свога
земаског живота, на Тано вечери, безгрешни Господ
обавуе своим ученицима да владар овога света, Сатана,
иде к ему кроз издаство удино, али не може у ему наи
ничег свог, ничег греховног: Иде владар овога света, и у
мени нема ништа ( )68. Као
истинити човек Господ Христос е за време свог земаског
живота био у свачему искушан као ми, осим греха (
)"69.
Очевици и сведоци Спаситеевог земаског живота и
рада, свети Апостоли, сведоче: да греха у ему нема (-
)70, да Он не знааше греха71, да Он гре
64 Epist. 3; Р. gr. t. 46, col. 1020 D.
65 О овоме види: Догматика, к. I, стр. 285299.
66 Л к. 1, 35.
67 н. 8, 46.
68 н. 14, 30.
69 евр. 4, 15.
70 1 н. 3, 5.
71 2 Кор. 5, 21.
Догматика православие цркве
85
ха не учини ( ), нити се превара нае у
устима еговим ( )72.
Слободан од прародитеске греховности, и од сваког личног
греха, Господ Исус е безазлено и непорочно аге (
)73, савршени праведник меу неправедницима74,
свет меу несветима75, архиере свет, безазлен, чист, одвоен
од грешника ( ) своом
безгрешношу и светошу76.
Говореи о овим двема одликама Господа Исуса, о
натприродном роеу и безгрешности, свети Симеон Нови
Богослов вели да е Бог Логос, Творац наш, како е сам знао и
умео сишао на зему и постао човек, не на начин удског
зачеа, него од Духа Светога и Марие Приснодеве, као што
е написано: Слово плоть бысть и вселися въ ны (н. 1, 14)
Он е постао човек савршен по телу и души, не на начин
удског зачеа. Син и Логос Божи и Бог узео е од Богоро-
дице Марие тело и претворио га у човека савршена с душом
и телом, да би истински био син Адамов. Поставши човек,
сличан нама по свему, осим греха, Он е тим самим одмах по-
стао сродник по телу свима удима. Но Христос, будуи
уедно и Бог и човек, као што по Божанству есте и остае
свет, тако и по човечанству, и душом и телом есте и остае
свет, пресвет и пренепорочан77.
Грех ние саставни део природе удског тела, ер е
руком безгрешног Творца тело било саздано безгрешним и
чистим. Грех е од авола ушао у човека кроз егову
слободну воу и пристанак, али он е ту природи удског
тела и сачиава едину неприродност у природи богозданог
тела. Тело Господа Исуса било е природно и реално као и
тело сваког човека уопште, само у ему ние било
неприродног наноса:
72 1 Петр. 2, 22; ср. Ис. 53, 9.
73 1 Петр. 1, 19.
74 1 Петр. 3, 18.
75 Д. А. 3, 14.
76 евр. 7, 26.
въ пеое СЛоВ 35, 12; СТр 269, 272; Слова преп Симена Новаго Богослова, сква 1882 **
РУССК1Й съ новогРеч епископа еофана, Выпускъ первый, Мо
86
Преподобии отац устин (Попови)
греховности. Имауи то у виду апостол Павле пише: Посла
Бог Сина свог у подобиу тела греха (
= въ подобш плоти грЬха) и осуди грех у телу (
)78. То значи: Господ е имао стварно тело, а не
привидно; оно е било налик на тело греха утолико уколико
е било стварно тело, али без греха. Да е апостол рекао: у
телу греха, приписао би грех безгрешном Господу, ер би
оваплоеног Бога учинио заедничарем греха. Тумачеи ове
речи христоносног апостола, свети Златоуст вели: Што е
речено да Бог посла Сина у подобиу тела, немо из тога
изводити закучак да е тело Христово било другачие
( ); али пошто е апостол рекао: Греха, то е и
додао реч: подобие. ер е Христос имао не греховно тело
( ), него подобно нашем грешном, па ипак
безгрешно () и по природи исто ( ) као
и наше"79.
Поводом овога свети ован Касиан пише: Апостол ве-
ли: Бог посла Сина свог у подобиу тела греха, да бисмо ми
дознали да е Он заиста примио тело, али у ему не беше
греха; и да бисмо ми, уколико е тело у питау, разумели да
тело беше стварност, а уколико е грех у питау оно беше
само подобие греха (et quantum ad corpus veritas
intelligeretur; quantum ad peccatum, similitudo peccati). Jep, ма
да je свако тело грешило, ипак Он имааше тело без греха
(ille autem sine peccato carnem habuerit), и имааше у Себи
подобие грешнога тела (similitudinem peccatricis carnis in se
habuit), пошто Он беше у телу (dum in carne esset); али Он
беше Слободан од истинског греха, jep Он беше без греха"80.
Обашавауи ове значане речи христочеживог Апо-
стола, блажени Теодорит пише: Апостол ние рекао: у
подобиу тела, ве у подобиу тела греха. ер е Син Божи
примио на себе природу удску, али ние примио грех
удски ( ). Зато апостол
ние назвао оно што е Син Божи примио на себе подобием
тела, ве подобием тела греха ('
).
78 Рм. 8, 3.
79 Ad Rom. Homil. 13, 5; . gr. t. 60, col. 514515.
80 De incarnat. Domini contra Nestor.., lib. IV, с 3; Р. lat. t. 50 col. 79 С
Догматика православие цркве 87
Jep Христос, имауи едну и исту природу с нама, ние имао
едан и исти правац вое ( ,
)"81.
О истим речима светога Апостола пламени Тертулиан
пише: Ми не тврдимо да е Он примио подобие тела
(similitudinem carnis), то ест облик тела место стварности (quasi
imaginem corporis et non veritalem), ве да je примио подобие
сагрешившег тела (sed similitudinem peccatricis carnis), jep je
тело Христово не грешивше било подобно телу грешившем,
подобно по природи а не по искварености (quod ipsa non
peccatrix саго Christi, ejus fuit par, cujus erat peccatum; genere,
поп vitio)"82. Оваплоени Син Божи осуди грех у телу, но не
тело у греху (поп сагпе in deliquentia); осуди не дом, него
житеа дома83.
Логос постаде тело, вели свети Кирил Александриски,
али не тело греха ( ), ве подобие тела гре-
ха, и поживе меу удима на земи као човек, и постаде у
свему сличан нама ( ' ) осим
греха. ер уедно беше и Бог и човек84. Апостол каже: Посла
Бог Сина свог у подобиу тела греха", а не просто: у подобиу
тела, уништавауи богохулство безбожних учеа, ер
благодат Духа унапред зна све; вели: у подобиу тела греха",
да бисмо ми дознали да е он реч подобие употребио зато што
е Спасите наш био слободан од свакога греха (
). ер е Он, поставит човек, постао
човек по природи, осим греха, стога у подобиу тела греха
осуди грех у телу. Примивши удску природу Он ние при-
мио арам греха кои е господарио над удима, него е сатро
сву власт егову и показао да е могуе у удско природи
избеи стреле греха85.
Целокупно учее Светог Откривеа о човечанству Го-
спода Исуса показуе нам и сведочи да е Он у свему, осим
81 Interprert. epist. ad Rom. с. 8, . 3; . gr. t. 82, col. 128 D.
82 De carne Christi, с 16; Р. lat. t. 2, col. 826 A.
83 Тертулиан, De resurrect. carnis, с 46; Р. lat. t. 2, col. 908 A.
84 Quod unus sit Christus; P. gr. t. 75, col. 1305 С
Св. Кирил Александриски, De incarnat. Domini, 9; Р. gr. t. 75, col. 1429
AB; cp. . 11, col. 1436 B; ib. 10, col. 1432 D 1433 A.
88
Преподобии отац устин (Попови)
греха, едносуштан са нама по своо човечанско природи,
коа се и у ему, као и у свима удима, изражавала кроз
истинито човечанско тело и кроз истиниту човечанску душу.
На та начин Свето Откривее живим и очигледним
историским чиеницама потвруе стварност и истинитост
Спаситеевог оваплоеа (), и очовечеа
(), и чини ту стварност и ту истинитост
неопорецивом за нормално удско сазнае и осеае кое
увек дествуе кроз психофизичку структуру човековог биа.
Живеи богооткривеном истином Светога Писма и Светога
Предаа о Господу Исусу као стварном, и истинитом, и
савршеном човеку, Црква е ову спасоносну истину
неустрашиво исповедала, исповеда, и вавек е исповедати. Да
би е сачувала васцелом у ено богооткривено истинитости
и вредности, Црква о е силом свое божанске власти дала
неизмениво
вербално
обличе
у
неизменивом
васеенском Символу вере:
Догматика православие цркве 89
Своим самоосеаем и самосазнаем укореени и
утемеени у светом, саборном, апостолском и васеенском
осеау и сазнау Цркве, свети Оци су херувимски будно
чували богооткривено учее о Господу Христу као истинитом
човеку, и ову истину надахнуто исповедали и проповедали,
нарочито када о е грозила опасност од еретика, кои су по-
рицали човечанску природу у Господу Исусу. Ово е бити
очигледно ако се задржимо на главниим сведочанствима
светих Отаца по ово ствари, не залазеи у подробности.
Пламени исповедник Господа Исуса, свети Игатие
Богоносац, сву своу веру и радост у страдау за Господа
заснива на стварности еванелског Исуса. Ако е Господ
страдао привидно, као што тврде неки безбожници (),
то ест неверници (), чега ради сам а у узама, и
зашто чезнем да се борим са зверовима? У том случау а
умирем узалуд"86.
Порицае истинитог човечанства у Господу Христу
повлачи за собом и порицае истинитог Божанства у ему.
Ако тело Христово ние тело, вели Тертулиан, и човек Хри-
стос ние човек, онда ни Христос Бог ние Бог (саго, пес са-
го; homo, nес homo: proinde Deus Christus, пес Deus). Jep ако je
тело егово привиее (phantasma), зашто не би и
Божанство егово било привиее (phantasma)?87 Ако е
лаж све оно што е речено о телу Христовом у Еванеу, онда
е разрушено целокупно дело Боже (totum Dei opus),
целокупни знача и плод Хришанства; ако се пориче смрт
Христова, пориче се и истинито васкрсее Христово88. Ако е
тело Христово било привиее, изавуе блажени Августин,
Христос е обмануо; а ако е обмануо, Он ние истина. Али
Христос е истина: дакле, тело егово ние било привиее"89.
86 Ad Trall. с. 10.
87 Adv. Marcion. III, 8; Р. lat. t. 2, col. 359 С
88 ib. col. 360 AB; sr. De incarnat. Christi, 5.
89 83 Quaestion., quaest. 14; Si phantasma fuit corpus Christi, fefellit Chri
stus, et si fefellit, veritas non est. Est autem veritas Christus: non igitur fuit phanta
sma corpus ejus (P. lat. t. 40, col. 14).
90
Преподобии отац устин (Попови)
Господ Исус ние едно изгледао а друго био (non aliud
videbatur et aliud erat), вели свети Ирине, него какав е био,
такав е изгледао (sed quod erat, hoc et videbatur). Стога je
Он, будуи Учитеем, имао и узраст Учитеа, не презируи
нити превазилазеи човека, нити пак нарушавауи у себи
закон рода удског, него освеууи свако доба удског жи-
вота одговарауим добом свога живота. ер е Он дошао да
собом спасе све, све кои се кроз ега раау Богу: одочад,
малишане, дечаке, младие и старце. Стога е Он прошао
кроз сваки узраст; постао е одоче за одочад, и осветио их;
постао е малишан за малишане, освеууи тиме оне кои су
у томе узрасту, и уедно дауи им пример побожности, пра-
ведности и покорности; постао е млади за младие,
показууи им пример и освеууи их за Господа. Исто тако
Он е био старац за старце, да би свима био савршени
Учите, не само излагаем истине него и узрастом,
освеууи уедно одрасле и постауи им пример90.
Господ Исус е прошао кроз сваки узраст, да би за све
васпоставио општее са Богом. Стога су они, кои говоре да
се Он привидно авио (putative manifestatum) и ние родио у
телу, нити истински (vere) постао човек, ош под древном
осудом, препуштауи власт греху, пошто по иховом
мишеу смрт ние побеена.... ер е требало да Она, кои
е узео на себе да уништи грех и искупи човека од смрти,
постане и сам човек, да би човек сатро грех, и човек изашао
испод власти смрти. Стога е Логос Божи постао човек. А
ако е Он, не поставши тело (саго), изгледао као тело (parebat
quasi саго), онда дело егово ние било истинито. Али што е
изгледао, Он е то и био (quod autem parebat, hoc et erat): Бог
кои je у себи васпоставио древно устроство човека, да би
убио грех, лишио смрт ене мои и оживотворио човека;
стога су и дела егова истинита91.
Логос Божи постао е човек, и Син Божи постао е Син
човечи, да би човек, сединивши се са Сином Божим и до-
бивши усиновее, постао Сина Божи. ер ми не бисмо ни
90 Contra haeres. II, 22, 4.
91 ib. III, 18, 7; ср. ib. IV, 33, 5.
Догматика православие цркве 91
како могли добити нетрулежност и бесмртност без
седиеа нашег са нетрулежношу и бесмртношу. Али
како бисмо се ми могли сединити са нетрулежношу и
бесмртношу, да напре нетрулежност и бесмртност нису
постале оно што и ми, да би трулежно било прогутано
нетрулежношу и смртно бесмртношу, и тако ми добили
усиновее92.
Од реалности и потпуности човечанске природе Госпо-
да Исуса зависи спасее човека. У колико е Спасите
истински и у само ствари ( ) постао човек, вели
свети Атанасие Велики, извршено е спасее целога човека
( ), то ест не само тела него и душе и
тела. Тело Господе било е удско по природи (
), узето од Деве Марие, и истинито, пошто е било
истоветно с нашим ( ), ер е Мариа
наша сестра, пошто смо сви од Адама93. По своо човечанско
природи Господ Христос е едносуштан с нама (
). По телу ми смо сродници Господа Исуса; тела су
наша сродна () са телом Господа Христа94. Христос се
назива савршеним Богом и савршеним човеком (
) не зато што се божанско савршенство претворило
у човечанско савршенство, нити што се у ему признау два
оделита савршенства, ве по пунои биа, да обоица буду
едан исти у свему савршени Бог и човек (
, )95. Чудесност оваплоеног
Бога састои се у томе што е Господ постао човек, и то човек
без греха96.
Веру, саветуе свети Кирил ерусалимски, да е
единородни Син Божи сишао на зему ради грехова наших,
примио на себе човештво подобно нашем (
), и родио се од свете
Деве и Духа Светог, и постао човек, не привидно и
умишено, ве уистини (
92 ib. III, 19, 1; sr. Ш, 19, 3; ш, 20, 2.
93 Epist. ad Epict. 7; P. gr. t. 26, col. 1061 AB.
^ De sententia Dionys. 10; P. gr. t. 26, col. 493 D 496 A.
95 Contra Appollinar. lib. I, P. gr. t. 26, col. 1121 С 1124 A.s
96 ib.
92
Преподобии отац устин (Попови)
, ); нити е прошао кроз
Деву као кроз канал, него се истински оваплотио од е (-
), и стварно () е ео као
ми, и стварно () пио као ми. ер ако е очовечее
привиее, онда е и спасее привиее (
, )97. Када се у току
времена обелоданила немо удске природе, Господ е узео
на себе оно што е тражио човек, ер пошто е човек тражио да
чуе од себи сличног лица ( ), то е
Спасите узео на себе природу сличне немои (
), да би могао уде лакше поучити98.
Сотериолошка е неопходност: да Исус буде истинити и
потпуни човек. На томе свети Григорие Богослов заснива
истину о Исусу као Спаситеу човека. Христос е примио на
себе целог човека, да би спасао целог човека, ер оно што ние
примено ние ни исцеено, а што се сединило са Богом, то
е спасено (
). Адам е васцео пао, а не само по-
ловиной свога биа, зато е Спасите примио целу природу
Адамову, да би га целог спасао. Спасите се оваплотио да би
уништио грех, осветивши слично сличним. ему е било по-
требно тело ради нашег осуеног тела, и душа ради наше ду-
ше, и ум ради ума кои е у Адаму први пао, први био
погоен. ер оно што е примило заповест Божу, ние ни
сачувало заповест; и оно што е преступило заповест навише
е осеало потребу за спасеем; а оно што е осеало ту по-
требу, то е Спасите и примио на себе". ер е Он постао
све () што je човек, осим греха ( )100.
Син Божи е постао потпун човек у свему осим греха,
да би спасао целог човека, кои е пао целом своом
природом. Оваплоени Бог е дошао да пронае и спасе
човека, изгубеног у греху и смрти, кога он назива овцом. И
он прона
97 Catech. IV, 9; Р. gr. t. 33, col. 465 А 468 А; ср. ib. XII, 3, 13. 23. 24. 31.
33; VI, 14.
98 ib. XII, 14; col. 141 .
99 Epist. CI; Р. gr. t. 37, col. 181 С 184 .
100 On, Orat. 45, 9; P. gr. t. 36. col. 633 С
Догматика православие цркве 93
лази изгубену овцу, и мее на свое раме целу овцу (
), а не само ену кожу. Да би целог човека
Божег сединио душом и телом са Божанством, Он ништа
ние изоставио од удске природе што ние узео на себе
( ), ер е речено
да е Он у свачему искушан осим греха (евр. 4, 15)1. Христос
узима на себе потпуног човека ( ), и
спасава човека, и постае образац свима нама, да би осветио
првине сваког дела и оставио слугама своим
непоколебиву ревност за предае2.
Зато што е Господ Христос био истинит и потпун
човек, Свето Писмо се не стиди да о ему говори ()
све што е своствено нашо природи (
), то ест како Он еде, пие, спава, замара
се, расте телом, напредуе; другим речима, има све што
карактерише удску природу, осим наклоности ка греху
( ' ). ер грех je неуспех, а не
своство удске природе (
, ). Као што болеет и осакаеност нису од
почетка срасле са удском природом, него се догаау као
нешто противприродно ( ), тако и делатност у
правцу зла ( ) треба да се схвати као
нека осакаеност, узетост уроеног нам добра (
); она ние нешто по себи реално,
него е ми видимо у отсуству добра (
). Стога Она кои е природу нашу преобразио у
своу божанску силу, сачувао у е у себи читаву и здраву
( ), ер ние примио у себе осакаеност коу
грех производи у воли. Он греха не учини, нити се превара
нае у устима еговим (1 Петр. 2, 22)3.
Логос Божи обукао се у истинско тело, не у привидно и
утварно, вели свети Златоуст. Он е пожелео да прое кроз
сва наша стаа: и да се роди од жене, и да буде одоче, и да
буде повиен у пелене, и да се дои млеком, и да искуси све
1 Св. Григорие Ниски, Contra Eunom, lib. II; Р. gr. t. 45, col. 545 С.
2 Он, In baptismum Christi; P. gr. t. 45, col. 580 С
3 Он, Epist, 3; Р. gr. t. 46, col. 1020 D 1021 A.
94
Преподобии отац устин (Попови)
остало, да би утврдио истину домостроа спасеа и запушио
уста еретицима. Он и спава у лаи, и путуе, и умара се, и
подноси све удско, да би самим делом убедио све у свое
очовечее. Он и предстае суду, и распие се на крсту, и
подвргава се насрамнио смрти, и полаже се у гроб, да би
дело домостроа постало очигледно за све. А ако Он ние
истински примио наше тело, онда ни распет ние био, нити е
умро, нити био погребен, нити васкрсао; ако пак ние
васкрсао онда се руши целокупно учее о домостроу
спасеа ( )4.
Да е Спасите управо произишао из тела Деве (
), Еванелист асно показуе речима:
рождшеебося въ ней; и Павле речима: рождаемаго отъ жены
(Гал. 4, 4). Од жене, вели Апостол, затварауи уста онима
кои тврде да е Христос прошао кроз Мариу као кроз неку
трубу ( ).
е то тачно, зар е била потребна и девоачка утроба? Ако е то
тачно, онда Христос нема с нама ништа заедничко; напротив,
тело егово е различито од нашег, ние истог састава с им.
И како онда говорити да е Он произашао из корена есеева?
Како Га називати Палицом? Сином човечим? Како и Мариу
називати маком? Како реи да Христос води порекло од се-
мена Давидова? Да е узео на себе обличе слуге? Шта емо
са речима: Логос постаде тело? Зашто е Павле писао
Риманима: отъ нихъ же Христосъ по плоти, сый надъ
всЬми Богъ (Рм. 9, 5)? Из ових речи, и из многих других
места Светога Писма, види се да je Христос произашао од
нас, из нашег састава, из девоачке утробе, а на кои начин,
то се не види ( , ). Дакле, не истражу ни
ти, него веру ономе што е откривено (
), и не труди се да докучиш оно што е
преутано5.
Мака свих празника есте Божи, каже свети Златоуст,
као дан роеа Христова по телу. Од ега су добили сво
почетак и основ Богоавее, и свето Васкрсее, и
Вазнесее, и Педесетница. Да се Христос ние родио по те
4 In Genes. Homil. 58, 3; Р. gr. t. 54, col. 510.
5 On, In Matth. Homil. 4, 3; P. gr. t. 57, col. 43.
Догматика православие цркве 95
лу, Он се не би ни крстио, а крштее и есте Богоавее
( ); не би ни распет био, а распее и есте
Васкрсее; не би послао ни Духа Светога, а силазак Светога
Духа и есте Педесетница. Тако су од роеа Христова, као
различии потоци са едног извора ( ),
потекли сви ови празници. И ова дан би не само из тога
разлога могао имати првенство, него ош и стога што е
догаа овога дана чудеснии од свих догааа. Да Христос,
поставит човек, умре, било е у природи ствари, ер иако
ние греха учинио Он е ипак био примио смртно тело.
Разуме се, и ово е достоно чуеа; али да Он Бог,
благоизволи постати човек и понизити себе тако да се то ни
умом постии не може, есте ствар коа навише поражава и
зачууе ( )6.
Спасите се родио од Деве и Духа Светога, то е
еванелски факт; али како, остало е сакривено у дубинама
Божанског утаа. Пита ли ко: на кои начин? свети Златоуст
изавуе: а пре других исповедам свое незнае; а кажем
да не знам. Не истражу неистраживо. а велим да je он
примио тело од Деве, и исповедам да je то било истинито
тело; а на кои га е начин Он примио од е, а то не могу
знати. а нисам мудрии од Пророка, нити сам паметнии од
Светога Духа кои е говорио кроз Пророке. Дух Свети кои
зна яже суть Божгя, као дух човека кои зна яже въ человц
(ср. 1 Кор. 2,11), ние казао ништа више ве само ово: родъ
же Его кто исповсть? а и ти, ко смо ми, да истражуемо
неистраживо и распитуемо за неисказано?7 Да се Спасите
родио од Деве, знам, али начин на кои се родио, не разумем
( ). Роее Сина Божег од
Деве немогуе е обаснити. То е Бог сакрио, и нико не може
открити. То се прима едино вером ( -
)8.
6 Он, De incomprehensibili, VI, 4; . gr. t. 48, col. 752753. Он, Толковаше на прор.
Исаш, гл. 53, ст. 8, стр. 326; Творешя св. I. Златоустаго, тмъ VI, кн. I, С.
Петербурга, 1900.
8 Он, De Melchisedeco, 2; Р. gr. t. 56. col. 259.
96
Преподобии отац устин (Попови)
Господ е примио на себе потпуну човечанску природу
( ), због чега е и
називан сином Давидовим, сином Авраамовим, Сином
човечим, човеком, Адамом, аковом и Израием. ер е Он,
као савршени Бог и као савршени човек, даровао удима
савршено спасее ( ,
)9.
е цео човек био преварен, вели свети Кирил
Александриски, и цео потпао под грех пре тела био е
прелашен ум, ер напре сагласност ума само оцртава
() грех, а затим га ве тело уобличава своом
делатношу то с правом Господ Христос, желеи да
подигне палу природу, пружа руку свему човековом и подиже
пало тело, и ум, кои е саздан по лику Створитеа10. Господ
Христос е све што е удско поднео не ради себе ве ради нас,
свуда чувауи оно што приличи удско природи, да се
божански домостро спасеа не би сматрао призраком (
)11. Господ Исус се назива
Сином човечим зато што е роен од жене по телу, ма да е
као Логос Бог12.
Васеенска вера учи, пише Викентие Лерински, да Ло-
гос Божи постаде човек на та начин, што узе на себе нашу
природу, не привидно и призрачно, него у стварности и
истини (поп fallaciter et adumbrate, sed vere expresseque
susciperet), и изврши удска дела не као подражавауи
дела другог, него као твореи своа властита.... Он ние
подражавао нити изигравао савршеног човека, него е показао
(exhiberet) да je Он стварно и зацело прави човек (homo
verus). Док je Бог Логос остао неизмешьив у своо суштини
примивши природу потпуног човека (in se perfecti hominis
suscipiendo naturam), Он je у ствари био тело, био стварно
човек, не привидно него уистини, не подражаваем него у
суштини (поп simulatoria, sed vera, поп imitativa, sed
substantiva)13.
9 Блаж. Теодорит, Haeret. fabul. compend. lib. V с 14; Р. gr. t. 83 col. 504 B.
10 De incarnat. Domini, с 17; Р. gr. t. 75, col. 1445 С
1 Он, Quod Maria sit Deipara, 26; P. gr. t. 76, col. 288 A.
12 Он, De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1277 A.
13 Commonitor. с 14; Р. lat. t. 50, col. 657.
Догматика православие цркве 97
Бог Логос кои нас е створио у пометку, вели свети
Дамаскин, ништа ние изоставио од онога што е био унео у
нашу природу, него е примио све ( ), тело и
душу разумну и мисаону, и ихова своства (
), ер живо бие, лишено ма чега од овога, ве ние
човек. ер е Он сав примио мене свега (
), и сав се сединио са васцелим, да би васцелом
() човеку даровао спасее. ер оно што не би било
примено, остало би неисцеено ( ,
)14.
Син Божи и Бог, богословствуе свети Симеон Нови
Богослов, сишао е с неба, ушао у утробу Деве и Богородице,
провео у о девет месеци и постао човек, и прошао по реду
сав пут наше природе15.
в) Исус Христос истинити Богочовек
Сва божанска откривеа о Исусу Христу сливау се у
две истине. Прва е истина: Исус Христос е истинити Бог, а
друга: Исус Христос е истинити човек. И ове две сливау се
опет у едну свету и спасоносну истину: Исус Христос е
истинити Богочовек. Не само Бог, нити само човек, ве Бо-
гочовек. Али, иако истинити Бог и истинити човек, Исус
Христос е ипак едно лице, не два. Иако су у ему две при-
роде: божанска и човечанска, Он ни у ком смислу не
престава собом два посебна лица ве едно едино, и то
Божанско Лице, Лице Бога Логоса, кои е у своу Божанску
Ипостас примио човечанску природу. По суштини своо бо-
жанска природа и човечанска природа разликуу се бескрано
и неизмерно. Али богочовечанско чудо Личности Христове
састои се баш у томе, што су ове две бесконачно различите
природе седиене Ипостасу Логоса у едно чудесно и
недеиво единство. И док у том чудесном ипостасном
единству разлика измеу божанске и човечанске природе
остае, ипак
14 De fide, III, 6; Р. gr. t. 94, col. 1005 AB.
Слово 58, 1; стр. 62; Слова преп. Симеона Новаго Богослова, въ пере-
вод на русскШ языкъ съ новогреческаго епископа еофана, Выпускъ второй,
Москва, 1890.
98
Преподобии отац устин (Попови)
она ние таква да би свака природа имала свое посебно лице,
од чега би се добила два оделита лица, два Христа, од коих
би едан био Бог, а други човек.
Описууи Исуса Христа као истинитог Бога и
истинитог човека, Свето Откривее своом неодоивом
стварношу приказуе и показуе да е у ему само едно
едино Лице, ер су Божанство и човечанство седиени у
едну Ипостас, у едно лице, и то у Лице Бога Логоса.
Човечанска природа у Господу Исусу, иако потпуна и
савршена, нема своу посебну ипостас; у е у сво
потпуности ено примио Бог Логос у своу божанску
Ипостас. Бог Логос се оваплоти, примивши од Богородице
првину нашег састава тело (
, ), оживено душом словесном и
разумном, тако да сама Ипостас Бога Логоса постаде
Ипостасу тела ( ,
). И Ипостас Логоса, коа е
рание била проста (), постаде сложена (), и то
сложена из двеу савршених природа ( ():
Божанства и човештва. И ова Ипосас носи у себи свое
изузетно и особено своство: божанско Синовство Бога
Логоса, коим се и разликуе од Оца и Духа Светога; такое
носи и изузетна и особена своства тела, коима се Она
одликуе и од Маке и од осталих уди. Оваплоена Ипостас
Бога Логоса носи у себи и она своства Божанске природе,
коима е седиена са Оцем и Духом, а и она обележа удске
природе, коима е седиена и са маком и са нама. ош се
оваплоена Ипостас Бога Логоса разликуе, како од Оца и
Духа, тако од Маке и од нас, тиме што е Она у исти мах и
Бог и човек. ер ми знамо да je то наособение своство
Ипостаси Христове (
)"16.
Новозаветно Откривее, ако се паживо и молитвено
проучи, речито показуе да Господ Христос увек осеа и
сазнае себе као едно едино Лице, свагда, свуда, и у свему
едно и едино: у животу, у делатности, у учеу, у смрти, у
васкрсеу, у вазнесеу. Господ Исус увек приписуе себи
као едно Личности како своства и дества свое Божанске
при
16 Св. ован Дамаскин, De fide, III, 7; Р. gr. t. 94, col. 1009 А В.
Догматика православие цркве 99
роде, тако и своства и дества свое човечанске природе. Он
никада не осеа, не сазнае, не претстава себе као два лица,
ве увек као едно едино. У свима догааима Спаситеевог
живота: роеу од свете Деве, крштеу на ордану,
преображеу на Тавору, страдау, смрти, васкрсеу,
вазнесеу, поавуе се една и иста Личност као носилац
свега што е Христово. Иза свих чудеса Спаситеевих стои,
као творац и извршите ихове натприродне стварности,
увек една и иста Личност оваплоеног Бога Логоса. Само из
е и оме она су могуа, стварна, обашива и божанска.
Исто тако, из сваке Спаситееве мисли, и осеаа, и речи,
зрачи и дествуе една и иста Личност: Личност оваплоеног
Бога Логоса. Али ово единство Спаситееве Личности ни у
ком случау не уништава разлику коа увек постои измеу
Божанске и човечанске природе у ему, ни разлику измеу
чисто човечанских свостава човечанске природе егове и
чисто божанских свостава Божанске природе егове.
Када Господ и Бог наш Исус Христос наизменично
назива себе час Сином човечим, час Сином Божим,
наглашавауи у првом случау стварност и истинитост свое
човечанске, а у другом стварност и истинитост свое
Божанске природе, Он увек осеа, сазнае и показуе себе као
едно едино Лице: Лице оваплоеног Бога Логоса17. У
разговору с Натанаилом, обавууи себе и као Сина Божег и
као Сина човечег, Господ Исус показуе себе као едну
Личност коа, и када проавуе свое божанско свезнае и
свемо, ипак осепа и сазнае себе човечански реалном и
вештаственом18. Спасите се показуе као едно Лице када у
разговору с Никодимом истиче да се нико не попе на небо
осим кои сие с неба, Син човечи кои е на небу19,
приписууи Себи едном и недеивом и своства човечанске
природе као што су просторна ограниченост тела удског,
страдае и васкрсее телом,
Као потврда овога служе сва она места из Светог Откривеа, коа говоре о
Спаситеу као Сину човечем и Сину Божем, а коа смо напред истакли
вореи о Исусу Христу као истинитом човеку и о ему као истинитом Богу.
18 н. 1, 4851.
19 н. З, 13.
100
Преподобии отац устин (Попови)
и своства Божанске природе као што су свудаприсутност,
свеживотност, вечност20.
единство Личности чини те Господ Исус говори о себи,
да е Он, Син човечи, дати живот вечни онима кои веруу у
ега, ер е Он хлеб Божи кои силази с неба и дае живот
свету21. При томе Господ изавуе, да е Он, Исус из Назаре-
та, у сво своо човечанско стварности, хлеб живота, и кои
долази к ему нее огладнети, и кои веруе у Нэега нее
никада ожеднети22. Но нанепосреднии човечански реализам
звучи из ових Спаситеевих речи кое наочигледние
сведоче о ему као едно едино Личности оваплоеног
Бога Логоса: а сам хлеб живи кои сие с неба (
, ); кои еде од овога
хлеба живее вавек; и хлеб кои у а дати тело е мое (
), кое у дати за живот света. Заиста, заиста
вам кажем: ако не едете тела Сина човечиега и не пиете
крви егове, неете имати живота у себи. Кои еде мое
тело ( ) и пие моу крв (
) има живот вечни, и а у га васкрснути у
последи дан. ер je тело мое право ело и крв моа право
пие23.
Са не мае очигледности Господ Исус проавуе себе
као едну Личност када пред удецима назива себе и Сином
Божиим и Сином човечиим, кои као Син Божи постои
вечно и беспочетно, а као Син човечи подлежи удском
страдау и смрти24; кои као Син Божи есте безгрешност и
истина коа ослобоава од греха и смрти25, а као Син човечи
у опасности е да буде убиен26. Када на Тано вечери
таанствени Спасите казуе ученицима тану свое едне,
недеиве, неизмениве Личности, Он им вели: Изиох од
Оца ( ), и доох на свет; и опет
оставам свет, и идем к Оцу27. Какав е по биу и
Личности дошао
20 н. 3, 1316.
21 н. 6, 27. 29. 33. 42.
22 н. 6, 35; ср. 6, 3840.
23 н. 6, 51. 5355.
24 н. 8, 23. 25. 28. 35. 40. 42. 58.
25 н. 8, 46. 3236. 24.
26 н. 8, 40. 59; ср. 10, 3233; Мт. 16, 1623.
27 н. 16, 28.
Догматика православие цркве 101
Спасите од Оца у свет, такав се и враа Оцу, сединивши
са собом и потпуну човечаску природу у недеиво единство
свое Личности. Такав е отишао из овог света, такав и
занавек остао: недеив, неизменив, едан, едини Господ
наш Исус Христос28.
Духопросвеени Апостоли су еднодушни у осеау, и
сазнау, и исповедау, да е Исус Христос една едина
Личност, недеива и неизменива. Никада, нигде, ни у чему
они не деле Господа Исуса у два биа, или у две личности,
или у Исуса човека и у Исуса Бога. едан е Исус и пострадао
и васкрсао; ние едан Исус умро, а други васкрсао.
Целокупно сведочанство светих Апостола своди се баш на
тврее: да е то една иста и истоветна личност: Овога
Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци" (
, )29.
Друга Ипостас Пресвете Троице, Бог Логос постаде тело30,
остауи у свему истоветна, неизмешьива и вечна Ипостас.
Зато што е Бог Логос, поставши човек, остао неизменив у
своо Божанско Ипостаси, Он е као Богочовек могао
показати и проавити вечну божанску славу своу. То значе
речи христоубеног Богослова: И ми видесмо славу
егову, славу као единороднога од Оца31. Бог Логос узео е
обличе слуге, постао човек, понизио себе, постао послушан
до смрти, и то смрти крене32, али е при свему томе остао
неизменив у своо Божанско природи, неизменив у своо
Божанско Ипостаси.
единородни и вечни Син Божи родио се од свете Деве
не престауи бити Богом; отуда е Он Богочовек. То сведоче
речи богонадахнутог апостола: Посла Бог Сина свог
единородног, кои е роен од жене (
)33. Поводом ових апостолових речи свети
Дамаскин вели: Апостол ние рекао: кроз () жену, него:
од жене ( ). Тиме е божанствени Апостол показао
да управо единород
28 Ср. Д. А. 1,11; 7, 55; евр. 13,8.
29 Д. А. 2, 32; ср. 2, 2224; 3, 1316; 5, 3032.
30 н. 1, 14; ср. Мт. 16, 16.
31 н. 1, 14.
32 Флб. 2, 68.
33 Гал. 4, 4; ср. Рм. 1, 3.
102
Преподобии отац устин (Попови)
ни Син Божи и Бог есте Она кои е од Деве постао човек,
и да Роени од Деве и есте Син Божи и Бог. А Он се родио
на телесан начин () уколико е постао човек; ние
се уселио у напред сазданог човека, као у неког пророка, не-
го е сам суштаствено и истински ( ) по-
стао човек, то ест дао е да у егово Ипостаси постои тело,
одухотворено душом словесном и разумном, и сам е постао
Ипостас за тело ( " )"34.
Ипостас Бога Логоса и по оваплоеу свом остала е
иста и истоветна, увек друга Ипостас Пресвете Троице, увек
пуноа Божанства. У Исусу Христу, у то оваплоено Ипо-
стаси Бога Логоса, обитава сва пуноа Божанства телесно"
( )35, што врло асно
показуе да е Исус Христос савршени Бог и савршени човек,
то ест Богочовек. Син Божи, кои е по телу ( )
роен од семена Давидова, и есте Исус Христос Господ
наш36, над свима Бог37. Сва се тана хришанске вере
исцрпуе речу: Бог се ави у телу (
)38, Бог се ави као Богочовек.
Божанско учее Светога Писма о Богочовештву Госпо-
да нашег Исуса Христа Црква е одувек неговала у своме
благодатном саборном осеау и сазнау, чувала га
неизмениво и свето, и према потребама изражавала у
древним символима апостолских цркава: ерусалимске,
римске, антиохиске, александриске, кесариске, кипарске, да
га назад дефинитивно и неизмениво изрази у вечном
Символу вере, никеоцариградском, у члановима 27. У овим
члановима се богомудро исповеда божанска истина Светог
Откривеа да е една и иста Личност, едан и исти Господ
Исус Христос Син Божи (И во единаго Господа Исуса
Христа Сына БожiЯ....): Бог од Бога, Светлост од Светлости,
едносуштан са Оцем, кои е сишао с неба, оваплотио се од
Духа Светог и
34 De fide, III, 12; Р. gr. t. 94, col. 1029 В.
35 Кол. 2, 9.
36 Рм. 1, 34.
37 Рм. 9, 5.
38 1 Тм. 3, 16.
Догматика православие цркве 103
Деве свете, и очовечио се, и распет био, и страдао, и погребен
био, и васкрсао, и узнео се на небо, и опет е дои да суди
живима и мртвима.
Исповедауи и бранеи богообавену истину о
Богочовештву
Господа
Христа,
изражену
у
Никеоцариградском Символу вере, свети Оци IV
Васеенског Сабора дали су опширние обашее ове
пресвете истине у своме исповедау вере, кое гласи:
104
Преподобии отац устин (Попови)
У тако званом Атанасиевом символу учее о Личности и
Господа Христа е овако изражено:
39 Mansi, Analecta collect. concil. t. 7, col. 115 А С
Догматика православие цркве 105
40 U DenzigerBannwart, Enchirid. . 40; ed. 12, Friburgi 1913.
106
Преподобии отац устин (Попови)
Као Богочовек, Господ и Бог наш Исус Христос открио
е не само Бога него и човека. еговим Богочовештвом е
коначно и завршно решен и проблем Бога и проблем човека.
Зато е Богочовештво Христово краугаони камен
Хришанства. Препороа, освеее, просвеее, спасее
налази се у Богочовеку, не у човеку.Човек у своо наго
човечности е нешто што само собом не може опстати ни
усавршити се до краих граница своих човечанских
могуности; он е нешто што треба препородити, осветити,
просветити, допунити, усавршити Богочовеком. Исус
Христос е и Бог и човек, Богочовек; и као такав Он е
една едина Личност. То е прва чиеница Светог
Откривеа, од кое се мора пои, ако се жели уи у тану
биа Божег и биа човечег. Ко у обие, или одбаци, или
унакази, не може уи у мистериу Хришанства, нити
пронии у изузетно необичну Личност Христову. Исус
Христос е Богочовек, то е полазна тачка
богооткривеног, богоданог историског Хришанства. Од е
полазе Еванелисти и Апостоли, Мученици и Исповедници,
свети Оци и Чудотворци; од е полазе сви они кои су се
благодатним подвизима еванелским удостоили да их Дух
Свети, Дух Истине води и уводи у сваку истину Божу о
Исусу из Назарета.
Прекрасна душа светог Игатиа Богоносца, сва сабрана
молитвом и Духом Светим, и уведена у боготкривену истину
о Богочовеку Исусу, збори нам о ему: Постои едан Лекар,
кои е и тело и дух, роен и нероен, Бог у човеку (
& ), у смрти истинити живот, од Марие и од
Бога, Исус Христос Господ наш"41. Он е Син човечи и Син
Божи42. Иако као Син Божи невидив, Он е ради нас
постао видив (); неопипив, нестрадалан, Он е ради
нас постао страдалан (), и све претрпео ради нас43.
Први свети апологет Хришанства, богомудри устин
философ, види у Исусу Христу едну личност Богочовека.
По ему, Христос е Бог, Син единог, нероеног и неисказа
41 Epist. ad Ephes. с. 7.
42 ib. с. 20.
43 Epist. ad Polycarp. с. З.
Догматика православие цркве 107
ног Бога44; Он je Господ, и Бог Син Божи (
)45, и као такав постао е човек ради нас (' -
), да би нам, поставши учесник у нашим
страдаима, даровао исцеее46. Исус Христос, кои е Логос
Божи, авио се ради нас и постао потпун човек, то ест човек
са телом, разумом и душом47, и сва страдаа коа е поднео,
и сва слава коом е увенчан, односе се на ега таквог48.
За Тертулиана, човека бурне и неустрашиве вере, Исус
Христос е една Личност са двема природама. Ми видимо
два природе, не помешане ве седиене у едно Личности
(non confusum, sed coniunctum in una persona), Бога и човека
Исуса (Deum et hominem Jesum)49. Богооткривено правило
апостолске вере, коим Црква живи, састои се у томе, да се
веруе у Исуса Христа, Сина Божег, роеног од Деве
Марие, распетог за време Понтиског Пилата, васкрслог из
мртвих у треи дан, вазнесеног на небо, седеег с десне
стране Оца, кои е послао Духа Светога, и кои е имати да
суди живима и мртвима по васкрсеу тела50.
Господ наш Исус Христос е истинити Бог и истинити
човек, расууе свети Ирине. Син Божи, кои е Логос Божи,
и од вечности постои у Оца, оваплотио се и постао човек
(incarnatus est et homo factus) и сишао до саме смрти и
звршио домостро нашега спасеа51. Само сединивши у себи
Бога и човека, Христос е могао победити неприатеа рода
удског и даровати спасее удима. Да се Бог ние сединио
са човеком, човек не би могао постати причасник
бесмртности, нетрулежности (
). ер е посреднику измеу Бога и уди (
) ваало бита у блиском
сродству и са Богом
44 Dialog. cum Tryph. с. 126.
45 ib. с. 128.
46 Он, Apolog. II, с. 13.
47 ib. с. 10.
48 Он, Dialog. cum Tryph. с. 68. 49.
49 Advers. Prax., 27; Р. lat. t. 2, col. 215 B.
50 Он, De praescript, advers. haeres. с 13; Р. lat. t. 2, col. 30 B, 31 A.
51 Contra haeres. III, 18, 1. 2.
108
Преподобии отац устин (Попови)
и са удима, да би их сприатеио и споио, да би човека
привео Богу, и удима открио Бога52.
Обесмрее и спасее човека е немогуе без
Богочовека. Логос Божи е ради тога постао човек, вели
свети Ирине, и Син Божи Син човечи, да би човек,
сединивши се са Сином Божим и добивши усиновее,
постао Син Божи. ер ми не бисмо могли ни на кои начин
стеи нетрулежност и бесмртност осим кроз седиее са
нетрулежношу и бесмртношу. Али ми се не бисмо могли
сединити са нетрулежношу и бесмртношу, да напре
нетрулежност и бесмртност нису постале оно што ми есмо,
да би трулежно било апсорбовано нетрулежним и смртно
бесмртним53. Ту веру у едну Личност Богочовека Исуса
Христа, Сина Божег, кои се оваплотио, родио од Деве,
страдао, васкрсао, узнео на небо, кои е у слави Очево
понова дои да васкрсне свако тело удско, да се пред им,
Исусом Христом, Господом нашим и Богом, Спаситеем и
Царем, поклони свако колено оних кои су на небу и на земи
и под земом, и да изврши праведан суд над свима биима,
дарууи праведнима живот вечни и славу вечу, а
неправеднима ога вечни, ту веру Црква, иако расеана по
свему свету, бриживо чува као да има едну душу и едно
срце, и ту веру проповеда, учи и предае као да су у е една
уста54.
Учени подвижник Ориген има надахнуту визиу
Богочовечанске личности Христове. На првом месту ми
морамо истаи, вели он, да е природа Божанства (Deitatis
natura) у Христу, коа Му припада као единородном Сину
Божем, едно (aliud), а природа човечанска (humana natura),
коу е Он узео на себе у последе време ради домостроа
спасеа, друго (alia)55. Али при двоству природа, Господ
Христос е едно лице, едно бие, Он е и Бог и човек,
Богочовек (Deus homo)56. То единоство е такво да се не
може Син Божи
52 ib. III, 18, 7.
53 ib. III, 19, 1.
54 ib. 1, 10, 1. 2.
55 De princip. I, 2, 1; P. gr. t. 11, col. 130 А; ср. Contra Cels. VII, 17.
56 De princip, II, 6, 3; P. gr. t. 11, col. 211 С
Догматика православие цркве 109
двоити од Исуса, ер су по оваплоеу душа и тело Исусово
заиста едно са Логосом Божим (
)57. Основна е истина апостолског учеа веровати:
да е Исус Христос, кои дое у свет, роен од Оца пре сваке
твари; да е у последе време кроз оваплоее постао човек
иако е био Бог, и поставши човек остао е Бог као што е и
био (et homo factus mansit quod erat Deus); да je примио тело
као што je наше, само с том разликом што je оно било роено
од Деве и Духа Светога; да е ова Исус Христос био
истински роен, истински страдао, истински а не привидно
умро; да е истински васкрсао из мртвих, и по васкрсеу
свом општио са своим ученицима, и узнео се на небо58.
По учеу богомудрог Оца православа, светог
Атанасиа Великог, единородни Син Божи, едносушни са
Оцем Логос оваплотио се од свете Деве Богородице и Духа
Светога, примио на себе целог човека, човека кои се састои
из душе и тела, и авио се човек Христос, превечни Бог
( , ). Стога се Христос
назива човек, назива се и Бог; Христос е и Бог и човек, и
едан е Христос ( ,
)59. Душа Христова са телом увек има
ипостасно единство са Богом Логосом. ер е Христос едан
из двеу противположних природа (
), савршени Бог и савршени човек60. Христос
се назива савршеним Богом и савршеним човеком по пунои
биа, то ест по пунои божанске и човечанске природе, да
би и едно и друго било едан и исти по свему савршени Бог и
човек ( , )61.
Двострук е по природама Христос (
), а едан едини по Ипостаси (
) коа усваа себи оно што припада и едно и дру
57 Contra Cels. II, 9; Р. gr. t. 11, col. 809 D; ср. ib. 1, 66.
58 De princip. Praefat. 4; P. gr. t. II, col. 117 B.
59 Contra Apollinar. lib. I, 13; P. gr. t. 26, col. 1116 AB.
60 Он, In Psalm. 21, vers. 21; P. gr. t. 27, col. 136 ВС.
61 Он, Contra Apollinar. lib. I, 16; P. gr. t. 26, col. 1121 С 1124 А; ср. ib. ,
7; De incarnat. et contra arian. 22.
110
Преподобии отац устин (Попови)
го природи ( ). Ипостас
Сина Божег постала е ипостасу човечанске природе (
)62.
Господ Христос има два облича ( ), и чува
их не квареи ниедно. ер Син Божи и Бог, поставши
човек, ние уништио Боже обличе ( ); ни-
ти е Он, Бог, одбацио човечанско обличе (
). У ему су два облича: обличе Господа и обличе
слуге; прво е по природи божанско, а друго по природи чо-
вечанско; прво е вечно, друго временско; прво е од Оца,
друго од Деве; прво е од единога ( ), друго од
едине ( ); ово е двое у ему едноме. ер нити
раздваамо Бога Логоса од тела ( ), нити
знамо два Сина, и два Христа, него вечног Сина Божег кои
се у последе време родио из саме утробе Девине као потпун
човек. ер као што Отац кои е родио роди савршеног
Сина ( ): тако и сам едини Син и Логос Оца,
желеи да потпуно спасе пропалог човека, постаде савршен
човек ( ). Примивши тело Он ние
изоставио душу, него е и душу и ум примио63.
Господ е постао човек по природи, а не привидно.
Оваплоее Логоса извршено е сагласно Божо природи
( ), стога Му се не може приписати грех,
пошто е Божо природи грех недоступан. У томе се и
састои чудо, што е Господ постао човек, и то човек без
греха; тиме е извршено потпуно обновее ( ),
да би се показала егова мо. Од онога што е некада сам
унео у удску природу Он е узео на себе оно што е хтео, то
ест: роее од жене, узраст и разна животна доба, умор, глад,
же, сан, тугу, смрт, васкрсее. Ради тога, где е трулело
удско тело тамо Исус полаже свое тело; и где е душа
удска била овладана смру тамо Христос показуе да е и
егова душа удска, да Он, и као човек не би био овладан
смру, и да би као Бог разорио државу смрти: да би онде где
е посеана трулеж изникла нетрулежност; и где е царовала
смрт да Он бесмртни,
62 Он, Fragmenta varia; Р. gr. t. 26, col. 1224 ВС.
63 Он, Fragmenta varia; P. gr. t. 26, col 1256 D 1257 A.
Догматика православие цркве 111
поавивши се у обличу душе удске ( -
), покаже бесмртност, и на та начин нас учини
заедничарима свое нетрулежности и бесмртности у нади на
васкрсее из мртвих.... У искупитеском подвигу свом
Господ е дао тело за тело ( ), и душу за
душу ( ), и потпуно бие за целога човека
( )64.
Свети Кирил ерусалимски, душе изаткане од
боготкривених истина Светога Предаа, изражава своом
христологиом саборно христоосеае и христосазнае Цркве
васеенске. По ему, Христос е имао две природе: био е
човек уколико е био видив, и Бог уколико е био невидив.
Као човек Он е стварно ео као ми (ер е имао тело подобно
нашем), а као Бог нахранио е пет хиада уди са пет
хлебова; као човек Он е стварно () умро, а као Бог
васкрсао е четвородневног мртваца; као човек Он е
истински () спавао на лаи, а као Бог ишао по води65...
Треба веровати у еднога Господа Исуса Христа,
единороднога Сина Божега. Велимо: у еднога, да би егово
Синовство било единородно; велимо: у еднога, да ти не би
претпоставио да постои неки други; велимо: у еднога, да ти
не би разноимена дества егова разлио непобожно на многе
синове66.
Многа имена има Спасите наш, али су еретици у за-
блуди када говоре да е едно Христос, друго Исус, трее
Двер, итд. Но вера нас предупреуе, правилно говореи: во
единаго Господа Исуса Христа, ер иако су многа имена, али
е Личност една ( )67. Исус Христос е Бог
кои се родио од Деве. Ние свето дело клаати Му се као
обичном човеку ( ), нити е
побожно дело говорити да е Он само Бог без човечанства
( ), т. без човечанске природе. ер ако
je Христос Бог, што Он у ствари и есте, али ние узео на
Себе човечанску природу, онда смо ми туи спасеу. Треба
64 Он, Contra Apollinar. lib. I, 17; Р. gr. t. 26, col. 1124 А 1125 .
65 Catech. IV, 9; Р. g. t. 33, col. 468 A.
66 ib. X, 3; col. 661 C.
67 ib. X, 4; col. 665 A.
112
Преподобии отац устин (Попови)
Му се, дакле, клаати као Богу, и веровати да се Он
очовечио (). Нема никакве користи говорити
да е Он човек без Божанства ( ), т, без
Божанске природе, нити е спасоносно не признавати у ему
човечанство са Божанством, т. човечанску са Божанском
природом68.
Велики таник Божанске Троице, свети Григорие Бого-
слов, ишчезава у трепетном усхиеу пред чудесном таном
Личности Богочовека Исуса. У Господу Христу ми не
одваамо човека од Божанства, вели свети Богослов, него
исповедамо единство и истоветност Лица (
), кое ние одувек било човек ве Бог и Син
единородни, превечни, кои ние имао тела нити ичег
телесног, али кои е у последе време узео на себе
човечанство, човечанску природу, ради нашега спасеа;
страдалан по телу, нестрадалан по Божанству; ограничен по
телу, неограничен по духу; у исти мах земан и небесан,
опишьив и неопипив, обухватив и необухватив; да би
едном и истом Личношу, коа е савршени човек и Бог, био
обновен васцели човек, пали кроз грех.... Ако ко уводи два
сина, еднога од Бога а другога од Деве Марие, а не признае
да е то едно и исто Лице, нека буде лишен усиновеа кое
е обеано правовернима. ер иако су Бог и човек две
природе, као што су у човеку душа и тело, ипак не постое
два сина нити два бога ( , ), као што у
души и телу не постое два човека. Кратко речено: у
Спаситеу су две различите природе, ер невидиво ние
истоветно са видивим, и превремено са временским, па
ипак у ему нису две личности. ер су обе природе едно
седиеем ( ), Бог се очовечио, и човек се
обожио69.
Препун молитвене мудрости свети ефрем Сирин пише:
едног и истог исповедам савршеним Богом и савршеним
човеком, у двема природама кое су ипостасно или лично
седиене и кое се познау нераздеиво, несливено и
неизмениво, кои се обукао у тело, одухотворено словесном
и разумном душом, и постао нам сличай у свему осим
греха;
68 ib. XII, 1; col. 725 А, 728 А.
69 Epist. 101; Р. gr. t. 37, col. 177 ВС, 180 А; ср. Orat. 38,15.16; Orat. 29,19. 20.
Догматика православие цркве 113
едан и исти е .... Бог и човек, и у едном и у другом савршен,
едан у две природе, и у две едан"70.
По молитвом расталасано души светог Златоуста у сво
своо богоздано красоти плови богооткривена истина о
Богочовештву Господа Исуса. По ему, Господ Христос е
савршени Бог и савршени човек. У Сину свом Бог е послао
посредника измеу Бога и уди. Да би могао извршити свое
посредничко дело, посредник мора бити Богочовек, т. мора
бити у наприснием единству и сродству и са Богом и са
човеком. Посредник треба да е у присно заедници са обема
странама ( ) измеу коих има да
посредуе. Посреднику е своствено да поседуе оно што имау
обадве стране измеу коих посредуе, да би их могао
привести узаамном општеу. Ако пак он има оно што
припада едно страни, а лишен е онога што припада друго,
онда он ве ние посредник. Према томе, ако Исус Христос
нема природе Очеве ( ), онда ние
посредник ве е одвоен од ега. ер као што е Он узео
удела у удско природи ( ) зато што
е дошао удима, тако исто е Он учесник и у природи
Божо зато што е дошао од Бога. Пошто су се у ему
сединиле две природе, то е Он имао бити близак обема
природама ( ). Као што е, дакле, Он
постао човек, тако е био и Бог. Да е био само човек, Он не
би могао постати посредник, ер Му е ваало беседити и са
Богом. Исто тако, да е био само Бог, Он не би био
посредник, ер Га не би примили они за кое посредуе71.
Светла истина Светог Откривеа о Богочовештву Господа
Исуса зрачи из богомудрог учеа светог Кирила
Александриског. У двема природама, Божанско и
човечанско, Господ Христос е едан и не дели се. Као што е
Логос Бога Оца савршен у Божанству ( ),
тако е савршен и У човечанству ( ), ер
е примио на себе не тело неодухотворено, ве тело
одухотворено душом разумСлово на Преображ. Господа, 158159;
Творенк иже во святыхъ отца нашего Ефрема Сирина, часть вторая, Москва
1849. 71 ln Epist. 1 ad Timoth. Homil. 7, 2; Р. gr. t. 62, col. 536537.
114
Преподобии отац устин (Попови)
ном72. Христос е у едно Личности и Бог и човек; као такав
Он е посредник измеу Бога и уди. Доставши човек, Он
ние удвоио себе, ер као што Логос беше Бог пре свога
доласка на зему, тако е и поставши човек, опет едан (
). Апостол Га назива посредником измеу Бога и уди,
ер е Он едан из двеу суштина (
). Он е дакле посредник Бога, ер е исте суштине
са Оцем ( ); Он е ош
и посредник уди, ер потпуно партиципира у удско
природи (
) осим греха73. На основу Светога Писма ми велимо да
се посредник измеу Бога и уди састои из наше удске
природе ( ' ), коа е у ему са
изузетног разлога потпуна, и из Сина Божег по природи, т.
единороднога, кои се авио. Тврдимо пак да е измеу
нееднаких и несличних природа настало единство путем
неке неисказане дружбе и заеднице. И ми знамо еднога
Христа, и Господа, и Сина; и знамо да у ему постои и
подразумева се и Бог и човек. Навикли смо пак да ово
единство сматрамо потпуно нераздеивим (),
верууи да е Он и единородни и Првородни: единородни,
пошто се авио као Логос Бога Оца, и из суштине егове, а
Првородни, пошто е постао човек, и меу многом браом. ер
као што je Бог Отац едан, од кога е све, тако е и Господ
Исус Христос едан, кроз кога е све. ер ми знамо да je Он по
природи Бог Логос, кроз кога je све, иако je постао тело
(), то ест човек74.
Господ Христос е савршен Бог и савршен човек; Он е у
исто време и Син Божи и Син човечи. Све удско и све
божанско што е о ему у Светом Писму речено своди се на
едну Личност ( ). ер знамо
да Он исти и спаваше на крми и с влашу заповедаше мору
и ветровима; Он исти и замараше се од пута и своом силом
72 De recta fide ad regin. I, 13; Р. gr. t. 76, col. 1221 В. ср. De incarnat. Uni
genit, P. gr. t. 75, col. 1220.
73 Он, Quod beata Maria sit Deipara, 12; P. gr. t. 76, col. 269 А В; ср. De in
carnat. Unigeniti, t. 75, col. 1245 D; Apologeticus contra Theodor. pro XII capit. 6,
P. gr. t. 76, col. 425 B; ib. 10, col. 445 B.
74 Он, De incarnat Unigenit; P. gr. t. 75, col 1208 D 1209 A.
Догматика православие цркве 115
иаше по мору као по копну; Он исти е, дакле, и Бог и
човек75. Исус Христос е уче и данас и вавек она исти. ер
ми не делимо домостро спасеа у два лица (
), нити два сина место единороднога проповедамо и
веруемо, него смо научили и друге учимо да у Христу
постое две природе76. Господ Христос ние двострук (
), него е едан и едини ( ) Господ и
Син, Логос Бога Оца, не без тела; ер измеу човечанства и
Божанства постои превелика разлика и растоае, али Логос
Божи, имауи удела у телу и крви опет е едан, и пре тела и
после тела едан, то ест едан () и пре оваплоеа и по
оваплоеу77. Господ наш Исус Христос беше увек Син
Божи, постоеи као истинити Бог, а узевши на себе у
последе време удску природу, Он е едан и исти (
), па звали Га или Бог, или човек, или Исус78,
ер ни едан од ових назива не уништава други79.
Господ Исус Христос био е по своме Божанству
едносуштан са Оцем (homoousios Patri), пише свети Касиан,
а по телу био е едносуштан са своом Маком (secundum
carnem autem homoousios matri fuit). Не да je Он био една
личност коа беше едне суштине са Оцем, а друга коа беше
едне суштине са Маком, него зато што е исти Господ Исус
Христос, и роен као човек, и будуи Богом, имао у себи
своства и Оца и Маке, и у чему е био човек Он е показао
сличност са своом Маком (in eo quod homo est humanae
matris reddidit similitudinem), а у чему беше Бог Он je имао
саму природу Бога Оца80.
Облагодаеним
умом
своим
синтезирауи
богооткривено учее Цркве по овом питау свети Дамаскин
пише: Ми тврдимо да се при очовечеу еднога од Свете
Троице Бога Логоса васцела и савршена природа
Божанства (
75 Он, Scholia de incarnat. Verbi Dei; Р. gr. t. 75, col. 1413 С 1416 .
76 Он, De incarnat. Domini, 31; P. gr. t. 75, col. 1472 С
77 Он, Advers. Nestor. lib. III, с 6; Р. gr. t. 76, col. 85 A, 84 D.
78 Он, Quod beata Maria sit Deipara, 14; P. gr. t. 76, col. 272 C.
79 ib. 16; col. 276 А; ср. ib. 18.
80 De incarnat. Domini contra Nestor., lib. VI, с 13; Р. lat. t. 50, col. 171 A.
116
Преподобии отац устин (Попови)
) у едно од своих Ипоста-
си сединила са васцелом удском природом (
), а не део са делом... Ми тврдимо да се сва
суштина Божанства сединила са свом природом човечанском.
Бог Логос ние ништа изоставио од онога што е засадио у
нашо природи када нас е у почетку створио, него е примио
све: тело, душу разумну и словесну, и своства ихова, ер
створее кое е лишено едне од ових принадлежности ве
ние човек. Али Он сав () примио е мене васцелога
( ), и сав се сединио са свим ( ), да би
васцеломе даровао спасее. ер оно што не би Он примио,
остало би неизлечено... Ми не проповедамо ега ни само као
Бога, лишеног нашег човечанства, нити само као човека,
лишавауи Га еговог Божанства, нити као Бога и човека
подвоено, ве проповедамо да Он, едан и исти (
), есте уедно и Бог и човек, савршени Бог и савршени
човек, васцели Бог и васцели човек (
), едан и исти васцели Бог и са телом своим, и
васцели човек и са надбожанским Божанством своим (
). Називауи Га савршеним
Богом и савршеним човеком, ми тиме изражавамо пуноу и
отсуство ма каквог недостатка у природама; говореи пак да
е Он васцели Бог и васцели човек, ми тиме означавамо
единственост и недеивост Ипостаси (
)... Сав () Христос е савршени
Бог, али ние све () у ему Бог, ер е Он не само Бог
него и човек. Исто тако, Он е сав () савршени човек, али
ние све у ему човек, ер е Он не само човек него и Бог. Реч
све () означава природу, а реч сав () означава
Ипостас"81.
3. Начин ипостасног седиеа двеу природа
у Господу Исусу Христу
Посматрана
у
наго
историско
стварности
богочовечанска Личност Господа Исуса, иако садржи две
савршене природе: Божанску и човечанску, ипак се вазда
показуе, поа
81 De fide, III, 6; Р. gr. t. 94, col. 1004 B, 1005 А В; III 7, col. 1012 А. В.
Догматика православие цркве 117
вуе и есте една, едина и увек иста. Приказууи
стварност двеу природа у Господу Христу и очигледност
иховог ипостасног седиеа Свето Откривее се не
труди да путем логичке, дискурсивне анализе покаже, или
докаже, или обасни удском сазнау начин на кои е то
седиее извршено. И у овом случау, као скоро увек и у
свему. Откривее не доказуе ве показуе; показуе
чиенице онакве какве су оне у своо непосредно
историско стварности и датости, и опомие нас
сигналским речима: ко има уши да чуе, нека чуе; ко има
очи да види, нека види. Оно констатуе чиенице, не
обашава их, ер е у ихово стварности и очигледности
ихова истинитост и оправданост. Оно просто и искрено
приказуе Господа Исуса онаквим какав е Он био у своо
богочовечанско реалности, не додауи Му ништа
нестварно, измишено, нити Му одузимауи ишта стварно,
очигледно. У верности историском реализму новозаветно
Откривее е ненадмашно и неподраживо. Оно о Господу
Исусу сведочи у ствари само оно што уди непосредне
историске еванелске стварности чуше, што очима своим
видеше, што расмотрише и руке охове опипаше, што на
накритичкии и наскептичкии начин проверите82.
Откривее сведочи: Бог се ави у телу (
)83, али не обашава таанствени унутраши процес
тога аваа, ве додае: то е велика тана побожности (
)83. Али, да богочеживи дух
удски не би остао у потпуном незнау начина ипостасног
седиеа двеу природа у Господу Исусу, божанско
Откривее нам говори о ему онолико колико природа
удска примити може. Тако, оно нам показуе да су две
природе у Спаситеу ипостасно седиене, при чему се не
претварау една у другу, нити губе своа своства, ве свака
остае при себи и у своим границама. То значи еванелска
истина: Логос постаде тело и усели се у нас84, т. постаде тело
остауи Ьогом као што е и био. Логос постаде тело не
претворивши
82 Ср. 1 н. 1, 1; 2 Петр. 1, 16; Д. А. 4, 20; н. 20, 2428; Лк. 24, 11, 3741.
83 1 Тм. 3, 16.
84 н. 1, 14.
118
Преподобии отац устин (Попови)
се у тело ( ), вели свети Атанасие Вели-
ки, него ради нас узе на себе живо тело и постаде човек. ер
тело у коме беше Логос ние едносушно Божанству, него е
истински роено од Деве Марие; и сам се Логос ние
преобратио у тело и кости (
), него се авио у телу (' )85. Логос
постаде тело, не значи да се десило неко претварае
Божанске суштине у тело ( '
), него да е Бог Логос узео на себе човечанску
природу86. Логос Божи постаде човек узевши удела у телу и
крви нашо, али при томе ние претрпео ни промену
(), ни претварае свое природе у тело (
' ), ер е као Бог неизменив87.
Иако постаде тело, Бог Логос остаде оно што есте, ер е по
природи неизменив88.
У своо богочовечанско реалности Господ Христос е
видиви лик Бога невидивога (
)89. И као Бог Он е савршени Бог, и као човек Он е
савршени човек. Зато христоносни Апостол и вели: у ему
обитава сва ггуноа Божанства телесно (
)90. Божанство друге
Ипостаси Свете Троице, узевши на себе тело човече и
поставши човек, ништа ние изгубило од свое пуное.
Божанска и човечанска природа у Богочовеку Христу тако су
таанствено седиене, да е Он у исто време и обличе Бога
( ) и обличе човека, обличе слуге (
)91. Обличе Бога означава суштину Бога (
. ), а обличе слуге означава суштину слуге, то
ест суштину човека92. Сединивши се
85 Epist. ad Epictet. 8; Р. gr. t. 26, col. 1064 . 1061 С.
86 Св. Кирил Александриски, De incarnat. Domini, 18; Р. gr. t. 75, col. 1449 В.
87 Он, Explicatio duodec. capit. 5; P. gr. t. 76, col. 304 B.
88 Он, Apologetic, pro XII capit. 5; P. gr. t. 76, col. 320 B; cp. ib. 11, col. 449 A.
89 Кол. 1, 15.
90 Кол. 2, 9.
91 Флб. 2, 6.
92 Св. Кирил Александриски, De incarnat. Domini, 10; Р. gr. t. 75, col. 1428
С. Мало дае, свети Отац настава: Апостол ние рекао: поставши у обличу
Бога, него: будуи у обличу Бога ( ), чиме е показао да
е Он одувек Бог и Господ (ib. 10; col. 1429 CD); ср. ib. 10, col. 1432 B.
Догматика православие цркве 119
ипостасно са Божанском природом Бога Логоса, удска при-
рода у ему ние изгубила свое битне одлике, ние престала
бити удска, што показуе егова смрт, васкрсее и
вазнесее. Уопште, у Светоме Писму се ипостасно седиее
двеу природа у Господу Христу никад и нигде не назива ни
претвараем едне у другу, ни стапаем, ни мешаем, ве
примаем човечанске природе од стране Бога Логоса,
узимаем облича слуге, човека93.
Богочовечанско тело Христово, Црква, не би била верна
себи, одрекла би се свое суштине, убила би себе, када о начи-
ну ипостасног седиеа двеу природа у Господу Христу не
би учила што и Свето Откривее. Свое васеенско, саборно,
свештено, апостолско, непромениво учее о томе Црква е
Духом Светим саборски изразила кроз богомудре Оце IV
Васеенског сабора, када е едном за свагда обавила да су
две природе у Господу Исусу седиене: несливено
(),
непромеиво
(),
нераздеиво
(), неразлучно (). Другим речима,
сединивши се ипостасно, две природе се нису претопиле
една у другу, нити образовале неку нову природу, него су обе
у Личности Спаситеа остале као две различите природе са
различитим своствима. Оне постое у ему потпуно целе и
потпуно различите, са свима своим специфичним
своствима, али су у исто време тако седиене да не постое
оделито, нити сачиавау два посебна лица, него су седиене
у едну Ипостас Богочовека Господа Христа. Неразлучно
седиене у едно Ипостаси Спаситеа од тренутка еговог
зачеа у утроби свете Деве ове се природе нису никад ни за
накрае време разлучиле, нити е се икад разлучити.
единством Ипостаси оваплоеног Бога Логоса оне су едно,
али у том единству оне не губе свое битне ознаке, кое
сачиавау вечиту разлику измеу их, ер е Божанска
природа у Господу Христу увек Божанска, а човечанска
природа увек човечанска.
Хранеи богогладне душе свое божанском истином
Светог Откривеа о ипостасном седиеу Божанске и чо-
вечанске природе у Личности Богочовека Исуса, свети Оци
93 Ср. н. 1, 14; Флб. 2, 7.
120
Преподобии отац устин (Попови)
су апостолски смело исповедали ову истину и богомудро е
образложавали и обашавали. Свое осеае Христа, увек
живо, будно и молитвено, они су облагодаеним умом
своим претварали у дубоке, дивне и раскошне мисли о
чудесности и незаменивости Бога и Господа нашег Исуса
Христа.
Пламеном душом погружен у сунце новозаветне истине
о Личности Богочовека Христа Тертулиан благовести: Логос
е Бог, а Логос Господи остае вавек чувауи свагда своу
природу. Када Логос не допушта промену, онда е помиво
да речи Светога Писма: Логос постаде тело, треба схватити не
друкче него да е Логос почео постоати у телу, авио се и био
видив и опипив кроз тело (manifestatur, et videtur, et
contrectatur per carnem). Jep када би Логос постао тело
претворивши и изменивши своу пророду (ех transfiguratione
et demutatione substantiae), онда би Исус имао само едну
природу, образовану из двеу (una jam erit substantia Jesus ex
duabus), био би нека смеша тела и духа (mixtura quaedam),
као илибар из злата и сребра, и престао би бити и дух и
тело, као илибар злато и сребро, пошто би се из
мешавине овога двога образовало нешто трее. На та начин,
Христос не би био Бог, ер би престао бити Логос пошто се
претворио у тело, и не би био тело, то ест човек, пошто се
претворио у Логос, него би се из едног и другог образовало
нешто ново, што би било нешто трее. Али ми, сагласно
Светом Писму, признаемо ега и за Бога и за човека, и за
Сина Божег и за Сина човечег, са едном и другом природом
кое имау своа специфична своства, ер Логос ние ништа
друго до Бог, а тело ништа друго до човек (quia neque Sermo
aliud quam Deus, neque caro aliud quam homo). Ми видимо у
ему двоструку природу (duplicem statum), не помешану
(поп confusum), него седиену у едном Лицу, Бога и човека
Исуса (sed coniunctum in una persona, Deum et hominem
Jesum). Када би Он био нешто трее, саставено из едне и
друге природе (ех utroque confusum), као илибар, онда не би
могле постоати одреене проаве едне и друге природе. Али
пошто су обе природе дествовале, свака саобразно своим
своствима, не мешауи се, то су и дества ихова одговарала
овим своствима94.
м Advers. Prax. с. 27; Р. lat. t. 2, col. 214 D, 215 D.
Догматика православие цркве 121
Своим омолитвеним умом свети Иполит е дубоко
проникао у тану Личности Спаситееве. Божи Логос е ра-
ди нас, вели он, истински постао човек, осим греха, и на
удски начин безгрешно творио оно што е своствено
нашо природи. Доставши човек кроз самоунижее (
), Он ние ни у ком погледу нарушио свое единство
са Оцем. Какав е био без тела ( ), то ест пре
оваплоеа, такав е остао и по оваплоеу, ничим ние
ограничен. И кроз тело Он е божански () творио оно
што е своствено Божанству, показууи да има две природе:
Божанску и човечанску, и да у обема дествуе, сходно
ихово истинско и стварно суштини. Двоаким
дествоваем, божанским и човечанским, оваплоени Логос
е показао да е Он у исто време и безгранични Бог и
ограничени човек, имауи суштину () свакога од их
у потпуности, са одговарауим природним своствима
( ). Отуда знамо да ихова разлика остае
увек, сходно природи свакога, и без измене. Али разлика
измеу Божанства и човечанства ние, као што неки кажу,
чисто компаративна, релативна ствар ( ), да ми
не бисмо могли са сигурношу говорити о веем и маем у
едноме кои е увек исти по себи. ер порееа се могу
чинити измеу обеката сличне природе, а не измеу
обеката несличне природе. Али измеу Бога Творца свих
твари и онога што е створено, измеу бескраног и краног,
измеу безграничности и ограничености, не може бити
никакве врсте порееа, пошто се они разликуу меу собом
не компаративно, релативно, него апсолутно у суштини. Па
ипак, ту е у исто време остварено неко неизрециво и
неоспориво седиее двога у едну Ипостас (),
што потпуно премаша разум свих створених биа. ер
Божанска природа je потпуно иста после оваплоеа као што
е била и пре оваплоеа; она е у своо суштини бесконачна,
безгранична, нестрадална, неупоредива, неизменива,
непретворива, самосилна, безгранично добра. Бог свих
твари, по учеу Светога Писма, постаде истински, без
промене, безгрешан човек, и то на начин кои Он едини зна,
пошто е Он природни Неимар ствари кое су изнад нашега
схватаа. И спасоносним оваплоеем Он уведе У тело
делатност свога Божанства, при чему ову делатност
122
Преподобии отац устин (Попови)
Он ние ограничио телом кроз самоунижее (), нити
е она природно истицала из тела као што е истицала из
н>еговог Божанства ('
), него у е проавивао кроз
тело у стварима кое е чинио на божански начин у своме
оваплоеном стау. ер тело не постаде Божанством по
природи помоу промене природе, као да оно постаде
суштаствено телом Божанства, него што беше пре
оваплоеа оно продужи да буде по природи и делатности и
после седиеа са Божанством. И твореи у телу оно што е
своствено безгрешном телу, Он е доказао кенозис Божанства
ради нас, и то потврдио чудесима и страдаем тела. И после
свог оваплоеа Он е по природи остао бесконачни Бог,
проавууи делатност своствену и доличну себи, делатност
коа е суштаствено истицала из еговог Божанства, а
проавивала се кроз егово савршено свето тело у
чудесним делима95.
У чудесном оваплоеу Бога манифестовала се без
икакве промене свемона и свестваралачка енергиа
целокупног Божанства ( ) помоу еговог
савршено светог тела, и у делима коа е чинио на божански
начин ова енергиа Божанства остала е у своо суштини
слободна од сваког ограничеа, мада е просиавала кроз тело
кое е само суштаствено ограничено. ер оно што je у
егово природи без порекла не може се ограничити
природом коа има порекло, ма да е ова ступила са оном у
неко надумно единство; нити би ова икада могла бити
унесена у ону природу и ену природну делатност, пошто оне
остау свака у границама свое сопствене и проридне
неизменивости (
)96.
Бог кои е суштаствено вечан, постаде своом
бесконачном мои безгрешан човек; Он е оно што беше, у
свему по чему се распознае Бог; и оно што Он постаде, Он
е у свему по чему се распознае човек, и може се распознати.
У оба ова вида Он никада не испада из себе (
); у сво
95 Contra Beron. fragment. I i III.
96 Он, ib. fragment. III.
Догматика православие цркве 123
о божанско делатности као и у човечанско Он чува свое
суштаствено неизмениво савршенство97.
Посматрауи
Господа
Христа
из
еванелске
стварности, а не из своих осеаа, Ориген не налази
довоно силе у души човеково, коом би се човек могао
достоно надивити тани оваплоеног Бога Логоса.
Посматрауи Сина Божег у еванелско стварности ми се
губимо у надубем чуеу што е таква една природа,
узвишениа од свега и свачега (eminens omnium), понизила
свое величанство и постала човек, и живела меу удима98.
Од свих чудесних и силних дела Спаситеевих, оно што
сасвим премаша удско чуее и стои с оне стране мои
удског трошног, смртног разумеваа или осеаа (illud
penitus admirationem humanae mentis excedit, nec invenit
mortalis intelligentiae fragilitas quomodo sentire vel intelligerre
possit), есте то, како да онако силна мо божанског
величанства, сам Логос Очев, сама Мудрост Божа, у коо су
створене све твари видиве и невидиве, постои у
границама онога човека кои се поавио у удеи (intra
circumscriptionem ejus hominis qui apparuit in Judaea); и ош,
како да Мудрост Божа уе у утробу едне жене, и роди се
као дете, и плаче као што одочад плачу!... Пошто у Исусу
видимо неке ствари тако удске, да се оне, како изгледа, ни
по чему не разликуу од обичне трошности смртника (ut
nihil а communi mortalium fragilitate distare videantur), и неке
ствари тако божанске да оне могу припадати едино
првобитно и неисказано природи Божанства, ту
ограниченост удског разума не може да нае излаз.
Поражен чуеем и дивеем, удски разум не зна како да
се снае, чега да се држи, куда да крене. Ако помисли да е
Исус Бог, он види смртника (si Deum sentiat, mortalem
videt); ако помисли да je човек, он Га посматра где устае из
гроба пошто е разорио државу смрти. Стога се Исус мора
посматрати са навеим страхом и поштоваем, да би се
асно могла уочити истина: да две природе постое у едном и
истом Биу. Обаснити ову
97 Он, ib. fragment. IV.
98 De princip. II, 6, 1; Р. gr. t. 11, col. 209 A, 210 A.
124
Преподобии отац устин (Попови)
тану речима, премаша не само удске силе ве и схватае
свих небеских Сила".
Богочовек е роен. Пошто е Бог потпуно примио на себе
душу удску, а упоредо са ом и тело, то се Он с правом назива
Син Божи, Сила Божа, Христос, и Мудрост Божа. Исто
тако, Син Божи, кроз кога е све саздано, назива се Исус Хри-
стос, и Син човечии. ер се у Светоме Писму с едне стране го-
вори да е Син Божи умро, то ест умро човечанском
природом, с друге стране назива се Сином. човечим Она кои
има да дое у слави Оца свога са светим Анелима. И то е
разлог што се у целом Светом Писму говори о Божанско
природи не само у удским речима, него се човечанско
природи приписуу називи божанског достоанства (et hac de
causa per omnem Scripturam tam divina natura humanis vocabulis
appellatur, quam humana natura divinae nuncupationis insignibus
decoratur)100.
Отац пдавослава, свети Атанасие Велики, говори нам
о чудесно тани Господа Исуса из самог срца божанске исти-
не. Седиее тела са Божанством Логоса десило се у
утроби свете Деве Марие, пише свети Атанасие, ер е Логос,
сишавши с неба, из утробе подигао себи тело, тело кое ние
постоало пре силаска Логоса или пре свете Богородице Ма-
рие1. И ово тело постаде телом Бога Логоса, али не
едносуштно са Божанством Логоса (
)2. Поставши човек Бог Логос е
непромениво () био и у телу, и у души, и у себи
самом ( , , ),
Он кои е у наручу Оца3. Тело е оваплоеем постало свое
() Логосу по природи, и неодеиво по седиеу
( ). Логос постаде тело не да би Логос
престао бити Логосом, него да би Логос био у телу (
\ ). Он постаде тело, то ест да би Логос у век
био Логос и имао тело, у коме е Бог Логос примио у
обличу човечем страдае и
99 ib. II, 6, 2;col. 210 В, 211 А.
100 ib. II, 6, 3;col. 211 D, 212 А.
1 Contra Apollinar. lib. I, 4; Р. gr. t. 26, coL 1097 С.
2 Он, De decretis Nic. Syn. 15; Р. gr. t. 25, col. 440 C; Contra Apollinar. lib. I,
12; t. 26, col. 1113 B.
3 Он, Contra Apollinar. lib. II, 17; P. gr. t. 26, col. 1161 B.
Догматика православие цркве 125
смрт, сишавши до гроба и ада, у коме телу je Он извршио и
васкрсее из мртвих, пруживши доказ тела, крви и душе
кроз свое властито и неодеиво тело4.
Доставши човек Логос се ние претворио у удско
обличе ( ), нити се показао у
сенкастом () облику презревши бие удско, него,
будуи по природи Бог, раа се као човек (
), да би то двое било едан (),
савршени по свему ( ), кои е показао
природно и потпуно истинито роее5. Поставши човек и
узевши тело на себе Господ ничим ние умаио себе као
Бога ( ), ер облачеем тела Он ние
смаио себе него е обожио () тело и учинио га
бесмртним6. Тако, дакле, Христос се назива савршеним
Богом и савршеним човеком не што се Божанско
савршенство претворило () у човечанско
савршенство (то е безбожно), не што се у ему признау два
савршенства подвоено (ово е туе побожности), нити због
напретка у добродетеи и усвааа праведности (небило
тога!), него због пуное биа, да ово двое буде едан и исти
по свему савршени Бог и човек7.
Господ Исус има два облича: обличе Бога и обличе
човека (Флб. 2, 67). Поставши човек Син Божи и Бог ние
уништио свое Божанско обличе ( ' ), нити е,
као Бог, одбацио удско обличе ( ).
Зато ми не двоимо Бога Логоса од тела (
), нити знамо два Сина, и два
Христа, него превечног Сина Божег кои е у последе време
из саме утробе Девине постао савршени човек. ер као што
Отац кои е родио роди савршеног Сина, тако ова исти и
едан Син и Логос Очев постаде савршени човек8. Узевши те-
ло на себе: Господ не постаде другим ( ), него
будуи исти ( ), покри себе телом9.
* ib. lib. I, 12; Р. gr. t. 26, col. 1113 В. С. 5ib.
7, col. 1105 А В
* Он, De decret. Nic. Syn. 14; P. gr. t. 25, col. 440 D.
g Он, Contra Apollinar. lib. I, 16; P. gr. t. 26, col. 1121 С 1124 .
Он, Fragmenta varia; P. gr. t. 26, col. 1256 D. 1257 A. Он, Contra
arian. Orat. II, 8; P. gr. t. 26, 1144 A.
126
Преподобии отац устин (Попови)
Логос постаде човек остауи Богом ( ), да
би, поставши човек, био верован као Бог ( ).
Тако Христос, будуи човеком, есте Бог, ер будуи Богом
Он постаде човек, и у обличу човека спасава верне10. Логос,
будуи Богом и Творцем, дое да постане човек, да би
оживотворио човека и сатро злобног врага; и роди се од жене,
успоставивши у себи од првога саздаа обличе човека (
) и показавши у обновеном обличу тело
без телесних жеа ( ) и удских
помисли. ер у ему беше воа еднога Божанства и
целокупна природа Логоса у поави удскога облича и
видивог тела другога Адама, не у дееу лица (
) него у постоау Божанства и
човечанства (' )11.
Ци е и карактеристична црта Светога Писма да нам
обави две истине о Спаситеу: да е Он увек био Бог, и
есте Син, као Логос, блистае и мудрост Оца, и да е
напосле, примивши ради нас тело од Деве Богородице
Марие, постао човек. Логос постаде човек (
), а не уе у човека ( ). Као Бог,
Он имааше свое властито тело ( ). Пошто
Он беше у телу, то се оно што е своствено телу назива
еговим (), као на пример: глад, же, страдае, умор,
и томе слично што припада телу. Дела пак своствена
самоме Логосу ( ), као :
васкрсавае мртвих, давае вида слепома, исцеее жене
крвоточиве, Логос е чинио своим властитим телом (
). И Логос е носио немои тела као свое (
), ер тело беше егово ( ); и тело е
служило делима Божанства, ер у ему обитаваше
Божанство, ер тело беше Боже ( ). Отуда,
када е страдало тело, Логос ние био ван ега (
), због чега се и страдае назива еговим. И
када е Логос на божански начин () творио дела Оца
свога, тело не беше
10 Он, Contra Apollinar. lib. II, 7; Р. gr. t. 26, col. 1144 .
1 ib. 10, col 1148 С
Догматика православие цркве 127
ван ега ( ), него е опет Господ творио ово у
самоме телу12.
Да би тачние схватили и нестрадалност ( )
природе Логосове, и немои кое Му се због тела приписуу,
добро е да саслушамо блаженог апостола Петра, ер е он
веродостоан сведок о Спаситеу. Он, дакле, пише у своо
Посланици, говореи: Христос пострада за нас телом
(1 Петр. 4, 1). Према томе, када се каже о Христу да е
гладан, жедан, уморан, да не зна, да спава, плаче, иште,
уклаа се, раа се, одриче се чаше и, уопште, када Му се
приписуе оно што е своствено телу ( ),
треба увек понавати споменуте речи Апостолове. Тако,
Христос гладуе и жеуе за нас телом; вели за себе да не
зна, прима ударце и умара се за нас телом; и ош: уздиже се
на крст, раа се, расте телом; плаши се, скрива се телом;
говори: Ако е могуе да ме мимоие чаша ова (Мт. 26, 39),
подноси биее, прима ране телом; и уопште све слично
овоме прима ради нас телом. Стога е и сам Апостол рекао:
Христос пострада за нас, не Божанством него телом, да би
дознали да страдаа нису своствена самоме Логосу по
природи ( ), него су
своствена самоме телу по природи (
). Стога нека се нико не саблажава оним што е
удско у Господу, него, напротив, нека зна да е сам Логос
по природи нестрадалан (), али се о ему то говори
због тела у кое се обукао, ер е то своствено телу, а само
тело е властито тело Спаситеа (
)...Када видимо Спаситеа да на божански начин
() чини нешто или говори помоу свог сопственог
тела (' ), онда треба знати да Он
то чини као Бог; и опет, када велимо да Он на човечи начин
() говори, или страда, не треба губити из вида да
е Он, узевши тело на себе, постао човек, и зато тако дела и
говори. Знауи шта е своствено свако од ових природа,
видеи и разумевауи да и едно и друго чини
;к о< " ?Н' Contra arian rat 26; & t 26, col. 385 А; ср. ib. 30, col. 388 А;
ib. 31, col. 389 . ; ib. 32, 389 С.
128
Преподобии отац устин (Попови)
една Личност, ми емо правилно () веровати и
никада неемо пасти у заблуду13.
Све што се човечанско ( ) говори о Спаси-
теу у Еванеу не треба приписивати Божанству Логоса
него еговом човештву. ер, ма да ЛОГОС постаде тело, ипак
су немои сопственост тела; и ма да е тело богодвижно у
Логосу ( ), ипак благодат и
сила припадау Логосу. Дела Оца свог Он е чинио телом
( ), но ништа мае у ему су такое биле
очигледне немои тела. Тако, Он се и распитивао за Лазара
и васрксао га; противречио е Матери, говореи: ош ние
дошао час мо (н. 2, 4), и одмах е претворио воду у вино; ер
истинити Бог беше у телу (
), и истинито тело беше у Логосу (
). Отуда е Он делима своим обавиво себе, Сина
Божег, и Оца свог; а кроз немои тела Он е показивао да на
себи носи истинско тело и да е оно егова сопственост14.
Спасите ние имао тело бездушно (),
неосетиво (), неразумно (), ер, пошто
е Спасите ради нас постао човек, тело егово ние могло
бити неразумно (), то ест ние могло бити без
човечанског разума, нити е у самом Логосу извршено само
спасее тела него и душе. Као истинити Син Божи, Он
постаде и Син човечи; и као единородни Син Божи, Он
исти постаде и Првородни меу многом браом. Стога, ние
едан био Син Божи пре Авраама, а неко други после
Авраама; нити е едан био кои е васкрсао Лазара, а други
кои е питао за ега, него е едан и исти на човечански
начин () рекао: где сте метнули Лазара? а на
божански начин (') га васкрсао; едан и исти е
телесно (), као човек, шьунуо, а божански
(), као Син Божи, отворио очи слепоме од роеа; и
пострадавши телом, Он е божански отворио гробове и
васкрсао мртве15.
13 Он, Contra arian. Orat. III, 34. 35; Р. gr. t. 26, col. 396 А С, 397 В.
14 ib. Orat. III, 41, col. 409 С 412 А; ср. De sententia Dionys. 910; t. 25,
col. 492 В 496 В; De decret. Nic. Synod. 14; t. 25, col. 440 BD.
15 On, Tomus ad Antiochen. 7; P. gr. t. 26, col. 804 В 805 .
Догматика православие цркве 129
Господ, будуи Богом и поставши човек, као Бог
васкрсавао е мртве, речу исцеивао све, претворио воду у
вино (ер ова дела не беху човечанска), а као она кои е
носио на себи тело, Он е жеднео, радио и пострадао (ер ово
ние своствено Божанству); као Бог Он е рекао: а сам у
Оцу и Отац у мени (н. 14, 11), а као она кои тело носи на
себи, корио е удеце: Зашто иштете да убиете мене, човека
кои вам истину казах коу чух од Оца? (н. 8, 40). Све е ово
чиено не подвоено ( ) по каквои чиенога,
не на такав начин да се у едно ствари проавивало дество
тела без Божанства, а у друго дество Божанства без тела;
напротив, све е ово чиено заеднички, повезано
(), и едан е био Господ кои е ово чудесно
творио своом благодау16.
Христос е и страдалан (), пошто е човек; и
нестрадалан (), пошто е Бог. Свето Писмо напре
назива Господа човеком, па онда говори о страдау
еговом, да се не би изрекла нека хула на Божанство. Отуда
Закон, Пророци, Еванелисти и Апостоли не говоре о
роеу Божанства Логосовог ( ),
него исповедау Оца и проповедау Сина, а од Марие изводе
порекло Христово по телу ( ), као Сина Давидовог
и осифовог, кои е примио обличе слуге, да би уди
признавали егово човечанство ( ), и да би
исповедали да е Бог Логос од Бога Оца, кои е за уде
поднео страдаа у страдалничком удском обличу,
показавши у страдауем телу нестрадалност (
), у умируем бесмртност, у
погребеном нетрулежност, у кушаном победу, у
остарелом обнову, ер се наш стари човек разапе са им
(Рм. 6, 6). У томе и лежи благодат. Божанство пак ни на
кои начин не припушта Себи страдае без страдауег
тела ( ), не показуе збуеност и тугу
без душе тугууе и збуене, не сетуе и не моли се без
сетууег и молеег се ума17.
Свето Писмо проповеда да е Логос од Бога Оца на
неисказан начин, и да се Он у последнее време родио од
Деве
16Он, Ad Serap, Epist. IV, 14; Р. gr. t. 26, col. 656 С 657 . 17Он,
Contra Apollinar. lib. II, 12. 13; Р. gr. t. 26, col. 1152 С 1153 AB.
130
Преподобии отац устин (Попови)
као човек, да би немогуе било не веровати у ега као Бога
и одрицати егово роее по телу. Где се спомие тело,
тамо Свето Писмо разуме устроство целокупног човечег
састава без греха, и са именом човека седиуе поам о
страдау. О Божанству Логоса оно исповеда неизменивост
и неизрецивост ( ), стога
се о Логосу говори као о Богу ( ), а излаже
се родослов човека ( ), да би едан
исти природно и истински био и у едном и у другом: Бог у
вечности Божанства и стварау твари, а човек у роеу од
жене и узрастау у току година; Бог у животворним
доброчинствима и силан у чудотворствима, а човек у нама
своственим страдаима и у нашим немоима. Логос е Бог у
проавивау
бесмртности,
нетрулежности
и
неизменивости, а човек у прикованости за крст, у проливау
крви, у сахраивау тела, у силаску у ад, у васкрсеу из
мртвих. Тако, Христос е подигнут из мртвих, а као Бог Он
подиже мртве18.
У Христовом телу кое е било обрезано, ношено, кое е
узимало храну и пие, умарало се, било приковано на крст, и
пострадало, био е нестрадални и бестелесни Логос Божи. Те-
ло е лежало у гробу, када е Логос, не разлучууи се од ега
( ), сишао да проповеда сущимъ въ
темниц духовомъ (1 Петр. 3, 19). Овим се набое
обелодауе безуме оних кои тврде да се Логос претворио
у тело и кости. Када би тако било, онда гроб не би био
потребан, ер би тело само собом сишло да проповеда
духовима у аду. Но истина е у томе: да е сам Логос сишао да
проповеда, а осиф е тело, обавивши га плаштаницом, метнуо
у гроб. И свима е постало очигледно, да тело не беше Логос,
него беше тело Логоса ( ). И ово исто тело
кад е васкрсло опипао е апостол Тома и видео на ему
язвы гвоздинныя (н. 20, 25), ране кое е поднео сам Логос
гледауи прикованим свое сопствено тело, и ма да е то
могао спречити, ние спречио, него е, шта више, бестелесни
Логос усвоио као свое све што е било своствено телу
( ,
). Зато када е слуга
,8ib. 18, col. 1164 ВС.
Догматика православие цркве 131
ударно тело, Логос е, као сам подносеи то, рекао: зашто ме
биеш? (н. 18, 23). И ма да е Логос по природи неприкосно-
вен (), ипак е рекао: плещи Мои вдахъ на раны, и
ланитЬ мои на заушешя, лица же моего не отвратихъ отъ
студа заплевашй (Ис. 50, 6). Све што е човечанско тело
Логосово пропатило, Логос е, седиен са им, приписивао
Себи, да бисмо могли постати заедничари у Божанству
Логосовом. И што е веома чудновато есте то, да е едан и
исти страдао и ние страдао (
); страдао, ер е страдало егово властито тело (
), а Он е био у страдауем телу; и
ние страдао, ер е Логос, будуи Богом по природи,
нестрадалан (). Бестелесни Логос беше у страдалном
телу, а тело имааше у себи нестрадалног Логоса кои е
уништавао немои самога тела. Ово е учинио Логос, и тако
се збило, да би Логос, узевши на себе оно што е наше, и
приносеи га на жртву, уништио га, и обукавши нас потом у
свое, дао Апостолу повод да каже: ово распадиво треба да се
обуче у нераспадивост, и ово смртно да се обуче у
бесмртност (1 Кор. 15, 53)19.
Бог, када под обликом наше маленкости показуе
постоае свое у телу, не меа место, као ми кои се
скривамо у каком било месту. ер како е променити место
Она кои испуава небо и зему?.... Христос е, дакле, од
Марие Богочовек, не неки други Христос, него едан и исти
( ). Он е пре векова од Оца, Он е и у последе
време од Деве; пре невидив и светим Силама небеским,
а сада видив због седиеа са видивим човеком,
видив не по невидивом Божанству него по деству
Божанства кроз човечанско тело и целога човека (
), кога е обновио присвааем себи20.
Господ е постао човек, и то човек без греха, чиме е
извршено потпуно обновее. Стога, где е иструлело тело
удско, тамо Исус полаже и свое сопствено тело; и где е ду-
ша удска била овладана смру, тамо Христос показуе да е
19 Он, Epist. ad Epictet. 5. 6; P. gr. t. 26, 1060 А 1021 .
20 Он, Contra arian. Orat. IV, 36; P. gr. t. 26, col. 524 С 525 .
132
Преподобии отац устин (Попови)
и егова душа човечанска, да Он и као човек не би био
овладан смру, и да би као Бог разорио државу смрти, те да
би онде где е била посеана трулеж никла нетрулежност, да
би онде где е даровала смрт проавио бесмртност Он
бесмртни, поавивши се у обличу душе удске, да би нас на
та начин учинио заедничарима свое нераспадивости и
бесмртности, у нади на васкрсее из мртвих, да се, као што
е писано, ово распадиво обуче у нераспадивост, и ово
смртно обуче у бесмртност (1 Кор. 15, 24)21.
Оваплоени Бог Логос ние био тако спутан телом да не
би, када е био у телу ( ), био и изван тела, и да би,
када е покретао тело, васеена била лишена еговог дества
и промисла. Али е начудноватие то, што е Он као Логос
садржао све, а ние ничим био садржан (
). И као што е Он, боравеи у свима тварима, суштином
изван свега ( ' ), а своим
силама у свему ( ), све
уреууи, на све и у свему распростируи сво промисао,
оживотворавауи и сваку твар и све твари скупа,
обухватауи све и необухваен ничим, него сав по свему
( ) боравеи у едином Оцу свом, тако е Он, и
у удском телу боравеи, и сам га оживотворавауи,
несумиво оживотворавао и све остало, обитавао у свима
тварима, и био изван свега ( ,
), давао да Га распознаду у телу по делима, и
проавивао себе дествима на сву твар.... Поставши човек
Логос Божи ние био спутан телом; напротив, Он е владао
име, те е тако Он и у телу био и налазио се у свима
тварима, и био изван биа и почивао у едином Оцу.
начудесние е то, што е Он и као човек живео, и као Логос
све оживотворавао, и као Син са Оцем боравио. Отуда, када
Га е Дева раала Он ние патио, нити се оскрнавио боравеи
у телу, него е, напротив, осветио тело; ер и обитавауи у
свима тварима, Он не узима удела у свему него, напротив,
Он све оживотворава и храни22.
21 Он, Contra Apollinar. lib. I, 17; Р. gr. t. 26, col. 1124 ВС.
22 Он, De incarnat. Verbi, 17; Р. gr. t. 25, col. 125 AC.
Догматика православие цркве 133
Тана Личности оваплоеног Бога Логоса е огромна; ра-
зум удски ние у стау да изрази красоту и славу тела
Христовог ( ), него треба
исповедати оно што се збило, као што Свето Писмо каже, и
клаати се Богу истинитом у славу еговог човекоуба и
са надом на спасее наше у Христу Исусу Господу нашем23.
Христос е имао две природе, вели свети Кирил
ерусалимски. Он е био човек по ономе што je било
видиво на ему, а Бог по ономе што е било невидиво.
Као човек Он е стварно ео, као ми, ер е имао тело подобно
нашем, а као Бог нахранио е са пет хлебова пет хиада
уди; као човек Он е стварно () умро, а као Бог
васкрсао е четвородневног мртваца; као човек спавао е
стварно на лаи, а као Бог ишао е по води24. Када Еванее
вели: Книга родства Исуса Христа, сына Давидова, сына
Авраамля (Мт. 1, 1), ту треба разумети роее по телу. ер е
Он постао Син Давидов при крау векова, а Син е Божи пре
свих векова, беспочетно. У првом случау, Он е узео на себе
оно што ние имао ( ), а друго што има, вечито
има као роен од Оца. Он има два оца: еднога Давида, по
телу, а другога Бога, Оца свога по Божанству ().
Као Син Давидов Он подлежи времену, опишьивости и
родослову, али као Син Божи не подлежи ни времену, ни
месту, ни родослову25.
Ние свето дело клаати се оваплоеном Богу Логосу
као простом човеку ( ), нити е побожно
говорити да е Он само Бог без очовечеа. ер ако е Хри-
стос Бог, као што зацело и есте, али ние узео на себе
човечанску природу, онда смо туи спасеу. Дакле, треба се
клаати ему као Богу, али и веровати да се Он очовечио.
ер нема користи говорити да je Он човек без Божанства
( ), нити има спасеа не признати у
ему човечанство заедно са Божанством26.
23 Он, Contra Apollinar. lib. I, 21; Р. gr. t. 26, col. 1132 .
24 Catech. IV, 9; . gr. t. 33, col. 468 .
23 ib. XI, 5; col. 696 B.
26 ib. XII, 1; col. 728 A.
134
Преподобии отац устин (Попови)
Херувимски будан на све што е Христово, свети Васи-
лие Велики пише монаху Урвикиу: Чуо сам да има неки кои
се старау да изопаченим мишеима унаказе правилно
учее о оваплоеу Господа. Они говоре да се и сам Бог
претворио у тело; да Он ние, кроз свету Деву Мариу, узео
на себе природу () Адамову, него се своим
сопственим Божанством променио у вештаствену природу
(). Ово бесмислено учее веома е лако оповргнути. Али
пошто е очигледно богохулство, то мислим да е за онога
кои се бои Господа довона и сама напомена. ер ако се je
Бог претворио, онда се je изменио. Али нека je далеко од мене
таква реч и таква помисао, када je сам Бог обавио: Азъ есмь,
и не измняюся (Малах. 3, 6). Поред тога, каква нам е
корист од оваплоеа, ако наше тело, седиено са
Божанством, ние победило државу смрти? ер Он ние
претвараем себе начинио свое сопствено тело (
), кое е постало када се
сединила с им Божанска природа (
). Ако се пак сва природа единороднога
претворила, како се онда необухвативо Божанство могло
обухватити обимом малога тела? Убеен сам да нико ко е
при себи и има страха Божега, не пати од овога безума27.
Други од троице светих Богослова сав е омолитвеним
осеаем и омолитвеном мишу погружен у чудесну тану
оваплоеног Бога и Господа нашег Исуса Христа. По ему, у
Господу Христу су две природе, Бог и човек, као што су ду-
ша и тело, али нису два сина нити два бога... Иако треба
кратко реи: Спасите е од двау елемената кои су различи-
те меу собом ( ), ер
невидиво ние исто што и видиво, нити вечито што и
временско, па ипак Он ние два лица (
). Сачува Боже! ер две су природе едно седиеем
( ), пошто е Бог постао човек, и човек се
обожио ( ,
)28.
27 Epist. 262; . gr. t. 32, col. 973 ВС.
28 Св. Григорие Богослов, Epist. 101; Р. gr. t. 37, col. 180 .
Догматика православие цркве 135
У оваплоеу Бога велика е тана ради нас по среди.
Новина се уводи у природу, и Бог постае човеком. Она кои
се своом сопственом славом и величанством носи по небу
над небесима на истоку (Пс. 67, 4), слави се на западу наше
ништавности и маленкости. И Син Божи прима на себе да
постане и да се назове Син човечи, не меауи оно што
беше (ер е непроменив
), него узимауи на себе оно што не беше
' (ер е човекоубив
), да би се Необухвативи могао обухватити,
општеи са нама посредством тела као кроз вео, пошто е
природи, подложно роеу и кварежи, немогуе поднети
егово чисто, непокривено Божанство. Тога ради меша се
оно што е туе мешау ( ); и не само меша
се Бог са роеем, и Дух са телом, и Вечити са временом, и
Неизмерни са мером, него и роее са девичанством, и
бешчаше са Оним кои е узвишении од сваке части, и
Нестрадални са страдаем, и Бесмртни са распадивим29.
Син Божи, превечни Логос, кои се од Оца родио пре
сваког времена и бестелесно, у последе време постао е ра-
ди нас Син човечи, родивши се од Деве Марие неисказано
и непорочно (ер ништа не може бити право где е Бог и
чиме се спасее постиже), васцели човек и сами Бог, кои е
пострадао за целог човека да би му целом даровао спасее;
нестрадалан Божанством ( ), страдалан оним
што е узео на себе ( )30. Христос е
Божанство кое е понизило себе ( ) и
примило* тело ( ); ново седиее: Бог
и човек, едан из обога ( ), и кроз еднога обоица
( ' )31.
Све што е у Светом Писму речено узвишено о Господу
Исусу Христу односи се на егово Божанство, на ону приро-
ду коа е изнад страдаа и тела, и све немоно (
) на Онога кои е сложен ( ), и кои
29 Он, Orat. 39, 19; Р. gr. t. 36, col. 348 D 349 А; ср. Orat 36, 910.
30 Он, Orat. 40, 45; P. gr. t. 36, col. 424 B.
31 Он, Orat. 2, 23; P. gr. t. 35, 432 B.
Треба: и примепо тело Прим. уредника издана
136
Преподобии отац устин (Попови)
е ради уди понизио себе и оваплотио се, очовечио се, и
затим узнео се... Сада е Он човек, а био е изнад човека и не-
сложен (). Што Он беше, то и остаде ( ,
); а што не беше, то узе на Себе. У почетку Он бе-
ше непроузрочен (); ер шта може бити узрок Бога?
Али касние Он би роен због узрока; а узрок беше у томе: да
спасе уде... И земаски човек постаде Богом, пошто се
сединио са Богом и постао са им едно, ер е
преовладало оно што е бое, да би и а утолико постао Богом
уколико Он постаде човеком ( ,
). Он се родио, али е и пре био роен;
родио се од жене, али и од Деве; прво е удско
(), друго божанско (); овде е роен без
оца (), тамо без матере (). Све е ово од
Божанства.... Он е крштен као човек, али е отпуштао грехе
као Бог. Био е кушан као човек, али е победио као Бог. Био
е гладан, али е хиаде хранио, ер е Сам хлеб живи и
небески. Био е жедан, али е и обавио: ко е жедан нека
дое к мени и пие (н. 7, 37). Он се замарао, али е Сам
одмор уморнима и обремеенима. ега е савлаивао сан,
али е Он лако ишао по мору, заповедао ветровима, спасао
Петра кои се давно. Називау Га Самаранином и веле да е
аво у ему, но Он ипак спасава човека кои е силазио из
ерусалима у ерихон, па га ухватили разбоници (Лк. 10, 30),
ипак Га распознау демони, Он изгони демоне, шие у понор
легион духова и види где во демона спаде с неба као муа
(Лк. 10, 19). ега каменуу, али не могу да Га ухвате. Он се
моли, али и прима молитве. Он плаче, али и заустава сузе.
Он пита где е метнут Лазар, ер беше човек; али и васкрсава
Лазара, ер беше Бог. ега продау, и то по ниску цену: за
тридесет сребрника; али Он искупуе свет, и то високом
ценом: сопственом крву своом. Био е мучен и раен (Ис.
53, 5), али Он исцеуе сваку болеет и сваку немо (Мт. 4,
23). ега подижу и прикивау на дрво, али нас Он дрветом
живота обнава, и спасава распетог с им разбоника, и
тамом покрива видиви свет. ега пое оцтом, дау Му
жуч; но ко е Он? Она кои е претворио воду у вино. Он
полаже душу своу, али има власт узети е опет (н. 10, 18); и
раздире се завеса, и распада се каменке, и устау мртви. Он
умире, али и дае живот, и своом
Догматика православие цркве 137
смру сатире смрт. ега сахрауу, али Он васкрсава, Он
силази у ад, али изводи из ега душе, и узноси се на небо, и
дои е да суди живима и мртвима32.
Спасите наш иде из места у место, иде Он кога не
може обухватити никакво место, Он, надвремени,
бестелесни, безгранични, исти кои беше и есте; кои беше и
изнад времена ( ), и дое под време (
), и беше невидив и постаде видив ( ,
). Он беше у почетку, и беше у Бога, и беше Бог (н.
1,1). Он понизи () оно што беше, и узе на себе оно
што не беше ( ); не постаде Он два,
него допусти да постане едно из двога ( ). ер
обое су Бог ( ), и Он кои узе и оно што
би узето ( , ); две природе
се стичу у едно ( ), не два
сина33.
Бог е обавио себе удима кроз роее. С едне стране
Она кои есте, и вечито есте од вечитог Биа, изнад узрока
и речи, ер не беше речи узвишение од Речи; а с друге стра-
не Он ради нас касние постаде, да би нам Она кои нам е
дао бие ( ) даровао и добробие ( ), или бое:
да би нас, кои смо због зла отпали од добробиа, своим
оваплоеем повратио опет добробиу34.
Сам Логос Божи, превечни, невидиви, несхвативи,
бестелесни, Почетак од Почетна, Светлост од Светлости,
Извор живота и бесмртности, Одража првобитне красоте,
непокретни Печат, непромениви Лик, дефинициа Оца и
Реч, долази своме сопственом лику, узима на себе тело ради
тела, седиуе себе са душом разумном, очишууи
слично сличним ( ), и у свему постае
човек, изузев греха. Иако зачет од Деве коо претходно и
душа и тело беху очишени Духом Светим, ипак е Она што
произае Бог са оним што беше узео на себе една Личност
од двеу супротности ( ), найме: од те-
ла и Духа, од коих тело би обожено, а Дух обожи. О новог
32 Он, Orat. 29, 18. 19. 20; Р. gr. t. 36,col. 97 В. 100 А, 100 С, 101 АС.
33 Он, Orat. 37, 2; Р. gr. t. 36, col. 284 С 285 А; ср. ib. 3.
34 Он, Orat. 38, 3; Р. gr. t. 36, col. 331 С.
138
Преподобии отац устин (Попови)
седиеа ! о чудног спааа! Она кои есте постае (
), Нестворени ствара се ( ),
Необухвативи обухвата се ( ) ра-
зумном душом коа посредуе измеу Божанства и
вештаствености тела. Она кои обогауе осиромашуе,
осиромашуе до мога тела, да бих се а обогатио еговим
Божанством. Препуни испражууу се (
), ер Он испражуе себе од свое славе на кратко
време, да бих а узео удела у егово пунои. Какво
богатство доброте! Каква е ово тана о мени? а сам добио
лик Божи, и нисам га сачувао; Он узима на себе мое тело,
да би и лик спасао ( ) и тело обесмртио
( )35.
Господ би послан, али као човек, ер Он беше двоструке
природе ( ); и Он, по закону тела ( -
), осеаше и умор, и глад, и же, и беше у агонии, и пла-
каше; а када се израз послан употреби о ему као Богу, онда
значи да се по Божем благовееу то сматра као
посланство, ер Он томе приписуе све што се односи на
ега, изражавауи тиме свое поштовае према Вечноме
Начелу и жеу да Га не сматрау за противника Богу
(). За ега се пише, и да би предан, али и да сам
Себе предаде; да Га Отац васкрсе и узнесе на небо, али и да
сам Себе васкрсе и узнесе на небо. Прво се односи на
благовоее Оца, а друго на егову сопствену мо36.
Благодатно мишее светог философа Григориа
Ниског о начину седиеа двеу природа у Господу Исусу
престава многозначаан и красан акорд у богочовечанско
симфонии црквене истине о томе. Веле: природа удска е
мала и ограничена, а Божанство е безгранично; како
безграничност може бити обухваена атомом? Али, ко каже
да се бесконачност Божанства ( ) може
обухватити ограниченим телом ( )
као неким сасудом? Чак се ни у нашем животу духовна
природа ( ) не закучава у границе тела (
35 ib. 13; col. 325 АС; Orat. 45, 9, Р. gr. t. 36, col. 633 С 636 .
36 Он, Orat. 38, 15; Р. gr. t. 36, col. 328 CD.
Догматика православие цркве 139
). Напротив, величина тела ограничена je сво-
дим сопственим деловима, а душа се покретима мисли
слободно распростире по сво твари: уздиже се до небеса,
понире у бездане, проходи сву васеену широм, радознало
се погружава у подземне регионе, често испитуе небеска
чудеса, и не осеа никакву тегобу од бремена тела. Када
дакле душа човекова, иако нужношу природе седиена са
телом (
), ипак слободно бива свуда, каква е онда
неопходност тврдити да се Божанство спутава природом
тела?.... Божанство, ма да е било у човеку, ние подлежало
никаквом ограничена ( ).
пак питаш, на кои се начин Божанство седиуе са
човечанством, ти претходно испита какво е сродство душе
са телом. Када е непознат начин ( ) на кои се душа
седиуе са телом, онда не помиша да еш схватити
начин на кои се Божанска природа седиуе са
човечанском. Али као што смо у случау седиеа душе и
тела ми уверени да е душа нешто различите од тела (
), ер када се тело одвои од душе,
постае мртво и неактивно, и ми не знамо начин
седиеа ( );
тако и при истраживау начина седиеа Божанске
природе са човечанском, иако смо свесни да се узвишена
Божанска природа разликуе од смртне и пролазне, ипак ми
нисмо способни да схватимо начин седиеа Божанства
са човечанством (
). Да се Бог родио у
природи човека ( ), ми не сумамо због
чудеса коа су нам саопштена, али одбиамо да истражуемо
начин на кои се родио, ер е то недоступно мислима (
)37.
Божанство Логоса е увек исто ( ): и пре
оваплоеа ( ), и у оваплоеу ( ),
и после страдаа, будуи свагда по природи оно што беше
(о ) и остауи такво за навек ( ).
37 Orat. catech. с. 10.11; Р. gr. t. 45, col. 41 VC, 44 AB; cp. Advers. Apollinar.,
P. gr1 45, col. 1197 С
140
Преподобии отац устин (Попови)
Али у страдау егове човечанске природе Божанство е
извршило домостро нашега спасеа (
) одвоивши на кратко време душу од
тела, али не одваауи себе ни од душе ни од тела са коима
се едном за свагда сединило, и опет седиууи елементе
кои су били тако одвоени, да би васцело удско природи
дао почетак и пример васкрсеа из мртвих38.
Син истинитога Бога е истинити Бог; Он е
непроменив, неизменив и увек исти ( ),
неспособан за промену на горе или на бое, ер прво
противречи егово природи, а друго е немогуе у ему. ер
шта може бити узвишение од Наузвишениег (
), и шта може бити бити бое од
Набоег ( )? У ствари, Он е тако
седиен са сваким савршенством добра, да у ему ние
могуа никаква врста промене. Ово свое своство Он ние
показивао само у извесним приликама, него е увек био такав
( ): и пре оваплоеа, и у оваплоеу, и
после оваплоеа. У целокупно своо делатности за нас Он
никада ни у чему ние изменио непроменивост и
неизменивост свое природе. Оно што е по природи
непролазно и неизмениво, увек е исто ( );
оно се не меа са ниском природом када се налази у о
због домостроа спасеа (' ). Као што светлост
зрака не потамни када сунце зарие сво зрак у мрак, ве зрак
претвори таму у светлост, тако и истинита Светлост, сиауи
у нашо тами, не би помрачена тамом, ве е собом осветли39.
У Господу Христу Божанска природа е увек една и
иста и на исти начин постои (
), а тело е по себи оно што виде разум и чуда... Тело
е страдалне природе ( ), а Логос
делатне (); и нити е тело творац онога што
постои, нити е сила коу Божанство има страдална. Логос
беше у почетку у Бога, а у искуству смрти е човек, те ни
38 Он, Contra Eunom., lib. II; Р. gr. t. 45, col. 548 ВС.
39 Он, Epist. 3; Р. gr. t. 46, col. 1020 А В; ср. De perfecta christian. forma, t.
46, col. 269 CD; Contra Eunom., lib. VI, P. gr. t. 45, col. 736 D 737 A.
Догматика православие цркве 141
ти човечанска природа беше од вечности, нити Божанска
природа беше смртна; и све остало што се односи на Господа
Христа треба на исти начин посматрати (
). Лазара не васкрсава човечанска природа, нити га
сахраеног оплакуе нестрадална сила ( ),
него су сузе своствене човеку, а живот истинском
Животу. Човечанска природа не храни хиаде, нити
свемона Сила хита смокви. Ко е та што се замара од пута,
и ко е та што без напора држи речу сву васеену у
постоау? Ко е отса славе (Оца)? Кое то лице за време
страдаа трпи ударце, а кое се слави од вечности?
Очигледно е да ударци припадау слузи у коме беше Господ
( ), а част и слава Господу, обученом у
слугу, тако да због везе и седиеа природа посебна
своства сваке постау заедничка обоима (
), те Господ прима на себе ударце
слуге, а слуга се прослава славом и чашу Господом. То е
разлог што се крст назива крстом Господа славе (1 Кор. 2, 8),
и што сваки език исповеда да е Господ Исус Христос на
славу Бога Оца40.
Нити ми приписуемо свое спасее човеку, вели ова
богомудри Отац Цркве, нити сматрамо да е непролазна Бо-
жанска природа страдална и смртна ( ).
Али ми свакако треба да веруемо божанским речима, кое
обавуу да Логос, кои беше у почетку, беше Бог, и да по-
сле Логос постаде тело, би видив на земи и живаше с
удима; и ми овакве божанске речи примамо са вером. ер
када чуемо да е Он Светлост, и Сила, и Правда, и Живот, и
Истина, и да све кроза постаде, ми све ово и слично
овоме сматрамо да е истинито и веродостоно, приписууи
то телу, седиеном са Логосом. Као што ние допуштено
сматрати да своства тела ( ) постое у
Логосу кои беше у почетку, тако исто, с друге стране, ми не
можемо држати да оно што е своствено Божанству (
) постои у природи тела. Пошто су у
еванелском учеу о Господу измешане узвишене и
богодоличне идее са незнатним и човечанским, то ми сваку
од ових идеа
40 On, Contra Eunom., lib. V; Р. gr. t. 45, col. 705 AD.
142
Преподобии отац устин (Попови)
приписуемо или едно или друго од ових природа: оно што
е човечанско приписуемо човечанско природи (
), а оно што е узвишено
Божанству ( ); и тврдимо да е Син,
као Бог, потпуно нестрадалан и непропадив. Све што се у
Еванеу говори о еговом страдау, то е Он обавио своом
човечанском природом коа е примила такво страдае. ер,
заиста, Божанство извршуе () спасее света помоу
тела кое е узело на себе ( ), и то
тако да страдае припада телу, а само дество, извршее
Богу ( )... Апостол Павле свуда
проповеда седиее човечиег са Божим, па ипак и у
едном и у другом разликуе оно што им е своствено
('), тако да, док се с едне стране човечанска немо
изменила на бое ( ) у
заедници са непропадивим, дотле, с друге стране,
Божанска мо ние опала своим седиеем са нижом
врстом природе ( )...
Када Апостол проповеда ону природу коа превазилази и
премаша сваки ум, он употребуе преузвишена имена,
називауи Га: над свима Бог (Рм. 9, 5), велики Бог (Тит. 2,
13), Сила Божа, Премудрост Божа (1 Кор. 1, 24), и томе
слично. Али када има у виду васцело искуство страдаа кое,
због наше немои, Господ Христос неминовно узе на себе са
нашом природом, он томе седиеу природа (
) дае име кое узима од нас, и назива Га
човеком. Али, називауи Га човеком, он Га тиме не
изедначуе са осталом природом, него штити побожност коа
учи да е човечанска природа прославена тиме што у е Го-
спод узео на себе, и да Божанска природа ние оскрнавена
своим снисхоеем ве дае да човечанска природа буде
подложна страдаима, а она своом божанском силом врши
васкрсее онога што е пострадало. И тако се искуство смрти
( ) односи на Онога кои е био у
заедници са нашом страдалном природом због седиеа
човека са им ( ), али
у исто време узвишена и богодилична имена силазе на
човека. Тако се Господом славе (1 Кор. 2,8) назива Она кои
е на крсту висио, пошто се величанство кое се садржи у
овим именима преноси са Божанског на човечанско
седиеем егове Бо
Догматика православие цркве 143
жанске природе са природом ниже врете. Апостол Га због тога
описуе разноврсно и различито: час као Онога кои сие с
неба, час као Онога кои е роен од жене; час као Бога
превечног, час као човека у последе време; тако се сматра да
е единородни Бог нестрадалан (), а Христос
страдалан
().
Тврдеи
овакве
противности
приписуе свако природи она имена коа о припадау41.
Као што схватамо да сила Бога Логоса прониче сву твар
на небу, у ваздуху, на земи, у мору, и веруемо да е Он
свуда и у свему присутан, а не кажемо да е Он нека од
оних ствари у коима се налази, тако ми не велимо да е Он,
пролазеи кроз страдаа тела, и сам страдалан ().
Али као што кажемо да е Он узрок свега што постои, да Он
обухвата васеену, и да Он неисказаном силом свога
величанства управа свим оним што е у покрету и држи у
одрееном ставу све што е непокретно, тако кажемо да Он
би роен меу нама да нас излечи од болести греха,
прилагоавауи употребу свое лекарске силе страдау, и
примеууи лечее на начин кои е Он сматрао за набои
с обзиром на она део творевине што е био оболео. Пошто е
било корисно да Он излечи страдае додиром, ми велимо да
га е Он тако излечио. Али пошто е Он излечио нашу болеет,
не треба стога сматрати да е сам постао страдалан
()42.
Пошто удски живот има два краа: едан од кога
почие, а други коим се завршава, то е било неопходно да и
Лекар нашег живота обухвати обадва наша краа, не само
завршетак него и почетак, да на та начин и у едном и у
другом узвиси болесног човека. Оно дакле што налазимо да
се десило на завршетку, десило се и на почетку. ер као што
при завршетку Он учини по домостроу спасеа ('
) да се тело растави од душе, а недеиво
Божанство кое се едном сединило са субектом (
) не разлучи се нити од тела нити од душе, него
док са душом беше у рау и спремаше тамо улазак удима у
лицу разбоника, Оно остаде
41 0n Contra Eunom., lib. VI; Р. gr. t. 45, col. 712 С 713 А, 716 А. С. D,
717 А; ср. ib. col. 736 D 737 As
42 ib. col. 721 D 724 B.
144
Преподобии отац устин (Попови)
са телом у срцу земе и разори онога што има државу смрти
(због чега се и тело назива Господом Мт. 28, 6 због
Божанства кое се налазило унутра у ему
), тако исто, у почетку, ми закучуемо
да сила Навишега, сединивши се силаском Светога Духа на
свету Деву са целом нашом природой ( ),
борави у нашо души и меша се са телом, да би спасее било
савршено у свима састоцима нашим. Тако е Божанство и у
почетку и на крау свога човечанског живота сачувало своу
богодоличну и узвишену нестрадалност (
). Тако нити почетак беше као наш
почетак, нити завршетак као наш завршетак. И у едном и у
другом Господ Христос е показао своу божанску силу: поче-
так ние оскрнавен сладострашем, завршетак ние био за-
вршетак у труеу43.
Антиохиски славу еванелских истина, свети Златоуст,
слаткогласно велича чудесну Личност Господа Исуса. Када
Еванелист вели: Логос постаде тело (н. 1, 14), он тиме нее
да покаже да е Логос изменио своу суштину него да е узео
на себе истинито тело ( ,
)... Логос постаде
тело, не претворивши своу суштину у тело (
' ), него само примивши тело, тако да е
суштина егова остала неприкосновена ('
, ). пак ко рекне, да се
Бог, као свемогу, могао преобратити у тело, на то ми
одговарамо, да Бог све може не другачие него остауи
Богом ( , ); а ако би он
допустио себи промену, и уз то промену на горе, како би онда
био Бог? Промена е апсолутно несвоствена непролазном
Биу. Ово Бие е изнад сваке промене (
). Нити постои ишта бое од ега,
да би Оно могло напредовати ка томе. А да е Еванелист
употребио реч постаде (н. 1, 14) зато да ти не би сматрао
оваплоее за измишотину (), он додае: и усели
се у нас (н. 1, 14), као да вели: немо ништа не
43 Он, Epist. 3; Р. gr. t. 46, col. 1021 С 1024 .
Догматика православие цркве 145
прилично подозревати у речи постаде. Ja говорим не о изме-
ни непромениве Природе, него о еном усееу у нас и
боравеу ( -
, ' ). Боравилац ние едно
исто са боравиштем, ве е нешто друго; едно се усеуе у
друго, иначе усеаваа не би ни било, ер се ништа не
усеуе у само себе. Седиеем и општеем Бог Логос и
тело едно су (
), не у смислу да се десило неко мешае или
уништее природа, него да се образовало неко неисказано и
неизразиво седиее ( , -
, ' ).
А како се то десило не пита ( , ); то се де-
сило како Он едини зна ( )44.
Када Исуса Христа називаш Богом, вели свети Златоуст
у своме писму монаху Кесариу, онда исповедаш у ему оно
што е по природи своо просто, несложено, неизмениво,
невидиво, бесмртно, неописано, непостижно, и томе слично.
називауи Га човеком, ти означаваш у ему оно што е
своствено немоно природи; глад, же, плач за Лазарем,
страх, проливае крви, и томе слично, што е Божанству туе.
Када Га пак називаш Христом, онда уедно изражаваш и едно
и друго у ему ( ): стога Христос може бити
назват и страдалан и нестрадалан; страдалан по телу,
нестрадалан по Божанству. То што се каже о Христу, може се
казати о Сину, о Исусу, о Господу, пошто су сва ова имена
заедничка и изражавау собом обадве природе (
, )... Само, ова
заедничка имена и ваа употребавати када исповедаш тану
домостроа спасеа. У само ствари, ако рекнеш да е у ма
каквом смислу пострадао Бог, изреи еш немогуност,
изреи еш богохулство и пашеш у безбожност манихеаца
и других сличних ереси; ако пак, с друге стране, рекнеш да
е пострадао човек, онда е бити очигледно да е у тебе храм
тела храм пуст. Без боравитеа храм се не може ни
назвати храмом, пошто у том случау он ве ние храм. Но
можда
44 In Johan. Homil. 11, 2; Р. gr. t. 59, col. 7980.
146
Преподобии отац устин (Попови)
е неки реи: како е Господ рекао: Сада гледате да убиете
мене, човека кои вам истину казах коу чух од Бога (н. 8,
40)? Ово е истинита и савршено тачна реч: од боравеег у
ему Божанства Он ние престао бити човек (neque enim ex
inhabitante defraudabatur Deitate) и, желеи да покаже при-
роду, подложну страдау, Он е употребио назив: човек,
пошто е Христос и Бог и човек, Бог по нестрадалности,
човек по страдалности. едан е Син, едан Господ, нема
суме едан е и исти Он кои влада у седиеним природама
едним господством, едном влашу (idem ipse procul dubio
unitarum naturam unam dominationem, unam potestatem
possidens). Али ове природе нису едносушне, и свака без
мешаа чува своа властита своства, пошто су обе
несливене... По усееу Божанске природе у тело, ово двое
су заедно саставили еднога Сина, едно Лице (unam
personam utraque haec fecerunt), кое се при нераздельности у
исто време распознае као несливено, не у едно само
природи него у двема савршеним природама. У противном
случау, ако се допусти постоае едне природе, да ли би се
могло говорити о несливености? да ли би се могло говорити
о нераздености? да ли би тада била могуа реч о самом
седиеу? Немогуе е да се една и иста природа сама са
собом седиуе, или слива, или раздеуе. Какав е то пакао
изригао учее, да е у Христу една природа?45
По природи слободан и истинит Син Оца Христос е узео
на себе обличе слуге (Флб. 5, 67). Он е знао, и то тачно знао,
да ово унижее не може нимало умаити егову славу, ер
она ние била позамена, приграбена, туа и несвоствена
ему, него природна и истинита ( ). Он е и
узео на себе обличе слуге, потпуно свестан и уверен да Му то
никако не може наудити (
). И стварно, то Му ние наудило, и Он е и у обличу
слуге остао са том истом славом46. Спасите се са висине Бо-
жанства спустио у понижено стае удске природе, не лиша
45 Epistola ad Caesarium monachum; P. gr. t. 52, col. 757, 758, 759.
46 Св. ован Златоуст, Contra anom. X, 7: Р. gr. t. 48, col. 793; cp. Contra Ju
daeos et gent. quod Christus sit Deus, 2.
Догматика православие цркве 147
вауи се свое славе него извршууи дело домостроа
спасенл47. Преузвишеност еговог Божанства ние притом
уништила егову сличност и сродство с нама, нити е егово
сродство с нама помрачило преузвишеност еговог Божанства,
него се и едно и друго показало у делима48. И када Спасител.
говори о себи смирено, Он то чини не због униженог биа
свог, ве из снисхоеа према духовно немои слушалаца49.
Христочеживи убите небеских истина, свети
ефрем Сирин, овако се изражава о Личности оваплоеног
Бога Логоса: Исповедам едног и истог савршеног Бога и
савршеног човека, у двема природама, кое су ипостасно
или лично седиене и познау се нераздено, несливено и
непромениво, кои се обукао у тело, одухотворено
словесном и разумном душом, и постао као и ми у свему
осим греха. едан и исти есте и земаски и небески, и
времени и вечни, и почетни и беспочетни... Бог и човек, и у
едном и у другом савршен, едан у двема природама"50.
Божанство и тело бораве нераздеиво и несливено у
едно Ипостаси и у едном Лицу... едан е Бог кои се авио
на свет у телу. Слава егова говорила е о Божанско
природи коа е од Оца, а тело егово говорило е о
човечанско природи коа е од Марие. Обе ове природе
састале су се и сединиле у едно Ипостаси. едини од Оца,
единац и од Марие. Ко раздеуе природе у ему, бие
одеен од царства еговог; а ко их слива, бие лишен
живота еговог. Ко одриче да е Мариа родила Бога, нее
угледати славу еговог Божанства; а ко одриче да е Он носио
безгрешно тело, нее добити спасее и живот кои се дау
кроз еговог тело. Сама дела егова сведоче и Божанске силе
егове убеуу паметне уде да е Он истинити Бог.
страдаа егова показуу да е Он истинити човек. Ако за
слабие памеу ово ние убедиво, они е у страшни дан
н>егов искусити за то казну.
47 Он, In martyres, 2; ср. In Epist. ad Ephes. Homil. 20, 5.
48 Он, In Genes. Homil. 49, 2; P. gr. t. 54, col. 446.
49 Он, De consubst, Contra anomoeos, VII, 4; P. gr. t. 48, col. 761; cp. In
psalm. Homil. 44, 5.
Слово на Преображ. Господа, стр. 158159; Творенк иже во святыхъ
отца нашего Ефрема Сирина, часть вторая, Москва 1849.
148
Преподобии отац устин (Попови)
Ако Он ние био тело, нашто онда Мариа? А ако ние
Бог, кога онда Гаврил назива Господом? Ако ние био тело, ко
е онда лежао у аслима? А ако ние био Бог, кога су онда сла-
вили Анели што су с неба сишли? Ако ние био тело, ко е
онда био повиен у пелене? А ако ние Бог, коме су се онда
клаали пастири? Ако ние био тело, кога е онда обрезао
осиф? А ако ние био Бог, у чиу е онда славу звезда ишла по
небу? Ако ние био тело, кога е онда Мариа хранила своим
млеком? А ако ние био Бог, коме су онда мудраци донели
дарове? Ако ние био тело, кога е онда Симеон држао у
наручу? А ако ние био Бог, коме е онда он говорио: отпусти
ме с миром? Ако ние био тело, кога е онда осиф узео и
бежао у Египат? А ако ние био Бог, на коме се онда испунила
реч: Из Египта дозвах Сина свог (Ос. 11, 1)? Ако ние био тело,
кога е онда ован крстио? А ако ние био Бог, коме е онда
Отац говорио с неба: Ово е Син мо убени, кои е по моо
вои (Мт. 3, 17)? Ако ние био тело, ко е онда гладнео и
жеднео у пустии? А ако ние био Бог, коме су онда служили
Анели? Ако ние био тело, ко е онда био позван на свадбу у
Кани Галилеско? А ако ние био Бог, ко е онда претворио
воду у вино? Ако ние био тело, у чие су онда руке били
ставени хлебови? А ако ние Бог, ко е онда у пустии са
пет хлебова и две рибе нахранио многе хиаде уди, осим
жена и деце? Ако ние био тело, ко е онда спавао на лаи? А
ако ние Бог, ко е онда запретно ветровима и мору? Ако ние
био тело, с ким е онда обедовао Симон фарисе? А ако ние
био Бог, ко е онда отпустио грешници грехе? Ако ние био
тело, ко е онда седео код студенца, уморан од пута? А ако ние
Бог, ко е онда дао Самаранки воду живу и укорио е што е
имала пет мужева? Ако ние био тело, ко е онда носио удске
хаине? А ако ние Бог, ко е онда чинио чудеса и силе? Ако
ние био тело, ко е онда пунуо на зему и начинио кал? А
ако ние Бог, ко е онда помоу кала дао вид очима? Ако ние
био тело, ко е онда плакао на Лазаревом гробу? А ако ние
Бог, ко е онда заповеднички приморао четвородневног
мртваца да изие из гроба? Ако ние био тело, ко е онда седео
на магарету? А ако ние Бог, коме су онда излазиле у сусрет
гомиле народа славеи га? Ако ние био тело, кога су онда
ухватили евреи? А ако ние Бог, ко е онда заповедно земи
те су они попадали? Ако
Догматика православие цркве 149
ние био тело, ко е онда био биен? А ако ние Бог, ко е она
исцелио и понова учврстио на свом месту уво кое е отсекао
Петар? Ако ние био тело, коме су онда шьували у лице? А
ако ние Бог, ко е онда Апостолима дунуо у лице Духа
Светога? Ако ние био тело, ко е онда стаао на суду пред
Пилатом? Ако ние био тело, с кога су онда воници скинули
хаине и разделили их? А ако ние Бог, зашто се онда
помрачило сунце када е био на крсту? Ако ние био тело, ко е
онда био распет на крсту? А ако ние Бог, ко е онда потресао
зему до темеа? Ако ние био тело, чие су онда руке и ноге
биле приковане клинцима? А ако ние Бог, од чега се онда
раздрла црквена завеса, распало камее, отворили гробови?
Ако ние био тело, ко е онда завапио: Боже мо, Боже мо,
зашто си ме оставио (Мт. 27, 46)? А ако ние Бог, ко е онда
рекао: Оче, опрости им (Лк. 23, 34)? Ако ние био тело, ко е
онда био распет на крсту са разбоницима? А ако ние Бог, ко
е онда казао разбонику: Данас еш са мном бити у рау (Лк.
23, 43)? Ако ние био тело, коме су онда давали оцат и жуч?
А ако ние Бог, од чиег е онда гласа задрхтао ад? Ако ние
био тело, чиа су онда ребра била прободена копем и из их
потекли крв и вода? А ако ние Бог, ко е онда развалио врата
ада, и покидао окове, и по чием су нарееу изашли мртваци
кои су били затворени? Ако ние био тело, кога су онда
Апостоли видели у гробу? А ако ние Бог, како е онда ушао
кроз затворена врата? Ако ние био тело, чие е онда Тома
опипао ране од клинаца на рукама и рану од копа на
ребрима? А ако ние Бог, коме е онда Тома повикао: Господ
мо и Бог мо (н. 20, 28)? Ако ние био тело, ко е онда ео на
мору Тивериадском? А ако ние Бог, по чием се онда
нарееу мрежа напунила рибама? Ако ние био тело, кога су
онда Апостоли видели где се узноси на небо? А ако ние Бог,
ради кога се онда отворило небо, коме су се са трепетом
клаале небеске Силе, коме е говорио Отац: седи мени с
десне стране (евр. 1, 13), као што каже и Давид: Рече Господ
Господу моме: седи мени с десне стране (Пс. 109, ), и тако
дае? Ако Христос ние Бог и човек, онда е лажно спасенье
наше, лажна и пророштва Пророка51.
51 Он, ib. стр. 154, 155, 156, 157, 158.
150
Преподобии отац устин (Попови)
Бог кои се оваплотио ние се променио, нити слио, ни-
ти разделио, него е едан беспочетни и вечни Син и до
оваплоеа и по оваплоеу ('
, , )52.
По светом Амвросиу, тана Господа Исуса Христа, коу
Анели не знау, не може се схватити осим откривеем (nisi
ех revelatione). Jep ко би могао силом свога разума, а не
вером, пратити Господа Исуса када силази са небеских
висина у наниже дубине, или када се из ада диже у небеса,
или када понижава себе да би могао обитавати меу нама? У
свему томе Он не постаде маи него што беше, будуи увек
Син у Оцу. Своом Божанском природом Он е блистае Оца,
а човечанском Он е неугледан. Боа обеу ових природа
показуе се и сиа у ему. Али ознаке еговог Божанства су
старие у ему него тане тела еговог, ер Он не узе свое
порекло од Деве, него Он, кои е ве постоао, дое у Деву53.
У Господу Исусу Христу ние едан од Бога (alter ех
Раtre), а други од Деве (alter ex Virgine), него е едан исти
на едан начин од Оца, а на други начин од Деве (sed idem
aliter ex Patre, aliter ex Virgine)54. едан е Син Божи, и
роен од Оца и произишао од Деве, разликууи се по начи-
ну, али слажуи се по имену у едном (distanti ordine, sed in
unum concurrente nomine). И ма да je Он и Бог и човек у
разлици природе (diversitate naturae), ипак je Он у исто
време исти у обема природама (idem tamen non alter in
utroque). У обема природама Он е едан, и у обема е Он
савршен (in utroque unus, et utroque perfectus)... Поставши
човек, Он je несличан Оцу, али не по Божанству него по
своме телу; ние одвоен од Оца, али се разликуе по служби;
остауи седиен са Оцем по мои, Он е одвоен таном
страдаа55.
Као Син Божи, Господ Христос е истинити Син
човечи, вели свети Иларие; нити е Он мае човек зато што
е ро
52 Св. Исидор Пелусиот, Epistolar. lib. I, Epist. 419, Hermogeni episcopo; P.
gr. t. 78, coi. 416 С
и De fide, lib. IV, с II, 2. 3; Р. lat. t. 16, col. 643 B.
54 Он, De incarnat. cap. V, 35; P. lat. 1.16, col. 862 D; cp. De fide, lib. VII, с 9,60.
55 Он, De excessu Satyri, lib. I 12. 13; P. lat. t. 16, col. 1350 CD, 3151 A.
Догматика православие цркве 151
ен од Бога, нити е мае Бог зато што е човек роен од Бо-
га. Исти Христос е Син човечи, кои е такое Син Божи,
ер е сав Син човечи сав Син Божи (quia totus hominis filius
totus Dei filius sit). Бог Логос постаде човек не напуштауи
тану свое сопствене природе (in sacramanto naturae suae
manens, homo natus sit). Он би роен не да би у исто време
преставао два одвоена биа, него да би постало асно да е
Он, кои беше Бог пре но што постаде човек, сада узео на себе
човечанску природу, и есте Бог и човек... Ми исповедамо да е
Он една и иста Личност не губитком Божанства, него
узимаем на себе човечанства: у обличу Бога кроз своу
Божанску природу, у обличу човека од свога зачеа Духом
Светим, и на очи нае се као човек. То е разлог што Он после
свога роеа као Исус Христос, и свога страдаа, смрти и
погреба, такое устаде из мртвих. Ми не можемо двоити ега
од ега самог у свима овим таанствима, тако да Он више не
буде Христос (non potest in his sacramantorum diversitatibus ita
ab se dividuus esse, ne Christus sit). Jep Христос кои узе
обличе слуге не беаше нико други до Она кои беше у
обличу Бога: Она кои умре беаше исти Она кои би роен;
Она кои васкрсе есте опет као Она кои умре; Она кои е
на небу као Она кои васкрсе; назад, Она кои е на небу есте
као Она кои рание сие с неба. Тако човек Исус Христос,
единородни Бог, као тело и као Логос у исто време Син
човечи и Син Божи, не престауи да буде оно што е, то ест
Бог, узе на себе истинску човечанску природу... Логос,
поставши тело, ние могао не бити тело кое постаде (Verbum
саго factum non роtuit non саго esse quod factum est); ипак, Он
увек остаде Логос иако постаде тело. Као што Логос, поставши
тело, ние могао напустити природу свога Извора, тако због
порекла свое природе Он ние могао не остати Логос; али у
исто време ми морамо веровати да Логос есте оно тело кое Он
постаде, но увек са оградом, да када Он бораваше меу нама,
тело беше не Логос, него беше тело Логоса, кои борави у телу
(поп саго illa Verbum sit, sed Verbi саго sit habitantis in carne)56.
56lDe Trinit lib x 21 22 23 26: P lat. t. 10,col. 359 A. B, 360 . , 361 А 366 B.
152
Преподобии отац устин (Попови)
Учее блаженог Августина о Божанско Личности Го-
спода Исуса зрачи светлошу богооткривене истине о томе.
По ему, Логос е могао постати човек остауи оно што
беше (manens quod erat), зато што беше свемоан. С
обзиром на то што е Логос постао тело, ние се Логос
претворио у тело, него е тело приступило Логосу не губеи
себе (sed саго ad Verbum, ne ipsa peperit, accessit); као што je
човек душа и тело, тако je Христос Бог и човек. Исти je
Бог кои и човек, и исти човек кои и Бог (idem Deus qui
homo, et qui Deus idem homo), не мешаем природа ве
единством Личности (non confusione naturarum sed unitate
personae)57. Сам Бог остае Бог; човек приступа Богу, и бива
една Личност (et fit una persona), тако да je Он не полубог
(semideus), делом Бога бог и делом човека човек (parte Dei
Deus, et parte hominis homo), него васцели Бог и васцели
човек (sed totus Deus et totus homo)58. Као што се у единству
личности душа седиуе са телом да би постао човек, тако
се у единству Личности (in unitate personae) Бог седиуе са
човеком да би био Христос. У оно дакле личности
мешавина е душе и тела, а у ово Личности мешавина е
Бога и човека59.
Исус Христос Син Божи есте и Бог и човек: Бог, ер е
Логос Божи, човек пак, ер е у единство Личности Логосу
приступила разумна душа и тело (quia in unitatem personae
accessit Verbo anima rationalis et саго). Стога уколико je Бог,
Он и Отац су едно (н. 10, 30), уколико е пак човек, Отац е
веи од ега (н. 14, 28). Као Логос, Он е раван Оцу, као
човек маи е од Оца. едан е Син Божи, и Он исти е
Син човечи; едан е Син човечи, и Он исти е Син Божи
(unus Dei filius, idemque hominis filius; unus hominis filius,
idemque Dei Filius); не два сина Божиа (non duo filii Dei): Бог
и човек, него едан Син Божи (sed unus Dei Filius). Бог без
по
57 Sermo 186, с. 1; Р. lat. t. 38, col. 999; ср. Epist. 137, 9.
58 Он, Sermo 293, 7; Р. lat. t. 38, col. 1332.
59 Он, Epist. 137, 11; P. lat. t. 33, col. 520: Nam sicut in unitate personae ani
ma unitur corpori, ut homo sit; ita in unitate personae Deus unitur homini, ut Chri
stus sit. In illa ergo persona mixtura est animae et corporis; in hac persona mixtura
est Dei et hominis.
Догматика православие цркве 153
четка човек од извесног почетка (Deus sine initio, homo а
сегto initio), Господ наш Исус Христос60.
Бесконачна и мила таанственост Личности Христове,
разливена по свему што е еванелско и богочовечанско,
провире из светог, саборног, апостолског осеаа и сазнаа
Цркве кроз богомудре мисли и богоглагоиве речи светога
Кирила Александриског, чиим е благодатним трудом
првенствено Црква победила душегубно и христохулно
учее Несториево о Личности Господа и Бога Исуса
Христа.
Као што е Логос Бога Оца савршен у Божанству (
), вели свети Кирил, тако е савршен и у
човечанству ( ) кое е примио на себе,
ер е примио не тело неодухотворено ( ),
него тело одухотворено душом разумном (
)61. Као Бог и Господ свега, единородни Син
Божи постаде човек, не привидно, нити претворивши се
неком променом и преокретом у тело (ер е Логос Божи
непроменив и увек исти), нити почевши да постои
истовремено са телом (ер е сам творац векова, и по своо
Ипостаси живот од живота Бога Оца), него се истински роди
од жене и поави се човек живи и постоеи (
). И савечни Богу Оцу Бог Логос, узевши на себе
обличе слуге, савршен е и у Божанству, савршен и у
човештву, не из самог Божанства и тела саставен у едног
Христа и Господа и Сина, него из савршеног Божанства и
савршеног човештва чудесно седиен у едног и истог (
)62.
Сагласно Светоме Писму ми учимо да се Посредник из-
мену Бога и уди састои из нашег савршеног човечанства и
из единородног по природи Сина Божег. Тврдимо пак да са
неким неисказаним стицаем и сусретом извршило
седиен>е двеу нееднаких и несличних природа. И ми
познаемо еднога Христа, и Господа, и Сина, кои есте и Бог
и човек, и
60 Он, Enchiridion, с. 35; Р. lat. t. 40, col. 249250.
De
61 recta fide ad regin., 13; P. gr. t. 76, col. 1221 В; ср. De recta fide ad
Theodor.,24;P.gr.t.76,col.H68B.
62 Он, De incarnat. Unigeniti; P. gr. t. 75, со]. 1220 CD.
154
Преподобии отац устин (Попови)
треба да се сматра за таквог. Ми смо навикли да ово
единство бранимо као апсолутно недеиво (
), верууи да е едан исти и единородни и
Првородни ( ): единородни
као Логос Бога Оца, и из суштине Оца; а Првородни, пошто
е постао човек и меу многом браом63.
Божанство е едно, а човештво нешто друго, због разлога
кое у себи садрже; али ово двое се у Христу стекло у
единство ( ) на необичан и надуман начин (
), без сливаа и промене. Начин седиеа е
апсолутно несхватив (
)64. Када велимо да се Логос Божи сединио са
човечанском природом, за нас е очигледно да е начин
седиеа ( ) изнад удског разума; он е
апсолутно таанствен ( ), и никоме од
створеа ние тачно познат, осим единоме Богу кои све зна65.
Када се каже да е тело на неисказан начин седиено с
Богом, оно што е истински неизрециво, што е изнад ума и
израза ( ), есте ихово истинско
седиее или свеза. Начин пак свега онога што се дешава
меу има нико не зна66. Не распиту како се родио Син Божи
од Деве, ер где Бог хое, побеуе се природни поредак
( , ( ): узажелео е,
могао е, сишао е, спасао е. Све прати Бога. Данас се раа
Вечни ( ), и Вечни постае оно што не беше (
), ер Он, Бог, постае човек не престауи бити
Бог. Он не постаде човек путем напуштаа Божанства ('
), нити постаде Бог путем усавршаваа од
човека ( ), него
Он, Логос, постаде тело и остаде нестрадалан по своо
неизмениво природи67. Ми веруемо да е Логос постао тело,
не путем пре
63 ib. col. 1208 D.
w Он, Quod unus sit Christus; P. gr. t. 75, col. 1292 A.
65 Он, Scholia de incamat. Unigen. с 8; Р. gr. t. 75, col. 1376 С; ср. Adv. Ne
stor. lib. IV, с 5, Р. gr. t. 76, col. 197 B; Apologet, pro XII cap. contra oriental, P. gr.
t. 76, col. 324 C.
66 Он, Adv. Nestorium, lib. II, с 9; Р. gr. t. 76, col. 96 B.
67 Он, De recta fide ad regin. 10, P. gr. t. 76, col. 1216 А. Речи из Божине
беседе св. Златоуста.
Догматика православие цркве 155
обрааа или промене ( ), него
што се уселио у нас, и учинио своим храмом истинско тело
кое е присаединио себи, тело кое е имало душу разумну68.
Немо делити, саветуе свети Кирил, ни ставати
одвоено човека и одвоено Бога Логоса; не замиша да
Емануил има две личности ()69. едан е Господ
Исус Христос кроз кога е све, ер ми не говоримо да е едно
Син кои се пре свих веркова родио из суштине Бога Оца, а
друго Она кои се у последе време родио од Деве, постао
под законом, ве тврдимо да е едан и исти Логос и пре и
после истинског седиеа са телом. ер Син кои е по
природи од Бога Оца, узевши на себе тело одухотворено и
оумено ( ), роди се по телу од
свете Деве и Богородице Марие, не претворивши се у тело
( ). И узевши на себе тело, Он ние
напустио да буде Бог, ер е и при томе остао Господ свега70.
Нема суме, дубок е и истински неизрецив, и нашем разуму
неодстижан, начин седиеа ( ) двеу
природа у Господу Исусу71.
Господ Христос е од Бога као Бог, а од Деве као човек.
ер Логос кои е на неизрецив и надуман начин засиао од
Бога Оца, родио се и од жене када е узео на себе човечанску
природу и спустио себе у оно што не беше. Он тиме ние на-
пустио свое Божанство, него се као Бог поавио на земи у
удском обличу, не као станууи у човеку (
), него поставит сам по природи човек
( ), при чему е сачувао своу
божанску славу72.
Не треба називати Исусом Христом ни Логоса Божег
без човечанства, нити роени од жене храм, неседиен са
Логосом. Под Христом се разуме Логос Божи кои се ова
м Он, Ad regin. de recta fide, II, 22; Р. gr. t. 76, col. 1364 А; ср. Explicatio
duodec. capit, declar. 5; P. gr. t. 76, col. 304 B. D.
69 Он, De incarnat. Unigeniti; P. gr. t. 75, col. 1221 A.
70 Он, Ad regin. de recta fide, II, 3; P. gr. t. 76. col. 1340 AB; cp. De incarnat.
Unigeniti, P. gr. t. 75, col. 1224 B; De recta fide ad regin., P. er. t. 76, col. 1260 A,
1268 C, 1272 С
71 Он, De incarnat. Unigeniti; P. gr. t. 75, col. 1217 A.
72 ib. col. 1221 B; cp. ib. col. 1224 A.
156
Преподобии отац устин (Попови)
плоеем на неисказан начин () сединио са
човечанством. Христос е узвишении од човечанства као по
природи Бог и Син, а нижи од богодоличне славе као човек.
Он ние маи од Оца по истоветности суштине и по
еднакости у свему, а маи е због човечанске природе (
). У Светом Писму се понекад говори о ему
као да е сав човек ( ), пошто се
преуткуе егово Божанство из сотериолошких разлога
(), а понекад опет да е сав Бог,пошто се
преуткуе егово човечанство; али ни у едном ни у другом
случау ему се не наноси неправда, ер се оба назива стичу у
едно единство73.
Бестелесни постаде видив, и Неопипиви опипив
( ), пошто Му тело, у кое се обукао од земе,
не беше туе, него га учини своим сопственим храмом, и са
им е познат као Бог и Господ... Он нити Божанством
уништи човечанство, нити човечанством изгуби Логоса
после оног неисказаног седиеа, него ми исповедамо
едног и истог Сина, кои се из овога двога поавио на
неизрецив начин као едан74. Ма да е единородни Логос по
природи Бог од Бога, Он постаде човек, али се не претвори у
тело ( ), нити у неку смешу или стапае
( , ), него е понизио себе (
), и ние презрео сиромаштво удске
природе. ер е Он као Бог хтео да тело, кое е било
потчиено греху и смрти, обави ачим од греха и смрти, и
поврати у преаше стае, учинивши га своим. И то
учинивши своим не тело без душе (), као што неки
мисле, него тело одухотворено разумном душом
( ). Он ние презрео пут
кои е служио овоме потхвату, и поднео е човечанско
роее, остауи оно што беше ( ). ер Он
би чудесно () роен по телу; и Он кои е
бестелесан и неопипив постаде видив у облику човечем
на земи. Он исти беше уедно и Бог и човек, ер беше Бог у
облику човечем, и Господ у обличу слуге75.
73 Он, De incarnat. Unigeniti; Р. gr. t. 75, col. 1225 D 1228 A.
74 ib. col. 1252 A, 1253 A.
75 Он, Quod unus sit Christus; P. gr. t. 75, col. 1261 ВС; ср. Adv. Nestor. lib.
IV, с 2, Р. gr. t. 76, col. 77 A; Apologet. contra Theodoret, P. gr. t. 76, col. 441 A.
Догматика православие цркве '
157
Бог, кои е изнад сваке твари, постаде човек и беше у
ономе што е удско; Невидиви, кои е с неба и одозго, по-
стаде видив по телу ( ), у облику
земаских биа; Неопипиви постаде опипив; Она кои е
по властито природи своо Слободан, узе на себе обличе
слуге76. Невидив по природи, постаде видив, ер и
видиво тело беаше егово властито ( '
). Он кои е неопипив, постаде опипив
због тела кое е присаединио себи (
)77. Бесплотни се оваплоава ради тебе (о
); Неопишьиви због бестелесности свое
природе постае опипив; Беспочетни потчиава себе
телесном почетку ( , );
Савршени расте ( ); Непромениви
напредуе ( ); Она кои застире небо
облацима повиа се у пелене; Цар се полаже у асле78.
Господ Исус Христос е Син Божи, Логос Бога Оца
кои се очовечио и оваплотио. Он е едан и исти, уедно Бог и
човек, и ему едноме припада све божанско (
) и осим тога све човечанско ( ). ер
Он, постоеи увек пошто е Бог, роди се по телу од жене.
ему, едном и истом, припада и вечно бие и постоае, и
роее по телу у последе време. Он кои е по природи свет
као Бог, освеуе се са нама пошто е постао човек, коме е и
потребно освеее. Он кои е по природи Господ, назива Бо-
гом свога Оца зато што е обличе слуге учинио своим79.
По нераздеивом седиеу (' )
Логос е учинио своим () оно што е узео на себе, и с
правом се сматра: да е Исус и Бог и истинити Син Божи, и
едан едини ( ) као Логос од Бога Оца, роен
божански () пре свих векова и времена, а у последе
76 Он, Quod unus sit Christus; Р. gr. t. 75, col. 1269 D; cp. ib. 1333 С
77 Он, Adv. Nestor. lib. V, с 6; Р. gr. t. 76, col. 241 А; ср. Explicatio duodec.
capit, declar. III, P. gr. t. 76, col. 300 С 301 ; Apologet. pro XII cacit, P. gr. t.
76, col. 321 B.
78 Он, Apologet. pro XII capit, contra oriental.; P. gr. t. 76, col. 341 С; ср. De
recta fide ad regin., 10; P. gr. t. 76, col. 1213 AB, 1304 AB.
79 Он, Quod unus sit Christus; P. gr. t. 75, col. 1280 ВС.
158
Преподобии отац устин (Попови)
доба Он исти роен по телу од жене80. Као ми постаде Она
кои е изнад нас, и у ропским условима беаше Она кои е
Слободан по природи. Зато е и на нас проширио свое
достоанство ( ). И ми смо названи синови Божи, и
приписуемо себи оно што е Очево. ер и оно што е удско
( ) поста егово. Када дакле ми кажемо да е Он
узео на себе обличе слуге (Флб. 2.7), ми тиме означавамо
сву тану домостроа спасеа кроз оваплоее (
)81.
Логос, Бог, ние се изменио иако е узео на себе тело,
одухотворено разумном душом. Он ние човека присаединио
себи, како то говоре неки новатори у вери него е сам постао
тело (), то ест човек ()82. Живеи у телу, у
границама удских услова ( ),
Он е сведочио о своме вечном постоау, говореи: Заиста,
заиста вам кажем, а сам ( ) пре него се Авраам родио
(н. 8, 58); кад вам казах зематьско па не веруете, како ете
веровати ако вам кажем небеско? Нико се не попе на небо
осим кои сие с неба, Син човечи кои е на небу (н. З,
1213). Превечни Логос, кои постои увек, сие с неба, и
затим се Он исти поави као човек, ер е едан Христос и Го-
спод, и када постаде тело Он изговори наведене речи83.
Логос Бога Оца назива се човеком, иако е по природи
Бог, ер е слично нама узео удела у крви и телу. Тако се Он
ави удима на земи, не напустивши оно што беше него
узевши на себе човечанску природу у ено потпуности84.
Сединивши се таанствено са човечанском природом Бог у
е сачувао онаквом каква е била, али е и сам остао оно што
80 ib. col. 1308 D.
81 ib. col. 1288 В. D.
82 ib. col. 1304 D; cp. Scholia de incarnat. Unigenit. с 25, Р. gr. t. 75, col. 1396
D 1397 А: Кад год у Светом Писму чуемо да Логос постаде тело, ми разуме
мо да Он постаде човек са душом и телом (hominem intelligimus ex anima et cor
роге). Логос, ма да je Бог, постаде савршени човек, примивши тело
одухотворено и разумно (corpus animatum et rationabile), кое себи истински
присаедини. Како, то Он сам зна (ipse sciat).
83 Он, Quod unus sit Christus; Р. gr. t. 75, col. 1309 D 1313 A.
84 Он, Scholia de incarnat. Unigeniti, с 4; Р. gr. t. 75, col. 1373 CB.
Догматика православие цркве 159
беше. Соединивши се са ом едном, Он се сматрао као едан
са ом ( ' ), и усвоио е оно што е ено, а и
пренео на у дество свое сопствене природе (
)85. едан е Она кои пре очовечеа бе-
ше истинити Бог, и кои у човечанско природи остаде оно
што беше, и есте, и бие. Не треба еднога Господа Исуса
Христа делити на човека посебно ( ) и на
Бога посебно ( ), него ми говоримо да е едан
и исти Исус Христос, знауи да постои разлика измеу
природа, и да природе остау една са другом несливене
()86. Иако се у Светоме Писму Господ Христос
често назива човеком, назива се не у смислу да е Он посебно
човек, одвоен од Логоса Бога Оца, него ми веруемо да е Он
истинити Бог, и ради нашег спасеа постаде Син човечи,
остауи Бог, и едан е Господ Исус Христос. Веома е
безбожно делити Га у два сина и у два христа после
нераздвоног седиеа ( ), кое
превазилази сваки разум и израз87.
Необухвативи даде себе ради нас да буде обухваен у
утроби Деве телом кое узе од е. Необухвативи би
обухваен телом ( );
Неизмениви узе обличе човека; Нестрадални пострада
драговоно за нас и ради нас своим властитим телом (
). Недеиви од Бога Оца би роен на земи, као
што е писано, и са л>удима поживе. Неопипиви би копем
прободен од безаконика. Нестрадални добровоно претрпе
крст ради нас. Светлост бесмртна предаде себе смрти, и то
смрти крсно88.
У Господу Исусу Христу ми не сливамо природе,
изавуе свети Кирил, нити озакоуемо мешавину
() Творца и твари, него познаемо природу Бога Логоса
и знамо суштину облича слуге, и сваку од природа
обожавамо као еднога Сина (
).
85 ib. с. 9, col. 1380 В; ср. De incarn. Domini. 30, Р. gr. t. 75, col. 1472 A. ** Он,
Scholia de incarnat. Unigenit. с 13, Р. gr. t. 75, col. 1358 ВС; цп. Ароloget. pro XII
capit, P. gr. t. 76, col. 328 B.
87 Он, Ad reginas de recta fide, Orat. II, 59; P. gr. t. 76, col. 1420 С
88 Он, Scholia de incarnat. Verbi Dei; P. gr. t. 75, col. 1416 B.
160
Преподобии отац устин (Попови)
Jep ce наизменице и една и друга назива Христос... Ми
исповедамо разлику природа ( ) и
единство личности ( )89. Богонадахнуто
Писмо каже да се Логос Божи ипостасно сединио са телом
без сливаа ( '
), ер ему не беше туе тело с коим се сединио, а
кое беше роено од жене, него као што е свакоме од нас
егово тело свое сопствено (), на исти начин и тело
единороднога беше егово властито () а не припадаше
некоме другоме, ер се тако и родио по телу90. единородни
Логос Божи постаде човек, и узевши на себе тело земно,
седини га са собом ипостасно ( '
)91. Логос Божи се седиеем нераздвоно и
неизмениво здружио са своим властитим телом (
). Иако е постао човек, Он ние престао бити Бог; нити
се десило претварае тела ( ) у природу
Божанства, нити претварае Божанства у тело, ер е природа
Логоса, и онда када се сединила са телом, остала исто што е
била92.
Очовечее Бога Логоса не значи да се божанска приро-
да претворила у тело, него да се уселила у човека93. Ово
усеее ние просто, ни релативно (), него истинско
и ипостасно (' )94, ер се Логос седиуе са те-
лом ипостасно95. Ово крае седиее е недеиво и нераз-
лучно, и едан е Син у сваком смислу и у сваком погледу96.
Под ипостасним седиеем ми ништа друго не изражавамо,
вели свети Кирил, него само то да се природа Логоса (
), или Ипостас ( ), што и есте сами
Логос (о ), истински сединио са
човечанском природом, без икакве промене и сливаа
(
89 Он, De incarnat. Domini, 32; Р. gr. t. 75, col. 1472 D, 1473 B.
90 Он, Adv. Nestor. lib. I, с 1; Р. gr. t. 76, col. 20 D.
91 ib. lib. III, с 4; col. 157 A.
92 ib. lib. I, с 3; col. 93 AB.
93 ib. с 8; col. 52 C, 53 D.
94 ib. col. 56 A; cp. ib. lib. II, с 2, col. 69 С
95 ib. lib. II, с 2, col. 69 С
96 Он, Apologetic, pro. XII capit. contra oriental.; P. gr. t. 76, col. 333 A.
Догматика православие цркве
161
(), те се тако разуме и есте едан Христос,
Он исти и Бог и човек97.
У оваплоеном Богу Логосу и Божанска и човечанска
природа остау свака у своме природном своству (
" )98. а исповедам, пише свети Кирил, да измеу
Божанске и човечанске природе постои врло велика разлика
и растоае, ер су оне различите по каквои свога биа
( ), и оне ни по чему
не личе една на другу. Али чим меу нас ступи тана Хри-
стова, стае седиеа не уклаа разлику, а искучуе де-
лее; седиее не слива нити меша природе, него, пошто е
Логос Божи узео удела у телу и крви, опет се разуме и каже
да е Син едан". После ипостасног седиеа Логоса са те-
лом, било да неко назове Логоса Богом, ми Га разумемо не
без еговог властитог тела, било да Га назове Христом, ми
распознаемо у томе оваплоеног Логоса. ер е една ипостас
оваплоеног Бога Логоса (
)100.
едан е Господ Исус Христос, и една е вера у ега;
ние вера наша као у двоицу, т. посебно у Исуса Бога Лого-
са и посебно у Исуса човека, ер е едан Син, и Бог, и Го-
спод, Логос Бога Оца, и пошто постаде човек. Тиме што
постаде човек, Он ни на кои начин не престаде бити Бог;
нити тиме што е Бог по природи Он одби да постане и буде
човек. Као што у човечанско природи Он остаде Бог, тако
ништа мае ние човек ( ) будуи
у природи и достоанству Божанства. Обое дакле у едном
истом, и едан исти Бог и човек есте Емануил1.
Оваплотивши се, Бог Логос постаде едносуштан с нама
( ), то ест човек, али остаде
едносуштан и са самим Богом Оцем, те се замиша, и беше,
и есте
97 Он, Apologetic, contra Theodoret.; Р. gr. t. 76, col. 401 .
98 Он, Epist. 46, 2; Р. gr. t. 77, col. 241 B.
99 Он, Adv. Nestorium, lib. II, с 6; Р. gr. t. 76, col. 85 AB; cp. Apologet. con
tra Theodoret, Anathem. VI, P. gr. t. 76, col. 425 А В.
100 Он, Adv. Nestorium, lib. II, с 8; Р. gr. t. 76, col. 93 B. D.
1 ib. lib. III, с 2, col. 129 D 132 A; cp. ib. lib. III, с 3, col. 140 AB; Apologet
pro XII capit., P. gr. t. 76, col. 344 D.
162
Преподобии отац устин (Попови)
Бог. Он есте оно што беше; и имауи исту суштину са Бо-
гом Оцем на небесима Он мудро узе на себе човечанску при-
роду; а назначен за Посредника, Он е собом ( )
споио у одговарауе единство оно што е меу собом било
потпуно раздвоено због разлога кои су били у самим
природама, како Божанско тако и човечанско (
)2.
Ми непоколебиво исповедамо, изавуе свети Кирил,
да Логос Божи постаде тело, и произае од жене остауи
Богом, и Он исти есте и Бог и човек уедно. У своме
божанском достоанству Он се ние постидео услова, оквира
човечанске природе (\ ), нити е због
човечанске природе лишио себе божанске силе и превелике
славе. Они пак кои су навикнути да овакве ствари добро
разликуу, у обема природама виде еднога Господа Христа,
и, схватауи тану егову утанчано и тачно, говоре: О
дубино богатства и премудрости и знаа Божега! како су
неиспитиви егови судови и неистражени егови путеви!
ер ко позна ум Господи? (Рм. 11, 33; 1 Кор. 15, 10)3. Ми
знамо и веруемо да е Логос Бога Оца, узевши на себе тело и
крв, остао исти, то ест Бог ( ), и
сачувао свое преузвишено божанско достоанство, иако е
ради нас постао тело. Он е и сада Бог не мае него што е
био рание, иако е постао човек; ему се клаа и небо и
зема4.
2 Он, Adv. Nestorium, lib. III, с. 3; Р. gr. t. 76, col. 141 CD; ср. ib. lib. III, с
5, col. 157 С
3 ib. lib. IV, с 1; col. 169 AB; cp. ib. lib. IV, с 3, col. 183 В. На другом месту
свети Кирил пише: Пошто je Бог Логос драговоно сишао у границе удске
природе ( ), било е неопход
но да се роди од жене. Али када се каже да се родио по телу, не значи да е он
да егова Божанска природа почела постоати ( ), него Он
и беше и есте по природи и уистини Логос Бога Оца. Пошто пак Она кои се
родио од свете Деве ние просто () човек као ми, него сам оваплоени
Логос, кои има свое сопствено тело од е ( ), због
тога се и каже да се Он родио по телу ( ), ер е усвоио се
би роее свога сопственог тела (De recta fide ad regin., 5, P. gr. t. 76, col. 1205
ВС; ср. Ad regin. de recta fide, Orat. II, 6, P. gr. t. 76, col. 1341 D 1344 A; ib. 8,
col. 1345 AB).
4 Он, Adv. Nestor., lib. IV, с 6; Р. gr. t. 76, col. 204 С
Догматика православие цркве 163
Све што се у Светом Писму говори о жеи, о глади, о
страдау Господа Христа, треба приписати ему као
човеку. Он, Бог, постаде човек, и остаде нестрадалан по своо
Божанско природи, а страдалан е по своо човечанско
природи, по телу5. Све што се човечанско о ему пише, Он
е поднео не ради себе него ради нас, чувауи свуда оно што
доликуе човечанско природи (
), да се не би помислило да е
оваплоее привидно6.
У никеском Символу вере, тврди свети Кирил, блажени
Оци Никеског сабора дали су дефинициу праве и
беспрекорне вере" (
), и то с обзиром на Личност Господа Христа.
Обашавауи шта значе други и треи члан никеског
Символа, свети Отац вели: единородни Логос Очев,
будуи по природи Бог, роди се по телу од свете Деве, и
постаде човек као ми. При томе Он не престаде бити Бог,
него будуи оно што беше, остаде у природи и слави
Божанства. Ми не велимо да е Он постао човек на та начин
што се претворио и изменио у оно што не беше, ер е Он
увек исти ( ), и не подноси ни сенку
промене ( ). Ми исто тако тврдимо да ние
настало ни мешае, ни сливае, ни стапае егове суштине
са телом; тврдимо да се Логос сединио са телом, кое е
имало разумну душу, на начин коде само Он зна (
), ер е изнад нашег ума и неизрецив (
). Дакле, и пошто узе тело на себе Он остаде Бог,
и есте едан Син Бога Оца, Господ наш Исус Христос; исти
пре свих векова и пре сваког времена пошто е Логос, у
последе време, постаде човек ради нашег спасеа7.
Исти Логос е и пре оваплоеа без тела (), и
по оваплоеу у телу. Стога ми тврдимо да е Он уедно и
5 ib. lib. IV, с. 3, col. 225 С.
6 Он, Quod beata Maria sit Deipara, 26; Р. gr. t. 76, col. 288 A.
7 Он, Explicatio duod. capit, declar. I, P. gr. t. 76, col. 296 С 297 В; ср.
Apologet. pro XII capit. contra oriental., P. gr. t. 76, col. 364 D 365 A; Apologetic.
contra Theodoret, P. gr. t. 76, col. 428 A, 440 A. D.
164
Преподобии отац устин (Попови)
Бог и човек, не раставауи Га на човека посебно кои е
сам за себе и на Бога Логоса посебно, да не би замишали
два сина, него исповедамо да е едан и исти Христос, и
Син, и Господ. ер Он кои е постао што и ми, ма да е
остао оно што е био, ние одбацио оно што е наше (
), него е чак ради домостроа спасеа допустио себи
оно што е удско, у границама човечанске природе; и тиме
ние ништа нашкодио ни своо Божанско природи ни сда-
ви, ер е Он и на такав начин ош еднако Бог и Господ све-
та8. Доставши човек, единородни Логос Божи ипак остаде
Бог, имауи све што и Отац, осим Очинства9. едан е и
исти Син и Господ и пре оваплоеа и после оваплоеа
( , )10. Логос
Бога Оца, Бог по природи и изван тела, остао е Бог и са те-
лом ( ); и Син по природи и пре оваплоеа
( ), остао е Син и када постаде тело; и будуи
уистини Господ свега, остао е у то исто слави и пошто е
постао човек11.
Бестелесни Логос Бога Оца прими роее по телу, то
ест узе од свете Деве тело, кое на неисказан начин
присаедини себи не сливауи се с им (), и Бог
Господ нам се ави", као што Свето Писмо вели (Пс. 117, 27).
Ми велимо да тело постаде властито () тело Логоса, а не
неког нарочитог и одвоеног човека, и неког другог Христа и
Сина до Логоса. И као што се за тело, кое припада свакоме
од нас, каже да е сопствено тело свакога од нас посебно, тако
и тело Христово треба схватити као сопствено егово. ер
иако е тело егово еднородно с нашим или едносушно
(ер е роено од жене), ипак га
треба схватити и називати еговим сопственим телом (
). пошто е Логос Бога Оца живот по природи, то се
и тело е
8 Он, Expicatio duod. capit., explant. II; Р. gr. t. 76, col. 297 D, 300 AB.
9 ib. declar. IX. col. 308 D.
10 Он, Apologetic. pro. XII capit. contra oriental., P. gr. t. 76, col. 328 В; ср.
ib. col 332 A.
1 Он, De recta fide ad regin., 8; P. gr. t. 76, col. 1209 ВС.
Догматика православие цркве 165
гово показало животворно; на та начин е и постало за нас
животворни благослов12.
Када кажемо да Логос постаде тело, ми не велимо да се
десило сливае ( ), ни мешае ( ), ни
претварае ( ), ни промена ( ) Логоса,
него да се Он на неисказан и таанствен начин сединио са
телом кое е имало разумну душу. Ми тврдимо, дакле, да е
Логос Бога Оца, узевши на себе свето и одухотворено тело, и
истински сединивши се несливено, из саме материе
произишао као човек, али ипак и тако остао истинити Бог13.
Поставши тело, то ест човек, Логос ние богоносни чо-
век ( ), него Бог кои е
драговоно понизио себе и своим сопственим учинио тело
од жене, и то не тело без душе ( ), нити без ума
( ), него тело одухотворено и разумно (
)14. Начин очовечеа Бога Логоса е заиста дубок и
необашив, и за удску мисао несхватив. Али ипак о ему
треба размишати; ние, свакако, безопасно сувише се много
бавити оним што ние удско; а врло е здраво не мучити се
оним што е изнад удског разума, нити покушавати да се
разуме оно што е немогуе разумети. Дубока тана очовечеа
Логоса превазилази ум удски. Ова божанска тана ние у
надметивим речима мудрости удске него у доказивау
Духа15.
Погружавауи се с молитвеним трепетом у тану
чудесне Личности Спаситееве, свети Кирил се много
задржава на речима апостола Павла у посланици
Филибанима, где се о Господу Христу вели: кои, будуи
у обличу Бога (
12 Он, Apologet. pro XII capit. contra oriental; P. gr. t. 372 D 373 А; ср. ib.
col. 376 CD; cp. De recta fide ad regin., 10, P. gr. t. 76, col. 1216 С: Што се тиче
оваплоеа Спаситеа нашег, ми веруемо да се Бог Логос, остауи неизмен
ив и непроменив, оваплотио ради обновеа човечанства. ер Он, будуи
истинитим Сином Божим по свом вечном роеу од Бога, постаде и Син чо
вечи по роеу од Деве. И Он есте едан и исти савршени Бог по Божанству,
и едносуштан са Оцем ); и Он исти е и савршени човек по
роеу од Деве, и едносуштан са удима по телу
(Речи епископа Виталиа из беседе De fide).
13 Он, Apologet. contra Theodoret.; p. gr. t. 76, col. 396 CD.
14 ib. col. 421 ВС.
15 Он, De recta fide ad Theodos., 23; P. gr. t. 76, col. 1165 С D.
166
Преподобии отац устин (Попови)
= во образ Божш сый), ние се
отимао да се упореди с Богом, него е испразнио себе
( = себе умалилъ/, истощилъ = понизио себе
= смаио себе), узевши обличе слуге (
= зракъ раба пршмъ), поставши као и други уди (
= въ
подобiи
человчестмъ бывъ), и на очи нае се као човек (
= и образомъ обртеся якоже
человкъ); понизио е себе ( = смирилъ
себе) поставши послушан до саме смрти, и то смрти
крсне16.
На питае: какво е то испражее, понижее,
смаее () Бога Логоса, свети Кирил одговара: То е
узимае од стране Логоса нашег тела, узимае облича слуге,
уподобее нама ( ), при чему Логос ни
намае не меа своу властиту природу, ер е Он изнад сваке
створене твари. Он е понизио Себе на та начин, што се
ради спасеа света спустио у оквире удске природе (
)17. Кенозис
Логоса не значи да е ишта у егово властито природи
повреено (nihil in natura propria violatum), или измеено,
или учиено нижим, ер е Он непретворив, и
непроменив, и нестрадалан. Пошто е истински постао
тело, то ест човек, Он е убогост удску учинио своом
сопственом (humanitatis paupertatem propriam sibi fecit). Прво,
Он je постао човек, и остао Бог; затим, примио е обличе
слуге Он кои е, као Син, по природи своо слободан. Тако,
за ега кои е Господ славе каже се да е примио славу; за
ега кои е сам живот тврди се да е оживен, и да е над
свим примио власт Он кои е цар свега. Он кои е раван Богу
Оцу, постаде послушан до крене смрти, итд. Он е своим
телом учинио своим све што припада човечанско природи,
и изршио домостро спасеа остауи оно што беше (manens
quod erat)18.
16 Флб. 2, 68.
17 Он, Quod unus sit Christus, Р. gr. t. 75, col 1301 В; ср. Adv. Nestorium, lib.
III, P. gr. t. 76, col. 116 A, 117 AB, 120 C, 125 B, 153 A. Св. Григорие Богослов
под кенозисом разуме свое врете помрачее и умаее Логосове славе
(Orat. 37, 3; . gr. t. 37, col. 285 В).
18 Он, Scholia de incarnat. Domini, с. 15; Р. gr. t. 75, col. 1374 BD.
Догматика православие цркве 167
асно е из речи апостола Павла (Флб. 2, 57) да Логос
Божи узе на себе обличе слуге остауи оно што беше, то
ест обличе Бога ( ); а обличе слуге
означава не само видиву страну човека, него сву природу
човекову ( ,
). ер као што обличе Бога означава
суштину Бога ( ), тако обличе слуге
означава не само оно што е видиво него сву суштину
човекову ( )19. А речи:
поставит као и други уди, и на очи нае се као човек"
(Флб. 2, 7) Апостол е ставио не као називе природе (
) него делатности ( ), ер
Господ Христос, имауи нашу природу, ние примио нашу
поквареност ( ), него е
слобод ан од свакога зла, као што Пророк обавуе да Он не
учини безакое, нити се превара нае у устима еговим"
(Ис. 53, 9), и као што жите пустие ован сведочи говореи:
Гле, аге Боже кое узима грех света" (н. 1, 29). Стога е
апостол Павле по неопходности рекао да е Он постао у
подобиу човека ( ) и да се на очи нае
као човек, пошто е био Слободан од сваког злог дества
удског
(
)20.
Речи Апостолове, да Он постаде као и други уди и на
очи нае се као човек, треба разумети тако да Господ наш
Исус Христос, имауи нашу природу, ние нам у свему био
еднак ( ). ер Он се родио
од жене, али не на исти начин као ми; Он е имао тело оду-
хотворено и разумно као ми, али Га покрети греха (
) нису узнемиравали као нас, него je Он
у телу, против кога е воевао грех, уништио тираниу греха;
тога ради е и постао у подобиу човека ( -
), и на очи се нашао као човек, и понизио себе поставши
послушан до саме смрти, и то смрти крсне; а ова реч: по-
низио себе" значи: узео на себе понижену природу удску21.
19On, De incarnat. Domini, с. 8; Р. gr. t. 75, col. 1425 D 1428 А; ср. ib. 10, col.
1432 В.
20 ib. с. 10, col. 1428 D 1429 A.
21 ib. с 10, col. 1432 D 1433 A; cp. Thesaur., P. gr. t. 75, col. 120 AB.
168
Преподобии отац устин (Попови)
Постоеи у обличу и еднакости Бога Оца Логос егов
ние се отимао, као што Апостол пише, да се упореди с Богом,
него е спустио себе у драговони кенозис (
), и авио се нама, не напуштауи да буде оно што
есте, и остауи Бог, и онда када ние презрео да узме на себе
оквире човечанске природе (
). Све е дакле егово: и оно што е
божанско и оно што е човечанско. ер зашто би понизив
себе ( ), ако се стидео удске природе и
ених оквира? И ако се одвраао од онога што е удско, ко
Га е то приморао неопходношу и силом да постане човек?
Све дакле еванелске речи, и оне што звуче човечански и оне
што звуче божански, ми приписуемо едно Личности (
), ер веруемо да е едан Син Исус Христос, то ест
очовечени и оваплоени Логос Божи22.
Логос испражуе себе ( ), будуи по
природи неиспражив ( ):
испразнио е сам себе, узевши обличе слуге" (Флб. 4, 7)23.
Кенозисом се назива то што е Бог Логос постао човек24.
Имауи бие еднако по природи са Оцем, Логос е понизио
себе ( ), и узевши обличе слуге, то ест
поставит човек, и нашавши се на изглед као ми, спустио е
Себе у кенозис ( ). Како
дакле Она кои е у обличу Бога и раван Богу спусти себе у
кенозис? Ние ли очигледна тана Христова? Бог по природи,
Он постаде човек у смирености и одбачености. Поставши
као ми, Он е и са телом очувао своу Божанску славу. едан
е дакле Христос Бог у човечанско природи, будуи и са
човечанском природом оно што беше25.
Трудеи се да бар донекле обасни чудесну тану
седиеа двеу природа у едно Личности Господа Христа,
свети Кирил се позива на пример таанственог седиеа
двеу раз
22 Он, Explicatrio duodec. capit. declar. IV, Р. gr. t. 76, col. 301 ВС; ср. Ad re
gin. de recta fide, Orat. II, 19, P. gr. t. 76, col. 1360 ВС.
23 Он, Apologetic. pro. XII capit. contra orental., P. gr. t. 76, col. 341 B.
24 Он, Ad reginas de recta fide, Orat. II, 50; P. gr. t. 76, col. 1404 D.
25 Он, De recta fide ad reginas; P. gr. t. 76, col. 1308 AB.
Догматика православие цркве 169
личитих природа, духовне и вештаствене, у едно личности
човеково. Човек се састои, вели свети Кирил, из двеу
несличних ( ) природа, т. из душе и тела, па
ипак се обое сматра едним човеком (
). На исти дакле начин (
) треба расуивати и о самом Христу. ер
едан е Син, и едан Господ Исус Христос, и пре оваплоеа,
и када постаде човек26. У Господу Христу су две природе:
Божанска и човечанска, седиене меу собом несливено и
непомешано. Тако нешто видимо и у устроству човека. Ми
велимо да се у човеку душа ние стопила са телом, него
сединила, здружила, сродила, и дествуе. Нити ико, осим
сасвим безумних, назива душу смртном, или тело бесмртним,
него разликуемо две природе, а распознаемо едно живо
бие од обеу саставено; сваку од ових двеу природа
називамо посебним именом: едну душом, другу телом, а
биу, саставеном из обеу, даемо друго име: човек27.
Свое учее о Личности Господа нашег Исуса Христа,
кое е у исто време богооткривено учее едне, свете, саборне
и апостолске Цркве, свети Кирил е насажетие изразио у
дванаест чувених анатематизама, од коих су у даном моменту
за нас наважниа ова четири анатематизма:
1. Ако ко не исповеда да се Логос Бога Оца ипостасно
сединио са телом ( ' ) и да е
едан Христос са своим сопственим телом (
), то ест да е едан исти уедно
и Бог и човек, да буде анатема! (Анатематизам други)28.
2. Ако ко у едном Христу дели ипостаси после
седиеа, спаауи их само савезом достоанства
( ), ауторитета и власти, а не пре
савезом природног седиеа ( '
), да буде анатема! (Анатематизам треи)29.
26 Он, De incarnat. Unigeniti; Р. gr. t. 75, col 1224 B.
27 Он, De incarnat. Domini. 32; P. gr. t. 75, col. 1472 D, 1473 A.
28 Он, Explicatio duodec. capit; P. gr. t. 76, col. 296 С
29 ib. col. 297 С
170
Преподобии отац устин (Попови)
3. Ако се ко дрзне да Христа назове богоносним човеком
( ), а не пре Богом истинитим, и единим
по природи Сином, пошто Логос постаде тело и узе аког
удела у нашем телу и крви, да буде анатема!
(Анатематизам пети)30.
4. Ако ко не исповеда да е тело Господа животворно, и
да е властито () тело само Логоса Бога Оца, него неког
другог уз ега кои е седиен са им по достоанству
( ),... и да е оно постало властитим телом Ло-
госа кои има мои да све оживотворава, да буде анатема!
(Анатематизам еданаести)31.
Христолошка мисао Викентиа Леринског свим бием
своим извире из саборног и светог сазнаа апостолске
Цркве Христове. Васеенска Црква исповеда, пише он,
еднога Христа Исуса, не два; едан исти е истовремено и
Бог и човек (ejusdemque Deum pariter atque hominem
confitetur). У ему е една Личност, али две суштине (unam
quidem in eo personam, sed duas substantias); две суштине, али
една Личност; две суштине, ер Логос Божи ние променив
(mutabi1е) да би се могао преобратити у тело (ut ipsum
verteretur in carnem); една Личност, да не би изгледало да
Црква, признауи два сина, обожава не Троицу него
четворицу... У Богу е една суштина, али три Личности; у
Христу су две суштине, али една Личност... Како су у
Спаситеу две различите суштине, а не две различите
личности? То е отуда што е суштина божанства една, а
суштина човечанства друга. Па ипак, Божанство и
човечанство нису две различите личности него едан и исти
Христос (sed unus idemque Christus), едан и исти Син Божи
(unus idemque filius Dei), една и иста Личност едног и истог
Христа Сина Божег (et unius ejusdemque Christi et filii Dei
una eademque persona), као што je у човеку тело едно, а душа
друго, али е едан и исти човек душа и тело. У Петру и Павлу
душа е едно, тело друго, па ипак не постое два Петра, едан
душа, други тело; или два Павла, едан
30 ib. col. 304 .
31 ib. col. 309 D 312 А; ср. De recta fide ad reginas, 10; P. gr. t. 76, col.
