САБОРНИК ЕПАРХИЕ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКЕ И ПРИМОРСКЕ
Издае ЗХиП ЕПАРХИА, Манастир ТВРДОШ - Требие
ВАСКРС, година 13 / бро 38, 2006
СВЕТОГ МАКСИМА,
МОНАХА И ИСПОВЕДНИКА*
КРАТКО ТУМАЧЕЕ
МОЛИТВЕ ОЧЕ НАШ
(УПУЕНО) ЕДНОМЕ ХРИСТОУПЦУ
римисмо самога богочуванога ми господина ( = владику) дошавшег
П( нам) кроз славно свое писмо, кои е (иначе с нама) свагда присутан, те
уопште не може духом отии (од нас), него, богатством врлине (свое) и
логосом (=разлогом) кои Бог даде природи, ве не одбиа да богоподражавауе
општи са служитеима своим. Зато, удививши се величини тог снисхоеа
еговог, помешах страх према ему са топлом жеом (=убаву према
ему),1) и од обадвога, од страха и жарке жее, едну убав
*) Доносимо превод Светомаксимовог Тумачеа Молитве Оче наш, капиталног дела (упуеног
едном угледном хришанину) овог великог Светог Оца Цркве, Богослова и Исповедника Тане
Свете Троице и Тане Христа Богочовека. Накрае треба реи: да е ово надубе тумачее
Оченаша у читаво древно и новио хришанско егзегези. Свети Максим на единствено дубок и
широк, а сасвим изворан начин сагледава у то Молитви Господо - нашо молитви Богу Оцу коо
нас е сам Господ Христос научио и дословно е нама предао (Мате 6,9-13) - сажету Тану = Истину
наше Хришанске, Православне, Светотроичне и Христолошке вере, и нашег у Христу и по Христу
живота и вечног спасеа и обожеа. - Овде доносимо само 1. део тумачеа, а у следеем броу
Видослова Донеемо и 2. део. - Наслов и текст е по настариим грчким рукописима (према новом
критичком издау: Maximi Confessoris, Ориsси1а еxsegetica duо, еd. Реtег van Deun, ССSG /
Вгеро1s-Turnhout 1991/, vol. 23, 27-73. Видети и РG 90, 872-909; и такое:
, '. 1958, . ', 187-202). Придодали смо и Схолие на поедина тежа места (сачуване
у рукописима; неке од их потичу од самог Св. Максима), а у обзир смо узели и савремене
новогрчке и руске преводе. Наше напомене су само оне нанужние.
1) Богатство грчког езика, и посебно езика Св. Максима, користи овде и дае више Израза за
убав: = жарка жеа (=убав, без похоте), '= убав чиста/несебична/не-
користоубива (мало дае реи е за такву убав: божанска убав), = срдачна/ма-
теринска/нежна убав. Постои ош и = приатеска убав; и такое = еротска убав.
1
() изградих, саставену од стидивости и наклоности ('
), да не би ни страх, обнажен од топле жее, постао мржа; нити жарка
жеа, не имауи споени (са собом) мудри страх - (постала) презрее. Него
(тако): да се убав ( ) покаже да е она унутраши закон срдачности
(), кои (закон) све што е по природи сродно усваа као свое. наклоношу
савлауе мржу, а стидивошу далеко одгони презрее.2)
Та страх, велим, познавши да е он, вема од свега (другога), чиниоц божанске
убави ( '), блажени Давид вели: Страх Господи е
чист, остае у век века"(Пс.18,10), асно познавши да е он {=страх Господи)
нешто друго од онога страха кога сачиава боазан казне због преступа. ер ова
(=удски сшрах) бива споа, и са присуством убави сасвим ишчезава, као што
негде у речима своим показуе велики еванелист ован, говореи: убав изгони
страх напое"(1н. 4,18); док она (=страх Господи) по природи карактерише
закон истинске срдачности (), стидивошу очувавауи довека
Светитеима - и меу собом и према Богу - савршено непропадив став и начин
убави ( ).
Тако, дакле, и а, како рекох, сарастворивши страх са жарком жеом ()
према господину моме, до данас сам та закон убави држао: стидивошу се
уздржавауи да пишем, да не би дао места презривости; а наклоношу сам
покретан на писае, да потпуно одустаае од писаа не би било сматрано за
мржу. пишем ово ер ми е заповеено да то чиним; и (пишем) не све што а
мислим - ер мисли су удске плашиве", сходно Св. Писму (Прем.Сол.9,14), -
него оно што саветуе () Бог и што Он благодау дае за настанак
кориснога. ер савет () Господи,3) вели Давид, остае до века, и мисли
срца еговог (остау) из нараштаа у нарашта"(Пс.32,11).
