www.verujem.org
лОГОС 2006 (163-170 стр.)
163
УДК 2-432.4
УДК 123
Жан Клод ларше
патологиа Слободе
Човек е створен слободним, што значи да поседуе слободну воу, од-
носно има могуност да се самовласно одреди и не буде подреен било ка
кво нужности.2 Слобода (evleuqeri,a) представа едно од свостава природе
биа Божиег и приликом ствараа човека по своме лику Бог га е обдарио и
овим своством.3 Свети Григорие Ниски примеуе: Уколико би постоала
било каква нужност коа би управала човековим животом, икона би, у том
случау, била лажна ер би била унижена у односу на сво прволик. Како би
смо могли назвати иконом нестворене природе оно што се налази под ар-
мом, ропством нужности? Оно што е било створено по икони Божио мора-
ло е поседовати у своо природи слободну воу и самовласност.4
Обдаривши удску природу слободом Бог е желео да човека учини
заедничарем свог властитог савршенства. Будуи слободан, каже све-
ти Григорие Ниски, човек е боголик ер е самовласан и самосвоан што
су своства Божиег блаженства.6 Своом слободом човек наликуе Богу
(ivso,qeoj)7, пише он. Ово значи да е човек слободан првенствено будуи по
икони Божио; речено ние у супротности са предаским учеем Отаца,
сходно коем е човек благодареи уму боголик: слобода есте своство ума.
Воа (qe,lhsij) бележи св. Максим Исповедник: есте воа разумне приро-
1 Чланак JeanClaude LARCHETa, Pathologie de la libert, преузет е из киге Jean
Claude Larchet, Thrapeutique des maladies spirituelles : Une introduction la tradition asctique
de lEglise orthodoxe, Cerf, Paris, 2000. Са француског превела улиа Видови.
2 Уп. Св. Григорие Ниски, О стварау човека, PG 44, 184 B; Катихетске беседе, ; 30;
Св. Василие Велики, Омилие: Бог ние узрок зла. Св. ован Дамаскин, Тачно изложее пра-
вославне вере II, 12; 2. Св. Максим Исповедник, Расправа са Пиром, PG 91, 324 D. Св. Тала-
сие, Стослов II, 16. Св. Макарие Египатски, Омилиа, XV, 23; 2; 40. Св. Ирине лионски,
Против ереси, IV, 37, 1 и 4.
3 Св. Кирило Алксандриски, Тумачеа на Постае, PG
PG 69,
69, 24
24 C.
C. Св.
Св. ован
ован Дамаскин,
Дамаскин,
Тачно изложее православне вере, III, 14.
4 Катихетске беседе, .
Уп. Св. Максим Исповедник, Расправа са Пиром, PG 91, 304. Св. Григорие Ниски, О
стварау човека, PG 44, 184 B.
6 Расправа о смрти, PG 46, 24 A.
7 Ibid.
L O G O S
www.verujem.org
164
Жан Клод ларше
де8; слободан покрет карактерише духовну природу.9 Свети Григорие Нис-
ки у истом смислу истиче: слобода избора (proai,resij) есте способност
лишена подармености, утемеена на самовласности ума.10
Створивши човека слободним Бог е желео да добро кое он задобие
своим воним седиеем оствари подобие и да оно на такав начин заиста
буде егово. Бог е, према речима светог Григориа Богослова, почаствовав-
ши (га) самовлашу (tw/| auvtexousi,w|=слободном воом), да би добро било и
сакупача (жетве) не мае од Онога кои е дао семее11. На честе примед-
бе да Бог ние требало да створи човека слободног како ова не би сагрешио,
свети Ирине лионски одговара: Уколико бисмо прихватили едну такву
претпоставку (...) заедница са Богом би била безвредна и не би било ичега
поженог у добру кое би му било приступачно без покрета, труда и улагаа
са егове стране; поседууи на такав начин добро, а не своим властитим
избором, (...), не би био у стау да разуме изврсност добра, нити би могао да
у ему ужива.12 Свети Макарие са свое стране примеуе: Уколико му не
припишеш природу обдарену добром, човека чиниш недостоним похвале.
У ствари, она кои е по природи добар и савршен ние достоан хвале (...).