1216 CD.
Догматика православие цркве 171
душа, други тело, него едан и исти Петар, и едан и исти
Павле, и сваки се од их састои из двеу различитих приро-
да: душе и тела. Тако, дакле, у едном и истом Христу постое
две суштине: една Божанска, друга човечанска; една од (ех)
Бога Оца, друга од (ех) Деве Матере; една савечна и равна
са Оцем, друга временска и нижа од Оца; една едносушна са
еговим Оцем, друга едносушна са еговом Маком (una
consubstantialis Patri, altera sonsubstantialis matri), али едан и
исти Христос у двема суштинама (unus tamen idemque
Christus in utraque substantia). Стога, не постои едан
Христос Бог, други човек; нити едан нестворен, други
створен; нити едан нестрадалан, други страдалан; нити едан
раван Оцу, други нижи од Оца; нити едан од (ех) свога Оца,
други од (ех) свое Маке, него едан и исти Христос, Бог и
човек (sed unus idemque Christus Deus et homo), исти
нестворен и створен, исти непроменив и неподложан
страдау, исти путем искуства упознат и са променом и са
страдаем, исти раван Оцу и нижи од Оца, исти роен од
Оца пре векова, исти роен од свое Маке у времену,
савршен Бог, савршен човек. У Богу узвишено Божанство,
у човеку потпуно човечанство (plena humanitas). Потпуно
човечанство, пошто има и душу и тело, и то истинско тело,
наше, материнско (carnem veram, nostram, maternam); душу
пак разумну, обдарену умом и разумом (animam vero
intellectu praeditam, mente ac ratione pollentem). Постои,
дакле, у Христу Логосу душа и тело, али целина е едан
Христос (sed hoc totum unus est Christus), едан Син Божи, и
едан наш Спасите и Искупите: едан, не путем неког
штетног сливаа Божанства и човечанства, него путем едног
потпуног и изузетног единства Личности (unus autem, non
corruptibile nescio qua divinitatis et humanitatis confusione, sed
integra et singulari quadam unitate personae). Jep седиее
ние npeoбратило нити претворило едну природу у другу,
него их е на такав начин здружило у едно, да док у Христу
увек остае единственост едне и исте Личности, вечито
остау и изузетна своства сваке природе (ut manente semper
in Christo singularitate unius ejusdemque personae, in aeternum
quoque permaneat proprietas uniuscujusque naturae). Отуда
следи да нити Божанска природа икада почие да буде тело,
нити те
172
Преподобии отац устин (Попови)
ло икада престае да буде тело. Као обашее овоме може
послужити удска природа: ер не само у садашем животу,
него и у будуем, сваки посебни човек састоае се из душе и
тела; егово се тело никада нее претворити у душу, нити
душа егова у тело; и док е сваки индивидуални човек
живети вечито, вечито е постоати у сваком индивидуалном
човеку и разлика измеу двеу суштина. Тако е и у Христу
свака суштина задржати за навек свое нарочито своство,
али без штете по единство Личности (ita in Christo quoque
utriusque substantiae sua cuique in aeternum proprietas, salva
tamen personae unitae, retinenda est)32.
Ово единство Личности у Христу, вели Викентие, ние
наступило после еговог роеа од Деве, него е било
извршено у само ено утроби (sed in ipso Virginis utero
compacta atque perfecta est). Jep ми морамо обратити навеу
пажу на то, да исповедамо Христа не само едног, него
увек едног (semper unum). Jep би било неподношиво
богохулство исповедати да е Христос едан сада, а сматрати
да Он некад ние био едан него два; едан, дакле, од еговог
крштеа, а два при еговом роеу. Ово чудовишно
скрнавее светие ми можемо избеи едино ако признамо
да е човек седиен са Богом помоу единства Личности,
и то не од вазнесеа, или васкрсеа, или крштеа, него у
само егово Матери, у само ено утроби, у самом зачеу
свете Деве (in ipsa virginali conceptione)33. Благословена е
Црква што веруе да у Христу постое две истинске и
савршене суштине а една Личност, тако да нити разлика
природа дели единство Личности, нити единство
Личности уништава разлику суштина. Благословена е
Црква што схвата да е Бог постао човек, не претвараем
природе него помоу Личности (поп conversione naturae, sed
personae ratione), и то не привидне и пролазне Личности него
суштаствене и вечите (personae autem non simulatoriae et
transeuntis, sed substantiae et permanentis)34.
32 Commonitor. с 13; Р. lat. t. 50, col. 655, 656, 657.
33 ib. с 15, col. 658.
34 ib. с 16, col. 659.
Догматика православие цркве 173
Омолитвена мисао светог подвижника ована Касиана
дубоко прониче у дивну тану Личности Господа нашег Исуса
Христа. Ми исповедамо, вели он, да е наш Господ и Бог
Исус Христос едини Син Божи, кои е од Оца роен пре
свих векова, а када у времену ради нас постаде човек од Духа
Светога и Приснодеве Марие, беаше Бог при своме роеу.
И док ми исповедамо две суштине тела и Логоса, ми увек са
побожним увереем и вером признаемо да е една и иста
Личност недеиво Бог и човек; и ми говоримо, да, од тренутка
када Он узе на себе тело, све што е припадало Богу би дато
човеку, као што опет све што е припадало човеку би
присаедиено Богу (omnia dicimus quae erant Dei transisse in
hominem, ut omnia quae erant hominis in Deum venirent). И у
том смислу Логос постаде тело": не да Он путем неког
претвараа или промене постаде оно што не беше, него да
помоу божанске економие Логос Очев никада не остави Оца
па ипак е благоволео постати истински човек (numquam а
Patre discedenst, homo proprie fieri dignaretur), и единородни
би оваплоен помоу оне скривене тане коу едино Он разуме
(incarnatusque sit unigenitus secreto illo mysterio quo ipse novit).
Jep наше je да веруемо, а егово да разуме. И тако, сам
Бог Логос, примауи све што припада човеку, постаде човек,
и човек кога Он узе, примауи све што припада Богу, не може
не бити Бог. Када говоримо да се Он оваплотио, ми не
сматрамо да се десило неко смаее егове суштине, ер Бог
зна како да седини Себе без икакве штете по своу природу
(sine sui corruptione misceri), па ипак да истински приопшти
себе (et tamen in veritate misceri). Он зна како да прими у Себе,
а да тиме не увеа себе, као што Он зна начин на кои да да
Себе, а да не претрпи никакав губитак.... Богочовек, Исус
Христос, Син Божи, истински е ради нас роен од Духа
Светога и Приснодеве Марие. И тако у двема природама
Логос и тело постадоше едно (in alterutrum unum fit Verbum
et саго), тако да док свака суштина остае природно савршена
У себи, Божанска предае свое човечанско (humanitati divina
communicent) без икаквог губитка по себе, а човечанска
заедничари у Божанско (et divinitati humana participent). Ту
ние една личност Бог, а друга личност човек, него иста
личност кoja je Бог есте такое и човек; и опет, човек кои е
такое и
174
Преподобии отац устин (Попови)
Бог, назива се и заиста есте Исус Христос едини Син
Божи... Бог Логос у своо потпуности постаде потпуно човек
(totus Deus Verbum factus est totus homo). Jep ние то Бог
Отац кои постаде човек, нити Дух Свети, ве единородни
Син Очев. И тако ми морамо држати да е една Личност тела
и Логоса (ideoque una persona accipienda est carnis et Verbi), и
одано и без икакве суме веровати да едан и исти Син Божи,
кои се никад не може делити, постоеи у двема природама у
дане свога тела истински узе на себе све што припада човеку, и
увек истински имааше као свое сопствено оно што припада
Богу (vere semper omnia gessisse quae sunt hominis, et vere
semper possedisse quae Dei sunt)35.
Називали ми Господа Христа Сином Божим или Сином
човечим, Он е у свима случаевима една и иста Личност36.
Ко пориче да е Исус Христос Син Божи една Личност, та
пориче све. ер е правило црквене тане и православие вере
такво, да она кои пориче едан део божанске Тане, не може
признавати други (ut qui partem divini sacramenti negat, partem
non valeat confiteri). Jep je у о све тако повезано и седиено
меу собом, да едно не може стаати без другог, и ако човек
одриче само едан дели меу осталим деловима, ему ништа
не користи што веруе у све остале (qui unum ex omnibus
denegaverit, alia ei omnia credidisse non possit)37. Ово е наша
вера, ово наше спасее: веровати да наш Бог и Господ Исус
Христос есте едан и исти пре свега и после свега (eumdem et
ante omnia credere, et post omnia). Jep као што je писано: Исус
Христос уче е и данас она исти и вавек (евр. 13, 8). ер уче
означава све прошло време, у коме е Он пре почетка био
роен од Оца; данас покрива време овога света, у коме Он
би опет роен од Деве, пострада, и васкрсе; а изразом вавек
означена е сва бесконачна вечност у будуности (omnis
futurae aeternitatis immensitas designatus)38.
35 De incarnat. Domini contra Nestorium, lib. I, с 5, Р. lat. t. 50, col. 2529;
cp. ib. lib. IV, с 1. 3. 6. 7; III, с. 10.
36 ib. lib. IV, с 8, col. 85.
37 ib. lib. VI, с 17, col. 176177.
38 ib. lib. VI, с 19, col. 182183.
Догматика православие цркве 175
Кроз благодатне речи христочеживог исполина вере,
светог Максима Исповедника, Црква е исповедила свое
свето, саборно, васеенско осеае Христа и егове
чудесне тане. Као што е у човеку една личност, вели
свети Максим, а различите суштине (
, ). ер е он една Личност, или
Ипостас; Божанство е едне суштине, а човечанство друге.
Као што е немогуе исповедати единство Свете Троице, а
да се не истакне ипостасна разлика, тако е апсолутно
неопходно да се и о Господу Христу, кои е едан од Свете
Троице, проповеда и единство и разлика (
)39. Као што едносушност Свете
Троице означава едну суштину, и разноипостасност (
) три Ипостаси, тако и разлика суштине
Логоса и суштине тела означава две суштине ( )
али свака од их нема своу посебну ипостас, него е една
Ипостас или Личност40. Као што кажемо да е у Свето
Троици една суштина, и не сливамо три Ипостаси, нити
три Ипостаси уништавау едну суштину, тако кажемо да е
и у Господу Христу, кои е едан од Свете Троице, една
Ипостас, и не сливамо две природе егове, нити две
природе раздеуу едну Ипостас41.
Ми мислимо и веруемо, изавуе ова свети Исповед-
ник, да се едан Христос састои из двеу савршених природа,
Божанске и човечанске, и исповедамо едну Ипостас егову
( ), и веруемо да су природе и по-
сле
седиеа
остале
несливене
и
нераздеиве.
Исповедауи две природе у едном истом, ми признаемо да
е Он исти уедно и Бог и човек. Ми веруемо да у двема
природама недеиво и несливено (
) постои после седиеа Он исти, савршен у
Божанству и савршен у човештву, као сав у деловима (
). ер из ко
39 Opuscula theolog. et polem., De duabus Christi naturae, 2; P. gr. t. 91, col. 145
В148 A.
40 ib. 7, col. 148 С
41 ib. 8, col. 148 D 149 A.
176
Преподобии отац устин (Попови)
их се делова састои, у тим се деловима распознае као цео
( ) после седиеа42.
Спасоносно е исповедае вере: веровати да е Син и
Логос Бога Оца ради уди, због уди, истински постао
човек без греха; поставши човек ние престао бити Бог, нити
е себе као истинског човека умаио тиме што е остао оно
што беше, и есте, и увек е бити по природи: Бог; али као
Бог по суштини и природи, непромениво () по
домостроу спасеа ради нас истински постаде човек узевши
на себе тело кое има разумну и словесну душу. Стога, исти
е и Бог по природи и истински, и исти е човек по природи и
истински, пошто е Он ваистину исти и едно и друго у
потпуности (). Ниедна од ових природа, кое су се
у тани оваплоеа, то ест савршеног очовечеа,
ипостасним седиеем споиле, ние нимало због седиеа
оштетила себе, него е свака сачувала своу суштинску
одлику и границе (
), то ест природно своство ( )
несливено и неизмениво после седиеа. ер седиее
не уништава разлику двеу природа кое су се стекле у едну
личност, него потпуно искучуе ихово раздеее и
посебно постоае43.
У васеенско Цркви се чува право, истинито и спасо-
носно учее апостолске вере о Личности Господа Христа. По
том учеу: Логос Божи, творац уди, на неисказан начин
ради уди, због уди, истински узе на себе тело, кое има
словесну и разумну душу, и не меауи свое Божанство
( ) постаде човек без греха. Ово апостолско
учее учи нас, уде, да исповедамо и држимо, да ниедну
природу нипошто не поричемо после Логосовог очовечеа,
то ест после седиеа: ни Божанску, по коо е Он увек
Бог, едносуштан е са Оцем, и остае; ни човечанску, по коо
е Он исти (о ) ради нас истински постао човек, и
едносуштан е са нама. Он ние променио оно што беше и
што есте, и вечито е по природи бити Бог; нити е,
поставши човек нераздеивим седиеем ('
),
42 Он, Epist. 15; . gr. t. 91, col. 572 D.
43 Он, Epist. 17; P. gr. t. 91, col. 581 AB; cp. col. 584 A.
Догматика православие цркве 177
изменио природу тела одухотвореног, будуи едан и исти и
Бог и човек ( ). Он е
не само по називу и имену Бог и човек, него е стварно и
истински Бог и човек у правом смислу ( -
), и с правом се
тако назива.... Логос Божи е постао човек, али е постао чо-
век узимаем на себе разумног тела, кое е на ипостасни на-
чин нераздеиво сединио са собом (' -
). Стога е Он исти у правом смислу
и Бог и човек: Бог е увек био, а човек е постао, али е и
едно и друго у пуно мери (). Ово крае
единство Ипостаси не слива природе, да би се изгубио
разлог ихове разлике; нити се истинском различитошу
природа, из коих се састои, раздеуе. Разлика се природа
ни на кои начин не уништава због седиеа44.
После ипостасног седиеа Божанство Христово е
остало по суштини Божанством (' ) и ни
намае се ние претворило у суштину тела; исто тако,
егово човечанство е по суштини остало човечанство
( ' ), и ние се преобратило у
природу Божанства. Ако се ни Божанство Христово, ни
човечанство егово нису претворили едно у друго због
ипостасног седиеа, него су природе остале несливене,
асно е да и после седиеа постои разлика измеу у
Христу сачуваних природа, и нико е не може пореи45.
Бог Логос е ипостасно сединио себе са телом нама
едносушним, кое е одухотворено душом словесном и
разумном. Савршени Бог постао е савршени човек; Бог ние
одбачен тиме што е постао човек, то ест оно што не беше,
нити е спречен да постане оно што не беше, наиме човек,
тиме што е остао оно што беше и есте, наиме Бог. Будуи
Богом Он постаде човек. По своо Божанско природи у
суштини Он е нестворен, невидив, бесконачан,
неизменив,
непроменив,
нестрадалан,
непролазан,
бесмртан, творац свега; а по природи тела свог и нашег (
44 Он, Epist. 18; . gr. t. 91, col. 585 А D; cp. Epist. 15, col. 157 С 161 .
45 Он, Epist. 15; Р. gr. t. 91, col. 565 ВС.
178
Преподобии отац устин (Попови)
) Он исти е створен (), страдалан, ограничен,
обухватив, смртан. Он исти едносуштан е са Богом Оцем
по Божанству, и едносуштан са нама по човечанству.
Стварно, а не по имену само, Он исти е уедно и Бог и човек;
ние двострук (7) по Ипостаси, то ест по Личности, ер
е едан и исти и пре оваплоеа био и после оваплоеа
остао46.
Следеи светим Учитеима Цркве, побожно е
исповедати: да су у Господу Христу две природе, несличне по
суштини ( ), споене у неисказано
единство; оне су и после седиеа остале несливене, али
тако несливене да се никакво раздеее не уводи, него остае
непроменива разлика ( ).
Разлика и раздеее ( ) нису едно
исто. Разлика () е стае, по коме се предмети
разликуу едан од другога; то ест, тело е по природи и
суштини оно што есте, и опет, Бог Логос е по природи и
суштини оно што есте. Раздеее () пак есте
сечее скроз и скроз ( ), то ест предмети се
сасвим расецау (' ), и сваки
одвоено и за себе постои, и раздвоени су едан од другога47.
Треба, дакле, исповедати крае седиее двеу природа у
Господу Христу, но и после седиеа признавати разлику
измеу двеу природа кое су се несливено споиле и
сачувале48.
Ми исповедамо, дакле, Господа нашег Исуса Христа из
двеу природа саставеног ( ):
из Божанства и човештва; и распознаемо Га у двема
природама ( ): у Божанско и човечанско. ер
као што ми, када говоримо да е Он од двеу природа,
мислимо да е Он од Божанства и човештва, тако и када
говоримо да е Он у двема природама, ми означуемо да е
Он природно и у Божанству и у човештву. Наравно, после
седиеа Он ние одвоен () ни од едне
природе из коих се састои, него е у има, од коих и есте
увек, и постои, и распознае се ( , ,
46 Он, Epist. 11; . gr. t. 91, col. 468 ABCD.
47 Он, Epist. ll;col. 469AB.
48 Он, Epist. 12; col. 480 CD.
Догматика православие цркве 179
)49. Од двеу дакле природа (
), не две природе ( ), него едну сложену
Ипостас ( ) називамо Христом; она
обухвата собом ове природе као свое сопствене, и садржи их
као свое властите делове кои се допууу (
); и у има као у деловима она и есте и
распознае се (
)50. Делови Христови ( ) су егово
Божанство и човечанство, од коих и у коима се састои (
)51. Христова Ипостас е една и
единствена и пре оваплоеа и после оваплоеа52.
Очигледно е да е ипостасно седиее Божанства и
човечанства у Господу Христу тана неизрецива и
несхватива53.
Мед боготкривене истине о тани Спаситееве Личности,
у капицама разливен по Светоме Писму и Светоме Предау,
свети Дамаскин е као неуморна пчела радилица сабрао у сае
свое облагодаене душе, и нуди нам га кроз свое
богоглагоиве речи. Таанствено и надумно седиее двеу
природа у едно Личности Господа Христа свети Дамаскин
назива перихорисисом (), што значи: кружее,
прожимае, обитавае едне природе у друго, живее едне
у друго без губеа свое индивидуалности. Две природе су
се у Господу Христу сединиле меу собом без промене и
измене ( ), вели свети Дамаскин, те
нити се Божанска природа лишила свое уроене простоте,
нити човечанска претворила у природу Божанства, нити е пак
из их двеу постала една сложена природа (
)... Ми исповедамо да се
едан и исти Христос састои из двеу различитих природа:
Божанства и човечанства, и постои у двема природама (
), и есте и назива се савршени Бог и савршени
човек54.
49 Он, Epist. 12, col. 500 ВС.
50 ib. col. 493 .
51 Он, Epist. 13, col. 525 .
52 ib. col. 521 B.
53 Он, Quaest, ad Thalass; P. gr. t. 90, col. 620 С
54 De fide, III, 3; P. gr. t. 94, col, 988 B, 989 A.
180
Преподобии отац устин (Попови)
Ми држимо да е Божанска Ипостас Бога Логоса
постоала пре сваког времена и вечно, проста, несложена
(), нестворена, бестелесна, невидива, неопипива,
безгранична, имауи све што има Отац, као едносушна са
Оцем, разликууи се од Очеве Ипостаси начином роеа и
личним своством, будуи савршена и никада од Очеве
Ипостаси одвоена. У последе пак време Логос се, не
напуштауи Очево наруче, на неописан начин уселио у
утробу свете Деве, и без семена, на начин несхватив и само
ему познат (, ), учинио е да тело
кое е узео од свете Деве постои у само превечно Ипостаси
( ). И налазеи се у утроби
свете Богородице, Бог Логос е такое био у свему и изнад
свега ( ), али у о е био деством
оваплоеа ( ). Он се, дакле, оваплоти
узевши на себе првине нашег састава (
) тело, оживено мисаоном и разумном душом,
тако да е сама Ипостас Бога Логоса постала Ипостасу тела
( ), и Ипостас Логоса, коа е рание била
проста, постаде сложена,и то сложена из двеу савршених
природа ( ): Божанства и
човештва. И ова Ипостас има у себи, с едне стране,
карактеристично и особено своство божанског Синовства
Бога Логоса, коим се разликуе од Оца и Духа, а, с друге
стране, има характеристична и особена своства тела, коима
се разликуе од Матере и од осталих уди. Оваплоени Бог
Логос има у себи и она своства Божанске природе (
), помоу коих е седиен са Оцем и
Духом, и оне ознаке човечанске природе (
), помоу коих е седиен са Маком и са
нама55.
55 ib. III, 7; col. 1008 CD; ср. ib. IV, 5, col. 1109 С 1112 А: Ипостас Бога
Логоса пре оваплоеа беаше проста, несложена, бестелесна и нестворена;
оваплотивши се, Она постаде и Ипостасу тела ( ),
и постаде сложена ( ) из Божанства кое е увек имала и из тела
кое е примила ( ), и Она носи своства двеу
природа, и распознае се у двема природама ( ). Тако е
една и иста Ипостас нестворена по Божанству ( ) и
створена по човечанству ( ), видива и невидива.
Иначе, ми бисмо били приморани или да раздеуемо еднога Христа,
признавауи две ипостаси, или да поричемо разлику природа и уводимо
претварае и сливае.
Догматика православие цркве 181
ош се оваплоени Логос разликуе, како од Оца и Духа
тако и од Маке свое и од нас, тиме што е Он исти уедно и
Бог и човек. ер то ми знамо као наособение своство Ипо-
стаси Христове (
). Стога ми исповедамо да е Он
едан Син Божи и после очовечеа; Он исти е и Син
човечи, едан Христос, едан Господ, едини единородни
Син и Логос Божи, Исус, Господ наш. Ми не проповедамо
ега ни као Бога само, лишеног нашег човечанства, нити као
човека само, лишавауи Га еговог Божанства, нити као
Бога и човека подвоено, ве проповедамо да Он, едан и
исти ( ), есте уедно и Бог и човек,
савршени Бог и савршени човек, васцели Бог и васцели
човек ( ), едан и исти
васцели Бог и са телом еговим, и васцели човек и са
надбожанским Божанством еговим (
). Називауи Га савршеним Богом и
савршеним човеком, ми тиме изражавамо пуноу и отсуство
ма каквог недостатка у природама; говореи пак да е Он
васцели Бог и васцели човек, ми тиме означавамо
единственост и недеивост Ипостаси (
)56.
Исто тако треба знати да, иако ми говоримо да две при-
роде Господе прожимау една другу (
), ипак знамо да прожимае
( ) долази од Божанске природе, ер она прониче
и прожима све како хое, а у ништа не прониче и не
прожима. Она своа преимуства предае телу, остауи сама
нестрадална и непричасна страдаима тела (,
)57. Природе, дакле, у Господу
седиене су ипостасно не сливауи се, а раздеене су
недеиво с обзиром на метод и начин разлике (
). И оне се не брое
према начину на кои су седиене, ер ми не говоримо да су, с
обзиром на Ипостас две природе у Христу, него се оне брое
сходно начину по коме су оне недеиво раздеене (
56 ib. III, 7, col. 1009 А. В. С, 1012 А.
57 ib. col. 1012 С.
182
Преподобии отац устин (Попови)
), ер су у Христу две природе с
обзиром на метод и начин разлике. Седиене ипостасно, и
прожимауи една другу (
) оне су седиене несливено, при чему свака од их
чува своу властиту природну разлику (
)58.
едне и иста Ипостас Логоса, поставши Ипостасу обеу
природа, не допушта ни едно од их да буде безипостасна
(), нити им дозвоава да буду разноипостасне
меу собом ( ); нити е она понекад
Ипостас едне природе, а понекад друге, него е она увек
Ипостас обеу природа нераздеиво и неразлучно ('
, ).
Ипостас се не дели и не распарчава, тако да едан део
припада едно природи а други друго, него е она сва
Ипостас и едне и друге природе недеиво и свецело (
,
). ер тело Бога Логоса не доби постоае као нека
посебна ипостас, нити се поави нека друга ипостас поред
Ипостаси Бога Логоса, него е у о добило своу Ипостас
или, бое реи, било е примено у Ипостас Бога Логоса.
Стога тело нити е безипостасно (), нити уводи у
Троицу дугу ипостас59. Сама ипостас Бога Логоса постаде
Ипостасу тела, и у том смислу: Логос постаде тело (н. 1, 14)
без промене (), и тело постаде Логос без измене
(), и Бог постаде човек, ер Логос е Бог, и човек
е Бог због ипостасног седиеа ( ,
' )60.
Оповргавауи монофизитско учее единству приро-
де у Господу Христу, свети Дамаскин излаже
богооткривено, апостолско, православно учее о природи и
личности, и о разлици коа постои меу н>има. Оно што
еретике одводи у заблуду, вели богомудри Отац Цркве, есте
то што они уче да су природа () и личност ()
едно исто (
58 ib. III, 9; col. 1013 В.
59 ib. III, 9; col. 1017 AB.
60 ib. III, 11, col. 1024 B; cp. ib. col. 1025 В 1028 .
Догматика православие цркве 183
). Када ми говоримо о природи човека као едно, треба
знати да ми то говоримо не обраауи пажу на проблем
душе и тела. ер када упоредимо душу и тело меу собом, не
можемо реи да су едне природе ( ). Али пошто
постое многе удске личности (), па ипак све
имау исту врсту природе ер се све састое из душе и тела,
све имау удела у природи душе ( ), и
поседуу суштину тела ( ) и општи
вид ( ) то ми и говоримо да е природа свих
ових многоброних и различитих личности една (
), док свака
личност има две природе и постои у двема природама, не
име: у души и телу. Али се у случау Господа нашег Исуса
Христа не може допустити неки општи вид, општа форма
( ). ер никада ние било, нити има, нити е
икада бити другога Христа, кои би се састоао из Божанства
и човечанства, и кои би у Божанству и човечанству био у
исти мах савршени Бог и савршени човек. Отуда е немогуе
реи да е у Господу нашем Исусу Христу една природа
( ), начиена из Божанства и човештва, као што
говоримо за посебну човечанску индивидуу да е начиена
из душе и тела. ер у овом случау ми имамо посла са
индивидуом, а Христос ние индивидуа ( ), ер не
постои општи вид, општа категориа Христосности, под коу
бисмо Га могли подвести (
). Стога ми и говоримо да се у Христу
десило седиее двеу савршених природа: Божанске и
човечанске, не мешаем, нити стапаем, нити раствараем,
нити сараств
араем ( , , ,
). Напротив, то е седиее извршено синтезом
( ), то ест Ипостасу (' ), и то :
непромениво, несливено, неизмениво, нераздеиво и не-
разлучно. И ми исповедамо у двема савршеним природама
едну Ипостас оваплоеног Сина Божег, држеи да у ему
една иста Ипостас припада и Божанству и човечанству, и
Да су обе природе сачуване у ему и после седиеа, али
не оставамо сваку природу одвоено и посебно (
), него сматрамо да су оне меу собом седиене у
едно сложено Ипостаси (
184
Преподобии отац устин (Попови)
). ер ми држимо да je то седиее
суштаствено, то ест истинско, а не привидно; суштаствено,
не у смислу да се из двеу природа образовала една сложена
природа, него да су се оне истински сединиле у едну
сложену Ипостас Сина Божег (
), и сачувале свое битне разлике (
). ер е створено остало створеним, и
нестворено нествореним; смртно je остало смртним, и
бесмртно бесмртним, неограничено неограниченим,
безгранично безграничним, видиво видивим и
невидиво невидивим61.
Две природе, ипостасно седиене у Господу Христу,
имау свое две одговарауе вое и своа два одговарауа
дества. У борби против монотелита Православна Црква е
своим светим, саборним, васеенским умом кроз богоносне
Оце VI Васеенског сабора формулисала догму о двема
воама и двома дествима у Господу Христу и додала испове-
дау вере халкидонских Отаца IV Васеенског сабора. Та
одредба гласи:
61 De fide, III, 3, col. 992 А 993 АВС; ср. ib. III, 5, col. 1000 С 1001 В.
62 Mansi, Amplissima coll. concil., XI, 637 В С.
Догматика православие цркве 185
Богооткривена истина о двема воама и двома
дествима у Господу Христу разраена е богомудро од стране
неустрашивог исповедника Православа, светог Максима
Исповедника. По ему, воа е битно своство природе, исто
тако и дество. Двоство природа у Господу Исусу логично и
природно се проавуе у двоству воа и двоству дестава.
Имауи човечанску природу, оваплоени Логос имао е у
о и воу (), ер човечанска природа не може
постоати без вое. Природна воа ( ) е сила
коа жели оно што е по природи (
), и коа битно садржи сва она своства коа
сачиавау природу, по коо е увек природи уроено хтети.
Ние едно исто имати уроено хтее, и хтети (
, ), као што ние едно исто
имати уроену способност говора, и говорити. Оваплоени
Логос као човек имао е уроено хтее, а сам е био покретан
и управан Божанском воом ( ' ). ер
егово е не хтети ништа супротно Богу. Као човек
Спасите е имао човечанску, природну воу (
), коом е управала егова Божанска воа, а
човечанска о се воа егова ние противила (
)63.
Ако Господ Христос као човек ние заиста имао при-
родну човечанску воу, онда ние истински постао савршен
човек, нити е уопште постао човек ('
)64. ако е као човек имао природну воу, Он е
свакако у суштини хтео оно што е Он сам као Бог по природи
ставио у састав удске природе када у е створио. ер Он
ние дошао да поквари природу, коу е сам као Бог и Логос
створио, него е дошао да потпуно обожи природу (
), коу е сам по своо вои, благовоеем
Оца и сарадом Духа, присаединио себи у едно и исто
Ипостаси, са свима еним природним своствима, но само
без греха65. Дакле, као Бог по природи, Он е хтео оно што е
по природи божанско и Очево (
63 Он, Opuscula theologica et polemica; P. gr. t. 91, col. 45 D 48 . . D.
64 ib. col. 49 B.
65 ib. col. 77 ВС.
186
Преподобии отац устин (Попови)
), ер е Он био едне вое са своим Родитеем;
а као човек по природи, Он исти опет е хтео оно што е по
природи удско ( ), ни на кои
начин не противеи се вои Очево66.
Ми православно веруемо, изавуе свети Максим, да е
оваплоени Бог Логос у свему истовремено савршени Бог и
савршени човек, и да на савршен начин и оно што е
божанско и оно што е човечанско по природи има, и хое, и
чини ( , , ). Он у исто
време има у правом смислу и божанску и човечанску
суштину, и воу, и дествовае67. У Ипостаси оваплоеног
Бога Логоса разлика измеу двеу седиених природа остае
неокрена и потпуна; никаква промена или сливае не
дотичу се двеу природа, ни ихових суштина, ни воа, ни
дествоваа, нити ичега што им припада68. Треба се, дакле,
побожно држати учеа и вероисповедаа светих Отаца, и
исповедати две природне вое ( ) и два
суштаствена дествоваа у едном и истом Господу Христу.
ер ако речемо да je у ему една воа и едно дество, онда
е Он по природи или само Бог, но не и човек, или само
човек, но не и Бог, или ние ни Бог ни човек69.
Господ Христос е по природи и Бог и човек. Све што е
своствено и едно и друго природи Он има по природи (
): има божанску воу и
дество, и човечанску воу и дество, али не едну само коа
би уништила два по природи дества, или ош едну осим
ових двеу природних, коа би учинила да постое три дества
и три вое. едном и истом Христу ми приписуемо по при-
роди како едну и другу суштину, тако и едну и другу
суштаствену воу и дество (
)70.
66 ib. col. 77 С 80 А; ср. ib. col. 268 CD.
67 ib. col. 80 ВС; ср. ib. col. 96 А D.
68 ib. col. 97 A.
69 ib. col. 97 С 100 .
70 ib. col. 280 C, 281 ВС.
Догматика православие цркве 187
Учее богоносних Отаца васеенске Цркве и светих
Васеенских сабора е ово: исповедати Бога у свему по
природи савршеног, и човека у свему по природи савршеног
(изузев само грех), едног и истог и единог Господа и Бога
Исуса Христа. Не треба ни од едне природе одузимати оно
што Га по природи чини савршеним, нити реи да Он има
или само божанску или само човечанску воу и дество. Ради
нашег спасеа Он нити е оштетио, нити изменио, нити
уништио ишта од онога што Га чини апсолутно
насуштасвениим Логосом ( ). Он е
потпуно и савршено (изузев само грех) у себи и собом
сачувао по свему и у свему оно што сачиава и божанску и
човечанску природу. Отуда е по природи и воеван и
делатан ( , ) едан и
исти и едини Господ наш и Бог, по обема своим
природама, из коих и у коима есте. Он, Бог, постаде човек,
и то човек разуман (), то ест воеван по природи и
делатан у истини ( '
), Он кои е сам по природи и едини Бог. Он
васцелог мене узе на себе и све што е мое, да би ми
васцелом даровао спасее71. Две природне вое, два природна
дества еднога и истога Христа Бога, седиени су несливено
и недеиво, као и две природе егове: Божанска и
човечанска72.
Господ Христос не би спасао васцелог човека, да ние
узео на себе целокупну природу човечанску. Узевши на себе
душу разумну и словесну са сродним о телом, то ест
потпуног човека, само без икакве мре, и присаединивши
себи ипостасно, сам натприродни Бог имао е потпуно
душину природну слободну воу ( ).
Пошто смо заповест Божу преступили не без учеша вое
( ), нама е неопходно било излечее вое.
И када се сам Бог оваплотио, излечио е слично узимаем на
себе сличног ( ). Узевши
на себе воу човечанску и ено разумно и животно
дествовае
71 ib. col. 129 В D; ср. ib. col. 160 АС, 209 В; Disputatio cum Pyrrho, P. gr. t
91, col. 300 B.
2 Он, Opuscula theologica et polemica; P. gr. 91, col. 131 B.
188
Преподобии отац устин (Попови)
( ). Он у е очистио од сваке
правштине, и оваплоеем даровао Божанство целокупно
нашо природи. ер када е Бог Логос при стварау снабдео
нашу природу воом и делатношу, и то слободном воом и
радном делатношу, асно е да е Он узео на себе и
ипостасно присаединио себи онакву природу какву е у
почетку створио, то ест по природи воевну и делатну
( ). ер се не би могла назвати
нашом природа, коа би била без уроених о сила (
) кое су о битне. Ние дакле
наша, човечанска природа она природа коа нема вое
(), нити она коа е без делатности (),
ер то би значило да е без душе ()73.
Сагласно светим Оцима и ми исповедамо, вели свети
Максим, да едан и исти Христос има две различите природе,
два природна дества и две суштаствене вое (
). ер нити je човечанска нити Божанска природа у
ему била изван суштине или изван уроене вое или
дества ( ). Пошто е то тако,
онда е очигледно да Она исти кои из их, то ест из
Божанства и човечанства, у едно и исто Ипостаси постои,
есте у правом смислу и Бог и човек, едносуштан с нама и
еднодествен ( ), и по
човечанско природи има исту уроену воу, али исто тако
едносуштан и еднодествен са Оцем (
), и по Божанско природи има исту воу74.
Треба асно разликовати воу као битно своство приро-
де од начина хтеа, од избора. Ние едно исто хтети, имати
воу, и начин хтеа ( ),
као што ние едно исто гледати и начин гледаа. ер хтети,
имати воу, припада природи, као и гледати; и то е
своствено свима кои су исте природе и истог рода (
); а начин хтеа (
), као и начин гледаа, то ест хтети шетати или
не
73 ib. col. 157 AB; ср. ib. col. 200 ВС.
74 ib. col. 209 C; cp. ib. col. 289 ВС, 344 С, 328 А, 320 D 324 С, 325 D
328 .
Догматика православие цркве 189
хтети шетати, и гледати десно или лево, или горе или доле,
есте начин на кои се употребава воа и вид (
), и та начин припада едино
ономе кои се служи име, и он га раздваа од других75.
Оно што е у природи удско не учи се (
). ако се не учи оно што е природно, то ми
нисмо учеем стекли воу, хтее (
), ер се нико никада ние учеем научно хтеу
( ): воа се дакле налази у
само природи човеково. И опет, ако е човек по природи
разуман (), разумна е по природи и егова природна
слободна мо ( ), ер слободна мо, по
учеу Отаца, и есте воа ( ): дакле, човек е по
природи воеван ( ). И опет,
ако е човек створен по лику блаженог и надсуштаственог
Божанства, а Божанска природа е слободна по природи (-
), значи и човек е, будуи
заиста лик Божанства, слободан по природи ( -
); а ако е слободан по природи, значи човек е и
воеван по природи ( )76.
Исти Господ Христос беаше сав Бог ( ) са
човештвом, и Он исти сав човек ( )
са Божанством. Он исти, као човек, у себи и собом
потчиаваше Богу и Оцу оно што е човечанско, дауи нам
Себе као набои образац и пример за подражавае, да бисмо
ми, гледауи у ему свог воа спасеа, добровоно
потчинили Богу све што е наше и желели оно што Он сам
жели77.
Неодоива истинитост богооткривеног учеа о
чудесно Личности Господа Исуса, коа постои, хое и
дествуе у двема природама, ипостасно седиеним, и у свима
своствима коа им естествено припадау, избиа из сваке речи
светог Дамаскина, кои е свое осеае и свое сазнае
молитвено и благодатно сединио са саборним и светим
осеаем и сазнаем Цркве Христове, из кое и у коо он и
мисли и говори о
75 Он, Disputatio cum Pyrrho; Р. gr. t. 91, col. 292 D 293 A.
76 ib. 306 ВС; ср. ib. col. 324 CD.
77 ib. col. 305 CD.
190
Преподобии отац устин (Попови)
Личности Богочовека Христа. Исповедауи да е сам Господ
наш Исус Христос савршени Бог и савршени човек, вели
свети Дамаскин, ми тврдимо да Он има све што и Отац, осим
нероености, и све што и први Адам, осим греха. Ми тврди-
мо такое, да Он, сагласно двема природама, има двона
природна своства коа припадау двема природама (
): две природне вое, Божанску и
човечанску; две природне слободе ( ),
Божанску и човечанску, исто тако мудрост и знае,
Божанско и човечанско. едносуштан са Богом и Оцем, Он
слободно хое и дествуе као Бог (
), а едносуштан с нама, Он исти слободно
хое и дествуе као човек (
). ер егова су чудеса, а егова и
страдаа78.
Пошто су у Христу две природе, ми тврдимо да су у
ему и две природне вое и два природна дества. Али по-
што е Ипостас двеу егових природа една, то ми тврдимо
да едан исти и хое и дествуе природно по обема природа-
ма ( ' ), из коих, у коима, и кое
су Христос Бог наш. Али Он хое и дествуе не подвоено
него седиено ( , ' ), ер жели и
дествуе у свако од обеу природа са учешем друге. ер у
коих е суштина иста, у их е иста и воа и дество; а у
коих е суштина различита, у их е различита и воа и
дество; и обратно, у коих е воа и дество исто, у их е и
суштина иста, а у коих е различита воа и дество, у их е и
суштина различита. Стога ми у Оцу и Сину и Светом Духу
по истоветности дества и вое распознаемо истоветност
природе. А у божанском домостроу оваплоеног Сина
Божег, ми по разлици дестава и воа распознаемо и разлику
природа. Знауи пак разлику природа, ми исповедамо да су
вое и дества такое различити. ер као што бро природа
едног и истог Христа, када се о ему побожно размишл>а
и говори , не раздеуе едног Христа, него показуе да се
чак и у седиеу очувала разлика измеу природа, тако и
бро воа и дестава, кои суштаствено припадау еговим
78 De fide, III, 13; Р. gr. t. 94, col. 1033 A.
Догматика православие цркве 191
природама, jep je Он ради нашег спасеа и желео и
дествовао по обема природама , не уводи деобу, него само
показуе да се разлика измеу их сачувала и у седиеу.
ер вое и дества ми називамо природнима, а не
ипостаснима ( , ). Будемо ли их
сматрали за ипостасне, мораемо реи да три Ипостаси
Свете Троице имау различите вое и различита дества
( )79.
Треба знати да хтее и начин хтеа ние една иста
ствар ( ). ер хтее е своствено природи, и
принадлежи свима удима, али начин хтеа не зависи од
природе ве од нашег слободног избора, од нашег суда (
). Сви уди не проавуу своу воу ни
своа дества на исти начин. ер начин хтеа или дествоваа
есте начин употребе вое и дествоваа, а то припада само
ономе кои се користи тим способностима, и то е оно што га
одваа од осталих80.
Уопште хтети назива се воом ( ,
), или способношу хтеа ( ), коа
е способност разумно стремее и природ на воа (
); али хтети на известан
одреени начин, или оно што подлежи хтеу, претпостава
предмет хтеа и зависи од слободног избора (
). Способност хтети уроена е природи; тако на
пример, Божанско природи уроена е способност хтети, и то
тако и човечанско. она кои се користи своом воом, то
ест ипостас, као на пример Петар, есте она кои хое.
Пошто е, дакле, Христос едан, и Ипостас егова една, то е
едан и исти кои хое и на божански и на човечански начин
( ). А
пошто Он има две природе, способне хтеа, ер су разумне (а
све што е разумно, способно е хтети и слободно се
опредеивати = ),
то ми кажемо да су у ему две вое или два природна хтеа.
Он исти способан е
79 Он, De fide, III, 14, col. 1033 В 1036 А; ср. св. Максим Исповедник,
Opuscula theolog. et polemica, P. gr. t. 91, col. 109 A.
80 Он, De fide, III, 14; P. gr. t. 94, col. 1036 AB.
192
Преподобии отац устин (Попови)
хтети по обема своим природама (
' ), ер е Он примио ону
способност хтеа коа нам по природи припада. И пошто едан
и исти Христос хое сагласно и едно и друго природи (
' ), то можемо реи да е у ему и
предмет хтеа едан исти ( '
): не као да е Он хтео само оно што е хтео као по
природи Бог (ер Божанству ние своствено хтети ести, пити
и томе слично), него е хтео и оно што припада човечанско
природи, и то не противречеи слободи избора (
), ве чинеи то по своству природа (
). ер ово je Он онда по природи хтео
( ), када je и Божанска воа егова то хтела, и
допуштала телу да страда и чини оно што му е своствено81.
Способност хтеа припада по природи свима удима
подеднако. Пошто сваки човек има по природи способност
хтеа, то и Господ, не само као Бог, ве и као човек има по
природи способност хтеа. ер као што е узео на себе нашу
природу, Он je узео у о и нашу воу ( ).
У том смислу Оци су и говорили да е Он у себи самом
упечатио нашу воу. Ако воа не припада природи, онда
мора припадати или ипостаси ( ), или бити
противприродна ( ). Но ако би воа припадала
ипостаси, онда би Син имао воу различиту од Очеве
(), ер ипостасно своство карактерише само
едну ипостас. Ако би пак воа била противприродна, онда
би она означавала испадае из природе (
), ер оно што е противприродно,
разорно е за оно што е природно82.
Ми тврдимо, вели свети Дамаскин, да у Господу нашем
Исусу Христу постое и два дества ( ). Као
Бог и едносуштан са Оцем Он е имао подеднако са им
божанско дество, а пошто е постао човек и едностуштан са
нама, Он е имао и дество, своствено удско природи. Али
треба знати да се меу собом разликуу: дество (),
81 ib. III, 14, col. 1036 В 1037 .
82 ib. III, 14, col. 1040 А В.
Догматика православие цркве 193
способност дествоваа (), производ дества
(), и она кои дествуе ( ). Дествовае е
делатно и суштаствено кретае природе; способност
дествоваа е природа из кое произлази дество; произвол
дества е резултат дествоваа, а она кои дествуе есте она
кои употребава дество, то ест личност, ипостас83.
У Исповедау вере кое новонаречени епископ изговара
при своо хиротнии, потчиавауи себе потпуно и безу-
словно васеенском осеау и сазнау едне, свете, саборне
и апостолске Цркве Христове, и предауи себе свецело и
бесповратно служеу Божанско Истини Цркве Боже, он
произноси и ове многозначане речи о Личности
незаменивог Бога и Господа Исуса:
83 ib. III, 15, 1045 С 1048 А.
194
Преподобии отац устин (Попови)
Молитвена мисао Цркве, пуна свештеног усхиеа,
узбуеа и дивеа, кружи око пресвете тане Личности
Спаситееве тихо, опрезно, на серафимски трепетним
осеаима. о молитвено и христочеживо, саборно,
свето и апостолско Цркви, открива се тана Христова више
него ма коме, ма где и ма кад84. Тани чудесне Личности
Спаситее
84 Ср. . 3, 10.
Догматика православие цркве 195
ве, бесконачно са сваке стране, Црква приступа са
бесконачним молитвама, и ену бескрану, но у свему
неодоиву реалност, ограуе раскликтаним усхиеем, и
свештеним узбуеем, и непрекидним усклицима, и
смиреном мудрошу. Шта е за у роее Бога у телу? Тана
сакривена, Анелима неказана, ер беспочетни Логос прима
почетак (Слово бо безначальное начало пpieмb), раа се као
човек од Деве85. Све е ту надумно: драговоно се ствара
Нестворени (зиждется Несозданный волею), Она кои есте
постае (Сый бываетъ); будуи сав Бог, ако се и оваплотио,
ние се претворио, остао е неизменив86. Спасите се силом
Божанства сединио са човеком, седиеем несливеним, у
подобиу тела87. Оваплоее Бога е чудо, всякш разумъ
ужасающее и обдержающее"88; и задивена душа призива
небо и зему и преисподу на та призор: Слыши, небо, и
внуши, земле, да подвижатся основашя, да пршмутъ трепетъ
преисподняя: яко Богъ же и Творецъ въ плотское одяся
здаше, и иже державною рукою создавши тварь, утробы
зрится здаше. О глубина богатства, и премудрости, и разума
Бож1я! яко неиспытаны судьбы его, и неизслдовани путie
его89. Неизмениви Лик Очев, Обличе вечности егове,
прима обличе слуге, од безбрачие Маке произашавши не
претрпе промену: ер што беше остаде, будуи истинитим
Богом; и што не беше прими на себе, поставши човек из
човекоуба90.
На Божи постае видив телом ( ) Она
кои е по природи невидив ( )91. Велико и
необично чудо зби се данас: Дева раа, и материца се не
квари;
Предпразднество Рождества Христова, 23 декемврш, свтиленъ.
86 тамо, на Хвалитехъ стххиры.
Предпраздн. Рождества Христова, 24 декемвр., на повечерш Канонъ,
пЬснь 4.
88 тамо, тропарь.
89 тамо, Часъ шестый, тропарь.
90Еже по плоти Рождество Господа Бога и Спаса нашего Исуса
Христа, 25 декември, на Вечерн. стiхира:... Неизменный бо образъ Отечь, образъ
присносущш его, зракъ раба пр1емлетъ, оть неискусобрачнью Матере прошедъ,
не преложеше претерпвъ: еже бо б пребыстъ, Богь сый истиненъ (
, ): и еже не 6Ь пр1ятъ ( ).
91тамо, Повечере великое, на литш спхира.
196
Преподобии отац устин (Попови)
Логос се оваплоава, и од Оца се не одваа92. Тана
оваплоеа Божег не терпитъ испытатя" (
)93. Данас се збива необична тана: природа
се обнава, и Бог постае човек; што беше остаде ( ,
), и што не беше прими на Себе, не претрпевши
ни стапае ни деобу ( , )94.
Захваена молитвеним дивеем пред таном оваплоеа
Божег, православна се душа узбуено пита: Како у
изразити велику тану? Бесплотни се оваплоуе (
), Логос се увеава ( = слово
одебелваетъ), Невидиви постае видив (
), Неопипиви постае опипив и Беспочетни
почие ( )95. Логос, Бог, и сав постаде земан,
васцелом Божанству уединивши човечанство у Ипостаси
своо96. Чудо оваплоеа, иако реалние од сваке реалности,
по свему превазилази границе свега природнога, и иде с им у
раскорак: ер где Бог хое, тамо се побеуе природни поредак
(идже бо Богъ хощетъ, побеждается естества чинъ), якоже
пишетъ: Христосъ родися, прежде падшш возставити
образъ97.
Оваплоеем се Бог Логос обукао из свете Богородице
у васцелог човека: Во всего Адама облечеся изъ тебе, Богоро-
дице, все плотоносно происшедшее Слово (
)98. Невидиви, поставши видив
оваплоеем, поживе с удима". едини невидиви Бог,
оваплотивши се, постаде видив100, и на та начин би
обавена ве
92 тамо.
93 тамо, на хвалитехъ спхира.
94 Саборъ Пресвятыя Богородицы, 26 декемвр., на CTIXOB. спхира.
95 тамо.
96 Святое Преображеше Господа и Бога и Спаса нашего Исуса Христа, 6
августа, на утрени, Канонъ, ггсш> 3: Богь Слово сый, весь земленъ бысть, все
му Божеству смсивъ человечество, во Ипостаси своей ( ,
, , ).
97 Соборъ Пресвят. Богородицы, 26 декемврш, на утрени, сдаленъ.
98 Въ вторникъ утра, Канонъ покаяненъ, ntcHb 3, Богородиченъ (Гласъ 1,
Октоихъ).
99 Въ недлю утра, Канонъ Пресв. Богородица, пснь 4, Ирмосъ (Гласъ 4,
Октоих); ср. Во вторникъ на повечерш, Канонъ Пресв. Богородица, пснь 3
(Гласъ 1, Октоихъ).
100 Въ четвертокъ утра, Канонъ святымъ Апостоломъ, пснь 3.
Догматика православие цркве 197
чита тана (еже отъ вЬка таинства явлеше) Божа о свету и
човеку1. На свете Благовести се пева: Данас се открива вечна
тана: Син Божи постае Сином човечим да, узевши оно што
е горе, подари ми бое2. Неописани Бог и Господ
оваплоеем описуе себе, слика себе: Будуи неописан
своом Божанском природом, пева се оваплоеном
Спаситеу у Недеу Православа, Ти си, Господе,
оваплотивши се у последе време, изволео описати Себе, ер
си примаем на Себе тела, примио и сва своства егова3.
Невидиви Бог, оваплотивши се, учинио е себе видивим;
неописани Господ, оваплотивши се, описао е себе телом:
Неописанное Слово Отчее, изъ тебе, Богородице, описася
воплощешемъ...4
Оваплоеем своим Бог Логос ние умаио Себе, нити
осиромашио: Савечни Логос пребеспочетнога Оца (
), не разлучивши се
од онога што е горе, сие доле из милосра, и примивши
Адамову убогост, узе туе обличе5. единородни Син и
Логос Божи, будуи бесмртан, изволео е оваплотити се од
свете Богородице, и не изменивши себе постао е човек
( )6.
1 Тропарь БлаговЬшенл, 25 мартъ. А свЬтиленъ Благовщешя вели: Еже
отъ вЬка днесь познавается таинство Бояае, Богъ Слово, Сынъ ДЬвы Марш за
милосерд1е бываеть, и радость благовщешя Гавршлъ провщаваетъ.
2 тамо, на Хвалитехъ, Слава и нын: Еже отъ вка таинство открывается
днесь ( ' ), и Сынъ Божш Сынъ
HeflOBtnb бываеть , да хуждшее воспр1емъ, подасть ми лучшее.
НедЬля первая святаго поста, въ нюже Православ1е воспоминается, на
велицй вечерни, на Господи воззв. стихира: Естествомъ неописанный
Божесственнымъ твоимъ сый, на последняя, Владыко, воплощься, изволилъ еси
описоватися, плоты бо пр1ят1емъ, и свойства вся сея взялъ еси. На грчком ова
стихира гласи: , , ' , ,
' , ,
..
4тамо: ,
... ср. Гласъ 1 (Октоихъ), въ среду на повечерш Канонъ пресв. Бо-
городица, пснь 3: Иже естествомъ неописанный, воплощься изъ тебе
написася, Богоблагодатная.
5Благовщете Пресвятыя Владычицы нашея Богородицы, 25 марть, на
хвалитехъ спхира.
6Песма на св. Литургии: Единородный Сыне, ...
198
Преподобии отац устин (Попови)
О чудесном начину седиеа двеу природа у Лично-
сти Господа Христа нарочито говоре догматици разних
гласова у Октоиху. Тако се у догматику треег гласа вели:
Како да се не дивимо богочовечанском породу твом (
), Свечесна? Без оца си родила Сина
телом, кои се пре векова родио од Оца без матере, и ни на
кои начин Он ние претрпео промену, или стапае, или
раздеее ( , ,
), него е сачувао у потпуности своства и едне и
друге суштине ( ,
). У догматику шестог гласа каже се: Син
единородни кои е пре сваког времена засиао из Оца, Он
исти из тебе произае, Чиста, оваплоти се на неисказан
начин, будуи по природи Бог и поставши нас ради по
природи човек; Он се не раздеуе у два лица (
), него се распознае у двема
природама несливено (' ,
). А у догматику шестога гласа пева се:
Небески цар се из човекоуба поави на земи и поживе с
удима; ер примивши тело од Деве чисте, и произашавши
од е са оним што е примио, едан е Син, двострук
природой, но не Ипостасу ( , ,
' ). Стога истински проповедауи
савршеног Бога и савршеног човека, ми исповедамо Христа
Бога нашег. едну Ипостас у двема природама Богородица
е родила Бога оваплоеног7. Иако е Емануил едан
личношу, ипак е двострук природом, ер су у ему две
вое и два дества8.
Личност Господа Исуса е бесконачна тана и с обзиром
на своу вечну Божанску прошлост и с обзиром на своу
вечну богочовечанску будуност. Непристрасна мисао о
Христу увек се извиа у молитву, неосетно прелази у н>у, и
побожним дивеем прати Спаситеа на свима еговим
таанственим путевима. Трепетна мисао Цркве о Господу
Христу, воена
7 Въ недлю утра, Канонъ Пресв. Богородица, пснь 7 (Гласъ 5, Окто
ихъ). Ср. Въ субботу на повечерш, Канонъ Пресв. Богородица, пЬснь 8 (Гласъ
3): ... сугубъ зримъ во единой ипостаси.
8 Въ среду на повечерш, Канонъ Пресв. Богородица, пснь 9 (Гласъ 5,
Октоихъ).
Догматика'православие цркве 199
Светим Духом, извиа се у молитвену песму Оно коа е
оваплоеног Бога родила: Тана, коа е била од вечности
сакривена и Анелима непозната, кроз тебе се, Богородице,
удима на земи поави: Бог у несливеном седиеу
оваплоен ( )9. Ма како човек
посматрао натприродно роее Господа Христа од Духа
Светога и Деве свете, и егову чудесну Личност у двема
различитим природами, несливено, нераздеиво, неразлучно и
неизмениво седиеним, мора увидети да су то две
неуклониво историске чиенице, кое при сво своо
несумиво реалности остау: надумне, надчовечанске,
несхвативе,
неизразиве.
Молитвена
мисао
Цркве,
погружавауи се у бесконачну таанственост ових чиеница,
непрестано понава и тврди да су оне: паче ума, паче слова,
паче естества, паче смысла и слышашя. Оваплоее Бога е
недомысленно и непостижимо таинство". Оно е не само
ново чудо, него увек ново, и увек нановие; увек свеже, и
увек насвежие: Чудо всхъ чудесъ новйшее (,
)10. Стога то чудо език не
може изразити; надокучив е начин роеа (
), ер где Бог хое, тамо се
побеуе природ ни поредак11.
4. Последице ипостасног седиеа двеу
природа у Господу Исусу Христу
Ипостасно седиее Божанске и човечанске природе у
Господу Исусу Христу извор е нарочитих последица кое
карактеришу Личност Богочовека Исуса као единствену и
беспримерну по важности и значау за све што се назива Бог
и човек. Сам начин ипостасног седиеа е чудесан,
натприродан, надуман, зато су и последице седиеа чудесне,
натприродне, надумне. Последице су условене и
нормиране Ипо
9На стковн, Богородиченъ (Гласл 4): Еже от вика утаенное, и Анге-
лом несвдомое таинство ( ' ,
), тобою Богородице сущимъ на земли явися, Богъ въ неслитномъ со-
единена воплощаемь.
10В недЬлю утра, Канонъ Пресв. Богородица, пснь 6 (Гласъ 4,
Октоихъ). 11Догматикъ седмога гласа.
200
Преподобии отац устин (Попови)
стасу, коа е носилац, и начело, и веза, и сила седиеа двеу
природа у Господу Христу. Као што е ипостасно седиее
Божанске и човечанске природе у Личности Богочовека
извршено на таанствен начин: неразлучно, недеиво,
несливено, неизмениво, тако су и последице овог ипостасног
седиеа, уколико извиру из Божанске и човечанске
природе Христове, у меусобном односу седиене:
неразлучно, недеиво, несливено, неизмениво. У томе се и
састои чудесност и божанственост, кое собом преставау
ове последице.
Сва дела Господа Христа дела су едне Ипостаси; сва
осеаа Господа Христа осеаа су едне Ипостаси; све
мисли Господа Христа мисли су едне Ипостаси; све бие
Господа Христа бие е едне Ипостаси; сав живот Господа
Христа живот е едне Ипостаси; сав подвиг искупеа и
спасеа Господа Христа подвиг е едне Ипостаси. Али при
свему том ипостасном единству Божанска природа Христова
остае у своим границама, а човечанска опет у своим.
Ипостас е та коа своства едне природе чини своствима друге,
не штетеи ни себе као вечиту и неизмениву Ипостас
Божанску, нити пак и едну од двеу природа кое Она
седиуе.
Природа, карактер и границе последица кое произлазе
из ипостасног седиеа у Господу Христу двеу природа,
ихових двеу воа и двау дестава, зависе како од природе
и карактера Логосове Ипостаси, тако и од природе и
карактера природа кое су седиене. Реалношу своом
последице ипостасног седиеа ни намае не нарушавау
разлику коа постои измеу Божанске и човечанске природе,
измеу Божанске и човечанске вое, измеу Божанског и
човечанског дествоваа, нити пак ова разлика онемогууе
ипостасно седиее двеу природа, воа, и дестава, кое е
увек недеиво, неразлучно, несливено, неизмениво. И у
последицама ипостасног седиеа остае у потпуности оно
што Божанску природу, Божанску воу, Божанско дество,
одликуе као Божанске, и што човечанску природу,
човечанску воу, човечанско дество, одликуе као
човечанске.
Последице ипостасног седиеа двеу природа у Го-
споду Христу ове су: 1) усваае, размена, општее свостава
(, , ); 2) апсо
Догматика православие цркве
201
лутна безгрешност, односно апсолутна светост Господа
Исуса; 3) обожее човечанске природе у Господу Христу; 4)
нераздеиво поклоее Исусу Христу по Божанству и
човечанству, и 5) Мака Господа и Бога Исуса Христа есте
Богородица и Приснодева.
1. Општее свостава Божанске и човечанске природе у
Господу Христу обава се единством Личности, единством
Ипостаси Христове. Пошто една и иста Ипостас Бога Лого-
са у Господу Христу есте потпуно, и нераздеиво, и
савршено, Ипостас како Божанске природе егове тако и
човечанске природе егове, то се преко единства Ипостаси
своства едне природе преносе на другу: божанска на
човечанску и човечанска на божанску, опште меу собом и
размеуе се. Због единства Ипостаси, коа е носилац обеу
природа, Господу Христу се као Богу приписуу имена,
своства и дества коа Му припадау по човечанству; и
обратно, ему као човеку приписуу се имена, своства и
дества коа Му припадау по Божанству.То е разлог што се у
Светом Писму егово Божанско природи често приписуу
своства човечанске природе, као што се, с друге стране,
егово човечанско природи понекад приписуу своства
Божанске природе. Тако се у Светом Писму Господ Христос
назива: Господом славе распетим12; за ега се вели: Господ
Бог стече Цркву крву своом13; ега, Начелника живота
убише14; други човек е Господ с неба15; ми се помирисмо с
Богом смру Сина егова16; Бог Сина свог не поштеде, него
Га предаде на смрт за све нас17; иако беаше Син Божи, али
од онога што пострада научи се послушау, и савршивши се,
постаде свима узрок спасеа вечнога18. Исто тако се у Светом
Писму Господу Исусу
12 1 Кор. 2, 8.
13 Д. А. 20, 28.
'" Д. А. 3, 15.
15 1 Кор. 15, 47.
16 Рм. 5, 10; ср. 2 Кор. 5, 1819.
17 Рм. 8, 32; ср. н. 3, 16; Гал. 2, 20.
18 евр. 5, 89; ср. 2, 10.
202
Преподобии отац устин (Попови)
као Сину човечем и човеку често приписуу своства коа
припадау егово Божанско природи, на пример:
свудаприсутност (Нико не узие на небо осим кои сие с
неба, Син човечи кои е на небу)19, власт отпуштати грехе20;
вечно Синовство божанско21; суд над светом на Страшном
суду22; божанска слава23; божанска свемо24; божанско
поклоее25.
Богооткривена истина Светога Писма о таанственом
општеу свостава двеу природа у Господу Христу единством
Ипостаси разливена е по благодатним мислима светих Отаца
и Учитеа Цркве, чие христочеживе душе, окриене и
узнесене вером, живе на безоблачним висинама божанских
истина. Пошто су последние ипостасног седиеа двеу при-
рода у Господу Исусу у органско вези с начином иховог
седиеа, то е о овоме било доста речи и у претходно
глави, али важност проблема нагони нас да се ош
позабавимо овом истином, онако како е схваена и
обашена омолитвеном душом богомудрих философа
светих Отаца.
Свети Иполит вели: Творац свих твари оваплоти се од
пресвете Приснодеве Марие; Он исти беаше савршени Бог,
и Он исти беаше савршени човек. По своме Божанству Он е
чинио божанска дела своим пресветим телом, таква дела на-
име, коа нису припадала телу по природи; а по своме
човечанству Он е подносио човечанске ствари, такве ствари
наиме, кое нису припадале Божанству по природи. Он ништа
божанско не чиаше без тела ( ); нити Он
исти учини ишта човечанско без учеша Божанства (
).3 е Он сачувао за себе нов и доличан
метод ( ), коим Он чиаше и едно и
друго, док оно што е природно и Божанству и човечанству
остаде неизмениво ( ' )26.
19 н. З, 13.
20 Мт. 9, 6; . 2, 10; Лк. 5, 24.
21 Мт. 16, 13. 16.
22 н. 5, 27; Мт. 19, 28.
23 н. 17, 3.
24 Мт. 26, 64.
25Флб. 2,711.
26 Fragment. VIII.
Догматика православие цркве 203
Логос Божи, Мудрост и Истина, вели Ориген, иако е
узео на себе тело, с правом се назива Сином Божим, Силом
Божом, Христом, Мудрошу Божом, или стога што е тело
било потпуно у Сину Божем, или стога што е тело примило
Сина Божег потпуно у себе. И опет, Син Божи, кроз кога е
саздана сва твар, назива се Исусом Христом и Сином
човечим. ер се такое вели да е Син Божи умро, што се
односи на ону природу коа себи може допустити смрт (pro
ea scilicet natura quae mortem utique recipere poterat); и
назива се Сином човечим Он, за кога е обавено да е
понова дои у слави Бога Оца са светим Анелима. То е
разлог што се кроз цело Свето Писмо не само о Божанско
природи говори у човечанским речима (divina natura humanis
vocabulis appelatur), него се и човечанска природа украшуе
називима божанског достоанства (humana natura divinae
nuncupationis insignibus decoratur). На ово се, заиста, много
стварние, него на ишта друго, може применити оно тврее:
И бие двое едно тело; и нису више двое него едно тело (1
Мос. 2, 24; Мк. 10, 8)27.
Сунчани светилник православие истине, свети
Атанасие Велики, општее двеу природа у Господу Христу
назива усвааем () свостава едне природе од
стране друге помоу единства Ипостаси. Пошто е Христос
двострук по природама а едан по Ипостаси, Он усваа себи
оно што припада и едно и друго природи (
). Када Апостол вели за христоубице,
да не би Господа славе распели да су Га познали (1 Кор.
2,8), Он тиме не каже да е Божанство страдало (
), кое е Господ славе, него чове-
чанска природа коу е Господ био узео на себе. Исто тако,
када се говори да е сам Син и Бог страдао, говори се с тога
што е у Господу Христу една Ипостас Божанства, коа е
постала и Ипостасу човечанске природе. Он е страдао по
човечанско природи своо, а сишао е с неба, и налази се
на небу (н. 3, 13), по Божанско Ипостаси своо; Он е Син
човечи по природи коу е касние примио, пошто е с неба
сишао. И опет: Он исти е Господ због единства Ипостаси,
27 De princip. II, 6, 3; Р. gr. t. 11, col. 212 А; ср. Contra Celsum, VII, 17.
204
Преподобии отац устин (Попови)
и човек по човечанству кое се сединило са ом; а по
Божанству Он е с неба28.
Оваплоеем своим Логос се ние претворио у тело. Да
се претворио у тело, гроб би био непотребан, ер би тело само
собом сишло да проповеда духовима у аду. Али пошто е Ло-
гос сишао да проповеда, осиф е тело, омотавши га
плаштаницом, сахранио на Голготи. Тако е свима показано
да тело не беше Логос, него беше тело Логоса. И ово тело,
када е васкрсло из мртвих, опипао е апостол Тома, и видео на
ему язвы гвоздиныя (н. 20, 25), кое е поднео сам Логос
( ); видеи прикованим свое
властито тело, иако е могао то да спречи, Он ние спречио,
него е бестелесни Логос усвоио себи, учинио своим оно што
е своствено телу ( ). И стога,
када е слуга ударио тело, Логос е, као сам подносеи то,
рекао: зашто ме биеш? (н. 18,23). И мада е Логос по
природи неприкосновен, ипак е изрекао: Леа своа подметах
онима кои ме биаху и образе свое онима кои ме удараху;
не заклоних лица свога од руга и запуваа (Ис. 50, 6). ер
оно што je човечанско тело Логосово трпело, то е, седиени
са им Логос, приписивао себи (, ,
), да бисмо ми могли узети удела у
Божанству Логоса. А чудесно е то, што е едан и исти
страдао и ние страдао ( ):
страдао е, ер е страдало егово властито тело, а Он е био
у страдалном телу; и ние страдао, ер е Логос, по природи
Бог, нестрадалан (). Сам бестелесни Логос био е у
страдалном телу ( ), али е и тело имало
у себи нестрадалног Логоса (
# ), кои е уништавао немои самога тела29.
Исповедауи Христа као Бога и као човека, ми Га тиме
не раздеуемо, него сагласно Светом Писму веруемо, да се
28 Fragmenta varia; Р. gr. t. 26, col. 1224 ВС.
29 On, Epist. ad Epictet., 6; P. gr. t. 26,1060 ВС; ср. De incarnat. et contra ari
an., 11, P, gr. t. 26, col. 1004 А: Ми не говоримо да je тело Син Божи по при
роди, него да е оно тело Сина Божег ( ). Стога,
када е васкрснуто тело, замиша се да е Син васкрснут из мртвих. Отуда, с
обзиром на тело ми говоримо да е Син умро, погребен, и васкрснут из мртвих;
а по духу Он е био свуда, и на небу и на земи.
Догматика православие цркве 205
страданье и смрт односе на тело Логосово, а да je сам Логос
непроменив и неизменив. Стога, Он исти и страда и не
страда ( ); Божанском при-
родом е нестрадалан, непроменив и неизменив, а телом
страда ( )30. Божанство никако не прима
страдае без страдауег тела (
); не показуе страх и
жалост без страхууе и жалее душе; не тугуе и не моли
се без тугууег и молеег се ума31. Свето Писмо нигде не го-
вори о крви Божо без тела, или да е Бог пострадао и
васкрсао кроз тело (
). Такве дрске мисли своствене су арианцима,
пошто они Сина Божег не признау за истинитог Бога. А
Свето Писмо проповеда о Богу кои е постао човек, о крви,
страдау и васкрсеу тела Божег (, ,
), и то васкрсеу из мртвих32.
Страдае, смрт и васкрсее десили су се у телу и души
Бога33. На крету е умрло тело Логосово, а Бог Логос е
непромешьиво био у телу, и у души, и у себи самом34.
Логос, будуи Богом и поставши човек, као Бог е
васкреавао мртве, исцеивао све речу, претворио воду у
вино
30 Он, Contra Apollinar. lib. 1,11; Р. gr. t. 26, col. 1112 ВС.
31 Он, Contra Apollinar. lib. II, 13; P. gr. t. 26, col. 1153 B.
32 ib. 14,col. 1156 B.
33 ib. 16, col. 1160 : , ,
.
34 ib. 17, col. 1161 : ,
, . Cp. Epist. ad Epictet., 10, Р. gr. t. 26, col.
11651168 А: Они кои одричу да е Распети Бог, нека се тргну од заблуде,
убедивши се из Светога Писма, нарочито примером апостола Томе, кои е,
угледавши на ему ране од клинаца, узвикнуо: Господ мо и Бог мо! (н. 20,
") Jep je Син, Бог и Господ славе, био у срамно прикованом и поруганом те
лу. Иако е страдало тело прободено на дрвету, и из ребара егових потекла
крв и вода, ипак е оно, као храм Логоса, било испуено Божанством
( ). Стога е и сунце, видеи Саздатеа свог стра
Дауим у поруганом телу, сакрило зраке, и зему покрила тама. Само пак те
ло, имауи природу смртну, васкрело е (што е било изнад егове природе)
зоог Логоса кои е био у ему, и одбацило естествену трулежност, а обукавши
се у Логоса кои е изнад човека ( ),
постало е нетрулежно ( ).
206
Преподобии отац устин (Попови)
(ер ово нису била дела човечанска), а као Она кои на себи
носи тело, Он е бивао жедан, замарао се, и страдао (ер ово
ние било своствено Божанству). Као Бог, Он е рекао: а
сам у Оцу и Отац у мени (н. 14, 11), а као Она кои носи те-
ло на себи, Он е изобличавао удеце: гледате да убиете мене,
човека кои вам истину казах коу чух од Оца (н. 8, 40). Ово
се збивало не подвоено ( ) по каквои
чиенога, као да се оно што припада телу обнаруживало без
Божанства, а што припада Божанству обнаруживало без тела,
него се све то збивало седиено (
),и едан е био Господ кои е то на чудесан начин
творио своом благодау. Он е пунуо као човек, али е
пувачка била божанска, ер е оме даровао вид слепоме од
роеа. И када е хтео да покаже да е Бог, изражавауи то
човечанским езиком, Он е рекао: а и Отац едно смо (н. 10,
30). Он е исцеивао самом воом своом. Пруживши своу
човечанску руку, Он е подигао Петрову ташту, огнемъ
жегому (Мт. 8, 15), и васкрсао из мртвих ве умрлу кер
зборничког старешине. А еретици по свом сопственом
незнау предали су се безуму; и едни од их, гледауи оно
што е телесно у Спаситеу ( ),
одрицали су речено у Еванеу: У почетку беше Логос (н. 1,
1), а други, посматрауи оно што е Божанско (
), порицали су оне речи Еванеа: Логос постаде
тело (н. 1, 14). Но муж верни и апостолски, знауи
човекоубе Господа, када види знамее Божанства, диви се
Господу у телу ( );
посматрауи пак оно што е своствено телу, веома се диви
томе, примеууи у томе деловае Божанства (
). Таква е вера црквена35.
Пошто е Бог Логос постао човек, ми видимо славу
егову, славу као единороднога од Оца, пуног благодати и
истине (н. 1, 14). ер оно што е претрпео телом, то е
узвеличао као Бог. Телом () е осеао глад, а на
божански начин () е хранио гладне. И ако се ко
саблажава еговим телесним дествима, нека се увери оним
дествима у ко
35 Он, Ad Serap. Epist. IV, 14, Р. gr. t. 26, col. 656 С 657 В; ср. Contra arian.
Orat. III, 41, P. gr. t. 26, col. 409 С 412 .
Догматика православие цркве 207
има Он дествуе као Бог. Он као човек () пита
где лежи Лазар, а васкрсава га као Бог (). Стога нека
се нико не потсмева називауи Га дететом, указууи на
егово узрастае са годинама, на то што е Он ео, пио,
страдао, да не би, порекавши оно што е своствено телу (
), потпуно порекао и егов долазак ради нас.
И као што е Он постао човек не по обичном природном
поретку, тако е, узевши на себе тело, доликовало ему да
покаже оно што е своствено телу, да не би преовладала
манихеска измишотина. И опет, дествууи телесно,
требало е да Он не скрива оно што е своствено Божанству
( ), да Самосатски не би имао разлога
називати Га човеком, и то човеком другим () мимо
Бога Логоса36.
Када апостол Петар вели: Тврдо дакле нека зна сав дом
Израиев да е и Господом и Христом Бог учинио овога
Исуса кога ви распесте (Д. А. 2, 36), не говори он о еговом
Божанству, да е Бог ега учинио Господом и Христом, него
о еговом човечанству, кое е сва Црква ( ),
коа у ему господуе и царуе по еговом распеу, и коа се
помазуе на царство небеско, да би даровала са им, кои е
понизио себе за у и примио у, узевши на себе обличе
слуге. ер е Логос и Син Божи увек био Господ и Бог; и ние
после распеа учиен Господом и Христом, него е егово
Божанство учинило Господом и Христом егово човечанство
(
). И када Спасите вели: Оче, ако е могуе, нека ме
мимоие чаша ова (Мт. 26, 39), али не моа воа него твоа да
буде (Лк. 22, 42); и: дух е срчан, али е тело слабо (Мт. 26,
41), Он тиме показуе две вое: човечанску, коа е своствена
телу, и Божанску, коа е своствена Богу. Човечанска се воа,
по слабости тела, моли да е мимоие страдае, а Божанска е
готова на ега.... Као човек Он се одриче страдаа, али као
Бог, по Божанско суштини нестрадалан, Он е са готовошу
примио страдае и смрт. Смрт ниje могла да задржи ега,
ер е у подобиу човека био Бог, кои je по своо вои умро,
и васкрснут своом властитом си
36 Он, Epist. ad Maximum Philos., 3; Р. gr. t. 26, col. 1088 D 1089 B.
208
Преподобии отац устин (Попови)
лом као Бог, о чему е и Давид говорио: да воскреснетъ Богъ,
и расточатся врази Его (Пс. 67, 2); и затим: востани Господи
Боже мой повелшемъ, имже заповдалъ еси. И сонмъ
людей обыдеть Тя: и о томъ на высоту обратися. Господь су-
дить людемъ (Пс. 7, 710). А Апостол говори: пострада по
слабости, али е жив по сили Божо (2 Кор. 13, 4). Сила
Божа есте Син, кои е пострадао по слабости ( -
), то ест од седиеа са телом (
), и кои се као човек молио да Га мимоие стра-
дае, али остао жив по своо Божанско сили37.
Оваплоени Логос не назива се Христом без тела, ер
ово име прати страдае и смрт, као што апостол Павле вели:
Христос е имао пострадати, као први из васкрсеа мртвих
(Д. А. 26, 23); пасха наша закла се, Христос (1 Кор. 5, 7); чо-
век Христос Исус кои себе даде у откуп за све (1 Тм. 2, 56).
Апостол ово вели не зато што Христос ние Бог, него што е
Он и човек. Стога е и речено: Опомии се Исуса Христа кои
уста из мртвих, од семена Давидова по телу (2 Тм. 2, 8).
Због тога Свето Писмо зближава и едно и друго име
указууи на егово постоае; невидиво, Он се схвата и
уистини есте Бог, а видиво Он е опипив и уистини
есте човек; Он е то не раздееем лица или имена (
), него природним роеем
и нераскидивим седиеем (
), да би, када се у ему истински исповеда
страдае, Он исти био истински исповедан и страдалним и
нестрадалним. Како би дакле Логос, кои е Бог, постао Хри-
стос, пре него што е постао човек? ер ако е име Христово
сопствено () име Божанства, одвоено од тела, онда се
оно може давати и Оцу и Светоме Духу; онда е и страдае
бити заедничко (), као што неки заблудели говоре.
Или ете, можда, реи да е сам нестрадални и бестелесни
Бог Логос и пре оваплоеа и очовечеа био доступан
страдау и смрти? И како би Син, едносуштан са Оцем и
нераздеив с им по Божанско природи, непроменив и
неизменив, могао бити назван страдалним () да
ние
37 Он, De incarnat. et contra arian. 21; Р. gr. t. 26, col. 1021 А 1024 .
Догматика православие цркве 209
постао човек, узевши на себе из Деве целокупно обличе
човечег састава, да би био и човек у страдау, и
непроменив као Бог? Ради тога е и било помазае. Као
Бог, Он ние имао нужду у помазау, нити е опет помазае
извршено без Бога, него е Бог и извршио помазае и примио
помазае у телу. Очигледно е, дакле, да Логос ние без
човечанског тела постао Христом, нити се едним делом
своим поавио у телу или у подобиу душе, него е, остауи
оно што беше, узео на себе обличе слуге, нелишено
постоаа, кое се очевидно проавило у страдау, у
васкрсеу и у целокупном домостроу спасеа, као што е
писано и обавено38.
У Господу Исусу Христу ми не двоимо човека од
Божанства, пише свети Григорие Богослов Кледониу, него
исповедамо да е едан и исти рание не човек ве Бог и Син
едини превечни, кои ние имао тела нити ичег телесног, али
кои е у последе дане постао човек ради нашег спасеа;
страдалан по телу, нестрадалан по Божанству (
, ); ограничен по телу, безграничан по
духу; у исто време земан и небесан, видив и невидив,
обухватив и необухватив; да би едном и истом
Личношу, коа е потпун човек и потпун Бог, био обновен
сав човек, пали под грех... Ако неко тврди да е тело
Спаситеево сишло с неба, а ние од земе и од нас, да
буде анатема. ер речи Светога Писма: други je човек Господ
с неба; и: какав je небески, таки су небески (1 Кор. 15, 47.48);
и: нико се не попе на небо осим кои сие с неба, Син човечи
кои е на небу (н. 3, 13), ове речи и има сличне треба
разумети да су оне речене због седиеа са небеским; онако
исто као што се и речено, да е све постало кроз Христа (1
Кор. 8, 6; н. 1, 3), и да се Христос усеуе у срца наша (Еф.
3, 17), односи не на видиву природу у оваплоеном Богу,
него на невидиву, духовну, ер су седиени како природе
тако и имена, и прелазе едно у друго по закону наприсниег
седиеа (
)39.
38 Он, Contra apollinar. lib. II, 23; Р. gr. t. 26, col. 1133 В 1136 В; ср. св.
Ирине, Contra haeres. III, 18, 3.
39 Epist. 101; P. gr. t. 37, col. 177 ВС, 181 В.
210
Преподобии отац устин (Попови)
Облагодаена мисао светог Кирила Александриског сва
е у срцу богооткривене истине о општеу свостава двеу
природа у Личности Господа Христа. По ему, тело Господа
Исуса ние сишло с неба него е од Деве. Ми имамо
многоброне доказе у Светом Писму да тело и Логос нису
раставени него обое споени у едно, и да се на неки начин
мешау своства ихових природа (
). Тако Спасите вели Никодиму:
Нико се не попе на небо осим кои сие с неба, Син Божи
(н. З, 13). удецима пак кои су Спаситеа исмевали што
рече да е егово сопствено тело животворно, Он каза: Зар
вас ово саблажава? А кад видите Сина човечега да одлази
горе где е пре био? (н. 6, 62). Тело Господа Христа е
животворно због седиеа са живим и с неба дошавшим
Логосом (' ,
)40.
Властити и едносуштни Логос Очев, и када е постао
човек, сачувао е у своо природи своства Божанства (
). Треба дакле знати, да е Он своме
сопственом телу подарио славу божанске делатности
(
), али и учинио своим оно што е своствено телу
( ) и обукао у то своу властиту
природу седиеем кое е настало при оваплоеу41. Треба
Богу Логосу, и када е са телом, приписивати божанска преи-
муства, као Богу кои се по природи сединио са телом и
допустио да добра егове сопствене природе постану
заедничка еговом властитом телу (
)42. Оно што е
своствено човечанско природи постаде свое Логосу
( ), и обратно: оно што е своствено
Логосу постаде свое човечанско природи (
). ер се тако разуме едан Христос, и Син, и
Господ43. Због ипостасног седиеа двеу природа при
оваплоеу Бога Логоса
40 De incarnat. Unigenit.; Р. gr. t. 75, col. 1244 А. В. С.
41 ib. col. 1241 ВС.
42 ib. col. 1249 .
43 Он, Adversus Nestor., lib. III, с 3; Р. gr. t. 75, col. 137 С
Догматика православие цркве 211
вели се у Еванеу да е Син човечи сишао с неба (н. 3,
13), ер оваплоени Логос приписуе своме телу са свое
сопствене славе и божанског величанства44.
Ми исповедамо да е Господ Христос, као Бог,
нестрадалан по Божанско природи, а страдалан по
човечанско, по телу. Када духоносни Апостол вели: Он би
распет по слабости, али е жив по сили Божо (2 Кор. 13, 4),
он тиме каже да е Господ пострадао као човек, ма да е по
своме Божанству Он изнад сваког страдаа апосолутно.
Пошто е тако, Он е допустио да тело пати и, претрпевши
да умре као човек, Он е оживео себе као Бог, сам
оживотворивши сво храм... Он е допустио телу да се крее
по своим сопственим законима (
); и каже се да е егово оно што
припада телу, ер е тело егово властито45. Господ Христос е
препустио тело законима егове сопствене природе
( ) и оно е
окусило смрт, и то онда када е седиени са им Логос
нашао за корисно; али е оно понова оживено божанском
силом Логоса кои е био седиен с им ипостасно46. Због
ипостасног седиеа двеу природа, у Светоме Писму се
врло често оно што е своствено човечанско природи
приписуе самом Богу Логосу47.
У Делима Апостолским вели се, да Господ Бог стече
Цркву крву своом (Д. А. 20, 28). То не значи да е Господ
Христос пострадао Божанском природом, него да Он
страдаа свога тела приписуе Себи (
), ер то тело ние тело неког
другог човека, ве е тело самог Логоса. Ако се дакле крву
Божом назива крв, асно е да е она што е узео тело на себе
био Бог48. Све еванелске изреке о Господу Христу, како оне
човечанске, тако и оне богодоличне, ми приписуемо едном
Лицу ( ), ер веруемо да е Исус
Христос, кои
44 Он, Scholia de incarnat. Unigenit., с 4; Р. gr. t. 75, col. 1374 B.
45 Он, Adv. Nestor., lib. V, с 3; Р. gr. t. 76, col. 225 C, 228 . .
46 ib. с 6, col. 240 D.
47 H' Quod beata Maria sit Deipara 7' P &l 76> cl 264 А; ср. ib. 4, col.
260 A; ib. 18, col. 277 A; Ad reginas de recta fide, Orat. II, 3, P. gr. t. 76, col. 1340 D.
48 Он, Quod beata Maria sit Deipara, 22; P. gr. t. 76, col. 281 D.
212
Преподобии отац устин (Попови)
е очовечени и оваплоени Логос Божи, едан Син. Ако се
стога о ему говори нешто човечанско, то ми преносимо на
егово човечанство, ер е егово и оно што е човечанско;
ако се пак говори о ему као Богу, опет емо едном Христу
и Сину приписати изреке изнад човечанске природе, ер
веруемо да е Он очовечени Бог. Они пак кои Га раздеуу у
два лица, свакако измишау два сина. ер као што меу
нама удима ние допуштено да се едан човек дели у два
лица, како се састои из душе и тела, ве е едан и исти
човек, тако ваа мислити и о Емануилу. ер пошто е
оваплоени и очовечени Логос Божи едан Син и Господ,
несумиво е едно и егово лице; и ми ему приписуемо и
оно што е човечанско због домостроа оваплоеа и оно
што е божанско због еговог неисказаног роеа од Бога
Оца49. Све, дакле, припада едноме Христу: и оно што е
божанско и оно што е човечанско50. Према томе, едан и едини
Христос Исус чинио е и божанска знамеа своим
сопственим телом (' )51. Тело
беаше свое сопствено Логосу кои е сишао с неба и постао
Син човечи. едан е дакле Христос и Син. Тако, оно што е
своствено Логосу, постаде своствено телу; а оно што е
своствено телу, постаде своствено Логосу, осим греха само
( ,
, )52. Иако е Логос постао
тело, ипак Он као Бог дествуе властитим телом, пошто и оно
има силе због ега53.
Ако Бог Логос ние узео на себе васцелу човечанску при-
роду: тело, душу и ум, како е онда могао реи: Сада е душа
моа жалосна. И шта да кажем? Оче, сачува ме од овога часа;
49 Он, Explicatio duod. capitum, Anathemat. IV, Р. gr. t. 76, col. 301 С 304
А; ср. Apologet. pro XII capit. contra oriental., Anthemat. IV, P. gr. t. 76, col. 333 A,
337 C, 340 А С, 341 ; Adv. Nestor. lib. V, с 2, Р. gr. t. 76, col. 220 D.
50 Он, Apologeticus contra Theodoretum pro XII, capit, Anthemat. IV P. gr.
t. 76. col. 413 C: , ,
.
51 ib. Anthemat. VII, col. 428 А; ср. Apologetic. pro XII capit. contra. orien
tal., Anathemat. X. P. gr. t. 76, col. 361 D.
52 Он, De recta fide ad reginas, P. gr. t. 76, col. 1316 B.
53 ib. col. 1320 B; cp. Ad reginas de recta fide, Orat. II, 18, P. gr. t. 76, col.
1356 ВС.
Догматика православие цркве 213
али за то доох на час ова (н. 12, 27). Оче, прослави Сина
свог (н. 17, 1). Жалосна е душа моа до смрти (Мт. 26, 38).
Оче, у руке твое предаем дух сво (Лк. 23.46). асно е из
ових речи, да е единородни постао човек, узевши на себе не
тело без душе и без ума ( ), него тело оду-
хотворено душом и разумом, тело кое е у потпуности имало
све што треба. И као што Он усваа себи све што е
своствено еговом телу (
), тако исто усваа себи и оно што е своствено
души ( ). ер е било потребно да Он
буде сличан нама у свему оном што припада души и телу. А
и ми се састоимо из разумне душе и тела. И као што е Он
због домостроа спасеа допуштао понекад своме сопственом
телу да претрпи оно што е своствено телу, тако е допуштао
и своо души да претрпи оно што е о своствено. Иако по
природи Бог, и изнад целокупне твари, Он е у свему очувао
меру кенозиса ( )54.
Христос ние само човек, нити бестелесни Логос, него
сединивши се са нашом човечанском природом, иако по се-
би нестрадалан, Он своим телом претрпуе оно што е
човечанско ( )55. Страдае е
добровольно поднео Син Божи, кои у себи садржи
необухвативог Оца, и кога опет Отац садржи. Садржан
Оцем, у наручу Оца, Он се на необашив начин садржао и
у своме сопственом телу (
). Исти Син Божи оживео е треег дана, запленивши
ад, и авио нам се своим властитим телом, да би и нас
ослободио смрти и трулежности. Дакле, страдае е Боже
( ), и васкрсее е Боже (
), и вазнесее е Боже, и васцело е уподобее
према нама, без греха, Боже (
, ). Све е у ему било не
привидно него истински ( , )56.
54 Он, Ad reginas de recta fide, Orat. II, 55, P. gr. t. 76, col. 1413 ВС: ср.
Feragmenta dogmatica, P. gr. t. 76, col. 1453 B.
53 Он, Ad reginas de recta fide, Orat. II, 42; P. gr. t. 76, col. 1393 B.
56 Он, Scholia de incarnat. Verbi Dei, P. gr. t. 75, col. 1417 D 1420 А; ср. Ad
regin, de recta fide, Orat. II, 14, P. gr. t. 76, col. 1352 CI.
214
Преподобии отац устин (Попови)
Пошто е единородни Син Божи, кои е по природи од
Оца, постао ради нашег спасеа од Деве, то ми са
сигурношу тврдимо да е свето тело, кое е Он узео од
блажене Деве егово сопствено ( ). Стога и сасвим
правилно говоримо да е Он из спасилачких разлога усвоио
страдаа тела, али и сачувао у свему томе нестрадалност
свое природе. ер е Он Бог од Бога. Када се дакле каже да
телом страда ( ), не замиша се да Он у своо
властито природи, уколико е Бог, страда, него да усваа себи
страдае ( ), ер е еговим
постало тело кое е присаединио себи57.
Христос е пострадао своим телом а не Божанском
природом, и то на начин апсолутно неизрецив (
), да се не може никаквим умом схватити.
Расуивауи правилно и сагласно са истином, ми сматрамо
да Логос ние био ту страдау о коме е реч, и не велимо да
е Он по телесном роеу, кое е претходило страдау, био
неки други, нити држимо да е оно што е своствено ему
учиено у егово преузвишено природи Божанско. Треба
тако разумети, да е Он своим телом страдао, иако е
Божанством нестрадалан. На кои пак начин, никаквим се
примером не може обаснити, ер све заостае иза истине, иза
саме стварности каква е она по себи. То превазилази сваки
разум ( )58.
Учеи овако богомудро о општеу свостава двеу при-
рода у Личности Господа Исуса, свети Кирил е крепко и
снажно изразио ово православно учее, бранеи га од
еретика, у дванаестом анатематизму, кои гласи: Ако ко не
исповеда, да е Логос Божи страдао телом ( ),
и распет био телом ( ), и смрт окусио те-
лом ( ), и постао првородни из мр
57 Он, Apologetic, рго XII capit. contra oriental, Anathemat. XII, Р. gr. t. 76,
col. 380 D 381 A.
58 On, Quod unus sit Christus, P. gr. t. 75, col. 1357 CD; cp. Scholia de incar
nat. Unigeniti, с 34, Р. gr. t. 75, col. 1407 В; с 8, col. 1377 B; Scholia de incarnat.
Verbi Dei, P. gr. t. 75, col. 1417 A. Не велим, каже свети Кирил, нити да je
Отац страдалан, нити да je Син нестрадалан, него je Божанство нестрадално
( ), jep je бестелесно, а Господ je страдалан због тела (
) (Dialogus cum Nestorio, P. gr. t. 76, col. 253 D).
Догматика православие цркве 215
твих ( ), jep je живот, и животворац, и
Бог, да буде анатема59.
Бог Логос, сединивши се са човеком, вели свети ован
Касиан, не допушта никакву деобу у себи на човека и Бога.
Нити Он икоме допушта да држи да е една личност Сина
човечег, а друга личност Сина Божег. Напротив, у целом
Светом Писму Он спаа и, тако реи, инкорпорира у
Божанство Господе човечанство (Dominicum hominem
connectit Deo atque concorporat), тако да нико не може
двоити човека од Бога у времену, нити Бога од човека у
еговом страдау. ер ако Га посматрате у времену, ви ете
наи да е Син човечи увек са Сином Божим. Ако обратите
пажу на егово страдае, ви ете наи да е Син Божи увек
са Сином човечим, и да е Христос Син човечи и Син
Божи тако едан и недеив, да се, по речима Светога Писма,
човек не може двоити у времену од Бога, нити Бог од човека
у еговом страдау (пес homo separari а Deo tempore, пес ab
homine Deus omnino valeat passione). Отуда долази оно што
Спасите вели за себе: Нико се не попе на небо осим кои
сие с неба, Син човечи кои е на небу (н. 3, 13)... Спаауи
тако Сина Божег и човечег, и седиууи тако Бога и човека
да ту не може бити никакве деобе ни у времену ни у
страдау, асно е показано да е Господ Исус Христос една
и иста Личност, и као Бог кроз сву вечност, и као човек кроз
подношее свога страдаа. И ма да ние допуштено реи да
е човек беспочетан (ininitiabilis), или да je Бог страдалан
(passibilis), ипак у едно Личности Господа Исуса Христа ми
можемо говорите и о човеку као вечитом, и о Богу као
умрлом (in uno tamen Domino Jesu Christo et homo ante
perpetuus, et Deus mortuus praedicatur). Jep Христос означава
целу Личност, и име егово престава обе природе, ер су и
човек и Бог роени; и када се ово име употребава, узима се
цела личност и ништа се не изостава. То не значи да е пре
роеа од Деве иста вечност припадала у прошлости човеку
као што е припадала Богу, него зато што се Бог сединио са
човеком ош у утроби
59 Он, Explicatio duodec, capit., Anathemat. XII, Р. gr. t. 76, col. 312 B.
216
Преподобии отац устин (Попови)
Деве следи да, када употребавамо име Христово, не може
се говорити о едном без другог60.
Због седиеа Бога Логоса и човека, извршеног
оваплоеем, називи: Бог и Христос тако прелазе едан у
други, да за све што е учинио Бог, можемо реи: учинио е
Христос; и што год е поднео Христос, ми можемо реи:
поднео е Бог61. И тако, следууи свештено речи Светога
Писма, ми можемо без боазни и без двоумеа говорити да
Син човечи сие с неба и да Господ славе би распет, ер због
тане оваплоеа Син Божи постаде Сином човечим и
Господ славе би распет у Сину човечем (quia secundum
suscepti corporis sacramentum, et Filius Dei factus est Filius
hominis, et in Filio hominis crucifixus est Dominus
majestatis)62.
Последица единства Личности у Господу Христу е то,
вели Викентие Лерински, да се своства Божа приписуу
човеку, а своства тела приписуу Богу (quia Dei sunt propria
tribuuntur homini, et quae carnis propria adscribuntur Deo).
Стога je под божанским руководством и написано, с едне
стране, да Син човечи сие с неба (н. 3, 13), а с друге да
Господ славе би распет на земи (1 Кор. 2, 8). Отуда долази
и то да е, пошто тело Господе беше начиено, беше
створено, речено да е сам Логос Божи био створен, сама
свезнауа Мудрост Божа била створена63... Нека е
благословена Црква, вели ова мудри Учите, што проповеда
да е ово единство Личности тако реално и делатно, да она
због ега, у чудесно]' и неисказано тани, приписуе
божанска своства човеку и човечанска Богу (ut propter eam
miro ineffabilique mysterio et divina homini et Deo ascribat
humana). Због ега, с едне стране, она не пориче да е човек,
као Бог, сишао с неба, а с друге, она веруе да е Бог, као
човек, био створен, страдао и распет био на земи. Због ега,
назад, она исповеда човека за Сина Божег, и Бога за Сина
Деве64.
60 De incarnat. Domini contra Nestor., lib. VI, с 22; Р. lat. t. 50, col. 185, 186,
187, 188.
61 ib. lib. V, с 9; col. 123 B.
62 ib. lib. IV, с 7; col. 84 AB.
63 Commonitor. с 15; Р. lat. t. 50, col. 658.
64 ib. с 16; col. 659.
Догматика православие цркве 217
Свети Лав Велики, у своо посланици светом
Флавиану цариградском, написано против Несториеве и
евтихиеве ереси, усвоено и одобрено на IV Васеенском
сабору у Халкидону, богомудро пише: едан и исти Господ
наш Исус Христос есте и истинити Бог и истинити човек. И
у овом единству нема никаквог преобрааа, него су се
униженост човека и величина Божанства сединили
меусобно; и као што се Бог не меа кроз милосре, тако се
и човек не уништава од величине славе Божие... И Божанска
и човечанска природа чувау своа своства неповреенима
(sine defectu), и као што обличе Бога не уништава (non
adimit) обличе слуге, тако и обличе слуге не умауе (non
minuit) обличе Бога... И една и друга природа у меусобном
општеу дествуе сагласно законима своим: Логос чини оно
што е Логосово (Verbo scilicet operante quod Verbi est), а тело
врши он што je своствено телу (et carne exsequente quod
carnis est). една природа блиста чудесима, друга подлежи
увредама. И као што Логос ние отступио од равне са Оцем
славе, тако и тело ние оставило природу нашега рода"65.
Свети Софроние, патриарх ерусалимски, у своо по-
сланици [читано на] VI Васеенском сабору, вели: Христос е
едан и два ( ). Он е едан с обзиром на Ипостас и
Личност; Он е два с обзиром на природе и ихова
одговарауа своства. Ова Му своства не сметау да стално
остане едан, па ипак Он не престае да буде два с обзиром на
природе. Ми такое признаемо у тим двема природама
едног и истог Христа и Сина единог; Он врши дела
сваке природе, сходно унутрашо каквои сваке природе
или своствима коа су о природна... Будуи едан и исти,
Христос е чинио, као Бог дела Божанска, и као човек
дела човечанска. Остауи дакле едан и исти, Он е говорио и
делао и на божански и на човечански начин; ние едан чинио
чудеса, а неко други творио дела човечанска, него е едан и
исти Христос и Син, кои е чинио и оно што е божанско и
оно што е човечанско, ипак различито (' -
)... Као вечити Бог, Он е чинио чудеса, а уколико е по
65 Epist. 28; Р. lat. t. 54, col. 767 АВ.
218
Преподобии отац устин (Попови)
стао човек, Он е чинио дела нижа и човечанска. Заиста, у
Христу, као што свака природа чува стално своа властита
своства, исто тако свака природа чини у заедници са дру-
гом оно што о е своствено: Логос чини уз учеше тела оно
што е своствено Логосу, а тело чини уз учеше Логоса оно
што е своствено телу, и то све у едно едино Ипостаси и
без икакве под еле... Он е дао и сачувао своо човечанско
природи, када е Он то хтео, силу да дела () и да
подноси оно што е о своствено, да не би егово
оваплоее сматрали за привидно. Зацело, Он ние
насупрот и против свое вое примао страдаа, када е
допуштао да Га она нападау физички и на човечански
начин, и када е Он делао и кретао се по човечанским
побудама... Он е дакле страдао, делао и дествовао на
човечански начин, уколико е Он то хтео и уколико е
сматрао за потребно, ради оних кои су посматрали егова
дела... Он е узео на себе тело страдално, смртно, пролазно,
подложно свима природним своствима и догааима коа
не сачиавау грех, и Он е допустио овоме телу да страда и
дела по своо сопствено природи до еговог васкрсеа из
мртвих. Тада е Он ваистину разорио оно што е у нама било
страдално, смртно и пролазно, и ослободио нас"66.
Говореи о последицама ипостасног седиеа двеу
природа у Господу Христу, свети Максим Исповедник
заснива свое учее на богооткривено истини о томе. Ми
тврдимо, вели он, да су и чудеса и страдаа Христова, ер
е едан Христос кои чини и оно што е божанско и оно што е
човечанско ( -
): оно што е божанско чини телом, ер
кроз тело, кое не оскудева у природно енергии, Он
проавуе силу чудеса; а оно што е човечанско чини на
божански начин, ер е без природне принуде, по своо
власти и слободно вои, примио искуство човечанских
страдаа. егов е и крст и смрт и гроб и васкрсее и
вазнесее на не
66 Concile а Jerusalem 634, lettre synodale du patriarche Sophrone, Histoire
des conciles, HefeleLeclerq, str. 369, 370, 371, 373, tome III, premiere partie (Paris,
1909).
Догматика православие цркве 219
бо, откуда е сишао без тела, али ние променио место, ер се
ни на кои начин на може обухватити67.
Име Христа не означава природу него сложену Ипостас
( ). То ест, сав Христос есте и Господ
и Бог, и свемоан, имауи у себи и тело кое е ради нас и
ради спасеа нашег недеиво и несливено носио, тело
страдално и не свемоно, створено, видиво, ограничено;
тело не свемоно по природи, него кое кроз Христа има
свемону воу (
). ер Христос ние Ипостасу смртан и бесмртан,
нити опет немоан и свемоан, видив и невидив, створен
и нестворен, него едно е по природи ( ), а друго
по Ипостаси ( ). едан е Христос, и има и
едно и друго по природи (). ер речи: Не како а
хоу, него како ти Оче (Мт. 26, 39), не показуу ништа друго
него то да е Он имао истинско тело кое се бои смрти. ер
телу е своствено боати се смрти, тужити и борити се. Дакле,
Он ние оставио тело без егове сопствене делатности, да би,
показавши егову слабост, посведочио и природу егову.
Сада пак не скрива делатност тела, да би ти дознао да Он ние
био само човек. ер као што je у свему показивао оно што е
удско ( ), тако е увек чинио оно што е
своствено Божанству ( ). Стога Он размеуе
и меша и речи и дела. Због тога и претсказуе као Бог оно
што е се збити, и, опет, противи се као човек68.
Христос е по природи и Бог и човек, и има по природи
оно што е своствено и Божанско и човечанско природи:
божанску воу и дество, и човечанску воу и дество. Као
што и едну и другу суштину, тако и едну и другу
суштаствену воу и дество ми приписуемо едном и истом
Христу по природи (
). Иако разлику егових делова знамо, ми
саобразно приписуемо еговом Божансктву оно што е
божанско, и еговом човечанству оно што е човечанско; с
друге пак
67 Epist. 15; Р. gr. t. 91, col. 573 В; ср. Epist. 13, col. 525 ; Opuscula theolog.
et polemica, P. gr. t. 91, col. 84 C, 85 С
68 Он, Opuscula theolog. et polemica; P. gr. t. 91, col. 268 AC.
220
Преподобии отац устин (Попови)
стране, због ипостасног седиеа, оно што е своствено и
едно и друго природи, ми наизменично приписуемо и
едно и друго (
)... Целом, истом, едном и едином Хри-
сту по природи приписуемо све што е своствено природама
из коих се састои, осим само греха; стога ми исповедамо да
е по природи Он исти и страдалан и нестрадалан, и
нестворен и створен, и ограничен и безграничан, и земаски
и небески, и видив и духован, и обухватив и
необухватив69. Господа Исуса Христа, кои е по природи Бог
и истинити човек, ми друкчие не распознаемо него по
своствима коа су уроена природама ( ) и
коа Га карактеришу и као Бога и као човека, и коима се и
кроз кое се обележава Она кои беше и постаде: чинеи
своевоно као Бог чудеса коа су изнад удске мои, и Он
исти страдауи добровоно ради нас као човек70.
Своства двеу природа у Господу Христу опште меу
собом путем размене ( ). Очигледно
е да ова разлика ние дело едне природе него обеу, кое су
нееднаке: своства, коа по природи припадау свако од двеу
природа, путем општеа (' ) постау због
неисказаног седиеа ихова меусобна своства, при чему
не бива ни сливае ни меае природа. Ово општее
свостава обухвата и две вое у Господу Христу. Следеи и
у овоме, као у свему, светим Оцима, ми говоримо да е сам
Бог свега, неизмениво поставши човек, не само Он исти као
Бог хтео оно што одговара еговом Божанству, него е Он
исти и као човек хтео оно што припада еговом човечанству71.
Апостол вели: Гле, све ново постаде у Христу (2 Кор. 2, 17), и
тиме означава не едно дество, ве нов и таанствен начин
проавиваа двау природних дестава у Христу, што
одговара несхвативом начину узаамног прожимаа двеу
природа у Христу (
), и показуе да е
егов по
69 ib. col. H7D120AB.
70 ib. col. 117 D 120 AB.
71 ib. col. 121 A.
Догматика православие цркве 221
човеку живот нов и чудесан, и у природи биа непознат,
као што е недокучив начин општеа свостава због
таанственог седиеа двеу природа72.
Облагодаени дух светог ована Дамаскина сабира као
нека свештена жижа разнобоне зраке богооткривене истине
Светог Откривеа о општеу свостава у Господу Христу и
расипа их богомудро кроз свое учее. По ему: Логос усваа
себи човечанска своства, ер све што припада еговом светом
телу егово е; и Он дае телу да учествуе у еговим
своствима путем општеа, путем размене (
), због узаамног прожимаа и ипостасног
седиеа природа (
, ' ), и зато што е
био едан и исти Она кои е дествовао и обавао и оно што
е своствено Богу и оно што е своствено човеку и у едном и
у другом облику биа при узаамном општеу обеу природа
( ). Стога се и вели да Господ славе
би распет (1 Кор. 2, 8), ма да егова Божанска природа ние
страдала, али исто тако се исповеда да е Син човечи био на
небу пре страдаа, као што сам Господ рече (н. 3, 13). ер
едан и исти Господ славе по природи и истински постаде
Сином човечим, то ест човеком, и ми знамо да ему
припадау и чудеса и страдаа, ма да е Он исти чинио чудеса
едном природом, а срадаа трпео другом природом. ер ми
знамо да као што je у ему една Ипостас, тако се и
суштаствена разлика природа сачувала73. Због единства
Ипостаси оваплоеног Логоса човечанска своства постау
Божа () а божанска човеча (), и то путем
размене ( ), меусобног несливеног
перихорисиса и краег ипостасног седиеа74.
Признауи у Господу нашем Исусу Христу две приро-
де, а едну Ипостас саставену из обеу природа, ми их, када
имамо у виду егове природе, називамо Божанство и
човечанство, а када посматрамо сложену из двеу природа
Ипо
72 Он, Disputatio cum Pyrrho; Р. gr. t. 91, col. 296 D 297 AB.
73 De fide, III, 3; P. gr. t. 94, col. 993 D 996 A.
74 Он, Homil. in Transfigurationem Domini, 2; P. gr. t. 96, col. 548 CD 549 A.
222
Преподобии отац устин (Попови)
стае ( ), ми Га
понекад називамо именима коа се односе на егову
двоструку природу, као: Христос, Богочовек, оваплоени Бог;
а понекад именима коа се односе на едну од егових
природа, као: Бог, Син Божи, и: човек, Син човечи. ер
едан и исти е подеднако и Син Божи и Син човечи: Син
Божи е вечито од Оца без узрока ( ), а
у
последе
време постаде Сином човечим из
човекоуба75.
Када говоримо о Христовом Божанству, ми не
приписуемо еговом Божанству своства човечанска. ер ми
не велимо да е Божанство страдално или саздано; нити пак
еговом телу, или човечанству, приписуемо своства
Божанства, ер ми не говоримо да е егово тело, то ест
човечанство, несаздано. Али када е реч о егово Ипостаси,
давали о ми име кое укучуе обе природе или име кое се
односи на едну од их, ипак о приписуемо своства обеу
природа (
). ер Христос (име кое означава и едну и другу
природу) назива се и Богом и човеком, и сазданим и
несазданим, и страдалним нестрадалним76. А када се Он
назива Сином Божим и Богом, с обзиром на едну од егових
природа, и тада прима своства сапостоее природе, то ест
тела ( ,
), и о ему се говори као о Богу кои страда и о
распетом Господу славе, не уколико е Он Бог него уколико
е Он исти и човек. Исто тако, када се Христос назива
човеком и Сином човечим, Он прима своства и одлике
Божанске природе, и назива се превечним Младенцем,
беспочетним човеком ( ), не уколико е Он
младенац и човек, него уколико е Он, превечни Бог, постао
у последе време младенац. Такав е начин размене, начин
општеа свостава ( ), када
свака од обеу природа дае друго у размену своа своства
због истоветности Ипостаси и узаамног прожимаа
природа (
75 Он, De fide III, 4; col. 997 ВС.
76 Ср. св. Кирил Александриски, De incarnat. Domini, 30, Р. gr. t. 75, col.
1472 AB; Adv. Nestor. lib. II, с 2, Р. gr. t. 76, col. 69 D 72 D; De recta fide ad re
gin., P. gr. t. 76, col. 1220 D 1221 B, 1237 A.
Догматика православие цркве 223
,
). Према томе, ми можемо
говорити о Христу: Сей Богъ нашъ на земли явися, и съ
человЬки поживе (Варух, 3, 36. 38); и: ова човек е несаздан,
нестрадалан и безграничан77.
Што важи за општее природа у Господу Христу, важи
и за општее егових воа и дестава. Као што признаемо и
исповедамо, вели свети Дамаскин, да су у Господу Христу
седиене две природе и да прожимау една другу, а не
одричемо ихову разлику, него их заедно рачунамо и
сматрамо за нераздеиве, тако признаемо у ему и
седиее воа и дестава, али правимо разлику меу има
и броимо их не уводеи поделу. ер као што je у Христу
тело обожено не претрпевши никакву промену у своо
природи, тако су и воа и дество обожени не прелазеи
свое границе ( ). ер е едан
кои е уедно и Бог и човек, и кои хое и дествуе и на
едан и на други начин, то ест на начин своствен и Богу и
човеку78.
Божанству Христовом е своствено Божанско и
свемоно дество, а човечанству еговом дество као што е
наше. Приликом васкрсеа аирове кери (Лк. 8, 54),
резултат Спаситеевог човечанског дества било е то што е
девочицу узео за руку и подигао е, а Божанског што у е
повратио у живот. Ова су дества различита, ма да су она у
богочовечанском дествовау нераздеива едно од другог (
)... А приликом васкрсеа Лазара човечанска природа
Христова не васкрсава Лазара, нити пак Божанска пролива
сузе, ер су сузе своствене човечанско природи, а живот
Ипостасном животу. Па ипак, и едно и друго е заедничко
обема природама због истоветности Ипостаси (
, ). ер
Христос е едан, и една е егова Личност, или Ипостас, али
ипак Он има две природе: Божанску и човечанску. И слава,
коа природно истиче из Божанства, због истоветности
Ипостаси постаде за
77 De fide, III, 4; col. 997 С 1000 .
78 ib. III, 15; col. 1052 AB.
224
Преподобии отац устин (Попови)
едничка и едно и друго природи, као што опет и оно што
проистиче из тела постаде заедничко обема природама. ер
е едан и исти Она кои е и едно и друго, то ест и Бог и
човек, и ему припадау и божанска и човечанска своства.
Божанска знамеа чинило е Божанство, али не без тела (
), а оно што е своствено телу, чинило е те-
ло, али не без Божанства ( ). ер и са
страдауим телом било е седиено Божанство, остауи
нестрадално, али чинеи страдаа спасоноснима; и са
дествууим Божанством Логоса био е седиен свети ум,
кои е разумео и знао шта е извршено. Божанство, иако
предае телу своа преимуства, само не учествуе у
страдаима тела (
). ер егово тело ние страдало помоу Божанства
( ) на начин на кои е егово Божанство
дествовало помоу тела ( ). ер е тело егово
послужило као оруе Божанства ( )79.
Христос, дакле, дестуве сагласно обема своим приро-
дама и свака егова природа дествуе у заедници са другом
( ):
Логос ауторитетом и силом Божанства чини оно што е
своствено Логосу, то ест све што е славно и царско; тело
пак чини све што е своствено телу, и то сагласно вои
Логоса с ким е седиено и чиа е сопственост постало... Оно
што е своствено човеку Христос ние чинио на едан чисто
човечански начин (
), ер е био не само човек него и Бог, због чега су и
страдаа егова животворна и спасоносна; нити е оно што е
своствено Богу чинио на чисто божански начин (
), ер е био не само Бог него и човек, због чега
е божанска чудеса чинио додиром, речу, и томе слично80.
Таанствени однос двеу воа у Господу Христу свети
Дамаскин овако обашава: Спасите е имао, и као
Бог и као човек, способност хтеа. Али е егова човечанска
воа следовала и повиавала се егово божанско вои, не
руко
79 ib. III, 15; col. 1056 А, 1057 АС, 1060 А.
80 ib. col. 1060 А В С.
Догматика православие цркве 225
водеи се своом сопственом наклоношу, него желеи оно
што е желела егова божанска воа ( ,
). Са допуштеем божанске вое
трпела е човечанска воа егова оно што о е своствено по
природи. ер када се човечанска воа егова одрицала смрти
и божанска воа егова била сагласна са тим и допуштала,
природно е што се тада Господ молио да Га мимоие смрт, и
био у бореу и страху; и када е егова божанска воа хтела
да егова човечанска воа изабере смрт, тада е за у
страдае постало добровоно (
), ер е Он добровоно предао себе на смрт не само као
Бог него и као човек. Тиме е он и нама даровао неустрашивост
пред лицем смрти. Тако, пред свое спасоносно страдае Он
вели: Оче, ако е могуе, нека ме мимоие чаша ова (Мт. 26,
39). Очигледно е да е Он имао пити чашу као човек, а не као
Бог. Он е дакле као човек желео да Га мимоие чаша; и то су
биле речи природне боазни. Али не моа воа да буде (Лк.
22, 42), то ест не моа уколико сам а друге суштине у
сравеу с Тобом, него твоа, то ест моа и твоа уколико сам
а едносуштан с Тобом. Ово су речи храброга срца. ер душа
Господа, пошто je Он по своме благовоеу истински постао
човек, искусивши с почетка природну немо, према осеау
природног сажаеа за тело с ким се имала растати,
окрепена затим божанском воом, храбро се решава на смрт.
Пошто е Он исти био сав () Бог са своим човечанством,
и сав () човек са своим Божанством, то е Он сам као
човек у себи и собом потчинио човека Богу и Оцу и постао
послушан Оцу, дауи нам тако у себи набои образац и
пример81.
Душа Господа Христа, покретана своом слободном во-
лом ( ), проавивала е хтее, али е
по своо слободно вои хтела оно што е егова божанска
воа хтела да она хое. ер се тело ние кретало на миг Ло-
госа, као што су Мосе и сви свети били покретани мигом
Божим, него е Он едан и исти, будуи и Богом и човеком,
хтео и по божанско и по човечанско вои (
8
, ib III 18, col. 1073 1076 В; ср. св. Максим Исповедник, Opuscula
tneolog. et polemica, P. gr. t. 91, col. 48 CD, 65 B, 80 CD 81 D, 164 С 165 В.
226
Преподобии отац устин (Попови)
), због чега су се две
вое у Господу Христу разликовале една од друге не распо-
ложением, ве пре природном силом ( ,
). ер е егова воа била беспочетна,
свестваралачка, праена силом, и бестрасна; а човечанска
воа егова почела е у времену, и сама претрпела природне
и невине пате (
), и по природи ние била свемона, али пошто е
истински и по природи постала воом Бога Логоса, то е и
сама постала свемона ()82.
Ми не велимо, пише свети Дамаскин, да су у Господу
Христу дества раздеена () и да природе
дествуу одвоено една од друге (), него тврдимо
да свака од их заедно са другом и уз учеше друге врши
оно што о е своствено. ер нити je оно што е своствено
човеку Господ Христос чинио на чисто човечански начин
( ), пошто ние
био само човек; нити е пак оно што е своствено Богу чинио
само као Бог ( ), ер Он не беше
само Бог, него уедно и Бог и човек. ер што важи за
седиее и разлику природа у Господу Христу, важи и за
седиее и разлику егових природних воа и дестава.
Треба дакле знати, да у случау Господа нашег Исуса Христа
ми понекад говоримо о двема природама, а понекад о
едном Лицу, но и едно и друго своди се на едан поам (
), ер две природе су едан Христос,
и едан Христос е две природе. Отуда е свеедно реи:
Христос дествуе сагласно и едно и друго од своих
природа, или: свака природа у Христу дествуе у заедници
са другом (
). Божанска природа, дакле, учествуе у
делау тела, ер е благовоеем божанске вое допуштено
телу да страда и чини оно што му е своствено, и ер е
делае тела потпуно спасоносно, а ово е своствено не
човечанском него божанском деству. С друге стране, тело
учествуе у делау Логосова Божанства, ер су божанска
дества обавана те
82 ib. J. Damaskin, De fide, III, 18; P. gr. t. 94, col. 1076 С 1077 .
Догматика православие цркве 227
лом као оруем ( '
), и ер е едан Она кои уедно
дествуе и као Бог и као човек... Богочовечанско
дествовае ( ) дакле значи да е, пошто
е Бог постао човек, и човечанско дествовае егово било
божанско ( ), то ест
обожено (), и не без удела у еговом божанском
дествовау ( ); и
егово божанско дествовае ние било без удела у
еговом човечаснком дествовау, него се свако од их
расматрало у вези са другим ('
)... Када говоримо о едном богочовечанском
деству Христовом, ми разумемо два дества двеу егових
природа: божанско дество кое припада еговом Божанству,
и човечанско дество кое припада еговом човечанству83.
Сам Логос Божи све е претрпео телом (), док е
егова божанска и едина нестрадална природа остала
неетрадалном. ер када е страдао едан Христос, кои е
саставен од Божанства и човечанства и кои постои у
Божанству и човечанству, тада е у ему страдало само оно
што е по своо природи подложно страдау, а оно што е
било нестрадално, ние страдало. Божанство, пошто е
нестрадално, ние страдало са телом. Треба ош знати: ми
говоримо да е Бог пострадао телом (
), али нипошто не говоримо да е Божанство
пострадало телом ( ), или да е Бог
пострадао кроз тело ( ).. Ма да е
Христос умро као човек, и егова се света душа одвоила од
пречистог тела еговог, ипак е егово Божанство остало
неразлучно са обоима (
), то ест и са душом и са телом. И тако се една
Ипостас ние разделила на две ипостаси, ер су и тело и душа
од самога почетка имали постоае у Ипостаси Логоса. Иако
су се у време смрти душа и тело разлучили едно од другог,
ипак е свако од их остало, имауи едну Ипостас Логоса
(
III, 19, col. 1080 А; ср. св. Максим Исповедник, Opuscula theologica
et polemica, Р.gr t. 91, col. 100 В 104 А; 124 С 125 С.
228
Преподобии отац устин (Попови)
). Тако е една Ипостас Логоса била Ипостасу
и Логоса, и душе, и тела, ер никада ни душа ни тело нису
имали посебну ипостас, мимо Ипостас Логоса. А Ипостас е
Логоса увек една, никада две. Према томе, Ипостас Христа
е увек една. ер, иако се душа разлучила од тела по месту
(), ипак je била ипостасно седиена с им помоу
Логоса ( )84.
Тана ипостасног седиеа двеу природа у Господу
Исусу одразила се своом недокучивом загонетношу и на
човечанско знае Господа нашег Исуса Христа. Ипостасним
единством са Логосом оно се усавршило до краих грани-
ца, али е ипак остало у категории човечега. Иако се, због
обожеа човечанске природе у Христу, обожило и само чо-
вечанско знае, оно се ние претворило у божанско
свезнае, пошто е свезнае своство божанске природе,
него се у ипостасном единству са Логосом обогатило
божанским свезнаем не преступауи границе човечанске
природе. Разуме се, у наунутрашио битности своо,
однос човечанског знаа према божанском свезнау у едно
Личности Богочовека Христа толико е таанствен, загонетан
и суптилан, да га никакав ум удски не може докучити и
описати. Ми емо се у овом проблему предати воству
богомудрих Отаца, и низ ихове благодатномолитвене мисли
спустити се, уколико е то могуе, у богочовечанске дубине
ове тане.
Спаситеева питаа: где лежи Лазар (н. 11, 34); ко го-
воре уди да сам а (Мт. 16, 13); колико хлебова имате (Мк.
6, 38); шта хоете да вам учиним? (Мт. 20, 32)
саблажавала су христоборне арианце, и они су на основу
их тврдили да е Господ Христос поставио ова питаа зато
што ние знао. Свети Атанасие Велики одбацуе то ихово
тврее као богохулно, и вели: зашто они мисле да Спасите
не зна? ер ко пита, не значи да неминовно и не зна оно о
чему пита; напротив, и ономе кои зна слободно е питати о
стварима кое зна. Тако, када е Спасите питао: колико
хлебова имате? еванелист ован е знао да е Он питао не из
незнаа, него е, напротив, знао колико хлебова имау, ер
Еванелист вели:
84 Св. . Дамаскин, De fide, III, 27; Р. gr. t. 94, col. 1093 В 1096 А, 1097 АВ.
Догматика православие цркве 229
а ово говораше кушауи Филипа, ер сам знааше шта е
чинити (н. 6, 6). Ако е пак знао што е чинио, ние дакле
питао из незнаа него знауи. Слично овоме треба разумети
и друге Спаситееве речи, ер када е питао: где лежи Лазар?
и: ко говоре уди да сам а? питао е не из незнаа, него е
знао оно о чему е питао, знауи шта е учинити. Тако се
овим софизам еретика одмах обара. Ако пак и дае буду
упорни у истраживау због чега е Христос питао, онда нека
чуу да у Божанству нема незнаа (
), а телу е своствено незнае (
). Да е ово тачно види се из тога, што е Го-
спод, кои е питао: где лежи Лазар? ош док е био далеко,
рекао: Лазар умре (н. 11, 14), и казао где е умро. И Она за
кога еретици веле да не зна, унапред зна помисли ученика,
зна шта се налази у свачием срцу, шта у човеку. И, што е
важние, Он едини зна Оца и говори: а сам у Оцу и Отац у
мени (н. 14, 10). Ние ли, дакле, очигледно за свакога, да е
незнае своствено телу ( ), а сам
Логос, уколико е Логос, зна све пре но што се збуде (
). ер и када е постао човек,
Он ние престао бити Бог; нити избегава оно што е човече
зато што е Бог. Напротив, будуи Богом, Логос е примио на
себе тело; и будуи у телу, Он е обожио тело (
). И као што е питао у телу, тако е у ему и васкрсао
мртвога, и показао свима да Оживите мртвих утолико пре
зна тане свиу. Тако е поступио пресветли Логос Божи кои
е све ради нас претрпео, да би на та начин, поневши на себи
и наше незнае ( ), даровао нама познае
единог истинског Оца еговог и ега самог, посталог ради
нас на спасее света85.
На основу Спаситеевих речи: А о дану томе и о часу
нико не зна, ни Анели, ни Син (Мк. 13, 32), еретици при-
писуу Спаситеу незнае, и сматрау да у има имау
моан разлог за своу ерес. Али, и у овом случау они
богоборствуу. ер Господа неба и земе, коим све постаде,
они оцеуу с обзиром на дан и час, и свезнауег Логоса
они
85 Contra arian. Orat. III, 3738; Р. gr. t. 26, 404 А 405 .
230
Преподобии отац устин (Попови)
окривуу за незнае суднога дана; и веле да Син кои зна
Оца не зна час и дан Суда. Може ли ико реи ишта
бесмисление од овога? или, какво се безуме може
сравнити са иховим? Логосом е постало све, и године, и
времена, и но, и дан, и сва твар; и они говоре да
Створите не зна своу творевину! Сама свеза речи у
споменутом месту Светога Писма показуе да Син Божи
зна час и дан. Рекавши: ни Син, Он описуе ученицима
оно, што претходи томе дану, говореи: бие то и то, и тогда
кончина (Мт. 24, 14). А Она кои говори о ономе што
претходи томе дану, несумиво зна и дан кои е се авити
после претсказанога. Када пак Он не би знао час, не би могао
указати на оно што претходи томе часу, не знауи када е
наступити та час. Говореи пак тако о ономе што претходи
томе дану и часу, Господ е тачно знао ( ), и не
може не знати када е наступити та час и дан86.
Спасите е рекао да о дану томе и часу не зна ни Син,
не због чега друго, него због тела као човек. То ние
недостатак Логоса, ве е човечанско природи своствено и
не знати (
). И ово се може потпуно разумети, ако човек са
добром савешу испита време, када е и коме е Спасите
рекао ово. Он дакле ние ово рекао онда кад име би
створено небо, нити када се Оцем уреиваше све, нити пре
но што постаде човек, него онда када ЛОГОС постаде тело
(н. 1, 14). Стога се и све што Логос, пошто е постао човек,
говори на човечански начин, с правом приписуе еговом
човечанству ( ). ер е
Логосу своствено знати створене ствари и биа, и знати
ихов почетак и кра, пошто су они егово дело. И Логос
зна колико е твари саздао и докле е оне постоати. Знауи
почетак и кра сваке твари, Он несумиво зна заеднички и
општи кра свега. Говореи о Еванеу о себи по
човечанско природи своо: Оче, дое час, прославни Сина
свога (н. 17, 1), асно е да Он као Логос зна и час
свеопштег краа, а као човек не зна ( , ),
ер е човеку своствено не знати, нарочито не знати
86 ib. 42, col. 412 ВС 413 .
Догматика православие цркве 231
ово. Али и ово незнае Спасите е из човекоуба учинио
своим, ер, пошто е постао човек, Он се не стиди да због
незнауег тела ( ) рекне за себе:
не знам, да би тиме показао да Он, знауи као Бог, не зна по
телу ( , \ ), као човек. Он ние
рекао: не зна ни Син Божи, да се не би Божанство показало
незнауе, него просто вели: не зна ни Син, да би се незнае
односило на Сина човечиег87.
Сведочанство, да е Спасите изговорио речи: не зна ни
Син по човечанско природи (), показуе
уедно да Он по Божанско природи () зна све. ер за
истога Сина, за кога вели да не зна она дан, говори да зна
Оца: Нико не зна Оца до Син (Мт. 11, 27). Сваки е се, осим
арианаца, сложити, да Она кои зна Оца, утолико пре зна
све што се тиче твари, а са тиме и ен кра. А ако су она дан
и час ве одреени Оцем, асно е да су одреени кроз Сина
( ), и Син зна оно што е одреено кроз
ега. ер нема ништа што ние кроз Сина постало и било
одреено. Према томе Син, Творац свега, зна какве су, у
коликом броу и са каквим трааем, по благовоеу Оца,
твари добиле постоае, и у чему е и када е бити ихова
промена. ош нешто: ако све што припада оцу припада и
Сину, као што е то сам Син рекао (н. 16, 15), а Оцу
припада знати дан суди, очигледно е да и Син зна,
имауи ово знае од Оца као свое сопствено (). И
ош: ако е Син у Оцу, и Отац у Сину, а Отац зна дан и час,
асно е да и Син, будупи у Оцу, зна оно што е у Оцу, зна и
дан суди и час88.
Ми христоубци и христоносци знамо, изавуе свети
Атанасие, да е Логос рекао: не знам, не приписууи
незнае себи као Логосу, ер е Он знао, него е то рекао
показууи свое човечанство, ер е удима своствено не
знати и ер е обукао себе у незнауе тело (
), боравеи у коме рекао е по телу не
знам. И рекавши тада: не зна ни Син, Господ е одмах
додао: Стражите дакле, ер не знате у кои е час дои
Господ ваш (Мт.
87 ib. 43, col. 413 В416 .
88 ib. 44, col. 416 В417 .
232
Преподобии отац устин (Попови)
24, 42); и ош: у кои час не мислите дои е Син човечи
(Мт. 24, 44). Ради вас, и поставши сличай вама, а сам рекао:
ни Син. А када не би знао по Божанству, Он би требао реи:
стражите, ер не знам; и: у кои час не очекуем. Али Господ
ние то рекао; него рекавши: ер не знате; и: у кои час не ми-
слите, Он е показао да е удима своствено не знати, ра-
ди коих и Он, имауи тело слично с има и поставши
човек, рече: не зна ни Син, ер не зна по телу, ма да као
Логос зна ( , )89.
Као што Спасите, поставши човек, са удима гладуе
и жеуе и страда, тако са удима, као човек, и не зна; а по
Божанству, будуи Логосом и Премудрошу у Оцу, Он зна
и нема ничег што Он не зна. Тако и о Лазару опет по
човечанско природи своо пита Она кои е дошао да га
васкрсне и кои зна откуда да дозове Лазареву душу; а
знати где е била душа, важние е него знати где лежи тело.
Он пита по своме човечанству (), да би га
васкрсао по своме Божанству (). Тако и ученике пита
дошавши у пределе Кесарие, ма да е и пре Петрова одговора
знао шта мисле о ему. ер ако je Отац открио Петру оно о
чему je Господ питао, асно е да е то откривее било кроз
Сина, ер е Спасите рекао: нико не зна Сина до Отац,
нити Оца ко зна до Син, и ако коме хое Син открити (Мт.
10, 27). Ако се пак знае о Оцу и Сину открива кроз Сина,
онда нема суме да е Господ кои пита, сам рание открио
Петру од Оца, а касние питао по човечанско природи, да би
тиме показао да е, питауи по телу (), знао по
Божанству () шта е Петар реи. Дакле, Син зна,
знауи све и знауи свога Оца, а од овога знаа ништа не
може бити вее ни савршение90.
Своим развраеним разумом ( )
арианци су, пише свети Атанасие, раво тумачили речи
еванелиста Луке: Исус напредоваше у мудрости (
) и у расту и у милости код Бога и код уди (Лк. 2,52).
Овде се напредовае не односи на Логоса, ер какво би на
89 ib. 45, col. 417 С420 .
90 ib. 46, col. 421 AB.
Догматика православие цркве 233
предовае имао Она кои е раван Богу? и на кои би начин
могао расти Син када е увек у Оцу? и како би Он, кои е
Премудрост Божа, напредовао у премудрости?... уди, као
створеа, могу напредовати у добродетеи, ер е удима
своствено напредовати; Син пак Божи, пошто ние имао у
чему да напредуе будуи савршен у Оцу, понизио е себе ра-
ди нас, да бисмо ми еговим смиреем могли вема
узрастати; а наша се узрастае састои не у чему другом до у
удаеу од чулнога и у приближеу самоме Логосу, ер и
егово понижее ние ништа друго до примае нашег тела.
Дакле, ние напредовао Логос као Логос, пошто е Он савр-
шен од савршенога Оца и ни у чему се не нуждава, него е и
овде реч о напредовау по човечанско природи, ер е
напредовае такое своствено удима91.
Говореи са великом обазривошу, Еванелист е са
напредоваем везао и узраст (Лк. 2, 52). А Логос и Бог се не
мере узрастом, но узрасти припадау телима; према томе, и
напредак припада телу ( ). ер е
са напредоваем тела напредовало у ему и проавивае
Божанства ( ) за оне кои виде. И
уколико се више откривало Божанство, утолико се више код
свих уди множила милост према ему као човеку... Пошто
е тело узрастало постелено и Логос проавивао себе у
ему, напре Петар, а затим сви, исповедау да е Он
ваистину Син Божи, иако удеци, и стари и нови,
драговоно затварау очи и не желе да виде да: напредовати у
мудрости, не значи да сама Премудрост напредуе, него да
човечанска природа у о напредуе (
)92.
Пошто Логос постаде тело (н. 1,14), то се с правом
може говорити да е Он напредовао телом ( ),
jep се изван Логоса ние дешавало никакво напредовае, о
коме ми говоримо. У Логосу е било тело кое е напредовало
и назива се телом Логоса. И то опет стога, да би човечанско
напредовае, због сапостоеег Логоса, остало непоколеби
91 ib. 51. 52, col. 429 ВС, 432 АВС.
92 ib. 52, col. 433 А В.
234
Преподобии отац устин (Попови)
во. Тако, дакле, то ние напредовае Логоса, нити е
Премудрост била тело, него е тело постало телом
Премудрости ( ). Стога, ние
Премудрост, уколико е она Премудрост, сама по себи
напредовала, него е човечанство
напредовало
у
Премудрости ( ),
узвишууи се постелено над удском природом, обожууи
се, постауи и авауи се свима као оруе Премудрости за
делатност Божанства и егово светее. Због тога
Еванелист ние рекао: напредоваше Логос, ве: Исус
напредоваше, а овим е именом Господ назван пошто постаде
човек. Тако, дакле, напредовае припада човечанско
природи. А због напредоваа тела вели се да е и Господ
напредовао стога што е тело било егова сопственост93.
Оповргавауи
арианско
погрешно
тумачее
Спаситеевих речи о томе како нико не зна о последнем
дану и часу, ни сам Син, до Отац (Мк. 13, 32), свети
Григорие Богослов вели: како ишта што припада постоеим
тварима може не знати Премудрост, Творац векова,
Завршите и Обновите Кра свега створенога, кои онако
исто зна шта е у Богу као што дух човечи зна шта е у
човеку: (1 Кор. 2, 11). ер шта е савршение од таквог
знаа? И како Син, кои тачно зна шта е се десити пред
последи час и на самом завршетку, не би знао сам
завршетак? ер знае о едном повлачи за собом знае о
другом. Свакоме е врло асно да Син, као Бог, зна то, а као
човек приписуе себи незнае. На овакву нас мисао наводи
и то што е реч Син ставена сама, без обашеа чии е Он
Син, да бисмо ми ово незнае схватили у побожном смислу
и приписали га човечанству, а не Божанству ( ,
)94.
У Еванеу се вели: Исус напредоваше у узрасту, у му-
дрости и у благодати (Лк. 2, 52), не у том смислу да е Он у
томе добиао неки прирашта (ер шта е могло постати
савршение у Ономе кои е од почетка савршен?), него у
том
93 ib. 5354, col. 433 С 436 В; ср. De incarnat. et contra arian., 11, Р. gr. t.
26, col 1004 A.
94 Orat. 30, 15; P. gr. t. 36, col 124 AB.
Догматика цравославне цркве 235
смислу да се ово постелено ( ) откривало и обна-
руживало у ему95.
У своме писму светом Амфилохиу, епископу
икониском, свети Василие Велики обашава еванелске
речи кое се односе на незнае Господа Исуса Христа о
последем дану и часу (Мк. 13, 32). Он вели: у Светом Писму
се Господ Христос назива Божа Сила и Божа Премудрост (1
Кор. 1, 24). Нема суме, знае е само едан део мудрости
( ); а ако Господу
Христу недостае ма кои део, онда Он ние потпуно Обличе
Бога; и како би се могло разумети, да Отац не покаже она
дан и она час, то ест намаи дели векова, Ономе кроз кога
е створио векове? Како би могао Творац васеене не имати
знае о намаем делиу онога што е име створено? Како
може Она кои казуе какви е се при крау света авити
знаци на небу и на земи, не знати сам кра? Када Он каже:
Тада ош ние кра (Мт. 24, 6), Он то асно тврди, са знаем а
не у суми. Спасите е рекао да не зна она дан и час, пошто
е постао човек, у своству човека (
). Он е ош рекао: Све што има Отац мое е (н. 16,
15), а една од ствари коу Отц има есте знае о оном дану и
о оном часу96.
У Господу Христу, због потпуног седиеа Божанске и
човечанске природе, узаамно се измеуу имена
( ), тако да се оно што е
човечанско назива божанским, и божанско човечанским.
Због тога апостол Павле и вели да е Гопод славе распет (1
Кор. 2, 8), и назива се именом Исуса Она коме се клаа
свако колено оних кои су на небу и на земи и под земом
(Флб. 2, 10)97.
Када се у Еванеу каже, вели свети Кирил
Александриски, да Исус напредоваше у расту и у мудрости и
у благодати (Лк. 2, 52), не треба мислити да се напредовае
односи на Бога Логоса. Треба се сетити шта божанствени
Павле пише: Христос е Божа Сила, и Божа Премудрост (1
Кор. 1, 24).
95 Он, Orat. 43, 38; Р. gr. t. 36, col. 548 В С.
96 Epist. 236, 1; Р. gr. t. 32, col. 877 AB.
97 Св. Григорие Ниски, Advers. Apollinar. 2; Р. gr. t. 45, col. 1277 A.
236
Преподобии отац устин (Попови)
Иако е Он Премудрост Родитеа и као Бог свесавршен, каже
се за ега да е напредовао у мудрости, ер е кроз крае
седиее мудро узео на себе своства човечанске природе.
Ми не заводимо ни деобу Ипостаси после седиеа, нити
говоримо да природа божанства подлежи узрасту и
напредовау, него е Логос, поставши тело, из разлога
сотериолошких учинио своим оно што е своствено телу
('
)98.
Из разлога домостроа спасеа речено е у Еванеу:
Исус напредоваше у расту и у мудрости и у благодати (Лк. 2,
52). ер е Логос Божи допустио да егово човечанство
напредуе по обичаима свое сопствене природе (
), и као да е хтео да постелено обавуе
свое Божанство, и да упоредо са узрастаем тела
распростире и оно што припада еговом Божанству (
), да не би оно
изгледало као нешто туе и своом необичношу смутило
неке. Дакле, телесно узрастае и напредовае у благодати и
мудрости доликуе човечанско природи, а сам Логос Божи
свесавршен е по своо природи, те Му не треба ни
напредовае, ни мудрост, ни благодат; шта више, Он сам
додеуе створеима и мудрост и благодат и свако добро".
У Еванеу е за Господа Христа речено: А дете
растиаше и ачаше у духу, и пуаше се премудрости, и
благодат Божа беше на ему (Лк. 2, 40); и ош: Исус
напредоваше у расту и у премудрости и у милости код Бога и
код уди (Лк. 2, 52). Говореи да е Господ наш Исус
Христос едан, вели свети Кирил, и приписууи ему
истоме и оно што е човечанско и оно што е божанско, ми
тврдимо да условима кенозиса (
) заиста доликуе да приме телесно узрастае и
постепено ачае свиу телесних делова. То исто важи и за
пуее премудрошу, ер се сразмерно узрастау тела
проавивала и са им седиена
98 Apologetic. pro. XII capit. contra oriental., Anathemat. VI; P. gr. t. 76, col.
340 D 341 B.
99 Он, Scholia de incarnat. Unigeniti, с 13, Р. gr.t. 75, col. 1388 ВС; ср. Adv.
Nestor., lib. III, с 4, Р. gr. t. 76, col. 153 BD.
Догматика православие цркве 237
премудрост. А природи Логоса доликуе опет: вечито имати
савршену Премудрост, и бити Премудрост. егово е дакле
све удско што му у стау кенозиса припада; но егово е
исто тако све што е божанско и што му као Богу припада...
Када чуеш речи: А дете растиаше, и ачаше у духу, и
пуаше се премудрости", схвати то као заштиту тане
домостроа спасеа, извршеног оваплоеем. А да Бог беше у
телу, блажени Еванелист потвруе говореи: Благодат
Божа беше на ему". Не каже се да е имао благодат Божу,
позамену од неког другог Бога, него да дете имааше
благодат коа доликуе Богу. ер Логос и беше, и есте, Бог и
када се у телу авио, то ест постао човек као и ми. Нема
ничег невероватног у томе што се за ега каже да има
благодати, то ест да напредуе у благодати код Бога и уди,
ер е сам Отац примио домостро спасеа кроз оваплоее,
као што е сам Син, због корисности и складности тане
спасеа, присвоио себи оно што е своствено телу
( )100.
Мудри Еванелист, пошто е рекао да е Логос посао те-
ло, показуе да е Он због домостроа спасеа ()
допустио своме сопственом телу да се крее по законима свое
властите природе ( ).
удско пак природи е своствено да напредуе у расту и му-
дрости и благодати.... Због домостроа спасеа Он е допустио
законима човечанске природе да владау име (
'
)... Логос Божи, као Бог, свесавршен е и нема потребу
ни за чим, па ни за узрастаем; а пошто е постао човек, Он
е учинио своим оно што е наше ( ), и ми знамо да е
Он, као Бог, изнад нас1. Напредовати у мудрости ние
своствено Богу премудроме, и самодовономе, и вечито
савршеноме, кои не прима ни прирашта нити смаее, него
е то своствено удском духу, кои упоредо са узрастом
напреДУе, захтева поуке, оспособуе се за уметност и науку,
и поступно долази до знаа и човечанских и божанских
ствари2.
100 Он, Ad regin. de recta fide, Orat. II, 16; P. gr. t. 76, col. 1353 В 1356 .
1 Он, Quod unus sit Christus; P. gr. t. 75, col. 1332 AC.
2 Он, De incarnat. Domini, 20; P. gr. t. 75, col. 1453 D 1456 A.
238
Преподобии отац устин (Попови)
Спасите е рекао: А о дану томе и о часу нико не зна,
ни Анели небески, ни Син до Отац (Мк. 13, 32). Али, вели
свети Кирил, Логос Божи е Премудрост Божа, и Он
унапред зна све што е се десити у будуности. Дакле,
незнае ние своствено Богу Логосу него човечанско
природи, коа е у оно време само то знала што о е
откривало Божанство кое е обитавало у о (
). Господ наш Исус Христос,
иако е и Бог и човек, ипак е едан и исти због истинског
седиеа, и не може се делити на два дела, те е егово и
знати и не знати. Он е дакле као Премудрост Очева на
божански начин знао, али пошто се подвргао под меру
незнауе
човечанске
природе
(
), Он из разлога спасеа присваа
себи измеу осталога и то да ништа не зна, али ипак са
Оцем зна све3.
Треба знати, вели свети Дамаскин, да е Господ Христос
примио на себе незнауу и ропску природу (
), ер се човечанска
природа у односу према Богу кои у е створио ава као
ропска и нема знае о будуности. Ако се дакле, као што
учи свети Григорие Богослов, раздвои видиво од онога
што се познае умом, онда тело треба назвати ропским и
незнауим, али због истоветности Ипостаси и нераздвоног
седиеа душа Господа се обогатила знаем будуности и
осталим божанским знамеима... Човечанска природа по
суштини своо не поседуе знае будуности, али душа
Господа због свог седиеа са самим Богом Логосом и
истоветности Ипостаси обогатила се осталим божанским
знамеима, и знаем будуности4.
О Исусу Христу говори се у Еванеу да е напредовао
у премудрости и у расту и у благодати (Лк. 2, 52).
Напредууи у расту, Он е, по мери узрастаа, обелодаивао
премудрост коа е у ему. Осим тога, ово се говори о ему
и стога, што е Он напредовае уди у премудрости и
благодати
3 Он, Apologetic. contra Theodoretum pro XII capit., Anathemat. V, P. gr. t.
76, col. 416 ABC; cp. Ad regin, de recta fide, Orat. II, 17, P. gr. t. 76, col. 1356 AC.
4 De fide, III, 21; P. gr. t. 94, col. 1084 B, 1085 A.
Догматика православие цркве 239
и испуее Очевог благовоеа, то ест богопознае и
спасее уди, учинио своим сопственим напредоваем
( ), у свему усваауи себи оно што
е наше ( )... ер ако е
тело Исуса Христа од пометка свога постоаа било истински
седиено са Богом Логосом или, бое реи, ако е у ему
постегало и имало са им ипостасну истоветност, како се
онда у потпуности ние обогатило сваком премудрошу и
благодау? Не тако да е тело само узимало удела у
благодати, нити да е само по благодати општило са оним
што припада Логосу, него, бое реи, због ипостасног
седиеа, пошто и оно што е човечанско и оно што е
божанско припада едноме Христу, ер Он исти беаше уедно
и Бог и човек, и излива на свет: и благодат, и премудрост, и
пуноу свих блага5.
2. Природна последица ипостасног седиеа двеу при-
рода у Господу Христу есте егова савршена светост,
односно безгрешност. Свесавршена светост Бога Логоса,
услед ипостасног седиеа, пренела се и на човечанску
природу оваплоеног Господа, али при томе човечанска
природа ние изгубила оно што е чини човечанском, него е
остала у своим границама, у категории човечега. Пошто е
Ипостас Бога Логоса постала Ипостасу тела, то греху ние
било, нити е могло бити места у Господу Христу. Господ
Исус е по свему и у свему био савршено свет и безгрешан.
Он не само ние имао ни трунке греха, ве ние могао да
греши, ер е увек и у свему био една и иста Ипостас Бога
Логоса. О томе нам сведочи сав живот Господа Христа у телу
на земи. Сав Нови Завет живи том истином. Прва благовест
коом свети архистратиг Гаврил отвара Нови Завет есте: да
е оно што е се родити од Духа Светога бити свето ()6,
свето у божанском смислу, потпуно слободно од наследног
греха, а затим и од личног.
Пошто е проживео савршено свет и безгрешан живот,
1 оспод Исус е и могао смело да пита свое лукаве неприате
5 ib. III, 22; col. 1085 С 1088 АВ.
6 Лк. 1, 35.
240
Преподобии отац устин (Попови)
е, кои су Га стално вребали да би Га ухватили у ма каквом
греху: кои ме од вас кори за грех (
)?7 А на Тано вечери, када благи Спасите открива
основне тане свога домостроа спасеа, Он изавуе да у
ему нема ничег греховног, ничег што би могло бити и
назвати се грешним, злим, авоим. ер то значе егове
свете речи: Иде владар овога света, и у мени нема ништа (
)8. Владар овога света, аво, ма колико и ма
како трагао за грехом и злом у Господу Христу, ипак од
свега тога не може у ему наи ништа.
Очевици и пратиоци оваплоеног Господа, на основу
свог дугог личног, провереног искуства, сведоче
непоколебиво и асно, да е Господ Христос апсолутно свет
и безгрешан. Тако, христоубени ован, коме е нежни
Спасите напотпуние открио тану свое чудесне Личности,
изавуе за Господа Исуса: Греха у ему нема (
)9. Апостол огене вере, свети Петар, вели за
свог незаменивог Учитеа: Он греха не учини (
), нити се превара нае у устима еговим10. По
богооткривеном сведочанству, Господ Исус е у свачему
искушан као ми, осим греха ( '
, )11.
Због ипостасног седиеа двеу природа у Господу
Христу, Он е не само слободан од греха и наклоности ка
греху, ве и од сваког унутрашег искушеа. Као потпуни
човек Господ Исус е имао потпуну човечанску природу, са
свима еним своствима и особинама, то ест са свим оним
што е чини неизмениво човечанском. Све што е природно
припада човечанско природи, Господ Христос е имао. Грех
ние саставни део, природни део удске природе, зато га Го-
спод Христос ние имао као саставни део свое човечанске
природе. Грех е по суштини своо ту удско природи, и не
7 н. 8, 46.
8 н. 14, 30.
9 1 н. 3, 5.
10 1 Петр. 2, 22; ср. Ис. 53, 9.
1 евр. 4, 15.
Догматика православие цркве 241
сачиава ен природни састоак, зато Господ, мада е и узео
у потпуности човечанску природу, ние са ом узео и грех.
Господ Исус Христос, савршени Бог и савршени човек, не
може да греши. Такав е закон, неизменив закон егове
Божанске Личности. Реи за ега: Он може да греши,
значи: лишити Га Божанске Ипостаси и природе.
Верни богооткривено истини о апсолутно светости и
безгрешности Господа нашег Исуса Христа, Оци V
Васеенског сабора осудили су у своме дванаестом
анатематизму Тодора Мопсуетског што е тврдио, да Господ
Исус ние био слободан од унутраших искушеа и борбе
страсти (
)12.
Наводеи из Светога Писма ве поменута места коа
сведоче о безгрешности Господа Христа, Ориген вели да сва
она показуу да у ему ние било осеаа греха (omnia
nullum in eo peccati sensum indicant exstitisse), нити je осеа
греха икада ушао у ега (nunquam in eum iniquitatis sensus
intrasset). Христос je имао разумну душу, а природа душа je
способна и за добро и за зло; како онда обаснити случа са
Христовом душом? Нема суме да е природа егове душе
била иста као и у других, иначе се она не би могла називати
душом када не би заиста била таква. Али пошто се мо избора
измеу добра и зла налази код свиу, душа Христова е
изабрала убав према правди, и огромношу свое убави
приубила о се непромениво и нераздвоно, тако да е
чврстина циа, и огромност привржености, и неугасива ватра
убави, уништила сваки осеа за измену и промену (omnem
sensum conversionis atque immutationis abscinderet), и оно што
je рание зависило од вое, силом дугог обичаа преобратило
се у природу (et quod in arbitrio erat positum, longi usus affectu
jam versum sit in naturam). И тако ми морамо веровати да je у
Христу постоала човечанска и размуна душа, не
претпоставауи да е имала осеа или могуност за грех (et
nullum sensum vel possibilitatem eam putandum est habuisse
peccati)... Душа Христова коа е увек у Логосу, увек у
Премудрости, увек у Богу, есте Бог у
Cinquieme concile oecumenique, Huitieme et derniere session, le 2 juin 553,
стр. 123, Histoire des Conciles, HefeleLeclerq, t. III, premiere partie, Paris 1909.
242
Преподобии отац устин (Попови)
свему што чини, што осеа, што схвата (omne quod agit, quod
sentit, quod intelligit, Deus est), и стога се не може назвати ни
превртивом,
ни
променивом,
пошто
е
имала
непроменивост од свога седиеа са Богом Логосом (quae
inconvertibilitatem ex Verbi Dei unitate indesinenter ignita
possedit)13.
Бог Логос, Творац првога човека, вели свети Атанасие,
дошао е да би постао човек ради оживотвореа човека и
обараа злобног неприатеа; и родио се од жене,
васпоставивши у себи од првога састава обличе човека, и у
обновеном обличу показао тело без телесних жеа (
); ер е у ему воа единога
Божанства и цела природа Логоса у поави човечег облича
и видивог тела другога Адама, не у раздееу лица него у
постоау Божанства и човечанства ('
)14.
Човечанска природа у Господа Христа у свему е као и
наша, осим греха; она има сва човечанска телесна и душевна
своства, уколико ова немау карактер греха и уколико не
претпоставау грех. Те и такве особине у Господу Христу
свети Оци називау (невое, пате, страдаа). Све-
ти Дамаскин пише: Ми исповедамо да е Господ Христос
узео на себе све природне и невине пате човекове (
). ер je
Он узео на себе целог човека и све што е своствено човеку,
осим греха, ер грех ние природан ( ), нити га е
Творац посеао у нама, него касние посеан од авола у
нашо слободно вои ниче са нашим пристанком, и не
влада над нама насилно. Природне пак и невине пате су
оне кое не зависе од нас ( ' ), него су ушле у
удски живот због осуде за преступ; то су: глад, же, умор,
труд, сузе, трулежност, избегавае смрти, страх, претсмртне
муке, и томе слично што по природи припада свакоме
човеку ( )15.
Христос е, да
13 De princip. II, 6, 4. 5. 6; Р. gr. t. 11, col. 213 A. B. C, 214 A.
14 Contra Apollinar. lib II, 10; P. gr. t. 26, col. 1148 С
15 Ср. De fide, III, 23; P. gr. t. 94, col. 1089 А: Сама боазан, и страх, и аго
ниа спадау у природне и невине пате, и не подлеже греху (
).
Догматика православие цркве 243
кле, све узео на себе, да би све осветио. Био je кушан, и побе-
дио je, да би нам спремио победу и дао силу природи да по-
беди противника, са цием да природа, коа е негда била
побеена, победи некадашег победиоца истим оружем
коим у е он био победио. аво е напао Христа споа
( ), не кроз помисли, као и Адама, ер е и
ега био напао не кроз помисли него кроз змиу. Али Господ
е одбио напад и развеао га као дим, да би пате кое су Га
напале и биле побеене, постале и за нас лако савладиве, те
да би на та начин нови Адам спасао старог. Разуме се, наше
природне пате биле су у Христу и сагласно природи и
изнад природе ( ). ер су се оне на
природан начин поавивале у ему (
) када е Он допуштао телу да подноси оно
што му е своствено; и биле су изнад природе стога што оно
што му е природно ( ) ние предухитравало у
Господу егову воу (
). У само ствари, у ему се не примеуе
ништа изнуено него е све драговоно ( ). ер
е Он по сопствено вои и гладан био, и жеднео, и
страховао, и умро16.
Господ Христос е имао осеае страха, и то страха
приррдног, невиног и неподложног греху17. Но ипак е та
страх био стваран. О томе свети Атанасие Велики пише:
едан и исти Господ Христос е по свему савршени Бог и
савршени човек. Стога е и рекао: Сада е душа моа жалосна
(н. 12, 27). Реч сада значи: када е усхтео ( ), али е
тиме ипак показао оно што е било стварно ( ). ер Он
ние говорио о ономе чега ние било у ему као да е било,
нити као да е била реч о привидним стварима; ер се све ово
дешавало по природи и стварно (
to) . Боати се, ние било своствено природи
Логоса, као Логоса, него е Логос био у телу, подложном
страху19. Када е Спасите плакао и страховао, плакао е и
страховао не Ло
16 De fide, III, 20; Р. gr. t. 94, col. 1081 В 1084 А; ср. св. Кирил Алексан
Дриски, De incarnat. Domini 24, Р. gr. t. 75, col. 1461 ВС.
17 ib. III, 23; col. 1089 A.
18 Contra Apollinar. lib. II, 16; P. gr. t. 26, col. 1124 A.
19 Он, Contra aran. Orat. III, 55; P. gr. t. 26, col. 437 B.
244
Преподобии отац устин (Попови)
гос, као Логос, него е то било своствено телу; а када е
молио да Га мимоие чаша, ние се плашило Божанство, него
е и та немо била своствена човечанству. Речи: Боже мо,
Боже мо, зашто си ме оставио? (Мк. 15, 34; Мт. 27, 46),
Еванелисти опет приписуу ему, ма да Логос нимало
ние страдао пошто е нестрадалан. Господ е постао човек, и
ово се дешава с им и Он изговара ове речи као човек, да
би, олакшавши и ова страдаа тела, учинио тело слободним
од их. Отуда, не може ни бити оставен од Оца Господа,
кои увек постои у Оцу, како пре но што е изрекао ове речи,
тако и после пошто их е изрекао20. Када Спаситель говори: Бо-
же мо, Боже мо, зашто си ме оставио? Он то говори од
нашега лица ( ), ер е узео на себе
обличе слуге (Флб. 2, 7); и као што вели Исаиа: Сей грхи
наш носитъ, и о насъ болзнуетъ (Ис. 53, 4). Отуда, Он
тугуе не за себе него за нас; ние Он оставен Богом, него
смо оставени ми, и ради нас оставених Он е дошао у
свет21.
Спаситееве речи: Боже мо, Боже мо, зашто си ме
оставио? не значе да е Он сам оставен Оцем, или своим
Божанством, него Он у себи изображава, престава оно што
е наше ( ). ер ми смо рание
били оставени и презрени, а сада смо примени и спасени
страдаима Нестрадалнога. Слично томе, Он усваа нашу
неразумност и нашу грешност ( ,
), као што се види из двадесет и првог
псалма, ер се он очигледно односи на Христа22.
Речи: Боже мо, Боже мо, зашто си ме оставио? (Мт. 27,
46) Спасите е изрекао као она кои е присвоио наше ли-
це ( ). ер Отац не би
могао бити назван еговим Богом да Христос ние ставио
себе у исти ред с нама; нити е Христос икада био оставлен
сво
20 ib. Orat. III, 56, col. 440 С 441 А; ср. св. Кирил Александриски, The
saurus, X, Р. gr. t. 75, col. 120 С 121 ; Quod unus sit Christus, P. gr. t. 75, col.
1324 C, 1328 D.
21 Он, De incarnat. et contra arian. 2; P. gr. t. 26, col. 988 C.
22 Св. Григорие Богослов, Orat. 30, 5; Р. gr. t. 36, col. 109 AB; cp. Orat. 30,
12, col. 117 CD.
Догматика православие цркве 245
им Божанством, него смо били ми оставени и презрени.
Стога се Он и молио као она кои е присвоио наше лице23.
3. Природна последица ипостасног седиеа двеу при-
рода у Господу Христу есте: обожее ( ) човечанске
природе егове. Ипостасно седиена са Богом Логосом,
човечанска природа у Господу Христу сва се узвисила, сва
усавршила, сва обожила до краих граница, али при томе
ние изгубила сво карактер, своу ограниченост, своу
човечност. Она се сва обожила: и тело, и душа, и ум, и вол>а,
али при свему томе ние престала бити човечанска, него е
остала у своим границама. Излажуи сво божански догмат,
свети Оци VI Васеенског сабора обавуу: Као што се
пресвето и непорочно тело Христово ние уништило
обожеем, него е остало у своим сопственим границама
( ) и са оним што е оно само по себи, тако
се са обожеем ние уништила ни човечанска воа егова,
него е остала потпуна"24.
Богодано е учее Светог Предаа: тело се обожило у
Господу Христу, ер е постало тело Бога Логоса. Господ
наш, вели свети Атанасие Велики, поставши ради нас човек
и узевши на себе тело, ништа мае ние био Бог, ер
облачеем на себе тела Он ние умаио себе него е шта више
обожио тело ( ) и учинио га бесмртним25.
Када Апостол каже о Господу Христу: Зато и Бог ега
узвиси, и дарова му име кое е вее од свакога имена (Флб.
2; 9); он ово говори о телу еговом. ер се Навиши не може
узвисити, него се узвишуе тело Навишега ('
). Ние речено: Логос постаде
Бог, него: Бог беше Логос (н. 1, 1), то ест: Логос е увек
био Бог, и овaj сами Бог постао je тело, да би тело егово
постало Бог Логос ( ); као
што е Тома, опипавши тело егово, узвикнуо: Господ мо и
Бог мо (н. 20, 26), називауи и едно и друго Богом (
23 Св Дамаскин, De fide, III, 24; Р. gr. t. 94, col. 1092 С 1093 .
24 Concil. VI, apud Binium, t. III, par. I, p. 134135.
25 De decretis Nic. Synodi, 14; P. gr. t. 25, col. 440 D.
246
Преподобии отац устин (Попови)
)26. Свето Писмо вели да Отац васкрсе
Сина свог из мртвих (Гал. 1, 1), и с правом то вели, ер е Он
своим Логосом и Сином васкрсао тело Сина свог. И ми не
говоримо да е тело по природи Син Божи, него да е оно те-
ло Сина Божег ( ). Отуда, када е
васкрснуто тело, сматра се да е Син васкрснут из мртвих27.
Сам Бог Логос, вели свети Григорие Богослов, постаде
човек у свему осим греха. Он е една Личност од двеу
супротних природа: тела и Духа; од их тело би обожено, а
Дух га обожи (, , )28. Тело
Спаситеево е обожеем постало Бог ( )29.
Треба знати, пише свети Дамаскин, о телу Господа се
говори да е оно обожено, да е постало едно са Богом и Бог
(, ) не претвараем, ни преображеем, или
променом, или стапаем природе. една од природа е
обожила (), као што вели свети Григорие Богослов,
а друга е обожена () и, усууем се реи, постала едно
са Богом (); и Она кои е помазао постаде човек, и
оно што е помазано постаде Бог ( ). И
то
се
десило
не
претвараем
природе,
него
домостроитеским седиеем, то ест ипостасним
седиеем, у коме се тело неразлучно сединило са Богом
Логосом, и меусобним прожимаем природа. ер као што
исповедамо да се Бог очовечио без претвараа и промене,
тако замишамо да е извршено и обожее тела. ер као што
Логос, зато што постаде тело, ние прекорачио границе
свога Божанства ( ), нити
напустио преимуства коа му као Богу припадау, тако ни
тело, будуи обожено, ние се променило у своо природи
или у своим природним своствима (
,
). ер и после седиеа, и природе су остале
несливене, и ихова своства не
26 Он, De incarnat. et contra arian., 3; Р. gr. t. 26, col. 988 С 989 .
27 ib. 11, col. 1001 С 1004 А; ср. Contra arian. Orat. III, 48, P. gr. t. 26, col.
425 B. 28 Orat. 38, 13; P. gr. t. 36, col. 325 ВС.
29 Он, Orat. 39, 16; Р. gr. t. 36, col. 353 B.
Догматика православие цркве 247
повреена. Тело пак Господа, због врло присног, то ест
ипостасног седиеа са Логосом, обогатило се божанским
силама ( ), не изгубивши ништа
од своих природних свостава. ер тело ние чинило
божанска дела своом сопственом силом, него силом
седиеног са им Логоса, пошто е Логос проавиво своу
силу кроз тело30.
едно исто тело било е и смртно по себи и животворно
због ипостасног седиеа са Логосом. Исто тако говоримо и
о обожеу вое, ер се ена природна активност ние изме-
нила, него е она, седиена са божанском и свемоном во-
дом Логосовом, и постала воом очовеченог Логоса (
). Отуда, када е Го-
спод зажелео да се сакрие (Мк. 7, 24), ние могао то учинити
по човечанско вои своо, ер е Бог Логос благоволео
показати да се у ему стварно налази немо човечанске
вое. Али Он е по своо вои очистио губавог (Мт. 8, 3),
због седиеа човечанске вое са божанском31.
4. Пошто су у Господу Христу две природе ипостасно
седиене нераздеиво, то се као последица таквог седиеа
ава нераздеиво поклоее Исусу Христу и као Богу и
као човеку. Оваплотивши се, Бог Логос е примио
човечанску природу у единство свое Божанске Ипостаси на
сву вечност, и она е постала човечанском природом Бога
Логоса, стога о и дугуемо поклоее. Како пре оваплоеа,
тако и по оваплоеу, Бог Логос е нераздеиво едан и
исти, отуда Му и поклоее припада као увек едном и
истом Богу и Господу. Такво поклоее себи, и као Богу и
као човеку, Спасите захтева, говореи: Да сви поштуу
Сина као што Оца поштуу. Ко не поштуе Сина, не поштуе
Оца кои га е послао32. Када богоносни Апостол надахнуто
говори о спасоносном оваплоеу и очовечеу Бога Логоса,
и егоВО крсно смрти, он обавуе као природно и
логично
30 De fide, III, 17; Р. gr. t. 94, col. 1068 В 1069 В. lb. col. 1069 С 1072 А; ср. св.
Максим Исповедник, Opuscula theolog. et polemica, P. gr. t. 91, col. 48 AB, 236 D
237 A. 32 JH. 5, 23.
248
Преподобии отац устин (Попови)
едно и недеиво поклоее Исусу Христу и као Богу и као
човеку, говореи: Да се у име Исусово поклони свако коле-
но оних кои су на небу и на земи и под земом33. ему
као Богу и као човеку покорено е све у сва три света34, и
ему се као таквом клаау сви Анели Божи35. Ипостасно
седиен занавек са телом, Господ Исус се узнео са им на
небо, и Он е као такав достоан да Му се клаа: свако
створее што е на небу, и на земи, и под земом36.
Ова божанска истина Светога Писма о нераздеивом
поклоеу Господа Христа, посведочена е силно Светим
Предаем кроз свештене речи светих Отаца Цркве. Тако
свети Атанасие пише: Сазданом телу Господем треба
одавати потребно поклоее, ер е постало тело несазданог
Логоса, и поклоее се приноси Ономе чие е тело постало.
Телу се, дакле, приноси дужно () поклоее,
поклоее кое приличи Божанству, ер е Логос Бог, а те-
ло е егово властито тело. У Еванеу се вели: Жене миро-
носице, приступивши васкрслом Исусу, ухватише се за ноге
егове и поклонише му се (Мт. 28, 9), што значи: ухватише
се за ноге, поклонише се Богу ( ,
); ноге су за додир имале кости и месо, али су
биле Божие, и жене су се поклониле Богу37.
Клаауи се телу Господем, ми се не клаамо твари
( ), изавуе свети Отац
Православа, него се ми клаамо Господу твари, Богу
Логосу кои се оваплотио. ер иако je само тело по себи део
тварй, ипак je постало телом Бога ( ). И ми
се клаамо таквоме телу, не као телу по себи (' ),
одваауи га од Логоса; нити ми, желеи да се клаамо
Логосу, удауемо ега од тела, него знауи да: Логос
постаде тело (н. 1, 14), ми Га и у телу постоеег признаемо
за Бога. Стога, ко е толико безуман да би могао реи
Господу: отступи од тела, да
33 Флб. 2, 10.
34 1 Кор. 15, 27.
35 евр. 1, 16.
36 Апок. 5, 1113.
37 Contra Apollinar. Orat. I, 6; Р. gr. t. 26,col. 1101 С, 1104 А.
Догматика православие цркве 249
бих ти се поклонно?... Тело ние нанело срамоту Логосу, него
се напротив, само прославило Логосом. Нити е Син Божи,
будуи у обличу Бога, умаио свое Божанство тиме што е
узео на себе обличе слуге. Напротив, Он е постао
ослободите сваког тела и сваке твари38.
Они кои нее да се клаау Логосу кои е постао тело,
показуу се неблагодарни према еговом очовечеу; они кои
раставау Логос од тела, не признау да е извршено
избавее од греха и разорее смрти. Где е ови безбожници
наи одвоено и засебно оно тело кое е Господ узео на себе,
да би смели реи: не клаамо се ми Господу са телом, него
издваамо тело и служимо само Господу. Блажени Стефан е
видео Господа на небесима где стои с десне стране Бога (Д.
А. 7, 55). Анели су обавили ученицима: Ова Исус кои се
од вас узе на небо тако е дои као што видесте да иде на
небо (Д. А. 1, И). Па и сам Господ, обраауи се Оцу, рекао
е: Оче, хоу да и они кое си ми дао увек буду са мном (н.
17, 24). И уопште, тело е неодеиво од Логоса (
), стога е потребно да еретици
одбаце заблуду и поклоне се Оцу у име Господа нашега
Исуса Христа, а оне кои се не клаау и не служе Логосу
кои се авио у телу, треба одбацити и не сматрати за
хришане него за незнабошце и удеце39. Клаауи се
Господу у телу ( ), ми се
клаамо не твари него Творцу кои се обукао у саздано
тело40. Ко дакле не поштуе храм, не поштуе Господа у
храму; ко раздваа Логоса од тела (
), одбацуе благодат коа нам е дата у ему41.
Богомудри отац Цркве, свети Кирил Александриски, сав
je надахнут божанском истином Светог Откривеа о едном
поклоеу Господу Исусу као Богу и човеку. Он изавуе:
ми смо навикнути да едним поклоеем поштуемо
Емануила, не раставауи од Логоса тело кое е са им
ипоста
38 Он, Epist. ad Adelphium, 3. 4; Р. gr. t. 26, col. 1073 D 1076 A, 1077 A.
39 ib. 5, col. 1077 CD 1080 A.
40 ib. 6, col. 1080 С
41 ib. 8, col. 1081 B.
250
Преподобии отац устин (Попови)
сно седиено42. Ми исповедамо да е Логос Очев Бог по
природи, да е добровоно понизио себе, узео тело, али
задржао свое божанско достоанство. ему се треба клаати
и када е са телом, као што Му се клаамо пре но што е
примио на себе тело, ер Он беаше и есте по природи Бог и
пре кенозиса и када претрпе кенозис, поставши сличан нама43.
Бог по природи, Логос постаде тело; а ему се одае
поклоее као едном и едином истинитом Сину Божем,
заедно са еговим властитим телом44, ер тело беше сопствено
Логосово, и Он са им сматра се едан ( '
)45.
Идуи побожним и непорочним путем светих Отаца, и
дивно научени од апостолских и еванелских списа, ми
едним поклоеем ( ) поштуемо едног
Господа Исуса Христа46. Наводеи речи апостола Павла о
Исусу Христу, како е био у обличу Бога, узео на себе
обличе слуге, пострадао креном смру, и како е Бог стога
учинио да се у име Исусово поклони свако колено оних кои
су на небу и на земи и под земом (Флб. 2, 510), свети
Кирил додае: због Онога кои носи, поштуем оно што носи
(то ест, због Логоса кои е узео на себе тело, поштуем и
тело); због Онога кои е прикривен, клаам се ономе што се
види; Бог е неодеив од онога што се види (т. од тела); због
Онога кои се не одеуе, не раздеуем поштовае;
раздваам природе, али седиуем поклоее47.
42 Adversus Nestorium, lib. II, с 10; Р. gr. t. 76, col. 97 : ,
',
' . Cp. De recta fide ad regin., 6, P. gr. t. 76, col.
1205 D.
43 ib. с ll.col. 101 B.
44 ib. с 11, col. 104 A; cp. ib. lib. V, с 6, col. 204 ВС.
45 ib. с 12, col. 105 D; cp. ib. lib. III, с 1, col. 121 D.
46 ib. с 13, col. 109 D, 112 A.
47 Он, Apologeticus pro XII capit. contra orientales, Anathemat. III; P. gr. t.
76, col. 328 CD: , ' ,
'
. , '
. Cp. ib. Anathemat. VIII, col. 429 А В. Напомена уредника: Писцу
е омашком промакло да наводне речи Св. Кирила уствари су неправославни
цитат Несториев. (Ей. Ат.).
Догматика православие цркве 251
Изражавауи васеенско учее Цркве о едном
поклоеу Господу Исусу Христу као Богу и човеку, свети
Кирил е а са им и треи Васеенски сабор, у осмом
анатематизму против Несториа, осудио сваку заблуду у том
погледу. У ему се вели: Ако се ко дрзне говорити, да се
човечанско природи, коу е узео на себе Бог Логос, треба
клаати едним поклоеем, а Богу Логосу другим,
прославати у као едно а ега као друго, а не радие
поштуе Емануила едним поклоеем (
; ) и узноси Му едно
славослове, пошто е Логос постао тело, да буде
анатема48.
Синтезирауи богооткривено учее Цркве о ово
ствари, свети Дамаскин пише: Христос е едан, савршени
Бог и савршени човек. ему са Оцем и Духом ми се клаамо
едним поклоеем ( ), и то ему заедно са
пречистим телом еговим ( ).
Ми не говоримо да е тело егово недостоно поклоеа, ер
Му се поклоее одае у едно Ипостаси Логоса, коа е
постала и Ипостасу тела. Ми тиме не служимо твари, ер се
клаамо телу Господа не као простом телу, него као
седиеном са Божанством, и зато што се две природе своде
на едно Лице и на едну Ипостас Бога Логоса. Ми се клаамо
обема природама у Господу Христу, зато што е са телом
еговим седиено Божанство49. Дакле, тело Спаситеево,
по само природи своо, као створено, ние достоно
поклоеа, али пошто се сединило са Богом Логосом, ми му
се ради ега и у ему клаамо50.
5. Као последица ипостасног седиеа двеу природа у
Господу нашем Исусу Христу есте то, што е Мака егова
постала, и есте, Богородица. Догматско учее Цркве о свето
Деви Богородици изложиемо посебно.
48Св. Кирил Александриски, Explicat. duodec. capitum, Anathemat. VII,
Р. gr t. 76, col. 308 .
49 De fide, III, 8; P. gr. t. 94, col. 1013 С
50 ib. IV, 3,col. 1105 A.
252
Преподобии отац устин (Попови)
5. Христолошке ереси
Своом таанственом Богочовечанском Личношу Го-
спод Христос е од самог почетка збунио многе, а саблазнио
неке кои су хтели да Га схвате на чисто човечански начин и
обасне ограниченим разумом удским. Због тога су око
Личности Спаситееве ницале многе заблуде кое су се
поступно формирале у ереси51. Нарание ереси поавиле су
се меу хришанима из удества, кои су на хришанство
гледали као на реформисано удество и хтели да по сваку
цену задрже у хришанству Закон и обрезае, или су под
утицаем удества и гностицизма погрешно схватали Личност
Господа Христа и хришанство.
Меу нарание претставнике удеогностичке ереси
спада Керинт и егове присталице, керинтовци. Керинт е
био савременик светога ована Богослова. Родом из удее
Керинт се учио у Александриjи. егово учее е мешавина
удества и гностицизма. Под утицаем удества он е тврдио
да су обрезае и обредни закон неопходни за спасее. А под
утицаем гностицизма учио е о Богу и о Господу Христу ово:
постое врховни Бог; свет е створен од демиурга кои е мно-
го ниже бие од Бога и не зна Бога кои е изнад свега; Исус
ние роен од Деве; био е син осифа и Марие, роен као и
остали уди, само е превазилазио уде праведношу,
мудрошу и разумношу (justitia, prudentia et sapientia);
после крштеа на Исуса е сишао од врховног Бога Христос у
облику голуба, и Исус е онда постао способан да обави
непознатог Оца и да чини чудеса; напослетку Христос
остави Исуса, и Исус пострада и васкрсе, а Христос остаде
нестрадалан (impassibilem), пошто je био духовно бие52.
Меу нарание ереси спада и докетизам (,
од = мислити, изгледати, чинити се). Налазеи се под
утицаем гностичког дуализма, по коме е тело зло, саздано
од силе мрака и зла, докетизам е учио да Христос ние имао
стварно, вештаствено тело, ве привидно, утварно. егово
51 Ср. св. Ирине, Contra haeres. V, 20, 2.
52 Св. Ирине, Contra haeres. I, 16, 1.
Догматика православие цркве 253
едее, пиее, роее и смрт нису друго до илузие.
Блажени ероним пише: Крв Христова ош беше у удеи
када се рекло да е тело егово привидно (phantasma
Domini corpus asserebatur)"53.
Евионити су били еретици апостолског доба.
Хришанство су примали као реформисано удество. По
иховом учеу: постои едан едини Бог, творац и господар
света. Христос е само обичан човек ( ),
роен из брака осифа и Марие; тачним испуаваем
Мосеевог закона Исус е постао Христом. То може постати
сваки, кои тачно испуава Закон. Чувее Закона и свих
обреда и обичаа неопходно е за спасее.
Гностицизам се као целина не може свести на едну
личност.
Он
престава
синкретички,
философскорелигиозни покрет. Исто се тако као целина не
може свести на едан философски или религиски систем. Он
е резултат мешаа и комбиноваа идеа из разних религиа:
вавилонске, египатске, халдеске, персиске; и философиа:
платонизма и неоплатонизма. У своим главним цртама он
се развио пре хришанске ере. Своим еклектичким
карактером гностицизам е и у хришанству нашао
потстрека и материала за себе. Он е и на Личност Господа
Христа и на хришанство применио сво еклектички
принцип, и узео из ега оно што подилази под егово
мерило истине. Гностицизам е тежа да се хришанство
претвори у религиозну философиу на рачун Богочовечанске
Личности Спаситееве. По учеу гностицизма главно е и
ци е: стеи узвишено знае (), кое замеуе просту
веру ()54.
У ствари, у гностичким системима ние било места за
Христа Бога и Богочовека. Они су тврдили да се
очишавае удске природе обава личним напорима
сваког поединца у самодисциплини и стицаем тане науке,
зато ние потребна ни Црква, ни благодат, ни свете тане.
Многоброни гностички системи могу се, у главноме,
поделити у две групе: сириски гностицизам и александри
53 Contra lucifer.; Р. lat. t. 23, col. 186 С.
54 О гностицизму види: Догматика, кн.. I, стр. 183184 (202204).
254
Преподобии отац устин (Попови)
ски гностицизам. Сириски гностици су позамивали идее
и мистерие из сириске, халдеске и персиске религие, а
александриски из религие старога Египта. Ради што
потпуние илустрацие, ми емо укратко изложити системе
троице главних преставника гностицизма: Сатурнина,
преставника сириског гностицизма, и Василида и
Валенстина, преставника александриског гностицизма.
а) Сатурнин е оснивач сириског гностицизма; делао за
владе Адриана. Учио е: постои навише бие,
= Отац непознати; он е створио мноштво духовних би
а. На нанижем ступу духовног света, близу границе коа
дели царство светлости од хаоса материе, било е седам ан
ела; они су узели део вештаствене масе и претворили га у
свет, кои су поделили меу собом, при чему им е Бог евре
а био поглавица. Светли лик, кои е на кратко време био
спуштен меу их из удаеног извора светлости, па опет
узет од их, побудио их е на нове жее и намере. Пошто
нису били у стау да ухвате и задрже Светли лик, они су се
постарали да по том Лику створе човека. Но пошто е ихо
во саздае било способно само да као црв пузи по земи, то
се Отац сажалио, и послао му искру свога божанског живота,
коа е учинила да човек иде усправно и да буде жив. Ова
искра живота враа се Извору живота када човек умре, док
се тело растава у свое првобитне састоке.
Насупрот оваквом човеку, изабраном роду, Сатана
господар материе, са коим су анели непрекидно водили
борбу, створио е нечастиви род уди, те е од ових био
нападан и клеветан изабрани род за време живота у овом
свету. Да би свое изабранике избавио од неприатеа, Отац
е послао на зему Бона (Нус), т. Христа, обученог у
привидно тело. Он има да уништи Сатану и егово царство.
б) Василид, родом из Алексадрие, био е први египатски
гностик; делао е у прво четврти другога века. Учио е: посто
и Први Узрок, врховни Бог, по имену Авраксас. Од нерое
ног Оца роен е Нус (), од Нуса Логос, од Логоса
Мисао, од е Мудрост и Сила, од их Анели и Архан
ели, кои сачиавау прво небо. Од ових се еманирала друга
сериа, од друге треа, и тако редом све до триста шездесет
Догматика православие цркве 255
и пет сериа духова. Свака сериа имала е по седам духова, и
свака е имала свое небо. ДуховиАнели наближег,
последег неба створили су свет и егове житее, и то по
обрасцу кои им е показао ЕонСофиа. Меу тим Анелима
главни Анео био е Бог евреа; он е био ихов поглавар.
Они су поделили свет меу собом. Због теже евреског
Анела Бога, да сво народ истакне над осталим народима,
остали Анели су потстакли незнабожачке народе против
евреа. И тада, да би спасао свет од пропасти, врховни Бог
интервенише и шае сво првородни Нус на насветиег
човека Исуса, у тренутку када се ова крсти. Он се авио у
удском облику, да би оне кои веруу у ега ослободио од
Анела овога света.
Тело Христово било е привидно; он га е предао Симо-
ну Киринецу, кои е место Исуса и пострадао на крсту, док
е сам Исус под видом Симона стаао кра крста и потсмевао
се мучитеима. Због тога гностик не треба да признае
распее; зато су се гностици одрицали свое вере за време
гоеа, и потсмевали се мучеништву као глупости, пошто е
личност, за коу су мученици страдали, била нико други до
распети Симон.
в) Валентин е евреског порекла, родом из Египта. Био
е, изгледа, васпитан као хришанин, или е бар у рано мла-
дости исповедао хришанство. Спада меу наистакнутие
гностике; делао е у друго половини другога века. Учио е:
постои вечно, несхвативо, апсолутно Бие, савршени Еон,
Праначело, Прапочетак. То се бие зове = Бездан. Ви-
тос е решио да проави себе. Од ега и Ение ( =
Мисао; ова Мисао витосове душе називала се ош: =
Милост, = утае) произашли су парови, дуаде
(=диаде) Еона, и то пар за паром. Први пар сачиавали су
Нус и Алитиа ( = Ум; ' = Истина); у ему: Нус
е мушко, он е први принцип, обличе Витоса, а Алитиа е
женско. Од ове дуаде еманирао се Логос и Зои ( = Реч,
Разум; = Живот); од ове трее дуаде: Човек и Црква
(" = Човек; ' = Црква). На та начин е од
четири дуада образована Огдоада први степен биа. Од
Логоса и Живота произашло е пет нових парова Еона
декада; а затим од
256
Преподобии отац устин (Попови)
Човека и Цркве шест пари Еона, т. една додекада; тако
сви Еони укупно сачиавау бро тридесет.
Потпуно познае витоса имао е само првородни Нус.
Други Еони су му завидели, и жудели за познаем Првог
узрока. Софиа, последи и наудаении од тридесет Еона,
жудна познаа, изашла е из Плироме, да би се приближила
Првоузроку. Из те жуде Софиине родило се ново бие,
недонешено, несавршено, неуболичено, по имену Ахамот.
Ахамот е пренео клицу живота у материу, коа е вечно
постоала са Витосом у пределу мрака, и тако створио
Демиурга. Са свое стране, Демиург одмах створи видиви
универз, укучууи човечанство, и постаде иховим бо-
гом. У тако створеном универзу постое три врете биа: ду-
ховна, коа су навиша и сродна са Плиромом; анимална
или физичка, коа сачиавау среди ступа; и
материална, коа су нанижа и немау сродства са
Плиромом. Сагласно овим трима врстама биа одговарау
три типа уди: (душа вештаствена),
(душа божанска), (семе духовно). Први
тип осуен е на пропаст, последи на спасее, а среди
или на едно или на друго, зависи од вое.
У ова систем увучено е хришанско учее о спасеу
Христом и Духом Светим. Друго и трее Лице Свете
Троице везани су на неки начин са Еонима: Нусом и
Алитиом; а следеа дуада Еона: Логос и Живот, као да
преставау активност ихове божанске егзистенцие, т.
егзистенцие Христа и Духа Светог. Тело Исусово створио е
нарочито Демиург као средство коим се имало обавити
спасее. Ово тело било е ставено у свету Деву, и прошло е
кроз у као вода кроз трубу", не позамууи од е ништа.
У току тридесет година Исус е живео као образац аскетске
праведности, док у тренутку крштеа ние сишао на ега
Еон Христос, кои излази из Логоса, и то сишао у облику
голуба, и остао на ему до распеа. Али када е требало да
Спасите пострада, Христос се вратио у Плирому, а само
материално тело Исус страдао е и умро.
Есхатологиа Валентиновог система: уди у коима е
било духовно семе" бие примени у Плирому; они у кои
Догматика православие цркве 257
ма je било анимално семе, и кои су сами себи стекли спасе-
е, бие примени у среди регион, где е владати Деми-
ург; они пак у коима е било материално семе, бие
уништени. На крау свега, Ахамот е бити примен у
Плирому да са Христом образуе нову дуаду.
Маркион55,
монархианизам56,
Савелие57,
Павле
Самосатски58,
арианизам59,
полуарианизам60,
Маркел61,
Фотин62, Аецие и Евномие63, своим учеем о Личности
Господа Исуса Христа унаказили су Божански Лик егов,
пресаздали Га по своме лику и облику, и пружили свету
многоброне лажне христосе, кои са историским Исусом
Христом, истинитим Богом и истинитим човеком, имау врло
мало или нимало заедничког.
Аполинарие (t 390), епископ лаодикиски (од 360 или
362) велики аскет, веома образован, даровит, био е напре
поборник a и противник арианаца. У борби са
арианцима он е покушао да спасе единство Личности
Христове на рачун егове човечанске природе. едини Бог
може нас спасти; не може спасти свет човек кои е подложан
општо удско искварености и трулежи. Требало е да се Бог
роди, страда, умре за нас; али, то е могло бити само тако,
мислио е Аполинарие, ако би Божанство и човечанство
сачиавали у Христу едно, формирали само едну природу,
коа би у исти мах чинила и дела човечанска и дела
божанска.
То единство у Христу Аполинарие схвата на следеи
начин: два савршена биа ( ) не могу никада
постати едно; ако се савршени Бог седини са савршеним
човеком,
55 О ему види: Догматика, к.. I, стр. 184185 (204).
56.........................
...............
185186(2045).
"
186(206).
......................
...............
187(2067).
59.........................
187189(2079).
60.........................
...............
189(209).
61 "
.............. ,
189190 209210).
62
190(210211).
63
.............. 191 (211).
258
Преподобии отац устин (Попови)
онда се добиау два сина, едан по природи Син Божи, а
други по усиновеу; добиау се две личности (
): Бог и човек кога е узео.
Аполинарие сматра да е Христос савршен божанским
савршенством ( ), а не човечанским. Напре е
држао да е у историском Христу Логос заузео место душе
(), т. да е Логос примио само . Тога се држао док
е имао дихотомистички поглед на бие човеково, а то е: да
се човек састои из душе () и тела (). Када е
доцние постао трихотомист и сматрао да се човек састои из
тела, душе, и духа или ума (, , или ),
почео е учити да е Христос осим a имао и душу телесну
( ), али не и човечански дух (),
човечански ум (). Христос е с правом назван небеским
човеком, пошто е Бога имао за дух (), то е реи: за
ум (), са душом () и телом".
Христос е природан човек (т. тело и душа), воен и
управан Логосом. Христов не живи и не крее се сам
од себе: и Управите саркса сачиавау едно лице (
); оруе и Покретач сачиавау едно дество (
); а када е едно дество, една е и суштина (
); една дакле суштина постала е суштином Логоса и
оруа ( ).
Последние оваквог учеа су:
1) Оваплоее Логоса ние (очовечее)
ве (узимае тела); Исус Христос е
; егово човечанство ние едносушно са нашим,
ве е слично ему.
2) Христов е обожен; и то е оно што нас спасава.
Нас оживотворава саркс Христов због седиености егове
са Божанством; Божанство е што оживотворава; саркс е
обожен, ер е седиен са Богом; он нас спасава, ми се
спасавамо хранеи се име.
