лОГОС 2006 (147-161 стр.)
147
УДК 27-284
Симо Пеура
човек као прималац божjег дара: лУтер о СпаСеУ
1. лУтерово питае: проблем чиСте Убави
Многи су тврдили, чак и пречесто, да е питае Како да пронаем ми-
лостивог Бога? била лутерова превасходна тема, она из кое се развио е-
гов теолошки рад. Одговор кои су научници обично давали на ово питае
треба пронаи у лутеровом учеу о оправдау грешника.
Према мом мишеу, овакав одговор, иако укучуе лутерово учее о
оправдау, е, у намау руку, делимично тачан. Али горе наведено питае
ние заправо довоно да изрази све што су обухватали лутерови теолошки
напори. лутеров рад се не може разумети правилно, ако се изводи из егзис-
тенциалне тескобе едног монаха кои се ослободио свог очааа тек када
е открио да га е Господ своом благодау прогласио праведником. Запра-
во, питае кое е изазвало лутера е едноставно био типичан проблем кои
е заокупао све хришане кроз читаву историу Цркве. Он се трудио да
пронае задовоавауи одговор на велику заповест Писма (лк 10 27). Тако,
учее о оправдау схватано као прокламовае праведности не обухвата чи-
таво усмерее лутеровог учеа о оправдау.
Ова заповест убави е двослона заповест: треба да волимо Бога свим
срцем и свое ближе као саме себе; ово припада едно другом и не може се
раздваати. Штавише, ова велика заповест е записана у удском срцу. А
лутер инсистира на томе да Бог ние ово записао у удско срце едино из
педагошких разлога да би нам открио нашу немогуност да испунимо запо-
вест убави. Нити е желео само да нас уведе у амбис очаа. Реч Закона би
нас могла тако завести, али лутер каже да е ци Закона да се он испуни кроз
чисту, несебичну убав према Богу и ближем.
Наше очаае е заправо плод наше убеености да ми нисмо способни
да живимо у складу са овом заповешу. Када увидимо да, са едне стране,
не можемо да живимо у сагласу са Божом воом, да не можемо да волимо
чисто и, са друге стране, да Бог кажава све грешнике, ми, наравно, постае-
1 Текст Simo Peura, What God Gives Man Receives: Luther on Salvation, преузет е из ки-
ге Carl E. Braaten and Robert W. Jenson, Union with Christ (The New Finnish Interpretation of
Luther), Michigan/Cambridge, U.. 1998. Са енглеског езика превеле: Мара Огенови и Ана
Новакови.
L O G O S

148
Симо Пеура
мо очани. Наша убав ние чиста када волимо са намером да искориштава-
мо или с намером да остваримо свое циеве. А шта тек да кажемо за нашу
убав према Богу? Да ли волимо Бога само ради наше срее? Склони смо да
мислимо да е веровае у Бога корисно ер нас Бог може наградити за то и
учинити наш овоземаски живот боим, као и да нашо вери даемо рацио-
налан ци како би барем избегли пакао или вечну казну. У оба случаа, вера
се проавуе као користоубе. Али, оваква вера ние у сагласу са чистом
убаву. Ово показуе да е наша убав према Богу заправо усмерена ка
добрима коа нам Он може дати, а не ка самом триедином Богу. Проблем ове
самодовоне убави тиче се такое и нашег свакодневног живота. Скло-
ни смо да волимо оне кои су постигли нешто у животу, кои нам нуде такве
предности као што су веи израз себевредноваа, богатство, лепота, мо
или виши друштвени положа. А сви добро знамо да е много теже волети
адне, ружне, безвредне, слабе, безначане уде ер они не поседуу оне осо-
бине или добра кои би допринели нашо среи. Далеко е корисние волети
богате, моне, друштвено значане и лепе уде ер они поседуу особине кое
нама користе.
Проблем нечисте убави е у томе што она тежи да пронае корист за
оног кои воли т. за себе, а не за оног кои е воен т. коег воли. У ено
природи е искоришавае военог у себичне сврхе. У свакодневном живо-
ту можемо да видимо многе примере ове неспособности да се воли чисто.
Погледамо само колико тешкоа у удском животу проистиче из ове теже
да се други употребавау ради сопствене добити. Можда се наочигледнии
пример у нашем времену тиче економске мои интернационалних корпора-
циа и глобалних светских спекулатора слободног тржишта. Они су способ-
ни да униште читаве економске системе слабих, малих нациа за само неко-
лико дана кад год ухвате неку тренутну шансу да остваре велике профите на
рачун других. Пречесто, краи резултат е да хиаде уди губи не само оно
што су стекли, ве и свое послове и саму економску основу свакодневног
живота. У оваквим несреним догааима асно видимо да е искоришавае
других ради сопствене користи сама суштина греха.
лутеров целокупни рад се може посматрати као покуша да се реши
проблем самодовоне убави. егово схватае спасеа и егови друшт-
вено-етички списи се тичу истог проблема. За лутера е карактеристично
то да он одбиа да раздваа питае спасеа и етичка питаа, чак и када на-
глашава разлику измеу вечног живота и вредности овоземаског живота.
Реформатор озбино схвата речи кое Господ говори младиу кои га пита
шта треба да чини да би наследио вечни живот: Тако (ово) чини! а то е ис-
пуее ове две темене заповести о чисто убави и живееш (лк 10 28).
лутер такое узима у обзир и речи кое Господ говори у вези са Последим
судом (Мт 2 31-4). Он е уверен да се оно што смо учинили онима коима е
у невои била потребна наша убав, а тиме и шта смо учинили за Христа
,одражава на наше спасее.
L O G O S