У ствари, ние достоно хвале (...) оно добро кое не происходи из слободног
избора.13 Свети Григорие Ниски пише: Све оно што е, у сваком погледу,
било створено по икони Божио морало е поседовати у своо природи сло-
бодну и самовласну воу, како би учествовае у преимуствима Божиим
било награда за егову врлину.14 Човек не би могао постати богом уколико
би му недостаало неко од основних свостава Божиих: слобода; а са друге
стране он не би био у правом смислу врлински уколико би му врлине на
неки начин биле наметнуте; уколико их не би задобио слободном, воном
отвореношу за освеууу благодат Божиу. Оно што бива по принуди,
примеуе свети ован Дамаскин, ние врлина.1
У природном стау (пре пада) слобода (evleuqeri,a) е представала
могуност за човека да буде самовласан, односно да дела у сагласности са
своом природом. Слобода е истоветна и сагласна са природом, пише све-
ти Григорие Ниски.16 Свети Максим у истом духу каже да е слобода, када
е човек у питау, садржана у томе да он усагласи своу личну, гномичку
8 Богословска и полемичка дела, PG 91, 21 D. Уп. Расправа са Пиром, PG 91, 293 B.
9 Расправа са Пиром, PG 91, 301 AB.
10 Катихетске беседе, 30, PG 4, 77 A.
11 Беседе, XLV, PG 36, 632 C.
12 Св. Ирине лионски, Против ереси, IV, 37, 6.
13 Омилие, XXVII, 21.
14 Катихетска беседа, .
1 Тачно изложее православне вере, II, 12.
16 О души и васкрсеу, PG 46, 101 D-103 A.
L O G O S
www.verujem.org
патологиа слободе
16
воу (qe,lhma gnwmiko,n), свое расуивае (gnw,mh) са своом природном
воом (qe,lhma fusiko,n) коа тежи ка томе да све природне склоности усме-
ри ка Добру; тежи испуеу природе у Богу кои е ен узрок и природно
испуее.17 Слобода, другачие речено, представа непрестано опредеи-
вае свакога од нас за Добро, непрестано опредеивае за Бога.
Показали смо да е човекова природа усмерена ка Богу како би и сама
постала обоженом. Према томе, очувавауи све свое духовне способности
у сагласности са иховом природом човек, окренут ка Богу и настоеи да се
уподоби логосу, едино на такав начин заиста успева да се оствари; делауи
у складу са властитом природом, будуи неограничен ни са чим што би му
било споа наметнуто или му било страно. У врлинама, како смо и показали,
почива стварна удска природа. Благодареи врлинама човек се остваруе
као икона Божиа, остварууи се по подобиу. Живеи врлинским животом
човек не само да живи на такав начин да успева да буде он сам, да дела
према томе какав е, него се и крее у сагласности са властитом природом
не бивауи покренут ни са чим што му е страно или што би му се споа
наметнуло слабеи егову воу, ве дела у сагласности са самим Богом,
учествууи у егово савршено вои и апсолутно слободи. Човек седи-
нивши се са Богом у врлини, будуи и сам обожен, бива слободан Божиом
слободом: слободом деце Божие о коо говори свети апостол Павле (Рим
8 21).
Свети Григорие Ниски учи да у овим трима принципима, кои се иначе
узаамно подразумевау и у суштини означавау едну и исту ствар: боголи-
кост, врлински живот и сагласност са природом, почива човекова истинска
слобода. Слобода, пише он, представа уподобавае ономе кои е без
учитеа, уподобавае нествореном; уподобавае кое е сам Бог поло-
жио у нас као могуност приликом ствараа. С едне стране, слобода пред-
става усаглашеност са властитом природом. Па, из реченог следи, да све
оно што е слободно уедиуе се са себи сличним. Меутим, с друге, врлина
е без учитеа. Будуи да е божанска природа извор сваке врлине происходи
да се у Богу уедиуу сви они кои су се очистили од свакога зла како би Бог
био све у свему.18
Према томе, саображавауи се божанским заповестима кое му указуу
на начин узрастаа у врлини и на то како да се све више и више седиуе
са Богом, човек успева да оствари своу слободу у потпуности. Тако е свети
Марко Подвижник назвао заповести: заповести слободе, дело слободе,
свети аков (ак 2 12) закон слободе19, а блажени Августин пише: Постои
само една права (истинска) слобода: слобода блажених и оних кои при-
17 Уп. Богословска и полемичка дела, PG 91, 1, 12 C-13 A, 17 C; Писма, 2, PG 91, 396 C;
Амбигва, PG 91, 1116 B; Тумачее Оченаша, PG 90, 880 A, 90 A.
18 О души и васкрсеу, PG 46, 101 D-103 A.
19 Уп. О крштеу, -7, 8.
L O G O S
www.verujem.org
166
Жан Клод ларше
аау закону Божием.20 Ово происходи из Христових речи: познате исти-
ну и истина е вас ослободити (н 8 31).