3) У Христу е една природа. Ми исповедамо не две
природе еднога сина, од коих е една достона поклоеа а
друга ние, ве исповедамо едну природу ( ) Бога
Логоса, коа е постала саркс () и коо се
клаамо са сарксом еговим едним поклоеем (
Догматика православие цркве 259
). Нити исповедамо два сина. У Христу нису ни две
личности, ни две природе, ве една природа и една
суштина. Саркс ние нешто додато Божанству, него е
седиен и срастао () са им. Али то не значи да
се една од ових природа претвара у другу, или да се оне
стапау у неку нову природу; напротив, ми велимо да е
Господ по природи () Бог и по природи () човек.
Али Логос, кои е пре оваплоеа потпуна природа,
оваплоеем се седиуе са сарксом, кои не сачиава
природу по себи, ер не живи собом, и не може се одвоити од
Логоса кои га оживава. Божанска природа
Логосова постаде ; напре беаше проста, затим
постаде сложена (, ); една природа Бога
Логоса оваплоена (
).
Из единства природе у Исусу Христу Аполинарие из-
води единство вое и дества; из монофизитства
монотелитство. Ми исповедамо, вели он, еднога Христа, и
услед тог единства ми одаемо божанско поклоее,
поштуемо у ему едну едину природу, едну едину воу и
едно едино дество. Активност, сила вое налази се у
Логосу: Он е покретач ( ), саркс е оруе и покретан;
и тако, и од покретача и од покретаног резултира едно бие,
а не два.
Учее Аполинариа и аполинариста осуено е на
неколико сабора, измеу осталог и на римским саборима: 376,
377 и 382 године, и на II Васеенском сабору 381 год.
Несторие, патриарх цариградски (од априла 428431
год.), обашавауи единство личности у Господу Христу,
пао е у ерес коа се по ему назива несторианство.
По еговом учеу, единство личности у Господу Хри-
сту есте резултат седиеа двеу природа, а не личност
самог Логоса пре оваплоеа. Природа не може постоати без
свое одговарауе личности. И Логос и човек уносе сваки
своу личност у то единство двеу природа. У том единству
природе остау оно што су, али се личности седиуу тако да
из себе формирау личност седиеа", коа ние ни личност
Логоса ни личност човека, ве личност комбинована, сложе-
на из обеу личности. Природе остау у своим личностима и
У своим природама, и у личности седиеа. Логос се служи
260
Преподобии отац устин (Попови)
личношу човечанске природе, и човечанска природа се слу-
жи личношу Логоса. Личност едне природе служи се
личношу друге природе. Божанство се служи личношу
човечанства, а човечанство личношу Божанства.
единство личности у Исусу Христу бива узимаем и
даваем. Личност Логоса узима у себе личност човека, и у
накнаду за то дае себе ово личности. На та се начин ове две
личности прожимау и есу една у друго. Ово лично
единство не долази од стапаа божанске личности са
човечанском. И личност Логоса и личност човека продужуу
да постое на неки начин као личности подреене Христово
личности, чии су оне састоци. Личност Божанства у Христу
е човечанство; и личност човечанства е Божанство; она е
едно у природи, а друго у седиеу. Оваплоее е
узаамно употребавае двеу личности узимаем и
даваем, а Свето Писмо га назива Сином, Христом,
Господом, час због личности Божанства, а час због личности
човечанства.
Тако схваено единство личности у Исусу Христу
показуе, да егова личност, коа е резултат оваплоеа, ние
била потпуно истоветна са личношу Логоса пре
оваплоеа. Зато Несторие не допушта да се Логосу или
Богу приписуу дела и страдаа човечанства. асно е, вели
он, да Син Давидов не беше Бог Логос. Ние умро
оваплоени Бог, ве е васкрсло оно у чему е био оваплоен.
Прочита цео Нови Завет, и тамо нееш нигде наи да се
смрт приписуе Богу, ве Христу, или Сину, или Господу.
Из истог разлога Несторие не допушта да е Дева
Мариа Богородица () у дословном смислу те
речи. Мака треба да буде исте суштине кое и син. Мариа е
створее; дакле, она не може бити маком Божом. едино
Отац е апсолутно . Мариа ние родила Божанство
( ) него е родила човека, оруе Божанства
( ). Пошто е меу вернима био у употреби
израз , то е Несторие пристаао на , али само под
условом да се Мариа назива и човекородицом
(). Пошто е Мариа створее, то створее ние
могло родити Творца, него е родило човека, оруе
Божанства.
Догматика православие цркве 261
Несторие врло радо употребава назив
(Христородица), и предлаже га место . Такое
предлаже и назив (Богопримица), што значи да е
Бог прошао кроз Деву, али се ние родио од Деве.
евтихие, архимандрит цариградског манастира; човек
ограничена ума и упоран; огорчени противник Несториа; пао
у ерес, коа е по ему названа евтихиевство. Он е учио: те-
ло Господа и Бога нашег Исуса Христа ние едносушно с
нама; тело човека ние тело Бога; у Христу су две природе пре
седиеа, а една природа после седиеа; Божанска е
природа у Христу прогутала човечанску, апсорбовала е.
На разбоничком сабору у Ефесу (449 год.) многи су
бранили евтихиа, али га IV Васеенски сабор у Халкидону
(451 год.) осуди за ерес.
Монофизитство е име за ерес, кое се дае свима
противницима IV Васеенског сабора. По учеу
монофизитства, у Христу су после оваплоеа две природе
седиене у едну. Ако би остале две, онда би у Христу
морала бити два лица. една трупа монофизита држала е да
тело Христово ние било подложно немоима удске
природе: и кад е жеднео, и гладнео, и плакао, и замарао се,
све е Он то чинио зато што е хтео, а не по неопходности
природе ( ). Друга екстремна група
монофизита тврдила е да се тело Христово, од тренутка свога
седиеа са Логосом, има сматрати не само за нетрулежно
() него и за нестворено ().
Монотелитство е природна последица монофизитства:
монофизитство се у своме историскодиалектичком процесу
извило у монотелитство. Монотелитство учи: у Христу не
постое две природне вое нити два природна дества, него
една воа ( ) и богочовечанско дество (
); човечанство Господа Христа нема способности за
сопствену делатност; оно е инертна суштина, по коо се ши-
ри и дествуе божански активитет, готово онако као што те-
ло прима од душе сво живот и сво покрет; динамички прин-
цип е едан, и, према томе, едно е дество и рад овога
262
Преподобии отац устин (Попови)
принципа; човечанска природа е само оруе, орган (
), послушан инструмент у рукама Логоса.
Адопционизам шпански е ерес коа води порекло од
толедског архиепископа Елипанда. Поавила се око 782
године. Елипанд е учио: у Христу постое два синовства, два
сина Божиа, едан природни син, вечни Логос, а други
посиен син, човек. Уз Елипанда е стао епископ ургелски
Феликс. За им е синовство своство природе, а не
личности; а пошто у Христу постое две природе, стога
постое и два синовства. Своом Божанском природом, и као
Логос, Христос е природни син Божи: Он е то по природи
(natuга), у истини (veritate), у правом смислу (proprietate), по
роду (genere), по роеу и по суштини (nativitate atque
substantia); али своом човечанском природом, Он е син
Божи не по природи (non natura), ве по благодати (sed
gratia), по избору (electione), по вои (voluntate), по
допадау (placito), по предодрееу (praedestinatione), по
усвоеу (assumptione), и томе слично; едном речу, Он е
само син посиени, пошто човечанство ние било роено
него усвоено Богом.
Године 792 састао се у Ратисбону сабор епископа Немач-
ке, Италие, Француске, и осудио адопционизам. Године пак
794 састао се сабор у Франкфурту на Мани, на коме су узели
учеша многи епископи, свештеници и учени монаси, осудили
адопционистичку ерес и анатемисали Елипанда и Феликса.
Место оригиналне, еванелске, историске, непоновиве,
чудесне Личности Богочовека Христа, налазимо лажне
христосе
у
заблудним,
хуманистичким
учеима,
социниана64, арминиана65, Сведенборга66, Канта67, Шелинга68,
Хегела69 и осталих рационалиста, чиа се мисао о Господу
Христу крее или под утицаем, или по принципима ових
унаказитеа божанске Личности Спаситееве.
64 О има види: Догматика, кн>. I, стр. 192193 (212213).
65
стр. 193 (213).
66 О нему
стр. 193 (213214).
67
стр. 193 (214).
68
стр. 193 (214).
69
стр. 194 (214).
Догматика православие цркве 263
6. О Пресвето Богомаци, Приснодеви
Марии Богородици
У природи новозаветног домостроа спасеа и погледа
на свет природно е и логично по вишо, богочовечанско
логици, да Она, коа е родила Бога и Господа нашега Исуса
Христа, постане и остане, буде и есте Приснодева и
Богородица. То е неминовна последица ипостасног
седиеа двеу природа у Господу Христу, кое е
извршено у оваплоеу еговом од Духа Светога и Марие
Деве. Бог Логос е постао човек, зато е света Дева, коом е
Он постао човек, ваистину Богородица. Пошто е Исус
Христос единородни Син Божи, истинити Бог и Господ,
то е света Дева коа е родила Бога у телу истинита
Богородица. ер ако е Господ наш Исус Христос Бог,
вели свети Кирил Александриски, како не би света Дева,
коа Га е родила, била Богородица?"70
Света Дева есте и назива се Богородицом не у том
смислу да е Господа Христа родила по Божанству еговом,
или дала бие и постоае еговом Божанству, ер е егово
Божанство вечно и беспочетно, него у том смислу, да Га е
родила по човечанству, ер роени од е, у самом зачеу и
роеу од е био е, као што и увек есте, истинити Бог. Као
истинити Бог Он е у тренутку зачеа од Духа Светог и
Марие Деве примио човечанску природу у единство свое
Божанске Ипостаси, и тело е постало тело Бога Логоса, али
е и у оваплоеу и по оваплоеу Он неизмениво остао
исто Божанско Лице, друго Лице Пресвете Троице Бог
Логос, због чега е и света Дева, родивши Га, постала Богоро-
дицом, и занавек то остала.
Свету Деву називамо у правом смислу ()
истинитом Богородицом, вели свети Дамаскин, ер као што
е истинити Бог Она кои се родио од н>е, тако е истинита
Богородица она коа е родила истинитог Бога од е
оваплоеног (
Epist. ad monachos; . gr. t. 77, col. 13 :
, , .
264
Преподобии отац устин (Попови)
). ер ми говоримо да je она родила Бога,
не сматрауи притом да е Божанство Логоса добило од е
почетак своме биу ( ), него држеи да е сам
Бог Логос, кои е пре векова ван сваког времена роен од
Оца, и беспочетно и вечно постои са Оцем и Духом, у по-
следе дане ради нашег спасеа обитавао у ено утроби, и
неизмениво се оваплотио од е и родио. ер света Дева ниje
родила простог човека ( ) ве истинитог
Бога ( ), и не просто Бога ве Бога
оваплоеног ( , ), кои ние с не-
ба донео тело и прошао кроз н>у као кроз канал, него е
примио од е едносушно тело с нашим (
) и узео га у своу Ипостас"71.
Божанска истина о свето Деви Богородици сложена е
из две истине: една е, да е света Дева Приснодева
( = Увекдева); а друга е, да е света Дева Бо-
городица (). Обе ове истине истичу из едног
божанског извора: Светог Откривеа. И една и друга су бо-
жанска стварност у границама човечанског света.
а) Приснодевство пресвете Богородице претсказала е
старозаветна пророчка визиа, а потврдила новозаветна
богочовечанска стварност. Своом богонадахнутом речу
старозаветни еванелист е претсказао велику новозаветну
истину о роеу Бога од Деве: Ето, девока е зачети, и
родити Сина, и наденуе му име Емануил, што значи: с нама
Бог72. Боговидац Мосе, коме е Бог открио многе
новозаветне истине, видео е на брду Хориву у таанствено
поави несагориве купине праслику личности свете Деве
Богородице, коа, раауи и родивши као Дева оваплоенога
Бога Логоса, остае увек Дева, не престае бити Девом73. У
чудесно визии Господ от
71 De fide, III, 12; Р. gr. t. 94, col. 1028 ВС.
72 Ис. 7, 14 Мт. 1, 23; , ',
', , '
.
73 2 Mojc. 3, 18. Ово е паримиа на Благовести, кроз коу благодатна ми
сао Цркве тумачи велику новозаветну благовест и стварност: Приснодевство
пресвете Богомаке.
Догматика православие цркве 265
крива светом пророку езекиу ненарушиву благовесну исти-
ну о Пресвето Богомаци: ено пречисто девичанство пре
оваплоеа и по оваплоеу Бога Логоса. И то е открива у
символичко визии светих врата, кроз коа пролази само Го-
спод Бог наш, и она остау за увек затворена74.
Нови Завет нам показуе да е Пресвета Дева Мариа ро-
дила Спаситеа као девока, без учеша мужа. О томе нам
сведочи сам разговор кои се водио измеу светог благовесника
Архистратига Гаврила и Пресвете Деве Марие. Он о
обавуе, да е родити Спаситеа света; а она га у чуеу
пита: како е то бити кад а не знам за мужа? На то о
небески благовесник одговара: Дух Свети дои е на тебе и
сила Навишега осение те, зато и оно што е се родити бие
Свето, и назвае се Син Божи75. Потврду о таквом безмужном
зачеу Спаситеа од свете Деве добиа праведни осиф, кои
е хтео да е отпусти због ене трудное; ему се Анео ава
и обавуе да е оно што се у свето Деви зачело од Духа
Светога76. По откривеу Божем, свети еванелист Мате
сведочи: Кад е Мариа била испрошена за осифа, а ош док
се нису били састали, нае се да е она трудна од Духа
Светога77.
Натприродност Спаситеевог роеа показала се наро-
чито у томе што е света Дева и по роеу остала Девом.
Нама е дата чиеница, али ние обашен начин на кои е
она постала. Нешто нам е откривено, али много штошта
ние. Ми не знамо, вели свети Златоуст, како
Необухвативог обухвата утроба Деве (
); како Сведржите борави у утроби Деве (
езек. 43, 2744, 3. И у ово паримии на свете Благовести осветена е
и посведочена богооткривена истина о ненарушивом девичанству Пресвете Бо-
гомазе не само до роеа Господа Христа, него и у роеу, и по роеу. Ср.
св. Амвросие, De instit, virgin. с. VIII, 52. Говореи о овом символичком
виен>у светога Пророка, свети Дамаскин пише: Као што е Господ сачувао
Девом Ону коа Га е зачела ( ), тако е, и
пошто се родио, ^сачувао ено девичанство неповрееним (
), Он едини прошавши кроз у ( ) и
сачувавши е затвореном (езек. 44, 2). (De fide, IV, 14; Р. gr. t. 94, col. 1161 A).
75 Лк. 1, 31. 34. 35.
78 Мт. 1, 20.
77 Мт. 1, 18.
266
Преподобии отац устин (Попови)
); како Дева раа, и остае Девом (
, ). У свему овоме,
саветуе свети Златоуст, не тражи поредак природни и
законе брачне; све е ту натприродно (
)78. осифова пак праведност пред Богом79, проавила
се у егово побожно покорности Анелово благовести80, и
ош у томе што е он и по роеу Спаситеевом остао
богобоаживи покровите Пресвете Деве и Маке, не
нарушавауи ено девичанство, него е, по речима светога
Златоуста, постао служите оваплоеа81.
Натприродно зачее, необично роее Господа Исуса и
сви чудесни догааи око тога нису могли не изазвати и у
свето
Деви
и
у
праведном
осифу
трепетно
страхопоштовае
према
велико
и
свето
тани
боговаплоеа. Девичанство Мариино е у толико
скупоцение и приатние, вели блажени Августин, што га е
она посветила Богу ош пре но што се зачео од е Христос.
То показуу ене речи Анелу: како е то бити кад а не знам
за мужа? Заиста, она ово не би рекла да рание ние дала Богу
обет да е остати Девом (nisi Deo virginem se ante vovisset).
Али пошто то ние било у складу са обичаима Израиаца,
она се и обручила мужу праведном, кои не би не само
нарушио оно што е она ве посветила Богу, него би е и
чувао од других"82.
Речи еванелиста Матеа: и не знааше за у док (
) не роди сина свог првенца83, не значе да е праведни
осиф познао у по роеу Спаситеа. Овде е Еванелист
употребио реч док, вели свети Златоуст, да би тиме дао на
знае да е Дева пре роеа Спасовог била апсолутно
неприкосновена ( ). У Светом Писму
се ова реч често употребава, не означавауи одреено
време
78 In Math. Homil. IV, 3; Р. gr. t. 57, col. 43; In Genes. Homil. 49, 2; P. gr. t.
54, col. 446.
79 MT. 1, 19.
80 MT. 1, 20.
8' In Math. Homil. V, 3; P. gr. t. 57, col. 58.
82 De sancta virginit. с 4, Р. lat. t. 40, col. 398; ср. св. Кирил ерусалимски,
Catech. XII, 30. 31. 32.
83 Мт. 1, 25.
Догматика православие цркве 267
( ). Тако се вели за Hoja: и
испусти гаврана, кои се не врати док не пресахну вода на зе-
ми (1 Мос. 8, 7), ма да се он ни после ние вратио. Такое
се у Светом Писму говори о Богу: отъ вка до вка Ты еси
(Псал. 89, 2), али се тиме не ставау границе Божем
постоау ( )84. Тако е и овде
Еванелист употребио реч док, да би посведочио оно што е
било пре роеа. А шта е било после роеа, препуштено е
нама да сами судимо. Из реченога е очигледна последица то,
да такав праведник, какав е био осиф, ние зажелео да позна
Деву после тога, пошто е она на тако чудесан начин постала
мака, и удостоила се да роди на нечувен начин и да
произведе необичан плод85. Дакле, Дева и по роеу остае
Приснрдевом (
), и до смрти свое ние познала мужа86. Дева
зачие, Дева раа, Дева е бременита, Дева е плодна, Дева
непрекидно (concipiens virgo, pariens virgo, virgo gravida, virgo
feta, virgo perpetum)87.
Реч првенац ( ), коу Еванелист
употребава88, означава онога кои се родио први, па макар
и не имао ни брау ни сестре. Она значи и првенца и
единца. Треба знати, вели свети Дамаскин, да е првенац
она кои е
84 Тако се у Библии вели: И Михала ки Саулова не има порода до ()
дана смрти свое (2 Цар. 6, 23), што не значи да е имала порода после свое
смрти. И ош Спаситееве Речи: И ево а сам с вама у све дане до () свршет
ка века (Мт. 28, 20), не значе да е Спасите престати бити с има после свр
шетка века; ер божански Апостол говори: И тако емо свагда с Господом бити
(1 Сол. 4, 17), то ест после свеопштег васкрсеа (ср. св. Дамаскин, De fide, IV,
14, Р. gr. t. 94, col. 1161 D).
85 In Math. Homil. V, 3, P. gr. t. 57, col. 58; ср. св. Дамаскин, De fide, IV, 14,
P gr. t. 94, col. 1161 ВС.
86 Св. J. Дамаскин, De fide, IV, 14, P. gr. t. 94, col. 1161 В. У своо беседи
на Божи св. Василие Велики вели да Богородица никада ние престала бити
Девом (тюте ).
87 Блаж. Августин, Sermo 186, с. 1, Р. lat. t. 38, col. 999. У продужеу ова
олажени Учите Цркве вели: Quid miraris haec, о homo? Deum sic nasci oportu
it, quando esse dignatus est homo. Talem fecit illam, qui est factus ex illa... Quomo
ao Deus esse desisteret, cum homo esse coepit, qui genetrici suae praestitit ne
desisteret virgo esse, cum peperit?
88 Мт. 1, 25.
268
Преподобии отац устин (Попови)
роен први, макар био и единац (). ер реч
првенац означава онога кои се родио први, и ни намае
( ) не указуе на роее других89.
У Еванеима се говори о браи и сестрама Исуса
Христа90, па се помиу и имена егове брае: аков, осиа,
Симон, уда91. При обашеу овога треба имати у виду да
у Светом Писму реч брат () означава често блиске
сроднике, а не само роену брау. Тако се Авраам и Лот
називау браом92, ма да е Лот био син Авраамовог брата
Арана93; браом се називау аков и Лаван, иако е аков
био син сестре Лаванове Ревеке, жене Исаакове94. У таком
смислу треба разумети и називае браом Исусовом егових
блиских сродника. По мишеу неких светих Отаца, ова
браа и сестре Исусове били су деца осифова из првог бра-
ка95; а по мишеу других, они су били деца Марие
Клеопове, сестре Пресвете Богородице, што значи да су они
били браа од тетке Господу Исусу.
б) Приказууи Исуса из Назарета, Сина свете Деве
Марие, као у свему и по свему истинитог и правог Бога и
Господа, Свето Откривее самим тим показуе и доказуе да
е света Дева Богородица. Осим тога, у Светом
Откривеу има непосредних и асних сведочанстава о томе.
Тако е свети пророк Исаиа прорекао да е света Дева
родити Бога: Ето, девока е зачети, и родити сина, и
наденуе му име Емануил, што значи: с нама Бог ('
)96. Еванее потвруе да се божанско пророштво
светог Пророка испунило: света Дева е заиста родила
Емануила, т. Бога с
89 De fide, IV, 14; Р. gr. t. 94, col. 1161 B.
90 MT. 12, 46; MK. 6, 3; н, 2, 13; 7, 3. 5; ср. Д. А. 1, 14.
91 Мт. 13, 55; . 6, 3.
92 1 Мос. 13, 8; 29, 15.
93 1 Мос. 12, 45; 14, 1416.
9" 1 Мос. 29, 15.
95 Св. Епифание, Haeres. 28 i 78; св. Амвросие, De institi, virginit. с. 6; св.
Григоре Ниски, In Christi resurrect., Orat. , . gr. t. 46, col. 648 ВС; св. Злато
уст, In Math. Homil. V, 3; св. Кирил ерусалимски, Catech. VII, 9.
96 Ис. 7, 14.
Догматика православие цркве 269
нама, Бога у телу, Богочовека97, стога je она ваистину Мака
Божа, Богородица. Сам небески Благовесник обавуе
свето Деви да е родити Сина Божег98. Света елисавета,
испунивши се Духа Светога", назива свету Деву Маком
Госйода ( ), што показуе да е сам назив:
Богомака, Богородица, од Духа Светога. Богоносни Апо-
стол сведочи: посла Богь Сына своего единороднаго,
раждаемаго отъ жены100; а жена од кое се Он родио есте
света Дева Мариа, због чега о с правом припада назив:
Богородица, Богомака1. Говореи о Господу Христу, исти
Апостол вели: Бог се ави у телу2, а тело е Господ и Бог
Исус добио од свете Деве Марие, што значи да е она родила
Бога оваплоеног. Велики Апостол пише Риманима да е од
Израиаца Христос по телу ( ), кои е над свима
Бог ( )3, а она коа Га е родила по телу
ние друго до Богородица, Богомака. Родивши Бога у телу,
света
97 Мт. 1, 23.
98 Лк, 1, 35.
99 Лк. 1, 41.
100 Гал. 4, 4.
1 Наводеи ове речи христоносног Апостола, свети Дамаскин вели: Апо
стол ние рекао: кроз жену ( ), него: од жене ( ). Тиме е
божански Апостол показао да управо единородни Син Божи и Бог есте Она
кои е од Деве постао човек, и да управо Роени од Деве есте Син Божи и Бог
( ). А Он се родио на телесан начин (), уко
лико е постао човек, не уселивши се у рание сазданог човека (
), него е сам суштаствено и истински постао човек, то
ест Он е у своо Ипостаси дао бие телу, одухотвореном душом словесном и
разумном, и сам е постао Ипостас за н>у. ер то значе речи: раждаемаго отъ
жены. Отуда ми с правом и истински називамо свету Мариу Богородицом
( ), ер ово име
садржи сву тану домостроа спасеа (
). ер ако е она коа е родила Богородица, то е Ро
ени од н>е несумиво Бог ( ), али несумиво и човек (
). ер како би се могао родити од жене Бог, кои превечно посто
и, да ние постао човек? ер Син човечи е очигледно човек. Ако е пак Рое
ни од жене сам Бог, очевидно е онда да е едан и исти и роени од Бога Оца
по божанско и беспочетно суштини, и у последе време роени од Деве по су
штини коа има почетак и подлежи времену, то ест коа е човечанска" (De fi
de, III, 12; Р. gr. t. 94, col. 1020 ВС).
2 1 Тм. 3, 16.
3 PM. 9, 5.
270
Преподобии отац устин (Попови)
Дева е сединила Бога са човеком, небо са земом, што е
ош у Старом Завету претсказано светом патриарху акову
у символичком виеу лестивица, кое стое на земи и
врхом додируу небо, по има силазе и узлазе Анели
Божи, а на врху стои Господ Бог4, због чега ово символичко
виее и сачиава едну паримиу на свете Благовести. Исто
тако, и благовештенска паримиа, узета из прича
Соломонових5, показуе да е сама Премудрост Божа, Логос
Божи, начинио себи дом, то ест тело узео од Пресвете
Деве, и тиме е учинио Богородицом.
У светом осеау и сазнау васеенске Цркве од самог
почетна живела е богооткривена истина Светога Писма о
свето Деви Марии као Приснодеви и Богородици. Прожети
животворним васеенским осеаем и сазнаем Цркве,
богомудри Оци и Учитеи нису могли не осеати, не
сазнавати, и не проповедати свету Деву као Приснодеву и
Богородицу. Исповедауи као основну истину новозаветне
вере, да е Исус Христос Бог и Господ, они нису могли не
исповедати свету Деву Приснодевом и Богородицом.
Христочеживи апостолски ученик, свети Игатие
Богоносац, пише: Бог наш Исус Христос по промислу
Божем би зачет од Марие из племена Давидова и до Духа
Светога... Али од кнеза овога света беше сакривено и
девичанство Мариино ( ), и роее, и
смрт Господа, три славне тане, извршене у утау
Божем"6. У првом тому свога тумачеа посланице
Риманима Ориген назива пресвету Деву Богородицом
(), и опширно говори о томе ( )7.
Свети Дионисие Александриски, у своо посланици, коу
е заедно са сабором других александриских пастира писао
Павлу Самосатском, назива свету Деву Мариу Бого
4 1 Мос. 28, 1017.
5 Прич. Солом. 9, 111: Премудрость созда себ домъ...
6 Epist. ad Ephes. 18 i 19; ср. ib. 7; Epist. ad Smyrn. 1; св. устин, Аполог. I,
33; св. Ирине, Contra haeres. III, 22, 4; V, 19, 1.
7 Сократ, Hist eccles. lib. VII, с 32, Р. gr. t. 76, col. 812 В; ср. Ориген, De
princip. Praefat. 4.
Догматика православие цркве
271
родицом (Dei genitrix Maria) зато што се од н>е оваплотио
Христос, истинити Бог8.
Свети Атанасие Велики, кои е апостолском ревношу
и неустрашивошу бранио и одбранио богооткривено учее
о Божанству Господа Исуса, често назива и исповеда
Приснодевом и Богородицом свету Деву Мариу, коа е
родила Господа и Бога Исуса Христа9. Велики таник Свете
Троице, не мае е таник свете Богородице, свети Григорие
Богослов пише Кледониу: Ако неко не признае свету
Мариу за Богородицу, одлучен е од Божанства"10. Пресвета
Дева Мариа не може бити друго до Богомака ()
зато што е родила Бога11. Ко одриче да е Мариа родила
Бога,
нее
угледати
славу
еговог
Божанства"12.
Натприродна, божанска величанственост свете Деве као
Богомаке огледа се нарочито у томе, што е она и до роеа
Спаситеевог, и при роеу, и по роеу била и остала Дева.
Девока заче, девока роди, и по роеу девоком остаде"13.
Син Божи, кои е пре векова роен од Оца,
оваплотивши се у последе дане родио се од Деве на начин
само ему познат. Родио се бесемено и неизрециво, и ену
девственост очувао нетакнутом. ер где Бог хое, ту се
побеуе природни поредак. Бог Логос се уселио у саму
утробу Деве, и ога неговог Божанства ние сагорео делове
девичанског тела, ве их е сачувао у току девет месеци. Он
се уселио у саму
8 Epist. ad Paul. Samosat; P. gr. t. 28, col. 1564.
9 Contra arian. Orat. III, 14, P. gr. t. 26, col. 349 C; ib. III, 33, col. 393 B; ib.
Ш, 29, col. 385 A; Contra arian. Orat. IV, 32, col. 517 B; De incarnat. Verbi, 8, P. gr.
t. 25, col. 109; De incarnat. et contra arian. 22, P. gr. t. 26, col. 1025 :
,
. Contra Apollinar. lib. I, 4, . gr. t. 26, col. 1097 D; ib. 12, col. 1113 B; ib. 13, col.
1116 A.
10Epist. 101. P. gr. t. 37, col. 177 С: й
, . Cp. Orat. 45, 9; Orat. 38, 13.
11 Св. Кирил ерусалимски, Homil. in occursum Domini, 2, P. gr. t. 33, col.
П89 B; cp. Catech. X, 19, col. 685 A; XII, 15, col. 741 AB.
12Св. ефрем Сирин, Слово на Преображ. Господа, стр. 154; Творенш
иже во святыхъ отца нашего Ефрема Сирина, часть вторая, Москва 1849.
13 Блаж. Августин, De Symbolo, Sermo 1, с. 3, Р. lat. t. 40, col. 630: Virgo
concepit, virgo peperit, et post partum virgo permansit. Cp. Sermo 186,1, P. lat. t. 38,
col. 999: Concipiens virgo, pariens virgo, virgo gravida, virgo feta, virgo perpetum.
272
Преподобии отац устин (Попови)
утробу Деве не згадивши се на трулежност природе. И из
е е произашао оваплоени Бог, да би нас спасао14.
Сузбиауи несторианство богооткривеним учеем
Цркве, свети Кирил Александриски е упоредо доказивао две
истине Светог Откривеа: да е Господ и Бог наш Исус Хри-
стос една Личност и да е света Дева Мариа Богородица, за-
то што е родила Бога и Господа Исуса. Логос заиста беше Бог,
вели свети Кирил, и постаде човек, и, пошто е роен по телу,
то е она коа Га е родила неминовно Богородица ();
ер да ние родила Бога, сигурно се не би називао Богом Она
кога е она родила. ега самог Свето Писмо назива Богом; она
е родила Бога очовеченог, пошто се не може другачие постати
човек него роеем од жене. Како дакле ние Богородица она
коа е ега родила? (quomodo igitur non sit, quae ipsum peperit,
?) Да je Она кои je од е роен истинити Бог (Deus
verus), сведочи нам Свето Писмо15. Логос, кои е истинити Бог
и од истинитог Бога, постаде човек. Он е дакле Бог у телу
(Deus in carne), а она коа е ега телесно, или по телу родила,
есте ваистину Богородица (et vere est quae eum
carnaliter, sive secundum carnem generavit)16.
Ми исповедамо, изавуе свети Кирил, да е Она кои
се родио од свете Деве Богородице Марие едан и исти
савршени Бог и савршени човек, стога и свету Деву
називамо Богородицом (
), и велимо да е у о суштаствено и
стварно, не привидно, обитавао Бог Логос17. Света Дева е
заиста Богородица, ер е телесно, по телу, родила Бога кои
се сединио са телом18. Они кои неразумно уче да света Дева
ние Бого
14 Св. ефрем Сирин, Слово на Преображеше Господа и Бога Спасителя
нашего Исуса Христа, стр. 148149; Творешя, часть 2, Москва 1849.
15 Scholia de incarnat. Unigeniti, с. 26, Р. gr. t. 75, col. 1400 D; cp. ib. col.
1399 D; Quod beata Maria sit Deipara, 18, P. gr. t. 76, col. 1402 A.
16 Он, Scholia de incarnat. Unigeniti, с 27, Р. gr. t. 76, col. 1401 А; ср. ib. col.
1402 A.
17 Он, Scholia de incarnat. Verbi Dei, P. gr. t. 75, col. 1414 ВС.
18 Он, Advers. Nestorium, lib. I, с 5, Р. gr. t. 76, col. 41 .
, , ,
. Cp. Apologeticus contra Theodoret, pro XII capitubus, Anathemat. II,
P. gr. t. 76, col. 397 A.
Догматика православие цркве 273
родица, неминовно () долазе до твреа да
постое два сина Божиа. ер ако света Дева ние по телу
родила оваплоеног Бога, они неминовно морау признати
да е она родила обичног човека кои ни по чему ние виши
од нас19. Хтели уди или не, Бог е Она што се родио од
Деве, ер е богодивна Дева родила у телу Бога Логоса, кои
е од Бога (
)20.
Исус ние рание био прост човек са коим се касние
здружио и сединио Бог, него е сам Логос, дошавши у саму
блажену Мариу, узео себи сво властити храм (то ест тело)
из суштине Деве ( ), и произашао
из е човек кои е по споашности био видив, а
унутраше био истинити Бог (
), стога е и после роеа Дева сачувала свое
девичанство, што се ние догодило ни са едним светитеем.
Пошто е Она кои е по природи био Бог, узевши на себе у
последе време и човечанску природу, примио од Деве
пречудно роее, то се блажена Дева сасвим природно и с
правом назива Богородицом и Девомаком (
), ер Исус кои се родио од н>е не беаше прост
човек21.
Пита ли неко: где то Свето Писмо назива Деву
Богородицом? нека асно чуе оно што Анео благовести
пастирима: Данас вам се роди Спасите, кои е Христос
Господ (Лк. 2, 11). Анео не вели:
кои е бити Господ ( ), или: у коме е
обитавати Господ ( ), него:
кои е Господ. Очигледно е, дакле, да Анео назива
Господом Роенога. Слично Анелу и апостол Петар
проповеда, када дошавши Корнилиу говораше: Реч што
посла синовима Израиевим, благовестеи мир кроз Исуса
Христа; ова е Господ свима (Д.
А. 10, 36). асно е да е спасоносна проповед послана кроз
Исуса Христа; Апостол показуе да е ова Исус Господ
свима. Према томе, она коа е
19 Он, De recta fide ad regin. 6; P. gr. t. 76, col. 1205 CD.
20 Он, Dialog. cum Nestorio; P. gr. t. 76, col. 252 AB.
21 Он, Quod beata Maria sit Deipara, 4; P. gr. t. 76, col. 260 ВС.
274
Преподобии отац устин (Попови)
Господа родила, несумиво е Богородица (
). Тако е и
мака блаженога Крститеа, покренута Духом Светим (
), назвала свету Деву маком Го-
спода (Лк. 1, 41.43). Ко би толико
безуман био, да не жели да са Еванелистима назива свету
Деву Богородицом?22)
Свети и блажени Оци, вели свети Кирил, називали су све-
ту Деву Богородицом, зато што се од е оваплотио и очовечио
Логос Бога Оца, Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога
истинитога; то ест, што се Он сединио са телом кое е имало
разумну душу, и постао човек не престауи бити Бог (
)23. Логос, по природи Бог, постаде тело,
произае на божански начин, то ест као што доликуе Ономе
кои е ваистину Бог. ер Он едини имааше Маку
неискусобрачну ( ), и
сачувао е Девом ону коа Га е по телу родила (
). Чудновато е да
они, кои се не усууу назвати свету Деву Богородицом,
говоре да е Она родила ега на богодоличан начин
()24.
Ми тврдимо, вели свети Кирил, да се Логос Бога Оца,
узевши на себе свето и одухотворено тело, сединио са им
истински несливено, и из утробе свете Деве произашао као
човек, али и остао истинити Бог, с тога света Дева и есте
Богородица25. Ако Емануил ние вистину Бог, онда ни света
Дева ние Богородица26. Стога е у првом анатематизму,
написаном од светог Кирила, а санкционисаном од целе
васеенске Цркве на III Васеенском сабору, подвргнут
анатеми сваки кои свету Деву не признае за Богородицу.
Анатематизам гласи: Ако ко не исповеда да е Емануил
22 ib. 23, col. 284 АВ.
23 Он, Apologetic. pro XII capit, contra orientales, Anathemat. I; Р. gr. t. 76,
col. 320 В.
24 ib. col. 321 B.
25 Он, Apologetic, contra Theodoret. pro XII capit, Anathemat. I; P. gr. t. 76,
col. 396 D.
26 ib. col. 396 A; cp. Explicatio duodec. capit, Anathemat. I, P. gr. t. 76, col.
297 AC.
Догматика православие цркве 275
истинити Бог, и због тога и света Дева Богородица, jep je
она телесно родила Логос Бога Оца кои постаде тело, да
буде анатема"27.
Последица ипостасног единства двеу природа у Госпо-
ду Христу, кога е света Дева родила, есте да е она Богоро-
дица. По изузетном дару Онога кои е наш Господ и Бог, ве-
ли Викентие Лерински, и уз то властити син свете Деве, она
има да се признае за истиниту и преблажену Богородицу
(Theotocos), али не у смислу у ком е замиша безбожна
ерес, коа сматра да се она има називати Богородицом само
зато што е родила човека кои е касние постао Бог.
Напротив, она е Богородица, ер е у свето утроби ено
извршена она пресвета тана (sacrosanctum illud mysterium)
коом je, због jeдинственог и изузетног единства Личности,
Логос у телу тело, и човек у Богу Бог (sicut Verbum in
carne caro, ita homo in Deo Deus est)28.
Свету преславну Деву ми у правом смислу исповедамо
као истиниту Богородицу, пише храбри Исповедник
богооткривене истине, jep се из е путем неизразивог зачеа
оваплотио и савршено очовечио сам истинити Бог Логос,
едан од Свете Троице ( )29.
Света Дева ние зачела Сина Божег, вели свети
Дамаскин, Ипостасну силу Оца, од вое телесне, ни од вое
мужеве (н. 1, 13), то ест не спааем и Семеном, него
благовоеем Оца и садеством Светога Духа (
). Она е
послужила томе, да Творац постане твар и Саздате
саздае, и да се Син Божи и Бог оваплоти и очовечи од
пречистог непорочног тела еног и крви... Од е се, дакле,
родио Син Божи оваплоени, не богоносни човек него Бог
оваплоени
(
,
); помазан не деством Помазууег, као неки
пророк, него при
27 Explicatio duodec. capitum, Anathemat. I, Р. gr. t. 76, col. 296 С: Й
, ',
". Cp. Binii Concil. ephes. Pars. III, t. II. p. 442.
28 Commonitor. с 15; Р. lat. t. 50, col. 658.
29 Св. Максим Исповедник, Epist; Р. gr. t. 91, col. 504 A.
276
Преподобии отац устин (Попови)
суством васцелог Помазууег (
, ), тако да е
Помазууи постао човек, а помазани Бог, не променом
природе него ипостасним седиеем. ер едан и исти
беаше и Помазууи и помазани: помазауи као Бог
себе самог као човека. Како онда ние Богородица Она коа
е родила од е оваплоеног Бога ( ,
)? Она коа се
показала као слушкиа и мака Творчева, стварно е, у
правом смислу и уистини Богородица, Госпоа и
Господарица над свима тварима (
, , )30.
Пошто се света Дева сагласила са речу Господом коу
о е анео донео, на у е сишао Дух Свети, очистио е
( ) и подарио о силу да прими Божанство Ло-
госа, као и силу да роди. И тада у е, као неко божанско семе,
осенила ипостасна Премудрост и Сила преузвишеног Бога,
Син Божи, кои е едносуштан са Оцем, и од ене свете и
пречисте крви образовао себи тело, одухотворено душом сло-
весном и разумном, првину нашег састава: не путем семена,
него творачки, кроз Духа Светога ( ,
, ). При томе се
човечански облик ние формирао постепеним додаваем, него
се одеданпут усавршио (' ' ). Сам Бог
Логос служио е телу као Ипостас. ер се божански Логос ние
сединио са телом, кое е ве имало независно постоае, ве
е, уселивши се у утробу свете Деве, у своо сопствено
Ипостаси, не притеснивши е, узео на себе од пречисте крви
Приснодеве тело, одухотворено душом словесном и разумном.
Узевши на себе првину човечанског састава, сам е Логос
постао Ипостасу тела, тако да е тело, чим се образовало, у
исто време било тело Бога Логоса ( ) и
уедно с тим тело одухотворено, мислее и разумно. Стога ми
не говоримо о човеку обоженом него о Богу очовеченом (
). ер сам Она кои е по природи савршени
Бог, постаде по природи савршени човек; и при томе не
измени своу природу, нити се привидно оваплоти, него се са
приме
30 De fide, IV, 14; Р. gr. t. 94, col. 1160 BCD 1161 A.
Догматика православие цркве 277
ним од свете Деве телом, оживотвореним душом мислеом и
разумном, кое е у ему добило свое бие, ипостасно
сединио ( ' ), и то несливено,
неизмениво и неразлучно, не претворивши природу свога
Божанства у суштину тела, нити суштину свога тела у природу
свога Божанства, нити начинивши едну сложену природу из
свое Божанске природе и човечанске природе коу е узео на
себе31.
Верни богооткривеном учеу о свето Деви као
Богородици, Оци Цркве су назив Христородица, кои е
Несторие предлагао место назива Богородица, сматрали за
хулу на самога Господа Исуса и одбацили га апостолски
одлучно. Они су то учинили наслоени на истину Светог
Откривеа, ер се у ему назив Христос, што значи
помазаник32, придае свима онима кои су добиали помазае
од Духа Светога, па и свима хришанима33. Тако, свети
Кирил Александриски о томе пише: Када противници говоре
да
свету
Деву
треба
називати
Христородицом
() а не Богородицом (), они авно
богохуле и поричу да е Христос итинити Бог и Син. ер
ако веруу да е Он истинити Бог, зашто се онда плаше да
назову Богородицом ону коа Га е родила по телу? Назив
Христос дае се извесном лицу само зато што е помазано
( ), као што се и назив апостол дае због
апостолства, и назив анео (весник) због весништва, ер ови
називи означавау извесне раде, а не властиту суштину или
лица ( , ). ер се и
пророци називау , по речима псалма: Не дирате у
помазанике мое ( ), и пророцима
моим не чините зла (Пс. 104, 15). А пророк Авакум говори:
Изашао си на спасее народа свог, да спасеш помазанике
свое (Авак. 3, 13).
единородном Сину Божем дато е име Христос пошто се
оваплотио, и оно означава егово помазае по оваплоеу,
ер е Он помазан пошто е постао човек34.
31 De fide, III, 2; Р. gr. t. 94, col. 985 В 988 .
32 Псал. 104, 15; 1 Дневн. 16, 22; 1 Цар. 16, 3; Авак. 3, 13.
33 1 н. 2, 20. 27; Д. А. 10, 4446.
34 Quod unus sit Christus, P. 8 75 co1 1573 D 1276 D, 1277 А; ср. св J
Касиан, De incamat. Domini contra Nestor., lib. И, с 2; lib. V, с 1.
278
Преподобни отац устин (Попови)
Ми никада не називамо свету Деву Христородицом
(), вели свети Дамаскин, ер е та увредиви
назив измислио нечисти, одвратни, по удески мудрууи
Несторие, да би уклонио име Богородица и унизио ону коа е
едина пречасниа од сваке твари. ер се Христом, то ест
помазаником, назива и цар Давид и првосвештеник Аарон, ер
е био обича да се и цареви и првосвештеници помазуу. Осим
тога, сваки богоносни човек може се назвати Христом, али не
Богом по природи, у каквом се смислу и богоодбачени
Несторие дрзнуо назвати богоносцем () Роенога од
Деве. Нека е далеко од саме помисли наше, да ега називамо
богоносцем; напротив, ми исповедамо да е Он Бог
оваплоени ( ). ер сам Логос постаде тело,
бивши зачет од Деве, и изашао je из е Бог са човечанском
природом коу е узео на себе, и коу е Он обожио чим у е
увео у бие, те су се тако едновремено десиле три ствари:
узимае од стране Логоса човечанске природе, ен улазак у
постоае, и ено обожее. Тако се света Дева замиша и
назива Богородицом не само због природе Логоса, него и због
обожеа човечанске природе (
), чие се и зачее и постоае извршило
едновремено на чудесан начин: зачее Логоса (
) и постоае тела у самом Логосу ( ,
). Сама Богомака на натприродан
начин () послужила е томе, да Саздате постане
твар, и да се Бог и Творац свега очовечи, обожууи узету
човечанску природу, при чему седиее чува седиене
природе онаквима какве су ушле у седиее, то ест не само
Божанску природу Христову него и човечанску природу
егову, не само оно што е изнад нас него и оно што е од нас
( , ' )35.
Богооткривену истину свето Деви као Богородици и
Приснодеви Црква е увек и одувек осеала, сазнавала и ис-
поведала као саставни део богооткривене истине о чудесно
Личности Богочовека Господа Исуса Христа. То се види у
нараниим символима апостолских цркава, чие е истине
васеенска Црква едном за свагда слила и овековечила
неиз
35 De fide, III, 12; Р. gr. t. 94, col. 1032 АС; ср. ib. IV, 14, col. 1160 D 1161 .
Догматика православие цркве 279
мениво и непоречно у васеенском Символу апостолске ве-
ре: Никеоцариградском. Треи члан овог светог и
неизменивог Символа гласи: Насъ ради человЬкъ и нашего
ради спасешя, сшедшаго съ небесъ, и воплотившагося од
Духа Свята и Марш ДЬвы, и вочеловЬчшася ( '
, ,
, ',
, ). Ова треи члан
Символа вере е природни наставак и последица другог члана
еговог, у коме се на наочигледнии начин исповеда
Божанство Сина Божег, егова вечита едносушност са
Оцем. Имауи то осеае и то сазнае, Црква Божа ние
могла на III Васеенском сабору не обавити и печатом
неизменивости запечатити истину: да е света Дева
Богородица зато што е родила Бога и Господа нашег Исуса
Христа36. У своо знаменито догматско одредби о
Богочовештву Господа Христа, IV Васеенски сабор назива
свету Деву Богородицом37. Изражавауи свето и
апостолско осеае Цркве, V Васеенски сабор е донео
следеу одлуку: Ако ко свету преславну Приснодеву Мариу
не назива Богородицом у правом, ве у изврнутом смислу
(), или у том смислу да е она родила простог
човека, а не да се од н>е оваплотио Бог Логос ('
);... и ако ко клевета свети Сабор
Халкидонски да он обавуе свету Деву Богородицом у оном
смислу у ком е схвата безбожни Теодор; или ако е ко назива
човекородицом
()
или
Христородицом
() у смислу да Христос ние Бог, уместо да е
исповеда у правом смислу и ваистину Богородицом (
) зато што се од
е оваплотио у последе дане Бог Логос кои е пре векова
роен од Оца, и то исповеда е Богородицом у оном
побожном смислу у ком е исповеда свети Сабор Халкидонски,
да буде анатема"38. У првом пак правилу VI Васеенског
сабора налази се и оваква одлука: Печатом сагла
36 Види о томе: Догматика, кн.. I, стр. 225 [250].
Види о томе: Догматика, кн>. I, стр. 80 [89].
Cinquieme concile oecumenique, Huitieme et derniere session, le juin 553, r
П7, Histoire des Conciles, Hefele Leclercq, t. III, premiere partie, Paris 1909.
280
Преподобии отац устин (Попови)
сности запечауемо учее изложено од две стотине
богоносних Отаца, као необориву силу побожности,
проповедауи еднога Христа Сина Божег оваплоеног, и
исповедауи у потпуном смислу и ваистину Богородицом
( ) непорочну Приснодеву
коа Га е бесемено () родила".
Божанска истина Откривеа о свето Деви као
Приснодеви и Богородици, разраена е богонадахнуто и
молитвеноуметнички у црквеним богослужеима. Нема
православног богослужеа, у коме се света Дева не слави и
не велича као Приснодева и Богородица. Безброне су
стихире, молитве, песме о о, упуене о. Довоно е
споменути од их врло мали бро, па е се и у ему мои
огледати сва чудесност Богомакине личности, ена светост,
ена непорочност, ена несравива узвишеност, ена
неопходност
у
домостроу
нашег
спасеа,
ена
ничимнезаменивост у истории рода удског. Свака реч
црквеног сазнаа о о есте молитва о, славослове о.
Она е молитвени центар свое врсте, коме гравитирау сви
молитвени уздаси и чеже православних молитава. Нема
богослужеа у Православно Цркви, у коме пресвета
Богородица кротка Голубица" не заузима прво место
после Господа Исуса, Сина еног предивног. Господ Христос
и егова чудесна Богомака су за молитвено осеае
Православие Цркве два нераздвона биа. Спасоносни
искупитески подвиг Господа нашег Исуса Христа
нераздвоан е у православном осеау и сазнау
новозаветне вере од пресвете, пречисте, преблагословене,
славне Владичице наше Богородице и Приснодеве Марие.
Да бисмо то наелементарние, и делимично,
илустровали, ми емо се напре задржати на Акатисту
Пресвето Богородици. По ему, Пресвета Богородица е:
разрешее проклетства; у о е побеен природни поредак;
она е у себи сместила невмстимаго всми"; она е радости
прiятелище", ер е кроз у истинска радост први пут ушла у
ова тужни свет; она е не само Адамово исправленiе" него
и адово умерщвленiе"; она е Спаситеа родила, и тиме сама
спасее света постала: радуйся, мiрови спасеше; оме се
улази у спасение: радуйся, божественный входе спасаемыхъ,
Богонев^сто;
Догматика православие цркве 281
родивши Богомладенца она е постала мост над провалиом
измеу неба и земе: радуйся мосте, къ небесамъ преводяй;
она е постала мост коим се прелази из смрти у живот: ра-
дуйся мосте, воистинну преводяй всЬхъ отъ смерти къ живо-
ту, поющихъ тя; своим Богороеем она е постала вина
всхъ обожешя ( ) и оме мы
обожихомся (' )39; родивши Бога она е
спасла свет од потопа греховног: радуйся, Пренепорочная,
оть потопа грховнаго М1ръ спасшая; она е не само пакао
умртвила него и двери раа отворила: радуйся, райскихъ две-
рей отверзете. Но не само то, него е она и ра постала, у ко-
ме е дрво живота Господ Исус: радуйся, Владычице, оду-
шевленный раю, древо посреди имя жизни Господа; ми смо
оме од нашег грехопада устали: радуйся, еюже оть падешя
нашего востахомъ; она е всечудное всъхъ къ Богу
примиреше; она je исправлеше человковъ, ер е
ниспадете бсовъ; она je дверь спасешя, ко кроз у уе
спаше се. Богороеем своим она е постала обновее
свих твари уопште: радуйся, еюже обновляется тварь (,
' ); родивши едино Чистог, она е
постала всего шра очищеше ( );
она je и очистилище Mipy; она je Богом обеана зема:
радуйся, земле обтовашя; она е цвет бесмртности (
); она е Бога невмстимаго
вместилище; она е сединила дЬвство и рождество; она е
пристанище житейскихъ плавашй, али и лаа хотящихъ
спастися; она е дверь спасешя ( ); она е
свтило незаходимаго свта; она умива од греха савест
човечанства; она е селеше Бога и Слова; она е веа од
Светие на светиама:
Богородицом е истински обожена удска природа. оме смо постали
заедничари у Божанско природи. То се снажно наглашава у многим стихира
ма. На пример: Сравнитися желаше ми вложивъ ЗМ1Й вселукавый, СодЬтеляю,
яко плънника восхити. Тобою же, Всечистая, воззванъ быхъ, обожився
стинъише: ты бо, о Богомати, мене, обожившаго родила еси (Мсяць декем.
естыи день, на утрени, Канонъ, п^снь 1, Богородиченъ). Божественнаго
ыхомъ общницы естества, тобою, Богородице Приснод^во, Бога бо намъ во
плотившагос родила еси ( ,
"Provt^ ) (Въ четвертою, трепя седмицы
о Иасц*, на утрени, сдаленъ, Слава и нын, Богородиченъ).
282
Преподобии отац устин (Попови)
радуйся, святая святыхъ большая; она е неисцрпна ризница
живота"; она е непоколебиви стуб Цркве; она е тъла
врачеваше" и души спасеше", ер е родила Спаситеа душе и
Исцелитеа тела. Она е не само живот родила него и сама
живот постала: мертвш Тобою оживляются, жизнь бо
ипостасную родила еси, нЬмш прежде благоглаголиви
бываютъ; прокажеши очищаются, недузи отгоняюяся,
духовъ воздушныхъ множества побеждаются, Дво,
человковъ спасете; родивши оваплоеног Бога Логоса, она
е постала несагорива купина, у коо Божанство вечито гори а
не сагорева: радуйся, купино неопалимая; она е едино
Безгрешног родила, зато е и безгрешна постала; она е
огени престо Сведржитеа". Родивши Христа Бога она се
узвисила паче Серафимовъ"; ена висина е недогледна за
мисли удске: радуйся, высото неудобовосходимая
человеческими помысли; ена дубина е несагледна и за
анелске очи: радуйся, глубино, неудобозримая и
ангельскими очими; ена чудесна личност своом божанском
таанственошу премаша сваки разум: радуйся, премудрыхъ
превосходящая разумъ.
Родивши свемилостивог Бога и Господа Христа,
Пресвета Богомака е и сама постала свемилостива. То
осеае и сазнае прожима сву душу Цркве Православие,
зато о се православии хришанин у тузи обраа за утеху, у
болести за исцеее, у немои за окрепее, у очаау
за благонастроее. То молитвено настроее према
свемилостиво Маци и Деви дириво и трепетно изражава
Канонъ молебный ко ПресвятЬй Богородице, поемый во всякой
скорби душевнЬй и обстоянш. По ему, Пресвета Богомака е
у свима невоама едина надежда" наша, зато: не умолчимъ
никогда, Богородице, силы твоя глаголати недостойши; аще
бо ты не бы предстояла молящи, кто би насъ избавилъ отъ
толикихъ бъдъ? кто же бы сахранилъ до нын свободны?
не отступимте Владычице, отъ тебе, твоя бо рабы спасаеши
присно отъ всякихъ лютыхъ. Када бура страсти пролама
душу, православии се моли прекротко Богомаци: умири,
Отроковице, тишиною Сина и Бога твоего, всенепорочная".
Молю, ДЬво, душевное смущеше, и печали моея бурю
разорити; ты бо, Богоневъстная, начальника тишины Христа
родила еси, едина пречистая". Она е предстательство и
покровъ живота
Догматика православие цркве 283
нашег. Родивши Добротвора, она je и сама постала пребогати
извор добротворства; она све може, jep je родила силног у
мои Христа: вся бо можеши, яко сильнаго въ крпости
Христа рождши, Богоблаженная. Поставши Маком
милостивог Господа, она е и сама постала извор милости",
бездан милосра". ена милостивост е неизмерна, зато е
она постала мiрови прибЬжище". Помоу е неудобства
всякаго избавляемся". Она дае нетлнную радость, ер е
родила Узрочника радости, и ош: вчное избавленiе, и
миръ всякъ умъ преимущiи. Родивши единог и
незаменивог Спаситеа, Пресвета Богомака е и сама
постала душъ всесовершенное спасеше, и пространство въ
скорбъхъ ( ,
). Она е предстательство христiанъ непостыдно,
ходотайство ко Творцу непреложно. Она е надежда
безнадежних".
Родивши Бога и Спаситеа нашег Исуса Христа, света
Богородица е и сама постала спасеше рода христiанскаго",
и православии о се свакодневно обраа као такво: Мило
сердiя двери отверзи намъ, благословенная Богородице........
ты бо еси спасеше рода христiанскаго". Преславна Богомака
е пучина човекоуба", дубина милосра", помо
беспомонима"; она е уповаше Mipa, она гршнихъ
очищеше, она очистилище Mipa. У дивном Канону свето
Богородици Одигитрии, она се назива: всЬхъ
скорбящихъ радость, обуреваемыхъ пристанище, больнихъ
посщеше. Она е за православие: едина помо, едина нада,
едина похвала.
Меу утарим молитвама налази е една коа, вада,
спада у надивние молитве Пресвето Богомаци. Она се
почие речима: Воспеваю благодать твою, Владычице,
молю тя, умъ мой облагодати. Ступати право мя настави
путю Христовыхъ заповъдей. Па дае: света Богородица е та
коа одгони унышя сонъ", ослобаа молитвом своом
везанога веригама грехопада, крили човека и дау и ноу;
она оживава умртвеног страстима, ер е родила
Животодавца; она просветуе душу ослепену, ер е родила
Светлост незалазну; она лечи душе од дугогодиших
страсти, ер е Лекара Родила; она избава од ога вечитога,
и црва злог, и тартара; она обнава душу коа е остарила у
гресима; она дае покаичке сузе очима, кое очишавау
душу од правштине;
284
Преподобии отац устин (Попови)
она, наданелско бие, испууе душу надземаским распо-
ложеем: Превышшая Ангелъ, Mipcкaгo мя превышша
слитiя сотвори; она дае духовну благодат; она избава од за-
ла коа душу убиау.
Из огромног мора православие молитвене мисли о
Пресвето Богородици, ми емо извадити ош кое зрно би-
сера многоценог. Преблагословена Богородица е: небо на
земи; земное небо ( ); у о се побеуу
природни закони: побеждаются естества уставы въ теб,
Дво чистая40; она е спасете Mipa, очистилище Mipa,
земнороднымъ уповаше, неусыпаемая предстательница; она
честнейшая всяюя твари, святейшая святыхъ всхъ
силъ; родивши Господа Христа, она е превазишла сваку
врсту похвале: Всецарице, похвалы бо всякiя превзошла еси
чинъ, Христа рождши41. Она je столпъ огненный, среди
мглы грха всмъ намъ путь спасешя показующш; она
темное полчище страстей и похотей нашихъ прогоняющая;
она столпъ огненный, отъ искушешй и соблазновъ Mipa
насъ покрывающш; она высшая небесъ, и ширшая
небесъ; она Владычица Mipa. Она е угшеше земныхъ,
согршающихъ очищеше, гршнымъ спасеше; она je древо
жизни; она едина паче солнца; она падающихъ
восташе, согршающихъ очищеше, ходатаица спасешя,
едина
падшихъ
исправлеше,
едина
къ
Богу
руководительница и входъ. Она je всечистая,
всенепорочная, божественная ходатаица; она спасете
врныхъ, райская врата; она врныхъ спасительница,
спасаемымъ путь, спасешя стезя, Mipa спасете, мостъ
спасешя, спасете рода хриспанскаго. За у се вели: ДЬва
рождаетъ, и по рождества паки Двою пребываетъ42. Два
бо родила еси, и Два пребыла еси, паче смысла, мати Дво43.
О о се пева: ... яже прежде рождества ДЬва, и въ
рождеств Два; и по рождеств паки
40 Успеше Пресв. Богородицы, Канонъ, пснь 9, Ирмосъ.
41 Въ субботу на повечерш, Канонъ Пресв. Богородица, тснь 1 (Гласъ 1,
Октоихъ).
42 Въ недлю утра, сдальны воскресны, Богородиченъ (Гласъ 4, Октоихъ).
43 Въ недлю утра, Канонъ Пресв. БогородицЬ, пъснь 1 (Гласъ 5). А у
догматику другога гласа вели се: Два родила еси, и Два пребыла еси...
Догматика православие цркве 285
пребывавши Два44. Мати всЬхъ Царя, очищшися Духомъ,
Дво, была еси тебе создавшаго45. Родивши истинити Живот,
она je притупила смерти жало, и Mipcкiи грхъ46. Она, едина
Богоблаженная, есте очистилище естества47, церковь
всесвтлая Божiя48. Она е всЬмъ земнымъ начало спасенiя49.
У о су се као у Богомаци испунила сва старозаветна
пророштва и праслике о свето Богородици: Иже о теб
пророчествiя исполнишася, Дво чистая: овъ убо отъ
Пророкъ дверь тя прорече, во Едем на востоц зрящую,
юже никтоже пройде, точ Зиждитель твой, и всего Mipa; овъ
же купину огнемъ жегому, яко въ теб обита огнь Божества,
и неопалима пребыстъ; инъ гору святую, отъ неяже отсъчеся
камень краеугольный, кромЬ руки человчесюя, и порази
образъ мысленнаго Навуходоносора50. у Црква велича яко
БогоневЬстную Матерь.
Премного е песама, стихира, кондака, тропара, у коима
се описуе, велича, слави Пресвета Богомака; сваки низ сти-
хира
завршава
се
Богородичном"
песмом;
а
у
крстобогородним" песмама описуе се ена материнска туга
за распетим Сином. ена божанска туга богонадахнуто е
опевана у великосуботним статиама. У само свето
Литургии прво место после Спаситеа припада богодивно
Богомаци. Узимауи време" за вршее свете Литургие,
свештеник се обраа Пресвето Богородици као спасеу
рода хришанскога". За у се напре вади частица на свето
Проскомидии, чие се ставае са стране Агнеца пропраа
речима: Предста Царица одесную тебе, въ ризы позлащенны
одяна, преукрашенна. У свим молитвама она се ава
испред свих Светитеа, као хоровоа у хору Светитеа: У
наважнием моменту свете Литургие, по освееу светих
Дарова, ми се напре
44Въ суботу, на велиц. вечерни, Богородиченъ, (Гласъ 7).
45Въ недлю утра, Канонъ Пресв. Богородица, пЬснь 7 (Гласъ 5,
Октоихъ).
46Въ пятокъ на повечер., Канонъ Пресв. Богородица, пснь 1 (Гласъ 5,
Октоихъ).
47Въ нед'Ьлю утра, Канонъ Богород., пснь 7 (Гласъ 6, Октоихъ). 48Въ
среду утра, Канонъ Пресв. Богородиц, пснь 8 (Гласъ 7, Октоихъ).
49Предпразднство Благовщенш Пресв. Богородицы, 24 марть,
Кондакъ. 50Въ субботу вечера на Малй вечерни, Богородиченъ.
286
Преподобии отац устин (Попови)
молимо о, и величамо е што нам е родила Бога, у дивно
песми: Достойно есть яко воистинну блажити тя Богороди-
цу, присноблаженную и пренепорочную и матерь Бога наше-
го. Честнейшую Херувимъ и славнейшую безъ сравнешя
Серафимъ, безъ истлъшя Бога Слова рождшую, сущую
Богородицу тя величаемъ51.
Пошто Пресвета и Свемилостива Богомака обухвата
сав живот православног хришанина, то о се ми, после
причеша, обраамо дивном захвалном молитвом: Пресвета
Владичице Богородице, видело помрачене душе мое, надо,
заштито, прибежиште, утехо, радовае мое, благодарим ти
што си ме недостоног удостоила да будем причасник
пречистога Тела и пречасне Крви Сина твога. Но ти, коа си
родила истинито Видело, просвети духовне очи срца мога;
ти, коа си родила извор бесмра, оживи ме умртвеног
гресима; ти, коа си нежномилостива Мака милостивог Бога,
помилу ме и да ми умилее и скрушеност у срцу, и
смиреност у мислима моим, и повратак из ропства помисли
моих, и удостои ме да до последег даха свог неосуено
примам светиу пречистих Тани, на исцеее душе и тела;
и пода ми сузе покааа и исповести, да бих те певао и
славно у све дане живота свог, ер си благословена и
прославена вавек. Амин.
Пресвета Богородица е и небо, и ра, и Дева, и Матер:
Что тя наречемъ, о Благодатная? небо, яко возаяла еси Сол-
нце правды; рай, яко прозябла еси цвтъ нетлшя; Дву, яко
пребыла еси нетлнна; чистую Матерь, яко имЬла еси на
святыхъ твоихъ обятiяхъ Сына, всхъ Бога: того моли
спастися душамъ нашимъ52. Она е Мака Бога, и отуда
мака свега божанског, свега светог, свега небеског, свега
набоег. Од свега доброг, она е набоа; од свега светог, она
е насветиа; од свега чистог, она е начистиа; од свега
дивног, она е надивниа. Она е напунии образац свега
набоега. ер кад е кроз у Бог ушао у свет, у човека, како
да кроз у не уе
51 Уистини е достоно да зовемо блаженом тебе, Богородицу, увек блаже
ну и пренепорочну, и Матер Бога нашега. Величамо тебе, пречасниу од Херу
вима и неупоредиво славниу од Серафима, уистини Богородицу, коа си Бога
Реч непорочно родила.
52 Богородиченъ, въ навечерш Рождества Христова.
Догматика православие цркве 287
у човека све што е Боже, све што е небеско, све што е
бесмртно, све што е вечито, све што е блажено? Зато: Всякъ
земнородный да взыграется духомъ просвщаемь, да
торжествуетъ же безплотныхъ Умовъ естество, почитающее
священное торжество Богоматере, и да вопiетъ: радуйся
всеблаженная, Богородице чистая Приснодво.
Пресвета Богомака е всей вселеннЬй крпкое
заступленiе. Прва истинска и непролазна радост ушла е у
свет кроз ено Богороее; зато се кроз у и због е радуе
свака ствар и сав род удски: О теб радуется, Благодатная,
всякая тварь ( , , ),
ангельскш соборъ и человческш родъ, освященный храме и
раю словесный, девственная похвало... Она е Богородица и
мака Светлости"; о о се говори: Паче огнезрачныхъ
Серафимовъ явилася еси Чистая честнейшая. Неисказане
тане триблаженог Божанства унедриле су се у чудесно
личности свете Богомаке; и оне су постале еним танама.
Православни осеа и зна да се те свете тане не могу
никаквим умом, ни анелским ни човечанским, схватити, зато
молитвом раскликтана душа пева: Вся паче смысла, вся
преславная твоя, Богородице, таинства, чистот запечатанной,
и дЬвству храниму мати позналася еси неложна, Бога рождши
истиннаго; того моли спастися душамъ нашимъ53.
Погружавауи се у неисказану тану Пресвете Богородице,
свети, саборни, апостолски, васеенски дух Цркве види у
о: неизглаголанное Двы таинство; васцелом личношу
своом она е: неизреченное чудесъ длателище54, чудесъ
великое чудо ( )55. Отуда,
дивее и свештени
53 Богородиченъ (Гласъ 2), въ пяокъ вечера. На грчком гласи:
, , , ' V^l
, , .
, .
54Въ субботу на малй вечерни, на стиховн ст1хир., Слава и ньигЬ,
Богородиченъ, (Гласъ 5, Октоихъ).
55Въ неделю трепя седмицы святаго поста, Канонъ воскресенъ, пЬснъ 6,
огородиченъ: Чудесъ великое чудо въ тебЬ явися, нескверная Агнице,
емлющаго бо Mipa rptxb, Агнца родила еси (
, ' ,
288
Преподобии отац устин (Попови)
ужас спопада православно срце на догледу пречудне и
преславне Богомаке: Ужасошася всяческая о божественней
славЬ твоей: ты бо, неискусобрачная Дво, имла еси во
утроб надъ всми Бога, и родила еси безлтнаго Сына,
всмъ воспвающимъ тя миръ подавающая.
7. Кратак преглед и критика римокатоличког
учеа о непорочном зачеу свете Деве Марие
Богооткривену истину едине, свете, саборне и
апостолске Цркве о свето Богородици римокатолици су
изменили и искварили своом новоскованом догмом о
непорочном зачеу свете Деве Марие. Напре е ова догма
била богословско мишее, кое се ош у деветом веку
поавило у Шпании у спису Пасхазиа Радберта, истакнутог и
утицаног писца. Он е писао: Пошто се Дева Мариа тако
свечано прослава, асно е из ауторитета Цркве да, кад е
роена, ние подлежала никаквим гресима (nullis, quando nata
est, subjasuit delictis), нити je, освеена у утроби, навукла на
се првородни грех (neque contraxit in utero sanctificata
originale peccatum)... Сада пак, пошто се по ауторитету целе
Цркве слави, асно е да е она била слободна од сваког
првородног греха (constat eam ab omni originali peccato
immunem fuisse)"56.
Ово богословско мишее Пасхазиа Радберта постеле-
но е стицало и свое присталице и свое противнике, тако да
се у 12 веку распламтело у велики спор. Францисканци су се
истакли као одлучни поборници овога учеа, а Бернард
Клервоски, Александар Халски, Бонавентура, Алберт Вели-
ки, Тома Аквински и доминиканци као одлучни противници.
Али е у току времена бро присталица бивао све веи, а про-
тивника све маи. Тако видимо да папа Александар VII
обавуе 1661 године, у своо були Sollicitudo omnium
Ecclesiarum, да je света Дева Мариа сачувана чиста од
мре првороднога греха" (а macula peccati originalis
praeservatam immunem). Када е Пие IX постао папа,
доминиканци су били приморани да усвое учее о
непорочном зачеу свете
56 De partu Virginis, lib. I; Р. lat. t. 120, col. 1371 С, 1372 .
Догматика православие цркве 289
Деве. Чувени римокатолички догматичар овани Пероне (t
1876) заступао е гледиште да ово учее треба прогласити
догмом. Пие IX е то учинио своом булом Ineffabilis Deus од
8 децембра 1854 године. Та догматска одлука гласи:
,Утвруемо, да е учее, кое сматра да е преблажена Дева
Мариа у првом тренутку свога зачеа (in primo instanti
concepcionis suae), особитом благодау и повластицом
свемогуега Бога (singulari omnipotentis Dei gratia et
privilegio), с обзиром на заслуге Исуса Христа, Спаситеа
рода удског, била сачувана чиста од сваке мре
првороднога греха (ab omni originalis culpae labe
praeservatam immunem), од Бога откривено (esse a Deo
revelatam), и да зато сви верни морау чврсто и постоано
веровати у то".
Када се ова римокатоличка догма размотри у светлости
напред изложеног богооткривеног учеа Светог Писма и
Светог Предаа о свето Деви Богородици, одмах постае
асно да она противречи овом учеу свете апостолске
васеенске Цркве. Осим тога, Свето Писмо асно учи да нико
од уди ние слободан од првородног греха. Апостол Павле
нарочито наглашава да нико од уди ние изузет од првород-
ног греха. Сви су под Грехом, тврди он57, сви сагрешише58. Пошто
се првородни грех преноси путем природног зачеа и роеа,
то значи да е од ега слободан само Господ Исус као
натприродно роен од свете Деве и Духа Светога.
Верна богооткривено истини о свеопшто наследности
првородног греха апостолска Црква Православна осууе и
одбацуе римокатоличко учее о непорочном зачеу свете
Деве Марие, и исповеда да се она зачела и родила
природним путем од светога оакима и свете Ане, што значи
да е ено зачее подложно првородном греху. Свето
Откривее нигде не назива свету Деву Мариу првородном
ерком Божом; нигде е не издваа од рода удског по ено
природи, зачеу и роеу; нигде не помие натприродни
карактер енога зачеа и роеа. Родивши Спаситеа света,
Бога и Господа
57 Рм. з, 9.
58 Рм. 3, 23; ср. Рм. 5, 12. 17; н. 3, 6; Гал. 3, 22; Псалм. 50, 7. Уопште, ви
Ди о овоме: Догматика, кн.. I, стр. 285299 (300308).
290
Преподобии отац устин (Попови)
Исуса Христа, света Дева е због тога и тиме постала славниа
не само од свих уди, него преславниа од свих Серафима и
пречасниа од свих Херувима. Али то не значи да е она била
потпуно безгрешна и непорочна ош од свог зачеа у утроби
маке свое, свете Ане. Када би римокатоличко учее о непо-
рочном зачеу свете Деве било тачно, онда би то уништило
истинитост човечанске природе у Господу Христу и подвргло
суми сам факт оваплоеа, и Господ Исус не би био прави
претставник рода удског. ер ако света Дева ние прави члан
грешног рода удског, ено би порекло морало бити небеско,
натприродно, божанско, и у том случау човечанство се не би
могло стварно сединити са Христом Богом, и Господ Христос
не би могао бити стварни претставник рода удског.
Римокатолици воле ош да тврде, да е свето Деви било
неопходно да буде слободна од првородног греха, да би могла
родити безгрешног Христа Спаситеа. Ако би се ово тврее
узело као тачно, онда би се довела у суму истинитост,
стварност првородног греха, што е ош у 12 веку истакао Бер-
нард Клервоски. Шта емо реи, пита он лионске монахе у
своме писму, ако неки на истом основу затражи да тако исто
прославамо оца и матер свете Марие? Такое, могу то исто
захтевати за ене дедове и прадедове до бесконачности"59. У
само ствари, допустити непорочно зачее Марии Деви, зна-
чило би претпоставити непорочно зачее и еним
претцима све до Адама, општег праоца рода удског. А то би
се сукобило са истином Светога Откривеа о стварности
првородног греха и егово свеопшто наследности у роду
удском, што би повукло за собом одбацивае целокупне
библиске антропологие. Пошто е учее Светог Откривеа о
свеопшто греховности свих уди без изузетка несумива,
очигледна и непобитна истина, то е римокатоличко учее о
непорочном зачеу свете Деве Марие неистинито и лажно.
Истина, Православна Црква ош из дубоке старине
назива у своим богослужбеним кигама свету
Богородицу:
59 Epistola 174, Ad canonicos lugdunenses, De conceptione s. Mariae (P. lat. t.
182, col. 334 D): Quid si alius, propter eamdem causam, etiam utrique parenti ejus
festos honores asserat deferendos? Sed de avis et proavis idipsum posset pro simili
causa quilibet flagitare, et sic tenderetur in infinitum.
Догматика православие цркве
291
пресветом, пречистом, преблагословеном, преславном,
пренепорочном, и у суперлативу о приписуе све што е
набое, начистие, насветие, надобродетение. Али све то
Православна Црква не односи на отсуство првородног греха
у свето Деви, него на отсуство личних грехова у о, од
коих е она била слободна после силаска Светога Духа на у
и зачеа Господа Исуса. Због силаска Светог Духа на свету
Деву и због зачеа Спаситеевог, и од зачеа, она е постала
слободна од личних грехова. Зато што е родила едино
Безгрешног, она е и сама постала у едном смислу
безгрешна, то ест без личних грехова, а ние била безгрешна
у том смислу да е сама била роена без првородног греха.
Измалена настаена у храму Божем, света Дева се, по
учеу богомудрих Отаца, и до зачеа Спаситеевог трудила
да буде без личних грехова. Преиспуена Духом Светим, као
плодовита маслина, вели свети Дамаскин за свету Деву, она
е постала жилиште сваке добродетеи (
), одвративши ум од сваке житеске и телесне
жее и на та начин сачувавши девичанском и душу и тело,
као што е и доликовало оно коа е имала да у недра своа
прими Бога, ер Он, будуи светим, почива у светима. Тако
дакле, света Дева тежи за светошу ( )
и показуе се као свет и чудесан храм Бога вишега60.
Говореи о оваплоеу Бога Логоса од свете Деве, све-
ти Григорие Богослов вели: И душа и тело Деве били су
предочишени
Духом" (
)61. Маку Господа Исуса
претходно е очистио Дух" ( )62.
Бог, дошавши кроз чисту Матер, не само што се сам ние
оскрнавио у утроби, него е и у очистио ( )63.
Свети ефрем Сирин пише: Христос се родио од природе
коа е била подвргнута нечистоти и коо е било потребно
да се очи
60 De fide. IV, 14; Р. gr. t. 94. 1160 .
61 Orat. 45, 9, . gr. t. 36, col. 633 D; cp. Orat. 38, 13, col. 325 B.
.. 62 Он, Poemata dogmatica, De Testamentis et adventu Christi; P. gr. t. 37, col.
462 A.
63 Он, Poemata quae spectant ad alios, Ad Nemesium; P. gr. t. 37, col. 1569 A.
292
Преподобии отац устин (Попови)
сти Божом посетом. Као што муа прониче све, тако и Бог.
И као што муа обасава оно што е сакривено, тако и Хри-
стос очишава и оно што е сакривено у природи. Он е
очистио и Деву, и затим се родио, да би показао да, где е
Христос, тамо се чистота проавуе у сво своо сили.
Очистио е Деву, спремивши е унапред Духом Светим; и
затим утроба, поставши чиста, зачие ега. Очистио е
Деву при ено непорочности; стога у е, и родивши се,
оставио Девом.... Бог Логос, боравеи у Марии, учинио у
е туом свему нечистом и телесном... И Мариа е по
благодати постала не жена ве дева. Не велим да е Мариа
постала бесмртна, ве да у озаравану благодау, нису
узнемиравале греховне жее"64.
Речи светог Атанасиа Великог: Мариа е сестра наша,
ер смо сви од Адама"65, показуу асно да света Дева ние
била изузета од првородног греха. а називам Мариу Деву
пренепорочном и пречистом, изавуе треи од троице
светих Богослова, сравууи е са нама удима, слугама
еним; али сравууи е са Жеником еним и Оцем
еговим, а е називам човеком, као што су и сви уди, само
светом и светиом од свих уди, непорочном и начистиом
у свима родовима"66.
Осеауи Пресвету Деву као срце свое, Православна
Црква богонадахнуто обашава однос свете Богомаке
према грешности. На благовест светог Арханела Гаврила да
е родити Сина Божег, света Дева одговара молбом: Душу
очисти, тЬло освяти, церковь сотвори мя вмстительну
Бога, скишю богоукрашену, одушевленъ храмъ наит1емъ
Пресвятаго Духа, и жизни чистую матерь67. А мало касние
пресвета Дева додае: ... душу убо очистихъ съ тломъ, и по
гла
64 Слово на еретиковъ, стр. 71. 72; Творенш иже во святыхъ отца нашего
Ефрема Сирина, часть третья, Москва 1849.
65 Epist. ad Epictet. 7, Р. gr. t. 26, col. 1061 : ' ,
' .
66 Св. Симеон Нови Богослов, Слово 45; Слова преп. Симеона Новаго
Богослова, переводъ съ новогреческаго еп. еофана, кн. I, стр. 363 (Москва
1882). 67 Благовщеше Пресв. Богородицы, 25, мартъ, Канонъ. пЬснь 7.
Догматика православие цркве 293
голу твоему буди мн, да вселитса Богъ въ мя68. Бивши
очишена Духом Светим, Дева е постала Маком
Свевладара кои у е створио69. Надбожански Бог, Логос кои
е од Оца и са Духом Светим, коме се клаамо у Троици,
примивши тело од чисте Деве, освети ену пречисту
утробу70.
Очигледна е, дакле, из христонадахнутог учеа
богомудрих Отаца, да се непорочност и безгрешност
Пресвете Деве Богородице односе не на отсуство
првородног греха у ено човечанско природи, ве на ен
лични однос према пороку и греху и на ену борбу и
превласт над пороком и грехом.
68тамо, пснь 8. 69Въ недлю утра, Канонъ Пресвятой Богородица, пснь 7
(Гласъ 5, Октоихъ): Мати всъхъ Царя, очищшися Духомъ Дво, била еси, тебе
создавшаго ( , , ,
).
70Въ пятою. Ваш, повечерш великомъ, Канонъ, Пснь 5, Богородиченъ:
речистое чрево твое освяти, Чистая, плоть изъ него пр1емый пребоже
ственный, въ Троицъ покланяемый, изъ Отца Слово, и съ Духомъ Богъ (
, ', ,
, ).
БОГОЧОВЕКОВО ДЕЛО
(Сотериологиа) Господ
Исус Христос као Спасите
Божанска личност Господа Христа е свесавршена и
недеива. То се снажно осеа у свему што е Христово. У
свако егово мисли и речи и делу присутна е сва
Богочовечанска личност егова, присутна потпуно и
недеиво. У свима споашим и унутрашим, видивим и
невидивим изразима своим, Богочовекова е личност една и
недеива. Отуда и целокупни живот Христов на земи
сачиава едну недеиву, органску целину. единством и
недеивошу
егове
Богочовечанске
личности
детерминисано е единство и недеивост еговог
богочовечанског дела. Нема ничега ни у личности, ни у
животу, ни у делатности Господа Исуса што би се могло
одбацити као сувишно или непотребно. Све што е егово,
саставни е део богочовечанског подвига еговог. Он е сав у
свему своме.
Ни за шта што е Богочовеково не може се реи: ово ние
потребно, може се одбацити. Када е апостол Петар
предложио Спаситеу да страдае отстрани из свог
богочовечанског подвига спасеа рода удског, Он га е
назвао сатаном: иди од мене, сатано!1 Све што е Христово: и
оваплоее, и крштее, и преображее, и страдае, и крена
смрт, и васкрсее, и вазнесее, и делае, и учее, ушло е
као неопходни састоак у огромно, козмичко богочовечанско
дело спасеа уди, и не може се одбацити, а да се не
повреди Богочове
1 Мт. 16, 23.
Догматика православие цркве 295
чанска личност Христова. една иста неизмерна
богочовечанска вредност и сила прожима све што е
Христово, те се из те недеиве богочовечанске целине не
може издвоити едан дели и реи: ево, овим е Господ
Христос спасао свет, искупио род удски. У Богочовеку и
еговом животу и учеу све е бескрано важно и неопходно,
божански важно и неопходно. Стога е Господ светим
Ученицима своим и оставио као лозинку спасеа заповест о
држау свега што е заповедно: Идите и научите све народе
крстеи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учеи их да све
држе што сам вам заповедно (
)2.
Целокупном Богочовечанском личношу своом и
целокупним богочовечанским животом своим Господ
Христос е извршио спасее удског рода, зато Му е и дато
име Исус, што значи: Спасите. Ово име ние било дато ни
неком делу еговом, ни учеу еговом, ве егово
недеиво Богочовечанско личности. Он е сав Исус, сав
Спасите у свему што сачиава егову Богочовечанску
личност и егово Богочовечанско дело. Богоданим именом
Исус = Спасите, детерминисано е и дело егово: спасее.
Због неизмерног богатства свое Богочовечанске лично-
сти, и због разноврсних дарова и добара кое е донео свету,
Спасите се назива разним именима: Пастир, Учите,
Светлост, Пут, Истина, Живот, Првосвештеник, Пророк,
Чокот, Господ, Син Божи, Христос, Камен, аге. Многа
имена, а една Личност и едно дело, ер и као Пастир Он е
сав Пастир, и као Учите Он е сав Учите, и као Светлост
Он е сав Светлост, и као Истина Он е сав Истина. Отуда е
егово дело искупеа и спасеа света и човека не само
дело ега као Пророка, Првосвештеника и Цара, ве дело
ега као едне недеиве Богочовечанске личности, онакве
Личности каквом е описуу и показуу сва имена коа о се
припишу У Светом Откривеу.
У свему искупитеском и спаситеском Господ Христос
присутствуе сав у васцело пунои свое Богочовечанске лич
2 Мт. 28, 1920.
296
Преподобии отац устин (Попови)
ности. При томе се егова спаситеска сила и делатност аче
приавуе у неким еговим делима, као што су крштее и
преображее, а врхуне у крсно смрти, васкрсеу, вазнесеу и
силаску Светога Духа. Али све су то саставни делови еговог
богочовечанског живота и подвига као едне недеиве
органске целине. Крст врхуни само на темеу свега што му
претходи. Крст е врх пирамиде спасеа, али као врх он стои
на свему што е испод ега, а што е Спасите узидао у пира-
миду спасеа било речу, или мишу, или молитвом, или
уздахом, или чудом, или догааем. Врх без темеа, и без
онога што е назидано измеу темеа и врха, не би био врх.
Теме пирамиде спасеа е оваплоее Сина Божиег; на
ему е Господ Христос своим земаским животом саградио
богочовечански дом спасеа, и на еговом врху поставио крст
и васкрсее. Господ Исус е обавио спасее свим оним што е
Он као Богочовек био, и свим оним што е као Богочовек
учинио.
У самом имену Исус дато е цело богочовечанско дело
Христово. Господ Христос спасава, ер е Спасите. Само као
оваплоени Бог, Господ Исус е и Спасите и спасее.
Богочовечанска личност егова и есте све и сва у спасеу,
због чега Господ Христос и чини спасее свакога човека
зависним од себе као Богочовека, говореи: а сам врата; ко
уе кроза ме спаше се, и уи е и изии е, и пашу е наи3.
Све што улази у личност и дело Богочовека сачиава
Еванее спасеа. Зато се ништа Богочовеково не може ни
изоставити, ни одбацити. У Спасеу е све спасоносно, све
сотериолошко. Шта е то што би се из Господа Христа могло
отстранити као несотериолошко? Све речи Спасове дух су и
живот су4. Али дух су и живот едино еговом Божанском
личношу. Он е увек и у свему една и иста Личност. У своу
Божанску личност Он е и тело унео. Шта онда ние
спасоносно у ему? Он е Спасите и као Пастир, и као
Првосвештеник, и као Истина, и као Светлост, и као Живот,
ер е егова Личност увек една и недеива. Бескраности
егове
Личности
одговара
бескраност
еговог
богочовечанског подвига.
3 н. 10, 9.
4 н, 6, 63.
Догматика православие цркве 297
У свима моментима свога земаског живота Господ Хри-
стос е непрекидно Спасите, само своу спаситеску силу Он
проавуе час аче час слабие, час отворение час
прикривение. Са свих страна еговог богочовечанског живота
теку и притичу спасоносне силе, да се назад све стопе и слиу
у крсну смрт и васкрсее као у свеизвор спасеа.
Богочовечански подвиг спасеа рода удског достиже своу
завршну и савршену пуноу у Спаситеево крсно смрти и
васкрсеу, због чега човекоубиви Господ хита томе кроз све
свое дане и нои: Ево идемо у ерусалим, и све е се
свршити што су пророци писали за Сина Човечиега. ер е га
предати незнабошцима, и наругае му се, и ружие га, и
попувае га, и бие га, и убие га; и треи дан устае"5. Но и
пре свога спасоносног страдаа и васкрсеа Господ Христос
е Спасите кои непрекидно спасава уде своом
богочовечанском силом. Да ние тако, зар би пре крене смрти
свое Он могао реи Закхеу: данас дое спасее дому овом6, и
раслабеноме: синко, опраштау ти се греси твои7, и многима:
вера твоа спасе те.
Спасее
рода
удског,
извршено
чудесним
Богочовеком
Исусом,
престава
собом
бескрану
богочовечанску тану. У о е спасоносно седиена тана
Бога и тана човека, живот Бога и живот човека. Стога е у о
све богочовечанско, од почетка до краа. Никаква удска
мисао, ма како помогнута благодау, не може до дна
проникнути у ову свету богочовечанску тану. Наднесен над
у своим огромним умом, апостол Павле завршава своа
размишаа о Спаситеевом подвигу спасеа чуеем и
дивеем: О дубино богатства и премудрости и знаа
Божиега! како су неиспитиви егови судови и
неистраживи егови путеви!8 У богочовечански подвиг
спасеа рода удског Господ Исус е унео премудрост
Божиу у таности сакривену, коу одреди Бог пре света за
славу нашу9. Тану вое свое (
5 Лк. 18, 3133.
6 Лк. 19, 9.
7 Мт. 9, 2; Мк, 2, 5; Лк. 5, 20.
8Рм. 11,33.
9 1 Кор. 2, 7.
298
Преподобии отац устин (Попови)
) Тросунчани Господ нам е показао у
богочовечанском
домостроу
спасеа,
извршеног
Богочовеком Исусом10.
една
и
недеива
божанска
тана
проходи
богочовечанску личност Господа Христа и егово дело. На
свима путевима богочовечанског подвига спасеа блага и
кротка Христова тана сусрее и води душу удску,
испуууи е божанском благошу и бескраном радошу.
Дело Богочовека Христа е да спасе уде изгубене у греху11,
да спасе уде од греха и смрти12. Другим речима, дело е
егово: обновити, препородити човека13, просветити га14,
усавршити15,
охристоличити16,
обожити17,
обесмртити,
овековечити18. У то таанствено дело свое Спасите е унео
сву Богочовечанску личност своу, са свима еним
бескраним савршенствима. И извршио га божански савршено
целокупним подвигом свога богочовечанског живота на
земи од колевке до вазнесеа.
У личности и делу Богочовека Христа: сав Бог дат е
свему човеку. То е лек за исцеее човека од греха и смрти,
и средство за освеее, охристоличее, обожее,
обесмрее и оспособее човека за вечни живот у овом и
оном свету. У томе е помирее човека са Богом, у томе
искупее, у томе спасее, и савршенство, и блаженство.
Тиме е Богочовек постао и заувек остао поглавар спасеа,
во спасеа ( )19, због чега е и упутио
речи Богу Оцу: дело изврших ( ) кое си
ми дао да радим20. Богочовечанско дело Христово е не мае
таанстве
10 . 1, 9.
1 Мт. 18, И.
12 н. 4, 34; 6, 40; 17, 4.
13 н. 3, 110.
и н. 1, 9; 8, 12; 9, 5; . 5, 8; 1 Сол. 5, 5.
15 . 4, 13.
,6 Рм. 8, 29; Гал. 4, 27.
17 н. 10, 34; 2 Петр. 1, 45.
18 н. 5, 21. 24; 6, 47; 11,25.
19 евр. 2, 10.
20 н. 17, 4.
Догматика православие цркве 299
но и неизразиво од Богочовечанске личности егове. Но и
личност и дело Богочовека Христа сачиавау едну и
недеиву велику тану побожности"21, велику тану спасеа.
Да е спасее рода удског омогуено, извршено и
условено Богочовечанском личношу и богочовечанским
подвигом Господа Исуса, речито нам сведочи Свето
Откривее кроз Свето Писмо и Свето Предае. У божанску
истину Спаситееве личности и еговог подвига спасеа
ништа тако не уводи дух удски као Свето Предае,
наслоено на Свето Писмо; и Свето Писмо, осветено
Светим Предаем.
Прва благовест коом почие новозаветно Откривее
есте благовест богопосланог Арханела Свето Деви: да е
родити Сина коме има наденути име Исус, т. Спасите22.
Овом првом благовешу обухваена е сва Личност и сва
делатност Богочовека Христа. У самом богоданом имену Исус
претсказан е и обавен сав Спаситеев богочовечански
подвиг спасеа рода удског. Врло е значано да Бог ние
назвао Господа Христа ни учитеем, ни пастирем, ни царем,
ни првосвештеником, ни пророком, ве Спаситеем, ер е то
име шире од свих осталих имена и садржи их у себи. А када
се родио оваплоени Бог, Анео Господи обавуе
пастирима да се родио: Спасите, Господ Христос23. То пак
значи да е оваплоени Логос: Спасите света као Богочовек,
целокупном
своом
Богочовечанском
личношу
и
делатношу.
Као Спасите, Господ Христос е у исто време и
спасене. Праведни Симеон, пун Духа Светога, узимауи у
руке младенаца Исуса, назива Га спасеем ( )24.
Богочовек Христос, у сво пунои свое богочовечанске
еванелске стварности, и есте спасее. Стога се и вели у
Светом Писму да се у Богочовечанско личности Господа
Исуса незнабошцима посла спасее Боже"25. Очевици
Господа Исуса и егових дела са усхиеем говоре о
ему:"Сами чуемо и
211 Тм. з, 16.
22 Лк. 1, 31.
23 Лк. 2, 11.
24 Лк. 2, 30; ср. 3, 6.
25 Д. А. 28. 28.
300
Преподобии отац устин (Попови)
познасмо да е ова заиста Спасите света, Христос (
, )"26. Обухватауи собом као
Богочовек сва божанска и човечанска савршенства,
неопходна за спасее човека од зла и смрти, Господ Христос
е назват Спаситеем и од Бога и од уди.
У многоудно истории рода човечанског Бог никога
ние назвао Спаситеем, ер су сви уди без изузетка под
грехом и смру. Само е безгрешни Господ Христос
удостоен тог назива, као едина историска личност у коо се
не нае ни трунке греха, ни атома зла. У свесавршено
пунои свое Божанске личности, оваплоени Бог Логос
апсолутна е пуноа свеживота и светлости27, и само као такав
Он е победа над грехом, смру и тамом28. Чим се Господ
Исус авио на проповед, велики Претеча Духом Светим
обавуе да е Он: аге Божие кое узима грех света (
)29, узима целокупним
богочовечанским животом своим.
Само као Богочовечанска личност Господ Христос е
постао за сав род удски: премудрост од Бога, и правда, и
освеее, и искупее30. Он се авио као Богочовек: да грехе
наше узме31, т. да нас ослободи од греха и оспособи за
живот у светости и правди Божо. Саблажен духом зла и
уништеа, род удски е у своо истории више стварао дела
егова него своа: зато се ави Син Божи да раскопа дела
авоа32. Боголика красота душе удске била е сва
наружена и загаена гресима, стога Бог посла Сина свога да
очисти грехе наше33.
Исуса Богочовека, у сво егово историско стварности,
Бог десницом своом узвиси за воу и спаситеа (
26 н. 4, 42.
27 н. 1, 4.
28 н. 8, 12; 12,35.46; 11,25.
29 н. 1,29.
30 1 Кор. 1, 30.
31 1 н. 3, 5.
32 1 н. 3, 8.
33 1 н. 4, 10.
Догматика православие цркве 301
), да да удима покаае и опрошта грехова34.
Иако божански савршен, Спасите е земаски реалан и
човечански приступачан. Богомудри апостол то снажно
истиче: од Давидова семена подиже Бог по обеау Израиу
спаса Исуса35. Спасите е реалан човек, да би као човек
спасао човека. Да се ние авио као истинити човек, могло би
се реи да е Он нека небеска сабласт и утвара коа
механички и насилно намее удима спасее. Своом
безгрешном човечанском реалношу Господ Христос
привлачи удска биа коа у ему виде природног и
неопходног Спаситеа удске природе.
Само као стварно савршени Бог и стварно савршени
човек Господ Христос е Спасите уди и нада рода
удског36. У свом бескраном човекоубу Он хое да се сви
уди спасу и доу у познае истине37. Своим
богочовечанским подвигом спасеа Господ Христос е постао
едини и единствени Спасите рода удског, стога: нема ни
у едноме другом спасеа (
). ер нема другога имена под небом данога удима
коим би се ми могли спасти38. Животворном силом своом
Богочовечанска личност Господа Христа есте у исто време и
Спасите и спасее39. Познае спасеа есте познае Сина
Божег, кои заиста есте и назива се и спасее, и Спасите, и
извршее спасеа (salus, et Salvator, et salutre).... Он je
Cпaсите, ер je Син и Логос Божи; Он е извршее
спасеа, ер е Дух; Он е спасее, ер е тело: Логос постаде
тело и обитаваше меу нама"40.
Зато што у Богочовеку живи сва пуноа Божанства те-
лесно , Он е Спасите рода удског интегралном Лично
34 Д. А. 5, 31.
35 Д. А. 13, 23.
36 1 Тм. 1, 1.
37 1 Тм. 2, 4.
38 Д. А. 4, 1112.
39 2 Тм. 2, 10; 3, 15.
40 Св. Ирине, Contra haer. III, 10, 3.
41 Кол. 2, 9.
302
Преподобии отац устин (Попови)
шу своом, и свим оним што е у о, од е, са ом.
Бесмртни Бог, вели свети Атанасие Велики, ние дошао да
спасе себе ве осмрене; и ние пострадао ради себе ве ради
нас. Он е узео на себе нашу ништавност и нашу убогост, да
би нам даровао свое богатство. ер егово страдае е наше
избавее од страдаа ( ); егова смрт е
наша бесмртност; егове сузе радост наша; егов погреб
васкрсее наше; егово крштее наше освеее; ране
егове наше исцеее; наказае егово мир наш; срамота
егова наша слава; силазак егов наш узлазак42.
У томе се и састои чудо, што е Господ постао човек, и
то човек без греха, због чега се извршило потпуно
обновее ( ), да би се обелоданила егова
мо. И од онога што е сам по своо вои установио у
природи, узео е оно што е хтео, то ест: роее од жене,
узраст, године, труд, глад, же, сан, тугу, смрт, васкрсее.
Стога, где е трулело удско тело, тамо Исус полаже свое
сопствено тело; и где е удска душа држана у смрти, тамо
Христос показуе да е и егова душа удска, да не би Он,
као човек, био држан од смрти, и да би као Бог разорио
државу смрти; да би, где е била посеана трулеж ( ),
изникла нетрулежност ( ); да би, где е даровала
смрт, Он бесмртни претставши у облику душе удске (
), авио бесмртност; и на та начин
учинио нас учесницима свое нестрадалности и бесмртности,
у нади на васкрсее из мртвих43.
Васцелим бием своим Богочовечанским Господ Исус
е спасао човека. Он е, по речи богомудрог Оца
Православа, дао тело за тело, и душу за душу, и потпуно
бие за целог човека (
)44. Богочовек Христос спасао нас е целим своим
бием; спасее е свету Син од Оца45. Име Исус значи и
Спасите и спа
42 De incarn. et contra arian., 5; P. gr. t. 26, col. 992 AB.
43 Он, Contra Apollinar., lib. I, 17; P. gr. t. 26, col. 1124 ВС.
44 ib. 17;col. 1125 A.
45 Он, Expositio on Psalm. 19, 6; P. gr. t. 27, col. 125 D.
Догматика православие цркве 303
сее ( , ); од Спаситеа е спасее
као од светлости осветее46.
Тана спасеа сва е у Богочовечанско личности Госпо-
да Исуса. Личност Спаситеева и егов подвиг спасеа рода
удског сачиавау едну недеиву органску целину. Ради
обожеа човека кроз спасее Бог Логос е и постао човек,
авио се и живео као Богочовек. Оваплотивши се, Господ
Христос е узео у удску природу бескране силе Божанства,
кое и обавау спасее рода удског кроз Богочовечанску
личност и богочовечански живот егов. Господ Христос е
Богочовек, едан из Божанства и човечанства, вели свети
Григорие Богослов. У ему се сединио Бог и човек кои су
били удаени едан од другог. Све се сединило у едно за
све ( ) и за единога праоца:
душа за душу непослушну, тело за тело кое се покорило ду-
ши и са ом осуено; Христос, кои е без греха, за Адама кои
е био под грехом. Ради тога старо е замеено новим;
страдаем е позван страдалник у првобитно стае; за сваки
наш дуг узвратио е Она кои е изнад нас; и открила се нова
тана: човекоубиви Божи домостро спасеа за палог кроз
непослушност. Ради тога е и роее од Деве; ради тога асле
и Витлеем; роее место ствараа, Дева место жене, Ви-
хляем место Едема, асле место раа, мало и видиво место
великог и сакривеног. Ради тога су Анели кои славе
Небескога кои е постао земаским; пастири кои виде славу
на агету и Пастиру; звезда путово, мудраци поклоници
и дароносци, да би се уништило идолопоклонство. Ради тога
се Исус крштава, и прима сведочанство одозго; ради тога по-
ста, бива кушан и побеуе победиоца. Ради тога се изгоне
демони, исцеуу болести, и поверава малима велико дело
проповеди, и они га извршуу. Ради тога се буне народи и
уди помишау узалудне ствари. Ради тога е дрво за дрво,
и руке за руку; руке, уначки распрострте, за руку
неуздрживо пружену; руке приковане за руку самовону.
Ради тога е: подизае на крст за пад, жуч за едее
забрае
46 Он, Sermo major de fide, 22; Р. gr. t. 26, col. 1276 A.
304
Преподобии отац устин (Попови)
ног рода, трнови венац за раво господарее, смрт за
смрт, тама за светлост, погреб за повраае земи,
васкрсее за васкрсее. Све е ово било за нас неко Боже
васпитае (
) и лечее наше немои, кое е старог Адама враало
онамо одакле е пао, и приводило га дрвету живота, од кога
нас е удаио плод дрвета познаа, неблаговремено и
неразумно опробан47.
Губа греха унаказила е и обесветила све што е удско.
Спаситель мора бити све што и човек, све осим греха, и
осветити собом све човечие. Стога свети Григорие и вели за
Спаситеа: Он се понекад предае и сну, да би и сан
благословио; понекад се замара, да би и труд осветио;
понекад плаче, да би и сузе учинио достонима похвале48.
Велика се тана збива ради спасеа рода удског.
Обнавау се природе и Бог постае човек; Син Божии
благоизвоуе постати и називати се и Сином човечиим, не
меньауи оно што беше (ер е то неизмениво), него
примивши оно што не беше (ер е Он човекоубив), да би
Необухвативи постао обухватив, ступауи у општее с
нама преко тела ( ) као кроз завесу, пошто
роена и пролазна природа ние у стау подносити егово
чисто Божанство. Ради тога се седиуе оно што е
неседииво ( ): не само Бог са роеем у
времену, и ум са телом, и надвременско с временом, и
безгранично с ограничении, него и роее са девичанством, и
оно што е узвишение од сваке славе са беславем, и
нестрадално са страдаем, и бесмртно са пролазним. Пошто
е проналазач зла маштао да буде непобедив, уловивши нас
надом на обожее, то сам бива уловен покривачем тела, да
би, насрнувши као на Адама, сусрео Бога. Тако е нови Адам
спасао старога, и скинута осуда са тела, пошто е смрт
умртвена телом49.
Кроза све што е Богочовеково струи спасоносна сила,
али се нааче проавуе у Спасовом страдау за свет. Када
47 Orat. И, 23. 24. 25; Р. gr. t. 35, col. 432 В 436 .
48 Он, Orat. 37, 2; Р. gr. t. 36, col. 284 С.
49 Он, Orat. 39, 13; Р. gr. t. 36, col. 348 D 349 B.
Догматика православие цркве 305
je Господу Христу требало пострадати за свет спаситеним
страдаем, вели свети Богослов, тада е било потребно
присаединити страдау све што се односи на страдае
( ), као:
поаву на свет, крштее, сведочанство с неба, проповед,
хрее народа, чудеса, и из свега саставити едну целину
( ), нераздвону и нераздеиву временским
размацима. ер од крштеа и проповеди авило се узбуее
код народа (Мт. 21, 10), а од мноштва уди поава знамеа
и чудеса коа приводе Еванеу; од чудеса пак завист, од
зависти мржа, а од мрже договарае и издаство, а од
овога крст и све чиме смо спасени (
)50.
Када е Господ Христос видео, да е душегубни грех
упропастио у телу удском све небеско што е било ста-
влено у ега, и да лукава змиа царуе над удима, тада Он,
да би повратио себи свое достоае, ние послао против
болести друге помонике (ер е у великим страдаима слаб
лек недовоан), него се сам, напустивши славу (
) коу е имао као безматерни () Син
бесмртнога Бога Оца, авио без оца необични за нас син,
чак не необични, ер е Он Бесмртни, поставши смртан,
дошао кроз МатерДеву, да би цео спасао целога човека
( ' ). И пошто е кроз пагубно едее
био пао сав Адам ( ), то е, по удским и уедно не
удским законима, оваплотивши се у чесно утроби жене
деве ( ), дошао Бог и уедно смртан,
сединивши у едно две природе: едну сакривену а другу
видиву за уде, и од коих е една била Бог, а друга се
родила ради нас у последе дане. У двема природама едан
е Бог Христос, ер е седиен са Божанством, и из
Божанства ( ) е постао човек, да би, авивши се
меу удима као други, нови Адам, излечио преашег
Адама. Али се Он авио покривши се одасвуд завесом, ер е
друкчие било немогуе приближити се удским
слабостима, и усто е било потребно да змиа, коа сматра
себе за
50 Он, Orat. 40, 29; Р. gr. t. 36, col. 400 D 401 .
306
Преподобии отац устин (Попови)
мудру, приступивши Адаму, неочекивано сретне Бога, и о
ачину егову сломи своу злобу, као што се бурно море
ломи о чврсту стену51.
Очовечее Христово е друго стварае човека, вели
свети Григорие Богослов, ер е Бог пострадао телесно
() нашим страдаем. Он е потпуно одужио све на-
ше дугове. Из милосра према Еви Он се родио од жене,
али од Деве, ер е и прво егово роее од единога Оца.
Повиае у пелене било е место Адамове наготе. Путууа
звезда, то е поклоее твари. Долазак мудраца, то е ступа-
е многобожаца у Цркву. Крштее Христово било е
очишее вода () за нас. Дух, то е посведочено
сродство. Пост е припрема за борбу са врагом. Кушае е
било испитивае Боже мудре силе. Трнови венац и
облачее у скерлетну кабаницу то е одузимае власти од
авола у отворено борби. Крст е победни знак. Клинци, то
е прикивае нашег греха. Раширене руке на крсту означуу
да Христос све обухвата. Пробае жучи супротно е
Адамовом пробау забраеног плода. едан се од
разбоника спасао, то е Адам кои е поверовао; а други е
био рав, ма да и прикован на крст. Тама од шестога часа, то
е плач за Страдалником. Васкрсее мртвих и улазак у град,
то е превоее умрлих на небо. Крв и вода кое су заедно
потекле из ребра, то е двоако крштее: у купеи и
страдау. Ово друго доносе опасности за време гоеа.
Мртвост Исусова е уништее мртвости у човеку.
Васкрсее Христово из мртвих есте ослобоее човека из
ада. Вазнесее Христово на небо узноси и човека горе52.
Тана спасеа рода удског садржи у себи васцелу тану
Истине, оличену у оваплоеном Богу и еговом
богочовечанском животу. У ову тану истине и спасеа, по
речима светог Григориа Ниског, улазе као саставни делови:
Спаситеево човечанско роее, узрастае од детиства до
пунолетства,
51 Он, Poemata dogmatica, De Testament, et adventu Christi, 9; P. gr. t. 37,
col. 459461.
52 Он, Poemata moralia, Definitiones minus exactae; P. gr. t. 37, col. 959961.
Догматика православие цркве 307
едее, пиее, труд, сан, туга, сузе, клеветае Спаситеа, суд
над им, крст, смрт, полагае у гроб, васкрсее53.
Спасее е бескрано сложен подвиг, толико сложен, да са-
мо Бог може знати шта све треба да уе у та подвиг, и само Он
може имати силе да учини та подвиг. У своо чудесно
Богочовечанско личности Господ Христос е захватио и
обухватио сву тану Божанског живота у ено бескрано
разноврсности и сву тану човечанског живота у ено
загонетно сложености, и тиме постао Спасите и спасее рода
удског. У Богочовечанско личности егово Бог нам е
послао и Спаситеа и спасена, и зато се ни поам Спаситеа ни
подвиг спасеа не може одвоити од историске личности
Богочовека Исуса54.
Гледана у историско стварности кроз богочовечански
подвиг спасеа, извршеног на земи, Личност Богочовека
Христа добиа разна имена, коа о стварно сва припадау и
у коима е несумиво Она сва, али коа су ипак изрази
нашег схватаа неисказане тане оваплоеног Бога. У свему
свом Богочовек е несумиво присутан целокупном
Личношу своом. Зато све што е Он есте Спасите, и све
што е егово есте спасее. Богочовечанском бескраношу
свое Личности и живота Господ Исус е за нас, по речима
светога Атанасиа Великог, и Пастир, и Првосвештеник, и
Пут, и Врата, и све у свему55. Он е постао све ради нас (рго
nobis omnia factus est), и на наразличние начине остваруе
наше искупее. Иако е ради нас и гладовао и жеднео, Он
нас ипак храни и пои своим спасоносним даровима. У томе
е егова слава, у томе чудо еговог Божанства, што е Он
природу наших страдаа преиначио своом добротом. ер е
Он, Живот, умро да би нас оживео; Он, Логос, постао je тело,
да би речу научно тело56.
53 Oratio catechetica, cap. 9; Р. gr. t. 45, col. 40 D.
54 Овом еванелском истином живи Богочовечанско тело Христово, Цр
ква. У Литургии Св. Златоуста, у Молитви за оглашене, свештеник се моли:
Господе Боже наш, кои на висинама живиш и на смирене погледаш, кои си
ниспослао спасее роду човечанском единородног Сина свог и Бога, Госпо
да нашег Исуса Христа...
55 Epist. heortasticae, Epist. XIV, 1; Р. gr. t. 26, col. 1419 AB.
56 ib. Epist. XIX, 4; col. 1421 A.
308
Преподобии отац устин (Попови)
Због разноврсности богочовечанске делатности Господа
Исуса у подвигу спасеа рода удског Он се различито и
разноврсно проавуе, али увек као една недеива и
непроменива Богочовечанска личност, коа се назива
разним именима. Разни називи, вели свети Григорие
Богослов, кои се придау Христу, како они што Му
припадау по Божанству, тако и они што Му припадау по
човечанству, и то: Бог, Син, Обличе, Премудрост, Истина,
Светлост, Живот, Сила, Пара, Излив (Прем. Сол. 7, 25),
Блистае, Творац, Цар, Глава, Закон, Пут, Врата, Теме,
Камен, Бисер, Мир, Правда, Освеее, Искупее, Човек,
Слуга, Пастир, аге, Првосвештеник, Жртва, Првороени
сваке твари, Првенац из мртвих. Сваки од ових назива Господ
Христос есте и назива се ( )57.
Богочовек се назива Сином, ер е истоветан са Оцем по
суштини; и не само то, него е и од Оца. Назива се
единородним, ер е не само едини од единога и
единствено едан, него и на единствен начин ()
едан, а не као тела. Назива се Логосом, Речу (н. 1, 114), ер
се односи према Оцу као реч према уму, не само
бестрасношу роеа, него и седиеношу са Оцем, и тиме
што обавуе Оца. Назива се Премудрошу (1 Кор. 1, 25), ер
е он знае () божанских и човечанских ствари.
Назива се Силом (1 Кор. 1, 25), ер е Он чувар сазданих
твари и давалац силе коа их одржава у постоау. Назива се
Истином (н. 14, 6), ер е по природи едно, не много (,
); ер е чисти печат и свеистинити Облик Оца.
Назива се Обличем (2 Кор. 4, 4), ер е едносуштан са Оцем,
и ер е од Оца а не Отац од ега, пошто се сама природа
облича састои у томе да оно буде подражавае оригиналу
( ), чиим се обличем назива. Назива се
Светлошу (н. 8, 12), ер е Он светлост душа кое се чисте у
разуму и животу. Назива се Животом (н. 14, 6), ер е Он
светлост, устроство и осуштиее сваке разумне природе
( , ).
ер у ему живимо, и крее
57 Orat. II, 98; Р. gr. t. 35, col. 500 ВС.
Догматика православие цркве 309
мо се, и есмо (Д. А. 17, 28) по двоструко сили удахнуа: по
даху живота кои е он удахнуо свима и по Духу Светоме ко-
га удахуу у оне кои могу да Га приме у оно мери у коо
отварау уста разума ( ). Назива се Прав-
дом (1 Кор. 1, 30), ер дели уде по вредности, праведно
судеи и оне под Законом и оне под Благодау, и душу и
тело, да би душа владала а тело било под влашу, да би бое
господарило над горим а да горе не би устаало против
боега. Назива се Освееем (1 Кор. 1, 30), ер е чистота, да
би се чистотом усваало Чисто. Назива се Искупеем (1 Кор.
1, 30) као она кои нас, поробене грехом, ослобаа, и као
она кои е себе дао у откуп за нас, у жртву очишеа за
васеену. Назива се Васкрсеем (н. 11, 25) као она кои
нас сели одавде, и умртвене грехом уводи у живот.
Ови називи довде заеднички су Ономе кои е изнад нас
и кои е ради нас; а називи кои су нарочито своствени нама
( ) и припадау човечанско природи
Богочовеково есу следеи:
Човек (1 Тм. 2, 5), да би Необухваиви телом, због
необухвативости природе, не само постао обухватив за
тело, него и да би собом осветио човека, поставши као квасац
за васцело тесто; да би ослободио свега човека осуде,
уединивши са собом осуено, за све поставши све оно што ми
есмо ( , ), осим греха,
т. поставши тело, душа, ум, све оно што е смрт била
прожела. Син Човечии (н. 3, 18) и кроз Адама и кроз Деву, од
коих се родио (од Адама као праоца, од Деве као Матере) и
по закону и не по закону роеа. Христос, по Божанству, ер
само помазае освеуе човечанство, не деством своим као
код других помазаника ( ), него
присутством васцелог Помазууег. А последица е овога
помазаа то, да се Помазууи назива човек а помазано
постае Богом. Пут (н. 14, 6),' ер нас Собом води. Враша
(н. 10, 9), као уводите. Пастир (н. 10,11), ер напаса на
зелено паши и одгаа кра тихе воде (Пс. 22, 2), одводи
одавде, брани од зверова, повраа залуталог, налази
изгубеног, превиа раеног, чува аког, и поукама пастирског
учеа сакупа у онамоши тор. Овца (Ис. 53, 7), као
жртвовае. аге (1 Петр. 1, 19),
310
Преподобии отац устин (Попови)
као савршен. Архиере (евр. 4, 14), као посредник.
Малхиседек (евр. 7, 3), као роени без маке по природи коа
е изнад наше, и без оца по нашо природи (
, ' ); као пар Селима, т. цар
мира, и као цар правде... Исус Христос е уче и данас телесно
(), она исти духовно () и вавек века58.
Сваки назив кои се приписуе Господу Исусу у еговом
богочовечанском подвигу има сво сотериолошки знача. Го-
спод Христос постае свима све, вели свети Григорие Бого-
слов, да би све придобио. ер Он не постае само евреин, не
узима само на себе сваковрсна недолична и ниска имена, не-
го, што е од свега тога недоличние, назива се самим грехом
и самим проклетством (2 Кор.
5, 21; Гал. 3, 12). Иако ние такав у само ствари, Он се ипак
назива тако. ер како е грех Она кои и нас ослобоава од
греха? И како е проклетство Она кои и нас искупуе од
проклетства Закона? Али Он се назива тако, да би и до тог
степена показао своу смиреност, и тиме нас научно
смирености коа води на висину. Дакле, Он постае рибар,
спушта се ка свима, баца мреже, подноси све, да би само
извукао из дубине рибу, т. човека, кои плива по несталним и
сланим таласима живота59.
Господ Христос се назива Логосом, Речу, а сам е изнад
речи. Изнад светлости е, а назива се светлошу. Назива се
огем, не што е подложан чулима, него што очишава
танану и праву материу. Назива се мачем, ер отсеца раво
од доброта; лопатом, ер очишава гумно и, одбацууи све
што е празно и лако, слаже у небеске житнице све што е
пуно и тешко; секиром, ер после дугог трпеа сече
неродну смокву, ер отсеца само корее зла; вратима, због
улаза; путем, ер идемо име право; агетом, ер е жртва;
првосвештеником, ер приноси на жртву тело; Сином, ер е
од Оца60.
Таанствено дело спасеа рода удског извршено е
единственом и непоновивом личношу Богочовека Христа
и
58 Он, Orat. 30, 20. 21; Р. gr. t. 36, col. 128 D, 129 АС, 132 АС, 133 .
59 Orat. 37, 1; Р. gr. t. 36, col. 284 AB.
60 ib. 4; col. 285 D 288 A.
Догматика православие цркве 311
еговим единственим и непоновивим богочовечанским жи-
вотом. Стога Свето Писмо, вели свети Василие Велики,
говореи о Господу Христу, не дае му едан назив, нити само
оне називе кои се искучиво односе на егово Божанство и
величину, него понекад употребава називе кои показуу
нарочите ознаке природе. ер Свето Писмо зна име Сина кое
е изнад свакога имена (Флб. 2, 9), назива Га истинитим
Сином (1 н. 5, 20), единородним Богом (н. 1, 18), Божом
силом и премудрошу (1 Кор. 1, 24) и Логосом (н. 1,1). И
опет, због разноврсности дарова благодати, кое Он од
богатства доброте, по многоразлично премудрости своо, дае
потребитима, Свето Писмо Га означава са безбро других
имена ( ),
називауи Га Пастиром, Царем, Лекарем, Жеником, Путем,
Вратима, Извором, Хлебом, Секиром, Каменом. ер ови
називи не означаваjy природу, него различите начине
дествоваа ( ), кое Он, из
милосра према своме сопственом саздау, показуе
потребитима сразмерно своству ихове потребе. ер оне,
кои су прибегли егово заштити и незлобивим трпеем
оачали у великодушности, Он назива овцама, а себе
признае за Пастира таквих оваца кое слушау глас егов и
не поклаау пажу туим учеима, ер каже: овце мое
слушау глас мо (н. 10, 17). А царем се назива за оне кои су
се ве високо уздигли и потребна им е законска владавина.
Назива се вратима, ер правилношу своих заповести одводи
знаменитим делима, и исто тако са сигурношу уводи у двор
сво оне кои кроз веру у ега прибегавау добру познаа.
Назива се Каменом зато што е Он вернима заштита, ака,
непоколебива и несаломива.
Када непорочну душу, коа нема мане ни мре, изведе
преда се (Еф. 5, 27), као чисту девоку, назива се Жеником.
А када прима душу, изранавену од авола ужасним
ранама, и исцеуе е од тешке болести греха, тада се назива
Лекарем. Када се Господ назива Путем, ми се мишу
уздижемо вишем смислу. ер под речу пут ми разумемо
напредовае ка савршенству ( ), кое
се постелено и по извесном реду достиже делима правде и
просветеем разума, када непрестано желимо оно што е
ис
312
Преподобии отац устин (Попови)
пред нас и сежемо за оним што нам недостае, док не
стигнемо блаженом циу познау Бога, кое Господ даруе
собом (' ) онима кои су поверовали у ега. ер Го-
спод наш е стварно пут добри, сигурни и непогрешни, кои
води истинском добру Оцу. Стога и каже: нико не долази к
Оцу до кроза ме (н. 14,6).
Господ осветава оне што седе у тами незнаа, и зато е
Он истинита Светлост. Он суди одмеравауи уздаре по
вредности дела ( ), и стога е
праведни Судиа. Он подиже из понора оне кои су се са
висине живота оклизнули у грех, и зато е Он Васкрсее (н.
11, 25). Све то Он чини дествууи додиром силе и воом
доброте ( ,
). Напаса, просветуе, храни, води, лечи,
васкрсава, непостоее приводи у постоае, постоее
одржава. Тако од Бога долазе нам добра кроз Сина, кои у
свакоме дела брже но што та реч изразити може61.
Господ наш Исус Христос, у речима у коима говори о
себи, откривауи удима човекоубе Божанства и
благодат домостроа спасеа ( ),
означио е ову благодат своствима коа се у ему самом
виде, називауи себе вратима, путем, хлебом, чокотом,
пастиром, светлошу, не зато што е Он многоимен (
), ер немау сва имена меу собом едно и
исто значее. едно е значее светлости, друго чокота, едно
пута, друго пастира. Али будуи по субекту едан (
), и една проста и несложена суштина,
Он назива себе на едном месту овако, на другом онако,
примеууи на себе имена коа се меу собом разликуу по
смислу. ер Он дае себи разна имена с обзиром на разлику
дествоваа и разноврсност односа према онима коима чини
добро. Он себе назива светлошу света, означавауи овим
именом неприступност славе Божие, и показууи да Он
светлошу знаа озарава оне чие е око душе очишено. Он
назив себе чокотом, ер оне кои су се вером укоренили у
ему одгаа плод
61 De Spiritu Sancto, cap. VIII, 17. 18. 19; Р. gr. t. 32, col. 96 CD, 97 ABC, 100
A, 101 AB.
Догматика православие цркве 313
ношу добрих дела. Он себе назива хлебом, ер е Он набоа
храна разумних створеа (
) за одржавае састава душе и очувае ене
особености, свагда допуууи собом оно што недостае и не
допуштауи души да пада у немо коа долази од
неразумности ( ). Тако дакле, ако човек расмотри
свако од ових имена, наи е у има разни смисао, али у
суштини едан и исти субект (
)62.
Господ Христос се назвао човеком и Сином човечим,
вели свети Златоуст, назвао се путем и вратима, назвао се
каменом. Ради чега се Он назвао путем? Ради тога, да би ти
дознао, да ми кроз ега узлазимо Оцу. Ради чега се назвао
каменом? Ради тога, да би ти познао истинитост и
непоколебивост вере. Ради чега се назвао темеем? Ради
тога да би ти сазнао да Он носи све ( ).
Ради чега се назвао кореном? Ради тога, да би ти знао да у
ему процветавамо. Ради чега се Он назвао пастиром? Ради
тога што нас Он напаса. Ради чега се Он назвао овцом? Ради
тога што е за нас принео себе на жртву и постао умилости-
вее. Ради чега се назвао животом? Ради тога што е
васкрсао нас мртве. Ради чега се назвао светлошу? Ради
тога што нас е ослободио таме. Ради чега е назват
мишицом? Ради тога што е едносуштан са Оцем. Ради чега
е назват Речу? Ради тога што се родио од Оца. ер као што
се моа реч раа из мое душе, тако се и Син родио од Оца.
Ради чега е назват одеом? Ради тога што сам се а,
крстивши се, обукао у ега. Ради чега е назват трпезом?
Ради тога што едем Нзега причешууи се танама. Ради
чега е назват домом? Ради тога што а обитавам у ему.
Ради чега е назват обитаваоцем? Ради тога што ми
постаемо храм егов. Ради чега е назват главом? Ради тога
што сам а постао чланом еговим (
). Ради чега е назват жеником? Ради тога што е
мене изабрао себи за невесту. Ради чега е назват
непорочним? Ради тога што е
62 Он, Adversus Eunomium, lib. I, 7; . gr. t. 29, col. 524 С 525 В.
314
Преподобии отац устин (Попови)
узео мене, деву. Ради чега е назват господарем? Ради тога
што сам а слуга егов63.
единородни Бог е, по речи светог Григориа Ниског,
ради нас постао много шта ( ' -
). Будуи Логосом, Он постаде тело; будуи Бо-
гом, Он постаде човек; будуи бестелесан, Он постаде тело.
И, осим тога, Он ош постаде и грех, и проклетство, и камен,
и секира, и хлеб, и овца, и пут, и врата, и много томе слично,
не будуи ничим овим по природи него ради нас поставит
све то по домостроу спасеа ( , -
' ' )64.
Апостол Павле нам е указао на значее имена Христос,
рекавши да е Христос Божиа сила и Божиа премудрост.
Он Га е такое назвао и миром, и неприступачном
светлошу у коо Бог живи, и освееем, и искупеем, и
великим архиереем, и пасхом, и очишеем душа, и
блистаем славе, и обличем суштине, и творцем векова, и
духовном храном и пием, и каменом, и водом, и ликом
невидивога Бога, и великим Богом, и главом тела Цркве, и
првороеним нове твари, и првином умрлих, и првороеним
из мртвих, и првороеним меу многом браом, и
посредником Бога и уди, и единородним Сином венчаним
славом и чашу, и Господом славе, и почетком биа; осим
тога: царем правде, и царем мира, и царем свесвега, и многим
другим таквим именима, коа због мноштва ние згодно
набраати. Заедно узети сви ови називи, од коих сваки пружа
сво смисао као обашее онога што означава, дау нам
известан поам о значеу имена Христос, утолико нам
показууи неисказано величанство уколико смо у стау да
душом своом схватимо (
)65.
Кроз сва своа многоброна дества Господ Христос
извршуу богочовечански подвиг спасеа рода удског
едном и недеивом Личношу своом. Веру у едног
Господа Исуса Христа, Сина Божиег единородног, саветуе
свети Кирил
63 Homil. de capto Eutropio et de divitiarum vanitate, 8; P. gr. t. 52, col. 403.
64 De fide, ad Simplicium; P. gr. t. 45, col. 137 B.
65 Он, De perfectione, ad Olympium monachum; P. gr. t. 46, col. 253 BCD.
Догматика православие цркве 315
ерусалимски; у еднога Господа Исуса Христа, да Синовство
буде единородно; у еднога, да ти не би замишао другог; у
еднога, да ти не би дествовае егово, изражено многим
именима ( ), безбожно проширио
на многе синове. Он се назива вратима; и ова назив означава
врата разумна, жива, коа распознау оне што улазе. Назива се
путем, кои води Оцу небеском. Назива се агетом, кое
чесном крву своом очишава васеену од грехова. Ово се
аге такое назива и пастирем, ер говори о себи: а сам
пастир добри (н. 10, И). Он е аге по природи
човечанско, а пастир по човекоубу божанском. Он се
исто тако назива лавом, ер као силни лав из племена удина
спасава верне а сатире противнике. Назива се каменом
краугаоним; кои веруе у ега нее се постидети.
Он се назива Христом, не рукама удским помазан, не-
го превечно помазан од Оца на надчовечанско
првосвештенство. Назива се мртвим, кои ние остао у аду,
као сви остали мртваци, него е едини слободан меу
мртвима (Пс. 87, 6). Назива се сином човечиим, кои е добио
постоае не од земе, као сваки од нас, него кои иде на
облацима да суди живима и мртвима. Назива се Господом, не
у обичном смислу у каквом се називау уди, него као она
кои има природно и вечно господство (
). Сагласно само природи дела Он се
назива Исусом, добивши ово име од спаситеног лекарства
( ). Назива се Сином, не по
усиновеу, него по природном роеу.
Многа имена има наш Спасите. Да нас дакле мноштво
имена не би навело да мислимо како постое многи синови,
као што заблудели еретици говоре да е Христос едан, а
Исус други, врата пак треи, итд., то нас вера предупреуе,
правилно говореи: во единаго Господа Исуса Христа, ер
иако су многа имена, али е лице едно (
, ' )66.
66 Catech. , 3. 4; . gr. t. 33, col. 661 С, 664 АВС, 665 А.
316
Преподобии отац устин (Попови)
Свеобимна и недеива Личност Богочовека Христа сва
е у потпуности и недеиво присутна и васцелом
богочовечанском подвигу спасеа рода удског земаским
животом
Спаситеевим.
Органска
интегралност
богочовечанског подвига спасеа нарочито се осеа и
надахнуто изражава у молитвеном сазнау Цркве
васеенске. А сврх свега у свето Литургии, ер е она срце
Цркве, срце коим живи чудотворни организам Цркве као
животворно тело Богочовека Христа. То се изузетно снажно
осеа и изражава у Литургии светог и богоносног Оца
нашег Василиа Великог, када се пред само освеее св.
Дарова молимо Богу Оцу:
... А кад е наступила пуноа времена, Ти си нам
говорио у самом Сину твом, ... кои, будуи превечним
Богом, ави се на земи и поживе са удима, и,
оваплотивши се од свете Деве, понизи себе (
), узевши обличе слуге, поставши сличан телу
смиреа нашег, да би нас учинио сличнима обличу славе
свое (
). ер пошто кроз човека грех уе у свет, и кроз грех
смрт, то е единородни тво Син, кои е у недрима Тебе Бога
и Оца, благоизволео, родивши се од жене, свете Богородице
и Приснодеве Марие, поставши под законом, осудити грех у
телу свом, да би они кои умиру у Адаму оживели у самом
Христу твом; и поживевши у овом свету, давши заповести
спасеа ( ), избавивши нас од
идолске заблуде, привео нас познау Тебе, истинога Бога и
Оца, стекавши себи нас, народ изабрани, царско
свештенство, род свети; и очистивши нас водом, и
осветивши Духом Светим, предао себе у откуп на смрт, коа
е држала нас, продане под грех; и кроз крст (
) сишавши у ад, да би собом испунио све, раскинуо
е смртне узе, и васкрснувши треи дан, и пропутивши
сваком телу пут ка васкрсеньу из мртвих, ... постаде првина
мртвима, првенац из мртвих, да би Он меу свима у свему
био први; и узневши се на небо, седе с десне стране
величанства твог на висини, кои е и дои да свакоме
узврати по делима еговим67.
67 Молитва коу свештеник чита за време: Святъ, Святъ, Свять...
Догматика православие цркве 317
Пошто е Личност Богочовека Христа божански и
козмички огромна, то и сав егов богочовечански живот на
земи има козмички и свечовечански знача. Из свих
Спаситеевих доживаа, речи, дела, мисли, осеаа,
поступака, избиа една и иста божанска сила спасеа, коа се
кроз природу удску излива на сву твар огреховену и
многострадалну. една и недеива тана спасеа пролази
кроз све што е Богочовеково, таанствено захватауи све
уде свих времена, а кроз их и сву твар.
1. Тана Боговаплоеа и тана спасеа
Тана спасеа у свему се поклапа са таном
Боговаплоеа. Све што сачиава тану спасеа своди се на
живот Сина Божег у телу. Бог у телу и есте Спасите. Не бог
неке
философске
апстракцие
или
религиозне
трансценденцие, ве Бог непосредне, земаске историске
стварности, Бог меу нама и са нама, Бог у човеку, Бог кои е
постао човек, Богочовек.
Своим животом на земи оваплоени Бог Логос е
створио изузетну и небивалу историску богочовечанску
стварност, у коо се налази и спасее, и искупее, и
освеее, и обожее човека. Стога е Боговаплоее навеи
догаа после ствараа света и човека. При стварау човека
Бог е сво лик, своу икону, урамио у тело удско, и добило
се боголико бие: човек, а при оваплоеу сам Бог улази у
човека, постае човек, и добио се: Богочовек. Онамо е указан
ци човековог постоаа, а овде у пунои остварен. Кроз
оваплоее Бога Логоса човек е завршен и довршен
Богочовеком. Зато е роее Бога у телу награндиознии
преврат у истории наше планете и насудбоносниа
прекретница. У затворени тродимензиони свет улази Бог са
свима своим бескраним савршенствима. Зато е Богочовек
едино под сунцем чудо кое има почетка а нема краа. Ту е у
начудеснием савршенству дато единство Божег и човечег,
натприродног и природног, оностраног и овостраног.
Због свога изузетног и непоновивог богочовечанског
савршенства Личност оваплоеног Бога, и живот ен, не
може се никад довоно ни изразити, ни исказати езиком
уд
318
Преподобии отац устин (Попови)
ским. Сва удска порееа, и символи, и називи, и имена
коа се дау Богочовеково личности и делу, само делимично
казуу суштину ствари, коа свим своим бескраностима тоне
у неизразива таанства Божиа. Све што е Богочовеково не
може се потпунце ухватити ни у меру удске мисли, ни у
меру удске речи, ни у меру удске делатности. Све е, са
сваке стране, бескрано чудесно и дивно. Свуда и у свему е
таанствени Богочовек. А то значи: свуда и у свему е
бесконачност до бесконачности.
Бог у телу, ние друго до пуноа Божанског живота у
телу68, пуноа Божанске истине у телу, пуноа Божанског
добра у телу, пуноа Божанске убави у телу, пуноа свих
Божанских савршенстава у телу. Оваплоеем Бога Логоса
сва су Божанска савршенства очовечена, т. пренесена у
категориу удског биа и живота, чиме е и извршен
велики подвиг спасеа човека од греха, зла и смрти.
Седиее човечанске природе са Божанском у Лично-
сти Господа Христа и есте спасее човечанске природе, и
ено освеее, и обожее, и савршенство. Тек у ему
човечанска природа е нашла своу апсолутну светост, своу
апсолутну доброту, своу апсолутну истину, своу апсолутну
убав, свое апсолутно савршенство. Ван ега она е не на
свом путу, ве на путу смрти, пролазности, релативности. Са
им и у ему она е потпуно и завршно нашла себе, сво
вечни смисао, свое вечно остварее и сво вечни живот. Без
ега и мимо ега она луди у привидним реалностима и
непрестано умире бесмртном смру. Само седиее са
Богом, као вечном Истином и вечним Животом, могло е
дати, и дало е удско природи спасее од греха, смрти и
авола. А у спасеу е и преображее, и освеее, и
обожее, и обесмрее удске природе.
Пут човечанске природе у Личности Господа Христа од
еговог зачеа у свето Деви па све до васкрсеа и
вазнесеа сачиава Спаситеев богочовечански домостро
спасеа. Божи, као дан у кои се родио оваплоени Бог
Логос, и е
68 Ср. Кол. 2, 9; Еф. 1, 23.
Догматика православие цркве 319
сте по преимуству дан Божег оваплоеа, због чега и има
огроман сотериолошки знача. То е теме на коме е
сазидана сва богочовечанска зграда спасеа рода удског,
отуда поводом Спаситеевог роеа толико радости и меу
Анелима и меу удима.
Сва беспримерна величина тане спасеа, а то значи:
тане искупеа, обновеа, преображеа, освееа,
обожеа, обесмреа удске природе, састои се у
историско чиеници: Бог се ави у телу (
)69. са Богом и све што е Боже: Божа истина, Боже
добро, Божа убав, Божа мудрост, Божа сила, Божа
светост, Божи живот, Божа вечност. У оваплоеном Богу
Логосу удима су дате све божанствене силе, потребне за
спасее и живот вечни; усваауи их и претварауи их у
своу природу путем благодатне вере, уди постау учесници
у Божо природи ( )70. Процес спасеа у
ствари е процес обожеа удске природе помоу Божанске,
процес присаедиеа Богу, процес осутелесничеа
Богочовеку Христу71. А тиме се постиже: улазак у вечно
царство Господа нашег Исуса Христа72. ер е тек у Личности
Богочовека Христа дат удско природи улазак у вечност
Божиу.
Отуда е спасее: напредовае у благодати и познау
оваплоеног Бога, Господа нашег Исуса Христа73.
Целокупним домостроем богочовечанског живота свог
Господ Христос е наубедивие посведочио да е Он, Син
Божи, дошао у свет, постао човек, да буде Спасите свету74.
И заиста, Он е показао у себи Бога жива, кои е Спасите
свима удима ( )75. Целокупним
новозаветним домостроем спасеа Господ Исус е непобитно
посведочен за Спаситеа света76. Непристрасно посматрае
егових дела
69 1 Тм. 3, 16.
70 2 Петр. 1, 34.
71 Ср. Еф. 3, 6.
72 2 Петр. 1,11.
73 1 Петр. 3, 20.
74 1 н. 4, 9. 14.
75 1 Тм. 4, 10.
76 Ср. Д. А. 5, 31; 13, 23.
320
Преподобии отац устин (Попови)
и слушае еговог учеа неминовно наводи удско срце на
закучак: заиста е ово Спас свету, Христос (
, )77.
Сав богочовечански домостро спасеа и есте дан
спасеа", непрекидни дан кои е почео Спаситеевим
роеем на свет и продужава се до Страшнога суда78. У лицу
оваплоеног Бога спасоносна благодат ( )
показа се свима удима, учеи нас да се одречемо
безбожности и жеа овога света, и да праведно и побожно
поживимо на овоме свету79.
Ци оваплоеа Бога Логоса есте спасее рода
удског. Бог Логос дое на свет: да изнае и спасе изгубено80.
У безмерном човекоубу свом Бог не посла Сина свог на
свет да суди свету, него да се свет спасе кроза (
' )81: кроза , не кроз едно дело егово, или
подвиг, него кроз целокупну Личност егову Богочовечанску
и кроз целокупни живот егов богочовечански. Своим
савременим сумалицама Спасите асно и одреено
обавуе ци свога доласка у свет: доох да спасем свет (
)82. Тана Боговаплоеа обашава се
новозаветним домостроем спасеа: Истинита е реч и сваког
примаа достона, да Христос дое на свет да спасе
грешнике83. Оно што е пре постаа света било сакривено у
неиспитивим дубинама Тросунчаног Божанства о човеку и
човечанству, обавено е у оваплоеном Богу Логосу,
Господу нашем Исусу Христу: Христос нас спасе и призва
зваем светим, не по делима нашим, него по своме
благовоеу и благодати, коа нам е дана у Христу Исусу
пре вечних времена84.
Оваплоее Бога Логоса подигло е удску природу и
мисао из чулног у надчулно, из земаског у небеско, из чове
77 н. 4, 42.
78 2 Кор. 6, 2.
79 Тит. 2, 11.
80 Мт. 18, 11; ср. Лк. 19, 10.
81 Мт. 18, 11; ср. Лк. 9, 56.
82 н. 12, 47.
83 1 Тм. 1, 15.
84 2 Тм. 1, 9.
Догматика православие цркве 321
чанског у божанско. Оно е вратило човека божанским гово-
рима живота и бесмртности; извело га из пустие
човекоцентричне усамености и затворености и увело у
дивне бескраности божанске истине и слободе. Пошто е
мисао удска едном пала у чулност, расууе свети Атанасие
Велики, то е Бог Логос благоизволео учинити себе видивим
помоу тела ( ), да би, поставит човек, привукао
себи уде, свратио на себе ихова чувства ( );
и да би луде, кои Га гледау као човека, делима коа чини
убедио назад, да е Он не само човек, него и Бог, Логос и
Премудрост истинитога Бога. Желеи то да изрази, апостол
Павле и говори: у убави укореени и утемеени, да бисте
могли разумети са свима светима, шта е ширина и дужина и
дубина и висина, и познати претежниу од знаа убав
Христову, да се испуните сваком пуноом Божиом (. 3,
1719). Jep je Логос, распростревши се свуда, и горе и доле, и
у дубину и у ширину: горе у творевини, доле у очовечеу
( ), у дубину у аду, у ширину пак у
свету ( ), све испунио знаем о Богу. То е
разлог што Он ние одмах по своме доласку принео жртву за
све, предауи тело на смрт, и васкрсавауи га и чинеи себе
невидивим телесно, него е себе учинио видивим помоу
тела, остауи у ему, и творио таква дела, и давао таква
знамеа, коа су показивала да е Он не само човек него Бог
Логос. ер е Спасите очовечеем своим показао двоструко
човекоубе: уништио е у нама смрт и обновио нас, и себе
непозната и невидива обавио помоу дела (
) и показао да е Он Очев Логос, Во и Цар
васеене85.
Грех одвлачи, удауе од Бога; он е сила коа изгони из
човека оно што е божанско, сила коа обезбожуе човека,
сазданог са цием: да достигне божанско савршенство путем
личних подвига, уподобавауи се Богу под руководством
боголике суштине свое душе. Господ Христос се и очовечио,
да човека поново врати Богу, да га испуни Богом, да га
обоголичи, да га обожи. Логос се Божи очовечио, вели
свети
85 De incarnat. Verbi, 16; Р. gr. t. 25, col. 125 В 125 .
322
Преподобии отац устин (Попови)
Атанасие Велики, да бисмо се ми обожили (
); Он е помоу тела учинио себе видивим,
да бисмо ми стекли поам о невидивом Оцу; Он е поднео
поругу од уди, да бисмо ми наследили бесмртност. Сам
Он ние претрпео никакву штету, ер е као сушти Логос и
Бог нестрадалан и непролазан; страдауе пак уде, ради
коих е то и поднео, сачувао е и спасао своом
нестрадалношу ( ). И
уопште, дела Спаситеева, коа е Он извршио своим
очовечеем, таква су и толика, да хтети описати их, значило
би личити на човека кои посматра морску пучину и хое да
изброи ене таласе. Као што е немогуе обухватити
погледом све таласе, ер се очима гледаоца непрестано
показуу све нови и нови таласи, тако и ономе кои жели да
умом обухвати све што е Христос у телу учинио, немогуе е
то постии, ер пред еговим мислима увек преостае више
од онога што е он схватио86.
Кроз оваплоее Бога Логоса безброни таласи благода-
ти Боже залили су сву твар, и показали да долазе из
необухватне пучине човекоубивог милосра Господег.
Пошто е човек био сагрешио и одвукао себе и сву твар у
таму и смрт, то е човекоубиви Бог решио да оваплоеем
Сина свог спасе човека од завршне пропасти. Бог Отац е
предао човека Сину свом, Логосу, вели свети Атанасие
Велики, да би сам Логос постао тело и, примивши на себе
тело, у свему обновио човека ( ). ер
човек би предат Логосу као Лекару, да га излечи од уеда
змие; као Животу, да васкрсне мртвога; као Светлости, да
обаса таму; и као Разуму, да обнови разумно бие. Чим
дакле Логосу би предато све, и Он постаде човек, одмах би
све обновлено и усавршено (
): зема место проклетства доби благослов, ра се отвори
разбонику, ад се препаде, гробови се отворише
васкрснутима из мртвих, и узвисише се врата небеска да уе
Она што долази из Едома (Пс. 23, 9; Ис. 63, 1)... Отац све
предаде Сину, да би се у ему све могло обновити, као што
е кроз ега све постало. ер ему би предато све, не да би
од сиромашка постао богаташ;
86 ib. 54; col. 192 ВС.
Догматика православие цркве 323
и Он прими све не да би, пошто нема власти, добио je (Боже
сачува!), него да би као Спасите све обновио. ер е
доликовало да, као што у пометку ствараа кроз ега, тако и
при обновеу у ему, све дое у постоае, само са том
разликом, што у почетку све кроза дое у постоае (*
), а касние, пошто све беше пало,
Логос постаде тело, и обуче се у тело, да би се у ему све
обновило (' ). ер страдауи сам,
Он нас е успокоио; гладууи сам, Он нас е нахранио, и,
силазеи у ад, Он нас е извео отуда. У почетку, дакле, при
стварау света, све е дошло у постоае по заповести: нека
буде! нека произведе! (1 Мос. 1,2.20.24), а при обновеу
доликовало е да све буде предато Логосу, да Он постане
човек, и да се у ему све обнови (
). ер будуи у ему, човек се оживотворио. ер
се Логос ради тога и сединио са човеком, да проклетство не
би више имало власти над човеком. Ради тога и у
седамдесет првом псалму они што моле Бога за род удски
говоре: Боже, суд сво да Цару (ст. 1), да би смртна пресуда,
коа е била против нас, била предата Сину, и Он е уништи у
себи умревпга за нас. Указууи на ово, Он е и сам рекао у
осамдесет седмом псалму: на мнь утвердися ярость твоя (ст.
8); ер е понео на себи гнев кои е био против нас; као што и
говори у сто тридесет седмом псалму: Господь воздасть за мя
(ст. 8)87. Да Господ ние постао човек, ми не бисмо били
избавени од грехова, нити бисмо устали из мртвих, него
бисмо остали мртви под земом; не бисмо били узнесени на
небеса, него бисмо остали у аду88. Долазак Логоса уништио е
смрт; и ми више не умиремо сви у Адаму, него се сви
оживотворавамо у Христу89. ер када: Логос постаде тело и
усели се у нас (н. 1, 14), када дое да послужи и свима
подари спасее, тада нам Он постаде спасее, постаде
живот, постаде очишее; тада егов домостро спасеа
постаде бои од анелског, и Он нам постаде пут, постаде
васкрсее90.
87 In illud, Omnia mihi tradita sunt, 2; P. gr. t. 25, col. 212 А 213 .
88 On, Contra arian. Orat. 1, 43; P. gr. t. 26, col. 101 B.
89 ib. 59; col. 136 С
90 ib. 64; col. 145 B.
324
Преподобии отац устин (Попови)
На оваплоее, и сав богочовечански живот у овом све-
ту, Бог Логос е био побуен бескраном убаву према па-
лом роду удском. Оваплотивши се, Господ обашава
разлог због кога е то учинио. ер томе да Он постане човек,
претходи нужда уди ( )91,
без кое се Он не би обукао у тело. Обашавауи пак каква
е била нужда због кое е Он постао човек, Он вели: Сиох с
неба не да чиним воу своу, него воу Оца кои ме посла. А
ово е воа Оца кои ме посла, да од онога што ми даде
ништа не изгубим, него да га васкрснем у последи дан. А
ово е воа Оца мога, да сваки кои види Сина и веруе у
ега има живот вечни, и а у га васкрснути у последи
дан (н. 6, 3840). И ош: а, светлост, доох на свет, да ни
едан кои веруе у мене не остане у тами (н. 12, 46). И ош
каже: а сам зато роен, и зато доох на свет, да сведочим
истину (н. 18, 37). ован пише: Зато се ави Син Божи да
разори дела авоа (1 н. З, 8).
Спасите е, дакле, дошао да сведочи, и да прими за нас
смрт, и да васкрсне уде, и да разруши дела авоа. То е
узрок ( ) еговог доласка у телу. Иначе, не би било ни
васкрсеа, да ние било смрти. А како би било смрти да Он ние
имао смртно тело? Научивши ово од Господа, Апостол е и
рекао: Пошто деца имау тело и крв, тако и Он узе удела у то-
ме, да смру сатре онога кои има државу смрти, то ест авола;
и да избави оне кои год од страха смрти у свему животу бише
робови (евр. 2, 1415). И: пошто кроз човека би смрт, кроз
човека и васкрсее мртвих (1 Кор. 15, 21). И ош: што закону
беше немогуе, ер беше ослаблен телом, посла Бог Сина свога
у подобиу тела греха, и за грех осуди грех у телу, да се правда
закона испуни у нама кои не живимо по телу него по духу (Рм.
8, 34). ован каже: не посла Бог Сина свог на свет да суди
свету, него да се свет спасе кроза (н. 3, 17). ош е Спаси-
теле рекао о себи: на суд а доох у ова свет, да виде кои не ви-
де, и кои виде да постану слепи (н. 9, 39). Господ, дакле, ние
91 Ср. Он, Contra arian. Orat. II, 56; Р. gr. t. 26, col. 268 А: Бог Логос не би
постао човек, да томе ние била узрок нужда уди (
).
Догматика православие цркве 325
дошао ради себе него ради нашег спасеа, да уништи смрт, да
осуди грех, да слепима да вид, да све васкрсне из мртвих92.
Бог Логос се настанио у телу, да би потпуно истерао
грех из тела и наше мишее постало слободно93. Пошто се
Господ обукао у тело, и постао нам сличан по телу, то се с
правом назива и братом нашим и првенцем. ер ма да je по-
сле нас постао ради нас човек и брат наш по сличности тела
( ), ипак се и при томе назива, и
есте, првенац меу нама. ер пошто су по Адамовом
преступу сви уди пропадали, егово се тело пре других
спасло и ослободило, ер е постало телом самога Логоса, и
ми се ве после ега спасавамо као сутелесници Логоса (
). ер у овом телу Господ постае наш во
у царство небеско и ка Оцу своме, говореи: а сам пут (н.
14, 6) и врата, и кроз мене треба да улазе сви (н. 10, 9).
Отуда се Он назива и првенац из мртвих, не што е пре
нас умро (ми смо умрли пре), него што е, примивши за нас
смрт и уништивши е, први васкрсао као човек, васкрснувши
за нас тело свое ( ).
Пошто е дакле Он васкрсао, то и ми редом име и због
ега устаемо из мртвих94.
Поавом у телу Бог Логос враа природу удску на пут
Богу кои е Адам био напустио. Пошто е првобитни пут
кроз Адама био изгубен, расууе богомудри Атанасие, и
место раа ми смо скренули у смрт, и чули: зема си, и у
зему еш се вратити (1 Мос. 3, 19), то се човекоубиви
Бог Логос, по благовоеу Оца, облачи у саздано тело (
), да би оно тело, кое е први човек
умртвио преступом, оживотворио крву свога тела и
обновио нам пут нови и живи завесом, то ест телом своим,
како то вели Апостол (евр. 10, 19. 20)95.
Бог Логос е извршио подвиг спасеа рода удског
своим богочовечанским животом на земи, ер е у своо
свеса
92 Он, Contra arian. Orat. II, 5455; Р. gr. t. 26, col. 261 B, 264 B.
93 ib. 56; col. 265 С
94 ib. 61; col. 277 AB.
95 ib. 65; col. 285 A.
326
Преподобии отац устин (Попови)
вршено Божанско мудрости нашао, да е то нацелисходнии
и набои начин. Као Творац, Он е савршено знао шта е све
ставио у удску природу при стварау човека; као Спаси-
те, Он набое зна како да ту природу обнови, врати Богу,
усаврши до краих могуности и обожи, не одузимауи о
оно што е чини удском. Као што е само Бог могао бити
Творац света, исто тако е само Бог могао бити Спасите
света. Род удски, вели свети Атанасие, као што е у
почетку добио постоае до Бога Логоса, тако се име
обнава и усавршава и ош при вео благодати, т. благодати
спасеа; ер васкрснувши из мртвих, ми се више не боимо
смрти, него емо у Христу свагда царовати на небесима. То
се десило стога што се сам Логос Божи обукао у тело и
постао човек. ер да je Логос, као створее ( )
постао човек, онда би и човек остао оно што е био, не
сединивши се са Богом. ер како би се човек, као створее
могао помоу створеа ( ) сединити са
Творцем? Или, каква би била помо сличнима од сличних,
кои се и сами нуждавау те помои? Када би Логос био
створее (), како би Он имао мои да поништи Божу
одлуку и отпусти грех, када е у Пророка написано да то
припада Богу? Ко е Бог као ти, кои уклаа грехе и пролази
безакоа? (Мих. 7, 18). Бог е рекао: зема си, и у зему
еш се вратити (1 Мос. 3,19), и уди су постали смртни.
Стога, како е могуе да саздано бие разреши грех?
Напротв, разрешио га е сам Господ, као што е и казао: ако
вас Син ослободи, заиста ете бити ослобоени (н. 8,36). И
ослободивши нас, Син е стварно доказао да е Он не
створее, нити едно од сазданих биа, ве властити Логос, и
обличе Очеве суштине, ер е Отац и у почетку осудио грех, и
Он едини отпушта грехе. Пошто е Логосом ( )
било изречено: зема си, и у зему еш се вратити, то се,
сагласно томе, тим истим Логосом и у ему извршуе
ослобоее и поништее осуде.
Али веле: иако е Спасите створее, могуе е да Бог
само рекне реч и тиме разреши клетву. Исто тако могли би
други реи: да Спасите уопште ни долазио ние, Бог е и
онда могао само реи реч и разрешити клетву. Али треба
имати у виду оно што е корисно за уде, а не упуштати се у
Догматика православие цркве 327
размишае о томе шта е све могуе Богу96. И пре Ноевог
ковчега Бог е могао уништити ондаше покварене уде.
Могао е и без Мосеа само реи реч и извести народ из
Мисира, али е било корисно да то учини преко Мосеа. Мо-
гао е Бог и без Судиа спасти народ, али е за Израице би-
ло корисно да на извесно време имау Судие. И Спасите е
могао дои ош у почетку, или, дошавши, могао е не бити
предат Пилату; али е Он и дошао при крау времена и, када
су Га тражили, рекао е: а сам (н. 18, 5). ер што год Го-
спод чини, то je и корисно за уде (б ,
); и друкчие ние требало бити.
Што е корисно и потребно, о томе Он и промиша. Стога е
Он и дошао, не да Му служе, него да служи (Мт. 20, 28) и
извршио наше спасее.
Нема суме, Бог е могао и с неба да саопшти закон, али
е знао да е за уде корисно да га саопшти са Синаа, и
учинио е то да би и Мосе могао узии и они, чууи реч
изблиза, могли аче веровати. Осим тога, мудар разлог због
кога е тако учиено може се видети и из следеег. Да е
Бог по свемои своо изрекао реч, и клетва била
разрешена, у томе би се показала мо Наредбодавца, и човек
би постао онакав какав е Адам био до преступа, примивши
споа () благодат и не прилагодивши е телу (ер е
такав и тада човек био уведен у ра), али би притом он,
можда, постао гори, ер се научно да преступа закон. Будуи
такав, ако би био преварен од змие, опет би се поавила
потреба да Бог издае заповест и разреши клетву. И тако би се
та потреба продужила у бесконачност ( ), а уди
би и дае били криви, робууи греху. Грешеи непрестано,
уди би непрестано имали потребу за опраштаем, и никада
се не би ослободили кривице, будуи по себи тела (
' ), и због немои тела свагда побеивани
законом.
И ош: када би Син био створее (), човек би и
надае остао смртан, не сединивши се с Богом. ер твар
() не би могла сединити твари ( ) са Бо
96 Ср. св. Григорие Палама, Homil. XVI; Р. gr. t. 151, col. 189 А 192 В.
328
Преподобии отац устин (Попови)
гом, када и сама захтева сединитеа; нити едан део твари
( ) може бити спасее целокупне твари,
када и сам има потребу за спасеем (
)97. Да се, дакле, то не би десило, Бог шае свога
Сина, и Он постае сином човечиим, узевши на себе
саздано тело ( ), да би, пошто су сви
одговорни смрти, Он сам, другчии од свих осталих, свое
сопствено тело принео на жртву смрти за све ( ),
и тако, као да смо сви кроз ега умрли, да се изврши осуда
изречена против нас, (ер су стварно сви умрли у Христу), и
да сви кроз ега (' ) постану слобод ни од греха и од
проклетства за грех, и да стварно остану вавек, васкрснувши
из мртвих и обукавши се у бесмртност и нераспадивост.
Пошто се Логос обукао у тело, то е овим телом потпуно
уништен сваки уед змие. Ако би се неко зло и поавило
услед телесних покрета, оно би се отсекло, и тиме се
истовремено уништавала последица греха смрт, као што
сам Господ каже: иде владар овога света, и у мени не
налази ништа (н. 14, 30). И, као што е написао ован: зато
се ави Син Божи да разори дела авоа (1 н. З, 8). Пошто
су сва та дела разорена телом еговим, то смо се тиме сви
ми ослободили по сродству тела (
), и сединили смо се
ве са Логосом. сединивши се са Богом, неемо више
остати на земи, него као што е сам Господ рекао, где е
Он биемо и ми (н. 14, 3); и више се неемо боати змие,
ер у е Спасите сатро своим телом и протерао, и рекао
о: иди од мене, Сатано (Мт. 4, 10)98.
97 Ср. Он, Epistola ad Adelphium episcopum, 8; Р. gr. t. 26, col. 1081 С: Ка
да би Логос био створее (), Он не би узео на себе саздано тело (
), да би га оживотворио. ер од какве би помои твар била твари
ма, када и сама има потребу за спасеем? Али пошто е Логос, Творац, сам по
стао Саздател, твари, то се Он при крау векова обукао у твар (
), да би опет Он, као Творац, могао обновити и исправити твар. Као
што твари нису биле саздане твару ( ), тако твар никада не би би
ла спасена твару ( ), да Логос ние
био Творац.
98 Contra arian. Orat. И, 67.68. 69; Р. gr. t. 26, col. 289 ВС, 292 ABC, 293 ABC.
Догматика православие цркве 329
Оваплоеем Бога Логоса у удску природу ушла е
божанска сила светлости и бесмртности, коа е обезгрешуе
и обесмруе. Пошто е Логос постао човек и учинио своим
оно што е своствено телу (
), то се ово више не дотиче тела због Логоса кои е у
ему, него е уништено Логосом, и уди више не остау
грешни и мртви због своих страсти ( ),
него, васкрснувши силом Логоса (
); остау заувек бесмртни и нетрулежни. Стога, када се
раа тело од Богородице Марие, роеним се назива Она кои
другима дае постоае, да би на себе пренео наше роее, и
да ми, кои смо као сама зема, не бисмо отишли у зему,
него да, сединивши се са Логосом кои е с неба, будемо
име одведени на небо. Исто тако, дакле, Он ние без
разлога пренео на себе и друге немои тела, да бисмо ми, не
више као уди ве као свои Логосу, узели удела у вечном
животу. ер више не умиремо по преашем пореклу у
Адаму ( ), него, пошто
су наш постанак ( ) и све телесне немои
пренесени на Логоса, ми устаемо са земе, разрешени од
клетве за грех Оним кои у нама ради нас постаде клетва. И
то сасвим оправдано. ер као што сви ми, кои смо од земе,
умиремо у Адаму, тако, препороени одозго водом и Духом,
сви се у Христу оживотворавамо, пошто тело наше ние више
земано него е ологосено због самог Божег Логоса (
), кои
ради нас постаде тело".
Своим човекоубивим оваплоеем Бог Логос е за-
хватив у подвиг спасеа сву удску природу. Логос, Син
Очев, сединивши се са телом, постаде тело и савршени чо-
век, да би уди, сединивши се са Духом, постали едан Дух.
Он е, дакле, телоносни Бог ( ), а ми смо
духоносни уди ( ). ер узевши
првину од суштине уди, т. од семена Адамова (коа
суштина е обличе слуге), и поставши у подобиу човека, Он
нам даде од очеве суштине првину Светога Духа (
99 Он, Contra arian. Orat. III, 33; P. gr. t. 26, col. 393 ВС, 396 .
330
Преподобии отац устин (Попови)
), да бисмо
сви постали синови Божии, у подобиу Сина Божиег. Он
дакле, истинити и по природи Син Божи, носи у себи све
нас ( ), да бисмо сви ми носили у себи
еднога Бога100.
Васцели Бог Логос постао е васцелим човеком, и зато е
спасао целог човека. Пошто е Спасите заиста, у само
ствари, постао човек, то е извршено спасее целога човека
( ). Наше спасее ние
привид ( ), нити е спасее само
тела, него стварно спасее целога човека, т. душе и тела,
спасее извршено у самом Логосу (
)1.
Логос не постаде тело да би ишта додао своме
Божанству, него да би васкрсао тело. Логос ние произашао
од Марие да би се усавршио, него да би искупио род
удски. Само удско тело имало е огромну добит од
заеднице и седиеа Логоса са им: од смртног постало е
бесмртно, од душевног () постало е духовно
(), начиено од земе прошло е кроз небеска
врата2. Тело ние нанело срамоту Логосу, него се, напротв,
само прославило Логосом. Син, кои е у обличу Оца, ние
умаио свое Божанство узевши на себе обличе слуге, него
е, напротив, постао ослободилац сваког тела и сваке твари3.
Они кои не желе да се клаау Логосу кои е постао тело,
показуу се незахвални према еговом очовечеу. Они пак
кои одваау Логоса од тела, не признау да е извршено
избавее од греха и уништее смрти4.
Превечни Бог Логос авио се као човек, родивши се од
Марие Деве и Духа Светога, и примивши од Деве све што е
Бог у почетку унео у састав човека и створио, све осим греха.
Тиме ние изменио Божанство ве е по своо вои обновио
100 Он, De incarnat. et contra arian., 8; P. gr. t. 26, col. 996 С 997 .
1 Он, Epistola ad Epictetum, 7; P. gr. t. 26, col. 1061 AB.
2 ib. 9; col. 1065 ВС.
3 Он, Epist. ad. Adelphium episc, 4; P. gr. t. 26, col. 1077 A.
4 ib. 5; col. 1077 C.
Догматика православие цркве 331
човечанство, да би незнабошци постали сутелесници и
заедничари Христови (Еф. 3, 6), да би човек стварно био
Бог, и Бог стварно човек (
, ), пошто е единородни Бог
благоизволео пуноом свога Божанства у утроби Деве
васпоставити себи природу првобитног човека (
) и ново саздае природним
роеем и неразоривим седиеем, да обави спасоносно
дело за уде, извршивши спасее уди страдаем, смру и
васкрсеем5.
Разуман по природи, слободан мишу, не познавши зло
опитом, знауи само оно што е добро, али преступивши
заповест Божу, човек е запао у греховне помисли, не што е
Бог створио те помисли кое су га плениле, ве што их е
аво обманом посеао у разумну природу човекову, коа е
постала преступничка и одбачена од Бога, тако да е аво у
природи човеково поставио закон греха ( ) и
смрт коа царуе кроз дело греха. Ради тога и дое Син Божи
да разори дела авоа(1 н. З, 8).
аво е произвео грех, посеавши га у разумну и
духовну природу човека. Због тога е било немогуе разумно
природи, коа е своевоно грешила и под осудом смрти
била, да сама себе врати у слободу, као што Апостол каже:
што немогуе беше закону, ер беше ослабен телом (Рм. 8,
3). Стога е сам Син Божи дошао, да природу удску
васпостави у своо природи помоу новог почетка и
чудесног роеа. Он ние разделио првобитни састав, него е
одбацио усеани дометак, као што сведочи Пророк говореи:
пре него што дете упозна шта е добро а шта зло, одбацие
зло а изабрати добро (Ис. 7, 16). А да се безгрешност ние
авила у природи коа е сагрешила ( ),
како би онда грех био суен у телу, када ни тело ние
учинило грех самим делом, нити Божанство зна грех? Зашто
Апостол вели: где се умножи грех, онде се ош вема умножи
благодат? (Рм. 5, 20). Не место описууи, него
подразумевауи природу, он каже: као што кроз еднога
човека грех уе у свет, и кроз грех смрт; та
5 Он, Contra Apollinar., lib. II, 5; Р. gr. t. 26, col. 1140 ABC.
332
Преподобии отац устин (Попови)
ко кроз еднога човека Исуса Христа благодат е царовати
правдом за живот вечни (Рм. 5, 12. 21), да би се кроз исту
природу кроз коу е било напредовае греха, извршило и
авае правде, и на та начин, по ослобоеу природе
удске од греха, разорена била дела авоа, и Бог био
прославен6.
Како да Христос не спасе свет поставши човеком, када
е очигледно да се у исто природи, у коо е учиен грех,
авило изобие благодати? А какво е то изобие благодати?
То е, што Логос постаде човек, остауи Бог, да би, постав-
ши човек, исповедан био као Бог, пошто е Христос и као чо-
век Бог, ер као Бог постаде човек, и у обличу човека спасава
верууе. ер ако устима своим исповедаш да е Исус
Господ, и веруеш у срцу свом да га Бог подиже из мртвих,
спашеш се (Рм. 10, 9). Али Бог е недоступан умртвеу,
нити Му е потребно васкрсее, него Он васкрсава из мр-
твих. Отуда е било потребно да Бог има нешто што би могао
принети за нас, било у смрти или животу. Стога Логос тиме
у ствари и спасава што постаде човек (
, )7.
Обличе слуге кое се авило у Божанству Логоса, не по
неопходности ве по природи и сили, показуе своу
безгрешност, разрушивши преграду неопходности и закон
греха, и заробивши тиранина кои е заробавао, по речима
Пророка: восшелъ еси на высоту, плнилъ еси плнъ (Пс.
67, 19). Иставивши против неприатеа обличе слуге, Логос
односи победу кроз онога кои е некада био побеен. Исус е
ради тога и прошао свеколико кушае, што е примио све
чиме е у искуству опробано искушее; и тиме е одржао
победу за уде, говореи: а победих свет (н. 16, 33). ер
аво ние заратио против Божанства, кое у Исусу ние
познао (а на то се не би ни усудио он, зато е и рекао: ако си
Син Божи), него против човека, кога е давнодавно успео
обманути, и кроз обманутога распространио свое зло на све
уде. Пошто е Адамова душа била држана у осуди смрти и
непрестано ва
6ib. 6;со1. 1141 АВС.
7Ш. 7;со1. 1144 АВ.
Догматика православие цркве 333
пила своме Господару, а такое држане су биле заедно са
Адамом и душе оних кои су угодили Богу и оправдали се
природним законом, и с им туговале и вапиле, то е Бог,
сажаливши се на човека кога е створио, благоволео таном
свога аваа извршити ново спасее роду удском
(
), сатрти неприатеа
кои е из зависти обмануо, и показати неупоредиво
узвишее човека природним и стварним седиеем и
заедницом са Навишим.
Логос, Бог и Створите првога човека, дошао е да
постане човек, да би оживотворио човека и сатро злобног
неприатеа. И Он се родио од жене, успоставио у себи од
првог ствараа обличе човека, и у обновеном обличу
показао тело без телесних жеа и удских помисли (
). ер у ему
воа единога Божанства и васцела природа Логоса у поави
удскога облича и видивог тела другога Адама ние у
раздеености лица ( ), него у
постоау Божанства и човечанства. Стога е аво
приступио Исусу као човеку, али, не налазеи у ему
ознаке свога старог посева, ни успех у садашем потхвату,
он е, посрамен и побеен, уступио над собом победу, и у
изнемоглости рекао: ко е ова што е дошао из Едома, то ест
из земе уди, наступауи силно с крепошу? (Ис. 63, 1).
Због тога е и Господ рекао: иде владар овога света и у мени
не налази ништа (н. 14, 30); мала знамо да е други Адам
имао и душу и тело и целог првог Адама. ер када би се реч
ништа" односила на постоае човека, какво би онда нашао
видиво тело Рекавшега: ништа"? Али у ему ние нашао
ништа од онога што е произвео у првом Адаму. Тако е у
Христу уништен грех ( ),
због чега и Свето Писмо сведочи: Он греха не учини, нити
се обмана нае у устима еговим (1 Петр. 2, 22 )8.
ЧЬ. 9. 10;со1. 1148 А1149 А.
334
Преподобии отац устин (Попови)
Кроз оваплоее Бога Логоса ради спасеа рода
удског све невидиве реалности Боже споиле су се са
видивим реалностима тела удског, али су ипак задржале
сву своу божанску таанственост, коу човек постиже
едино подвигом еваелске вере. Вера у оно што е очевидно,
вели богоносни Атанасие Велики, не може се назвати вером,
ве е она вера истинита, коом се немогуе признае за
могуе ( ), слабо за
силно, страдално за нестрадално, трулежно за нетрулежно,
смртно за бесмртно. Тана е ово велика, као што вели
Апостол: а а говорим за Христа и за Цркву (Еф. 5, 32). Бог
ние дошао да себе оправда, ер ни грешно ние, него е, богат
будуи, нас ради осиромашио, да се ми еговим
сиромаштвом обогатимо (2 Кор. 8, 9). На кои е начин Бог
осиромашио? На та што е узео на себе осиротелу природу и
предложио е у своо сопствено правди као ону коа страда
за уде, а сама е изнад уди (
), и коа се авила од уди, а сва е
постала Божиа (
). ер да Он ние постао првенац меу многом
брапом, како би се авио као првенац из мртвих?9
удску природу, разривену неправдом и злом, могло е
спасти и исцелити само наприсние седиее са Богом.
Растрзана гресима, она е свим своим бием, свесно и
несвесно, вапила за оваплоеем Бога. Пошто е удска
природа, учи богоблагодатни Атанасие Велики, претрпевши
измену, напустила правду и заволела безакое, то е
единородни постао човек, да би, исправивши у себи самом
удску природу, побудио е да уби правду и мрзи
безакое. То е и био узрок оваплоеа (
' )10.
Долазак Бога Логоса у свет, и егов богочовечански
боравак у свету, свуда се у Светом Писму назива спасе-
нием11. Богоозарени ум светог Атанасиа то нарочито увиа.
9ib. 11; col. 1149 С 1152 .
10 Expositio in Psalm., Ps. 44, 8; P. gr. t. 27, col. 209 CD.
1 ib. Ps. 66, 2;col. 292 B.
Догматика православие цркве 335
Богочовечанским спасеем удска природа се враа у своу
некадау безгрешну, богочовечанску лепоту. Господь
воцарися, въ лпоту облечеся (Пс. 92, 1). Пошто е род
удски, одметнувши се од Бога, пао под тираниу Сатане,
то е дошао единородни, да би га поново потчинио своо
власти, што се и догодило. Лепотом се Божом назива
спасее рода удског (
). ер, да се Господ ние оваплотио,
узевши на себе природу нашу, осим греха, очигледно е да не
би било нашег спасеа12. Када Псалмопевац богонадахнуто
говори: Сказа Господь спасете свое (Пс. 97, 2), он речу
спасее означава долазак Господи у телу (
), по речима Симеона: ер видеше
очи мое спасее твое (Лк. 2, 30)13. Псалмопевац
богочеживо вапи: возжелахъ спасенiе твое, Господи, (Пс.
118, 174). Речи: спасенiе твое означавау Христа, ер Исус
значи: спасее Божие ( ). Наше е дело желети
спасее Божие, ер многи желе оно што е телесно. Божие
пак дело е: да нас спасе у себи, да нас успокои, да
наследимо оно што е свето. ер Божие спасее есте вечни
живот ( ,
)14.
Што е Господ благи употребио свое оваплоее као
средство спасеа, разлог е егово бескрано и свемудро
човекоубе. Он е хтео да захвати и обухвати сву удску
природу, да е сву унесе у своу божанску Ипостас, те да е на
та начин спасе безбожне и ванбожне пропадивости, а
оспособи за богочовечанску бесмртност и вечност. ер
пропадае и осмрее човеково ние друго до обезбожее,
удаее човеково од Бога као извора живота и
бесмртности. Спасее пак човеково састои се у
приближеу човековом Богу, у седиеу са Богом, у
обожеу. Господ Христос е постао човек, да би у Себи
наприсние и неразлучно сединио човека са Богом,
показавши свима удима у обожеу спасее уд
12 ib. Ps. 92, 1; col. 408 A.
13 ib. Ps. 97, 2; col. 420 B.
14 ib. Ps. 118, 174; col. 508 D 509 A.
336
Преподобии отац устин (Попови)
ске природе од ванбожне и безбожие порочности, смртности
и пропадивости.
Ради нас Господ е постао човек, изавуе свети
Григорие Богослов, и узео на себе обличе слуге, и за наша
безакоа био е воен на смрт. Тако е поступио Спасите
кои е, као Бог, могао спасти самим хтеем (
), пошто е све створио путем заповести. Али Он е
учинио оно што е за нас важние и што нас навише
постиуе: постао е сличан нама и исте части са нама15.
Господ се ради човека понизио и оваплотио, односно
очовечио, да би се човек, уништивши у мислима своим све
што е телесно и гмизаво, научно бити узвишении и
узносити се умом Божанству... Господ се оваплотио, и дои
човек постао е Богом (
), пошто се споио са Богом и постао едно с им, ер е
превладало оно што е бое, да би утолико а постао Бог
уколико е Он постао човек ( ,
)16.
Какав е разлог, те Бог ради нас узима на себе
човечанску природу? Свакако, да би нас спасао... Ради
нашега ослобоеа Он е послужио телу, роеу, немоима
нашим и свему чиме е спасао поробене грехом. А шта е
вее за убоштво човеково него да се седини са Богом, и да
кроз такво седиее постане Бог (
)17.
Вечни Бог Логос постае човек ради нас, да би Она
кои нам е даровао бие ( ), подарио нам и
добробие ( ); или, бое реи, да бисмо ми, кои
смо кроз грех отпали од добробиа, понова били враени у
добробие кроз оваплоее (
). Долазак Бога удима кроз оваплоее има за
ци, да нас поврати Богу, да бисмо се, одбацивши старог
човека, обукли у новог (Еф. 4, 2223), и као што смо умрли у
Адаму, тако у Христу да живимо (1 Кор. 15, 22), са Христом
се раауи,
15 Orat. 19, 13; Р. gr. t. 35, col. 1060 .
16 Он, Orat. 29, 18. 19; Р. gr. t. 36, col. 97 ВС. 100 .
17 Он, Orat. 30, 2. 3; Р. gr. t. 36, col. 105 В. С.
Догматика православие цркве 337
распиуи, погребууи и васкрсавауи. ер е човеку по-
требно да претрпи ова спасоносни преокрет, да би, као што
е из приатнога произашло тужно, тако и из тужнога опет
произашло приатно. ер где се умножи грех, онде се ош
вема умножи благодат (Рм. 5, 20). И када е едее од
забраеног плода било узрок осуде, у толико пре Христово
страдае служи као оправдае18.
Због страшне умножености греха и зла и силне
повреености удске природе, назад е, вели свети
Богослов, постао потребан наачи лек за страховите болести:
човекоубиства, преубе, кривоклетства, андромание, и
прво и последе од свих зала идолопоклонство и служее
твари место Творцу. Пошто е све ово захтевало навеу
помо, то се навеа помо и дае. А она е у овоме: сам Логос
Божи, превечни, невидиви, несхвативи, бестелесни,
почетак од почетка, светлост од светлости, извор живота и
бесмртности, отисак првобитне красоте, непокретни печат,
неизмениви лик, дефинициа и реч Оца, долази своме
обличу, носи тело ради тела, седиуе се с разумном душом
ради мое душе, очишууи слично сличним (
), постае човек у свему осим греха. Иако
зачет од Деве, чии су и душа и тело предочишени Духом,
ипак е она што е произашао од е Бог и са човечанском
природом, едан од двеу супротности: тела и Духа, од коих
едно обожуе, а друго се обожуе (, ,
). , новог седиеа! , чудног спааа! Вечни
почие постоати; Нестворени се ствара; Богати осиромашуе,
осиромашуе до мога тела, да бих се а обогатио еговим
Божанством; Препуни се испражуе ( , ),
испражуе се од свое славе не за дуго, да бих а узео удела
у егово пунои. Какво богатство доброте! Каква е то тана
о мени? а сам добио лик Божи, и нисам га сачувао; Он
узима мое тело, да би и лик спасао и тело обесмртио. Он
ступа у другу заедницу с нама, много чудесниу од прве, у
колико нам е онда даровао оно што е набое, а сада
прима оно што е
18 Он, Orat. 38, 3. 4; Р. gr. t. 36, col. 313 С, 316 .
338
Преподобии отац устин (Попови)
нагоре; али ово е боголикие од првога, ово е узвишение за
оне кои ума имау!19
Оваплотивши се, Бог Логос е снео на зему све богат-
ство неба, све божанске истине и вредности, сав ра. Зато
богомудри Богослов вели, да е Витлеем опет привео уде
рау20. Пошто е завишу авола смрт ушла у свет (Прем.
Сол. 2, 24), и овладала човеком помоу обмане, то Бог,
поставши човек, страда као човек, и осиромашуе до узимаа
тела, да бисмо се ми обогатили еговим сиромаштвом. Отуда
смрт, и гроб, и васкрсее. Отуда нова твар21.
У питау спасеа основна е истина: у Боговаплоеу
е спасее, а спасее е у обожеу. У личности Богочовека:
и Бог се очовечио, и човек се обожио (
, )22. ер оно што
Господ ниje узео на себе, то ние ни излечено (
, ); а што се сединило са Богом, то
се и спасава ( , ). е
Адам пао едном половином, онда е и узета и спасена адна
половина. е пак пао цео (), онда се сединио са
васцелим Роеним ( ), и сав се
спасава. Стога нека нам не завиде на потпуном спасеу, и
нека не приписуу Спаситеу само кости, жиле и облик
удски23.
убав Божа према нама ние могла бити изражена
другоаче него кроз спомиае тела, ер се Бог Логос ради
нас спустио и до нагорег ( ). Сваки
разуман човек признае да е тело мае важно од душе.
Отуда речи: Логос постаде тело (н. 1, 14) имау исто значее
као речи у коима се вели да Он постаде грех (2 Кор. 5, 21)
и клетва (Гал. 3, 13), не зато што се Господ у то претворио
(како би то било могуе?), него што е узимаем тела на себе
узео наша безакоа и понео болести24.
19 ib. 13; col. 325 ABCD.
20 ib. 17; col. 329 D 332 A.
21 Он, Orat. 44, 4; P. gr. t. 36, col. 612 B.
22 Он, Epist. 101 ad Cledonium, Epist. 1; P. gr. t. 37, col. 180 A.
23 ib. col. 181 С 184 .
24 ib. col. 189 C.
Догматика православие цркве 339
Оваплоеем своим Бог Логос се спустио у све поноре
удског греха, да би отуда извео и изнео уде своом
божанском силом и убаву. Када е Христос видео, вели
свети Григорие Богослов, да е пагубни грех смрвио у телу
удском све небеско што е у ега било ставено, и да
лукавиа змиа царуе над удима, тада Он, да би повратио
Себи свое достоае, ние послао друге помонике против
болести (ер е у великим страдаима слаб лек недовоан),
него се сам, напустивши славу коу е имао као безматерни
() Син бесмртнога Бога Оца, авио без оца (
) као необични за нас син, чак не необични, ер е
произашао од човека; и Он, Бесмртни, поставши смртан,
дошао е кроз МатерДеву, да би цео спасао целога човека
( ' ). Пошто е кроз пагубно едее пао
цео () Адам, то е, по удским и уедно не удским
законима, оваплотивши се у чесно утроби женеДеве (о,
невероватног чуда за немоне!), дошао Бог и смртан,
сединивши у едно две природе, едну сакривену а другу
видиву за уде, од коих е една била Бог, а друга се ради
нас родила у последе дане. У двема природама едан е Бог
наш Цар и Христос, ер седиен са Божанством и од
Божанства ( ) постао е човек, да би, авивши се као
нови Адам меу смртнима, исцелио преашег Адама. Али Он
се авио покривши се одасвуд завесом, ер е друкчие било
немогуе да се приближи удским немоима, и усто е било
потребно да змиа, коа е сматрала себе за мудру,
приступивши Адаму, преко очекиваа сретне Бога, и о акоу
егову сломи свое зло, као што се хучно море разбиа о
чврсту стену... Ту нема ничег стидног, ер е едино грех
стидан ( ). У Христу пак нема места
ничем стидном, ер га е Логос саздао, а ние од удског
семена Он постао човек. Из тела пречисте ДевеМатере, кое е
предходно очистио Дух, изишао е самосаздани човек
( ), а примио е очишее ради нас. И све
што е по Закону Он е испунио, да би Закону, као васпитачу,
дао награду, и одао му погребне почасти као замееноме25.
25 Poemata dogmatica, De Testamentis et adventu Christi; P. gr. t. 37, col. 459,
460, 461, 462.
340
Преподобии отац устин (Попови)
На стварности Спаситеевог оваплоеа зида се сав
домостро спасеа. Ако ние било Господег доласка у телу,
вели свети Василие Велики, онда Искупите ние дао за нас
накнаду смрти, и ние собом прекратио царство смрти. ер да
je било едно чиме е владала смрт, а друго што е Господ
узео на себе, онда смрт не би прекинула своа дествоваа,
страдаа богоносног тела не би нам била на корист, Господ
не би умртвио грех у телу (
); не бисмо били оживени Христом ми мои смо
умрли у Адаму; не би било подигнуто оно што е пало, нити
успоставено оно што е збачено, нити би постало присно
Богу оно што е било отуено од ега обманом змие. ер
све то ниште они кои тврде да е Господ дошао имауи
небеско тело26.
Господ е примио на себе природна страдаа да би
потврдио истинитост, а не привидност очовечеа (
-
); сва пак страдаа коа проистичу од зла (
) и скрнаве чистоту нашег живота, Он е
одбацио као недостона пречистога Божанства. Стога е
речено, да се Он родио у подобиу тела греха (Рм. 8, 3); не у
подобиу тела, него у подобиу тела греха (
, ' ).
Стога, иако е узео на себе наше тело са еговим природним
страдаима, Он ипак греха не учини (1 Петр. 2, 24). Али као
што е смрт, коа нам е Адамом предата у телу ( ),
прогутана била Божанством ( ),
тако е и грех уништен праведношу коа е у Христу Исусу,
због чега емо при васкрсеу примити тело кое ни смрти,
ни греху не подлежи27.
Господ се оваплотио, да би се уди, саоваплоавауи се
ему, спасавали греха и смрти. Промишае Бога и
Спаситеа нашег о спасеу човека, благовести свети
подвижник Василие Велики, састои се у дозивау човека из
палога ста
26 Epist. 261, 2; Р. gr. t. 32, col. 969 В.
27 ib. 3; col. 972.
Догматика православие цркве 341
а ( ) и у повраау у заедницу с Богом
из стаа отуености кое е настало због оглушеа о
заповест Божу. Ради тога е долазак Христов у телу, правила
еванелског живота; ради тога су страдаа, крст, погреб,
васкрсее, да би човек, спасаван подражаваем Христу,
примио оно старо усиновее. Отуда е за савршенство
живота неопходно подражавае Христу, то ест не само
подражавае показаним у животу Христовом примерима
негневивости, смиреноума и дуготрпеивости, него и
смрти Христово, као што каже подражавалац Христов
Павле: саображавауи се смрти егово, да бих како
достигао у васкрсее мртвих (Флб. 3, 10. И)28.
Тана оваплоеа Бога есте спасее свеколике твари29.
Оваплоее единородног, егово снисхоее е суштина
спасеа ( )30. Он, Бог, узе на себе
наше тело, и ради спасеа рода удског постаде човек31.
Истинитост и стварнот спасеа заснива се на
истинитости и стварности оваплоеа. ер, по богомудро
речи светог Кирила ерусалимског, ако е очовечее привид
(), онда е и спасее привид (
)32. Ако е Христос Бог, као што у ствари есте, али
ние узео на себе човечанску природу, онда смо туи
спасеу. Треба се, дакле, клаати ему као Богу и веровати
да се Он и очовечио. Бескорисно е говорити да е Он човек
без Божанства; исто тако нема спасеа без признаваа у
ему човечанства и Божанства. Треба дакле исповедати
долазак Цара и Лекара. ер Цар Исус, желеи да излечи,
излечио е оно што е било болесно ( ),
опасавши се рубцем човечанства (
)33.
28 De Spiritu Sancto, cap. 15, 35; P. gr. t. 32, col. 128 CD.
29 Св. Амвросие, De fide, lib. V. cap. 8, 106; P. lat. t. 16. col. 697 С quia in
carnationis Dei mysterium universae salus est creaturae.
30 Св. Златоуст, In illud, Dilius ex se nihil facit, 3; P. gr. t. 56, col. 251.
3' Он, In Genes. Homil. 3, 4; P. gr. t. 53, col. 37.
32 Catech. IV, 9; P. gr. t. 33, col. 468 A.
33 Он, Catech. XII, 1; col. 728 A.
342
Преподобии отац устин (Попови)
Када се у искуству показала немо удска, Господ е
узео на себе оно што е нужно човеку. Пошто е човек
тражио да чуе од сличног себи лица ( ),
то е Спасите узео на себе човечанску природу, да би лакше
научно уде. Ево и другог узрока еговом оваплоеу. Хри-
стос е дошао да се крсти и да освети крштее; дошао е да
чудотвори, идуи по водама морским. Пошто пре егове
поаве у телу: море видЬ и побже, ордан возвратися
вспять (Пс. 113, 3), то е Господ узео на себе тело, да би се
море, видеи Га, зауставило, и да би Га ордан примио без
страха. Има ош едан узрок оваплоеа. Кроз девоку Еву
дошла е смрт; требало е да се кроз Деву или, бое, из Деве
ави живот, да би, као што е ону обманула змиа, тако ово
авио благовест Гаврил. уди су, напустивши Бога,
направили себи идоле у удском облику; и када су се
човеколиким идолима лажно клаали као Богу, Бог е
истински постао човек, да би уништио лаж. аво е против
нас употребио тело наше; и Павле, знауи то, говори: видим
други закон у моим удима, кои воуе против закона ума мог,
и заробава ме (Рм. 7, 23). Каквим нас е, дакле, оружем аво
побеивао, таквим смо истим оружем и спасени. Господ е
примио од нас наше подобие (
), да би спасао човечанство; примио е подобие наше,
да би ономе што оскудева подарио велику благодат, да би
грешно човечанство учинио заедничарем Богу. ер где се
умножи грех, онде се ош вема умножи благодат (Рм. 5, 20).
Било е потребно да Господ пострада за нас, али се аво не би
усудио приступити да е то знао. Тако е, дакле, тело постало
отров за смрт ( ), да би змиа, када се
надала да га прогута, повратила и оне кое е била прогутала:
Уништие смрт Мони, и Бог е отрти сузе са свакога лица
(Ис. 25, 8)34.
Богочовечанским делом спасеа оваплоени Бог
обашава дело ствараа света. Логос се ава као Спасите,
да би обаснио удима себе као Творца. У светлости
оваплоеног Бога Логоса постае очигледна логосност и
логичност
34 Он, Catech. XII, 14. 15; col. 741 АВС.
Догматика православие цркве 343
оваквог света и оваквог човека. Човек je дивно дело Божие,
расууе свети Григорие Ниски, и уведен е у постоае за
ош нешто бое и дивние. Али, удаивши се од божанских
добара, он постепено уводи све врете зла: одврааем од жи-
вота уведена е смрт, лишеем светлости навучена е тама,
отсуством добродетеи задарен е порок; едном речу: на ме-
сто разноврсних добара ступила су разноврсна зла. И човека,
кои е из неразумности запао у такве и толике невое (ер е
немогуе било да остане разуман он кои се
одвратио од разумности, и да хое нешто мудро он кои се
удаио од мудрости), ко е требао понова да дозове
првобитно благодати? Коме е доликовало исправити палог,
дозвати пропалог, руководити заблуделог? Коме другоме ако
не Господу природе? ер само ономе кои е у почетку дао
живот могуе е било и доликовало е да понова врати живот
са пута пропасти. То и чуемо, научени од таанства истине
( ), да е Бог створио човека у
почетку, и спасао га када е пао35.