саветом Бога и Оца вероватно е (Давид) назвао она неизрециви квносис (
= умаее/снисхоее - Фил.2,7) единороднога Сина ради обожеа наше
природе, по коем (савету /Ис.9,6/ Бог) има
2) Лепота и тананост духовног односа Св. Максима према своме адресату едноме
Хрисшоупцу" - очигледно некоме од угледних хришана (вероватно на вишем положау), кои му
се обратио за дубе обашее Молитве Оче наш - показуе да смирени и сасвим искрени однос
према другом човеку прожет е и сшрахопоштоваем и убаву, т. и смерношу и смелошу, што
Св. Максим додатно обашава: да такав треба да е и наш однос према Богу: истовремено пун и
сшраха Божиег ( = благобоазности, пиетеша) и пуне вере и убави према ему. Данаши човек
изгубио е обое, или е науравнотежено пренагласио едно од тога двога, зато ни едно ни друго не
доживава дубоко и искрено, те е или у паници или е дрзак.
3) Схолиа на маргини рукописа: Код Бога е едно исто савеш и хшее" ( ).
2
обухваен конац свих векова; док мислима срца егова (назива; оне логосе
(=Божанске разлоге=залоге=принципе) Промисла и Суда (
), по коим логосима Он наш садаши и будуи живот, као
различите нараштае, мудро изводи ( = руководи), додеууи свакоме
одговарауи начин деловаа.
Ако е пак дело Божанског савета - обожее наше (удске) природе (
), а Божанских мисли е ци довоее до краа (свега)
онога што изискуе живот наш, дакле е корисно да и познамо и чинимо (
= спознамо и практикуемо), и тако како е потребно опишемо, смисао
( = мо, силу, садржа) Господе Молитве.4) пошто е и мо господар,
пишуи мени, слузи своме, од Бога покренут, нарочито споменуо ту Молитву,
чинеи е нужно предметом моих речи, зато молим Господа (Христа), Учитеа
ове Молитве, да ми отвори ум за схватае тани садржаних у о, и дадне (ми)
саодговарауу реч ради изашеа схваенога.
ер (ова Молитва), по обухватности, има мистички скривен ци у исказаним (у
о) речима; или, тачние речено, асно проповедан ци онима кои су дубокога
ума.5) ер свега онога, чега е кроз тело Свое, понизивши се Логос Божии, сам
постао Самоделате ( ), реч
ове Молитве има моее ( = прозбу, искае) тога, учеи нас да се усваау
она добра коих едино Бог и Отац, кроз Сина природно посредууег, Духом
(Своим) Светим, есте истински Дародавац. ер, по Божанском Апостолу,
посредник Бога и уди есте Господ Исус Христос"(1Тим.2,5), приводеи уде
измирене Оцу, кроз Духа, у Себи, за кое е, и ради коих е, непромениво постао
човек. И (тако) Он многих - толиких многих да ихово мноштво и величину ние
никада могуе по мери речу обухватити - Сам постае Самоделате и Учите
нових тани ( ).
4) Дубина мисли, и ош пре тога, благодатног животног опита (=искуства) и богослова и
подвигослова Св. Максима садржана е у ово кратко, али пребогато реченици. еговом
схватау нашег обожеа у Христу говорие Светите и дае у тексту (као и у Одговорима
Таласиу 59 и 60, в. Видослов, бр 35 и 36). Овде наглашавамо изразе да познамо и чинимо, те тако
како треба опишемо" Молитву Господу, т. обаснимо другима из сопственог искуства и праксе,
практиковаа и оствареа оее Молитве и еног пребогатог садржаа. Као што е читаоци дае
видети, заиста нико пре ние овако дубоко протумачио Молитву Господу Оче наш као Св. Максим
Исповедник, кои у о сагледава и излаже и Триадолошку, и Христолошку, и Пневматолошку, и
Сотириолошко-еклисиолошку, и Есхатолошку динамику, карактеригтичну за читаво Православе
(за разлику од западних теолога, кои у ово Молишви начеше виде само обичне утилитарне,
световно-социалне димензие).
5) Песнички таленат Св. Максима видан е и у ритму ове реченице, где се изрази скривен и
проповедан римуу: ... .
3
Од тих тани, их седам на броу, општиих од осталих, кое ту Молитву
показуу као изузетну по частоубивости (=дареживости), Он даруе удима.
тих (седам тани) силу ( = мо и смисао), као што рекох, мистички
садржи главни ци ове Молитве, (а то су следее тане): богослове {=истинско
богопознае), усиновее (Богу) благодау, еднаку част (уди) са Анелима,
учеше (наше) у вечном животу, васпоставае (наше) природе бестрасно
устремене према себи, уништее закона греха, и укидае тирание Лукавога кои
е обманом овладао нама.6)
Погледамо, зато, истину (свега овога) реченога.
(1.) Богослову научава Син Божии оваплоаван, ер у Себи показуе Оца и
Духа Светога. ер сав Отац беше у Сину, и сав Дух Свети суштински беше потпуно
у свему Сину и када се Он оваплоавао; али Отац (беше присутан) благоволеи, а
Дух сараууи Сину самоделауем () оваплоее. ер Логос остаде
са Умом (=Оцем) и Жив (=са Духом), и никоме другоме уопште не беше по
суштини сместив, осим едино Оцу и Духу, и када е из човекоуба учинио
седиее са телом (удским) по Ипостаси (=у Своо Личности).