Слобода е воа словесне душе да се крее према свом испуеу,
каже свети Диадох Фотички.21 Таква е била Адамова слобода у рау. егова
воа е испуавала сво природни ци усмерен ка набоем22 слободно га
бирауи и креуи се ка ему без икаквих недоумица.23 Познавауи истин-
ско добро и желеи искучиво ега да познае, човек се ка ему кретао без
икакве унутраше подвоености; ние одмеравао добро и зло, за и против,
оно што е набое и оно што е мае добро. Знауи где е истинско добро и
апсолутно одбиауи зло, он ние бирао, како уобичаено разумемо ову реч,
испитивао више могуности, оклевао: он се слободно кретао према добру,
и на такав начин уподобавао божанском прволику. Свети ован Дамаскин
каже: када е Бог у питау, ми признаемо постоае вое, али произвоее
не признаемо, ер Бог не размиша. Размишае е, наиме, знак незнаа,
ер нико не размиша о ономе што зна.24 На Адамово незнае се могло при-
менити оно што е рекао пророк Исаиа: Масло и мед еше, докле не научи
одбацити зло а изабрати добро. (Ис 7 1). Бог е створио Адама дарууи му
могуност обожеа и покренувши га ка добру. Слободно е опстаао на том
путу, ер е имао поред те могуности да уз помо божанске благодати, буде
постоан и да напредуе у добру, и другу да се одврати од добра и да се, по
допуштеу Божием, своом слободном воом обрати ка злу;2 могуност
да поклекне или не поклекне пред налетом Сатане.26 Меутим, обдаривши
човека слободом Бог му е истовремено дао и способност познаа исправ-
ног начина еног упражаваа. Указао му е на начин на кои да се вежба у
слободи, држаем заповести да не еде од дрвета познаа добра и зла (Пост
2 17). Знауи, пише свети Атанасие, да човечанско извоее има могу-
ност да тежи на две стране, Бог е то предухитрио, те е законом и местом
обезбедио благодат коу им е даровао.27
Човек е, меутим, непрестано био кушан од стране авола да своу сло-
боду употреби на другачии начин од онога на кои му е Бог био указао.
Стварауи га Бог е желео да он буде истински слободан и позна стварно
добро кроз свое целовито испуее и остварее што му е ствараем било
и назначено. Искушее коме Адам ние одолео, имало е и позитивну страну:
оно е учинило да обожее буде заиста жеено од стране човека и да он на
20 О слободно вои, I, 1.
21 Стослов, .
22 Уп. Св. Григорие Ниски, Омилие: 2 на Песму над песмама, PG 44, 796 D.
23 Уп. Св. Максим Исповедник, Главе о убави, I, 36; Амбигва, PG 91, 133 CD.
24 Тачно изложее православне вере, II, 22.
2 Ibid, II,
II, 12.
, 12.
26 Св. Марко Подвижник, Омилие: О крштеу, 22; уп. Св. Ирине лионски, Против
ереси, IV, 37, 2. Св. Макарие Египатски, Омилие XV, 2, 36, 40; XXVII, 10, 11.
27 О очовечеу Бога Логоса, 3.
L O G O S
www.verujem.org
патологиа слободе
167
такав начин проави свое достоанство. Требало е, дакле, да човек напре
буде искушан, пише свети ован Дамаскин, ер неискушан и неиспитан чо-
век ниедне речи не би био достоан и да искуством стеченим кроз очувае
заповести буде усавршен, да би тако задобио бесмртност као награду за вр-
лину.28 У искушеу се заиста проавуе истинска слобода, ер се са едне
стране проавуе ено наличе, а са друге она бива проживена и чини да
ош више ушчезнемо за Богом уколико се од ега удаимо.