Бог се авио као човек меу удима из човекоуба.
Оболело природи нашо потребан е био лекар; палом човеку
потребан е био она кои би га подигао; одлуталоме од
живота потребан е био оживотворите, отпаломе од добра
потребан е био она кои би га вратио добру; закучаноме у
тами потребан е био долазак светлости; заробенику е био
потребан откупите, затворенику заштитник, држаноме
под игом ропства ослободилац. Ово е било довоно да
побуди Бога да сие и посети удску природу, када е била у
тако жалосном и тешком положау36.
Оваплоеем Бога Логоса Божанска сила е, као ога,
уништила у удско природи све што е противприродно
( ), т. смрт, трулеж, таму и остале изданке зла,
и указала природи велику доброту нетрулежношу. У
велико тани Божег очовечеа Господ е, тим самим што се
сединио са човечанством, примивши на себе све што е
сво
35 Orat. catechet. cap. 8; Р. gr. t. 45, col. 37 D, 40 ВС.
36 ib. cap. 15; col. 48 AB.
344
Преподобии отац устин (Попови)
ствено удско природи: роее, васпитае, узрастае, па и
саму смрт, ослободио човека од зла и исцелио од болести37.
Богу Логосу, кои се сединио са нашом природом,
природно е било општити са нама кроз сва ена своства
( i ). ер као што они кои с
хаине спирау правштину не чине то тако да едне мре
оставе а друге уклоне, него сву тканину с краа на кра чисте
од мра, да би хаина била подеднако драгоцена у свима
деловима своим поставши праем подеднако чиста, тако
е и спирауа сила, пошто е живот удски био упран
грехом и у почетку, и на крау, и у средини, требала да
прожме све то, а не да нешто излечи очишеем, а друго
остави неизлеченим. Пошто е наш живот ограен двема
границама, т. почетком и краем, то се на обема границама
налази сила коа исправа природу (
), коа и почетак додируе, и на кра се протеже, и
обухвата све што се налази измеу почетка и краа38.
Желеи да спасе целокупно бие и живот човека,
човекоубиви Господ постае потпуни човек, обухватауи
све што човека чини човеком, све осим греха. Али, неки се
потсмевау нашо природи, вели свети Григорие Ниски, и
исмевау начин нашег роеа, и мисле да на та начин учине
смешном тану оваплоеа, пошто, тобож, не доликуе Богу
да на такав начин ступи у заедницу са удским животом.
Но, едино е зло срамно по своо природи (
" ), и ако е нешто у сродству са
пороком. А природни поредак, установен Божом воом и
законом, далеко е од прекора за порочност. Иначе, прекор
би пао на Творца природе, ако се нешто ено покуди као
срамно и недолично. Дакле, ако е Божанство туе едино
пороку, а природа порока не постои, тана пак казуе да е
Бог био у човеку, не у пороку (
); и ако е едан пут
човеков у свет, коим оно што се раа улази у живот, онда по
37 ib. cap. 26; col. 69 АС.
38 ib. сар. 27; col. 69 CD.
Догматика православие цркве 345
каквом то закону одреуу Богу други начин ступаа у
живот, ма да сматрау за истинито да е Божанска сила
посетила у пороку изнемоглу природу? Таквим удима се не
допада начин посете, ер не знау да свако устроство тела
само по себи има подеднаку вредност, и да ништа што у
н>ему доприноси одржау живота не заслужуе прекор као
нешто стидно или раво. ер е целокупно устроство
органских делова управено едном циу; а ци е: да човек
остане у животу39.
Неки могу приметити: када е у Христу толико силе, да
е у егово власти уништее смрти и увоее живота,
зашто онда едино деством свое вое не учини оно што
жели, него заобилазним путем извршуе наше спасее: раа
се, васпитава се, доживуе смрт спасавауи човека, када е
могао и не подвргавати се овоме и спасти нас? На ову
примедбу,
вели
свети
Григорие
Ниски,
удима
добронамерним довольно е одговорити ово: болесници не
прописиу лекарима начин лечеа, нити са добротворима
споре о врсти лечеа, нити говоре, зашто е лекар додирнуо
оболело место, и зашто е за зауставае болести измислио
овакво средство када е требало друго, него, напротив,
гледауи на цил> доборчинства, они са захвалношу
примау све то40.
Желеи да омаловаже и покуде учее о спасеу уди
оваплоеем Бога Логоса, неки говоре: ако е дивно и красно
оно што е Бог учинио, због чега е онда оклевао са
доброчинством? Зашто Он ние, када е порок ош био у
почетку, пресекао егово дае напредовае? На ово, вели
свети Григорие Ниски, ми имамо кратак одговор: одлагае
доброчинства било е дело премудрости и промишаа о
ономе што е корисно за нашу природу. ер и при телесним
болестима, када се неки покварени сок увуче у тело, то, док
се на површини не покаже све противприродно што се
увукло унутра, вешти лекари не дау лекове кои стежу тело,
него чекау да изае напое све што се скрива унутра, и тек
онда употребавау
39 ib. сар. 28; col. 73 АВ.
40 ib. сар. 17; col. 53 АВ.
346
Преподобии отац устин (Попови)
лекове против обелодаене болести. Тако е и после тога,
пошто е болеет греха едном спопала природу удску, чекао
свеопшти Лекар, да никаква врста зла не остане скривена у
природи. То е разлог што Он одмах после Каинове зависти
и братоубиства не дае лек човеку, ер се ош нису били
обелоданили ни поквареност Ноевих савременика, ни
ужасна болест содомског безакоа, ни богоборство
Мисираца, ни гордост Асираца, нити Иродов безакони
поко деце, нити ишта друго о чему нам говори историа, и
што су потоа покоеа урадила, када е корен зла
многоструко () био проклиао у удским воама.
Пошто е, дакле, зло достигло врхунац, и ние било врсте зла
на коу се не би осмелили уди, то Он, да би се лек
распрострео на сваку немо, лечи болест не у почетку, него
када е достигла своу навеу меру41.
Када е наступила пуноа времена, оваплотио се
единородни Син Божи, и постао човек, и извршио сав
домостро удског спасеа (
)42. Као свесавршени човек, Богочовек Христос е
реинтегрирао удску природу, и постао нови Адам, у коме
се светошу спасеа обнава човечанство, и почие ред
нових
удских биа,
боголиких
и
христоликих.
Оваплотивши се и поставит човек, вели свети Ирине
Лионски, Син Божи у себи е понова почео дуги ред
удских биа, и даровао нам скраено спасее (in
compendio nobis salutem praestans), да бисмо оно што смо
изгубили у Адаму, т. бие по обличу и подобиу Божием,
опет добили у Христу Исусу. ер е немогуе било да човек,
кои е едном био побеен и упропашен непослушношу,
сам пресазда (replasmare) себе и стекне награду за победу;
такое е немогуе било да добие спасее она кои е пао
под власт греха. И едно и друго учинио е Логос Божи, кои
се оваплотио, и сишао до саме смрти, и изршио домостро
нашег спасеа (et dispensationem consummans salutis
nostrae)43.
41 ib. cap. 29; col. 73 D, 76 AB.
42 Св. Ирине, Contra haer. III, 17, 4.
43 ib. III, 18, 1. 2.
Догматика православие цркве 347
Оваплоени Син Божи борио се е и победио, ер е Он
био човек кои се подвизавао за оце и послушаем
прекратио непослушае; ер е свезао силнога, и ослободио
слабе, и даровао спасее своме саздау. Он е, дакле,
сединио човека са Богом. ер да човек ние победно
неприатеа удског, неприате не би био правично
() побеен. И опет, да нам Бог ние даровао спасее,
не бисмо га имали чврсто. И да се човек ние сединио са
Богом, не би могао постати заедничар нетрулежности. ер е
било потребно да посредник Бога и уди своим сродством и
са Богом и са удима приведе обое у приатество и слогу, и
да претстави човека Богу, и да удима обави Бога. ер на
кои бисмо начин ми могли постати учесници еговог
усиновеа, да нисмо кроз Сина ступили у заедницу с им,
да ние егов Логос, поставши тело, ступио у заедницу с
нама? Стога е Он и прошао кроз сваки узраст (per omnem
venit aetatem), повраауи свима општее са Богом44.
едино стварношу свога оваплоеа Господ е подарио
свету стварно спасее. Само као истински човек Господ
Христос е извршио спасее рода удског. Било е потребно,
изавуе свети Ирине, да Она, кои е преузео на себе убити
грех и искупити човека одговорног смрти, постане оно што
е и био Он, т. човек, кои е грехом био одведен у ропство и
налазио се под влашу смрти, да би грех био умртвен
човеком, и човек изашао из смрти (et homo exiret а morte).
Jep као што кроз напослушност еднога човека, кои е
првобитно био саздан од необраене земе, многи
постадоше грешни и изгубише живот, тако е било потребно
да се кроз послушност еднога Човека, кои се први родио од
Деве, многи оправдау и добиу спасее. Тако е, дакле, Логос
Божи постао човек, као што и говори Мосе: Бог, истинита
су дела егова (5 Мос. 32, 4). Ако е пак Он, не поставши
тело, личио на Тело (parebat quasi саго), онда дело егово
ние било истинито. Али какав е Он изгледао, такав е и
био: Бог кои успостава у себи древно саздае човека, да
би убио
44 ib. III, 18, 6. 7.
348
Преподобии отац устин (Попови)
грех и уништио смрт и оживотворио човека; и стога су дела
егова истинита45.
Логос Божи постао е човек, и Син Божи постао е Син
човечи, да би човек сединивши се с Логосом и примивши
усиновее, постао син Божи. ер ми не бисмо могли
друкчие добити нетрулежност и бесмртност, да нисмо били
седиени са нетрулежношу и бесмртношу. Али како би
се ми могли сединити са нетрулежношу и бесмртношу, да
напре нетрулежност и бесмртност нису постале оно што и
ми, да би нетрулежност прогутала трулежно и бесмртност
смртно, да бисмо добили усиновее46.
Оваплоее Бога Логоса, и сав егов живот у телу,
имао е за ци да спасе уде од греха и научи их како они
могу живети у телу на божански начин. Сам Господ постао е
у подобиу тела греха" (Рм. 8, 3), вели свети Ирине, да би
осудио грех, и пошто га осуди, да га истера из тела, и позове
човека у свое подобие (in similitudinem suam), чинеи га
подражаваоцем Бога и поставауи му закон Оца, да би он
видео Бога, и дарууи му силу да прими Оца, ер е Логос
Божи постао човек и обитавао у човеку, да би научно чове-
ка да прима Бога и Бога да обитава у човеку (ut assuesceret
hominem percipere Deum, et assuesceret Deum habitare in
homine), сагласно вои Оца47.
авивши се као Спасите, Богочовек Христос ние
потпуно изнова створио човека, кои не би имао никакве везе
са дотадаим човеком, него е у себи обновио древног човека
и сву дотадау твар. ер као што непослушношу еднога чо-
века уе грех и кроз грех се одомаи смрт, тако и
послушношу еднога човека би уведена правда да оплоди
(fructificet) живот уди кои су дотле били мртви. И као што
е првоздани Адам добио свое вештаство од необраене и ош
девичанске земе (virgine) (1 Mojc. 2, 5), и био саздан руком
Божом, т. Логосом Божим, (ер све кроза постаде",
н. 1, 3), и
45 ib. III, 18, 7.
46 ib. III, 19, 1.
47 ib. III, 20, 2.
Догматика православие цркве 349
Господ je узео прах од земе и створио човека, тако е и
сам Он, Логос, обнавауи у себи Адама, сасвим разумиво
добио за обновее Адама роее од Марие коа е била де-
ва. Да е први Адам имао човека за оца и да се родио од се-
мена мужева, онда би се могло говорити да се и други Адам
родио од осифа. А када е први Адам био узет од земе и
саздан Логосом Божим, онда е било потребно () да сам
Логос, обнавауи у себи Адама, има сличности са еговим
роеем ( ).
Због чега, дакле, Бог ние опет узео прах, него е учинио да
саздае буде од Марие? Због тога да не би било друго
саздае ( ), нити друго оно што се имало спасти
( ), него да би она исти Адам био
обновен, са очуваем сличности48.
Греше они кои говоре да Логос ништа ние примио од
Деве, пошто они, да би одбацили наследство тела (
), одбацуу и сличност ( )
измеу ега и Адама. ер ако е едан добио од земе
вештаство, и руком и уметношу Божом саздан, а други
ние руком и уметношу Божом саздан, онда он ве ние
сачувао подобие човека (similitudinem hominis) кои е
створен по лику и подобиу самога Бога, и уметност Божиа
показае се недоследна, немауи у чему да обелодани своу
премудрост. А то значи реи, да се он привидно авио као
човек, док у ствари ние био човек, и постао е човек не
примивши ништа од човека. ер ако Он ние примио од
човека суштину тела (substantiam carnis), онда Он ние
постао ни човек, ни Син човечи. А ако ние постао оно што
смо ми били, онда ништа велико ние учинио што е
пострадао и поднео. Сваки е се сложити, да се ми састоимо
из тела кое е узето од земе, и Душе коа добиа дух од Бога.
То е Логос Божи и постао, обнавауи у самом себи свое
саздае; и због тога Он признае себе за Сина човечиега. И
апостол Павле вели: посла Бог Сина свог, кои е роен од
жене (Гал. 4, 4); и ош: О Сину еговом, кои е по телу
роен од семена Давидова, и
48 ib. III, 21, 9. 10.
350
Преподобии отац устин (Попови)
предодреен као Син Божи у сили, по Духу светие,
васкрсеем из мртвих Исуса Христа Господа нашега (Рм. 1,
34).
Осим тога, излишан е у таквом случау егов силазак у
Мариу. ер зашто е сишао у у, када ние хтео ништа при-
мите од е? И ако Он ништа ние примио од Марие, онда
не би узимао земаску храну коом се храни тело, узето од
земе, нити би огладнео постивши као Мосе и Илиа
четрдесет дана, пошто е тело егово захтевало своу храну;
нити би ученик егов ован рекао за ега: Исус уморан од
пута сеаше (н. 4, 6); нити би Он плакао за Лазарем; нити
би крваве капе зноа падале с ега; нити би Он рекао:
жалосна е душа моа (Мт. 26, 38); нити би из прободеног
ребра еговог изишла крв и вода. ер све су то ознаке тела,
узетог од земе, кое е Он обновио у себи самом, спасавауи
свое саздае ( ).
Због тога еванелист Лука показуе да родослов од
роеа Господа нашега до Адама садржи седамдесет и два
колена, седиууи кра са почетком и обзнаууи да е
Он у себи самом обновио све народе кои су се од Адама раз-
множили и сва племена и сав род удски заедно са самим
Адамом... Као што е Ева, док е ош била девока, показала
непослушност и постала узрок смрти (causa mortis), тако je
и Мариа, имауи предодрееног мужа, али остауи
девоком, кроз послушност постала узрок спасеа за себе и
за сав род удски (et sibi, et universo generi humano causa
facta est salutis)49.
Имауи у виду све богочовечанске потенцие биа
удског, Господ Христос е драговоно прошао сво
богочовечански подвиг на земи, да би спасеем вратио
човека на пут кои води у божанско савршенство и оправдао
Бога што е створио човека богочеживим бием. Неопходно
е било, расууе богомудри Ирине Лионски, што е Господ
дошао изгубено овци, и извршио тако велико обновее,
и потражио свое саздае, да би спасао самог човека, кои е
био створен по лику и подобиу еговом, када се навршило
вре
49 ib. III, 22, 1. 2. 3. 4.
Догматика православие цркве 351
ме егове осуде коа га е снашла због непослушности, ер е
целокупно устроство спасеа човекова било по вои Оца,
да не би Бог био побеен и егова премудрост понижена.
Тер да се човек, саздан Богом за живот, напустивши живот
кроз пораз од змие коа га е повредила, ние назад вратио
животу, него потпуно био препуштен смрти, онда би Бог био
побеен (victus esset Deus) и поквареност змие надвладала
би Божу воу. Али пошто е Бог непобедив и дуготрпеив,
то се Он и показао дуготрпеив у делу исправаа човека и
испитиваа свега. Он е помоу другога човека свезао акога
(т. авола), разорио егове сасуде и опустошио смрт,
оживотворавауи умртвеног човека. ер први сасуд у
аволовом поседу постао е Адам, кога е аво и држао у
своо власти, т. пакосно уносеи у ега грех, и под
изговором бесмртности проузрокууи му смрт. ер
обеавауи им да е они постати као богови (што е за ега
савршено немогуе), произвео е у има смрт. Стога е она
што е заробио човека, с правом (juste) и сам заробен од
Бога, а заробени човек ослобоен од окова осуде. та
човек есте Адам, она првоздани човек, о коме е Господ
рекао: да начинимо човека по лику и подобиу своме (1 Мос.
1, 26); ми пак сви смо од ега, и пошто смо од ега, то смо и
наследили егово име. Када се врши спасее човека, онда
треба спасавати онога човека кои е првобитно саздан. ер е
врло неразумно говорити да се она, кога е жестоко повредио
неприате и напре одвео у ропство, не ослобоава од стране
победиоца над неприатеем, него се ослобоавау синови
егови кое е он родио у том ропству. И неприате нее
изгледати побеен када први плен остане у ега50.
Доласком Бога Логоса у телу, по благовоеу Оца,
извршено е седиее и остварена заедница Бога и
човека, jep je Логос Божи ош израна авао преко
Пророка да е Бог постати видив за уде и да е живети
са има на земи и говорити, и да е бити поред свог
створеа, спасавауи га и постауи му доступан, и
ослобоавауи нас из Руку свих кои нас мрзе, т. од свакога
духа преступничкога,
50 . III, 23, 1. 2.
352
Преподобии отац устин (Попови)
и оспособавауи нас за служее ему у светости и
правди у све дане наше, да би човек, испуен Духом
Божим, ушао у славу Очеву51. Немогуе е живети без
живота; а само постоае живота бива од општеа са Богом
( );
штее пак са Богом састои се у познавау Бога и у
наслаивау еговом благошу52.
Зло, кое е по своо метафизичко суштини бестелесно,
има силну тежу да се кроз човека оваплоти у свету
вештаствених стварности. И то е оно донекле постигло,
овладавши у велико мери телом удским кроз душу
удску. Отуда е Спасите удског рода имао постати тело,
да би безгрешним Божанством своим спасао од греха човека
и све оно што човека чини човеком. Господ Христос сам е
себе називао Сином човечиим, вели свети Ирине, да би
потврдио спасее тела нашег. ер да се тело ние имало
спасти, Логос Божи не би постао тело. И Господ не би
обновио у Себи самом тело и крв, да сам ние постао тело и
крв сагласно с првобитним саздаем, спасавауи у Себи
самом на крау оно што е у почетку пропало у Адаму (salvans
in semetipso in fine illud, quod perierat in principio in Adam)53.
Да се Господ оваплотио не ради спасеа, ве ради
нечег другог, и да е примио тело из друге суштине (ех
altera substantia), онда Он не би у себи обновио човека, нити
би се могао називати тело. Али спасоносни Логос je постао
оно што je био пропали човек, остварууи кроз Себе самог
општее човека са Нэим и извршууи човеково спасее.
Оно пак што е било пропало, имало е тело и крв. ер е
Господ, узевши прах од земе, створио човека; и ради ега
била е сва уредба Спаситеевог доласка. Он е, дакле, сам
имао тело и крв, обнавауи у Себи не неко друго, ве
првобитно створее Очево, тражеи оно што е било про-
пало. Стога Апостол и говори: ви сте се помирили (са Бо
51 . IV, 20, 4.
52 ib. IV, 20, 5.
53 ib. V, 14, 1.
Догматика православие цркве 353
гом) у телу еговом (Кол. 1, 22), т. праведно тело (justa
саго) помирило je ca Богом тело кое е било под грехом, и
сприатеило га са Богом54.
Ми смо преступили заповест Творца и постали егови
неприатеи. Оваплоеем своим Господ нас е вратио у
приатество са Богом, поставши посредник Бога и уди (1
Тм. 2, 5), умилостивавауи за нас Оца коме смо
сагрешили, и своом послушношу покривауи нашу
непослушност и дарууи нам покорност и општее са
нашим Творцем. Стога нас е и научно да у молитви
говоримо: и опрости нам дугове наше (Мт. 6, 12), ер е Он
Отац наш коме смо постали дужници, преступивши егову
заповест. А ко е Он? Да ли неки непознати Отац, кои
никада никоме ние давао заповест? Или Бог кога проповеда
Свето Писмо, и коме смо ми били дужници, преступивши
егову заповест? А заповест е била дата човеку преко
Логоса: ер Адам чу, вели се, глас Господа Бога (1 Мос. 3, 8.
10). Добро, дакле, Логос егов говори човеку: опраштау ти
се греси (Мт. 9, 2), ер Она коме смо сагрешили у почетку,
даруе нам опрошта грехова на крау. Да смо пак ми
преступили заповест еднога, а други нам рекао: опраштау
ти се греси, та не би био ни добар, ни истинит, ни
правичан. ер на кои би начин био добар она кои не дае
од свога? Или на кои начин би био правичан она кои
присваа себи туе? И на кои би начин греси били истински
опроштени, да нам сам Отац, коме смо сагрешили, ние
даровао опрошта кроз Сина свог?55
Истински Логос Божи Творац е света; Он е и Господ
наш, кои е у последе дане постао човек и живео у овом
свету, а невидиво држи све што е створено и укореен е у
целокупно твари, ер Логос Божи управа и располаже
свим (omnia); и ради тога е видиво дошао своима, и по-
стао тело, и висио на крсту, да би све и сва обновио у себи
(uti universa in semetipsum recapituletur)56.
54 ib. V, 14, 2. 3.
55 ib. V, 17, 1.
56 ib. V, 18, 3.
354
Преподобии отац устин (Попови)
Када се навршило време, Бог е послао Сина свог, кои е
роен од жене (Гал. 4, 4). И Он е обновив све, и заратио
против нашег неприатеа, и сатро онога кои нас е у помет-
ку заробио кроз Адама. ер неприате не би био правично
(juste) побеен, да ние био човек од жене она кои га е по-
бедно. ер е помоу жене он у почетку овладао човеком и
одредио себе за неприатеа човеку. Отуда и Господ
исповеда себе за Сина човечиег, обнавауи у себи
првобитног човека, од кога е била саздана жена, да би, као
што е кроз побееног човека наш род сишао у смрт, тако опет
кроз човека ми добили победу над смру. Али Господ не би
обновио у себи оно древно и исконско неприатество против
змие, испуавауи обеае Творца и извршууи егову
заповест, да е био дошао од другога Оца. А пошто нас е
едан исти и створио у почетку и послао Сина свог при
крау, то е Господ, кои се родио од жене, извршио егову
заповест, сатируи нашег неприатеа и усавршавауи
човека по лику и подобиу Божием. И зато га Он ние сатро
нечим другим него изрекама Закона, и помогав се Очевом
заповешу у сатирау и посрамеу анелаотпадника.
Постивши четрдесет дана, као Мосе и Илиа, Спасите
е огладнео, на првом месту зато да бисмо у ему познали
истинског и стварног човека, ер е човеку своствено да
огладни када пости, а на другом месту да би неприате
могао ступити у борбу са им. ер као што je он у почетку
човека, кои ние патио од глади, едеем обмануо да
преступи заповест Божу, тако на крау ние могао онога кои
е трпео глад да наговори да узме храну коа е од Бога. Када
е, кушауи Господа, говорио: Ако си Син Божи, реци да
камее ово хлебови постану", Господ га е одбио заповешу
Закона, говореи: Писано е: не живи човек о самом хлебу".
Тако е Господ трпеем оскудице у овом свету уништио
повреду, нанесену човеку у рау едеем забраеног рода од
стрне прародитеа. И при другом кушау Господ е оповргао
кушача речима Закона. Тако е надувеност разума коа е била
у змии развеана смиреем човека. При треем кушау, Го-
спод е, изобличавауи кушача, рекао: Иди од мене, Сатано,
ер стои написано: Господу Богу своему поклаа се и ему
Догматика православие цркве 355
единоме служи". Овим именом Господ га е разголитио и у
исто време показао себе ко е. Победивши га, дакле, и треи
пут, Господ га е коначно отерао од себе, као законски
побееног (quasi legitime victum); и прекрша заповести
Божие, кои е био у Адаму, уништен е помоу заповести
Закона коу е сачувао Син човечии, не преступивши
заповест Божиу. Ко е Господ Бог, о коме Христос сведочи,
кога нико не треба да куша, коме сви треба да се клаау и да
ему единоме служе? То е, нема суме, она исти Бог кои
е и Закон дао. ер е то било претсказано у Закону и Господ
е изрекама Закона показао да Закон од Оца обавуе Логос
Господи, а отпали од Бога анео бива уништен еговим
гласом и побеен Сином човечим кои е сачувао заповест
Божу. Пошто е у почетку он наговорио човека да прекрши
заповест Творца, због чега га е и имао у своо власти, а
егова се власт састои у преступу и отпадништву коима е
он и везао човека, то е, с друге стране, он требао бити
побеен човеком (per hominem) и везан оним истим узама
коима е везао човека, да би човек, ослободивши се, вратио
се своме Господу, оставауи оне узе коима е био везан, т.
преступ (transgressionem). Jep везивае авола постало е
ослобоее човека: не може неко уи у куу акога и
покуство егово отети, ако напре не свеже акога (Мт. 12,
29). Господ га, дакле, изобличава у противречеу Богу кои
е створио све, и побеуе га помоу заповести, а заповест е
Божиа Закон. Као човек, Он показуе да е ова бегунац, и
преступник закона, и отпадник од Бога, а затим, као Логос,
Он га е чврсто везао као свога бегунца, и отео егово
покуство, т. уде, над коима е он владао и коима се
неправедно (injuste) користио. И правично (juste) je одведен у
ропство она кои е човека неправедно (injuste) био одвео у
ропство. прее заробени човек истргнут е из власти
власника по милосру Бога Оца, кои се сажалио над своим
саздаем и подарио му спасее, обновивши га кроз Логоса
(рег Verbum redintegrans), т. кроз Христа, да би човек
искуством сазнао, да ние од себе ве по дару Божем добио
нераспадивост57.
57 ib. V, 21, 1. 2. 3.
356
Преподобии отац устин (Попови)
У свему што е Богочовеково таи се сила спасеа. Све
што е оваплоени Бог био, био е ради спасеа уди; све
што е чинио, чинио е ради спасеа уди. У тани
оваплоеа спасее е света, тврди свети Кирил
Александриски. И оно што изгледа безначано, ситно, као:
плач, страх, Господ Христос е то чинио ради нас. Плакао е
као човек (), да би убрисао сузе удске; туговао
е са разлога домостроа спасеа (), допуштауи
телу да претрпи оно што му е своствено, да би нас учинио
храбрима; одбиао е чашу, да би крст осудио безбожност
евреа. Каже се да е Он био немоан по своо човечанско
природи, да би престала удска немо. Он се молио и
молбе приносио, да би молитве удске учинио
приступачнима Оцу58.
Оваплоее Бога Логоса било е преко потребно за спа-
сее уди, ер е Он на та начин осудио грех у нашем телу.
Меутим, да Логос ние постао тело, оно што е удско
остало би неисправено, и ми бисмо телом робовали закону
греха, пошто нико не би могао уништити грех у нама. Стога
ми кажемо да е ипостасно седиее Логоса са телом (
' ), са
човечанском природом, било неопходно59.
Да би све оглавио у Христу (
), и удску природу повратио у оно што
е некада била, Бог е поступио врло мудро: послао е Сина
свог, кои е роен од жене (Гал. 4, 4), да би, узевши на себе
тело слично нашем и учинивши га своим сопственим, обрео
се на земи као човек кои не зна греха, и, као у свему послу-
шан Богу Оцу, оправдао удску природу у себи, ослободио
е окова смрти и крунисао бесмртношу60.
Оваплоени Бог Логос назива се Исус, т. Спасите,
што уистини и есте Он кои се по телу родио од жене. ер е
тако спасао уде, не као човек присаедиен Богу, него као
Бог кои е постао сличай онима кои су били у опасности, да
58 Apologet. contra Theodor. pro XII cap.; Р. gr. t. 76, col. 441 В. С
59 On, De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1300 A, 1301 А; ср. Advers. Ne
stor. lib. I, cap. 1; P. gr. t. 76, col. 21 С
60 Он, De recta fide ad regin., Orat. altera, 22; P. gr. t. 76, col. 1365 A.
Догматика православие цркве 357
би у себи васпоставио () род удски у
првобитно стае. ер све у ему беше ново61.
Бог ние створио смрт, нити ужива у разореу живих
биа, него е смрт ушла у свет завишу авола (Прем. Сол. 1,
13; 2, 24). Али мрачна држава смрти никако се друкчие (
) ние могла срушити осим само очовечеем
единороднога. Стога се Он и авио као човек, и учинио
своим сопственим тело кое е било под распадивошу
( ), да, пошто е Он
живот, (ер е роен из живота Она), засади у телу свое
сопствено добро, т. живот62.
На мрак, коим су греси покрили удску природу, Бог
Логос е оваплоеем своим излио неизмерну божанску
светлост, и обновио помрачено и унакажено бие удско.
Пошто
су
уди,
вели
богоблагодатни
Кирил
Александриски, због своих страшних грехова и зала постали
неосетиви за Божа добра коима е Он по свом промислу
обасипао уде, то се збива велика и неисказана тана
оваплоеа: сам Логос Божи, творац свих твари, бескраан,
неописан, неизменив, извор живота, светлост од светлости,
живи лик Очев, блистае славе, прима човечанску природу,
обнава () сво властити лик, искварен грехом, и
обнава () човечие бие, састарено од сина зла, и
показуе егову првобитну красоту, стварауи га не од
земе, као некада, него примауи га сам у себе, не
претварауи божанску природу у човечанску, ве
седиууи човечанску са божанском; ер остауи што
беше, Он узе на себе оно што не беше63.
Тиме што е био потпуни човек, са свима стварним
своствима човечанске природе, Богочовек е извршио
спасее рода удског, задовоивши потпуно и правду
божанску и потребу биа удског. Очовечени Логос е имао
и душу човечанску, и тело човечанско, и ум човечански, и
воу човечанску. Да Господ Христос ние имао човечански
ум, него
61 Он, Quod unus sit Christus; P. gr. t. 75, col. 1304 D 1305 A.
62 ib.; col. 1352 ВС.
63 De incarnat. Domini, 8; P. gr. t. 75, col. 1425 CD.
358
Преподобии отац устин (Попови)
место ега Логос, као што то Аполинарие учи, онда се, вели
свети Кирил Александриски, у пустии са аволом борио са-
мо Бог, и Бог е однео победу. Пошто е пак Бог победио, онда
човек не добиа ништа од те победе, ер о ништа ние
допринео. И аво би се могао хвалити да га е Бог победио; и
с правом би могао правдати себе: а се, Господе и Творче
свега, нисам латио борбе против тебе, ер знам твоу силу,
свестан сам твое власти, познаем твое господарство.
Признаем свое ропство, и ако сам отпадник; а уступам и
победи Анела и свих небеских Сила, меу кое сам и а,
несреник, некада спадао; борбу сам пак предузео против
човека, кога си ти саздао од блата, и створио по лику твом, и
почаствовао га разумом, и учинио житеем раа, и обавио
господарем земе и мора. ега сам до данашега дана
побеивао, и раавао, и смрти предавао... а нисам тако
дрзак, нити сам полудео, да ступам у борбу са тобом,
Творцем. Ово би аво с правом рекао Спаситеу Христу,
када Он не би био човек него Бог кои се бори место човека.
ер ако човечански ум ние био у ему, онда е Бог, кои е
био у ему место ума, чинио оно што е своствено уму, а то
значи, Бог е гладовао са телом, Бог е жедан бивао, и
замарао се, и подносио све остале удске муке (
). Ако се Бог борио и победно, онда е
човек лишен победе64.
Бог отац е благоволео да спасе удски род у Сину свом
и то путем оваплоеа или очовечеа (
, ), кое е на сваки начин
требало да се збуде роеем од жене, да се сличношу, коу
има са нама од Бога роени Логос, осуди у удима тела нашег
закон греха; а сличношу пак смрти ега кои не зна за
смрт, да се уништи смрт. ер кад смо срасли са им
сличношу смрти, то емо и васкрсеем (Рм. 6, 5).
Неопходно е, дакле, било да се Вечни ( ) и Постоеи (
) роди по телу, преневши у себе оно што е наше (
), да би породи тела, т. ми, трулежни и пропали,
обитовали у ему, кои е оно што е наше учинио своим, да
бисмо и ми учинили своим оно што е егово ( ).
ер Он, богат буду
64 ib. 16; col. 1444 АВС; ср. ib. col. 1445 CD, 1448 АВ.
Догматика православие цркве 359
и, осиромаши ради нас, да бисмо се ми обогатили еговим
сиромаштвом (2 Кор. 8, 9). Они кои говоре да Логос Божи
ние постао тело, т. да се ние родио по телу од жене,
уништавау целокупни домостро спасеа ( ).
ер ако Он, богат будуи, не осиромаши, из човекоуба
спустивши се до нас, онда се ни ми нисмо обогатили оним
што е егово, него се налазимо у сиромаштву, овладани
проклететсвом, смру и грехом. ер самим тим што je Логос
постао тело, разрешава се и уништава оно што е снашло
удску природу због проклетства и осуде. Ако се, дакле,
ишчупа корен спасеа нашег, и разори теме наде наше, онда
нити е држава смрти разорена, нити е уопште грех
уништен, и ми смо ош криви за преступ праоца Адама, и
никакав боитак нисмо добили од Христа, Спаситеа
свих65.
Апсурдно е негирати роее Бога Логоса по телу од
жене. ер на кои би начин Он могао оживотворити свое те-
ло, ако оно ние егово сопствено, кои е живот? Како нас
крв Исусова може очистити од свакога греха, ако е то крв
обичног човека и човека под грехом? Како Бог Отац посла
Сина свог, роеног од жене, роеног под законом (Гал. 4, 4)?
Како Он осуди грех у телу? ер осудити грех, не припада
обичном човеку кои заедно са нама има природу, овладану
грехом. Али пошто е постао тело Она кои греха не знааше,
тиме е Он на набои начин збацио тираниу греха, и тело се
обогатило своствима Логоса кои се на неисказан начин
сединио са им, и постало свето и животворно (
) и пуно божанске мои66.
Логос Божи, по природи Бог, постаде истински човек
да бисмо и ми постали род () не првог, земаног чове-
ка, коме би од Бога речено: зема си, и у зему еш се
вратити (1 Мос. 3, 19), и кои би предат смрти, него другог,
вивишег и небеског човека, т. Христа, кои нас одводи
непорочном животу, и кои роба смрти показуе бесмртним,
и кои ослобаа грехова оно што е везано замкама греха67.
65 Он, Quod unus sit Christus; Р. gr. t. 75, col. 1268 В 1269 .
66 ib.; col. 1269 ВС.
67 Он, Advers. Nestor. lib. III, cap. 3; P. gr. t. 76, col. 141 D 144 A.
360
Преподобии отац устин (Попови)
Ми веруемо, изавуе свети Кирил Александриски, да
се Логос Бога Оца, кои се родио кроз () свету Деву телом,
кое има разумну душу, сединио са им; и ово неисказано и
сасвим таанствено седиее учинило е тело животворним;
ер Логос, кои е као Бог, по природи живот, учинивши нас
заедничарима своим ( ) не само духовно не-
го и телесно (), показа нас боима од
распадивости, и собом (' ) уништи закон греха у
удима тела нашег, и осуди грех у телу, као што е писано (Рм.
8, З)68.
Божанском силом свога оваплоеа Логос е очистио
грехе васцеле природе удске (
)", пише свети Исидор Пелусиот. И додае:
неисаказно седиее Логоса са човечанском природом
узело е на божански начин грехе целога света69.
Узевши на себе природу удску, али не подвргнувши се
падовима удским, Господ е роду удском повратио
првобитну красоту ( ) и у само
природи уништио силу проклетства70.
Оваплоеем Бога Логоса унесен е у удску природу
божански квасац, коим треба да ускисне сав свет. Царство
небеско, вели свети Исидор, слично е квасцу у безгрешном
оваплоеу Бога и Спаситеа нашег, коим е ускиснуо сав
свет ( ), и саставом еднога
тела, применог од наше суштине и од Богородице Марие,
обновено е у поновном роеу свеколико од памтивека
човечанство ( ' )71.
Оваплоеем своим Бог Логос е ушао у саму матицу
удског живота и обесилио дество авола у области
целокупне удске природе. Пошто е пророк Исаиа, вели
свети Исидор, пророчким очима видео неизрециви долазак
Спаситеа у телу, кои е прибавио удском роду безброна
и пре
68 ib. lib. IV, сар. 5; col. 197 ВС.
69 Epistolar. lib. I, Epist. 42, Archontio monacho; Р. gr. t. 78, col. 209 :
.
70 ib. Epist. 95, Eutonio diacono; col. 248 С.
71 ib. Epist. 201, Didymo; col. 312 B.
Догматика православие цркве 361
дивна добра, а тиранина (т. авола) обесилио, то е громко
говорио: Учите се добро чинити, ви кои живите на земи,
ер престаде нечастиви (Ис. 1, 17; 26, 9. 10), т. престао е ти-
рании да напада и уде и жене. Сви су сада ван опасности,
сем оних кои сами себе драговоно потчиавау и
подвргавау егово превари, ер он може обмаивати, али не
може силом приморати72.
Господ е оваплоеем своим на сву природу удску,
огреховену и осмрену, излио спасоносну силу своу.
Небески цар, вели свети ефрем Сирин, бесмртни Господ,
единородни Син, мио Оцу, кои е едино из доброте своом
влашу створио човека од земе, побуен своим богатим
милосрем, ради тога самог човека кога су саздале пречисте
руке егове сишао е с неба да спасе и исцели све
страдалнике. ер су по деству авола сви изнемогли у злу;
повреда е постала тешка и неизлечива; ни Пророци, ни
свештеници нису били у стау да потпуно излече ране. Стога
се свети, единородни Син, видеи да е сва природа
изнемогла у злу, по вои Оца сишавши с неба, оваплотио у
утроби свете Деве и по благовоеу свом, родивши се од н>е,
дошао да благодау и милосрем излечи опхрване разним
немоима, и речу своом исцели све болести. Он е све
избавио од злосмрада ихових властитих рана73.
Све што е у човеку од Бога природно е; едино грех ние
од Бога, зато е он нешто противприродно. Кроз преступ, вели
свети Дамаскин, ми смо из онога што е природно (
) запали у оно што е противприродно (
). Господ Христос, будуи Богом и почевши на
божански начин постоати по телу, т. сединивши се
ипостасно са телом, вратио нас е из противприродног у
природно. ер то означавау речи: по обличу и по подобиу. А
и подвижништво, и подвижнички трудови нису измишени
за стицае добродетеи, као нечег што долази споа, него да
бисмо одбацили зло туе и противно природи. Тако, са
трудом
72 Он, Epistolar. lib. IV, Epist. 154; col. 1240 AB.
73 Противъ изслЬдователей естества Сына Бояая, стр. 106; Твореюя иже
во святыхъ Отца нашего Ефрема Сирина, часть V: Москва 1850.
362
Преподобии отац устин (Попови)
уклаауи са жееза ру коа се налази на ему а ние
природна за ега, него се нахватала од немара, ми постижемо
то да се поави природни са жееза74.
Син Божи е зато постао човек, да би понова даровао
човеку оно чега ради га е створио. ер он га е створио по
лику своме разумним и слободним, и по подобиу, т.
савршеним у добродетеима, уколико е то приступачно
удско природи. ер, отсуство брига и немира, чистота,
доброта, премудрост, праведност, слобода од свакога зла, и
есу као неке црте Божанске природе. Ставивши, дакле,
човека у заедницу са собом (ер га е створио за
нераспадивост, Прем. Сол. 2, 23), Он га е путем заеднице
са собом одвео до нераспадивости. А пошто смо
преступаем заповести помрачили и унаказили црте лика
Божег у себи ( ), то смо се
ми, поставши зли, лишили заеднице са Богом, и, обревши
се изван живота ( ), потпали под распадивост
смрти. Но пошто нам е Син Божи био даровао оно што е
набое, а ми то нисмо сачували, то Он узима на себе оно
што е нагоре ( ), т. нашу природу, да собом и у
себи обнови боголикост и богоподобие ( '
' , ' ), а и да
нас научи добродетеном животу, учинивши га кроз себе
лако доступним за нас; да нас ослободи од распадивости
заедницом живота, поставши првина нашег васкрсеа; и да
обнови неупотребиви и разбиени сасуд, да би нас избавио
од тирание авола, призвавши нас богопознау; и да нас
оача и научи побеивати тиранина трпеем и смиреем75.
Чудесна сила спасеа проструала е кроз целокупну
удску природу, када се на земи родио оваплоени Бог. У
оваплоеном роеу, вели свети Симеон Нови Богослов, у
коме е Пресвета Богородица родила Сина Божег и Бога
оваплоеног, извршила се тана обновеа удског рода и
спасеа целога света, тана коа е Господ наш и Бог Исус
74 De fide, III, 14; Р. gr. t. 94, col. 1044 CD 1045 .
75 ib. IV, 4; col. 1108 ABC.
Догматика православие цркве 363
Христос, кои е сединио у себи удаене природе: Бога и
човека, и понео грех света76.
Тану оваплоеа Бога као тану спасеа Православна
Црква богонадахнуто осеа своом омолитвеном душом и
богомудро изражава своом благодатном речитошу. Нарочито
у богослужеима на Благовести и Божи. Ту е ено осеае
оваплоеног Бога као Спаситеа изражено надиривие и
наприсние. ена света васеенска душа живи животворном
истином Светог Откривеа, по коо е спасее рода удског
синтетички дато и изражено у оваплоеу Бога Логоса.
Захваен милиним прве благовести, коа обавуе
роее Сина Божег у овом свету, дух Цркве Христове говори:
од Благовести почие посртае змие, умирае ено; а
проклетство, кое због греха лежи на роду удском,
разрешава се и скида дивном спасоносном силом прве и едине
истинске благовести, ер то значе речи: днесь змiино
омрачается шатанiе, клятвы бо праотчи разршися соузъ77.
Грехом се уселио и оваплотио у човеку смрад лажи и обмане, а
оваплоеем Господа у човека се усеуе божанско добро, и
са им миомир вечне истине и правде, зато се на Благовести
обавуе свето Деви, да е се из е оваплотити Господ, яко
да проженетъ злосмрадiе прелести благостiо78. Саздан боголик,
човек е грехом унаказио лик Божи у себи; страсти безбожног
живота сатрле су род удски, а Господ се оваплоуе: да род
удски избави од страсти обезличености, и подари првобитну
красоту79.
По неисказаном милосру свом Господ се оваплоуе да,
испунивши човека божанским добром и истином и животом,
врати га у првобитно блаженство безгрешности. То е смисао
Благовесникових речи свето Деви: прiимеши во утроб
твоей Бога воплощаема, и тобою человечество, на древнее
76 Слово 45, 9; стр. 366, Слова препод. Симеона Новаго Богослова, въ пе
ревода епископа офана, Выпускъ первый, Москва 1882.
77 Предраздинство Благовщенш Пресвятыя Богородицы, сдаленъ, Сла
ва и нын.
78 тамо, Канонъ, пснь 8.
79 тамо, Канонъ, пЬснь 9.
364
Преподобии отац устин (Попови)
блаженство, за благоутробiе призывающа80. У тани
Благовештеа изражена е кроз Личност оваплоеног
Господа сва тана спасеа81. У боговаплоеу дае се свету
спасее, ер се Господ очовечуе во спасенiе душъ нашихъ82.
Благовештее е свети дан, у кои се обавуе превечна тана
Божиа о спасеу света оваплоеем Бога Логоса, због чега
се та дан и назива главизна нашего спасенiя83.
Раауи се од Деве, Господ Христос доноси благослов
свуколико природи удско, и постае разршенiе клятвы84.
Господ се раа да би, као едини моан, вратио човека у
првобитно достоае85. На свети дан Благовештеа десио се
велики козмички и свечовечански преврат и препород: Дева
прима радост, зема постаде небом, свет се ослободи
првобитног проклетства86. удска природа, коу на дан
светих Благовести Бог Логос прима у свое ипостасно
единство, обнава се у начелу, и кроз обнавае
причешуе се први пут истинском небеском радошу87. До
светих Благовести род удски е живео меу сенкама
реалности и лутао меу заводивим привиеима; на
Благовести он се кроз Бога Логоса враа едино реалности
Богу, и тиме ослобаа привидних истина88. У томе е чудо, али
сасвим природно, ер Творац природе не робуе законима
природе89.
80 Благовщеше Пресвятыя владичицы нашея Богородицы и приснодвы
Марш, на малй вечерни, на Господи воззвахъ, стихира.
81 тамо, Слава и нынЬ: родиши Сына превчнаго изъ Отца, и спасеть
люди своя отъ грхъ ихъ.
82 тамо, на стиховн, Слава и нын.
83 Тропарь Благов^вденл.
84 Благовщеше..., на велицй вечерни, на Господи воззвахъ, стихира.
85 тамо.
86 тамо, на стиховн стихира: Два бо пр1емлеть радость, земная быша
небо, М1ръ разршися клятвы.
87 тамо, Слава и нынЬ: Днесъ... Адамъ обновляется, и Ева первыя печали
свобождается. Ср. св. Дамаскин, Homil. in Annuntiat, beat, virg. Mariae; P. gr. t.
96, col. 643 D, 644 C: Данас е извршено уништее првородног греха (abolitio
peccati primigenii). Данас je освеена наша природа усееем у у Творца.
88 тамо, сЬдаленъ: Слово Бож1е на землю нын сниде...: да отъ прелести
спасеть, яко Богь, родъ человчесшй.
89 26 мартъ, Соборъ архангела Гавршла, Канонъ Богородицы, пснь 6: за
кономъ естества не работаетъ Исусь, содЬтель естества.
Догматика православие цркве 365
Божи е ваистину Божи дан, у кои е Господ учинио
велико божанско дело за род удски. То е дан коим време
постае време спасеа нашег90. Ра кои е био затворен
удским богоборачким грехом, Господ отвара своим
роеем у телу91, и то отвара свима удима као потомцима
Адамовим92. Раауи Господа Исуса, Пресвета Богородица
раа избавее, и просвеее, и живот, и спасее93, ер е
све то нераздеиво седиено у егово Богочовечанско
личности.
Само раае Бога у телу има таанствени и спасоносни
знача и утица на целокупну природу удску уопште:
постауи човек, милосрдни Господ раскида окове греха са
удске природе94. Своим доборовоним роеем у телу,
Господ нас враа у првобитно, раско стае95. До оваплоеа
Бога Логоса сва е твар робовала греху; роеем еговим у
телу сва се твар ослобаа робоваа првородном греху96.
Творац избава свет раауи се добровольно од свете Деве97.
Грехом е човек осмртио себе, и смрт е постала закон за
удска биа; раауи се као човек, Господ Христос изгони
из удске природе начело смрти грех, и обесмруе сав
90 23 декем. Предпразднство Рождества Христова, на стиховн стихиры,
Слава и нынъ: Рождество Спасово е время спасешя нашего".
91 20 декем. Предпразднство..., Канонъ предпразднства, пъснь 1, Богоро
диченъ: Едемъ отверзается тебъ рождшуся отъ Д'Ьвы Богоотроковицы, во
градъ, Владыко, Витлеемъ плотт.
92 21 декем. Предпразднство..., на стиховн стихира: .. въ Витлеемъ ро
ждается, и Едемъ отверзаеть сущимъ изъ Адама Господь.
93 20 декем. Предпразднство..., Канонъ предпразднства, пъснь 9: ... отъ
Д'Ьвы Господь Исусъ, избавлеше, просвЬщеше, и жизнь, и спасете, нынъ во
градъ Давидовъ раждается.
94 21 декем. Предпразднство..., Канонъ предпразднства, пъснь 1: ... Богъ
нашъ бывъ плотт отъ Двы отроковицы раждается, и пеленами повивается;
плъницы же разръшаетъ моихъ прегръшешй, яко благоутробенъ. Ср. тамо,
пъснь 4: Исусъ плотт раждается,... разрешая моя прегръшен1я.
95 тамо, пъснь 5: Отъ Д'Ьвы раждается Богъ Емануилъ, и въ яслехъ во
злегъ, наше возваше волею содъловаетъ.
96 тамо, пъснь 6: Господ Исус рождся, ... древнаго вся свободи престу
плегая, яко благоутробенъ.
97 тамо, пъснь 6, Богородиченъ: волею раждается Зиждитель изъ Д'Ьвы
Отроковицы, ... м1ръ избавляли.
366
Преподобии отац устин (Попови)
род удски98. удска природа, коа е кроз првородни грех
постала трулежна, исцеуе се у новороеном Богомладенцу
и ава се обновена".
Чудесним роеем Бога у телу извршиле су се
истовремено четири славне тане: отворен е ра, обновен е
род удски, уништено е проклетство, процветало е спасее
свету100. Роеем Спаситеевим у пеини свима су народима
отворена раска врата1. Род удски е грехом био осудио себе
на смрт и проклетство, а Бог Логос е, родивши се телом,
раздрао ризе древне осуде и обукао нас у нераспадивост2. Па
и само повиае у пелене чудесног Богомладенца има
сотериолошки смисао и силу, ер оно означава и есте:
облачее наше природе у првобитну красоту3.
Гресима отуен од Бога, човек постае граанин неба
роеем Логоса од свете Деве4. Грехопадом своим
човечанство е сву твар повукло у смрт и трулеж, али,
раауи се телом, Господ обнава твар коа е била
иструлела у злим преступима; то е разлог да се роеу
Спаситеевом радуу и горе и хумови и долине5. Творац,
превечни Цар се раа у Витлее
98 22 декем. Предпразднство..., на утрени, сЬдаленъ, Слава и нын: Хри
стосъ бо Господь, Божш Сынь, изъ Двы раждается чистыя, весь родъ че
ловЬчь обезсмертствуя, разрешая же клятву праматере Евы.
99 тамо, Канонъ, пснь 6, Богородиченъ: Исцляя человеческое естество,
древнимъ преступлешемъ истлевшее, безъ тли новъ раждается младенецъ.
100 23 декем. Предпразднство..., на Господи воззвахъ, Слава и нынЬ:
отверзеся бо Едемъ, ... обновляется бо Адамъ и Ева съ нимъ, клятва бо разо
рися, спасете Mipy процвте.
1 тамо, на повечерш трипснецъ, пснь 9: языкомъ ( ) отвер
зеся едемская дверь, раждающуся въ вертепъ Избавителю.
2 тамо, Канонъ, пЬснь 3: Пеленами повився, плотно рождшееся Слово
раздра ризы древнаго осуждешя, и насъ въ кетлюе облече.
3 тамо, Канонъ, пъснь 3, Богородиченъ: Разршихомся узъ осуждешя,
Зиждителю пеленами повившуся, и одеждею облекохомся, Богородице, первыя
красоты.
4 тамо, пснь 6: Странна мя бывша отъ Бога преступленьми, пребоже
ственный, рождейся отъ Отроковицы неискусобрачныя, милости ради, гражда
нина небеснаго являетъ.
5 тамо: Горы же и холмы и удолш возвеселитеся, Господь бо плотт ра
ждается, обновляли тварь, истлевшую лукавими преступленьми (
).
Догматика православие цркве 367
му: и Едем се отвара, и пламено оруже се уклаа, и ограда
се руши, и небеске Силе се мешау са земским створеима
( ), Анели
са удима сачиавау моно славе6. Бесмртност удског
живота, пресечена у рау грехом, обнава се оваплоеем
Бога Логоса кои е живот вечни, ер е дрво живота процве-
тало у пеини Витлеемско7.
Роеем своим на земи Господ Христос дае удима
препород и одводи их првобитном благородству8. Бог Логос
се на таанствени начин сединио са удима несливеним
седиеем, и узимаем на себе тела удског Он
обесмруе и спасава род удски9. Телесним доласком
Христовим би уништено и разорено неприатество измеу
човека и Бога, човек се истински причешуе едемским
дрветом живота, и постае одгаивач и бесмртних биака, т.
бесмртних мисли, осеаа и дела10. Од Адама до доласка
Христовог са грехом царуе и ад, али се бестидна тираниа
ада уништава, када се телом раа Избавите, из колена
Давидова, и зацаруе на престолу заувек11.
6 тамо, на стиховн стихиры, И нын, предпразднства.
7 тамо, тропарь предпразднства: ...древо живота въ вертеп процвте.
8 24 декем. Предпразднство Рождества Христова, на повечерш Канонъ,
пснь 1: Господи Боже мой,... рождешемъ твоимъ божественнымъ возрождеше
дающему ияЬ, и къ первому мя благородству возводящу ( "
, , ).
9 тамо, пснь 4: Крпостпо Божества срастворився человкомъ (
), единешемъ неслитнымъ ( ), плоть въ по
добш, Спасе, Адама обновлявши и спасавши воспр1ят1вмъ ( '
).
10 тамо, пснь 6: Погибе ньпгЬ и разорися древшя вражды средостше
плотскимъ твоимъ пришеств1емъ ( ), Христе, и пламен
ное оруж1е вс^мъ даетъ плещи, живоноснаго же едемскаго древа причащсюся
вЬрно, безсмертныхъ садовъ a6ie длатель показуяся ( ,
).
1 тамо: Царствуетъ со грхомъ адъ, отъ Адама даже до тебе (
' ); но погибаетъ тхъ, безстудное мучи
тельство, плот1ю раждающуся теб, Избавителю ('
, ), отъ племене
Давидова, и на престола царств!я его посаждену яв, и во вЬки царствующу.
368
Преподобии отац устин (Попови)
Кроз све што се збива са Богомладенцем Христом излива
се на род удски животворна и спасоносна сила; отуда егово
повиае у пелене, и полагае у асле дае слободу роду
удском12. Своим роеем Христос као Бог даруе необичан
препород потомцима Адамовим13. Творац, раауи се као дете,
обнава сву ствар и одводи е првобитно красоти14.
На Божи се одиграла надиривиа драма у овом свету:
оваплоени Бог дозвао е к себи род удски из обмане и
мрачне аволове преваре, обновив га, и скинуо с ега
проклетство роеем своим од Деве15.
Роее Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа по
телу есте тана коа садржи у себи спасее рода удског:
уништава се неприатество измеу Бога и уди, ра се отва-
ра, Херувим отступа од дрвета живота и род удски присту-
па и храни се раским храном16.
Ненаситим грехоубем уди су ископали езиву
провалиу измеу земе и неба; едино роеем Христовим та
е провалиа премошена, зема и небо су седиени, човек
е
12 тамо, пснь 8: РазрЬшися связанный Адамъ, свобода же всмъ
върнымъ даровася ( ), пеленами, Спасе, пови
ваему тебЬ, и въ вертеп малмъ, и въ яслехъ безсловесныхъ положену. Ср.
25 декем. Еже по плоти рождество Господа Бога и Спаса нашего Исуса Христа,
на утрени, Канонъ первый, пснь 6: Пршде воплощья Христосъ Богь нашъ изъ
чрева,... и пеленами повивается; разршаетъ же многоплетенныя пленицы пре
гршенш ( ).
13 24 декем. на утрени, .Канонъ предпразднства, пснь 1: Родитися
грядетъ Христосъ, странное возрождеше сущимъ изъ Адама яко Богь даруя
( ', ).
14 тамо, ntcHb 4: Тварь нынЬ обветшаше все отвержи, Зиждителя зижде
ма и обновляюща тя видящи младенца бывша, и къ первой тя доброт во
зводяща ( , ,
, , ).
15 тамо, на хвалитехъ стихира: Днесь Адамъ воззвася отъ прелести и отъ
мрачный сопротивника лести; Христосъ бо изъ Двы воплощается яко че
ловкъ, иже Адама обновивъ, отятъ клятву дЬвою.
16 25 декем. Еже по плоти рождество Господа Бога и Спаса нашего Ису
са Христа, на Господи воззвахъ, стихира: Пршдите, возрадуемся Господеви, на
стоящую тайну сказующе: средостше градежа разрушися, пламенное оруж1е
плещи даетсъ, и херувимъ отступаетъ отъ древа жизни и азъ райск1я пищи при
чащюся, отъ негоже произгнанъ быхъ преслушан!я ради.
Догматика православие цркве 369
оваплоеним Богом узнесен на небо17. Бог Логос, родивши
се као човек, наочигледние е показао у своо
Богочовечанско личности единог истинитог Бога и
Господа, и у исто време разголитио сву лаж и ништавило
многобожачких идола18. Поава Бога роеем у телу изазива
пораз авола, престанак осуде рода удског, и отварае
раа18.
Очовечеем своим мудри Творац обнава боголиког
човека кои е преступом отпао од дивног божанског живота
и осмртио се20. Но не само то, него се у самом Господем
роеу телом врши таанствено обновее твари, коа е
утонула у распадивост кроз зле преступе21. Творац,
гледауи где пропада човек, кога е саздао своим рукама,
савивши небеса сие, и заиста се оваплоти од Деве
божански чисте22. Мудрост, Логос и Сила, Син Очев и
Блистае, Христос Бог, очовечивши се обнови нас23.
Пошто се Го
17 тамо, стихиры на литш: Небо и земля днесь совокупишася (
), рождшуся Христу ( ). Днесь Богъ на землю пршде,
и человкъ на небеса взыде ( ). Ср. та
мо: По образу и по подоб1ю, истл'Ьвша преступлешемь, видвъ Исусъ, прикло
нивъ небеса сниде, и вселися во утробу девственную неизменно, да въ ней
истлвшаго Адама обновить.
18 тамо, И нын: Роеем Спасовим всякая лесть идольская преста
( ).
19 тамо, на стиховн, Слава:... днесь временный разрЬшися соузъ осу
ждешя Адамова ( ),
рай намъ отверзеся, змш упразднися ( ), юже бо прельсти
первое, нын узр содтелеву бывшу матерь (
).
20 тамо, на утрени, Канонъ первый, пснь 1: Истл'Ьвша преступлешемъ,
по Божпо образу бывшаго, всего тлн1я суща, лучпш отпадша божественныя
жизни, паки обновляетъ мудрый содтель.
21 23 декем. Предпразднство Рождества Христова, Канонъ, пснь 6: Го
сподь бо плопю раждается, обновляли тварь, истлевшую лукавыми престу
пленьми.
22 25 декем. Еже по плоти рождество Господа Бога и Спаса нашего Ису
са Христа, на утрени, Канонъ первый, пснь 1: ВидЬвъ Зиждитель гиблема че
ловека, руками егоже созда, преклонивъ небеса сходить; сего же отъ Д^вы
божественныя чистыя, всего осуществуеть, воистину воплощься.
23 тамо: Мудрость, Слово и Сила, Сынъ сый ОтчШ и С1яше, Христосъ
Богъ,... вочеловчся обновилъ есть насъ (, ).
370
Преподобии отац устин (Попови)
спод родио у Витлеему, Витлеем е отворио Едем ра,
затворени грехом24.
Оваплотивши с драговоно, Господ спасава од замки
греха уде, залуене злом у развраеном свету25. Неисказана
тана спасеа обавена е роеем оваплоеног Бога од Де-
ве; света Богородица е, родивши Спаситеа, уништила
првобитно проклетство Евино26.
На дан свога роеа од Деве Господ Исус Христос уво-
ди своом Богочовечанском личношу у ова свет свое
небеске тане истине, кое се све стапау у едну чудесну
тану спасеа света и човека; Бог постае човек, и тиме
обнава природу, не престауи бити Бог27.
Потпуно се обукавши у човека роеем од свете Деве,
Бог Логос обнава човека по великом милосру свом28. Го-
спод се раа као човек, да подигне палу боголику суштину
биа удског29. Роее Бога у телу просветило е на
божански таанствен начин сву твар, и она е прогледала и
познала
24 тамо, пЬснь 6, Икосъ: Едемъ витлеемъ отверзе (
).
25 тамо, Канонъ другш, пснь 7: Зл неудержанно возвышаемый, нечест
но бсящшся отъ развращешя Mipa, низложилъ еси всемощн гръхъ, яже при
влече прежде ( ), днесь же отъ стеи спасавши, воплощься
волею Благодетелю ( ).
26 тамо, на хвалитехъ стихира: Богородице Дво, рождшая Спаса, упразд
нила еси первую клятву Евину, яко мати была еси благоволешя Отча, носящи
въ нъдрхъ Бож1е Слово воплощенное (
, ). Не терпить тайна
испытанк ( ). Врою единою сио вси славимъ
( ), зовуще съ тобою и глаголюще: неизре
ченне Господи ( ), слава теб.
27 26 декем. Саборъ Пресвятыя Богородицы, на стиховн стихира: Пре
славное таинство устрояется днесь, обновляется естество, и Богъ человкъ
бываетъ, еже б пребысть, и еже не 6 пр1ятъ, ни смшешя претерпЬвъ, ниже
раздЬлешя.
28 тамо, Канонъ священномученику Евтимт, пЬснь 6, Богородиченъ: Со
здавый по образу своему человека, за многое благоутроб1е обновляеть сего, изъ
тебе, Дво Богомати, совершенно въ того одявся (
, ).
29 24 декем. Предпразднство Рождества Христова, тропарь: Христосъ ра
ждается, прежде падшш воскресити образъ.
Догматика православие цркве 371
Творца30. По недокучивом промислу Трисветог Божанства
бестелесни Логос се раа телом, Неописани се описуе телом,
и спасава род удски31. Роеем Бога Логоса од свете Деве
уди су се избавили од адамовског проклетства, и примили
благослов, живот и избавее32.
На Божи е извршена чудесна тана: обновена е при-
рода тиме што е неизмениви Бог постао човек33. уди,
спасени Христовим роеем, величау Богородицу34. Бог,
роен телом од свете Деве, учини нас синовима Божим, и
онима кои Га примите даде првобитно достоанство35. Сам
поглед на Бога, роеног телом у Витлеему, све створове
испууе неком таанственом обновитеском силом, те се сва
твар обнава и постае нова36. Света Дева е родила Сунце
Христа; име се просветуе сва разумна природа
светлошу савршеног знаа и удостоава се нетрулежности37.
Грех
30 26 декем. Саборъ Пресв. Богородицы, на утрени, сдаленъ: Исусу
рождшуся въ Витлеем 1удейстЬмъ, тварь просв&гися, познавши Зиждителя.
31 Недля по Рождеств Христовомъ, на утрени, Канонъ воскресенъ,
ntcHb 6, Икосъ: Неизреченнымъ совтомъ раждается шготш безплотный, опи
суется нынЬ тломъ неописанный ( ), и
спасаетъ непреложно оба существа ( ).
32 28 декем. на утрени, Канонъ, пснь 4, Богородиченъ: Избавлыпеся ро
ждестомъ твоимъ ( ), благословенная, первыя клятвы
( ), благословеше воспр1яхомъ, и жизнь и избавлеше (
, ).
33 29 декем. на Господи воззвахъ, И нынъ: Преславное таинство ус
трояется днесь ( ), обновляется
естество ( ), и Богъ человкъ бываетъ; еже 6, пребыстъ, и
еже не 6, пр1явъ, ни смЬшен1Я претерпЬвъ, ниже разд^летя.
34 тамо, на стиховн стихира: въ рождеств'Ь Христов... человцы спа
сены бывше, Богородицу величаютъ ( ,
).
35 тамо, на утрени, Канонъ, пснь 9, Богородиченъ: Сыны Бож1я ны
содла, рождейся плопю Богъ изъ тебе, Всечистая; и первое даде достояше то
го пр1емшимъ ( ).
36 тамо, на хвалитехъ стихиры, И нынЬ: Зрящи тя тварь вся, въ Витлеем
плотда раждаема, Создателя и Зиждителя всЬхъ, новотворится паки, и об
новляется. Ср. Великш канонъ св. Андрея Критскаго, пЬснь 9: Бож1е бо ро
ждеще обновляетъ естества.
37 тамо, на стиховн стихиры: ...имже просвещается словесное естество
все, С1яшемъ познан!я совершеннаго, и нетлн1я сподобляются.
372
Преподобии отац устин (Попови)
и зло су одбацили сву твар далеко од Бога, роеем пак сво-
дим Господ Христос све то поново враа Богу38.
Безгрешни Господ се раа од чисте Деве, и тиме
обесмруе сав род удски, разрешууи проклетство
прамаке Еве39. Потпуно се обукавши у човека, милосрдни
Господ препораа и пресаздае човека, кога е био створио по
лику своме40. Господ е исцелио нашу оболелу природу, кроз
оваплоее свое сединивши са ом насигурнии лек:
свое преславно Божанство41.
Роеем од Деве Господара над животом и смру
зауставен е налет смрти42. Роеем од свете Богородице Го-
спод е умртвио неприатеа, очигледно разорио ад и уде
ослободио43.
Богомудра
душа
Цркве
православие
види
у
Спаситеевом обрезау многозначани сотериолошки
догаа, и обашава га као органски део новозаветног
домостроа спасеа. По о, Господ свиу трпи обрезае, и
као Бог обрезуе удска сагрешеа, и тиме дае спасее
свету44. Свеблаги Бог се
38 тамо, Слава.
39 30 декем. на утрени, сЬдаленъ, И нын: Христосъ бо Господь, Божш
Сынъ, отъ Двы раждается чистыя, весь человчесюй родъ, обезсмертствуя,
ршя же клятву праматере Евы.
40 тамо, Канонъ, пснь 6, Богородиченъ: Создавый по образу своему че
ловека, за многое благоутроб1е, назидаеть того, изъ тебе, Дво Богомати, весь
въ него облекся ( , ,
).
41 Недля, на утрени, Канонъ Пресв. БогородицЬ, пснь 4 (Гласъ 4, Ок
тоихъ): Недугующее исцлилъ еси наше естество Владыко, скорйшую изъ
Двы сю соединивый цльбу, твое пречистое, Слове, Божество (
, \ ,
, ).
42 Въ среду утра, Канонъ Пресв. Богородица, пЬснь 1 (Гласъ 5, Октоихъ):
Уставила еси смертное устремлеше, рождшая животомъ и смертш обла
дающаго, Всенепорочная ( ,
).
43 Недля, на утрени, Канонъ Пресв. Богородиц, пснь 6 (Гласъ 1, Ок
тоихъ).
44 1 1ануарш, Еже по плоти обрзаше Господа нашего Исуса Христа, на
утрени, Канонъ праздника, пЬснь 3, Кондакъ: Всхъ Господь обрЬзанъе тер
питъ, и человчесшя прегрЬшешя, яко Богъ обрзуетъ (
, ), даетъ спасете днесь Mipy (
).
Догматика православие цркве 373
ние постидео да се ради уди обреже телесним обрезаем,
ер Он, творац Закона, испууе оно што е по Закону и што
су Пророци о ему прорекли45. Будуи бездан
човекоуба, Господ се обукао у обличе слуге, и телом се
обрезао, дарууи свима удима своу велику милост46.
Обрезае е престало, пошто се Господ Христос
драговоно обрезао, благодау спасавауи мноштво народа47.
Господ Исус се авио као испуните Закона, и тиме дао
завршетак Закону; и примивши обрезае Он е разрешио
уде од проклетства Закона48. Пошто се авио Господ
Христос, и засиало пролее благодати (
), престало е суботство и обрезае евреско49.
Творац Закона, испуууи Закон, драговоно се обрезуе
телом, извршууи тиме обрезае зиме греха (
)50. Трпеи обрезае
по телу, Логос, Бог од Бога, остае неизменив по
Божанству; и тако Он, кои е изнад Закона, поступа по
Закону, и тиме избава све од проклетства Закона и даруе
виши благослов ( ,
)51.
Колики е сотериолошки знача Спаситеевог роеа у
телу, оваплоеа, очовечеа, види се из тога што Право-
славна Црква Христова свету Деву, коа е родила Спасите-
ле, назива спасеем52.
45 тамо, на велицМ вечерни, на Господи воззвахъ стихиры.
46 тамо, на утрени, Канонъ праздника, пснь 3, Слава и нынЬ.
47 тамо,пснь 4: Обрзаше преста, отнелже Христосъ волею обрзася,
языкъ множество спасая благодатт ( ).
тамо, пснь 6: Прштъ конецъ законъ, отнелЬже Христосъ
младенчествовавъ, исполнитель закона сый, обрзаше воспр1ять, и разрЬши
законную клятву ( ).
49 тамо.
50 тамо, пснь 7.
51 тамо, на хвалитехъ стихиры.
У молитви: Милосерд1я двери отверзи намъ, благословенная Богоро-
дице, Црква се Пресвето Богородици обраа речима: Ты бо еси спасете рода
христнскаго. Видеи у кротко и жалостиво Богомаци утеху неутешних,
Црква о се на Опелу обраа речима: Радуйся, ... еюже родъ человъчесий
обрте спасете (Непорочни, И нын).
374
Преподобии отац устин (Попови)
а) Обожее човечанске природе
Господ Христос е Спаситель зато што е Богочовек, и
тиме што е Богочовек. У егово се Личности Бог очовечио
и човек обожио. Своом Богочовечанском личношу Господ
Христос престава двоструко чудо: оваплоее Бога и
обожее човека. То е основна благовест коа синтезира сав
Нови Завет, и коом живи богочовечанско тело Христово
Црква. Ту намилиу своу благовест Црква, то увек живо
Божанско Откривее, обавуе речито кроз свете Оце и
свое молитве и молбе.
Као у новом Адаму, као у родоначелнику новог
човечанства, у Господу Христу е обожена удска природа у
начелу. У само ствари, спасее удске природе ние друго
до ено обожее у Личности Богочовека Христа. Обожее
пак човечанске природе у Господу Христу долази од еног
ипостасног седиеа са Богом Логосом; али при томе
човечанска природа не губи своу ограниченост и оно што е
чини човечанском. Бог Логос, по богомудро речи светога
Дамаскина, узима на себе целога човека (
), да би целоме човеку даровао спасее (
)53. Христос е узео на себе целога
човека и све што е своствено човеку, осим греха, да би све
осветио ( )54.
Обожее човечанске природе у Личности Богочовека
Христа извршено е на та начин што Божанска природа Ло-
госа прожима човечанску, и преноси на у своа
савршенства ( )55.
Тако обожена човечанска природа ние променила своу
природу ( ), нити своа
природна своства ( ).
Човечанска природа Господа Христа, због веома присног, т.
ипостасног седиеа са Богом Логосом, обогатила се
божанским силама (
53 De fide, III, 18; Р. gr. t. 94, col. 1072 С.
54 ib. III, col. 1081 ВС.
55 ib. III, 7; col. 1012 С
Догматика православие цркве 375
), при чему ние нимало изгубила
своа природна своства56.
Чиеница да е Бог постао човек, изражава се речу:
оваплоее, очовечее (, ); чиеница
пак да е човек у Христу обожен, изражава се речу: обожее,
обоготворее (, ). Обожее удске
природе природна е последица Божег оваплоеа.
Оваплоее Бога е средство коим Бог обавуе смисао и
ци човечиег биа: обожее, и дае богочовечанска средства
за егово остварее. Доставши човек, Господ Христос е дао
ци човеку; ушавши у тело, дао е ци телу; ушавши у
материу, дао е ци материи. Осим тога, поставши човек,
Господ Христос е осмислио све што е човече: и раае, и
живот, и смрт. У ему е удска природа прогледала и сво
вечни смисао и ци угледала. До ега, удска природа е
била грехом откинута од Бога, непремостива провалиа
запила е измеу е и Бога; од ега и име, провалиа е
премошена: Бог е ушао у тело, у удску природу, сединио
се с ом наприсниим седиеем, учинио е своом на сву
вечност.
Оваплоеем своим Бог е постао учесник у удско
природи, да би уди постали учесници у Божо природи
( )57. Боговаплоеем човечанска природа
е постала од временске вечна, од сиушне огромна. Или,
по надахнуто речи светог Григориа Ниског: Човек
превазилази своу сопствену природу (
): од смртног постае бесмртан, од
пролазног непролазан, од временског вечан; едном речу: од
човека бог ( )"58.
Спаситеев богочовечански домостро спасеа има за
ци: спасее човека кроз обожее. То е божанска истина,
први пут обавена роду удском, и први пут остварена у
оваплоеу Бога Логоса. Обожее човека е, по светом
Иринеу, смисао и ци Боговаплоеа: Син свевишега
Бога
56 ib. III, 17; col. 1069 АВ.
57 2 Петр. 1, 4.
58 De beatitud., Orat. VII; P. gr. t. 44, col. 1208 С
376
Преподобии отац устин (Попови)
постаде син човечи да би човек постао син Божи59. По
неизмерно убави своо Логос Божи постаде оно што смо
ми, да би нас учинио оном што е Он (uti nos perficeret esse
quod est ipse)60. Истичуи како е спасее, односно обожее,
немогуе без оваплоеа Бога Логоса, свети Ирине вели:
На кои би начин човек прешао у Бога, да Бог ние прешао у
човека ( )61.
Спасее удске природе е немогуе без обожеа; а
обожее е немогуе без оваплоеа Бога истинитог.
Оваплоеем своим Бог Логос е увео у процес обожеа сву
удску природу, у начелу. Бог Логос е, вели свети Атанасие
Велики, узео на себе удско тело, да би, обновивши то тело,
као Саздате, обожио га у себи (... ), и
тако нас све, по сличности свога тела, увео у небеско царство.
Али, човек се не би обожио, да се сединио са твару, и да
Син ние био истинити Бог. Човек не би приступио Оцу да
Она кои се обукао у тело ние био истинити по природи
Логос Очев. И као што се ми не бисмо ослободили греха и
проклетства да тело, у кое се обукао Логос, ние било по
природи удско (ер ништа заедничко не би било измеу нас
и онога што е туе), тако се не би обожио човек (
) да Она кои е постао тело ние
по природи био од Оца, истинити и властити Логос Очев.
Ради тога се и збило такво седиее, да би се она кои е по
природи човек сединио са оним кои е по природи Бог, и на
та начин постало чврсто и сигурно спасее и обожее човека
( )62.
Као што е Господ, обукавши се у тело, постао човек, та-
ко се ми уди, узети Логосом, обожуемо еговим телом
( ), и ве наслеуемо жи-
вот вечни63. ер Бог Логос je постао човек, да би нас у себи
обожио ( ); постао je човек од
59 Contra haeres., III, 10, 2.
60 ib. V, Praefatio.
61 ib. IV, 33, 4.
62 Contra arian., Orat. II, 70; P. gr. t. 26, col. 296 AB.
63 Он, Contra arian., Orat. III, 34; P. gr. t. 26, col. 397 B.
Догматика православие цркве 377
жене, и родио се од Деве, да би на себе пренео наше, греху
подложно, роее, и ми постали свети род, и учесници у
Божо природи (2 Петр. 1, 4)64.
Све што е Христово има опште човечански знача.
Оваплоеем своим Бог Логос е захватио сву удску
природу, и повео е путем Божег синовства. Ради тога е Син
Божи постао син човечи, вели Отац Православа, да би
синови човечии, т. синови Адамови, постали синови
Божи65.
Поставши човек, Бог Логос отвара удско природи ви-
дике бескраног божанског савршенства, и путем спасеа води
е напотпунием обожеу. Бог Логос оваплотио се, вели
свети Григорие Богослов, да би човек онолико постао бог
( ), колико е Бог постао човек (
)66. Богоочовечеем омогууе се и остваруе
човекообожее. Будуи савршени Богочовек, Господ
Христос обожуе човека, не лишавауи човека онога што га
чини човеком. Бог Логос, расууе свети Богослов, постае
човек по свему, осим греха. Бог обожи, човек би обожен (
, )67.
Господ се оваплотио, да би боголикост удске природе
обновио и до краег савршенства довео. Христос е сединио
сво лик са нашим, вели свети Григорие, да би страдауи
Бог и моим страдаима пружио помо, и мене учинио бо-
гом кроз сво човечански облик (
)68. Логос Очев био е Бог, али е постао човек, да би,
сединивши се са земним удима, сединио са нама Бога. Он
е на обе стране едан Бог ( ); утолико е
човек, уколико мене човека чини богом69.
64 Он, Epist. ad Adelphium episc, 4; Р. gr. t. 26, col. 1077 A.
65 Он, De incarn. et contra arian., 8; P. gr. t. 26, col. 996 A.
66 Orat. 29, 19; P. gr. t. 36, col. 100 A.
67 Он, Orat. 38, 13; P. gr. t. 36, col. 325 ВС.
68 Он, Poemata moralia, De humana natura; P. gr. t. 37, col. 762.
69 Он, Poemata dogmatica, De Christi incarnationis; P. gr. t. 37, col. 471.
Cp. ib. De incarnat, advers. Apollinar., col. 469:
.
378
Преподобии отац устин (Попови)
Човек е био саздан боголиким, да би напором свое
слободне вое узрастао у бескраном божанском
савршенству, све више и више постауи бог по благодати.
Али пошто човек ние постао богом, вели мудри Богослов, то
е сам Бог постао потпуним човеком, да би, помоу узетога на
себе обновивши оно што е био даровао ( '
), уништио осуду свеколиког грха, и кроз
Умрлога умртвио умртвитеа... Бог Логос е од почетна био
Бог, творац свега, изнад времена, страдаа и тела. А када е
човек био раен дрветом познаа, и завист ударила на сву
нашу природу као на лако уловиву и подвргнуту осуди,
тада се Логос Божи раа ради нас, да би сатро охолост
зависти и обновио повремени лик ( ); ер
се зачие у чисто Деви, и поавуе се на свет Бог, васцели
Бог и човек, кои спасава целога човека70.
Обезбожена и обесвеена грехом удска природа е тек
оваплоеним Богом освеена и обожена. Логос постаде тело,
вели свети Амвросие, да би тело могло постати Бог71. Син
Божи понизио е себе, да би Он, чиу пуноу човек ние
могао да поднесе, улио себе у човека у колико е ова могао
да Га смести (рго ео quod сареге possem, infunderetur)72.
По богомудром учеу светог Максима Исповедника,
Бог Логос е своим оваплоеем подарио удско природи
натприродни дар: обожее ( )73. Оваплоее Бога
онолико е учинило човека Богом, колико е Бог постао чове-
ком74. ер Она кои е без греха постао човек, асно е да е
природу удску обожио () не изменивши свое
Божанство, и онолико е узвисио због себе, колико е сам
спустио себе због човека ( ' -
, )75.
70 ib. De incarnatione, adversus Apollinarium; Р. gr. t. 37, col. 465, 466, 464.
71 De virginibus, lib. I, cap. 3, 11; P. lat. t. 16, col. 202 С
72 Он, De Spiritu Sancto, lib. I, cap. 8, 92; P. lat. t. 16, col. 756 B.
73 Quaestiones ad Thalassium; P. gr. t. 90, col. 632 A.
74 , ,
.
75 Он, Capitum quinquies centen., Centur. I, 62; Р. gr. t. 90, col. 1204 AB.
Догматика православие цркве 379
Своим херувимски видовитим очима Црква види у
оваплоеу Бога Логоса обожее удске природе, и у
обожеу спасее. Она то нарочито истиче у своме
непогрешном схватау роеа Бога у телу, и на Божи
снажно и надахнуто славослови ту благу вест. Данас Бог на
зему сие, и човек на небо узие76. Нека е слава и хвала
Ономе кои се родио на земи и обожио природу
земнородних уди77. Раауи се од Деве, Господ Христос
доноси удима богатство обоженiя" ( )78.
Бог се удима ави од Деве, узевши наше обличе и
обоживши тело79. Сав ради нас осиротевши, Бог Логос е
своим седиеем и општеем са човеком обоготворио
човека80.
Обожее човечанске природе, васпоставае ене
богоздане целости, здравости, красоте, целисходности,
есте ци човекоубивог оваплоеа Бога Логоса.
Свесавршени се раа, обавуе свемудри дух Цркве у
молитвеном божием богослову, и Беспочетни узима
почетак од Деве желепи да обожи човека81. Дева иде да роди
Творца природе у вертепу, кои е из н>е на неисказан начин
натприродно понео тело, да би обожио човечанство82. Бог
Логос е, примивши тело наше, осиротео, да би уде
учинио учесницима у Бо
76 25 декем. Еже по плоти рождество Господа Бога и Спаса нашего Ису
са Христа, стихира на литш: Днесь Богь на землю пршде, и человкъ на небе
са взиде.
77 тамо, сдаленъ: Слава и хвала на земли рожденному, и обожившему
земнороднымъ существо.
78 тамо, Канонъ, пснь 7.
79 Послдовате часовъ въ навечерш Рождества Христова, часъ 1, тро
парь: Богь человкомъ () отъ ДЬеы явися, вообразився якоже мы
( ' ), и обоживъ плоть ( ).
80 25 декем. Еже по плоти рождество Господа Бога и Спаса нашего Ису
са Христа, на утрени, Канонъ первый, пснь 5: Весь же по намъ обнищавъ, и
перстнаго отъ самаго единешя и общенгя богосодЬлалъ еси ( '
, ' , ).
81 22 декем. Предпразднство по плоти рождества Господа Бога и Спаса
нашего Исуса Христа, Канонъ, пЬснь 7: Всесовершенный раждается,... и Безна
чальный отъ ДЬвы пр^емлетъ начало, обожити npiHTie искш.
21 декем. Предпразднество по плоти рождества Господа Бога и Спаса
нашего Исуса Христа, Канонъ предпразднства, пснь 1, Богородиченъ: Два
Содътеля естества родити идетъ въ вертеп, плоть изъ нея по ипостаси неска-
занно преестественн понесшаго, яко да обожить человечество.
380
Преподобии отац устин (Попови)
жанству83. На надуман и неизразив начин Бог постаде човек,
да би обожио удску природу84. уди, биа смртна, обожени
су роеем Христовим од свете Деве85.
У самом роеу Господа од свете Деве врши се на
таанствен и неисказано божански начин обожее удске
природе и ослобоее ено од грехова86. Оваплотивши се, и
узевши обличе слуге, Господ е обожио смртну природу
удску и прославио е собом и са собом87. Желеи да обожи
давно исквареног човека, Бог е постао човек88. Она кои се
родио од Деве био е Бог, да би обожио смртне уде89. Ми
смо обожени Богородицом зато што е она телом родила Бо-
га Логоса90. едино е Богородица обожила уде, ер е родила
оваплоеног Логоса91.
83 НедЬля, на утрени, Канонъ пресв. Богородица, пснь 3 (Гласъ 3, Окто
ихъ): Да божественному причастш земнородныхъ содлаеши, отъ Двы плоть
нашу, ты обнищалъ еси, npieMb ( ,
, , ).
84 28 декем. на утрени, Канонъ, пЬснь 3, Богородиченъ: Да обожить че
ловечество, Богь быстъ человкъ изъ тебе, Дво чистая, паче слова и смысла
( , ,
, ).
85 29 декем. на утрени, Канонъ, пснь 9, Богородиченъ: Рождествомъ тво
имъ, Дъво, обожихомся смертши ( , ' ).
86 30 декем. на утрени, пснь 6, Богородиченъ: Обожаетъ мя отъ ДЬвы
рождейся Господь ( ), и пеленами пови
вается, разрЬшете творя моихъ прегрЬшенш (
).
87 Недля, на утрени Канонъ воскресенъ, пснь 6 (Гласъ 3, Октоихъ): ...
воплощься бо Владыко, и бывъ въ рабш зрацъ, обожилъ еси, съ собою сопро
славивъ ( , , ,
).
88 Въ недлю утра, на полунощниц, Канонъ Троиченъ, пснь 5 (Гласъ 5,
Октоихъ): Обожити хотя древле истлвшаго человека, ...человкъ бысть изъ тебе.
89 Въ пятокъ утра, Канонъ честному и животв. кресту, пснь 7, Богороди
ченъ (Гласъ 5, Октоихъ): Богь бо 6 рождейся, да обожить человъки (
, ).
90 Недля, на литургш Блаженны, И нын!) Богородиченъ (Гласъ 7, Окто
ихъ): Родила еси Сына и Слово Отчее, плотно насъ ради, якоже вЬсть, Богоро
дице, самъ ( , , ); гЬмже Дво Мати, обожени бывше
тобою (' ).
91 Въ четвертокъ утра, Канонъ святымъ Апостоломъ, пснь 9, Богороди
ченъ (Глас 7, Октоихъ): Едина человки обожила еси, воплощенно Слово по
рождша.
Догматика православие цркве 381
Све што спада у богочовечански живот Господа Христа има
боготвореу силу, коа таанствено прерауе удску природу из
несавршене у савршену и човека чини богом по благодати.
Човекоубиви Бог Логос постао е човек, и распет био, да би
човека учинио богом92. Бескрана доброта Христова огледа се у
егово божанско намери да своим очовечеем учини човека
богом по благодати93. Желеи да обожи васцелог човека, Бог
Логос се сав седиуе са светом Девом, и збива се недокучива
тана: Дева раа остауи Де
вом, и Бог се ава у телу94. Бог е постао човек, да би обо
жио човечанство 95 .
Узевши удела у природи удско, Бог Логос дае човеку
свое Божанство; и авивши се као човек без греха Он слично
очишава сличним96. Оваплоее Бога Логоса има едан ци:
обожее човека; богочовечански домостро спасеа сав е у
томе: Бог се оваплотио, и постао човек, да би нас обожио97. У
тренутку Спаситеевог зачеа у свето Деви на таанствени
92 Въ среду утра, Канонъ честному и животвор. кресту, пснь ь 8 (Гласъ 8,
Октоихъ): Да Бога человека содЬлаеши, человколюбче, былъ еси человкъ
( , ), и кресту при
общився въ ребра прободаемь, и оцтомъ съ желчно напояемь.
93 Въ четвертокъ вечера, на Госп. воззвахъ, стихиры крестни (Гласъ 7,
Октоихъ): Да человека Бога сод&лаеши, человкъ былъ еси, преблагш Христе,
и распялся еси ( , ,
).
94 8 iaHyapiu, Канонъ праздника, пъснь 9, Богородиченъ: Всего мя Богъ
обожити хотя, весь единится теб ( ,
), и непостижимое всмъ таинство новодМствуется (
), рождаеши Два нетлънна, и плоть видится
Богъ ( ).
95 Въ среду на повечерш, Канонъ Пресв. Богородица, пснь 3 (Гласъ 1,
Октоихъ): Да обожитъ человечество, Богъ бысть человъкъ.
96 4 iaHyapiu, Предпразднство Просвщен1я, на повечерш, Канонъ, пснь
4: Причащаяйся плоти моей, да твоего Божества подаси ми (
, ),... кромЬ rptxa явлься, подобнымъ
очищая Слове подобное ( ).
Во вторникъ утра, Канонъ умилешя ко Господу нашему Исусу Хри-
сту, пснь 8, Богородиченъ (Гласъ 2, Октоихъ): Да обожитъ насъ Богъ
воплотися, ... и бысть человкъ ( , , ...
). Ср. тамо, пЬснь 8: Да обожиши насъ, воплотиля еси (
, ).
382
Преподобии отац устин (Попови)
начин силом обожеа захваена е сва природа удска: Хри-
стос се усели у свету Богородицу, и обожи сва удска биа98.
Оваплоууи се, Господ Христос обожуе човека као
особену врсту биа".
Грех е обезбожууа и обесвеууа сила; безгрешан и
свесвети Логос Божи узима на себе иструлелу од греха
удску природу, освеуе е и обожуе, и узводи до ене
раске безгрешне светости, боголикости и божанствености100.
Бог Логос се авио из свете Деве као савршен човек, да би
уде обожио1. Давши Богу тело своом девичанском крву,
света Дева е обожила човечанство2. Из свете Деве се раа
Бог, да би обожио човека3.
У очовечеу Бога е обожее човека, а у обожеу е
спасее. Отуда се тана спасеа садржи у тани оваплоеа
Бога Логоса.
2. Тана Спаситеевог крштеа и тана спасеа
Крштее Господа Христа на ордану има свечовечански
знача. Оно е саставни део Спаситеевог богочовечанског
живота на земи и природна последица еговог оваплоеа.
98 Въ среду на повечерш, Канонъ Пресв. Богородица, пснь 8, (Гласъ 5,
Октоихъ): Христос въ нюже (т. у Богородицу) вселься, земныя вся обожи.
99 Недля, Канонъ крестобогородиченъ, пснь 1 (Гласъ 1, Октоихъ): Хри
стосъ обожаетъ мя воплощаяся ( ).
100 Во вторникъ , на повечерш, Канонъ Пресв. Богородица, пснь 5
(Гласъ 1, Октоихъ): Облекся въ мя Владыка, изъ тебе пройде, всенепорочная, и
истлЬвшее естество обожи.
1 Въ пятокъ, на повечерш, Канонъ Пресв. Богородица, пснь 8 (Гласъ 6,
Октоихъ): Да человки Сыпь твой, Владычице, обожитъ, явися изъ тебе совер
шенъ человкъ.
2 Въ четвертокъ, на повечерш, Канонъ молебный Пресв.Богородиц,
пЬснь 7 (Гласъ 2, Октоихъ): Бога воплощши девическими твоими кровьми,
обожила еси, Дво, человечество.
3 Въ пятокъ утра, Канонъ честному и животворящему кресту, пснь 6,
Богородиченъ (Гласъ 2, Октоихъ): Да обожитъ человека, изъ тебе, Дво, ра
ждается Богь. Ср. Въ неделю вечера, на Господи воззвахъ стихиры, Богоро
диченъ (Гласъ 5, Октоихъ): Въ тя бо Божесвенное Слово вселися, Чистая,
нашъ образъ боновити хотя.
Догматика православие цркве 383
Узевши човечанску природу на себе, Бог Логос у е пронео и
провео кроз све свое богочовечанске подвиге, помоу коих
е извршио спасее рода удског. Пронео у е
промислитески и кроз свое крштее од светог ована.
Као безгрешан Господ Христос ние имао потребе да се
крсти овановим крштеем покааа. Али као нови Адам,
као нови родоначелник човечанства, кои е узео на себе све
грехе света4, Он се крштава ради спасеа уди, .
ер као што je ради уди постао човек, да би сатро авола
кои е уде био сатро, тако се ради уди и крштава, да би у
води сахранио правштину оних кои су се имали
препородити водом и Духом (
'
)5.
Свое крштее од ована безгрешни Господ сматра
неопходним за спасее рода удског, сматра га испуеем
сваке правде6. Када Претеча, свестан свое адамовске
грешности7, узбуено моли Спаситеа: Ти треба мене да
крстиш, а ти ли долазиш к мени? Господ му одговара: Остави
сад, ер тако нам треба испунити сваку правду (
)8. Под
правдом се разуме Закон, вели блажени Теофилакт. Природа
удска била е проклета, каже Спасите, ер ние могла
испунити Закон. а сам испунио и друге прописе Закона, а
остае ми ово: да се крстим. Учинивши ово, а у природу
ослободити проклетства ( ,
). ер ово доликуе мени9.
ован Крстите е сматрао, вели свети Златоуст, да
никако не доликуе Спаситеу да прими крштее од слуге.
А Спасите му одговара да Му веома доликуе. Зашто Му
до
4 н. 1,29.
5 евтимие Зигабен, Comment. in Matth., cap. 3, vers. 15; P. gr. t. 129, col.
169 С 6 Мт. 3,15.
7 Блаж. Теофилакт, Enarratio in Evang. Matth., cap. 3, vers. 14; P. gr. 1.123,
col. 177 B.
8Мт. 3,15.
9 Enarratio in Evang. Matth., cap. 3, vers. 15; P. gr. t. 123, col. 177 ВС.
384
Преподобии отац устин (Попови)
ликуе? Зато што нам треба испунити сав Закон. То е Спа-
сите и означио речима: сваку правду (Мт. 3, 15), ер е
правда испуее заповести ( ).
што смо ми ве испунили све друге заповести, вели
Спасите, а остае нам ош ова, то и у треба додати. а сам
дошао да вас разрешим проклетства кое лежи на вама због
преступаа Закона. Стога треба напре да а сам испуним сав
Закон и ослободим вас осуде, и тако укинем Закон. Треба
дакле да а испуним сав Закон, пошто треба да вас разрешим
проклетства, написаног против вас у Закону. Тога ради сам а
и узео на себе тело и дошао у свет10.
Крштеем своим Господ Христос е ослободио природу
удску од проклетства и повео е путем богочовечанског
благослова и спасеа. У ово бескрано тани учествуе сва
Света Троица: Отац, Син и Свети Дух, обавууи себе све-
ту као едно Божанство. Отуда е Спаситеево крштее у
ствари напуние Богоавее: Отац е обавио и показао себе
као Бога, Син е обавио и показао себе као Бога, Дух Свети
е обавио и показао себе као Бога. А тиме е обавено и по-
казано, да е дело облаговештеа и спасеа рода удског у
ствари дело Троичног Божанства.
По светом осеау и апостолском сазнау васеенске
Цркве Христове, на Богоавее е обавена тана спасеа
и делимично извршена. Разуме се, ни у едном тренутку свога
земаског
живота
Спасите
не
престае
своом
Богочовечанском личношу обавати спасее света, али у
своме крштеу на ордану Он то нарочито силно
проавуе. Богоавее не би било потпуно, када се име
не би обавивао и домостро спасеа, и када оно не би
имало изузетан сотериолошки знача. У крао линии, сама
чиеница аваа Троичног Божанства има за ци:
освеее и спасее човека. ер е у томе сав смисао и доласка
Спасовог у свет и аваа Троичног Божанства свету.
Спаситеево крштее е органски, саставни део еговог
човекоубивог подвига спасеа рода удског. У
богочовечанском домостроу спасе
10 In Matth., Homil. 12, 1; Р. gr. t. 57, col. 203; ср. Он, De baptisme Christi, 3.
4, P. gr. t. 49, col. 369.
Догматика православие цркве 385
а света оно престава природну, неминовну, неизоставну и
неизоставиву свештену тану, из кое непрекидно извире
свемона сила спасеа.
У крштеу Господа Христа крштава се на таанствени
начин сва удска природа, ер све што е Богочовеково
преноси се на род удски силом егове Божанске личности.
Чудесна тана Спасовог крштеа, гледана светим Оцима, тим
светим очима Цркве, показуе се као тана спасеа човека и
света од греха, зла и авола. Погружен свим бием у
васеенско осеае и сазнае Цркве Христове, свети
Атанасие Велики у свему Христовом види сотериолошки
смисао и знача за све што е удско. По ему, силазак Духа
Светога на Богочовека Христа при крштеу на ордану био
е силазак на нас ( ), ер Он носи на себи наше
тело. ер када се Господ, као човек, крсти у ордану, ми се у
ему и име умивамо; и када Он прима Духа, ми кроз ега
постаемо духопримци... Духом се не помазуе Логос,
уколико е Он Логос и Премудрост, него се у ему и име
помазуе тело кое е Он узео на себе, да би се освеее,
извршено над Господом као над човеком, извршило име над
свима удима ( ' )11.
Оваплоени Логос и дае и прима: дае као Логос Божи,
прима као човек; не усавршава се Логос, ер е Он увек имао
све и има, него се усавршавау уди кои у ему и кроз ега
имау почетак примаа (
' ). ер када се за ега сада каже да се
помазуе као човек, ми се у ему помазуемо; и када се Он
крштава, крштавамо се ми у ему (
)12.
За тановидца Григориа Богослова Богоавее е дан
нашега спасеа13, ер крштее Господа Христа у ордану
има свечовечански и козмички знача. Крштеем Спасовим
освеуе се вода, и са ом сва твар; освеуе се човек, и са
им сав род удски. овану Крститеу долази Исус, вели
свети Богослов, Исус кои освеуе, можда, самога
1 Contra arian., Orat. I, 47; . gr. t. 26, col. 108 C, 109 С
12 ib. 48;col. 112 С 113 .
13 Orat. 40, 1; Р. gr. t. 36, col. 360 B.
386
Преподобии отац устин (Попови)
Крститеа, но несумиво да васцелог старог Адама
сахрани у води ( ', ''
), а пре их и ради их Он освеуе ордан и, пошто е
сам био дух и тело, Он то извршуе Духом и водом14.
Крштее Спаситеево у ордану било е очишее вода
( ) ради уди15. Исус кои се очишуе у
ордану есте очишее човека, или, бое реи, овим
очишеем Он чини воде чистима, ер ние било потребно
очишее Ономе кои узима грех света на себе (н. 1, 29).
Он и иде по мору, и предае се, и распет бива, и сараспие
човеков грех, приводе Га као аге, и Он приводи као
Свештеник; као човек Он бива погребен, као Бог пак Он
устае, а затим узлази на небо, и дои е са славом своом.
Колико слава за човека у свако тани Христово! У свима
има е главно едно: човеково савршенство, обновее и
повратак првоме Адаму (
' )16.
Господ Христос е крштен као човек, али е разрешавао
грехе као Бог; крштен е не што Му е било потребно
очишее, него да би осветио воде (' )17.
Излазеи из воде по крштеу, Исус узноси са собом сав свет
( ), и види где се отварау
небеса (Мк. 1, 10), небеса коа е Адам за себе и за свое по-
томке био затворио, као и ра пламеним мачем18.
Спаситеево крштее на ордану, по светом Иполиту,
треба разумети у сотериолошком смислу (). По
човекоубивом снисхоеу свом Господ ние сакрио од при-
роде вода оно што е учинио тано: ер видеше Га воде, и
уплашише се (Пс. 76, 17). Оне умало не изаоше и не
побегоше из свога корита. Стога е Пророк, посматрауи ова
догаа давно пре тога, питао: Што ти би, море, те побеже, и
теби ордане, те се обрати натраг? (Пс. 113, 3) А воде су на
то
14 Он, Orat. 39, 15; Р. gr. t. 36, col. 352 В.
15 Он, Poemata moralia, Definitiones minus exactae; P. gr. t. 37, col. 960 A.
16 Он, Orat. 38, 16; P. gr. t. 36, col. 329 ВС.
17 Он, Orat. 29, 20; Р. gr. t. 36, col. 100 С
18 Он, Orat. 39, 16; Р. gr. t. 36, col. 353 AB.
Догматика православие цркве 387
одговориле: видесмо Творца свесвега у обличу слуге (Флб.
2, 7) и, пошто не знаасмо тану домостроа спасеа (
), спопаде нас страх19.
Спаситееве речи светом Крститеу: Остави сада, ер
тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3, 15), свети
Иполит овако обашава: Остави, оване; ти ниси мудрии
од мене. Ти гледаш као човек, а а провидим као Бог... а сам
испуните Закона, и не желим да ишта у ему оставим
неиспуено, да би после мене Павле могао гласно обавити:
Христос е пуноа закона за правду свакоме кои веруе (Рм.
10, 4). Крсти ме, оване, да нико не би презирао крштее. а
примам крштее од тебе, слуге, да нико од царева и
властодржаца не би презрео примити крштее од смиреног
свештеника. Допусти ми да сием у ордан, да би уди
могли чути Очево сведочанство и познати мо Сина. Тада
Му допусти ован: И крстивши се Исус изие одмах из воде;
и отворише му се небеса, и гле Дух Божии сие у облику
голуба и остаде на ему; и глас с неба кои говори: Ово е
Син мо убени, кои е по моо вои (Мт. 3, 16 17)20.
Како многоброних и разноврсних дарова бисмо се
имали лиштити, да е само Господ попустио овану и одустао
од крштеа! У само ствари, до Спаситеевог крштеа
небеса су била закучана; гора област била е недоступна.
Ми смо силазили у дое области, а нисмо узлазили у
горе. И тек што се Господ крстио, у исто време е Он
обновио старога човека и поново му поверио скиптар
усиновеа. ер одмах Му се отворише небеса (Мт. 3, 16). И
зби се помирее видивог са невидивим (
); небески Чинови се испунише
радошу, земаске немои се излечите, неисказане ствари
се открише, неприатеи се оприатеише21.
На свети дан Богоавеа извршено е велико таанство
очишеа удске природе кроз крштее Господа Исуса. Да
19 Sermo in sancta Theophania, 2; Р. gr. t. 10, col. 353 B.
20 ib. 5; col. 856 CD, 857 A.
21 ib. 6; col. 857 AB.
388
Преподобии отац устин (Попови)
нас се Господ Христос крштава од ована, вели свети
Григорие Ниски, да би оскрнавеног очистио, Духа одозго
довео и човека на небеса узнео; да би пали устао а посрамио
се она кои га е оборио22.
Крстивши се сам, Исус е осветио крштее, вели свети
Кирил ерусалимски. Но Он се ние крстио да би добио
опрошта грехова (ер е био безгрешан), него се, као
безгрешан, крстио, да би онима кои се крштавау подарио
божанску благодати и достоанство ( ).
ер као што е Он, по примеру уди кои имау тело и крв,
и сам узео то на себе да бисмо ми, поставши учесници
еговог телесног доласка, постали учесници и егове
божанске благодати, тако се Исус и крстио, да бисмо тиме
опет постали заедничари са им и добили са спасеем
славу. По речима ова (40, 18. 19), у водама е био дракон
кои е могао прогутати ордан. Пошто е, дакле, требало
размрскати драконове главе, Он е, сишавши у воде, везао
акога, да бисмо ми од ега добили власт да стаемо на змие
и на скорпие (Пс. 73, 14; Лк. 10, 19)23.
Зашто се, пита свети Златоуст у своо беседи на
Богоавее, Богоавеем () не назива дан у
кои се Господ Христос родио него дан у кои се крстио?
Данаши дан есте дан у кои се Он крстио и осветио
природу вода ( ). Стога на
ова данаши празник сви захватау воду, односе е у домове
и чувау у току целе године, пошто су данас освеене воде; и
дешава се очигледно чудо: ова се вода не квари од дугог
времена, него, захваена данас, она читаву годину, а често и
две и три године остае читава и свежа, и после толиког
времена не уступа води тек захваено са извора. Зашто се,
дакле, ова дан назива Богоавеем? Зато што е Господ
Христос постао познат свима не када се родио него када се
крстио. До овога дана Он ние био познат многима24.
22 In baptismum Christi; Р. gr. t. 46, col. 580 В.
23 Catech. III, 11; Р. gr. t. 33, col. 441 AB.
24 De baptismo Christi, 2; P. gr. t. 49, col. 365, 366.
Догматика православие цркве 389
Своим крштеем осветивши воду, Господ е на
таанствен божански начин, у начелу, осветио сву твар. На то
нам указуе херувимски видовита мисао светога Златоуста:
Господар Анела сишао е у воде ордана и, осветивши
природу вода, излечио е сву васеену (
)25.
Спасавауа сила Богочовековог крштеа прониче у сву
удску природу и изгони из е све греховно и порочно. Го-
спод се крстио, вели свети Исидор Пелусиот, да би човека
учинио чистим од преступа ( ). егово
крштее ослобоава уде од греха и есте символ ихове
бесмртности ( ) у ему26.
Господ Исус се крштава у своо тридесето години, ве-
ли блажени Теофилакт, пошто ово доба прима у себе све
грехе. ер у прво, дече доба, много е неразумности; у друго
пак, младико, много е пламене похоте и гнева; а у доба
мушкости много е лакомства. Господ е, дакле, сачекао
ова узраст, да би кроз све узрасте испунио закон и осветио
нас ( ,
)27.
Господ се ние крстио, вели свети Дамаскин, што е
ему самом било потребно очишее, него да би, учинивши
своим мое очишее, размрскао у води главе дракона (Пс.
73, 14), спрао грех, сахранио у води целог старог Адама
( ' ), осветио
крститеа, испунио Закон, открио тану Троице, постао за
нас образац и пример крштеа28.
Свечовечанску и свекозмичку силу и знача Спасовог
крштеа на ордану у сво бездано дубини и
необухвативо ширини видовито раскрива и богомудро
обашава
молитвена
мисао
Цркве.
Нарочито
у
богоавенским богослуже
25 Homil. in sanct. Pascha, 5; Р. gr. t. 52, col. 771.
26 Epistolar. lib. I, Epist. 66; P. gr. t. 78, col. 225 CD.
27 Enarrat. in Evang. Math., cap. 3, vers. 15. 16; P. gr. t. 123, col. 177 С
28 De fide, IV, 9; P. gr. t. 93, col. 1124 B.
390
Преподобии отац устин (Попови)
има. Воена светим осеаима васеенске Цркве,
молитвена мисао Цркве расипа се у усхиено радости на
догледу божанског богатства, коим благи Спасите
обогауе бедни род удски своим крштеем на ордану.
Сила спасеа, коа е Господим оваплоеем ушла у свет,
безброним таласима залива род удски и сву твар кроз
Спаситеево крштее на ордану.
Роее Господа Христа од свете Деве е тана, пуна
сотериолошког значаа и силе; тана е и крштее егово од
ована, опет пуна сотериолошког значаа и силе: Неизрецив
силазак Творца, кои е прее засиао од Деве, озарио е свет;
а крстеи се на ордану, Господ Христос извршуе другу
тану: земнородним удима дае чудесан препород29.
Крштеем своим у ордану безгрешни Господ очишава
грехе наше, размрсака главу змие, отвара ра кои е био
затворио преступ, изазван змиином преваром; едном речу:
збива се оно што е наглавние у необично тани спасеа
(таинства страннаго главизна =
)30. По неизмерном милосру свом Господ
крштем своим даруе вернима избавее31. Крштава се
Добротвор свих, утопууи у води мноштво безмерних
сагрешеа наших32.
Црква назива Богоавее празником Просвщенia,
празником просветеа, прасвееа, озареа, ер е Господ
Христос кроз свое крштее светлошу Троичног
Божанства
просветлио,
просветио,
озарио
грехом
потамнелу, по
29 2 1ануар., Предпразднство Просвщешя, на повечерш Трипснецъ,
пЬснь 1: Неизреченное Зиждителя ( ) comecTBie, первЬе () оть
Двы возаявша, мiръ озарило есть ; самъ же паки Христосъ, другое таинство
нынЬ совершая, грядетъ на ордан земнымъ во странное возрождение (
, , , ' ,
).
30 тамо, на вечерни, на стиховн стихиры.
31 тамо, на утрени, Канонъ предпразднства, пЬснь 1: ... иже крещешемъ
твоимъ врнымь избавлеше присно даруя, за милосерд1е безмерное (
) , ).
32 тамо, пснь З:... вс^хъ крещается благодетель, въ водахъ погружая на
ше множество безмрныхъ прегршенш (
).
Догматика православие цркве 391
мрачену, поцрнелу природу удску. У крштеу Христовом
просветуе се удска природа и избава се од таме греха и
облачи се у божанску одеу непролазное33. Крстивши се,
Господ е душама нашим подарио просветее34.
Крстеи се од ована, Господ Христос е сав свет, и
споа и изнутра, залио божанском светлошу35. Христос нам
се авио у ордану и свет просветлио36. У крштеу Господем
дошло нам е просветее, авила се благодат, настало
избавее, просветлио се свет37.
Крштее Спаситеево извор е божанске силе коа
спасава уде од греха и обнава их. Крштеем своим
божанственим Господ Христос обнава нас, остареле од
многих грехова38. Свеколико потомство Адамово састарено
е гресима и смру; своим крштеем Господ обнава,
подмлауе сав род удски (Адама обновляетъ = '
")39.
Ци Спаситеевог крштеа у ордану: да удави
змиуавола, и спере Адамов преступ40. По велико милости
своо
33 тамо, пЬснь 4: Просвещается человеческое естество (.
) и избавлете тмы пр^емлетъ грховныя (
), и свыше божественною одевается
нетлЬшя одеждею ( ),
обнажаему мн.
34 12 iaHyap., на Господи воззвахъ: Господи,... крестився же даровалъ еси
просвищете душамъ нашимъ.
35 8 1ануар., на утрени, Сдаленъ: Крещается Христосъ, просвщаяй м1ръ
( , ).
36 10 iaHyap., на утрени, сЬдаленъ: Христосъ явися намъ во ордан^, и
М1ръ просвти ( ).
37 10 1ануар., на стиховн стихиры: Пршде просвщеше, благодать явися,
избавлете наста, м1ръ просвтися ( , ,
, ).
38 2 1ануар., на утрени, Канонъ предпразднетва, псш> 5: ... пр1иде Хри
стосъ, насъ обновляя божественнымъ крещетемъ, обетшавшыя многими пре
грЬшеньми.
39 3 iaHyap., Предпразднство Просвщен1я, Канонъ предпразднетва пЬснь 7.
40 2 ануар., на утрени, Канонъ предпразднетва, пснь 6: Пучина сый,
Христе, правды, предгрядеши () нын на юрданскую ръку потопити
зм1я ( ), и Адамово преступлеше изеушити ( '
).
392
Преподобии отац устин (Попови)
Господ е орданском водом утопио удске грехе41. Улазеи у
воду ордана, Господ пресушуе реку зла42. Божанском
светлошу своом Господ Христос е запалио свое
човечанско тело као светилник, и усред ордана потражио
божански лик кои е био погребен страстима и гресима, и,
пошто га е нашао, подарио му красоту крштеем своим43.
Крштее Спасово има козмички знача: име е Господ
сатро грех света44. Заражени адамовском греховношу уди
су до поражавауе сличности изеданачили себе са грехом,
коме су дали нафантастичние човеколике облике
реалности; очовечени Бог се крштава у ордану, да би све
уде очистио од адамовског греха45, да би орданском водом
спрао грехе праоца46. Пошто иза свих удских грехова стое
нечисти дуси као главни творци греха, то е Господ Христос
при своме крштеу размрскао своим Божанством главе
невидивих змиа, т. нечистих, злих духова47.
Тана Христовог крштеа тоне и раствара се у огромно
тани Богочовечанске личности егове, и постае асна оме
41 тамо: юрданскими струями погрузивый прегрЬшен1я земнородныхъ, за
милость великую ( ,
).
42 3 ануар., Предпразднство Просвщешя, Канонъ предпразднства, пснь
9: ...и злобы изл1яше изсушающа ( ).
43 2 ануар, на утрени, Канонъ предпразднства, пснь 7: Возжегл еси
Христе, якоже свтилникъ честную плоть твою среди ордана, и взыскалъ еси
погребенный страстьми и грхомъ образъ, и обртъ удобрилъ еси крещешемъ
твоимъ Блаже.
44 тамо, свтиленъ: ...пребезначалное Слово ( ) плоть
npieMb, яко человкъ, пршде, крещаяся оть рукъ, яже созда, во ордан^, погру
жали Mipa грхъ ( ).
45 тамо:... Богь вочеловчивився, человки вся отъ грха адамля очисти
ти пршде. Тамо, на хвалитехъ стихиры: ...радуйся ръко, и уготовися, вся же
земля да радуется: Христосъ грядеть гръхъ Адамовъ очистити, яко благоутро
бенъ ( ).
46 тамо, на хвалитехъ стихиры: ...пршде Христосъ ко струямъ юрдан
скимъ гръхи омыти праотца водами (
). 47 тамо, на стиховн стихиры: Готовися, ордане рко: се бо приходить;
Христосъ Богь креститися отъ оанна, да зм^евъ невидимыя главы сокрушить
Божествомъ въ водахъ твоихъ (
, ).
Догматика православие цркве 393
и у о. единородни Син Божи као човек иште крштее од
смртнога, а као Бог узима на себе грех света (
) и дае свима велику милост48.
Оваплоени Бог, кои е просветее наше и очишее,
улази у воде орданске, да спере правштину удског зла и
обнови нас сатрвене49. Крстеи се, Господ Христос даруе
свима живот неубивив50. Смер Христовог крштеа е да
крштеем створи Цркви многа чеда51.
Крштеем своим у ордану Господ Исус безболно
пресеца страшне болести удских душа, и овештале уде
обнава поновним роеем52. Творац и Искупите прима
крштее од ована ради обновеа уди53. На Богоавее
се открива удима дубина премудрости сакривене тане и
бездан Божег промисла, ер се Бог на земи авио са телом
ради обновеа рода удског54.
Господ Христос е нови Адам, и своим крштеем Он
исправа свепагубни пад Адамов, дарууи удима
преславно
48 3 ануар., Педпразднство Просвщешя, на Господи воззвахъ, Слава и
нын.
49 тамо, на стиховн стихиры:... яко да скверну омыетъ злобы че
ловчесюя ( ), и обновить сокру
шенныя ны ( ).
50 тамо, на повечерш, ТршгЬснецъ, пснь 3:... жизнь даруетъ всЬмъ не
убшственну ().
51 тамо:... нын же Христосъ грядеть церкве ( ) чада многая
крещеюемъ сотворити ( ).
52 тамо, ntcHb 8:. . душъ многоболзненныя недуги необол'Ьзнено водою
уставляя ( ), и обвет
шавшыя человЬки обновляя пакибыт1емъ (
).
53 13 1ануар., на сиховн^ стихиры: Пршми раболепно (),
прорече оанне, Избавителя мра ( ), и крести Зижди
теля ( ) человковъ на обновлеше ( ).
54 3 iaHyap, Предпраздн. Просв^вденл, на повечерш, ТрипЬснецъ, п^снь
8: Глубина премудрости сокровеннаго таинства нынЬ является человЬкомъ
( ), Бож1ихъ су
дебъ бездна нын вЬрнымъ открывается (
), Богу съ плотш на земли явльшуся на обновлеше человЬческа
го родя ( ).
394
Преподобии отац устин (Попови)
ослобоее поновног роеа55. На Богоавее Спаситель
свих уди ослобаа човека од робоваа аволу56. Дан Спасовог
крштеа назива се Богоавее, т. Христоавее, ер е тог
дана Господ Христос обавио, казао себе свету и свое дело.
Своим крштеем Господ узноси на висину спасеа нас,
иструлеле од страсти57. Смирени Господ крштава се у реци,
умивауи тиме човека од гадних страсти (
)58. Крстеи се у водама орданским, Господ Исус
потапа удска сагрешеа и извлачи уде из дубине зла59.
Падом у грех човек е много божанског избацио из себе
и скинуо са себе, зато се са стидом осетио наг пред Богом
после свог грехопада. Имауи то у виду, богоавенска
мисао Цркве обавуе: преваром змиином човек би
обнажен, а Господ га чесним крштеем своим облачи у
спасоносну одеу (
)60. Грех излива из себе смрт, а крштее Христово
излива живот61.
Своим оваплоеем Логос Божи узео е на себе приро-
ду удску, коа е била далеко од Бога, и боготвореим
крштеем своим Он е усваа себи на начин кои доликуе
Богу и узводи првобитном достоанству62. Божанским крш
55 тамо, пЬснь 9: Всегубительное падете Адамово Hbmi исправляя, явися
новый Адам, свобожденле пакыбипя подая преславно крещешемъ (
', , ,
).
56 тамо:... всЬхъ Спасъ ньпгЬ... отъ работы восхищая враиая человека
( ).
57 тамо, на утрени, сдаленъ: ...насъ возводя къ высот спасения страстьми
истлЬвшыя ( , ).
58 тамо, Канонъ предпразднства, пснь 1.
59 тамо, пснь 3:... въ няже вшедъ, потоплявши моя прегршешя (
, ), и изъ глубины восводиши мя всяюя
злобы ( ).
60 тамо.
61 тамо, сдаленъ, И нын:... крещеше Христово животь источающее (
, ).
62 тамо, Канонъ предпразднства, пснь 5: Далече человечество отъ Бога
бывшее, Слово Бож1е ущедривъ (), человкъ явися, и креще
шемъ богод^льнымь cie присвояетъ боголпно, и къ первообразному возводить
достояшю ( ,
).
Догматика православие цркве 395
теем своим Господ уништава тамне облаке греха кои
покривау срца наша63.
На ордану се збила потресна тана ( -
): крстеи се, Господ Христос е обукао човека у одеу
небеског царства ( -
)64. Непостижан е уму начин на кои Господ водом и
Пресветим Духом очишава уде; то е тана еговог
домостроа спасеа, тана надумна, чиа е висина недогледна
и дубина неизмерна65. Крстеи се у ордану, Господ Христос
сам врши велику тану66. Велика и страшна тана врши се у
ордану: Господар свих уди крштава се руком слуге ради
очишеа свиу67, и по великом милосру свом извршуе
начатокъ спасешя ( )68.
Господ Христос се крштава, да огем и Духом
божанским очисти нашу природу69. Крштеем своим
Господ Исус нас е помирио са Оцем70. Створите се
оваплотио од чисте Деве двострук: Бог и човек (
63 тамо, пснь 6.
64 тамо, сдаленъ.
65 тамо, Канонъ предпразднства, пснь 7: Высота неизреченна и глубина
неизмрна есть, Владыко, смотрешя твоего ( ,
, , ), всяко преходя ума постижеше
( ): какъ водою и всесвятымъ Духомъ зем
ныя очищавши ( '
).
66 4 1ануар., Предпраздн. Просвщенш, На повечерш Канонъ, пснь 8:
...нын на ордан таинственно идемъ, видяще таинство вел1е, еже Христосъ
самъ совершаеть ( , ).
67 8 1ануар., на стиховн стихиры: Вел1е и страшное таинство совршается:
Владыка бо всъхъ человковъ на очищеше всЬхъ рукою раба крещается (
'
).
68 3 ануар., Предпразднство Преосвщенш, на хвалитехъ стихиры.
69 4 1ануар., Предпразднство ПроесвЬщешя, на повечерш Канонъ, пснь
6:... огнемъ и Духомъ божественнымъ очистити естество наше (
). Ср. тамо, на утрени, Канонъ пред
празднства, пснь 1: ... Исусъ предгрядетъ струями юрданскими наше
сотворити очищеше ( ).
70 4 1ануар., Предпраздн. Просвщен1я, на повечерш Канонъ, пЬснь 8: ...
крещешемъ насъ Отцу примирившаго (
).
396
Преподобии отац устин (Попови)
), желеи да Адама, т. сав род удски обнови
крштеем ( ' )71.
Господ Исус, едини по природи невин, неодговоран, тражи
да се крсти, ер е дошао да, крштаван у води, потопи
кривице удске72.
Спасее е у Личности Спаситеа. Где се Он поави,
поавуе се и спасее. Зато се и вели за Спаситеа: Он
долази на орданске воде да спасе род удски73. Носеи
обличе слуге, Бог, крштеем своим боготвореим ослобаа
нас од робоваа аволу (
)74.
Греси су сурвали удску природу у поноре зла; страсти
су е бациле у бездане порока, и она стрмоглавце пада у све
ужасе ада. Господ се оваплотио, да би зауставио ено
падае, подигао е и управио пут неба. То е Он учинио
нарочито на ордану: ер када се крстио у ордану, наша
природа, коа е била оборена страстима, усправила се пут
неба и поклонила Господу75. Крштеем Господа Исуса свима
е дошло очишее, избавее, обновее, просветее76.
едини Добротвор и Безгрешни благодау очишава
греховну правштину у водама орданским (
)77. Крстеи се
од ована, Спасите извршуе велику тану, ер човечанство,
71 тамо, пснь 9.
72 тамо:... просяй крещенш, единъ естествомъ неповинный (
), погребсти бо вины пришелъ еси человчесюя, въ водахъ крещаемь
( , , ).
73 тамо, на утрени, сЬдаленъ, Слава:... се бо спасти родъ человческш на
ордансган струи приходить.
74 тамо, Канонъ Предпразднства, пЬснь 3.
75 тамо, пснь 4: ... многими же страстьми низложенное есстество наше
къ небесемъ обратися, поклонився теб (
, ).
76 тамо:... се очищеше, се избавлеше, и обновлеше всЬхъ (
, , ), просвщеше пршде во своя (
); да присвоимся ему жипя чистотою (
).
77 тамо, пЬснь 5.
Догматика православие цркве 397
кога су греси били понизили, Он на неисказан начин
узвеличуе крштеем своим78. У реци ордану Богочовек
потапа удска сагрешеа ( )79.
Спасите, пуноа свих добара, говори Крститеу:
прии, крсти ме, ер хоу да природу уди испуним
светошу и чистотом80. Бесмртним своим осеаем Црква
снажно осеа да Господ Христос крштеем своим умива од
првога пада Адама и сав род удски81. Свето сазнае
васеенске Цркве драматично и дириво описуе очишее
и спасее света Спасовим крштеем; Спас говори Претечи:
позами ми сада десницу твоу, да у себи сперем грехе света82;
а за то доох, крсти мене кои у себи очишуем грехе
удске83.
Божанском светлошу Господ очишава у водама
орданским правштину душа наших84. Крштавауи се,
Спасителе
даруе
удима
спасоносно
ослобоее,
очишавауи огем крштеа правштину душа85.
Христос Бог долази на ордан да Га ован крсти, да би
своим Божанством размрскао главе невидивих змиа, т.
78 тамо: Вел1е таинство совершая ( ' ), къ великому
Предтечи твоему, о великодаровите Господи, грядеши умалившееся человече
ство неизглаголанно величая крещешемъ ( ,
).
79 тамо, пснь 7.
80 тамо:... приближися, крести мя, хощу бо исполнити естество земныхъ
освящен1я и очищешя (
).
81 тамо, на хвалитехъ стихиры:... гряди, омый мя водами, крести мя нын
снизшедшаго: Адама бо омыти прщохъ отъ перваго падешя ( '
).
82 тамо: ... нын десницу твою мн взаимствуй, и да омыю во Mtfb Mipa
прегр'Ьшен1я ( ).
83 тамо, Слава:... на се бо пршдохъ, мене крести, во мнЬ человковъ
очищающа прегршешя ( ,
).
84 тамо, на стиховн стихиры: Явися Отеческое озареше славы на iop
данскихъ струяхъ, крещешемъ очищая скверну душъ нашихъ (
).
85 тамо, Слава и нын: Днесь Христосъ спасительное человкомъ
р^шеше даруетъ ( ), душъ очищая сквер
ну огнемъ крещен1я ( ).
398
Преподобии отац устин (Попови)
злих духова86. Крштеем своим у ордану Господ нас изба-
ва од робоваа древноме греху, освеуе нас и просвеуе
( )87.
Крштавауи се, Господ Исус нас е обновив божанским
Богоавеем (
) и узвео божанско светлости88. У раниа времена Го-
спод е Пророцима показивао символе свога Богоавеа, а
при крштеу у ордану Он е удима асно и на
настварнии начин обавио сакривене тане, дарууи им
нови препород89. Крштеем своим Спасите пружа велико
средство спасеа онима кои осеау егово божанско
блистае90. Сва твар, и на земи и на небу, доживуе поаву
Богочовека као свое освеее и спасее. Стога Црква и
благовести: када се Господ поави као човек на ордану:
зема би освеена, воде бише благословене, небо би
обасано, и род удски би избавен од горке тирание
авое91.
На Богоавее Господ Исус у водама орданским
извршуе огем Духа очишее удских грехова92. Пошто е
постао нови Адам, Саздате чини новима земнородне,
обава
86 5 iaHyap., Предпразднство Просвщешя, на Господи воззвахъ, Слава и
нынЬ: Готовися, ордане, рко: се бо приходить Христосъ Богъ креститися оть
оанна, да зм1евъ невидимый главы сокрушить Божествомъ въ водахъ твоихъ
(
). 87 тамо, на стиховнЬ стихиры.
88 тамо, на повечерш, Канонъ, пснь 1.
89 тамо, пЬснь 3: Образы () первое пророками показалъ еси тво
его Богоявлен1я, нынЬ же сокровенная дМствами сказалъ еси, явль тайны че
ловкомъ днесь ( ,
), подая новое возрождеше (
).
90 тамо: Вел1е ко спасетю напупе крещешемъ подаеть Христосъ чув
ствующимъ его божественное ocumie (
' ).
91 тамо, пснь 4: Явлыпуся теб т^ломъ, освятися земля, воды благосло
вишася, небо просвЬтися, родъ же человковъ горькаго мучительства вражья
избавися ( ).
92 тамо:... прегшенш очищеше нынЬ сод^ваеть во юрданскихъ струяхъ
огнемъ Духа ( '
).
Догматика православие цркве 399
уи огем и Духом и водом необични препород и чудесно
обновее, и боготвореи крштеем обнавауи их93. Го-
спод Христос Духом чини душе новима, водом освеуе тело,
оживотворавауи човека; по своме премудром промислу Он
доноси двоструки и одговарауи лек човеку, сазданом из ду
ал
ше и тела .
Адамовим
грехопадом
нарушено
е
човеково
богосиновство; Господ Христос га обнава своим
богочовечанским подвигом спасеа. Крштавауи се од
ована, Господ Исус е ослободио нас, кои смо дотле били
продани законом греха, и удостоио нас усиновеа95.
Крштеем своим Господ очишава род удски, подиже
палога, посрамуе обореног тиранина, отвара небеса,
низводи Духа божанског, и даруе причешивае
бесмртношу96.
Огроман е и недогледан сотериолошки знача свега што
се са Господом Христом десило на земи. Сваки догаа из
еговог живота спасоносно утиче на сав удски род и на сву
твар. Светим роеем Христовим би освеена зема, а
крштеем еговим благослови се природа вода, и род
удски
93 тамо, пснь 5: Новотвориши земнородныя, новъ Адамъ бывъ
Содтель, огнемъ и Духомъ и водою странное совершая возрождеше и обно
влеше чудное, кром сокрушен1я и горнимъ крещешемъ богодльнымъ ново
творя ( , ' ,
, , ,
, , ).
94 тамо: Духомъ души новотвориши, водою же освящавши тло сложе
ное, животна назидая человека; сугубому бо сродная потребно лчбы мудрымъ
промисломъ приносиши, яко врачь тлесъ и душъ (
, ,
, " ,
).
95 тамо, пснь 6:...закономъ гръха первЬе проданньы ны свободилъ еси
нынЬ, и сыноположен1я удостоилъ еси (
, ).
96 тамо, ntcHb 8: Избавлеше грядетъ Христосъ крешен^емъ подати всмъ
върнымъ: симъ бо Адама очищаетъ, падшаго возвышаетъ, низложшаго мучи
теля посрамляетъ ( ), небеса отверзаетъ, Духа
божественнаго низводить, и нетлшя причаст1е даруетъ (
).
400
Преподобии отац устин (Попови)
се поврати своме првобитном благородству97. Господ Исус
долази на ордан: да своим божанским крштеем очисти и
спасе род удски98. Крстеи се у ордану, добри Господ
Христос сахрауе у води грехе наше99. Грех е на све уде
навукао смрт; божанским крштеем своим Господ Исус дае
бесмртност свима100. По великом милосру свом, Христос
Бог водом потопуе грехе наше и крштеем пресаздае нас,
иструлеле у гресима ( ,
)1.
У водама орданским Господ Христос спалио е своим
божанским огем свеколико вештаство грехова (попали
вещь всю грха = )2.
стивши се, Он е подарио бесмртност нашим душама3, и
обукао удску природу у одеу бесмртности4.
Господ е ради нас примио на себе оно што е наше, и
када се крстио телом удостоио нас е отпуштаа грехова5.
Спасовим крштеем у ордану егова вода постала е водом
от
97 тамо, пснь 9: Земля освятися рождествомъ твоимъ святымъ, Слове;...
нын же водное естество благословися ( )
теб плотш крещшуся, и родъ земнородныхъ къ первому взыде паки благо
родно ( ).
98 тамо:... Адама очистити и спасти божественнымъ крещешемъ (
' ).
99 тамо, на утрени, Канонъ предпразднства, пснь 1: Христосъ наши въ
водЬ погребаетъ нын грхи, яко благъ (
, ).
,0 тамо, пснь 8: ... безсмерпе божественною банею всЬмъ подая
( ).
1 тамо. Ср. 10 iaHyap., на утрени, Канонъ, пЬснь 3, Богородиченъ: Грхъ
праотца, иже изъ тебе рождейся, ПриснолЬво, во юрдансгЬй рЬцЬ потопляетъ,
яко благоутробенъ.
2 5 iaHyap., Предпразднство Просвщешя, на утрени, Канонъ пред
празднства, пснь 8.
3 9 1ануар., на Господи воззвахъ: Господи,... крестився бо даровалъ еси
нетлЬше душамъ нашимъ.
4 5 iaHyap., Предпразднство Просвщешя, на утрени, Канонъ пред
празднства, пснь 9: Христосъ крещается, во одежду облачая нетлшя че
ловечество ( ).
5 6 iaHyap., Святое Богоявлете Господа Бога и Спаса нашего Исуса Хри
ста, на Господи воззвахъ.
Догматика православие цркве 401
пуштеа грехова наших6. Крстивши се у ордану, Господ е
просветио сву твар7.
Грех е огреховио, опоганио сву твар, потчинио е
трулежи и распадивости, па е и сама вода, коа служи за
спирае нечистоте, била обесвеена. На Богоавее Господ
и Спасите наш Исус Христос проавуе своу спаситеску
силу нарочито у томе што освеуе природу вода: Данас се
освеуе природа вода8. Крштеем своим у ордану Господ
Христос е, као Бог, осветио природу воде, послао с неба Ду-
ха свог Светог, и размрскао главе змиа, т. злих духова, кои
су се тамо гнездили9. На велики и свети дан Богоавеа
Спасите е обавио величанство Божег домостроа спасеа:
Бог Логос е ради нас грешних постао човек; Он, едини чи-
сти и бесмртни, нашим очишеем очишуе себе у ордану,
освеууи човека и воде, и смрвууи главе змиа у води10.
У своме крштеу Господ Богочовечанском личношу
своом устроава удима препороа, кои уде од нечистих
чини чистима, од смртних бесмртнима11. Не само удску
6 10 1ануар., сЬдаленъ: Богоявлетя время, Христосъ явися намъ во Jop
даиЬ ptut, пршдите, почерпемъ, вйрши, воду оставлетя грховъ нашихъ (
).
7 6 iaHyap., Святое Богоявлеше Господа Бога и Спаса нашего Исуса Хри
ста, на Господи воззвахъ, Слава и нын:... просвтилъ еси всяческая (
).
8 тамо, Великое освящеше воды: Днесь водъ освящается естество
( ).
9 тамо, молитва свештеникова:... Ты бо Богъ нашъ на земли явился еси, и
съ человки пожилъ еси; ты юрдансюя струи освятилъ еси, съ небесе низпо
славый Святаго твоего Духа, и главы тамо пгЬздящихся сокрушилъ еси зм1евъ
( ). Ср. 9
1ануар., на стиховн стихиры: Освятилъ еси води, Спасе, юрдансия вся, и есте
ство водное, яко Боъ ( , ).
10 тамо, стихира, Слава и нын: Воспоимъ врши, еже о насъ Божл бла
годян1я величество ( ): о нашемъ
бо прегршеши бывъ челов'Ькъ, нашимъ очищешемъ очищается во ордан^
( ), единъ чистый и нетленный,
освящаяй мене и воды ( ), и главы зм1евъ сокрушаяй
въ вод.
1 тамо, Повечере великое, на литш стихиры:... намъ собою устрояяй по
рождете ( ).
402
Преподобии отац устин (Попови)
природу и род удски, ве и сав свет Господ захвата своим
крштеем, и подиже собом, и види отворена небеса коа е
Адам био затворио за себе и за свое потомке12.
Гледауи Спаситеа где се крсти, видовита душа
Цркве осеа да е спасилачка сила еговог божанског
крштеа неизмерна по важности, ер е Он тада обавио себе
као Бога, кои извршуе сав домостро спасеа и спасава
свет13. Отуда се на дан Спасовог крштеа просвеуе сва
твар, радуе се заедно све што е на небу и на земи, мешау
се Анели и уди, ер где долази цар, долази и егова свита;
тог дана ави се благодат Божиа коа спасава све уде14 и
очишава од свакога греха15. На свети дан Богоавеа
безгрешни Творац неба и земе долази телом на ордан
тражеи крштее, да свет очисти од авое обмане, и
Господар свега крштава се од слуге и даруе роду удском
очишее водом16.
12 тамо: Крещается Христосъ, и восходить отъ воды, совозводитъ бо съ
собою М1ръ ( ), и зрить разводящаяся небеса,
яже Адамъ затвори себъ и сущимъ съ нимъ.
13 тамо:... все исполнилъ еси смотреше, Спасе нашъ, да спасеши М1ръ
явлешемъ твоимъ, едине человколюбче ( ',
, " ). Ср. 10 1ануар., на Господи
воззвахъ, И нын:... все исполнилъ еси смотреше, Спасе нашъ, да спасеши М1ръ
явлешемъ твоимъ, едине человъколюбче. 12 1ануар. на Господи воззвахъ: Го
споди, ... крещаешися отъ раба, да спасеши души нашя.
14 тамо, И нын: Днесь тварь преосвщается (
), днесь всяческая веселятся, небесная вкуп и земная, ангелы и человъцы
смешаются ( ): идже бо царево пришесте,
и чинъ приходить; ... тмже апостолккш гласъ припвающе, согласно вошемъ:
явися благодать Бож1я спасительная всЬмъ человкомъ (
, ), озаряющи и подающи врнымъ велш ми
лость. 15 9 iaHyap., сдаленъ: Явися намъ всхъ Владыка во струяхъ таинствено
() юрданскихъ, очистити всякъ грхъ (
), яко милостивъ и преблагь.
16 6 iaHyap., Святое Богоявлеше Господа Бога и Спаса нашего И. Христа,
на стиховн стихиры: Днесь небесе и земли Творецъ приходить плотш ()
на ордан, крещен1я прося безгрешный, да очистить м!ръ отъ лести враж1Я (
), и крещается отъ раба Владыка
всяческихъ, и очищеше водою роду человеческому даруетъ ( '
). Ср. 91ануар., на Господи воззвахъ: Го
споди, ... крещся насъ ради, м1ръ свободилъ еси отъ работы чуждаго (
). 12 1ануар., на Господи воззвахъ:
Господи, ... крестився бо избавилъ еси отъ работы души нашя.
Догматика православие цркве 403
Крштеем своим Господ е осветио орданске воде,
разорио државу греха и, преклонивши главу своу пред
Претечом, спасао е од обмане сав род удски17. Цар векова,
Господ, обнава орданском водом род удски, кои е био
иструлео у гресима, и смрвуе главе злих духова кои су се
гнездили тамо18. Крштава се с нама Христос, кои е изнад
сваке чистоте, дае освеее води, и то постае очишее
душама19. Господ се крсти, да би твар очистио од сваке
правштине20.
Господ Исус извршуе подвиг спасеа: крстеи се Он,
непорочан по природа ( ), обнава
род удски, смрвен грехом ( '
)21. Адаму, кои е ослепио у Едему,
ави се сунце у Витлеему, и отвори му зенице, умивши их
орданском водом; ему, поцрнелом и помраченом, заблиста
неугасива светлост; ему ве ние но него вечити дан22. У
светим водама орданским Спасите обнава не само род
удски него и сав свет23.
17 тамо, на утрни, сдаленъ, Слава и нын: Струи освятилъ еси iop
данскш, державу сокрушиль еси греховную (
), Христе Боже нашъ; преклонилъ еси себ длани Предтечев, и спаслъ еси
отъ лести человческш родъ (
).
18 тамо, Канонъ первый, пснь 1: Адама истлвшаго обновляетъ струями
юрданскими (' ), и зм1евъ
главы газдящихся сокрушаеть царь вковъ Господь.
19 тамо, на хвалитехъ стихиры: ... крещается Христосъ съ нами, иже
всяюя вышши чистоты; влагаетъ свящеше водЬ ( ),
и душамъ сие очищеше бываеть ( ).
20 тамо, Канонъ вторый, пснь 1:... скверны же всяк1я очистити тварь
( ). Ср. 13 1ануар., на стиховн стихиры:
Явися Отеческое С1яше славы во юрданскихъ струяхъ, крещешемъ очищающее
скверну душъ нашихъ ( ).
21 7 1ануар., Соборъ св. славнаго пророка, предтечи и крестителя оанна,
на вечерни, на стиховнЬ стихиры.
22 тамо, на утрени, Канонъ праздника пснь 6, икосъ: Ослпшему Адаму
во Едем, явися солнце изъ Витлеема ( )), и отверзе ему зницы,
омывъ С1я 1орданскими водами; очернившему и омраченому свтъ возая неу
гасимый. Уже ему нстъ нощь, но всегда день.
23 10 1ануар., на Господи воззвахъ.
404
Преподобни отац устин (Попови)
3. Тана Спаситеевог преображеа и
тана спасеа
На своме богочовечанском путу у овом свету Господ
Христос е своу удску природу пронео и кроз преображее
као кроз неопходни догаа у свом божанском домостроу
спасеа рода удског. Преобразивши се на Тавору, Господ е
показао да е преображее удске природе Божанском, нео-
пходни услов у богочовечанском подвигу спасеа света од
греха, зла и смрти. ер е спасее немогуе без преображеа
удске природе Богом из греховне у свету, из раве у добру,
из смртне у бесмртну. У само ствари, спасее се и састои у
свестраном преображеу удске природе Богом.
Као и све Спаситеево, тако и егово преображее има
општечовечански знача, ер се Он, по речи светога Прокла,
преобразио не просто него да би нам показао будуе прео-
бражее
природе
(
)24. Као нови родоначелник Спасите на
Тавору показуе кроз какво преображее има да прое
удска природа на своме путу освееа, обожеа, спасеа.
Као нови Адам, Богочовек Христос своим преображеем на
чудесан начин захвата сав род удски и у своо човечанско
природи обава, у начелу, преображее целокупне природе
удске. Живеи Господом Христом као своим непрекидним
и вечним животом, Црква Православна свим бием своим
осеа незамениви знача преображеа Спасовог у делу
спасеа рода удског и целокупне твари.
Посматрауи sub specie Christi адамску природу
удског рода, видовито сазнае васеенске Цркве види у
Спаситеевом преображеу егову жеу, да удску природу
измени, преобрази помоу свога Божанства25. Своим прео
24 Oratio in Transfigurat. Domini, 2; Р. gr. t. 65, col. 768 B.
25 5 август, Предпразднство Преображетя Господа нашего Исуса Христа,
на вечерни, на стиховн стихиры: Естество еже во АдамЬ, Христосъ измЬнити
хотяй ( ', ' ), на гору нын восходить
Таворскую, да обнажить таиникомъ Божество (
).
Догматика православие цркве 405
бражем Господ е преобразио састав наше природе, озарив-
ши га своим божанским телом, и дао му првобитно
достоае бесмртности26. На дан Спаситеевог Преображеа
сва е удска природа божански заблистала божанским
преображеем, ер преображавауи се Христос спасава све27.
Своим божанским преображеем наш Творац е извукао из
трулежи боголико бие удско, кое се у старини грехом
предало трулежи, и обожио е разум удски; преображава
се Христос, спасавауи све28. Огем Божанства Господ
Христос преобразио е нашу удску природу и обасао е
првобитном бесмртношу29.
Светли дан Христовог Преображеа есте дан
просвееа и обожеа удске природе. Тог дана е
Богочовек Христос своом свемоном и свеспасоносном
силом захватио поцрнелу од греха природу удску, и
просветивши е обоготворио30. Зрачеи и блистауи
ослепууом светлошу свога преславног Божанства,
Господ Христос е на Тавору свет просветио31. Своим
страшним преображеем Господ
26 тамо, на утрени, сЬдаленъ:... смшеше наше преобрази, Спасе, боже
ственною твоею плот1ю сооблиставъ тому, и отдаждь первейшее достояше
нетлтя, яко милосердъ, да тя вси славословимъ единаго Бога нашего.
27 тамо, Канонъ предпразднства, пснь 6, кондакъ: Божественнымъ днесь
преображешемъ человеческое естество проаяваетъ божественно, въ веселш зо
вуще: преобразуется Христосъ, спасаяй вся ( "
, ,
).
28 тамо, икосъ: Преображешемъ божественнымъ, зракъ нашъ, иже древле
тлшемъ растлнный, во адовыхъ сокровишдхъ праотца Адама, днесь Зижди
тель изъ тли возведе, обожаетъ нашъ разумъ; преобразуется Христосъ, спасаяй
всьхъ.
29 тамо, на утрени, на стиховн стихиры:... Христа славословимъ, наше
огнемъ Божества преобразивша естество, и якоже прежде нетлшемъ обли
ставша ( , ,
, , ).
30 6 август, Святое Преображеше Господа Бога и Спаса нашего Исуса
Христа, на малй вечерни, на стиховн стихиры: Днесь Христосъ на гор Та
ворсгЬй Адамово премнивъ очернвшее естество, просвтивъ богосодла
( '
, ).
31 тамо: ... Христосъ же со славою облиставъ на гор, мгръ просвЬтилъ
есть ( ).
406
Преподобии отац устин (Попови)
Христос е обавио превечну тану коа е била сакривена32, и
удске су очи виделе невиено: тело земно блиста
божанским саем, тело смртно зрачи славом Божанства. То
е отуда што е Логос постао тело, и тело Логос. Слава телу
ние долазила споа него изнутра из надбожанског Божан-
ства ( ) Бога Логоса са телом ипостасно
седиеног на неизразив начин. Како се меша оно што се не
може мешати, и остае несливено? Како се може степи у
едно ( ) оно што е неседииво ( )? е
последица ипостасног седиеа. Због единства ипостаси и
меусобног несливеног прожимаа (
') своства Божанске природе
[= начином размене] постау човечанска,
а своства човечанске природе постау божанска33.
На гори Тавору Господ се преобразио обасавши сву
васеену своом светлошу, да избави свет од преступа34.
Спаситеево преображее е бездан неприступне
светлости ( )", светлости коа се
неограничено излила на Тавору35, и залила сву твар, а на
првом месту род удски. ер, по речима светог Атанасиа
Антиохиског, блистае Спаситеевих хаина означава
промену наших тела ( ).
ер смо ми постали хаина Спаситеу, када се Он обукао у
наше тело36.
Измеу Спаситеевог крштеа и распеа стои прео-
бражее, коим е Он обавен за Господа и Старог и Новог
Завета37, и поново посведочен за Сина Божег. Тако е на до
32 тамо, на велицМ вечерни, на Господи воззвахъ, стихиры:... прев'Ьчное
бо сокровенное таинство на послдокъ явлено сотвори страшное твое преобра
жеше ( , '
), Петру и оанну и акову.
33 Св. ован Дамаскин, Homil. in Transfigurationem Domini, 2; P. gr. t. 96,
col. 548 CD, 549 A.
34 6 август, Святое Преображеше Господа Бога и Спаса нашего Исуса
Христа, на велицй вечерни, на литш стихиры: Иже свтомъ твоимъ всю все
ленную освятивъ, на ropt высоцЬ преобразился еси, Блаже, показавъ учени
комъ твоимъ силу твою, яко М1ръ избавлявши отъ преступлен1я (
).
35 Св. J. Дамаскин, Homil. in Transfigur. Domini, 2; P. gr. t. 96, col. 545 B.
36 Sermo in Transfigurat. Domini nostri Jesu Christi, 4; P. gr. t. 89, col. 1368 С
37 Св. ован Дамаскин, Homil. in Transfigur. Domini, 2; P. gr. t. 96, col. 548 A.
Догматика православие цркве 407
маку голготског крста посведочено Божанство Господа
Исуса, а тиме и спасее света, ер само Бог може спасти свет
од греха, зла и смрти. Сав Спаситеев живот на земи,
укучууи и свето преображее, престава едан недеиви
подвиг спасеа рода удског, едну нераздеиву органску
целину. У центру свега стои Пресвета Троица, коа и
обава спасение на божански начин. Пре свога крсног
страдаа Господ е извршио све што е било неопходно у
домостроу спасеа, и на Тавору е показао на таанстве
начин обличе Троице (
)38.
Бог Логос е постао човек, да би обаснио зашто е човека
створио логосним и боголиким. На дан свога чудесног
преображеа Господ е на божански савршен начин
преобразио своу човечанску природу и показао е у ено
боголико лепоти и узвишености. Тиме е открио човеково
божанско величанство и логосни карактер еговог биа, и
показао да е смисао човековог биа: испунити са божанском
светлошу и живети зрачеи оме. Оваплоеем Господ е
примио у себе човечанску суштину, а преобразившуи се на
Тавору Он е показао првобитну лепоту лика39.
Што е Богочовеково у исто време е опште удско, ер
као Богочовек, Господ Христос обухвата сав род удски. Зато
и егово преображее има свеопшти знача. Васеенско
осеае Цркве е препуно тога: преобразивши се на Тавору,
Спасителе е учинио да природа удска, поцрнела од греха,
поново заблиста, претворивши е у светлост и славу свога
Божанства40.
6 август, Святое Преображете Господа Бога и Спаса нашего Исуса
Христа, на велицй вечерни, на литш стихиры: Иже прежде солнца свтъ
Христосъ, телесн на земли жительствуя, и прежде креста вся, яже страшнаго
смотрешя, совершивъ боголЬпно, днесь на ТаворстМ гор тайно Троицы
образъ показуя.
тамо, на стиховн стихиры: ... днесь на гор Таворстй преображен
предъ ученики, показа началообразную доброту зрака (
) въ себ воспршмъ человеческое существо (
).
тамо:... на ciro (т. Тавор) бо возшедъ гору, Спасе, со ученики твоими,
очернившее Адамово естество ( ' ), преооражея,
облистати паки сотворилъ еси, претворивъ е въ твоего Божества славу и
свътлость ( , ,
, ).
408
Преподобии отац устин (Попови)
Своим преображеем Господ е открио од памтивека
сакривену тану и показао трану и вечиту славу природе
удске41. Због ипостасног единства тела са Богом Логосом
тело се савршено обогатило славом невидивог Божанства, ер
е една и иста слава Логоса и тела. Ова слава била е
невидиво присутна у Спаситеевом видивом телу, а
приликом преображеа показала се ученицима. Спасите се
ние преобразио додауи нешто себи што ние имао. ер е
едно Сунце правде, едан Христос у двема нераздеиво
седиеним природама42.
Нека огромна божанска сила прожмала е на чудесан на-
чин удску природу у тренутку Спаситеевог преображеа.
Остарела и поцрнела у гресима удска природа ушла е у
таанствени процес прображеа и обожеа, пошто у е сву
захватила таворска светлост Христовог Божанства:
Обукавши се у васцелог Адама, Христос е, поцрнелу издавна
природу удску, просветио преобразивши е, и обожио е
преображеем свога тела43. Своим чудесним оваплоеем и
славним преображеем Господ е обожио удску природу
( )44. Своим преображеем Господ е
изменио () удску природу, коо су некад
биле упуене речи: Зема си, и у зему еш се вратити (1
Мос. 3, 19). На дан Спасовог Преображеа ми славимо
обожее удске природе ( ), ену
промену на бое, ено природно уздигнуе у узлазак у
натприродно. То е Спасителе учинио своим Божанством45.
41 Св. ован Дамаскин. Homil. in Tranfigur. Domini, 17; Р. gr. t. 96, col. 572 B.
42 ib. 12.13; P. gr. t. 96, col. 564 C. 565 В. Ср. св. Григорие Палама, Homil.
XXIV, In vererabilem Domini et Dei et Salvatoris nostri Jesu Christi Transfiguratio
nem, P.g r. t. 151, col. 432 C: ...... ...
, ) Cp. ib. col. 433 .
43 7 август, на утрени, Канонъ, ггЬснь 3: Во всего Адама облекся, Христе,
очернившее измнивъ просвтилъ. еси древле естество, и измнешемъ зрака
твоего богосод'Ьлалъ еси ( , ,
).
44 5 август, Предпразднство Преображеюя Господа нашего Исуса Христа,
на утрени, на стиховнЬ стихиры.
45 Св. Андре Критски, Oratio in Domini nostri transfigurationem; Р. gr. t.
97, col. 933 A.
Догматика православие цркве 409
На неизразив начин показавши на Тавору неприступну
светлост, Господ Христос е орадостио твар и обожио льуде
( , )46. Преобра-
зивши божанском променом свое обличе на Тавору, Господ
е просветио сву природу удску, ер се сав обукао у Адама,
т. у човеку, у удску природу47. Свом божанском
чудесношу своом преображее Спасово улази у неизразиви
домостро
спасеа
(
=
неизреченное смотреше), коим е Господ спасао свет кои
гине у греху48. Показууи у своме преображеу свое
Божанство, Господ нас е ослободио смртних окова49.
Своим преображеем Господ благи е преобразио
образ Божи у човеку, те е он заблисао у своме првобитном,
божанском сау и лепоти. ер е смисао и ци Богочовековог
преображеа: вратити човека и све што е човече на образ
Божи као на суштину човековог биа; скинути греховни
талог са боголике душе човекове; васпоставити боголикост
природе човекове у ено заносно безгрешно лепоти и сав
живот човеков потчинити боголико суштини и сили као
богоданом начелу коим се напоуздание осигурава вечност.
Обновен Спаситеевим преображеем, лик Божи у чове-
ку засиао е као сунце, а тело као светлост. У своо
прасуштини боголика душа човекова е далеки одблесак
светлости божанске, светлости коа е у пуном сау заблистала
на Тавору кроз пресвето тело Богочовека Христа.
Преображеем своим Господ е показао да е смисао и
вредност и непролазна божанска красота тела, вештаства,
материе: испунити се
46 Св. Козма ерусалимски, Hymni in transfigurationem Domini nostri Jesu
Christi; P. gr. t. 98, col 496 С
47 7 август, на утрени, на стиховн стихиры: Возсшвъ паче ума, оть ДЬвы
пресвятыя, Слове Божш, во Адама весь облекся, иже прежде омрачившееся
естество все просвтилъ еси ( )
божественымъ зрака твоего измнетемъ, преображся на горЬ ТаворстМ,
Владыко ( , ).
48 тамо, на Господи воззвахъ стихиры пряздника:... имже спаслъ еси
мфъ, грЬхомъ погибающш (' , ).
49 8 август, на Господи воззвахъ, стихиры праздника: Днесь показалъ еси
твое Боженство, Господи, ...избавляя насъ оть смертныхъ ньпгЬ оузъ (
, ).
410
Преподобии отац устин (Попови)
божанском светлошу, зрачити оме, живети оме, ер е
светлост синоним живота и бесмртности50, као што е тама
синоним смрти и пролазности.
Унакажен и нагрен грехом лик Божи у човеку Спаси-
те обасипа божанском светлошу при свом преображеу и
васпостава егову красоту и доброту51. При стварау човека
од земе, вели свети Дамаскин, Господ га е почаствовао
своим сопственим ликом и подобием, учинио га житеем
Едема и другом Анела. Али пошто смо подобие божанског
лика помрачили и замутили блатом страсти (
), жалостиви Господ пружио е нама други начин општеа с
нама, далеко сигурнии и чудеснии од првог. Остауи у
величанствености свога Божанства, Он узима удела у ономе
што е раво [т. лошиа] ( ), т. у
удско природи, обоготворава у себи удску природу (
), седиуе се Оригинал са
ликом ( ) и у ему показуе на
Преображее своу сопствену лепоту (
). И сиа лице егово као сунце,
ер се по ипостаси изедначуе са невештаственом светлошу
( ), и из ега блиста
сунце правде52.
По неизмерном човекоубу свом Бог Творац, узевши на
себе обличе слуге, спасава при преображеу свом ово обличе
од древне помрачености, заблиставши лицем и проавивши
светлост Божанства у телу свом53. Будуи светлост света, Го-
спод е на чудесан начин увек присутан у свету своом
светлошу, али е на Тавору показао у изобуу ту своу
светлост, коом спасава свет од греха54. Желеи да природу
удску измени од раве [= лошие] у добру, од несвете у свету,
од помра
50 Ср. н. 1, 4.
51 9 август, на Господи воззвахъ, стихиры праздника:... безобраз1е бо че
ловека, всхъ Владыка нынЬ преобразуюгщйся, просв^щаеть ясно зарею
светлости неизреченныя, паче зари солнца С1яше испущяюща светло.
52 Св. . Дамаскин, Homil. in Transfigurat. Domini, 4; Р. gr. t. 96, col. 552 С
53 9 август, на Господи воззвахъ, стихиры праздника.
54 тамо, И нын: Иже свтомъ твоимъ всю вселенную освятивъ, на гор
высоц преобразился еси, Блаже, показавъ ученикомъ твоимъ силу твою, яко
М1ръ избавляеши отъ преступлен1я.
Догматика православие цркве 411
чене у светлу, Господ Христос е узишао на Тавор, и показао
ученицима свое Божанство коим и спасава удску природу55.
Спаситеево
Преображее
е
извор
непресушне
преображане силе коа преображава сву твар и сва биа, због
чега и кличемо чудесном Спаситеу: Преображава се твар
очигледно твоим преображеем, Христе56.
4. Тана Спаситеевог страдаа, крсне смрти
и тана спасеа
а) Неопходност Богочовековог спасоносног страдаа
Сва су осеаа и сва стаа Богочовека Христа
божански бескрана, мада и човечански реална. И бескраност
им е богочовечанска, и реалност им е богочовечанска, зато
неизмерно премашау све што е удско. Али Богочовеково
страдае претстава за ум удски изузетно загонетну и
потресну тану, ер су у ему присутне све Богочовекове
бескраности, тужно реалне и дириво спасоносне за сву
твар. Све што е Богочовеково чудесно е и спасоносно, е е
Он: Спасите = Исус сав присутан у сваком свом осеау, у
сваком свом стау, у сваком свом делу, у свако своо речи.
То нарочито важи за егово страдае, ер е оно комплекс
насложениих и надубих богочовечанских осеаа, у
коима е Спасите присутан васцелом пуноом свое
Богочовечанске личности. Али, иако човечански стварно,
Богочовеково страдае е божански недокучиво за удску
мисао. Аналитички разум удски ние у стау да до краа
проникне у унутрашу архитектонику Богочовековог
страдаа и потпуно схвати аксиологичност егову, ер се оно
своом
таанственом
суштином
отискуе
у
такве
богочовечанске бескраности, у кое ум удски не може
завирити.
55 11 август, на вечерни, на стиховн стихиры: Естество, еже во Адам,
Христосъ измнити хотя, на Гору нынЬ восходить Таворскую обнажая учени
комъ Божество.
56 9 август, на вечерни, на стиховн стихиры: Преображается тварь ясно
твоимъ преображешемъ, Христе.
412
Преподобии отац устин (Попови)
Страдае
Спаситеево,
стварно
простом
али
неодоивом еванелском стварношу, самим тим се
поавуе као богочовечанска потреба и богочовечанска
неопходност у домостроу спасеа света. удска логика
може протестовати против тога, али е богочовечанска логика
Спаситеева сва у томе. Господ Христос ништа тако одлучно
не заступа и не наглашава као потребу и неопходност свога
страдаа. Када су егови божански ученици, по Божем
откривеу, открили у ему Сина Божег, Он их тек онда
уводи у велику мистериу страдаа кое Му претстои.
Отада, вели свети Еванелист, поче Исус казивати
ученицима своим да ему треба () ии у ерусалим, и
много пострадати ( ) од старешина и од
главара свештеничких и од кижевника, и да е га убити, и
треи дан да е устати57.
Са колико е одлучности Спасите говорио о потребно-
сти и неопходности свога страдаа за спасее света, види се
нарочито из речи коом еванелист Марко пропраа ову
Спасову изаву: И говораше о том не устручавауи се
()58. Али ма како одлучно и асно Спасите говорио
о потреби свог страдаа, ум удски не може да схвати, нити
да се помири са страдаем свеправедног, свеблагог и
безгрешног Сина Божег. И врховни Апостол се саблазнио о
ту превелику тану. Еванелист пише: И узевши га Петар по-
че га одвраати говореи: Боже сачува! то нее бити од те-
бе59. Тада се десило нешто што е наочигледние показало да
удска логика, у своо човечанско ограничености, не може
разумети потребу и неопходност Богочовековог страдаа у
делу спасеа света. Еванелист настава: А Исус обрнувши
се рече Петру: иди од мене, Сатано; ти си ми саблазан; ер не
мислиш што е Боже него што е удско60.
Овакав Спаситеев одговор е наречитиа апологиа по-
требе Богочовековог страдаа ради спасеа рода удског.
То се нарочито показуе у томе што Господ благи назива Са
57 Мт. 16, 21; ср. Мк. 8, 31; Лк. 9, 22; 17, 25; 13, 33; 24, 7; Мк. 9, 12.
58 Мк. 8, 32.
59 Мт. 16, 22; ср. Мк. 8, 32.
60 Мт. 16, 23; ср. Мк. 8, 33.
Догматика православие цркве 413
таном ученика кога je мало пре тога назвао блаженим што се
удостоио да му Отац небески открие тану Личности
Богочовекове61. Сатанска е мисао: желети и хтети да
Богочовек спасе свет без страдаа. Нема убитачние
саблазни за удски ум од мисли: непотребно е и бесмислено
е да безгрешни Господ Христос страда. Сатанско е дело
одвраати Богочовека од страдаа, ер се тиме одвраа од
крста и васкрсеа, а у има е центар спасеа. Да Спасите
ние страдао, и да ние умро, намучнии проблем удског
живота: страдае и смрт, остао би нерешен, и тиме навеа
мука неолакшана, и навее зло неуништено. удско сазнае
ние у стау да до краа оправда постоае страдаа и смрти
у овом свету. Посреди е тужна и страшна стварност коо
удска мисао не може пронаи потпуни смисао. ихов
смисао открива се тек када страдае и смрт постану Божи,
када Богочовек прое кроз их.
Спасее света од греха, зла и смрти толико е сложен и
огроман подвиг, да едино Бог може знати шта све треба да
уе у ега. Да су страдае и смрт Богочовека неопходни
саставни део еговог подвига спасеа света, и да е то тако по
неиспитаним разлозима човекоубивог промишаа Божег
о свету, показуе Спасова одлучна реч апостолу Петру: не
мислиш што е Боже ( ) него што е удско (
)62. Боже е, припада промислу Божем: да Бо-
гочовек страда и умре за спасее света; удско е, аволско
е: избацити срадае и смрт из Богочовековог подвига
спасеа света, и гледати на их као на нешто што Спаситеу
треба избеи. Када е врховни апостол, вели свети
Златоуст, и то пре но што е све асно схватао, назван
Сатаном зато што се постидео крста, какво е извиее
наи они кои после такве очигледности одричу ова
домостро спасеа ( )? ер када такав прекор
добиа она кои е назван блаженим и кои е исповедно
Христово Божанство, онда помисли, чему е се подвргнути
они кои и сада одбацуу тану крста (
)! Господ Христос ние ре
61 Мт. 16, 1617.
62 Мт. 16, 22.
414
Преподобии отац устин (Попови)
као: Сатана говори кроз твоа уста, него: иди од мене, Сатано!
ер е противник баш то желео, да Христос не страда (
). Ради тога je Он тако силно изобличио
Петра, ер е знао да су се Петар и остали навише боали то-
га, и нису могли мирно слушати о томе. Из тог разлога Го-
спод обелодауе и тане мисли егове говореи: не мислиш
што е Боже него удско (Мт. 16, 23). Петар, изводеи
закучак о ово ствари по удском и земаском расуивау
( ' ), мисли
да е страдае за Христа стидно и недолично. Христос пак,
проничуи у егове мисли, говори: за мене страдае ние не-
долично (), него ти тако расууеш по чулном разу-
му; а ако би ти, ослободивши се чулног разума, саслушао мое
речи по Богу, онда би схватио да ми то веома доликуе. Ти
сматраш да е недостоно мене страдати; а а ти кажем, да е
мисао: да а не страдам, од авола (
)63.
Поводом овога блажени Теофилакт вели: Пошто су
ученици исповедили да е Он истинити Христос, Господ им
е тада открио и тану крста ( ), али
не потпуно, ер они нису разумели егове речи, нити су
схватали шта значи васкрснути, ве су мислили да е бое да
Он не страда. Стога се Петар и почие противити говореи,
да е узалудно предавати себе на смрт када може и не
страдати. Али Господ, показууи да е егово страдае бити
на спасение ( ), и да едино Сатана не жели да Он
пострада и спасе уде, назива Петра Сатаном због егових
мисли, своствених Сатани, зато што он ние желео да
Христос пострада, него Му е противречио... Петар е, по
речима Господа, мислио што е удско ( ),
ер е мислио што е ниско и телесно, желео е да Господ
остане у миру, да не предае себе на распее и да се не
подвргава напасти за спасее света"64.
63 In Matth. Homil. 54, 4; Р. gr. t. 58, col. 536537.
64 Enarratio in evang. Marci, cap. 8, vers. 3133; P. gr. t. 123, col. 576 AB.
Догматика православие цркве 415
Богочовек е изабрао крену смрт као неопходну и
неминовну ( ) у домостроу
спасеа рода удског65. Тана овога е у неиспитаним
дубинама вечне мудрости Боже. Крсно страдае Богочовека
постало е, по човекоубивом промислу Божем, средство
коим Богочовек даруе удима живот вечни. То Спасите
истиче говореи: Као што Мосе подиже змиу у пустии,
тако треба () Син човечи да се подигне, да ни едан кои га
веруе не логине, него да има живот вечни66.
Страдае Богочовека бива по неиспитано мудрости
вое Боже и по спасоносном промислу Божем67. То е чаша
коу Отац небески дае своме Божанском Сину Богочовеку
Христу: Чашу коу ми даде Отац зар да е не пием?68.
Оваплоени Божи Син предае себе добровоно и слободно
овом спасоносном страдау. Он сам полаже душу своу:
Нико е не узима од мене, него е сам од себе полажем.
Власт имам положити е ( ) и власт
имам узети е опет ( )69.
Христос никада не би пострадао без свое вое ().
Стога, потчиавауи се смрти едино по своо вои, Он
има и вее право: узети душу опет. Ову заповест: умрети за
свет, примио е, вели, од Оца. а, вели Он, нисам противник
Богу, и то у толико мери, да ми е саму ову смрт прописао
као заповест. Пошто е Спасите претходно изрекао о себи
високе ствари: власт имам узети душу своу (тиме показуе
да е Господар смрти и Начелник живота), Он опет додае
смирену ствар: ову сам заповест примио од Оца мога. На
та начин Он ванредно седиуе едно са другим, да Га ми
не бисмо сматрали маим од Оца
65 Филоте [Цариградски], In exaltat. crucis, 5; Р. gr. t. 154, col. 724 В.
66 н. 3, 1415; ср. 8, 28; 12, 3233.
67 Д. А. 2, 23; 4, 2628; ср. 4 Мос. 21, 8. 9 = н. 3, 14; 12, 3233; 1 Петр. 1,
20; Апок. 13, 8.
68 н. 18, 11.
69 н. 10, 18; ср. Ис. 53, 12; Мт. 20, 28; 26, 53; Гал. 1, 4; 2, 20; Еф. 5, 2; Флб.
2. 8; 1 Тм. 2, 6; евр. 9, 14.
416
Преподобии отац устин (Попови)
и слугом Очевим и противником Богу, него едне мои и
едне вое са им"70.
Говореи да е заповест: да умре за свет, примио од
Оца, Господ Исус изражава не што друго него да е Оцу по
вои оно што Он чини, да не би, када Га убиу, мислили да
су Га убили зато што Га е Отац напустио71. Ову своу
драговону смрт Спасите назива заповешу ош и зато да
би показао од колике е она важности по спасее света. Ако
у овоме има неке неопходности, онда е то неопходност
Божанске убави, коа е символички изражавана кроз
старозаветне Пророке и богонадахнуте веснике вое Божие.
Сав Стари Завет пророкуе, прасликуе и казуе, а Нови
Завет обавуе, обелодауе и показуе: да е смрт Месие
потребна и неопходна у делу спасеа рода удског. Толико
потребна и неопходна, да Спасите назива безумнима свое
ученике кои то не веруу и не схватау: О безумии и
спорога срца за веровае свега што говораше пророци! Ние
ли требало да Христос то претрпи (
) и да уе у славу своу?72
У тренутку свог преображеа на Тавору, када
наочигледние показуе свое Божанство и божанску славу,
Господ Христос и тада говори са Мосеем и Илиом о своме
спасоносном страдау у ерусалиму кое му е требало
свршити73. Тиме Господ непобитно сведочи да е тана
страдаа ради
70 Блаж. Теофилакт. Enarrat. in evangel. Joanis, cap. 10, ver. 1721; P. gr. t.
124, col. 76 CD. Ср. св. Златоуст: In memoriam Martyrum, 1; P. gr. t. 52, col.
827: Рекавши: а сам пастир добри, кои душу своу полаже за овце (н. 10, 11),
Спасите е обелоданио свое човекоубе и обавио своу мо. Пострадати за
овце, ствар е човекоуба; а чиеница, да е Он сам, по своо вои, положио
душу своу, есте доказ егове мои. Он се не покорава насиу него обава до
мостро спасеа ( , ' ). Мада Апо
стол и каже, да е Отац предао Сина за нас (Рм. 8, 32), али он претстава
страдае Сина као неизнуено, показууи да се воа Сина налазила у сагла
сности са воом Оца. Син предае себе не потчиавауи се неопходности (
) него сараууи намери Оца. една е ствар: робовски слу
жити, а друга: божански сараивати ( ,
).
71 Св. Златоуст, In Joan. Homil. 60, 2; Р. gr. t. 59, col. 331.
72 Лк. 24, 2526; ср. 22, 37; Д. А. 17, 3; 26, 23.
Догматика православие цркве 417
спасеа уди нераздвона од тане егове Богочовечанске
личности. Ма с кое стране приступили ово тани она е
опкоена понорном таанственошу. Богочовечанско
треба" () страдати Христу, толико е у таанствености
своо бескрано и понорно, да се никаквим разумом удским
не може схватити, нити икаквом мером удском измерити.
По среди е тана коа се уздиже изнад свих врхова удске
мисли и тоне у неистраживе дубине Божег свемудрог
промисла. едно из Еванеа знамо: страдае Богочовека
неопходно е за спасее рода удског. То е тако што
премудри Творац набое зна шта е потребно роду удском,
оболелом од греха и смрти, за егово исцеее и
оздравее. Идуи на страдае за спасее света, Богочовек
Христос сав сво земаски живот своди на ту сврху: за то
( ) доох на час ова"74.
Сви путеви Спаситеевог богочовечанског живота на
земи воде у ерусалим на крсно страдае. Многозначану
важност тога Спасите нарочито истиче ученицима своим
после свог преображеа, пошто им е показао своу божанску
славу. Он жели да на томе усредсреди сву ихову пажу75, и
насамо их уводи у ту тану: Ево идемо у ерусалим, и Син
човечи бие предан главарима свештеничким и
кижевницима; и осудие га на смрт; и предае га
незнабошцима да му се ругау и да га биу и разапну; и
треи дан устае76.
Неки свештени трепет спопада ученике гледауи
кротког Спаситеа како одлучно хита у ерусалим: А кад
иаху путем у ерусалим, Исус иаше пред има, а они се
чуаху, и за им иаху са страхом. И узевши опет
дванаесторицу поче им казивати шта е бити од ега: Ево
идемо у ерусалим, и Син човечии предае се... и осудие
га на смрт; и наругае му се, и бие га, и попувае га, и
убие га, и треи дан устапе77. Али све ово, када се
процеуе логиком непрепоро
73 Лк. 9, 31.
74 н. 12, 27.
75 Мт. 17, 2223.
76 Мт. 20, 1719; ср. Мк. 9, 31.
77 Мк. 10, 3234; ср. Лк. 18, 3133.
418
Преподобии отац устин (Попови)
еног човека, изгледа неразумиво, неприхвативо и непо-
требно. Стога свети Еванелист и вели за ученике Спасове: И
они ништа од тога не разумеше ( ), и бе-
седа ова беше од их сакривена (), и не разуме-
ше што им се каза ( )78.
Шта више, тана Богочовековог страдаа скрива се у
предкозмичким мислима Божим. Она почие пре постаа
света, таеи се у дубинама премудрости и убави Боже,
дубинама, неодступним за удску мисао. По неисказаним
одредбама Троичног Божанства спасее света имало се
обавити страдаем и смру Богочовека Христа, због чега
се о ему говори као о безазленом и пречистом агету,
преодрееном ош пре постаа света" (
)79, па чак и закланом од постаа
света" ( )80.
Спасоносно страдае Господа Христа почие од
еговог роеа на ова свет и протеже се од егове смрти на
крсту измеу два разбоника. Свемони и безгрешни
Богочовек родио се у пештери81; зар то ние страдае? Живот
Богомладенца Исуса е у самом почетку у опасности од
свирепог Ирода, кои хое да Га погуби82. Оваплоени Бог
муче се и ради као обичан занатлиа дрводеа83; зар у томе
нема страдаа? Он, чудесни Господар небеса, и небеса над
небесима, живи на земи као пуки сиромашак84, и потуца се
по свету као бескуник кои нема где главе заклонити85. Он
трпи глад и бива кушан86. Он страда од глади87, од жеи88, од
умо
78 Л к. 18, 34.
79 1 Петр. 1, 19.
80 Апок. 13, 8.
81 Лк. 2, 7.
82 Мт. 2, 1314.
83 Мк. 6, 3.
84 Лк. 8, 23; ср. 2 Кор. 8, 9.
85 Мт. 8, 20; Лк. 9, 58; 21, 37.
86 Мт. 4, 111; Мк. 1, 13; Лк. 4, 23; евр. 2, 18; 4, 15.
87 Мт. 21, 18; Мк. И, 12.
88 н. 4, 7; 19, 28.
89 н. 4, 6.
Догматика православие цркве 419
ра89. ега, Бога у телу, вреау безмерно, говореи да Он
помоу кнеза аволскога изгони аволе90; ега називау
Велзевулом91, изелицом и пианицом92; тврде да е у ему
аво93, да е полудео94. Он, едини Безгрешни, поднео е
страховите увреде од грешника и срамоте95. егов е живот
стално у опасности од евреа96; ега, оваплоено
човекоубе, свет мрзи и гони97. Он пати због невера евреа
и иховог духовног слепила98, и плаче због тога99. Он
оплакуе смрт Лазара100. егова предсмртна страдаа су
дирива и потресна1. Као кротко и безазлено аге Он носи
на себи грехе света и страда2. Он се осеа тужно оставен од
Бога у своим страдаима3. Он много пати што Га ученик
издае и продае4.
Зар е мало страдаа Богочовеку када уди, ослешьени
богомржом, излазе на ега као на хадука, наоружани
ножевима и коем5, и везуу Га?6 Колико е мука поднело не-
жно срце жалостивог Господа, када се ега трикратно и
одлучно одрекао врховни Апостол, кои Му се упорно клео
да Га се никада нее одреи?7 Зар се божанско срце
Господа
90 Мт. 9, 34; ср. 12, 24; Мк, 3, 22; Лк. 11, 15.
91 Мт. 10, 25.
92 Мт. 11, 19; Лк. 7, 34.
93 н. 8, 48; 7, 20; 10, 20.
94 н. 10, 20.
95евр. 12, 3;Лк. 23, И.
96 Лк. 4, 2830; 13, 31; 20, 1920; н. 7, 1. 9; 11, 33, 39; 10, 3133. 39; И,
5354.
97 н. 15, 1820.
98 Мт. 23, 37.
99 Лк. 19, 4144.
100 н. 11,33.35.
1 Мт. 26, 3745; Мк. 14, 3241; Лк. 23, 3946; евр. 5, 7.
2 1 Петр. 2, 2124. евр. 5, 7; Ис. 53, 6. 8.
3 Мт. 27, 46; Мк. 15, 34.
4 Мт. 26, 21. 4650; Мк. 14, 1821, 4245; Лк. 22, 2122. 4748; Тн. 13, 21;
18, 15.
5 Мт. 26, 47. 55; Мк. 14, 4349; Лк. 22, 4754.
6 н. 18, 312.
7 Мт. 26, 6975. 3335; Мк. 14, 2931. 6672; Лк. 22, 34. 5562; Тн. 13, 33;
18, 2527.
420
Преподобии отад устин (Попо1и)
Исуса ние кидало од бола, када су Га напустили ученици и
разбегли се куд кои8? Много е страдаа пустошило [
потресало] Спаситееву душу, када су свештенички главари и
старешине сву савест своу истрошили и погазили, да би
нашли лажне сведоке, кои су сведочили лажно против
ега?9
Зар е мало страдаа осетио кротки и незлобиви
Богочовек, када су га шибали и били10, када су Му трнов венац
на главу метнули11, када су Му се ругали и потсмевали12,
када су Га пували и тукли по глави13, када су Га изнемогла
приморали да носи тешки крст14, када су Га прикивали за
крст15, када су Га разапели измеу два разбоника16, када су
Му жедноме давали оцат помешан са жучи17, када су Га
распета исмевали и хулили на архиереи, кижевници,
старешине народне и воници18, када е у самртничком крику
испустио душу?19
Сав Спаситеев живот на земи претстава едан
непрекидни подвиг страдаа за спасее света. Ние могао не
страдати непрекидно и не патити Богочовек, кои е сваког
тренутка имао пред своим свевидеима очима све грехе, све
пороке, све злочине свих своим савременика, као и свих уди
свих времена. Нема суме, истинито е тужно предае, да се
Господ Христос никада смеао ние, а често су Га виали где
плаче. Често се дешавало, вели свети Златоуст за Спаситеа,
да су Га виали где плаче, али нико никада ние Га видео да
се смее или бар осмехуе ( , '
. 26, 56; . 14, 50; н. 16, 32.
9 Мт. 26, 5962; . 14, 5560; Лк. 23, 10.
10 . 27, 26; . 15, 15; Лк. 23, 22.
1 . 27, 29; . 15, 17; н. 19, 2.
12 . 27, 29; . 15, 18; Лк. 22, 6365.
13 . 27, 30; . 15, 19; Лк. 22, 64; н. 19, 3; 18, 22.
u . 27, 32; . 15, 21; Лк. 23, 26.
15 . 27, 35; . 15, 24; Лк. 13, 33; н. 19, 18.
< . 27, 38; . 15, 2728; Лк. 23, 33; н. 19, 18.
17 . 27, 3448; . 15, 2336; Лк. 23, 36; н 19, 2830
1 . 27, 3943; . 15, 2932; Лк. 23, 3539.
> . 27, 50; . 15, 37; Лк. 23, 46; н. 19, 30.
Догматика православие цркве 421
). Стога ниедан од Еванелиста и не по
20
мие то.
Сва страдаа незлобивог Господа Исуса достижу сво
страшни, али и спасоносни, врхунац у егово крсно смрти.
То е разлог што Он свим бием хита томе као извршеу
спасеа света: за то доох на час ова21, доох на страдае у
ова свет ради спасеа света: а доох на час ова, да бих
примио смрт за све"22.
Све што сачиава богочовечански живот Господа Хри-
ста на земи у исто време сачиава и егов домостро
спасеа света. Али у крсно смрти Спаситеево врхуни
егова неизмерна убав према човеку и егово страдае
ради човека; стога се крст издваа као врхунац Богочовековог
подвига спасеа света. Крена смрт Богочовека е у исто
време: и искупее света, и спасее света, и победа над
грехом, смру и аволом. Крст е синтеза свега тога: и
искушьена, и спасеа, и победе. То су само три аспекта
едног истог подвига, богочовечански целосног и недеивог.
ер е немогуе делити на делове едно, недеиво дело
спасеа, извршено едним, недеивим Спаситеем. У том
делу е све бескрано важно, али е врхунац свега крсна смрт
Спаситеева. То и сам Господ наглашава када вели: за то
доох на час ова23.
Ако ме ко упита, изавуе богомудри Златоуст, шта е
необично учинио Христос, онда у а оставити небо, зему,
море, васкрсее многих мртваца, и остала чудеса што е
творио, па у указати едино на крст, кои е славнии од свега
осталога24. Свако дело и чудо Христово е превелико, и
божанствено, и чудесно, али е часни крст егов чудеснии од
свега ( )25.
20 In Matth. Homil. 6, 6; P. gr. t. 57, col. 69.
21 JH. 12, 27.
2 Блаж. Теофилакт. Enarrat. in evangel. Joann., cap. 12, vers. 27; P. gr. t.
124, col. 128 D:... .
23 н. 12, 27. Толковашя на прор. Исаш, гл. 28, ст. 16; Твор. Св. . Златоуста,
т. VI, кн. 1, стр. 169 (С. Петербургъ, 1900).
25 Св. Дамаскин, De fide, IV, 11; Р. gr. t. 94, col. 1128 D.
422
Преподобии отац устин (Попови)
Све што улази у подвиг спасеа и искупеа рода
удског, Господ Христос е учинио као едан недеиви
Богочовек, Спасите и Искупите. То важи и у погледу
егове крсне смрти. Стога она и има тако бескрани
сотериолошки знача. О томе значау говори сам Господ
Христос, а за им и са им егови свети Апостоли, свети
Оци и васцело саборно осеае и саборно сазнае едне,
свете, васеенске и апостолске Цркве Православие. Крена
смрт Богочовека Христа претстава начудниу и
награндиозниу тану у свима световима, уколико удско
осеае може осеати те светове, и уколико удска мисао
може мислити о тим световима. Коренеи се своом
невидивом суштином у неиспитаним, предвечним,
предвременским дубинама промисла Божег, тана крсне
смрти Спаситееве спушта се у наш тродимензиони,
временскопросторни свет и залива га своом трепетном
божанском таанственошу. удско осеае може захватите
од е нештонешто, и удско сазнае схватити од е ма-
ломало, а остало тоне и ишчезава у понорне дубине Божег
свезнаа и Божег речитог утаа.
Кроз сва своа богочовечанска страдаа Господ Христос
води удску природу спасеу од греха, зла и смрти. Као
претставник целога човечанства, ер е био истинити Бог и
човек истинити Богочовек, Он се у свима своим борбама и
мукама борио и мучио за спасее васцелог рода удског. У
ствари, Он е у суштини одстрадао сва страдаа удска и
препатио све муке удске. Ту максималност страдаа Он е
нааче искусно у Гетсимании и на Голготи. И до Гетсимание,
али нарочито у Гетсимании, човекоубиви Господ е
преживео све муке удске природе, кое су нагрнуле биле на
у због греха; одстрадао е сва страдаа, коима е страдала
удска природа од Адама до последег еговог потомка;
одболовао е све удске болове као свое, одтуговао све
удске туге као свое, доживео све удске невое као свое; и
у то исто време имао пред своим свевидеим очима све
милиарде удских биа коа се због греха муче у грчевима
смрти, болести и порока. Зато е вапиао и тужио: жалосна е
душа моа до смрти26.
26 Мт. 26, 38,
Догматика православие цркве 423
У свом бескраном човекоубу свемилостиви Господ
е преживео за нас и место нас све муке и туге кое су
пустошиле природу удску од еног пада у грех и смрт.
Преживууи то за све уде и уместо свих уди Он е
плакао и тужио над гресима свега света и молио се до крвавог
зноа27. Све то Он ние чинио ради себе28, ве ради удског
рода, чие е грехе, страдаа и смрт драговоно узео на себе.
Све пате, све смрти, све казне, што су грехом биле навучене
на род удски, жалостиви Богочовек е узео на себе, са
свима ужасним последицама кое су се у природи удско
биле расцветале кроз безброне муке, болести и туге.
Безмерна грешност удска и сви ени страшни пратиоци:
болести, невое, туге, смрти, привремене муке, вечне муке,
ломили су жалостиво срце Исусово, и као горка чаша носили
се пред очима еговим, истичуи страховиту одговорност
рода удског пред Богом. У ему, истинском Богочовеку,
плакала е и ридала удска природа пред призором свега што
е учинила падом у грех и смрт. Место свих нас и за све нас
она се ужасавала свих своих грехова и падова. А свет то као
да се сабрало у едну чашу горчине: Оче мо! ако е могуе,
нека ме мимоие чаша ова!29
То значи: удска природа е тек у Господу Христу до-
шла до потпуне свести о ужасности и паклености греха и
смрти. Дотле, она е била у неком греховном заносу, у неком
бунилу, у неком полусну, у неком пианству од зла и страсти.
Да би е разбудио, отрезнио и спасао од греха и смрти,
човекоубиви Господ е као истинити човек, као ималац
истинске човечанске природе драговоно прошао кроз сва
страдаа и смрт, очишууи и освеууи удску природу
од греха и смрти. При томе е Он дестововао као истинити
Бог: на догледу крсне смрти Он ние малаксао нити се
уплашио, него е, преживавауи васколику трагику рода
удског, драговоно страдао и ишао у смрт, да би своим
богочове
27 Лк. 22, 44.
28 Лк. 23, 2738.
29 Мт. 26, 39.
424
Преподобии отац устин (Попови)
чанским страдаем и смру спасао род удски. Отуда: Али
опет не како а хоу него како ти!30
Осеауи све муке огреховеног и осмреног живота
удског, Господ Исус е едини од рода удског био потпуно
свестан нашег безмерног пада и безизлазног очааа, зато се
за све нас и место свих нас са сузама и великим ауком
молио Оцу небеском и побожношу своом измолио у ега
спасее удима од греха и смрти. То Апостол изражава
говореи: Он у дане тела свога с великим ауком и са сузама
принесе молитве и моеа ономе кои га е могао спасти од
смрти, и би услишен за побожност (
)31. Господ Исус би услишен на та начин што Му
е као истинском Богочовеку, као истинском претставнику
васцелог рода удског, било дато да своим богочовечанским
страдаем и смру за уде и место уди, спасе род удски
до греха и вечне смрти. По тумачеу светог Златоуста, Апо-
стол вели услишен би за побожност", да би показао да е то
било пре дело Христове заслуге него благодати Божие (
)32.
Пренети удску природу из вечне смрти у вечни живот
могао е само Бог, а учинити еним вечни живот могао е са-
мо човек: отуда само Богочовек може бити и есте наш Спа-
сителе Своим богочовечанским страдаем Господ е осветио
удска страдаа, засладио их и орадостио, те су она постала
радост за Христоносце33. Зато се за Господа Исуса вели да е
пострадао не само за нас, него и место нас. егово страдае
има спасоносни и животворни знача по све човечанство, за-
то што е богочовечанско, и Он кроза н> преводи природу
удску из ропства у слободу, из смрти у живот. Од роба
постати Слободан, вели свети Василие Велики, назвати се
син Божи, и од смрти преи у живот не може се ни помоу
кога другог (' ) осим помоу
Онога кои е по природи сво Богу и слободан од
робовског стаа.
30 Мт. 26, 39.
31 евр. 5, 7.
32 In Hebr. Homil. 8, 2; Р. gr. t. 63, col. 70.
33 Ср. Д. A. 5, 4041; 1 Кор. 4, 12; евр. 12, 513.