Човек као приМалац божиег дара: лутер о спасеу
149
лутер дае неколико примера свое намере да се суочи са проблемом
чисте убави. егов напор да изгради систем друштвеног благостаа са
градском скупштином Витенберга, егово наглашавае Златног правила
као основе свих меуудских односа, егово учее о два краевства, его-
ва критика зеленаштва и законског система и егова упутства за поштеног
и праведног владара су све покушаи да се укаже на неопходност убави
према Богу свим срцем и према ближем као самом себи. Био е уверен да
проблем истинске убави може бити решен едино кроз веру у Бога. Пое-
динац не може наи убав коа му е заповеена у себи самом; она му мора
бити дата од Бога.
У том смислу, ве сам наслов овог текста изражава лутеров одговор на
та проблем. Човек вером прима несебичну убав од Бога кои е сам ова
убав и кои е предае вернима кои чезну да га приме. Ово е, такое, глав-
на тема лутеровог Великог катихизиса. егов први део кои се тиче десет
заповести не захтева од нас ништа друго до чисту убав. Прва заповест са
своим захтевом за свеобухватном убаву према Богу е централна, али она
исто тако укучуе убав према ближем. Кад се мало замислимо над овим
заповестима, свакако нам постае очигледна наша неспособност да волимо.
Стога, неопходно е да се окренемо и ка Символу. ер е ци Символа да
нам обасни како е неко неспособан да испуни закон убави. Промишае
Символа нам помаже да схватимо да е Бог она кои први открива шта е чис-
та убав и да е Он извор те убави у нама, ер нам е Он и даруе. Молитва
Господа нас такое упууе да од Бога тражимо оно што нам недостае, а
што е неопходно да имамо, а то е чиста убав.
Наш ци е да проучимо лутерове ставове у првим, наважниим пог-
лавима Великог катихизиса. лутер запажа да када созерцавамо десет за-
повести, Символ и Молитву Господу, ми постаемо учесници у Богу и бо-
жанско убави. Ово учествовае или обожее, како га лутер ош назива,
укучуе и спасее кое не одриче потребе овоземаског живота. Да бисмо
поаснили ова исказ, морамо да размотримо ту тему како би стигли до пи-
таа учеша онако како е лутер то разумео.
2. прва заповеСт: немо имати дрУгих богова
Немо имати других богова е записана при самом стварау у срца
удских биа као природни закон. Записууи своу воу у наша срца, Пи-
сацкои е сам извор свих добаратежи да се тиме открие као давалац до-
бара. Чак и пре саме ове заповести, он каже: а сам Господ Бог тво, а то
значи извор свих добара коа су ти потребна. Дакле, намера ставаа ових
заповести у удско срце е да донесу истинску, несебичну убав како би она
запостоала у овом свету.
Стога, Бог одржава ова закон у нашим животима самим делом одржаа
удског живота. Тако, прва заповест, као и осталих девет, постае неопозива
стварност у удском животу кроз Боже непрестано стварае. У само удс-
L O G O S

10
Симо Пеура
ко природи постои свест о неком обекту религиозног поштоваа. Неко или
нешто се увек става на место Бога кои се волиово видимо у начинима на
кое уди исказуу поштовае и служее том Богу.
Прва заповест открива, с едне стране, саму суштину заповести. Она за-
хтева веру и поверее искучиво у Троицу. лутер наглашава: Немо имати
других богова. То значи, треба да гледаш на мене као на свог Бога. Шта ово
значи? Како да ово разумемо? Шта то значи да имамо Бога? Мо одговор
е: Бог е та коме се обраамо за све и коме прибегавамо у свим нашим не-
воама. Имати Бога не значи ништа друго, него предавати му се и веровати
му целим своим срцем.
лутер сматра ову темену веру одлучууом у томе ко или шта е пред-
ставати нашег Бога. Будуи да свако тражи прибежиште у нечему другом и
треба му помо у невои, свако има Бога у коег он или она веруе, али ова
Бог може бити нешто сасвим различито од триединог Бога. Сходно томе,
лутер каже: Поверее и вера саме могу да створе и Бога и идола. Неко
може да веруе у неког, као што прва заповест и налаже, а да притом прома-
шуе да веруе у истинског Бога.
Тешкоа нас као удских биа поробених грехом е у томе што ми
испуавамо прву заповест тако што веруемо у идоле. Штавише, ми ни не
чуемо обеае кое пребива у заповести. Ово обеае нам показуе да е
триедини Бог извор свих добара, Она кои е преизобилан у свим добрима
и кои жели да нам преда ова добра као дар. Будуи да грех остае у нама, ми
или одбиамо да е триедини Бог Давалац свих добара или се не усууемо
да му као таквом апсолутно (по)веруемо. То значи да ми настоимо да разу-
мемо прву заповест само као закон кои покушавамо да испунимо сопстве-
ним силама.
Када год неко следи заповест природног закона, срце почие да се при-
клаа истинском обекту вере и тако постае зависно од бога у кога веруе.
Покуша да се овако испуне заповести ние довоан да се испуни ни прва
нити осталих девет заповести ер се закон може испунити само кроз убав
коа веруе у Бога свим своим срцем. Стога лутерово обашавае сваке за-
повести у Малом катихизису почие речима: Треба да се боимо и волимо
Бога... Завршни осврт на десет заповести у Великом катихизису понава
ову заповест убави: Ове речи немо имати других богова значе дослов-
но треба да се боиш, волиш и веруеш мени као твом едином истинском
Богу. Где год човеково срце има такав став према Богу, он е испунио ову
заповест и све друге. Са друге стране, ко год се бои или воли нешто друго на
небу или на земи, нее сачувати ни ову нити остале заповести.
Из свега наведеног видимо да е захтев да веруемо у Бога, да имамо по-
вереа у ега и да само у ему тражимо прибежиште, у основи истозначан
са заповешу да волимо Бога чисто. Исто тако, можемо реи, то у шта нека
личност темено и дубоко веруе свим срцем е, у ствари, оно што се воли
L O G O S