Човек е, без обзира на сва добра коа му е Бог подарио, поклекао пред
авоим искушеем. Употребио е своу слободну воу да се окрене од Бога
и узме учеше у злу кое му е лукави сугерисао. На та начин е зло примио
у себе, а преко себе увео га и у творевину. Свети Оци инсистирау на чие-
ници да е зло у човеку и у цело творевини последица човекове злоупотребе
слободе; зло е било зачето, замишено, осмишено, створено па потом и
остварено погрешним слободним избором, човековом личном воом или,
према терминологии светог Максима, гномичком29. Не постои зло изван
избора, потвруе свети Григорие Ниски;30 слободан избор е та кои дае
постоаност (злу)31; човек е своим лошим избором постао творац зла,
додае он32; одговорност за настале пате пада, према томе, на човекову не-
марност приликом избора лошиег уместо боег.33 Свети Антоние Велики
исто примеуе када е у питау пата палог човека: Све оно, према томе,
што се налазило изван наше природе дошло нам е из слободног избора.34
Окреуи се од Бога, Адам више не поседуе слободу сличну своме
божанском прволику. Он више ние слободан слободом Божиом. Змиино
обеае се обистиуе: он е попут Бога; он задобиа у ствари неку врсту
слободе коа му помаже да се одреди искучиво у односу на себе самог и
дае му утисак да е сасвим независан, довоан сам себи и да се може одре-
дити према властитим мерилима. Таквом слободом, он себе чини богом кои
би хтео да буде у потпуности независан у односу на единог истинитог Бога.
Меутим, на ова начин човек се дубоко самозаварава. Слобода коа допушта
постоае пада есте уствари слобода коа чини да човек сам себе изгуби3
док истовремено веруе да е кроз у нашао свое испуее. Кроз ову палу
слободу, он е попут Бога, али не и бог; док е, напротив, егова првобит-
на слобода, коа е била усмерена према Богу и дата му приликом ствараа
28 Тачно изложее православне вере, II, 30.
29 Поред ве датих назнака, уп. Св. Марко Подвижник, О крштеу, 22.
30 О девствености, XII, 2; уп. Катихетске беседе, 7.
31 Катихетске беседе, .
32 Омилие на Кигу проповедника, PG
PG 44,
744.
44,
У
744. п.
У Св.
п.
Василие
Св.
Велики,
Василие Велики, Омилие: да Бог
ние узрок зла, 32; Св. Григорие Ниски, Катихетске беседе, PG 4, 2 A.
33 Св. Григорие Ниски, Катихетске беседе, PG 4, 2 A.
34 Писма, .
3 Уп. Св. Макарие, Омилие, XV, 23.
L O G O S
www.verujem.org
168
Жан Клод ларше
представала могуност да истински постане бог по благодати. Човек у сво-
ме греху на патолошки начин употребава своу слободну воу коа е тре-
бало да га усмери према Богу: егова душа, каже свети Атанасие, не зна,
меутим, да ние саздана само зато да буде покретна, него да се крее према
вааном циу. Зато апостолске речи и гласе: Све ми е дозвоено, али све
не користи (1 Кор 6 12).36
Свети Максим показуе да човек грехом раздваа и уноси неслагае из-
меу свое личне, гномичке вое и природне вое и да се на та начин
уедно удаава и од властите природе.37 Он одвраа све способности влас-
титог биа од живота кои е у сагласности са еговом природом како би се
окренуо ка едном животу кои се о противи; окрее се од Добра и прихва-
та различите облике зла и на та начин сам себе унижава. Када е на почетку
аво кушач (...) преварио човека кушауи га уживаем, он е одвоио нашу
воу од Бога и ближих. Нарушавауи исправност наше вое он е, на та
начин, подвоио нашу природу и поцепао е на своеврсно мноштво ставова
и уобразиа; он е, током времена, установио тежу за откриваем разли-
читих облика зала, у чему бива подржан нашим моима; а да би зло било
постоано у свим удима, он их утвруе у то непомириво подвоености
вое коа му е омогуила да лукаво убеди човека да се окрене од покрета
властите природе.38 Покренут своом слободном воом а противно своо
природи на том путу зла, човек бива заведен као што примеуе свети Григо-
рие Ниски: Уколико створее делуе у сагласности са природом, промена
(у о) бива непрестано у правцу боега; али уколико се она окрене од пра-
вог пута бива заведена у супротно стае едним непрекидним кретаем.39
Видели смо док е у свом првобитном стау Адам жудео за познаем
Бога и постоао на такав начин да Му се што више уподоби, егова слободна
воа, била е усаглашена са природном воом, ние била различита од логоса
(lo,goj) егове природе и слободно се кретала у правцу добра. Задобиауи
грехом познае добра и зла, испуее егове слободне вое престае да
буде едноставно, претвара се у несигурна двоумеа и губи се у збуууо
подвоености измеу добра и зла. Обузет своим страстима, преварен своом
уобразиом, човек више ние у стау да одмах позна добро; мешауи добро
и зло, узимауи често зло за добро а добро за зло, у непрестано е опасно-
сти да се чинеи различите изборе превари.40
Оваква слободна воа изражена кроз избор представа уствари едан
36 Против идола, 4.