Догматика православие цркве 425
ер како е учинити своим Богу она кои е ту Богу (
)? Како е ослободити она
кои е сам у арму ропства?34
Као Богочовек Спасите е у потпуности одстрадао све
муке духа удског, кои е кроз грехе и страсти одлутао од
Бога, оставио Бога, а самим тим био оставен од Бога.
Врхунац те човекове оставености од Бога Спасите е
осетио као човек, и излечио као Богочовек, своим самртним
криком: Боже мо, Боже мо, зашто си ме оставио?35
Страдати, плаката, вапити, своствено е удско природи а
не Божанско, вели свети Атанасие Велики. У бестелесном
Логосу не би било онога што е своствено телу, да Он ние
узео на себе трулежно и смртно тело; ер смртна беаше
света Мариа, од кое беаше тело. И зато што е Он био у
страдауем, и плачуем, и патеем телу, било е неопходно
() приписивати Му заедно са телом и оно што е
своствено телу ( ). Тако дакле, и
када е Он плаkao и узруавао се, плакао е и узруавао се не
Логос као Логос, него е то било своствено телу; и када се
молио да Га мимоие чаша, ние то било Божанство кое се
плашило, него е та слабост била своствена човечанству. И
речи: зашто си ме оставио Еванелисти приписуу ему,
ма да Он као Логос ние нимало страдао, ер е Логос
нестрадалан (). Али, пошто е Господ постао човек, то
се све ово збива са им и све ово Он говори као човек, да
би, олакшавши ова страдаа тела, ослободио од их тело
( ). Но при размишау
о Спаситеевим речима: Ако е могуе, нека ме мимоие
чаша ова (Мт. 26, 39), треба обратити пажу на то, да е Он
кои ово говори, укорио Петра за такву ствар рекавши: Ти
не мислиш што е Боже него удско (Мт. 16, 23). Он е
молио да Га мимоие оно што е сам желео, и ради чега е и
дошао. Али као што е ему било своствено желети ово,
ер е ради тога и дошао, тако е и телу било своствено
плашити се, због чега е Он, као човек, и изговорио ове
речи. И опет, Он е и
34 De Spir. Sancto, cap. 13, 29; Р. gr. t. 32, col. 117 D.
35 Мк. 15, 34; Мт. 27, 46.
426
Преподобии отац устин (Попови)
едно и друго изговорио, да покаже, да е Он Бог сам желео
ово, али е, поставит човек, имао плашиво тело, због ко га
е своу воу помешао са удском слабошу ('
), да би,
уништивши и ову слабост, понова учинио човека
неустрашивим пред смру... И блажени Апостоли, после
ега, због ових речи толико презиру смрт, да не обраау
пажу на судие, него изавуу: Вема се треба покоравати
Богу него удима (Д. А. 5, 29). А други свети Мученици
били су тако неустрашиви, да пре треба сматрати да они
прелазе у живот него да подносе смрт. То доказуе да се ние
Божанство плашило, него да е Спасите уништио наш
страх ( ). ер као што е
смру сатро смрт, тако е и тобожим страхом уништио
наш страх, и учинио да се уди више не бое смрти36.
Речи: Боже мо, Боже мо, зашто си ме оставио? Спаси-
те изговара од стране човечанства, од лица човечанства
( ) и, да би учинио кра
проклетству и окренуо лице Очево према нама, Он моли Оца
да погледа на нас, пошто е узео на себе оно што е наше (
), ер смо због Адамовог преступа
били одбачени и оставени, а сада смо примени и
спасени... Лице човечанства у Христу (
) моли за ослобоее од своих падова
и сагрешеа37.
Пошто е Спасите узео на себе грехе наше и тугуе за
нас (Ис. 53, 4), то се сасвим природно и моли за избавее
од искушеа, али се моли од лица човечанске природе (
)38.
Оваплоени Бог Логос претрпео е све не ради себе не-
го ради нас, да бисмо ми, обукавши се страдаем еговим у
нестрадалност и нетрулежност ( '
36 Contra arian, Orat. III, 56. 57; Р. gr. t. 26, col. 440 ВС. 441 А. ВС, 444 А;
ср. ib. 58.
37 Св. Атанас. Велики, Expositio in Psalm. 21, 2; Р. gr. t. 27, col. 132 В.
38 Он, Exposit. in Psalm. 68, 2; P. gr. t. 27, col. 305 ВС.
Догматика православие цркве 427
), боравили у вечном жи-
воту39.
Спаситееве паеничке речи: Боже мо, Боже мо, зашто
си ме оставио? по тумачеу светог Григориа Богослова, не
значе да Га е оставио или Отац или егово Божанство, него
да Он у своо Личности претстава нас ( i
). ер ми смо рание били оставени и презрени, а
сада смо примени и спасени страдаима Нестрадалнога
(
). Исти смисао имау и речи: од онога што пострада
научи се послушности (евр. 5, 8), као и речи кое говоре о
Спасовим сузама, ауку, молитви, побожности (евр. 5, 7). ер
сам Он као Логос нити е био послушан нити непослушан,
али као обличе слуге" (Флб. 2, 7) Он се спушта до саслугу
и
39 Он, Epist. ad Maxim. philos. 4; Р. gr. t. 26, col. 1089 B. Sr. On, Expositio
in Psalm. 68, 15, 16. 17. 18; P. gr. t. 27, col. 309 А. В. С D.: Спаси мя отъ бренк, да
не углбну (Пс. 68, 16), тако е вапио Господ Христос, молеи се за
човечанство; стога и говори: измолче гортань мой (Пс. 68, 4). Реч измолче"
означава усрдност молитве. Да не потопить мене буря водная, ниже да пожретъ
мене глубина (Пс. 68, 16). Пошто е изречена одлука и страшно проклетство да,
ако нам и анео обави Еванее друкчие или нас научи нечем другом а не
чему нас е Павле учио, проклет да буде! (Гал. 1, 8), може ли онда ико
превазии Павла или, бое реи, Христа кои у ему говори? Стога Христос
сам приписуе себи такву молитву ( ), и
с&м сведочи за себе, када Апостол у посланици евреима каже да у дане тела
свога, т. узлазеи на крст, Он с великим ауком и са сузама принесе молитве и
моеа ономе кои га може спасти од смрти, т. Оцу, и би услишен за
побожност; мада и Син Божи беше, али од онога што пострада научи се
послушности (евр. 5, 78). Овде нам je Павле или, бое реи, Христос кои у
ему говори, открио оно што су Еванелисти преутали и пропустили, рекавши
да е са великим ауком и сузама обавена ова молитва: Оче, нека ме мимоие
чаша ова (Мт. 26, 39). Не привидно, не са намером да обмане Сатану, и не
усваауи воу света, него од свог сопственог лица ( )
добровоно, из разлога домостроа спасеа (), иако е стварно Син
Божи, моли се Христос са ауком, са сузама, у зноу и крвавим кашьама,
крешьен од анела и као храбрен и тешен од ега. И будуи у бореу, вели
Еванелист, моаше се усрдние (Лк. 22, 44); шта више, два пута и три пута
приношаше молитву Оцу. А пошто Павле, бое реи, сам Христос кои говори
у Павлу, приписуе овакву молитву Христу, може ли онда неко извртати оно
што е сам Христос посведочио сам за себе? Не отврати лица твоего отъ отрока
твоего (Пс. 68, 18). Пошто се Бог и Отац због Адамовог преступа окренуо од
удске природе, то Христос моли Бога да свое лице окрене према о.
428
Преподобии отац устин (Попови)
слугу, узима на себе туе обличе, носеи у себи васцелог
човека и све човечие, да би у себи уништио оно што е лоше
у човеку, као ватра восак или као сунце земину пару, и да би
човек, кроз седиее са им, узео удела у ономе што е
ему своствено. Због тога Он своим примером подиже цену
послушности, и доживуе е у страдау, ер ние било до-
воно само расположение, као што ние довоно ни нама ако
га не пропраамо делима, ер е дело доказ расположен40.
Шта Господ Христос хое, говореи: Боже мо, Боже
мо, зашто си ме оставио? пита свети Кирил Александриски
и одговара: Када праотац Адам погази дату му заповест и
занемари божански закон, удска природа би некако
оставлена од Бога (
), и постаде због тога проклета и смрти
подложна. А пошто единородни Логос Божи дое да
васпостави у нетрулежност оно што е пало, и прими се
семена Авраамова и изедначи се са браом (евр. 2, 16. 17),
требало е да заедно са оним древним проклетством и
навученом трулежношу обустави оставеност од Бога, у
коо е из давнине боравила удска природа. Будуи дакле
као едан од оставених, пошто и сам слично нама узе удела
у телу и крви (евр. 2, 14), Он и говори: Зашто си ме
оставио?" чиме очигледно уклони оставеност коа нас е
била снашла, и тако умилостиви Оца према себи, призивауи
на себе милост коа е била потребна нама. ер нам Христос
постаде извор и давалац свакога добра. Стога, мада се и каже
за ега да е Он као човек примао понешто од Оца, Он е то
чинио ради наше природе (
), пошто е сам као Бог пун и не оскудева ни у чему41.
Страдауи као човек, Богочовек е, у начелу, по сили
нераздеивог ипостасног единства двеу природа, обновио
сву природу удску. Кроз Христова страдаа ми смо
обновени (), вели свети Григорие Богослов.
Не велим: едан е обновен а други не, ве сви смо
обновени,
40 Orat. 30, 5. 6; Р. gr. t. 36, col. 109 ABC.
41 Ad regin. de recta fide, Orat. 11, 18; P. gr. t. 76, col. 1357 AB.
Догматика православие цркве 429
сви ми кои смо учествовали у самом Адаму, и били
преварени од змие, и умртвени грехом, и спасени небеским
Адамом, и дрветом срама (т. крстом) враени дрвету живота
од кога смо били отпали42. едном речу: Христос спасава
своим страдаима ( )43, ер е страдаима своим
обожио () човека, сединивши удско обличе са
небесним ( )44. Због тога
Нови Завет, новозаветни закон свети Григорие назива
таном страдаа ( )45.
Нека чудесна спасоносна сила излива се на сав удски
род у страдаима безгрешног Богочовека. Ту се врши
неизразиво таанство спасеа човека, пропалог и изнемоглог
у гресима. Логос Божи, вели свети Иполит, будуи
бестелесан, узео е на себе свето тело ( ) од
свете Деве, као женик одеу, изаткавши е себи за време
крсних страдаа, да би, сединивши наше смртно тело са
своом силом и помешавши трулежно с нетрулежним, слабо
са силним, могао спасти пропалог човека46. Ми нисмо могли,
изавуе Тертулиан, друкчие победити смрт него
Христовим страдаем; и нисмо могли друкчие васпоставити
у себи живот него Христовим васкрсеем47. Осеауи
снажно свеспасоносност Спаситеевих богочовечанских
страдаа, свети Златоуст благовести: Христос е
страдаима победно смрт (
)48.
Своом богочовечанском Личношу Господ Христос
обухвата све што е удско осим греха. Отуда и страдаа
егова имау свечовечански знача и силу. Све што се са им
дешава, одражава се на сву удску природу уопште.
Доставши
42 Orat. 33, 9; Р. gr. t. 36, col. 226 ВС.
43 Он, Orat. 37, 7; Р. gr. t. 36, col. 289 С.
44 Он, Poemata historica, De seipso, On silentium jejunii; P. gr. t. 37, col.
1313 A.
45 Poemata moralia, Definitiones minus exactae; P. gr. t. 37, col. 959 A.
46 De Christo et Antichristo, 4.
47 De baptismo, 11: Nec mors nostra dissolvi posset nisi Domini passione, nec
vita restitui sine resurrectione ipsius.
48 In 2 Tim. 4, 2; P. gr. t. 92, col. 620.
430
Преподобии отац устин (Попови)
човек узимаем облича слуге, вели свети Григорие Ниски,
свевиши Логос усваа страдаа слуге (
). И као што у нас бива, због везе коа постои
меу деловима тела, да, ако се нешто деси са краем нокта,
онда цело тело осеа бол заедно са страдауим делом, пошто
саосеае прожима цело тело, тако и Господ, сединивши се
са нашом природ ом, усваа наша страдаа (
), по речима пророка Исаие: Он немои наше
узе и болести понесе (Мт. 8, 17), и би подвргнут ранама за
нас, да бисмо се раном еговом ми исцелили (Ис. 53, 4. 5).
Ране ние поднело егово Божанство, ве човек кои се путем
седиеа сединио са Божанством, ер човекова природа
може бити доступна ранама. А ово се дешава, да би се зло
уништило на она исти начин на кои е и дошло. Пошто е
смрт ушла у свет непослушношу првога човека, то се она
изгони послушношу другога човека. Тога ради Господ бива
послушан до саме смрти (Флб. 2, 8), да би послушношу
исцелио грех непослушности, и да би васкрсеем из мртвих
уништио смрт коа е ушла у свет кроз непослушност, ер
васкрсее човека из смрти ( ) есте уништее
смрти49.
Бог нас е створио за нетрулежност (' ), а
када смо преступили егову спасоносну заповест, Он нас е
осудио на трулежност смрти ( ), да зло не би
било бесмртно; али као многомилостив, сишавши к слугама
своим, и поставши сличай нама, Он нас своим страдаем
избави од трулежности (
); из светог и непорочног ребра свог изведе нам
извор опроштаа: воду за наш препород и умивае од греха и
трулежности, а крв као пие кое дае вечни живот50.
Свако Спаситеево страдае е непресушни извор
богочовечанске силе коа спасава. И као што иза сваког
удског страдаа стои по грех, тако иза сваког Богочовековог
страдаа стои по лек. Адам е био осуен због греха, вели
свети Кирил ерусалимски, и Бог е изрекао осуду: нека е
проклета зе
49 Adversus Apollinar. (Antirrheticus), 21; Р. gr. t. 45, col. 1165 AB.
50 Св. Дамаскин, De fid. IV, 9; P. gr. t. 94, col. 1120 ВС 1121 .
Догматика православие цркве 431
ма у делима твоим; тре и коров е ти раати (1 Мос. З, 17.
18). Господ Христос ради тога прима тре, да би скинуо сву
осуду ( ); и ради тога би погребен у
зему, да би проклета зема, место проклетства, примила
благослов51. уди су кроз грех претворили своу природу у
три, вели свети Григорие Ниски; Господ Христос е
домостроем свое спасоносне смрти начинио себи венац,
страдаем своим претворивши три у част и славу (
)52.
Нема суме, изавуе свети Кирил Александриски, да е сав
свет спасен ( ), пошто е за ега умро
Емануил53, ер смрт егова освеуе све и сва (
)54.
Истина о свеспасоносности Христовог страдаа
сачиава суштину молитвеног осеаа и благодатног
сазнаа васеенске Цркве. Господ е дошао у свет: да
пострада за грехе наше, да би нас ослободио од робоваа
неприатеу рода удског аволу (
)55. Господ Христос се добровольно
родио у телу, и све е пате поднео у ему, да би спасао свет56.
Подношеем страдаа Господ на таанствен начин излива у
све уде силу нестрадалности57. Човекоубиви Господ као
аге иде на клае, и прима ране, и ударце, и пувае, и
бива осуен на срамну смрт; и све то Он безгрешни
доборовоно прима, да би свима подарио васкрсее из
мртвих58. евреи су осудили
51 Catech. XIII, 18; Р. gr. t. 33, col. 793 С.
52 De perfecta christiani forma; P. gr. t. 46, col. 280 ВС.
53 De recta fide od regin.; P. gr. t. 76, col. 1297 B.
54 Филоте [Цариградси], In exaltat. crucis, 4; P. gr. t. 154, col. 724 A.
55 Во святый и великiи четвертокъ на утрени, на стиховн стихиры.
56 Во святый и великш четвертокъ, повечер1е малое, ТринЬснецъ, пснь
9, Богородиченъ.
57 Во святый и великш четвертокъ на утрени, Канонъ, пснь 4: ...всЬмъ
сущимъ изъ Адама, источившему безстрасте ().
58 тамо, на хвалитех стихиры, Слава и нын: Егоже проповда агнца
Hcaia, грядетъ на заколеше ( ), и плещи даетъ на раны, ла
ниты на заушенiя, лица же не отврати отъ срамоты заплевашй, смертш же без
образною осуждается ( ). Вся безгршный
волею прiемлетъ, да всЬмъ даруетъ изъ мертвыхъ воскресеше (
,' ).
432
Преподобии отац устин (Попови)
на смрт Господа живот свих; на крст су приковали ега
они кои су еговом силом прешли Црвено море; жуч су Му
нудили они кои су из камена мед ели; али Христос Бог е
све драговоно поднео, да би нас ослободио од робоваа
аволу59. Претрпевши све, безгрешни Господ е спасао све60.
Кроз своа богочовечанска страдаа Спасите нас ослобаа
од страдаа, од горчине, од бесмислености страдаа, и
узноси у свое божанске висине61.
Човечанска природа Господа Христа, занавек ипостасно
седиена са еговим Божанством, спасла е све нас од
трулежи своим страдаем и погребом62. Спасите е своим
божанским патама ослободио човека од трулежних пати63.
Своим страдаима Спасите нам е подарио нестрадалност,
ослободивши нас горчине и трулежности страдаа кое воде
у вечну смрт64.
У страдау Богочовека имамо чудан призор: Цар веч-
ности страдаем своим извршуе домостро спасеа65.
59 Послдовате святыхъ и спасительныхъ страстей Господа нашего Ису
са Христа, часъ 3, тропарь: Господи, осудиша тя удее на смерть, жизнь всЬхъ;
иже чермное море жезломъ прошедши, на кресгЬ тя пригвоздиша; и иже оть
камене медъ ссавшш, желчь теб принесоша; но волею претерплъ еси, да насъ
свободиши оть работы враж1я, Христе Боже (' ,
).
60 тамо, Трипснецъ, пЬснь 9: вся претерпЬвъ, всЬхъ спаслъ еси (
, ).
61 тамо, Всякое дыхаше, стихирЬ самогласны: Кшждо удъ святая твоея
плоти, безчесле насъ ради претерпи: терте глава, лице оплевашя,... по
страдавый за ны, и оть страстей свободивый насъ ( ,
), снизшедый къ намъ человколюб1емъ, и вознесый
насъ, всесильне Спасе, помилуй насъ.
62 Во святую и великую Субботу, Стапя первая, 3: Величаемъ тя, Исусе
царю, и чтемъ погребете и страдатя твоя, имиже спаслъ еси насъ отъ
истлЬшя (' ).
63 тамо, 49: Покланяюся страсти ( ), воспваю погре
бете, величаю твою державу, Человколюбче, имиже свободихся страстей тле
творныхъ (' ).
64 тамо, Стаття вторая, 73:... твоими страданьми имамы безстрасте, из
бавльшеся тлнiя (
).
65 Во святую и великую Субботу, на хвалитехъ стихиры: Что зримое
видЬте ( )?... Царь вЬковъ, иже страстi совершивъ смо
трете ( ).
Догматика православие цркве 433
Страдаем своим Господ Христос ослобаа све уде
страдаа и трулежности66. Животворна сила зрачи из
Христових страдаа, и бесмртним животом оживава уде,
осмрене гресима67. Бог Логос, поставши човек, страда као
смртан, и своим страдаем облачи смртна биа у красоту
нетрулежности68.
Страдаем тела свог Господ Христос е постао сила
немонима, васкрсее палима и нетрулежност умрлима69.
Страдаем своим Господ е израдио спасее васеени70.
Прикован за крст Господ е приковао прародитески грех,
биен даровао е слободу свима удима; страдаем
еговим избавили смо се од безбро страсти71. Пострадавши
своим телом, безгрешни Господ е на таанствени начин
божански оживео смртне уде, оживео их бесмртним
животом72.
уде, раене грехом, и затроване смру, и задавее
ужасним страдаима, Господ е спасао страдаима часног те
66 Въ среду утра, Канонъ честному и жовитоворящему кресту, пснь 3
(Гласъ 1; Октоихъ):... страстда страстей и тли всхъ (
).
67 Въ пятокъ утра, сЬдалны крестны (Гласъ 1, Октоихъ):... слава Господи
живоноснымъ твоимъ страстемъ, имиже насъ спаслъ еси.
68 Во святую и великую Недлю Пасхи, на утрени, Канонъ, пснь 7, ир
мосъ:... бивъ человкъ ( ), страждетъ яко смертенъ, и
страстно смертное въ нетлЬшя облачить благолте ( ,
, ).
69 Недля, на утрени, Канонъ крестовоскресенъ, пснь 1 (Гласъ 2, Окто
ихъ): Сила немощныхъ, воскресеше падшихъ, и нетл^ше умершихъ быль еси
Христе, плоти твоея страстш ( , ,
, ).
70 тамо, Канонъ воскресенъ, пснь .... страстда твоею Христе, вселеннМ
содлаль еси спасете (
).
71 Въ пятокъ утра, Канонъ честному и животворящему кресту, пснь 7
(Гласъ 2, Октоихъ): Гвоздьми пригвоздилъ еси, Христе, грхъ праотца (
), тростю же б1емь, написалъ еси свободу вемъ че
ловЬкомъ . Слава страдатю твоему, имже избавихомся тиы страстей (
, ' ).
72 Въ неделю, на Литургш Блаженны (Гласъ 3, Октоихъ): гломъ же тво
имъ безгршне Владыко пострадавъ (
), смертныя оживилъ еси ( ) зовущыя:
помяни и нас во царствш твоемъ.
434
Преподобии отац устин (Попови)
ла свог73. Болове наше човекоубиви Господ е зауставио
своим божанским боловима, и привео нас животу, животу у
коме бол ние бесмислени кошмар, бесцина мора, ве
спасоносни лек74. Оваплотивши се у васцелог човека, Господ е
своим крсним страдаем подарио спасее васцелом човеку75.
Господ Христос е своим пречистим страдаима
ослободио од трулежности целог палог човека, кога е узео
на себе, сединивши се са им целим у утроби свете Деве,
али само не узевши удела у еговом греху76. Господ е, као
лекар оболелих и осмрених, исцелио своим креним
страдаем природу удску, оболелу од греха и осмрену
смру77. Зато Му Црква радосно кличе: Страдаем твоим,
Христе, ослободисмо се страдаа78. А отпуст на Велики
Петак, у коме су богонадахнуто сажета сва безброна
осеаа Цркве о
73 Въ среду утра, Канонъ честному и животоворящему кресту, псш> 1
(Гласъ 3, Октоихъ): Многоболзненныя страсти уставилъ еси, Слове,
страстьми честныя плоти твоея ( ,
), и человки спаслъ еси, ихже уязви древле сопротивбо
рец ( ).
74 тамо, пснь 7: Болзньми твоими уставилъ еси нашя болезни Че
ловъколюбче ( ), и нын къ
жизни неболзненнМ привелъ еси ( ) иже твоимъ
честнымъ страстемъ покланяющыяся благочестно, Боже всЬхъ.
75 Въ недлю утра, Канонъ воскресенъ, пъснь 9 (Гласъ 4, Октоихъ): Все
го мя воспр1ялъ еси весь въ совокупленш неслитно ( ,
), всему ми дая Боже мой, спасете страетт твоею (
, ), юже на крестЬ пре
терпЬлъ еси гЬлесн (), благоутроб1я ради многаго ('
).
76 Въ недлю утра, Канонъ воскресенъ, пЬснь 9 (Гласъ 5, Октоихъ): Пад
шаго человека воспр1ялъ еси Владыко Христе, изъ ложеснъ двическихъ всему
совокуплься ( ), грху же ни единому причащея (
), всего отъ истлшя ты свободылъ еси пречистыми твои
ми страстьми ( ).
77 Въ пятокъ утра, Канонъ честному и животворящему кресту, пЬснь 6
(Гласъ 7, Октоихъ): Недуговавшее человеческое естество, явлься за милосерд1е
милости, Врачу недугующихъ, исцЬлилъ еси крестомъ и страстш твоею
( , , '
, ).
78 Въ субботу на велицЬй вечерни, стихиры на стиховн (Гласъ 1, Окто
ихъ): Страстш твоею, Христе, отъ страстей свободихомся ( ,
, ).
Догматика православие цркве 435
спасоносности Христових страдаа, асно наглашава да е
све то Господ поднео насъ ради человковъ и нашего ради
спасешя".
б) Искупее Богочовеком
Нови Завет е сав у свештено и неизречено тани крста
Христовог. Све новозаветне истине и сва новозаветна добра
корене су у тани Богочовековог крста и црпу из е своу
спасоносну и животворну силу, али и своу божанску
таанственост. едно е очигледно: свеспасоносна сила крста
Христовог пружа се за човеком у свима еговим понорима, и
страстима, и пороцима, и гресима, обухвата га целог, спасава,
искупуе, очишуе и освеуе.
Чудесни Спасите е на Тано вечери напотпуние
открио тану свое крсне смрти, и сво Нови Завет свео,
готово, на у. ер Нови Завет je завет у крви Богочовека
Христа, коja се пролива ради отпуштаа грехова, а то значи:
ради спасеа од смрти, зла и авола. Таанствено спасоносни
смисао и животворну силу свое смрти човекоубиви
Спасите открива говореи: Ово е тело мое кое се за вас
дае; и : Ово е крв моа Новога Завета коа се пролива за многе
ради отпуштаа грехова79. Тану крста Господ е занавек
сединио са светом таном Причеша. Ова тана е основ свих
добара, вели свети Златоуст, ер оме Господ и спасава и
поучава80. На Тано вечери Господ е извршио спасоносне
тане81, кое се односе на сав род удски. По блаженом
Теофилакту, Спаситееве речи: кое се за вас дае и пролива"
не значе да се тело егово дае и крв пролива само за
Апостоле него за сав род удски (
), за сву удску природу уопште (
)82.
79 Лк. 22, 20; Мт. 26, 28; ср. . 14, 21; 1 Кор. 11, 25; евр. 9, 22.
80 In Math. Homil. 82, 2; Р. gr. t. 58, col. 739.
81 Въ святую и велику среду, повечере малое, Трипснецъ, пснь 4: Гор
ница постланная пр1ять тя Создателя и стаинники, и тамо Пасху скончалъ еси
( ), и тамо содлалъ еси таинства (
).
82 Enarratio in evang. Lucae, cap. 22, . 20; Р. gr. t. 123, col. 1069 AB.
436
Преподобии отац устин (Попови)
Своу жртву за род удски сам Спасите назива
искупеем, откупом (): Син човечи ние дошао да
му служе, него да служи и да душу своу да у откуп за многе
( )83. По
тумачеу светог Златоуста ове Спасове речи, значе, да се
Господ ние зауставио само на служеу другима, него е и
душу своу дао у откуп, и то за неприатее, допустивши да
буде распет на крсту84. А по тумачеу блаженог
Теофилакта, речи: за многе", значе: за све, ер сви есу
многи (oi , )85.
Целокупним своим богочовечанским животом на зе-
ми, а нарочито своом добровольном крсном смру, Господ
Исус е показао да е Он заиста безгрешно аге Боже кое
узима грех света ( )86, и то
сав грех у сво егово физичко и метафизичко стварности
и пунои87.
Као безгрешни Богочовек, Господ Христос е узео на
себе сав грех света, и ние се заразно име, ер у Божанству
нема места греху, нити у човечанско природи коа е
ипостасно седиена са Божанском. Очигледно е, вели
блажени Теофилакт, да она кои е толико чист те узима на
себе грех света и уништава грех, ние могао имати греха88.
Христос се назива аге Боже или што Га е Бог предао на
смрт за нас ( ), или што е смрт егову примио за
наше спасее ( ). Као што ми обично
говоримо: ова е жртва тога и тога, уместо да кажемо: ову
жртву е принео та и та; тако се и Господ назива аге
Боже што Га е Бог и Отац из убави према нама предао на
заклае за нас89. агад, коу су у Старом Завету клали,
нису потпуно
83 Мт. 20, 28; Мк. 10, 45.
84 In Math. Homil. 65, 4; Р. gr. t. 58, col. 622.
85 Enarrat. in evang. Math. cap. 20, с 28; Р. gr. t. 123, col. 365 B.
86 JH. 1, 29.
87 Блаж. Теофилакт вели: Рекавши грех" означио je све грехе
(Enarrat. in evang. Joan. cap. 1, v. 29; P. gr. t. 123, col. 1173 A).
88 Enarratio in evang. Joan. cap. 1, v. 29; P. gr. t. 123, col. 1172 С
89 ib.
Догматика православие цркве
437
() уништавала грех, али ово аге узима на себе
грех целога света, то ест уништава, изглауе (,
)90.
Пошто е узео на себе сав грех света у егово безмерно
погубности и страшилности91, и принео Себе као безазлено и
напорочно аге на жртву за уде, Господ Христос е
испунио сву правду Божу коа е с правом и сасвим
природно због греха била осудила човека на смрт. По
природи своо, правда Божиа не трпи грех кои укучуе
смрт; од боголике природе човекове она захтева живот свет,
безгрешан. Своим богочовечанским домостроем спасеа
Спасите е потпуно задовоио правду Божиу, и као нови
Адам, као претставник новог човечанства, стекао право, кое
е као Бог увек имао, да удима отпушта грехе, да их
освеуе крву своом и уводи у живот вечни.
Безгрешан у свуколико реалности свое Богочовечанске
личности Господ Христос, по неизменивим божанским
законима, ние могао умрети, ер е смрт последица греха,
плата за грех92. Он, нови ради нас Адам и Бог, постао е, по
речима светог Григориа Богослова, страдауим у борби са
грехом93. Иако по природи свое божанске безгрешности
бесмртан и надсмртан, човекоубиви Господ е
добровоно примио смрт за уде кое е због греха и
свеопште огреховености пустошила смрт, и своом
искупитеском жртвом постао Искупите и Спасите рода
удског од греха и смрти.
Као Пастир добри положивши душу своу за овце, Го-
спод Христос искупуе и спасава уде од греха и смрти,
осигуравауи им живот вечни у изобиу94. Искупитески
карактер свое добровоне смрти Спасите наглашава
обашавауи смисао свете Евхаристие: а сам хлеб живи
ко
90 ib. col. 1172 D, 1173 .
91 У едно црквено стихири Господ Христос се велича као она кои е
узео на себе бездну Mipa прегршешя" (Въ понедльникъ вечера, на Госп. воз
зв. стихира; Гласъ 1, Октоихъ).
92 Рм. 6, 23.
93 Orat. 30, 1; Р. gr. t. 36, col. 104 CD.
94 н. 10, 11. 10. 15; ср. н. 3, 1415.
438
Преподобии отац устин (Попови)
и сие с неба; кои еде од овога хлеба живее вавек; и хлеб
кои у а дати тело е мое, кое у дати за живот света
( )95. А на Тано вечери, као
потврууи ове свое речи, Господ говори о светом хлебу
Евхаристие: Ово е тело мое кое се дае за вас (
)96.
едини е Господ Исус, вели свети Атанасие Велики, и
умро, за безакоа удска воен на смрт (Ис. 53, 8) и, када е
био мртав, остао слободан, ер ние имао греха кои би Га
учинио подложним смрти, због чега е и рекао: Власт имам
положите душу своу и власт имам узети е опет (н. 10,
18)97. Живот не може умрети, но шта више сам оживава
мртве. Дакле, по Божанству од Оца Господ е извор живота,
а умро е и васкрснут е из мртвих Човек кои е од Деве
Марие, кои се и моли за нас, и ради кога нас е примило на
себе Божанство Логоса... А Господи човек ние умро против
свое вое нити од болести (
, ), него е по своо вои
отишао у смрт коом е извршио домостро спасеа (' '
), поткрепаван
Богом Логосом кои се био уселио у ега и кои е рекао:
Нико не узима душу моу од мене, ве е сам од себе полажем.
Власт имам положити е и власт имам узети е опет (н. 10,
18). Божанство Сина, дакле, и полаже и узима душу човека,
кога е Син узео на себе, ер е Он примио целог човека, да
би и оживео целог човека, а с им и мртве. Син, као
свемогу и Саздате свесвега, припрема себи у Деви храм
тело, и чини га своим као оруе (
), усеууи се у ега и пружауи кроз ега знае о
себи. Ради тога Он узима на себе тело, кое може умрети, да
би оно, поставши телом Бога Логоса, било довоно смрти
место свих ( ), и остало
нетрулежно због обитавауег у ему Логоса98.
95 н. 6, 51.
96 Лк. 22, 19.
97 Exposit. in Psalm. 87, 5; Р. gr. t. 27, col. 380 ВС.
98 Он, Sermo major de fide, 3. 4. 5; P. gr. t. 26, col. 1625 В. С D.
Догматика православие цркве 439
Смрт Господа Христа ние била као смрт наше природе,
ер егово тело ние било подложно закону греха, да би
понело смртну казну због греха, него е Он био мучен за грехе
других... Он ние умро за свое грехе, ве за грехе других;
умро je смртном природом, али не живом .
Адам je згрешио и умро; Христос ние згрешио и такое
е умро. Ово е необично и чудно: Адам е згрешио и умро, а
Христос ние згрешио и такое е умро. Откуда то и зашто?
Зато, да би се она кои е згрешио и умро могао помоу онога
кои ние згрешио и умро ослободити од окова смрти (
). Тако често бива и са новчаним дужницима:
ако е неко дужан некоме новчано и не може да врати, остае
због тога у рукама повериоца; а неко други, иако ние дужник,
али имауи могуности да плати, плаа и ослобаа дужника.
Тако се десило и са Адамом и Христом. Адам е постао
дужник, подложан смрти, и био е у рукама авола, Христос
ние био дужник и ние био у рукама авола, али е дошао и
платно смру за онога што е био у аволовим рукама, да би
човека ослободио од окова смрти100.
Христос едном умре (Рм. 6, 10); из тога не треба
изводити закучак да е Он смртан. Напротив, због тога
баш Он и остае бесмртан, ер смрт егова постаде смрт
смрти ( ), и
пошто Он умре, стога и не умире. То и значе Спаситееве
речи: смру умре греху (Рм. 6, 10). Шта значи: греху? То
ест, сам по себи Он не беше подложан смрти, него умре за
грех наш ( ). ер Он ради тога и
умре, да уништи грех, да му пресече жиле и одузме сву
силу1.
една иста и недеива личност е и Спасите и
Искупите, стога Господ Христос едини и спасава и
откупуе. Каква е разлика измеу спасеа и избавеа?
пита свети Василие Велики, и одговара: та, што е спасее,
у ствари,
99 Св. Златоуст, Толковашя на прор. Исапо, гл. 53, 8; Творенш св. . Зла
тоуста, т. VI, кн. 1, стр. 327 (С. Петербургь, 1900).
100 Он, Homil. in Pascha, 4; Р. gr. t. 52, col. 770.
1 Св. Златоуст, In Rom. Homil. 11, 2; P. gr. t. 60, col. 485.
440
Преподобии отац устин (Попови)
нужно немонима ( ), а избавее онима што
су у ропству ( -
). Стога, ко има у себи немо, али налази у себи и веру,
ега властита вера упууе спасеу, ер е речено: вера твоа
спасе те (Лк. 7, 50); и ош: нека ти буде како си веровао (Мт.
8, 13). А коме е нужно избавее, он очекуе да други за
ега положе потребну накнаду (). Стога она коме
прети смрт, знауи да е едан Спасите и едан Искупите
( , ), говори: у Тебе се уздам,
спаси ме од немои, и избави ме из ропства2.
Тана искупеа рода удског опкоена е са свих
страна бескраностима божанске убави: безгрешни
Богочовек, иако по природи бесмртан, добровоно умире,
да би своом богочовечанском смру искупио уде од смрти.
Разуме се, посреди е страшна антиномиа вере, а у о
бескрана тана чио се спасоносно стварности приступа
дивеем вере: О чуда! како Живот свега и свачега окуси
смрт?3
Божанска истина о искупитеском значау и сили
Спаситееве смрти саставни е део старозаветног и
новозаветног Откривеа. Еванелски асно благовести о томе
богонадахнути пророк Исаиа. По ему, Месиа безгрешни
Страдалник своим невиним страдаем и добровоном смру
за нас ава се као откупна жртва коом се ми исцеуемо од
греха и смрти: Он грехе наше носи и немои наше узе на
себе4; Он би раен за грехе наше и мучен за безакоа наша;
кар беше на ему нашега мира ради; раном еговом ми се
исцелисмо5. Сви ми као овце залутасмо; сваки од нас крену
своим путем;
2 Homil. in Psalm. VII, . 2; . gr. t. 29, col. 232 ВС.
3 Въ субботу на велицй вечерни, стихиры на стиховн (Гласъ 1, Окто
ихъ): О чудесе! како смерти вкуси всхъ жизнь (" !
).
4 Ис. 53, 4. Св. Златоуст овако тумачи ове Пророкове речи: Христа су
тукли, исмевали, мучили, али je Он узео грехе других; Он е умирао, а ослоба
ао е смрти друге (Толков, на прор. Исаш, гл. 53, 4; Творен, св. . Златоуста,
т. VI, к. I, стр. 323; С. Петербургъ, 1900. ср. св. Василие Велики, Regulae
brev. tract Interrog. 177; Р. gr. t. 31, col. 1200 С 1201 А).
5 Ис. 53, 5. По св. Златоусту, овде е реч о исцееу душа удских
Христовим ранама на крсту. Крстом Спасовим извршено е ово исцеее за
све уде (тамо, гл. 53, 5; стр. 324).
Догматика православие цркве 441
и Господ га предаде ради грехова наших6. Мучен би и
злоставан; као аге воен би на заклае7; грехе многих он
понесе, и за безакоа удска би предан на смрт8.
Искупитеска смрт Спаситеева е не само
пророкована, ве и пресликована у Старом Завету, ер су
старозаветне жртве ене праслике. Краа сврха свих
старозаветних жртава била е: очишее уди од греха,
помирее с Богом9. Греси су се преносили на жртвене
животие, а тиме и кривице удске и одговорности10. Али
старозаветне жртве и ихова дества били су праслике и сенка
Христове жртве, коом е Он едном за свагда искупио уде
од греха и смрти11.
Испуени Духом Светим и воени име кроз све тане
Откривеа, свети Апостоли, еднодушно осеау, знау и
исповедау: да е Господ Христос своом креном смру
извршио искупее и спасее рода удског.
Врховни Апостол има козмичку визиу о безмерно
вредности богочовечанске крви Христове, коом нас е Го-
спод искупио од таштег и грехоубивог живота и испунио
бесконачним вредностима божанским, над коима смо дужни
бриживо и видовито стражити. Стога он поручуе: Прово-
дите време свога живеа са страхом, знауи да нисте
пропадивим сребром или златом искушьени из свога
наслееног од предака суетног живеа, него скупоценом
крву Христа као безазлена и пречиста агета (
), кои е ош
пре постаа света био одреен, а авио се у последе време
вас ради12.
6 Ис. 53, 6. Поводом ових Пророкових речи свети Златоуст вели: Да се
не би помислило, да е све ово дошло на Господа Христа због егових грехова,
Пророк каже: Господ га предаде ради грехова наших. Ради нас, вели Пророк, а
не ради своих грехова Он би показан као злочинац (тамо, гл. 53, 6; стр. 324).
7 Ис. 53, 7. Пророк е назвао Господа Христа агетом не само зато што
е утао, ве и зато што е био жртва (св. Златоуст, тамо, гл. 53, 7; стр. 325).
8 Ис. 53, 12. Спасите е доборовно умро, вели св. Златоуст, да би за
гладио грехе удске. Са Господом Христом на крету био е прикован на крет
грех; кретом су разрешени греси (тамо, гл. 53, 12; стр. 331).
9 3 Мос. 4, 135; 7, 138; 16, 134; езек. 45, 23.
10 ib.
11 Ср. евр. 10, 114.
12 1 Петр. 1, 1720; ср. 2 Петр. 2, 1.
442
Преподобии отац устин (Попови)
асна е мисао, или бое, богомисао Апостолова: живот
удски без Богочовека Христа и егових вечних, божанских
вредности, налазеи се под влашу греха, пун е ништавне
таштине и очане пропадивости и комарачке пролазности.
Такав е живот свих уди, свих отаца и праотаца, почев од
Адама и Еве. Таштина и пропадивост су неизбежно
наслее, кое неминовно прелази од предака потомцима. Али
од те горке греховне таштине и очане смртне пролазности
безгрешни Господ е искупио род удски своом крсном
смру, као божанским богатством, и зацарио вечни живот у
овом свету. Крв Христова добровольно проливена за уде
има пред Богом бескрану вредност зато што е то крв
Богочовека. И само као таква она искупуе род удски од
греха и смрти, и преводи га у бесмртност и живот вечни.
Тумачеи ове Апостолове речи, свети Кирил Алексан-
дриски вели: Ми смо искупени тиме што Христос даде за
нас свое сопствено тело. Али, ако е Он само обичан човек,
како онда крв егова има вредности колико живот свих уди
( )? е пак
Он био Бог у телу, кои више вреди него сви уди (о
), онда е сасвим природно да искупее целога
света еговог крву буде стварно13.
Што е Тросунчани Господ у своме свемудром
промишау о палом роду удском изабрао крену смрт
свога божанског Сина као средство искупеа, тана е то
велика, тана посве Божиа, покривена божанским утаем у
предвечним таанствима света. Крена смрт Богочовекова, са
своом бесконачном искупитеском силом и божанском
свевредношу, окружена е вечним и бескраним танама
Троедног Божанства, кое не може до краа сагледати
никакво саздано бие, па било то инсект, човек или
херувим.
Пламени Апостол сав гори у том осеау и сазнау: Го-
спод Христос пострада за нас ( )14,
приносепи место нас и за нас свевредносну жртву Богу,
чиме поми
13 De recta fide ad regin.; Р. gr. t. 76, col. 1292 A.
14 1 Петр. 2, 21; ср. 4, 1.
Догматика православие цркве 443
ри човека са Богом и спасе га од власти греха и смрти. Он je
то могао учинити зато што е безгрешан15. Имун за грех и
смрт по Божанско природи своо, Господ Христос е из
безмерног човекоуба понизив себе до крсне смрти16, и
добровоно примивши смрт за нас и место нас сатро нашу
смрт и наш грех и увео нас у живот вечни.
Као апсолутно свет и апсолутно безгрешан, Богочовек е
био слободан од казне за грех. Али пошто е оваплоеем
човечанска природа неразлучно и на сву вечност примена у
Ипостас Бога Логоса, и пошто Божанство ние напуштало
човечанску природу у Господу Христу ни за време егових
страдаа и смрти, то за уде ние страдао само човек него
очовечени Син Божи, Богочовек Исус Христос, нови Адам,
родоначелник новог човечанства. То е оно што е смрт Го-
спода Христа учинило свевредносном, свеспасоносном,
свеискупитеском, те е она могла заменити, и стварно е
заменила смрт свих уди, и спасла их, и искупила их од
вечне смрти у царству зла.
Првоапостол благовести: Безгрешни Господ Христос
грехе наше сам изнесе на телу свом на дрво (т. на крет), да
за грехе умремо и за правду живимо; еговом се раном
исцелисте17. По старозаветном учеу: носити грехе свое
значи носити казну за грехе свое18. Исто тако: носити грехе
другога значи носити казну за грехе другога19. У контексу са
овим, речи апостола Петра о Господу Христу значе:
Христос е узео на себе казну за грехе наше20. Казна човека и
човечанства за грех било е проклетство и смрт: Христос е
узео на себе то проклетство21 и умро за све. Таанственим
деством
15 1 Петр. 2, 2224.
16 Ср. Флб. 2, 78.
17 1 Петр. 2, 2224.
18 Ср. 3. Мос. 20, 19. 17; 24, 15; езек. 23, 35.
19 3 Мос. 19, 17; 4 Мос. 14, 33; езек. 18, 19; Плач ерем 5, 7.
20 О томе блаж. Августин пише: Confitere (Christum) suscepisse poenam
peccati nostri sine peccato nostro (Contro Faustum, XIV, 6, 7). Non enim ipse ulla
delicta habuit, sed nostra portavit (Tract. advers. Judaeos, 6).
21 Гал. 3, 13.
444
Преподобии отац устин (Попови)
богочовечанске силе Христове извршено е на овакав начин
искупее рода удског. Изневши грехе наше на телу свом
на крст, Господ Христос е тиме принео жртву за грехе свега
света. Богочовечанском жртвом своом Господ е ослободио
одговорности за грех и казне све кои веруу у егову
искупитеску жртву. Подневши на телу свом", т. на
човечанско природи своо казну за грехе удске, Господ е
тиме свуколико природи удско отворио пут кроз божанску
правду у живот вечни.
Раном се еговом ви исцелисте" значи: смру се
еговом ви исцелисте од греха и смрти, ер егова смрт, као
искупее и исцеее, има свечовечански знача и силу. То
свети Апостол врло снажно наглашава говореи: Христос
еданпут пострада за грехе ( ), пра-
ведник за неправеднике, да нас приведе Богу22. Тумачеи ове
Апостолове речи свети Кирил Александриски вели: Многи
су од светих Пророка били убиени, али се ни за еднога од
их не каже нити да е умро за грешнике, нити да нас е
своом смру привео Богу, нити да е проповедао духовима у
тамници. А Христос е све то учинио; и ми смо име и у
ему искупени ( ' ),
и егово е страдае донело спасее свету. Он дакле не
умре за нас, као човек сличай нама, него као Бог у телу кои
даде свое тело у откуп за живот свих (
)23.
едини безгрешни Праведник пострадао е за неправед-
нике и место неправедника, и тиме поднео казну, коа е по
праведном суду Божем висила због греха над целим родом
удским. Смру безгрешног Праведника, коу е Он добро-
воно претрпео место неправедника, род удски е
ослобоен одговорности за грех, ослобоен и самог греха, те
едине препреке измеу ега и Бога, тог единог
неприатества еговог према Богу, и приведен Богу.
22 1 Петр. 3, 18.
23 De recta fide ad regin.; Р. gr. t. 76, col. 1296 CD.
Догматика православие цркве 445
Христоубени ученик, кои е чудесну тану Личности
Богочовекове осеао нежние и присние него ико од уди и
своом облагодаеном душом проникао у надуби таник
богочовечанског домостроа спасеа, обавуе воанергески
асно и силно, да е смисао и ци Спаситеевог живота и
смрти на земи: да Он, едини Безгрешни, узме грехе наше.
Знате, пише он хришанима, да се Он ави да грехе наше
узме ( ), и греха у ему нема24. А узети
грехе наше значи: ослободити нас греха примивши на себе
одговорност и казну за грехе. То е пак могао учинити, и
учинио е, едини Безгрешни25, пошто у ему нема греха. А
учинио е то, положивши душу своу за нас и место нас: Он
за нас душу своу положи (
)26. И егова неизмерно скупоцена душа, са свима
своим бескраним божанским истинама и стваралачким
искупитеским силама, очишава нас, спасава од свакога
греха без изузетка27 и искупуе нас од смрти. Пресвета крв
Богочовека Христа има таанствену искупитеску силу, због
чега се у Апокалипсису двадесет и четири старешине обраау
Господу Исусу, кои стои насред престола као аге заклано,
речима: Заклао си се и искупио си нас Богу крву своом
( ' )28.
е чудесни Спасите иедно удско бие удостоио
да му до краих могуности открие искупитески знача
свое крсне смрти, онда е то бие апостол Павле. Све тане
Еванеа, па и тану Спасове смрти апостол Павле е дознао
непосредно од вазнесеног Господа Исуса. И то путем
многоброних откривеа. Зато он одлучно тврди: Мени се
откривеем каза тана29, васцела тана Богочовека Христа и
еговог искупитеског подвига. Отуда Еванее кое он
про
24 1 н. 3, 5.
25 Ср. н. 8, 3236.
26 1 н. 3, 16.
27 1 н. 1, 7.
28 Апок. 5, 6. 9.
29 Еф. 3, 3.
446
Преподобии отац устин (Попови)
поведа ние по човеку ( ), ние га научно од
уди него непосредним окривеем Господа Христа ('
' )30. Стога све што чини, све што
говори, све што пише, чини, говори и пише по откривеу
Господа Исуса. А целокупно Еванее Господа Христа он
своди на крст Христов, на распетог Христа31. Он ништа не
зна осим Христа Исуса, и тога распета32. сводеи Христово
Еванее на егову свеспасоносну искупитеску смрт, он
вели: Предадох вам што и примих: да Христос умре за грехе
наше ( ), по
Писму33. Ову истину Апостол е примио откривеем од самог
Господа Исуса; у о нема ничег удског. Тиме Апостол
показуе да меу догматима нема ниедног удског" (
)34. Апостол као да вели: Нисам а измислио
проповед, нити сам пошао за удским расуиваима (
), него сам од Господа
Христа примио учее о овоме. Шта си дакле примио? Да
Христос умре за грехе наше, по Писму. То су претсказали
Пророци, и Исаиа гласно обавуе: Он раен би за грехе
наше и мучен за безакоа наша (Ис. 53, 5)"35.
Велики Апостол народа благовести: Господ Исус Хри-
стос даде себе за грехе наше, да нас избави од садашега све-
та злога36. По тумачеу светог Златоуста ово значи: Ми смо,
вели Апостол, били огрезли у безброним залима, и заслужи-
ли смо били науу казну. Закон нас пак не само ние
избавао, него нас е ош и осудио, и нашу грешност учинио
врло очигледном, и ние био у стау да нас ослободи и утиша
гнев Божи; а Син Божи ову немогуност учини могуом
( ): и грехе наше разреши,
30Гал. 1, 1112.
31 1 Кор. 1, 23.
32 1 Кор. 2, 2.
33 1 Кор. 15, 3.
34 Св. Златоуст, 1п 1 Сог. Homil. 38, 2; Р. gr. t. 61, col. 324.
35 Блаж. Теодорит, Interpret. epist. 1 ad Cor. cap. 15, . 3; Р. gr. t. 82, col.
349 В. 36 Гал. 1,4.
Догматика православие цркве 447
и нас неприатее уврсти у приатее, и подари нам
безброна друга добра37.
Предауи себе за наше грехе, Господ е чудотворном
силом свое убави избавив удску воу од злих
наклоности, од злих дела, од покварености, ер под злим
светом, о коме Апостол говори, треба, по речима светог
Златоуста, разумети рава дела, искварену воу (
)38. Господ Христос нас е
ослободио када смо се ве налазили под осудом на смрт;
ослободио нас е онда када смо се ми ве налазили у
очекивау извршеа ове пресуде и када смо сви ми ве били
мртви, ако не стварно, а оно по пресуди (
" ). И пошто нас е Закон ве био оптужио и
Бог осудио на смрт, дошао е Христос и, предавши себе на
смрт, све нас избавио од смрти (
). А да се то ние десило, ништа не би могло
спречити свеопшту погибао, као што е било за време
потопа. едино нам е долазак Христов, зауставивши гнев
Божи, дао могуности да живимо вером39.
Када е удска природа ве била залудела (), вели
свети Исидор Пелусиот, и тираниа грехова постала несно-
сна, настало е време извршеа пресуде, коом е род удски
осуен на коначну погибао, ер су се сви начини лечеа по-
казали безуспешни, те ни Закон ни пророчке речи нису мо-
гли да уклоне заразу коа се све више ширила, тада е Бог у
откуп () дао единородног Сина, да би сви добили си-
лу и благодат... И за све би принесена една жртва коа
своом вредношу превазилази све и сва. И тада е престао
гнев, наступило измирее, неприатество се претворило у
приатество, место осуууе пресуде дат е натприродни
дар усиновеа, стекли су се безброни дарови кои
украшуу Цркву, да би се уедно показала и правда Божиа и
изобие доброте Божие40.
37 In Galat. cap. 1, 4; Р. gr. t. 61, col. 617.
38 ib. col. 618.
39 ib. cap. 2, 8; col. 646.
40 Epistolar. lib. IV, Epist. 100:акону Исидору; Р. gr. t. 78, col. 1165 AB.
448
Преподобии отац устин (Попови)
Господ Христос е предао себе на смрт за све уде ску-
па и за сваког човека посебно41. Сав богочовечански живот
Спаситеев у телу и егова смрт имау за ци: да Он искупи
оне кои су под Законом, да примимо посинаштво42. О овоме
свети Златоуст вели: Овде Апостол истиче два узрока и два
главна дела оваплоеа: избавее од зала и даривае
добара ( ), што нико
други осим Господа Христа ние могао учинити. Каква су то
била добра? Ослобоее од проклетства Закона и
усиновеа43.
Ци оваплоеа Бога састои се у спасеу рода
удског од трулежности, смртности, коа се грехом задарила
у удско природи и постала закон; но нарочити подвиг у
земаском животу оваплоеног Бога, коим се '
искупуе род удски од трулежности, есте крена жртва
Богочовекова. Логос Божи узима наше тело од пречисте,
непорочне и Пресвете Деве, вели свети Атанасие Велики,
претвара га у сво храм, и усваа га као орган (
), у коме обитава и коим се да познати. И то свое
тело, пошто смо сви ми били подложни смртно трулежно-
сти, Он место свих уди предавши смрти, принесе Оцу (
, ). И Он то
чини из човекоуба, да би, с едне стране, пошто су сви
уди умирали, учинио кра закону о трулежности уди,
учинио кра тиме што се власт егова испунила на телу
Господем, те он нема више места у удима; а с друге
стране, да би уде, утонуле у трулежност, понова вратио у
нетрулежност и превео из смрти у живот, уништавауи у
има смрт као сламу огем усвааем себи тела и благодау
васкрсеа. Логос е знао да се трулежност у уди ние могла
друкчие уништити осим, свакако, смру (
); Логосу пак, као бесмртном и Очевом
Сину, било е немогуе умрети. Ради тога Он узима на себе
тело кое може умрети, да би оно, као тело Логоса, било
довоно смрти ме
41 Ср. Гал. 2, 20.
42 Гал. 4, 45.
43 In Galat. сар. 4, . 45; Р. gr. t. 61, col. 657.
Догматика православие цркве 449
сто, свих уди ( ), и да
би због живеег у ему Логоса остало нетрулежно, те да би
назад у свих уди била прекраена трулежност благодау
васкрсеа. Отуда тело, кое е Он узео на себе, приносеи на
смрт као жртву, слободну од сваке мре, Он е тим
одговаруим приносом одмах () уништио смрт у свима
удима. ер Логос Божи, кои е изнад свих уди, приносеи
сво храм, свое телесно оруе као откупну цену за све
( ), смру своом е потпуно исплатио
дуг. И тако е нетрулежни Син Божи, боравеи са удима
помоу сличног тела, разуме се, обукао све уде у
нетрулежност обеаем васкрсеа. И сама трулежност у
смрти нема више власти над удима због Логоса кои се
уселио у их помоу едног тела44.
Главни узрок Спаситеевог доласка у телу био е:
исплатити дуг кои е лежао на свима, ер су сви дужни били
умрети. И пошто е Спасите своим делима доказао свое
Божанство, Он напослетку приноси и жртву за све (
), место свих ( ) предауи на смрт тело
свое, да би све ослободио одговорности за стари преступ, и
да би, показавши у свом нетрулежном телу почетак
свеопштег васкрсеа, доказао да е Он изнад смрти... Тело
дакле, пошто имааше заедничку са свима телима суштину
(ер беше тело човечанско), ма да се на врло необичан начин
образовало из едине Деве, ипак се, будуи смртно, подвргло
смрти по закону сличних тела; али због силаска Логоса на
ега, оно не подлежи трулежи коа е своствена телесно
природи, него због обитавауег Логоса Божег у ему остаде
ван трулежи. И на чудан начин у едном и истом догодише се
две ствари: и смрт свиу доврши се у телу Господем (о
), и би
уништена и смрт и трулеж због обитавауег у н>ему Логоса.
Смрт е била потребна, и требало е да смрт буде за све (
), да би се исплатио дуг
свиу. Стога Логос, пошто ние могао умрети (ер е
бесмртан), узе на
44 De incarnat. Verbi, 89; Р. gr. t. 25, col. 109 ABCD, 112 AB.
450
Преподобии отац устин (Попови)
себе тело кое може умрети, да би га, као свое сопствено,
принео место свих ( ), и да би, као она кои е
пострадао за све ( ), због обитаваа свог у телу,
сатро онога кои има државу смрти, то ест авола, и
избавио оне кои, боеи се смрти, целога живота беху
робови (евр. 2, 1415)45.
Ма да е тело умрло ради искупеа свих (
), али оно ние видело труеа; и васкрсло е
потпуно цело, ер ние било тело неког другог, ве самог Жи-
вота... Треба имати на уму, да Спасите ние дошао да учини
кра своо смрти, ве смрти свих уди; стога Он своом
сопственом смру (ер будуи Живот Он ние имао смрти)
не скину са себе тело (т. Он ние сам нанео смрт своме
телу), него е примио смрт од уди, да би и саму смрт, коа се
коснула еговог тела, потпуно уништио (
)46.
Син Божи дое у свет, не да суди свету, него да искупи
све ( ) и да собом спасе свет (н. 3,
17). ер пре ега свет е, као крив, био суен Законом; а са-
да Логос прими на себе осуду, и пострадавши телом за све,
подари свима спасее (
). И имауи то у виду, ован
е узвикнуо: Закон би дат преко Мосеа, а благодат и истина
постаде кроз Исуса Христа (н. 1, 17)47.
Бесмртни Бог не дое да спасе себе, ве умртвене; и не
пострада за себе, ве за нас ( ); Он зато и прими на
себе нашу ништавност и наше убоштво, да би нам даровао
свое богатство. ер егово страдае е наше избавее од
страдаа; смрт егова е наша бесмртност; сузе егове су на-
ша радост; погреб егов наше васкрсее; ране егове наше
исцеее, ер се раном еговом исцелисмо (Ис. 53, 5); кар
егов мир наш, ер кар беше на ему нашега мира ради
(Ис. 53, 5), т. нашега мира ради Он подноси кар; срамота
егова наша слава, због чега ради нас Он иште славе гово
45 ib. 20; col. 129 D, 132 АВС.
46 ib. 21, 22; col. 133 С, 136 А; ср. Contra arian. Orat. I, 45; Р. gr. t. 26, col.
105 . 47 Он, Contra arian. Orat. I, 60; P. gr. t. 26, col. 137 С 140 .
Догматика православие цркве 451
реи: Прослави ти мене, Оче, у тебе, славом коу имадох у
тебе пре него што свет постаде (н. 17, 5)... И када говори на
крсту: Оче, у руке твое предаем дух сво (Лк. 23, 46), Он
кроз себе предае Оцу све уде, име оживаване48.
Господ слугу постаде смртни син свога сопственог слу-
ге, т. Адама, да би синови Адамови, будуи смртни, постали
синови Божи. Стога Син Божи претрпуе смрт ради свог
телесног оца, да би синови човечи узели удела у Божем жи-
воту ради Оца свога по духу... Он, истинити и по природи
Син Божи, носи у себи све нас ( ), да бисмо
сви ми носили у себи единога Бога49.
На невиеним парадоксима почива спасее рода
удског, извршено Господом Исусом. По среди су необичне
антиномие, кое едино вера може усвоити и облагодаена
логика помирити. Богочовека продау за нанижу цену за
тридесет сребрника, вели свети Григорие Богослов, али Он
искупуе свет, и то високом ценом своом сопственом
крву. ега воде као овцу на заклае, али е Он Логос,
обавен гласом вапиуег у пустии. Он би мучен и раен,
али Он исцеуе сваку болеет и сваку немо. ега подижу
на дрво и прикивау, али Он нас васпостава дрветом
живота, спасава разбоника с им распетог, помрачава сву
видиву твар. Он предае душу, али има власт узети е опет;
завеса се раздире, мртви устау. Он умире, али оживотворава,
и смру смрт разорава ( ).
Бива погребен, али васкреава50.
Чудо спасеа, извршено чудесним Богочовеком, ние ни
прво ни последе у драми удског живота. Оно е само
едно од многих, врло природно своом натприродношу у
необично, па ипак целисходно, драми човековог постоаа
у овом свету. Поред свих заплета и ужаса ипак се осеа да
ову богочовечанску драму удског живота од почетка до
краа режира таанствени промисао Божи. Ми смо створени
да би
48 Он, De incarnat. et contra arian. 5; Р. gr. t. 26, col. 992 А В.
49 ib. 8; col. 996 B, 997 A.
50 Orat. 29, 20; P. gr. t. 36, col. 101 AB.
452
Преподобии отац устин (Попови)
смо благовали, расууе богомудри Богослов, и благовали
смо чим смо били створени. Нама е био поверен ра, да би-
смо се наслаивали; нама е била дата заповест, да бисмо,
одржавши е, заслужили славу, дата нам е била не зато
што Бог ние знао будуност, него зато што е поставио за-
кон слободе. Ми смо били преварени, пошто су нам завиде-
ли; пали смо, ер смо преступили закон; постили смо, пошто
нисмо држали пост него били овладани дрветом познаа.
Стара и савремена нам беше ова заповест, коа е била нашо
души као неки васпитач и обуздавач у наслади; ми смо о с
правом потчиени, да бисмо, држеи е, повратили оно што
смо изгубили не држеи е. Нама е био потребан
оваплоени и умртвени Бог, да бисмо оживели (
, ' ). С им смо
умрли, да бисмо се очистили; с им смо васкрсли, ер смо с
им умрли; с им смо се прославили, ер смо с им вас-
крсли. Много е у то време било чудеса: Бог распет, сунце се
помрачуе, и опет распламуе, завеса се раздире, крв и вода
излазе из ребра, зема се тресе, камее се распада због
Камена, мртви устау... Али ни едно од ових чудеса не може
се упоредити са чудом човековог спасеа; неколике кашье
крви обнавау васцели свет ( '
)51.
Господ е дошао у ова свет, да би удску природу
излечио од страшне болести греха и смрти, ер е не само грех
болеет него и смрт. Стога е Он и делао у свету као Спасите
и Искупите, и егов богочовечански домостро спасеа
престава едину божанску медицину у овом свету коа на
овом острву смрти исцеуе од сваког греха и од сваке смр-
ти. Оваплоени Бог у овом свету, по мисли светог Богосло-
ва, има за ци: да окрили душу, да отргне свет од зла и преда
га Богу, да сачува лик Божи у човеку ако е читав, да га
подржи ако е у опасности, да га обнови ако е повреен, да
Христа усели Духом у срца удска; кратко речено: да учини
богом ( ) и учесником вишег блаженства чове
51 Orat. 45, 28. 29; Р. gr. t. 36, col. 661 BCD, 664 .
Догматика православие цркве 453
ка кои припада вишим чиновима... Ради тога се Бог
сединио са телом преко душе, и све се сединило у едно за
све и за еднога праоца: душа за душу коа се оглушила о
заповест Божу, тело за тело кое се покорило души и било
заедно осуено; Христос кои е изнад греха и виши од греха
за Адама кои е био под грехом. Стога е старо замеено
новим; страдаем би опозван страдалник (
); и за сваки наш дуг би поединачно
узвраено Оним кои е изнад нас; и настаде нова тана (
): Божи човекоубиви домостро
спасеа о палом кроз непослушност човеку. Ради тога е
роее и Дева, ради тога асле и Витлеем... Ради тога Исус
прима крштее; ради тога пости, бива кушан и побеуе
победиоца. Ради тога се изгоне демони, исцеуу болести...
Ради тога бива: дрво за дрво, и руке за руку; руке, уначки
испружене, за руку, неуздрживо испружену; руке клинцима
приковане, за руку своевону; руке кое сабирау у едно све
краеве света, за руку коа е истерала Адама. Стога бива
подизае на крст насупрот паду, жуч насупрот едеу
забраеног плода, трнов венац насупрот аволово
владавини, смрт насупрот смрти, тама за светлост, погреб
насупрот повраау у зему, васкрсее за васкрсее. Све е
ово било нарочито старае Боже о нама и лечее немои
наше, кое е старог Адама враало онамо одакле е био пао
и приводило дрвету живота, од кога нас е удаиво плод са
дрвета познаа, пробан у невреме и непаметно52.
Кроз непослушност удска се природа први пут
упознала са злом и отиснула у све безброне грехе; кроз
послушност Богу она се враа свима вечним божанским
истинама и бесмртним добрима. Господ се оваплотио, да би
своим богочовечанским животом и страдаем повратио
човека Богу, васпоставио боголикост у ему у првобитно
пунои, повео га путем послушности Богу, т. путем живота
по Богу и у Богу, и тиме га излечио од непослушности према
Богу, као основном узроку и извору свих грехова, страдаа
и смрти. Када
52 Orat. II, 22, 23. 24. 25; Р. gr. t. 35, col. 432 В, 433 АВС, 436 А.
454
Преподобии отац устин (Попови)
Бог Логос постаде тело, вели свети Ирине, Он истински по-
каза лик ( ) сво, поставши сам оно што беше лик
егов (т. човек, саздан по лику еговом), и темено
васпостави подобие ( ), чинеи човека
саподобним невидивом Оцу (
) помоу видивог Логоса (per visibile
Verbum). Али Господ ние само тиме открио Оца и Себе него
и помоу самог страдаа свог. ер Он, уништавауи ону
непослушност човекову коа се догодила у почетку кра
дрвета, постаде послушан до смрти, и то смрти крсне" (Флб.
2, 8); и тако, непослушност коа се десила кра дрвета,
исцеууи послушност на дрвету крета. ер ми не беасмо
дужници другоме до Ономе, чиу смо заповест преступили у
почетку53.
Своим оваплоеем Господ нас е повратио у
приатество (in amicitiam), поставши посредник измеу
Бога и уди, умилостивавауи Бога за нас (propitians
quidem pro nobis Patrem), коме смо били сагрешили, и
своим послушношу покривауи нашу непослушност и
дауи нам општее са нашим Творцем и покорност. Стога
нас е Он научно да и у молитви говоримо: И опрости нам
дугове наше (Мт. 6, 12), пошто е Он Отац наш, чии
дужници постадосмо, преступивши егову заповест54.
Окусивши од забраеног плода, наши прародитеи су
истовремено са тим примили у себе смрт, ер су окусили у
непослушности, а непослушност према Богу доноси смрт.
Због тога су они од тог тренутка били предати смрти,
поставши дужници смрти (debitores mortis effecti).
Васпоставауи у себи васцелог човека, Господ Христос е
поновио и смрт егову. Кроз свое страданье Господ му е
подарио обновее, т. ослобоее од смрти55.
Крсна смрт Господа Христа, поднесена из човекоуба
и по вои Тросунчаног Божанства56, има свечовечански зна
53 Contra haeres. V, 16, 2. 3.
54 ib. V, 17, 1.
55 ib. V, 23, 1. 2.
56 Ср. н. 3, 16.
Догматика православие цркве 455
ча и распростире свое искупитеско дество на све уде за-
то што е то смрт Богочовека, потпуног Бога и потпуног
човека, кои своом човечанском природом стои у
онтолошком
сродству
са
свима
удима.
Отуда
богонадахнути Апостол благовести: едан е посредник
Бога и уди, човек Исус Христос, Он даде себе у откуп за
све ( )57. Из неизмерне
убави према роду удском Господ Христос е грех удски
учинио своим, понео га у своо безгрешно Богочовечанско
личности, и као вечни Бог и безгрешни човек потпуно га
савладао за све уде и место свих уди. Као Богочовек Он
е, по речима светога Киприана, и грехе наше носио и све нас
носио (nos omnes portabat)58.
Искупитески подвиг Богочовека по природи свое
богочовечности има свечовечански знача: распростире
своу силу на свуколику природу удску, диференцирану у
безбро удских личности. Човек е психофизичко бие; као
потпуни човек такво бие е био и Христос Богочовек.
Своим
богочовечанским
искупитеским
подвигом
Богочовек е обухватио и психу и физис удског биа, ер су
егова спасоносна страдаа подеднако и недеиво
прожимала и душу егову и тело. егова гетсиманска
самртничка мука од греха и због греха удског, кои е узео
на себе, природно се проавила као телесна смрт на Голготи.
Духовно одстрадавае удског греха од стране Богочовека
завршило се своом природном последицом: телесном смру
на крсту, пошто е Он као потпун човек психофизичко бие.
Своом богочовечанском смру Господ Христос е окусио
смрт свих смрти коима умиру уди, и као истински,
богочовечански, претставник рода удског смру своом
сатро сву смрт.
Тумачеи Апостолове речи: Христос даде себе у откуп
за све59, свети Кирил Александриски вели: Нема суме,
Христова смрт е спасоносна за цео свет (
). Да Христос ние Бог, како би Он сам био довоан за
57 1 Тм. 2, 6.
58 Epist 63, 13: Nos omnes portabat Christus qui et peccata nostra portabat.
59 1 Тм. 2, 6.
456
Преподобии отац устин (Попови)
откуп свих (
)? Али Он сам бй довоан
умревши за све, ер е и изнад свих (
). Бог е дакле Она кои е смру свога тела удаио смрт
од света60. Само зато што е Христос Бог Логос, егова крв
нас очишава од свакога греха. Само зато што ние под
тираниом греха, Он е могао осудити грех и спасти род
удски од тирание греха61.
Поводом истих Апостолових речи свети Златоуст вели:
На кои начин Христос даде себе у откуп за све, када Он би
предат Оцем? Значи, то е било дело егове доброте. Шта
значи: откуп? Требало е да их казни, али Он то не учини;
требало е да буду уништени, али Он за их даде Сина свог.
То е доста да привуче све и да покаже убав Христову.
Заиста су огромна и неисказана доброчинства коа нам е Бог
указао. Он принесе себе на жртву за неприатее свое
( ), за оне кои га мрзе и за
оне кои се одвраау од ега. Оно што други не би учинио
ни за приатее свое, ни за децу своу, ни за брау, Господ е
учинио за слуге, и то Господ кои по природи ние био
онакав какве су слуге него Бог, учинио е за уде, и то за
уде ништавне. ер да су они заслуживали неки обзир, да су
Му били по вои, ово не би било тако достоно дивеа.
Меутим, ово тиме поражава сваки ум, што е Он умро за
тако незахвална и неразборита створеа. Оно што уди не
чине за свое саплеменике, то е Бог учинио за нас62.
Када су се сви налазили под влашу смрти, пише
блажени Теодорит, Христос ние био у ено власти и као
Бог, ер е имао бесмртну природу, и као човек, ер ние
учинио грех кои проузрокуе смрт. Али е Он сам предао
себе на смрт као неку откупну цену и све ослободио од
робоваа смрти ( ,
)63.
60 De recta fide ad regin.; Р. gr. t. 76, col. 1296 ВС; ср. ib. col. 1293 A.
61 Он, quod unus sit Christus; P. gr. t. 75, col. 1269 B.
62 In epist. 1 ad Timoth. cap. 2, Homil. 7, 3; P. gr. t. 62, col. 537538.
63 Interpret. epist. 1 ad Tim. cap. 2, vers. 6; P. gr. t. 82, col. 800 B.
Догматика православие цркве 457
Господ Христос е сишао да буде роен у овом свету и
распет не што е то било ему потребно, ве е то учинио за
род удски кои од Адама потпаде под смрт и обману
змие64. Нас, погружене у нацре грехе кое смо учинили,
Христос откупи () своим распеем на дрвету65.
Смрт Господа Христа има козмички знача зато што е
Он и Искупите и Творац, те као Творац зна тану своих
саздаа, ихове невое и потребе, и има мои да их
проникне своим животворним силама. И нико други до
Творац ние могао бити Искупите пале твари, по речи
Апостола: У ему имамо искупее крву еговом, и
отпуштее грехова. ер кроз ега би саздано све што е на
небу и на земи, што се види и што се не види, били
Престоли, или Господства, или Поглаварства, или Власти;
све се кроза и за сазда. И он е пре свега, и све е у
ему66. Само е Творац, као Искупителе, имао мои да узме
на себе грехе свега света и да сав свет очисти од греха и
смрти. Стога е егова жртва заиста козмичка, заиста
свечовечанска. Жртва би принесена за сву природу (
), вели свети Златоуст, и беше довона за
спасее свиу ( ), али су се еним
доброчинством користили само они кои су поверовали67.
Као едини Искупите, преблаги Господ е дао у откуп своу
спасоносну крв, искупио нас заробене, убио крстом
тиранина, и привео нас Оцу небеском68. Господ, као
човекоубиви животодавац, искупио е своим крстом
васеену ( )69.
64 Св. устин Dialog. cum Tryph. с. 88.
65 ib. с. 86.
66 Кол. 1, 14. 1617.
67 In Galat. cap. 2, 8; P. gr. t. 61, col. 647.
68 Въ среду утра, Канонъ честному и животворящему кресту, пснь 6
(Гласъ, 7, Октоихъ): Избавителю сый едине, цну твою вдалъ еси спаси
тельную кровь ( , ), и искупилъ еси
плненныя ны, Преблагой, и твоему Родителю привелъ еси, убивъ крестомъ,
Христе, мучителя ( ).
69 тамо, на стиховн стихиры крестны: Владыка сый ЧеловЬколюбче жи
знодавче, искупилъ еси крестомъ твоимъ вселенную (
).
458
Преподобии отац устин (Попови)
Да би искупио уде, Спасите е, по речима светог Оца
Православа, морао имати потпуну човечанску природу, т.
и душу и тело. Као откупну цену Он е дао тело за тело (-
), и душу за душу ( ), и
потпуно бие за целог човека. Ово се огледа и у домостроу
крста. Проливаем крви свое Господ е показао стварност
тела свог; а тиме што е повикао и, преклонивши главу,
предао дух, показао е да е у телу еговом била душа, за
коу е и рекао: полажем е за овце (н. 10, 15). Осим тога, да
Христос ние имао и душу и тело, како би наступила смрт?
Како би Христос дао откупну цену за целог човека? Или,
како би држава смрти била потпуно разорена, да ние душу,
коа е свесно згрешила, Христос учинио у себи безгрешном?
Смрт е царовала над душом, коа е свесно згрешила. Тако е
казано: душа коа згреши умрее (езек. 18, 20); за у е
Христос положио своу сопствену душу, давши е у откуп
( )70.
Свако дело Христово сачиава похвалу васеенске
Цркве, али крст сачиава похвалу над похвалама (
). Крст е ослободио све поробене
грехом, и искупио сав род удски (
). Не треба се чудити што е сав свет
искушьен, ер Она што умре за ега ние био прост човек,
ве единородни Син Божи. Грех едног човека, Адама, био
е у стау да нанесе смрт свету. А када се сагрешеем
еднога (Рм. 5, 17) смрт зацарила у свету, како да се толико
пре правдом еднога не зацари живот? И када су због едеа
са дрвета истерани тада били из раа, нее ли сада лакше
помоу дрвета Исусовог (т. крста) уи у ра они кои веруу?
Када е првоздани од земе нанео васеенску смрт
( ), не може ли онда Она кои га е
саздао од земе донети вечни живот, будуи сам Живот?
Стога се не треба стидети крста Спасовог, него се треба
хвалити име. ер е реч крстова евреима саблазан,
незнабошцима безуме, а нама спасее (1 Кор. 1, 18. 23). ер
Она што умре за нас не беше прост
70 Св. Атанас. Велики, Contra Apollinar. lib. I, 17. 18. 19; . gr. t. 26, col.
1125 AC.
Догматика православие цркве 459
човек него Син Божи, Бог очовечени71. Дакле, Исус е
истински пострадао за све уде, ер крст ние привид, нити е
искупее привид ()72. Господ Христос е по своо
вои ишао на страдае, радууи се подвигу, веселеи се
удском спасеу. Он се ние стидео крста, ер е спасавао
васеену. ер Он кои е страдао не беше ништавни човек,
него Бог очовечени ( )73.
Ми исповедамо, изавуе свети ревните божанских
истина, да се васцели Логос сединио са васцелим човеком. И
кроз то двое (т. Бога и човека, односно Богочовека) бй див-
но извршена тана домостроа спасеа (
). Своим телом Он се користио као органом за де-
ла тела и за природне немои (
) и за све што не подлежи прекору;
душом пак своом Он се користио као органом за човечанска
и непорочна душевна стаа (
). ер се каже за ега да е бивао гладан, да се
замарао од дугог путоваа, да е осеао боазан и страх,
тугу и муку, и да е поднео крсну смрт. ер ега нико ние
приморавао да душу своу положи за нас, да би овладао и
мртвима и живима. Свое тело Он е поднео за тело свих
( ), дар
кои заиста вреди колико сви уди (
), а душу своу Он е дао у откуп за душе свих
( ), ма да е
понова оживео будуи као Бог живот по природи74.
Требало е да за све умре Она кои вреди колико и живот
свих уди ( ), да би овладао и мр-
твима и живима... Требало е дакле да оваплоени Логос пре-
да смрти свое властито тело у откуп за живот свих ( -
), да би и удска природа могла
71 Св. Кирил ерусалимски, Catech. XIII, 1. 2. 3; Р. gr. t. 33, col. 772 . ,
773 А. В.
72 ib. 4; col. 776 В.
73 ib. 6; col. 780 С.
74 Св. Кирил Аликсандриски, De incarnat. Unigeniti; P. gr. t. 75, col. 1213
D1216A.
460
Преподобии отац устин (Попови)
следовати животу Логосовом75. Господ Христос нас е искупио
своом крву, и сво живот учинио откупом за живот свих76.
За све е умро Господ Христос кои вреди колико сви (о
), и своу сопствену душу учинио нашим от-
купом77. Шта више, Богочовек е, умревши за нас, дао себе у
откуп за живот свих78.
Господ е постао Богочовек ради спасеа рода удског,
вели свети Григорие Палама. ер да ние постао човек, Он не
би могао пострадати. Он, кои ништа ние дуговао смрти,
поднесе смрт, да би нас, дужнике смрти, искупио од
робоваа аволу и смрти, смрти како духовно тако и
телесно, т. смрти привремено и вечно. За нас, кои смо
криви због греха, Он безгрешни даде своу невину крв,
ослободи нас кривице ( ),
опростивши нам грехе и подаривши на крсту рукописание,
избави нас од аволове тирание79.
Добровольно предауи себе на смрт за род удски, Го-
спод Христос е неизмерном божанском вредношу свое
Богочовечанске личности учинио своу смрт откупом нашим
од свеопште смрти. У свету човечанском и у сфери удског
живота ништа ние скупоцение од чудесне Личности
Богочовека Христа. То е вредност изнад свих вредности; и
свака истинска вредност у удском животу добиа сво
знача од е, само од е. Стога е богомудри Апостол у праву
када пише хришанима: Купени сте скупо (
)80.
О
свевредностима
Богочовекове
Личности
богонадахнуто раууе свети Василие Велики, тумачеи
седми и осми стих четрдесет и осмог псалма: Они кои се
уздау у силу своу ( ), и
хвале се вели
75 Он, In Joannis evang., lib. XI, cap. 18, 79; P. gr. t. 74, col. 585 AB.
76 Он, Glaphyr. in Exod., lib. II, De tribus a Mose patratis admirandis, 5; P.
gr. t. 69, col. 480 B. Cp. ib. col. 437: Да Христос ние умро за нас, ми не бисмо
били спасени.
77 Он, De adorat, in Spir. et verit., lib. III; P. gr. t. 68, col. 293 С
78 ib. lib. XV: col. 972 B.
79 Homil. 16; P. gr. t. 151. col. 212 ACD.
80 1 Кор. 6, 20; 7, 2. 3.
Догматика православие цркве 461
ким богатством своим; брат не може избавити, да ли е из-
бавите човек? нее дати Богу откуп за себе (Пс. 48, 7 8).
Пророк се обраа земнороднима и богатима. еднима се
обраа обарауи ихово мишее о сил и ихово, а
другима обарауи ихову гордост због обиа имаа
иховог. Земнородни се уздау у силу своу, уздау се у
телесну снагу и мисле да удска природа има довоно силе
за извршее онога што жели; а онима што се уздау у
несигурно богатство потребан е откуп ( ), да би
били изведени на слободу, коу су изгубили пошто су
побеени насием авола, ер аво, узевши их у ропство, нее
их ослободити свое тирание док не зажели да их замени
неким скупоценим откупом ( ). Стога оно
што се предлаже као откуп не треба да буде истог рода
() са поробенима, него да у велико мери
превазилази ихову вредност, да би аво добровольно
() ослободио заробенике ропства. Отуда их брат не
може искупити. ер никакав човек ние у стакьу да убеди
авола, да пусти испод свое власти онога коде му е еданпут
допао шака. Човек ни за властите грехе свое не може дати
Богу жртву умилостивеа. А како е бити у стау да то
учини за другога? И шта е то што би он могао стеи у овом
свету толико драгоцено, да би послужило као довоан откуп
за душу по природи драгоцену (
), ер е она саздана по лику
Творца свога? И какав труд у овом свету може доставити
души удско довону попутнину за прелаз у она свет?
Стога ове псаламске речи треба разумети овако: макар неко
сматрао себе веома силним у овом животу, и имао огромна
имаа, псалам саветуе да одбаци гордо мишее о себи, да
се понизи под силну руку Божиу (1 Петр. 5, 6), и да се не
узда у своу силу, нити да се хвали великим богатством. Али
могуе е и узвисити се мало мишу, те под онима кои се
уздау у силу своу и хвале се великим богатством разумети
душине силе, ер и сама душа нема довоно сила за свое
спасее ( ' ).
Макар неко био и савршен у удским силама, али, немауи
у себи мудрости Божие, ништа не вреди. Макар неко
накупио мноштво теориа из световне мудрости и
462
Преподобии отац устин (Попови)
стекао извесно богатство знаа, али нека чуе пуну истину:
свака душа удска упрегла се е у тешки арам ропства
неприатеу, свима заедничком, и изгубивши слободу, дату
о Творцем, одведена е грехом у ропство. Но свакоме
заробенику потребан е откуп за ослобоее. Брат не може
откупити () свога брата, нити сам човек себе,
ер она кои собом откупуе другога треба много више да
вреди од онога кои е ухваен и ве робуе. Али човек
уопште нема такву силу пред Богом, да би Га могао
умилостивити за грешника, ер е и сам крив греху (
). ер сви сагрешише, и лишени су
славе Божие, и оправдани су за бадава благодау еговом,
откупом кои е у Христу Исусу (Рм. 3, 23 24).
Отуда, нее дати Богу откуп за себе
(ст. 8) и откупну цену за душу своу
(ст. 9). Дакле,
немо тражити брата за свое искупее, него онога кои тебе
превазилази природом, не простога човека, него Богочовека
Исуса Христа, кои едини може дати Богу откуп за све нас
(
), ер ега постави Бог као умилостивее вером у
крви егово (Рм. 3, 25). Мосе е био брат Израицима, па
их ние могао искупити. Како е онда искупити обичан
човек? Пророк напре говори потврдно: брат не може
избавити, затим са нагласком додае упитно: да ли е
избавити човек? Мосе ние ослободио народ од греха, него е
само умолио Бога да не кажава за грех. Он ни за себе ние
могао дати откуп () када е пао у грех, и после
толиких и тако великих чудеса и знамеа, коа е видео,
изговорио е речи суме: Чуте одметници! еда ли емо вам
из ове стене извести воду? Стога и Господ за ову реч рече
Мосеу и Арону: Зато што ми не веровасте и не прослависте
ме пред синовима Израиевим, неете одвести збор ова у
зему коу сам им дао (4 Мос. 20, 19. 12). Стога, нее дати
Богу откуп за себе (ст. 8). ер шта може човек наи толико
драгоцено, да би дао у откуп за душу своу? Али се нашло
нешто што вреди колико сви уди скупа ('
), што е и дато као откупна
цена за душу нашу (
Догматика православие цркве 463
): то je света и скупоцена
крв Господа нашег Исуса Христа, коу е Он пролио за све
нас, због чега смо ми и купени скупо (1 Кор. 6, 20).
Дакле, брат не може избавити; да ли е избавити човек?
Ако нас човек не може искупити, онда Она кои нас е
искупио ние човек ( ).
Стога, ако е Господ наш поживео с нама у подобиу тела
греха, немо Га због тога сматрати простим човеком, не
признауи у ему силу Божанства. Он ние имао потребе
да дае Богу откуп за себе, нити да искупуе своу душу, ер
Он греха не учини, нити се обмана нае у устима еговим
(1 Петр. 2, 22). Тако, дакле, нико не може искупити себе
док не дое Она кои повраа народ из ропства (Пс. 13, 8),
не сребром, не даровима, као што е написано код Исаие (52,
3), него крву своом. Он нас, кои Му нисмо браа, него смо
Му постали неприатеи кроз грехе свое, Он кои ние
прост човек ве Бог, пошто нам е подарио слободу, назива
браом своом (евр. 2, 12). Стога Она кои нас е искупио,
ако своу мисао управимо на егову природу, ние нам брат и
ние човек. Ако пак узмемо у обзир егов благодатни
силазак к нама, онда нас и браом назива, и силази к
човечанству Она кои нее дати Богу откуп за себе, него е
дати откуп за сав свет, ер ему ние потребно очишее,
него е Он сам очишее (' )81.
Грех и све што е од ега и води ему сачиава
безакое, ер иступа и воуе противу светости истине Боже
као закона живота Божег; а безгрешни Господ: даде себе за
нас, да нас искупи од свакога безакоа (
)82, т. од свакога греха, ер е грех
безакое83. Умируи за нас, Господ Христос е у свуколику
природу удску ставио квасац новог живота, живота по
Богу и у Богу. За спасее рода удског био е неопходан и
богочовечански
живот
Господа
Исуса
и
егова
богочовечанска смрт, да би собом обухватио сав живот
удски до смрти и после смр
81 Homil. in Psalm. 48, 3. 4; Р. gr. t. 29, col. 437 В 441 В.
82 Тит. 2, 14.
83 1 н. 3, 4.
464
Преподобии отац устин (Попови)
ти, те тако овладао и живима и мртвима84. Христос е умро,
вели свети Кирил Александриски, да би овладао и мртвима
и живима, и да бисмо живели Богу живоме и истинитоме.
Али да би умро, Логосу е било неопходно да се претходно
седини са телом, т. оваплоти. И умревши у телу, Он е
овладао и живима и мртвима85.
едне е природе, едног Божанства, едне вое и едног
човекоуба Отац са Сином. Син предае себе на смрт за
уде и по своо вои и по вои Оца свог небеског86. У том
бескраном човекоубу Тросунчани Господ даруе роду
удском сва небеска блага, све божанске истине, све
божанске вредности; и ништа ние изоставио што нам е
требало дати кроз богочовечански живот и богочовечанску
смрт Христа Спаситеа. Отуда Апостол с правом пита: Бог,
кои сина свога предаде за све нас, како да нам с им све не
даруе?87 Своим богочовечанским животом, а нарочито
своом богочовечанском смру, Господ Христос е постао за
род удски искупее ()88, т. избавее од
свих зала ( )89. Господ Исус е, по речима
светог Златоуста, платно далеко више но што смо ми били
дужни, и то толико више колико е море бескрано у
порееу са малом кашьом. Стога, видеи такво богатство
добара, не треба сумати и питати, како е она искра смрти
и греха угашена (
), када се на у излило толико море
благодатних дарова90.
У Христу Исусу имамо избавее крву еговом (
), отпуштае грехова, по
84 Ср. 1 Сол. 5, 910; Рм. 14, 89.
85 De recta fide ad regin.; Р. gr. t. 76, col. 1301 B.
86 Cp. JH. 10,18; 3, 16. Cp. св. Фотие,
, . , . .,, стр. 133134. (
1901).
87 Рм. 8, 3132.
88 1 Кор. 1, 30.
89 Св. Златоуст, In 1 Cor. Homil. 5, 3; P. gr. t. 61, col. 42.
90 In Rom. Homil. 10, 2; P. gr. t. 60, col. 477.
Догматика православие цркве 465
богатству благодати егове91. Смрт Господа Христа, вели
блажени Теодорит, учинила нас е достонима убави Боже.
ер смо ми смру еговом, скинувши са себе греховне
правштине и ослободивши се робоваа аволу,
повратили црте божанског лика свога (
)92. Род удски, заробен
грехоубивим тиранином, Господ Христос е искупио своом
божанском крву и обоживши обновио93.
Божанска крв Господа Исуса очистила е удску при-
роду од греховне правштине, спрала са е му порока, и
она е заблистала у своо првобитно богозрачно красоти.
Овде ние само то чудно, каже свети Златоуст, што Бог
Отац предаде Сина свог, ве и то што убени Син би за-
клан. Превелико изобие убави: убеног предаде за
ненависне. Погледа, колико нас цени! А када Он предаде
убеног ош док Га ненавидесмо и бесмо неприатеи
егови, шта Он онда нее учинити за нас када се помиримо
са им благодау?... У ствари, ништа ние тако велико као
проливае крви Боже за нас, ер е важние и од
усиновеа и од других дарова то што Бог Сина свог не
поштеде. Нема суме, отпуштае грехова е велика ствар,
али оно постае ош вее када се извршуе крву Господом
( ). А да е то много вее од
свега, Апостол нарочито наглашава говореи: по богатству
благодати егове (. 1, 7)... Не може се речу описати шта
е све ураено за нас. Нама е даровано богатство, богатство
преизобилно, богатство не удско него божанско, те е
апсолутно немогуе исказати га94.
Дошао е сам Син Божи и крсном смру извршио наше
искупее. Покренут своом воом, а не неопходношу, Он
91 Еф. 1, 7; ср. Кол. 1, 14.
92 Interpet. epist. ad Ephes. cap. 1, vers. 7; P. gr. t. 82; col. 512 A.
93 Въ недлы на утрени, Канонъ крестовоскресенъ, пснь 1 (Гласъ 3, Ок
тоихъ): Родъ челов'Ьчь порабощенъ мучителемъ грхолюбнымъ, кровт боже
ственною Христосъ искупи (' ), и обоготворивъ
обновилъ есть ( ).
94 In Ephes. Homil. 1, 3; P. gr. t. 62, col. 14.
466
Преподобии отац устин (Попови)
е извршио тану пресветог крста, кои е Он побоо усред
васеене, муезрачно и божанствено знамее борбе, дато
верницима као оруе победе против неприатеа95.
Бог е свету подарио слободу помоу крви нашега
Искупитеа, вели свети Атанасие Велики. Исто тако Он е
ад предао поразу кроз смрт нашега Искупитеа. Он е
отворио небеска врата, указууи слободан пут онима кои
узлазе тамо кроз нашега Искупитеа96. Смрт Искупитеа
нашег показала се као дан (dies salutis apparuit)97. Радост
искупеа непрестано се излива од крста Христовог98, ер е
спасее рода удског извршено крву Господа Христа99.
У бескрано мистерии божански човекоубивих
односа Спасових према роду удском сладчаши Господ Исус
се ава као миомирна жртва Богу за нас. У чудесном царству
таанстава Божиих ова жртва кроткога Исуса означена е као
искупее рода удског од греха, зла и смрти. Апостол бла-
говести хришанима: Живите у убави, као што е и Хри-
стос убио нас и предаде себе за нас: принос и жртву Богу
на слатки мирис (
)100. Син Божи постао
е човек ради нас, вели свети Атанасие Велики, да би предао
себе за нас на жртву Оцу и искупио нас своом жртвом и
приносом (Еф. 5, 2). Он е сав род удски ослободио смрти и
извео из ада (atque ex inferis eripuit)1.
Спасова драговона жртва е слаткомирисна Богу,
приатна Богу, ер едини Човекоубац", приносеи себе,
безгрешног Богочовека, на жртву за уде и место уди,
чудотворном силом свое жртве таанствено спасава род
удски од греха, смрти и авола. Смрад удских грехова,
кои се
95 Св. Златоуст, Толков, на прор. Исапо, гл. 28; Твор. св. . Златоуста, т.
VI, стр. 169; С. Петербурга, 1900.
96 Epist. heortast, Epist. V, 3; Р. gr. t. 26, col. 1380 D.
97 ib. Epist. VI, 4; col. 1385 B.
98 ib. Epist. V, 2; col. 1380 B.
99 Св. устин, Dialog. cum Tryph. с 111.
100 Еф. 5, 2.
1 Epistol. heortast, Epist. X, 10; P. gr. t. 26, col. 1402 С
Догматика православие цркве 467
гнездио у свему удском, и ширио из свега удског, пога-
снут е слаткомирисном жртвом безгрешног Господа, кои
своом савршеном божанском светошу и праведношу
престава едини цвтъ благовонiя"2 у смрдиво ами
удског земаског живота. Од сваког мира, по речи светога
лесника, мириснии () е Христос, кои е за нас
понизио себе, да би уништио смрад коим е човека
испунило мртвило греха3.
Због спасоносног и искупитеског значаа и силе жртве
Христове велики Апостол назива Господа Христа Пасхом:
Пасха наша закла се за нас, Христос (
)4. Као што е старозаветна пасхална
жртва, пасхално аге, спасло првенце од смрти, тако и
Господ Христос, аге Божие, есте Пасха коа спасава уде
од вечне смрти и робоваа аволу. Тумачеи ове Апостолове
речи свети Златоуст вели: На крсту е принесена жртва; а где
е жртва ту е отпуштее грехова (
), ту празник и радост. Пасха наша закла се за нас,
Христос. Где? На високом крсту. Нов и диван жртвеник, ер
е жртва дивна и необична. Сам Он е и жртва и свештеник;
жртва по телу, а свештеник под духу; сам Он е принео и био
принесен5. Он е та кои е од старине био приношен на
жртву, као аге, и у агету био прасликован, а назад е
принео себе на жртву за нас, ер Пасха наша закла се за нас,
Христос (1 Кор. 5, 7)6.
Божански необична тана е по среди: безгрешни
Богочовек Христос е и жртва и првосвештеник, и приносяй
и приносимый, прiемляй и раздаваемый"7, те стога има
бесконачну важност искупууи на такав начин род
удски од
2 У Акатисту Исусу сладчашему православна душа чеживо се моли:
Исусе, цвте благовонный облагоухай мя (Икосъ 12).
3 Св. Григорие Богослов, Poemata moralia, Comparatio vitarum; P. gr. 37,
col. 656 А 657 .
4 1 Кор. 5, 7. Ср. св. Ирине, Contra haeres. IV, 10, 1.
5 De cruce et latrone, Homil, II, 1; P. gr. t. 49, col. 408.
6 Св. Атанасие Велики, Epistol, heortast, Epist. X, 10; P. gr. t. 26, col. 1402 С
7 Речи из молитве коу свештеник тано чита за време Херувимске песме
на св. Литургии.
468
Преподобии отац устин (Попови)
греха, зла и смрти. У богочовечанском домостроу спасеа
Господ Христос е и жртва и првосвештеник, ер будуи
човеком Он е постао и првосвештеник. Ово егово
првосвештенство (евр. 9, 4), по речима светог Григориа
Богослова, односи се на егову човечанску природу,
природу коа е подложна страдау, а не на природу
божанску, коа е неизменива и изнад страдаа (
). се односи на човечанску природу
Господа Христа, као и сва она места у Светоме Писму у
коима се Сину Божем приписуу: усавршавае (евр. 5, 9),
узвишее (Д. А. 2, 33), послушност (евр. 5, 8), принос (.
5, 2), молитва Ономе кои Га може спасти од смрти (евр. 6,
7), страдае, крвави зно (Лк. 22, 44), молитва, и томе
слично8.
У чуду свое Богочовечанске личности Спасите е
носио сва чудеса неба и земе. У ему е све удско дошло
до свое чудесне и чудотворне пуное, и нашло да е у
Божанско природи, и ипостасно заедници са ом смисао
свега удског. Чудо спасеа е у то ипостасно тани
Богочовека Христа. У томе е и чудо Спаситеа као жртве и
као Првосвештеника. Христос е био смртан, али Бог (
, ), благовести богоносни Богослов; род
Давидов, али Адамов Творац; телоносац, али и бестелесан; по
маци Деви описив (), али неизмерив
(). асле су Га обухватиле, али звезда е водила к
ему мудраце, и дароносци су дошли и савили пред им
колена. Као човек Он е био у бореу, али као непобедив
Он е у трикратном кушау победно кушача. Он е узимао
храну, али е хранио хиаде, и воду у вино претворио. Он се
крстио, али е грехе очистио; и Дух Га е громогласно обавио
за Сина Беспочетнога. Као смртан, Он се предавао сну, и као
Бог умиривао море. Замарао се на путу, али е изнемоглима
давао снаге. Он се молио; али ко е примао усрдне молитве
оних кои пропадау? Он е био Жртва, али и Архиере;
Жрец, али и Бог; принео е крв на дар Богу, али е очистио
сав свет (' , ' );
подигнут е на
8 Orat. 30, 16; Р. gr. t. 36, col. 124 CD, 125 A.
Догматика православие цркве
469
крст, али е приковао на крст грех. Он е спуштен меу
мртваце, али е пробуен из мртвих, а рание е сам васкрсао
мртве. Ако е едно показивало убогост смртнога, друго е
показивало богатство Бестелеснога. У сваком случау, видеи
у ему оно што е своствено смртнима, не треба
омаловажавати Божанство. Оно е учинило славним и
земани лик, кои е из убави према човеку образовао
нетрулежни Син9.
Сам по себи Христос е Пастир, вели свети Златоуст, а
ради човека е постао аге. Исаиа пише: яко овча на зако-
лете ведеся (Ис. 53, 7; Д. А. 8, 32); а Спасите говори: а
сам пастир добри (н. 10, 11). Каква е разлика измеу
агета и Пастира; у каквом е смислу Он аге, а у каквом
Пастир? асно е, разуме се, да се Он ава као аге због
страдаа у подвигу домостроа спасеа (
), а као Пастир због изобилног човекоуба.
Као Бог, Он се не стиди да себе назива Пастирем. Нама е
требало да знамо самога Бога и Цара. Али пошто ми,
обдарени разумом уди, нисмо познали Бога, Он жели да
ми, макар као неразумие овце, познамо свога Пастира. Да е
Спасите, долазеи у свет, затекао човека разумним, Он би
му се сигурно авио као Бог ( ).
Али, пошто га ние затекао као човека него као овцу
заблуделу, Он стога и скрива свое царско достоанство и
предлаже пастирско старае. Дакле, Господ се ава као
аге из разлога домостроа спасеа ( ), а
као Бог због свое славе. Он полаже душу своу за овце (н.
10, 11), не потчиавауи се неопходности, него сам
узимауи на себе ово дело. Све што се десило у време
старозаветног богопоштоваа своди се, на крау краева, на
Спаситеа, па било то пророштво, или свештенство, или
царство, или храм, или жртвени олтар, или завеса, или
ковчег, или чистилиште, или мана, или палица, или што
друго: све се то односи на ега (
).
Бог е издавна допустио удеским синовима да Му
служе помоу жртава ( ) не зато
9 Св. Григорие Богослов, Poemata dogmatica, De Filio; Р. gr. 37, col. 406 A,
407 A, 408 A.
470
Преподобии отац устин (Попови)
што се Он задовоавао жртвама, него зато што е желео да
удеце одврати од незнабожачког суевера. Пошто разум
удеаца ош ние био у стау да се бави духовном
делатношу, него е био заробен незнабожачким навикама и
тежио жртвеницима и жртвама, то Бог, узевши идолске
празнике, меа их сходно духу побожности, и на та начин
трпи оно што не жели ( ). И као што
добри отац, пошто угледа сина где се бави несташлуцима,
одводи га са трга куи, и код куе му допушта да чини што
му е воа, и на та начин га држи у границама пристоности
одузимауи еговим забавама бестидност, тако исто и Бог,
желеи да помоу таквих празничних скупова поправи
удеце, дозволио им е да приносе жртве, дае им жртвени
олтар, нереуе им да приносе на жртву и овце, и арце, и
волове, и да чине све што им е причиавало радост. Али
Бог у томе ние уживао.
А да се ово десило из разлога домостроа спасеа
(), види се из тога што Бог, кои е преко Мосеа
допустио вршее жртвоприношеа и наредио да буду раз-
личне врсте жртава, кроз уста Пророка одузима свако значе-
е ономе што се дешавало само по еговом снисхоеу (
), показууи да им е као деци до-
пустио то у своству млека", али им ние дао у виду чврсте
хране"10. Он говори кроз уста Давида: Слуша, народе мо,
што у ти казати, Израиу, што у ти авити: а сам Бог, Бог
тво. Неу те за жртве твое карати; твое жртве паенице
свагда су преда мном. Неу примити из дома твог телце, ни
арие из торова твоих (Пс. 49, 79). А да ко не би помислио
да Бог не прима стога што се гнуша тих жртава, Господ
обашава суштину ствари: она е у томе што Бог нема
потреба за таква жртвоприношеа, а не у томе што се она
уопште врше, и додае: Зар а едем месо волуско и крв ареу
пием? Принеси Богу хвалу на жртву, и извршу Вишему
завете свое (Пс. 40, 1314). Овим Бог показуе да, не
гнушауи се
10 Ученик светог Златоуста свети Исидор Пелусиот вели: Бог е због
тадашег детиског стаа уди (т. у Старом Завету) трпео () жртве и
проливае крви (Epistol. lib. II, Epist. 176, акону Исидору; Р. gr. t. 78, col. 628
С.
Догматика православие цркве 471
жртава, одбацуе их, али зато што удеце дозива боо и
духовно жртви. Дакле, Бог е од самога почетка допустио
вршее жртвоприношеа, не што су Му се допале, него са
цием да оне кои су тако почели скрене на страну
побожности. Чинеи уступак прохтеву удеаца Он е, као
мудар и велики, самим допуштеем жртвоприношеа
припремао обличе будуих ствари, да би се жртва, иако по
себи бескорисна, показала корисна као такво обличе (
).
Жртве нису биле приатне Богу, ер се нису вршиле по
егово вои него по еговом снисхоеу. Вршеним
жртвоприношеем Он е давао знача праслике будуег
домостроа спасеа Христовог (
), да би та жртвоприношеа, иако сама по себи
недостона приманка, постала приатна због праслике коу
претставау. Кроз сва жртвоприношеа Он приказуе лик
Христов ( ) и изображава будуе догаае.
Приноси ли се на жртву овца, она е праслика Спаситеа;
приноси ли се во, он е праслика Господа; приноси ли се
теле, или уница, или што дурго, као голуб, грлица, све се то
односило на Спасителе. Због тога е постоао и храм, да би
био праслика Господега храма. Због тога и овца, и
свештеник, и завеса. Апостол Павле не допушта да се ишта
замиша без везе са Христом, ве све доводи у везу са
Христом ( ). ер он
желеи да евреима обасни разлику меу танама: шта е
означавала трпеза, шта жртвени олтар, шта завеса, шта храм,
шта свештеник све уопште доводи у везу са Христом и
показуе да е скиниа сав ова живот. Но прва е скиниа
обличе Старога Завета, а Светиа над светиама е обличе
Новога Завета (евр. гл. 8 и 9). Храм е уопште био едан, али
се делио на делове: на Светилиште и на Светиу над
светиама. Храм е био праслика Господега тела; стога и
каже Господ: развалите ова храм, и за три дана у га
подигнути (н. 2, 19). Као што е, дакле, у старозаветном
храму едно било видиво за све, а друго само за
првосвештеника, тако исто и у Спаситеевом домостроу
спасеа Божанство, и сила Божанства, иако сакривени, делали
су авно.
472
Преподобии отац устин (Попови)
Храм е у средний имао завесу, коа е одваала
Светилиште од Светие над светиама. Она е била праслика
тела Господег. Као што е завеса одваала оно што е доступно
споашем посматрау од унутраших тани, тако е и тело
Господе било завеса Божанства, коа ние допуштала
смртним очима да непосредно гледау лик Бесмртнога. Ево шта
каже Павле: Имауи дакле, брао, пут нови и живи, кои нам
е обновио завесом, то ест телом своим, да приступамо
(евр. 10, 19. 20. 22). Треба обратити пажу: Господ е и тело
свое назвао храмом, и завесу прасликом тела. Дае, иза
завесе е улазио првосвештеник само еданпут у току године.
Павле и на то указуе као на праслику Спаситеа (
): Христос не уе у рукотворену светиу, коа е
праслика праве, него у само небо, да се покаже сад пред лицем
Божим за нас (евр. 9, 24).
Приносила се на жртву овца, и она е била праслика Спа-
сителе ( ): яко овча на заколете ведеся
(Ис. 53, 7). Приносило се на жртву теле, во, и остало, при че-
му е првосвештеник узимао прстом ломало крви од животи-
нка приношених на жртву, улазио у Светиу над светиама и
седам пута кропио према чистилишту (3 Мос. 16, 15). И само
чистилиште било е праслика Спаситеа ( ),
исто тако и крв коом е првосвештеник кропио. Крву се
кропило, чистилиште у е примало, и збивало се очишее.
Шта е то чистилиште? Ево шта о томе говори Павле: ер
сви сагрешише, и лишени су славе Божие, и оправдавау се
за бадава благодау еговом, крву еговом, откупом кои
е у Христу Исусу; ега постави Бог за очишее вером у
крви егово (Рм. 3, 2325). И крв е егова, и чистилиште е
егово. Све е ово речено зато што е Спасите Бог,
единородни Син Божи постао све ради нас, а не ради Себе.
У свему овоме треба видети домостро спасеа (
), извршен ради рода удског11.
Првосвештеничку службу единородни Син Божи
могао е извршити само као човек, стога се морао
оваплотити.
11 In memoriam Martyrum, et quod Christus sit Pastor et ovis, 1. 2. 3; P. gr. t.
52, col. 827, 828, 829, 830, 831.
Догматика православие цркве 473
Апостол вели: Зато беше дужан да у свему буде као браа, да
буде милостив и веран првосвештеник пред Богом, да очисти
грехе народне12. Он се родио, пише свети Златоуст, васпитао,
растао, претрпео све што е требало (
), и назад умро, ето то значе Апостолове речи: да у
свему буде као браа. Он се оваплотио, ер е зажелео да
буде наш првосвештеник пред Оцем. Он е примио наше те-
ло едино из човекоуба, да би нас помиловао. То е едини
узрок оваквог еговог домостроа спасеа. Он е видео да
смо ми оборени на зему, пропадамо и патимо под насием
смрти, и Он се смиловао. Апостол вели: да буде веран и ми-
лостив првосвештеник, да очисти грехе удске (евр. 2, 17).
Шта значи: веран? Истинит, силан, ер е само Син веран пр-
восвештеник, кои може избавити од грехова оне чии е Он
првосвештеник. Он е зато постао човек, да би принео жртву
коа нас може очистити13.
У посланици евреима, вели свети Григорие Ниски,
апостол Павле каже да Бог постави Исуса за посланика и
првосвештеника, кои е веран ономе кои га створи (евр. 3,
1. 2). Назвавши овде првосвештеником Онога кои е крву
своом свештенички принео умилостивее за грехе наше,
речу створи Апостол означава не прво постоае
единороднога (т. не егово постоае пре оваплоеа),
него желеи да претстави благодат, коа се обично спомие
при поставау свештеника, он каже: створи. ер Исус, по
речи Захарие, велики Првосвештеник (Захар. 3, 1),
приневши на жртву за грех свега света свое аге, то ест
свое тело ( , ' ), кои ради
деце, коа имау тело и крв, и сам узе присног удела у томе
(евр. 2, 14) (не уколико Он беше у почетку, будуи Логос и
Бог, и у обличу Божем, и раван Богу, него уколико понизи
себе узевши обличе слуге, и принесе принос и жртву за нас),
ова Исус постаде Свештеник по чину Мелхиседекову за
многе потое нараштае14.
12 евр. 2, 17.
13 In Hebr. Homil. 5, 1; P. gr. t. 63, col. 47.
14 Contra Eunom. lib. VI; P. gr. t. 45, col. 717 В С.
474
Преподобии отац устин (Попови)
Божанска е тана: поглавар нашега спасеа тражи
изгубену овцу (Лк. 15, 4). изгубена овца есмо ми уди,
кои смо кроз грех одлутали од разумне стотине оваца. И
узима на раме свое целу овцу, ер ние само едан део овце
пао у заблуду него цела овца, зато е целу и враа. Он не носи
само кожу, а оно што е под кожом остава, како то хое
Аполинарие. Ову овцу коа се налази на рамену Пастира, то
ест у Божанству Господа, Он чини едно са собом узимауи
е на себе, желеи кроз то да тражи и спасе изгубено. А када
нае оно што е тражио, Он узе на себе наено, ер се овца
ние кретала своим, едном ве заблуделим ногама, него у е
носило Божанство. Стога е оно што е видиво на ему ов-
ца, то ест човек. А траг егов, као што е писано, не
познаваше се (Пс. 76, 20). ер Она што носи на себи овцу,
не показа у своме човечанском животу никаквог трага од
греха или заблуде, него онакве трагове какве е било
достоно да Бог остави у току живота Он е оставио, као:
учеа, исцееа, васкрсеа мртвих, и друга чудеса. Узевши
дакле на себе ову овцу, Пастир постаде едно са ом (
); стога и са стадима говори
гласом овце. ер на кои би начин удска немо могла
сместити израз Божег гласа? Али Он на човечански начин
() и, ако би се могло реи, на овчии начин
() разговара с нама: Овце мое слушау глас мо
(н. 10, 3. 16). Дакле, Пастир кои узе на себе овцу и говори
нам кроз у, есте и овца и Пастир; овца оним што е узето, а
Пастир Оним кои е узео.
Пошто е доброме Пастиру ваало душу своу положите
за овце, да би смру своом разорио смрт, то Поглавар нашег
спасеа постае и едно и друго, и свештеник и аге у ономе
што е способно да узме удела у страдау, обавивши смрт
( ). ер пошто смрт ние ништа друго
до растанак душе и тела, то Она кои е сединио са собом и
едно и друго, т. и душу и тело, не одваа се ни од едног ни
од другог, него доделивши себе и телу и души, душом отвара
разбонику ра, а телом заустава дество трулежности (
); у томе се и
састои разорее смрти, да се трулежност учини недествена
уништеем е у животворном телу. ер оно што
Догматика православие цркве 475
се збива у души и телу постае доброчинство и дар нашо
природи уопште15.
На неизрецив начин свештенодествоваа (
), и од уди невиен, Господ
Христос приноси Себе самог у принос и жртву за нас, будуи
у исто време и свештеник и аге Боже кое узима грех
света. Богу е, дакле, принео жртву велики Првосвештеник,
кои е на неисказан и невиен начин свештенодествовао
Себе самог као аге за свеопшти грех (
)16.
Господ наш, не човек ве Бог, свети Логос Божи, Син
Божи, роен беспочетно и ван времена, кои е вечно са
Оцем, а кои е ради нас постао човек од Марие, али не од
семена мужевева, свештенствуе пред Оцем (
), примивши човечански
састав, да би постао за нас свештеник по чину
Мелхиседековом, то ест по таквоме чину кои нема
преемства. ер Он непрестано приноси за нас даре, а напре
е принео себе на крсту, да би уништио сваку жртву Старога
Завета, и у исто време свештенодествуе свесавршену живу
жртву за васцели свет (
), сам жртва, сам жртвовае, сам
свештеник, сам жртвеник, сам Бог, сам човек, сам цар, сам
првосвештеник, сам овца, сам аге, свима е постао све ради
нас, да би у свему постао живот нама, и твраву свога
свештенства учинио непоколебивом занавек, не раздауи
свештенство по телесном пореклу и преемству, него дауи
да се оно сачува у Светом Духу по оправдау (
)17.
Логос Божи оваплотио се, вели свети Кирил
Александриски, да постане милостив и веран првосвештеник
пред Богом (евр. 2, 17). И Христос постаде милостив
првосве
15 Св. Григорие Ниски, Advers. Apollinar. (Antirrheticus), 16. 17; Р. gr. t.
45,col. 1153 А1156 А.
16 Он, In Christi resurrect., Orat. I; . gr. t. 46, col. 612 С D.
17 Св. Епифание Кипарски, Advers. haer. lib. II, tom. I, Haeres. 35 (55), 5;
P gr. t. 41, col. 980 В С.
476
Преподобии отац устин (Попови)
штеник према нама, ер нас немоне ослободи старих кривица
и даде оправдае вером, док е слово Закона осуивало
грешнике и налагало тешке казне на нарушиоце Боже
заповести: Ко преступи закон Мосиев, без милости умире
пред два или три сведока (5 Мос. 19, 15; 17, 6; евр. 10, 28).
Христос дакле постаде милостив првосвештеник, ер учини
да надае не важи строгост Закона. Треба нагласити да Он
не постаде првосвештеник да осуди грешнике него да искупи
ихове грехе ( ). Он,
Син Божи, принесе Богу и Оцу себе, као непорочну жртву,
да би телом своим био од помои онима кои се злопате и
искушавау. ер е едним приносом савршио вавек оне кои
бивау освеени (евр. 10, 14). Он дакле постаде првосве-
штеник по човечанско природи (
), ма да као Бог прима жртве од свих. Он сам по
сили Божанства свог опрашта грехе18. Господ Христос се
назива ош и веран првосвештеник (евр. 2, 17), ер може
вавек спасавати оне кои кроз ега долазе Богу19.
Суштину
Божанства
не
треба
сматрати
првосвештеником, него единородни Син Божи, кои е по
природи Бог, поставши човек, назива се првосвештеник. Из
разлога домостроа спасеа (), Он се због свога
човечанства назива првосвештеником, ер нас вером приноси
на жртву миомирну, а себе е ради нас принео Оцу као
намиомирниу жртву (
)20.
Постои дубок разлог што се за Логоса, кои е од Бога
Оца, каже да е принео себе на жртву Оцу, ер Он то ние
18 Ad regin. de recta fide, Orat. III, 10. 11; P. gr. t. 76, col. 1348 С D, 1349 А
; ср. ib. 26; col. 1369 B.
19 ib. 26; col. 1369 B.
20 Он, Adversus Nestor. lib. III, cap. 1; P. gr. t. 76, col. 120 AD, 121 А; ср.
Quod unus sit Christus, P. gr. t. 75, col. 1316 CD. Ср. св. Златоуст: Спасите
наш е првосвештеник не по своме Божанству, него по обличу тела (
). Он горе седи са Богом на престолу ради нас и есте прво
свештеник по чину Мелхиседекову... Ради тебе Христос е првосвештеник, ра
ди себе Бог ( , ' ) (Homil. in Legislatore, 5; . gr.
t. 56, col. 406).
Догматика православие цркве 477
учинио као Свештеник без тела него пошто е постао човек21.
Оваплотивши се, Господ Христос je постао за уде милостив
првосвештеник пред Богом, ер у чему пострада и искушаван
би, може помои и онима кои се искушавау (евр. 2, 18).
Дакле, првосвештеник кои е пострадао есте милостив; оно
што е пострадало есте тело, а не Бог кои е оживотворавао
пострадавше тело22. Иако е Логос Очев постао Првосвеште-
ник ради нас, ипак е остао Бог; и Он е себе, као човека,
принео на жртву23.
Пошто е постао човек, Логос Божи е назван првосве-
штеник; и Он е принео жртву Богу не као веем, него
установууи и себи и Оцу исповедае вере наше. Када
би Логос био без тела, било би оправдано да неко рекне да е
недостоно Бога да приноси жртву, али пошто е постао чо-
век, Он и приноси жртву за човечанство, мада као Бог седи
заедно изнад свих твари са Богом Оцем. Апостол Павле и
каже: Имамо таквога првосвештеника кои седе с десне
стране престола Величине на небесима (евр. 8, 1). Знауи
дакле да Он, Бог, постаде човек, а есте едан исти Син, ми
Му и приписуемо све као едноме (
)24.
Због свое безгрешности новозаветни Првосвештеник
дубоко се разликуе од старозаветног првосвештеника.
Старозаветни првосвештеник, кои се узимао од уди, био е
дужан да приноси даре и жртве не само за грехе народне
него и за свое, ер е и сам био под грехом25. Као безгрешан,
новозаветни Првосвештеник е принео Себе на жртву за
грехе удске, но не и за свое, ер их ние имао. Не од уди
ве од Бога Господ Христос би наречен првосвештеник по
чину Мелхиседекову26. Због чега е речено: по чину
Мелхиседеко
21 ib. lib. III, сар. 1; col. 124 .
22 ib. col. 129 С.
23 ib. col. 133 ВС.
24 Он, Apologeticus pro XII capit. contra orientales. anathemat. X; P. gr. t. 76,
col. 368 CD.
25 евр. 5, 13.
26 евр. 5, 10. 5. 6; 7, 17.
478
Преподобии отац устин (Попови)
ву, пита свети Златоуст, и одговара: због тане коу е
прасликовао Мелхиседек, када е поднео Аврааму хлеб и
вино, и због тога што ово свештенство не зависи од Закона,
и због тога што оно нема ни краа ни почетна. Оно што е
Мелхиседек имао као сенку, то е у Исусу постало стварност
( ). И као што су
имена Исус и Христос постоала и рание, тако е и ово.
Мелхиседек се описуе као она кои нема ни почетна данима
своим ни краа животу, не што их стварно он не би имао,
него што е неизвесно егово порекло. А Исус Христос нема
ни почетак данима ни кра животу, не у оном смислу у ком
Мелхиседек, него у том што Он уопште нема ни временски
почетак ни кра. Онамо е сенка, а овде стварност. Као што,
слушауи у Старом Завету име Исус, човек не разуме правог
Исуса, него то име сматра само за праслику ( ) и
више ништа не тражи, тако и слушауи о Мелхиседеку
беспочетном и бескраном, не треба тражити у ему истину,
него се задовоити самим називом, а истину научити у
Христу ( )27.
Господ Христос е постао првосвештеник по сили
вечнога живота, и као вечити Син Божи остае вавек, има
вечно свештенство ( )28.
Христос е, по речима светог Кирила ерусалимског,
Првосвештеник кои има вечно свештенство (евр. 7, 24),
кои ние у времену почео свое свештенство, нити има другог
преемника у своме првосвештенству (
). Он ние примио првосвештенство по
телесном преемству, нити е помазан елеем, припременим
од уди, него е превечно помазан од Она29.
Христос ние путем напредоваа ( ) меу
удима ступио у свештенство, него вечито има достоанство
свештенства од Оца30. Он се назива двоако: Исус и Христос;
Исус, ер спасава, Христос, ер свештенодествуе31. Он се не
27 Exposit. in Psalm. 109, 8; Р. gr. t. 55, col. 266, 267.
28 евр. 7, 16. 24.
29 Catech. X, 14; Р. gr. t. 33, col. 680 A.
30 ib. XI, l;col. 692 A.
31 ib. X, ll;col. 676 A.
Догматика православие цркве 479
назива Христом што je у рукама удским помазан, него што
е од Оца вечно помазан на првосвештенство ради уди (
)32.
По
своо
Богочовечанско
личности
безгрешни
Првосвештеник е свет, безазлен, чист, одвоен од грешника,
виши од небеса; ему ние потребно, као старозаветним
првосвештеницима, напре за свое грехе приносити жртве, а
потом за народне, ер Он ово учини едном, кад Себе
принесе33; тиме Он постаде узрок вечног спасеа (
), зато може вавек спасавати34. Тумачеи ове
Апостолове речи, свети Златоуст вели: Апостол овде говори о
превасходству духовне жртве, Христове жртве. Када Апостол
говори да е Христос свештеник, не треба из тога закучивати
да Он свештенодествуе стално: Он е едном извршио
свештенодество, и затим сео с десне стране Оца. Да се не би
мислило да Господ Христос стои горе и свештенодествуе,
Апостол показуе да е то било дело домостроа спасеа. Као
што е Он био слуга, тако е био и свештеник и
свештенослужите, ер свештенослужитеу е своствено
стоати а не седети. Овде Апостол изражава величину жртве,
коа е сама, будуи принесена едном, имала онолико силе
колико нису имале све друге жртве скупа35.
Логос Божи, Син Божи онда стаде имати брау,
богословствуе свети Атанасие Велики, када се обуче у тело
подобно нашем, кое приносеи сам у лицу свом, би назван
првосвештеником ( ), и постаде милостив
и веран (евр. 2, 17); милостив, ер нас е помиловао
приневши себе за нас, а веран, не стога што е као ми постао
заедничар вере и поверовао у некога, него стога што смо ми
дужни веровати свему што Он говори и чини, и што приноси
жртву верну, коа остае и не престае. ер жртве, кое су по
Закону биле приношене, нису имале у себи нешто верно, него
су биле пролазне и изискивале поновно очишее; а жртва,
едном принесена Спаситеем, све е извршила (
32 ib. X, 4; col. 664 В.
33 евр. 7, 26. 27.
34 евр. 5, 9; 7, 25.
35 In Hebr. Homil. 13, 3; Р. gr. t. 63, col. 107.
480
Преподобии отац устин (Попови)
), и остала верна занавек. Арон е имао преемнике, и
уопште старозаветно свештенство меало е са временом и
са смру преаше свештенике; Господ пак, имауи
непролазно (евр. 7, 24) и непреемствено ()
првосвештенство, постаде веран првосвештеник (евр. 2, 17),
остауи вавек, и поставши веран по обеау, ер услишава
оне кои долазе к ему и не обмауе их36.
Све старозаветне жртве, кое су непрекидно приношене
за грехе, а нису биле у стау ни уклонити ни уништити гре-
хе, Господ Христос укида и замеуе своом драговоном
богочовечанском жртвом, и приневши едну жртву за грехе
( ) седи свагда с десне
стране Богу37. Христос е био и Свештеник и Цар, вели свети
Атанасие Велики: Свештеник, ер е Себе принео на жртву
за нас, а Цар ер царуе над грехом и смру38.
Старозаветне приносе и жртве за грехе Бог ние хтео, ер
нису могли уништити грехе; то е могло учинити, и учинило
е Христово творее вое Боже, ер е сва воа Божа
остварена савршено и потпуно у апсолутно светом и
безгрешном животу Господа Исуса, кои е по природи едне
вое са Богом Оцем29. Воа пак Очева, вели свети Кирил
Александриски, у односу према роду удском била е: да
Христос
часним
крстом
изврши
искупее
и
васпоставее свих и свега (
)40.
У
овом
едном
бескраном
човекоубивом
богочовечанском приносу, кои твореи сву воу Божиу
уништава грех, налази се сва чудотворна сила спасеа, коа
се вавек излива на оне кои се освеуу и освееем
спасавау41. Господ ние нарушавао, ве испуавао Закон,
вели свети Ирине, умилостивавауи Бога према удима
(propitians pro hominibus
36 Contra arian. Otat. II, 9; P. gr. t. 26, col. 165 AB.
37 евр. 10, 11. 10. 12.
38 Fragm. in Matheum; P. gr. t. 27, col. 1364 A.
39 Cp. евр. 10, 7. 8. 9. 10.
40 Quod unus sit Christus; P. gr. t. 75, col. 1345 D.
41 евр. 10, 14.
Догматика православие цркве 481
Deus), и очишавауи губаве, исцеууи болесне, и сам
умируи, да би се човек, кои е био прогнан, ослободио
осуде и вратио у свое наслее42.
На свемилостиво жртви Богочовека заснован е Нови
Завет; а где е отпуштее грехова, онде нема више жртве за
грех ( )43. Поводом ових
Апостолових речи свети Златоуст вели: Бог е отпустио грехе
када е дао Нови Завет; а ова Завет е Он дао ради жртве
Христове. Када е пак Он отпустио грехе ради те едне
жртве, онда ние потребна друга жртва44.
Само оваплоее Бога Логоса есте жртва по себи, коа
достиже своу пуноу у богочовечанско смрти. Ци е
боговаплоеа уништее греха: Господ се еданпут, на
свршетку времена, авио са телом, да своом жртвом
уништи грех; и Он е еданпут принео себе, да узме грехе
многих ( )45. Тумачеи ове
речи Апостолове, свети Златоуст каже: Господ Христос е
еднапут умро за све уде. Шта, зар ми више не умиремо
преашом смру? Умиремо, али не остаемо у о
( , ' ); а то не значи
умирати. Тираниа смрти и истинска смрт е када умрли ве
нема могуности да се врати у живот; онда ово ние смрт
ве спавае ( , ). Смрт е
могла задржати у своо власти све; Христос е стога и умро,
да би нас ослободио. Тако се и Христос еданпут принесе
(евр. 9, 28). Киме се принесе? Очигледно сам собом. Тиме
апостол показуе у Христу не само свештеника него и
принос и жртву. Затим додае и узрок због кога се принесе:
Он се еданпут принесе, да узме грехе многих (ст. 28).
Зашто е Апостол рекао: многих, а не: свих? Зато што нису
сви поверовали. Он е умро за све, да би спасао све,
уколико зависи од ега. егова смрт е била мона да
спасе све
42 Contra haeres. IV, 8, 2.
43 евр. 10, 16. 17. 18.
44 In Hebr. Homil. 18, 1; P. gr. t. 63, col. 136.
45 евр. 9, 26. 28; 10, 5.
482
Преподобии отац устин (Попови)
од погибли, али ние Он узео грехе свих, ер сами нису
хтели ( )46.
Свето Писмо асно показуе, вели свети Атанасие Вели-
ки, зашто е требало да се Бог Логос очовечи, говореи: ер
доликоваше ему за кога е све и кроз кога е све да,
доводеи многе синове у славу, страдаем доврши
поглавара иховог спасеа (евр. 2, 10). А ове речи значе,
да е уде, запале у трулежност, у смртност, имао да избави
од трулежи не ко други до Бог Логос, кои их е и створио у
почетку. Да е пак сам Логос узео на себе тело, да би га
принео на жртву за слична тела ( ),
показуу речи Светога Писма: Како пак деца имау удела у
телу и крви, тако и Он узе удела у томе, да смру сатре онога
кои има државу смрти, то ест авола, и да избави оне кои,
боеи се смрти, целога живота беху робови (евр. 2, 14 15).
ер Логос, приношеем на жртву свога сопственог тела,
учини кра закону кои е био против нас, и обнови у нама
начело живота, давши нам наду на васкрсее. Пошто е кроз
човека смрт завладала удима, због тога е оваплоеем
Бога Логоса извршено уништее смрти и васкрсее живота,
по речи христоносног Апостола: ер пошто кроз човека дое
смрт, кроз човека дое и васкрсее мртвих. ер као што у
Адаму сви умиру, тако е и у Христу сви оживети (1 Кор.
15, 21 22). ер ве сад не умиремо као осуени, него као
они кои имау устати очекуемо опште васкрсее свиу, кое
е у свое време обавити Бог47.
Пошто е Адам, вели свети Василие Велики, по
неопходности у нама предаван од едног другоме путем
наслеа ( ) до краа, због тога сви у
Адаму умиремо (1 Кор. 15, 22), и царова смрт до испуеа
Закона и до доласка Христова... Ми кои смо оживотворени
у Христу, не умиремо више у Адаму48. Као што е у Адаму
смрт по
46 In Hebr. Homil. 17, 2; Р. gr. t. 63, col. 129. Ср. св. усгин: Христос е
претрпео ропство до крста за наразноврсние уде из сваког народа, стекавши
их своом крву и таном крста ('
) (Dialog. cum. Tryph. с. 134).
47 De incarnat. Verbi, 10; Р. gr. t. 25, col. 113 ВС.
48 De Spiritu Sancto, cap. 14, 31; P. gr. t. 32, col. 124 A.
Догматика православие цркве 483
стала силна, тако е онемоала у смрти Христово (
)49.
Христос дое као првосвештеник будуих добара, и
кроз своу крв едном за свагда уе у светилиште, и нае веч-
но искупее ( )50. Ово е дело
Христово, по речима светога Златоуста, едно од надивниих
и нанеочекиваниих: да Он едним улажеем нае вечно
спасее51. Скупоцена и единствена по важности крв
Богочовека Христа есте крв вечнога завета ( '
)52, новога завета, кои е духован, основан Богом, у
коме Бог опрашта удима грехе и безакоа, испуууи
собом срца и мисли удске53. Зато се крву Богочовека Хри-
ста, тим путем новим и живим, улази у светилиште спасеа
и вечнога живота54. Крву Христовом нам е дарован, по речи
светог Златоуста, улаз у небо и приступ духовним танама.
Апостол назива ова пут новим и живим, изражавауи тиме
пуноу наде. Новим га назива, ер се труди да покаже да ми
имамо све што е навише, пошто су сада отворена врата
небеска, што ние било чак ни при Аврааму. Живим га назива,
ер е први пут био пут смрти, низводио е у ад, а ова е увек
жив55.
Проливаем свое неизмерно скупоцене богочовечанске
крви за спасее рода удског Господ Христос е основао Но-
ви Завет. ер по свемудром промислу Божем: где е завет,
ваа да буде и смрт онога кои чини завет56. Своом креном
смру Богочовек е посредник новога завета, да кроз егову
смрт, коа бй за откуп од преступа у првоме завету (
), обеа
49 Он, In Isai, cap. 5, 1; Р. gr. t. 30, col. 348 D.
50евр. 9, 11. 12.
51 In Hebr. Homil. 15, 2; P. gr. t. 63, col. 119.
52 евр. 13, 20.
53 евр. 8, 1013.
54 евр. 10, 19. 22.
55 In Hebr. Homil. 19, 1; P. gr. t. 63, col. 139.
56 евр. 9, 16.
484
Преподобии отац устин (Попови)
е вечнога наследства приме звани57. Шта е посредник?
пита свети Златоуст, и одговара: Посредник () ние
господар ствари за коу посредуе, него е ствар на едно
страни, а посредник на друго. На пример, при склапау бра-
ка бива посредник, али он ние женик, него само помаже
ономе кои ступа у брак. Тако и овде. Син е постао посред-
ник измеу Оца и нас. Отац ние хтео да нам остави наслед-
ство; Он се гневно на нас и био незадовоан с нама као са
отступницима од ега; Син е постао посредник измеу нас
и ега и умолио Га е. И ево како е Он постао посредник:
Он е примио на себе кривицу и оправдае, саопштио нам е
Очеву воу и притом се подвргао смрти. Ми смо били
увредили Бога и морали смо умрети, али е Он умро за нас и
учинио нас достонима завета ( ,
). На та начин завет е
постао чврст, пошто е закучен не са недостонима. У
почетку е Бог закучио с нама завет, као отац са децом; али
када смо ми постали недостони, онда е требало да буде не
завет ве казна ( , ). Нашто
се онда, вели Апостол, хвалиш Законом? Он нас е довео до
таквог греховног стаа, да се ми никада не бисмо спасли. Да
Господ наш ние умро за нас, Закон нам ни намае не би
помогао, ер е био немоан58.
Као вечни Првосвештеник Господ Христос свагда живи,
да би се могао молити за нас (евр. 7, 25). Ово е и врло
таанствено и врло човекоубиво, вели свети Григорие
Богослов. ер молити се () значи овде молити се
за нас у своству посредника, као што се и о Духу каже да се
Он моли за нас (Рм. 8, 26). ер е едан Бог и
едан посредник Бога и уди, човек Исус Христос (1 Тм. 2,
5). ер се Он и сада, као човек (jep je са телом кое узе на
себе), моли за мое спасее, док ме силом свога очовечеа не
учини богом (
).
57 евр. 9, 15. Зато се верни следбеници Богочовека Христа називау у
Откривеу: откушьени (' ) (Апок. 14, 3; ср. Ис. 51, 10, 11; 62, 12;
Пс. 106, 2).
58 In Hebr. Homil. 16, 1; Р. gr. t. 63, col. 123124.
Догматика православие цркве 485
Тако и заступника имамо Исуса (1 н. 2, 1), не у том смислу
да се Он понижава за нас пред Оцем и ропски Му припада
(нека е далеко од нас таква, заиста ропска и недостона Духа
помисао! ер нити е своствено Оцу да то тражи, ни Сину да
то подноси; а и неправедно е мислити тако о Богу), него у
том, да нас Он, пострадавши за нас као човек, упууе тиме
на трпее као Логос и Саветник59.
Господ Исус, да би крву своом осветио уде, изван
града пострада60. Зашто, пита свети Златоуст, Господ Христос
не би принесен на жртву у храму, него изван града и зидина
градских? Да би се испунило пророштво, да е бити уброен
меу злочинце (Ис. 63, 12). И не у храму ош стога, да
удеци не би прикрили жртву, и уди не би помислили да
се она приноси само за еврески народ. Зато изван града и
зидина, да бисмо знали, да е жртва свеопшта (
), да е принос за сву зему (
); да бисмо знали, да е очишее свеопште, не
посебно као код удеаца61.
Скупоцена крв Богочовека Христа есте крв завета, ко-
ом се обава освеее и спасее рода удског, стога, ко е
за погану уздржи, заслужуе настрашние муке62. Ради спасеа
свиу Господ Исус окуси смрт за све, прими страдаа за све,
и на та начин постаде поглавар спасеа (
)63. Кроз ипостасно седиее човечанске и божанске
природе у Господу Христу крв егове човечанске природе
постала е и назива се крву Бога, Богочовека. Зато Он том
пресветом и пречистом крву стече Цркву, коа е дом
59 Orat. 30, 14; Р. gr. t. 36, col. 121 С 124 .
60 евр. 13, 12.
61 De cruce et latrone, Homil. 1,1: P. gr. t. 49, col. 400. Ср. св. Кирил Алк
сандриски: Зато Исус, да би крву своом осветио уде, изван града пострада
(евр. 13,12). Крв обичног човека не би нас могла осветити, али нас е крв Хри
стова осветила, ер е Божа а не просто удска ( ,
): ер Бог беше у телу, кои нас очишава своом крву (De recta fi
de ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1296 B).
62 евр. 10, 29.
63 евр. 2, 9. 10.
486
Преподобии отац устин (Попови)
спасеа, радионица спасеа: Господ Бог стече Цркву крву
своом ( )64.
Основна и вечна еванелска вредност, коа вреди више
него сав видиви свет, есте боголика душа човекова. У
ризници козмичких вредности нема ниедне коа се може
упоредити са бескраном божанском вредношу душе
удске. Изгуби ли кроз грехе и страсти душу своу, човек не
може у свету временскопросторних вредности пронаи
ниедну тако скупоцену, коом би могао откупити душу своу.
О томе божански Спасите речито и асно говори: Каква е
корист човеку ако сав свет добие а души своо науди? или
какав е откуп дати човек за душу своу (
)65?
Кроз грехе човек е много наудио боголико души своо,
и делимично е погубио и изгубио. Нико и ништа од
створених биа и ствари не може е искупити и спасти, нико
и ништа у свима сазданим световима. едина сила, а тиме и
едина вредност, коом се може искупити огреховена,
изгубена душа есте безгрешна душа Богочовека Христа.
Она више вреди, бескрано више него сва саздана биа скупа.
У ено безгрешно свечистоти и божанско свевредности с
едне стране, и у еном природном генетичком сродству са
душом удском с друге стране, и лежи ена свесилна
искупитеска и спаситеска сила и мо. Зато е безгрешни
Господ и обавио, да е Он дошао: да душу своу да у откуп за
многе ( )66.
Човекоубиви Спасите е то учинио богочовечанским
подвигом свога земаског живота, нарочито своом креном
смру и васкрсеем. Добровольно дауи душу своу за спа-
сее уди, Господ е богочовечанском безгрешношу и
свевредношу еном, а тиме бескраном, свепобедном
силом еном откупио душу удску, продану греху и смрти67,
одробио род удски, заробен грехом, смру и аволом.
То не
64 Д. А. 20, 28.
65 Мт. 16, 26.
66 Мк. 10, 45.
67 Рм. 7. 14; 6, 17. 20; 5, 12.
Догматика православие цркве 487
значи да е свеправедни Господ учинио насие над аволом.
Напротив, у томе Спаситеевом подвигу има толико
свеправедне, свемудре, свеубавне логике богочовечанске, да
е она очигледна за сва биа у свима световима, па и за самог
злоумног авола.
Своом безгрешношу, но и човечанском природношу,
душа Богочовека Христа е назаконитии и наистинитии
преставник рода удског, а своом добровоном, бескрано
човекоубивом жртвеношу, она е свеправедно и свемудро
искупила род удски од робоваа греху и смрти. И пред
свеправедним Богом жртва Христова е довона за
искупее рода удског; али и пред неправедним аволом
она има то исто значее. Хтеонехтео, аво осеа и увиа сву
оправданост и неодоивост Спаситееве човекоубиве
жртве искупеа. И егова логика, ма колико и ма како
била искварена и посувраена злом, мора видети и признати
у Спаситеево жртви свепобедну искупитеску силу. И
када неки од светих Отаца претставау искупее рода
удског као откуп од авола, они то чине, не што уче да е
Господ Христос душу своу дао аволу на жртву, да би
откупио род удски, него да би показали логичку
неодоивост и богочовечанску оправданост и свемо
искупитеског подвига Христовог и за самог авола. Они то
претставау антропоморфистички, да би бескрану тану
искупеа учинили донекле приступачном за удско
схватае. Шта више, неки од их (као свети Макарие
Велики) иду тако далеко у том антропоморфистичком
реализму, да у диалошко форми драматично претставау
Спаситеев подвиг искупеа. Разуме се, по среди е
бескрана, несхватива тана, што се осеа и код Отаца кои
антропоморфистички претставау Спаситеев подвиг
искупеа. ихова богочежива мисао, испитууи ову
пресвету тану, трепетно и побожно предае себе
несхвативо божанско провиденциалности, тако обидно
заступено у богочовечанском подвигу искупеа.
Тако, свети Ирине пише: Господ наш Исус Христос
борио се и победно, ер е Он био човек кои се борио за оце, и
послушношу прекратив непослушност; ер е Он свезао
акога (fortem, т. авола) и одвезао слабе и даровао спасее
488
Преподобии отац устин (Попови)
своме саздау разоравауи грех. ер je Он свесвети и
милосрдни Господ и кои уби род удски. Он е, дакле,
сединио човека са Богом. ер да човек ние победно
неприатеа удског, онда неприате не би био побеен на
праведан начин ( ). И опет, да
Бог ние даровао спасее, оно не би било сигурно... Требало
е да Она кои е преузео на себе да убие грех и искупи
човека крива смрти (occidere peccatum et mortis reum
redimere hominem), сам постане оно што je био човек, кои е
грехом био одведен у ропство и над коим е даровала смрт,
да би грех био сатрвен човеком и човек отишао од смрти68.
Неприате рода удског, аво, не би био побеен на
праведан начин (juste), да Она кои га е победно ние био
човек од жене. ер е Он у почетку преко жене овладао чове-
ком, и поставио себе за неприатеа човеку. Због тога и Го-
спод исповеда себе за Сина човечиег, васпоставауи у
себи оног првобитног човека, од кога е била саздана жена,
да бисмо, као што е кроз побееног човека род наш сишао
у смрт, тако опет кроз човека победника ми узишли у живот,
и као што е кроз човека смрт однела победу над нама, тако
опет кроз човека ми однели победу над смру69.
За време кушаа у пустии Господ Христос е, по све-
том Иринеу, коначно отерао од себе Сатану, као законито
побеенога (quasi legitime victum); и некадаи Адамов
преступ заповести Боже уништен е помоу заповести
Закона, коу е сачувао Син човечи, не преступивши
заповест Божу... Пали анео побеен е од Сина човечиег
кои е сачувао заповест Божу. ер као што е он у почетку
наговорио човека да прекрши заповест Творца, због чега га
е и имао у своо власти, а егова се власт састои у преступу
и отступништву (potestas autem ejus est trensgressio et
apostasia), коима je свезао човека, то je, с друге стране,
Сатана имао бити побеен кроз човека и бити свезан оним
истим оковима коима е он био свезао човека, да би се човек,
ослободивши се, вратио своме Господу, оставауи оне
окове, коима е био све
68 Contra haeres. III, 18, 6. 7.
69 ib. V, 21, 1.
Догматика православие цркве 489
зан, то ест преступ (trensgressionem). Jep везивае Сатане
било е ослобоее човека, ер: не може неко уи у куу
акога и покуство егово отети, ако напре не свеже акога
(Мт. 12, 29). Стога Господ изобличава Сатану за противее
Богу, кои е све створио, и побеуе га помоу заповести, а
заповест е Божа Закон. Као човек, Господ Христос е
показао да е Сатана бегунац и преступник Закона и
отступник од Бога, а затим, као Логос, Он га е чврсто свезао
као свога бегунца, и отео егово покуство, то ест уде, над
коима е он владао и коима се неправедно (injuste)
користио. И праведно (juste) е заробен она кои е
неправедно (injuste) био заробио човека; а прее заробени
човек истргнут е испод власти власника по милосру Бога
Оца, кои се сажалио на свое створее и подарио му
спасее, васпоставивши (redintegrans) га кроз Логоса, то ест
кроз Христа, да би човек опитом (experimento) сазнао, да
ние Он од себе самог, ве по дару Божем добио
нетрулежност70.
У подвигу искупеа и спасеа рода удског од стране
Господа Исуса има толико свесавршене мудрости, правде и
милости Боже, да е он неодоиво убедив, природан и
логичан не само за анеле и уде, него и за аволе. Оваквим
своим подвигом Господ Христос нити се удвара аволу, ни-
ти га наговара, нити моли, ве му своом свеправедном и
свемудром богочовечанском жртвом показуе, да е човек
заиста искупен од греха и смрти, заиста спасен вечним
спасеем. Такав смисао имау следее речи светог Иринеа:
Господ Христос, мони Логос и истински човек,
искупууи нас мудро (rationaliter) крву своом, даде себе
сама у откуп за оне кои су били одведени у ропство. И
пошто е отпадништво (apostasia = аво) неправедно (injuste)
овладало нама, и нас, кои смо природно достоае
свемогуега Бога, противприродно отуило од ега и
учинило нас своим сопственим ученицима, то е Логос
Божи, моан у свему и не оскудевауи у своо правди,
праведно (juste) устао против самог отпадништва и искупио
од ега свое достоае не силом,
70 ib. V, 21, 2. 3.
490
Преподобии отац устин (Попови)
као што е отпадништво овладало нама, незаситно отимауи
оно што ние егово, него путем убееа (sed secundum
suadelam), као што приличи Богу кои путем убеиваа,
путем разлога а не путем насиа добиа оно што жели, те да
ни правда не буде нарушена, нити да пропадне старо саздае
Божие. Господ нас е, дакле, искупио крву своом и дао е
душу своу за душе наше и тело свое за тела наша (
,
) и излио Духа Очева за
седиее и општее Бога са човеком, Бога предауи
удима кроз Духа, човека пак с друге стране привлачеи
Богу кроз свое оваплоее, и несумиво и истински
дарууи нам своим доласком нетрулежност кроз општее са
Богом71.
Безгрешно тело Господа Исуса, принесено на жртву за
род удски, има свепобедну искупитеску силу. Као
истинит човек, и тиме истинити претставник рода удског,
Господ своом безгрешном богочовечанском жртвом
откушьуе човека од греха и смрти, пошто Га ни грех ни
смрт нису могли победити. На то указуе свети Макарие
Велики, драматично описууи Спаситеев подвиг
искупеа. Тело кое е примио од Деве Марие, вели свети
Макарие, Господ е подигао на крст и приковао на ему, и
мртво тело победило е и убило живу змиу. По среди е
велико чудо. Ново и безгрешно тело (
) ние се поавило у свету до Господега
доласка, ер е, пошто е први Адам преступно заповест,
царовала смрт над свим потомцима еговим. Мртво тело,
дакле, победило е живу змиу. И ово е чудо евреима
саблазан, а Грцима безуме. Но шта каже Апостол? Ми
проповедамо Исуса Христа, и ега распета; евреима дакле
саблазан а Грцима безуме, нама пак кои се спасавамо,
Христа, Божиу силу и Божиу премудрост (1 Кор. 1, 23. 24).
ер е у мртвом телу живот; ту е искупее (
), ту светлост, ту Господ долази смрти,
разговара са ом и нареуе да пусти душе из ада и смрти, и
да Му их врати. И гле, збуена ти
71 ib. V, 1,1.
Догматика православие цркве 491
ме, смрт одлази своим слугама, скупа све силе, и владар
зла доноси рукописаниа ( ), и говори: Ево,
ови су се покорили речи моо! ево како су нам се клаали
уди!" Али Бог, праведни судиа, и овде показуе правду
своу и вели му: Теби се покорно Адам, и ти си овладао
свим срцем еговим; покорило се теби човечанство. Али те-
ло мое шта ради овде? Оно е безгрешно (
). Тело првога Адама постало е теби дужник, и ти с
правом () држиш егово рукописание; за мене пак
сви сведоче да нисам грешно; не дугуем ти ништа (
). Сви сведоче за мене да сам Син Божи.
Глас кои е с висине неба дошао на зему, посведочио е:
Ово е Син мо убени, ега послушате (Мт. 17, 5); ован
сведочи: Гле, аге Боже кое узима грех света (н. 1, 29);
Свето Писмо сведочи: Он греха не учини, нити се обмана
нае у ега (1 Петр. 2, 27), и: иде владар овога света, и у
мени не налази ништа (н. 14, 30). И ти, Сатано, сам
сведочиш за мене, говореи: знам те ко си, Син Божи (Мк.
1, 24; 3, 11); и ош: шта е теби до нас, Исусе Назареанине;
дошао си пре времена да нас мучиш (Мт. 8, 29). а имам три
сведока: едан кои с небеских висина шае глас, други са
земе, треи ти сам. Откупуем дакле тело кое ти е
продао први Адам (
), уништавам твоа рукописаниа, ер сам а
исплатио Адамов дуг тиме што сам распет и што сам сишао у
ад; и нереуем теби, аде, тамо и смрти, ослободите
закучане душе Адама (т. рода удског)". И тако дакле
зле силе дрхтеи ослобаау закучаног Адама (т. род
удски)72.
Трудеи се да велику тану искупеа учини што
приступачниом уму удском, свети Григорие Ниски се у
великом степену служи антропоморфистичким изразима. Он
замиша род удски као аволовог заробеника, а Бога као
ослободиоца. По себи, и у своме домостроу спасеа, Бог е
не само моан него и праведан, добар и мудар, и има све оно
72 Homil. XI, 10; Р. gr. t. 34, col. 552 А С. Ср. Блаж, Теодорит, De
providentia, Orat. X; Р. gr. t. 83, col. 757 А 760 В.
492
Преподобии отац устин (Попови)
што разум сматра за набое. Божи домостро спасеа
човека изобилуе свим свесавршеним своствима Божим73.
Човек се, обманут проналазачем порока, добровоно
() подвргнуо пороку и потчинио себе неприатеу
живота. Као добар, Бог се испууе милосрем према паломе
човеку, и као премудар, Он зна начин како да врати човека;
дело пак премудрости у исто време е и дело правде.
Дествууи кроз своа божанска своства, Бог ние употребио
никакво насие против авола кои е био овладао родом
удским, те е на та начин аволу одузет сваки повод за
негодовае или жалбу против насиа од стране Бога74. Бог
ние силом ослободио човека, него га е откупио. Пошто смо
ми добровольно били продали себе, то е наш ослободитте
имао да пронае праведни, а не насилии начин ослобоеа
( ). та начин есте: дати
за заробеника откуп () какав жели власник.
Болууи од властоуба као основног порока, зли дух е
врло паживо посматрао чудеса Господа Христа, и видеи у
ему такву необичну силу, он е увидео да е то нешто вее
од онога чиме он располаже и што држи у ропству. Стога он
жели да Христос буде откуп () за оне кое држи под
стражом смрти. Али ему е било немогуе погледати у
непокривени лик Божи, ако напре не угледа на ему неки
део онога тела кое е ве грехом био покорно себи. Стога е
Божанство прикрило себе телом, да се зли дух, гледауи на
познато и сродно ему, не би уплашио приближеа
превелике силе, и да би, опазивши како сила све аче и аче
просиава кроз чудеса, сматрао све то више жееним него
страшним. У овоме се доброта седиуе са правдом, а и
премудрост ние одвоена од их. Пронаи: да Божанска сила
постане доступна помоу телесног покривала, и да
домостроу спасеа нашег не смета страх од узвишене поаве,
без суме е доказ и доброте, и премудрости, и правде. ер
желети спасти сведочанство je доброте; учинити пак себе
откуп
73 Orat. catech. с. 20; Р. gr. t. 45, col. 56 D 57.
74 ib. с. 22; col. 60 CD. Блаж. Теодорит, De providentia, Orat. X; P. gr. t.
83, col. 748 ВС, 760 AB.
Догматика православие цркве 493
ном ценом за овладаног другим показуе праведност; а
смишеношу учинити за неприатее недоступно
доступним есте доказ навише мудрости75.
Да би нечисти дух, кои е тражио откуп за нас, добио
исти, Божанство се сакрило под завесом наше природе, и
враг е, као халпива риба, са мамцем тела прогутао удицу
Божанства ( ); и на та начин, када е
живот уведен у смрт и када се у тами поавила светлост,
светлошу и животом би уништено оно што е супротно све-
тлости и животу. ер е немогуе да тама остане у
присутству светлости и да смрт постои када живот дествуе
( )76.
Резимирауи свое мишее о овоме, богомудри Отац
вели: Тако, дакле, доказано е да се доброта, премудрост, пра-
ведност, мо, недоступност трулежи, све открива у пому
домостроа спасеа нашег. Доброта се изражава у жеи да се
спасе она кои е пропао. Премудрост и праведност
обелодаене су у начину нашег спасеа (
). мо се огледа у томе што Он узе на себе
обличе човека, обличе наше понижене природе, и даде
смрти наду да она може овладати име, као и осталим
удима. Али, будуи у ено власти, Он учини оно што е
своствено ему по Божанско природи: своствено е
светлости уништее таме, а животу разорее смрти77.
Као допуууи светог Григориа Ниског свети
Дамаскин вели: Господ наш Исус Христос, будуи безгрешан,
ер
75 ib. с. 23; col. 61 АС 64 А.
76 ib. с. 24; col. 64 D 65 А. Исти Отац на другом месту каже: Бог je
ономе кои има државу смрти дао себе у откуп () за овладане смру. И
пошто сви беху под стражом смрти, очигледно е да Он све откупуе овим от
купом ( ), тако да по извршеу искупеа
васцелог рода удског, нико ние оставен под влашу смрти, ер е и немогу
е да ико остане у смрти када смрти више нема (In
Psalmos, cap. 8; Р. gr. t. 44, col. 468 CD; cp. ib. col. 472 C).
77 ib. с 24; col. 65 B. Св. Герман пише: Свеопшти Господ ние дошао на
крст да суди свету, него да на крст прикуе рукописание ( ) па
лих и да их ослободи старих дугова (), давши у откуп сву своу ве
ома скупоцену крв (Orat. I; Р. gr. t. 98, col. 224 С).
494
Преподобии отац устин (Попови)
греха не учини Она кои узима грех света (1 Петр. 2, 24; н.
1, 29), нити се обмана нае у устима еговим (Ис. 53, 9), ние
подлежао смрти, ер е смрт ушла у свет кроз грех (Рм. 5,
12). Дакле, Он умире, примауи смрт за нас, и себе приноси
Оцу на жртву за нас. ер ми смо сагрешили Оцу, и требало je
да Он прими откуп за нас (
), да бисмо се на та начин ослободили
осуде. Боже сачува, да е крв Господа била принесена
тиранину. Смрт дакле приступа и, прогутавши тело Господе
мамац, натаче се на удицу Божанства и, окусивши безгрешно
и животворно тело, разори себе и отпусти све кое е била
прогутала. ер као што се уношеем светлости уништава
тама, тако се и налетом живота уклаа трулежност (
), и за све настае живот, а за погубитеа погибао78.
Таанственост Спаситееве крене смрти не исцрпуе се
до краа никаквим помовима удским, нити порееима
антропоморфистичким. И поам откупа носи на себи печат
удске релативности. И у овом случау важи Апостолова
богомудра реч: ми нешто знамо79, а веи део покривей е
безданим утаем божанским. Крена смрт Спасова е победа
над смру и оцем смрти Сатаном. Као жртва, она е по
богочовечанском домостроу спасеа неопходност у спасеу
природе удске, у освееу крви удске и живота удског.
Као израз бескраног човекоуба Богочовековог она е
приатна Богу Оцу, али, у строгом смислу речи, она ние
немилосрдни Очев захтев Сину единородном. Своом
бескраном вредношу, и значаем, и силом, и човекоубем,
и жртвеношу, и логичношу, крсна смрт Спасова е спасее
рода удског од греха, смрти и авола, спасее кое е
очигледно и потпуно и за Бога, и за уде, и за анеле, и за
аволе. И када неки Оци фигуративно говоре о откупу кои е
Господ Христос дао аволу, не подразумева се да е Он себе
дао аволу место уди ве да е и за самог авола постало
асно и очигледно, да е спасее рода удског извршено
креном смру Богочовековом. О томе богонадахнуто говори
свети Богослов: Коме е и
78 De fide, III, 27; Р. gr. t. 94, 1096 В 1097 .
79 1 Кор. 13, 18.
Догматика православие цркве 495
ради чега е проливена за нас крв, велика и преславна крв
Бога, Првосвештеника и Жртве? Ми смо били у власти
авола, продани под грех, сластоубем смо били зарадили
порочност. Ако се пак откуп ( ) не дае некоме
другоме него власнику, а питам: коме е и због каквог
разлога принесен такав откуп? Ако аволу, о, како е то
увредиво ( )! Разбоник добиа откуп, добиа
не само од Бога, него самога Бога; за своу тираниу узима
тако безмерну плату... Ако ли Оцу, онда, на првом месту, на
кои начин? Ми нисмо у ега били у ропству. А на другом
месту, због чега е крв единороднога приатна Оцу, кои ние
ни Исаака, приношеног оцем, примио, него е заменио жртву,
давши овна место разумне жртве? Ние ли из овога очигледно
да Отац прима жртву, не зато што е захтевао или имао
потребу, него због домостроа спасеа ( ,
, ), и зато што е човеку било
потребно да се освети човечанском природ ом Бога (
), да
би нас Он сам избавио, савладавши тиранина силом, и
уздигао нас себи кроз Сина кои посредуе и све устроава у
част Оца, коме е Он у свему покоран. Таква су дела
Христова, а остало нека буде поштовано утаем (
)80.
Главно е: човекоубиви Господ Христос добровоно е
принео себе на жртву, ер е огреховеном и осмреном чо-
веку било потребно да се освети човечанском природой
оваплоеног Бога. При томе су се десила велика и
таанствена збиваа: добровоно проливена крв Богочовека
Христа на таанственоблагодатни начин е осветила крв
човека и човечанства, оскрнавену грехом, оживотворила е
новим животом, и осмрено природи удско отворила пут
нови и живи81, кои одводи Богу и уводи у живот бескрани и
вечни. А иза овога простире се безобално и бездано море
Христових
80 Св. Григорие Богослов, Orat. 45, 22; Р. gr. t. 36, col. 653 АВ. Ср. св.
Фотие, '
. , , , 1901.
81 евр. 10, 1920.
496
Преподобии отац устин (Попови)
богочовечанских тани, у кое продире само вера, док ум сми-
рено и споконо понава за светим Богословом: а остало
нека буде поштовано утаем".
в) Богочовек скида проклетство са рода удског
У чудесном Господу Исусу, нарочито у егово
многозначано смрти за род удски, Бог нас е благословио
сваким благословом ( )82, и ослободио уде
проклетства кое е било на има, по речи Апостола:
Христос нас е искупио од клетве законске, поставши за нас
клетва, ер е писано: проклет е сваки кои виси на дрвету83.
Какво е све проклетство било на роду удском до
оваплоеа Господа Христа кои га е изобием божанских
благослова свога богочовечанског подвига скинуо, обашава
свети Златоуст: Адам е био подвргнут великом проклетству, а
Господ Христос великом благослову. Адаму би речено: да си
проклет у делима своим (1 Мос. 3, 17; 4, 11); тако и онима
што су живели после ега: проклет ко немарно ради дело
Гсподе (ерем. 48, 10), и ош: проклет сваки кои не остане на
свима речима овога закона (5 Мос. 27, 26), и ош: проклет сва-
ки она кои виси на дрвету (5 Мос. 21, 23). Ето колико е
проклетстава. Од их нас е ослободио Христос, поставши сам
клетва (Гал. 3, 13). Као што е Он понизио себе да би нас
узвисио, и умро да би нас учинио бесмртнима, тако е и
постао клетва да би нас испунио благословом. Шта се може
сравнити са овим благословом, када се преко клетве дае
благослов? Ние Он сам имао потребу за благословом, него га
дае човеку. Као што а, говореи да е Он понизио себе, не
разумем неку промену у ему него егово снисхоее из
разлога домостроа спасеа ( ),
тако и говореи да е Он добио благослов, а разумем не то,
као да е Он имао потребу за благословом, него опет
показуем егово снисхоее из разлога домостроа
спасеа (
82 . 1, 3.
83 Гал. 3, 13: ,
' ' .
Догматика православие цркве 497
). Тако, дакле, благослов
се односи на егову човечанску природу. Васкрснувши из
мртвих, Христос ве више не умире (Рм. 6, 9) и не подлежи
клетви; или, бое реи, Он и пре тога ние подлежао клетви,
али у е примио на себе, да би избавио од е човека84.
Зашто е, по Мосеевом закону, проклет пред Богом
сваки кои виси на дрвету? То обашава Мосе у закону: Ко
згреши тако да заслужи смрт, те буде осуен на смрт и
обесиш га на дрво, нека не пренои тело егово на дрвету,
него га исти дан погреби, ер е проклет пред Богом ко е
обешен85. То значи, оваква смрт била е знак крае
порочности, због чега е осуени на такву смрт био проклет
пред Богом. Ние сваки кои виси на дрвету, вели блажени
ероним, проклет пред Богом, него она кои е учинио грех
достоан смрти, те убиен зато и обешен на дрвету. Ние он
проклет стога што виси на дрвету, него стога што е пао у
такав грех (in talem pecatum), да е заслужио да буде
распет86.
Господ Христос, примивши крсну смрт, иако
безгрешан, примио je на себе проклетство те смрти, и своом
незаслуженом смру уништио проклетство кое е било на
роду удском. Пошто е она кои виси на дрвету проклет,
вели свети Златоуст, то е она кои е имао да разреши ту
клетву требао бити Слободан од е (
), и примити на себе ту клетву незаслужену
место оне заслужене, стога е Христос и примио на себе
такву клетву, и оме уништио ону заслужену. И као што
невин човек, кои се реши да умре место осуенога на смрт,
избава овога од казне, тако и Христос учини. Пошто
Христос ние подлежао проклетству за преступае Закона,
то е Он и примио на себе проклетство кое смо ми
заслужили а не Он, да би све ослободио од заслуженога, ер
Он греха не учини, нити се обмана нае у устима еговим
(Ис. 53, 9). Као што, дакле, она кои е умро место оних
кои су имали умрети,
84 Expositio in Psalm. 44, 4; Р. gr. t. 55, col. 188189.
85 5 Mojc. 21, 23.
86 Commentar. in epist. ad Galat. lib. II, cap. 3, v. 13; P. lat. t. 26, col. 387 С
498
Преподобии отац устин (Попови)
ослобоава ове од смрти, тако и Она кои е примио на себе
проклетство ослободио е од проклетства87.
Никога не треба да збууе то, пише блажени ероним,
што е Христос постао за нас клетва, ер Бог, кои Га е
учинио клетвом, учинио Га е и грехом за нас (2 Кор. 5, 21),
а Спасите е од пуное Божанства понизио себе узевши
обличе слуге (Флб. 2, 7). Али понижее Господа нашег есте
слава наша. Он е умро да бисмо ми живели; сишао е у ад да
бисмо ми узашли на небо; постао е безуме (stultitia) да би-
смо ми постали мудрост (sapientia). Он je од пуное Божан-
ства смаио себе (evacuavit), примивши обличе слуге, да би
у нама обитавала пуноа Божанства, и да бисмо од слугу по-
стали господари. Он е распет на дрвету да би грех, кои смо
учинили на дрвету познаа добра и зла, уништио распеем
своим на дрвету. Он е касние постао клетва, постао а ние
роен (factus, non natus), да би благослови, кои су били
обеани Авраму, сишли на нас88.
Невини Господ Христос постао е за нас клетва на та
начин, што е примио на себе проклетство првороднога греха
и свих грехова свега света89, са свима страшним последицама
греха: немоима, мукама, страдаима, смру, кое и
сачиавау тужну и неминовну казну за грех. Спасите е,
иако безгрешан, те као такав слободан од проклетства за
неиспуее Закона, поднео све муке и казне кое због греха
леже на удском роду, и тиме нас искупио од проклетства
греха. Сви су народи били под проклетством ( ),
вели свети устин, ер су сви били подложни гресима и
пороцима. Господ Христос е примио на себе проклетство
свиу, за сав род удски поднео понижее и смрт, да би
своом смру и васкрсеем победно смрт90.
Може неко питати, вели свети Атанасие Велики, због
чега е Господ Христос претрпео крст, а не што друго? Он е
пострадао на такав начин, а не другачие, ер е то било кори
87 In Galat. cap. 3, 34; Р. gr. t. 61, col. 652653.
88 Commentar. in epist. ad Galat. lib. II, cap. 3, v. 13; P. lat. t. 26, col. 389 ABC.
89 Cp. JH. 1, 29.
90 Dialog. cum Tryph. с 95; Apolog. I, 63.
Догматика православие цркве 499
сно за нас. И за нас е набое што е Господ то претрпео. ер
ако je Он дошао да понесе клетву коа е била на нама, како
би друкчие постао клетва ако не примауи смрт коа е би-
ла под клетвом? А то е крст. Jep je тако и писано: проклет je
сваки кои виси на дрвету (1 Мос. 21, 23)91.
Када Апостол говори да Христос постаде за нас клетва
(Гал. 3, 13), и: Онога кои не знааше греха нас ради учини
грехом (2 Кор. 5, 21), ми не замишамо да е Он сав ()
постао клетва или грех, него да е примио на себе клетву што
е била на нама, по речи Апостола: искупи нас од клетве (Гал.
3, 13), и по речи Исаие: Он грехе наше понесе (Ис. 53, 4)92.
Зато што е узео наше немои на себе, Господ Христос
се назива немоним, ма да ние немоан, ер е Он сила
Божа. Он е нас ради постао грех и клетва (
), ма да сам не сагреши, него само понесе
на себи наше грехе и нашу клетву93.
Поставши човек, Логос е пренео на себе и немои тела,
да бисмо ми, не као уди него као свои Логосу (
), постали заедничари вечнога живота. ер ми ве не
умиремо по првом роеу у Адаму, него, пошто су наше
роее и све телесне немои пренесене на Логоса, ми
устаемо од земе по уништеу клетве за грех кроз Онога
кои е у нама постао клетва нас ради94.
Апостол Павле пише: Христос постаде за нас клетва
(Гал. 3, 13). Као што се каже: постаде клетва, зато што е за
нас примио на себе клетву ( ), а не што е
постао клетва, тако се каже и: Логос постаде тело (н. 1, 14),
зато што е за нас узео на себе живо тело и постао човек, а не
што се претворио у тело95.
У старини су, вели свети Златоуст, неке злочинце
спаивали, неке каменовали, неке пак лишавали живота на
дру
91 De incarnat. Verbi, 25; Р. gr. t. 25, col. 137 D 140 A.
92 Он, Contra arian. Orat. II, 47; P. gr. t. 26, col. 248 A.
93 ib. 55; col. 265.
94 Он, Contra arian. Orat. III, 33; P. gr. t. 26, col. 393 С 396 .
95 Он, Epist. ad Epict. 8; P. gr. t. 26, col. 1064 A.
500
Преподобии отац устин (Попови)
ге начине, али распети и обешени на крсту ние страдао само
што е подносио крсне муке, него и што е подвргаван
проклетству: проклет е сваки кои виси на дрвету, говори
Свето Писмо (5 Мос. 21, 23). Али ова проклети, срамни
знак навеих мука, знак ужасне казне и проклете смрти, од
велике силе распетога Христа постао е за све нажеении и
намилии предмет. Царска круна не краси толико главу
колико крет, ер е скупоцении од васцелог света. Облик
крета, некада страшан свима, сада е толико мио свима, да се
свуда налази: код управача и потчиених, код жена и уди,
код девоака и удатих, код робова и слободних. Сви
непрестано ставау крени знак на наплементие делове
свога тела, и свакодневно носе та знак изображен на своме
челу, као на стубу. Крст блиста на свето трпези при
рукоположеу свештеника и заедно са телом Христовим на
тано вечери; свуда се може видети где се истиче: на куама,
на тржиштима, у пустиама, на путевима, у пештерама, на
постеама, на златним и сребрним сасудима, на драгом
камеу, на зидним сликама, на телу болесних животиа, на
телу бесомучних, у рату, у миру, дау и ноу, на свечаним
скуповима и у елиама подвижника. Толико е свима постао
мио ова дивни дар, ова неисказана благодат (
). Нико се ве не стиди и не плаши при помисли, да е
крст знак проклете смрти. Напротив, сви га ми поштуемо као
украс веи од круне и диадеме и огрлица од драгог камеа.
Тако е он постао не само не страшан, него и врло жеен и
мио свима, те блиста свуда: по куама, по крововима, на
кигама, у градовима, у селима, у насееним и ненасееним
местима96.
Обашавауи Апостолове речи (Гал. 3, 13), блажени
Теодорит вели: Невин и Слободан од сваког греха, Господ
Христос е исплатио наш дуг и нас, презадужене и стога
принуене да робуемо, удостоио е слободе, искупивши нас
и као откупну цену предложивши за нас своу властиту крв.
Ради тога е поднео и крену смрт, ер е ова врста смрти била
96 Contra Judaeos et gentiles. quod Christus sit Deus, 9; P. gr. t. 48 col.
825826.
Догматика православие цркве 501
по Закону проклета, а проклета je била и наша природа (
) пошто je била нарушила Закон97.
Онога кои не знааше греха нас ради учини грехом ('
)98. Поводом ових Апостолових речи
свети Златоуст вели: Да е Бог само ово учинио, и ништа
друго, требало би се замислити над огромношу само овог
едног дела: Он Сина свог даде за оне кои су Га увредили. А
он е много ош и других добрих дела учинио за нас, и сврх
свега: за неправеднике е осудио на страдаа Онога кои
никакву неправду ние учинио. Али Апостол е указао на
нешто далеко вее од тога. На шта дакле? На то, да е Он
Онога кои не знааше греха, Онога кои е сушта правда
( ) учинио грехом, то ест
допустио да буде осуен као грешник, и да умре као
проклет, ер е проклет сваки кои виси на дрвету (5 Мос.
21, 23)... Велика е ствар када и грешник умире за некога;
али када праведник страда на такав начин и умире за гре-
шнике, и не само умире, него умире као проклет, и не само
као проклет, него нам своом смру даруе велика добра, коа
ми никада очекивали нисмо (ер се вели: да ми будемо
правда Божа у ему. 2 Кор. 5, 21), онда, каква реч, какав
ум може то изразити и схватити? ер праведника, вели
Апостол, Бог учини грешником ( ), да би
грешнике учинио праведницима".
Господ Исус, богословствуе свети Богослов, постае
евреима као евреин, да еврее придобие; онима кои су
под Законом постае као подзаконик, да их искупи; слабима
постае као слаб, да слабе спасе. Он свима постае све, да све
придобие. Али Он не постае само евреин и не узима на се-
бе недолична и унижавауа имена него, што е
нанеприкладние од свега, Он се назива самим грехом
(. 2 Кор. 5, 21) и самом клетвом (,
Гал. 3, 13). Иако Он то у ствари ние, али се назива тако. ер
како може бити грех Она кои и нас ослобаа греха? И како
може бити кле
97 De providentia, Orat. X; . gr. t. 83, col. 756 D 757 A.
98 2 Кор. 5, 21.
99 In epist. 2 ad Corinth. Homil. 11, 3; P. gr. t. 61, col. 478.
502
Преподобии отац устин (Попови)
тва Она кои и нас искупуе од проклетства Закона? Али
Он се назива тако да би и до тог степена показао своу
смиреност, и тиме нас научно смирености коа води на
висину100.
Из разлога домостроа спасеа Господ Христос ради нас
постаде грехом (2 Кор. 5, 21) и клетвом (Гал. 3, 13), не
будуи то по природи () него постауи то из
човекоуба ( )1. Господ Христос се у
свему уподобио роду удском и страдао са им, по речи
Пророка: Он грехе наше носи и болове наше узе на се (Ис.
53, 4), и: Он немои наше узе и болести понесе (Мт. 8, 17),
пошто се обукао у тело, доступно болестима и немоима.
ош е речено: нас ради учини грехом (2 Кор. 5, 21) ега
кои греха не учини него као да е учинио ( ,
' ), да бисмо се ми оправдали. И ош е
написано: постаде за нас клетва, да нас искупи од клетве (Гал.
3, 13). И назван е проклетим, пошто е благоволео да се из
саучеша ( ) назове заедно с нама едним истим
именом. У свему томе Он се уподобио удском роду,
примивши на себе обличе слуге, као да е Он сам био
преступник Закона, и предложивши на жртву за род удски
свое сопствено Лице ( ), приволео е Оца
на милост2.
Нас е тана научила ( ) и ми веруемо,
изавуе свети Григорие, да е удска природа спасена
кроз седиее са Логосом. ер Она кои ради нас постаде
грех (2 Кор. 5, 21) и клетва (Гал. 3, 13), како то вели Апо-
стол, и узе на себе немои наше, по речи пророка Исаие
(Ис. 53, 4), не остави при себи неизлечене грех, клетву и
немо, него смртно би прогутано животом (2 Кор. 5, 4);
распет по немои, жив е по сили (2 Кор. 13, 4); клетва би
претворена у благослов3.
100 Св. Григорие Богослов, Orat 37, 1; Р. gr. t. 36, col. 284 .
1 Св. Григорие Ниски, Contra Eunom., lib. II; Р. gr. t. 45, col. 528 D. Cp.
Antirrheticus, 23; P. gr. t. 45, col. 1172 А: Св. Писмо вели да je Христос постао
грехом ради нас (2 Кор. 5, 21), т. да е сединио са собом душу човечанску ко
а е способна за грех ( ).
2 Он, Adversus Arium et Sabelium, 7; Р. gr. t. 45, col. 1292 AB.
3 Он, Adversus Apollinarem; P. gr. t. 45, col. 1276 ВС.
Догматика православие цркве 503
Апостолове речи: Христос нас искупи од клетве
законске поставши за нас клетва (Гал. 3, 13), не значе, вели
свети ревните Православа, да се извор добара претворио у
клетву, него да нас е Он собом (' ) ослободио греха
или проклетства. Исто тако, Апостолове речи: Онога кои не
знааше греха нас ради учини грехом (2 Кор. 5, 21), не значе
промену ( ) правде (ер е Бог непроменив и
неизменив), него узимае наших грехова на себе, по речи
Еванелиста: Гле, аге Боже кое узима грех света на себе4.
Господ Христос е поднео страдаа да би извршио наше
спасее. ер пошто су они што су робовали греху били
подложни казнама за грех (
), а Господ Христос, као слободан од греха и
остваривши сву правду, прими на себе казну грешника (
), крстом уништи
древну клетву, а трновим венцем учини кра Адамовим
мукама, ер е Адаму после пада било речено: Зема да е
проклета у делима твоим; тре и коров е ти раати (1 Мос.
3, 17 18). Кроз жуч Он узе у себе горчину и муку смртног и
страдалничког живота удског; кроз оцат Он прими на себе
удску промену на горе, и подари повратак на бое;
скерлетном хаином означава царство, треком немо и
трулежност аволове силе; примаем шамара и подношеем
наших увреда, и опомена, и удараца Он обави нашу
слободу5.
Логос Божи е постао тело не претворивши се у тело,
тако се за ега каже да е постао клетва и грех; а у само
ствари Он нити е постао клетва нити грех, него е, праведан,
уброен меу безаконике ( ), да би
уништио грех. Он кои благосиа твар био е назван и
проклетим, да би разрешио нашу клетву и ослободио казне
оне кои веруу у ега. Ние дакле истински (
) постао ни клетва ни грех; био е назван тако, да би
уништи клетву и грех6.
4 Св. Кирил Александриски, De incarnat. Domini, 18; Р. gr. t. 75, col.
1449 С.
5 ib. 27; col. 1465 D 1468 A.
6 Он, Apologeticus pro XII capit. contra orient. Anathem. I; P. gr. t. 76, col.
324 A; cp. De recta fide ad regin., P. gr. t. 76, col. 1293 ВС.
504
Преподобии отац устин (Попови)
Христос нас е искупио од клетве законске поставши за
нас клетва, вели свети Кирил, ер е писано: проклет е сваки
кои виси на дрвету; да на незнабошцима буде благослов
Авраамов у Христу Исусу, да обеае Духа примимо кроз
веру (Гал. 3, 1314). Смрт Христова постаде спасоносна за
свет, ер Он постаде клетва, подневши смрт, и бивши обешен
на дрвету, да би грех уништио, да би благослов Авраамов био
на свима народима у Христу Исусу, т. да би се оправдали
народи вером, по обеау датом Аврааму, да обеае Духа
примимо кроз веру. Када, дакле, смрт Христова уништи
законску клетву и донесе благослов Авраамов народима, то
ест благодат кроз веру, и учини нас заедничарима Светога
Духа, онда значи да Христова смрт ние била смрт обичног
човека, него да Логос, поставши тело, пострада телом за свет
( ), и егово страдае би до-
воно за искупее света (
)7.
По светом Максиму Исповеднику, кроз Адамов преступ
проклетство е легло на сву зему и на сав удски род. Да
би твар примила благослов Бога Оца, Син Божи постае
клетва и грех, уништавауи клетву и узимауи грех света
на себе. Две су клетве биле на човеку: една е плод удске
слободне вое, т. грех, а друга смрт, коа е с правом
() била додеена природи због добровоног греха.
Бог, творац природе, у осуено природи добровоно узе на
себе клетву, т. смрт ( , ,
), и живеу у човеку по вои греха клетву уби
своом властитом смру кр'стом8.
Треба знати, пише свети песник богочовечанских исти-
на, да постое две врсте усвааа: едно природно и
суштаствено ( ), а друго лично и
релативно
( ). Природно и
суштаствено е оно, по коме Господ из човекоуба узе на
себе нашу природу и сва наша природна своства, поставши
по природи и уистини
7 Он, De recta fide ad regin.; Р. gr. t. 76, col. 1293 B.
8 Quaest. ad Thalass.; P. gr. t. 90, col. 652 BCD; ср. Он, Liber asceticus, 10.
13, P. gr. t. 90, col. 920 AB, 921 ВС.
Догматика православие цркве 505
човек и искусивши оно што припада нашо природи; лично
пак и релативно усваае бива, када неко из извесних обзира,
на пример из саучеша или убави, узима на себе лице
другога ( ) и место ега ('
) говори ради ега ( ) речи кое немау
никакве везе са им. На такав начин Господ усвои себи и
проклетство, и оставеност нашу од Бога, и томе слично
што се не односи на природу; усвои то, не што Он есте такав
или постаде такав, него што узе на себе наше лице (
) и уброа себе меу нас. Ето, такав
смисао имау речи: поставши за нас клетва (Гал. 3, 13)9.
Пошто е Адам пао под клетву, вели свети Симеон Нови
Богослов, а кроз ега и сви уди кои од ега произлазе, и
Божа одлука о томе никако ние могла бити уништена, то
Христос постаде за нас клетва тиме што би обешен на дрвету
крста, да би себе принео на жртву Оцу своме и превеликом
вредношу жртве уништио Божу одлуку. ер шта е вее и
више од Бога? Као што у ово свуколико видиво творевини
нема ничег вишег од човека, ер е све видиво створено за
човека, тако е Бог несравено виши од свега створенога и са
им се не може упоредити ништа, ни сва видива ни
невидива твар. И тако е Бог, кои е несравено виши од
целокупне видиве и невидиве творевине, примио природу
човечанску, коа е изнад свуколике видиве творевине, и
принео е на жртву Богу и Оцу своме. Застидевши се такве
жртве, реи у тако, и уваживши е, Отац ние могао да е
остави у рукама смрти, зато е уништио своу одлуку и
васкрсао из мртвих напре и у почетку Онога кои е принео
себе на жртву, у откуп и у замену за сродне Му уде, а после,
у последи дан свршетка овога света, васкрснуе и све уде.
Уосталом, душе оних кои веруу у Исуса Христа, Сина
Божиа, у ову велику и страшну жртву, Бог васкрсава у
садашем животу, и као знак овога васкрсеа служи благодат
Светога Духа, коу Он дае души сваког хришанина као неку
другу душу10.
9 Св. . Дамаскин, De fide, III, 35; Р. gr. t. 94, col. 1093 AB; ср. Он, Homil.
in Sabbatum sanct.; P. gr. t. 96, col. 617 ВС.
10 Слово первое, 3; стр. 2021; Слова преп. Симеона Новаго Богослова,
Выспускъ первый, Москва.
506
Преподобии отац устин (Попови)
Господ е ради нас постао човек и своа божанска
страдаа дао нам као лекове () за лечее од наше
немои. Помоу их ми смо се обновили и живота
удостоили, и постали учесници божанских тани и уживамо
духовне дарове. По светом Апостолу, Христос нас е искупио
од законске клетве поставши за нас клетва (Гал. 3, 13).
Христос е постао за нас клетва, ер е дао себе за нас (
), добровоно подневши срамну и презрену смрт. Он
нас е искупио од клетве, ер е пролио своу божанску и
свету крв, и ослободио нас осуде и трулежи ада. Христос е
постао клетва, ер е претрпео смрт проклетих и злочинаца.
Пошто Он греха не учини, нити се обмана нае у устима
еговим (Ис. 53, 9; 1 Петр. 2, 22), те Он преокрену клетву у
благослов ( ), узе на себе
грех света и подари нам пут спасеа. ер Господ дое да
уклони клетву коа беше бачена на нас; ради тога и крену
смрт претрпе11.
Молитвена душа свете Цркве богонадахнуто осеа
спасоносну силу и знача часног крста као оруа коим е
клетва скинута са рода удског. Када Безгрешни предае
себе на смрт, Он тиме уништава клетву рода удског12.
Бесконачна е символика двау дрвета за судбу рода удског:
у дрвету познаа добра и зла у рау била е усредсреена тана
вое Боже у односу према сазнау рода удског, и род
удски е пао кра ега; а дрво крста поново открива сву
воу и убав Божу према роду удском; кра едног и због
едног дрвета род удски пада, кра другог и због другог род
се удски диже. Молитвено сазнае Цркве е снажно
проникнуто том двоструком таном, коа е бескрана и на
едно и на друго страни. Христочежива душа Цркве
кротко се обраа распетом и васкрелом Господу: Ране и
муке претрпео си, Христе, исцеууи ране срца мога; а
прикован на дрвету
1 Филоте, патриарх цариградски, In exaltat. crucis, 3; Р. gr. t. 154, col.
721 ВС.
12 Недля треия святыхъ постовъ, Въ субботу вечера на малЬй вечерни
стихиры: Да Адамову потребиши клятву ( ), плоть нашу
пр1емлеши кром скверны, распинаешися и умиравши Исусе преблапй.
Догматика православие цркве 507
уништио си клетву коа е била од дрвета (
)13. Због дрвета познаа добра и зла човек
е изгубио вечни живот и био проклет; због дрвета крста
Христовог на човека силази благослов Божи и он добиа
божански живот, ер Спасите дрветом крста исцеуе
клетву коа е од дрвета и убиа авола кои е умртвио
човека14. Дрво крста Спасовог ави се као спасее свету, ер
Он по своо вои би распет на ему, и избави од клетве
земнородне уде15. Своом чесном крву Господ нас е
искупио од клетве законске16. Крстом своим Господ е
уништио клетву коа е била од дрвета17, и ослободио од е
род удски18.
На Велики Петак, када се зло удско кое мучи Бога
такмичи са Богом кои опрашта удима, молитвена мисао
Цркве еца кроз тужну речитост: Данас се збива страшна и
преславна тана: Неопипивог хватау, везуу Онога кои е
род удски разрешио клетве, неправедно испитуу Онога кои
испитуе унутрашост срца и душе, у тамници затварау
Онога кои е бездан затворио, пред Пилатом стои Она пред
коим дршуи стое небеске Силе, створее руком удара
Творца, на крсну смрт осууу Онога кои суди живима и
мртвима, у гробу закучавау Разоритеа ада, слава Теби, не
13 Въ среду утра, Канонъ честному и животворящему кресту, пснь 4
(Гласъ 1, Октоихъ).
14 Въ среду утра, сЬдальны крестны (Гласъ 4, Октоихъ);... древомъ увра
чевалъ (), юже отъ древа клятву ( ), убивый
лестпо умертвившаго мя зм1я ( ), и да
ровалъ ми еси божественную жизнь.
15 Въ среду утра, сдальны крестны (Гласъ 5, Октоихъ): Древо креста
твоего Спасе нашъ, М1рови явися спасете; на томъ бо пригвоздился еси волею,
и отъ клятвы избавилъ еси земнородныхъ ( ).
16 Въ среду утра, сЬдальны крестны (Гласъ 4, Октоихъ): Искупилъ ны еси
отъ клятвы законныя честною твоею кровно (
) . Ср. Акатистъ Исусу Сладчайшему, Кондакъ 5:
Боготочною кровно, якоже искупилъ насъ древле отъ законныя клятвы, Исусе.
17 Въ субботу, на велицй вечерни, стихиры воскресны (Гласъ 2, Окто
ихъ): Крестомъ твоимъ упразднилъ еси, юже отъ древа клятву (
).
18 Въ недлю, на хвалитехъ стихиры воскресны (Гласъ 4, Октоихъ): Кре
стомъ твоимъ Христе, отъ древшя клятвы ( ) свободилъ
еси насъ.
508
Преподобии отац устин (Попови)
злобиви Господе, кои све милостиво подносиш, и кои си
спасао од клетве све уде19. Искупио си нас од клетве
законске чесном крву своом и копем прободен источио
си бесмртност удима, Спаситеу наш, слава Ти20.
г) Помирее уди са Богом смру Богочовека
Безброна таанства тае се у крсно смрти Богочовека
Христа. едно од их, свештено и чудно, есте: помирее
уди са Богом, и Бога са удима. До те чудотворне смрти
род удски е био у неприатеству са Богом, у рату са
Богом, ер е грех неприатество Богу, ратовае са Богом21.
Узевши на себе грех света22, и пострадавши за нас и место нас,
безгрешни Господ Исус учинио е: да нам Бог у ему и ради
ега отпусти грехе. Богодана е визиа христоносног Апо-
стола: кроз грехе ми смо били неприатеи Богу, али смо се
помирили са Богом смру егова Сина (
)23.
се свет, вели свети Кирил Александриски, ние
могао друкче спасти до крву и смру Христовом, коу е Он
примио по мудром домостроу спасеа () ради
19 Во святый и великш пятокъ вечера, на Господи воззвахъ, стихиры:
Страшное и преславное таинство днесь дЬйствуемо зрится (
, ): неосязаемый удержава
ется; вяжется, разрешали Адама оть клятвы (, '
); испитуяй сердца и утробы неправедно испитуется; въ темницЬ за
творяется, иже бездну затворивый; Пилату предстоигь, емуже трепетомъ пред
стоять небесныя силы; заушается рукою создашя Создатель; на древо
осуждается, судяй живымъ и мертвымъ ; во гроб заключается разоритель ада;
иже вся терпяй милосердно и всхъ спасый отъ клятвы, незлобиве Господи,
салва теб ( &, ,
, ).