Човек као приМалац божиег дара: лутер о спасеу
11
као бог.
3. Убав подразУмева единСтво Са обектом
убав, сходно ено класични теолошко дефиниции, е сила коа се-
диуе оног кои воли и военог едног с другим. лутер е ово класично
схватае природе убави прихватио. Чиста, несебична, као и нечиста, само-
довона убав, обе су седиууе силе.
Реформатор упорно показуе да чиста убав, управо као и вера коом се
ова убав задобиа, е свеза коа меусобно седиуе Бога и удско срце.
Бог први заволе човека и постае едно са обектом свое убави. А онда ова
убав погаа оне кои е примау тако да они и сами почиу да воле Бога.
Ова меусобна убав искива седиууи однос измеу Бога и личности коа
прима егову убав, однос кои постае све дуби. Тако личност учествуе
у Богу и тиме улази у свеобухватно преображее. убав е уедиууа сила
коа има за ци да промени личност коа воли у оно што се воли.
Ово схватае убави као обедиууе и преображавауе силе може
се наи и у основи лутеровог тумачеа прве заповести где он много пута
понава да се само срце приклаа ономе што е обекат наше вере. Велики
катихизис заиста наглашава идеу да е Божа убав седиууа сила ер
потвруе да вера и Бог увек иду едно уз друго. У вери се и само срце при-
клаа обекту вере и постае едно са им.
Ова идеа да убав (вера и поверее) свезуе срце са оним у шта веруе
односи се и на нечисту убав за коу е обекат фундаменталног повереа
нешто друго, а не триедини Бог. Очигледан пример за ово е наша вера у но-
вац и своину. Полагае поуздаа у такве ствари читавим своим срцем, на
начин да обиловае има доноси среу и сигурност, чини те ствари идоли-
ма. Проблем ние у самом том поседовау (по себи), ве у непрестаном на-
пору да се сакупи довоно богатства кое би обезбедило осеа сигурности у
свим аспектима удског живота. А када неко стекне обекат на коем почива
сва егова сигурност, из тога исходи трано приубивае уз та обекат, уз
оно што нуди тражену сигурност и помо у животу. Зато е основна одлика
тог фундаменталног повереа (чак и када е усмерено према идолу) да оно
води ка единству срца и обекта убави и надае преображава личност у
оно што воли.
уди кои своу веру за све у животу заснивау на поседовау богатства
и имовине усредсреуу сво живот око тих ствари. Они говоре о има, мис-
ле о има, забринути су око тога да их не изгубе и свесрдно их чувау. Може
се реи да такве особе, због начина на кои су се прилепиле за своу имовину,
напослетку не постау ништа друго до сама та своина коо се приклаау.
Она постае сама суштина иховог постоаа.
Седиууа сила убави подеднако се тиче и свих других дарова у
коима човек налази свое усреее. лутер не пориче вредност таквих даро-
L O G O S