37 Уп. Тумачее Оченаша, PG 90, 880 A; 893 B; 90 A. Одговори Таласиу, 42, PG 90, 40-
409. Писма, 2.
38 Писма, 2.
39 Катихетске беседе, 8, PG 4, 40 B.
40 Уп. Св. Максим Исповедник, Амбигва, PG 91, 133 C.
L O G O S
www.verujem.org
патологиа слободе
169
измеени облик слободе у односу на ону коу е човек имао у заедници са
Богом. Она е пре представала негациу слободе, зато што у е пали човек,
одвоивши е од природне вое коа тежи ка добру, употребио да испуни зло
и учинио да она на такав начин (по)служи, парадоксално, еговом власти-
том поробеу. Удаивши се од властите природе, човек се више не крее
самовласно ве га покрее оно што му е страно; он се везуе за против-
природно, т. за зло.
Изопаченом употребом слободе, човек постае роб греха (уп. н 8 34,
2 Петр 2 19, Рим 6 20, Ис 61 1, Рим 6 6; 6 17; 8 21; Гал 1), разних пожуда и
наслада коима се окренуо (Тит 3 3, Рим 6 19), поробен лажним боговима
кои то по природи нису (Гал 4 3; 4 8-9). Оци непрестано указуу на то да пали
човек иако веруе да е слободан или да се ослобаа и дае остае поробен.
Испуее ове недоличне слободе есте мучно ропство, примеуе свети
Исак Сирин.41 Пали човек живи у сукобу са телом,42 под еговом е влашу,43
поробен еговим тежама,44 доживава тираниу своих страсти,4 подар-
мен потрагом за уживаима и страхом од пате,46 служи своим пороци-
ма,47 укратко, робуе своим страстима.48 Оне врше над им праву тираниу
у коо егова душа бива поробена.49 У таквом стау ние више оно што
есте. Он е у потпуности онеспособен страстима кое е грех у ега увео.
Покретан оваквим тежама страним егово првобитно и суштинско при-
роди, човек бива изгубен. Право говореи, више ние он та кои дела, него
закон греха кои е у ему (Рим 7 17. 20. 23). Роб своих страсти, човек постае
и роб авола и егових демона. Он не само да е затрован него надвладан и
сможден тираниом лукавога.0 Свети Исак примеуе да она кои не под-
реди Богу своу слободну воу подреуе е еговом противнику.1 Свети
Макарие на ова начин описуе ово двоако ропство кое човек трпи услед
страсти и превласти зла над им: Од пада и протериваа из раа, човек е
везан двоструким везама. едне долазе из самог живота, из привезаности за
41 Беседе, 42.
42 Уп. Св. Григорие Богослов, Беседа, XXXVII, 11.
43 Уп. Св. Никита Ститат, Стослови, III, 76.
44 Уп. Св. Никита Ститат, О души, 34.
4 Уп. Климент Александриски, Стромата, III, 7.
46 Уп. Одговори Таласиу, увод.
47 Ibid.
48 Овакво схватае е у сагласности са Светим писмом, на кое смо се ве неколико пута
позивали, као и са учеем отаца цркве. У неколико наврата емо се са им поново срести у
поглаву кое следи. Уп. нпр. Св. Максим Исповедник, Главе о убави, III, 12. Св. Симеон
Нови Богослов, Погл., I, 78. Св. Никола Ститат, О души; Стослови, III, 7. Св. Дороте из
Газе, Instr, I, 122. Климент Александриски, Стромата, II, 144. Св. устин Мученик, Прва
апологиа, 3.
49 Уп. Св. ован лествичник, Лествица, XXVII, 42.
0 Уп. Св. Симеон Нови Богослов, Катихетске беседе, V, 409-413.
1 Беседе, 42.
L O G O S
www.verujem.org
170
Жан Клод ларше
тварно. А друге из опкоености, обманутости, поробености душе лукавим
демонима кои е одржавау у мраку.2 Очигледно да постои уска повеза-
ност измеу те две врсте веза: зато што човек живи у злу над коим демонске
силе имау толику мо; преко егових страсти он се има отвара, чини да
оне живе у ему.3 У таквом стау не остае више много тога од првобитне
човекове слободе. Док се у Богу и у врлини човек сам кретао према своо
природи и учествовао своом целовитом воом, окренувши се од ега и жи-
веи противприродно, више ние он та кои дела него една страна природа.
Ту природу коа е овладала име образовале су егове страсти кое су преко
греха затамниле егову праву природу, угетавау е и раслабуу.
2 Омилие XXI, 2.
3 Уп. Ibid.
L O G O S