20 Велики Петак, Послдоваше святыхъ и спасительныхъ страстей Госпо
да нашего И. Христа, Антифонъ 15, сЬдаленъ: Искупилъ ны еси оть клятвы за
конный честною твоею кровно, на крест пригвоздився, и котемъ прободся,
безсмерт1е источилъ еси челов'Ькомъ, Спасе нашъ, слава тебЬ (
, , , tfj
, ' , ).
21 ср. Рм. 8, 7; ак. 4, 4.
22 н. 1, 29.
23 Рм. 5, 10.
Догматика православие цркве 509
опроштеа грехова, онда смо ми спасени Христом. А то
показуе да е оваплоее Очевог Логоса било неопходно, да
би крву своом оправдао оне кои веруу у ега, и да би их
смру свога властитог тела помирио са Оцем24.
Помирее уди са Богом смру Господа Исуса десило
се на бескрано човекоубив начин. Апостол благовести: Све
е од Бога кои нас помири са собом кроз Исуса Христа (
), и даде нам
службу помиреа ( ), ер Бог
беше у Христу кои помири свет са собом, не урачунавауи
им грехе ихове, и метнувши у нас реч помиреа (
,
,
)25. Тумачеи ову Апостолову благовест, свети
Златоуст благовести: Све е од Бога (ст. 18), ништа од нас. И
отпуштее грехова, и усиновее, и бесмртна слава од ега
су нам подарени... Све е од Бога кроз Христа и егову
благодат. Зато што су нам сва добра дарована кроз Христа,
Апостол е додао: кои нас помири са собом кроз Христа и
даде нам службу помиреа (ст. 18). Бог кои нас начини
приатеима своим сам е узрок и свих других добара коа
нам е дао као приатеима своим. ер нас Он не остави да
останемо егови неприатеи, него нас начини приатеима
своим и обасу нас толиким дарима... ер Бог беше у Христу
кои помири свет са собом, не урачунавауи им грехе
ихове (ст. 19). Ето убави коа превазилази сваку реч, сваки
ум. Ко беше увреен? Сам Бог. Ко први дое ради
помиреа? Опет Он. Но, реи еш, Он е Сина свог послао,
ние Сам дошао. Да, послао е Сина, али нас ние позвао сам
Син него са им и кроз ега Отац. Стога Апостол и вели:
Бог беше кои помири са собом свет у Христу (ст. 19), т.
кроз Христа. Овим речима Апостол обашава оно што е пре
тога рекао: кои нам даде службу помиреа (ст. 18), и као да
вели: не мислите да смо ми (апостоли) извршиоци тога дела.
Не, ми смо само слуге, а виновник свега е Бог кои кроз
единород
24 De recta fide ad reginas; P. gr. t. 76, col. 1292 ВС.
25 2 Кор. 5, 1819.
510
Преподобии отац устин (Попови)
нога помири са собом васеену (
). Како е помири са собом? Чудесно
е не само то што Он постаде приате, него што постаде
приате на такав начин. На какав начин? На такав, што им
отпусти грехе. Иначе, не би био и приате, због чега Апо-
стол и додае: не урачунавауи им грехе ихове (ст. 19). И
стварно, да е Он зажелео да потражи обрачун за грехе, сви
бисмо пропали, ер сви бесмо мртви. Али и при толиким на-
шим гресима Он не само не затражи казну за нас, него се чак
и помири са нама; не само да нам отпусти грехе, него нам их
чак и не урачуна ( , ' )26.
Дело помиреа уди са Богом Господ Христос е
оставио светим Апостолима као службу. Апостолство е:
служба помиреа27. Отуда Апостол и пише хришанима:
Тако смо ми послани место Христа, као да вас Бог моли кроз
нас; молимо вас у име Христа: помирите се с Богом
( )28. Свети Златоуст овако обашава
ове Апостолове речи: Отац е послао свог Сина да уразуми
уде, и да изврши дело кое Му е поверио Отац. Али пошто
Он би убиен и, васкрснувши, узнесе се на небо, то ово дело
повери Апостолима. И они моле уде место Христа, ер им е
поверено егово дело. Али они то не чине само место
Христа, него и место Оца. Стога е Апостол и додао: као да
вас Бог моли кроз нас. Тиме Апостол каже: Бог дозива уде
не само кроз Сина него и кроз нас коима е поверено дело
егово. Не мислите, дакле, да вас ми молимо; сам Христос
моли вас кроз нас, и чак сам Отац Христов. Шта се може
сравнити са оваквим изобием доброте? После безброних
доброчинстава незахвалнички уверен, Он нас не само не
осуди, него и Сина свог даде, да нас помири са собом. И када
се они, коима Он дое, не само не помирише, него Га и
убише, Он опет посла друге посланике са позивом, и кроз
их сам моли. О чему моли? Помирите се с Богом. Не рече:
помирите са собом Бога ( ), ер
ние Бог кои не
26 In 2 Corinth. Homil. 11. 2; Р. gr. t. 61, col. 475, 476, 477.
27 2 Кор. 5, 18.
28 2 Кор. 5, 20.
Догматика православие цркве 511
приатествуе ( ) него ви; Бог никада не бива
неприате ( )29.
Као савршено безгрешан, Господ Христос е оличее
савршеног мира: мира и са Богом и са удима, уколико
уди нису изедначили себе са грехом. Грех е уопште начело
немира, нереда, бунта, неприатества; Господ Христос е
савршена безгрешност, зато е Он мир наш (
)30, мир наш са Богом, и мир наш са удима, и
мир наш са свима тварима, уколико уди и твари нису на
страни греха. Чиме е Господ Христос мир наш? Тиме што
уклаа грех као посредника измеу човека и Бога, измеу
човека и уди, измеу човека и твари; тиме што Он чини да
грех престае бити човеково средство општеа са Богом, са
удима и са тварима.
Приневши себе на жртву за род удски Господ Исус е
телом своим ( ) убио неприатество, т. грех,
кои е раставао човека од Бога, и човека од човека, и они су
пречистом крву еговом близу постали едан другоме31. И
тако е Он крстом помирио човека са Богом, убивши
неприатество на ему32. По светом Златоусту, Господ
Христос е помирио уде са Богом, ер е на крсту понео
казну за уде. Апостолове речи: убивши неприатество на
ему, врло су изразите и врло тачне; ништа не може бити
изразитие и тачние од их. Смрт Христова, вели Апостол,
убила е и уништила неприатество. Речено е: телесно
мудровае е неприатество Богу (Рм. 8, 7). А телесно
мудровае есте: неуздрживост, преедае, себичност, и
сваки уопште грех ( )33.
е смрт Господа, вели свети Атанасие Велики,
искупее свих ( ), и смру еговом се
развауе средостнiе ограды
(. 2, 14), и бива дозивае незнабожаца; како би нас онда
Он
29 In 2 Corinth. Homil. 11, 3; Р. gr. t. 61, col. 477, 478.
30 . 2, 14.
31 . 2, 14. 13.
32 . 2, 16.
33 In Ephes. Homil. 5, 3. 4; P. gr. t. 62, col. 40, 41.
512
Преподобии отац устин (Попови)
дозвао, да ние био распет? ер се само на крсту умире са
раширеним рукама. Стога je било потребно да Господ
претрпи и крст и рашири руке, да би едном руком
привукао себи древни [еврески] народ, а другом
незнабожачке народе, те да и едне и друге седини са собом.
То е и сам Господ изрекао, када е показао каквом е смру
искупити све: Када будем подигнут, све у привуи себи (н.
12, 32)34.
Убивши крстом неприатество, Господ Христос е убио
грех, кои е едини узрок ратовау са Богом, стога е
Еванее Христово у ствари Еванее истинског мира за све
уде свих времена35. Бог мира, вели свети Богослов, крстом е
помирио са собом нас, кои смо ратовали са им кроз грех
( )36. Христов крст е символ
непрекидног рата са грехом, и тиме символ вечитог мира са
Богом, а и са удима уколико ови нису робови греха.
Оличавауи собом пуноу Божанства и пуноу
човечанства, Богочовек се авио као единствена по
савршенству синтеза Божег и човечиег, небеског и
земаског, и тако е своом безгрешном Богочовечанском
личношу помирио два света: небески и земаски, сединио
небо са земом. То е нарочито у потпуности учинио када е
крву крста свога сатро грех, и тиме уклонио едини разлог
земиног неприатества према небу и човековог бунта
против Бога. Ту козмичку визиу, препуну сотериолошког
значаа, истиче Апостол васеене говореи: Би воа Очева да
се у Христу усели сва пуноа ( ), и кроз ега
да помири све са собом, умиривши крву крста егова кроз
ега све, било на земи или на небу (
, ' , ,
)37.
Спасите поднесе страдаа, вели свети Кирил
ерусалимски, умиривши крву крста све, било на небу или
на земи. ер кроз грех ми беасмо неприатеи Богу, и Бог
одреди смрт грешнику. Требало е, дакле, да се деси едно
од
34 De incarnat. Verbi, 25; Р. gr. t. 25, col. 140 .
35 Ср. . 2, 17.
36 Св. Григорие Богослов. Orat. 12, 7; Р. gr. t. 35, col. 840 D.
37 Кол. 1, 1920.
Догматика православие цркве 513
двога: или да Бог, кои е Истина, уништи све уде, или да у
човекоубу свом укине одредбу. Али погледа мудрост
Божу: Он е сачувао и истину свое одредбе и силу
човекоуба. Христос изнесе грехе на телу на дрво, да бисмо
смру еговом умревши гресима живели правди (1 Петр. 2,
24). Не беше од мале вредности она што умре за нас; Он не
беше вештаствена овца; Он не беш само човек; Он не беше
само анео него очовечени Бог ( ).
Безакое грешника не беаше толико велико, колико велика
беше правда Онога што умре за нас; ми не бесмо толико
сагрешили, колико учини правде Она што душу своу
положи за нас38.
Не само у Старом него и у Новом Завету крв е и сим-
вол живота и сила живота. А када е по среди ош крв
Богочовека Христа, онда е асна ена свеживотворна и
свеспасоносна сила. Но крв удска, заражена грехом и
греховношу, била е главни расадник смрти и смртности, а
самим тим главни виновник неприатества човековог према
Богу и дисхармоние измеу земе и неба. На супрот о
стои крв Богочовека Христа, коа због свое безгрешности
постае извор бесмртности и козмичког свеединства и
свепомиреа. Апостолову благовест о помиреу и
седиеу крву крста Христовог свега небеског и
земаског, Црква богонадахнуто изражава у своме
молитвеном богослову: Твоим крстом, Христе, постаде од
Анела и уди едно стадо и една Црква39.
Своим судбоносним грехопадом човек е дигао против
себе сву твар, како на небу тако и на земи: на небу,
увредио е и ожалостио Анеле, коима е сав смисао живота
неотступно творити воу Тросунчаног Господа; на земи:
узнемирио е сву твар, заразно е бакцилима зла, навукао на
у проклетство, и тиме е изазвао на рат против себе. Господ
Христос пак, своом бескрано спасоносном крсном смру,
38 Catech. XIII, 33; Р. gr. t. 33, col. 812 С 813 .
39 Въ среду утра, на стиховн стихиры крестны (Гласъ 1, Октоихъ): Тво
имъ крестомъ Христе, едино стадо бысть ангеловъ и человковъ (
, , ' ), и едина Церковь
( ).
514
Преподобии отац устин (Попови)
уклонио е грех измеу човека и Бога, измеу земаског и
небеског, помирио их и остварио савршено седиее
Божанског и човечанског, небеског и земаског, у кое
седиее улазе сви кои се подвигом вере предаду Господу
Христу40.
У чудесно Личности Богочовека Исуса постигнут е
идеални и савршени богочовечански монизам живота и
сазнаа, овостраног и оностраног, Божег и човечиег, не-
беског и земаског. Целокупним своим животом у телу, а
нарочито крсном смру, васкрсеем и вазнесеем
единородни Син Божи е показао човечанско природи пут
из пропадивости у непропадивост, из пролазности у
непролазност, из привремености у вечност. А са ом и у
о показао е пут и сво твари, коа, оболела и растужена
грехом уским, уздише и тужи под теретом и отровом зла,
чекауи да уди вером Христовом постану синови Божи,
кои е светошу своом извуи и н>у из мрачног понора
трулежности у лазур непролазности, из смртних грчева
туге у неисказана кликтаа радости41.
Обашавауи Апостолове речи из посланице
Колошанима (1, 20), свети Златоуст вели: Велика е ствар
помирее, а ош веа помирее кроз ега, но веа и од
тога помирее крву еговом, и не просто крву него, што
е ош вее, крстом ( ). Тако овде имамо пет
ствари достоних дивеа: помирио нас е са Богом, и то:
собом, смру, крстом. Гле, како е све то Он сединио! Да се
не би помислило, да е све то едно исто, и да е крст сам по
себи нешто, Апостол и вели: кроз ега. На основу чега он то
сматра великим? На основу тога што е све то извршио Син
Божи, не са неколико речи, него предавши себе сама за по-
мирее ( ). Шта значе ре-
чи: све на небу? Што се тиче речи: све на земи, оне су асне,
ер е све на земи било испуено неприатеством и било
раздеено на многе делове; и сваки е од нас био у неслози и
сам са собом и са многима другима. Али како е Он умирио
40 Кол. 1, 2123.
41 Ср. Рм. 8, 1922.
Догматика православие цркве 515
оно што je на небу? Зар je и тамо био раздор и борба? И
како у молитви говоримо: да буде воа твоа и на земи као
на небу (Мт. 6, 10)? Шта да се на то каже? Зема беше
окинута од неба ( ), Анели беху
у неприатеству са удима, видеи Господа свог вреаног
( ). Апостол
каже: да се све састави у Христу Исусу што е на небесима и
на земи (. 1, 10). Како? Оно што е на небесима ево како:
Он тамо премести човека, тамо одведе неприатеа, кога су
мрзели. Он не само умири оно што е на земи, него и човека
одведе Анелима, човека кои беше неприате и противник.
То е дубоки мир. Анели се опет поавуу на земи, пошто
се човек поавио на небу. Све то учини сила Божиа42.
Грех е накобниа оптужба против рода удског, про-
тив свега што се човек зове. И нико од уди не може
оправдати човека од те оптужбе, ер су сви грешни, сви
оптуженици. Природно е да се пречиста и пресвета природа
Божа гневи на грех, као на нешто противбоже и
противприродно. Апостол, кои с врха до дна провиди сву
трагику биа удског, обезбоженог и осмреног грехом,
обавуе са висине своих божанских перспектива: Гнев
Божи ( ) се открива с неба на сваку безбожност и
неправду уди43, т. на сваки грех кои се увек корени у
безбожности, у противбожности, и у неправди као нечем
онтолошки богоборачком. едино е у безгрешно Личности
Богочовека удска природа предстала Богу без греха,
потпуно света и савршена. А када е безгрешни Господ из
човекоуба принео себе на крсну жртву, онда е са удске
природе уопште скинута оптужба и гнев Божи.
У Личности безгрешног Богочовека удска природа е
први пут била оправдана пред Богом, и са е е одвраен
гнев Божи. Зато се Спасите, по целокупно своо
Богочовечанско личности и делатности, ава и есте
умилостиве
42 In Coloss. Homil. 3, 3; Р. gr. t. 62, col. 321.
43 PM. 1, 18; cp. 2, 8.
516
Преподобии отац устин (Попови)
е за грехе наше пред Богом, по речи светог Воанергеса: Он
е умилостивее за грехе наше (
), и не само наше него и свега света (
)44. Оправдае пред Богом постиже сваки
човек кои се подвигом вере седини са безгрешним Госпо-
дом Исусом. Ту бескрано таанствену и спасоносну истину
обавуе богоглагоиви Апостол: Христос ош кад слаби
бесмо (т. заробени грехом, ер е грех едина сила коа
раслабуе и ослабуе удско бие) умре у потребно
време за нас безбожнике (т. за све уде, ер е грех едина
сила коа одводи од Бога, обезбожуе удско бие). ер едва
е ко умрети за праведника; за доброга може бити да би се
ко и усудио умрети. Али Бог показуе своу убав к нама (т.
према свима удима уопште) што Христос ош кад бесмо
грешници умре за нас. Много емо дакле пре бити кроз ега
спасени од гнева ( ' ) кад
смо се сад оправдали крву еговом (
' ). ер кад смо се помирили с Богом смру Сина
егова док смо ош били неприатеи, много емо се пре
спасти еговим животом, кад смо се помирили45.
Своим безгрешним животом, своом незаслуженом смру
(ер смрт е последица греха, а греха у Спасу ние било)
Господ Христос е у себи оправдао удску природу, показав-
ши е Богу као безгрешну, и на та начин уклонио са е
праведни гнев и суд Божи, и пропутио пут сваком удском
биу у васкрсее. Апостол тврди: Господ Исус Христос
предаде себе за грехе наше, и устаде за оправдае наше (
)46. Зашто Христос би распет? питае
неко, вели свети Златоуст. Он не би распет за сво грех, као
што се асно види из еговог васкрсеа. ер да je био
грешан, како би васкрсао? А ако е васкрсао, очигледно е да
ние био грешан. Ако пак ние био грешан, зашто би распет?
За друге. А ако е распет за друге, онда е несумиво и
васкрсао. Да ти не би говорио: како се можемо оправдати
када смо криви за то
44 1 н. 2, 2; ср. 4, 10.
45 Рм. 5, 610.
46 Рм, 4, 25.
Догматика православие цркве 517
лике грехе, Апостол указуе на Онога кои е избрисао све
грехе ( )47.
Господ Христос ние умро, вели свети Атанасие Велики,
што е био крив (), него е пострадао за нас, и на
себи е понео гнев кои е био на нама због преступа (
' ' )48.
Но када е реч о гневу Божем, не треба та гнев
замишати на удски, на сувише удски начин, ер, по
учеу светих Отаца, гнев у Богу ние страсно расположее.
Гнев у Богу ние гнев, вели свети Златоуст, и ние страст (
), него дество коим кажава ( )49.
Ми говоримо о гневу Божем, вели Ориген, али притом не
тврдимо да е то у ему страст ( ), ве да е то нешто
чему се прибегава као средству да би се помоу строгих мера
довели у ред они грешници кои су учинили многе и тешке
грехе. ер оно што се назива Божи гнев () и утина
() есте васпитно средство. Да е овакво гледиште у
сагласности са Светим Писмом, очигледно е из онога што е
речено у шестом псалму: Господе, немо ме покарати у арости
своо, нити ме наказати у гневу свом (Пс. 6, 1), а и код
еремие: Кара ме, Господе, али с мером, не у гневу свом,
да ме не би затро (ерем. 10, 24)... ош нешто: да гнев ние
страст у Богу него да га сваки навлачи на себе своим
гресима, асно е из речи апостола Павла: Или не мариш за
богатство егове доброте и кротости и трпеа, не знауи
да те доброта Божиа на покаае води? Али своим
тврдоглавством и непокааним срцем сабираш себи гнев за
дан гнева у кои е се показати праведни суд Бога (Рм. 2,
45). Како би неко сабирао себи гнев за дан гнева, када би се
гнев схватио као страст? или, како страст гнева може бити
васпитно средство ( )?
Осим тога, Свето Писмо, кое нас учи да се уопште не
гневимо, и кое у тридесет шестом псалму каже: Престани са
гневом, и остави арост (Пс. 36, 8), и кое нам устима
Павловим нареуе да од
47 In Rom. Homil. 9, 1; Р. gr. t. 60, col. 467.
48 Epist. ad Marcellinum in interpret. Psalm. 7; P. gr. t. 27, col. 17 A.
49 Exposit. in Psalm. 109, 8; P. gr. t. 55, col. 277.
518
Преподобии отац устин (Попови)
бацимо све ово: гнев, утину, пакост, хуее, ружне речи
(Кол. 3, 8), зар то Свето Писмо да приписуе Богу ону
страст, од кое тражи да смо ми слободни? асно е, дакле, да
се изрази кои су употребени с обзиром на гнев Божи имау
разумети фигуративно, као и они кои говоре о еговом
спавау", из кога, као будеи Га, Пророк вели: Устани,
зашто спаваш, Господе? (Пс. 43, 24; ср. Пс. 77, 65). Ако дакле
спавае" мора значити нешто друго а не оно што наближе
значее речи означава, зашто да се онда и гнев" не схвати
на сличан начин?50.
Разуме се, вели свети Златоуст, да речи кое се
употребавау о Богу, као: Бор ревнуе, Бог се гневи, Бог се
кае, Бог мрзи, немау буквално значее. То су речи удске,
али имау смисао кои доликуе Богу ( -
, ). Ревнуе ли Бог? Ревнуем
за вас Божом ревношу (2 Кор. 11, 2). Гневи ли се Бог?
Господе, немо ме покарати у арости своо (Пс. 6, 1). Не спава
ли Бог? Устани, зашто спаваш, Господе (Пс. 43, 23). Кае ли
се Бог? Каем се што сам створио човека (1 Мос. 6, 7). Мрзи
се Бог? Празнике ваше и младине ваше мрзи душа моа (Ис.
1, 14). Но при овоме не треба обраати пажу на простоту
израза него пронаи ихов богодолични смисао (
). Бог ревнуе, ер уби. Бог се гневи не страшу
него одмаздом и казном ( , ).
Бог спава, али не сном него дуготрпеивошу. Нема суме,
многе е изразе Бог позамио од нас, и ми од ега, да би ово
послужило нашо части51.
Пошто е човек предао себе у ропство аволу, вели све-
ти Григорие Палама, то е доживео на себи гнев Божи, а
гнев Божи есте праведно напуштае човека од стране Бога
( )52.
50 Contra Cels. lib. IV, cap. 72; Р. gr. t. 11, col 1144 А. В. С D, 1145 A.
51 Homil. de capto Eutropio, 7; P. gr. t. 52, col. 402, 403.
52 Homil. XVI; P. gr. t. 151, col. 204 С
Догматика православие цркве 519
д) Оправдае, очишее и освеее удске природе
крву Богочовека
Грех е настрашниа оптужба коом е човек оптужио
себе. Она е утолико страшниа што се протеже на све уде
без изузетка, ер су сви уди грешни, стога сви и
оптуженици.
ихова
свеопшта
мука
граничи
беспомоношу, ер нема човека кои може оправдати
боголику природу удску због еног самовоног пада у
грех. Ту е могу само едан излаз: скинути грех са рода
удског, а самим тим и оптужбу. То не може учинити
ниедан човек, због свеопште грешности удске; то може
учинити, и учинио е, само безгрешни човек Богочовек
Христос, своим беспримерно безгрешним животом и
своом беспримерно човекоубивом жртвом. Отуда
богомудри Апостол благовести: Оправдали смо се крву
еговом53.
Грехом е човек не само оптужио себе, него у исто време и
осудио себе на смрт. Стога е оправдае рода удског било
могуе едино ослобоеем човека од смрти. А то е могао
учинити, и учинио е, само оваплоени бесмртни Бог, кои е,
као Живот по природи, своим богочовечанским животом, .
смру и васкрсеем, победио смрт и ослободио род удски од
тирание смрти и смртности. И тиме постао, и занавек остао,
оправдае човека и васцелог рода удског.
Спаситеева
богочовечанска
праведност
има
свечовечански
и
козмички
карактер,
насупрот
свечовечанском и козмичком карактеру удске грехове
неправедности. Као што на таанствени начин у греховности
Адама учествуе сва природа удска, тако исто она сва
учествуе и у праведности Богочовека Христа. Док е
учешем у Адамово греховности она осуена, дотле е
учешем у праведности Господа Христа она оправдана. Стога
богоносни Апостол обавуе истински благу вест за сав род
удски, када каже: Као што кроз грех еднога дое осуее
() на све уде, тако и правдом еднога дое на све
уде оправдае живота54.
53 Рм. 5, 9.
54 Рм. 5, 18.
520
Преподобии отац устин (Попови)
Тумачеи ове Апостолове речи, блажени Теодорит
пише: Гледауи на Адама, вели Апостол, немоте сумати
у оно што сам рекао (т. да Бог спасава све у едном Господу
Исусу Христу). ер ако е тачно, и стварно е тачно, да е сав
род удски, када е Адам преступно заповест, примио на се-
бе осуду на смрт, онда е очигледно да правда Спаситеева
устроава живот свима удима (
)55.
Оправдае живота удског, природе удске, биа
удског, кое обактивно дато у Богочовечанско личности
безгрешног Господа Исуса, постае животворна сила у
сваком човеку кои свим бием поверуе у распетог и
васкрслог Господа, ер е основна истина Богочовековог
подвига: да е очишее грехова и оправдае човека дато у
крви Богочовека Христа, у правди егово56. Требало е, вели
свети Василие Велики, да Господ окуси смрт за све и,
поставши очишее света (' ), да све
уде оправда крву своом (
')57 А молитвена мисао Цркве благовести: У старо доба
Адам бй осуен дрветом, а сада се оправда дрветом крста, и
отвори му се улазак у ра и наслаивае у ему58. Своом
богочовечанском крву Господ е обновио нашу природу,
иструлелу од греха59.
Чудесно е и по стопут необашиво логиком удском
и неизразиво езиком удским спасоносно дество
Спаситееве крсне смрти. Сила ове смрти прошла е до
натаанствениих дубина удске природе и проникла у
ене насакривение танике. Нема ничег у природи
удско што се
55 Interpret epist. ad Rom, cap. 5, v. 18; P. gr. t. 82, col. 101 D.
36 PM. 3, 2426.
57 Epist. 260, 9, Optimo episcopo; P. gr. t. 32, col. 968 A.
58 Въ пятокъ утра, Канонъ честному и животв. кресту, пъснь 6 (Гласъ 7,
Октоихъ): Древомъ древле Адамъ осудися, древомъ же нынЬ крестными оправ
дися ( ), вхождеше пр1емъ въ рай и сладо
сти BocnpiHTie.
59 Молитва 1 (св. Василиа Великог), Послъдоваше ко святому при
чащшю:... своею кровно обновивый растлившее гръхомъ естество наше (
).
Догматика православие цркве 521
овом силом не може исцелити, очистити, спасти.
Богочовечанска крв Спаситеева уништава све грехе, од
навеег до намаег, очишава удску природу у свима
еним дубинама и висинама, и таанствено е обнава
исцеууи е од греха и зла, по речи Апостола: Крв Исуса
Христа очишава нас од свакога греха ( '
)60. Зашто? Зато,
вели свети Кирил Александриски, што е то крв Божа, а не
просто удска, ер Бог беаше у телу, очишууи нас
своом властитом крву ( )61.
по речима светог Иринеа: Бог очисти незнабошце крву
Сина свога62.
Да би свуколику природу удску очистио од греха, Го-
спод Христос се и оваплотио, и постао потпуни човек, и
живео као човек, и пострадао на крсту63. Добровоно и
човекоубиво е пострадао Он, да би крву своом осветио
уде64, ер е крв егова крв Бога65. Отуда у е и освеууа
сила, коа се распростире на сва удска биа. Стога Апостол
благовести, да Бог Господа Исуса постави за очишее вером
у крви егово66.
Ради чега е, пита свети Златоуст, Господ Христос рас-
пет изван града на високом месту, а не под неким кровом? И
то ние без разлога, него ради тога, да би очистио природу
ваздуха ( ). Стога на високом
месту, не под стреом крова, него, уместо крова, под сводом
неба, да би се очистило свеколико небо ( ) у
време када е ово аге заклано на висини. Очистило се
дакле небо, очистила се и зема. Крв е капала из ребра
еговог на зему и очистила сву ену правштину. То е
разлог
60 1 н. 1, 7.
61 De recta fide ad reginas; P. gr. t. 76, col. 1296 B.
62 Contra haeres. III, 12, 7:
. 63 евр. 2, 1718.
64 евр. 13, 12; ср. Тит. 2, 14.
65 Д. А. 20, 28.
66 Рм. 3, 25.
522
Преподобии отац устин (Попови)
што жртва ние принесена под кровом. А зашто ние принесе-
на у самом храну удеском? Зато, да удеци не би ову жртву
учинили своом своином, и да не би ко помислио, да е она
принесена само за еврески народ. А принесена е изван гра-
да, изван градских зидина, да би уди знали, да е жртва
васеенска (), да е принесена за сву зему, и да е
она опште очишее свуколике наше природе (
). удецима е био
Бог наредио да приносе жртве на едном месту, да се моле на
едном месту, ер е тада сва зема била нечиста од дима,
смрада, крви идолске и осталих нечистота незнабожачких.
Али када е дошао Христос и пострадао изван града, Он е
очистио сву зему, и свако место учинио згодним за моли-
тву... Назад е сва зема постала храм67.
Смртнима е, вели свети Григорие Богослов, Господ
Христос подарио двоструко очишее: едно вечнога Духа,
и име е очистио у човеку преаше зло, роено телом
(), а друго наше крви (ер нашом називам ону крв
коу е пролио Христос Бог мо), искупее прародительских
немои и избавее света68.
Христос е примио на себе сву моу душу и све мое
удове, вели исти свети Отац, примио е онога Адама,
првобитно слободног, кои се ош ние обукао у грех, нити
познао змиу, нити окусио плод и смрт, а кои е хранио
душу едноставним, небеским мислима, и био светли таник
Бога и Божег ( ). Ради овог
обновеа дошао е Бог у природу удску, да би,
савладавши и победивши убицу смру, за едее плода
примивши жуч, за неуздрживост руку клинце, за дрво
крст, за зему уздизае на крст, повратио Адама животу и
слави. И распростревши свето тело сходно странама света,
Он е са свих страна сабрао род удски, сединио у еднога
човека, и закучао у крилу великог Божанства, крву
агеом очистивши све нечистоте (
) и уклонивши правшти
67 De cruce et latrone, Homil. II, 1; P. gr. t. 49, col. 408409.
68 Poemata dogmatica, De Testamentis et adventu Christi; P. gr. t. 37, col.
462463.
Догматика православие цркве 523
ну, коа е смртнима премила пут од земе небу... Он е
своим страдаима подигао човека одавде, и поставио га у
други живот, у живот слободан место греховног (
какою)69.
Христово оваплоее е друго стварае мене човека
( , ), вели
богонадахнуто песник еванелских истина, ер е Бог
пострадао телесно моим страдаем70, и потпуно узвратио за
све мое дугове... Крст е побед ни знак, а дрвени потсеа на
дрво у рау. Клинци то е прикивае мога греха. пробае
жучи стои насупрот Адамовом пробау плода. Мртвост
Исусова е истребее мртвости у мени71.
У молитвеном сазнау васеенске Цркве нарочито е
наглашена освеууа и очишууа сила Спасове крсне
смрти. У старини се тано приносило на жртву аге, а
незлобиви Спасите, принесен авно на жртву, очистио е
сву твар ( )72. Крст е очистилиште за све верне73.
Крву, коа се излила из Спасових ребара, осветила се твар74.
Сва се зема осветила крву и водом, изливеним из ребара
Богочовекових75. Крст Господи е извор из кога извире
освеее за све л>уде у свету76.
69 Он, Poemata moralia, In laudem virginitatis; Р. gr. t. 37, col. 534, 535, 536.
70 На другом месту исти Отац вели: Бог je умро за нас (Orat.
33, 14; Р. gr. t. 36, col. 232 С).
71 Он, Poemata moralia, Definitiones minus exactae; P. gr. t. 37, col. 959, 960.
72 Во святую и великую субботу, Статш первая, 40: Тайно ( )
убо древле жрется агаецъ; ты же яв жренъ быв, незлобиве, всю тварь очи
стилъ еси Спасе ( ).
73 Во вторникъ вечера, на Господи воззвахъ, стихиры крестны (Гласъ 1,
Октоихъ):... врныхъ всхъ очистилище.
74 Среда, на утрени, Канонъ честному и животвор. кресту, пснь 8 (Гласъ
2, Октоихъ): Кровно изъ твоихъ ребръ нетлнныхъ искапавшею ДолготерпЬли
ве, тварь освятися ( ).
75 Въ среду утра, Канонъ честному и животворящему кресту, нснь 9
(Гласъ 8, Октоихъ): Вся же земля освятися кровно и водою отъ ребръ твоихъ
излкнною.
76 Недля трется святыхъ постовъ, Въ недлю на утрени, Канонъ воскре
сенъь, пснь 6: ... освящешя бо источаеть источникъ всЬмъ сущимъ въ Mipt
( ).
524
Преподобии отац устин (Попови)
Пречиста крв Господа нашег Исуса Христа есте крв
вечнога завета77, и стога о нико не може ни одузети ни
умаити ону богочовечанску чудесну и чудотворну силу,
коа очишуе, освеуе и спасава сву твар. Господ Христос
нас уби, и посведочи то тиме што нас уми од грехова
наших крву своом78. Очишууе дество крви Спаситееве
простире се до наневидивиих дубина савести удске, коа
е такое помрачена и изопачена грехом79. ер и савест наша, у
своме греховном стау, ние сигурно мерило добра и зла, а
ош мае е човеков спасите од зла. Због тога
свеспасоносне силе божанске крви Спаситееве, велики
Апостол благовести, да настрашние муке заслужуе она кои
Сина Божег погази, и крв завета за погану уздржи80.
) Богочовекова победа над грехом, смру и аволом
Греси су произвол авола. Безгрешни Богочовек е побе-
дно не само грехе, него и самог творца грехова авола. Да
то ние учинио, егова победа над грехом не би била ни
потпуна ни стварна, ер би био као она кои реку пресушуе
на средини тока или на увору, а не на самом извору. Сав
богочовечански домостро спасеа има за ци: победу над
аволом, као над врховним творцем и самобитним оцем
греха и зла. Стога богомудри Апостол благовести: Пошто
деца имау тело и крв, тако и Он узе удела у томе, да смру
сатре онога кои има државу смрти, то ест авола (
,
' )81. Овим речима, вели свети
Златоуст, Апостол показуе узрок Спаситеевог оваплоеа.
Овде он изражава ту чудесну ствар, да е аво побеен оним
чиме е сам побеивао, и да е Христос ега сатро оним
оружем коим е он био силан противу васеене (т. смру),
што показуе велику силу Победиочеву82.
77 евр. 13, 20.
78. Апок. 1, 5.
79 Ср. евр. 9, 14.
80 евр. 10, 29.
евр. 2, 14.
82 In Hebr. Homil. 4, 4; P. gr. t. 63, col. 41.
Догматика православие цркве 525
аво е силан и страшан тиме, што има силу смрти, мо
смрти, што господари и располаже смру. А сила смрти есу
греси. Сваки грех е една мала смрт; а сви греси скупа
сачиавау другу смрт, смрт бесмртну и вечну. У последо,
праосновно клици своо, сваки е грех од авола. Господ се и
авио у овоме свету као човек, да сатре авола, егову силу
грехе, а кроз их и саму смрт. Христоубени апостол бла-
говести: Кои твори грех од авола е (
), ер аво греши од почетка. Зато се и ави Син Божи,
да разори дела авола ( )83, т.
грехе, а са има, и за има, смрт и пакао, ер су они
неминовни пратиоци греха84. Дела авола су, по речи светог
Симеона Новог Богослова, сваки грех: завист, лаж, лукавство,
мржа, неприатество, злопамее, клевета, гнев, арост,
гордост,
суета,
немилосре,
среброубе,
сваа,
задиркивае, потсмевае, клетве, богозаборав, нечовечност и
свако друго зло85.'
Смрт е не само природна последица греха, него и
природна казна за грех, ер се храни грешницима. Уневши у
себе безгрешног Господа Исуса, смрт е унела у себе убицу
свога, и убила себе, умртвила себе Безгрешним. И страшан
страх нападе на у од тела човека, Богочовека. И човек
Богочовеком постаде страшан за у, а она за човека слаби
и играчка. Господ е постао човек, вели блажени Теофилакт,
али човек слободан од отрова греха, кои е дошао у подобиу
тела греха, то ест у подобиу тела, кое подлежи греху, али
Он сам ние тело греха ( ). Адам
е с правом () умро, ер е згрешио. Господ е умро не
по правди ( ), ер ние згрешио. До
Господега распеа смрт е с правом () господарила
над удима. А пошто се Господ показао безгрешан, шта е
онда аво могао наи у ему што заслужуе смрт? Како е
пак Господ био неправедно умртвен, то е победно онога
кои е ега умртвио, и на та начин ослободио Адама од
смрти, коа му е
83 н. 3, 8.
84 Ср. Апок. 6, 8.
85 Слово десятое, 4; Въ перевод епископа веофана, Выпускъ первый,
стр. 80; Москва, 1882.
526
Преподобии отац устин (Попови)
с правом била нанесена као ономе кои е згрешио. И иначе
две су ствари владале над родом удским: уживае и мука
( ). Господ е прошао и кроз едно и кроз
друго, и показао се непобедив. Испрва Му е кушач
приступио на гори предлажуи Му уживае (Мт. 4, 3. 6. 9);
али, увидевши да Га тиме не може победити, он е прибегао
великом лукавству, навео е на ега муку, да би бар помоу
е овладао име, и ради тога е дигао против ега све:
одрицае ученика, исмевае од стране воника, хуее
пролазника, смрт од удеаца, али е и у томе нашао да е Он
непобедив. ер мука на крсту ние могла изазвати у Господу
мржу према распиачима, него е Он продужио да их уби
и да се моли за их, говореи: Оче, опрости им, ер не знау
шта чине (Лк. 23, 34). Ето, како е Он победно оним чиме е,
на изглед, био побеен. На та начин крст е постао и егово
узвишее и егова слава86.
Пошто неприате рода удског, богословствуе свети
Атанасие, павши с неба, блуди по овдашем доем ваздуху,
и владауи ту над другим демонима, сличним ему по не-
покорности, помоу их изазива саареа у онима кои се
обмауу, и труди се да заустави оне што се пеу, о чему и
Апостол говори: по владару ваздушних сила, по духу кои
сад ради у синовима противеа (ф. 2, 2), то Господ дое
да сруши авола, и да очисти ваздух, и да нам отвори пут за
узлажее на небо, као што рече Апостол: завесом, то ест те-
лом своим (евр. 10, 20). А ово е требало да се обави смру
( ). Каквом би се пак
другом смру то обавило, ако не оном коа се изврши у ва-
здуху, то ест на крсту? ер у ваздуху умире само она кои
на крсту сконча. Стога е и помиво што е Господ претрпео
крст. ер подигнут на крст, Он е очистио ваздух од сваке
демонске варке. И као што Он за све ( ) принесе
тело свое на смрт, тако нам телом своим отвори свима пут
за узлажее на небо87.
86 Enarratio in evang. Joan., cap. 3, . 14.15; Р. gr. 1.123, col. 1209 BCD, 1212 A.
87 De incamat. Verbi. 25; P. gr. t. 25, col. 140 ВС.
Догматика православие цркве 527
Спаситеева смрт на крсту за нас била е и долична и
целисходна; и узрок томе показао се у свему оправдан, и
постое оправдани разлози што се спасее свиу требало
извршити не друкче него крстом. ер и на крсту Господ не
остави себе не обавена, него сврх свега учини те и твар
посведочи присуство свога Саздатеа. А тело свое не остави
дуго у таком стау, него, пошто показа да е оно умрло од
додира са смру, одмах га треег дана васкрсе, носеи са
собом и знаке победе над смру у телу свом, а то су:
нетрулежност и нестрадалност ( ).
И свима би показано, да тело ние било умрло по немои
природе обитавауег Логоса, него да се у ему силом
Логоса уништи смрт (
)88.
Да е смрт уништена, и да е крст постао победа над ом,
и да она нема више силе, него да е стварно мртва (
), не мали е знак и асан доказ тога то
што е сви ученици Христови ниподаштавау, сви ударау на
у и не плаше е се, ве е крсним знаком и вером у Христа
потиру као мртву. У старо време, пре божанског доласка
Спаситеевог, смрт е била страшна и самим Светитеима, и
сви су оплакивали умрле као пропале. А сада, пошто е
Спасите васкрсао тело, смрт више ние страшна, него е сви
кои веруу у Христа потиру као ништа (
), и више воле да умру него да се одрекну вере у
Христа. ер они сигурно знау да они кои умиру не пропадау
ве живе, и кроз васкрсее е постати нетрулежни
(). едино е лукави аво, кои нам се у старо доба
горко наругао смру, остао истински мртав (
), пошто су уништене смртне муке. И ево доказа за то:
пре но што поверуу у Христа, уди сматрау смрт страшном
и плаше е се; а чим приступе Христово вери и Христовом
учеу, они толико презиру смрт, да с радошу насру на у
и постау сведоци васкрсеа, кое е Спасите извршио ради
уништеа смрти. Чак и дечица хитау да умру. И не само
уди, него и жене се
88 Он, ib. 26; col. 140 D, 141 АС.
528
Преподобии отац устин (Попови)
уче, како да се боре са смру. Она е тако немона постала, да
е и жене, кое е она рание држала у обмани, исмевау као
мртву и уништену. Пошто е Спаситеем на крсту смрт
побеена и осрамоена, и пошто су о свезане и руке и ноге,
то сви кои ходе у Христу потиру смрт, и постауи мученици
за Христа они о се ругау и са потсмехом о говоре: смрти,
где ти е победа? пакле, где ти е жалац?89
едино оваплотивши се, вели мудри таник Боже благо-
дати, Спасите е могао дати себе за нас. ер како би иначе дао
себе за нас, да ние носио на себи тело? Приневши тело, Он
даде себе за нас, да, примивши у ему смрт, сатре онога кои
има државу смрти, авола (евр. 2, 14). Стога ми свагда
благодаримо Исусу Христу и не одбацуемо благодат коу нам
е дао. ер Спаситеев долазак у телу постаде искупее од
смрти и спасее целокупне твари (
)90. Као што нас е Господ крву свог
тела искупио, тако и мишу свое душе (
) одржава за нас победу, говореи: а победих свет (н.
16, ЗЗ)91.
Господ е страдао зато, да човеку, кои е у ему
страдао, припреми нестрадалност. Он е сишао да би нас
уздигао. Он е подвргао себе роеу на земи да бисмо ми
заволели ега нествореног. Он е понизио себе до трулежи
да би се трулежно могло обуи у бесмртност. Он е ради нас
постао немоан да бисмо ми устали у сили. Он се спустио до
смрти да би нама подарио бесмртност и мртвима дао живот.
Кратко речено: Он е постао човек да бисмо ми, кои смо
постали смртни уди, оживели, и да смрт не би више
господарила над нама (neque mors nobis dominetur), jep смрт
више нее господарити над нама (Рм. 6, 9), гласи апостолска
реч92.
Творац васеене, Бог Логос, видеи да е Адам, обманут
аволом, преступно заповест свога Саздатеа и пао под
клетву и господарство смрти, саздавши себи од Деве Марие
пречисто тело, кое би могло сместити у себи и сву пуноу
89 ib. 27; col. 141 С. 144 АВ: ср. Ориген, Contra Cels. lib. VII, с. 17.
90 Он, Epist. ad Adelphium episc, 6; Р. gr. t. 26, col. 1080 ВС.
91 Он, Contra Apollinar. lib. I, 16; P. gr. t. 26, col. 1121 C.
92 Он, Epistolae heortast, Epist. X, 8; P. gr. t. 26, col. 1401 CD.
Догматика православие цркве 529
Божанства телесно () и удска страдаа (
), добровоно предаде то тело за цео
свет, да би смру свог тела умртвио авола кои е
господарио над смру93. Узрок оваплоеу Бога Логоса е
ова: да осуди владавину Сатане над нама ( '
). Стога е Христос, идуи на
распее, рекао: Сад е суд овоме свету: сад е владар овога
света бити истеран напое (н. 12, 31)94.
Таанственом божанском силом Спаситееве крсне
смрти обесиен е, онемоан е, умртвен е грех као
динамична сила авола и стваралачка сила смрти. Сам
Спасите и Господар свесвега, вели свети Григорие
Богослов, Саздате и Управите света, Син и Логос великог
Оца, Помирите, Првосвештеник и Сапрестолник Оцу, не
само узе на себе обличе слуге, него и узишавши на крст
узнесе са собом грех удски, да би га убио (
)95. Бог, дошавши кроз чисту Матер, не само
што се сам ние оскрнавио у утроби, него е и у очистио.
Тако и умревши, Он е разорио државу смрти, при чему сам
не само ние ништа претрпео од смрти, него е и у
уништио (' , ,
)96.
Наводеи Апостолове речи (евр. 2, 14), свети Амвросие
вели: Ко е дакле Она што жели да ми будемо заедничари
(participes) у еговом телу и крви? Несумиво Син Божи.
Како Он постаде наш заедничар ако не телом; или каквом
смру раскину Он ланце смрти ако не телесном? ер е Хри-
стово подношее смрти постало смрт смрти (mortis enim
mors facta est susceptio mortis in Christo)97.
На чудесан божански начин божанска сила Спаситеева
у еговом доживавау крсне смрти распростире свое
свеспасоносно дество на сву природу удску. Господ Хри-
стос е раширио руке на крсту, вели свети Кирил ерусалим
93 Он, Sermo major de fide, 13; Р. gr. t. 27, col. 324 B.
94 Он, Expositio in Psalm. 71, 2; P. gr. t. 27, col. 324 B.
93 Orat. IV, 78; P. gr. t. 35, col. 604 B.
96 Он, Poemata quae spectant ad alios, Ad Nemesium; P. gr. t. 37, col. 1569 A.
97 De fide, lib. III, cap. 11, 84; P. lat. t. 16. col. 631 B.
530
Преподобии отац устин (Попови)
ски, да би обухватио краеве васеене... Раширио е
човечанске руке, Она кои е духовним рукама учврстио
небо; приковане су клинцима руке, да би, када е прикивано
било на дрвету егово човечанство, кое е носило на себи
грехе удске, и када е оно умрло, заедно са им умро и
грех ( ), а ми васкрсли у правди98.
Спасите е на крсту рекао: сврши се (н. 19, 30). ер се
испуни тана ( ), испуни се
написано: уништише се греси ( )99.
Ради чега е, пита свети Василие, крстом извршен Хри-
стов домостро спасеа? Ради тога да се са четири стране
света саберу спасавани. ер се крст дели на четири дела тако
да е сваки егов део окренут едно од четири стране света.
претпоставена е крсна смрт да би све четири стране све-
та биле приведене спасеу деловима крста100.
Све што е ушло у богочовечански живот Господа
Исуса ние само символ, ве и сила егове победе над
грехом, смру и аволом. Чиме е победио аво, вели свети
Златоуст, тиме га е савладао Христос. Узевши егово
оруже, Христос га е име и победно. А ево како: девока,
дрво и смрт били су знаци нашег пораза; девока е била Ева,
пошто тада ош не беше познала мужа; дрво е било дрво у
рау; смрт е била казна Адамова. Но гле, опет девока, дрво
и смрт; ови знаци пораза постали су знаци победе. Место
Еве Мариа; место дрвета познаа добра и зла дрво крста;
место смрти Адамове смрт Христова. Оно чиме е
побеивао аво, тиме и сам бива побеен. Кроз дрво аво е
упропастио Адама; кроз крст Христос е савладао авола.
Оно дрво е бацило у ад, а ово дрво е извукло и оне кои су
отишли тамо... Кроз смрт ми смо постали бесмртни (
). Таква су дела крста. И како се
све то лако за нас свршило. Ми нисмо крву оквасили
оруже, нисмо стоали у борбеним реду, нисмо задобиали
ране и нисмо видели борбу, али смо добили победу. Подвиг
припада
98 Catech. XIII, 28; Р. gr. t. 33, col. 805 В.
99 ib. 32; col. 812 .
100 Comment. in Isai. cap, 11, v. 12; P. gr. t. 30, col. 557 B.
Догматика православие цркве 531
Господу, а венац нама... Ето шта е крст учинио за нас.
Крст е победни знак над демонима, саба против греха, мач
коим е Христос пробо змиу1.
Крст Христов е мач и дрво, на коме е Христос, заклан
од богоубица евреа, разорио дела аволова, приковавши на
дрвету грехе наше. Због тога се крст и употребава при
богослужеима као неки мач и царски бич кои побеуе и
одбиа сваки демонски налет и сатански напад2. Крст е
спасее наших душа. Крст е спасао васеену (
), прогнао заблуду, повратио истину,
начинио зему небом, направио уде анелима.
Захваууи ему, демони више нису страшни ве презрени,
и смрт ние смрт ве сан и бдее3. Нека се нико не бои
смрти, ер нас ослободи Спаситеева смрт; угаси е Она кога
е она држала ( ' )4.
Бог Логос, узевши на себе тело кое може умрети и учи-
нивши га своим, добровольно пострада у ему, своом смру
уништи смрт и трулежност учини недественом (),
ер сам беше нетрулежност и живот5. Бог Логос очовечио се,
и поднео понижее и страдае, да би своом смру и
васкрсеем победно смрт6. Бог нас е ослободио од зла у коме
смо били, и потпуно е разорио поглаварства и власти кроз
онога кои е пострадао по вои егово7.
Спаситеево страдае е очишее света (
); смрт егова е извор бесмртности кои точи
живот. Она е сунер кои е збрисао грех света8. Христос е
пострадао да бисмо ми живели вечито9. Крстом Христовим
1 De coemeterio et de cruce, 2; Р. gr. t. 99, col. 396.
2 Он, De adorat. preiosae crucis, 2; P. gr. t. 52, col. 838.
3 ib. 3; col. 838.
4 Он, In sancatam Pascha sermo; P. gr. t. 59, col. 723.
5 Св. Кирил Алекс, Ad regin. de recta fide, Orat. II, 8; P. gr. t. 76, col. 1345 AB.
6 Св. устин, Apolog. I, 63.
7 Он, Dialog. cum Tryph. 41.
8 Св. Прокло, Oratio in Parasceven, 4; P. gr. t. 65, col. 785 CD.
9 Св. Александар Александриски, Sermo de anima et corpore, 5; P. gr. t. 18,
col. 595.
532
Преподобии отац устин (Попови)
се сва твар ( ) обукла у слободу10. Христос е
страдаем постао страдае страдаима, и смру смрт смрти
( )11.
Богочовечанска истина: да е Господ Исус своим стра-
данием и креном смру победно грех, смрт и авола,
изражена е богонадахнуто молитвеним осеаем Цркве у
богослужбеном православном богослову. Господ иде у
ерусалим, благовести света мисао Цркве, да силом
Божанства
умртви
смрт12.
Своим
смиреним,
богочовечанским животом и човекоубивим страдаем
Господ е превео удску природу из трулежности у
нетрулежност ( )13. Уочи свога
божанског страдаа, васкрсавауи Лазара, Спасителе е
разорио горко царство смрти (
)14. Предосетивши Лазара где долази из мртвих
смрт се умртви ( )15.
Од Лазаревог васкрсеа настае глад за смрт, коо су
главна храна тела удска и душе удске. ер е Лазарево
васкрсее символ и предзнак свеопштег васкрсеа, када е
смрт издахнути од глади. То е разлог што се од Лазаревог
васкрсеа почие боати м1родержица всеядица смерть (о
), коа е дотле држала у
ропству род удски16. Дозвавши из мртвих Лазара, Господ е
гласом своим свезао смрт, разрушио адово царство,
запленио ад17. Стога ад болно вапие смрти: Тешко мени
заиста, ево Назареанин потресе дои свет, прободе утробу
моу, и зовнувши бездахног мртваца подиже га18. Дозвавши
Лаза
10 Св. Методие Патарски, Homil. I, De cruce Domini; Р. gr. t. 18, col. 400 С
1 ib. Homil. II; col. 401 ВС.
12 Въ недълю вечера, на Господи воззвахъ, стихира (Посни триодь, б
недля поста):... силою Божества умертвити смерть (
).
13 Въ четвертокъ Ваш, на утрени, Канонъ, пЬснь 8.
14 Въ четвертокъ Ваш вечера, на Господи воззв., стихира.
15 тамо.
16 Въ пятокъ Ваш, на утрени, сдаленъ.
,7 Въ пятокъ Ваш, на вечерни, на Господи воззвах., стихира.
18 Въ пяток Ваш, на повечерш великомъ, Канонъ, пъснь 3: ...се
Назорянинъ дольняя подвиза ( ), и утробу мою поская,
бездыханна мертва возгласивъ воздвиже.
Догматика православие цркве 533
ра из мртвих, бесмртни Господ je силом своом разорио
мраколико адово царство (" )19,
сатро сву силу смрти ( ), и
своом божанском силом поуао темее ада20.
При Лазаревом васкрсеу божанска сила Спаситеевог
гласа развалила е адска врата свепрождируе смрти (адова
врата всеядный смерти )21.
Васкрсавауи Лазара из мртвих, Господ е пре свое смрти
потресао државу смрти22, да своом смру коначно разруши
ад23.
Своом спасоносном смру Господ е претворио смрт у
сан коим тело заспи, да се заувек пробуди при свеопштем
васкрсеу мртвих. Заспавши на крсту, обавуе свето сазнае
васеенске Цркве, Господ е претворио смрт у сан24. Када
Спасите би распет, збачена би тираниа и смрвена би
сила вражиа ( )25. Будуи Живот, Господ
Христос е своом смру сатро смрт, и даровао живот свету26.
Христос = Живот, окусивши смрт, ослободи смртне од смрти
( ), и сада свима даруе
живот27. Адама, кои е у давнини био умртвен завишу
авола, Спасите, кои се авио у телу као нови Адам,
умртвеем своим повраа у живот28. Ширеи на крсту свое
руке, Христос животодавац е разорио државу вражиу (
)29. Смрт смру умртвуе Бог наш
божанском силом своом30. Оваплоеем узевши на себе све
удско, осим греха,
19 Въ субботу Ваш, на полунощниц, Канонъ, пЬснь 1.
20 тамо, пснь 4.
21 тамо, пснь 5.
22 Въ субботу Ваш, на хвалитехъ стихиры.
23 тамо, Егзапостиларш.
24 Въ пятокъ Ваш, на утрени, Канонъ, пснь 5.
25 Въ святый и велики Пятокъ, Часъ 1, тропарь.
26 Велика субота, Стапя первая, 7.
27 тамо, 32.
28 тамо, 33.
29 тамо, Стайя вторая, тропарь.
30 тамо, Стапя трепя, 150: Смерть смертш ты умертвляеши, Боже мой,
божественною силою твоею ( , , ,
).
534
Преподобии отац устин (Попови)
Господ е благоволео да буде распет на крсту, да претрпи смрт
као човек, да би као Бог избавио од смрти све удско31.
Емануил прикова на крст наше грехе, и дауи живот
умртви смрт васкрснувши Адама32. Христос Спасите наш
прикова на крст грехе наше33. Када Спасите би прикован на
крст, тада се умртви сила вражиа (
), и ад би заробен еговом силом34. Подигнут на
крст, Спасите е поднео умртвее (), и тиме
умртвио нашега умртвитеа ( )35. Своим
крстом Христос Спас разори државу смрти и уништи обману
аволову36. Владар овога света, коме се продадосмо не послу-
шавши заповест Господу, би осуен крстом Спасовим, ер
нападе на Спаситеа као на смртнога човека, али паде под
ударом Спасове силе и показа се немоан37.
Поава безгрешног Господа прогони грех из царства
биа у царство фиктивног биа, у царство зла, ер е зло, у
порееу са Добром кое е едино истинско бие, у ствари
небие. Стога молитвена мисао апостолске Цркве
благовести: Када Свецар Христос би распет по своо вои,
грех кои е царовао би прогнан; а Адам, кои е у старо доба
био протеран из раа, поврати се опет у ега38. Своим
крстом Господ
31 Въ недЬлю четвертую по Пасц, на утрени, сЬдаленъ. Вся челоческая
воспршмъ ( ), вся наша присвоивъ, на крест
прогвоздитися благоволилъ еси, Творче мой, и смерть пршмъ претерпите яко
человкъ, да человеческое отъ смерти избавиши яко Богь (
).
32 Въ субботу на велицМ вечерни, на Господи воззвахъ, стихиры (Гласъ
1, Октоихъ).
33 тамо.
34 Неделя, на утрени, на хвалитехъ стихиры воскресны (Гласъ 1, Октоихъ).
35 Въ среду утра, Канонъ честному и животворяащему кресту, пснь 6
(Гласъ 1, Октоихъ).
36 Въ субботу, на велицМ вечерни, на Господи воззвахъ, стихиры вос
кресны (Гласъ 2, Октоихъ).
37 Недля, на утрени, Канонъ воскресены пснь 1 (Гласъ 2, Октоихъ):
MipcKiu князь, Блаже, емуже написахомся, заповеди твоея не послушавши,
крестомъ твоимъ осудися ( ); приразися бо ти яко
смертну, отпаде же власти твоея державою, и немощный обличися.
38 Среда, на утрени, Канонъ честному и животвор. кресту, пснь 6 (Гласъ
2, Октоихъ).
Догматика православие цркве 535
е уништио лукаву змиу, а оживео све нас, преступом
умрвене39. Када Човекоубац би подигнут на крст,
свепорочни аво би сав () оборен, сав раен, и налази се
у чудном паду; Адам пак разрешава се клетве, и спасава се
она кои е рание осуен40. По своо вои Исус е био
подигнут на крст, и разорио е сву аволову злу делатност
( ), а уде кои су развраени
умом пали у пропаст подигао е41.
Човека палог кроз преступ, Господ Христос, кои е
васкрсее свиу, подигао е када е био подигнут на крст, и
оборио е неприатеа кои е био оборио човека, и показао га
потпуно умртвена и неделатна42. Распет на Голготи,
Безгрешни е смрвио главу аволу и спасао све уде43.
Крстом Спасовим разорена е држава смрти (
), и уништена аволова обмана44. Господ е смру
згазио смрт, постао првенац мртвих, избавио нас из утробе
ада и подарио свету велику милост45. Ризничар живота,
Христос, као смртан желеи смрт, окуси е; а као бесмртан по
природи
39 тамо, irfecHb 7.
40 Въ четвертокъ вечера, на Госп. воззвахъ, стихиры крестны (Гласъ 2,
Октоихъ): Весь () низложенъ бысть на землю, весь уязвися, и лежить па
дешемъ чуднымъ () змш вселукавый ( ), вознесену
бывшу ти на древо, Человколюбче; Адам же отъ клятвы разрешается, и спаса
емь бываетъ иже прежде осужденный.
41 Въ пятокъ утра, Канонъ честному и животв. кресту, пснь 3 (Гласъ 2,
Октоихъ): Вознеслся еси на древо волею Исусе, и все дгаволе злодяше свер
ить еси (); падшыя же человки въ пагубу умомъ развращеннымъ
( ), вознеслъ еси Многомилостиве.
42 тамо, пснь 7: Падша мя преступлетемъ воздвиглъ еси, на креегь во
здвиженъ иже всЬхъ воскресеше, Слове; и низверглъ еси свергшаго борителя,
всего бездльна мертва показалъ еси ( ,
, ).
43 тамо, на Литургш, Блаженны: Распять бывъ, Безгршне, на лобнмъ,
сокрушилъ еси главу лукаваго, и вся человки спаслъ еси.
44 Въ субботу на велицМ вечерни, на Господи воззвахъ, стихиры вос
кресим (Гласъ 3, Октоихъ): Твоимъ крестомъ, Христе Спасе, смерти держава
разрушися ( ), и д1аволя прелестя упразднися (
).
45 тамо, тропарь воскресенъ:... попра смертш смерть (
), первенецъ мертвыхъ бысть ( ),
изъ чрева адова избави насъ, и подаде м!рови велш милость.
536
Преподобии отац устин (Попови)
оживавао е мртве46. Крстом Сина Божиег срушен е ад, и
умртвена смрт, и ми умртвени устадосмо и удостоисмо се
живота, и примисмо ра47. Мртав е ад, ер Христос, висеи
на крсту, потеже на ега оруже, и ова лежи мртав48. Добро-
воно е Господ телом узишао на крст, да ослободи од
робоваа аволу оне што е створио49. Крстом, тим дрветом
живота, уништивши онога што има државу смрти, оживео е
нас умртвене грехом50.
Безгрешност е отров за смрт, ер као што грехом умире
живот, тако безгрешношу умире смрт. Стога свето осеае
Цркве говори: Окусивши безгрешно животворно тело Господа
Исуса, смрт се с правом () умртви51. Смру своом
Богочовек е сатро авола кои е тиранисао нашу природу52.
Спасите е подигнут на крст, и пали род удски е устао;
копем е био прободен у ребра, и лукави аво е задобио
смртну рану53. Крстом своим Господ е посрамио поглавар
46 Въ недлю на утрени, Канонъ крестовоскресенъ, пснь 1 (Гласъ 3, Ок
тоихъ): Яко убо смертенъ, смерти хотяй, иже животу сокровищникъ, Христосъ
вкуси ( , , , );
а яко безсмертенъ сый естествомъ, мертвый оживотворилъ есть (
, ).
47 Въ недлю треию по Пасц, на утрени, сЬдальны, Слава и нынЬ Бого
родиченъ (Трюдъ цветная): Крестомъ бо Сына твоего низложися адъ (
), и смерть умертвися, и умерщвленши востахомъ и живота
сподобихомся, рай воспр1яхомъ древнее наслаждеше (
).
48 тамо, на утрени, Канонъ, пЬснь 6: Мертвъ есть адъ, дерзайте земно
родши, Христосъ бо на древ висяй, верже оружие нань, и лежить мертвъ.
49 Въ пятокъ трет седмицы по Пасц, на утрени, сЬдленъ (Трюдъ
цветная):... волею бо благоволилъ еси плотш взыти на крестъ, да избавиши
яже создалъ еси отъ работы враж1я ( ,
).
50 тамо, на хвалитехъ стихиры:... упразднивъ державу имущаго смерти
(' ), оживотворилъ еси
ны умерщвленныя грхомъ.
51 Въ недлю утра, Канонъ воскресенъ, пЬснь 4 (Гласъ 4, Октоихъ): Без
гршнаго смерть вкусивши животворящаго тла товего, достойно Владыко
умертвися (
, ).
52 тамо, на хвалитехъ стихиры воскресны.
53 Въ среду утра, Канонъ честному и животворящему кресту, пЬснь 7
(Гласъ 4, Октоихъ).
Догматика православие цркве 537
ства и власти таме, и вратио уде у првобитно блаженство
( )54. Узишавши на крст, Господ
е поколебао свеколико мноштво демона и уништио пагубну
државу тиранина, и спасао човечанство55. Спасите е добро-
воно поднео страдае коим се убиа страдае
(), и убио онога кои нас е у старо доба убио у
рау56.
Претрпевши крст, Господ е смру погубио смрт57. Силом
своом Господ е уништио онога кои има државу смрти,
обновио нас крстом своим, дарууи нам живот и
бесмртност58. Смрт е као слушкиа са страхом приступила
Господу живота, и Он нам е смру своом подарио бескрани
живот и васкрсее ( )59.
Разорена смру, адна смрт лежи без даха, ер не подносеи
додир живота умртвуе се аки, т. аво (
, ), и даруе
се свима васкрсее60. Умртви се смрт и уништи се
трулежност, не кое беше осуен род удски, када оне
насрнуше на безгрешног Господа, ер е Он живот кои
избава од трулежности61.
Када се на земи диже крст Христов, тада престаде
тираниа пакла ( ) и уништи се егово
царство62. Када е Спасите био драговоно прикован на
крсту, Он е своом силом потпуно уништио жалац гордога
авола63. Крст Христов е чудо за свете Анеле, а велика
рана
54 тамо, на стиховн стихиры крестны.
55 Въ среду, на Литургш Блаженны (Гласъ 5, Октоихъ). Ср. Распеншуся
теб Христе, погибе мучительство, попрана бысть сила вражк (
, , ) (Въ среду вто
рия седмицы по ПасцЬ, на утрени, сделенъ крестный. Трюдъ цвЬтная).
56 Въ пятою, утра, Канонъ честному и животворящему кресту, пснь 1
(Гласъ 5, Октоихъ).
57 Въ субботу, на велицй вечерни, на Господи воззвахъ, стихиры вос
кресни (Гласъ 6, Октоихъ).
58 тамо.
59 Въ недЬлю утра, Канонъ воскресенъ, пснь 1 (Гласъ 6, Октоихъ).
60 тамо, пснь 3.
61 тамо, Канон Пресвятй Богородица, пснь 6.
62 тамо, пснь 8.
63 Въ пятою, утра, на Литургш Блаженны (Гласъ 6, Октоихъ).
538
Преподобии отац устин (Попови)
за авола и егове бесове64. Дирива е стихира: Господе, Ти
си нам крст сво дао за оруже против авола, и он дрше и
тресе се не подносеи посматрае силе егове, ер крст
мртве васкрсава и смрт уништи. Стога се клаамо твоме
погребеу и васкрсеу65.
Када тело Логоса би свезано, човечанство се ослободи
нераскидивих окова, и тирании би свезан као птица (
) и исмеан од свих верника66. Доставши мртав
( ), Спасите оживе све умртвене уде, и
умртви змиу коа е грех увела у свет67. Крстом Христовим
ми се избависмо плачне туге и смртних окова, и бисмо
приведени вечитом весеу68. Крстом е Спасите сатро пукове
демона и спасао човечанство69. Спасовим крстом сви смо
привучени Богу, и смрт би сатрвена до краа70.
Своом свепобедном креном смру Богочовек е
истовремено сатро и грехе и творце греха, нечисте духове. У
своме бескраном човекоубу Он нам е, по речи Апостола,
поклонно све грехе (
)71, т.
64 Въ вторникъ вечера, на Господи воззвахъ, стихиры крестны (Гласъ 7,
Октоихъ).
65 Въ недлю утра, на хвалитехъ стихиры (Гласъ 8, Октоихъ): Господи,
opyacie на д1авола кресть твой далъ еси намъ (, ,
); трепещетъ бо и трясется, не терпя взирати на
силу его ( , ): яко
мертвыя возстановляеть, и смерть упраздни ( ,
). Сего ради покланяемся погребенш твоему и востаню.
66 Въ среду утра, Канонъ честному и животворящему кресту, пЬснь 6
(Гласъ 8, Октоихъ).
67 Въ пятокъ утра, Канонъ честному и животвор. кресту, пЬснь 4 (Гласъ
8, Октоихъ).
68 Въ субботу на велиц^й вечерни, стихиры честнаго креста; Недля
треия святыхъ постовъ.
69 Въ недЬлю на утрени, Канонъ воскресенъ, пЬснь 5; Неделя трепя
святыхъ постовъ.
70 На хвалитехъ стихиры; 14 септемврШ, Всем1рное воздвижете честнаго
и животв. креста:... вси къ Богу привлекохомся ('
), и пожерта бысть до конца смерть (
). 71 Кол. 2, 13.
Догматика православие цркве 539
опростио све грехе. Али се ние на томе зауставио, него е и
све наше обавезе према аволу, кое смо му дали грешеи,
уништио. То Апостол драматично претстава у метафорично
слици, називауи наше дуговае аволу рукописаше (
), коим смо ми написмено постали дужници
аволу кроз грехе. Ту нашу писмену обавезу аволу, то наше
рукописание Господ е приковао на крст, и уништио га, и
уедно с тим победно поглаварства и власти греха и зла, т.
аволе. Апостол богомудри благовести: Господ Христос,
рукописание кое беше против нас избрисао е учеем
( ' ), и
уништио га е, приковавши га на крст; и разоружавши
поглаварства и власти показа их слободно, победивши их на
ему72.
Ове Апостолове речи свети Златоуст овако обашава:
Апостол каже: Христос нам е поклонио све грехе (ст. 13).
Кое грехе? Оне што су произвеле смрт. И шта? Да ли им до-
пусти да остану? Не, него их уништи; не само поклони, него
уништи ( , ' ), да се никада не
поаве. Учеем, вели Апостол. Каквим учеем? Вером.
Дакле, довона е вера. И шта затим? Отпуштау грехова
Апостол опет додае уништее грехова. И то, вели, уништио
е; ние га сачувао, него исцепао, приковавши га на крст; и
разоружавши поглаварства и власти показа их слободно,
победивши их на ему. Ето, колико е Он бриге уложио око
уништеа рукописаниа. Пошто смо сви били под грехом и
казном, Он нас е, претрпевши казну, ослободио и греха и ка-
зне. А казну е претрпео на крсту. На крст е и рукописание
приковао, а затим га, као она кои власт има, исцепао. Какво
рукописание? Апостол говори или о оном рукописаниу што
га Израици дадоше Мосеу говореи: све речи, кое изрече
Господ, чиниемо и слушаемо (2 Мос. 24, 3); или ако не
говори о том, онда о оном, да смо дужни покоравати се Богу;
или ако не и о том, онда о оном рукописаниу кое држаше
аво, а кое начини () Бог, рекавши Адаму: у кои дан
окусиш с ега, умрееш (1 Мос. 2, 17). Ово дакле рукописа-
ние имааше у рукама аво. И ово рукописание Христос не
72 Кол. 2, 13.
540
Преподобии отац устин (Попови)
даде нама, него га сам исцепа (), што е своствено
ономе кои с радошу опрашта. А у речима: разоружавши
поглаварства и силе (ст. 15), Апостол говори о аволским
силама: или што беху обучене у човечанску природу, или што
их Христос држаше као ручицу мача и, поставши човек,
разголити их73. То и значе речи: показа их (ст. 15). И добро е
речено: показа их, ер се аво никада ние тако дрско
понашао. ер када се надаше да овлада Христом, он изгуби и
оне кое имааше; у време када тело Христово беше
приковано на крсту, мртви васкрсаваху. Том приликом аво
претрпе пораз, задобивши смртни ударац од мртвог тела
( ). Као што борац, кои сматра да е убио
свога противника, сам добиа од ега смртни ударац, тако и
Господ Христос показа да умрети споконо значи посрамити
авола. Када би могао, аво би све учинио да увери уде
како Христос ние умро. Али пошто е за доказ васкрсеа
служило све потое време, а за доказ смрти ние било другог
времена осим овог, то е Христос и умро авно (), на
очиглед свима, а ние васкрсао авно, знауи да е потое
време посведочити истину васкрсеа.
Достоно е дивеа то што наочиглед целога света
змиа би убиена на крсту. И шта све ние учинио аво да
Христос не умре! Ево шта говори Пилат: узмите га ви и
распните, ер а не налазим на ему кривице (н. 19, 6). И
удеци Му говораху: ако си Син Божи, сии с крста (Мт.
27, 40). Али пошто Он ве беше задобио смртни ударац, и не
сие са крста, то е био предат гробу. Он е могао одмах
васкрснути, али то ние учинио, да би се уверили у егову
смрт. Чак и воници Му не пребише колена (н. 19, 33), као
другима, да би било очевидно да е Он умро. Познати су и
они што погребоше тело егово. Ради тога и сами удеци,
заедно с
73 Ср. блаж. Теодорит: Пошто су демони владали над нама помоу
телесних страсти ( ), а Христос е, обукавши се у
тело, постао победите греха, то е Он срушио владавину вражих сила
( ) и свима удима показао ихову
очигледну немо, властитим своим телом подаривши нам свима победу над
има '
(Interpretatio epist. ad Coloss. cap. 2, с. 15; Р. gr. t. 82, col. 612 C).
Догматика православие цркве 541
воницима, запечауу камен. Ту су се нарочито сви старали,
да смрт егова не буде сакривена. А сведоци су
неприатеи, удеци. Ево шта они говоре Пилату: ова
варалица каза ош за живота: после три дана устау. Нареди
дакле воницима да чувау гроб (Мт. 27, 6364). То би
учиено. Они ош и запечатише гроб. Треба чути, како они и
касние говоре то Апостолима: хоете да баците на нас крв
овога човека (Д. А. 5, 28). Он ние допустио да крст егов
буде посрамен. Он на крсту чини све ( ),
показууи да е смру извршио велико дело. Смрт погоди
Христа, али е Христос, погоен оме, затим уништи.
Мртвим телом уништен е она кои изгледа да е бесмртан
( ). И то е
видела васеена74.
У молитвеном богослову светом ревношу е ограена
богочовечанска истина: да е Господ Христос на крсту
уништио рукописание грехова наших. Господ е, благовести
свето богослове, на крсту подерао наше рукописание75.
Послат од Оца на спасее рода удског, Господ Исус е
чесним крстом своим исцепао рукописание наших грехова и
име победно поглаварства и власти таме76. Спасите наш а
избрисао рукописание што е било против нас приковавши
га на крст, и уништио државу смрти77. Захваена жалостивом
молитвом за всхъ и вся, православна се душа моли
сладчашем Господу: Христе Боже, кои си у шести дан и час
прико
74 In Coloss. 6, 2. 3; Р. gr. t. 62, col. 340, 341.
75 Велики Петак, Послдоваше святыхъ и спасительныхъ страстей Госпо
да нашего Исуса Христа, Блаженны, Радуйтеся и...: Рукописаше наше на
крестЬ растерзалъ еси, Господи ( ,
).
76 Въ святый и великш пятокъ, Часъ 6, молитва св. Васшия Великаго: Бо
же и Господи силъ,... Господа нашего Исуса Христа низспославый на спасете
рода нашего, и честнымъ его крестомъ рукописаше грхъ нашихъ растерзавый,
и побдивый тмъ начала и власти тмы (
).
77 Въ субботу на велицМ вечерни, стихиры воскресны (Гласъ 2, Окто
ихъ): Христосъ Спасъ нашъ, еже на ны рукописаше пригвоздивъ на крестЬ за
глади ( }' , ), и
смертную державу упраздни ( ).
542
Преподобии отац устин (Попови)
вао на крст, дрски Адамов грех, учиен у рау, подери
рукописание и наших грехова, и спаси нас78.
Зато што е Господ креном смру победно грех, смрт и
авола, крст е постао символ едине истинске победе и
заувек
остао
средство
кое
свепобедном
силом
богочовечанске благодати савлауе и побеуе све грехе, све
смрти, све аволе. Скупоцена и свевредносна крв Богочовека
Христа, проливена на крсту за спасее рода удског, постала
е следбеницима Христовим непобедиво оруже у свима
борбама са гресима и нечистим силама. Када духоносни
Апостол убави и апокалипсиса посматра драму рода
удског са зенита апокалиптичких висина, он види да уди у
о побеуу Сатану едино крву Христовом79. Побеууи
крстом Сатану, хришани побеуу единог измислитеа и
главнога творца свакога зла и безакоа. Недосежна
величина и несхватива спасоносност Богочовековог
подвига и састои се у томе, што е Он своом крсном жртвом
дао природи удско богочовечанске благодатне силе, коом
се уди избавау од свакога безакоа, по речи светог
Апостола: Велики Бог и Спасите наш Исус Христос даде
себе за нас ( ), да нас избави од
свакога безакоа ( )80.
Неисказане божанске силе уризничене су у светом кр-
ету Спаситеевом, зато е он и средство спасеа, и символ
спасеа, и знак спасеа. Сав е Господ Христос у ему и
свесиле егове. Где е он, ту е и Богочовек; мимо ега и без
ега нема спасеа човеку од греха, смрти и авола. Нама се
незнабошци громко смеу, пише свети Атанасие Велики,
указууи на крст Христов. Али их треба жалити због
ихове неосетивости, ер клеветауи крст, они не виде
силу крста коа е испунила сву васеену, не виде да су
кретом откривена свима дела богопознаа. ер када би они
своим
78 Часъ шестый, тропарь: Иже въ шестый день же и часъ, на кресгЬ
пригвождей, въ рай дерзновенный Адамовъ грхъ, и согрщешй нашихъ
рукописаше раздери Христе Боже, и спаси насъ.
79Апок. 12,9. 11.
80 Тит. 2, 13. 14.
Догматика православие цркве 543
умом искрено загледали у Божанство Христово, не би се
толико потсмевали, него би напротив, познали овог
Спаситеа света, познали би да е крст егов постао не
пропаст него лечее твари (
). е са поавом крста уништено свако
идолопоклонство, и крсним се знаком прогони свака
демонска опсена; ако се единоме Христу клаау, и кроз
ега се познае Отац; ако се противници посрамуу, и
Христос из дана у дан обраа себи душе противника, онда
смо у праву реи незнабошцима: како е могуе ово дело
сматрати за удско (), а не радие признати да е
Она кои е узишао на крст Логос Божи и Спасите
света?81. Спасее е свету Син од Оца; спасее е свету крст
од Сина82.
На стварности крста Христовог зида се стварност наше
вере, спасеа нашег. Богомудро о томе расууе свети Кирил
ерусалимски: Ако неко говори да е крст привид (
), бежи од ега. Ненавиди оне што говоре
да е Господ био распет привидно ( ). ер ако
je Он привидно био распет, а спасее е од крста (
), онда е и спасее привид (). Ако е
крст привид, привид е и васкрсее. А ако Христос не уста,
ош смо у гресима своим (1 Кор. 15, 17). Ако е крст привид,
привид е и вазнесее; а ако е вазнесее привид, онда е
привид и други долазак, и све е назад без сигурне подлоге.
Нека ти дакле крст буде први непоколебиви теме, и на
ему зида све остало учее вере83).
Тана крста се не може ухватити ни у речи, ни у симво-
ле, ни у порееа. Свеспасоносно сили крста приступа се
вером; и она се усваа само вером. Када, напустивши веру, ве-
ли свети философ, претпоставамо о силу речи, и
веродостоност Духа уништимо своим питаима, и затим
наша реч устукне пред величином предмета, шта онда бива?
Немо речи нам онда изгледа као немо саме тане (
81 Contra gent, 1; Р. gr. t. 25, col. 4 В 5 A.
82 Он, Expositio in Psalm. 19, 6; P. gr. t. 27, col. 125 D:
' '.
83 Catech. XIII, 37. 38; . gr. t. 33, col. 816 С 817 .
544
Преподобии отац устин (Попови)
, ); и на та начин се виспреност
речи претвара у понижавае крста, као што о томе расууе
Павле (1 Кор. 1, 17). ер е вера допуна нашега учеа (
, ' )84.
Безброне мисли изазива у удском сазнау крст, вели
свети мислилац, али све те мисли, на кое нас наводи крст,
кроз кои е извршена тана страдаа (
), може ли ико лако обаснити речу? Зар ние би-
ло безбро начина кои воде смрти, помоу коих би се могао
извршити домостро нашег спасеа смру? Али од свих об-
лика смрти Господ е по своо власти изабрао и одредио себи
крсну смрт. А да е то било неопходно потребно због неког
неисказаног разлога ( -
), Он е обавио говореи: Сину
човечием треба () много пострадати, и окривену бити, и
распету бити, и у треи дан васкрснути (Мк. 8, 31). А смисао
ове речи треба () есте: да се страдае требало извршити
не друкче него крстом. Какав е узрок томе? едино велики
Павле, научен неисказаним речима, кое е он, посвеен у
тане раа, чуо тамо, може разаснити тану крста, што он
делимично ( ) и чини у посланици Ефесцима
говореи: да бисте могли са свима светима разумети шта е
ширина и дужина и дубина и висина, и познати претежниу
од знаа убав Христову, да се испуните сваком пуноом
Божиом (Еф. 3, 18 19). Ние узалуд божанско око
Апостолово духовно видело овде облик крста, него е он
овим асно показао да е сваки, одбацивши са очиу крушт
незнаа, асно угледати саму истину. ер je он знао да облик
крста, преставауи четири краа седиена у средний,
означава на све простируу се силу и промишае Онога
кои се на ему авио; и стога свакоме крау крста дае
посебни назив: дубином назива она кра што иде од средине
наниже, висином она што иде навише, а ширином и дужином
оне краеве што се протежу десно и лево од средине. Тиме
Апостол асно показуе, да нема ништа у постоеем што се
не држи божанском природом
84 Св. Григорие Богослов, Orat. 29, 21; Р. gr. t. 36, col. 104 .
Догматика православие цркве 545
( , ): и
небеско, и подземно, и сва биа до накра постоеега... Стога
Спасите и говори да Сину Човечием ваа не просто
умрети, него распету бити, да би крст за проницивие био
богослов ( ), обавууи своим обликом
свемону власт Онога кои се авио на ему и кои е све у
свему ( )85.
У анелски осетиво и видовито души богочеживог
Златоуста, крст Христов изазива неисказано дивее због
чудотворне и делотворне силе коа е свагда у ему, и свагда
чудотвори и делотвори из ега. Крст е изгладио грех, благо-
вести златоусти песник еванелских радости, постао
очишее васеене ( ), помирее
дуготраног неприатества, отворио е врата небеска, уде
немиле Богу учинио приатеима, уздигао нашу природу на
небо, посадио е с десне стране Престола, подарио нам и дру-
га безброна добра ( )86.
Крст е постао извор великог благослова, одбрана од
сваке опасности, смртоносно одбиае авола, узда
демонима, страх противничким силама. Он е сатро смрт,
развалио гвоздена врата ада, покидао егове окове, разорио
твраву авола, пресекао окове греха (
), избавио сву васеену од осуде, исцелио рану,
нанесену природи нашо. Крст е зему начинио раем и
маком многочадном87.
Крст, кои е рание био символ осуде и казне, од Христа
е посао знак спасеа. У само ствари, он е за нас постао
узрок безброних добара (
): он нас е ослободио заблуде, он е обасао оне што
седе у мраку, он е помирио са Богом нас кои смо били у
неприатеству, он е удаене начинио приатеима, он е
зближио оне кои су били далеко едни од других.
Захваууи крсту
85 Св. Григорие Ниски, In Christi resurrect. Orat. I; . gr.t. 46, col. 621 D,
624 A, 625 B.
86 Св. Златоуст, Adversus Judaeos. Orat. III, 4; P. gr. t. 48, col. 867.
87 Он, Contra Judaeos et gentiles, quod Christus sit Deus, 10; P. gr. t. 48,
col. 827.
546
Преподобии отац устин (Попови)
ми више не лутамо по пустиама, ер смо дознали прави пут;
не обитавамо више изван царства, ер смо пронашли врата;
не боимо се распаених страла аволових, ер смо угледали
извор. Благодареи крсту, ми не дршемо пред тиранином,
ер се налазимо поред цара88.
Крст е символ небеског царства. Христос га ние
оставио на земи, него га е подигао са собом и узнео на
небо. Откуда се то види? Отуда што Он има дои са им при
другом и славном доласку свом (Мт. 24, 30)89. Крст е глава
нашег спасеа ( -
); крст е узрок безброних добара. Помоу ега смо ми,
кои смо рание били одбачени и ништавни, примени сада у
ред синова; помоу ега ми ве не остаемо у заблуди, него
смо познали истину ( ); помоу ега
смо ми, кои смо се рание клаали дрвеу и камеу, позна-
ли сада Саздатеа свих; помоу ега смо ми, кои смо били
робови греха, уведени у слободу праведности; помоу ега
е, назад, зема постала небо. Он нас е ослободио заблуде;
она нас е привео истини; он е извео измирее измеу Бога
и уди; он нас е, извукавши нас из дубине порока, извео на
сами врх добродетеи; он е истребио демонску заблуду; он
е уништио опсену. Помоу ега е ве нестало дима, смрада
и проливаа крви бесловесних животиа, него су свуда
заведене духовне службе, песме и молитве; помоу ега су
демони натерани у бекство; помоу ега е аво прогнан;
помоу ега се удска природа стала такмичити са
анелским животом; помоу ега се девичанство одомаило
на земи, ер е удска природа, откако е дошао Она што се
родио од Деве, распознала ова пут ка добродетеи. Он е
обасао нас кои смо седели у тами; он е ородио нас кои смо
били туи едни другима; он е начинио граанима неба нас
кои смо били луталице; он е постао за нас основа мира90.
Крст е уништио неприатество Боже према удима,
извршио помирее, учинио зему небом, помешао уде с
88 Он, De cruce et latrone, Homil, I, 1: Р. gr. t. 49, col. 399.
89 ib. 4; col 403.
90 Он, De cruce et latrone, Homil. II, 1; P. gr. t. 49, col. 407.
Догматика православие цркве 547
анелима ( ), разорио
твраву смрти, срушио мо аволову, сатро силу греха,
избавио зему од заблуде, испретурао ихове жртвенике,
истребио смрад жртава, засадио доброте, основао Цркву...
Крст е подерао наше рукописание, учинио непотребном
тамницу смрти. Крст е знак Божанске убави (н. 3, 16).
Крст е неразорива стена, несавладиво оруже, ослонац
богатима, богатство сиромасима, заштита увреенима, оруже
нападнутима, смрт страстима, теме добродетеима, знак
чудесан и необичан...Крст е отворио ра, увео у ега
разбоника, и привео у небеско царство удски род кои е
био на ивици пропасти и чак недостоан земе91. Крст
Христов е засладио свет, кои е био прожет горчином
демонском92. Када е уз нас крст онда демони ве нису
страшни и нису опасни, и смрт ние смрт него сан (
, ' ). стом е оборено и згажено
све што нам е неприатеско93.
Све што се односи на нас, вели исти свети подвижник,
обава се помоу крста. е ли потребно добити препород,
jaва се крст; е ли потребно бити отхраен оном
таанственом храном, или бити рукоположен за неки црквени
чин, или учинити ма шта друго, свуда иступа символ наше
победе. Стога га с великим задовоством сликамо и по
куама, и на зидовима, и на вратима, и на челу, и у души. Он е
знак нашег спасен>а и свеопште слободе и доказ милосра
Господа нашег94. Спасоносно дрво крста уништило е све
страхоте ( ) што е било увело дрво познаа добра и
зла95. Оно е дрво увело смрт, ер е за преступом следила смрт,
а ово е подарило бесмртност (
). Оно нас е протерало из раа; ово нас е одвело на
небо. Оно е за едан преступ подвргло Адама онакво казни;
ово нас е ослободило од без
91 Он, In illud. Pater, si possibile est, 2; Р. gr. t. 51, col. 35.
92 Он, De adoratione praetios. crucis, 3; P. gr. t. 52, col. 839:...
.
93 Он, In Math. Homil. 54, 5; Р. gr. t. 58, col. 538.
94 Он, De conffesione praetios. crucis, 1; P. gr. t. 52, col. 841; cp. In. Math. Ho
mil. 54, 4; In Philip. Homil. 13, 1.
95 Он, In Genes. Sermo VII, 3; P. gr. t. 54, col. 612.
548
Преподобии отац устин (Попови)
броних греховних тешкоа и дало нам смелост пред Господом
нашим96. Као што се преко дрвета авио преступ, тако се преко
дрвета авило и спасее ( )97.
Да не би ко рекао, вели свети Златоуст, како се могу
спасти они кои веруу у Распетог, када е и Он сам био
подвргнут смрти, еванелист ован нас потсеа на древну
историу (н. 3, 14). Када су се евреи спасавали од смрти
погледом на бакарно изображее змие, у толико веу
благодет могу добити они кои веруу у Распетог. Распее се
десило не због немои Распетога (
) и не што су евреи однели победу над
им, него што е Бог заволео свет. Ево разлога због кога се
егов одухотворени храм подвргао распеу: да ни едан кои
веруе у ега не погине, него да има живот вечни (н. 3, 16).
Видиш ли узрок крста и сапсее кое е од ега произашло?
Видиш ли сродност измеу праобраза и истине? Тамо су се
евреи спасавали само од привремене смрти; овде се верници
спасавау од вечне смрти. Тамо обешена змиа исцеуе од
уеда змиа; овде распети Исус исцеуе од уеда духовне
змие. Тамо добиа исцеее она кои гледа телесним
очима; овде се ослобаа свих грехова она кои гледа
душевним очима. Тамо е обешена змиа коа претстава
обличе змие; овде е тело Господа, образовано Духом (
). Тамо е змиа уедала, змиа и
лечила; тако и овде: смрт е погубила, смрт и спасла
( , ). Но змиа коа е
погубивала, имала е отров, а коа е спасавала ние имала
отрова; то исто е и овде: смрт коа е погубила, имала е
грех, као змиа отров, а смрт Господа била е слободна од
свакога греха, као бакарна змиа од отрова. Речено е: Он
греха не учини, нити се обмана нае у устима еговим (1
Петр. 2, 22 )98.
Свеспасоносну и свепобедну силу крста Христова
снажно описуе ненадмашни лесник светле туге хришанске
свети ефрем Сирин. Сваки празник, вели он, и свако дело
96 Он, In Genes. Homil. 16, 6; Р. gr. t. 53, col. 134.
97 Он, In venerab. crucem sermo; P. gr. t. 50, col. 820.
98 Он, In Joan. Homil. 27, 2; P. gr. t. 59, col. 158, 159.
Догматика православие цркве 549
Господа нашег Исуса Христа есте спасее и похвала нама
вернима. Али крст е похвала над похвалама; али празник
над празницима есте када се: Пасха наша закла за нас, Хри-
стос (1 Кор. 5, 7), или бое реи, када устаде из мртвих
аге Боже кое узима грех света (н. 1, 29)".
Треба изобразити животворни крст и на вратима, и на
челу, и на прсима, и на устима, и на сваком уду свом, и
наоружати се овим непобедивим хришанским оружем,
победителем смрти, надом верних, светлошу земе, овим
оружем што отвара ра, обара ереси, овом твравом вере,
великим чуварем и спасоносном похвалом православних. Ово
оруже треба да носе хришани свуда и у свако време дау и
ноу, сваког часа и сваког тренутка. Без ега немо радити
ништа. Ако спаваш, устаеш од спаваа, радиш, едеш, пиеш,
налазиш се на путу, путуеш по мору, прелазиш реку,
украшава све удове свое животворним крстом, и на тебе
нее наии зло, и рана се нее приближити твоме телу.
Враже силе, видеи крст, отступау са трепетом. Крст е
осветио васеену; он е развеао таму и повратио светлост; он
е искоренио заблуду; он е сабрао народе од истока и запада,
севера и уга, и сединио их убаву у едну Цркву, у едну
веру, у едно крштее... Крстом е Спасите распорио
свепрождируу утробу ада, и запушио лукава уста аволу100.
Када е угледала распетог Спаситеа, смрт су спопали
трепет и ужас, и она е ослободила све над коима е
господарила, почевши од Адама. Наоружани крстом, блажени
Апостоли су покорили сву силу вражиу, у свое мреже
уловили све народе и сабрали их на поклоее крсту.
Обучени у крст, као у оклоп, мученици и воници Христови
су у прах претворили све замисли мучитеа и проповедали
смело. Узевши крст и носеи га на себи, они кои се ради
Христа одричу свега у свету, с великом се радошу удауу у
пустие и горе, у пештере и провалие... Колико е добара
Бог даровао крстом роду удском!1
99 Слово 40, стр. 37; Творенш иже во святыхъ отца нашего Ефрема Сири
на, часть трет1я, Москва 1849.
100 Он, Слово 38, стр. 910.
1 Он, Слово 40, стр. 41.
550
Преподобии отац устин (Попови)
Крст е васкрсее мртвих. Крст е узданица
хришанима. Крст е палица хромима. Крст е утеха
беднима. Крст е узда за богате, обарае гордих. Крст е
застава победе над демонима, васпитач младиима. Крст е
трг за трговце, нада очаницима, крма морепловцима. Крст е
пристаниште бродоломницима, заштита онима кои су
опкоени од неприатеа. Крст е отац беднима, саветник
праведнима. Крст е утеха тужнима, чувар деци, слава
удима, венац старима. Крст е светлост онима што седе у
тами. Крст е величанство царевима, философиа варварима.
Крст е слобода робовима, мудрост неукима. Крст е
проповед Пророка, сапутник Апостола, похвала Мученика.
Крст е чедност девокама, радост свешеницима. Крст е
теме Цркве, тврава васеене. Крст е разорее идолских
храмова, саблазан евреима. Крст е сила немонима, лекар
болнима. Крст е очишее губавима, опоравее
раслабенима. Крст е хлеб гладнима, извор жеднима2.
Христос е сав био на крсту, и у исто време сав боравио у
свему3.
Све натприродне тане и божанске силе Богочовекове
сабране су у крсту, и чудом благодати дествуу у роду
удском. Бисер свое мудрости свети Дамаскин расипа око
чудесне тане животворног крста Христовог, откривауи
нам егову незамениву вредност и силу за род удски.
Реч крстова е лудост онима кои гину, благовести свети
Дамаскин кроз речи светог Апостола, а нама кои се
спасавамо сила Божиа (1 Кор. 1, 18). ер духовни човек све
разгледа, а телесни не прима што je од Духа (1 Кор. 2, 15.
14). Реч крстова je лудост за оне кои е не примау с вером и
не размишау с вером о доброти и свемои Божо, него
божанске предмете испитуу помоу удских и природних
помова (
). Меутим, све што е Боже изнад природе е, и изнад
речи, и изнад разума. ер ако неко стане размишати, на
кои начин и ради чега е Бог све извео из небиа у бие, и
за
2 тамо.
3 Он, Псноптя на Рождесво Христово, 3; стр. 327; Творенш... часть
шестая.
Догматика православие цркве 551
жели да то схвати помоу природних помова (
), нее схватити. ер е такво
знае телесно и демонско (). А ако неко,
руководеи се вером, стане размишати о доброти,
свемои, истини, мудрости и праведности Божо, ему е
све бити разумиво и складно, и пут прав. ер е немогуе
спасти се без вере. На вери се заснива све: и удско и
духовно. ер без вере нити земоделац оре, нити трговац
поверава душу своу малом дрвету на бурно пучини
морско, нити ишта у животу бива без вере. Вером дознаемо
да е све силом Божом приведено из небиа у бие; вером
обавамо сва дела, и божанска и човечанска. А вера е
примае нечег без сувишне радозналости.
Нема суме, свако Христово дело и чудотворство е
веома велико, божанствено и чудесно, али е чудесние од
света часни крст егов. ер ничим другим до едино крстом
Господа нашега Исуса Христа би уништена смрт, разрешен
прародитески грех, оплеен ад, даровано васкрсее, дата
нам сила за презирае ствари овога света па и саме смрти,
устроен повратак првобитном блаженству, отворена врата
раа, наша природа ставена с десне стране Богу, и ми
постадосмо деца Божа и наследници. Све е то извршено кр-
стом ( ). Кои се год
крстисмо у Христа Исуса, вели Апостол, у смрт се егову
крстисмо (Рм. 6, 3). кои се год у Христа крстисмо, у
Христа се обукосмо (Гал. 3, 27). Христос е Божиа сила и
Божиа премудрост (1 Кор. 1, 24). На та начин Христова
смрт, или крст, обуче нас у ипостасну Божу премудрост и
силу ( , ,
). А сила Божа
есте реч крстова, или зато што нам се име откри мо
Божиа, т. победа над смру, или зато што се, као што се
четири краа крста држе и седиуу еговим центром,
силом Божом држе висина и дубина, дужина и ширина, т.
сва видива и невидива твар.
Крстом се ми верни разликуемо и распознаемо од
неверних. Крст е штит и оруже и победни знак над
аволом. Он е спасее душе и тела, одвраач свих зала,
виновник
552
Преподобии отац устин (Попови)
свих добара, уништее греха, расад васкрсеа, дрво вечнога
живота ( )4.
Ми смо се стварно освештали ( ) откако
Бог Логос постаде тело, уподобивши се нама у свему осим
греха, и несливено се седини са нашом природом, и
неизмениво обожи тело кроз несливено сапрожимае тог
самог Божанства и тог самог тела. И ми смо се стварно
ослободили ( ) откако Син Божи и Бог,
будуи нестрадалан Божанством, пострада телом, исплати
наш дуг, давши за нас врсни и чудесни откуп, ер е крв Сина
умилостивууа пред Оцем и чесна5.
Распее Богочовека, иако немогуе по законима
огреховене логике удске, ипак е спасоносна стварност, у
коу прониче вером облагодаени ум светих подвижника
православних. Христос е примио распее, расууе свети
Теодор Студит, да би натерао у бекство ваздушне демоне;
висио е на дрвету, да би уде исцелио од греха кои е у старо
доба настао у удима преко дрвета ( )... крв и вода
су потекли из ребра Христова, да би уништили наше
рукописание греха (Кол. 2, 14), и да бисмо се ми очистили
еговом крву и добили ра6. Ако, дакле, неко од неверних
рекне: зашто е распет Христос? одговори му: да би распео
авола ( )... А ако неверии упита:
ради чега е Хри
4 De fide, IV, 11; Р. gr. t. 94, col. 1128 BCD, 1129 ABC. На другом месту
свети Дамаскин пише: ' ,
. , ; ,
; ' , .
, , ,
, ' ,
, ' ,
. ' ''
, ' ,
.
,
. ' ,
, (Homil. in sanctam Pa
rasceven et in Crucem, 1; P. gr. t. 96, col. 589 А. В.).
5 Он, De imaginibus, Orat. I, 21; P. gr. t. 94, col. 1253 AB.
6 Oratio IV, 5, In sanctam Pascha; P. gr. t. 99, col. 716 ВС.
Догматика православие цркве 553
стос пио оцат и жуч? одговори му: да бисмо избацили
смртносни отров аволски, ер е та жуч постала моим
слаткишем (), и та оцат моим леком7. Истекла крв
Господа дала е крсту такву непобедиву силу (
), да се оме савлауу демони и просвеуе свет8.
Због свега тога свети подвижник има пламено осеае
о козмичко неопходности крста за сву твар, словесну и
бесловесну. На неки божански таанствен начин (а крст е сав
изаткан од божанске таанствености) спасоносна сила крста
прониче сва биа, од краа до накра свега постоеег. И
богоблажени философ крста благовести: Мени изгледа да чак
и биа коа немау душе осеау у себи радост, наиме зема,
коа е, слично маци, преизвела ово дрво (т. крст) као плод
из свое утробе, сва дрвета шумска ер су удостоена истог
имена са дрветом креним (
), сунце кое непрестано сиа, светли
месец, блиставе звезде и, назад, само огромно и покретно
небо, ер се од крених страдаа Исуса Христа догодила
свеобухватна промена на бое (
)... Отуда се и Црква
ава сада као ра кои у своо средини има дрво живота9.
Ако е ико анелски дубоко загледао у бескрану тану
Богочовекове крсне смрти, и у о много, врло много
сагледао, онда е то, нема суме, треи од троице светих
Богослова: Симеон Нови Богослов. Из дубине своих
благодатних созерцаа и тановидстава он благовести:
единородни Син Божи се оваплотио, да би сачувао закон
Божи и заповести егове, и да би ступио у борбу и победно
авола. И едно и друго извршило се у ему само собом. ер
ако Христос есте она сами Бог, кои е дао заповести и Закон,
како е онда могуе било да он не сачува она Закон и оне
заповести кое е сам дао? И ако е Он Бог, као што у ствари
и есте, како е онда било могуе да Он буде опсеен и
обманут икаквим лукавством аволовим? Истина, аво као
слеп и неразуман,
7 ib. 6; col. 717 .
8 Он, Oratio II, In adorationem crucis; P. gr. t. 99, col. 693 A.
9 ib. col. 693 B.
554
Преподобии отац устин (Попови)
повео е борбу против ега; али е то било потребно, да се
изврши нека велика и страшна тана, наиме: да безгрешни
Христос пострада, и кроз то добие опрошта Адам (т. род
удски) кои е згрешио. Ради тога е и место дрвета познаа
био крст, место приступаа ногама коима су прародитеи
ишли забраеном дрвету и место пружаа ихових руку кое
су они пружили да би узабрали род са дрвета биле су
приковане на крст непорочне ноге и руке Христове, место
окушеа рода било е окушее жучи и оцта, и место смрти
Адамове смрт Христова. Шта е затим било? Христос е
лежао у гробу три дана ради тане Пресвете Троице, да би
показао да, иако се оваплотио и пострадао Он Син, ипак е
та домостро спасеа дело Пресвете Троице.
У чему се састои та домостро спасеа? едно Лице
Свете Троице, наиме: Син и Логос Божи, пошто се овапло-
тио, принео е себе телом на жртву Божанству Оца и самога
Сина и Духа Светога, да би први преступ Адамов био
благонаклоно опроштен ради овог великог и страшног дела,
т. ради ове жртве Христове, и да би се силом еговом
вршило друго ново роее и поновно стварае човека у
светом крштеу, у коме се ми и очишуемо водом коа е
седиена са Духом Светим. Од тог доба уди се крштавау у
води, погружавау се у у три пута у спомен тродневног
погребеа Господег, и пошто у о умру за сав ова зли
свет, они се при треем ваеу из воде авау ве живи, као
васкрсли из мртвих. т., душе ихове оживуу и опет
примау благодат Светога Духа, као што у е Адам имао до
преступа. Затим се крштени помазуу светим миром, и
помоу ега се помазуу Исусом Христом, и миришу
натприродно. Поставши на та начин достони да буду
заедничари Богу, они еду тело егово и пиу крв егову, и
помоу освееног хлеба и вина постау сутелесни и сукрвни
Богу кои се оваплотио и принео Себе на жртву. После тога
ве е немогуе да над има влада грех, и да их тираните,
ер су они богови по благодати...
Пошто е на та начин крст постао као неки жртвеник
ове страшне жртве, ер е на крсту умро Син Божи због пада
уди, то се с пуним правом крст поштуе и слави, и
изображава као знак општег спасеа свих уди, да би се они
кои се
Догматика православие цркве 555
клаау дрвету крста ослободили од проклетства Адамовог и
добили благослов и благодат Божу за чиее сваке доброде-
тели. За хришане е крст величина, слава и сила: ер е сва
сила наша у сили распетог Христа, сва грешност наша
умртвуе се смру Христовом на крсту, и сва узвеличаност
наша и сва слава наша су у смирености Бога кои е толико
понизио себе, да е чак изволео умрети меу злочинцима и
разбоницима. Стога хришани, верууи у Христа, осеуу
себе креним знаком не просто, не олако, не немарно, него са
свуколиком пажом, са страхом, трепетом и краом
богобоаживошу. ер облик крста показуе помирее и
дружбу у какву е човек ступио са Богом. Стога се и демони
бое крста, и не могу да виде крсни знак, него одмах беже од
ега, знауи да е крст знак дружбе уди са Богом10.
Када чуеш, вели исти христочеживи Богослов, да е
Бог, кои е саздао небо и зему, море и све остало, видиво
и невидиво, и самога човека, постао човек, немо мислити
да е то учиено ради нечег другог, ве едино ради тога да
би самоме Богу било могуе да на неки начин прими смрт
преко удске природе; и после тога немо тражити ништа
више осим да сазнаш разлог због кога е Он примио смрт.
Слуша, дакле. Крстите Господи ован каже: Гле, аге
Боже кое узима грех света (н. 1, 29). А пророк Исаиа мно-
го година рание назвао Га е агетом кое воде на заклае,
и то за грехе наше (Ис. 53, 7). Позна дакле из тога, да е
оваплоени Бог примио смрт ради греха, и то зато, да би
еговом благодау могли више не грешити они кои вером
примау Христа као Господа кои е ради иховог избавеа
од греха заклан, умро и васкрсао11.
У крсту Господем, по речима светог Григориа Паламе,
показан е сав домостро спасеа ( ),
извршен за време боравка Господег у телу, и сва тана
тога
10 Слово I, 3. 4; стр. 19, 20, 21, 22; Слова преподобнаго Симеона Новаго
Богослова, въ переводи на русскш съ новогреческаго епископа еофана,
Выпускъ первый, Москва 1882.
1 Он, Слово 28, 2; стр. 225226.
556
Преподобии отац устин (Попови)
домостроа садржи се у ему ( ' -
)12.
Молитвена мисао Православие Цркве, воена Духом
Светим, види у страдау и крсно смрти Господа Исуса: си-
лу спасеа и само спасее, силу обесмреа и саму
бесмртност, силу живота и сам живот. Живот оваплоеног
Бога на земи има за ци: да спасе свет крстом, и погребе-
ем, и васкрсеем своим13. Страдаем своим безгрешни
Господ е осудио нашу осуду (
)14. Крст Господа Исуса есте живот и
васкрсее удима15.
Силом распетог Богочовека крст е добио свечовечански
и козмички знача, због чега света мисао Цркве вели: Спасе-
е е Господ извршио посред земе; раширио руке свое на
крсту, сабирауи све народе16. Испружен на крсту, Господ е
сабрао уде; а прободен у ребра Он точи свима животворно
отпуштее грехова17. Богочовек е смру изменио смртно, по-
гребом трулежно ( ). На
божански начин Он е обесмртнио човечанску природу, те
егово тело не виде труее, нити душа егова остаде у
аду18. Неизреченом силом Спаситеевом прослави се крст
егов, ер се слабост егова показа свима ача од сваке силе19.
12 Homil. XI, ; . gr. t. 151, col. 144 В.
13 Въ нед'Ьлю Ваш, Молитва на благословеше Ваш: ... да спасеть М1ръ
крестомъ, и погребешемъ, и воскресешемъ своимъ.
14 Во святый и велиюй ПонедЬльникъ на утрени, сЬдаленъ.
,5 Велики Петак, Послдоваше святыхъ и спасительныхъ страстей Госпо-
да нашего Исуса Христа, Антифонъ 15.
16 Въ сятый и велиюй Пятокъ, Часъ 6, тропарь: Спасете содлалъ еси
посреди земли ( ); на крестЬ пречистЬи руц
твои простерлъ еси (), собирая вся языки ( ),
зовущьы: Господи, слава тебЬ.
17 Велика Суббота, Статк первая, 44: Распростертъ на древЬ, собралъ
еси человки; въ ребра же прободенъ, животочное всмъ оставлеше источаеши
Исусе ( ).
18 Въ святую и великую Субботу, на утрени, Канонъ, пснь 5.
19 Нед'Ьлю, Канонъ воскресный, пснь 9 (Гласъ 1, Октоихъ):... немощное
бо Твое паче силы всЬмъ явися.
Догматика православие цркве 557
Подигнут на крст, безгрешни Господ е приковао на крст грехе
удске20, и пале подигао21. Нестрадални Бог Логос,
нестрадалан Божанством, пострада телом22, и на дрвету крста
притупи жалац греха23. Христос е дрво живота (
), од кога едуи човек не умире24.
У крсно смрти Спасово сила обожеа протеже се на
сву природу удску путем човечанске природе Христове
коа е у ипостасном единству са еговом Божанском
природом. Иако е обожее удске природе дело целокупног
богочовечанског живота Спаситеевог на земи, ипак е
егова крена смрт необично важна у том погледу. Свето
богослове Цркве благовести: Христос Бог, прикован на крст
као човек, обожио е удску природу, умртвио творца зла
авола, и ослободио нас клетве поставит за нас клетва25.
Свемилостиви Господ прикован на крст обожио е бие наше,
иструлело од греха26. Крст е узрок обожеу свих (вина всхъ
обожешя = )27. Крстом се уди
обожише28.
Господ, кои е изнад сваке части, благоволео е да буде
осрамоен, претрпевши срамну смрт на крету, али е тиме
род удски пожео бесмртност ('
) и примио првобитни живот29. Уздигнут
20 Въ пятокъ утра, сдальны крестны (Гласъ 5, Октоихъ).
21 Въ среду утра, Канонъ честному и животвор. кресту, пЬснь 7, Богоро
диченъ (Гласъ 1, Октоихъ).
22 Въ недлю утра, Канонъ ПресвятМ Богородица, п^снь 8 (Гласъ 3, Ок
тоихъ).
23 тамо, Канонъ крестовоскресенъ, пЬснь 7.
24 НедЬлю, на Литурпи Блаженны (Гласъ 7, Октоихъ).
25 Во вторникъ вечера, на Господи воззвахъ, стихиры крестны (Гласъ 1,
Октоихъ): На крест пригвождаемь, Христе Боже, яко человеческое естество
обожилъ еси ( ,
), и началозлобнаго умертвилъ еси зм1я ( ,
), насъ свободилъ еси клятвы, яже отъ древа, яко благоутро
бенъ, бывъ клятва.
26 Въ пятокъ утра, сдаленъ (Гласъ 1, Октоихъ): На кресгЬ пригвоздился
еси, Щедре, обожилъ еси истлевшее наше существо.
27 13 септемврш, на утрени, Канонъ предпразднетва, пснь 1.
28 Всем1рное воздвижеше честнаго и животвор. Креста, на вечерни, на
стиховнЬ стихиры:... и земши обожихомся ( ).
29 Во вторникъ вечера, на Господи воззвахъ, стихиры крестны (Гласъ 1,
Октоихъ).
558
Преподобии отац устин (Попови)
на крст, Спасите е уздигао уде из дубине зала (
)30. Распет, безгрешни Господ е узео грехе свиу31.
У молитвеном богослову дрво крста се увек
противстава дрвету познаа добра и зла. При томе се дрво
крста претстава као дрво живота. Као што е неприате рода
удског заробио род удски дрветом познаа, тако е Господ
заробио неприатеа нашег дрветом крста и страдаем
своим32. Дрво крста Господ Исус е показао као дрво живота33.
удска природа е кроз грехе и страсти хрлила у смрт и
трулеж, Господ Христос е животворном смру своом
зауставио стремленiе смертное и тлю34. Бог Творац, бивши
умртвен, све е оживео и обновио35. Горко едее од дрвета у
Едему постаде штетно: уведе смрт; Христос нам, бивши
умртвен на дрвету, свима источи живот (
)36.
Сва видива природа помрачена е и унакажена грехом.
Као мрачна и ругобна сила грех е помрачио и оружао
богоздану твар. Господ Христос е, прикован на крст, изменио
красоту твари37. Распеем Бога Логоса свет бй помилован, твар
се просвети ( ), народи обретоше спасее38.
Не могуи због милосра свог гледати човека мучена
смру, Господ е дошао, и поставши човек, спасао е човека
крву своом39. Бесмртни Господ, подигнут на крст, и оку
30 Въ среду утра, на Литургш Блаженны (Гласъ 1, Октоихъ).
31 Въ пятокъ утра, на Литургш Блаженны (Гласъ 1, Октоихъ): Распенся
Безгршне, грхи всЬхъ взялъ еси Христе ( ,
).
32 Въ среду утра, сЬдаленъ (Гласъ 2, Октоихъ).
33 тамо, на стиховна, стихиры крестны.
34 Въ субботу утра, на стиховн стихиры покойны (Гласъ 2, Октоихъ).
35 Недля, на утрени, Канонъ крестовоскресенъ, пснь 1 (Гласъ 2, Ок
тоихъ).
36 Въ пятокъ утра, Канонъ честному и животворящему Кресту, пснь 1
(Гласъ 8, Октоихъ).
37 Въ субботу на велицЬй вечерни, на стиховн стихиры воскресны
(Гласъ 2, Октоихъ): На крест явлься Христе пригвождаемь, измнилъ еси до
броту создашя ( ).
38 Въ чевертокъ вечера, на Господи воззвахъ стихиры воскресны (Гласъ 3,
Октоихъ).
39 Недля, на утрени, Канонъ воскресенъ, псш> 7 (Гласъ 2, Октоихъ).
Догматика православие цркве 559
сивши смрт, подарио е свима удима бесмртност (
)40. Прикован на
крст, и копем прободен, Спасите е неточно бесмртност
удима41. Бог Логос е поднео ране и срамну смрт,
обесмрууи суштину уди, умртвену страстима42.
Крстом своим Господ е отворио ра и увео у ега
разбоника кои е познао царство егово и богатство
божанског милосра еговог43. У старо време аво е дрветом
затворио ра, а дрво крста отвара га свима кои хое да се
постом и сузама очисте44. Живоносни крст е диван ра Цркве,
дрво нетрулежности, кое нам е пружило наслаивае
вечном славом45. Уздигнут на крст, Спасите е са собом
подигао сву природу удску46. Богочовечанском силом своом
крст е: чувар света, спасее грешника, велико
очистилиште47. Дрво непослушности произведе смрт свету, а
дрво крета живот и нетрулежност48. Добровоно претрпевши
крсну смрт, Спасите е крстом васкрсао првозданог човека
и спасао од смрти
40 Среда, на утрени, Канонъ честному и животвор. Кресту, пснь 1 (Гласъ
2 Октоихъ).
41 Въ среду утра, сЬдальны крестны (Гласъ 4, Октоихъ):... бесмерпе исто
чилъ еси человкомъ ( ).
42 Въ пятокъ утра, Канонъ честному и животвор. Кресту, пснь 4 (Гласъ
4, Октоихъ): Язвы претерплъ еси Слове Божш, и поносную смерть, обез
смертствуя существо земныхъ умерщвленное страстьми (
, ).
43 Среда, на утрени, Канонъ честному и животвор. Кресту, пЬснь 3 (Гласъ
2, Октоихъ).
44 Недля трепя святыхъ постовъ, Въ субботу вечера на малМ вечерни,
стихиры: Заключаеть Едемъ древомъ древле змш, древо же креста отверзаетъ
сей всЬмъ хотящимъ постомъ и слезами очиститися.
45 тамо, Въ субботу на велицй вечерни, стихиры честнаго Креста: Ра
дуйся, живоносный кресте, Церкве красный раю ( '
), древо нетлшя, прозябшее намъ вчныя славы наслаждеше (
, ).
46 Среда, на Литургш Блаженны (Гласъ 2, Октоихъ): На крестЬ вознес
шуся ти Спасе, совознеслъ еси все человеческое естество (
).
47 Во вторникъ вечера, на стиховнЬ стихиры крестны (Гласъ 3, Октоихъ).
48 тамо: Древо преслушашя Mipy смерть празябе (
), древо же креста животъ и нетлше (
, ).
560
Преподобии отац устин (Попови)
душе наше(бг' ,
)49.
Крст Христов, иако е по суштини дрво, оно е обучено у
божанску силу, и авауи се свету као видиво, оно на ду-
ховая начин чудотвори наше спасее50. Голгота постаде ра
чим на о би пободен крст и распет Спасите51. Спасите и
Искупите наш, распевши се драговоно, како е знао и
како е хтео ( ), прикова на крст
грехе удске, избавауи од опсене род удски и
удостоавауи га небеског царства52. Претрпевши распее по
своо вои, и ослободивши уде трулежности, Спасите нас
е просветио силом крста (
)53. Дрво крста Христовог ави се као спасее свету
( )54. Распиан на крст, Исус
гаси пламен греха55. Висеи добровольно на крсту, Спасите
е извршио потпуно избавее душа удских (
)56.
Крст е постао средство спасеа ер е на ему распет
Богочовек, кои га е занавек испунио чудотворном силом коа
увек спасава оне кои му са вером приступау: Христос
крстом као Бог спасава род удски57. Стога е крст: непобедива
победа побожности, врата раска, подупирач вернима, твра
49 Въ субботу на велицЬй вечерни, на стиховн стихиры, Слава и нын
Богородиченъ (Гласъ 4, Октоихъ).
50 Во вторникъ вечера, на стиховн стихиры (Гласъ 5, Октоихъ): Крестъ
твой Христе, аще и древо видимо есть существомъ, но божественною одяно
есть силою ( " ,
), и чувственна м1рови являемь, умно наше чудотворить спасете
( , ),
емуже кланянощеся славимъ тя Спасе.
51 Въ среду утра, сЬдальны крестны (Гласъ 5, Октоихъ).
52 тамо.
53 тамо.
54 тамо.
55 тамо, Канонъ кресту, п^снь 3: Увядаеши гръховный пламень, рас
пиняемь Исусе на древ за благость (
' ).
56 тамо, пснь 4.
57 Въ среду утра, сЬдальны (Гласъ 8, Октоихъ).
Догматика православие цркве 561
ва Цркве; име би разорена и уништена трулежност, и
сатрвена сила смрти, и ми уздигнути од земе небу; он е
непобедиво оруже ( ), противник
демона, слава Мученика, украс Светитеа, пристаниште
спасеа58. Своом чудотворном божанском силом Господ
Христос е осветио сво крст, и зато име бивау исцееа
оних кои болуу од грехова59. У Едему е био први ра, Црква
е постала други ра, ер има у себи крст Господи као дрво
живота, од чиег се додира уди пречишуу бесмртношу60.
Христос, цар славе, добровольно распростре на крсту руке
свое, и поврати уде у прво блаженство, и даде палом Адаму
потпуно избавее ( )61. Имауи у себи
спасоносну силу Спасову, крст зрачи сунчаном зором
спасеа ( )62.
Сва еванелска добра крстом постау своина рода
удског. Отуда е крст: наставник слепима, лекар болеснима,
васкрсее свима умрлима. име би уништено проклетство,
име процвета нетрулежност, име се земни уди
обожише ( ), и аво би коначно срушен
( )63. Крстом постаде
вечна правда, ер она кои е дрветом преварио праоца Адама,
би уловен крстом; и оборен, необичним падом паде тирании
Божег саздаа; крву Божом смива се отров змиин (
), и проклетство осуде би уништено
праведним судом праведника, ер е дрветом требало дрво ис
58 Недлы треия святыхъ постовъ, Въ субботу на велицМ вечерни, сти
хиры честнаго Креста.
59 тамо, Въ недлю, на утрени, сЬдаленъ: Крестъ твой Господи, освятися
(), въ немъ бо бываютъ исцлешя болящихъ во гресхъ (
).
60 тамо, Канонъ воскресенъ, пснь 5: Рай другш познася Церковъ, якоже
прежде древо имущая живоносное, крестъ твой, Господи, изъ негоже прикосно
вешемъ безсмертш причастихомся ( '
, , ' ,
).
61 тамо, на утрени, самогласны.
62 Въ понедльникъ четверпя седмицы св. поста, на утрени, Трипснецъ,
пЬснь 1.
63 13 септемврш, на вечерни, на стиховнЬ стихиры.
562
Преподобии отац устин (Попови)
целити ( ), и страдаем
Нестрадалнога на дрвету ослободити осуеног од страдаа.
Такав е Христов мудри домостро спасеа, коим е спасао
све (' ), као добар и човекоубац64. Крст е
чувар целе васеене; крст е красота Цркве; крст е тврава
верних; крст е слава Анела и рана демона65. Дрво у рау смрт
произведе, а крст живот породи, имауи на себи прикована
безгрешног Господа (
). Од ега сви народи узимау нетрулежност, ер е
име Господ уништио смрт, и нас ослободио66. Због свега тога,
крст треба целивати са радошу и са страхом: са страхом,
због грехова наших, ер смо недостони; са радошу пак, због
спасеа кое дае свету Христос Бог кои е распет на ему67.
Због свих безброних дарова и сила, кое е Господ Исус
своом креном смру даровао роду удском, богомудри Апо-
стол целокупно Еванее спасеа своди на учее о крсту,
на реч о крсту, и назива га: реч крета (
слово крестное, реч крстова)68. Крст е и сила спасеа и сим-
вол спасеа. Он е синоним силе Боже, ер е Господ Хри
64 14 септемврш, Всенрное воздвижеше честнаго и животворящаго Кре
ста, на велицМ вечерни, на Господи воззвах, Слава и нынъ.
65 тамо, на утрени, свтиленъ: Крестъ хранитель всея вселенныя (
), крестъ красота Церкве ( )...,
крестъ врныхъ утверждеше, крестъ Ангеловъ слава и демоновъ язва (
).
68 тамо, Стихиры самогласны честнаго Креста.
67 тамо, Слава и нынЬ:... радостш же, спасешя ради, еже подаетъ Mipy на
томъ прогвоздивыйся Христосъ Богъ ( ,
, ). А молитва коом се благоси
а напрсни крст као да сумира егова чудотворна дества и силе:
Господи Исусе Христе Боже, нашъ, на древ крестнмт волею спасе-
шя нашего ради пригвоздитися восхогЬвый, и пречестною своею кровш cie
освятити изволивый и крестомъ своимъ отъ работы враж1Я М1ръ искупивый, и
древнее рукописаше врага нашего давола крестомъ растерзавый, и родъ
человческш отъ мучительства его тъмъ свободивый, тебе смиренно молимъ:
призри милостивно на знамеше cie крестное, и низпосли божественное твое
благословеше и благодать... (Молитва коу свештеник чита на: Благословеше
креста къ ношешно на персахъ. Дополнительный Требникъ, К1евъ 1912).
68 1 Кор. 1, 18.
Догматика православие цркве 563
стос сила Божиа ( )69. Христови следбеници се
спасавау силом крста Христова70. Али надумном и
натприродном чудотворношу своом спасее крстом е за
необлагодаени ум удски несхвативо и неприродно, па
чак и смешно. Крст е оруе срамне, злочиначке смрти; име
се пропада, гине, како онда може бити спасее и сила
Божиа? Премудра е реч великог Апостола: Реч крста е
лудост онима кои пропадау (
), а нама кои се спасавамо сила Божиа (
)71.
За непрепороени, необлагодаени, необогочовечени
разум удски распети Бог е лудост, бесмислица,
будалаштина.
уди
оваквога
разума
стварау
нафантастичние теорие о немогуности и бесмислености
спасеа крстом распетога Назареанина. Они непрестано
круже у камери опскури свога помраченог разума, и
испредау црне паучине подругивих идеа о Исусу
распетом. У их се све мисли, сва резоноваа, сва маштаа
своде на упорно тврее: немогуе е, лудост е,
будалаштина е веровати у спасее крстом. Насмелии
претставник овог типа уди, кои на догледу распетог
Спаситеа гину у зачараном кругу свога егоцентричног
антрополатриског разума, есте Ниче, кои е душу свих
крстобораца изразио покличем: Први и последи
хришанин умро е на крсту!" Али чиеница е ту, стварност
е ту: безброни уди спасавау се вером у распетог
Богочовека. Сила Христовог крста препороавала е и
препороавала милионе и милионе Богочовекових
следбеника. Откуда та сила, ако Он ние заиста умро, ако
ние заиста васкрсао, ако се ние заиста узнео на небо, и
откуда као вечито жив спасава оне кои Му прибегавау
вером и молитвом?
У праву е, у божанском праву христомудри Златоуст
када Апостолове речи: Реч крста е лудост онима кои
пропадау (1 Кор. 1, 18), овако обашава: Пошто е у
незнабожаца крст подвргаван исмевау, они су стога,
вероватно, учее о
69 1 Кор. 1, 24.
70 1 Кор. 1, 18.
71 тамо.
564
Преподобии отац устин (Попови)
крсту сматрали противним ихово мудрости и супротним
иховом учеу. Зато их Павле саветуе: не сматрате крст за
нешто необично и бесмислено; природа ове ствари е таква
да они кои пропадау не могу схватити силу крста, пошто су
изгубили разум и залудели. Стога они и исмевау и мрзе
спасоносне лекове. Шта говорит, човече? Христос ради тебе
постаде слуга, узевши обличе слуге, и би распет, и васкрсе; и
требало би да се због тога побожно клааш Васкрсломе, и да
се дивиш еговом човекоубу, пошто Он за тебе, свога
неприатеа и увредиоца, учини све оно што ние учинио ни
отац, ни приате, ни син. Требало би, дакле, да Му се због
тога дивиш, а ти називаш будалаштином () дело,
испуено толиком мудрошу. Али то ние ни чудо, ер е
онима кои пропадау своствено не знати оно што води
спасеу.
Не треба се узнемиравати, ер нема ничег необичног и
неочекиваног у томе што безумници исмевау велике ствари.
Такве уде немогуе е убедити човечанском мудрошу; а
станеш ли их убеивати на такав начин, постии еш
супротне резултате, ер за оно што превазилази разум
потребна е едино вера (
). И заиста, ако ми узажелимо да путем
логичких разлагаа обаснимо нехришанима како Бог
постаде човек, и како уе у утробу Деве, а не будемо ово
сматрали предметом вере, они е се ош вема смеати. Они
кои желе да ово постигну путем логичких расуиваа и есу
они кои пропадау. И шта а говорим о Богу? ер ако тако
будемо поступали и у погледу сазданих биа (
), и тада емо изазвати велики смех. Нека човек,
кои жели да све сазна путем логичких расуиваа (
), затражи од тебе да му
обасниш, на пример, како ми видимо светлост. А ти се
постара да му то обасниш путем логичког расуиваа. Али
нееш успети у томе. ер ако рекнеш да е довоно отворити
очи да бисмо видели, тиме не би обаснио начин ( )
на кои видимо, него би само констатовао чиеницу (
). Он би ти одвратио: зашто ми не видимо ушима и
не чуемо очима? зашто не чуемо носом и не миришемо
ушима? Ако се дакле он, не добивши обашее на свое
питае, буде смеао, зар утолико
Догматика православие цркве 565
више да ми не будемо исмеани? Ова чула имау сво извор у
едном истом мозгу, и меу собом су врло близу, зашто онда
не могу произвести едно и исто дество? Но ми не можемо
обаснити ни узрок ( ), ни начин ( )
неисказаног и сложеног дества; а покушамо ли обаснити,
биемо исмеани. Стога е бое препустити то сили и
безгренично мудрости Божо, и заутати.
Тако исто, ако зажелимо да и Божанске ствари (
) обаснимо помоу споаше мудрости (
), изазваемо велики смех, не због недостатака кои би
били своствени Божанским стварима, него због мудрости
удске. ер никаква реч не може изразити велике ствари.
Обрати пажу, ако а речем: Христос би распет, ненабожац
е одвратити: како се то може помирити са разумом? Он не
избави себе када су Га распиали и мучили на крсту, како
онда после тога Он васкрсе и избави друге? ер ако е то Он
могао учинити, требало je да учини пре смрти (то су удеци
и говорили); а не избавивши себе, како е могао избавити
друге? То се, реи е, не може помирити са разумом. И
стварно неисказаном силом своом крст е изнад разума
( ). Подвргнути се мукама, и показати се изнад му-
ка, и везан победити, дело е безграничне силе... Исус Хри-
стос, умревши и разоривши смрт, показао се славнии него да
ние умро. Стога немо говорити: зашто Он ние избавио себе
на крсту? Била Му е воа да се са смру ухвати у коштац.
Он ние сишао са крста не зато што ние могао, ве зато што
ние хтео. ер када Га ни сила смрти ние могла задржати, ка-
ко би Га могли задржати клинци крсни?72
Спасее природе удске од греха, смрти и авола, ние
дело удске силе, ни удске мудрости, ни удске логике,
ве крсне смрти Богочовекове. А то ние само изнад, него и
насупрот разума удског, насупрот мудрости удске. едном
речу, за разум удски то е лудост, будалаштина, безуме.
Ма каквом мером своом и ма каквим средством своим чи-
сти разум" приступао спасоносно тани Христовог крста, са
72 In 1 Cor. Homil. 4, 1; Р. gr. t. 61, col. 30, 31.
566
Преподобии отац устин (Попови)
намером
да
е
обасни
логички,
хоминистички,
рационалистички, нее никада успети, ер е тана Христовог
крста увек заувек надразумна и противразумна. Да се, бар
донекле, продре у ту бескрану тану, потребан е разум
облагодаен и препороен и освеен подвигом живе вере у
Господа Христа. Спасавауи род удски крстом, Господ
Исус е одбацио и мудрост мудрих и разумних, ер су и
мудрост ихова и разум ихов били и есу, заувек есу,
неспособни да спасу човека од греха, смрти и авола. Зато
богоносни Апостол обавуе: Писано е: Уништиу
мудрост мудрих ( ), и разум
разумних одбациу ( )73.
Где е мудри? где кижевник? где препирач овога света? Не
претвори ли Бог мудрост овога света у лудост? ер пошто у
мудрости Божо свет не позна Бога мудрошу (
), Богу би угодно да лудошу
проповеди спасе оне кои веруу (
)74.
Златоуста философ богочовечанске мудрости благове-
сти: Пошто е рекао: писано е: уништиу мудрост мудрих,
Апостол додае доказ о томе из саме стварности, и вели: Где
е мудри? где кижевник? При томе има у виду и
незнабошце и еврее. У само ствари, ко од философа, ко од
вештих у силогизмима, ко од познавалаца еврества, подари
спасее и сазнаде истину? Нико, него све то учинише
рибари. Пошто е доказао ову ствар, и покудио ихову
таштину, и рекао: не претвори ли Бог мудрост овога света у
лудост? Апостол наводи и узрок због кога е то тако било. ер
пошто у мудрости Божо, вели, свет не позна Бога мудрошу,
то се поави крст. Шта значи: у мудрости Божо? Значи: у
мудрости коа се показала кроз дела Божа ( ),
помоу коих е Он хтео да Га уди познаду ('
). ер е Он ради тога васеену овако уредио, да
би се уди, на основу видивих ствари, дивили Творцу.
Огромно е небо и необухватива е зема: диви се, дакле,
Творцу иховом. И
73 Ис. 29, 14.
74 1 Кор. 1, 1921.
Догматика православие цркве 567
то огромно небо Он je не само створио, него и лако створио;
и ову необухвативу зему Он е саздао као ништа. Зато е о
небу речено: Небеса су дело руку твоих (Пс. 101, 26), а о зе-
мли: саздаде зему као ништа (Ис. 40, 23). Пошто дакле
свет ние хтео да помоу ове мудрости позна Бога, Бог е
тобожом лудошу проповеди (
) научио уде, не путем логичких закучака, не-
го путем вере ( , ).
Где е мудрост Божа, ту ние потребна мудрост удска.
ер реи да е она кои е створио тако диван и толико вели-
ки свет Бог, кои има неку безграничну и неисказану силу,
значило е судити по удско мудрости и познати Бога
помоу створеа. Меутим сада нису потребни логички
закучци, ве едино вера ( ,
). Да би човек поверовао и убедио се, да е
Распети и Погребени васкрсао и седи горе, ние потребна
мудрост нити логички закучци, ве вера (
, ). Апостоли нису ишли са
мудрошу него са вером, и били су мудрии и виши од
мудраца мудрих споашом мудрошу (
); и то утолико вема, уколико е
примае Божанских ствари вером вее од бавеа логичким
закучцима, ер ово превазилази удски разум (
).
На кои начин Он уништи мудрост? Обавивши нам Се-
бе преко Павла и сличних ему, показа нам да е мудрост
удска бескорисна (). За примае еванелске
проповеди нити мудрост ишта користи мудроме, нити
неученост ишта шкоди неукоме. Шта више, треба реи нешто
необично: неученост може примити еванелску проповед
много брже и много лакше него мудрост. Чобанин и
земоделац, не заносеи се логичким расуиваем и
предауи себе Господу, брже е примити проповед
еванелску. Тако дакле Бог уништи мудрост мудрих. ер
пошто je она пре саму себе срушила, то je и постала затим
потпуно некорисна. Jep када je требало да покаже своу
вредност и позна Господа из дела егових, она ние хтела.
Зато сада, макар и хтела да сарауе на томе, не може, ер сада
ние тако стае ствари; ова пут бо
568
Преподобии отац устин (Попови)
гопознаа е много бои од е. Сада е потребна проста ве-
ра. у треба свуда искати и претпоставати е споашо
мудрости ( ).
Апостол вели: Бог претвори мудрост у лудост. Шта то
значи? Значи, да е Бог показао да е она луда за примае ве-
ре. Пошто су уди мислили о о високо, то у е Он брзо
изобличио. Назад, каква е то мудрост, када ние у стау да
пронае основно добро ( )? Бог учи-
ни да се она обелодани као луда, пошто е она претходно са-
му себе изобличила. ер када она ние ништа открила онда
када е могуе било чинити проналаске путем логичких
закучака (), како е могуе очекивати од е
икакав успех сада, када се ради о веим стварима, када е
потребно едино вера, а не софистичка вештина (
, )?
Тако дакле Бог показа да е она луда. И Богу бу угодно
да лудошу проповеди спасе, али не лудошу стварном, ве
привидном ( ). Овде е нарочито важно то, што
е Бог ову мудрост надвладао не увоеем неке друге мудро-
сти коа е виша од е, него привидном лудошу (
). Он ние одбацио Платона помоу неког
другог мудриег философа, него помоу неученог рибара, те
е тако и пораз и победа саниа75.
Спасее распетим Христом саблазан е и безуме за
удски разум: саблазан за евреску мисао коа и у чудесима
Божим захтева чулну рационалност; безуме за грчку, и
уопште хуманистичку философску мисао, коа све поаве у
феноменалном свету прима само утолико, уколико се оне
могу сместити у уску чауру евклидовског ума удског. И у
едном и у другом случау антиномиа е не само
парадоксална него и убитачна за разум удски. Ту е могу
само едан излаз: у пркос протестима скептичког и
радозналог разума простосрдачном вером примити
распетога Богочовека као единог и единственог Спаситеа,
свемоног и свечудотворног. Ако учини човек такав подвиг,
егово се цело
75 In 1 Cor. Homil. 4, 2; Р. gr. t. 61, col. 32, 33.
Догматика православие цркве 569
купно бие испуни осеаем и сазнаем да е распети Хри-
стос: Божиа сила и Божиа премудрост. О томе богомудри
Апостол богонадахнуто благовести: евреи знаке ишту,
Грци мудрости траже, а ми проповедамо Христа распета:
евреима дакле саблазан () а Грцима безуме
(); онима пак кои су познавани, и евреима и Грци-
ма, Христа: Божиу силу и Божиу премудрост (
)76.
Велика е мудрост у овим речима, изавуе свети Зла-
тоуст. Апостол хое да покаже како е Бог помоу
супротности ( ) победно, и како проповед
ние удско дело. егове речи значе ово: када ми говоримо
евреима: веруте, они одвраау: васкрсните мртве,
исцелите бесомучне, покажите нам знаке. А шта ми на то
одговарамо? Одговарамо, да Она кога ми проповедамо би
распет и умре. А ово не само не може привуи оне кои се
противе ( ); него може одбити и оне кои
се не противе ( ) па ипак не одбиа, него
привлачи, задржава и осваа. Са свое пак стране Грци траже
од нас красноречивост и софистичку довитивост, а ми и
има проповедамо крст. евреима то изгледа слабост, а
Грцима безуме. Када им, меутим, ми не само предлажемо
оно што они не траже, него чак и супротно томе, ер крст,
ако се разумом удским цени ( ),
не само не претстава знак (), него претстава собом
уништее знака; не само ние доказ силе, него е напротив
доказ слабости; и не само ние израз мудрости него е доказ
безума; када дакле они кои траже знаке и мудрости не само
не добиау оно што траже, него ош чуу од нас супротно
ономе што желе, па се ипак помоу тих супротности убеуу,
зар то ние дело неисказане силе Проповеданога?
Апостоли су побеивали не само не знацима, него
стварима кое су изгледале супротне знацима. Онако како е
и Христос поступио са слепим од роеа. ер желеи да га
исцели, Он уклони слепило помоу ствари коа увеава
слепи
76 1 Кор. 1, 2224; ср. Гал. 5, 11.
570
Преподобии отац устин (Попови)
ло: кал метну му на очи (н. 9, 15). Као што е слепога
исцелио калом, тако е и васеену привукао себи крстом, т.
оним што е увеавало, а не уклаало саблазан. Тако е и при
стварау света урадио, уреууи супротно супротним: море
е песком оградио, обуздавши силно слабим... Тако е и
васеену привукао крстом. Доказ е, дакле, велике силе:
убеивати помоу супротнога. Крст е, изгледа, предмет
саблазни, па ипак он не само саблажава него и привлачи.
Све то имауи на уму и дивеи се, Павле говори: Лудост е
Божа мудриа од уди, и слабост е Божа ача од уди (1
Кор. 1, 25). Говореи о лудости и слабости крста, Апостол не
сматра да е он заиста такав него да такав изгледа ( ,
); говореи тако он се става на гледиште
противника. ер што философи нису могли учинити путем
силогизама ( ), то je учинило привидна
лудост, т. крст.
Крст е кроз неуке уде убедио и обратно целу
васеену, убедио не у стварима мало важним, ве у учеу о
Богу, истинско побожности, еванелском животу и будуем
суду; он е начинио философима све, замоделце, неуке. Ето
како е лудост Божа мудриа од уди, и слабост ача. Чиме
ача? Тиме што се раширила по сво васеени, покорила све
своо власти и, када е безбро неприатеа наваивало да
униште име Распетога, дешавало се супротно: ово се име сла-
вило и расло све више и више, а они су гинули и пропадали:
живи, ратууи против Мртвог, нису Му могли учинити
ништа. Отуда, ако ме Грк (т. ма кои нехришанин) назове
лудим, показае тиме да е он сам потпуно луд, пошто се а,
сматран од ега за лудог, показуем мудрии од мудраца; ако
ме пак назове слабим, показае себе слабиим. ер оно што
су благодау Божом учинили цариници и рибари, то фило-
софи, и ретори, и владари, и сва уопште васеена, при
безброним напорима, ни замислити нису могли. Шта то
крст ние учинио? Он е дао учее о бесмртности душе, о
васкрсеу тела о презирау земаских блага, о чежи за
будуим благом; он е уде начинио анелима; име су сви и
свуда постали философи и способни за сваку добродете77.
77 In 1 Cor. Homil. 4. 3; Р. gr. t. 61, 33, 34, 35.
Догматика православие цркве 571
Зато што е чудесни Спасите сву своу спасоносну и
животворну силу усредсредио у крсту, и сву Личност своу
унео у ега, крст е постао: знак Сина Човечиег78, знак
егов и на земи и на небу, знак по коме Га познау и
распознау сва земаска и небеска биа. Пошто е Господ
Христос, са свима своим бескраним божанским моима, и
истинама, и танама, сав у крсту свом, то е егов часни крст
постао и заувек остао свепобедни победник у свима
световима, свепобедни спасите од свих грехова, од свих
смрти, од свих авола. У крсту е неизреченное смотренiе",
неисказани домостро спасеа, зато е тана крста
недокучива: непостижимое распятiя таинство (
)79.
Због недокучиве, но и свеспасоносне, таанствености
часнога крста, сва богослужеа Страсне седмице, нарочито
она на Велики Четвртак и Петак, испуена су молитвеним
дивеем и диривом захвалношу распетом Богочовеку.
И дивее и захвалност захваени су усхиеем, кое сваку
молитву завршава риданим: непостижиме Господи! Да,
ваистину е непостижно уму, ваистину несхвативо: да
Богочовек страдаем и крстом спасава свет, и смру сатире
грех, смрт и авола. Да, непостижно и несхвативо, али
истинито
и
стварно:
истинито
наубедивиом
истинитошу, и стварно нанеуклонивиом стварношу, ер
е богочовечанска реалност и истинитост бескрано шира од
ума удског и логике удске. По среди е неизмерна тана
спасеа рода удског Трисветим Божанством. Крст е
саставни део те пресвете тане спасеа. Она се корени у
Тросунчаном Богу, пружа се кроз оваплоеног Логоса и
размрежуе у човеку, у твари, у свима биима. Све то тоне у
слатку тану Богочовекове Личности. У н>о е заиста
непостижан и Бог и човек.
78 Мт. 24, 30.
79 Въ недлю четвертую по Пасц на утрени, сдаленъ. Ср. св. Дама
скин, Homil. in Sabbatum sanctum, 1; Р. gr. t. 96, col. 601 BCD.
572
Преподобии отац устин (Попови)
5. Тана Спаситеевог силаска у ад и
тана спасеа
Да
Господ
Христос
своим
богочовечанским
домостроем спасеа ние обухватио сва биа удска у
садашости, будуности и прошлости, Он не би био
Спасите удског рода, нити би имао права да се тако
назива. Самом природом свое Богочовечанске личности Он
се ава као Спасите васцелог човечанства, васцеле
човечанске природе, коа се као неизмениво човечанска
ава у свима удским биима, од првог човека на земи па
до последег. Да се Господ Христос авио као Спасите
само за свое савременике и ихове потомке, а многоброне
уде кои су живели и умрли пре егове поаве на земи
оставио у тами и сени смртно, изван свое божанске
светлости, истине, живота, убави и човекоуба, зар би Он
био Бог светлости, Бог истине, Бог живота, Бог убави, Бог
човекоуба? Безбро удских биа било е у овоме свету до
Спаситеевог доласка, мучило се у гресима, грчило у
страстима, умирало у мукама, паштило у квргама времена и
простора, отимауи се ка бесмртном и бескраном; зар
жалостиви Господ Исус ние и ихов Бог и Творац? зар да не
буде и ихов Спасите и Искупите?
Нема суме, сладчаши Господ Исус е исто толико
ихов Бог и Творац, ихов Спасите и Искупите, колико
е Бог и Творац, Спасите и Искупите своих савременика
и ихових потомака. По природи свое неизмениве
Божанске Личности благи Господ Исус ние могао имати
мае саучеша и убави и човекоуба према има него
према своим савременицима и иховим потомцима. ер е
Исус Христос уче и данас она исти и вавек80. А и природа
удска е, у основи своо, увек иста и свуда иста: од Адама
па до последег човека на земи. Истинита е светоотачка
реч и сваког примаа достона: Христос е дошао не само
ради оних кои су у време есара Тивериа поверовали у
ега, и Отац е промишао не само ради оних кои сада
живе, него за све уде уопште (sed propter omnes omnimo
homines), кои су се
80 евр. 13, 8.
Догматика православие цркве 573
од почетна боали Бога и убили Га, и праведно и побожно
се односили према ближима, и желели видети Христа и
слушати глас егов81.
Због тога е Спаситеев силазак у ад, место у коме су
боравиле душе свих уди кои су живели и помрли до
еговог доласка у ова свет, био и природан, и неопходан, и
логичан. Нема суме да е Спаситеев силазак у ад, и егова
тамоша
проповед,
као
саставни
део
еговог
богочовечанског домостроа спасеа рода удског, обавиен
таанственошу, и самом природом своом тоне у надумну и
божански чудесну свеопшту тану спасеа, обавену и
извршену пречудним Господом Исусом. О томе нам Свето
Писмо, обашено Светим Предаем, говори онолико колико
е потребно за наше религиозно сазнае, а што е главно за
наше спасее.
Богооткривено учее о Спаситеевом силаску у ад
напотпуние изражава врховни Апостол говореи: Христос
еданпут за грехе наше пострада, праведник за
неправеднике, да нас приведе Богу, умртвен бивши телом,
но оживевши духом, коим сишавши проповеда духовима у
тамници (
), кои некад не послушаше, кад Божие трпее
чекаше у време Ноево, кад се градио ковчег, у коме се мало,
то ест осам душа спасоше помоу воде82. И допуууи ову
благовест, исти Апостол мало дае вели: Ради тога се и
мртвима проповеди еванее (
), да приме суд по човеку телом, а да живе по
Богу духом83. А христоносни Павле, наводеи речи
Псалмопевца: Изишавши на висину запленио си плен, и даде
даре удима (Пс. 67, 19), додае као обашее: А
изишавши" шта е осим да и сие у надоа места земе (
)? Кои сие то е она кои и изие
више свих небеса, да испуни све84. А христоубеном
ученику сам Спасите обавуе у потресно апокалиптичко
визии: а имам кучеве од ада и смрти85.
81 Св. Ирине, Contra haeres. IV, 22, 2.
82 1 Петр. 3, 1820.
83 1 Петр. 4, 6.
84 Еф. 4, 810.
85 Апок. 1, 18.
574
Преподобии отац устин (Попови)
У овом богооткривеном апостолском учеу истичу се
две ствари: 1) време и начин Спаситеевог силаска у ад, и 2)
Спаситеева проповед у аду, и последице еговог силаска у
ад и тамоше проповеди егове.
1. Како у животу своме тако и у смрти своо Господ
Христос се ава као истински човек. егова се смрт, као и
смрт сваког човека уопште, састоала у раставау душе од
тела. Само са едном значаном разликом: и у смрти Хри-
стово душа егова, иако раставена од тела, остала е
ипостасно седиена са еговим Божанством; исто тако и
тело егово, иако раставено од душе, остало е ипостасно
седиено са еговим Божанством. ер, по речима светог
Атанасиа Великог, нити е Божанство напустило тело у
гробу, нити се одвоило од душе у аду (
)86. молитвено богослове благовести: У
гробу телесно, а у аду с душом као Бог, у рау пак с разбони-
ком, и на престолу био си Христе, са Оцем и Духом Све-
тим, неописани87.
Апостолове речи: Христос, умртвен бивши телом, но
оживевши духом, коим сишавши проповеда и духовима у
тамници88, показуу: да е Господ сишао у ад за време свое
тродневне смрти (умртвен бивши телом"), и то сишао
своим човечанским духом, односно душом (но оживевши
духом"). Овде е за дух речено: оживевши", не у том смислу
да е душа умрла, ер душа не умире за време одвааа од
тела, него као антитеза речима и факту: умртвен бивши
телом". Значи: Господ е душом сишао у ад, док е телом био
мртав. Да е тако, потвруе и месиански псалам, на кои се
апостол Петар позива у своо прво апостолско проповеди
на дан свете Педесетнице, наводеи Месиине речи: Нееш
оставити душе мое у аду ( '
), нити еш дати да Светац тво види труее89. То
по
86 Contra Apollinar. lib. II, 14; Р. gr. t. 26, col. 1156 С.
87 Речи на Проскомидии и свето Литургии.
88 Петр. 3, 1819.
89 Д. А. 2, 27 = Пс. 15, 10.
Догматика православие цркве 575
казуе да е Господ Христос сишао у ад своом човечанском
душом, и то сишао док е тело егово лежало у гробу мртво.
Воено Духом Светим, Свето Предае нам потвруе
ово и овакво учее Светога Писма. Тако свети Ирине пише:
Господ е сачувао закон мртвих (legem mortiorum servavit), да
би био првороени из мртвих, и провео е до треега дана у
надоим местима земе, а затим е, уставши у телу, узишао
Оцу90. Бореи се против аполинариста кои су порицали
постоае човечанске душе у Господу Христу, свети
Атанасие Велики нарочито истиче чиеницу: да е Христос
истинити Бог и истинити човек, потпуни Бог и потпуни
човек, човек са човечанском душом и човечанским телом,
што е и у своо смрти показао. Свети Отац вели: Тело
Христово е стигло само до гроба, а душа е сишла у ад
( ). Пошто су ова места удаена великим
растоаем, гроб е примио у себе телесни долазак, и у ему
е било тело, а ад е примио бестелесну душу91. Господ е
постао истинити човек, и примио на себе оно што е хтео, то
ест роее од жене, узрастае, године, умор, глад, же, сан,
тугу, смрт, васкрсее. Стога, где е трулило тело човече, ту
Исус полаже свое тело; и где е душа удска држана била
смру, тамо Христос показуе своу човечанску душу (
), да би, и као човек не могуи бити
држан од смрти, и као Бог разорио државу смрти; да би тамо
где е посеана трулеж никла нетрулежност; и да би онде где
е ратовала смрт, Он бесмртни показао бесмртност,
поавивши се у обличу душе човечанске (
)... ер ад не би могао поднети долазак
непокривеног Божанства92.
Премда je Христос и умро као човек, расууе
богомудри Дамаскин, и егова се света душа раздвоила од
пречистог тела, ипак е егово Божанство остало нераздвоено
и од душе и од тела (
), те се тако една Ипостас ние раздвоила у две
ипостаси, ер су и тело и душа од самога почетка смрти
имали постоае у
90 Contra haeres. V, 31, 2.
91 Contra Apollinar. lib. I, 13; Р. gr. t. 26, col. 1117 A.
92 ib. 17;col. 1124 ВС, 1125 .
576
Преподобии отац устин (Попови)
Ипостаси Логоса. И мада су се за време смрти душа и тело
раздвоили едно од другог, ипак се сваки од их сачувао,
имауи едну Ипостас Логоса. И стога е една Ипостас Ло-
госа била уедно и Ипостас Логоса, и Ипостас душе, и Ипо-
стас тела, ер никада ни душа ни тело нису имали посебну
ипостас мимо Ипостас Логоса. А Ипостас Логоса е увек
една, и никада две. Слетствено, Ипостас Христова е увек
една ( ). ер ма да се душа раставила од тела по месту
(), ипак е ипостасно била седиена са им кроз
Логоса (' )93.
Господ Христос се као Бог слави на небу са Оцем и Ду-
хом, и као човек лежи телом () у гробу, и душом
() борави у дубинама ада, и разбоника уводи у ра,
налазеи се свуда своим неописаним Божанством. ер иако
се je света душа одвоила од животворног и пречистог тела,
ипак е Божанство Логоса, после ипостасног нераздеивог
седиеа двеу природа у утроби свете Деве и Богородице
Марие, остало нераздеиво и са душом и са телом. И тако е
една Ипостас Христова остала и у само смрти, пошто е
Ипостас Бога Логоса у исто време Ипостас и душе и тела;
она е и после смрти остала иховом Ипостаси94.
2. Сво силазак у ад Спасите е пропратио своом
проповеу Еванеа, оног истог Еванеа кое е проповедао
на земи. ер исто Еванее важи за сва удска биа у
обадва света: и у овом свету земаског живота, и у свету
смрти аду. Исто Еванее и исто спасее. Богонадахнути
Апостол асно вели да Господ Христос: проповеда ()
духовима у тамници95. Шта проповеда? Еванее: и
мртвима се проповеда Еванее ( )96.
Какво Еванее? Нема суме, Еванее спасеа, целокупно
Спа
93 De fide, III, Р. gr. t. 94, col. 1097 AB.
94 Он, Sermo in Sabbatum sanctum, 29; P. gr. t. 96, col. 632 AB. Cp. ib.31,
col. 633 : , \ ,
; , , .
95 1 Петр. 3, 19.
96 1 Петр. 4, 6.
Догматика православие цркве 577
сово Еванее спасеа: о избавеу рода удског од греха,
смрти и авола Богочовековим подвигом искупеа и
спасеа. По премудро речи светог Исидора Пелусиота:
Господ е сишао чак и до ада, да би, бивши свуда, свуда
спасавао све ( )97.
Свое Еванее спасеа Господ е проповедао душама
удским у царству смрти са истим цием са коим га е про-
поведао и на земи: да га усвое вером и име се спасу. Он
е, по речима Оригена, душом без тела проповедао душама
без тела98. Само се Спаситеева душа разликовала од
осталих удских душа у аду тиме што е била ипостасно
седиена са Божанством Логоса, и блистала име чудесно
и чудотворно. Сам начин општеа Спаситееве душе са
душама удским у аду, разуме се, нама е непознат и
недоступан. Вероватно да су душе, ослобоене тела и еговог
посредништва, способне за далеко бржа осеаа, и сазнаа,
и расположена, него ли за живот на земи у телу. Три дана
Спаситееве проповеди у аду, мало е времена? Да, али
треба имати у виду, да е овде реч о бестелесним душама,
кое су под утицаем Спаситееве чудесне проповеди могле
доживете ко зна колика узбуеа и ко зна какве промене.
ош кад се томе дода, да су душе у аду биле припремане од
стране светог ована Претече за Спасов долазак у ад, онда е
ово разумивие. ер е, по видовито вери Цркве, свети
ован Крстите био Спаситеев Претеча и сведок не само на
земи него и у аду, због чега се у еговом тропару вели:
проповедао си и онима у аду Еванее о Богу кои се авио
у телу, кои узима грех света и даруе нам велику милост"99.
Човекоубиви Господ е у аду проповедао Еванее
свима удским душама, не изузимауи ни оне нагоре, ер
свети Апостол наглашава да е Спас проповедао и душама
оних кои су, због порочности, пострадали од потопа100. Нема
97 Epistolar. lib. I, Epist. 139, Теону; Р. gr. t. 78, col. 276 .
98 Contra Cels. II, 43; P. gr. 1.11, col. 865 : ,
.
99 ... благовЬстилъ еси и сущимъ во ад, Бога явльшагося плотш,
вземлющаго грхъ niipa и подающаго намъ велю милость.
100 1 Петр. 3, 20.
578
Преподобии отац устин (Попови)
суме да су душе у аду могле одговорити на Спаситееву
проповед или усваауи е или одбацууи е, ер бесмртне
удске душе и у царству смрти есу тиме удске што
располажу удским осеаем, удским сазнаем, удском
слободном воом. И то осеаем, сазнаем и слободном
воом, кои носе у себи искуство, траг и печат земаског
живота, што е, вероватно, и имало утицаа на ихово
опредеивае за Христову проповед или против е. ош
нешто: да удске душе у аду нису имале способности за
самоопредеее, зар би им Спасите проповедао Еванее,
кое се насилно не намее, нити механички стиче, ве
добровоно усваа? У таквом случау проповед би егова
била и неумесна и излишна. Несумиво е, да су у Господу
Христу познали Спаситеа и Искупитеа, и усвоили Га као
таквог, напре изабрани синови Израиа, кои су Га ош за
живота на земи побожно очекивали и богонадахнуто
претсказивали.
Но набое е да нас кроз тане Спаситеевог силаска у
ад и егове тамоше проповеди Еванеа проведу
богомудри Оци и Учитеи Цркве. иховим светим душама
откривено е оно што е сакривено од нас због наше
грешности.
Господ е, по речима Климента Александриског,
силазио у ад не ради чега другог до ради проповеди
Еванеа ()1. Господ е сишао у подземне
краеве, пише свети Ирине, и боравио тамо проповедауи
и тамошима Еванее о своме долаксу (evengelizantem et
illis adventum suum) и обавууи отпуштее грехова
онима кои веруу у ега2.
Обожена душа ( ) Христова силази у ад,
благовести свети Дамаскин, да би, као што е онима што живе
на земи заблистало Сунце правде, тако и онима кои седе
под земом у тами и сени смртно засиала светлост (Ис. 9, 2);
да би, као што е онима што се налазе на земи Господ
благовестио мир, заробенима ослобоее, и слепима
прозрее (Лк. 4, 18), и за оне кои су поверовали постао
узрок вечнога
1 Stromat. lib. VI, сар. 6; Р. gr. t. 9, col. 268 .
2 Contra haeres. IV, 27, 2.
Догматика православие цркве 579
спасеа, а за оне кои нису поверовали изобличите невера,
тако исто благовестио и онима кои се налазе у аду: да се
поклони ему свако колено оних кои су на небу, на земи и
под земом (Флб. 2, 10). Ослободивши на та начин оне кои
су од памтивека били свезани, Он се опет вратио из средине
мртвих, пропутивши нам пут у васкрсее3.
Своим силаском у ад Господ е сатро смрт, свезао
авола и учинио га немоним у свима световима. Ми смо
стварно постали нетрулежни ( ),
изавуе свети Дамаскин, откако е Господ Христос,
сишавши у ад, обавио од памтивека свезаним душама:
сужима ослобоее, слепима прозрее и, свезавши акога
(т. Сатану), васкрсао изобием силе, учинивши
нетрулежним тело наше кое е био примио на себе4.
Сво искупитески подвиг човекоубиви Господ е
проширио и на загробни свет, на душе удске у царству
смрти. Бог е подарио свету слободу помоу крви нашега
Искупитеа, вели свети Атанасие Велики; исто тако Он е
смру нашега Искупитеа смрвио ад5. Божанство
Искупитеа нашег се ни у аду ние одвоило од душе
егове. Отуда е душом Бога разорена држава смрти и
извршено васкрсее из ада, и проповедано Еванее
душама ( ); телом пак Христовим
уништена е трулежност и обавена из гроба нетрулежност
( ). Тако, дакле, нити се е човек одвоио од Бога,
нити е Бог напустио човека; а умртвее и одваае духа
ние било уклаае Бога од тела него раздваае душе од
тела, ер е тамо била изображена наша смрт. А ако се Бог
одвоио од тела, и на та начин постало умртвее, како е
онда тело, одвоено од нетрулежног Бога, показало у себи
нетрулежност? Како е у том случау и Логос извршио
силазак у ад? или, како е показао васкрсее из ада? Зар е
сам васкрсао место наше душе ( да би на
себи претставио слику нашег васкрсеа? И зар се тако нешто
може помислити о Богу?6
3 De fide, III, 29; Р. gr. t. 94, col. 1101 .
A De imaginib. Orat. I, 21; P. gr. t. 94, col. 1253 B.
5 Epistol. heortast, Epist. V, 3; P. gr. t. 26, col. 1380 D.
6 Он, Contra Apollinar. Orat. II, 14. 15; P. gr. t. 26, col. 1156 C, 1157 A.
580
Преподобии отац устин (Попови)
На крсту се десила смрт Спаситеева, то ест одваае
( ) душе од тела. Тако е умрло тело, али е Бог
Логос непромениво био у телу, у души, и у себи самом... У
оном телу, кое е у ему било слично нашем, Он изобрази
нашу смрт, да би у ему припремио за нас и васкрсее,
повративши из ада душу и из гроба тело; да би поавом душе
у смрти разорио смрт, а погребом тела у гробу уништио
труее тела у гробу, показавши из ада и из гроба
бесмртност и нетрулежност, у телу као што е наше
пропутивши нам пут и ослободивши нас, држане у ропству.
Ово е и било чудесно, у овоме се и састоала благодат7.
У едно своо беседи на Велики Петак, свети Златоуст
вели: Данас е Господ обишао сва места у аду (
); данас Он разби врата бакарна и полуге гвоздене сло-
ми (Ис. 45, 2). Каква тачност у изразима! Ние речено: отво-
ри бакарна врата, ве: разби бакарна врата, да би тамница
постала неупотребива; и ние полуге скинуо, него их
сломио, да би стража постала немона. Где нема ни врата, ни
полуга, тамо е немогуе задржати никога, макар неко и
ушао. Када е, дакле, Христос разбио, ко е бити у стау да
поправи? Што Бог разори, ко е то затим успоставити?....
Желеи показати да е смрти дошао кра, Христос е
разбио врата бакарна. Пророк их ние назвао бакарнима што
су та врата била од бакра, ве да би показао суровост и
неумоивост смрти. А да би се убедио да бакар и гвоже
означавау овде само суровост и неумоивост, чу шта Он
говори едноме бесрамнику: врат ти гвоздена жила, и чело ти
е од бакра (Ис. 48, 4). Он ово ние рекао што е ова имао
гвоздену жилу, или бакарно чело, ве што е имао изглед
упоран, бесраман и суров. Хоеш ли да знаш како е смрт би-
ла упорна, неумоива и тврда као диамант? У току тако
дугог времена нико е ние приволео да пусти неког од оних
што су у ено власти, док е Господ анела, сишавши, ние
приморао на то. Он е напре свезао акога, а затим запленио
егово покуство, стога Пророк и додае: ризнице мрачне,
ЧЬ. 17; col. 1161 ВС.
Догматика православие цркве 581
невидиве (Ис. 45, 3). Ма да су ови изрази подеднаки,
смисао им е двоак; ер има места мрачних, но често могу
постати видна, чим се унесе свеак и светлост; а ово место
ада било е намрачние и намучние, и недоступно природи
светлости, зато е он и назвао та места мрачнима,
невидивима. И стварно, она су била мрачна, док тамо ние
сишло Сунце правде, осветлило их и ад начинило небом
( ).
Он назива ад мрачним ризницама; и с правом, ер се та-
мо чувало велико богатство. Сву природу удску, коа
сачиава богатство Божие, био е запленио аво кои е
преварио првога човека и предао природу удску у окове
смрти. А да е сва природа удска била богатство за Бога,
изражава Павле говореи: Бог свиу, богат за све кои га
призивау (Рм. 10, 12). Као што цар, ухвативши разбоничког
поглавицу, кои е нападао на град, пачкао свуда и скривао
богатство у пеини, везуе овог разбоника и предае на
мучее, а егово благо преноси у свое царске ризнице, тако
е поступио и Христос: Он е смру своом свезао
разбоничког поглавицу и тамничког стражара авола и
смрт, а целокупно ихово богатство, т. род удски пренео у
царске ризнице ( ). То и Павле
изражава говореи: избави нас од власти таме и премести у
царство Сина убави свое (Кол. 1,13). И чудно е што се
авио сам Цар. Меутим, ниедан цар никада не би изволео
учинити то сам лично, него они обично ослобаау суже
преко своих слугу. Но овде ние тако, него е сам Цар дошао
сужима, и ние их се постидео, ер се Он не стиди онога
што е створио , разбио е врата, сломио полуге, авио се аду,
обезоружао сву стражу егову и, заробивши тамничког
стражара, вратио се тако нама. Тирании е доведен заробен,
аки е свезан, сама смрт, бацивши оруже, голорука е
припала к ногама Цара8.
Син Божи постаде човек и умре, богословствуе свети
Богослов, давши себе у откуп за васцелу природу удску.
егова смрт била е неопходна жртва и за побожне кои су
8 De coemeterio et cruce, 2; Р. gr. t. 49, col. 394, 395, 396.
582
Преподобии отац устин (Попови)
помрли пре еговог доласка у телу. ер после Адамова
преступа нико ни од праведних ние могао бити спасен,
пошто су сви уди били подложни греху праоца Адама,
трулежности и смрти, и пламени мач ние никога пропуштао
у ра, из кога е био истеран Адам, ер свете обитеи раа
примау само душе непорочне и чисте од свакога греха, као
што каже Апостол да трулежност не наслеуе
нетрулежност (1 Кор. 15, 50). Стога е било неопходно, да
нетрулежни Син Божи посредством свог трулежног тела
буде дат на жртву, да праведнике оне искупи од
трулежности. ер они сами собом нису могли поново дои у
нетрулежност, из кое е испао Адам; али ово е било дело
великог Христовог домостроа спасеа, извршеног са судом
и правдом9.
По богомудро философии светог Григориа Паламе,
Спаситеева жртва е била потребна не само за егове
савременике и ихове потомке, ве и за све уде кои су
постоали пре их у овоме свету, а чие су душе биле у аду.
Стога е било потребно да Спасите проповеда Еванее и
онима у аду (
), да обави сво велики домостро спасеа (
), и да назад
онима кои су били заробеници демона да слободу,
освеее и обеае будуих блага. Било е, дакле, потребно
да Христос по сваку цену сие у ад. И све то Он е учинио по
правди, ер ништа Бог не чини без е10.
Силазак Богочовека Христа у царство смрти, у ад, значи
уништее смрти, победу над адом и аволом, и власт над
има. То показуу речи апостола Павла, да е Господ Хри-
стос запленио плен11, и речи светог Воанергеса, да Господ
Христос има кучеве од ада и смрти12. То значи да е Господ
9 Св. Симеон Нови Богослов, Слово 37, 5; стр. 285286; Слова преподоб.
Симеона Новаго Богослова въ перевода на русмй съ новогреческога епископа
еофана, Выпускъ первый, Москва 1882.
10 Homil. XVI; Р. gr. t. 151, col. 204 D, 205 .
1 Еф. 4, 8.
12 Апок, 1, 18.
Догматика православие цркве 583
разорио царство ада и ослободио заробенике ада. Док Свете
Писмо асно показуе да е Господ крстом своим победно
смрт, ад и авола, дотле нам не казуе асно да ли е Господ
ослободио ада све душе удске, или само старозаветне пра-
веднике кои су с вером очекивали Месиу Искупитеа,
или поред их ош и оне кои су поверовали у Христа као
Бога и Спаситеа због егове тродневне проповеди
Еванеа у аду. Но ту неасност уклаа, донекле, Свето
Предае кроз ученье светих Отаца, а нарочито молитвено
богослове васеенске Цркве Христове.
Светозарни весник богочовечанских тани благовести у
своо знаменито Ускршо речи: Заплени ад Христос
сишавши у ад; загорча га када ова окуси тело егово. И ово
предвиауи Исаиа повика: ад се загорча (
) сретнувши те доле (Ис. 19, 9). Загорча се, ер
опусте; загорча се, ер би исмеан; прими тело Христово, и
Бога се додирну; прими зему, и срете небо; прими оно што
виаше, и паде у оно што не виаше ( ,
). Где ти е, смрти, жалац? где ти е,
аде, победа? Васкрсе Христос, и ти си се сурвао; васкрсе
Христос, и падоше демони... васкрсе Христос, и ни едног
мртваца у гробу нема. ер уставши из мртвих, Христос
постаде првина преминулих ( )13.
Препаде се смрт, вели свети Кирил ерусалимски,
угледавши неког Новог где е сишао у ад, а ние свезан везама
ада. Зашто се, чувари ада, препадосте угледавши ега? Какав
вас то необичан страх спопаде? Смрт побеже (
) и бекство ено обелодани кукавичлук ен.
Притрчаше свети Пророци, и Мосе, законодавац, и Исаиа, и
Крстите ован кои е сведочеи говорио: еси ли ти она
што е дои, или другога да чекамо? (Мт. 11, 3). Искупени
бише сви праведници кое беше прогутала смрт; ер
проповедани Цар требао е бити Искупите добрих
проповедника. Тада сваки од праведника говораше: смрти, где
ти е жалац? аде, где ти е победа? ер нас искупи
Победотворац ( )14. Господ
Христос е ишчупао жалац смрти, благо
13 Св. Златоуст, In sanctum Pascha sermo; P. gr. t. 59, col. 723, 724.
14 Catech. XIV, 19; P. gr. t. 33, col. 848 С 849 .
584
Преподобии отац устин (Попови)
вести свети Богослов, срушио мрачне затворе сетнога ада,
подарио слободу душама15. Господ смру разорава смрт;
силази у ад, и изводи душе из ега ( )16.
Богомудри философ, свети Григорие Ниски, говори о
Спаситеевом тродневном боравку у аду, називауи ад, кои
е обиталиште авола, срцем земе, а самог авола великим
у злу умом ( ). По ему, Господ силази
у срце земе, жилиште великог у злу ума, да би учинио
лудим савет егов ( ), по
речи Пророка (Ис. 19, 11), и да би ухватио мудрог у лу-
кавству еговом и против ега самог окренуо егове лукаве
потхвате (ов. 5, 12. 13)... Господ Христос, истинита
Премудрост, силази у ово срце земе, да би у ему
уништио велики у злу ум (
) и обасао таму, да би смртно било прогутано
животом и зло се обратило у ништавило, пошто последи
неприате, смрт, буде уништен (1 Кор. 15, 26). И свемоно
Премудрости, Господу Христу, било е довоно три дана
боравка у срцу земе, да велики у злу ум полуди
(), и да свемона Премудрост за оно кратко
време учини онолика и онаква добра. Желиш ли да сазнаш
изванредну мо силе коа е за кратко време учинила тако
много? Избро све нараштае удске, почиуи од прве
поаве зла у свету па све до еговог уништеа; колико се
уди у сваком нараштау, и колико хиада их може
наброати! Немогуе е обухватити броем мноштво оних, у
коима се путем наслеа распростирало зло. Раво богатство
порока, раздеууи се свакоме од их, кроз сваког се
увеавало, и на та начин е плодородно зло непрекидно
прелазило у следее нараштае, разливауи се по мноштву
уди до бескраности ( ), док ние, дошавши до
свога врхунца, овладало свуколиком природом удском,
као што е
15 Св. Григорие Богослов, Hymnus ad Christum post silentium; Р. gr. t. 37,
col. 1328 : , ',
, ',
.
,6 Он, Orat. 29, 20; . gr. t. 36, col. 101 B.
Догматика православие цркве 585
Пророк за све уопште рекао: сви залуташе, сви се
покварише (Пс. 13, 3), те ние било ничега што ние било
оруе зла ( ). И тако, уништивши за
три дана толико мноштво зла, кое се гомилало од постанка
света до домостроа спасеа, извршеног смру Господом,
зар е тиме мали доказ дат теби о изванредно мои силе?
Ние ли ово чудо вее од свих чуда о коима се говори у
Светом Писму? То, што е Господ без икакве муке уништио
толико зло, навеи е доказ изванредности егове силе...
Сам долазак Светлости и просто и несхвативо бавее
Живота меу онима што седе у тами и сени смртно,
произвели су потпуни нестанак и уништее таме и смрти17.
Господ ние сишао у ад телом, ве духом (spiritu), вели
свети Александар Александриски. Очигледно, Он е делао
свуда: док je телом васкрсавао мртве, дотле je духом
ослобаао душе (spritiru animas liberabat). Jep распетим
телом нашег Господа гробови су отворени, ад откучан,
мртвима живот повраен, душама у свету греси отпуштени,
ер е Господ ад победно (inferos vicerat), смрт смрвио,
неприатеа посрамио; стога су и душе изашле из ада
(ideoque animae ex inferos prodierunt), и мртви се поавили на
земи18.
Смрт е захватила Господа Христа као мртвог, вели све-
ти послушник светог Златоуста у своо беседи на Велики
Петак, али е Он као Бог силан и моан опленио ад
( )... Данас е ад, не знауи прогутао
отров. Данас е смрт примила вечно живог Мртваца (
). Данас су уништени окови кое змиа искова у
рау. Данас се ослободише исконски робови... Данас се
светлост поави у тами, и испразни сву ризницу смрти19.
Спаситеев силазак у ад постао е мост ка оживеу од
памтивека умрлима20.
17 In Christi resurrect., Orat. I; Р. gr. t. 46; col. 605 С. D, 608 В. С. D, 609 .
В. С.
18 Sermo de anima et corpore 6; P. gr. t. 18, col. 599 D 602 A.
19 Св. Дамаскин, Sermo in Sabbatum sanctum, 2, 22. 27; P. gr. t. 96, col. 602
С 604 A, 621 A, 628 С
20 Св. Прокло, Oratio in Parasceven, 3; P. gr. t. 65, col. 784 AB.
586
Преподобии отац устин (Попови)
Сада се открива тана, одувек сакривена, благовести све-
ти лесник у своо беседи на Велику Суботу. Сада се
завршава главна ствар у божанском домостроу спасеа (
). Сада се
става круна на оваплоее Бога Логоса. Сада се открива
понор божанске убави... Сада е ад постао небо (
), и светлошу се испууе дои
свет ( ), и прогони се мрак кои е рание
прогонио, и дае се вид слепима. ер онима кои седе у тами
и сенци смрти засиа Исток с висине...А нама се светлост
роди из мрака, и живот произие из гроба, и васкрсее
извире из ада ( ), и радост, и
весее, и раздраганост21.
По светом Фотиу, из сваког дела Спаситеа нашег
избиа величина и изливау се благодети на род удски, а
нарочито из еговог страдаа и погребеа, ер страдае и
погребее сачиавау свршетак домостроа спасеа (
)... Сва су Спасова чуда слатка, али ниедно
ние тако слатко као егово страдае кое процветава
нестрадалношу (), и смрт коа процветава
красотом бесмртности. Ништа ние тако слатко као
оплеени ад (Апок. 20, 13), и умртвена смрт (1 Кор. 15,
26), и отворени гробови (Мт. 27, 32), и власт над свима кое
Господ стиче своим подвизима... Гроб Христов е:
испражее гробова, разорее ада, умртвее смрти
( ) и
преславно скровиште нашег васкрсеа... Чудо се велико
десило, у аслима витлеемским, али много вее чудо од овога
пружа нам Христов гроб, ер онамо почие тана Христовог
домостроа спасеа, а овде се завршава (
) и остваруе се ци Божиег доласка ради
нашег савршенства и препорода, обасавауи све светлошу
васкрсеа22.
21 ib. 4; col. 785 С: ,
.
22 ' 83, 1. 7; стр. 442, 443, 444, 465, 464;
, . ,
1901.
Догматика православие цркве 587
Силазак Господа у ад, проповед егова у аду, дество
тог силаска и те проповеди, добиау сво богонадахнути
израз, обашее и расветее у Светом Предау Цркве
апостолске, Предау кое се очувало и чува у молитвеном
богослову православном. На основу тог богослова,
прожетог свештеном силом молитве, стиче се утисак да е ад
место боравка свих удских душа кое су се пре доласка
Христовог у свет разлучиле од тела путем телесне смрти.
Закон неопходности смрти као последица свеопште удске
греховности, владао е над свима удским биима: од Адама
до Христа23. Владао е због прародитеског греха и свеопште
греховности удске природе. И навеи праведници морали
су умрети, ер су и они били под тим законом свеопште
грешности и смртности. Та страшна сила смрти простирала
се и над станем душа умрлих уди, кое су боравиле у аду.
Али, иако е ад био заедничко обиталиште душа умрлих
уди, сигурно е да се у том обиталишту разликовало
субективно самоосеае и стае праведника од грешника.
По свему судеи, ад о коме е реч, не може се изедначити са
адом као местом вечнога мучеа, плача и шкргута зуба, о
коме Спасите говори када мисли на вечну судбу уди
после Страшнога суда.
Ад у кои е Господ сишао, у коме су боравили и правед-
ници, у кои е пре Господа сишао био и сам свети Претеча,
означава царство смрти, жилиште у коме се осеала она туга,
немо, бол и жалост, кои су били овладали удском
природом због греха и кроз грех. ер до Господа Христа уди
су били робови смрти; поава Богочовека ослобоава удску
природу тог ропства и уништава свемо и свевласт смрти у
сфери удске природе и еног живота, израженог кроз тело и
душу. Подложна закону смртности, удска природа е по
неопходности боравила у царству смрти, што опет значи да е
она била посредно у власти авола као творца греха и смрти. И
силазак свемоног Спаситеа у такав ад, егов боравак у
ему и проповед авау се као разорее ада, смрти и авола.
Али оно што нарочито пада у очи у молитвеном
богослову Цркве и светих Отаца есте тврее: да е
Господ
23 Рм. 5, 1218.
588
Преподобии отац устин (Попови)
Христос ослободио ада све удске душе, пошто е разорио
државу смрти и победно авола. Наглашавауи то као
обективну стварност и очигледну последицу Спасовог
боравка у аду, Црква не обашава какви су били
субективни мотиви и стаа грешних душа, кое су са
праведницима ослобоене ада. Ако у ово ствари има места
богобоаживим претпоставкама, онда би се могло реи:
ослобоее и грешних душа из ада последица е Спасове
божанске проповеди у аду, коа е своом свеспасоношу и
победношу над аволом и смру била очигледна за све
душе, и оне су се определиле за Господа Христа и
поверовале у ега као Спаситеа. Али, нема суме, овде е
посреди велика божанска тана, коу треба прои побожним
утаем и задржати се мислима на оним стварима кое е
човекоубиви Господ благоволео открити удском сазнау.
Своа трепетна христочежива осеаа Црква
молитвено плете у венац око бескраног чуда Спаситеевог
искупитеског подвига и неодоиво осеа, и сазнае и
исповеда: да Спасова искупитеска смрт има спасоносну
силу и знача и за душе удске у аду: О великог чуда!
Створите света предае се у руке безаконика, и
Човекоубац се става на крст, да ослободи суже у аду24.
Када Господ узие на крст, страх и трепет спопаде сву твар,
и Он забрани земи да прогута оне што су Га распиали,
него нареди аду да испусти суже, на обновее уди25.
Надбожанска сила Исусова Божанства на божански начин
засиа у удима, ер телом окусивши крену смрт за све, Он
разруши твраву ада26.
24 Велики Петак, Послдоваше святыхъ и спасительныхъ Страстей Го
спода нашего Исуса Христа, стихиры самогласны (после еданаестог Еване
а): ... вел1е чудо, яко Создатель Mipa, въ руки беззаконныхъ предается, и на
древо возвышается Человколюбецъ, да яже во ад юзники свободить (
).
25 тамо, Слава...: Господи, восходящу ти на крестъ, страхъ и трепетъ напа
де на тварь, и земли убо возбранялъ еси поглотити распинянощихъ тя, аду же
повелвалъ еси испустити юзники, на обновлеше человковъ (
, ).
26 Въ недЬлю утра, Канонъ воскресенъ, пЬснь 8 (Гласъ 8, Октоихъ): Ису
сова Божества пребожественная сила, въ насъ боголЬпно возаяла есть (
, , ' , );
плотш бо вкушъ за всхъ смерть крестную, разруши адову крепость (
, , ).
Догматика православие цркве 589
Богочовек е едина и единствена благовест за сва
удска биа у свима световима. Сишавши у ад, Господ е
душама у аду саопштио истински благу вест, говореи: сада
победих, не боте се, а сам васкрсее, а у вас извести
одавде, разваливши врата смрти27. Да благи Господ ние
сишао у ад као Искупите, ад би не само царовао него и
вечито владао над родом удским, али сишавши у ад, Господ
е свима душама проповедио истинско избавее, поставши
првороени из мртвих28. Као искупите свих Господ Христос
е за све положен у гроб, а ад кои исмева све што е Боже,
видевши Га препаде се, полуге се скрхаше, врата се сломише,
гробови се отворише, и све душе удске у аду радосно
повикаше
к
ему:
слава
снисходивости
твоо,
Човекоупче29! Када е добровольно закучао себе телесно у
гробу, Господ Христос, кои е природом Божанства неописив
и безграничан, закучао е ризнице смрти, и испразнио сва
царства адова30.
27 Въ понедльникъ Свтлыя седмицы вечера, на Господи воззвахъ сти
хиры: Сущимъ во ад сшедъ Христосъ благовести (), дерзайте
(), глаголя: нын побдихъ, азъ есмь воскресете, азъ вы возведу, раз
рушивъ смертная врата.
28 Во святую и великую Субботу, на утрени, Канонъ пснь 6: Царствуетъ
адъ, но не вчнуетъ надъ родомъ человческимъ (, ' ,
); ты бо положен во гроб, Державне, живона
чальною дланда, смерти ключи разверглъ еси ( , ,
" , ), и проповдалъ еси
отъ вка тамо спящимъ, избавлеше неложное бывъ, Спасе, мертвымъ перве
нецъ ( ' ,
).
29 Во святый и велики Пятокъ вечера, на стиховнЬ стихиры: Егда во
гроб нов за всЬхъ положился еси, Избавителю всЬхъ (
), адъ всесмЬхливый видвъ тя ужасеся ( ,
), вереи сокрушишася ( ), сломишася врата
( ), гроби отверзошася, мертвш восташа, тогда Адамъ благо
дарственно радуяся вопiяше теб: слава снисхожденш твоему, человколюбче.
Ср. Во святую и великую НедЬлю Пасхи, на утрени, Канонъ, пснь 6, ир
мосъ: Снизшелъ еси въ преисподняя земли ( ) и со
крушил еси вереи въчныя ( ), содержашыя
связанный Христе ( ) [ослободио еси]...
30 тамо: Егда во гробъ плотски хотя заключился еси (,
), иже естествомъ Божества пребывали неописанный и нео
пределенный (), смерти заключилъ еси сокровища, и адова вся
истощилъ еси, Христе, царствiя ( "
, ).
590
Преподобии отац устин (Попови)
На чудесан и таанствен начин Господ Исус е своом
смру, погребеем и силаском у ад разорио силу смрти, и
ослободио ада све душе и сав род удски, кои се у
црквеним молитвама често назива Адамом, пошто Адам
оглавуе, оличава и садржи у себи сву судбину рода
удског. Сав е анелски свет био зачуен, гледауи
Спаситеа уброена меу мртве, где разори силу смрти, и
подиже са собом Адама, и ослободи све из ада31. Када
Господ Христос, Живот бесмртни, сие к смрти, тада ад би
умртвен блистаем егова Божанства, и Он васкрсе
мртве из преисподе32. Као неумируи Живот, боравеи на
чудесан начин телом у гробу а душом у аду, Господ Исус
разори царство смрти и изведе мртве из ада33. Пред том
таном стое запаене Небеске силе, и не могу да се начуде
еговом неизреченом и таанственом погребу34. Она кои
зему држи на длану, налазеи се умртвен телом под
земом, избава мртве од робоваа аду35.
едан е и недеив богочовечански подвиг Господа Хри-
ста, и спаситеском силом своом простире се и на сав
загробни свет. То сведочи света мисао Цркве: Када Господ
31 Во святую и великую Субботу; на утрени: Ангельсюй соборъ удивися,
зря тебе въ мртвихъ вм^Ьнишася, смертную же, Спасе, крепость разоривша, и съ
собою Адама воздвигша, и отъ ада вся свобождша ( ,
, ' ,
).
32 Во святую и великую Субботу, на утрени, на Богъ Господь, Слава...: Ег
да снизшелъ еси къ смерти, Животе бесмертный, тогда адъ умертвилъ еси
блисташемъ Божества ( ); егда
же и умершыя отъ преисподнихъ васкресилъ еси (
), вся силы небесны взываху: жизнодавче Христе
Боже нашъ, слава теб.
33 Велика Суббота, на утрени, Стапя первая, 2: Животе, како умираеши?
Како и во гробЬ обитавши? смерти же царство разрушавши, и отъ ада мртвыя
возставляеши?
34 тамо, 12: Недоумваетъ и естество умное ( ), и
множество безплотное, Христе, таинства несказаннаго, и неизреченнаго твоего
погребешя ( ).
35 тамо, 17: Землю содержай дланпо, умерщвленъ плотно подь землею
нын содержится ( ), мертвыя избавляя адо
ва содержашя ( ).
Догматика православие цркве 591
Христос би распет, враг би свезан, и смрт би умртвена, а
душе кое су у аду биле држане, ослободише се уза36. Као
едини моан и силан Христос оплени ад, и све осмрене
подиже са собом, уништивши силом крста страх од осуде37.
Ова мисао е надахнуто изражена у кростпоклоно стихири:
Три крста пободе Пилат на Голготи, два разбоничка и едан
Животодавчев. Када га виде ад, он рече онима доле: о слуге
мое, и силе мое, ко, побовши клинац у срце мое, дрвеним
ме копем изненада прободе? и трзам се, боли ме све унутра,
срце ми е раено, осеаа моа збууу дух мо, и приморан
сам да отпустим Адама и егове потомке, кои су ми дрветом
предати, ер их дрво опет уводи у ра38.
утаре богослужее Велике Суботе погружено е у
тану Спаситеевог боравка у аду, и снажно наглашава
чудотворно дество еговог силаска у ад човечанском
душом и лежаа у гробу човечанским телом. Као свеак
светлости сада се тело Божие ( ) скрива под
зему као под сасуд и изгони таму коа се налази у аду39.
Свепрождируи ад, примивши у утробу своу Камеи
живота, поврати све мртве кое е од памтивека прогу
36 Въ среду утра, сдальны (Гласъ 7, Октоихъ): Распеншуся ти, Владыко
Христе, врагь связанъ бысть, и смерть умертвися; душы, яже во ад въ преи
споднихъ содержимыя, отъ узъ разршахуся.
37 Во вторникъ вторыя седмицы по Пасц, на утрени, сдаленъ (Триодъ
цвтная): Адъ плни Христосъ, яко единъ крпокъ и силенъ (
), и истлвшыя вся совоздвиже (
), осужден1я страхъ разрушивъ крестомъ (
).
38 Недля трется святыхъ постовъ, Въ недЬлю, на утрени, Канонъ воскре
сенъ, икосъ: Три креста водрузи на Голгог Пилатъ, два разбойнниковъ и
единъ Жизнодавца, егоже видЬ адъ, и рече сущимъ дол: о слуги мои, и силы
моя, кто водрузивъ гвоздге въ сердце мое ( ),
древяннымъ мя котемъ внезапу прободе? и растерзаюся, внутренними моими
болю, утробою уязвляюся изригати Адама, и сущыя оть Адама, древомъ дан
ныя ми ( ', ',
), древо бо С1я вводить паки въ рай (
).
39 Велика Суббота, на утрени, Стапя первая, 19: Якоже свита свтил
никь, нын плоть Бож1я ( ) подъ землю яко подъ спудъ
крыется, и отгоняетъ сущую во ад тму ( ).