12
Симо Пеура
ва као што су велика ученост, мудрост, снага, углед, породица или част; он
едноставно увиа да они могу бити искоришени на погрешан и самоуверен
начин. Та злоупотреба се неизбежно проавуе кад год особа прионе уз ове
дарове и жели да их поседуе или заснива сигурност читавог свог живота на
има. Прилепивши се уз их целим своим срцем, ове особе доживавау те
дарове као квалитете кои припадау има самима. Тако ова фундаментална,
самоуверена и суетна сигурност седиуе срце са овим даровима и ствара
од их богове. Краи исход тога е да такве особе саме себе поставау у
средиште погрешног усмереа свое вере и саображавау се са оним што
воле.
4. поверее У Себе и Себична Убав као поСледица греха
Полагати свое темено поверее у нешто друго осим триединог Бога
значи веровати у празно ништавило. Бог е претворен у идола, а ова себеза-
довоавауа убав претвара личност у идола. Кои год облик идолатрие
да узмемо у разматрае, заедничка карактеристика свих е да се Богу не
допушта да буде Бог, давалац свих добара. Добра коа би неко тражио од Бога
бивау отргнута или украдена од ега онемогуавауи га да проави своу
природу даваоца.
Идолатриа подразумева уобразиу да помо и утеху треба очекивати
од створеа, а не од самог троичног Бога. лутер описуе саму срж идо-
латрие: Она не мари за Бога нити очекуе добра од ега, а камоли да веруе
да Он сам жели да помогне и не веруе да све добро што прима долази од
Бога.
Други облик идолатрие кои е лутеру био добро познат е тежа да
поединац тражи помо, сигурност и спасее у сопственим делима. То е био
и основни нагласак у лутерово критици богослужбене праксе Цркве у его-
во време. Чиста, неусиена убав е скранута на рачун уцена и становишта
о награивау врлина у оквирима праксе онога времена. лутерова критика
е била крае експлицитна: Ово е навеа идолатриа икада практикована
и она е ве преовлаууа у свету. На о се заснива сав религиозни поре-
дак. Она е израз свести коа тежи да сопственим силама пронае помо,
сигурност и спасее и настои да дрско истргне ра од Бога. Она води рачуна
о томе колико се залагала, постила, колико миса е славила. Она се на такве
ствари ослаа и тиме се поноси.
Када човек мери спасее делима или постигнуима, тада ништа не
може бити прихваено као дар од Бога. Уместо тога, особа едино претпос-
тава да е Бог одмах спреман да да такве дарове као што е спасее када
су они завреени служеем и себедоказууим делима. Оваква идолатриа
завршава претвараем Бога у слугу удских биа. Бог се искориштава у
сврхе човековог добра и у складу са удским прохтевима; поединац одбиа
схватае да добро долази од истинског Даваоца одбиауи тиме и сву убав
Дародавца. Коначан резултат идолатрие е да е та особа претворена у бога,
L O G O S

Човек као приМалац божиег дара: лутер о спасеу
13
т. остваруе се само-обожее.
лутер ово разматра на следеи начин: Ослаауи се на такве ствари,
поноси се има не желеи ништа да прими као дар од Бога, ве жуди да сам
стекне или измери све делима, као да е Бог наш слуга или дужник, а ми е-
гови господари. Шта е то, него претварае Бога у идолазаправо, у абуку-
Богаи смештае нас самих на место Бога!
У центру тог лажног обоготвораваа е да особе користе Бога за свое
сопствене циеве. Оне нити воле троичног Бога нити прихватау да Он ес-
те и жели да буде дародавац у односу са онима кои примау добро кое Он
дае. На та начин, они претпоставау себе као извор свих добара у животу
обоготворавауи се и чинеи од себе господаре кои од Бога наручуу да им
да добру среу. Но, таква вера у себе е залудна и представа тек самоиз-
дау. У себе веровати значи уединити свое срце са потпуним ништа. А ово
надае подразумева да преображууа сила убави, када е преусмерена у
себеубе, седиуе срце ни са чим тако да и сам човек постае ништа.
5. вера иСпУава петУ заповеСт ер дозвоава богУ да бУде давалац
Самообожее се може избеи едино вером у троичног Бога. Истин-
ска вера потвруе Бога као даваоца. Онда када веруемо у Бога, а поготово
у тренуцима очаа, и очекуемо да нам сва добра коа су нам потребна доу
од ега самог, тада е Бог моан да постане извор свих добара и да делуе у
складу са своом правом природом. Такво настроее кое допушта Богу да
буде давалац е садржа истинске вере.
Такво схватае истинске вере се проналази у прво заповести ер е то
едини начин на кои Бога потвруемо као Бога. Можемо веровати у ега,
доживавати га као Даваоца, благодарити му на еговим даровима и избеи
то да га искориштавамо ради свое сопствене добити едино кроз веру. ер
права вера све што прима, прима као Божи дарне умиша да смо то зара-
дили или стекли своим добрим делима. Када истинска вера допусти Богу да
буде давалац у животу, она задобиа чисту убав као дар Боже благодати. А
примауи ову убав као дар, вера испуава прву заповест, а тиме и остале.
Тако, истинску веру проналазимо унутар значеа заповести.
После пада, човечанство постае неспособно да веруе у троичног Бога
као извора свих добара. Куч за губитак ове способности да се веруе е, као
што сам ве нагласио, наша огреховеност, наша нечиста убав проавена
као искориштавае свега за свое себичне интересе. Стога, са едне стране,
треба да нам се открие оно што ми заиста есмо. Ово се испуава у пропове-
ди закона кои нас суруе право у оча. Истичуи наше грехе, закон одузима
од нас сваку могуност да веруемо у себе и волимо себе. Када схватимо да
смо без Бога ништа, не можемо више држати себе за предмет себичне у-
бави.
Са друге стране, ми смо натерани да се грчевито ухватимо вере и пове-
L O G O S