592
Преподобии отац устин (Попови)
тао40. Павши у зему као пшенично зрно, Спасите е
израстао у многоплодии клас, васкрснувши уде кои су од
Адама41. Подигнут на крст, Спасите е са собом подигао и
уде кои живе на земи; а бивши под земом, Он е
васкрсао оне кои су лежали под ом42. Драговоно сишавши
под зему као мртав, Спаситель е извео испод земе ка небу
оне што су били оданде пали43. Иако е на изглед био мртав,
ипак, будуи жив као Бог, Господ Исус е оживео
умртвене
уде,
умртвивши
нашег
умртвитеа44.
Драговоно сишавши под зему, Спасите е оживео
умртвене уде, и узнео их у слави Очево45.
Силазак Спаситеев у ад сачиава саставни део
домостроа спасеа рода удског, замишеног и изведеног
Светом Троицом. Стога се у ему не огледа само воа
Божег Сина него и воа Бога Оца. Послушавши свога Оца,
Господ Исус е сишао чак до свирепог ада и васкрсао род
удски46. Спасите е сном смрти заспао у гробу и пробудио
род л>удски од тешког сна греховног47. Погребен, Господ
Христос
40 тамо, 23: Живота камень во чрев гнмемъ адъ всеядецъ (
), изблева отъ вка яже поглоти мертвыя (
).
41 тамо, 29: Якоже пшеничное зерно, зашедъ во ндра земная, много
перстный воздалъ еси класъ ( ) возставивъ
челов'Ьки, яже отъ Адама ( ).
42 тамо, 37: Вознеслся еси на древ, и живущьы челов'Ьки совозносиши;
подъ землею же бывъ, лежащыя челов'Ьки совозносиши (
, ' ' ).
43 тамо, 46: Под землею хогЬшемъ низшедъ яко мертвъ, возводиши отъ
земли къ небеснымъ, отуду падшыя, Исусе ( , ,
, ).
44 тамо, 48: Аще и мертвъ виднъ был еси, но живъ яко Богъ,
умерщвленныя челов'Ьки оживилъ еси, моего умертвивъ умертвителя (
).
45 тамо, 53: Волею () снизшелъ еси, Спасе, подъ землю
умерщвленныя челов'Ьки оживилъ еси, и возвелъ еси во слав Отчей.
46 тамо, 59: Послушавъ, Слове, Отца твоего, даже до ада лютаго сошелъ
еси, и воскресилъ еси родъ человческш.
47 тамо, 75: Уснулъ еси, Христе, естественноживотнымь сномъ во гроб
( ), и отъ тяжкаго сна грховнаго воздвиглъ еси родъ
челов'ческш ( , ,
).
Догматика православие цркве 593
разорава адова царства, а смру умртвуе смрт и ослобоава
уде трулежности48. Животворна сила Христова залази и у
нанеприступачниа места у аду: Христос, Божиа
Премудрост коа излива потоке живота, залазеи у гроб
оживотворава оне кои се налазе у нанеприступачниим
местима ада49. Христос, светлоносац правде, зашао е под
зему, и мртве е као из сна пробудио, одагнавши сву таму
што е била у аду50. Уплати се Адам кад Бог иаше по рау,
али кад Бог сие у ад, обрадова се он кои е пре пао, а сада
се диже51. Препаде се ад гледауи Спаса Животодавца где
му одизима богатство (т. душе удске) и васкрсава мртве од
памтивека52. Спасите е на кратко време заспао сном смрти,
и оживео е умрле; и васкрснувши, васкрсао е оне што су
спавали од памтивека53. Погребом своим Господ е све
избавио од смрти54. Животодавац Христос разорио е ад
божанском силом своом55.
Анелском сетом и анелском радошу заливено е чудо
Богочовекове смрти и погреба, из коих ниче разорее ада и
48 тамо, 83: Адова убо погребет. царств1я, Христе, сокрушавши смертт
же смерть умерщвлявши, и тлшя свобождаеши земнородныя (
, ,
).
49 тамо, 84: Токи жизни проливающая Бож1я Премудрость, во гробъ за
ходящи, животворить сущыя въ незаходимыхъ адовыхъ мстахъ (
, ).
50 тамо, 86: Зашелъ еси подъ землю свътоносецъ правды, и мертвыя яко
же оть сна воздвиглъ еси, отгнавъ всякую тму сущую во ад (
).
51 тамо, 88: Убояся Адамъ, Богу ходящу въ рай; радуется же, ко аду со
шедшу, падый прежде, и нын воздвизаемь ( ,
).
52 тамо, 97: Ужасеся адъ, Спасе, зря тя Жизнодавца, богатство онаго
упраздняюща () и яже оть вка мертвыя возставляюща (
' ).
53 тамо, 110: Уснулъ еси мало, и оживилъ еси умершыя, и воскресь, вос
кресилъ еси спящыя оть вка, Блаже.
54 тамо, 131: Псньми твое, Христе, нын распяпе и погребете, вси
върнш празднуемъ, избавльшеся смерти погребешемъ твоимъ (
от ).
55 тамо, Стат1я треия, 145: Жизнодавче Спасе, слава держав твоей, адъ
разоршей ( , , ).
594
Преподобии отац устин (Попови)
сверадосно ослобоее душа удских из ада. Господ Бог
наш, коме се мртвом певау надгробие песме, погребом
своим отвара улазе живота, и смру своом умртвуе смрт
и ад56. Господ е сишао у надое дубине земе, да би све
испунио славом своом; од ега се ние сакрило оно што
улази у састав човекова биа ош од Адама; погребен,
човекоубиви Спас е обновио иструлелог човека57.
По закону кои важи за умрле, Живот свих полаже се у
гроб, и гроб показа извором васкрсеа, на спасее уди58.
Силаском Живота у ад оплеен е наш неприате ад; то е
разлог да се радуе сва твар и да се веселе сви земнородни59.
Данас гроб држи у себи Онога кои сву твар држи на свом
длану; спава Живот, и ад дрше, и род удски ослобаа се
окова60. Живот наш лежи у гробу, да би оживео оне што у
гробовима леже61. Христос кои држи у единству сва биа,
благоволео е да Га гроб држи у себи, да би човечанство
избавио из понора ада и, васкрснувши као бесмртни Бог,
оживео уде62.
Сишавши у ад, Богочовек ние могао бити савладан
адом и подвргнут законима еговог постоаа, ве е као Бог
56 Во святую и великую Субботу, на утрени, Канонъ, пЬснь 1: Господи
Боже мой, исходное пше, и надгорбную теб пЬснь воспою, погребешемъ тво
имъ жизни моея входы отверзшему, и смертш смерть и адъ умертвившему
( ).
57 тамо: Да твоея славы вся исполниши, сшелъ еси въ нижняя земли; отъ
тебе бо не скрыся составъ мой иже во АдамЬ, и погребенъ, истлЬвша мя об
новлявши, человеколюбие (
', , ).
58 тамо, ntcHb 7: Закономъ умершихъ еже во гробЬ положеше всЬхъ
пр1емлетъ Жизнь ( ), и сего источника показуетъ
восташя, во спасеше насъ ( , ,
).
59 тамо, ntcHb 9: Да радуется тварь, да веселятся земнороднш, врать бо
шгЬнися адъ ( ).
60 тамо, на хвалитехъ стихиры: Днесь содержить гробе содержащаго
дланда тварь, ... спить Животь, и адъ трепещетъ, и Адамъ отъ узъ разрешается
( ' ).
61 тамо.
62 тамо, тропарь пророчества: Содержай концы, гробомъ содержатися из
волилъ еси, Христе, да отъ адова поглощен1я избавиши человечество (
, , ).
Догматика православие цркве 595
разорио царство ада, сломио егову силу и ослободио
тамоше заробенике. Христос Бог е сишао у ад, остао Бог
и у аду, и скинуо окове са заробеника тамоших63. Ужас,
страх, узбуее и немо ада драматично су претставени у
великосуботним стихирима. Тако се тамо вели: Данас ад
стеуи вапие: бое би ми било да нисам примио у себе
Роенога од Марие, ер дошавши мени, Он разори моу
државу, развали врата гвоздена, и душе кое сам израние
држао, Он, Бог, васкрсе64. Данас ад стеуи вапие: сруши се
моа власт; примих мртваца као еднога од умрлих, али
никако нисам у стау да га задржим, него губим са им оне
над коима сам царовао; а имаах мртваце од памтивека, али
их ова, ево, све васкрсе65. Данас ад стеуи вапие: срушена
е моа држава, Пастир би распет, и васкрсе род удски;
лишен сам оних над коима сам царовао, и повратих све оне
што беах прогутао; Распети испразни гробове, изнеможе
држава смрти66.
Чудо нашег спасеа почива на парадоксима. То се осеа
у свему што е Христово, што е еванелско, што е православ-
но. Нарочито у православном богослужеу, у коме се о свима
танама Христовим мисли вером и молитвом. Тако о свему
што е Христово; тако и о еговом погребу, и о еговом
силаску у ад. Погребом своим Господ е умртвио државу
смр
63 Опело, тропарь, Слава...: Ты еси Богь, сошедый во адъ, и узы око
ванныхъ разршивый...
64 Во святую и великую Субботу вечера, на Господи воззвахъ, стихиры:
Днесь адъ стеня вошетъ: уне инЬ бяше ( ), аще быхъ отъ Марш
рождшагося не пр1ялъ; пришедъ бо на мя, державу мою разруши (
), врата мдная соскруши, душы, яже содержахъ прежде, Богь сый
воскреси ( , ).
65 тамо: Днесь адъ стеня вошетъ: разрушися моя власть (
); пр1яхъ мертваго яко единаго отъ умершихъ; сего бо держати отнюдь
не могу ( ), но погубляю съ нимъ, имиже
царствовахъ (' , ); азъ имхъ мертвецы отъ
вка, но сей се всхъ воздвизаетъ ( ).
66 тамо: Днесь адъ стеня вошетъ: пожерта моя бысть держава, (
), Пастьфь распятся, и Адама воскреси; имиже царствовахъ, ли
шихся, и яже пожрохъ возмогш, всЬхъ изблевахъ ( ,
); истощи гробы распныйся, изнемогаетъ смертная держава
( ; ). Слава, Господи,
кресту твоему, и воскресит твоему.
596
Преподобии отац устин (Попови)
ти67. Добровоно претрпевши страдае за смртне,
Животодавац Христос сие у ад као моан, и тамо као од
силнога звера ослободи оне што су очекивали егов долазак,
и подари им место ада ра да у ему живе68. Када бесмртни
Живот сие к смрти, Он тада умртви ад блеском Божанства; а
када и мртве васкрсе из преисподе, тада све Силе небеске
клицаху: Животодавче Христе, Боже наш, слава теби!69
Погребена е смрт, мртвац развали врата ада; а када би
разорен свепрождируи ад, човеку бише подарена сва
натприродна блага70. Срму еднога ад постаде пуст и
беспомоан, ер онога кои велико богатство држаше, едан за
све нас Христос испразни71. Своом смру Бог разори државу
смрти, и васкрсе са собом мртваце од памтивека, и свима
пружа живот и васкрсее72.
Плашиви ад, примивши у себе аког Божанством,
даваоца нетрулежности, поврати душе праведних73. Своим
67 Въ субботу на велицй вечерни, стихиры воскресны (Гласъ 2, Окто
ихъ): ...погребешемъ твоимъ умертвилъ еси смерти державу.
68 тамо: Животодавче Христе, волею страсть претерпЬвый смертных*
ради, во адъ же снишедъ яко силенъ, тамо твоего пришесгая ожидающыя,
исхитивъ яко отъ звря крпкаго, рай вместо ада жити даровалъ еси (
' ).
69 тамо, тропарь воскресенъ: Егда снызшелъ еси къ смерти, Живо
те безмертный, тогда адъ умертвилъ еси блисташемъ Божества (
' \ ); егда же и умршыя отъ преис
поднихъ воскресилъ еси (
), вся Силы небесныя взываху: жизнодавче Христе Боже нашъ, слава теб.
70 НедЬля, на утрени, Канонъ крестовоскресенъ, пЬснь 4 (Гласъ 2, Окто
ихъ): Побеждена бысть смерть, мертвъ плняеть адова врата (
); всеядцу бо разоршуся, яже паче естества вся ми дарововшася
( , ).
71 тамо, пснь 6: Пусть адъ и испроверженъ бысть смертшю единаго
( ); еже бо многое богатство со
кровиществова, единъ о всхъ насъ Христосъ истощилъ есть (
, , ).
72 тамо, пснь 9: Иже своею смертш, смерти державу силою упразднив
шему Богу ( , ,
), вси врнш поклонимся, яко иже отъ вика мертвыя совоскреси (
), и всмъ подаетъ животъ и воскресеше (
...).
73 Въ недлю на утрени, Канонъ крестовоскресенъ, яснъ 7 (Гласъ 3, Ок
тоихъ): Крпкаго Божествомъ пр'1'емъ адъ страшливый, нетлшя подателя,
душы праведныхъ вошющыя изблева ( ,
, , ): благословенъ
еси Господи, Боже отецъ нашихъ.
Догматика православие цркве 597
тродневним погребеем Христос као Бог, оживотворивши
оне што су били умртвени у аду, васкрсе са собом, и као
добар подари свима вернима нетрулежност74. Обожена
Спаситеева душа, опленивши ризнице ада, васкрсе са
собом душе од памтивека, а живоносно тело егово источи
свима нетрулежност75. Спасите е сишао у ад, и разваливши
врата као свемоан, васкрсао е са собом умрле као Творац,
размрскао е жалац смрти, и Адам би избавен од
проклетства76. Свестваралачким Христовим силаском у ад,
исмеани ад поврати све кои беху од старине преваром
умртвени77. И у ад сишавши, Христос ние оставио небеса,
него е са собом подигао род удски, кои е лежао на
гноишту78. Распет, Спасите се поавио у аду, говореи
онима у аду: уите опет у ра79.
74 Въ неделю, на Литургш, Блаженны (Гласъ 3, Октоихъ): Тридневнымъ
твоимъ погребешемъ, иже во ад умерщвленный яко Богъ оживотворивый, со
воздвиглъ еси ( , ), и
нетлъте всмъ яко благь источилъ еси намъ, врою зовущымъ всегда: помяни
и насъ во царствш твоемъ.
75 Въ недлю утра, Канонъ крестовоскресенъ, пснь 4 (Гласъ 4, Окто
ихъ): Обожена твоя Спасе душа, адова сокровища шгЬнивши, яже отъ вка со
воскреси души ( , ,
' , ); живоносное же тло всмъ нетлше исто
чи ( , ).
76 Въ недълю утра, Кондакъ (Гласъ 5, Октоихъ): Ко аду Спасе мой со
шелъ еси, и врата сокрушивый яко всесиленъ, умершихъ яко Создатель сово
скресилъ еси, и смерти жало сокрушилъ еси (
), и Адамъ отъ клятвы избавленъ бысть ( ), че
ловколюбче.
77 тамо, Канонъ воскресенъ, пснь 8: Твоимъ вседтельнымъ схо
ждешемъ адъ, Христе, поруганный изблева вся, яже древле лестда умерщвлен
ныя ( , , ,
, tfj ), тебе превозносящыя во вся
вики ( ).
78 Въ недлю утра, Канонъ воскресенъ, ггЬсш> 8 (Гласъ 6, Октоихъ): Не
беснаго круга не оставилъ еси, и во адъ сошедъ, всего совоздвиглъ еси ле
жащаго на гноищи, Христе, человека ( ,
, , ).
79 Недля трепя святыхъ постовъ, Въ неделю на утрени, Канонъ воскре
сенъ, Кондакъ: ...предсталъ бо еси, Спасе мой, вотя сущимъ во ад: внидите па
ки въ рай ( ;
).
598
Преподобии отац устин (Попови)
... А из свих божанских благих вести бруи
богочовечанска мудрост Цркве: Распятаго же за ны при
Понтист ПилатЬ, и страдавша и погребена.
6. Тана Спаситеевог васкрсеа и
тана спасеа
една, недеива и бескрана тана путуе кроз чудесну
Личност
Богочовека
Христа.
Она
се
ниедним
богочовечанским делом, или догааем, или мишу, или
речу, не исцрпуе потпуно, него е увек сва, са свима своим
бескраностима, присутна у свему што е Христово. Зато е
све потопено у неку божанску таанственост коо нема
мере, и коа се не може ни изблиза обухватити ничим што е
удско: ни осеаем, ни сазнаем, ни речу, ни природом.
Ма колико и ма како ухваена у мисао удску, или у
осеае, или у реч, тана Богочовека е увек бескрана за их.
Та бескрана тана сачиава и срж Спаситеевог васкрсеа.
Из понорних дубина божанске Личности Богочовекове
струи та животворна тана, проавууи се спасоносном
силом не само у еговом страдау и крсно смрти него и у
васкрсеу.
И страдае, и смрт, и васкрсее потребни су и
неопходни у богочовечанском домостроу спасеа рода
удског, неопходни по закону безмерне убави Божанске,
коом живи све што е Христово. една иста неопходност
таи се и у страдау, и у смрти, и у васкрсеу Христовом.
Зато Господ Христос одлучно наглашава единство овога
троства: страдаа, смрти и васкрсеа, тврдеи изрично да
ему треба () пострадати, убиену бити и треи дан
устати80. Да би потребу овога донекле учинио схвативом
за ученике свое, Спасите им у своме богочовечанском
свезнау одреено претсказуе и тврди: предае се Син
човечии у руке удске, и убие га, и треи дан устае81. Но
не само то, него им Он, видеи асно будуност као
садашост, говори о
80 Мт. 16, 21; Мк. 8, 31; Лк. 9, 22.
81 Мт. 17, 2223; ср. Мк. 9, 31; Лк. 18, 3233.
Догматика православие цркве 599
поединостима тих догааа: Ево идемо у ерусалим, и Син
човечии бие предан првосвештеницима и кижевницима;
и осудие га на смрт; и предае га незнабошцима да му се
ругау, да га шибау и разапну; и треи дан устае82. А на
Тано вечери, као тешеи ученике кои никако не могу да
схвате зашто е се све то збити са иховим омиеним
Учитеем, Господ им асно обавуе: По васкрсеу свом
а идем пред вама у Галилеу83.
Васкрсее Господа Исуса, кое е напре било логичка
неопходност егове Богочовечанске личности, постало е у
потребном тренутку историска стварност. И то неминовна
историска стварност. ер по сили свое Богочовечанске лич-
ности Господ Исус ние могао не васкрснути. Иако стварно
мртав своим телом, Спасите се показао ачи од смрти, ер
е тело егово било тело Бога Логоса, ипостасно седиено
с им и у гробу, те га смрт ние могла задржати у своме
царству као сво плен. Христос е васкрсао, ер смрти ние
било могуе да га држи у своо власти (
' , . )84. што
Га е држала три дана, држала Га е по допуштеу самог
Господа Христа.
Речи: ние било могуе ( ), показуу, вели
свети Златоуст, да е Христос сам и допустио смрти да Га
задржи, и да се сама смрт, држеи Га, страшно мучила и
ужасно страдала ( ,
). Уедно с тим овде е изражена мисао,
да е Он тако васкрсао, да ве више нее умрети85.
Пошто е Богочовек Христос по само природи свога
Божанства васкрсее и живот86, Он ние могао не васкрснути
свое мртво тело, кое е самом смру своом разорило смрт.
Васкрсее Господа Христа било е сасвим природно за
егову Богочовечанску личност, ер су и човечанска душа
его
82 Мт. 20, 1819; ср. Мк. 10, 1334.
83 Мт. 26, 32; Мк. 14, 28.
84 Д. А. 2, 24.
85 In. Acta Apostor. Homil VI, 1; Р. gr. t. 60, col. 57.
86 н. 11,25.
600
Преподобии отац устин (Попови)
ва, и човечанско тело егово, били ипостасно седиени са
Божанском Ипостаси еговом, а то значи: са вечним Живо-
том, и са свим оним што е божанско и бескрано. Зато е Он
за душу своу говорио: Власт имам положити е и власт имам
узети е опет87; а за тело свое: Развалите га, и за три дана у
га подигнути88.
Нема догааа, не само у Еванеу ве и у истории ро-
да удског, кои е тако силно, тако неодоиво, тако
непоречно посведочен као васкрсее Христово. ер е
Хришанство, у своо целокупно историско стварности,
историско мои и свемои, засновано на факту Христовог
васкреа, а то значи: на вечито живо Личности Богочовека
Христа. Сва многовековна, и непрекидно чудотворна,
историа Хришанства сведочи о томе. ер ако има догааа,
на кои се могу свести сви догааи из живота Господа
Христа, и Апостола, и уопште свеколиког Хришанства, онда
е та догаа васкрсее Христово. Исто тако, ако има
истине, на коу се могу свести све истине еванелске, онда е
та истина васкрсее Христово. И ош: ако има стварности, на
коу се могу свести све новозаветне стварности, онда е та
стварност васкрсее Христово. И назад, ако има
еванелског чуда, на кое се могу свести сва новозаветна
чуда, онда е то чудо васкрсее Христово. ер тек у
светлости васкресеа Христовог постае чаробно асан и лик
Христов и дело егово. Тек у васкрсеу Христовом добиау
свое потпуно обашее сва чуда Христова, све истине
егове, све речи егове, сви догааи еванелски. ер
Богочовекове истине су истините истинитошу еговог
васкрсеа, и чудеса егова су стварна стварношу еговог
васкрсеа.
Без васкрсеа све е сабласт, све е привиее: и Хри-
стос, и сва дела егова, и целокупно учее егово. Зато е
сам Спасите ош за живота на земи указивао на свое
васкрсее као на догаа кои е обаснити и Личност егову
и дело егово. Тако, после свог Преображеа Господ
нареуе
87 н. 10, 18.
88 н. 2, 19.
Догматика православие цркве 601
ученицима своим говореи: Ником не казуте шта сте виде-
ли док Син човечии из мртвих не устане89, ер тек у светлости
васкрсеа постае асан и догаа Преображеа и свеколики
живот Богочовеков и учее90. Зашто? Зато што е тек
васкрсеем своим из мртвих Господ Христос непоречно и
свеубедиво посведочен за Сина Божег91. До васкрсеа свог
Господ е учио о вечном животу, али е васкрсеем показао
да е Он заиста живот вечни. До васкресеа свог Он е учио
о васкрсеу мртвих, али е васкрсеем показао да е Он заи-
ста васкрсее мртвих. До васкрсеа свог Он е учио да вера
у ега преводи из смрти у живот, али е васкрсеем своим
показао да е победно смрт, и тиме осигурао осмреним
удима прелазак из смрти у бесмртност. едном речу:
целокупно учее Господа Христа добиа потврду и
образложее у еговом васкрсеу.
Но без васкрсеа Богочовека не би се могло обаснити
ни апостолство Апостола, ни мучеништво Мученика, ни
исповедништво Исповедника, ни светитество Светитеа,
ни
подвижништво
Подвижника,
ни
чудотворство
Чудотвораца, ни вера верууих, ни убав убеих, ни нада
надауих се, ни пост испосника, ни молитва молитвеника,
ни кротост кротких, ни жалостивост жалостивих, нити икои
хришански подвиг уопште. Да Господ Исус ние васкрсао, и
као такав ученике свое испунио свеживотном силом и
чудотворном мудрошу, ко би их, плашивце и бегунце,
скупио и дао им смелости, силе и мудрости, да онако
неустрашиво, силно и мудро проповедау и исповедау
васкрслог Господа, и онако радосно иду на смрт за ега? А
да васкрсли Спасите ние их испунио божанском силом и
мудрошу, како би они запалили свет неугасивим пожаром
новозаветне вере, они уди прости, некижевни, неуки,
сиромашни? Да вера хришанска ние вера васкрслог, и
стога вечно живог и животворног Господа Христа, ко би
Мученике одушевио за подвиг мучеништва, и Исповеднике
за подвиг исповедни
89 Мт. 17, 9; ср. Мк. 9, 9.
90 ср. н. 2, 1922.
91 Рм, 1, 4.
602
Преподобии отац устин (Попови)
штва, и Светитее за подвиг светитества, и Подвижнике за
подвиг подвижништва, и Бесребрнике за подвиг
бесребрништва, и Испоснике за подвиг испосништва, и ма
ког хришанина за ма кои еванелски подвиг? едном
речу: да ние васкрсеа Христовог, Хришанства не би ни
било; Христос би био први и последи хришанин, кои е
издахнуо и умро на крсту, а са им издахнуло и умрло и
дело егово и учее егово. Стога е васкрсее Христово
алфа и омега Хришанства у свуколико егово
богочовечанско висини, дубини и ширини.
Васкрсее Господа Христа имало е, и вавек е имати,
такву свепобедну силу и знача само зато што е оно
наочигледнии историски факт, наопипивиа историска
стварност. Факт, наубедивие посведочен у самом почетку,
и од тада па све до сада посведочаван безбро пута на безбро
начина. Ученици Спасови, кои су били очевици егових де-
ла до егове крсне смрти, били су очевици и делатности
егове после васкрсеа еговог. Отуда су они и први
сведоци, ер им Господ Христос: и по страдау свом показа
себе жива многим истинитим знацима ( ),
авауи им се четрдесет дана, и говореи им о царству
Божем92. Нека од ових аваа описали су ови сами свети
очевици Спасови, као авае: Марии Магдалини93,
Мироносицама94, Симону Петру95, двоици ученика на путу за
Емаус96, свима Апостолима без Томе97, свима Апостолима са
Томом98, неколицини Апостола на мору Тивериадском",
Апостолима у Галилеи100, стотинама брае1, апостолу акову2,
свима Апосто
92 Д. А. 1, 3; ср. 13, 31.
93 Мк. 16, 9; н, 20, 1418.
94 Мт. 28, 1. 59.
95 Лк. 24, 34; 1 Кор. 15, 5.
96 Лк. 24, 1331; Мк. 16, 12.
97 н. 20, 1924.
98 н. 20, 2629.
99 н. 21, 122.
100 Мт. 28, 1620.
1 1 Кор. 15, 6.
2 1 Кор. 15, 7.
Догматика православие цркве 603
лима у дан Вазнесеа3. Испитавши мариво, вели свети
Златоуст, ми налазимо да се Спаситель после васкрсеа авио
еданаест пута своим светим Апостолима и затим се узнео
Оцу. Пошто е имао еданаест ученика, после отпадништва
уде кои е свое место и достоанство () изгубио због
злог издаства , то се и ава Апостолима еданаест пута4.
Истинитост, стварност васкрсеа Христовог е
накритичние проверена од стране самих очевидаца, ученика
Христових. Они нису олако поверовали у васкрсее;
напротив, проверили су га немилосрдним критицизмом. Може
се смело тврдити: Апостоли су се насумали у васкрсее
Христово не само за себе, него и за све уде свих времена, за
сву природу удску уопште. Од саме прве вести о Спасовом
васкрсеу, коу су чули од Марие Магдалине коа е прва
видела васкрслог Господа, Апостоли се односе с критичким
неверем: Чувши да е жив и да га е она видела они не
вероваше5. Томе првом неверу додае се друго: васкрсли
Господ ава се двоици ученика на путу за Емаус, и они
отишавши авише ученицима; и ни има не вероваше6. Тада
васкрсли Господ, да би свое неверие ученике уверио у свое
васкрсее, пружа наопипивии, наочигледнии и
нанесумивии психофизички доказ о себи васкрслом:
показуе им руке свое и ноге, и еде пред има. Свети
Еванелист то овако описуе: Сам Исус стаде меу их, и
рече им: Мир вам. А они се уплатите и поплашени будуи,
мишаху да виде духа. И рече им: што се плашите? и зашто
се ава сума у срцима вашим? Видите руке мое и ноге
мое: а сам главом; опипате ме и видите, ер дух нема тела и
костиу као што видите да а имам. И кад то рече, показа им
руке и ноге ( ). А
како они ош не вероваху од радости и чуаху се, речи им:
имате ли овде што за ело? А они
3 Мк. 16, 19; Лк. 24, 3652; Д. А. 1, 38.
4 In Ascensionem Domini nostri J. Christi et in princip. Act, 10; P. gr. t. 52,
col. 782.
5MK. 16, 11. 6
Мк. 16, 1213.
604
Преподобии отац устин (Попови)
му дадоше комад печене рибе и меда у сау. И узевши
поеде пред има ( )7.
Пречисто тело Господе ние ело после васкрсеа, вели
свети Григорие Палама, што му храна била потребна, него да
ученике увери у свое васкрсее, и да им и сада покаже оно
исто тело кое е и пре крсне смрти ело са има. Он ние
поео ову храну на начин на кои то чини природа смртних
тела, него по божанско сили, и могло би се реи, као што
ога еде восак ( ), само са том
разликом што е огу, да би постоао, потребно кресиво, а
бесмртним телима ние потребна храна да би постоала.
Господ е поео комад печене рибе и мало меда у сау, и ово
двое сачиава символе егове тане (
' ). ер наша природа има у себи, попут
рибе, као неку животну и страсну влагу, а Логос Божи,
сединивши е са собом ипостасно, и очистивши е божанским
и неприступачним огем свога Божанства учини е сличном
Богу и као огену (
). Но не само природу коу узе на себе ради нас,
него и свакога кои се удостои општеа са им, Господ
обожуе () дауи му ога кои дое да баци на
зему8.
Врхунац апостолског немислосрдног критицизма у
проверавау стварности и истинитости васкрсеа
Христовог престава случа апостола Томе. Када остали
Апостоли, коима се васкрели Господ авио, саопштавау
Томи: видесмо Господа, он им скептички одвраа: док не
видим на рукама еговим ране од клинаца, и не метнем прста
свога у ране од клинаца, и не метнем руке свое у ребра
егова, неу веровати9. И жеу овако упорног невера
васкрсли Господ задовоава. Еванелист прича: После осам
дана опет беху ученици егову унутра, и Тома с има. Дое
Исус кад врата беху затворена, стаде на среду и рече: мир
вам. Затим рече Томи: пружи прет сво овамо и види руке
мое; и пружи руку своу
7 Лк. 24, 3643.
8 Homil. XXI, In Ascensionem Domini Dei et Salvatoris nostri Jesu Christi; P.
gr. t. 151, col. 280 С 281 .
9 н. 20, 25.
Догматика православие цркве 605
и метни у ребра моа, и не буди неверан него веран. Уверен
на тако очигледан и несумив начин у стварност васкрслог
Господа, Тома са вером узвикуе: Господ мо и Бог мо!10
Васкрсее Господа Христа е теме на коме свети
Ученици егови зидау сву веру своу и проповед своу. Сва
ихова дела, у ствари, ничу из тог едног Христовог дела, и
своде се на то едно дело. ер, по речима светог Златоуста,
Дела Апостолска садрже у себи, управо, доказ о васкрсеу,
пошто е ономе кои е поверовао у васкрсее било ве лако
примити и све остало11. Посведочити и доказати васкрсее
Христово за Апостоле значи: посведочити и доказати да е
Исус Христос Бог и Господ, Искупите и Спасите. Речима
кое говоре, и чудесима коа творе у име васкрслог Исуса,
они непрестано тврде, показуу и доказуу, да то кроз их
говори и дела васкрсли Господ своом животворном и
чудотворном силом. Сав сво апостолски позив они своде на
сведочанство о васкрсеу Господа Христа; апостол бити
значи: сведочити васкрсее Христово12.
Али истинитост васкрсеа Христовог посведочавау
невоно и неприатеи Христови тиме што потплауу
стражаре да протуре вест како су ученици украли тело
Христово док су они спавали13. И сам навеи меу навеим
неприатеима васкрслог Господа Христа, Савле, сведочи о
томе. ер се зилотског срца Савловог ние могло коснути
ништа Христово: ни учее кое е Савле слушао од ученика
Христових, ни чудеса коа су они чинили у име Христово.
Само е виее васкрслог Господа Исуса могло навеег
неприатеа Христовог претворити у навеег апостола14. И
на том виен>у, као и на осталим виеима у коима е
непосредно и лично примао откривеа од васкрслог Господа,
Павле е изградио сву своу еванелску проповед. Она ние
друго до
10 н. 20, 2628.
1 In Acta Apost., Homil. 1, 2; Р. gr. t. 60, col. 16.
12 Д. А. 1, 22; 2, 32; 3, 15; 4, 10. 33; 5, 30. 32; 10, 3941; 13, 31; 17, 3; 25, 19;
26, 23; 1 Кор. 15, 15; 2 Тм. 2, 8.
13 Мт. 28, 1115.
u Д. А. 9, 122.
606
Преподобии отац устин (Попови)
проповед од васкрслог Исуса о васкрслом Исусу, увек живом
и животворном, увек чудесном и чудотворном15.
Васкрсее Христово е козмички догаа, видив и
очигледан и за небеске Силе, зато се и Анели авау као
сведоци васкрсеа Христовог16.
Васкрсеем Господа Христа из мртвих завршен е и
довршен Богочовечански подвиг искупеа и спасеа рода
удског. ер е име Спасите коначно победно смрт, ту
настрашниу и напроклетиу последицу греха, а са ом и за
ом и само царство смрти ад, и еговог цара авола. Ако
Христос не уста, обавуе христоносни Апостол, ош сте у
гресима своим ( )17. ер ако
Христос ние васкрсао, вели златоусти благовесник
Христових тани, значи: ние ни умро. А ако ние умро, онда
ни грех ние уништен, ер е смрт егова уништее греха:
Гле, аге Божие, вели се у Светом Писму, кое узима грех
света на себе (н. 1, 29). На кои начин узима? Смру. ер е
Он и назван агетом зато што е био заклан. Ако пак ние
васкрсао, онда ние био ни заклан; а ако ние био заклан, онда
ни грех ние уништен; ако ние пак грех уништен, онда сте
ош у греху... ош нешто: ако Христос ние васкрсао, онда
смрт остае бесмртна ( ). ер ако je
Он сам задржан смру у ено власти и ние раскинуо ене
окове, како е онда Он ослободио смрти све друге?18
Васкрсеем своим безгрешни Господ Исус показуе и
потвруе, да е човекоубива крсна жртва егова за грехе
света примена, и тиме природи удско отворен пут у
вечни живот.
Тек е у Богочовековом васкрсеу природа удска до-
била сво прави, божански смисао и знача, ер е из е укло-
ена тама греха и ругоба смртности, и она се показала у
своо првобитно безгрешно красоти и бесмртно
светлости. Отуда е васкрсее Христово у ствари едино
оправдае и осмишее живота удског на земи: тек у
ему удско
15 Д. А. 17, 3. 18; 23, 6; 26, 23; Флб. 3, 1011; 1 Кор. 15, 457.
16 Мт. 28, 27; Мк. 16, 57; Лк. 24, 47. 23.
17 1 Кор. 15, 17.
18 Св. Златоуст, 1п 1 ad Corinth., Homil. 39, 2; Р. gr. t. 61, col. 335.
Догматика православие цркве 607
бие асно осеа, сазнае и види да е оно створено у овом и
оваквом свету ради бесмртног и вечног живота у светости,
убави и правди. Са тог разлога богоносни Апостол и благо-
вести: Христос предаде себе за грехе наше, и устаде за оправ-
дание наше ( )19.
Своим васкрсеем из мртвих Господ Исус е показао,
да егово искупее и спасее рода удског има за ци:
вечити живот уди у вечном блаженству. И да е у томе сва
вера хришанска. ер само као вечито жив Господ Исус и
може бити вечити Спасите уди од почетна до краа
векова. едном за свагда Господ е васкрсеем своим
победио смрт: и пошто уста из мртвих, Он више не умире
( ); смрт више не влада име (
)20. Васкрсеем своим Господ е
осигурао вечно искупее и спасее уди од греха и смрти,
ер као васкрсли Богочовек: Он свагда живи седеи с десне
стране Богу, и моли се за нас, те зато и може вавек
спасавати оне кои кроза долазе Богу21. Стога Господ Исус
и обавуе у Откривеу: Беах мртав, и ево сам жив за
увек22. Као такав, Он своим следбеницима осигурава светост
у овом свету, и живот вечни у вечном блаженству у оном
свету.
Због своих чудесних преимустава васкрсее Господа
Христа е диамантски теме на коме се зида Хришанство.
Без ега руши се сав богочовечански домостро спасеа,
сав богочовечански морал, целокупно Хришанство. ер
Еванее о Исусу у ствари е Еванее о васкрсеу23. Бого-
човек Исус е сав у свом васкрсеу, зато е у еговом
васкрсеу целокупно Еванее егово, са свима небеским
истинама, и стварностима и добродетеима. Одбацивае
Христовог васкрсеа равно е одбацивау самога Христа. Без
вере у васкрсее Христово немогуа е вера у Христа као
Спаситеа. И ош: немогуа е права вера у Христа. едном
речу: немо
19 Рм. 4, 25.
20 Рм. 6, 9.
21 евр. 7, 25; Рм. 8, 34; 1 Петр. 3, 22; евр. 10, 12.
22 Апок. 1, 18.
23 Д. А. 17, 18; 23, 6; 24, 21; 1 Петр. 3, 21.
608
Преподобии отац устин (Попови)
гуе е Хришанство; немогуе е бити хришанин. Зато
богомудри Апостол одлучно и асно изавуе: Ако Христос
не уста, онда е узалуд проповед наша, узалуд и вера наша (
, ,
)24. Све е изгубено, све е пропало, ако
Христос ние васкрсао, вели свети Златоуст обашавауи
ове Апостолове речи. Видиш ли колика е тана домостроа
спасеа ( )? Ако
Христос, умревши, ние био у стау да васкрсне, онда ни
грех ние уништен, ни смрт побеена, ни проклетство
уклоено25. Стога е у праву свети Поликарп када вели: Кои
год не признае сведочанство Крста, од авола е (
); и кои год каже да нема ни васкрсеа ни
Суда, првенац е Сатане (
)26.
Све ово показуе да е васкрсее Господа Христа било и
природно и неопходно како за егову Богочовечанску
личност, тако и за егово богочовечанско дело: за све истине
и стварности еванелске, за отпуштее грехова, за
оправдае, за победу над смру, за искупее, за спасее,
за веру, за наду, за живот, за све што Христа чини Христом
и Хришанство Хришанством. А ова свенеопходност
васкрсеа
у
богочовечанском
домостроу
спасеа,
наглашавана Господом Христом пре егове смрти, коначно е
наглашена и завршно обашена после еговог васкрсеа,
када е ученицима своим рекао: Тако е писано, и тако е
требало ( ) да Христос пострада и да устане из
мртвих треи дан, и да се у име егово проповеда покаае и
отпуштее грехова меу свима народима27.
Али ову свенеопходност Христове смрти и васкрсеа у
богочовечанском домостроу спасеа човечански ум Апосто-
ла ние могао схватити све док им сам Спасите, по
васкрсеу свом, ние просветлио ум своом богочовечанском
светлошу и оспособио га своом богочовечанском силом. О
томе
24 1 Кор. 15, 14. 17.
251п 1 ad Corinth., Homil. 29, 2; Р. gr. t. 61, col. 334.
26 Epist. ad Philipp. с 7.
27 Лк. 24, 4647.
Догматика православие цркве 609
се у светом Еванеу каже: Тада им отвори ум да разумеу
писма ( , -
)28, писма спасоносности егове смрти и еговог
васкрсеа29. Просветен и уведен самим васкрслим
Господом у свете тане богочовечанског домостроа спасеа,
апостол Павле неуморно показуе и доказуе удима да е
требало () да Христос пострада и васкрсне из мртвих30.
Неопходност смрти и васкрсеа у богочовечанском
домостроу спасеа увиа и богопросветени ум светих
Анела31. Али ову неопходност не осеа, не сазнае, не увиа
едино срце и ум непрепороеног, необлагодаеног човека,
човека чиег се ума ние коснула сила васкрслог Богочовека,
човека чии е ум чулношу заробен и помрачен. За такве
уде: распети и васкрсли Богочовек е саблазан и безуме32,
а само васкрсее е смешна ствар33, коа их често и ути34.
Васкрсее Господа Исуса, иако е потпуно лични акт
Богочовека, ипак има свечовечански и свекозмички знача и
силу, ер е Богочовек, као други Адам, родоначелник новог
човечанства, и све што се тиче егове човечанске природе
истовремено се тиче и васцелог рода удског, чии е Он
претставник. У ствари, и оваплоее Господа Христа, и
н>егова смрт, и егово васкрсее, били су потребни ради
спасеа рода удског кроз победу над смру као над
последицом греха. Богочовек Христос васкрсава, да би
васкрсеем свое човечанске природе пропутио пут у
васкрсее целокупно природи удско. У васкрсеу нашег
Спаситеа, вели блажени Теодорит, ми имамо залог нашег
васкрсеа. Он е први разорио државу смрти, а за им, као за
почетком, несумиво е следовати и сва удска природа (
28 Лк. 24, 45.
29 Лк. 24, 4647.
30 Д. А. 17, 3; ср. 1 Кор. 15, 158.
31 Лк. 24, 7.
32 1 Кор. 1, 23.
33 Д. А. 17, 32.
34 Д. А. 4, 2.
610
Преподобии отац устин (Попови)
)35. Господ е васкрсао свое тело и у
природи удско посеао () наду на васкрсее,
давши свима као залог тога васкрсеа васкрсее свога
властитог тела36. Господ е дошао и узео на себе обличе слуге
не да би васкрсао само свое тело, него да би свима удима
израдио васкрсее37.
Према праоцу Адаму, кроз кога е помоу греха ушла
смрт у удску природу, стои Богочовек Христос, кроз кога
улази у удску природу залог васкрсеа, квасац васкрсеа.
По богооткривено речи Апостола: Христос уста из мртвих, и
би првина умрлих ( ). ер пошто е
кроз човека смрт, кроз човека je и васкрсее мртвих. ер као
што у Адаму сви умиру, тако е и у Христу сви оживети
( ' ,
)38. Као што е у смрти
Адамово положен почетак и залог смртности свега рода
удског, тако е у васкрсеу Господа Христа положен поче-
так и залог васкрсеу свих. Обратите пажу, упозорава
блажени Теодорит, на основ рода удског, и ви ете видети
да су за прородитеем следовали потомци, и сви су постали
смртни, ер е он примио смртност (
). Тако е и сва природа удска следовати за
Господом Христом и узети удела у васкрсеу (
,
), ер е и Он првенац из мртвих
(Кол. 1, 18), као што е и Адам првенац. А Апостол ние овде
узалуд назвао Христа човеком, иако е знао да е Он Бог, не-
го е то учинио да би, показавши саприродност (),
потврдио учее о васкрсеу39. Бог Логос е, благовести Отац
православа, приневши на жртву свое тело, учинио кра
човекоубиственом закону смрти, и обновио нам почетак
живота ( ), давши нам наду на
васкрсе
35 Interpretatio epist. 1 ad Corinth. cap. 15, . 19, 20; Р. gr. t. 82, col. 353 C.
36 Он, De providentia, Orat. X; P. gr. t. 83, col. 760 С
37 ib. col. 761 A.
38 1 Кор. 15, 2122.
39 Interpretatio epist. i ad Corinth. cap. 15, v. 22; P. gr. t. 82, col. 353 С D.
Догматика православие цркве 611
е. ер пошто е кроз човека смрт загосподарила над
удима, то е опет оваплоеем Бога Логоса настало
уништее смрти и васкрсее живота40.
Васкрсеем своим Господ Христос е постао првенац из
мртвих ( )41 за све уде. Он е прве-
нац из мртвих, ер е, по речима блаженог Теодорита, први
васкрсао из мртвих, први раскинуо окове смрти, и изашао из
ене утробе као новороени. А Апостолова реч указуе и на
васкрсее свих нас ( ). Да буде
Он у свему први (Кол. 1, 18)42. Господ Христос е исплатио
за нас сав дуг, избрисао рукописание кое е било против нас
и приковао га на крст, посрамио нечисте духове смело их из-
обличивши собом, т. показавши им свое безгрешно тело и
душу и изобличивши ихову неправедну осуду ега; и учи-
нивши то Он е оживео са собом сву природу удску
( )... Разорив-
ши смрт и извршивши наше спасее (
), Он се узнео на небо43.
Пошто е Господ Исус раскинуо окове смрти, вели
блажени Теофилакт, то се с правом назива и првенац из
мртвих. Он е васкрсао пре свих и, као првина ( ),
подарио удима нетрулежност. Мада су и пре ега други
васкрсавали, али су опет умирали; но Господ е васкрсао
савршеним васкрсеем (
)... А пошто е васкрсло едно тело, то се сва природа
удостоила васкрсеа (
)44. Зато што е пропутио удско природи пут из
смрти у живот, у коме се више не умире, и дао благодатне
силе за та живот, васкрсли Господ е и назван првенац из
мртвих, и тиме означен као родоначелних за коим е сви
следовати45.
40 Св. Атанасие Велики, De incarn. Verbi, 10; Р. gr. t. 25, col. 113 В.
41 Кол. 1, 18.
42 Interpretatio epist. ad Coloss. cap. 1, v. 18; P. gr. t. 82, col. 600 D, 601 A.
43 Он, De providentia, Orat. X; P. gr. t. 83, col. 761 B.C.
44 Expositio in epist. ad Coloss. cap. 1, v. 18; P. gr. t. 123, col. 1224 В. С
45 Ср. Рм. 8, И; 1 Кор. 6, 14; 15, 1223; н. 5, 28; Д. А. 24, 15; Апок. 20,
1213; 1 Петр. 1, 3.
612
Преподобии отац устин (Попови)
Васкрснувши из мртвих, Господ Исус е васкрсее из
мртвих учинио обавезним за све уде: и добре и зле. По
свемоном деству Богочовековог васкрсеа и егове силе,
сва се удска природа налази у власти те силе, као исцеена
оме од смртности. И човек, као бие кое заедничари у
свеопшто удско природи, мора васкрснути у последи
дан. Тада е сви, по речи свеистинитог Спаситеа, сви кои
су у гробовима чути глас Сина Божиа, и изие е кои су
чинили добро у васкрсее живота, а кои су чинило зло у
васкрсее суда46. Значи: васкрсее е обавезно за све, али
вечно блаженство у рау или вечно мучее у паклу зависие
од тога да ли е човек своу воу утврдио у добру или у злу,
да ли е своу личност изградио Богом или аволом47.
Но очигледно е да и после васкрсеа Христовог
постои смрт у овоме свету. Како то обаснити? Да, смрт
постои, али е благодау Богочовековог васкрсеа престала
бити за удску природу проклетство, ужас и страх, ве е
постала као привремен и пролазан сан48. Ми и сада умиремо,
пише свети Атанасие Велики, али не више као осуени (
), него као они кои имау устати очекуемо
опште васкрсее свиу, кое е у свое време показати Бог
кои га е извршио и даровао49. Сада ми не умиремо смру,
као у старо доба, по прети закона, ер е таква осуда преста-
ла, него, пошто е благодау васкрсеа ( -
) трулежност зауставена и уништена, ми због
смртности тела умиремо само на извесно време, кое е Бог
даровао свакоме, да бисмо могли достии бое васкрсее.
Слично семену баченом у зему, распадауи се ми не
пропадамо, него емо као посеани васкрснути, пошто е смрт
уништена по благодати Спаситеа (
)50. Ми и сада умиремо
преашом смру, изавуе свети Златоуст, али не остаемо
46 н. 5, 2829.
47 Мт. 25, 1430; 25, 3146; 5, 2930.
48 Ср. н. 11, 11; Лк. 8, 52; Мт. 9, 24; Мк. 5, 39.
49 De incarn. Verbi, 10; Р. gr. t. 25, col. 113 С.
50 ib. 21;col. 132 С
Догматика православие цркве 613
у о. А то не значи умирати. Власт смрти и истинска смрт е
кад она кои е умро нема више могуности да се врати у
живот; ако е пак он после смрти оживети, и притом боим
животом, онда то ние смрт ве спавае51.
Бескрана
сотериолошка
важност
Спаситеевог
васкрсен>а у богочовечанском домостроу спасеа надахнуто
е изражена у богоблагодатним мислима светих Отаца и
учитеа Цркве, о чему се можемо уверити и при
летимичном осврту на ихово учеу.
Многозначано е у овом погледу богомудро учее Оца
Православа, светог Атанасиа Великог. По ему, смрт е
трулежношу, распадивошу ( ) царовала над
удима. Пошто е Бог Логос едини био у стау да трулежну
природу удску врати у нетрулежност, то Он узима за себе
тело човечие и постае човек. А пошто смо сви били
подложни трулежности смрти, Он за све предавши тело
свое на смрт, приноси га Оцу. И то Он чини из
човекоуба, да би, с едне стране, учинио кра закону о
трулежности уди тиме што се власт овога закона испунила
на телу Господем, а с друге стране, повратио уде из
трулежности у нетрулежност и оживотворио их од смрти,
благодау васкрсеа уништавауи у има смрт као сламу
огем ( '
)52.
Логос е знао да се трулежност ( ) удска ние
могла друкчие зауставити осим истинском смру; а Логосу,
као бесмртном и Сину Очевом, било е немогуе умрети. Ра-
ди тога Он и узима на себе тело кое може умрети, да би оно,
као тело свевишег Логоса, било довоно смрти за све, и да
би због Логоса у ему остало нетрулежно, и да би, назад, у
свима била зауставена трулежност благодау васкрсеа
(
)53.
51 In Hebr. Homil. 17, 2; . gr. t. 63, col. 129.
52 De incarn. Verbi, 8. 7; P. gr. t. 25, col. 409 А. В. С D.
53 ib. 9;col. 112 A.
614
Преподобии отац устин (Попови)
Обновити човекову боголикост ( ' ) нису
могли уди, пошто су сами саздани по обличу Божием. Ни-
су могли ни Анели, ер ни они нису ликови (). То е
могао учинити едино сам Логос Божи, Лик Очев. А то се
друкчие ние могло учинити осим уништеем смрти и
трулежности. Стога е било потребно да Логос узме на себе
смртно тело, да би у ему могао уништити смрт, и опет об-
новити боголикост у удима... Смртно учинити бесмртним
ние нико могао осим сами Живот, Господ наш Исус Хри-
стос. Стога Он приноси свое тело на жртву за све, показав-
ши у нетрулежном телу свом првину васкрсеа свиу
( )54.
Спасите е дошао да учини кра, и то не кра своо
смрти него смрти свих уди; стога е скинуо са себе тело не
своом сопственом смру (ер будуи Животом Он ние имао
смрти), него е смрт примио од уди, да би у, коа се
коснула еговог тела, потпуно уништио. ер е главни ци
Господа Христа био: васкрсее тела кое е Он имао
извршити. ер je знак победе над смру био: показати свима
васкрсее, и уверити све да е Он уништио трулежност и
даровао телима нетрулежност. И свима као залог (
) ове нетрулежности и као знак будуег васкрсеа
свиу Он е тело свое сачувао нетрулежним ()...
Васкрсеу е имала претходити смрт, ер без претходне
смрти не би било ни васкрсеа... Тело свое Господ ние дуго
оставио у смрти, него га е, показавши га сам мртвим од везе
смрти са им, одмах и васкрсао у треи дан, доносеи са
собом и знак победе над смру: нетрулежност и нестрадал
ноет тела... И за све постаде очигледно, да е тело било умрло
не од немои природе обитавауег Логоса, него ради
уништеа смрти у ему силом Спаситеевом55.
До доласка Господа Христа смрт е била мона, и због
тога страшна. А после доласка еговог, смрт се ниподаштава
(), ер е очигледно да е она побеена и уни
54 ib. 13, col. 120 В; ib. 20, col. 129 D, 132 .
55 ib. 22. 23. 26; col. 136 А. В. С. 141 А. С.
Догматика православие цркве 615
штена распетим Христом. Пошто се смрт ниподаштава и по-
тире од Спасове спасоносне поаве у телу и крене смрти,
очигледно е да исти Спас, кои се авио у телу и уништио
смрт, и сада свакодневно триумфуе над ом у своим
ученицима. ер када видимо да уди, слаби по природи,
насру на смрт, не плаше се ене разорности, него е
срдачно дозивау, не стрепе од мука, него ии за Христа у
смрт претпоставау овдашом животу; или када
посматрамо како уди, жене и мала деца, због вере у
Христа, хрле и хитау у смрт, ко би био тако малоуман, или
тако маловеран, и толико заслепен умом, да не схвати и не
расуди, да Христос, за кога уди подносе муке, сам пружа и
дае победу над смру, чинеи да она изнемогне у свакоме
кои веруе у ега и носи на себи крсни знак? Пошто се
дакле они кои веруу у Христа потсмевау смрти и
ниподаштавау е, то нека нико не сума, да е Христос
уништио смрт, и разорио и прекратио ену трулежност56.
Крст Господи е знак победе над смру. А да е Хри-
стос, општи Спасите свих и истинити живот свих, ве
извршио бесмртно васкрсее тела (
), потпуно е очевидно за свакога коме е здраво
око ума. ер када je смрт уништена, и сви je Христовом
помои потиру, онда у е у толико пре Он сам потро и
уништио своим сопственим телом. А пошто е он умртвио
смрт, шта е требало да се деси? Зар не то да тело васкрсне и
тиме обави победу над смру? ер да тело Господе ние
васкрсло, на кои би се начин показало да е смрт
уништена?57
Да е Господ Исус заиста васкрсао и да као вечито жив
непрестано дествуе, свети Атанасие доказуе Спаситеевим
непрекидним утицаем на морални препород уди меу сви-
ма народима. ер само жива Личност може дествовати и
имати утица на уде, а не мртвац. Пошто Спасите тако
дествуе на уде, и свакодневно свуда невидиво убеуе
премноге уде да приступау вери у ега и покоравау се
56 ib. 29; col. 145 BCD, 148 .
57 ib. 30; col. 148 AB.
616
Преподобии отац устин (Попови)
учеу еговом, зар после тога може ико сумати да е
васкрсее Христово стварно било, и да е Христос жив, или
бое, да е Он сам Живот? Зар е своствено мртвацу душе
удске приводити у такву тронутост, да се они одричу
отачких закона и клаау се Христовом учеу? Или, ако
Христос не дествуе (ер то е своствено мртвоме), онда на
кои начин Он заустава дествовае у оних кои делау и
живе, те преубочинац више не чини преубе, човекоубица
више на убиа, неправедник више не обмауе, и безбожник
постае побожан? Ако Христос ние васкрсао него е мртав,
како онда Он изгони, прогони и обара лажне богове кое
неверници сматрау за живе, и демоне кое обожавау? ер где
се само помие име Христово и вера егова, ту ишчезава
свако идолопоклонство, и изобличава се свака демонска
обмана. Ниедан демон не подноси ни име Христово, него
чим га чуе, одмах се дае у бекство. А то ние дело мртвога
него живога, и то живога Бога...
Спасите свакодневно врши толика дела: привлачи
уде побожности, одушевава за добордетени живот,
поучава бесмртности, испууе срца убаву према
небеским истинама, открива им знае о Оцу, удахуе силу
против
смрти,
показуе
себе
свакоме,
уништава
идолопоклоничку безбожност, зар назвати мртвим Христа
кои све то чини? Несвоствено е мртвоме тако делати. А
Христос, Син Божи, будуи жив и делатан (
), свакодневно дела, и обава спасее свих; смрт пак
свакодневно се показуе изнемогла, а идоли и демони мртви,
због чега нико не може сумати у васкрсее тела
Христовог...
Тело Христово ние могло не умрети (
), будуи смртно, и за све приношено на
смрт, ради чега га е Спасите и спремио био себи. Али оно
ние могло и остати мртво, ер е постало храмом Живота.
Стога, иако е умрло као смртно, ипак е оживело због
обитавауег Живота у ему, а за доказ васкрсеа служе
дела58. Дела свакодневно сведоче да е Спасите васкрсао
тело сво
58 ib. 30. 31; col. 148 В. С. D, 149 А. В. С. D.
Догматика православие цркве 617
je и да е истинити Син Божи, кои е уништио смрт и свима
даровао нетрулежност обеаем васкрсеа, васкрснувши
свое тело као првину тога васкрсеа ( ), и у
крсном знаку показавши знак победе над смру и еном
разорношу59.
Васкрсее Богочовековог тела е природна последица
Логосовог оваплоеа. Тело Бога Логоса морало е
васкрснути, ер е било тело Живота, тело ипостасно
седиено са Божанством Логоса. Спасее пак палог човека
од смртности, од распадивости тела и душе, помоу
богочовечанског домостроа спасеа, и есте главни ци
Логосовог оваплоеа. Свети мудрац, Атанасие Велики,
богомудро то наглашава. Спасее е било нужно палом
човеку кои е пропадао у искварености, у трулежности. При
томе треба имати на уму, да трулежност коа е обузела
човека ние била изван тела (
), него е прирасла уз тело, те е било потребно
место трулежности привити телу живот, да би, као што е
смрт произашла у телу, тако и живот произашао у ему. Да
е смрт била изван тела, требало би да и живот буде изван
тела; али пошто се смрт везала за тело и, као постоеи
заедно са им, овладала име; то е било неопходно да се и
живот привие телу ( ), да би оно,
обукавши се у живот, збацило са себе трулежност. Иначе, да
е Логос био изван тела, а не у самом телу, смрт би у том
случау сасвим природно била побеена име (ер смрт ние
у стау да се противи Животу), али би ипак у телу остала
трулежност коа се била привила уз ега. Стога се Спасите
с правом обукао у тело, да тело, привиено уз живот, не
остане више у смрти као смртно, него да, као обучено у
бесмртност, васкрснувши остане надае бесмртно (
,
). ер, обукавши се едном у трулежност, оно не би
васкрело да се ние обукло у живот. И ош: пошто се смрт
ние могла авити сама по себи (' ) него само у те-
лу, то се Логос ради тога обукао у тело, да би сатро смрт на
59 ib. 32; col. 152 С.
618
Преподобии отац устин (Попови)
шавши е у телу. ер уопште, како би Господ показао да je Он
Живот, ако не оживеем онога што е смртно?60
Тело Бога Логоса примило е смрт по природи, а Логос
е по своо вои и своме властитом хтеу предао свое тело
на смрт, да би и пострадао природно () за нас, и
васкрсао божански () за нас. Тако, целокупно дело
Спаситеевог роеа и смрти има за ци наше
обновее61. Као што смо смру Христовом сви ми умрли у
Христу, тако смо у самом Христу и подигнути из мртвих62.
Као што е смрт Христова била искупее грехова удских
и уништее смрти, тако и васкрсее егово и вазнесее
имау важности за уде63.
Речено е: Син Божи за то дое да раскопа дела авола
(1 н. 3, 8). А каква е аволова дела раскопао Син Божи?
Пошто е природу, коу е Бог створио безгрешном, аво
навео на преступ заповести Боже и на проналазак греха
смрти, то е Бог Логос васпоставио у себи ову природу,
недоступну аволовом завоеу и проналажеу греха. Због
тога е Господ и рекао: иде владар овога света, и у мени не
налази ништа (н. 14, 30). А када владар овога света ние
нашао у Христу ниедно свое дело, онда у толико више
Христос ние владару овога света препустио ниедно од
своих саздаа. Или, када е Христос показао потпуно
обновее, аво ние нашао у ему ништа, да би извршено
било потпуно спасее целога човека, разумне душе и тела, и
да би васкрсее било потпуно ( )64.
Страдае, смрт и васкрсее оваплоеног Бога Логоса
извршили су се у телу и души Бога (
)65. Када е умрло тело одвоивши се од душе, Бог Ло-
гос е неизмениво био и у телу, и у души, и у себи самом.
У оном телу, кое е у ему било слично нашем, Он е изо
60 ib. 44; col. 173 С, 176 АВ.
61 Он, Contra Apollinar. lib. I, 6; Р. gr. t. 26, col. 1104 В.
62 Он, Contra arian. Orat. I, 41; Р. gr. t. 26, col. 97 .
63 ib. 45; col. 105 A.
64 Он, Contra Apollinar. lib. I, 15; P. gr. t. 26, col. 1120 CD, 1121 A.
65 ib. lib. II, 16;col. 1160 A.
Догматика православие цркве 619
бразио нашу смрт, да би у ему припремио за нас и
васкрсее, повративши из ада душу и из гроба тело; да би
поавом душе у смрти разорио смрт, а погребом тела у
гробу уништио труее тела у гробу, показавши из ада и из
гроба бесмртност и нетрулежност (
), у телу као што е наше пропутивши нам пут, и
ослободивши нас, заробене. То е и било чудесно; у томе се
и састоала благодат66, Спасите е васкрсеем извоевао по-
беду над смру, т. срушио авола, а нас е васкрсао са
собом, раскинувши окове смрти и подаривши нам место
клетве благослов, место жалости радост, место туге
ускрше славе67. Своим васкрсеем Спасите е удско
природи пропутио пут у нетрулежност (
)68.
Са много благодатне видовитости проникао е у тану
васкрсеа Христовог богочеживи философ Духа Светога,
свети Григорие Ниски, и много непролазних истина изрекао
о бескраном значау Спасовог васкрсеа у богочовечанском
домостроу спасеа рода удског. По ему, главни ци Спа-
совог доласка у свет био е: удску природу повратити из
смрти у бесмртност кроз Христову смрт и васкрсее.
Вечноживи Господ, вели богомудри Отац, подвргава себе
телесном роеу, не што Му е нужан живот, него
повраауи нас од смрти у живот. Пошто е, дакле, требало
свуколику нашу природу вратити из смрти, то се Он, као
пружауи руку паломе и ради тога надневши се над нашим
лешом, толико приближио смрти, да се коснуо мртвила, и
своим властитим телом дао природи почетак васкрсеа (
),
силом своом васкрснувши уедно васцелог човека (
). Пошто е тело, кое е
Бог узео на себе и кое васкрсеем би подигнуто заедно са
Божансством, било од нашег вештаства а не од нечег другог,
то, као што у нашем телу рад еднога од чулних органа
изазива саосеае у
66 ib. 17; col. 1161 ВС.
67 Он, Epist. heortast, Epist. 2, 7; Р. gr. t. 26, col. 1371 .
68 Он, Expositio in Psalm. 21, argumnetum; P. gr. t. 27, col. 132 A.
620
Преподобии отац устин (Попови)
целоме телу кое е седиено са овим чланом , тако, пошто
е свуколика природа као едно живо бие, васкрсее еднога
дела прелази на целину (
), услед повезаности и седиености природе
преносеи се од дела на целину (
, )69
Као што е почетак смрти ( ),
догодивши се у едноме човеку, прешао на сву природу
удску, тако се исто и почетак васкрсеа кроз еднога
распростире на цело човечанство (
'
). ер када се у човечанском саставу, кои е
Господ Христос узео на себе, после смрти душа поново
вратило у тело, тада, као од некога почетка, седиее онога
што е било раздвоено на исти начин прелази на целокупну
природу удску ( ).
И ово е тана Божег стараа о човеку и васкрсеу из
мртвих70.
У личности Богочовека Христа ваа разликовати шта е
смртно и умире, шта се обнава, и шта е оно што себе пони-
жуе. Божанство понижуе себе, да би Га човечанска природа
могла примити; а човечанска природа се обнава, постауи
божанствена кроз седиее са Божанством. ер као што се
ваздух, притиснут нечим тешким и затворен у дубини воде,
не задржава у води, него стреми ономе што му je сродно, при
чему се често са им подиже и вода, опкоавауи ваздух
танком павлаком, тако е и истинити Живот, обучен у тело,
када се после страдаа враао себи самом, подигао са собом
своом божанском бесмртношу и тело кое га е обавиало
( ),
уздигнувши га из трулежности у нетрулежност... На та
начин Господ е унео ту малу првину наше природе (
) у бескраност
Божанске силе, те што е сам био тиме е начинио и у, т.
обличе слуге начинио е Господом, човека од Марие начи
69 Orat. catechte. cap. 32; Р. gr. t. 45, col. 80 ВС.
70 ib. cap. 16; col. 52 CD.
Догматика православие цркве 621
нио je Христом, распетог по немои начинио е животом и
силом, и све што се побожно созерцава у Богу Логосу, Бог
Логос е учинио своим човечанско природи коу е био узео
на себе. Тако е трулежна природа кроз седиее са
Божанством постала учесник Боже силе, слично томе, могло
би се реи, као што капа оцта, помешана са морем, од те
мешавине постае море71.
Пошто смрт ние ништа друго него раздваае душе и
тела, то се Бог Логос, сединивши са собом и душу и тело, не
раздваа ни од душе ни од тела, ве уделивши себе и телу и
души, Он помоу душе отвара разбонику ра, а помоу тела
заустава дество трулежи (
). У томе се и састои разрушее смрти:
учинити трулежност недественом, уништивши е у
животворно природи ( ,
). ер оно што се збива са
Христовом душом и телом, постае благодат и дар за сву нашу
природу уопште; и тако помоу васкрсеа седиуе све што
е разедиено Она кои е и у едном и у другом, т. и у ду-
ши и у телу72.
Односно васкрсеа Господа Христа немогуе е
мислити да се Он, као Лазар или неко други од оживених,
враа у живот туом силом; напротив, единородни Бог сам
васкрсава седиеног са им човека, напре одвоивши
душу од тела, затим опет сединивши обое, и на та начин се
извршуе спасее свуколике природе наше (
), због чега се Он и назива
во живота (Д. А. 3, 15). ер е единородни Бог, кои е за
нас умро и васкрсао, помирио свет са собом, и све нас кои
смо постали заедничари егови по телу и крви откупио као
неке ратне заробенике помоу сродне нам крви (
), на што указуе апостолска реч коа
каже: имамо искупее крву еговом, и отпуштае
грехова телом (Еф. 1, 7)73.
71 Он, Contra Eunom. lib. V; Р. gr. t. 45, col. 705 D, 703 А. В. С
72 Он, Adversus Apollinar. Antirrhetic, 17; P. gr. t. 45, col. 1153 D, 1156 A.
73 ib. col. 1156 CD.
622
Преподобии отац устин (Попови)
Свевиши, сединивши се са нашом униженом
природом, са обличем слуге усваа немои слуге (
). И као што у нас, због присне
меусобне повезаности удова, бива да, ако се нешто деси са
врхом нокта, цело тело саосеа бол, пошто саосеае
прониче цело тело, тако и Она кои се сединио са нашом
природом усваа наше немои, као што каже Исаиа: Он
немои наше узе и болести понесе (Ис. 53, 4. 5), подвргава
себе ранама за нас, да бисмо се раном еговом ми исцелили
(Ис. 53, 4. 5). Ние Божанство било раено, него човек
седиени са Божанством, путем седиеа, чиа природа
може да прима ране. А све се то збива ради тога, да се зло
разори на исти начин на кои е и дошло. ер пошто е смрт
ушла у свет кроз непослушност првога човека, тога ради се
изгони послушношу другога човека (Рм. 5, 12 19). Стога
Господ бива послушан до саме смрти (Флб. 2, 8), да
послушаем исцели грех непослушаа, а васкрсеем из
мртвих уништи смрт коа е ушла у свет са непослушаем, ер
васкрсее човека из смрти есте уништее смрти (
)74.
Мада Божанство у Господу Христу ние умрло, ипак е
васкрсло: ние умрло, ер оно што ние сложено не умире; а
васкрсло е, ер е Оно, налазеи се у ономе што е било умр-
ло, учинило да заедно са им устане оно што е по закону
удске природе било пало, тако да е Оно, боравеи и у
едном и у другом делу (т. у души и у телу) кои имау своа
посебна своства, телом излечило природу тела а душом при-
роду душа ( ,
); и опет, сединивши
собом оно што е било раздвоено, Оно и само васкрсава у
ономе што би подигнуто. И као што е се трека, коа е
расечена на двое (ништа не смета, тану домостроа спасеа,
извршену васкрсеем, поаснити порееем, узетим из света
вештаственог), ако неко стане врхове обеу половина
седиавати на едном крау, по неопходности, у исто време
потпуно седини
74 ib. 21;со1. 1165 АВ.
Догматика православие цркве 623
ти и цела расечена трека, ер е се припиаем и спааем на
едном крау уедно извршити спаае и на другом; тако и у
Христу, васкрсеем извршено седиее душе са телом, до-
води у единство сву у целокупности природу удску (
), коа е смру разде-
ена на двое: на душу и тело, надом на васкрсее
успоставауи везу измеу раздвоених делова. То и значе
речи Павлове: Христос уста из мртвих, првина умрлих; и као
што у Адаму сви умиремо, тако емо у Христу сви оживети (1
Кор. 15, 20. 22). ер по примеру трске, на оном крау кои е
од Адама, наша природа би расечена грехом (
), пошто се смру душа раздвоила
од тела; а на другом крау кои е од Христа, наша се
природа опет враа у свое првобитно стае (
), пошто се расцеп, кои се био десио у
нашо природи, потпуно споио васкрсеем човека у Христу75.
Говореи на Ускрс о значау Христова васкрсеа, свети
Григорие Ниски вели: О овом светлом празнику виси сав За-
кон и Пророци, и свака богонадахнута реч и закон садрже се
у благодати васкрсеа ( ).
ер е овде и кра зала и почетак добара. На пример: царова
смрт од Адама (Рм. 5, 14), узевши почетак трулежне силе; но
ена се зла владавина продужи та до Мосеа, и Закон ние
нимало ослабио злу мо смрти. Дое царство Живота, и разо-
ри се царство смрти; и поави се друго роее, други живот,
други начин живота, промена саме природе наше76... Сей
день, егоже сотвори Господь (Пс. 116, 24), ер у ова дан Го-
спод ствара ново небо и нову зему77... Благодат Христова
васкрсеа уништи смртне муке; она породи првенца из мр-
твих; она развали гвоздена врата смрти; она скрши жеезне
катанце ада. Сада се отвара тамница смрти; сада се сужима
обавуе ослобоее; сада се слепима дае вид; сада Исток с
висине посеуе оне што седе у тами и сенци смрти78...
75 ib. 55, col. 1257 CD, 1260 АВ.
76 Он, In Christi resurrect. Orat. I; Р. gr. t. 46, col. 694 С
77 ib. col. 605 A.
78 ib. col. 605 C.
624
Преподобии отац устин (Попови)
Ни у време Христовог страдаа у ему се, из разлога
домостроа спасеа, Бог ние одваао ни од душе ни од тела,
с коима се едном сединио. Ма да е Божанство драговоно
раставило душу од тела, ипак е показало да борави и у
едном и у другом. ер е телом, кое ние примило у себе
трулежност смрти, сатрло онога кои има државу смрти
(евр. 2, 14), а душом е разбонику отворило улаз у ра. И ово
двое извршуе се едновремено, пошто Божанство чини
добро и у телу и у души: нетрулежношу тела уништава
смрт, а душом, коа хита своме властитом завичау, враа
уде у ра. Пошто е, дакле, састав човечи двострук, а
природа Божанства проста и едноставна, то се и у време
одвааа тела од душе оно што е недеиво не раздваа
заедно са сложеним него, напротив, остае исто. ер се
единством Божанске природе, коа се подеднако налази и у
души и у телу, раздвоени делови поново седиуу. Тако,
дакле, смрт настае од раздвааа седиеног, а васкрсее од
седиеа раздвоеног79.
Господ Христос ние страдао по неопходности, нити е
био принуен да сие с неба, нити е мимо очекиваа нашао
васкрсее као неочекивано доброчинство, него е знао кра
свима стварима, и тако учинио почетак, силом свога
Божанства знауи унапред све што Му претстои. И пре но
што е сишао с неба, Он е видео и метеж народа, и упорство
Израиа, и Пилата како суди, и Каафу како раздире своу
хаину, и бунтовни народ разгневен, и уду кои Га издае,
и Петра кои Га брани; знао е притом да е се ускоро после
тога васкрсеем преобразити у славу нетрулежности. И
видеи асно сву будуност, Он ние одложио даровае
благодати човеку, нити одгодио домостро спасеа (
), него е као они, кои видеи
слабога где га буица носи, из саучеша према ему, не
оклевау да се баце у буицу, и ако знау да е се испрати и
да е их камее изударати; тако е и човекоубиви
Спасите наш примио на себе оно што е увредиво и
презрено, да би спасао човека кои е пропадао у обмани;
сишао е у наш живот, пошто е
79 ib. col. 617 АВ.
Догматика православие цркве 625
предвиао и сво славни узлазак; допустио е себи да умре по
човечанству, пошто е унапред знао о васкрсеу. ер се Он
ние, као едан од обичних уди, смело бацио у опасност,
поверавауи исход потхвата неизвесно будуности, него е
као Бог уредио ова потхват, упуууи га одрееном и
познатом Му циу80.
Оваплотивши се од свете Деве, Господ Христос е
искупио од смрти нас, продане под грех (Рм. 7, 6. 14), пошто
е у откуп наших душа дао своу скупоцену крв, коу е
пролио претрпевши крст, и самим собом пропутивши нам пут
у васкрсее из мртвих ( '
)81.
У само ствари, спасее човека састои се у ослобоеу
човека од смрти. Стога свети Ирине вели: Спасее човека
есте разорее смрти. Када Господ оживотворава човека, то
ест Адама, онда е и смрт разорена82. Завршивши
васкрсеем сво богочовечански живот на земи, Господ
Христос е уздигао са собом Оцу и човека, показавши у себи
првину васкрсеа човека (primitias resurrectionis hominis), да
би, као што je глава васкрсла из мртвих, тако и остало тело
свеколиког човечанства, кое се налази у животу, после
навршеног времена егове осуде , одреене за
непослушност, васкрсло83. Господ Христос се оваплотио,
поднео понижее и страдае, да би своом смру и
васкрсеем победно смрт... У себи самом Он нам е дао
васкрсее из мртвих и затим живот вечни84.
Крст Христов добиа свое обашее и силу у
васкрсеу Христовом. Без васкрсеа Христовог крст Христов
би заувек остао знак срамоте и немои. Стога е свети Кирил
ерусалимски у праву када вели: Исповедам крст, пошто
знам за васкрсее ( ,
). ер да je Исус остао распет, ja Га можда не бих
испо
80 Он, In Christi resurrect. Orat. III; Р. gr. t. 46, col. 656 BCD.
81 Он, Contra Eunom. lib. II; P. gr. t. 45, col. 473 D, 476 A.
82 Contra haeres. III, 23, 7.
83 ib. III, 19, 3.
84 Св. устин, Apolog. I, 63; De resurrect. 1.
626
Преподобии отац устин (Попови)
ведао; можда бих уутао заедно са моим Учитеем. Али
пошто е за крстом следило васкрсее, то се не стидим да
говорим о ему85.
У песничко души светог Григориа Богослова,
обогомудрено молитвом и постом, васкрсее Господа Исуса
изазива херувимска усхиеа, нарочито на Ускрс, и он
радосно кличе: Данас е спасее свету, свету видивом и
свету невидивом! Христос из мртвих, васкрсавате и ви са
им! Христос из мртвих, Христос у слави своо, узлеите!
Христос из гроба, ослобоавате се окова греха; отварау се
врата ада, уништава се смрт ( ), одбацуе
се стари Адам и остваруе нови... Ускрс! То е празник над
празницима ( ) и свечаност над свечаностима
( ). Он толико превазилази све
празнике, не само удске и земаске, него чак и Христове,
кои се врше за Христа, колико сунце превазилази звезде86.
Спасите е умро по своо вои, положивши у гроб
свое тело не на дуго, да би, уставши из мртвих, васкрсао
умрле, и привукао их себи као што магнеткамен привлачи
чврсто гвоже ( ).
ер е Христос, примивши на себе тело, роее, обличе
човече, поругу, гроб, славу, вакрсее, примио васцелог
човека, са свима човечанским своствима87.
Херувимски видовита и осетива душа свегог и
златоустог учитеа васеене живи истином Христовог
васкрсеа. Бескрана е истина, бескрана и сила Христовог
васкрсеа; оне се могу до краа осетити и схватити само
вером и животом по вери. У васкрсеу Христовом е, вели
свети Златоуст, показан неки нови тип васкрсеа, ер су
многи мртви васкрсавали и пре Христа, али тако као Он ние
васкрсао ниедан. Сви други васкрснути опет су се враали
у зему и, ослободивши се господарства смрти на извесно
време, они су о се понова потчиавали; но тело се
Господе по васкрсеу ние вратило у зему, ве се узнело
на небеса, ра
85 Catech. XIII, 4; Р. gr. t. 33, col. 776 В 777 .
86 Orat. 45, 1. 2; Р. gr. t. 36, col. 624 А. В. С
87 Он, Poemata quae spectant ad alios, Ad Nemesium; P. gr. t. 37, col. 1566.
Догматика православие цркве 627
зорило сву власт аволову, васкрсло са собом сву васеену
(' ), и сада
седи на царском престолу. Преставауи све то и
обашавауи, да никакав ум нее мои схватити толика и
тако велика чудеса, ве их едино вера може познати и асно
претставити, апостол Павле е рекао да се сила васкрсеа
Христовог схвата вером (Флб. 3, 9 10). Када разум не може
да схвати и просто васкрсее (пошто е оно изнад удске
природе и поретка ствари), онда какав разум може схватити
васкрсее кое се толико разликуе од других васкрсеа?
Никакав, него е нама потребна едино вера, коом би се мо-
гли уверити, да е умрло тело васкрсло, и прешло у живот
бесмртни, безгранични и бескрани. То апостол Павле
изражава и на другом месту, говореи: Христос уста из
мртвих, више не умире, смрт више не господари над им
(Рм. 6. 9). По среди е двоструко чудо: васкрснути, и то
васкрснути на такав начин. Стога е апостол Павле и рекао да
се сила васкрсеа Христовог схвата вером88.
Речима: не беше могуе да га смрт држи (Д. А. 2, 24),
Апостол показуе да васкрсее Христово ние било онакво
као и васкрсее осталих уди89. Из речи Апостола: да душа
егова не бй оставена у аду, нити тело егово виде
труее (Д. А. 2, 21), види се, да васкрсее Христово ние
било слично васкрсеу осталих уди. Смрт Га е држала, и у
исто време ние учинила оно што о е своствено чинити90.
Заиста наачи доказ васкрсеа Христовог е то што е
умртвени Христос показао после смрти такву силу, да е
живе уде убеивао да презиру и отапбину, и куу, и
приатее, и роаке, и сами живот ради исповедаа ега, и
да задовоствима овога света претпоставе шибае, опасности
и смрт. Таква су дела ( ) своствена не
мртвацу и не ономе кои е остао у гробу, него васкрсломе и
живоме91.
88 De incomprehensibili Dei natura, Sermo II, 6; Р. gr. t. 48, col. 716717.
89 Он, In Acta Apost. Homil. 6, 1; P. gr. t. 60, col. 57.
90 ib. Homil 6, 2; col. 58.
91 Он, In s. Ignatium Martyrem laudatio, 4; P. gr. t. 50, col. 593.
628
Преподобии отац устин (Попови)
Зашто се Господ по свом васкрсеу ние авио свима него
само Апостолима? Зато што би Он изгледао привиее
() народу кои ние знао неисказану тану. Када и
сами ученици с почетка нису веровали, ве су падали у
забуну и имали потребу да рукама опипау и заеднички
обедуу, онда шта би требало очекивати од народа? Отуда се
васкрсее и показуе на неодоив начин помоу чудеса, да
би оно било несумиво не само за ондаше уде, него и за
све будуе нараштае. Оно што се у ондаших уди
дешавало од тога што су гледали чудеса, требало се у свих
потоих дешавати од вере. Стога ми позамуемо из овога
доказ и против неверника. У само ствари, ако Господ ние
васкрсао ве остао мртав, онда на кои су начин Апостоли
чинили чудеса еговим именом? Или они нису чинили
чудеса? У таком случау, на кои е начин поникао
хришански род? Ово ве, разуме се, неверници нее
одбацивати, и нее оспоравати оно што виде, те стога, када
говоре да чудеса ние било, они тим ош више срамоте себе
саме. У ствари, то би било навее чудо, када би без чудеса
сва васеена прибегла Христу, уловена од дванаест
сиромашних и неуких уди. Рибари нису победили обием
богатства, ни мудрошу речи, ни нечим томе сличним, да би
уди морали признати да е у има била божанска сила
( ), пошто е немогуе да би
човечанска сила икада могла толико учинити. Стога е и сам
Христос после свог васкрсеа остао на земи четрдесет
дана, авауи се у току толиког времена, да Га ученици не
би сматрали за привиее ()92.
Ти ниси телесним очима видео васкрслог Господа, вели
свети Златоуст, али ега васкрслог видиш очима вере. Ти
ниси телесним очима видео самог Васкрслог, али еш Га
видети помоу апостолских чудеса. Поава чудеса одводи те
созерцау вером (
). И то, што су се именом еговим чинила чудеса,
био е бои и аснии доказ еговог васкрсеа него авае
самог Васкрслог. Хоеш ли да дознаш како то потвруе
истину васкрсе
92 Он, In Acta Apostol. Homil. 1, 4; Р. gr. t. 60, col. 19.
Догматика православие цркве 629
а бое него да се Он сам авио пред очима свих уди?
Слушате паживо, ер многи питау о томе и говоре: зашто
се Господ, васкрснувши, ние одмах авио удецима? Ово е
питае излишно и узалудно. Да е било наде за обраае
удеаца вери, онда Господ не би пропустио да се по
васкрсеу ави свима. А да ние било наде да их Он, авивши
им се по васкрсеу, обрати вери, види се то из случаа са
Лазарем. Васкрснувши овог четвородневног мртваца, кои е
заударао и почео се распадати, и наредивши да он, обавиен
платном, изие на очиглед свима, Спас их не само ние
обратно вери, него е и мржу изазвао, ер су они, скупивши
се, хтели чак да Га убиу за то. Када дакле они нису
поверовали онда када е Спасите васкрсао другога, зар се не
би опет разбеснили против ега, да им се Он, васкрснувши
себе, авио? И ма да они не би могли имати никаквог успеха,
ипак би своу безбожност показали тиме што би Га напали.
Стога , желеи их избавити од излишног беса (
), васкрсли Господ е сакрио себе, ер би их учинио
заслужнима ош вее казне да им се авио после крсних
страдаа. Штедеи их, Он е и сакрио себе од ихових очиу,
а показао аваем чудеса, ер они чуу речи Петрове: у име
Исуса Христа устани и ходи (Д. А. 3, 6). Ово е значило не
мае него видети самог Васкрслог. А да е ово заиста навеи
доказ васкрсеа, и да лакше приводи вери него сама поава
Васкрслога, и да е поава чудеса, чиених у име егово, мо-
гла бое убедити разум удски него гледае самог Васкр-
слог, види се из следеег: Христос е васкрсао и авио се
ученицима, али и меу има се нашао неко кои ние
поверовао, Тома звани Дидим, и ему е било потребно да
метне прете свое у ране од клинаца и да опипа ребра егова
(н. 20, 24 25). Када дакле ученик, кои е провео са им три
године, кои е учествовао у трпези Господо, кои е видео
навеа знамеа и чудеса, кои е слушао беседе Господе,
видевши Га васкрслог, ние поверовао пре но што е осмотрио
ране од клинаца и рану од копа, онда како би могла
поверовати васеена да е видела васкрслог Господа?... И не
само с ове, но и с друге стране ми емо показати да су чудеса
убеивала бое него виее Васкрслога. Народ, чувши Петра
кои е рекао
630
Преподобии отац устин (Попови)
хромоме: у име Исуса Христа устани и ходи, поверовао е у
Христа: их три хиаде на бору, а затим их пет хиада на
броу; а ученик, угледавши Васкрслог, ние поверовао...
Угледавши Васкрслог, и властити ученик егов ние
поверовао, а угледавши чудеса, и неприатеи су
поверовали93.
Апостолска чудеса и знамеа била су навеи доказ
васкрсеа Христова. Стога и сам Спасите вели: Заиста,
заиста вам кажем: ко веруе у мене, дела коа а творим, и он
е творити, и веа е од ових творити (н. 14, 12). Пошто е
крст, кои е претходио, саблажавао врло многе, то су
после тога и била потребна велика знамеа. Да е умрли
Христос остао у смрти и у гробу, и да ние васкрсао, и да ние
узишао на небеса, онда не само не би извршена била велика
знамеа после крста, него би морала изгубити силу и она што
су рание учиена... Христос е рание чинио чудеса,
васкрсавао мртве, чистио губаве, изгонио аволе; затим е био
распет и, како говоре безакони удеци, ние васкрсао из
мртвих. Шта емо им реи на то? Ево шта: ако Он ние
васкрсао, како су онда после тога чиена велика знамеа?
Нико од живих, умревши,ние после смрти чинио велика
знамеа, а овде су после тога била чудеса велика и по начину
извршеа и по своим своствима. Била су велика по
своствима, ер никада сенка Христова ние васкрсавала
мртве, а сенке Апостола чиниле су многе такве ствари. Била
су знамеа велика и по начину извршеа, ер е рание Он
сам заповешу чинио чудеса, а после крста служитеи
егови, призивауи славно и свето име егово, чинили су
велика и узвишена дела, у коима се аче и славние
проавила сила егова. У само ствари, далеко е значание
када е други чинио чудеса призивауи име егово, него
када е Он сам чинио то исто своом заповешу... Да
Христос, умревши, ние васкрсао, онда би и знамеа морала
престати; но она не само нису престала, него су се и после
тога дешавала ош значаниа и ош славниа. Да Христос ние
васкрсао, онда други не би могли именом еговим чинити
онаква чудеса, ер е една и иста сила чинила чудеса и
93 Cur in Pentec. Acta, etc. in princip. Actoram, 6; P. gr. t. 51, col. 105, 106.
Догматика православие цркве 631
пре крста и после крста, само е пре крста то чинила кроз
самога Христа, а после кроз егове ученике. А да би доказ
васкрсеа био аснии и славнии, после крста су била чудеса
превелика и преузвишена94.
Каква е ревност, пита свети Златоуст, побуивала Апо-
столе да стое за мртваца? Какву су награду очекивали?
какву почаст? Они су побегли и од ега живога, чим е био
ухваен; а после смрти зар би могли бити онако смело за
ега, да Он ние васкрсао? Како то схватити? Да они нису
хтели и нису могли измислити васкрсее кое се ние десило,
види се из следеег. Много пута е има Спасите говорио о
васкрсеу, чак е и непрестано понавао да е, као што су и
сами неприатеи рекли, устати после три дана (Мт. 27, 63).
Стога, да Он ние васкрсао, они би, као обманути и гоени
од целог народа, протеривани из куа и градова, очигледно
морали одустати од ега; и они, као обманути име и због
ега подвргнути страшним невоама, не би зажелели да
шире такав глас о ему. А да они нису могли измислити
васкрсее, да се оно ние стварно десило, о томе не треба ни
говорити. У ствари, на што су се они при томе могли надати?
Да ли на силу свое речи? Али, они су били врло неуки у-
ди. Да ли на богатство? Али, они нису имали чак ни штапа,
ни обуе. Да ли на знатност порекла? Али, они су били
сиромашни, и роени од сиромашних. Да ли на знаменитост
завичаа? Али, они су долазили из незнатних села. Да ли на
своу многоброност? Али, их ние било више од еданаест,
и то расеани. Да ли на обеаа Учитеева? Али на каква?
Да Он ние васкрсао, онда и остала обеаа егова не би за
их била веродостоана. И како би они могли укротити
народни бес? Када врховни од их ние поднео речи жене
слушкие, а сви се остали, видевши Га везана, разбегли, како
би онда они помислили да иду у све краеве земе, и да тамо
усауу измишену проповед о васкрсеу? Када едан од
их ние се одржао од прете жене, а други и од самог
погледа на узе, како су се онда могли одржати пред
царевима,
94 ib. 7; col. 107108.
632
Преподобии отац устин (Попови)
владарима и народима, где су мачеви, ужарени казани, пеи,
безброне врсте свакодневне смрти, да нису били окрепени
силом и помои Васкрслога? Учиена су била многоброна
велика чудеса, и удеци се нису постидели ни еднога од
их, ве су распели Онога кои их е учинио; а простим
речима ученика о васкрсеу зар би могли поверовати? Не,
не! Све е то учинила сила Васкрслога (
)95.
У едног беседи на Ускрс свети Златоуст благовести:
Ево, настао е у нас многожеени и спасоносни празник, дан
васкрсеа Господа нашег Исуса Христа, основ мира, начело
помиреа, прекраее неприатеских делатности, разорее
смрти, пораз авола. Данас су се уди помешали са
Анелима ( ); и обучени у
тело заедно са бестелесним Силама сада узносе славосло-
ва. Данас е оборена власт авола, данас су раскинути окови
смрти, уништена победа ада. Данас е на своме месту да се
понови пророчка реч: где ти е, смрти, жалац? Где ти е, аде,
победа? (1 Кор. 15, 55; Ос. 13, 14). Данас е Господ наш
Христос развалио врата гвоздена (Ис. 45, 2) и уништио само
лице смрти ( ).
Шта а говорим: лице? Та само име ено Он е променио,
ер се она више не назива смрт, него спавае и сан. Пре
доласка Христовог и крсног домостроа спасеа (
) само име смрти било е страшно. Тако
е први човек за велику казну чуо следеу одлуку: у кои
дан окусите, смру ете умрети (1 Мос. 3, 17). И блажени
ов назвао у е тим истим именом, рекавши: смрт е поко
човеку (ов. З, 23). И пророк Давид е рекао: смрт е грешни-
ка ута (Пс. 33, 22). И ние се само смру називало
одваае душе од тела него и адом (). Чу шта говори
праотац
95 In Math. Homil. 89, 1; Р. gr. t. 58, col. 782783. Свети ученик светог
Златоуста, Исидор Пелусиот пише: Ако Христос ние васкрсао, онда како су
Апостоли именом еговим чинили онаква чудеса ( )? Зашто да не
буду веродостони сведоци, кои су у безбро опасности и смрти потврдили
истину васкрсеа, запечативши свое сведочанство не мастилом, ве своом
сопственом крву? (Epistolar. lib. II, Epist. 212, Презвитеру Теогносту: Р. gr. t.
78, coi. 653 А).
Догматика православие цркве 633
аков: свалиете ме стара с тугом у ад (1 Мос. 42, 38);
такое и Пророк: развалио е ад чеусти свое (Пс. 85, 13). И
у многим местима Старога Завета нае еш да се селидба из
овога света назива смру и адом. А када е Христос Бог наш
принесен био на жртву и извршио васкрсее, онда е
човекоубиви Господ уклонио ове називе и увео у наш
живот нови дивни поредак: селидба из овога света ве се не
назива смру него упокоеем и сном. Откуда се то види?
Из речи самога Христа кои каже: Лазар, наш приате,
заспа, него идем да га пробудим (н. 11, 11). Као што е за нас
лако пробудтити и подии заспалог, тако е за општег
Господа свих нас лако васкрснути96.
Смрт коа е рание имала страшно лице (
), сада е, после васкрсеа Христова, постала пре-
зрена97. То е светли победни знак васкрсеа. име су нам
дата безброна блага, име е развеана демонска опсена,
име се потсмевамо смрти, име презиремо садаши
живот, име се одушевавамо надом на будуа блага, име
ми, обучени у тело, можемо бити нимало ниже од биа
бестелесних, ако зажелимо. Данас е одржана сана победа;
данас е Господ наш, уздигнувши заставу победе над смру и
оборивши власт аволову, васкрсеем подарио нама пут у
спасее (
)98... Сада е Христос одвео природу удску у
преаше достоанство, ослободивши е од власти авола".
Васкрсее Христово доказ е Богочовекове безгрешно-
сти и има свечовечански знача. Због чега е Христос распет?
Не због свог властитог греха, одговара свети Златоуст, као
што се то види из еговог васкрсеа. Да е био грешан, како
би васкрсао? А ако е васкрсао, очигледно е да ние био
грешан. А ако ние био грешан, како онда би распет? Ради
96 In sanctam Pascham Homil. 1; Р. gr. t. 52, col. 765, 766.
97 Када су се Апостоли своим личним опитом уверили у васкрсее Го
спода Христа, они су, по речима светог Игатиа Богоносца, стали презирати
смрт и обрели се изнад смрти (Epist. ad Smyrn.
с. 3). 98 ib. 2; col. 767.
99 ib. 3; col. 768.
634
Преподобии отац устин (Попови)
других. А ако е ради других, онда е несумиво васкрсао (i
' , )... Он е и умро и васкрсао ради
тога, да нас учини праведнима ( )100.
Ако е тело наше уд Христов ( ), а Христос
е васкрсао, онда е, нема суме, и тело следовати за главом
( )1.
Због свога безмерног значаа и свеспасоносне силе
васкрсее Христово се може с правом назвати роендан
целокупне удске природе (
), ер смо име ми, изгубени, нашли себе, ми,
мртви, оживели, ми, неприатеи помирили се с Богом2.
Да васкрсее Богочовека Христа има бескрани знача
за сав род удски, ретко ко тако снажно осеа, сазнае и
исповеда као свети ревните еванелских истина, Кирил
Александриски. Посматрауи род удски са богочовечанског
зенита, он га васцелог види, с едне стране у Адаму, а с друге
у Господу Христу. По ему, Адам е едан корен удске при-
роде, а Христос други корен. У своме првом корену, Адаму,
удска се природа разболела трулежношу ( ).
Због непослушности према своме творцу и законодавцу
Богу, она се одмах нашла под проклетством и смру, и
царова смрт од Адама до Мосеа (Рм. 5, 14), распростируи
на све свое семе и род осуду коа беше на о: ер
поникавши као из трулог корена, ми кукавци остадосмо
трулежни () и замкама смрти стегнути. Но Творац,
промишауи о нашем добру, зажеле да удску природу,
обузету трулежношу, врати у ено првобитно стае, те нам
произведе као други корен, кои смрт не могаше држати,
еднога Господа Исуса Христа, кои е Бог Логос из егове
суштине, а постао човек као ми, роен од жене. Бог Логос е
постао истинити човек да би, душу своу положивши за нас и
тело свое предавши на смрт за нас из разлога домостроа
спасеа (), показао нас васкрсеем из мртвих
победиоцима над трулежношу и ачима од окова смрти3.
100 Он, In epist. ad Rom. Homil. 9, 1; Р. gr. t. 60, col. 407.
1 Он, In epist. 1 ad Corinth. Homil. 17, 2; P. gr. t. 61, col. 141.
2 Он, De eleemosyna, 3; P. gr. t. 51, col. 265.
3 Adversus Nestor., lib. V; P. gr. t. 76, col. 209 А. В. C.
Догматика православие цркве 635
Ма да се каже да е оваплоени Бог Логос пострадао, ми
знамо да е Он као Бог нестрадалан, а говоримо да е своим
властитим телом претрпео смрт , да би, сатрвши
смрт и васкрснувши пошто е он живот и животворан,
поврати у нетрулежност тело кое е смрт тирански држала у
своо власти. Тако и у нас досеже сила овога подвига,
распростируи се на сав род удски (
,
)4. Прво у Господу Христу ми се авамо као победиоци
над трулежношу и смру, ер е Он оживео из мртвих
имауи све нас у себи ( ,
)5.
Бог Логос е своим светим телом окусио смрт, да би, по-
бедивши смрт и сатрвши трулежност, сила васкрсеа пре-
шла на свеколики род удски (
). ер е истина да, као што
у Адаму сви умиру, тако и у Христу сви оживуу6.
Доброчинство Спаситеа нашег протеже се на сву природу
удску (
), ер као што смо
заедничарили у проклетству праоца Адама, и сви били под
смру као он, тако и победу Спаситеа Христа присваамо
себи (), и заедничаримо у слави егово, и
узимамо удела у царству еговом... Победа Спаситеа
нашег е у ствари наша победа, ер е и пропаст нашег праоца
била свеопшта пропаст наша... Бог Логос е ради свуколике
природе наше узео на себе првину нашу (
), да би, увевши е у све добордетеи, изазвао
противника на борбу, а ову показао непобедивим унаком; и
да би ову као унака крунисао, а пораз противников обавио,
и све уде наоружао храброшу према противнику7.
Господ Христос се прославио васкрсеем, зато се и не
стидимо говорити, да е Логос Божи пострадао и умро те
4 ib. lib. V, сар. 1; col. 212 D 213 А; ср. ib. lib. V, сар. 5, col. 237 BCD.
5 ib. lib. V, сар. 1; col. 216 В.
G Он, Quod unus sit Christus; P. gr. t. 75, col. 1337 D 1340 A.
7 Он, De incarnat. Domini, 11. 12; P. gr. t. 75, col. 1436 В. С D., 1437 . .
636
Преподобии отац устин (Попови)
лом (), ер е завршетак крунисан славом каква
доликуе Богу8.
Оживевши напре тело свое, и смру свога сопственог
тела уништивши државу смрти, Господ Христос е постао
удско природи пут у васкрсее (
), и дао о силе да буде ача од
трулежности9. Оживевши из мртвих, Господ Христос е
посао удско природи пут у живот, због чега се и назива:
првенац из мртвих (Кол. 1, 18), и: првина умрлих (1 Кор. 15,
20)10.
У своо беседи на Ускрс свети Епифание посипа срца
удска бисером еванелским: Христос отвори врата ада, и
мртви устадоше као од сна. Васкрсе Христос васкрсее
палих, и васкрсе са собом род удски ( '
). Васкрсе Христос васкрсее свих, и Ева се
ослободи проклетства. Васкрсе Христос васкрсее, и онога
кои беше унакажен украси и орадости... Васкрсе Христос, и
радост подари сво твари; васкрсе, и тамница се ада испразни;
васкрсе, и трулежност природе претвори у нетрулежност;
васкрсе, и поврати Адама у првобитно достоанство
бесмртности ( )11... Нама
е Ускрс од свих празника напразничнии. То е празник
целога света, обновее и спасее у исто време. Ова е
празник врхунац и тврава. То е дан кои благослови Бог и
освети, ер у ему отпочину од свих дела своих, завршивши
спасее и оних на земи и оних у доем свету (
)12.
8 Он, De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1297 B.
9 Он, Ad reginas de recta fide, Orat. II, 28; P. gr. t. 76, col. 1372 В. С. По
светом Дамаскину, васкрснувши из мртвих, Господ Христос нам е пропутио
пут у васкрсее . (De fide, III, 29; . gr. t. 94,
col. 1101 .
10 ib. 54; col. 1412 С
1 In sanctam Christi resurrect, Homil. III; P. gr. t. 43,col. 465 . .
12 ib. col. 468 А У едно друго беседи на Ускрс св. Епифание вели:
Nunc mortuorum luctus exsulavit, et resurrectionis lumen affulsit, in quo summa
Dei in nos demonstratur charitas. Nam mortem quam debebat homo, eam moriens
destruxit Christus, redemptionis pretium dans pro anima, ac corpus pro corpus, totu
mque hominem pro homine, pro morte mortem... Dominus: non modo sua nos manu
formans in Adam, sed etiam in sua nos passione regenerans per spiritum (Orat. in
sancta Christi resurrect; P. gr. t. 43, col. 505 C).
Догматика православие цркве 637
Христос е васкрсао из мртвих, вели свети Теодор Сту-
дит, и сав свет ликуе. Своом животворном смру Христос е
уништио смрт, и сви се у аду ослободише окова (
oi ); Христос е отворио ра и
учинио га доступним свима ()13. Васкрсее Христово е
ци Господег промисла о нама14.
Сав домостро спасеа рода удског, извршен смру и
васкрсеем Богочовека Христа, престава собом, по речима
светог Симеона Новог Богослова, неко велико и
поражавауе промишае Боже: душа васкрсава у овоме
животу, а тело умире, и одредба Божа: зема си, и у зему
еш отии, не укида се; но при свеопштем васкрсеу
васкрснуе и тело, и примие нетрулежност. Смрт ние
уклоена и ние оставлена неделатном у овоме животу, ве
е само сатрвена и бива исмевана, ер када би она сада била
уклоена, онда уди не би више умирали15.
Син Божи и Бог, поставши човек ради успоставеа
природе удске, ние благоволео одмах укинути прву
одредбу о казни, т. нуждавае у свему и смрт, кои су због
преступаа заповести наложени на Адама и род наш; ер и
оно: да у зноу лица свога едемо хлеб сво, и оно: зема си, и
у зему еш отии, остау, и увек е остати у роду нашем до
завршетка света. А шта е урадио, и ради, Господ наш Исус
Христос? То да оне кои веруу у домостро спасеа, извршен
еговим очовечеем, Он чини заедничарима свое силе,
као Бог сила, и свое премудрости, као Бог премудрости, и
кроз то, не укидауи стварно прву одредбу, укида е тиме,
што о одузима силу, одушевавауи верууе да
добродушно подносе сваковрсне невое и муке, сам први
подневши их до срамне смрти на крсту, и поставши за нас у
томе образац и пример. Услед тога видимо да Апостоли и
сви прави хри
13 Oratio catech. in sanctum Pascha, 1; Р. gr. t. 99, col. 709 B.
14 Св. Нил, Orat. in Pascha; P. gr. t. 79, col. 1493 D: ,
.
15 Слово четвертое, 3, стр. 42; Слова преподобнаго Симеона Новаго Бого
слова, въ перевода на русскш съ новогреческаго епископа веофана, Выпускъ
первый, Москва 1882.
638
Преподобии отац устин (Попови)
шани, добиауи силу од благодати Христове, с радошу
подносе све муке и напасти, и приносе Богу достоне
плодове са великим трпеем. Због тога ни Мученици нису
молили Христа да их избави од мука и мучеа, нити су
Подвижници искали да их ослободи од трудова и напора
подвижништва, него су и едни и други молили да им само
подари трпее, и са тим трпеем они су се подвизавали
подвигом мученишта и подвижништва, да би у будуем жи-
воту примили награду за сво труд16.
Ма с кое стране приступили васкрсеу Господа Исуса,
оно е бескрано у своо таанствености и безмерно у своо
важности. Но ако е та таанственост игде ухваена у
осеаа, и та важност игде изражена речима, онда е то,
нема суме, у молитвеном богослову Цркве Православие.
Тек се ту може у пуно мери назрети, и осетити, и схватити,
шта све васкрсее Господа Христа значи у делу спасеа
рода удског, каква се безброна добра божанска скривау у
ему, какве се спасоносне истине богочовечанске садрже у
ему, и какве се чудотворне силе тае у ему. Воено
непогрешивом христочеживошу, молитвено осеае
Цркве прониче у натаанствение дубине божанског
васкрсеа Спасовог, увек праено молитвеном мишу
Цркве, коа са страхом Божим, вером и убаву залази у
пребогате ризнице богочовечанског васкрсеа. Другим
речима: светом, апостолском, саборном осеау и сазнау
Цркве приступачно е и откривено у бескрано тани
васкрсеа Христовог оно што е неприступачно и сакривено
за необлагодаено и неомолитвено осеае и сазнае
непрепороеног човека.
Ако игде, онда несумиво у молитвеном богослову
Цркве, осеае удско неодоиво осеа, и мисао удска
свеубедиво сазнае: да е Господ Христос васкрсеем своим
заиста умртвио грех, заиста победио смрт, заиста сатро
авола, заиста разорио државу смрти, заиста срушио ад,
заиста
16 тамо, Слово седмое, 3; стр. 6465.
Догматика православие цркве 639
обновио, заиста осветио, заиста просветио, заиста обесмртио
удску природу, заиста спасао свет, заиста дао живот вечни
удима, заиста нам даровао опрошта грехова и велику
милост, заиста сав свет испунио радошу, и заиста подарио
роду удском све што Бог убави и неисказаног
човекоуба може подарити. То постае очигледно и при
делимичном осврту на молитвено и свето богослове Цркве,
изражено
нарочито
у
ускршим
и
неденим
богослужеима.
Христочежива душа Цркве, коа свагда и свуда
молитвом општи са чудесним Господом Исусом, трепетно
осеа да е васкрсли Господ своим необичним васкрсеем
победио за нас уде смрт и ад. Господ васкрсе, умртвивши
смрт17. На Ускрс: ми празнуемо умртвее смрти,
разрушее ада, почетак другог, вечног живота18. Христос
васкрсе, и ад би заробен19. Данас Господ зароби ад, васкрсе
суже кои су од памтивека држани у утом ропству20.
Претрпевши крст, и уништивши смрт, Господ е васкрсао из
мртвих21. Васкрсеем своим, коме е претходио крст, Господ
Христос избриса наше дуговае греху, и уништи државу
смрти22. Васкрсее е ци крене смрти. Човекоубиви
Господ кретом уништи смрт, да би удима показао свое
васкрсее из мртвих23. Че
17 Во святую и великую недлю Пасхи, на утрени, ипакой: воста Господь,
умертвивый смерть ( ).
18 тамо, Канонъ, пснь 7: Смерти празднуемъ умерщвлете, адово разру
шеше, инаго житш вчнаго начало ( ,
, , ).
19 тамо, припъвъ 9 пЬсни: Христосъ воскресе, и адъ плънися.
20 тамо: Днесь Владыка шгни ада, воздвигнувый юзники, яже отъ вика
имяше лютЬ одержимьы.
21 тамо: на хвалитехъ стихиры.
22 Во святую и великую недълю Пасхи вечера, на Господи воззв. сти
хиры: Христосъ Спасъ нашъ еже на ны рукописаше пригвоздивъ на кресть за
глади, и смертную державу упраздни ( ):
покланяемся его тридневному воскресение.
23 Въ понедЬльникъ Свтлыя седмицы на утрени, на хвалитехъ стихиры:
Господи, ... крестомъ кресть упразднилъ еси, да покажеши людемъ, еже изъ
мертвыхъ твое воскресеше ( ),
яко единъ человЬколюбецъ.
640
Преподобии отац устин (Попови)
сним крстом своим Господ е авола посрамио, и
васкрсеем своим жалац греха отупио, и нас од смрти
спасао24. Претрпевши смрт, Спасите е смру погубио
смрт25. Силом крста свога, погребом и васкрсеем Господ е
уништио смрт и подигао мртве26. Победивши крстом творца
зла авола, Господ е васкрсеем своим размрскао жаоку
смрти27. Устаде Животодавац и Господ сатрвши ад и смрт28.
Блистауи из гроба, ави нам се неприступачна Светлост
дивни Господ Христос; ад би заробен, Сатана ишчезе29.
Господ, кои е телом окусио смрт, васкрсеем своим е
прекратио горчину смрти, и уде окрепио против смрти30.
Као едини свемоан, Господ е крст претрпео, смрт уништио,
и васкрсао из мртвих31. Васкрсеем животворног и
свемоног Спаситеа озарише се сви краеви васеене, и сви
се из
24 Въ среду Свтлыя седмицы вечера, на Господи воззвахъ, стихиры вос
кресны: Честнымъ твоимъ крестомъ Христе, Д1авола посрамилъ еси, и воскре
сешемъ твоимъ жало греховное притупилъ еси (
), и спаслъ еси ны отъ врать смертныхъ. Ср.
Въ субботу на велицй вечерни, на Господи воззв. стихиры воскресны (Гласъ
5, Октоихъ).
25 Въ четвертою, вечера Свтлыя седмицы, на Господи воззв. стихиры
воскресны.
26 Въ субботу СвЬтлыя седмицы, на утрени, на хвалитехъ стихиры вос
кресны.
27 Въ недЬлю третш по Пасц, на утрени, Канонь, пЬснь 5: Ти злона
чальнаго зм1я оруяиемъ креста твоего низложивъ, твоимъ восташемъ сокру
шилъ еси жало смерти Исусе.
28 Въ четвертокъ третк седмицы по Пасц, на утрени, сЬдаленъ:... воста
Жизнодавецъ и Господь, поправъ адъ и смерть (
).
29 тамо, на стиховн стихиры: Явися свтъ неприступный намъ, аяя отъ
гроба красный Христосъ Господь; адъ плнися, Сатана исчезе (
, ,
, ).
30 Въ неделю четвертую по Пасц на утрени, сдаленъ: Плотш смерти
вкусивый Господи, горесть смерти пресЬклъ еси восташемъ твоимъ (
тт ), и человека на ню укрпивый (
' ). Ср. Въ недлю на утрени, сдальны вос
кресны (Гласъ 3, Октоихъ).
31 Недлю, на утрени, на хвалитехъ стихиры воскресны (Гласъ 1, Окто
ихъ).
Догматика православие цркве 641
бависмо од робоваа аволу (работы вражiя вси
избавихомся =
)32. Своом смру Господ постаде васкрсее
мртвима, и смрт изгуби силу сукобивши се са Вечним
Животом оваплоеним Богом, КОИ влада над свим и
свачим".
Божанским васкрсеем своим милостиви Спасите е
поништио осуду за грехе и покидао окове смрти34. После три
дана Господ Христос е васкрсао из гроба, и силом своом
развалио врата смрти, и ад умртвио, и жаоку смрти
размрскао ( ), и Адама
са Евом ослободио35. Спасите е телом примио смрт
осигуравауи нам бесмртност, и у гроб се уселио да нас
ослободи ада, васкрснувши нас са собом, ер е пострадао као
човек, али е васкрсао као Бог36. Васкрсеем своим Господ нас
е ослободио од нераскидивих окова ада (
), и као Бог даровао свету живот вечни и велику
милост37.
За молитвено осеае и свето саборно сазнае Цркве
васкрсее Господа Христа, иако личан богочовечански акт,
има бескрани сотериолошки знача по свуколику природу
удску, обухватауи е сву на божански таанствен начин.
32 Въ субботу на велицъй вечерни, на Господи воззвахъ, стихиры вос
кресны (Гласъ 4, Октоихъ).
33 Въ недЬлю утра, Канонъ крестовоскресенъ, ПСНБ 1 (Гласъ 4, Октоихъ):
Мертвыхъ востаюе умерщвлешемъ былъ еси (
); крпость бо отятся умерщвлетя, бравшися съ жизтю вчною,
иже всми владычествующу воплощенному Богу (
, , ,
).
34 тамо, Канонъ воскресенъ, пснь 5: Ты взялъ ми еси, Христе, пре
гршенш осуждеше; ты разрушилъ еси болзни смертныя, Щедре, боже
ственнымъ воскресешемъ твоимъ (
, ).
35 тамо, Кондакъ.
36 тамо, на хвалитехъ стихиры восточны: Смерть прiялъ еси плотш
() намъ безсмерие ходатайствуя Спасе ( ), и во
гроб вселился еси, да насъ оть ада свободиши, воскресивъ съ собою, пострада
яко человЬкъ, но воскреслъ яко Богъ ( , '
).
37 Въ нед'Ьлю утра, на хвалитехъ стихиры восточны (Гласъ 8, Октоихъ).
642
Преподобии отац устин (Попови)
Васкрсеем своим Христос Бог нас преведе од смрти у жи-
вот, и од земе на небо38. Спасите наш, жива и нежртвена
жртва, као Бог сам себе драговоно приведе Оцу, и
васкрснувши из гроба васкрсе са собом сав род удски39. Ма
да е и у гроб сишао бесмртни Христос Бог, али е разорио
силу ада, и васкрсао као победник, дауи палима
васкрсее40. Васкрснувши треег дана из гроба, Господ е
подигао и мртве41. Цар и Господ, заспавши телом као мртав,
васкрсао е треег, подигавши из трулежи род удски и
уништивши смрт42. Васкрсеем своим Господ е ад опленио
и човека васкрсао43. Христос Бог е развалио гвоздена врата,
покидао окове, и васкрсао е пали род удски44.
Када во нашег спасеа, Христос, васкрсе из мртвих,
свет би спасен од опсене, пали род удски устаде, аво би
сатрвен45. Имауи у себи победу над адом, Христос е узи
38 Во святую и великую недлю Пасхи, на утрени Канонъ, песнь 1, ир
мосъ: Воскресенк день, просветимся лкдае, ...отъ смерти бо къ жизни, и отъ зе
мли къ небеси, Христосъ Богъ насъ преведе ( ,
, , ).
39 тамо, пЬснь 6: Спасе мой, живое же и нежертвенное заколете, и яко
Богъ самъ себе волею приведъ Отцу, совоскресилъ еси всероднаго Адама, вос
кресъ отъ гроба ( ,
', ).
40 тамо, Кондакъ: Аще и во гробе снизшелъ еси, Безсмертне, но адову
разрушилъ еси силу, и воскресилъ еси яко победитель, Христе Боже, ...
падшымъ подаяй воскресеше ( ).
41 тамо, припЬвъ 9 пЬсни: Ангелъ вошяше Благодатней, ... твой Сынъ
воскресе тридневенъ отъ гроба, и мертвыя воздвигнувый... Ср. тамо: Хри
стосъ воскресе, смерть поправый, и мертвыя воздвигнувый.
42 тамо, ЕкзапостиларШ: Плотно уснувъ яко мертвъ, царю и Господи,
тридневенъ воскресилъ еси, Адама воздвигъ отъ тли, и упразднивъ смерть
( , ).
43 тамо, на хвалитехъ стихиры: Ада шгЬнивый, и человека воскресивый,
воскресешемъ твоимъ Христе ( ,
, ).
44 Во вторникъ Светлыя седмицы вечера, на Господи воззв. стихиры:
Врата медная стерлъ еси, и вереи сокрушилъ еси, Христе Боже, и родъ челове
ческш паддпй воскресилъ еси ( ).
45 Въ среду Светлыя седмицы вечера, на Господи воззвахъ, стихиры вос
кресни: Начальника спасешя нашего ( ) Христа
славословимъ, тому бо изъ мертвыхъ воскресшу, М1ръ отъ прелести спасенъ бысть
( ), ... Адамъ падый воста ( ),
Д1аволъ упразднися.
Догматика православие цркве 643
шао на крст, да васкрсне са собом оне што седе у тами смрти,
Он кои е меу мртвима слободан, точеи живот из свое
светлости, свемони Спасите46.
Васкрснувши из гроба треег дана, Господ е са собом
васкрсао и свет47. Свемони Спасите даруе мир удима
васкрснувши из гроба и са собом подигавши свет из ада48.
Васкрснувши треег дана, Спасите е са собом подигао род
удски из трулежности49. Спасите, Живот наш, распет,
отворио е удима ра, и са собом подигао мртве, и васкрсао
е, и силом своом опленио смрт, и заиста сединио небеско
са земаским50. Ваксрсао е Господ, и васкрсеем еговим
аво би заробен, Адам и Ева избавише се окова трулежи51.
Христос васкрсе као што доликуе Богу, подигавши са собом
мртве као свемоан52, а то значи: подигавши са собом сав
род удски53.
Кроз чудо Богочовекова васкрсеа удску природу е
прожела нека таанствена сила обожеа. О томе сведочи видо
46 Въ четвертокъ вечера Свтлыя седмицы, на Господы воззвахъ стихиры
воскресны: Побду имяй, Христе, юже на ада ( ), на кресть вос
шелъ еси, да во тьм смерти сдящыя воскресиши съ собою (
), иже въ мертвыхъ свободь ( ) источаяй животь
отъ своего свта ( ), всесилие Спасе.
47 Недля Антипасхи, Въ субботу вечера, на малМ вечерни, на стиховн
стихиры: пойте... воскресшаго изъ гроба, и М1ръ совоздвигшаго (
).
48 Во вторник вторыя седмицы по Пасц, на утрени, на стиховн сти
хиры: Подаеши, о Избавителю ( ), миръ людемъ твоимъ воскресъ изъ
гроба, и М1ръ совоздвигнувый отъ ада, всесильне (
, ).
49 Въ четвертокъ вторыя седмицы по Пасц, на утрени, сЬдаленъ:... вос
креслъ еси тридневенъ, Спасе, совоздвигъ Адама от тлшя ( '
).
50 Въ пятокъ вторыя седмицы по Пасц, на утрени, на стиховн стихиры
праздника: Распенся, рай человкомъ отверзлъ еси, и мертвыя совоздвиглъ еси
Животе нашъ, и воскреслъ еси, и смерть плнивъ силою твоею, и совокупивъ
небеснымъ воистинну земная ( ; ).
51 Въ недЬлю трет1я по Пасц, на утрени, Канонъ, пснь 3.
52 тамо, пснь 7:... воскресе боголпно, совозставивъ насъ яко всесиленъ
( ). Ср. тамо, пснь 5: Христосъ бо воскре
се, и совоздвиже мертвыя.
53 тамо, пснь 6: ... и воздвиже съ собою Адама, воскресъ отъ гроба.
644
Преподобии отац устин (Попови)
вита душа васеенске Цркве: Син Девин, васкрсеем своим
разоривши сву државу смрти, као Бог силни подиже нас и
обожи54. Добровоно подигаут на крст, Спасите е допустио
да као мртав буде сахраен у гробу, и оживевши све скупа
мртве у аду, васкрсао е божанском силом55. Разоривши своом
смру државу смрти, Христос е своим славним васкрсеем
подарио живот удима, и подигао са собом род удски56.
Васкрсеем Христовим смрт би умртвена, ад би
оплеен, и они у оковима ослободише се57. Васкрснувши,
Господ е са собом васкрснуо сву твар58. Уништивши мо
смрти, животворни Спасите е своим васкрсеем подарио
бесмртност свима мртвима59.
Богочовек Христос прикова на крст грехе наше, и
дауи живот умртви смрт, васкрснувши род удски као
човекоубац60. Безгрешни Спасите примио е крст и смрт,
да би свету даровао васкрсее као човекоубац61. Христос
Спас наш прикова на крст грехе наше, и умртвивши смрт
дарова нам живот васкрснувши сав пали род удски62.
Човекоу
54 тамо, пЬснь 8: Всю низложивъ смерти державу (
) Сынъ твой Дво, своимъ воскресешемъ, яко Богъ крпкш
совознесе насъ и обожи ( , )).
55 Въ недлю четвертую по Пасц^, на утрени, Канонъ, пснь 6: Во
знесыйся волею на древо, положился еси яко мертвъ во гроб, и сущыя во адъ
мертвыя вся вкупЬ ожививъ Христе, воскресилъ еси божественою силою.
56 Въ среду четвертая седмицы по Паед, на вечерни, на Господи воз
звахь стихиры: Предразоривый державу смерти, Христе, смертно твоею, жизнь
подалъ еси человкомъ, въ славномъ востанш твоемъ, совоздвигнувый родъ че
ловческш ( ) снисхождешемъ твоимъ (
).
57 Въ нед'Ьлю пятую по Пасц на утрени, Канонъ, пЬснь 5: Смерть умер
твися, адъ плънися, сущш во узахъ свободишася Христовымъ воскресен1емъ.
58 тамо, пснь 6: ... воскресъ, совоскресилъ еси, Спасе, всю тварь.
59 тамо, на хвалитехъ стихиры: ... смерти упразднивый крепость,
мертвымъ всЬмъ безсмерпе подалъ еси, воскресен1емъ твоимъ, Спасе жизно
давче. 60 Въ субботу на велицъй вечерни, на Господи воззвахъ, стихиры вос
кресны (Гласъ 1, Октоихъ): ... се бо Еммануилъ грхи нашя на кресг пригво
зди, и животъ даяй, смерть умертви, Адама воскресивый, яко челов'Ьколюбецъ
( , ).
61 тамо:... крестъ и смерть пр1ялъ еси Безгръшне, да м^рови даруеши вос
кресеше, яко человЬколюбецъ.
Догматика православие цркве 645
бе, кое е по неподраживости своо своствено само Богу
убави, показао е Господ Христос тиме што е, васкрснувши
из мртвих, васкрсао са собом све од памтивека умрле63.
Свемони Господ нас е силом своом извео из ада,
убивши прождривца (всеядца = ) авола и ра-
зоривши егову силу, ер е Живот, и Светлост, и
Васкрсее64. Христос е као Бог васкрсао из гроба у слави, и
са собом е васкрсао и свет, и смрт е ишчезла65. Ад стее и
смрт рида, а свет се весели, и сви се радуу, ер е Христос
подарио васкрсее свима66. Васкрсеем Спасовим из
мртвих би умртвена гадна смрт наша, ер авивши се
онима у аду, Христос им подари васкрсее67. Христос е
васкрсао као Бог, са собом подигавши себи род удски68.
После тродневног боравка у гробу васкрснувши телесни храм
сво, Христос Бог е васкрсао са Адамом и оне што су од
Адама69.
62 тамо, на стихови стихиры: ... Христосъ бо Спасъ нашъ на крест при
гвозди грхи нашя, и смерть умертвивъ живогь намъ дарова, падшаго Адама
всероднаго воскресивши ( ' " ), яко
чловколюбецъ.
63 Недля, на утрени, сдальны воскресны (Гласъ 1, Октоихъ): ... ты со
воздвиглъ еси отъ вЬка умершыя ( ' ),
яко человколюбецъ.
64 тамо, Канонъ воскресный, пснь 6: Возвелъ ны еси изъ ада, Господи,
кита убивъ всеядца ( ), Всесильне, твоею
державою ( ) низложивъ того силу, ты бо животъ, и свить еси, и
воскресеше.
65 тамо, кондакъ: воскреслъ еси яко Богъ изъ гроба во слав, и М1ръ сово
скресилъ еси ( ) ...и смерть изчезе (
).
66 тамо, икосъ: ... адъ стенеть, и смерть рыдаетъ, М1ръ же веселится, и вси
съ нимъ радуются, ты бо подалъ еси, Христе, всЬмъ воскресеше ( ,
, , ,
).
67 тамо, Канон крестовоскресный, пснь 9: Умертвися мерзская наша
смерть изъ мертвыхъ воскресешемъ, ты бо явився сущымъ во адь, Христе, жи
вотъ даровалъ еси ( ,
, ).
68 НедЬля, на Литургш Блаженны (Гласъ 1, Октоихъ):... воскреслъ еси
яко Богъ, совоздвигнувый себй Адама ( ).
69 тамо: ...Храмъ твой тълесный тридневнымъ воскресивый погребешемъ,
со Адамомъ, и иже отъ Адама ( ' ) воскресилъ еси,
Христе Боже.
646
Преподобии отац устин (Попови)
Господ Христос е од праха створио човека по лику
свом; и сваенога опет у прах смрти због греха, Господ га е,
сишавши у ад, васкрсао са собом70. Господ е крстом своим
сатро смрт, да као едини човекоубац покаже удима свое
васкрсее из мртвих71. Спасите е претрпео смрт, да род
удски избави од смрти; и васкрснувши из мртвих, са собом
е васкрсао и оне кои су у ему познали Бога, и просветио
е свет72. Христос Живот своим смртним телом приопштио се
смрти ради страдаа ништих и уздаха убогих своих, и
уништивши уништитеа, све е васкрсао са собом73. Када
Христос васкрсе из гроба, смрт поврати све мртваце кое
беше прогутала, а трулежно царство ада би разорено74.
Ваистину васкрсе Христос, дауи живот и васкрсее
онима у аду75. Христос Бог, Спасите наш, васкрсао е из
гроба као бесмртан, силом своом подигао е са собом свет и
разорио државу смрти76. Смрт би погубена смру, ер вас
70 Недъля, на утрени, Канонъ воскресенъ, пснь 3 (Гласъ 2, Октоихъ):
Отъ персти ( ) по образу мя рукою твоею создалъ еси; и сокрушенна па
ки въ персти смертнъй за гръхъ, Христе, сошедъ во адъ, совоскресилъ еси (
' , , '
).
71 тамо, на хвалитехъ стихиры воскресны: Господи, ... крестомъ смерть
упразднилъ еси, да покажеши людемъ, еже изъ мертвыхъ твое воскресеше, яко
единъ человъколюбецъ.
72 Въ субботу на велицМ вечерни, на стиховна стихиры воскресны
(Гласъ 3, Октоихъ): Да родъ нашъ отъ смерти, Христе, избвавиши, смерть пре
терпълъ еси; и тридневенъ изъ мертвыхъ воскресый, съ собою воскресилъ еси,
иже тя Бога познавшихъ ( ), и М1ръ просвтилъ еси.
73 Въ недълю на утрени, Канонъ воскресенъ, пъснь 4 (Гласъ 3, Октоихъ):
Тломъ смертнымъ, Животе, смерти причастился еси страсти ради нищихъ, и
воздыхашя убогихъ твоихъ, и растливъ тлЬющаго, препрославленне, всъхъ
совоскресилъ еси ( ,
). 74 тамо, Канонъ крестовоскресенъ, пъснь 4: Мертвыя убо, ихже пожре
смерть, отдаде ( ); разорися же и адово тлетвор
ное царство ( ), воскресшу ти
изъ гроба.
73 Въ недълю утра, съдальны воскресны (Гласъ 4, Октоихъ): ...воистинну
воскресе Христосъ, сущимъ во адъ подая животъ и воскресеше (
).
76 тамо: Воскреслъ еси яко безсмертный отъ гроба, Спасе, совоздвиглъ
еси мiръ твой силою твоею Христе Боже (
), сокрушилъ еси въ кръпости смерти державу.
Догматика православие цркве 647
крсе Она што умре, дарууи човеку нетрулежност77. Као
животоносац, као заиста лепши од раа, показа се гроб Хри-
стов, извор нашега васкрсеа78. До Христовог васкрсеа ад
е држао у себи душе свих умрлих уди као огромно богат-
ство, али васкрснувши из мртвих, Господ е испразнио
преаше многоудне ризнице ада79. Сишавши човеку у ад,
Господ е свима пропутио пут у васкрсее, и изишавши опет
отуда, узео е на свое раме човека и привео га Оцу80.
Рукописание наше на крсту би копем поцепано, и
уброен меу мртве, Господ е свезао тамошег тиранина,
васкрсеем своим избавивши све од окова ада81. Бог Логос,
незалазна Светлост, на крау векова е као у огледалу засиао
свету телом, и чак до ада сишао, и тамошу таму растерао, и
свима народима показао светлост васкрсеа82. Спасите е
телом () примио смрт, дарууи нам бесмртност; а
уселивши се у гроб ослободио нас е, васкрснувши нас са
собом као Бог83. Необично е Спасово распее, необичан и
силазак
77 тамо, Канонъ крестовоскресенъ, пснь 6: Погибе смертт смерть,
умерый бо воскресе ( ), нетлше мнЬ даруя.
78 тамо, Канонъ воскресенъ, пснь 7: Яко живоносецъ, яко рая
краснМшш воистинну ... показася... Христе, гробъ твой, источникъ нашего вос
кресешя ( , ).
79 тамо, Канонъ крестовскресенъ, пЬснь 7: ... воскресый изъ мертвыхъ, и
адово истощивый прежде многочеловчное богатство, Владыко (
).
80 тамо, пснь 8: Сшедый ко инЬ до ада, и всмъ путесотворивйы воскре
сеше ( ), паки возшелъ еси, вземъ мя на раму
товею, и Отцу привелъ еси.
81 Недля, на Литургш Блаженны (Гласъ 4, Октоихъ): Рукописаше наше
на крест котемъ раздралъ еси, и вмЬнився въ мертвыхъ (
), тамошняго мучителя связалъ еси ( ), изба
вивый всхъ отъ узъ адовыхъ воскресешемъ твоимъ (
), имже просвтихомся.
82 Въ субботу на велицМ вечерни, на Господи воззвахъ, стихиры во
сточны (Гласъ 5, Октоихъ): Вечернее поклонеше приносимъ теб невечернему
СвЬту, на конецъ вковъ яко въ зерцала плотпо возс1явшему м1рови (
), и даже до ада низшедшему, и тамо
сущую тьму разрушившему, и свть воскресетя языкомъ показавшему (
).
83 тамо, на стиховнЬ стихиры воскресны:... плотш () же смерть вос
прЧялъ еси безсмерле намъ даруя; вселивъ же ся во гробъ насъ свободилъ еси,
совоскресивъ съ собою славно яко Богь.
648
Преподобии отац устин (Попови)
у ад, ер опленивши ад, и древне суже славно васкрснувши
са собом као Бог, отворио е ра и удостоио их ега84.
Сабеспочетни Оцу и Духу Логосу, родивши се од Деве
на спасее наше, благоволео е телом узаи на крст, и смрт
поднети, и славним васкрсеем своим васкрснути умрле85.
Васкрснувши, Спасите као Бог подиже са собом мртве из
гробова, разоривши државу смрти и мо авола, и изливши
светлост на оне у аду86. Смру своом Господ е срушио силу
смрти, и са собом подигао умрле од памтивека87. Спасите е
треега дана васкрсао из гроба, подигавши са собом нашег
праоца88, као носиоца и родитеа васцеле природе удске.
По своо вои Спасите е сишао у ад, и заробио га
као Бог и Логос; васкрсао е треег дана, васкрснувши са со-
бом род удски из окова и трулежности ада89. Спасите
света васкрсао е из гроба, и заедно са телом своим подигао
са собом уде90. Сишавши у ад, Богочовек е опленио смрт,
84 тамо: Странно твое распяпе, и еже во адъ сошествие, человъколюбче
есть (); шгЬнивъ бо его, и древнш юзники совоскресивъс ъ собою слав
но яко Богь, рай отверзъ, восгпняти сего сподобилъ еси (
, ).
85 тамо, тропарь: Собезначальное Слово Отцу и Духови, отъ Двы рожд
шееся на спасете наше,... благоволи плотш () взыти на крестъ, и смерть
претерпъти, и воскресити умершыя славнымъ воскресетемъ своимъ (
).
86 Въ недЬлю утра, сЬдальны воскресны (Гласъ 5, Октоихъ): Крестъ Го
сподень похвалимъ, погребете святое псньми почтимъ, и воскресете его пре
прославимъ: яко совозстави мертвыя ( ) отъ гробъ яко
Богь, шгнивъ смерти державу, и крепость д1аволю, и сущимъ во ад свтъ
возс1я ().
87 НедЬля, на Литургш Блаженны (Гласъ 5, Октоихъ): Смертно твоею,
Христе, смертную разрушиль силу ( ), и совоздвиглъ еси иже отъ
вка умершыя, тя поюшыя истиннаго Бога и Спаса нашего.
88 Въ нед'Ьлю утра, на хвалитехъ стихиры воскресны (Гласъ 6, Октоихъ):
Тридневенъ воскреслъ еси, Христе, отъ гроба,... совоздвигнувый праотца наше
го ( ).
89 Въ субботу на велицМ вечерни, на Господи воззв. стихиры восточны
(Гласъ 7, Октоихъ): Сошель еси во адъ, Христе, якоже восхотлъ еси, испро
верглъ еси яко Богь и Владыка; и воскреслъ еси тридневенъ, совоскресивъ Ада
ма отъ адовыхъ узъ и тлтя ( '
).
90 тамо, на стиховн стихиры: Воскреслъ еси изъ гроба, Спасе Mipa, и со
воздвиглъ еси человки съ плотно твоею (
).
Догматика православие цркве 649
и васкрснувши после три дана, Он je ca собом васкрсао
нас91. Своим живоносним васкрсеем Христос Бог е васкр-
сао иструлелог човека (истлвша человека =
)92. Милостиви Спасите приковао е на крст грехе
наше, и своом смру умртвио е смрт, и васкрсеем своим
подигао из мртвих умрле93. Недокучиви Господ, Творац
неба и земе, пострадавши крстом подарио е човеку
нестрадалност, а примивши погреб, и васкрснувши у слави,
руком свемоном васкрснуо е са собом род удски94. Вас-
крснувши из гроба, Господ е са собом васкрсао све мртве
што су били у аду95.
Христос Бог наш добровоно е примио распее ради
свеопштег васкрсеа рода удског96. Васкрсе Христос и Бог
наш, подигавши природу удску из дубине ада97.
Натприродно заспавши природним сном, свемони Господ е
и живот подигао из сна и трулежи98. По своо вои Логос
се а
91 тамо: Во адъ сошедъ, Христе, смерть плнилъ еси (
), и тридневенъ воскресъ, насъ совоскресилъ еси, славящихъ твое
всесильное восташе.
92 Въ недлю на утрени, сЬдальны воскресны (Гласъ 7, Октоихъ).
93 тамо на Литургш Блаженны: Пригвоздилъ еси на крест, Щедре, грхи
нашя Христе, и твоею смертно смерть умертвилъ еси (), воздвиг
нувый умершыя изъ мертвыхъ, тмже () покланяемся твоему святому вос
кресешю.
94 Въ субботу на велицМ вечерни, на стиховн стихиры (Гласъ 8, Окто
ихъ): О Владыко всЬхъ непостижиме (), Творче небесе и земли,
крестомъ пострадавый, мнЬ бестраспе источилъ еси ( ,
); погребение же npieMb, и воскресъ во слав совоскресилъ
еси Адама ( ) рукою всесильною.
95 Въ неделю утра, Канонъ крестовоскресенъ, пснь 4 (Гласъ 8, Октоихъ):
Воскресъ оть гроба, вся совоскресилъ еси сущыя во ад мертвыя (
< ).
96 Недлн третгя святыхъ постовъ, Въ субботу на велицМ вечерни, на Го
споди воззв. стихиры, Слава:... Христе Боже нашъ, вольное распяпе во общее
воскресеше рода человческаго воспр1емый (
).
97 тамо, на утрени, Канонъ воскресенъ.пснь 8:.., воскресе Христосъ и
Богъ нашъ, возставивый естество челов^ковъ отъ адовыхъ сокровищъ
( ).
98 Во святую и великую Субботу, на утрени, Канонъ пснь 5:..уснувъ паче
естества сномъ естественнымъ, и жизнь воздвигнувъ оть сна и тлшя, яко
всесиленъ ( , ,
).
650
Преподобии отац устин (Попови)
вио у гробу мртав, али живи и, као што е претсказао,
васкрсеем своим Он васкрсава уде".
Неисказано скупоцена благодат, коу е чудесни Господ
Исус своим васкрсеем даровао роду удском, показуе се
нарочито у томе што е кроз у подарио природи удско
опрошта грехова, нетрулежност, бесмртност и живот вечни.
А све то уди нису ничим заслужили. Стога све те божанске
дарове васкрсеа Христова, света и саборна душа Цркве
осепа и сазнае као искучиво дело велике милости Боже
што она у своме молитвеном богослову многократно и
надахнуто исповеда, називауи све дарове едном речу:
велика милост. Сам ускрши тропар езгровито изражава, да
е дело Христова васкрсеа: уништее смрти и даровае
живота онима у гробовима: Христосъ воскресе изъ
мертвыхъ, смертiю смерть поправь, и сущимъ во гробьхъ
животъ даровавъ (
). Васкрснувши из гроба, као што е претсказао,
Господ Исус нам даде живот вечни и велику милост100. Стога
е гроб Христов: извор нетрулежности (источникъ нетлЬнiя,
)1. Христос, Сунце правде, васкрсеем своим
излио е живот на све2. Господ е развалио врата ада, и своом
смру разорио царство смрти, а род удски е ослободио
трулежи подаривши свету живот, и нетрулежност, и велику
милост3.
Спасовим
васкрсеем
ослободисмо
се
нераскидивих окова адских, и сви примисмо нетрулежност
и живот4.
99 тамо, Стапя первая, 72: Волею явился еси, Слове, во гробЬ мертвъ, но
живеши, и человки, якоже предреклъ еси, воскресешемъ твоимъ, Спасе мой, и
воздвигавши ( ).
100 Во святую и великую недълю Пасхи, на утрени (после: Воскресеше
Христово вид^вше...): Воскресъ Исусъ отъ гроба, якоже прорече, даде намъ
животъ вЬчный и велш милость.
1 тамо, Канонъ, пснь 3, ирмосъ.
2 тамо, пснь 3, ирмосъ:... Христа узримъ правды Солнце, всЬмъ жизнь
возс1яюща ( , ", ).
3 Во вторникъ Свтлыя седмицы вечера, на Господи воззвахъ стихиры:
Врата адова сокрушилъ еси, Господи, и твоею смертш смертное царство разру
шилъ еси, родъ же человъческш отъ тлън1я ( ) свободилъ еси, животъ
и нетлъше Mipy даровавъ, и велш милость.
4 тамо:... избавихомся адовыхъ нерушимыхъ узъ (
), и нетлъше и жизнь вси воспр!яхомъ.
Догматика православие цркве 651
Узишавши на крст, Господ е уништио наше
прародитеско проклетство, и сишавши у ад ослободио е све
суже од памтивека, дарууи нетрулежност роду удском,
због тога и славимо егово животворно и спасоносно
васкрсее5. Васкрснувши из мртвих, Спасите е као едини
свемоан подарио бесмртност роду удском6. Сва милост и
убав Господа Христа према роду удском изражене су
еговим васкрсеем из мртвих: човекоубиви Спасите е
благоволео помиловати нас васкрсеем7. Васкрсеем своим
Господ е подарио отпуштее грехова8. Господ е васкрсао и
даровао нетрулежност душама нашим9. Но не само то, него
васкрснувши зато што е Бог, Христос подари живот
васеени10. Ускрс е спасоносан, Ускрс нас преводи у живот
бесмртни11. На Ускрс када Христос као Сунце правде
заблиста из мртвих, све нас нетрулежношу обаса12.
5 тамо, на стиховн, стихиры воскресны: Господи, возшедъ на крестъ,
праддную нашу клятву потребилъ еси (
), и сошедъ во адъ яже отъ вЬка узники свободилъ еси, нетлше даруя
человеческому роду; сего ради поюще славимъ животворящее и спасительное
твое восташе ( ).
6 Въ среду Свтлыя седмицы, на утрени, на хвалитехъ стихиры вос
кресны:... воскресъ же изъ мертвихъ, безсмерпе подалъ еси человеческому ро
ду, яко единъ всесилень ( ,
, ).
7 Въ пятокъ Свтлыя седмицы вечера, на Господи воззвахъ, стихиры:
Христе, ... благоволилъ еси помиловати насъ воскресешемъ (
).
8 тамо: Радуйся Сюне святый, мати Церквей, жилище: ты бо пр1ялъ еси
первый оствлеше грховъ воскресешемъ (
).
9 Въ субботу Свтлыя седмицы на утрени, на хвалитехъ стихиры вос
кресны: Господи,... воскреслъ еси, и подалъ еси нетлше душамъ нашимъ (
).
10 тамо:... воскресе Богъ сый (), и вселеннй жизнь дарова.
1 Въ среду вторыя седмицы по Пасц, на вечерни, на Господи воззв. сти
хиры: ... пасха спасительная, пасха къ безсмертной жизни преводящая насъ
( , ).
12 Въ четвертокъ вторыя седмицы по Пасц, на вечерни, на Господи воз
зв. стихиры: ... въ настоящш пасхи день, ... воньже Христосъ яко правды Сол
нце отъ мертвыхъ возаявъ, всхъ насъ нетлшемъ уясни (
).
652
Преподобии отац устин (Попови)
Христос Бог наш устаде из мртвих као свемоан,
дарууи свима нама нетрулежност и живот, просвеее и
велику милост13. Када Христос васкрсе, трулежност пропаде,
нетрулежност процвета14. Васкрсе Во нашег спасеа, ра-
зоривши смрт, а дарууи свету живот вечни и велику ми-
лост15. Уопште, у ускршим и васкрсним богослужеима
бруи радосни рефрен: воскресе Христосъ Богъ, даруйя
Mipoви велию милость.
Умртвивши смрт, васкрсеем своим Господ свима
смртнима подари живот кои трае увек16. На Ускрс бише
разорени смрт и ад, а род удски обуче нетрулежност17. Разва-
ливши силом своом врата смрти, Господ е открио путеве
живота и отворио капиу бесмртности18. Силом своом разо-
ривши мо смрти, Спасите е показао удима стазу живо-
та19. Своом смру Господ Христос избави од трулежи цело-
купно човечанство20. Страдаем своим Господ нас е
ослободио страдаа, и васкрсеем своим избавио нас од
13 Въ субботу вторьгя седмицы по Пасцъ, на велицъй вечерни, на Господи
воззв. стихиры:... воста Христосъ Богъ нашъ изъ мертвыхъ яко всесиленъ,
подаяй всъмъ намъ нетлъше и жизнь, просвъщеше, и велпо милость (
, ).
и Въ пятокъ вторыя седмицы по Пасцъ, на утрени, на стиховнъ стихиры
праздника: Тлъше испровержеся, нетлъше проценте ( ),...
воскресе бо Христосъ, плънися смерть.
15 Въ субботу вторыя седмицы по Пасцъ, на велицъй вечерни, на Госп.
воззвахъ стихиры: ... воскресе начальникъ спасетя ( ' )
нашего, плънивый смерть, м1рови же даруяй животь въчный и велгю милость.
16 Въ недълю трепя по Пасцъ, Канонъ, пъснь 7: Умертвивъ Сынъ твой
смерть, Всенепорочная, днесь, всъмъ смертнымъ пребывающш животь во въки
въковъ дарова ( , ,
).
17 Въ недълю четвертую по Пасцъ, на утрени, съдаленъ:... днесь бо смерть
и адъ плънися, родъ же человъческгй въ нетлъше облечеся (
).
,8 Въ среду четверт седмицы по Пасцъ, на утрени, Канонъ, пъснь 4:
Растерзавъ смерти врата силою твоею, пути жизни сказалъ еси (
), безсмертся же двери отверзлъ еси (
), върою зовущимъ: слава силъ твоей, Господи.
19 тамо, пъснь 7: кръпостпо, Спасе, смертную разорь силу, стезю жизни
показалъ еси человъкомъ ( ).
20 Въ недълю пятую по Пасцъ, на утрени, съдаленъ Самаряныни: Хри
стосъ... избави изъ истлъшя все человечество своею смертш (
).
Догматика православие цркве 653
трулежи21. Разорена смру кукавна смрт лежи без даха, ер
не будуи у стау да поднесе додир божанског живота она,
ака, постае мртва, и васкрсее се даруе свима22.
Васкрсе Господ, дауи свету велику милост23. Треег
дана васкрсе Спасите, дауи свету живот24. Васкрсе Исус
из гроба, као што прорече, даде нам живот вечни и велику
милост25. Васкрсе Господ кои е и меу мртвима слободан, и
дае свету велику милост26. Преблагословена е Богородица
Дева, ер из е Оваплоени зароби ад, поврати Адама,
уништи проклетство, ослободи Еву, умртви смрт, и ми
оживесмо27. Васкрсеем своом милостиви Господ е нашу
смртност обукао у бесмртност, и победа заиста прождре
смрт28. Христос е био распет и погребен, као што е хтео,
сатро е смрт, и васкрсао е као Бог и Господ, дарууи свету
вечни живот и велику милост29.
21 Въ субботу на велшгй вечерни, на стиховн стихиры (Гласъ 1, Окто
ихъ): Страстш твоею, Христе, отъ страстей свободихомся, и воскресешемъ тво
имъ изъ истлшя избавихомся ( ).
22 Въ недлю седмую по Пасц, на утрени, Канонъ воскресенъ, пЬснь 3:
Смертш смерть разорившися, лежитъ окаянная бездыханна: живота бо не
терпящи божественнаго приложешя, мертва бываетъ крепкая, и даруется
всЬмъ воскрессеше.
23 Въ субботу на велицЬй вечерни, на стиховн стихиры (Гласъ 1, Окто
ихъ):... воскресе Господь, подая м1рови велш милость (
).
24 тамо, тропарь воскресный:... воскреслъ еси тридневный, Спасе, даруяй
м1рови жизнь ( , ).
25 Нед'ьля, на утрени, стихира после Еванеа (Гласъ 1, Октоихъ). Вос
кресъ Исусъ отъ гроба, якоже прорече, даде намъ животъ вечный и вел1Ю ми
лость ( ).
26 тамо, на хвалитехъ стихиры воскресны:... воскресе иже въ мертвыхъ
свободь, и подаеть м1рови велш милость ( ,
).
27 тамо, И Hburb...: Преблагословенна еси Богородице Д^во, воплощим
бося изъ тебе адъ гьтЬнися, Адамъ воззвася, клятва потребися, Ева свободися,
смерть умертвися ( ), и мы ожихомъ.
28 Недля, на утрени, Канонъ воскресенъ, псш> 8 (Гласъ 2, Октоихъ): Ты
мое смертное одъялъ еси, Щедре, въ безсмерие востан1емъ твоимъ (
, , ),... пожерта бысть вои
стинну смерть победою ( ).
29 тамо, на хвалитехъ стихиры воскресны: Распять и погребенъ быль еси
Христе, якоже изволь еси ( ), испроверглъ еси яко Богъ и Влады
ка, даруяй ви жизнь вчную и велш милость.
654
Преподобии отац устин (Попови)
Своим погребом и васкрсеем човекоубиви Господ е
избавио свет од трулежи30. Господе роее од Оца беспочетно
е и вечно; егово оваплоее од Деве неизрециво е и
необашиво; и егов силазак у ад страшан е аволу и
анелима еговим, ер сатрвши смрт, Он е васкрсао треег
дана, дарууи удима нетрулежност и велику милост31.
Спасите е по своо вои васкрсао треег дана као Бог,
дарууи нам бескраен живот и велику милост32. Уништена би
смрт, васкрсе Христос Бог, дарууи свету велику милост33.
Сатрвши мо смрти, Спасите е васкрсеем своим подарио
нетрулежност свима умрлима34. Добровольном и животворном
смру своом Христос као Бог развали врата адска, отвори нам
древни ра и, васкрснувши из мртвих, избави од трулежи
живот наш35.
Боготворите удске природе, Господ Христос,
васкрсеем своим отвори нам стазу живота36. Христос Бог е
крстом своим разорио смрт, и васкрсеем своим подарио
свету велику милост37. Васкрсеем своим из мртвих
Господ
30 Нед'Ьля на Литурш Блаженны (Гласъ 2, Октоихъ): Покланяемся твое
му, Владыко, погребенш и восташю, имиже отъ тлшя избавилъ еси М1ръ, че
ловколюбче (' ).
31 Въ субботу на велицМ вечерни, на Господи воззвахъ стихиры вос
кресны (Гласъ 4, Октоихъ): Господи, еже отъ Отца твое рождеше бездетно есть
и прысносущно; еже отъ Двы воплощение, неизреченно человкомъ и несказан
но; и еже во адъ соществ1е, страшно даволу и ангеломъ его; смерть бо поправъ,
тридневенъ воскресилъ еси, нетлше подавая человкомъ (
, ), и велш милость.
32 тамо, на стиховн стихиры воскресны: ...самовластно ()
воскреслъ еси тридневно яко Богъ, даруяй намъ безконечный животъ (
), и велш милость.
33 тамо, тропарь:... испровержеся смерть, воскресе Христосъ Богъ, даруяй
м1рови велш милость ( ,
). 34 Въ неделю утра, на хвалитехъ стихиры восточны (Гласъ 4, Октоихъ):...
смертш упразднивый крепость, умершымъ всЬмъ нетлте подалъ еси воскре
сешемъ твоимъ, Спасе ( ,
).
35 Въ недлю утра, по Непорочныхъ ипакой (Гласъ 6, Октоихъ): Вольною
и животворящею твоею смертiю Христе, врата адова сокрушивъ яко Богъ
( ), отверзлъ еси намъ древнш рай, и воскресъ изъ мертвыхъ,
избавилъ еси отъ тлнiя животъ нашъ.
36 тамо, Канонъ воскресенъ, пснь 4: Не ктому змш мн^ ложное обожеше
подлагаеть, Христосъ бо богод'Ьлатель человЬческаго естества, нын нево
збранно стезю живота мн отверзе.
37 Въ субботу на велицЬй вечерни, тропарь (Гласъ 7, Октоихъ).
Догматика православие цркве 655
Исус е ослободио адамски род тирание ада, и као Бог
даровао свету вечни живот и велику милост38. Славним
васкрсеем своим Господ нам е као, у правом смислу,
едини милосрдан, подарио вечни живот и очишее
грехова39. Милосрдни Господ, живот и васкрсее наше,
сишао е са висина, примио тродневни боравак у гробу, да
нас ослободи страдаа40. Васкрснувши из гроба, као из сна,
милостиви Господ е све избавио од трулежи41. Нестрадални
Божанством пострадао е крстом; примио е тродневни
погреб, да нас ослободи робоваа аволу и, обесмртивши
нас, да нас оживотвори васкрсеем своим42. Васкрснувши из
гроба, Господ даруе нетрулежност свима вернима43. Пад
Адамов би човекоубиствен, али не богоубиствен; иако
пострада земана суштина Спаситеевог тела, ипак егово
Божанство остаде нестрадално; а васкрсеем своим Он е
трулежно претворио у нетрулежно, и показао извор
нетрулежног живота44.
38 Въ субботу на велицй вечерни, на Госп. воззвахъ стихиры воскресны
(Гласъ 8, Октоихъ): Еже изъ мертвыхъ твое воскресение славословимъ, Христе,
имже свободилъ еси адамскш род отъ адова мучительства ('
), и даровалъ еси мгрови яко Богъ
жизнь вчную и велш милость.
39 тамо, на стиховнъ стихиры:... Слава твоему тридневному востанш, им
же (' ) даровалъ еси намъ вчную жизнь и очищеше грховъ (
), яко единъ благоутробенъ.
40 тамо, тропарь воскресенъ: Съ высоты снизшелъ еси, Благоутробне, по
гребете пр1ялъ еси тридневное, да насъ свободиши страстей (
), животе и воскресеше наше, Господи, слава теб.
41 Въ недлю утра, Канонъ крестовоскресенъ, пснь 7 (Гласъ 8, Октоихъ):
Воскресъ отъ гроба, якоже отъ сна, Щедре, всхъ избавилъ еси отъ тли (
).
42 тамо, на хвалитехъ стихиры восточны: Пострадалъ еси крестомъ (
), безстрастный Божествомъ; погребете пр1ялъ еси тридневное,
да насъ свободиши отъ работы враж1я ( ), и обез
смертивъ оживотвориши насъ, Христе Боже, воскресетемъ твоимъ (
, , , ).
43 тамо, на Литурпи Блаженны: Днесь Христосъ воскресъ отъ гроба,
всЬмъ врнымъ подая нетлте ( ).
44 Во святую и великую Субботу, на утрени, Канонъ, пснь 6: Человко
убШственно, но не богоубшственно бысть прегршеше Адамово (,
' , ); аще бо и пострада твоея плоти
перстное существо ( ' ), но Божество безстрастно пре
бысть; тленное же твое на нетлише преложилъ еси, и нетл'Ьн1я жизни показалъ
еси источникъ воскресешемъ (
, , ).
656
Преподобии отац устин (Попови)
Начело бесмртности, нетрулежности, вечног живота, кое
е васкрсеем Господа Исуса ушло у удску природу,
проавуе се као обновее удске природе, у принципу,
што апостолска Црква Христова свим бием своим осеа и
надахнутом речитошу истиче у своме молитвеном
богослову. Васкрсеем своим свемони Господ е обновио
иструлелу природу удску, и показао нам узлаз на небо45.
Своим крстом и васкрсеем Господ нас е учинио место
старих новима, и место трулежних нетрулежнима, и
заповедно нам да достоно ходимо у новом животу46.
Христос из мртвих устаде, првина умрлих, и иструлелу
природу рода нашег у себи самом обнови47. Нестрадални
Господ ради нас постаде страдалним човеком, и распевши се
добровоно на крсту, Он нас васкрсе са собом; стога и
прославамо са крстом страдае и васкрсее, ер нас е
помоу их поново саздао, помоу их и спасао48. Положен
у новоме гробу, Господ Христос е обновио природу удску
васкрснувши из мртвих на божански начин49. Логос ние
имао ни красоте ни
45 Во вторникъ Свтлыя седмицы вечера, на Госп. воззвахъ стихиры:
Животворящему твоему кресту непрестано кланяющеся Христе Боже, трид
невное воскресеше твое славимъ, гЬмъ бо обновилъ еси исклЬвшее
человеческое естество, Всесилие ('
, ), и иже на небеса восходъ обновилъ еси
( ).
46 Неделя Антипасхи, на утрени, Канонъ, пснь 3: Новыя вместо вет
хихъ, вместо же тленныхъ нетлнныя ( ,
), крестомъ твоимъ Христе совершивъ насъ (
), во обновлеши жизни жительствовати достойно повеллъ еси
( , ).
47 Въ недЬлю четвертую по Пасц, на утрени, сЬдаленъ: Христосъ оть
мертвыхъ воста, начатокъ усопшихъ ( ), ...
истлевшее естество рода нашего въ себЬ самомъ обнови (
).
48 НедЬля, на Литургш Блаженны (Гласъ 4, Октоихъ): Насъ ради иже бе
страстенъ страстный бысть человкъ (' ,
), и волею () на крест пригвождейся, насъ совоскресивъ;
тъмже () и славимъ со крестомъ страсть и воскресеше, имиже возсозда
хомся (' ), имиже и спасаемся (' ).
49 Во святую и великую Субботу, на утрени, Стапя первая, 24: Во rpoot
НОВ положился еси, Христе, и естество человеческое обновилъ еси, воскресъ
боголпно изъ мертвыхъ ( ,
).
Догматика православие цркве 657
изгледа када е страдао, али васкрснувши, Он е заблистао и
украсио уде божанским саем50.
Васкрснувши из мртвих, Господ Христос е чудесно
проавио и показао своу божанску светлост, коом е кроз
васкрсее свое залио сву природу удску и сву твар. А то
значи: просветлио и просветио; ер божанска светлост и
есте сила коа просветуе, и тиме просвеуе. Бити
испуен божанском светлошу, светлошу васкрсеа
Христова, светлошу васкрслог Христа, и значи: бити
просветен и просвеен. А истинско е просветее и
просвеее: испунити се васкрсном светлошу Господа
Исуса, и оме осветлити све свое мисли, све свое жее,
сва своа осеаа, сва своа дела, сав сво живот. То пак
пораа у човеку пламено осеае и неугасиво сазнае: да
е он бесмртна личност, коа ош у овом свету времена и
простора живи вечним животом, кои е изаткан од вечних
божанских истина и вредности.
Такво е основно осеае Цркве у еном молитвеном
богослову, осеае кое се силом свое животности
искристалисало у равносилно сазнае, коим бесмртна
богочовечанска душа Цркве апостолске живи. На Ускрс су
се сви светови испунили светлошу: Сада се све испуни
светлошу: и небо и зема, и преиспода; стога сва твар
треба да празнуе Христово васкрсее, коим се учврсти51. На
Ускрс: вечита светлост из гроба заблиста свима помоу
тела ()52. Крстом своим Господ е уништио
стародревно проклетство; погребом своим умртвио е
државу смрти, а
50 тамо, Стапя вторая, 105: Доброты, Слове, прежде не имлъ еси, ниже
вида, егда страдалъ еси ( , ); но
воскресъ провозс1ялъ еси, удобривъ человки божественными зарями ('
, ).
51 Во святую и великую недлю Пасхи, на утрени, Канонъ, пснь 3: Нын
вся исполнишася свЬта ( ), небо же и земля и пре
исподняя ( ); да празднуеть убо вся тварь восташе Христово, въ
немже утверждается ( , ).
52 тамо, пЬснь 7:... въ нейже бездетный свЬтъ изъ гроба плотски всмъ
возс1я ( ).
658
Преподобии отац устин (Попови)
васкрсеем просветио е род удски53. Васкрсеем Спасовим
све се просветило, и ра се опет отворио54. Светлошу свога
васкрсеа Господ е све просветио55.
Тек у васкрсеу Христовом уди су асно познали да е
Он, Бог Логос, вид свуколико природи удско, и око телу
овога света, и општи Саздате и Створите очиу56.
Васкрсеем Христовим бише осветени и просветени сви
краеви васеене57. Васкрснувши из гроба, Спасите е
открио светлост Свете Троице58. Када Господ васкрсе из
мртвих, Он просвети све и сва, ер нас ослободи тирание ада,
и васкрсеем своим подари нам живот и велику милост59.
Васкрсее Господа Христа, тиме што е победа над
смру, адом и аволом, што е васкрсее свуколике
природе
53 Во святую и великую недЬлю Пасхи вечера, на Госп. воззвахъ стихиры:
Крестомъ твоимъ упразднилъ еси, юже отъ древа клятву; погребешемъ твоимъ
умертвилъ еси смерти державу (
); восташемъ же твоимъ просвтилъ еси () родъ человческш.
54 Въ понедльникъ Св'Ьтлыя седмицы вечера, на Госп. воззвахъ стихиры:
Просвтишася всяческая воскресешемъ твоимъ Господи, и рай паки отверзеся
( ,
).
55 тамо, на стиховн стихиры воскресны: Христе, ... свтомъ твоего вос
кресетя просвтивый всяческая (
).
56 Въ нед'Ьлю шестую по ПасцЬ, на вечерни, на Госп. воззвахъ стихиры:
Свтъ всему естеству человеческому, и око тлу Mipa сего, сый Боже и Слове,
и очесемъ обще Создатель и Зиждитель познаваемь ( ,
, ,
).
57 Недля, на утрени, на хвалитехъ стихиры воскресны (Гласъ 2, Октоихъ):...
просвтишася всего Mipa концы ( ).
58 Въ недлю утра, Канонъ воскресенъ, пЬснь 3 (Гласъ 3, Октоихъ):... вос
кресъ отъ горба, Троичесюй открылъ еси свЬтъ ( ,
).
59 Въ субботу на велицЬй вечерни, на стиховнЬ стихиры (Гласъ 7, Окто
ихъ): Воскресшему изъ мертвыъ, и просветившему вся ( ),
пршдите поклонимся; отъ адова бо мучительства насъ свободилъ еси (
), своимъ тридневнымъ воскре
сешемъ животъ намъ даровавый и велпо милость.
Догматика православие цркве 659
удске, што природи удско даруе опрошта грехова, жи-
вот вечни и велику милост, што е обновее удске приро-
де, што е светлост и просвеее рода удског, оно е кроза
све то и у свему томе спасее рода удског од греха, као
единог творца смрти у природи удско, и трулежности, и
помрачеа, и свих осталих недаа и зала. Богочовечанска
душа васеенске Цркве свим бием осеа и свим срцем
исповеда, да е васкрсее Господа Христа спасее рода
удског. Стога на Ускрс она свима и свему обавуе: Данас
е спасее свету, ер васкрсе Христос као свемоан60. Ускрс,
Пасха Христова е извор бескране силе коа спасава, зато се
назива: Пасха Божа спасоносна61. Пасха нетрулежности е
спасее света62. Спасоносно страдае Христово е природни
претеча спасоносног васкрсеа Христовог63.
Христов богочовечански домостро спасеа сачиавау
као една недеива целина: Спасово оваплоее, крсно
страдае и васкрсее. Господ Христос се родио од Деве, и
остао нераздвоан са Оцем; пострадао е као човек, и
добровольно претрпео крст; васкрсао е из гроба као из
палате изашавши, да спасе свет64. Господ е васкрсао из
мртвих, дарууи спасе
60 Во святую и великую недлю Пасхи, на утрени, Канонъ, пснь 4, ир
мосъ:... днесь спасете Mipy, яко воскресе Христосъ, яко всесиленъ (
, ). Ср.: Днесь спа
сете Mipy быстъ ( ), поемъ воскресшему изъ
гроба, и начальнику () жизни нашея; разрушивъ бо смертш смерть,
побЬду даде намъ и велда милость (НедЬля, тропарь воскресенъ; Гласъ 1, Ок
тоихъ). Ср.: Се воскресе Христосъ, мироносицамъ женамъ ангелъ рече: ... ра
дуйтеся, днесь спасете Mipy, мучительство врага смертпо разрушися (
, ) (Неделя трепя
святыхъ постовъ, на утрени, Канонъ воскресенъ, пЬснь 4).
61 тамо, пснь 5: ... спразднуемъ ... Пасху Божш спасительную (
).
62 тамо, Екзапостиларш: ... Пасха нетлтя, Mipa спасете (
, ).
63 тамо, на хвалитехъ стихиры: Поемъ твою Христе спасительную страсть
( ), и славимъ твое воскресеше.
64 тамо: БоголЬпное твое снисхождете славяще, поем тя Христе: родился
еси отъ Двы, и неразлученъ быль еси отъ Отца; пострадалъ еси яко человкъ,
и волею претерплъ еси крестъ; воскреслъ еси отъ гроба яко отъ чертога про
изшедъ, да спасеши мфъ, Господи, слава теб.
660
Преподобии отац устин (Попови)
е роду удском65. Логос Бога Оца, кои се драговоно
оваплотио од свете Деве, претрпео е смртно распее,
васкрсеем своим спасао е одискони умртвеног човека66.
Потребно е да сви народи познаду силу страшне тане коа
се налази у богочовечанском домостроу спасеа: ер
Христос, Спасите наш, беспочетни Логос, би распет за нас,
и драговоно погребен, и васкрсе из мртвих, да спасе све и
сва67. Васкрсеем своим Господ е ослободио адамски род
тирание ада, и као Бог даровао свету живот вечни и велику
милост68. Васкрснувши из гроба, Господ е као милостив и
човекоубив ослободио свет од робоваа туинцу, т. греху
и аволу и смрти69. Ад би испражен свеспасоносним
васкрсеем (тг ) ради нас умрлога
Цара70.
Оваплоени Бог Логос претрпе крст, предаде себе по-
гребу, као што е сам хтео, и васкрснувши из мртвих спасе
заблуделог човека71. Васкрснувши из гроба, Господ е
раскинуо окове ада, уништио осуду на смрт, и избавио из
замке
65 Во вторникъ Свтлыя седмицы, на утрени, на хвалитехъ стихиры: ...
воскреслъ бо еси изъ мертвыхъ, спасеше роду человеческому даруяй (
, ).
66 Въ пятокъ Свтлыя седмицы вечера, на Госп. воззвахъ, стихиры
воскресны: Еже огь Бога Отца Слово, ...тоежде ( ) огь Неискусобрачныя
оплощшеся волею, распяпе смертное ( ) претерпи, и дре
ле умерщвленнаго человека спасе своимъ воскресешемъ (
).
t7 Въ неделю на утрени, на хвалитехъ стихиры воскресниы (Гласъ 3,
Октоихъ): ,
, , ' , ,
, ).
68 Въ пятокъ СвЬтлыя седмицы вечера, на Господи воззвахъ, стихиры
воскресны.
69 Въ субботу Свтлыя седмицы на утрени, на хвалитехъ стихиры вос
кресны.
70 Во вторникъ трет1я седмицы по Пасц, на вечерни, на Господи воз
звахъ, стихиры воскресны: ...плЬненъ бысть адъ всеспасительнымъ воскре
сешемъ насъ ради умершаго Царя (
).
71 Въ субботу на велицй вечерни, на Господи воззвахъ стихиры вос
кресны (Гласъ 2, Октоихъ): ...кресть претерпвъ, погребент предадеся, яко
() самъ восхоти, и воскресъ изъ мертвыхъ, спасе мя заблуждающаго че
ловека ( , ).
Догматика православие цркве 661
авола све и сва72. Смру Господом би прогутана смрт, и
васкрсеем Господим би спасен свет73. Господ е као
човекоубац примио крст и смрт за род удски, развалио
врата ада, и васкрсао из мртвих, спасавауи душе наше74.
Васкрсеем своим Спасите наш као свемоан избавио
нас е од ада, трулежи и смрти75.
Васкрсее Христово е едина истинска радост на овом
тужном острву смрти што се зема зове. ер нема вее, нема
истинские радости за оаено бие удско од победе над
смру. Кроз многоброне божанске дарове, кое нам е Господ
Исус подарио своим васкрсеем, Он е у природу удску
излио бесмртну небеску радост. Ту радост усхиено осеа
света душа Цркве и полетно е изражава у своме молитвеном
богослову. Вечна радост залила е свет васкрсеем
Христовим76. Треба се клаати светом васкрсеу Христовом,
ер крстом дое радост целоме свету77. Ускрс е разлог за
вечиту радост, ер нам отвара врата раа, и освеуе све верне78.
Христос, Спасите света, васкрсе из мртвих, и све и сва
испини
72 Недля, на утрени, по Славословш тропарь (Гласъ 2, Октоихъ): Вос
кресь изъ гроба, и узы растерзалъ еси ада, разрушилъ еси осуждеше смерти Го
споди, вся огь сЬтей врага избавивый.
73 Недля на Литургш Блаженны (Гласъ 2, Октоихъ): Смертш твоею, Го
споди, пожерта бысть смерть ( , ), и
воскресешемъ твоимъ, Спасе, М1ръ спаслъ еси ( ,
).
74 Въ субботу на велицМ вечерни, на стиховнЬ стихиры воскресны
(Гласъ 5, Октоихъ): ... крестъ и смерть пр1ялъ еси за родъ нашъ, яко че
ловколюбецъ Господь, испровергш адова врата, тридневно воскреслъ еси, спа
сая душы нашя ( , ).
75 Въ недЬлю утра, Канонъ крестовоскресенъ, пснь 3 (Гласаъ 6, Окто
ихъ): Слава твоему восташю, Спасе нашъ, яко насъ отъ ада, тлшя, и смерти
избавить еси, яко всесиленъ ( ,
).
76 Во святую и великую недЬлю Пасхи, на утрени, Канонъ, пЬснь 1: ...
Христосъ бо воста, весел1е вЬчное ( , ).
77 тамо:... пршдите вси врн1и, поклонимся святому Христову воскре
сен1ю: се бо пршде крестомъ радость всему Mipy (BocxpeceHie Христово
видЬвше...).
78 тамо, стихиры Пасхи:... Пасха двери райсюя намъ отверзающая; Пасха
всхъ освящющая врныхъ.
662
Преподобии отац устин (Попови)
миомиром79. Крстом своим Господ нас е ослободио древног
проклетства, и смру своом уништио е авола кои е
тиранисао природу нашу, а васкрсеем своим испунио е
радошу све и сва80.
На Ускрс Господ е сатро смрт васкрснувши, и свету
подарио радост81. Данас грану пролее душама, ер Христос
Бог као сунце засиа из гроба треега дана, и одагна мрачну
зиму греха нашег82. Васкрсеем своим Господ е даровао
удима божански мир, кои е увек извор истинске радости83.
Васкрсее Господа испуни радошу све и сва84. Васкрсе Го-
спод, дарууи нам радост као едини милосрдан85. Своим
погребом Спасите е испразнио ад, и своим васкрсеем ис-
пунио е радошу све и сва86.
Због изузетних и невиених божанских дарова, коима
е природу удску обдарио кроз свое васкрсее едини
човекоубац, Ускрс е постао изузетни дан меу свима
дани
79 Въ понед'Ьльникъ Св'Ьтлыя седмицы на утрени, на хвалитехъ сти
хиры:... Христосъ воскресе изъ мертвыхъ, Спасъ Mipa, и исполни всяческая бла
гоухашя ( ).
80 Въ среду Св'Ьтлыя седмицы на утрени, на хвалитехъ стихиры вос
кресны: Крестомъ твоимъ, Христе, древшя клятвы свободилъ еси насъ, и смер
пю твоею естество наше мучащаго д1авола упразднилъ еси ( ,
, ), восташемъ же твоимъ
радости вся исполнилъ еси ( ).
81 Въ четвертокъ вечера Св'Ьтлыя седмицы, на Господи воззв. стихиры:
Днесь Христосъ смерть поправъ ( ), якоже рече воскресе, и ра
доваше ( ) Mipy дарова.
82 Неделя Антипасхи, на утрени, Канонъ, пснь 1: Днесь весна душамъ,
зане Христосъ отъ горба якоже солнце возоявъ тридневный, мрачную бурю от
гна грха нашего ( ).
83 тамо: Васкрснувши Господ предсталъ другомъ (т. ученицима своим),
миръ даруяй, всякъ умъ преимущъ ( ).
84 Въ недЬлю на утрени, на хвалитехъ стихиры воскресны (Гласъ 3, Око
тихъ): ,
85 Въ субботу на велицЬй вечерни, на стиховн стихиры (Гласъ 4, Окто
ихъ): ...воскресе Господь, подаяй намя радость ( ), яко
единъ благоутробенъ ( ).
86 Въ недълю утра, Канонъ крестовоскресенъ, пснь 5 (Гласъ 5, Октоихъ):
ПлЬнилъ еси адь ( ), Спасе мой, твоимъ погребешемъ, и
твоимъ воскресешемъ радости вся исполнилъ еси ( ).
Догматика православие цркве 663
ма, и ускрша но изузетна но меу свима ноима. Ако
има дана кои е непосредно створио сам свемони и
безгрешни Господ, онда е та дан несумиво дан
васкрсеа Христовог: Ускрс. Такво е перманентно и
осеае, и сазнае, и исповедае Цркве Христове, коа о
томе усхиено говори у своме молитвеном богослову.
Ускрс е: дан кои Господ створи, радумо се и веселимо се
због ега87. Ускрша но е ваистину свештена, и
свепразнична, и спасоносна, и светозарна но светлостнога
дана88. Ускрс, ова одабрани и свети дан, едини е цар и
господ седмица; он е празник над празницима, и славе над
славима89. Светлоносни дан Васкрсеа Христова е цар
времена и дана90. Он е први меу свима данима, и главни, и
светлоносни91. Он е цар и господар, празник над
празницима, дан кои заиста створи Господ92.
Због своих чудесних богочовечанских свостава и
преимустава васкрсее Христово претстава навее чудо,
кое е Адама исцелило93. Помиво е да се због такве
природе свое, васкрсее Спасово не може до краа ни умом
схватити,
87 Во святую и великую недлю Пасхи, на утрени, стих пред тропарем:
Сей день егоже сотвори Господь, возрадуемся и возвеселимся вонь.
88 тамо, Канонъ, пснь 7: Яко воистинну священная, и всепразднственная
() ая спасительная нощь, и светозарная (
) свЬтоноснаго дне, востан1я сущи првозвстница (
).
89 тамо, ntcнb 8, ирмосъ: Сей нареченный и святый день, единъ субботъ
царь и господь, праздниковъ праздникъ, и торжество есть торжествъ (
, , , ,
).
90 Недля Антипасхи, на утрени, Канонъ, пснь 1: Светлоносни дан Ус
крса je: царица временъ ( ), и дней ().
91 тамо, пснь 7: Яко первый есть дней, и господственный светоносный
сШ ( , ).
92 Въ четвертою, вторыя седмицы вечера, на Гослоди воззв. стихиры:
, , ,
.
93 Въ пятокъ вторыя седмицы по ПасцЬ, на утрени, сЬдаленъ: ... вели
чайшее чудо Адама исцлевшее, и намъ вровавшымъ негиблемое блаженство
исходаившее ( ).
664
Преподобии отац устин (Попови)
ни речима исказати. Оно е увек било, и сада е, и заувек
остае: таинство непостижимое и неизреченное94.
... А туге свих тужних у царству смрти, и чеже свих
старозаветних богочеживаца, и радости свих новозаветних
христовидаца, и усхиеа свих хришана са страхом
Божим, вером и убаву слушау гром небеске истине кои
се из срца едне, свете, саборне и апостолске Цркве разлеже
по овом суморном острву смрти, непрекидно обавууи
нарадосниу богочовечанску истину: И воскресшаго въ
третш день по писашемъ"95 ...
7. Тана Спаситеевог вазнесеа
и тана спасеа
Сво земаски живот Спасите е завршио своим
вазнесеем. Све богочовечанске силе еговог живота, сва
чудесна дела егова и сва необична еванелска збиваа
стекли су се у завршни догаа земаског живота
Богочовековог: у вазнесее на небо. Сва многострука
делатност оваплоеног Бога водила е томе. Природно е што
се Спаситеев богочовечански подвиг спасеа рода удског
завршио вазнесеем на небо природе удске, коу е Господ
своим оваплоеем примио у ипостасно единство са собом
и заувек е учинио саставним делом свое Богочовечанске
личности. Нико се не попе на небо осим онога кои сие с
неба, Син човечи кои е на небу95.
Све богочовечанске тане чудесне Личности Христове
завршно су се слиле у тану еговог славног вазнесеа на
небо. Тако се тана спасеа сва обрела у тани Спаситеевог
94 Въ недЬлю четвертую по ПасцЬ, на утрени, сдаленъ: Непостижимое
распятiЯ, и несказанное восташя, богословствуемъ врнш таинство неизречен
ное ( , ,
7 ): днесь бо смерть и адъ шгЬнися
(), родъ же человческш въ нетлЬше облечеся; гмже благодаряще
вошемъ ти: слава, Христе, востанш твоему.
95 н. 3, 13; ср. Еф. 4, 10.
Догматика православие цркве 665
вазнесеа. ер се тек у Спасовом вазнесеу на небо открила
у потпуности мисао Божа о природи удско: природа
удска е саздана са цием да вечно живи изнад свих небеса
с десне стране Бога Оца у ипостасном единству са вечним
Сином Божим96. Тако е тек у Спаситеевом вазнесеу на
небо потпуно откривен и завршно остварен вечни божански
смисао природе удске. Вазнесеем природе удске на небо
Господ Христос е наочигледние посведочио свое безмерно
човекоубе и показао да е сав егов богочовечански
домостро спасеа рода удског имао за ци: омогуити и
остварити вечно спасее природе удске са Богом, коа е
због тога и била саздана боголиком.
Вазнесее Господа Христа на небо природни е
завршетак еговог богочовечанског живота на земи. Као у
свему Богочовековом, тако и у вазнесеу еговом пламти
божанска таанственост. Иако реално у наочигледнием
смислу, вазнесее Спасово е препуно таанствености, ер се у
ему састау у завршно земаско реалности све
богочовечанске тане Личности Христове. Стога оно код
очевидаца, светих Апостола, изазива и чуее и радост;
чуее, ер Спасите са телом иде на небо91, радост, ер их
благосиа и остава обеае о ниспослау Духа Светога98.
Спасово вазнесее на небо свети очевици описуу про-
сто и непосредно: У четрдесети дан по свом вазнесеу Го-
спод Исус изведе свое ученике на Маслинску гору, послед-
и пут им обави да е примити силу кад сие на их Дух
Свети, и подигнувши руке свое благослови их. И кад их
благосиаше, отступи од их, и узношаше се на небо
( ). И кад гледаху за им где иде на
небо, гле, два човека стадоше пред има у белим хаинама,
кои и рекоше: уди Галилеци, што стоите и гледате на
небо? Ова Исус кои се од вас узнесе на небо (
' ), тако е дои као што видесте да
иде на небо (
96 Ср. Еф. 2, 6; Кол. 3, 13.
97 Д. А. 1, 10.
98 Лк. 24, 51. 49. 52.
666
Преподобии отац устин (Попови)
). И они се вратише у ерусалим с великом
радошу".
На небо се узнео она исти васкрсли Исус, кои е на
наубедивии начин показао и доказао реалност свога
васкрслог тела. Прославено победом над смру, то се тело и
узноси на небо, да кроз ипостасно единство са Сином
Божиим живи вечито у вечно слави Тросунчаног
Божанства. То е слава коом нико никада ни од Анела ни од
уди не би могао прославити тело човече и човека уопште.
ер вазнесеем своим Господ Христос ние само ушао у
само небо ( ), да се ави пред лицем
Божим за нас"100, него е прошао небеса"1, узишао више свих
небеса" ( )2, и сео с десне
стране Бога" ( )3.
Човечанска природа Господа Христа, ипостасно
седиена са еговим Божанством, вазнесеем Спасовим на
небо, и седаем с десне стране Бога Оца, ушла е у славу и
власт, у вечиту славу и вечиту власт Троичног Божанства.
Ову славу и ову власт Господ Христос е увек имао по своме
Божанству, али у е по своме човечанству добио у
потпуности пошто е извршио богочовечански подвиг
искупеа и спасеа света. Господ е и то обавио ученицима
при свом вазнесеу, рекавши: Даде ми се свака власт на
небу и на земи4. Тако су то схватили и богомудри Апостоли
Спасови. Узневши се на небо, Господ Христос седи с десне
стране Бога ( ), и ему су покорни
Анели, Власти и Силе5. Бог Отац, васкрснувши Христа из
мртвих, посади Га себи с десне стране на небесима, над свима
Поглаварствима, и Властима, и Силама, и Господствима, и
над сваким именом што се може назвати не само на овоме
свету не
99 Лк. 24, 5052; Д. А. 1, 812.
100 евр. 9, 24.
1 евр. 4, 14.
2 . 4, 10.
3 Мк. 16, 19; ср. Д. А. 7, 55.
4 Мт. 28, 18.
5 1 Петр. 3, 22.
Догматика православие цркве 667
го и на ономе што е дои, и све покори под ноге егове6.
Пострадалог и васкрслог Исуса Бог узвиси, и дарова Му име
кое е вее од свакога имена7.
Говореи, вели свети Дамаскин, да Христос на телесан
начин () седи с десне стране Бога и Оца, ми не
схватамо десну страну Оца у просторном смислу ().
ер како Безгранични може имати десну страну ограничену
местом? Десна и лева страна припадау ономе што е ограни-
чено. А под десном страном Оца ми разумемо славу и част
Божанства ( ), у коо
Син Божи, као Бог и едносуштан са Оцем, кои се у послед-
е време оваплотио, борави и на телесан начин (
), пошто и тело егово учествуе у слави.
ер ему са еговим телом целокупна твар одае едно
поклоее8.
Ова богочовечанска истина надахнуто е изражена у
вероисповедау кое епископ чита при хиротонии: По
васкрсеу из мртвих узнесе се на небо, и седи с десне стране
Оца; велим с десне стране Оца, не у смислу места или
ограниченна ( = не мстно или
описательно), него велим да десна страна Бога означава
беспочетну и превечну славу (
), коу е Син, имауи
е пре очовечеа, имао и по очовечеу. ер се еговом
светом телу са еговим Божанством клаамо достоним
поклоеем, не што е Света Троица порасла, не било
тога! ер Троица остаде Троицом , него што по седиеу
са единородним егово свето тело остаде нераздвоно, и
ош остае са им и вавек ( '
); ер е са им дои да суди живима и мртвима,
праведнима и грешнима.
Тако, дакле, седее с десне стране Бога Оца означава
Спаситеево продужее спасеа света заступништвом, по
6 Еф. 1, 2022.
7 Флб. 2, 89.
8 De fide, IV, 2; Р. gr. t. 94, col. 1104 ВС; ср. св. Василие Велики, De Spiri
tu Sancto, cap. 6.
668
Преподобии отац устин (Попови)
средоваем еговим пред Богом Оцем за род удски. Као
посредник Новога Завета Он може увек спасти оне кои кроза
долазе Богу, пошто свагда живи, да се може молити за
их9. Сила овога посредништва е у безмерном човекоубу
кое е Спас показао своом богочовечанском жртвом за род
удски. То што Спасите носи тело, вели блажени
Теофилакт, и ние га скинуо са себе, то само и есте
заступништво и посредовае пред Оцем (
). ер гледауи
тело, Отац се сеа оне убави према удима, ради кое е
Син егов примио тело, те е склон на саучеше и милост10.
Пошто е вазнесеем завршио сво искупитески под-
виг, Спасите е могао послати ученицима Духа Светога, и
тако испунити дато обеае: Ако а не одем, Утешите нее
дои к вама; а ако одем, послау га к вама11. И ош: Идем да
вам спремим место. И кад отидем и спремим вам место, опет
у дои, и узети вас ка себи, да и ви будете где сам а12. На
дан свете Педесетнице апостол Петар обавуе: Десницом
Божом уздигнут, и примивши од Оца обеае Светога Ду-
ха, Исус изли ово што ви сад видите и чуете13.
Обеае кое е Спасите у тренутку свог вазнесеа
дао своим ученицима, а кроз их Цркви: И ево а сам с ва-
ма у све дане до свршетка света14, могао е испунити,
испунио е, и непрекидно испууе тиме што као Богочовек
вечно живи налазеи се с десне стране Бога Оца и молеи се
за нас15. ер е као Богочовек Он глава телу Цркве, коо сва
сила и мо и свемо долазе од ега, Богочовека16. По речи
светог Григориа Паламе: Удаивши се од своих ученика
9 евр. 9, 15; 12, 24; 7, 25.
10 Expositio in epist. ad Rom., cap. 8, vers. 33. 34; P. gr. t. 124. col. 456 B.
1 JH. 16, 7; cp. 14, 16.
12 н. 14, 23.
13 Д. А. 2, 33.
14 MT. 28, 20.
15 PM. 8, 34.
16 . 1, 22; Кол. 1, 18.
Догматика православие цркве 669
телом ( ), Спасите е увек остао са има
Божанством ( )17.
Само као глава телу Цркве Господ Исус е спасите те-
лу Цркве18. Вазнесени Богочовек, кои са наднебесних висина
невидиво оживава богочовечанско тело Цркве, увек е
непосредно и лично узрок вечнога спасеа"19 за свако
удско бие кое се добровоно одазове вером на егову
богочовечанску убав20. Тако е човекоубиви Господ
дестовати као Спасите све до Страшнога суда. А када
обави завршни суд над светом, и када све неприатее свое
коначно и потпуно покори под ноге свое: грех, смрт и
Сатану, тада е се и сам Син покорити Богу Оцу кои Му све
покори. Другим речима: предае царство Богу и Оцу, т.
завршие се царовае Христа као Спаситеа21. И тада е
настати царство Пресвете Троице, кое е уедно и царство
Богочовека Христа, вечног и единородног Сина Божег. И
остварие се непорлазном стварношу богодана визиа
великог боговидца ована Богослова: Царство света постаде
царством Господа нашега и Христа еговог, и царовае вавек
века22.
I. Вазнесеем своим на небо Господ Христос е завршио
сво богочовечански подвиг на земи. Све што е Богочовек
имао да учини на земи, учинио е. Свемудри промисао Божи
огледао се у васцелом богочовечанском домостроу спасена,
па и у Христовом вазнесеу. Божанскии и славнии
завршетак ние могао бити дат, него што е вазнесее
природе удске на небо и поставае с десне стране Богу
Оцу. Славан е и преславан почетак Спаситеевог
богочовечанског подвига на земи: оваплоее, али е не
мае славан и преславан и егов завршетак: вазнесее.
Учинивши оваплое
17 Homil. 22, In Ascension. Domini et Salvat. nostri J. Christi; P. gr. 1.151, col.
296 С
,8 . 5, 23.
19 евр. 5, 9.
20 евр. 5, 9.
21 1 Кор. 15, 2428.
22Апок. 11, 15.
670
Преподобии отац устин (Попови)
ем човечанску природу саставним делом свое Божанске
Личности, Господ Христос у е пронео кроз сав сво
богочовечански живот на земи, да е назад завршно и
савршено узвиси и прослави своим вазнесеем.
У вазнесеу Господа Исуса нашло е сво
богочовечански завршетак све што улази у чудесни
домостро спасеа рода удског: и освеее, и искупее,
и преображее, и васкрсее, и прославее, и обожее. Зато
е у богочовечанском животу и сазнау васеенске Цркве
вазнесее Спасово догаа од неизмерне спасоносне силе и
значаа, догаа кои непрекидно врши сво спасоносни посао
у срцима верних. Спасоносна и животворна сила вазнесеа
Христовог непрестано струи кроз све што е у
богочовечанском
телу
Цркве,
оживотворавауи
и
освеууи сутелеснике Христове. То осеае е саборно
осеае Цркве, кое нарочито живо долази до израза у светих
Отаца и молитвеном животу Цркве.