14
Симо Пеура
руемо у Бога упркос болу кои искусимо када сагледамо себе какви заиста
есмо. ер оно што е откривено и у садржау прве заповести е да е Бог уис-
тину преобилни, вечни источник савршених добара.
Проповедае еванеа кое обеава да е троични Бог бити добар
према нама, подеднако е неопходно како за оне кои су очани због своих
грехова, тако и за оне кои су слаби у вери и поребан им е подстрек. То е и
сам садржа еванеа. Вера може да се поави само уколико смуено срце
има пред собом нешто толико добро да може да почне да веруе у ега. Сто-
га, истинско еванее увек описуе Бога као начистиег дародавца. Бити
Бог значи давати, а не узимати. Са ове тачке гледишта, лутер настава да
наглашава оно што е централно у егово теологии, а то е да Бог, како би
нам дао убав и спасее, мора кроз веру постати присутан у нашем животу.
Ово схватае лежи у основи егове главне критике схоластичког схватаа
Бога и егових последица у свету.
6. вера значи да У хришанинУ наприСУтнии поСтае бог
лутер непрестано критикуе тзв. аристотелианско схватае Бога. Пре-
ма овом схватау, Бог постои ван домашаа свеукупне творевине и изван
удских граница, изнад свих створених биа. Бог, непокретни покретач, е
све ставио у покрет, а онда се смирио потпуно се задовоавауи тек улогом
посматрача свих збиваа.
лутер тврди да е овакво разумевае Бога промаша. Заиста, аво и сви
идолотворци усваау такво схватае. Овакав приступ не доноси хриша-
нину никакву радост и у ему нема ништа за онога кои веруе. Истинско
познае Бога укучуе едно сасвим супротно схватае. лутер каже: Али
када се познае Бога разаснило у богослову, Бог е познат и представен
као Бог кои не остае унутар себе, ве нам долази са намером да буде Бог за
нас.
Истинити, троични Бог не остае издвоен од света у неко своо по-
себно егзистенции. Он е по своо природи Бог кои долази да се сусретне
са нама. Ово се ве остварило када е Бог створио свет и поново када е у
свом Сину постао човек; а непрекидно се обистиуе и када Христос постае
присутан на духован начин и раа се у срцима верних. Тако би првенствени
израз кои показуе истинско познае Бога био ова: Бог е по своо природи
Бог кои постае стварно присутан.
Бог постае присутан и почие да живи у нама од тренутка када у нама
ствара истинску веру. Стога, вера се увек испуава у единству са Богом.
Заправо, кроз такву веру хришанин ве сада ступа у ра. лутер наглашава
следее: Ово е истинита вера од Христа и у Христу кроз коу постаемо
удови еговог Тела, меса еговог и костиу егових (Еф  30). ер у ему
живимо, и креемо се, и есмо (Дап 17 28). Одатле е спекулисае секташа
празно када замишау да е Христос у нама присутан на духован (спи-
L O G O S

Човек као приМалац божиег дара: лутер о спасеу
1
ритуалан) начин, т. спекулативно, док е истински присутан само на небу.
Христос и вера морау у потпуности бити седиени; а Христос мора пос-
тоати, живети и деловати у нама. Он обитава и дела у нама не мислено или
као нека идеа, ве на наприсутнии и наделатнии могуи начин.
Напред наведена поглава су изазвала велике суме меу лутеранским
теолозима, посебно код представника тзв. неокантианизма у овом веку. лу-
терово схватае о unio cum Christo ние било усвоено у еговом правом,
онтолошком смислу нити као израз еговог схватаа оправдаа. Последица
овог порицаа е то да е лутеранска теологиа изгубила неке од каракте-
ристика кое представау саставни део еног сопственог учеа о спасеу,
карактеристика кое би могле помои у изграивау екуменских контаката
са другим конфесиама.
Због проблематике самодовоне убави, лутер налази да е неопход-
но да истакне свое уверее да вера подразумева реално присуство Бога у
ономе кои веруе. удско бие може учествовати у Божим добрима и може
почети да воли едино под условом да е сам Бог присутан у ему. Добра коа
Бог раздае оном кои веруе припадау само Божо природи. Тако хриша-
нин може учествовати у Божим суштинским добрима, т. у убави, едино
уколико троични Бог остваруе свое присуство кроз веру. лутер указуе на
ову идеу у Великом катихизису у контексту обашаваа Символа говореи
да се троични Бог дае грешницима као себедарууа убав.
7. Садржа иСповедаа вере: бог Се открива као СебедарУУа Убав
Чак и да Бог себе крие и да ние доступан удском схватау, Символ
нас учи савршеном познау Бога. Он прецизно изражава шта Бог есте у
односу на своу природу, коа е егова воа и какво е егово деловае.
едном речу, централни садржа Символа е: Бог е, сходно своо природи,
себедарууа убав. лутер каже: У ова три члана Бог нам открива себе и
отвара нам непрегледне дубине свог очинског срца, свое савршене, неизре-
циве убави. Управо због овога нас е и створио, да нас искупи и посвети. И
ош и више, предао нам е све што е на небу и на земи, даровао нам е свог
Сина и свог Св. Духа у коима нас води до себе самог.
Садржа откривеа е да е Бог по своо природи савршена убав коа у
потпуности предае самог себе онима кои Га воле. лутер свеукупно поисто-
веуе Божу суштину и убав: убав не тражи свое, ве дае све свое дру-
гима; дае себе саму преображавауи тако онога кога воли. Оваква убав е
управо Божа суштина коу Он жели да нам открие из непрегледне дубине
свог очинског срца.
Свака од личности Св. Троице доприноси нашем разумевау вере као
познаа себедарууег Бога. лутер истиче да нас напре Св. Дух учи да поз-
намо Христа. Одвоено од Св. Духа, у Христу емо наи тек едног великог
учитеа у истории човечанства. Све у свему, захваууи Св. Духу, ми пре-
L O G O S

16
Симо Пеура
познаемо да е Он Господ мо и Бог мо кои нас е учинио присним у Оче-
вим очима. Ово познае Христа и еговог дела открива Бога као убеег
Оца кои показуе своу благонаклоност и милост према грешнику. Христос
е, као што лутер каже, огледало Очевог срца изван коег не видимо ништа
осим бесног и страшног Суда. Тако е заеднички задатак све три личности
Троице да откриу Бога као себедарууу убав.
Што е наважние, када Бог открива саму своу суштину грешнику, Он
у исто време постае присутан у ему. Тиме Бог не ограничава свое давае
на пуко разумевае ега, ве нам буквално предае самог себе као Троицу.
Другим речима, све три личности Св. Троице се предау као убав грешни-
ку.
8. бог отац дае Себе У Створеним даровима
Говореи о првоначално личности Св. Троице, лутер изражава цен-
трални садржа Символа на следеи начин: ер овде видимо како се Отац
дае нама и свим своим створеима, како бриживо бди над нама у овом
животу. лутерово истраавае на овоме е готово задивууе. Реформатор
заиста расууе да вера у Бога, свемоног Оца, обухвата и став да Бог Отац
даруе себе нама и у свим створеним добрима.
Себепредавае Бога Оца се остваруе тако што Бог ствара човека ни из
чега, уводи га у постоае и чини га живим. Бог Отац такое дае себе кроз
непрестано очувае нашег природног живота кроз сва створена добра. Све
у човековом животу т. само човеково постоае, одржавае живота, чувае
живота од свих наразличитиих врста разарауих сила, сва добра овога жи-
вота, па и други уди са различитим могуностима природне убависве
ово представа израз Боже себедарууе убави удском роду. Он нам све
ово даруе како би нам показао своу убав и како би учинио да веруемо у
ега као чисту убав.
лутерово уверее да постоае створених биа непрекидно зависи од
Бога и еговог непрестаног стваралачког деловаа е израз еговог нагла-
шаваа да се Бог, иако е Творац, никада не одваа од своих створеа. Бог
е присутан свуда у своим створеима. Као присутна реалност, Он своим
сопственим бием и животом одржава живот и постоае створеа. Али,
овакво схватае свеприсутности Боже ни у ком случау не подразумева да
су Бог и створена биа сливени, ве пре указуе на учествовае створених
биа у Божем стваралачком животу.
Ова идеа о учешу води порекло од Платона. Чак и да у е преузео, лу-
тер не дели мишее да е постоао живот створених биа у Божем уму пре
иховог ствараа. Он овакву врсту спекулацие назива паганском радозна-
лошу и пориче било какву могуност задираа у Божи ум и суштину како
би се задовоила таква убопитивост. Уместо тога, лутер наглашава да е
створено удско бие способно да постои едино под условом да Бог живи у
L O G O S

Човек као приМалац божиег дара: лутер о спасеу
17
ему и чини га причасником самог Божег живота. На та начин, целокупно
наше постоае е утемеено на Богу кои е присутан у нама; ми живимо
кроз Бога, од Бога и у Богу (Дап 17 28).
лутерова идеа да Бог Отац дае самог себе, са едне стране, значи да
Бог остваруе сво сопствени живот и убав у створеима независно од и-
ховог вероваа или невероваа. Са друге стране, то подразумева да ство-
реа учествуу у Божем животу. Али, чак и кад е природни живот хриша-
нина ве део вечног живота, ова веза ош увек не значи да е спасее ве
остварено, али е то егов неопходни предуслов. Спасее постае могуе
едино уколико учествуемо у Сину и Светом Духу. Стога се лутерово оба-
шее првог члана Символа завршава овако: ер овде видимо како е Отац
дао себе нама и свим своим створеима, како благонаклоно бди над нама у
овом животу, а што е све ош неупоредиво далеко од обасипаа неописивим
даровима кои е у Сину и Св. Духу потраати заувек, као што емо чути.
9. бог Се дарУе У Свом СинУ
Садржа другог члана Символа садржи исто наглашавае да се Бог дае
нама у свом Сину заедно са свим даровима спасеа. лутер доказуе: Овде
се учимо да познамо другу божанску личност и видимо шта примамо од
Бога преко и поврх свих привремених добара кое смо напред поменули; а
то значи да нам е у потпуности дао себе, без остатка, предавши нам управо
све.
У овим лутеровим речима имамо библиски поам кенозиса кои го-
вори о томе да се Христос унизио узевши обличе слуге све до прихватаа
смрти на крсту ради нашег добра. Окосницу другог дела Символа пред-
става чиеница да е Бог напустио свое обличе поставши човекХристос
и предауи себе грешницима. Христово себепредавае подразумева да е
Он сишао са небеса како би нас избавио и спасао од свих врста разорних
сила т. греха, авола, смрти и сваког зла. А изнад свега овога, ово себепре-
давае Христово подразумева да сада у нашим животима Он испуава оно
место кое су заузимале ове разорне силе.
Када нам се Христос даруе, Он непрестано пребива у нама и постае
едно са нама. Тако, спасее ние нешто што се десило само на Крсту, ве
у сваком оном кои веруе и у коем Христос пребива кроз ту веру. Заправо,
ово дело спасеа се и остваруе само уколико Христос пребива у нама. лу-
тер описуе спасее као тзв. величанствену измену (commercium admirabile)
кроз коу Христос узима од нас грех и смрт, а уместо их саопштава нам
свое божанске одлике као што су праведност, мудрост и вечни живот. Због
овог пребиваа у Христу и егово праведности ми постаемо миеници
у очима Бога Оца. Са едне стране, Христос е милосрдна благодат коа нас
чува од Божег гнева због греха, а са друге стране, Она кои доводи у пос-
тоае нови живот у нама, кои кроз егово присуство преовладава.
L O G O S