Говореи на празник Спаситеевог Вазнесеа, свети
Теодор Студит вели: Данас е Вазнесее, и ова е празник
кра и завршетак домостроа спасеа (oeconomiae finis et
extremum) Господа нашег Исуса Христа. ер, извршивши
све, Он се, по вои Оца, узнео у слави (1 Тм. 3, 16) и нас
васкрсао са собом и посадио на небу (Еф. 2, 6) кроз свое
свето тело (per sanctam suam carnem)23.
Запаен огем богооткривене истине о вазнесеу Го-
споднем, свети Златоуст на празник Вазнесеа благовести:
Какав е данас празник? Значаан и велики, превазилази ум
удски ( ) и
достоан милосрднога Бога кои га е устроио. Данас се
извршило измирее Бога са родом удским; данас е престало
многовековно неприатество и завршио се дуготрани рат;
данас е настао неки чудесан мир, кои рание ние ни
очекиван24. Данас е размрскана жаока смрти (
); данас е уништена победа ада; данас е
укинуто неприатество; данас е оборена влада смрти; данас
е сатрвено
23 Sermones catechetici, Sermo VIII; Р. gr. t. 99, col. 518 В.
24 In Ascensionem Domini nostri Jesu Christi, 2; P. gr. t. 50, col. 444.
Догматика православие цркве 671
неприатество; данас е обуставен дуготрани рат...
Заеднички свима Господ, помиривши свога Оца са родом
удским узнео се25. И када се Он узнео на небо, све су Му се
Силе поклониле, и Он е сео с десне стране Оца, извршивши
на та начин целокупни домостро спасеа (
), будуи едносуштан са Оцем26.
У своо беседи на Вазнесее Господе свети Епифание
вели: Глава е украс тела, а украс празника е данаши
празник. Ми прославамо Христово вазнесее са телом као
празник кои показуе завршетак Господих празника (
)27. По светом Епифаниу,
чудесан е и страшан празник Христовог роеа по телу.
Друга е празник Богоавее, у кои е Христос обавен за
аге Божие кое узима на себе грех света. Треи празник
е Ускрс, коим се паломе Адаму даруе живот вечни. Ускрс
се показао славнии од претходних празника, ер е на Ускрс
Она, кои е смру смрт умртвио, подарио мртвима бесмртни
живот. Али и ова празник ние садржао пуноу радости (
), пошто е Васкрсли ош боравио на зе-
ми... А данас, на дан Вазнесеа, све и сва се испунило
радошу ( )28. Данас
аво оплакуе сво пораз, гледауи тело наше где узлази на
небо. Данас е вазнесеем Исуса Христа грех развеан као
дим. Данас аво цвили, говореи: Шта да радим, кукавац?
Сви, кое сам као брзокрили соко био похватао, одузимау ми
се, и са свих страна сам оборен. Обману ме син Мариин.
Нисам знао да се у удском телу скрива Бог29.
Света богослужбена осеаа Цркве видовито сагледау
и надахнуто изражавау силу вазнесеа Спасовог као
завршне тане у домостроу нашег спасеа. Извршивши
тану домостроа спасеа (
), Господ е извео свое ученике на гору
Маслинску, и узнео се
25 In Ascensionem Domini nostri Jesu Christi, Sermo II; P. gr. t. 52, col. 795.
26 Sermo in sanctam Assumptionem Salvatoris nostri; P. gr. t. 64, col. 48.
27 Homil. in Assumption. Christi; P. gr. t. 43, col. 477 С D.
28 ib. col. 480 А. В. С D.
29 ib. col, 481 С
672
Преподобии отац устин (Попови)
на небо30. Као добар испунивши од памтивека сакривену тану,
Господ е са ученицима своим дошао на гору Маслинску, и
узнео се31. Извршивши божански домостро спасеа ради
нас, и сединивши земаско са небеским, Христос Бог наш
узнео се у слави, никако се не одваауи него боравеи нео-
тступно и говореи онима кои Га убе: а сам са вама, и
нико не може на вас32. Испунивши воу Оца, и сединивши
дое са горим ( ), преблаги Господ
се узноси у слави33.
Богочовечански домостро спасеа рода удског од гре-
ха и смрти претстава собом божански мудру и складну це-
лину, коа почие оваплоеем единородног Сина Божег,
а завршава се еговим вазнесеем на небо: Пошто кроз
човека уе грех у свет, и кроз грех смрт, благоизволе
единородни Син Божи, кои е у наручу Бога и Оца,
родивши се од свете Богородице и приснодеве Марие,
осудити грех у телу свом, да се они, кои у Адаму умиру,
оживотворе у Христу; и поживевши у овом свету, и давши
заповести спасеа, и одвоивши нас од идолске обмане,
единородни Син Божи нас приведе познау истинитог Бога
и Оца; и очистивши водом, и осветивши Духом Светим, даде
себе у откуп смрти ( ),
коа е нас, продане под грех, држала; и сишавши крстом у
ад, да собом испуни
30 Вознесете Господа Бога и Спаса нашего Исуса Христа, на велицМ ве
черни, на Господи воззвахъ: Господи, смотрешя совершивъ таинство (
), поимъ твоя ученики на Гору Елеонскую,
вознеслся еси ().
31 тамо, на литш, Слава и нын: Господи, таинство еже отъ вковъ сокро
венное и отъ родовъ, исполнивъ яко благь ( ,
, , ), пришелъ еси со ученики
твоими на Гору Елеонскую.
32 тамо, на утрени, кондакъ: Еже о насъ исполнивъ смотреше (
), и яже на земли соединивъ небеснымъ (
), вознеслся еси во славЬ Христе Боже нашъ, никако
же отлучаяся, но пребывая неотступный, и воп^я любящимъ тя: азъ есмь съ ва
ми, и никтоже на вы.
33 Въ пятокъ Вознесеюя вечера, на стиховнъ стихиры: Исполнивый, Бла
же, Отеческое благоволеше ( ), соединивъ же горняя съ
долними, вознеслся еси во слав къ первйшымъ ( ).
Догматика православие цркве 673
све ( ), разреши смртне муке; и васкрснувши треег
дана и пропутивши сваком телу пут у васкрсее из мртвих,
постаде првина умрлих, првенац из мртвих, да буде сам све
предачеи у свему ( -
); и узневши се на небеса, седе с десне стране Очева
величанства на висини; Он е и дои да свакоме да по
делима еговим34.
И. Сваки акт Богочовека Христа има општечовечански
знача и смисао, а кроз то и свекозмички. ер е Он у своо
човечанско природи на таанствен начин захватио сав род
удски, учинио га своим, пренео на ега свое животворне
богочовечанске силе и вредности. Тако и вазнесее егово
на небо, иако есте и остае дубоко и свестрано индивидуални
акт Богочовека, ипак има свечовечански и свекозмички
знача и силу. Личност Господа Христа, у свима своим
богочовечанским подвизима, па и у вазнесеу, увек есте и
заувек остае: Личност Другог Лица Свете Троице.
У своо богочовечанско реалности вазнесее Господа
Христа на небо есте, у начелу, вазнесее свеопште удске
природе. име е удско природи пропуен пут у
вазнесее, и тиме осигуран вечни живот. А пошто е
Тросунчани Го
34 Литургиа светог Василиа Великог, Молитва свештеникова за време:
Святъ, святъ, святъ...: Понеже бо человкомъ грхъ вниде, и грхомъ смерть,
благоволи единородный твой Сынъ, сый въ нЬдрхъ тебе Бога и Отца, бывъ
() оть жены, святыя Богородицы и приснод^вы Марш, бывь подъ
закономъ, осудити грхъ во плоти (
), да во АдамЬ умирающе, оживотворятся въ саммъ Христа твоемъ; и
поживъ въ Mipb семь, давъ повелтя спасительная (
), отставивъ насъ прелести идольсюя, приведе въ познаше тебе
истиннаго Бога и Отца, стяжавъ насъ себ люди избранныя, царское свящеше,
языкъ святъ; и очистивъ водою, и освятивъ Духомъ Святымъ, даде себе измну
смерти, въ нейже держими бхомъ, продани подъ грхомъ; и сошедъ крестомъ
во адъ ( ), да исполнить собою вся, ра-
зреши болзни смертныя; и воскресъ въ трети день, и путь сотворивый всякой
плоти къ воскресенпо изъ мертвыхъ ( ,
), зане не бяше мощно держиму быти тлшемъ начальнику жизни,
бывъ начатокъ умершихъ, перворожденъ изъ мертвыхъ, да будеть самъ вся во
всЬхъ первенствуяй; и возшедъ на небеса, сде одесную Величеств1я твоего на
высокихъ, иже и првдетъ воздати комуждо по дломъ его.
674
Преподобии отац устин (Попови)
спод ош при стварау света учинио судбину твари зависном
од човека, то и вазнесее удске природе има сотериолошки
знача и силу за сву твар. ер се Спаситеева искупитеска
и спасоносна сила простире и на сву твар, и то преко синова
Божих, то ест преко оних кои су благодау Христовом
усинили себе Богу35. Вазнесена човечанска природа Господа
Исуса есте првина удске природе уопште; као таква, она е
во за сву удску природу у вазнесеу и символ удског
вазнесеа.
То осеае е увек присутно саборно души и саборном
срцу свете Цркве Богочовекове, и као еванелко предае
снажно изражено у светоотачким списима и црквеним
богослужеима. Празник Вазнесеа Спасовог сав е прожет
силом тог саборног и светог осеаа Цркве. О
чудотворности те силе празника Вазнесеа говори свети
Златоуст: Данас смо ми, кои смо се показали недостони
земе, узнесени на небо ( ).
Ми, недостони земаске владавине, узвисили смо се до
вишега царства, узишли смо више неба, заузели смо царски
престо. И она иста природа, од кое су Херувими чували ра,
сада седи изнад Херувима (
)36.
Пошто е показао како нас е Господ Исус искупио и
помирио са Богом, златоусти благовесник настава: И основ
свих тих добара есте данаши дан, када е Христос, узевши
првину природе наше, узнео е Господу (
). Као што бива са плодним ивима, када неко, узев-
ши мало класа, начини мали сноп и принесе га Богу, те тиме
привуче благослов на све иве, тако е поступио и Христос:
телом своим, као првином, Он е привукао благослов на сав
род удски ('
). Али зашто Он ние
узнео сву природу нашу? Зато што не би била првина, када
би е принео сву, него привина бива онда, када неко
приневши мало, кроз то мало привлачи благослов на
целину. Али,
35 Ср. Рм. 8, 1923. 1418.
36 In Ascensionem Domini nostri Jesu Christi, 2; Р. gr. t. 50, col. 445.
Догматика православие цркве 675
реи е се, за првину требало би принети првозданог човека,
пошто се првином назива оно што прво никне и узрасте. Не,
то ние првина, када ми приносимо први плод, незрео и неак,
него када приносимо зрео. Пошто е она плод био под гре-
хом, то и ние био принесен, иако е био први; а ова е плод
слободан од греха, и зато е принесен, ма да се авио после,
ер то и есте првина ( )37...
Дакле, Христос е принео Оцу првину наше природе, и
Отац е показао толико дивее према овоме дару, како због
вредности Онога кои е принео тако и због чистоте
принесенога, да га е примио своим властитим рукама, и
ставио поред себе, рекавши: Седи мени с десне стране (Пс.
109, 1). Како природи е Бог рекао: Седи мени с десне
стране? Оно коо е било речено: зема си, и у зему еш
отии (1 Мос. 3, 19). Зар ние било довоно за у да
превазие небеса? Зар ние било довоно да стане упоредо са
Анелима? Зар таква почаст не би била неисказана? Али,
удска природа е превазишла Анеле, мимоишла Арханеле,
превазишла Херувиме, узидгла се изнад Серафима, прошла
поред Поглаварстава, и ние се зауставила док ние стигла до
престола Господег. Видиш ли ово пространство измеу неба
и земе? Или бое: видиш ли какво е растоае од ада до
земе, па од земе до неба, затим од неба до неба горега, и
од овога до Анела, до Арханела, до виших Сила, до самог
престола царског? Изнад свег тог растоаа и те висине
Спасите е узнео нашу природу (
). Погледа, како се
ниско налазио човек, и како е високо узнесен! Немогуе е
било сии ниже од онога куда е сишао човек, нити се узнети
више онога куда га е узнео Христос. Изражавауи то, Павле
говори: Кои сие то е Она кои и узие (Еф. 4, 10). Куда
Он сие? У надоа места земе
(. 4, 9), а узие више свих небеса
(. 4, )38.
37 ib. 2; col. 445446.
38 ib. 3; col. 446447.
676
Преподобии отац устин (Попови)
Пошто е указао на то како се Анели на небу радуу за
еднога грешника кои се кае, свети Златоуст пита: Кала се
Анели радуу видеи еднога грешника где се кае, како
онда да они не осеау навее задовоство гледауи данас
свуколику природу нашу узнесену на небо кроз ену првину
(
)39.
У вазнесеном телу Господа Христа ми имамо залог спа-
сена. Спасите дое на зему, благовести свети Златоуст, и
долазеи донесе Духа Светога, а узлазеи на небо узнесе
тело свето, да би свету дао залог спасеа: силу Духа Светога.
Као други залог спасеа за ова свет хришанин треба да
сматра свето тело Христово. Говореи тако а имам у виду и
тебе, и свако лице хришанско. а сам хришанин, и а сам
Божи. На основу чега? На основу тога што имам Духа Све-
тога кои е с неба сишао. Хоеш ли други доказ? а сам
добио с неба Духа Божиа, а имам сигурни залог спасеа.
Какав залог? Горе: тело егово, доле: Духа еговог у нама
( , )...
Небо е добило свето тело, зема е примила Светога Духа.
Дошао е Христос и донео Светога Духа, узишао е и узнео
наше тело. И гле, лик Адамов, погребен у гробу, ава се
ве не меу Анелима, него изнад Анела седи са Оцем, да би
и нас посадио са собом40... Имамо, дакле, залог нашег живота
на небу, куда смо узнесени са Христом (
)41.
Данас е наша првина (1 Кор. 15, 23) узнесена на небо,
вели свети Златоуст у едно своо беседи на Спасовдан, и
Она кои е примио на себе тело наше добио е Очев престо,
да би помирио слуге са Богом, уништио древно
неприатество и ош даровао удима кои живе на земи
мир виших Сила. Данас су у нас заедничке награде за
победу над аволом, заедничка уздара за борбу, заедничке
плате за подви
39 ib. 4; col. 448.
40 In Ascensionem Domini nostri Jesu Christi et in princ. Act. 16; P. gr. t. 52;
col. 789.
41 ib. col. 790.
Догматика православие цркве 677
ге, заеднички венци, заедничка слава... На какву е висину
одедном Бог уздигао род удски кои е био пао под онако
велико проклетство! И на какав смо начин ми, кои смо се
показали недостони земе, данас узнесени на небо (
), и наша природа, коа е пре
сматрана недостоном чак и раа, заузела е на небу прво
место; природи, коа е била играчка демона, данас се клаау
Анели и више Силе (
)42.
Вазнесее е, по речима светог Теодора Студита,
празник над празницима и тана огромна и надумна, ер се
природа наша уздиже изнад неба (siquidem trans coelos
attollitur natura nostra)... И сада je природа наша на небесима,
и о се клаа сва твар видива и невидива43. У вазнесеу
Спасовом, вели свети Амвросие, ние био узнесен само
едан човек, него е цео свет узишао на небо у лицу
Искупитеа свих (поп unus homo, sed totus in omnium
mundus intrabat)44.
Спаситеево вазнесее ca телом природна je и логична
последица еговог васкрсеа телом. егово тело е васкрсло
за вечни живот у вечности Троичног Божанства, кои е и
наступио у своо божанско пунои са Спаситеевим
вазнесеем на небо. Ускрс е, по речима светог Григориа
Паламе, прелаз () наше природе у Христу из смрти у
живот, из трулежности у нетрулежност. вазнесее Спасово
е прелаз () природе наше у Христу од земе на небо
над небесима и на тамоши престо свеопштег Господара45.
Молитвена мисао Цркве, погружавауи се свештено и
трепетно у божанствене таанствености светог вазнесеа
Спасовог, открива нам егову неизречену силу и знача за
спасее човека и твари. У вазнесеу Господа Исуса тело е
човече, а са им и у ему и сва твар, сва материа, постигло
краи, божански ци и назначение. Богочовечански
монизам удског живота први пут е у потпуности
остварен ваз
42 In Ascensionem, Sermo II; Р. gr. t. 52, col. 793.
43 Sermones catechetici, Sermo VII; P. gr. t. 99, col. 517 . .
44 De fide, lib. IV, cap. 1, 7; P. lat. t. 16, col. 644 A.
45 Homil. XXI, In Ascensionem Domini Dei et Salvatoris nostri Jesu Christi;
P. gr. t. 151, col. 176 А. В.
678
Преподобии отац устин (Попови)
несеем Спасовим на небо. Дотле е монизам удског живо-
та био немогу, ер га е кобна и мрачна раселина смрти Не-
пала и раздваала. Вазнесеем Спасовим е потпуно излечена
у удско природи страшна ракрана смрти, и тело се
човечие осетило и нашло заувек изнад смрти, обесмрено
богочовечанским силом свемилостивог Победитеа смрти,
Господа Исуса.
Узишавши са славом на небо, вели молитвена мисао
Цркве, Спасите е узнео суштину уди (
), и славом е украсио46. Сам по себи, грех е болеет за
удску природу и осуда удске природе на проклетство и
смрт; своим оваплоеем, васкрсеем и вазнесеем Господ
е помиловао несрену природу удску47. Васкрсе Христос
Бог наш, и узнесе се онамо откуда е и сишао к нама
човекоубиво, помиривши оно што е одавно било
раставено, то ест човека и Бога, зему и небо48.
Вазнесеем своим Господ е уклонио последу преграду
измеу земе и неба, пропутио пут телу у вечни живот и
вечну славу Тросунчаног Божанства.
На Спасовдан се Господ са горе Маслинске узнео у
слави, и палу природу нашу, милостиво узневши, посадио
поред Оца49. Природу удску, коа се била спустила у
нацри мрак земин, Христос Бог е обновио собом
( ), и узнео е данас више свих
Поглаварстава и Власти; ер узубивши е, Он е посадио
поред себе, а помиловавши
46 Въ среду шеспя седмицы по Пасц, на утрени, сЬдаленъ: ... на небеса
со славою возшелъ еси, и возвелъ еси человеческое сущесство (
), и славою удобрилъ еси ( ).
47 тамо, Канонъ предпразднетву Вознесешя, пснь 4: Прежде грхомъ
осужденное естество наше Всецарю, твоимъ пр1япемъ помиловася, пЬсно
словящее твое со страхомъ восташе и божественное вознесете (
, , ' ,
\. ).
48 тамо, пснь 8: ...воскресе Христосъ Богъ нашъ, и взыде, отонудуже сни
де къ намъ человколюбно, умиротворивый древле разстоящаяся (
).
49 Вознесете Господа Бога и Спаса нашего И. Христа, на велицЬй вечер
ни, на Госп. воззвахъ Слава и ньпгЬ: ...днесь оть Горы Елеонск1я вознеелся еси
во слав, и падшее естество наше милостивно вознесъ, Отцу спосадилъ еси
( , ).
Догматика православие цркве 679
je, Он е сединио са собом; сединивши е пак са собом, Он е
пострадао са ом ( ); а пострадавши ма
да нестрадалан, Он е у прославио собом50.
Христос Бог наш, кои своим Божанством испууе све
и сва ( тт ), узнесе се у слави, и
седе с десне стране Она51. Узие Бог, да узнесе пали лик
Адамов52. Превечни и беспочетни Бог, ону природу удску
коу узе на себе, обоготворивши на таанствен начин
( ), данас узнесе на небо53. Христос, кои е
сишао с неба на зему, и лежао доле у царству ада, васкрсао
е са собом Адамову природу, и вазнесеем своим узневши
е на небо, учинио е саседитеем на престолу Оца свог
( )54. Пошто е своим страдаем и
своим васкрсеем Господ обновио свет, састарели од многих
грехова, Он се, ношен облаком, узнео на небеса55.
Животодавац Христос узишао е к Оцу, и узнео род наш
( ) по неисказаном човекоубу
50 тамо, на литш стихиры: Низшедшее естество Адамово, въ дольМшыя
страни земли, Боже новосотворивый собою, превыше всякаго начала и власти
возвелъ еси днесь ( ); яко
бо возлюбивъ спосадилъ еси ( , ), якоже помило
вавъ соединилъ еси себ ( , ); яко соединивый
спострадалъ еси; яко безстрастенъ пострадавъ и спрославилъ еси (
, ).
51 тамо, на стиховнЬ стихиры: Вознеслся еси ... Христе Боже напгь, ... и
слъ еси одесную Отца, всяческая исполняли Божествомъ.
52 тамо, Слава и ньпгЬ: Взыде Богь ( ) въ воскликновеши,
...еже вознести падшш образъ Адамовъ(тог)
).
53 тамо, на утрени, сдаленъ: Превъчный Богь и безначальный, еже вос
пр1ятъ естество человеческое ( ' , ( ), обоготво
ривъ тайно, днесь вознесе.
54 тамо: Сошедый съ небесе на земная ( ), и долу лежащш во
адов стражи ( " ), совоскресивый
яко Богь Адамовъ зракъ ( ), возне
сешемъ твоимъ Христе на небеса возведъ, престолу Отеческому твоему сосЬди
теля содлалъ еси, яко милостивъ и человЬколюбецъ.
55 тамо, Канонъ, пЬснь 1: Состарвппйся, Господи, М1ръ многими грхми
( , ), обновивъ страстно твоею и
восташемъ твоимъ, возшелъ еси носимъ; облакомъ къ пренебеснымъ (
).
680
Преподобии отац устин (Попови)
свом и милосру56. Силаском своим на зему Господ Христос
е оборио неприатеа, авола, а своим узласком Он е узнео
човека ( )57. На надуман и посве
несхватив начин би уздигнута изнад Анела природа наша,
коа е давно давно пала, и би посаена на божански
престо58. Чудо е то ново преново: удска природа, седиена
са Богом Логосом сведржитеем, узие на небеса59. удска
природа е прешла бескрано дуг пут: од нанижег пада до
навише славе, од авола до Бога, од смрти до бесмртности.
Милостиви Спасите се узнео своме Родитеу, и узнео е
нашу природу коа е доле лежала60. Вазнесее е асни и
свесветли дан Господег божанског узласка на небо, дан кои
осветава све и сва61.
Све што е Христово, од навидивиег до
наневидивиег у еговом богочовечанском подвигу,
проходи една мисао, едан ци, едан жеа: спасее рода
удског од греха, смрти и авола кроз седиее са
безгрешним и бесмртним Богом. По неисказано доброти
Исус се оваплотио, и Он бесмртни добровоно е поднео крст
и смрт, и треег дана е васкрсао из мртвих, а у четрдесети
дан узнео се онамо откуда е био сишао, помиривши оно што
е на земи, и све уде
56 тамо, пснь 3: Возшелъ еси жизнодавче Христе ко Отцу, и вознеслъ
еси родъ нашъ человколюбче, неизреченнымъ благоутроб1емъ твоимъ.
57 тамо, пснь 8: Своимъ снисхождешемъ низложившаго супостата (
" , ), и своимъ возшеств1емъ вознес
шаго человки ( ).
58 тамо: Взятся превыше Ангелъ естество наше, древле отпадшее (
' ), и на престола посажде
но бысть божественна, паче смысла ( ).
59 Въ пятокъ Вознесенья на утрени, на стиховн стихиры праздника: Чу
до новолпное ( ), человеческое бо естество на небеса взыде,
соединившееся Слову Богу Вседержителю ( ,
).
60 Въ пятокъ Вознесешя вечера, на СТИХОВН стихиры: Вознеслся еси къ
твоему Родителю, щедре,... и вознеслъ еси долу лежащее естество (
).
61 Въ пятокъ Вознесешя на утрени, на стиховнЬ стихиры праздника:
Возс1я ясный и всесвтлый день ( ) Владыики божественнаго
на небеса восхожден1я (), просвщающш всяческая (
).
Догматика православие цркве 681
привевши Родитеу62.Своим вазнесеем Спасите е ставио
вечну круну обожеа на своу човечанску природу и
почаствовао е седеем с десне стране Оца63.
... И богоглагоива уста едине, свете, саборне и
апостлске Цркве громогласе еванелску благовест коа
своом бескраном таанственошу поражава, а своом
неизмерном радошу усхиава и Анеле на небу и уде на
земи: И возшедшаго на небеса, и сдяща одесную
Отца"...
8. Тана Спаситеевог учеа и тана спасеа
Све тане Богочовека Христа, у суштини своо, своде се
на тану егове Богочовечанске личности. То важи и за тану
еговог учеа. Узвишеност, божанственост, непогрешивост,
чудесност и чудотворност еговог учеа долазе од егове
узвишене, божанствене, безгрешне, чудесне и чудотворне
Личности. Спасите е Богочовек; у томе е сва егова тана,
па и тана еговог учеа. Господ Христос е Спасите тиме
што е Богочовек, и егово учее е спасоносно тиме што е
богочовечанско. Целокупним своим богочовечанским живо-
том Господ се показуе као Спасите, и есте Спасите.
Отуда е и учее егово у свему и по свему учее о спасеу.
Спасите и учи спасеу и остваруе спасее. егово учее
и ние ништа друго до егова чудесна Личност преведена у
речи, у колико е могуе Непреводивог превести и
Неизразивог изразити.
62 Въ вторникъ седмыя седмицы вечера, на Господи воззвахъ стихиры:
Воплотился еси за неизреченную Исусе благость, и кресть и смерть Безсмерт
не волею () претерплъ еси и паки тридневенъ воскресъ изъ
мертвыхъ, по днехъ четыредесятыхъ вознеслся еси, отонудуже первое сошелъ
еси, умиривъ земная, и всхъ приведъ Родителю (
).
63 Послдоваше ко святому Причащенш, Молитва 3: Преславнымъ тво
имъ вознесешемъ, плотское обоживый воспр1ят1е, и cie деснымъ Отца
сдешемъ почтый(о
).
682
Преподобии отац устин (Попови)
У основи своо, тана Спаситеевих речи е у Речи, у
Богу Речи, у Богу Логосу. А то значи: у Тросунчаном Госпо-
ду. Велика е, и бескрана, и чудесна тана речи. Толико вели-
ка, толико бескрана, толико чудесна, да се и само Друго Лице
Пресвете Троице, Господ Христос, назива и есте: Логос =
Реч. Бог е Реч64. Све речи кое долазе од те вечне и
свесавршене Речи пуне су Бога, пуне Божанске истине,
Божанске правде, Божанске вечности. Ко их слуша, Бога
слуша, ер су оне по свему непосредне речи Боже.
Бог Реч постаде тело65, постаде човек, и мутави и муцави
човек проговори речи вечне Божанске истине и вечне Бо-
жанске правде. Очовечеем Бога Логоса удска природа е
уистини постала логосна, речита, разумна. А то значи вечне
Божанске вредности постале су своина удске природе. Оно
што е Бог Реч вечито био, есте и бие, то постаде човек.
Стога се у речима оваплоене, очовечене Речи садржи све
Божанско што е Бог имао и требао да каже роду удском.
удима, као телесним биима, оваплоени Бог Логос е
помоу тела казао сву истину Божу, сву правду Божу, сву
убав Божу, и открио им Божи план о свету, Боже намере
са светом, Боже старае о свету, [Божи домостро].
Бог Реч казао е удима Бога помоу речи, у колико ре-
чи удске могу обухватити Необухвативог и сместити
Несместивог. Све што треба спасеу овога света, и удима у
свету, Спасите е казао у своме учеу. На сва питаа Он е
у ему дао одговор. Нема питаа кое може мучити душу
удску, а да на ега ние дат посредни или непосредни одго-
вор у Богочовековом учеу. уди не могу измислити више
питаа но што има одговора у Спаситеевом учеу. Не
нае ли човек у Богочовековом учеу одговор на неко свое
питае, значи: поставио е бесмислено питае, на кое Бог
мудрости не одговара66.
У Спаситеевим речима има сока бесмртности, кои
кап по кап капе у душу човекову, и оживава е из смрти
м ]я. 1, 1.
65 н. 1, 14.
66 Ср. Мт. 21, 2327; Лк. 12, 1315.
Догматика православие цркве 683
у живот, из пролазности у непролазност. То Спасите
обавуе говореи: Заиста, заиста вам кажем: ко моу реч
слуша и веруе ономе кои ме е послао, има живот вечни,...
прешао е из смрти у живот (
)67. значи: слушаем, изучаваем речи Боже,
човек се учи бесмртности и вечности; а веруе ли у реч Божу
пуном вером ве е научно шта е живот вечни, ве е пре-
шао из смрти у бесмртност. Зато Спасите одлучно тврди:
Заиста, заиста вам кажем: ко одржи реч моу, нее видети
смрти до века68.
Свака е реч Христова пуна Господа Христа, пуна Бога,
пуна божанске свесиле, зато, када уе у душу човекову, она
е очишава од сваке нечистоте. Из сваке речи едино
Безгрешног излази сила коа очишава од свакога греха. Зато
е Спасите на Тано вечери говорио ученицима своим,
неотступним слушачима речи егове: Ви сте ве очишени
речу коу вам говорих69.
Богочовечанско
учее,
обавено
новозаветним
Откривеем, Господ Христос и егови свети Апостоли
називау: речу Божом ( ), речу
Господом ( )70.
Свака реч Божа пуна е истине Боже, истине свете и
вечне, коа, када уе у душу, уноси у н>у божанску светлост и
освеуе е на сву вечност. Стога се Спасите молитвено
обраа Оцу свом небеском за ученике свое: Оче, освети их
истином своом, реч е твоа истина (
)71, то ест: учини их светима дауи им Духа Светога и
праве догмате (
). ер исповедае правих догмата о
Богу освеуе душу. А да Спасите говори о догматима види
се из онога што е додао: реч е твоа истина, то ест, у о
67 н. 5, 24; ср. 7, 3739.
68 н. 8, 51.
69 н. 15, 3.
70 н. 17, 14; Д. А. 6, 2. 4; 13, 46; 16, 32; 19, 20; 2 Кор. 2, 17; Кол. 1, 15; 2
Сол. 3, 1.
71 н. 17, 17.
684
Преподобии отац устик (Попови)
нема ничег лажног, него све што е речено треба да се на
сваки начин испуни; исто тако у о нема ничег
фигуративног ( ), ничег телесног (
). Тако и Павле говори о Цркви, да е у Христос
осветио речу (. 5, 26). Значи, и реч Божа
очишуе"72.
Ако човек не прима реч Христову као реч Божу, као
реч Истине, иза еговог непримаа стои лаж и отац лажи, у
коме нема истине и кои ние од истине73. Ако човек разгрне
ма коу Спаситееву реч, у свако е наи много
натприродног и благодатног. И то е оно што онатприроуе и
облагодауе душу човекову када е реч Христова посети.
Зато свети Апостол сав Богочовеков домостро спасеа рода
удског назива речу благодати Боже74, речу истине (
)75, речу живота76. Као жива, благодатна сила,
реч Божа дествуе у човеку чудотворно и животворно, ако е
човек слуша са вером и прима са вером77. О то сили говори
свети философ устин када каже: поуке Христове биле су
кратке и езгровите, ер Он ние био софист, него е реч
егова била Божа сила ( )78.
На ту чудесну силу Спаситеевих речи мисли свети
богослов, Симеон Нови, када вели за их да су
боготворее79.
Све е опогаено грехом, али се све очишуе речу
Божом и молитвом, све: свако створее од човека до црва80.
Истином коу носи у себи, силом коу има у себи, реч Божа
е оштриа од свакога мача, и пролази та до раставеа и
душе и духа, зглавака и мождине, и суди жеама и мислима
срца81. Нема кутка у човеково души до кога она не досегне,
72 Св. . Златоуст, In Joan. Homil. 82, 1; Р. gr. t. 59, col. 443.
73 Ср. н. 8, 44; 18, 37.
74 Д. А. 20, 32.
75 . 1, 13.
76 Флб. 2, 16.
77 1 Сол. 2, 13.
78 Apolog. I, 14; Р. gr. t. 6, col. 349 .
79 Послдоваше ко св. Причащешю, Молитва св. Симеона Новаго Бого
слова, 6; ... боготоврящихъ твоихъ словесъ ( ).
80 Ср. 1 Тм. 4, 6.
81 евр. 4, 12.
Догматика православие цркве 685
нити има таног места или таног греха до кога она не допре.
Она целога човека прониче, прожима, вивисекцира. Ништа
ние сакривено пред ом и за у.
Зато што свака реч Спасова има у себи од вечне Речи
Боже, Логоса, она и има силу да духовно раа и препораа
уде. И раауи се од е, човек се раа од Истине. Отуда
свети апостол аков пише хришанима да их Бог Отац породи
речу истине82, а свети Петар им вели да су прероени речу
живога Бога, коа остае вавек83. Све пак то значи: човек се
раа од Бога84.
Све речи, кое е Бог говорио удима, долазе од вечне
Речи Боже, Логоса, единородног Сина Божег. Све оне
истичу из те едне и единствене Речи, и враау се у у, ер
е Она та коа оживава на живот вечни и истину вечну. Зато
Апостол убави и Логоса све своди на ту чудесну Реч, и
назива е Речу живота, речу Божом, вечним животом85.
Живеи том пресветом Речу живота, човек оживава себе
из смрти у живот. Испуууи себе вечним животом те
чудотворне Речи, човек постае победите смрти и учесник
у природи Божо86.
Све Спаситееве речи сачиавау семе Божанске исти-
не87. Оваплоени Бог сее то семе по души удско; и оно пада
и на каменита и на трновита места душе, а и на добру зему
срца нашег, и доноси род. И када човек угледа род, кои е
на земишту душе егове сазрео из посеане речи Боже, и
окуси га, он од радости и усхиеа похита да и каменита и
трновита места душе свое раскрчи, почисти, пооре и засее
Семеном речи Боже.
Пошто Богочовекове речи садрже сву истину Божу и
сву мудрост Божу, то став човеков према има показуе
какав е човек: мудар или луд. И то мудар или луд у очима
82 ак. 1, 18.
83 1 Петр. 1, 23.
84 н. 1, 13.
85 1 н. 1, 12; Апок. 19. 13.
86 2 Петр. 1, 4.
87 Ср. Л к. 8. 11.
686
Преподобии отац устин (Попови)
самога Господа Исуса. ер е Он божански безгрешно и му-
дро разврстао све уде у две врете: у врсту мудрих и у
врсту лудих. Мудри су они кои слушау речи егове и
извршуу их, а луди су они кои слушау речи егове, а не
извршуу их88.
У свако Спаситеево речи има неке чудотворне силе и
мои. То човек осети, чим душу своу отвори према Господу
Христу. егова реч исцеуе и од телесних и до духовних
болести. Реци реч, и оздравие слуга мо", преклие
капернаумски капетан. Спасите рече и оздрави слуга
егов у та час"89. Како некад, тако и сад, Господ непрестано
изговара свое чудотворне речи, и оне чудотворе по душама
удским: исцеуу и од душевних и до телесних болести. ер
е у чудесном и човекоубивом Еванеу забележено и ово:
И доведоше к Исусу бесомучних много, и изгна духове речу,
и све болеснике исцели90. Речу чини чудеса и сад као некад,
ер е Господ Исус уче и данас она исти и вавек91.
Зато што у свако еванелско речи има много Бога,
Страшним судом судие се онима кои не слушау речи
Боже, и бие им теже на дан Суда него Содому и Гомору92. Од
свакога е се на дан Страшнога суда тражити да да рачуна,
шта е урадио са речима Божим, да ли их е слушао и
испуавао или их е одбацивао и оповргавао, да ли им се
радовао или их се стидео. Ако их се стидео у роду овом
преуботворном и грешном, и Господ е се постидети ега
када дое у слави Оца свога са Анелима своим93.
Причом о Сеачу и семену сам Спасите обашава
природу и начин успеваа речи Божих у души човеково.
Под Семеном Господ разуме реч Божу94. Свака реч Божа
есте семе, кое има у себи животне силе да проклиа,
никне,
88 Мт. 7, 2427.
89 Мт. 8, 8. 13.
90 Мт. 8, 16.
91 евр. 13, 8.
92 Мт. 10, 1415.
93 Мк. 8, 38.
94 Лк. 8, 11.
Догматика православие цркве 687
класа и сазри. Само се са им треба опходити као са
природним Семеном у коме има натприродне животне силе и
истине. Спасите е у причи показао и шта човек треба да
учини са свое стране, да би божанско семе донело рода.
Показао е шта човек треба да учини са ивом душе свое, да
би на о успело семе Боже истине и Божег живота. Треба
да уклони из е тре и камее, т. бриге овога света и сласти
овога живота95, да е очисти од сваке нечистоте, да поднебе
душе свое учини подесним за растее семена Божег; едном
речу: да буде мудар и вичан економ душе свое. Кратко
речено: у причи о Сеачу и семену Господ е открио сав однос
речи Божих према човеку, и показао зашто у едних уди то
семе успева, а у других не.
Када се говори о вредности и сили речи Божих, ту не
може бити преувеличаваа. У свако Спаситеево речи има
више вечности и непролазности него што их има у небу и зе-
ми, и у целокупно ихово истории. Зато е Он и рекао:
Небо и зема прои е, али речи мое нее прои96. То значи:
у Спаситеевим речима е Бог и све Боже, зато не могу
прои. Усвои ли их човек, он постае непролазнии од неба и
земе, ер е у има сила коа обесмруе човека и чини га
вечним. Но и то е мало. Веи дар е пред нама, и веа
радост. Изучаваем и испуаваем речи Спасових човек се
удостоава части вее од анелске и арханелске: постае
брат Христов, и сестра, и мати. То е Он свеистинити обавио
када е рекао: Мати моа и браа моа они су кои слушау реч
Божу и извршуу е97. Од слушаа и вршеа речи Боже по
души се неосетно разлива неко неисказано блаженство, кое
не личи ни на шта земаско. О томе е Спасите говорио ка-
да е рекао: Блажени су кои слушау реч Божу и држе е98.
Пошто е Господ Христос оваплоени Бог Логос, то е и
егово учее учее Бога: о Богу као Свето Троици", о
95 Мт. 13, 22; Лк. 8, 14.
96 Мт. 14, 35.
97 Лк. 8, 21.
98 Лк. И, 28.
99 Види: Догматика, кн.. I, стр. 125181 (139200).
688
Преподобии отац устин (Попови)
свету100, о Анелима1, о аволима2, о човеку, о добру, о злу, о
правди, о истини, о убави, о животу, о смрти, о страдау, о
васкрсеу, о вазнесеу, о Страшном суду, о вечном блажен-
ству, о вечним мукама, о рау, о паклу, и о свему што
сачиава богочовечански домостро спасеа. О свему томе
Господ Христос дае Боже учее, ер е оваплоени Бог
Логос. И ош: егово е учее учее васцеле Свете Троице.
На то указуе Спасите говореи: Мое учее ние мое него
Онога кои ме посла3; Дух Свети од моега е узети и авити
вам4.
Све што говори Спасите говори као оваплоени Бог,
као Богочовек, зато е Он едини у роду удском имао право
да свое учее и свое дело назове Еванеем, Благовешу5.
Он е уистини едини Учите благих вести у овом горком
свету, ер е богочовечанским подвигом своим уклонио не са-
мо наужасниу горчину живота удског: смрт, него и извор
горчине: грех, побеууи истовремено и самог оца греха:
авола. Као такав Он е едини од свих уди имао право да се-
бе назове единим Учитеем рода удског6. Сви пак остали,
ученици су према ему. И учитеи утолико уколико
обавуу истине свога ненадмашног Учитеа. ош нешто:
Исус Христос е неподраживи и единствени Учите зато
што е у исто време Господ и Бог7, те учи као Бог. Отуда се
ниедан од удских учитеа не може упоредити са
Богочовеком као Учитеем. Пошто е Он Бог и Господ, то е
и егово Еванее Еванее Боже ( )8,
Еванее Сина Божег9, Еванее вечно10, реч Истине11, сама
Истина12.
100 тамо, стр. 213226 (237251).
1 тамо, стр. 227239 (292266).
2 тамо, стр. 239248 (266276).
3 н. 7, 16.
* н. 16, 14.
5 Лк. 4, 1819.
6 Мт. 23, 810; Лк. 6, 40.
7 н. 12, 13.
8 Рм. 1, 1.
9 Мк. 1, 1.
10 1 Петр. 1, 25; Апок. 14, 6.
1 2 Кор. 6, 7; Кол. 1, 5; Гал. 2, 5.
12 Гал. 3, 1; 1 Тм. 2, 4.
Догматика православие цркве 689
Богочовеково учее е пуно истине Боже, пуно мудро-
сти Боже, пуно силе Боже, зато е Богочовек учио као Она
кои власт има" ( )13, зато е егова беседа
била силна14, зато су се сви дивили и говорили: откуда овоме
премудрост ова и мои?15 Своом божанском мудрошу и чу-
дотворном силом реч Спаситеева се ава као потпуно ново
учее, небивало у роду удском. Зато савременици
Спаситееви, слушауи Га где учи и гледауи како речу
чини чудеса, питау едан другога говореи: Шта е ово? и
какво е ово учее ново, да са влашу и духовима нечистим
заповеда, и слушау га?16 Каква е ово реч, те са влашу и
силом ( ) заповеда духовима нечистим,
и излазе?17
Спаситееве речи, као речи оваплоене Речи Боже, чи-
не чудеса, каква род удски видео ние. Довоно е да Бого-
човек изрекне реч, па да се деси чудо исцееа, чудо
очишеа, чудо васкрсеа. Примера е много. Човеку, кои
е тешко боловао тридесет и осам година, Спасите рече:
Устани, узми одар сво и ходи, и одмах оздрави човек (
), и узевши одар сво
хоаше18. Глувонемоме рече: Ефата, то ест: отвори се, и
одмах () му се отворише уши, и раздреши се свеза
езика егова, и говореше лепо19. Губавцу рече: Очисти се, и
тек што му то рече, одмах отиде губа с ега, и очисти се
( ' , )20.
ерихонском слепцу рече: Прогледа! И одмах прогледа
( ), и пое за им славеи Бога21.
Сухорукоме рече: Пружи руку! И он учини тако, и рука
поста здрава22.
13 Мт. 7, 29; Мк. 1, 22.
14 Лк. 4, 32.
15 Мт. 13, 54; Мк. 6, 2.
16 Мк. 1, 27; ср. 11, 18.
17 Лк. 4, 36.
18 н. 5, 89.
19 Мк. 7, 3435.
20 Мк. 1, 4142; ср. Лк. 5, 13.
21 Лк. 18, 4243.
22 Лк. 6, 8. 10.
690
Преподобии отац устин (Попови)
Колико е Божанске силе у речима оваплоене Речи
Боже показуе се нарочито у васкрсавау мртвих речу.
Мртву аирову кер Спасите зовну говореи: Девоко,
устани! и поврати се дух ен, и одмах уста (
)23. Мртвом сину наинске удовице Господ рече:
Младиу, теби говорим, устани! И мртвац седе и стаде
говорити, и даде га матери егово24. Четвородневном
мртвацу Лазару Спасите рече: Лазаре, изии напое! И
изие мртвац, по ногама и по рукама обавит повоима, а
лице егово беше увиено у убрус25.
Због свега тога, чудесни Учите е био у праву када е
за свое учее говорио: Речи кое сам вам рекао, дух су и жи-
вот су26, ер су речи Бога Речи. Пратеи свога Божанског
Учитеа, свети Апостоли су стекли непоколебиво убеее
да су речи егове речи пуне вечнога живота, и то су
колективно изразили рекавши Му: Ти имаш речи вечнога
живота ( )27.
Спаситеево учее е у ствари учее Свете Троице. И
Спаситееве речи су речи Свете Троице. Стога Спасите и
вели: Речи кое вам а говорим, не говорим од себе, него Отац
кои борави у мени Он твори дела28. Ко хое да твори воу
Очеву, познае е ли ово учее од Бога или а сам од себе го-
ворим29. И за учее богочовечанско важи Спасова реч: а и
Отац едно смо30. Зато се у своо Гетсиманско молитви Го-
спод Христос обраа Богу Оцу, имауи у виду свое
следбенике: Речи кое си ми дао дадох им31; а им дадох реч
твоу32. А ученицима своим Спас говори на Тано вечери:
Утеши
23 Лк. 8, 5455.
24 Лк. 7, 1415.
25 н. 11,4344.
26 н. 6, 63.
27 н. 6, 68.
28 н. 14, 10.
29 н. 7, 17.
30 н. 10, 30.
31 н. 17, 8.
32 н. 17, 14.
Догматика православие цркве 691
тел> Дух Свети, кога е Отац послати у име мое, Он е вас
научити свему и напоменуе вам све што вам рекох33; Он е
вас упутити на сваку истину, ер нее од себе говорити, него
е говорити што чуе. Он е ме прославити, ер е од мога
узети, и авие вам34.
Оваплотивши се, Бог Логос е тане неба и истине неба
снео на зему, и Он е едини Учите меу удима кои зна
и казуе тане царства небескога35, и како оне успевау и расту
на земи. Своим чудотворним делаем и божанским уче-
шем Богочовек е показао ненадмашност свое Личности и
свога учеа, те е стога и имао право што е обавио удима
да е има егова Личност и егово учее едино на потре-
бу"36. Свесавршеност Господа Исуса као Богочовека и Учитеа
толико е привлачна и чаробна, да Он привлачи многе л>уде, и
они оставау све, само да би постали егови ученици37.
Богочовеково учее има едно име: Еванее = Благо-
вест. Благовест о Богу, Благовест о човеку, Благовест о све-
ту, Благовест о животу, Благовест о вечно истини, Благовест
о вечно правди, Благовест о вечном добру, Благовест о
васкрсеу, Благовест о вечном животу, Благовест о свему
Божем што е потребно човеку за живот у овом и оном свету.
У ствари, Богочовекова Благовест е учее како се уништава
едина горчина: смрт, и отац ен: грех, и праотац ен: аво.
На супрот аволово горковести стои Богочовекова благо-
вест. аволова е горковест: грех, смрт, зло, неправда, лаж,
завист, пакост, среброубе, блуд, и сваки порок кои се
размножава путем греха. Када се Богочовекова Благовест
оствари у човеку, онда е човек спасен: победно е грех, смрт,
и авола, и постао бие богоподобно, богочовечанско.
Основна тана Спаситеевог учеа есте Богочовештво,
и у ему истина Богочовечанска и сила Богочовечанска. И
у срцу те тане скрива се тана: како се Богочовечанском
33 н. 14, 26.
34 н. 16, 13. 14; ср. Лк. 12, 12.
35 Мт. 13, И.
36 Лк. 10, 39. 42.
37 Мт. 4, 20. 22; 9, 9; Мк. 1, 18. 20; 2, 14; Лк. 5, 11; 5, 28.
692
Преподобии отац устин (Попови)
истином и Богочовечанском силом ствара од човека бие
богоподобно, бие богочовечанско; другим речима: како се
човек обогочовечуе. То е Спасите асно изразио, када е
удима поставио као ци божанско савршенство, рекавши:
Будите савршени као што е савршен Отац ваш небески38,
Бог. А то е Господ изразио био ош рание, у самом почетку
удске историе, створивши човека боголиким и поставив-
ши му као ци уподобавае Богу39. То е Спасите наро-
чито нагласио, када е бранио ипостасно единство свое
човечанске природе са Божанском у себи, позивауи се на
реч Божу коа удима вели: богови сте40. А христоносни
Апостол благовести, да нам е Богочовек Христос даровао
све божанске силе, да бисмо помоу их могли постати:
учесници у Божо природ и ( )41.
Другим речима: ци е Спаситеевог учеа: обожее
човека. А у томе и спасее, ер се оно састои у обожеу.
Човек се спасава греха, зла и смрти, испуууи себе
богочовечанском светошу, добротом и бесмртношу, то
ест: обогочовечууи, обожууи себе.
Бог се оваплотио, да би човека научно и дао му силе: да
Бога оваплоти у себи. Бог се очовечио, да би се човек
обожио. Бог е постао човек, да би научно човека, како може
постати савршен као Бог. А то човек постиже, ако себе
испуни Господом Христом кои е свесавршена светлост,
свесавршена бесмртност, свесавршени Бог. ер испунивши
себе Спаситеевом светошу, бесмртношу и Божанством,
човек потпуно потисне из себе грех, смрт и авола. А то
значи:
спасе
себе
обожеем,
обогочовечеем,
охристоличеем. ер je краи ци Богочовековог подвига и
учеа: охристоличити човека42.
Грехом и грехоубем човек е обезличио себе, ер е
обезбоголичио, обезбожио себе. А суштина личности е у бо
38 Мт. 5, 48.
39 Види: Догматика, кн>. I, стр. 253260 (281288).
40 н. 10, 3038.
41 2 Петр. 1, 34.
42 Рм. 8, 29.
Догматика православие цркве 693
голикости. Богочовек е дошао да собом и своим ученьем
човека обогочовечи, обоголичи, охристоличи. Све што е
чинио и учио, има едан ци: охристоличее човека,
богосавршенство човека. Отуда се спасенье и састои у
преживавау и доживавау Христа као свога живота, као
суштине свога биа, попут Апостоловог: а више не живим,
него у мени живи Христос43. Крштенье и остале свете тане и
свети подвизи усауу и оваплоуу Господа Христа у човеку.
У само ствари, процес човековог спасеа ние друго до
процес човековог саоваплоеа Господу Исусу44, процес
доживаваа еговог богочовечанског живота као свог.
Као што целокупни животни подвиг Богочовека Христа
има спасоносни знача за све уде, тако има и егово
Богочовечанско учее: Нема ту евреина ни Грка, нема роба
ни слободака, нема мушкога рода ни женскога45, него све и у
свему Христос46. Као што е Господ Христос своом
Богочовечанском личношу и животом обухватио све
светове, тако е и учеем своим Богочовечанским обухватио
човека у свима световима. ер е ньегово учее спасоносна
благовест за човека и на земи, и на небу, и у аду.
Богочовековим ученьем обухваена е сва удска природа у
свима своим манифестациама. Као истинити Бог, Господ
Христос е ималац и учител. свих божанских истина; као
истинити човек, Он е своим учеем божанске истине свое
учинио приступачнима за све уде свих времена, свих боа,
свих сталежа, свих узраста.
И
Богочовечанска
личност
Спаситеева
и
Богочовечанско учее егово дати су удима ради иховог
спасеа, то ест ради иховог ослобоеа од греха, смрти и
авола путем обожеа, охристоличеа, отроичеа. ер не
треба заборавити, да е Спаситеева краа жеа: да се уди,
саоваплоавауи се Богочовеку и живеи име као лозе на
чокоту, отроиче, постану меу собом едно као што су едно
43 Гал. 2, 20.
44 Ср. Еф. 3, 6.
45 Гал. 3, 28.
46 Кол. 3, 11.
694
Преподобии отац устин (Попови)
три света Лица Трисветог Божанства47. Другим речима,
Спаситеева е краа жеа: да Бог буде све у свему48.
У Богочовеку е дат идеално савршен и савршено
идеалан човек као пример и углед за све уде свих времена,
свих боа, свих сталежа, свих узраста. Оно што е у ему
дато као живот и као стварност, дато е са цием да постане
наш живот и наша стварност. Своим оваплоеем,
крштеем,
преображеем,
страдаем,
васкрсеем,
вазнесеем, Богочовек е дао удима и силу и учее, како се
човек раа од Бога, преображава Богом, васкрсава Богом,
узноси Богом. Ништа Богочовек ние учио што ние имао у
себи као сво живот и своу стварност. Зато е Он не само
наидеалнии него и нареалнии Учите у свету
човечанском. Свуда и у свему Богочовековом остварено е
наидеалние савршенство и постигнута наидеалниа
равнотежа Божег и човечег: ничим неумаено савршенство,
ничим непоремеена равнотежа: ни грехом, ни злом, ни
неумесном жеом. Ту е све у свему: савршени Бог и
савршени човек, единствени Богочовек.
Само е Богочовек савршени Учите савршеног учеа.
Свое савршено учее Он е посведочио, потврдио и
обаснио своим савршеним животом. Нико се у томе не
може упоредити са им. Он е у свему ненадмашан и
неупоредив. Ванредно о томе расууе мудри Лактанцие:
Човек не може бити савршен учите, ер егово учее не
може бити изнутра из ега и егово властито (propria). Jep
дух, затворен у земне органе и спутан распадивим телом,
не може сам нити схватити нити примити истину, ако не
буде научен о од другог извора. Па и кад би имао ову мо
у навеем степену, ипак би био неспособан да стекне
навишу добродете и и да се одупре свима пороцима. Али
учите с неба, коме егова божанска природа дае знае и
егова бесмртност дае добродете (virtutem immortalitas
tribuit), мора и у своме учеу, као и у свему другом, бити
савршен и потпун (perfectus et consummatus). Али се ово не
може никако десити док
47 н. 15, 110; 17, 2126.
48 1 Кор. 15, 28.
Догматика православие цркве 695
он не буде узео на себе смртно тело. А због чега се то не
може десяти очигледно je. Jep ако он буде дошао удима
као Бог, и да не помиемо како смртне очи не могу гледати и
издржати славу еговог величанства у егово властито
личности, сигурно е да Бог не би био у стау научити уде
добродетеи [=врлини], ер, пошто е без тела, Он нее
упражавати оно чему учи, и стога егово учее нее бити
савршено (ас рег doctrina ejus perfecta non erit).
С друге стране, ако е навеа добродете трпеиво
подносити муке за правду и дужност; ако е добродете не
боати се смрти, и наметнуту поднети е храбро, онда из тога
следи да савршени учите (doctor perfectus) треба овоме и
да учи путем заповести и да то потвруе делом (et docere
ista praecipiendo, et confirmare faciendo). Jep она кои дае
правила за живот треба да уклони сваки изговор, да би могао
наметнути удима послушност не стегом него осеаем
стида, и да би им притом могао оставити слободу, како би
могла бити додеена награда онима кои слушау (ер е у
ихово власти било не послушати, само да су хтели), и казна
онима кои не слушау (ер е у ихово власти било
послушати, само да су хтели). Како би, дакле, могао бити
уклоен изговор, ако учите не буде упражавао оно чему
учи, и ако не би предачио и пружао руку ономе кои жели
да му следуе? Али, како може неко упражавати оно чему
учи, ако ние сличай ономе кога учи (si non sit similis ei
quem docet)? Jep ако он ние подложан никакво невои,
човек би могао реи учитеу: Моа е жеа да не грешим,
али сам надвладан; ер а сам обучен у трошно и слабо тело:
оно завиди, оно се гневи, оно се бои страдаа и смрти. И
тако мене воде против мое вое; и а грешим не што е то
моа жеа ве што сам приморан. а сам увиам како грешим,
али ме на то приморава неопходност коу ми намее моа
трошност и коо нисам у стау да се одупрем.
Шта е на ово одговорити та учите правде? Како е
он то оповргнути и убедити човека кои трошност свога тела
наводи као изговор за свое грешке, ако он сам ние обучен у
тело, те да би тако показао да е и тело способно за
добродете? ер упорност може бити оповргнута едино
примером.
696
Преподобии отац устин (Попови)
ер ствари коима учиш не могу имати важности ако их ти
прво не упражаваш; ер удска природа е склона
погрешкама, и жели да греши не само из нехата него и из
разумних разлога (cum ratione peccare).
Потребно je да наставник и учите добродетеи што
више личи на човека, да би могао, надвлаууи грех,
учинити човека да човек може надвладати грех. Али, ако е он
бесмртан, он не може ни на кои начин пружити пример
човеку. ер е устати неко кои е упоран у своме мишеу,
па е реи: Ти збиа не грешиш, ер си Слободан од овог
тела; ти не завидит, ер бесмртноме не треба ништа, али
мени су потребив многе ствари за одржае овог живота. Ти
се не боиш смрти, ер она не може имати власти над тобом.
Ти презиреш страдае, ер те насие не може тлачити. Али
а, самртник, боим се и едног и другог, ер ми причиавау
настрашние муке, кое слабост тела не може да поднесе.
Стога учите врлине треба да уклони од уди ова
изговор, да нико не би могао свое грехе приписивати
неопходности (necessitati potius adscribat) ве своо
сопствено вои. Учите треба да буде тако савршен, да му
никакав приговор не може бити упуен од стране онога кога
он учи. Тако, деси ли се да ова рекне учитеу: Ти предлажеш
оно што е немогуе, учите му може одговорити: Погледа,
а сам то чиним. а такое носим исто такво тело, па ипак
грех не влада мноме. Тешко е за мене да презирем богатство,
а другаче нисам у стау да живим у овом телу. Погледа, а
исто тако имам тело, па ипак сузбиам сваку жеу. а нисам у
стау да подносим страдае или смрт за правду, ер сам
трошан. Погледа, страдае и смрт имау власти и нада мном;
и а савлауем баш их коих се ти боиш, да бих те учинио
победиоцем над страдаем и смру. а предачим теби у
овим стварима за кое ти кажеш да ти е немогуе да их
подносит; ако ниси у стау да следуеш мени када ти даем
упутства, следу ми када ти предачим.
На та начин уклоено е свако извиее, и уди морау
признати да е човек неправедан због свог сопственог
грешеа, пошто не следуе учитеу врлине кои е у исто
време и во. Очигледно е да е много савршении учите
кои е
Догматика православие цркве 697
смртан, jep je у стау да буде во ономе кои е смртан, него
она кои е бесмртан, ер ние у стау да учи трпеивом под-
ношеу она кои ние подложан немоима. Али у овоме,
разуме се, а не идем тако далеко да бих човека
претпоставио Богу, него да бих показао да човек не може
бити савршен учите ако он ние и Бог, да би небеским
ауторитетом (auctoritate coelesti) наметнуо удима
неопходност послушности. Исто тако ни Бог не може бити
савршен учите ако ние обучен у смртно тело, да би,
потврууи свое учее делима, обавезао друге на
неминовну послушност (coeteros parendi necessitate
constringat).
Из овога асно излази да она кои е во живота и учи-
те праведности мора имати тело и да егово учее може
бити потпуно и савршено само ако има корен и теме и стои
чврсто и утврено меу удима; и да он сам мора претрпети
немои тела, и показати у себи врлину коо он учи, да би е
могао у исто време проповедати и речу и делом. Исто тако
он мора бити подложан смрти и страдаима, пошто
дужности врлине имау посла са подношеем страдаа и
смрти.
То е разлог што е превиши Бог, када е послао свога
Посланика да смртнике научи правилима свое правде, хтео
да Он буде обучен у смртно тело, да буде мучен и осуен на
смрт. Пошто на земи не беше правде, Бог посла Учитеа,
као неки живи закон (vivam legem), да би своом речу и при-
мером ширио по земи истиниту и свету побожност. Али, да
би било извесно да е ега послао Бог, било е потребно да
се Он не роди као што се човек раа од смртног оца и
смртне маке. А да би се показало да е Он с неба, иако у
обличу човека, Он би роен без учеша оца. ер е Он имао
духовног Оца, Бога. И као што Бог беаше Отац еговог духа
без матере, тако Дева беше мака еговог тела без оца. Он,
дакле, беше и Бог и човек (fuit igitur et Deus et homo),
ставен измеу Бога и човека. Он беше Посредник, да би
човека могао водити Богу, то ест бесмртности: ер да е био
само Бог, Он не би био у стау да човеку да пример доброте;
а да е био само човек, Он не би био у стау да уде привуче
правди49.
49 Divin. instit. lib. IV, сар. 24, 25; Р. lat. t. 6, col. 521 А 524 В.
698
Преподобии отац устин (Попови)
Оно што е Богочовек своим животом чинио, то е
своим учеем саопштавао и обашавао. У свему томе влада
савршена хармониа и савршено единство: едно недеиво
дело, една недеива органска целина. У Богочовековом жи-
воту нема ниедног сувишног дела, сувишног поступка,
сувишног доживаа, нити у еговом учеу има иедне
сувишне речи: све е савршено: и живот и учее. Господ ние
учио уде ничему што сам ние остварио. Отуда, све што е
Богочовеково, човечански е оствариво и реално. Бог е сав
реалан у човеку, и човек у Богу; стога е Богочовек:
савршена реалност Бога и човека. Свое учее о спасеу
човека
препороаем,
преображеем,
страдаем,
васкрсеем, вазнесеем, Спасите е осветлио, обаснио и
омогуио божанском силом свога оваплоеа, свога
крштеа, свога преображеа, свога страдаа, свога
васкрсеа, свога вазнесеа. Целокупно Богочовеково учее
осветено е, обашено е, протумачено е Богочовековим
животом.
Богочовеков живот и учее у ствари су две стране едне
исте Личности, едне исте стварности, едног истог циа.
Они се меусобно допууу и обашуу. Они се нипошто не
могу делити ако се не жели ихово унакажее и
обесцеее. ер е Богочовеково учее необашиво и
утопистичко
без
ега,
оваплоеног
Бога.
Ци
Богочовековог подвига и учеа: обожее, обогочовечее,
охристоличее човека, бесмислен е и утопистичан без
оваплоеног, очовеченог Бога. Очовечее Бога е неопходни
предуслов за обожее човека. Богочовек е неминовни услов
за
обогочовечее
човека.
Без
оваплоеног
Бога
Богочовечанско учее би било фантастична и бесмислена
утопиа.
Богочовек учи своим животом, своим роеем, своим
крштеем, своим преображеем, своим страдаем, своом
крсном смру, своим васкрсеем, своим силаском у ад,
своим вазнесеем и своим учеем. Све то сачиава едно
недеиво Богочовечанско учее. И своим Богочовечанским
животом и своим Богочовечанским учеем Богочовек
проповеда едно и исто Еванее спасеа. Он учи не само
оним што говори, него и оним што твори, што доживуе,
што поседуе. Свим своим Он учи едно и исто: спасее
човека од
Догматика православие цркве 699
греха, смрти и авола путем освееа, обожеа,
охристоличеа, обогочовечеа човека помоу Богочовека.
Да е ци спасеа нешто друго, а не обогочовечее човека,
онда Бог не би постао Богочовек, него би спасао човека од
греха, смрти и авола на неки други начин, а не као
Богочовек.
Господ Христос е као Спасите обавио учее спасеа.
Али егово учее, одвоено од егове Божанске личности,
не спасава. Спасава божанска сила Личности Спаситееве:
благодат, коом се остваруе Спаситеево учее. Када апо-
стол Петар исцеуе хромога од роеа говореи му: У име
Исуса Христа Назареанина устани и ходи, и ова одмах
устае50, чудо се дешава силом Христовом, не магиом речи.
Сва чудеса, чиена речима у име Господа Христа, збивала су
се и збивау се силом вечно живог Богочовека. Све то
обашава смела и асна реч христоносног Апостола: Све
могу у Христу кои ми мои дае (
)51. И ош то ванредно илуструе
Спаситеева прича о Сеачу и семену: семе е реч Божа52, оно
остае бесплодно ако не падне на добру зему; а падне ли на
добру зему, т. у чисто срце53, оно много рода роди54.
Богочовеково учее е спасоносно само као саставни
део Богочовекове Личности, т. Личности Исуса = Спасите-
ле. Истине Христовог учеа су спасоносне тиме што е сам
Христос као Богочовечанска личност Истина55. Морал
еванелски е неостварив, а то значи: неспасоносан, без Го-
спода Христа, без егове спасоносне Богочовечанске силе,
коу човек стиче вером у вечно живог Богочовека кои вавек
спасава оне кои Му долазе56.
Богочовечанска сила Спаситеевих речи спасава, ер су
то речи оваплоеног Бога Логоса. Спасава од греха, ер е
50 Д. А. 3, 67.
51 Флб. 4, 13.
52 Лк. 8, 11.
53 Лк. 8, 15.
54 Ср. н. 15, 18.
55 н. 14, 6.
56 Ср. евр. 7, 2425.
700
Преподобии отац устин (Попови)
спасее спасее од греха57, а то значи: од силе коа усмруе,
умртвуе, убиа. Зато спасее и извршуе Она кои е
Живот58, ер као такав Он дае живот, оживотворава, и тиме
ослобаа човека од умртвитеа: греха. ер спасти се значи:
оживети из греховног мртвила, и уи у живот нови, у живот
вечни, у живот богочовечни.
Речи Спаситееве дух су и живот су"59 само у ему и
само са им, т. силом егове Богочовечанске личности.
Одвоене од егове животворне Личности, оне немау
таанствену спасоносну силу, нити могу саме од себе обавити
спасее човеково. ер е спасее подвиг веома широк и
веома сложен: у ега улази сав Богочовек Христос са
целокупном драмом свога Богочовечанског живота. Стога е
егово Богочовечанско личности Богом дато име: Исус =
Спасите60, а на еговим делима или еговим речима.
Еванелско учее добиа спасоносне силе од Господа Христа
као Спасителе, као Богочовека распетог, васкрслог,
вазнесеног. Речи егове спасавау тиме што су речи Бога.
Ако Он ние Бог, онда речи егове нису друго до пусте
варке и чаролиске опсене. На пример: егове речи о
бесмртности човечие душе, о вечном животу, о васкрсеу
мртвих истините су, ако е Он заиста васкрсао и ако заиста
вечито живи као Богочовек, да би и удима могао давати
бесмртност, васкрсее и живот вечни. То исто важи и за све
остале делове еговог учеа. Дедном речу: егово учее е
животворно и спасоносно само ако е Он Бог, Богочовек.
Без тога, човек се отискуе у бесплодну протестантску
идолатриу речи Светога Писма и постае жртва
утопистичких теориа.
Оно што е Богочовек носио у себи као Богочовечанску
стварност и као Богочовечански живот, то е и обавио као Бо-
гочовечанску науку, коа се дае удима ради оствареа бого-
човечанског живота у овом свету. Све што е благи Господ
рекао и изрекао, улази у Богочовечански домостро
спасеа,
57 Мт. 1, 21.
58 н. 14,6; 11,25.
39 н. 6, 63.
60 Мт. 1, 21.
Догматика православие цркве 701
сачиава Еванее спасеа. У целокупном Спаситеевом
учеу, од прве до последнее речи, таи се една иста тана: Бла-
говест спасеа, Еванее спасеа. Свака Спаситеева реч
има спасоносни знача за сву природу удску, за свако бие
удско. Ниедна Спаситеева реч ние без значаа по спасее
света. У еговом учеу е све важно, све наважние. Ништа
се ту не може ни додати ни одузети, а да се не оштети
Богочовечански домостро спасеа, ер све сачиава едну
спасоносну целину: Богочовечанско учее о спасеу човека
од греха, зла и авола усвааем Богочовека за живот и ци
живота. Зато целокупно Спаситеево учее свети Оци
називау заповестима спасеа". Тако, свети Учите васеене,
Василие Велики, вели у своо Литургии коа е апостолског
порекла: И поживевши у овоме свету, и давши заповести
спасеа ( ), и одвоивши нас од
идолске обмане, единородни Син Божи приведе нас
познау истинитог Бога и Оца61. Све заповести спасеа дате
су зато што су неопходне () за постигнуе циа
спасеа ( ), иначе не би биле
прописане62.
Спаситеево учее о спасеу човека од греха, смрти и
авола, укучуе дуг процес човековог подвизаваа у
еванелским добродетеима. У ствари, то е едан процес,
али има две стране: негативну и позитивну; у негативно се
води борба са грехом као са силом коа осмруе и оавоуе,
а у позитивно се човек испууе Богочовековом благодау
коа га освеуе, просвеуе, окрепуе, оживуе, обожуе,
обогочовечуе и чини да он расте растом Божим63 у човека
савршена, у меру раста пуное Христове64. Другим речима:
подвиг спасеа ние друго до подвиг човековог
благодатног обожеа, обогочовечеа доживаваем
Богочовека Христа и еговог учеа као садржине свега свог
живота. А то нала
61 Литургиа св. Василиа Великог, Молитва свештеникова за време Свять,
святъ, свять...: И поживъ въ М1ръ семь, давъ повелн^я спасительная, отставивъ
нась прелести идольск1я, приведе въ познаше тебе истиннаго Бога и Отца.
62 Св. Василие Велики, Regulae fusius tractatae, Prooemium, 2; Р. gr. t. 31,
col. 893 B.
63 Кол. 2, 19.
64 . 4, 13.
702
Преподобии отац устин (Попови)
же човеку добровоно практиковае богочовечанских
врлина, о коима безгрешни Господ непогрешиво учи. Те су
врлине: вера, покаае, убав, молитва, пост, кротост,
смиреност, милосре итд. Ове богочовечанске врлине су
сазидне, стваралачке силе новозаветне личности. Кратак
преглед Спаситеевог учеа о има показае ихову
спасоносност у Богочовечанском домостроу спасеа.
Много тане спасеа има у Спаситеевом учеу о
покаау. Гледауи човека и сав род удски огрезле у греху
и смрти, Спасите препоручуе покаае ради ослобоеа од
греха и смрти усвааем небеског царства, то ест ега, Го-
спода Христа, ер е Он у Богочовечанско личности своо
царство небеско на земи. Стога Он и саветуе свима и
свакоме без изузетака: Покате се, ер се приближи царство
небеско65. Он, Бог Логос се ради тога оваплотио, ради тога
постао човек, да би све уде дозвао покаау, препороду у
нови живот, ер су сви уди грешници66. Подвиг покааа
треба да е праен плачем због грешности свое, ер сузе
очишавау душу од греховне правштине. У том трудном
подвигу е и блаженство свое врете, блаженство кое долази
од богоданог осеаа: да е у свемилостивом Господу Хрису
опрошта грехова67.
Ради спасеа себе од греха, смрти и авола човек у под-
вигу покааа драговоно подвргава себе болним
операциама, по заповести Господа Свеисцелитеа: Ако те
рука твоа или нога твоа саблажава, отсеци е и баци од
себе: бое ти е уи у живот хрому или касту, него с две
руке или с две ноге да те баце у ога вечни. И ако те око
твое саблажава, извади га и баци од себе: бое ти е с
едним оком у живот уи, него с два ока да те баце у пакао
огени68. Дауи ову заповест, вели свети Златоуст, Господ
Христос не говори о удовима тела, ер Он нигде не
осууетело ( ), не
63 Мт. 4, 17; Мк. 1, 15.
66 Мт. 9, 13; Мк. 2, 17; Л к. 5, 32.
67 Мт. 5, 4.
68 Мт. 18, 89; Мк. 9, 43. 45. 47.
Догматика православие цркве 703
го свуда окривуе покварену воу (
)69. ер е основни извор сваког греха у души
човеково, а тело е само оруе. Иза похотивог погледа стои
похотива страст, коом е заражен едан део душе. Да се
зараза не би проширила на целу душу, Спасите препоручуе
да човек ишчупа из себе похотиву страст са зараженим
делом душе. Сваки грех е напре грех душе, а затим и тела.
Ако е неки грех постао човеку мио као око или рука,
неопходно е да га човек отсече и баци од себе заедно са
оним делом душе у коме се грех угнездио, иначе е грех
упропастити целу душу, целу личност човекову, и одвести е
у царство греха и зла: пакао. ер грех по природи своо вуче
човека оцу своме: аволу, и царству еговоме: паклу.
Неминовни завршетак греха есте смрт и погибао. То се
понекад очитуе врло снажно и асно, као што показуе при-
мер оних на кое е пала Силоамска кула и побила их, и при-
мер Галилеаца побиених од Пилата. Указууи на те приме-
ре, Спасите обавуе: Кажем вам, ако се не покаете, сви
ете тако изгинути70. ер е грех узрок и телесне и духовне
смрти. едан е лек од смрти: покаае, ер е покаае лек од
греха кои проузрокуе смрт. Покаае е неопходно сваком
човеку, ер су сви уди под грехом и у греху. Не осеа ли то
човек, значи: олако схвата душу своу. Али таквоме човеку, и
ему сличнима, упуен е ова тужни и озбини прекор
Спаситеев: Тешко вама кои се смеете сад, ер ете туговати
и плакати ( )71.
Покааем се душа враа из духовне смрти и оживуе
из мртвих, зато чудесни Господ за покааног блудног сина ве-
ли: Мртав беше, и оживе72. Изгубен у гресима, човек едино
покааем долази себи, проналази правог себе у боголико
суштини свое душе и враа се Богу. Зато е Господ за
покааног блудног сина рекао ош и ово: Изгубен беше и нае
се73. По
69 In Math. Homil. 17, 3; Р. gr. t. 57, col. 258.
70 Лк. 13, 15.
71 Лк. 6, 25.
72 Лк. 15, 32.
73 Лк. 15, 32.
704
Преподобии отац устин (Попови)
каае грешника е толико важно и за небо, и за само
Троично Божанство, да радост неисказана потреса небеса и
небеске Силе када се едан грешник кае на земи74. Стога се
проповед Бога и Спаситеа нашег Исуса Христа своди на
проповедае покааа у име егово и отпуштее грехова
свима народима75.
У Спаситеевом учеу о спасеу вера е што и квасац
у хлебу. И то вера еванелска, вера богочовечанска коа
обухвата целог човека у васцело егово личности и
делатности и предае га Богочовеку. Као небивала, и
единствена, и непоновива Личност, Богочовек е
раскошном таном свога биа изнад свих удских
схватаа, помова и сазнаа, стога е Он у ствари предмет
вере. Човек Му може приступите, познати Га, следовати Му
едино вером, и то вером бескраном и безрезервном. Зато
свесавршени Господ, на првом месту, захтева од уди веру
у ега као Богочовека, и Сина Божег, и Бога76. Наважние
дело човеково у овоме свету есте: веровати у Богочовека
Христа77.
Вера
у
Богочовека
испууе
човека
богочовечанском
силом
и
оспособуе
на
дела
богочовечанска, дела христовска, и веа од ових78. Вера у
Богочовека дае удима силу и мо да се роде од Бога и
постану синови Божи79.
Тана човековог спасеа од греха, смрти и авола сва е
у вери човеково у свемо Спаситеа Христа. Човеку кои
свесрдно веруе у Исуса Христа као Бога и Спаситеа,
чудесни Спасите на таанствени начин дае неисказане
мои, мои коа и немогуе чини могуим, т. чини могуим
за верууег оно што е немогуе за неверууег. Зато е
Спасите асан и одлучан у речи своо : Заиста вам кажем:
ако имате вере колико зрно горушично, ништа вам нее бити
немогуе
74 Лк. 15, 7. 10. 20. 23. 24. 25. 32.
75 Лк. 24, 47.
76 н. 14. 1. 1013; 9, 3537; 5, 2324; 6, 40; 3, 1516.
77 н. 6, 29.
78 н. 14, 12.
79 н. 1, 1213.
Догматика православие цркве 705
( )80. Заиста вам кажем: ако имате вере
и не сумате, све што узиштете у молитви верууи,
добиете81. Све е могуе ономе кои веруе (
)82.
Вера у Еванее е услов спасеа83. Кои узверуе у
Еванее, спаше се84. У мери човекове вере е мера егове
мои и силе, зато е свемони Спасите у много прилика
говорио поединим удима: Како си веровао нека ти буде!85
вера твоа поможе ти86; по вери вашо нека вам буде!87 иди, ве-
ра твоа поможе ти88. Понекад вера човечиа своом
безграничном силом изедначуе воу верууег са воом
Спаситеа, због чега Он и вели Хананеки: О жено, велика е
вера твоа, нека ти буде како хоеш!89 Оаеном аиру, чиу
веру у Спаситееву мо поколеба вест да е болесна ки
егова ве умрла, благи Господ говори као утеху: Само веру,
и оживее90. Ученицима, поплашеним од буре на мору, Спаси-
те, пошто утиша буру, говори с прекором: Зашто сте
страшиви, маловерни?91 А Петру, кои на Спасов позив иде
по мору, али због суме поче тонути, Спас вели: Маловерии,
зашто се посума?92 Вера у Богочовека испууе човека
неустрашивом богочовечанском силом; невере претвара
човека у кукавицу и сумалицу. Страх у опасности знак е
маловера, а сувише велики страх знак е невера. У том
погледу многозначане су Спаситееве речи, упуене
поплашеним ученицима: Зашто сте тако страшиви? Како
немате вере!93
80 Мт. 17, 20; ср. Мк. 11, 23; Лк. 17, 6.
81 Мт. 21, 21; Мк. 11,24.
82 Мк. 9, 23.
83 Мк. 1, 15.
84 Мк. 16, 16.
85 Мт. 8, 13.
86 Мт. 9, 22; Мк. 5, 34. 36; Лк. 8, 4150; 17, 19.
87 Мт. 9, 29.
88 Мк. 10, 52.
89 Мт. 15, 28; Мк. 7, 2430.
90 Лк. 8, 50.
91 Мт. 8, 26; Лк. 8, 25.
92 Мт. 14, 31.
93 Мк. 4, 40.
706
Преподобии отац устин (Попови)
Ако е тана Спаситеевог учеа о спасеу игде
присутна сва без остатка, онда е то у еговом учеу о
убави. Он учи о убави као спасоносном подвигу коим е
изграен целокупни богочовечански домостро спасеа, ер
е Он сам свесавршена убав: Бог е убав (
)94. Из те свебожанске убави Он е и дошао у ова свет
ради спасеа света95, ради спасеа окорелих грешника96. И
када Спасителе учи о убави, Он учи као оваплоена,
оличена божанска убав, као Бог коме би друго име могло
бити: убав. Пошто е егово учее о убави, учее
оваплоеног Бога убави, то е убав коо Он учи изузетна
и единствена. У том погледу, као и у сваком, Он е потпуно
нова поава и потпуно нова Личност у истории света. Зато
Он с правом своу убав назива новом, и заповест о то
убави новом заповешу.
Откривауи своим ученицима на Тано вечери тану
свое убави и свог учеа о убави, Спасите им говори:
Нову вам заповест даем: да убите едан другога као што
вас а убих ( ), да се и ви убите меу
собом97. А новина е Спаситееве убави у томе што е
богочовечанска, што е Он Бог убави, и као такав има
убее силе за све и сва. На првом месту за неприатее
свое. У ово ново заповести о ново убави главно е: да
следбеници Христови убе едан другога убаву
богочовечанском: као што вас а убих.
убав богочовечанска изобилуе свим савршенствима
Троичног Божанства, кое е убав. Она се испоава у
држау Богочовекових заповести: Ако ме убите, држаете
заповести мое98. Пошто е сам Богочовек убав, то држае
егових заповести испууе човека божанском убаву,
коом и у коо живи Тросунчано Божанство. ер у душу,
испуену богочовечанском убаву, усеуе се и обитава
Бо
94 1 н. 4, 16; ср. 4, 8.
95 н. 3, 16.
96 Рм. 5, 89.
97 н. 13, 34.
98 н. 14, 15.
Догматика православие цркве 707
жанска Троица, по свеистинито речи Господа Исуса: Ко има
заповести мое и држи их, он е она кои ме уби; а ко мене
уби, ега е убити Отац мо, и а у га убити и авиу
му се. Ко уби мене, држае реч моу, и Отац мо убие
ега, и дои емо к ему и настаниемо се у ега (
, ' )99.
као сводеи све свое божанске заповести на едну
заповест, Спасите вели: Ово е моа заповест: да убите
едан другога као што вас а убих ( ,
)100. Отуда Спасите, и када удима
одговара на питае, коа е заповест навеа, обавуе: уби
Господа Бога свог свим срцем своим, и свом душом своом,
и свим умом своим, и свом снагом своом. Ово е прва и
навеа заповест. А друга е као и ова: уби ближег свог
као себе самог. О овим двема заповестима виси сав закон и
пророци1, т. целокупно Откривее Троичног Божанства.
Осим тога, богочовечанска убав претвара човека у бие
бесмртно и испууе га вечним животом, ер га испууе
Богом2.
Знак да е неко понова роен од Бога, препороен, есте
убав егова према Богочовеку Христу као Богу и
Спаситеу3. Сав рад у царству Христовом, у царству Божием,
заснива се на убави према Богу и ближему. То е
наглавние осеае, и регулатор, и норма4. У мери убави е
мера светости и чистоте. Греси се опраштау човеку према
мери егове убави, ер убав уклаа и сагорева грех:
Опраштау о се греси многи, ер е велику убав имала; а
коме се мало опрашта, малу убав има5.
У своо божанско бескраности и свесавршено пунои
богочовечанска убав е дата у Личности Господа Исуса.
Своим учеем о богочовечанско убави као средству спа
99 н. 14, 21. 23.
100 н. 15, 12; ср. 15, 17.
1 Мт. 22, 3740; Мк. 12, 3031.
2 Лк. 10, 2528.
3 н. 8, 42.
4 Ср. Мт. 20, 116.
5 Лк. 7, 47.
708
Преподобии отац устин (Попови)
сеа Господ Христос не тражи од човека ништа више него
што е Он сам показао и учинио убаву своом. Ко има
убави Христове, он са ом има и силе богочовечанске да
твори дела Христова. Зато што е Господ Исус безмерено
убио неприатее свое, молио се Богу за оне кои Га гоне,
чинио добро онима кои Му зло чине, имао е права да
следбеницима своим пропише заповести о такво убави:
убите неприатее свое, благосиате оне кои вас куну,
чините добро онима кои вас мрзе и молите се Богу за оне
кои вас гоне6... Свуда и у свему Богочовек и егова
богочовечанска убав: као што вас а убих.
Спаситеево богочовечанско учее о спасеу било би
неспасоносно, када не би обухватало молитву као
животворну богочовечанску силу. Као Богу, Господу Христу
ние било потребно да се моли, али као истинском човеку,
као истинском претставнику васцелог рода удског, ему е
молитва била неопходна. ер е молитва наприроднии и
нацелисходнии начин општеа удске природе са Богом,
па макар она била оличена у направеднием или у
нагрешнием човеку. Молитва е орган помоу кога човек
храни себе божанским истинама као храном.
Молитвени однос човечиег биа према Богу е
наприроднии и нанормалнии однос. Богочовечанска
молитва захвата целога човека, и претстава налогичнии
однос човека као боголиког биа према Богу као Творцу и
Оцу. Нигде се богочеживост човечие личности не
изражава тако снажно и интегрално као у молитви. Стога е
молитва првостепени еванелски подвиг, коме човека учи
сам Дух Свети, Дух Истине. Новозаветна е молитва заиста
нешто ново у овоме свету, ново тиме што се прави
богомоци моле Духом и Истином7. У тако важном и
сложеном подвигу као што е новозаветна молитва човеку е
учите сам Дух Свети, Дух
6 Мт. 5, 45; Лк. 6, 27. 28. 35.
7 Ср. н. 4, 23.
8 Ср. Рм. 8, 2627.
Догматика православие цркве 709
Истине8. То су живо осеали Спаситееви ученици, и стога
Му се обратили молбом: Господе, научи нас молити се Богу.
И Он им е као бразац новозаветне молитве дао молитву Го-
сподину: Оче наш, ...9
Претставауи род удски, и притом као свевидеи
Бог имауи визиу свих грехова свиу уди свих времена,
Господ Исус е готово увек погружен у молитву за род
удски. Много пута е у светом Еванеу речено: Исус се
попе на гору сам, да се моли Богу10; уутру отиде насамо, и
моаше се Богу11; отиде на гору да се помоли Богу12;
одлажаше у пустиу и моаше се Богу13; отиде на гору да се
помогли Богу, и проведе сву но на молитви14; моаше се
Богу насамо15. Молитва е толико важна и толико неопходна
Богочовеку, да се Он безгрешни моли при своме крштеу на
ордану, и небо се отвара над им, и збива се превелико
чудо: авае свету Троичног Божанства, Богоавее16.
Али и Спасово чудесно преображее, у коме он показуе себе
као Бога, збива се онда када се моаше"17. Када пак одлази
на сво искупитески, жртвени подвиг, Господ се сав претвара
у молитву, у Гетсиманску молитву: многократно пада на лице
свое молеи се; од напрегнуте молитве, у коо страдалнички
учествуе сав, ега облива крвави зно кои капе на
зему18. Може се реи: Богочовек е молитвом спасао род
л>удски од преклетства, греха и смрти. Стога се Он моли за
све кои се имау спасти19.
9 Лк. 11, 14; Мт. 6, 513.
10 Мт. 14, 23.
" Мк. 1, 35.
,2 Мк. 6, 46.
13 Лк. 5, 16.
14 Лк. 6, 12.
15 Лк. 9, 18.
16 Лк. 3, 21 0 22.
17 Лк. 9, 29.
18 Лк. 22, 4144; Мт. 26, 3944; Мк. 14, 35. 38. 39.
19 Ср. н. 17, 9.
710
Преподобии отац устин (Попови)
Без молитве е немогуе спасее. То е основно новоза-
ветно начело, дато од самог Спаситеа. Оно се нарочито
огледа у Спаситеевом асном учеу о томе како се треба
свагда молити Богу ( ), и не сустати (
)"20. Без молитве е немогуе очистити себе од
греха и зла, а то значи: немогуе е спасти себе од греха и зла.
За Христовог следбеника богочовечанска молитва е едина
сила коа очишуе бие удско од сваке правштине, од
сваке нечистоте, од сваког греха, од сваког авола, ер е
свеистинити Господ обавио благовест: да се род нечистих
духова, као правих твораца свих нечистота духовних и
телесних, изгони само молитвом и постом (
, )21.
Богочовечанска
молитва
е
природни
израз
богочовечанске вере, због чега Господ и благовести: Све што
узиштете у молитви верууи, добиете22; што год заиштете
од Оца у име мое, оно у вам учинити23. Ако се два истинска
Богочовекова следбеника сложе на земи у чему било, за
што се узмоле, дае им Отац небески24. Стога Спаситель
препоручуе свима непрекидну и неотступну молитву:
Иштите, и дае вам се; тражите, и наи ете; куцате, и
отворие вам се. ер сваки кои иште, прима; и кои куца,
отвара му се25. Молитва е богочовечанско оруже коим се
човек брани од напасти и искушеа26. Она регулише
хришанинов однос не само према приатеима него и према
неприатеима, стога човекоубиви Спасите нереуе:
Молите се Богу за оне кои вас гоне27.
Молитва е еванелска када е у о човек присутан
свим бием своим, свом душом своом, свом мишу своом,
свом снагом своом, а бесмислена е када се састои од речи,
20 Лк. 18, 17.
2< Мт. 17, 21; Мк. 9, 29.
22 Мт. 21, 22.
23 н. 14. 13. 14; 15, 16. 23.
24 Мт. 18, 19.
25 Лк. И, 910; Мт. 7, 78.
26 Лк. 22, 46.
27 Мт. 5, 44.
Догматика православие цркве 711
макар и многих речи, у коима нема ни душе ни срца28. Мо-
литва е спасоносна ако е испуена не само убаву према
Богу, него и убаву према удима, што се изражава
опраштаем: Када стоите на молитви, праштате ако што
имате на кога29. Храм е дом молитве; све што ние молитва, и
што ние од молитве, претвара храм Божи у пеину
разбоничку30. Сваки хришанин е храм Божи31, а то значи:
сваки хришанин е дом молитве. Ние ли молитвен,
хришанин е себе претворио у пеину разбоничких страсти,
кое сатиру у ему све што е Боже.
Новозаветна молитва се не може замислити без
новозаветног поста. По Спаситеевом учеу, пост е
неопходан богочовечански подвиг у спасеу човека од греха,
смрти и авола. Пост е исто толико неопходан колико и
молитва. У само ствари, пост и молитва су близанци кои се
заедно раау, заедно развиау, заедно напредуу, али и
када опадау заедно опадау, и када умиру заедно умиру.
Пост и молитва сачиавау едно недеиво богочовечанско
еванее. Стога е безгрешни Спасите, када е хтео удима
да пропише и да лек против свих болести, нечистота, зала,
грехова и нечистих духова, обавио свое чудесно еванее о
посту и молитви, рекавши: Ова се род изгони само
молитвом и постом32, то ест: род свих нечистих духова, свих
грехова, свих страсти, свих порока, свих нечистота, изгони се
само молитвом и постом. Разуме се, новозаветном молитвом
и новозаветним постом.
Новозаветни пост е нов тиме што има у себи
богочовечанске силе кое очишуу душу од грехова, од
страсти, од нечистота. ер е новозаветни пост: уздржавае
тела од мрсних ела, а душе од грехова. У новозаветном
посту учествуе сва
28 Мт. 6, 7.
29 Мк. 11, 25; ср. Мт. 5, 2324.
30 Мт. 21, 13; Мк. 11, 17; Лк. 19, 46.
31 1 Кор. 3, 16.
32 Мт. 17, 21; Мк. 9, 29.
712
Преподобии отац устин (Попови)
душа и све тело, те заедно посте и од ела и од греха. Да е
новозаветни пост нов и по садржини и по начину, показуе
Спасите говореи: Вино ново не лева се у мехове старе; ина-
че мехови се продру и вино се пролие, и мехови пропадну.
Него се вино ново лева у мехове нове, и обое се сачува33. А то
значи: пост е спасоносан када истовремено и из душе и из тела
изгони старе грехе и страсти, те на та начин сачува и душу и
тело за богочовечански живот и у овом и у оном свету Ако
ние такав, пост е фарисество кое упропашуе душу
човекову онеспособавауи е за живот у Богу34. Како треба
истински постити, и дуго постити, показао е сам Спасите
своим четрдесетодневним постом у пустии35.
Зато што е био образац савршене смирености, Господ
Христос е у своме Еванеу спасеа обавио учее о смире-
ности као спасоносно сил и богочовечанско. удски дух ние
у стау ни замислити какав е и колики е подвиг
самосмиреа, самопонижеа извршио единородни Син
Божи и Бог, оваплотивши се, поставши човек, и
подвргнувши себе крсно смрти36. Целокупни Спаситеев
живот на земи претстава и есте невиено смирее. Зар
ние невиено смирее, када се Он, свемони Богочовек,
ради нас подвргава удским немоима37, искушеима38; када
сиротуе39; када постае слуга удима40; када ученицима ноге
пере41; када допушта да Га вреау42, пуу43, биу44 и убиу?45
Као овапло
33 Мт. 9, 17; Мк. 2, 22; Лк. 5, 5. 3738.
34 Ср. Мт. 6, 1618.
35 Мт. 4, 2; Лк. 4, 2.
36 Ср. Флб. 2, 58.
37 Мт. 4, 2; 21, 18; Мк. 11, 12; Лк. 4, 2; н. 4, 6. 7; 11, 35; евр. 5, 7.
38 Мт. 4, 1; Мк. 1, 13; Лк. 4, 2; евр. 2, 18; 4, 15.
39 Мт. 8, 20; Лк. 8, 3; 9, 58; 2 Кор. 8, 9.
40 Мт. 20, 28; Мк. 10, 45; Лк. 22, 27; Флб. 2, 7.
41 н. 13, 414.
42 Мт. 9, 34; Мк. 15, 1820; Лк. 23, 35; н. 7, 12; 8, 48. 50; 10, 20.
43 Мт. 26, 67; Мк. 15, 19.
44 Мт. 26, 27; Мк. 15, 19; Лк. 22, 63.
45 Мт. 27, 35. 50; Мк. 15, 25. 37; Лк. 23, 33. 46.
Догматика православие цркве 713
ено смирее и оличено свесмирее Спасите с правом ве-
ли за себе да е смирен срцем"46. И сав живот Спаситеев на
земи прошао е у свесавршено смирености, о коо су Про-
рони пророковали а коу су егови савременици гледали47.
Пошто е пресветом Личношу своом и безгрешним
животом
своим
савршени
образац
и
пример
богочовечанског смиреа, Спасите захтева и од своих
следбеника такво смирее, ер е оно извор силе коа спасава
уде од метежа греха и уводи у одмор светости: Узмите
арам мо на себе и научите се од мене, ер сам а кротак и
смирен срцем, и наи ете одмор душама своим48. Ви ме
зовете учитеем и Господом, говори Спасите ученицима
своим, и право велите: ер есам. Кад дакле а, Господ и
учите, опрах вама ноге, и ви сте дужни едан другоме прати
ноге. ер вам а дадох пример да и ви тако чините као што а
учиних вама49.
Еванелска смиреност е богочовечанска сила коа
човека чини не само великим, ве и навеим у царству
небеском. Када ученици поставау питае Господу: Ко е
навеи у царству небеском? Он дозива дете, постава га
меу их, и говори им: Заиста, заиста вам кажем, ако се не
повратите и не будете као деца, неете уи у царство
небеско. Кои се понизи као дете ово, та е навеи у царству
небеском; ер кои е намаи меу вама, он е велики50.
Ненадмашна величина новозаветног човека састои се у
смиреном служеу другима: Навеи измеу вас да вам буде
слуга. Кои се подиже, понизие се, а кои се понижуе,
подигнуе се ( , )51. Када
се ученици Спасови, ош растргани слабостима удским,
препиру меу собом ко е навеи, Спас им обавуе
благовест: Кои хое да буде први, нека буде назади од
свиу и слуга
46 Мт. 11, 29.
47 Ис. 42, 34; Мт. 12, 1920.
48 Мт. 11,29.
49 н. 13, 1315.
50 Мт. 18, 14; Лк. 9, 4748; Мк. 10, 15.
51 Мт. 23, 1112.
714
Преподобии отац устин (Попови)
свима, ( , )52. ер
кои е намаи меу свима вама, та е велики53.
Богочовек е донео нов начин владаа над удима:
владати над удима смирено им служеи. Смирено служее
удима и сачиава новозаветни, богочовечански метод
управаа над удима. Када браа Воанергес, пуни бескране
убави према Спаситеу, изавуу пламену жеу да
стално буду са им у царству еговом, едан с десне а други
с леве стране, тада смирени Цар над царевима дозива свое
ученике и дае им одлучну заповест о смирености као методу
иховог живота и рада: Знате да кнезови народни господаре
над има и великаши управау има. Али меу вама да не
буде тако; него кои хое да буде велики меу вама, нека вам
буде слуга ( ), и кои хое да буде први
меу вама, нека вам буде слуга, као што ни Син човечи
ние дошао да му служе, него да служи и да душу своу да у
откуп за многе54.
Смиреност испууе човека осеаем грешности. А ка-
да се удружи са молитвом, она спасава од греха и авола. То
Спасите показуе своом причом о Царинику и фарисеу.
Гордошу е фарисе удаио себе од спасеа, а цариник е
молитвеном смиреношу оправдао себе за грехе свое пред
Богом, т. спасао себе. Зато Господ и вели: Кажем вам да ова
отиде оправдан куи своо, а не она. ер сваки кои се сам
подиже, понизие се; а кои се сам понижуе, подигнуе се55.
Смиреност оспособава душу за примае божанских
истина и за живее у има. Свое богочовечанско учее
Господ Исус е, по вои Оца свог небеског, открио
смиренима, због чега Он и одае молитвену захвалност своме
Оцу56. Као што е гордост почетак свих зала, тако е
смиреност почетак свих добара. Премудри Спасите е
поставио смиреност као теме на коме се зида новозаветна
зграда спасеа и
52 Мк. 9, 3435.
53 Лк. 9, 48.
54 Мт. 20, 2528; Мк. 10, 4245; Лк. 22, 2527.
55 Лк. 18, 14.
56 Мт. 11,25.
Догматика православие цркве 715
блаженства, ер блаженом смиреношу човек стиче царство
небеско ош овде на земи57.
Богочовечанска кротост е непресушни извор спасеа,
ер е она унедрена у чудесном и чудотворном срцу
Спасовом. Свемони Господ Исус кротак е животворном
кротошу. Када гледа у свое жалостиво срце, Он у ему
види кротост као царицу свих своих осеаа и мисли. Стога
и обавуе да е едино у еговом кротком срцу спасее
душама удским, и у спасеу одмор блажени и
бесконачни58. Спаситеева е кротост безмерна као и ена
спасилачка сила, стога, гледауи ега кротког и благог,
Навеи измеу роених од жена, говори за ега: Гле, аге
Боже кое узима грех света на себе59. Иако Цар над Анелима,
Арханелима и свима видивим и невидивим световима,
Господ Исус живи и дела у свету као неизмерно кротак60.
Величина, вредност и спасоносност Спаситееве кротости е
толика, да апостол Павле, учеи хришане смирености и
кротости, чини то молеи их кротости ради и тишине
Христове"61. Безмерна кростост свемоног Спаситеа
нарочито се проавила у еговом кротком подношеу
увреда, клевета, страдаа, мука, па и саме крсне смрти62.
Зато што е сам неисказано кротак, Спасите и учи о
кростости као средству спасеа. Када ученике свое шае на
проповед спасеа, Он им нареуе да меу удима,
подивалим од грехова и страсти, буду кротки као агаци:
Идите, ето а вас шаем као агаце меу вукове63. А када
синови Громова моле кротког Спаситеа да им допусти да
рекну да сие ога с неба и истреби житее самаранског
села ко
57 Мт. 5, 3; Лк. 6, 20.
58 Ср. Мт. 11, 29.
59 н. 1, 29. 36.
60 Ср. Мт. 21, 5.
61 2 Кор. 10, 1.
62 Мт. 26, 67; 27, 2644; Мк. 14, 65; 15, 1520. 3032; Лк. 22, 6365; 23,
3639. 63 Лк. 10, 3; Мт. 10, 16.
716
Преподобии отац устин (Попови)
е Га ние хтело примити, Он им с прекором одговара: Не
знате каквога сте духа. ер Син човечии ние дошао да по-
губи душе удске, него да их спасе64. Пламеном пак ученику
свом, кои хое да заштити кротког Учитеа ударауи
ножем егове неприатее, кротки Господ нареуе: Врати
нож сво на место егово: ер сви кои се маше за нож, од
ножа е изгинути65.
Богочовечанска кротост у души Христовог следбеника
есте за ега непресушни извор блаженства у свима стаима
и околностима. Она е у ствари богочовечанска сила коом е
личности кротких уди преживети све смрти и постати
владари на ново земи, земи очишено од греха и зла
опьем Страшнога суда. Стога е кротки Господ обавио
спасоносну заповест: Блажени кротки, ер е наследити
зему66. Богочовечанска кротост одводи човека у ра, као
што неразуман гнев чини човека одговорним паклу
огеном67.
У само ствари, савршена чистота е своствена безгре-
шности, т. савршено светости, какву е имао едино Господ
Исус, као едини Безгрешан. Нема суме, као што е грех из-
вор сваке нечистоте, тако е и светост извор чистоте. Стога
безгрешни Спасите учи о чистоти као сили коа спасава.
Што светии човек, то и чистии; насветии су и начистии,
ер света распложеа потискуу грехе из душе, док их сасвим
не потисну, и тако очисте душу од сваке нечистоте. Само чи-
ста душа, а чиста е она душа коа е испуена
богочовечанском светошу , има очишено око боголике
суштине свое, и име види Бога у еговим божанским
савршенствима. У том боговиеу е и ено неисказано
блаженство. О томе Свечисти говори издауи спасоносну
заповест: Блажени чисти срцем, ер е Бога видети68.
Богочовечанска светост е со коа живот Христових
следбеника одржава у еванел
64 Мк. 9, 5256.
65 Мт. 26, 52.
66 Мт. 5, 5.
67 Мт. 5, 22.
68 Мт. 5, 8.
Догматика православие цркве 717
ско чистоти, и не допушта да се грех врати у у. Отуда су
они со земе69.
Богочовек учи, да е сваки грех нечистота, и као такав,
сваки упра душу, нарочито грех кои се путем навике
претворио у страст. Лек од тога е едан: еванелска
бестрасност. Она се стиче дугом борбом са гресима, док се
душа потпуно не очисти, не обестрасти. Испуена гресима,
душа упра не само себе него и тело кое носи. ер она
претвара тело у оруе своих грешних расположена. Из
похотивог ока гледа похотива страст душе. Да би се око
ослободило похотивости, треба ишчупати из душе
похотиву страст. Не учини ли човек то, страст може
захватити сву душу и све тело, и вргнути човека у вечну
погибао. О томе Спасите говори када учи: Сваки кои
погледа на жену са жеом, ве е учинио преубу у срцу
свом. И ако те око твое десно саблажава, ископа га и баци
од себе; ер ти е бое да погине едан од удова твоих него ли
све тело твое да буде бачено у пакао70. Што важи за око, важи
за сваки део тела кои душа употребава као оруе за свое
грехе и страсти71.
Грех е едина сила коа пра, погани, загауе човека.
Греховност човекова се простире и на сву твар око човека, те
тиме погани и у, богоздану и невину. Али при томе
процесу огреховена твар ние крива него човек, кроз кога е
грех ушао у свет, и помоу кога се и распростире на сву твар
у свету72. Отуда се богочовечански метод очишеа твари од
греха састои у изгнау греха из човека, и главних твораца
греха: нечистих духова. Када се човек изнутра очисти, онда
е у правом смислу чист. А ту чистоту има само свети човек.
Значи: човек се очишуе светошу, а кроз човека и твар73.
Нема права другога да учи чистоти она кои ние светошу
очистио себе од греха. Еванелски е метод: напре очистити
себе, па онда другога учити чистоти. ер ако неочишен чо
69 Мт. 5, 13.
70 Мт. 5, 2829.
71 Мт. 5, 30.
72 Ср. Мт. 15, 1120; Мк. 7, 1423; Рм. 8, 1922.
73 Ср. Лк. 11, 39; 8, 2.
718
Преподобии отац устин (Попови)
век своим правим рукама буде чистио нечистог, он е га
само ош више упрати. Стога е истинито и спасоносно
Спаситеево правило: треба напре себе очистити од греха,
па онда другога74.
Из бескраног свог милосра Бог Логос се оваплотио ра-
ди спасеа уди од греха75, а Бог Отац кои е из убави
послао Сина свог у ова свет назива се Оцем милости76. ер
истинска, непролазна милост долази од ега. У само
ствари, тек са оваплоеем Бога Логоса свет е познао право
и савршено милосре Боже. Душа Богочовековог подвига
искупеа и спасеа рода удског есте бескрано милосре
Боже. Отуда е Богочовек у свом спасоносном Еванеу
обавио,
да
е
милосре
неопходно
средство
у
богочовечанском домостроу спасеа. Оно сачиава едну од
главних Спаситеевих заповести спасеа. ер е спасее
човека, на првом месту, дело милосра Божег, те е и човек,
кои се спасава, дужан да према другима буде божански
милосрдан77. асна е и неумитно одлучна Спаситеева
заповест: Будите милостиви као што е милостив Отац ваш
( ,
)78.
Сва многоброна исцееа од духовних и физичких бо-
лести Спасите е учинио из милосра. И то са спасоносним
цием: да то богочовечанско милосре уди претворе у своу
врлину, у сво живот. Милосрем или немилосрем човек у
овом свету одреуе своу вечну судбину у оном свету. На
дан Страшнога суда свемилосрдни и свеправедни Господ
одредие милосрдним удима живот вечни а немилосрдним
муку вечну79.
Као што е спасее света зависило од милосра Божег,
т. од еговог човекоубивог оваплоеа и богочовечанског
74 Ср. Мт. 7, 15; Лк. 6, 37. 4142. 73
Лк. 1, 7778.
76 2 Кор. 1, 3.
77 Мт. 18, 33. 35.
78 Лк. 6, 36.
79 Ср. Мт. 25, 3446.
Догматика православие цркве 719
подвига спасеа, тако и спасее сваког човека посебно
зависи од еговог милосра према другим удима. Стога е
Спасителе заповест о милосру поставио као неопходну
заповест спасеа: Блажени милостиви, ер е бити
помиловани80. У самом подвигу милосра врши се
богочовечанска тана: душа милосрдног човека испууе се
балженством од стране невидивог Бога, кои милосре
награуе навеим даром своим: вечним блаженством. У
суштини своо новозаветно милосре е наунутрашии и
наневидивии подвиг душе, у коме душа, испуена
милосрдним
Спаситеем,
проавуе
богочовечанско
милосре према удима и према твари. То е разлог што
Спасите назива ова подвиг таном милостиом, коу Отац
небески даруе, руководи и награуе81.
По божанском учекьу Господа Исуса живот вечни се
стиче богочовечанским милосрем, милосрем према свима
и свему, што е дириво изражено у причи о Милостивом
Самаранину82. А потресна прича о Богаташу и Лазару асно
показуе да немилосре одводи у пакао83. Истинско новоза-
ветно милосре огледа се у некористоубиво милостии и
убави. Оно има толико вредности у очима Божим, да се
достоно може наградити едино о васкрсеу праведних, када
е се праведницима доделити вечно блаженство у вечном
животу84. Навеу вредност у очима Бога и Спаситеа нашег
Господа Исуса има милосре из чистог човекоуба, без
икакве примесе користоуба и хвалисавости. То е
милосрдни Спасите обавио, када е удовичину
милостиу од две лепте прогласио за навеи дар, ер е она
дала све што е имала, сву храну своу, а други су давали од
сувишка свога85. Но свемилостиви Спасите е целокупно
Еванее спасеа свео на богочовечанско милосре, када е
изрекао свештену и
80 Мт. 5, 7.
81 Ср. Мт. 6, 14.
82 Лк. 10, 2537.
83 Лк. 16, 1931.
84 Лк. 14, 1213; Мт. 25, 46.
85 Мк. 12, 4144; Лк. 21, 14.
720
Преподобии отац устин (Попови)
свебожанску заповест: Много е блажение давати него
узимати ( )86.
Шта е Богочовеков подвиг спасеа рода удског ако не
подвиг опраштаа грехова удима? Зато што е безгрешан, и
бескрано човекоубив, Господ Христос има и власт и право
опраштати грехе87. У опраштау грехова милостиви Спаси-
теле е био неуморан88. Он чак и са крста опрашта онима кои
су Га распели и распета исмевали89. Такво опраштае грехова
другима Спасите благи захтева од своих следбеника: Ако
опраштате удима грехе ихове, опростие и вама Отац ваш
небески. Ако пак не опраштате удима грехе ихове, ни Отац
ваш нее опростити вама грехе ваше90. Опраштате, и
опростие вам се; ер каквом мером мерите, онаком е вам се
вратити91. Молитва онда има спасоносне вредности када е
испуена опраштаем грехова: Када стоите на молитви,
праштате ако што имате на кога, да и Отац ваш кои е на
небесима опрости вама грехе ваше92. Опраштае грехова
човеку бива сразмерно еговом христоубу; навеем
христоубу навише се опрашта. Ко много уби Господа
Христа, много му се прашта; а коме се мало опрашта, мало
уби93.
Опчиена грехом, удска е природа склона греху. Али
ако се кае, треба о опраштати грехе: онолико пута опрашта-
ти, колико се пута кае. Таква е заповест спасеа, прописана
свемилостивим Спаситеем: Ако ти сагреши брат тво,
покара га; па ако се покае, опрости му. И ако ти седам пута
на дан сагреши, и седам пута на дан дое к теби и рече: каем
се: опрости му94. На питае свога ученика: Господе, колико
пута
86 Д. А. 20, 35.
87 Мт. 9, 67; Мк. 2, 10; Лк. 5, 24.
88 Мт. 9, 2; Мк. 2, 5; Лк. 5, 20; 7, 48.
89 Лк. 23, 34.
90 Мт. 6, 1415.
91 Лк. 6, 3738.
92 Мк. 11,2526.
93 Лк. 7, 4750.
94 Л к. 17, 34.
Догматика православие цркве 721
ако ми сагреши брат мо да му опростим? до седам пута? Спа-
сителе одговара: Не велим ти до седам пута, него до седам пута
седамдесет95. Овим Спасите ние одредио бро, вели свети
Златоуст, него безброност ( ). Он ние одредио бро
колико смо пута дужни опраштати ближему, него е
показао да е то наша непрекидна и свагдаша дужност96. У
овом погледу, човек е дужан да се угледа на милосре Оца
небеског. То Спасите показуе причом о Немилостивом
слузи, коме Бог опрашта безбро великих грехова, а он нее да
опрости брату своме неколико ситних грехова. Због тога,
премудра правда Божа коа увек прати милосре Боже,
изриче сво свеправедни суд над немилостивим слугом97. У
богочовечанско педагогици исправаа грешника путем
милосрдног опраштаа грехова последи и завршни суд
припада Цркви, као обиталишту Свете Троице: Кажи
Цркви; а ако и Цркву не послуша, нека ти буде као
незнабожац и цариник98.
Бог мира99 Господ Христос се оваплотио, и своим
богочовечанским подвигом спасеа постао мир наш,, са
Богом и удима100, и Господ мира1, ер е уклонио грех кои
претстава и есте едино неприатество човеково према
Богу и удима2. Као такав, Спасите е у своме учеу о
спасеу обавио мир и миротворство за неопходну врлину у
човековом подвигу спасеа од греха и зла. Али самим тим
што е мир Христов, мир богочовечански, он се разликуе од
сваког мира кои уди стварау. Богочовечански мир е по
природи своо свеобухватив: обухвата човеков однос
према Богу, удима и целокупно твари, и стиче се светошу.
У томе е егова изузетност и единственост. То е разлог
што кротки
95 Мт. 18, 2122.
96 In Math. Homil. 61, 1; Р. gr. t. 58, col. 589.
97 Мт. 18, 2335.
98 Мт. 18, 17.
99 1 Кор. 14, 33; 2 Кор. 13, 11.
100 Еф. 2, 1419.
1 Сол. 3, 16.
2 Рм. 5, 1. 810; 8, 410.
722
Преподобии отац устин (Попови)
Спасите на Тано вечери остава ученицима мир сво као
нешто божански важно и спасоносно, и веома различито од
световног, удског, хоминистичког мира: Мир вам оставам,
мир сво даем вам; не даем вам као што свет дае. Нека се не
плаши срце ваше и нака се не бои!3.
До богочовечанског мира Христовог човек долази после
дуге борбе са гресима у себи и у свету око себе, борбе коу он
води у име Христа и силом Христовом. У ствари, то е борба
за Христа, за зацарее Христа у души, коим се и изгоне
греси из душе, ер само у Господу Христу бие удско налази
истински мир и прави одмор од греха и зла4. Зато е Спаси-
теле асно указао на ту борбу човекову са гресима коа
претходи зацареу богочовечанског мира у души егово,
обавууи: а сам дошао да бацим ога на зему; и како
би ми се хтело да се ве запалио! Мислите ли да сам дошао
да дам мир на зему? Не, кажем вам, него раздор. ер е
отсад петоро у едно куи бити раздеени: трое против
двое и двое против трое, отац против сина и син против
оца, мати против кери и ки против матере, свекрва
против снахе свое и снаха против свекрве. И неприатеи
човеку бие домаи егови. Кои уби оца или матер вема
него мене, ние мене достоан. И кои не узме крет сво и не
иде за мном, ние мене достоан5.
Када уди у истрано борби са гресима успеу да
благодау Христовом зацаре мир у души своо, они постау
истински миротворци, и истински су блажени, ер су постали
синови Божи. Нема веег и вечниег блаженства за бие
удско него да постане син Божи, ер тиме постае учесник
у богатству свог небеског Оца, и еговом божанству нема
краа ни у овом ни у оном свету. Ту е благовест Господ
обавио када е дао своу спасоносну заповест о
миротворству: Блажени миротворци, ер е се синови Божи
назвати6.
3 н. 14, 27; ср. 16, 33.
4 н. 16, 33; Мт. 11,29.
5 Лк. 12, 49. 51, 53; Мт. 10, 3638.
6 Мт. 5, 9.
Догматика православие цркве 723
Живеи у овом свету Спаситель е обавио
богочовечанску истину: Бог е едино богатство човеково;
човек пак кои створеа или ствари прогласи за богатство, и
их тече као благо, а не богати се Богом, пропада вечном
пропашу7. Пошто е човек по природи боголико бие, он
не може да живи стварима и од ствари, ве Богом и од Бога8.
Своим богочовечанским животом на земи Спасите е
показао и доказао да е богочовечанско сиромаштво у
стварима сила коа спасава од греха и смрти. Сиромах
имаем, Господ е упозоравао оне кои су хтели да иду за
им: Лисице имау аме и птице небеске гнезда, и Син
човечи нема где главе заклонити9. Еванее спасеа чудесни
Господ на првом месту обавуе сиромасима10. Шауи
свое ученике на проповед Еванеа, Он им дае заповест о
сиромаштву: Не носите злата, ни сребра, ни торбе на пут, ни
две хаине, ни штапа11. А свима своим следбеницима Он
препоручуе еванелско сиромаштво, кое се свим бием
ослаа на свеблагог Промислитеа, Бога сведржитеа: Не
брините се душом своом шта ете ести, ни телом у што
ете се обуи. Душа е претежниа од ела, и тело од одела.
Погледате гавране како не сеу, ни жау, кои немау
подрума ни житнице, и Бог их храни; а колико сте ви
претежнии од птица? Погледате иане како расту: не
труде се, нити преду, али а вам кажем да се ни Соломон у
своо слави своо не обуче као едан од их. А кад траву по
поу, коа данас есте а сутра се у пе баца, Бог тако одева, а
камоли вас, маловерии!12
Бог дае удима имае у овом свету, да би га претвори-
ли у вечно благо, у непропадиво богатство. А то е
учинити, ако га употребе на милостиу. У том погледу
заповест е Спаситеева асна и одлучна: Продаите што
имате и даите милостиу; начините себи торбе кое нее
оветшати, ризни
7 Ср. Лк. 12, 1621.
8 Ср. Лк. 12, 15.
9 Мт. 8, 20; Лк. 9, 58.
10 Лк. 7, 22; 4, 18.
1 Мт. 10, 9. 10; ср. Мк. 6, 89; Лк. 9, 3; 10, 4.
12 Лк. 12, 2224. 2728; Мт. 6, 2531.
724
Преподобии отац устин (Попови)
цу на небесима коа се никад нее испразнити, где се лупеж
не прикучуе нити моац еде13. А за оне кои се уздау у бо-
гатство овога света, а не претварау га у средство спасеа
богатеи се помоу милостие Богом, свеблаги Спасите
има горку реч: Тешко вама богати, ер сте ве примили утеху
своу. Тешко вама сити сад, ер ете гладовати14.
Доборвоним страдаем Господ Исус е искупио свет, а
учеем своим о потреби страдаа ради еванелских истина
Он е страданье за правду учинио неопходним средством за
спасее уди од греха и зла. Своим невиним страдаем
безгрешни Спасите е постао идеални образац страдаа за
божанску правду у овом свету кои у злу лежи. Али се
егова божанска сила нарочито показала у томе што е Он
страданье за Еванее претворив за страдалнике у
блаженство. Од страдаа за ега божанствени Спасите е
начинио извор непресушног блаженства. У томе е чудесна
новина богочовечанског домостроа спасеа, у томе и
свепобедна сила, ер су хришани побеивали и побеуу
страдаем за Христа, а не мучеем других у име Христа. У
свету пуном неправде и сластоуба Богочовечански
Праведник и егови следбеници морау бити гоени. Али е
непобедна сила гоених Христа ради у том што су они
блажени у страдау и смрти за Господа Исуса, ер кроз их
они хитау своме сладчашем Господу, радууи се вечном
животу са им на небесима. Такво е обеае свеблагог
Господа: Блажени прогнани правде ради, ер е ихово
царство небеско15. И то прогнани не раде неке пролазне,
релативне и хоминистичке правде и правдице удске, ве
ради вечне, савршене и божанске правде, оличене у
Богочовеку Христу кои е правда Божиа оваплоена и
очовечена16, и стога извор свеспасоносне правде за род
удски17. Да е тако, показае сам Спасите, ер одмах после
13 Лк. 12, 33; ср. Мт. 6, 1920.
14 Лк. 6, 2425.
15 Мт. 5, 10.
16 1 Кор. 1, 30.
17 2 Кор. 5, 1921; Рм. 5, 18. 21; 3, 2126.
Догматика православие цркве 725
заповести о блаженству прогнаних правде ради, Он обавуе
да е страдае за божанску правду у ствари страдае за
ега, кои е оличее вечне правде Боже: Блажени сте када
вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас свакоаке раве ре-
чи лажуи, мене ради. Радуте се и веселите се, ер е велика
награда ваша на небесима18.
Носиоци богочовечанске правде, коа спасава страдаем
за у, бие извоени пред Цареве и властеле, бие предавани
на муке, бие биени и убиани, сви е мрзети на их, а они
е се од свега тога бранити блаженим страдаем до краа, по
речи преблагог Господа Исуса: Кои претрпи до краа,
спаше се19. Не боеи се оних кои убиау тело, а душе не
могу убити, следбеници Спасови неустрашиво е
исповедати еванелску правду и трпеем своим спасавати
душе свое20. У своме подвигу страдаа за божанску правду
христоносци не могу превазии навеег Страдалца за ту
правду: самог Господа правде Исуса Христа, по свеистинито
речи егово: Ние слуга веи од господара свог. Ако су мене
гонили, и вас е гонити21. Шта више, опчиени заводничком
логиком зла и саблаживом сладошу греха, поборници не-
правде убиае христоносце са убееем да Богу службу чи-
не, о чему е свезнауи Спасите унапред говорио своим
следбеницима: Дои е време када е сваки кои вас убие
мислити да Богу службу чини22. Али, христоносци е и у
том случау радосно страдати за незаменивог Господа Ису-
са, имауи у себи пламено осеае истинитости егових ре-
чи: Ко призна мене пред удима, признау и а ега пред
Оцем своим кои е на небесима23.
Да човек изради осеае, сазнае, убеее о потреби
неустрашивог и блаженог страдаа за Богочовека Христа и
н>егову правду, неопходно е да напре невидиво пострада у
18 Мт. 5, 1112; ср. Лк. 6, 2223.
19 Мт. 10, 18. 22. 24. 25. 26; 24, 9. 13; Мк. 13, 913; Лк. 21, 1213. 17.
20 Лк. 21, 19; 12, 5; Мт. 10,28.
21 н. 15, 20.
22 н. 16, 2.
23 Мт. 10, 32; ср. Лк. 12, 8.
726
Преподобии отац устин (Попови)
себи, у наунутрашием биу свом. А то бива када се човек
ради Господа Христа еванелским подвигом вере одрекне
самоубивог егоизма, идолатриског антропоцентризма и
чулног рационализма; када ради Господа Христа изгуби
душу своу", распне себе свету, узме крст сво, одрече се не
само света него и себе, и свим бием своим бесповратно пое
за сладчашим Господом Исусом24. Другим речима: да би се чо-
век оспособио за страдалца и исповедника Богочовекове
истине и правде, нужно е да напре подвигом самоодречне
вере свега себе преда Господу Христу, посее себе, зрно лич-
ности свое у животворним дубинама божанског биа
еговог, умре" у ему, и благодау еговом оплоди себе
богочовечанском плодношу, ер све то захтева спасоносна
реч Спаситеева: Заиста, заиста вам кажем: ако зрно
пшенично паднувши у зему не умре, онда едно остане; ако
ли умре, много рода роди. Кои уби душу своу изгубие е,
а ко мрзи душу своу на овом свету, сачувае е за живот
вечни25. Само за таквога човека еванелски арам Христов
постае благ, и еванелско бреме Христово постае лако26. Не
препороди ли пак човек себе Господом Христом, а хое да
исповеда еванелску истину и правду, изазвае потсмехе као
она кои почне зидати и не може да доврши, ер претходно
ние прорачунао да за такав подвиг треба имати много
богочовечанске благодатне силе27.
Господ Христос, оваплоени Бог Логос, авио се као
савршени и безгрешни Учите едино истинитог
богопознаа и богопоштоваа. Он е обавио савршено
учее о едином истинитом Богу: Свето Троици28.
Ненадмашно преимуство Богочовековог учеа о Богу и
богопоштовау састои се у томе што е Он учио о
истинитом Богу показууи у своме човечанском лику
пуноу Божанства телесно: ер у ему
24 Мт. 10, 3839; 16, 2426; Мк. 8, 3435; Лк. 9, 2426; 14, 27.
25 н. 12, 2425.
26 Мт. 11, 30.
27 Ср. Лк. 14, 2630. 31.
28 Види: Догматика, к. I, стр. 7283; 125181 (8093; 138200).
Догматика православие цркве 727
живи сва пуноа Божанства телесно (
)29. Учеи о Богу
као оваплоени Бог Логос, Он е обавио савршено учее о
Богу, као никад нико од уди30. Вечна новина Богочовековог
учеа о Истини састои се у томе што е обавио и показао да
е Истина Богочовечанска Личност, Личност а не поам,
или теориа, или схема: а сам Истина31. Пошто je Господ
Христос оваплоени Бог Логос, то Он с правом учи и захтева
да сви поштуу ега као што поштуу Бога Оца32, ер кои
види ега, види и Оца33.
Истинско богопоштовае изражава се истинским слу-
жеем Богу, богослужеем. Личношу своом и учеем Го-
спод Исус е обавио едино истинитог Бога, зато захтева да
се служи само истинитоме и вечитоме Богу34. Отуда е
основни грех света: невере у Богочовека. То е оно због чега
чак и Утешите, Дух Свети кара. Да, Утешите кара!35 По-
сле поаве Богочовека Христа у овоме свету, и еговог учеа
о Богу истинитоме, уди не могу имати изговор за свое
невере у Бога, и за грехе кои из тога проистичу36. Пошто е
доласком Богочовека показано и доказано свету и Божанство
Светога Духа, то се хула на Светога Духа нее опростити
удима ни на овоме свету ни на ономе37.
Човеково бие саздано е као една недеива личност;
стога човек не може делити себе на верууег и неверууег,
ер он служи или Богу или небогу, треега нема, нити може
бита38. Свако царство кое се раздели, пропада39. Ова Спа
29 Кол. 2, 9.
30 н. 1, 18.
31 н. 14, 6.
32 н. 5, 23.
33 н. 12, 45; 14, 9.
34 Мт. 4, 10; Лк. 4, 8.
35 н. 15, 8.
36 н. 15, 22.
37 Мт. 12, 3132; Мк. 3, 29; Лк. 12, 10.
38 Мт. 6, 24. 32; Лк. 16, 13.
39 Мт. 12, 25; Мк, 3, 24; Лк. 11, 17.
728
Преподобии отац устин (Попови)
ститеева реч на првом месту важи за човека, ер е он по
суштини недеиво бие. Човек е или са Господом
Христом, или против ега; треега не може бити40. Ниедан
ние приправан за царство Боже, кои метне руку на плуг па
се обзире натраг41. Истинско, еванелско богопоштовае и
богослужее обухвата целог човека без остатка. Човек
еванелске вере е свим бием своим предат Богу. А лажно е
богопоштовае и богослужее: приближавати се Богу
устима, а срцем бити далеко од ега42; говорити Спаситеу:
Господе, Господе! а не творити егову божанску воу43.
У истинитом богопознау и богопоштовау е и
истинита мудрост, богомудрост. Пошто е Господ Христос
оваплоени Бог Логос, и као такав мудрост Божа"44, то е Он
и едини мудар45. Отуда Он може дати, и увек дае, своим
следбеницима мудрост коо се нико не може противити, ни-
ти е оборити46. Тане царства Божег свемудри Господ
открива своим верним следбеницима47, кои у простоти и чи-
стота срца веруу у ега као Бога и Спаситеа48.
Богочовеково учее е по свему божанско, таанствено и
савршено, отуда га саопштава или сам Господ Христос49, или
Бог Отац50, или Дух Свети, Дух Истине кои упууе у сваку
божанску истину51. Човек пак постае еванелски мудар, када
богочовечанско учее Спаситеево не само слуша, него и
извршуе52. Остане ли изван богочовечанског учеа и делат
40 Мт. 12, 30.
41 Лк. 9, 62.
42 Мт. 15, 69; Мк. 7, 67.
43 Мт. 7, 2123.
44 1 Кор. 1, 24.
45 1 Тм. 1, 17; уд. 25.
46 Лк. 21, 1415.
47 Мк. 4, 11; Лк. 8, 10.
48 Лк. 10, 21; Мт. 11,25.
49 Ср. Мт. 11, 27; Лк. 10,22.
50 Мт. 16, 17.
51 н.14, 26; 15, 13; ср. 1 Кор. 2, 1016.
52 Мт. 7, 2425.
Догматика православие цркве 729
ности, човек залуди у своим мислима и осеаима, и што
е настрашние постае луд у очима Божим53.
Просвеее човека Богочовеком врло е значаан догмат
у Спаситеевом учеу о спасеу. Право и истинско
просвеее састои се у просветеу човека Богочовеком, у
испуеу човека светлошу Богочовека. У само ствари,
просвеее и ние друго до просветее Богом. Грех е
нагомилао у души човеково страшан мрак; ега може
потиснути из човека само безгрешни Господ Исус своом
божанском светлошу. А Господ Исус е на првом месту
Светлост зато што е Бог54. Као истинити Бог Логос, Господ
Христос е истинита Светлост" ( )55. И та
истинита Светлост постаде тело56, постаде човек, те тако
велика Светлост засиа удима кои немони чаме у тами
греха и сенци смрти57. Зато чудесни Спасите обавуе
спасоносну благовест: а, Светлост доох на свет, да ни едан
кои у мене веруе не остане у тами58. А то значи: верууи у
Богочовека, човек испууе себе еговом божанском
Светлошу, просветуе себе Богочовеком, и тиме изгони из
себе грех и таму греха. Вери у ту чудотворну Светлост Господ
Исус дозива све уде: Веруте у Светлост, да будете синови
Светлости59. Богочовекова вечна и незалазна Светлост
просветуе, освеуе, просвеуе, спасава човека, извлачеи
га из таме греха и смрти.
Грехом и због греха сав е ова свет утонуо у таму.
Отуда човек у ему не види куда иде, не види шта е у
ствари ова свет, какав му е смисао, назначение и ци.
едино е доласком Господа Исуса божанска Светлост залила
ова свет, обасала га и обаснила егов смисао, егово
назначее, егов ци. Стога Господ обавуе: а сам
Светлост света (
53 Мт. 7, 2628.
54 н. 1, 4.
55 н. 1, 4. 9.
56 н. 1, 14.
57 Мт. 4, 16.
58 н. 12, 46.
59 н. 12, 36.
730
Преподобии отац устин (Попови)
); ко иде за мном нее ходити по тами,
него е имати Светлост живота ( )60.
У Светлости е Живот, и то Живот непролазни и вечни.
Светлост и Живот су синоними. Живети у ствари значи:
светлети божанском Светлошу61. оваплоени и
очовечени Бог Логос е у исто време и Светлост и Живот.
име Светлост светли и Живот живи. И ош: име
Светлост живи и Живот светли. Та истинита Светлост е
учите човеку од саме егове поаве на ова свет62. Прави
христоносци су у исти мах и светлоносци. Они су светлост
света63, ер у себи носе Господа Исуса. Они су божански
просвеени, ер су богочовечански просветени. А зли уди
су увек тамоупци, ер уживау у сластима тамотворца греха.
Зато и не воле Господа Исуса кои е Светлост, и тиме мука за
их и мучее. То е Спасите обавио говореи: Светлост
дое на свет, и удима вема омиле тама него Светлост, ер
дела ихова беху зла. ер сваки кои зло чини, мрзи на
Светлост и не иде к Светлости, да не изобличе дела
егова64.
Бог Логос е постао човек да удима обави: да се ихово
спасее од греха и смрти састои у бескраном божанском
усавршавау до потпуне богоподобности. Саздан боголик,
човек е обдарен богочеживошу коа, воена Богочовеком,
може достии до савршене богоподобности. Неизменив е
спасоносни догмат Спаситеевог учеа: Будите савршени
као што е савршен Отац ваш небески65. То уди постижу,
раауи се од Бога, постауи деца Божа и стичуи своства
Оца свог небеског. ер све Спаситееве заповести спасеа
имау за ци: да уди постану синови Оца свог небеског66. А
они то постау, ако се свим срцем, свим бием роде од Бога,
60 н. 8, 12; ср. 9, 5.
61 Ср. н. 1, 4.
62 н. 1,9.
63 Мт. 5, 14.
64 н. З, 1920.
65 Мт. 5, 48.
66 Мт. 5, 4345.
Догматика православие цркве 731
испуууи воу Божу67, ако свако свое осеае претворе
у богоосеае, и сваку своу мисао у богомисао. Другим
речима: човек постае син Божи, ако постане брат Христу,
единородном Сину Божем. А братом се Христовим постае
вршеем вое Оца небеског68.
Човек бескрано напредуе у божанском усавршавау
ако све мисли, сва осеаа, све жее и сва дела води и руко-
води Господом Христом. На та начин он сабира себе у Хри-
сту, сабира за живот вечни кроз богоподобно усавршавае; у
противном, он расипа личност своу у пролазности,
смртности, привидности69. Човек е саздан Богом Логосом, и
егово бие у суштини своо има логосни карактер, да би он
природом своом чезнуо за Богом70. Ако е човек свестан те
логосности свога биа, он се непрестано пружа за Богом,
непрестано иште оно што е Боже71. у том подвигу учи га и
подржава чудесни Господ Исус, ер се царство небеско стиче
великим трудом72. Господ Христос е и дошао у ова свет да
засити човекову уроену глад за Богом и праводом Божом.
Он, правда Божиа, обавио е благовест и заповест: Блажени
гладни и жедни правде, ер е се наситити73. То е едина
глад у овом свету глади и смрти коа човека чини блаженим,
а тако исто и едина блажена же.
Божанско савршенство човек постиже едино ако се
храни Богом и Господом Христом, ер само хранеи се Бо-
гом, човек постае богоподобан, и живи божанским животом
ош овде на земи. Спасите асно и непосредно учи о томе:
Кои еде мене, живее мноме ( ,
' )74. Кои еде тело мое и пие крв моу, обитава у мени
и а у ему75. Процес човекова спасеа путем обожеа зави
67 Ср. н. 1, 1213.
68 Мт. 12, 49; Мк. 3, 35; Лк. 8, 21.
69 Ср. Лк. 11,23.
70 н. 1, 3. 9.
71 Ср. Мт. 7, 711; Лк. 11,911.
72 Ср. Мт. 11, 12.
73 Мт. 5, 6; ср. Лк. 6, 21.
74 н. 6, 57.
75 н. 5, 56.
732
Преподобии отац устин (Попови)
си од тога колико човек храни себе Богом и Господом Хри-
стом. Само накалемивши личност своу на Богочовеку, човек
може узрастати у божанском савршенству, и чинити
богочовечанска дела. ер едино живеи Господом Христом и
у Господу Христу, човек добиа божанске животворне силе
коом савлауе све што е грешно и смртно. Само органско
единство човекова живота са Богочовековим оживава
човека вечним животом и оспособава за божанске мисли,
осеаа и дела. То е незамениви Господ изразио своим
божанским речима: а сам чокот, а ви лозе. Као што лоза не
може родити рода сама од себе, ако не остане на чокоту,
тако и ви, ако не останете у мени. Ко остане у мени и ja у
ему, он е родити много рода, ер без мене не можете
чинити ништа ( )76.
Ово човек успешно постиже своом безмерном убаву
према Господу Христу. ер убав омоуе човека да се уко-
рени у Господу Исусу, и да име и из ега твори заповести
егове, те тако учини човека достоним да се у ему настани
Тросунчано Божанство77. Обитавае Троичног Божанства у
човеку отроичуе човека испуууи га божанским
савршенствима, уколико е удска природа способна да их
прима и да живи у има и по има. Том отроичеу Господ
Христос и води свое следбенике кроз охристоличее. ер е
то последи и завршни ци еговог богочовечанског подви-
га на земи: Оче свети, сачува их у име свое, оне кое си ми
дао, да буду едно као ми ( , ). Али не
молим само за их, него и за оне кои на ихову реч буду ве-
ровали у мене, да сви едно буду ( ), као ти,
Оче, у мени и а у теби, да и они у нама едно буду (
). а у има и ти у мени, да буду сасвим
у едно ( )78.
Поред свих своих безброних манифестациа живот е у
ствари едан, недеиво едан, ер потиче од едног живото
76 н. 15, 45.
77 Ср. н. 16, 23.
78 н. 17, 11. 10.21.22.23.
Догматика православие цркве 733
давца: Бога Логоса79. Отуда живот у сржи своо има логосни
карактер. Живот живи силом логосности коу у себи носи.
Онде где нестане те логосности, нестае правог живота; ту
неминовно настае смрт духовна или физичка, или и една и
друга. Зато се и вели у божанском Еванеу да е живот у
Логосу80, као нешто што е условено и ограено Логосом.
Према томе, тана живота е у тани Бога Логоса. А када се
Бог Логос оваплотио и постао човек, Он е у своо
Богочовечанско личности, у свом богочовечанском животу и
у свом богочовечанском учеу открио, обавио и подарио
живот вечни. Стога е Спасите обавио чудесну благовест:
а сам Живот: ( )81. Смисао и ци еговог
доласка у свет и целокупног богочовечанског домостроа
спасеа есте да удима да живот вечни и да их научи како
се стиче живот вечни: а доох да имау живот у изобиу82. А
живот у изобиу и ние друго до живот вечни. Зато сво
богочовечански подвиг спасеа света Спасите квалификуе
као давае вечнога живота удима по заповести Бога Оца83.
Ци е Спаситеевог подвига спасеа: да свему да живот
вечни84.
Све што е богочовеково испуено е вечношу. Не са-
мо егова Богочовечанска личност, ве и свака реч егова.
Стога вера у ега, и у оно што е егово, испууе човека
вечним животом: Заиста, заиста вам кажем: кои веруе у ме
не има живот вечан
(о , )83;
и то има ош у овом свету. Сваки кои веруе у Сина, има жи-
вот вечни86. Бог Логос е и дошао у ова свет: да ниедан кои
веруе у ега не погине, него да има живот вечни87. Спасово
учее у ствари е учее о вечном животу, стога Он и благо
79 н. 1, 4.
80 н. 1, 4.
81 н. 11,25; 14,6.
82 н. 10, 10.
83 н. 12, 50.
84 Н. 17, 2.
85 н. 6, 47.
86 н. 6, 40.
87 н. 3, 15. 16. 36.
734
Преподобии отац устин (Попови)
вести: Заиста, заиста вам кажем: ко моу реч слуша и веруе
Ономе кои ме е послао, има живот вечни, и не долази на
суд, него е прешао из смрти у живот88. У само ствари,
Богочовек нуди удима живот вечни, коим се савлауе смрт
и смртност89. Самим тим што е Живот, Спасите е и
васкрсее, те кои веруе у ега ако и умре живее90. Своим
следбеницима Он дае живот вечни, и они нее никад
изгинути, и нико их нее отети из руке егове91.
Поставши човек, Бог Логос е наочигледние показао да
е Он живот вечни. А подвигом свога богочовечанског живо-
та и учеа Он е та вечни живот учинио приступачним за
уде. Стога свети Воанергес благовести: Што беше од
почетка, што чусмо, што видесмо очима своим, што
размотрисмо и руке наше опипаше, о Речи живота. И живот
се ави, и видесмо, и сведочимо, и авамо вам живот вечни,
кои беше у Оца и ави се нама92. Али не само то, него е
оваплоени Бог Логос постао хлеб тога живота, да кои од
ега еде не умре93. А хлеб кои Он дае есте тело егово, и
пие кое Он дае есте крв егова; хранеи се има, човек
испууе себе Богом, т. вечним животом: а сам хлеб живи
кои сие с неба; кои еде од овога хлеба, живее вавек; и
хлеб кои у а дати есте тело мое, кое у дати за живот
света. Заиста, заиста вам кажем: ако не едете тела Сина
човечиега и не ищете крви егове, немате живота у себи.
Кои еде тело мое и пие крв моу, има живот вечни (
). Кои еде тело мое и пие крв моу, обитава у
мени и а у ему94.
Вечни живот, кои е дат у Личности Господа Исуса,
неминовно се проицира и као егово учее. Отуда:
испуавае егових заповести дае живот вечни. На питае
богатог младиа: Учитеу благи, шта ми треба чинити да
добием
88 н. 5, 24.
89 н. 5, 40.
90 н. 11,25.
91 н. 10, 28.
92 1 н. 1, 1 2; ср. 5, 11; 2, 17. 25; 5, 20.
93 н. 6, 48. 50.
w н. 6, 51. 53. 54. 55. 56.
Догматика православие цркве 735
живот вечни? Спасите одговара: Ако желиш уи у живот,
држи заповести95. Спасти се у ствари значи стеи живот веч-
ни96, ер спасее бива ослобоеем од греха као едине силе
коа усмруе. А смрт се потискуе и уништава животом. А у
едно друго прилици Спасите на исто питае одговара, да
се живот вечни добиа држаем заповести Божих, кое се
све синтезирау у двема заповестима о убави према Богу и
ближему, и ставауи као пример милостивог
Самаранина97. Зато што се живот вечни задобиа вршеем
заповести, Господ Исус и назива та пут уским путем98. И
свима благовести: Заиста, заиста вам кажем: кои држи реч
моу, нее видети смрти никада".
Као што е богочовечански домостро спасеа рода
удског дело и дар Троичног Божанства, тако е и вечни
живот дар Трисветог Господа. ер и живот вечни Господ
Христос дае као Друго Лице Свете Троице, као Лице
едносушно са Богом Оцем и Богом Духом Светим. У томе
учествуу и Бог Отац и Бог Дух Свети100.
Тана Спаситеевог учеа у срцу свом носи учее о
Истини, ал и не о неко пролазно и релативно истини, ве о
Истини вечно и свршено, вечно и савршено као сам Бог.
Да би свет научно то вечно Истини, Бог Логос кои и есте
та Истина, оваплотио се и постао човек. Он е едини у роду
удском учио уде вечно Истини показууи собом и у
себи ту Истину. Он е први и едини показао да интегрална
Истина ние поам, ни силогизам, ни човек, ни икое
створее, ве Личност, Богочовечанска личност. Зато е Он с
правом обавио: а сам Истина ( )1. До
Богочовека Христа Истине као да ние било у свету; било е
е у
95 Мт. 19, 16. Мк. 17; 10, 17. 19; Лк. 18, 18. 20.
96 Мт. 19, 25.
97 Лк. 10, 2537.
98 Мт. 7, 14.
99 н. 8, 51.
100 Ср. н. 4, 14; 17, 3; 7, 38. 39
1 н. 14, 6.
736
Преподобии отац устин (Попови)
одломцима, у разломцима, у одблесцима, у символима, али
се у сво своо пунои и вечности она авила тек у Личности
Богочовека Исуса. Зато се у светом Еванеу с правом каже:
Благодат и истина постаде од Исуса Христа2.
Проповедауи вечну Истину, Господ Христос е у
ствари своу Богочовечанску личност преводио у речи, у
заповести, у учее. Зато е говорио: Казах вам истину коу
чух од Бога3. Ци Спаситеевог доласка у свет есте: да
сведочи истину4. Ко богочовечанску истину чини, иде к
Светлости и дела своа твори Богом и у Богу5. Пошто е
едносушна са светлошу, богочовечанска истина освеуе
собом уде6. Свака Спаситеева реч есте истина7, пуна
божанске светости и силе, зато у коу душу уе, изгони из е
грех, и са грехом лаж и робовае злу. ер е познае, стицае
и поседовае богочовечанске истине едини пут у слободу од
греха и робоваа греху. Из тог разлога свеистинити Господ
Исус изавуе: Познаете истину, и истина е вас
ослободити8. Чега? Греха. ер сваки кои грех чини, роб е
греху. Ако вас Син ослободи, заиста ете бити слободни9.
Права слобода човекова састои се у слободи од греха, од
робоваа греху, а то значи: од смрти, од робоваа смрти; ово
пак ош значи: од авола, од робоваа аволу, у коме нема
нимало истине ве е сав од лажи и у лажи10.
авауи се као вечна божанска Истина, оваплоени
Бог Логос обавуе учее, по коме е таква иста Истина и
Бог Дух Свети и Бог Отац. Другим речима: истина е
Тросунчано Божанство. У том смислу Спасите и назива
Духа
2 н. 1, 17.
3 н. 8, 40. 45.
4 н. 18, 37.
5 Ср. н. 3,21.
6 н. 17, 17. 19.
7 н. 8, 45.
8 н. 8, 32.
9 н. 8, 34. 36.
10 Ср. н. 8, 38. 44.
Догматика православие цркве 737
Светог Духом Истине, кои е следбенике егове упутити на
сваку истину11.
Своим васкрсеем из мртвих Господ Христос е
показао да е Он победите смрти, а своим учеем Он е
проповедао васкрсее мртвих. Тако е учее егово о
васкрсеу само проекциа еговог васкрсеа. Он е
васкрсао, ер е увек био васкрсее, увек био живот. Стога е
и благовест обавио: а сам васкрсее и живот; кои веруе у
мене, ако и умре живее12. Ову благовест е Спасите
посведочио васкрснувши речу Лазара из мртвих13, сина
Наинске удовице14, аирову кер15 и друге мртваце16. На овим
чиеницама се и заснива истинитост и сила Спаситеевог
учеа о васкрсеу. То Му и дае право да може говорити о
себи: Као што Отац подиже мртве и оживуе, тако и Син
кое хое оживуе17. Заиста, заиста вам кажем: иде час, и
ве е настао, када е мртви чути глас Сина Божега, и
чувши оживети. ер као што Отац има живот у себи, тако и
Сину даде да има живот у себи. Не чудите се овоме, ер иде
час у кои е сви кои су у гробовима чути глас Сина
Божега, и изии е кои су чинили добро у васкрсее
живота, а кои су чинили зло у васкрсее суда18. ер е
васкрсее мртвих воа Бога Оца коу Син добровольно
извршуе19. Као свезнауи Бог, Господ Исус у своме
богочовечанском учеу о васкрсеу и вечном животу говори
и о природи живота по васкрсеу: О васкрсеу нити е се
женити ни удавати, него су као анели Божи20.
1 н. 14, 17; 15, 13.
12 н. 11,25.
13 н. 11,4344.
14 Лк. 7, 1115.
15 Мт. 9, 1825; Мк. 5, 2242; Лк. 8, 4155.
16 Мт. 11, 5; Лк. 7, 22.
17 н. 5, 21.
18 н. 5, 25. 26. 28. 29.
19 Ср. н. 6, 39.
20 Мт. 22, 30; Мк. 12, 2427; Лк. 20, 3536.
738
Преподобии отац устин (Попови)
Пошто е сам васкрсее, и живот, и победите смрти,
Спасите е своим учеем обаснио тану телесне смрти
човекове: телесна смрт е сан коим тело привремено заспи,
да се на дан Страшнога суда опет пробуди за живоит вечни.
Са тог разлога Спасите и назива смрт сном, спаваем21.
Своом пак причом о Богаташу и Лазару Господ е
наочигледние показао бесмртност душе удске и н>ен живот
после телесне смрти22.
Учее о царству Божем заузима централно место у
Спаситеевом учеу о спасеу света. Као прву новозаветну
благовест Спасите обавуе истину: да са им и у ему
долази удима царство Боже23. Када Духом Светим чини
необична божанска дела, Спасите указуе на то као на
доказ да е удима дошло царство небеско24. Тиме Спасите
показуе да Он, и Дух Свети, и Бог Отац есу царство небе-
ско, царство Боже, или бое: све оно што Они даруу свету
у богочовечанском домостроу спасеа. Зато е Спаситеева
мисиа у проповедау Еванеа царства (
)25. Ученицима своим Господ нареуе да
проповедау царство небеско пропраауи своу проповед
божанским делима: исцеиваем болесних, чишеем
губавих, васкрсаваем мртвих, изгоеем авола26. У
ствари, проповед Еванеа е проповед о царству Божем.
Стога Господ и обавуе: Царство се Боже проповеда
еванеем27. Као сво богочовечански позив Спасите
истиче: Треба ми проповедати еванее о царству Божем,
ер сам на то послан28. Проповед еванеа ние друго до
авае царства Божег29. Спаситеева е реч: Проповедае
се ово еванее
21 Мт. 9, 24; Мк. 5, 39; Лк. 8, 52; н. 11, 11.
22 Лк. 16, 1931.
23 Мт. 4, 17; ср. 3, 2; Лк. 10,9. 11.
24 Мт. 12, 28; Лк. 11,20.
25 Мт. 4, 23; Мк. 1, 14; Лк. 8, 1.
26 Мт. 10, 78; Лк. 9, 2.
27 Лк. 16, 16.
28 Лк. 4, 43.
29 Лк. 9, 60.
Догматика православие цркве 739
царства по свему свету за сведочанство свима народима30. Не
само до свое крсне смрти, него и после свог васкрсеа Спа-
сите у току четрдесет дана говори ученицима о царству
Божем31.
Пошто е Спаситеево Еванее Еванее о царству
Божем, о царству Троичног Божанства, то Спасите и по-
става тражее царства Божег за ци. човековог живота на
земи: Иштите напре царства Божег и правде егове32. А
све остало што е човеку потребно, дае се уз царство Боже
као неки додатак33.
Драматична е судбина царства небеског на земи.
Благодареи човековом нехату, у у се умешао своим злом
аво, кои се неуморно и лукаво труди да на иви душа
удских онемогуи успех небеских истина. И донекле
успева, али е кра асан: на дан Суда праведници е као
сунце засати у царству Оца свог небеског, а грешници е
бити бачени у пе огену, где е плач и шкргут зуба34. У
ствари, зема е подноже неба, и уди су саздани на о да у
има успева небеско бие: небеске истине. Да натприродно
успева у природном, небеско у земаском, Боже у удима.
Небеско царство е као зрно горушично, и оно, натприродно
по своо природи, успева у човеку, ако е земиште душе
чисто и обраено35.
Таква е тана Спаситеевог учеа о спасеу: да небе-
ске и натприродне истине, растуи у удско природи,
онебесе и онатприроде удску природу. Царство е небеско
као квасац истине Боже у тесту природе удске, са едним
цием: да све тесто ускисне Богом и Божим36. Има неке
таанствене генетичке везе измеу истина небеског царства и
човека. Засеане у човеку, ове истине ничу и расту да човек
не
30 Мт. 24, 14.
31 Д. А. 1, 3.
32 Мт. 6, 33; Лк. 12, 31.
33 Мт. 6, 33; Лк. 12, 31.
34 Мт. 13, 2430. 3643.
35 Мт. 13, 3132; Мк. 4, 3132; Лк. 13, 19.
36 Мт. 13, 33; Лк. 13, 21.
740
Преподобии отац устин (Попови)
зна, ер земиште боголике душе удске дае сокове семену,
и оно напре донесе траву, потом клас, па онда испуни пше-
ницу у класу37.
По своо бескрано божанско природи царство Божие
препуно е божанске таанствености и духовности, те е
егов процес напредоваа у удско природи невидив за
удско око. Оно на невидив начин успева у човеку, успева
на обраеном тлу боголике душе коа е такое невидива.
Божанска
невидивост
у
боголико
невидивости;
невидиви Бог у боголико души човеково. Зато сам Цар
царства Божег на питае фарисеа, кад е дои царство
Боже, одгов.ара: Царство Боже нее дои да се види; нити
е се казати: ево га овде! или: онде е! ер гле, царство Боже
е унутра у вама ( ,
)38. едно е сигурно: у царство Боже се улази само
поновним роеем од воде и Духа39.
Богочовек Христос не би био едини Учите спасеа
света када не би имао вечне вредности; и не би био едини
Учите спасеа када те вредности не би своим учеем
давао удима, да се помоу их спасавау трулежне
пролазности и лажних вредности. У свету удских видивих
стварности оваплоени Бог Логос, Господ наш Исус
Христос, у ствари е едина вечна вредност. едина вечна
вредност: ер е чудесним подвигом свога богочовечанског
живота и учеа уништио смрт и грех, и победно самог
творца зла, авола. Тиме е Он показао да е Он навеа
вредност у свима световима, у коима се удска мисао
крее. Стога е Он у праву што е обавио да е за уде
едино потребно" егово богочовечанско учее и егова
богочовечанска Личност40.
Када се удима открие безмерна величина Личности
Богочовекове, еговог подвига и еговог учеа, уди тек
37 Мк. 4, 2629.
38 Л к. 17, 2021.
39 н. 3, 3. 5.
40 Лк. 10, 3942.
Догматика православие цркве 741
онда увиде да е уствари то навеа и едина вредност. А све
остало у свету удских стварности има утолико вредности,
уколико има везе са им, едином вредношу. Личност
Богочовека Христа у овом свету и есте оно благо сакривено
у поу удског живота кое када човек пронае, продае све
што има и купуе то благо41. ош е чудесна Личност
Богочовека Христа оно скупоцено зрно бисера кое када
човек пронае, продае све што има и купуе га42. Пошто е
Господ Исус сву Личност своу и сва богатства своа унео у
царство Боже, то оно и претстава и есте навиша вредност
и навее богатство, кое када задобие, човек задобиа све
вредности скупа43.
Своим божанским учеем Господ Христос дозива уде
вечним вредностима, кое имау силе и мои да човека
обесмрте, онебесе, обоже, учине вечним44, и оспособе за
разликовае вечних од пролазних вредности45. Прича о
Талантима показуе асно како се неговаем вечних
вредности од стране уди у овом свету стиче вечно
блажанство у оном свету, а ниподаштаваем вечних
вредности у овом свету стичу вечне муке у оном свету46.
Свака Спаситеева реч вечна е вредност, ер долази од
вечнога Бога Логоса. Стога све што е Спасите учио
претстава ризницу вечних вредности. О души човеково
Он е учио као о бескрано велико вредности, вео од
васцелог вештаственог света, ер она поседуе печат
боголикости, христоликости47. Али, душа удска се обесцени,
обезвредносни када помрачи, повреди и унакази своу
боголикост. Зато е ен природни позив: да сва уе у
царство вечних вредности Богочовекових, и тако обнови и
оживотвори себе за вечни живот.
41 Мт. 13, 44.
42 Мт. 13, 4546.
43 Ср. Мт. 6, 33.
44 Ср. Мт. 6, 1921; Лк. 12, 3334.
45 Лк. 16, 15; Мт. 8, 22; Лк. 9, 60.
46 Мт. 25, 1430; ср. Лк. 19, 1227.
47 Мт. 16, 26; Мк. 8, 3637; Лк. 9, 35.
742
Преподобии отац устин (Попови)
Богочовек Христос е вредност изнад свих вредности, и
едина истинска вредност, ер е за човека учинио више,
несравено више него што би могао учинити отац, или мака,
или браа, или сестре, или деца, или жена, или сав род
удски, или сва створеа у свима сазданим световима. То е
оно што Господу Исусу дае неоспорно право да од човека
захтева да ега, Богочовека и Спаситеа, претпостави
свима и свему: и оцу, и маци, и сестрама, и браи, и деци, и
жени, па и само души своо. ер од тога зависи човеково
спасее. А у овом свету греха и смрти спасее е наглавниа
ствар за човека. Човекоубиви Спасите благовести: Кои
уби оца или матер вема него мене, ние мене достоан; и
кои уби сина или кер вема него мене, ние мене
достоан. Ако ко дое к мени а не мрзи на свога оца, и на
матер, и на жену, и на децу, и на брау, и на сестре, па и на
саму душу своу, не може бити мо ученик48.
Спаситеево учее о спасеу било би потпуно и
небожанско, да Он ние у своме богочовечанском учеу
открио удском сазнау кра и завршетак драматичне
историе рода удског на земи, у коо Он обава спасее
уди. Божански асно и мудро Он е то учинио своим
учеем о Страшном суду. Сва биа удска и све твари хитау
своме историском крау: Страшном суду. Хтели или не, сви се
уди морау на дан Суда авити пред Судиу свеправедног.
Страшни суд е обавити Син човечи, Господ Христос49, а не
Бог Отац, и не Бог Дух Свети, да им бунтовни човек не би
пребацио како они немау права да суде удима, ер нису
живели као уди меу удима у условима мучног живота на
земи.
Долазак Судие, Сина човечиег биа као муа", и то са
свима светим Анелима50. Анели е разлучити зле од
праведних51. Свеправедни Судиа судие свима на основу
обавеног Еванеа богочовечанског. Како се ко односио
према
48 Мт. 10, 37; Лк, 14, 26.
49 н, 5, 27.
50 Мт. 24, 2731; Мк. 13, 2527; Лк. 17, 24.
51 Мт. 13, 4950.
Догматика православие цркве 743
Еванеу спасеа, тако е му се и судити. Праведници е
наследити блаженство вечно, а грешници муку вечну52. Свима
окорелим грешницима, кои су добровольно и тврдоглаво
изедначили себе са злом, бие предоставено да вечито живе
онде где воле и у средини онога што воле, а то е у царству
зла, где и есу вечне муке, тама накраа, плач и шкргут зу-
ба53, вечни ога, где црв не умире, и ога се не гаси54.
Земаска историа рода удског завршие се
Еванеем и правдом еванелском: грехоубивим
грешницима дае се да вечито живе са своим милим
идеалом: злом; а богоубивим праведницима дае се да
вечито живе у светлости свое едине убави: сладчашег
Господа Исуса.
Овим кратким прегледом Спаситеевог учеа о
спасеу ние ни изблиза обухваено егово учее, ер е
свака Спасова реч спасоносна. Све што е рекао, рекао е ради
спасеа света. Свака реч егова зрачи таанственом силом
спасеа. егово учее о спасеу обухвата, у ствари,
целокупно Откривее Старога и Новога Завета. Са тог
разлога се у Светом Писму Богочовеково учее назива речу
спасеа55. Еванеем спасеа56, силом Божом на спасее
свакоме кои веруе57. Са тог разлога свети Кирил
ерусалимски вели за Свето Писмо да е оно наше спасее
( )58.
9. Тана Спаситеевог делаа и тана спасеа
У целокупном земаском животу свом Господ Христос
е делао као Спасите. Од колевке до вазнесеа Он е и
живео као Спасите, и делао као Спасите, и учио као
Спасителе. егово делае и егово учее есу близанци:
живе ед
52 Мт. 25, 3146; 11, 22. 24; Мк. 6, 11; Лк. 10, 12. 14.
53 Мк. 8, 12; 13, 4142; 22, 13; Лк. 13, 28.
54 Лк. 9, 43. 44.
55 Д. А. 13, 26.
56 Еф. 1, 13.
57 Рм. 1, 16; 1 Кор. 1, 18; 1 Сол. 1, 5.
58 Catech. XII, 16; Р. gr. t. 33, col. 744 .
744
Преподобии отац устин (Попови)
ним истим животом, делау едном истом силом. Као што
речима дела. Спасите исто тако и делима говори. Дела
егова и речи егове два су аспекта едне исте
богочовечанске стварности: Еванеа спасеа. И своим
речима и своим делима Спасите подеднако силно
благовести Еванее спасеа. ер су и речи егове
богочовечанске и дела егова богочовечанска природни
израз, природна еманациа егове Богочовечанске
личности. Све што е егово слива се у велико
богочовечанско дело спасеа света. ер у васцелом свом
делау и учеу Спасите има едан ци: спасее света. Све
што е Господ и Спасите наш Исус Христос творио и учио,
вели свети Атанасие Велики, творио е и учио ради нашег
спасеа59.
Као што е Личност Господа Исуса една и недеива, та-
ко е и делатност егова едно, недеиво, целостно,
интегрално дело спасеа. Као што е природно да сунце
изражава себе светлошу, зрацима, тако е природно да
Богочовек Христос изражава себе чудесима, божанским
делима. ер егова чудеса су природна, нормална дела
егова. Природно е и нормално за егову Богочовечанску
личност да себе проавуе чудесима као обичним делима.
Отуда Спасите своа чудеса нарадие назива делима60.
Чудотворити е природно и нормално стае
Богочовеково. Или бое: чудотворити е за Богочовека исто
што и живети, исто што и нормално делати. Божанска сила
егове Божанске Личности оваплоеем е постала
природна у сфери удског живота: натприродно е ушло у
оквире човечанске природе, па се кроз у и из е проавуе
као нешто природно. За уде кои су грехом и због греха
отупели свое природно и нормално осеае за натприродно
и помрачили свое природно и нормално сазнае за схватае
натприродног, чудеса Христова често изгледау не само
натприродна него и неприродна, па чак и противприродна. У
ствари, своим чудесима Господ Христос враа природу
удску у оно
59 Epist. ad episc. Aegypti et Libiae, 1; P. gr. t. 25, col. 537 A.
60 JH. 5, 36; 10, 25. 32. 37. 38; 14, 1011; 15, 24; 17, 4.
Догматика православие цркве 745
стае у коме е она била до грехопада, и у коме е било
природно да Бог своом натприродном силом води човека
кроз сваколика таанства и збиваа у овом свету времена и
простора. Божанском силом своих чудеса Господ Исус
динамизира, омоуе, оачава удску природу за чиее
дела Божих. ер е Тросунчани Господ био саздао човека: да
егов живот буде непрекидно драговоно остваривае вое
Боже у свету вештаственом. А то значи: да се сав егов
живот крепе и бива у Богу, Богом, и од Бога61.
Сва се Спаситеева дела стичу у едно основно
богочовечанско дело: спасее света вером у Богочовеков
подвиг62. Све исходи из егове Богочовечанске личности и
све се на у своди. Дела су зраци спасеа из Сунца
спасеа. Спасите е тиме Спасите што сва дела коа чини
есу дела спасеа, и све речи кое говори есу речи спасеа.
У ствари, дела Спаситеева су остварене речи
Спаситееве, а речи Спаситееве су дела Спаситеева у
потенции, у зрну, у клици. Свака Спасова реч е чудо
мудрости Боже и силе Боже, а тиме и чудо спасеа. Исто
тако: свако Спасово дело е чудо мудрости Боже и силе
Боже, а тиме и чудо спасеа. ер е Он и пред Богом и пред
удима био силан у речи и делу (
)63. Из ега е излазила сила и исцеивала све (
' )64.
Спасите е стварао спасее и учио спасеу своом
целокупном Богочовечанском личношу, и свим што е од
е и у о: и доживаима, и догааима, и речима, и
чудесима, и утаем, и молитвом, и постом, и смиреношу,
и кротошу, и убаву, и милосрем, и свим осталим, ер е
увек и у свему био: сав Истина, сав Реч, сав Живот, сав
Светлост, сав Сила, едном речу: сав Спасите, и по свему
Спасите. егово делае е делае Бога убави, Бога
правде, Бога милости, Бога мудрости, Бога свемои. У
сваком свом делу, као
61 Ср. Д. А. 17, 28.
62 Ср. н. 6, 2829.
63 Лк. 24, 19.
64 Лк. 6, 19.
746
Преподобии отац устин (Попови)
и у целокупно своо делатности, Он се показуе као Бог
савршене доброте, савршеног милосра, савршеног
човекоуба. Кратко речено: као Бог спасеа. Ни едно се
егово дело не може одвоити од егове Божанске
личности. У сваком свом делу Он е сав недеиво и
неразлучно присутан. егова се Личност ние никада, ни у
едном тренутку еговог земаског живота, разделила, ве е
Он сав присутан у свему свом: у свако речи, у сваком
поступку, у сваком делу. У противном, Он би био царство
кое пропада, ер се разделило по себи65. По свему и у свему
Господ Христос е сав Спасите = Исус, стога е и у делау
свом Исус, коме е едини ци: спасти уде од греха66. По
роду се дрво познае; по спасоносном делау познае се
Спасите, по богочовечанским делима Богочовек.
Свое богочовечанско мерило и проверу: По роду се др-
во познае67, Спасите напре примеуе на себе. Ученицима
овановим кои су Му од ована дошли са питаем: еси ли
ти она што треба да дое или другога да чекамо? Он указуе
на своа богочовечанска дела и вели: Идите и кажите овану
што чуете и видите: слепи прогледау, хроми ходе, губави се
чисте, глуви чуу, мртви устау и сиромашнима се проповеда
еванее68.
асно е из дела Исусових да е Он Месиа, Спасите,
Богочовек. Сва егова дела указуу на егово Божанство и
показуу да е Он Бог, иако у удском телу. Тек од поаве
Господа Христа у свету уди асно знау како Бог дела, како
ради, како дествуе у овоме свету. Сам Спасите обашава
природу своих дела: она су божанска, ер долазе од
единородног Сина Божиег кои е едносуштан са Богом
Оцем. Господ Исус обавуе тану своих спасоносних дела:
Отац кои обитава у мени, Он твори дела (
)69. У своо делатности на спасеу света Син се не
одваа од Оца:
65 Ср. Мт. 12, 25.
66 Ср. Мт. 1, 21.
67 Мт. 12, 33; ср. 7, 1620; Лк. 6, 4344.
68 Мт. 11, 36; Лк. 7, 1922.
69 н. 14, 10.
Догматика православие цркве 747
Отац мо досада дела, и а делам70. Истоветност у природи и
начину ихове делатности очигледна е: Што Отац чини оно
и Син чини онако ( ,
)71. едном истом божанском силом дествуу и
Отац и Син у спасеу света: Као што Отац подиже мртве и
оживуе, тако и Син кое хое оживуе72. Без Спаситееве
едносушности са Богом Оцем не може се ни на кои начин
обаснити чудотворна сила богочовечанског домостроа
спасеа, због чега Спасите одлучно изавуе: а не могу
ништа чинити сам од себе73; Она кои ме посла са мном е.
Не остави Отац мене сама, ер а свагда чиним што е ему
угодно74.
Да е Богочовек послат у свет ради спасеа света, сведоче
егова божанска дела спасеа. Стога Он изавуе: Дела (
) коа а чиним, сведоче да ме Отац посла75. Очигледно е
за непристрасног човека да се дела Христова корене у Богу
Оцу, и сведоче о божанствености свое природе, а самим тим
и о Божанству Исуса Христа: Дела коа творим у име Оца
свога она сведоче за мене76. асно е да се дела Христова могу
обаснити едино тиме што е Он Бог. Иначе, она су
необашива, иако очигледна и за науе неприатее
егове. Стога Спасите и говори своим неприатеима: Ако
не творим дела Оца свога, не веруте ме. Ако пак творим, ако
мени и не веруете, делима веруте ( ), да
познаете и веруете да е Отац у мени и а у ему77.
Божанска и спасоносна сила Спаситеевих дела е тако
и толико очигледна, да уди немау, нити могу имати
изговора за свое неверовае у Христа као Бога и Спаситеа:
Да нисам учинио меу има дела коа нико други не учини,
не би
70 н. 5, 17.
71 н. 5, 19.
72 н. 5, 21.
73 н. 5, 30.
74 н. 8, 29.
75 н. 5, 36.
76 н. 10, 25.
77 н. 10, 3738; ср. н. 14, 1011.
748
Преподобии отац устин (Попови)
греха имали ( ,
, ); а сад и видеше, и омрзнуше
на мене и на Оца мога78. Нема Спаситеевог дела кое ние
божански добро, кое ние божански спасоносно, зато Господ
и пита оне кои хое да Га каменуу: Многа вам добра дела
показах од Оца; за кое од их хоете да ме каменуете79.
Спаситеева дела су не само далеко веа и славниа од
пророчких, него су толико божанска и толико спасоносна, да
су они кои их одбацуу и не признау Исуса за Бога и Спаси-
теа гори од Содомана и Гомораца и на дан Страшнога су-
да бие страшние осуени од Содома и Гомора. О томе све-
ти Еванелист благовести: Тада поче Исус викати на градове
у коима се догодила веина егових чудеса, што се нису
покаали: Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо! ер
да су у Тиру и Сидону била чудеса коа су била у вама,
давно би се у вреи и пепелу покаали. Али вам кажем: Тиру
и Сидону бие лакше у дан суда него вама. И ти, Капернауме,
кои си се до небеса подигао до ада еш пропасти! ер да су у
Содому била чудеса коа су била у теби, остао би до
данашега дана. Али вам кажем: земи Содомско бие
лакше у дан суда него теби80.
Сва се многоброна дела Спаситеева стапау у едно
дело: дело спасеа. Стога Спасите указуе на то дело у
своо Гетсиманско молитви Оцу небеском: Сврших дело
кое си ми дао да свршим (
)81. Ово дело, и сва она коа га сачиавау, асно
показуе да е Христос Син Божи и Бог, кои своом
божанском силом чини чудотворна дела спасеа, дела
коима исцеуе од болести, отпушта грехе, васкрсава мртве,
уклаа немои, изгони аволе; едном речу: спасава човека
од греха, смрти и авола.
Исцеууи уде од сваке болести и сваке немои, Го-
спод Исус враа природу удску у ено првобитно, раско,
78 н. 15, 24.
79 н. 10, 32; ср. Мк. 7, 37; Лк. 13, 17; 24, 19.
80 Мт. 11, 2024; ср. 10, 1215.
81 н. 17, 4.
Догматика православие цркве 749
нормално стае: здраве, безболесност, т. ослобаа е од
горке последице греха: болести. У своме раском, догреховном
стау удска природа ние знала за болести. их нее бити
ни у вечном блаженству: идже нъсть болзнь, ни печаль, ни
воздыхаше. Врло е значано да и безгрешни Господ Исус ние
никада боловао за време свога живота на земи. Спаситеева
чудеса имала су за ци да покажу, да се спасее удске
природе састои у еном ослобоеу од греха и егових
пагубних последица: болести, мука, смрти.
Своу спасоносну проповед Еванеа Спасите е
пропраао спасоносним делима. Он е ишао из места у место:
проповедауи еванее царства и исцеууи сваку болеет
и сваку немо меу удима (
)82. Радеи тако, Спасите
показуе да Он као едини Безгрешни има власти над свима
последицама греха, а и над самим грехом. Као Безгрешни
делауи безгрешно, Господ уклаа све последице греха.
Нема болести од кое Он ние исцеивао83. А то показуе да
нема греха од кога Он не би могао спасти.
Благи Спасите е исцеивао своом божанском силом
коа не трпи грех ни последице греха. Стога у Еванеу
спасеа пише: И сав народ тражаше да га се дотакне, ер из
ега излажаше сила и исцеиваше их све ( '
, )84. Шта више, и саме
Спаситееве хаине зрачиле су чудотворном силом спасеа,
ер е у светом Еванеу написано и ово: И моаху га да се
само дотакну скута од хаине егове. И сви кои се дотакоше,
оздравише85.
Од настрашние болести, губе, Спасите е исцеивао
силом свое спасоносне речи. Човеку кои е сав у губи" Он
каже: Очисти се! И одмах губа спаде с ега86. Исто тако, чу-
дотворном силом свое богочовечанске речи Господ истовре
82 Мт. 4, 23; 9, 35; ср. Мт. 4, 24.
83 Мт. 8, 16; 12, 15; 14, 14. 3536; Мк. 6, 56; Мт. 15, 30. 31; 19, 2; 21, 14;
Лк. 4, 40; 6, 18; 7, 21; н. 4, 4650; 5, 59; 6, 2; Мт. 8, 1415; Мк. 1, 2931; Лк.
4, 3839.
84 Лк. 6, 19.
85 Мт. 14, 36; ср. Мк. 6, 56.
86 Мт. 8, 24; Мк. 1, 4042; Лк. 5, 1214.
750
Преподобии отац устин (Попови)
мено исцеуе десет губаваца87. То све показуе да Спасите
изгони грех из удске природе у еговим настрашниим и
наужасниим последицама.
Божанска сила Спаситееве чудотворне делатности
показивала се снажно у исцеивау слепих. Господ е
повраао вид слепима додиром88, и речу89. Шта више, Он е
давао вид и слепима од роеа90. То е знак да е Господ,
спасавауи уде од греха, сасецао грех у еговом
наневидивием и надубем корену.
Страшна сила греха покаткад везуе бие удско
немошу и беснилом. Од их ослобаа и спасава само
едини Безгрешни. У Свето Кизи забележено е ово: И
пошто изгна авола, проговори неми91. Божанско е учее, да
е грех узрок не само физичких болести удских92, него и
духовних: духовног слепила, духовне глувое, духовне
неосетивости за божанске ствари93. Од свега тога Спасите
спасава своом божанском силом. Он речу даруе
глувонемоме и слух и говор94.
Иако саздан Богом да господари над природом, човек е
грехопадном подвргао себе недаама, немоима и ропствима.
У шта све ние ушао грех и чиме ве ние загосподарио у
човеку! Заиста е човек постао оруе греха95. Али иза свих и
испод свих грехова човек е на дну свое душе остао
боголико бие, далеко претежние од других земаских
биа. То Спасителе показуе исцеууи човеку суху руку
силом свое божанске речи96. И ош: исцеууи човека кои
е био и бесомучан и нем и слеп97.
87 Лк. 17, 1219.
88 Мт. 9, 2730; 20, 3034; Мк. 8, 2226.
89 Мк. 10, 4652; Лк. 18, 3543.
90 н. 9, 17.
91 Мт. 9, 3233; ср. Лк. 11,14.
92 Лк. 13, 16; н. 5, 14; Мт. 9, 2.
93 Мт. 13, 15; ср. Мк. 6, 52.
94 Лк. 7, 3235.
95 Ср. Рм. 6, 20; 5, 12. 14.
96 Мт. 12, 1013; Мк. 3, 15; Лк. 6, 610.
97 Мт. 12, 22.
Догматика православие цркве 751
Кроз сва своа спасоносна чудеса Господ е проводио
едан ци: спасее душе од греха. То е био главни ци коме
се ишло кроз телесна исцееа. Своа духовна чудеса, т.
исцееа душе од греха, Спасите е посведочавао
физичким чудесима, ер су духовна невидива, а физичка
видива. Набои пример тога имамо у исцееу узетога,
кога су приатеи спустили кроз кров пред Спаситеа.
Господ е учинио двоструко чудо, а едно спасенье: чудо
исцееа душе од греха: Не бо се, синко, опраштау ти се
греси твои; и чудо исцееа тела од узетости: Устани,
узми одар сво и иди дома98. Првим чудом Спасите показуе
да као Бог има власт и право отпуштати грехе, а другим: да
има власт над болестима кое нису друго до последица греха.
Болести су послушне Спаситеу као слуге господару и као
воници старейшин. То показуе пример исцееа слуге
капернаумског капетана".
Исцеее жене од течеа крви доказ е божанске
свемои Спаситееве чудотворне силе. Жена е дванаест
година боловала од течеа крви, велику муку поднела од
многих лекара, потрошила све што е имала, и ништа о нису
помогли, него ош горе начинили. Но чим се дотаче хаина
Спаситеевих, одмах пресахну извор крви езине, и осети у
телу да оздрави од болести"100.
Чудесима своим Спасител. спасава уде не само од гре-
ха и од последица греха, него и од самих твораца греха, од
авола. ер Он и над има показуе своу безмерну силу
изгонеи их из уди. Он их изгони речу1, и на та начин
спасава уде од наразличниих болести кое аволи стварау
у природи удско, као што е беснило2 и друге болести3.
Значано е да су нечисти духови свесни свое апсолутне
немои
98 Мт. 9, 27; Мк. 2, 112; Л к. 5, 826.
99 Мт. 8, 58. 13; Лк. 7, 210.
100 Мк. 5, 2530; Мт. 9, 2022; Лк. 8, 4348.
1 Мт. 8, 16.
2 Мт. 17, 1421; Мк. 9, 1429; Лк. 9, 3842; Мт. 8, 2834; 15, 2228. Мк. 7,
2430; Мк. 5, 115; Лк. 8, 2636.
3 Лк. 8, 2; 13, 1013.
752
Преподобии отац устин (Попови)
пред свемоним Господом Исусом. Еванелист благовести:
И дуси нечисти, кад га виаху, припадаху к ему и викаху:
ти си Син Божи!4 дошао си да нас погубит5.
Оваквим своим држаем према Спаситеу аволи не-
воно показуу, да изгонеи их из уди, Господ има едан
ци: спасее уди од их. ер се уклааем нечистих духо-
ва из удске природе зацаруе у о царство Боже. На то
указуе сам Спасите говореи: а духом Божим изгоним
аволе, значи: к вама е дошло царство Боже6. Имати власт
над нечистим духовима, одлика е свемоног Спаситеа и
спасеа кое Он извршуе, ер се спасее проповеда
еванеем, изгнаем духова, исцеиваем од болести7.
Како у учеу, тако и у чудесима Спаситеевим, главно е:
ослободити човека од греха, смрти и авола, т. спасти га.
Изгнаем нечистих духова из човека удска се природа
враа у свое раско, боголико стае. Отуда Богочовеково
очишее човека од творца греха и зла есте спасее човека.
Очишен од нечистих духова, човек остае сам са Богом, Бог
и човек; и живи Богом и у Богу.
Када чудесни Спасите васкрсава мртве: аирову кер8,
сина Наинске удовице9, Лазара10, и многе друге11, Он на та
начин спасава човека од греха, ер га спасава од настрашние
казне за грех: смрти. Кроз васкрсавае мртвих, као и кроз
остала своа чудеса, Господ спасава човека, изгубеног у
гресима, болестима и смрти.
Свеопшта хармониа, коа е до грехопада владала у све-
ту, нарушена е и поремеена грехом. Због греха и грехом
стихие су заратиле са човеком, а и меу собом. Меу
подивале од греха стихие Господ Исус улази као
миротворац.
4Мк. 3, 11; Лк. 4, 41.
5 Мк. 1, 2326; Лк. 4, 3135; ср. Мт. 8, 29.
6Мт. 12, 28; ср. Лк. 11,20.
7 Мк. 6, 7. 13; 3, 15; Мт. 10, 1. 8; Лк. 9, 16; 10, 9. 17, 19.
8 Мт. 9, 1825; Мк. 5, 2243; Лк. 8, 4156.
9Лк. 7, 1115.
10 н. 11,4144.
1 Мт. 11, 36; Лк. 7, 1922.
Догматика православие цркве 753
Своим чудесима Он делимично васпостава поремеену
хармониу у свету, да е коначно васпостави на дан
Страшнога суда, када буде потпуно уклонио грех и смрт из
вештасвене природе и показао ново небо и нову зему12. А
томе е претходити богочовечанска вера многих синова
Божиих, кои е силом свога христоликог живота,
преображано утицати на сву твар, коа због греха уздише и
тужи са удима кои су носиоци греха и нереда у
природи13.
Као безгрешни Господ Спасите има власт над
стихиама природе. На таанствен начин природа распознае у
ему свога Творца и Господара, слуша Га и служи Му. Он
речу утишава буру на мору: слушау Га ветрови и море14. Он
иде по мору као по суху15. Он неосетно претвара воду у
вино16. Он чудесно умножава пет хлебова и две рибе, и има
нахрауе пет хиада уди, осим жена и деце, и при томе
преостае дванаест котарица пуних17. И ош: Он исто тако
чудесно умножава седам хлебова и мало рибица, и има
нахрауе четири хиаде уди, осим жена и деце, и при томе
преостае седам пуних котарица18. На егову реч бесплодна
смоква, одмах усахну"19. Сва ова чудеса показуу како
Спасите божанском силом своом господари над природом
као над послушном слушкиом своом.
Нема суме, посредни и непосредни цил> свих
Спаситеевих чудеса есте: спасее човека од греха, смрти и
авола. Ово спасее обава спасоносна богочовечанска
сила коа свемоно дествуе из Личности Богочовека; и ош:
стално и свемоно дела и чудотвори у еговом
Богочовечанском телу: Цркви. Спасее човека и света
претстава, и есте, бескрано чудо Богочовековог
непрекидног делаа у свету, чудо
12 Ср. 2 Петр. 3, 13.
13 Ср. Рм. 8, 1422.
14 Мт. 8, 2427; Мк. 4, 3741; Лк. 8, 2325.
15 Мт. 14, 2433; Мк. 6, 4751; н. 6, 1621.
16 н. 2, 111.
17 Мт. 14, 1521; Мк. 6, 3544; Лк. 9, 1217; н. 6, 914.
18 Мт. 15, 3238; Мк. 8, 19.
19 Мт. 21, 19; Мк. И, 1314. 2021.
754
Преподобии отац устин (Попови)
кое е Спасите почео за живота свога на земи и врши га
непрестано у своме Богочовечанском телу, Цркви. асно е:
Богочовек чудотвори спасее своом богочовечанском си-
лом. Извор те силе е егово вечно Божанство. А човек,
човечанство и видива природа есу поприште на коме
дествуе та чудотворна сила.
Чудесима своим Спасите е показао да е удска при-
рода: ива за натприродно, земиште за семе божанских
истина. Небески Сеач, Господ Исус сее по поу природе
удске семе натприродних божанских истина, истина вечних
и небеских. И преко спасених, обогочовечених уди небо
осваа зему, натприродно постае природним. Засеано у
природу удску, небеско горушично зрно Боже истине
узраста у велико дрво, ако га човек буде хранио соковима
свога боголиког биа и христочеживе делатности.
Спасоносна чудеса Господа Исуса била су толико
очигледна, толико реална, толико несумива, да их нико од
очевидаца и савременика ние порицао. Само су их неки
злобни кижевници и фарисеи приписивали деству
нечистих сила20. Али бесмисленост овога обелодауе сам
Спасите доказавши да Он Духом Божим изгони аволе21.
Народ, очевидац Спаситеевих чудеса, говорио е: Никада се
тако што ние видело у Израиу22. Свети Еванелист пише:
Сав народ радоваше се за сва егова славна дела23.
Слепороени, кога е Спасите исцелио, а кои ние Господа
Исуса ни познавао, говори фарисеима: Откако е света, ние
се чуло да ко отвори очи слепоме од роеа24.
Главари свештенички и фарисеи били су у очаау због
Спаситеевих чудеса. Еванелист бележи: Главари свеште-
нички и фарисеи сабраше скупштину, и говораху: Шта емо
чинити? Ова човек чини многа чудеса25. И назад, они се
20 Ср. Мт. 12, 24; Мк. 3, 22; Лк. И, 15; Мт. 9, 34.
21 Мт. 12, 2835; Мк. 3, 2330; Лк. 11, 1820.
22 Мт. 9, 33.
23 Лк. 13, 17.
24 н. 9, 32.
25 н. 11,47.
Догматика православие цркве__________ 755
беспомоно адау едан другоме: Видите да ништа не
помаже? ето, цео свет иде за им26. Треба имати у виду да
е ово сведочанство о стварности Спаситеевих чудеса,
сведочанство егових заклетих неприатеа.
Очевици и сведоци свих Спаситеевих чудеса, свети
Апостоли, говоре о има у своим списима просто,
непосредно, историчарски. И после свега што е записано у
Еванеима и Посланицима и Делима Апостолским од
многоброних Спаситеевих чудеса, свети ован Еванелист
вели: И многа друга чудеса учини Исус пред ученицима
своим, коа нису написана у ово кизи27. Свое пак
Еванее свети Воанергес завршава речима: А има и много
друго што учини Исус, кое кад би се редом пописало, ни у
сами свет, мислим, не би могле стати написане киге28. Ове
Воанергесове речи постау асние, када им се дода
сведочанство Дела Апостолских: Ученицима и по страдау
свом Исус показа себе жива многим истинитим знацима,
авауи им се четрдесет дана и говореи им о царству
Божем29.
Сила Спаситеевог делаа ние мае чудотворна од чу-
дотворце силе еговог учеа. И у едном и у другом
подеднако се садржи животворна тана спасеа, коу чудесно
и човекоубиво обава незамениви Господ и Спасите
наш Исус Христос.
* *
Из напред изложеног учеа Светога Откривеа
очигледно е да сав богочовечански живот, свеколико
богочовечанско учее и целокупно богочовечанско делае
Господа нашег Исуса Христа сачиавау едан недеиви
богочовечански домостро спасеа. Гледан изнутра или
споа, ова е домостро у целини и у поединостима
изграен од безброних божанских таанствености, кое и
чине да е ова домо
26 н. 12, 19.
27 н. 20, 30.
28 н. 21, 25.
29 Д. А. 1, 3.
756
Преподобии отац устин (Попови)
стро спасеа у ствари домостро тане" (
)30. Ова е домостро тане сав у Тросунчаном
Божанству31, али га оваплоени Бог Логос откри не само
свима удима на земи него и свима Анелима на небу32.
У историско Личности и земаско делатности
Богочовека Христа откривена е тана над танама.
Богочовечанска личност и богочовечанска делатност Господа
Исуса морау непристрасну удску мисао и неискварено
удско осеае одвести неминовном закучку и
неодоивом убееу: заиста е Богочовек Христос едини
Спасите и едино спасее света. И при томе увек царуе
светло осеае и слатко расположее: у Богочовековом
домостроу спасеа све е тана, али света и слатка тана. Ту
ништа ние по човеку"33, ве све по Богочовеку кои е за
богочеживо бие удско едини Спасите и едина радост
у свима световима, видивим и невидивим.
30 Еф. 3, 9.
31 Еф. 3, 9.
32 Еф. 3, 10.
33 Ср. Гал. 1, 11; Кол. 2, 8.
САДРЖА
ОДЕАК ТРЕИ БОГ
КАО СПАСИТЕ
Стр.
Христологиа ............................................................... 7
1. Тана Боговаплоеа..................................................... 11
2. О личности Господа Исуса Христа .............................. 30
а) Исус Христос истинити Бог ............................ 32
б) Исус Христос истинити човек ........................ 69
в) Исус Христос истинити Богочовек ............... 97
3. Начин ипостасног седиеа двеу природа
у Господу Исусу Христу ..............................................116
4. Последице ипостасног седиеа двеу природа
у Господу Исусу Христу ..............................................199
1. Општее свостава Божанске и човечанске природе
у Господу Исусу Христу....................................... 201
2. О савршено светости и безгрешности
Господа Исуса Христа........................................... 239
3. Обожее човечанске природе Господа
Исуса Христа ........................................................ 245
4. Нераздеиво поклоее Исусу Христу
и као Богу и као човеку........................................ 247
5. Христолошке ереси....................................................... 252
6. О Пресвето Богомаци, Приснодеви Марии Богородици
......................................................................................... 263
7. Кратак преглед и критика римокатоличког учеа
о непорочном зачеу свете Деве Марие .................. 288
758
Преподобии отац устин (Попови)
БОГОЧОВЕКОВО ДЕЛО
(СОТЕРИОЛОГИА)
Стр.
Господ Исус Христос као Спасите ....................... 294
1. Тана Боговаплоеа и тана спасеа ......................... 317
а) Обожее човечанске природе .......................... 374
2. Тана Спаситеевог крштеа и тана спасеа............ 382
3. Тана Спаситеевог преображеа и тана спасеа .. 404
4. Тана Спаситеевог страдаа, крене смрти и тана спасеа
......................................................................................... 411
а) Неопходност Богочовековог спасоносног
страдаа ................................................................ 411
б) Искупее Богочовеком .................................... 435
в) Богочовек скида проклетство са рода удског . 496
г) Помирее уди са Богом смру Богочовека .. 508
д) Оправдае, очишее и освеее удске
природе крву Богочовека .................................. 519
) Богочовекова победа над грехом, смру
;
и аволом.............................................................. 524
5. Тана Спаситеевог силаска у ад и тана спасеа ... 572
6. Тана Спаситеевог васкрсеа и тана спасеа .......... 598
7. Тана Спаситеевог вазнесеа и тана спасеа .......... 664
8. Тана Спаситеевог учеа и тана спасеа ................ 681
9. Тана Спаситеевог делаа и тана спасеа ............ 743