18
Симо Пеура
10.бог Свети дУх Се дарУе нама
Садржа треег члана Символа нам, такое, открива да Дух Свети пре-
дае самог себе нама са свим своим даровима. Бог нам дае свог Духа кроз
светотаински живот Цркве, кроз communion sanctorum коа е плод пропове-
ди Речи и раздеиваа дарова. Дело Св. Духа е да створи веру у Христа и да
нам омогуи да примимо Христа са свим еговим даровима. Да би то оства-
рио, како лутер каже, Св. Дух нас напре уводи у егову свету заедницу и
смешта нас под окрие Цркве. Друго, Св. Дух нам открива Христово дело
кроз проповед Речи, помаже нам да разумемо Божу убав за нас, остваруе
веру у нама и на та начин нам нуди и дае Христа и све дарове спасеа.
Дело Св. Духа е да помогне хришанима да нау сво пут ка Христу и
да постану едно са Христом. На едно страни се налази Христос са свим
даровима, на друго страни е грешник коем е неопходан Христос, спасее
и убав Божа, али ние способан да то сам постигне. Тако Св. Дух лебди
измеу Христа и чеживог срца. Овако лутер описуе улогу Св. Духа: Бог
нам е у логосу дао Св. Духа да понуди и примени на нама благо спасеа.
Отуда осветити значи управо принети нас Господу Христу да примимо доб-
ра спасеа оствареног у Христу.
Тако, сам дар е Христос; али она кои Га пружа и помаже нам да Га
усвоимо е Дух Свети. Другим речима, Св. Дух чини единство са Христом
стварно постоеим и обликуе у нама убав према Богу. И више, Св. Дух
нас чува у ово заедници убави у коо емо бити, како лутер тврди, савр-
шено чисти и свети уди, пуни доброте и праведности, потпуно слободни
од греха, смрти и свих зала живеи у новим, бесмртним и прославеним те-
лима. Дело Св. Духа се непрекидно настава током целог нашег живота до
смрти када постаемо потпуно преображени у Христа и када се у потпуности
уподобимо Христу.
Као што видимо, ово троструко себепредавае Бога значи да нам Бог
открива себе као убав коа нас коначно преображава у Бога. Бог не само да
нам открива своу природу, ве нам се даруе као троични Бог. Резултат е та
да нас е учинио учесницима свое божанске природе и отуда, преображеним
у Бога. Стога можемо говорити о спасеу као обожеу (theosis) у изворном,
лутеровом смислу речи.
11. УчеСтвовае и обожее (tHeosIs)
Суштина овог Божег себедаваа е да хришанин постае пун Бога
(преиспуен Богом). лутерово схватае спасеа укучуе идеу учество-
ваа у Богу и обожеа коа е обично била позната из црквених списа првих
векова или из православног предаа. Реформатор веома често истиче поам
theosis-а и подвлачи га као централни део свог учеа о оправдау. Оба ас-
пекта оправдаа, стечена праведност, као и делатна, преображавауа пра-
ведност су засноване на Христу и нашем учествовау у ему.
L O G O S

Човек као приМалац божиег дара: лутер о спасеу
19
Делатни аспекат оправдаа превасходно укучуе учествовае у Хрис-
ту, кои дарууи свог Духа као чисту убав, непрестано обнава грешнике
и уедно их чини праведним и убеим. уридички аспекат укучуе учест-
вовае у Христу кроз кое се Божа убав као милостиви опрошта протеже
на грешнике.
Тако Христос узима ош несавршеног и само делимично праведног
грешника под своу свеобухватну заштиту. А све то због овог последе на-
веденог аспекта оправдаа кои омогуава хришанима да опраштау своим
ближима и да покажу исту убав према има. Дакле, да закучимо, учес-
твовае подразумева да се природни, створени живот хришанина прожима
са божанским животом Бога као себедарууе убави.
Управо због тога што е ово лутерово схватае обожеа углавном не-
познато, следеи цитат из лутерове беседе из 12. године е значаан:
И тако смо испуени сваком пуноом Божом. Ова израз, следеи
еврески начин изражаваа, означава да смо ми испуени на све могуе
начине коима Он испуава човека. Ми смо испуени Богом и Он излива
у нас све свое дарове и благодат испуавауи нас Духом кои нас чини
смелима. Просветуе нас своом светлошу, егов живот живи у нама,
егове красоте нас чине благословеним и егова убав чини да убав у
нама нараста. едноставно, Он нас испуава како би све што Он есте и све
што Он може чинити, могло бити и у нама у сво своо пунои и деловати
силно тако да се у ему обожуемоне имауи тек неки дели Бога или тек
нешто од ега, ве поседууи сву егову пуноу. Много тога е написано
о обожеу човека и лествице су саставене као средство коим би човек
достигао небеса и многе друге ствари су ураене у том правцу. Меутим, све
ово су тек само дела едног просака. Оно што се мора учинити уместо тога
е пронаи прави, непосредан пут ка своем постоау испуеном Господом
тако да не будеш лишен ничега, ве да имаш све сабрано заедно како би све
што ти говориш, све што мислиш и свуда куда идешсве у свему, сав тво
животпостао у потпуности божански.
лутерово виее Бога и егове природе као себедарууе убави нас
тако води до пома обожеа створеног удског биа. Троични Бог живи у
хришанину, а хришанин живи, крее се и постои у троичном Богу. А ова
концепт обожеа е развиен у контексту лутеровог бавеа проблемом се-
бислужее убави. Ипак, морамо да приметимо да ово обожее значи уп-
раво наш преобража у Божу убав тако да ми есмо Божа убав. Тако е
ци спасеа као учествоваа у Богу и егово убави да исто тако и у нама
покрене способност да испунимо ову двослону заповест чисте, несебичне
убави.
12.УчеСтвовае У богУ чини могУом чиСтУ Убав према богУ и
према ближима
L O G O S

160
Симо Пеура
Завршавауи свое обашее Символа, лутер описуе ци Боже се-
бепредауе убави: Кроз ово познае Бога долазимо до тога да волимо и
уживамо у Божим заповестима ер видимо да нам Бог предае себе у потпу-
ности, у своо сили и са свим своим даровима, како би нам помогао да од-
ржимо десет заповести: Отац нам дае све створено, Христос сва своа дела,
а Св. Дух све свое дарове.
Ова себедарууа убав напре покрее у нама поверее у Бога тако
да ми живимо у непрекидном ишчекивау да нам сва добра живота доу од
ега, да знамо да нам Он стварно помаже у свим нашим невоама. До овак-
вог суштинског повереа у Бога се не долази лако, ве се оно развиа кроз
искуства у коима се Бог показуе као Она кои помаже. Ми, наравно, може-
мо олако заборавати добро кое нам е Бог дао и исто тако пречесто нас грех
задржава да схватимо Бога као Оног кои жели да нам да сва добра т. себе
самог. Стога нас Бог на многе начине уводи у бездане страдаа где ми испи-
туемо своу ништавност. Оваква искуства пробиау то наше себеубее на-
строее и чине нас свесним наше потребе за Божом чистом убаву. Ово
ни на кои начин не значи да нас е Бог напустио. ер Господ силази са нама
и у та пакао и пребива са нама у Очево убави. Тако, када се нама чини да
Бог само жели да нас уништи, ми смо, у ствари, (увек) обекат егове спаса-
вауе убави. Чинеи нас готово ничим, нема намеру да уништи нас, ве да
уништи нашу себичну убав дауи нам уместо е егову сопствену, чисту
убав и стварауи у нама способност за исту такву убав.
Када хришани вером разумеу да их Бог уби упркос овим наизглед
супротним искуствима, они почиу да узвраау ову убав Богу. Они славе
Бога, моле за егову помо, исповедау га као Спаситеа, приносе му бого-
служеа као едином Богу непрестано му благодареи за све добре дарове
живота. Тада е себедарууа убав Божа она коа омогуава удском биу
да постои у Божо убави и да коначно дое до тога да воли Бога.
Дае, Боже себедавае покрее у нама способност да волимо наше
ближе. Прве три заповести и наредних седам не искучуу една другу.
Када хришани воле Бога читавим своим срцем, они тада воле и оно што
Бог жели и очекуе од их. А Божа воа есте да волимо наше ближе.
Иако лутер тврди да е Боже себепредавае и наше учествовае у
Божо убави покренути спонтани покрет и жуду да се радо чини Божа
воа, хришани ош увек не налазе да е чисто и несебично волети ближе
едноставно, природно дело за их. Божиа убав коа посредуе кроз нас
ош увек е несавршена. Због греха кои нас е запосео, непрестано треба да
се боримо против настоаа да увек тражимо сопствено добро уместо добра
других. Некада чиста убав укучуе огроман напор. Понекад морамо да
употребимо сву своу памет и све свое мои како би у наразличитиим си-
туациама открили шта е то што е добро за нашег ближег.
Као што видимо, хришанско разумевае заповести о несебично у-
L O G O S

Човек као приМалац божиег дара: лутер о спасеу
161
бави, свакако почива на самоочигледно истини. Она претпостава да треба
да следимо Христа као пример несебичне убави. Христос е у свему и кроз
све живео том златном заповешу. Он ние тражио сопствено добро, ве
е искао славу Божиу и постао човек у намери да спаси све оне кои себе не
сматрау вредним убави, оне кои су ружни, глупи, тешки, лоши и грешни.
Ми смо позвани да следимо Христов пример било да е у питау убав
измеу мушкарца и жене, родитеа и деце, приатеа, суседа, или неки дру-
ги облик природне убави, односи измеу уди треба увек да буду утемее-
ни на овом златном правилу. А ово правило захтева од нас да заборавимо на
сопствено добро и да увиамо шта е то што е добро за другог.
Али, наша несавршеност нам кроз читав овоземаски живот доноси
много невоа и неопходна е искреност, преданост и истраност, како би се
ова дар чисте Божие убави оваплотио у нашем сопственом животу
А иста ова несавршеност раа у нама непрестану потребу да будемо
убени од Бога: нама треба непрестано опраштае грехова и обнавауе
присуство троичног Бога у нама.






L O G O S