(2.) усиновее Он дае, дарууи одозго натприродно кроз Духа
благодатно роее (=препороее), коега са Богом чува и одржава слободна воа
рааних ( = препорааних уди), прихватауи истинским
расположеем дату благодат (Божиу), и практиковаем заповести паживо
украшавауи ту благодау дату лепоту.7) И (притом човек) пражеем од страсти
(=грешних стаа) онолико усваа Божанство, колико е Бог Логос (=Христос),
6) Грчки изрази ових седам тани (кое смо ми надае нумерисали у заградама), т. седам
Божих дарова нама удима у ово Молитви, гласе: , ,
, , .
. ' . - Ових
седам тани уствари су изражене кроз седам прозби = молби у Молитви Господо, како Максим
дае тумачи. - Наиме: 1) богослове: да се свети Име Твое" (кое Име е Син); 2) усановее
благодау (Св. Духа): да дое Царство Твое" (кое Царство е Св. Дух); 3) изедначеа по части са
Анелима: да буде воа Божа и на земи (меу удима) као што е на небу (меу Анелима); 4)
учеше у вечном животу: хлеб наш насушни (=вечни) да нам данас"; 5) васпоставае природе
бестрасно наклоене према себи ( = измирее уди): опрости нам грехе наше као што и ми опра-
штамо дужницима своим"; 6) унишшее закона греха": не уведи нас у искушее" (т. у грех); 7)
укидае тирание Лукавога кои е обманом овладао нама: избави нас од Лукавога" (од
злога=авола). - Ово е све Св. Максим на крау свог тумачеа, у закучку, опет сажето поновити,
као што емо то видети.
7) Лаконском краткоом Св. Максим овом полуреченицом исказуе однос и сараду дариване
Боже благодати и човече слободне вое: ново роее човека у Христу даруе се натприродно
Богом (укрштеу), и одржава се опет Богом кроз искрену слободну воу и расположее; не
пасивно, него активно, подвигом, кроз творее Христових заповести, чиме се дата човеку
боголепота одржава и развиа. То е, укратко, православни синергизам у хришанском животу и
спасеу. То е светоотачко свешотаинство и подвижништво, или, по речима 0. устина елиског:
седиее Св. Тани и Св. Врлина.
4
добровоно Себе по домостроу спасеа испразнио од Свое савршене славе и
истински постао и био човек (као ми).8)
(3.) еднаке по части Анелима учинио е (нас) уде не само тиме што е
измирио крву крста Свога оно што е на небу и оно што е на земи"(Кол.1,20),
и уништио неприатеске силе (=демоне) кое су испуавале место измеу неба и
земе, показавши да е саставен едан свечани Сабор( , т. Црква)
земаских и небеских Сила (евр.12,23) у односу на раздавае Божанских дарова,
пошто удска природа с радошу, по едно и исто вои са Вишим Силама
(=Анелима), заедно прослава славу Божиу; него и што е, после испуеа
Домостроа спасеа за нас, Он, узневши се са узетим (нашим) телом, Собом
сединио небо и зему, и умним (=духовним=Анелским биима) сединио чулна
(=телесна биа=уде), и едну е показао (сву од ега) створену природу по
краевима своих делова, повезивану са собом по врлини (=по богоугодном
животу) и по познау Првога Узрока {=Бога Творца). Показууи (тако), мислим,
оним што е Он (=Христос) мистички свршавао: да е логос (=Божанска
словесност = умност, смисаоност) - седиее раздеених, а алогосност
(=бесловесност, неразумност, обесмишее) - раздеее седиених; и да се
научимо да усваамо логос (=словесност, умност) кроз праксу (=делатност), да
бисмо, не само са Анелима по врлини, него и са Богом познано се сединили кроз
одрешее од (свих) постоеих ствари.9)
(4.) божанског живота давае Христос остваруе чинеи Себе естивим
(), како зна Сам Он и они кои су од ега добили такво умно осеае
( = духовно чуло), тако да, окушаем те хране (=Хлеба
насушног=Причеша), знау истинским познаем да е благ (=добар) Господ
(Пс.33,9), те Он божанским садржаем измеуе на обожее оне кои ега еду
( ), пошто Он очигледно и есте и
назива се Хлеб живота и снаге (Божанске) (н.6,48).
(5.) природу васпостава себи, не само тиме што е Он, поставши човек,
очувао воу ( ) бестрасном и непротивном према природи, тако да ни
према самим распиачима (Своим) ние уопште иступио из Свое по природи
основе (добре вое), него е вема изабрао, уместо (Свог) живота - смрт за их,
чиме се
8) Ова своеврсни реципроцитет" у Оваплоеном=0човеченом Спаситеу Христу: колико е
Он као Бог постао истински човек, толико ми у ему постаемо истински богови по благодати", т.
синови Божии у Сину Божием единородном, налази се код Светих Отаца од самог почетка Цркве
па до данас (Св. Ирине, Св. Атанасие, Св. Григорие Богослов, Св. Палама, отац устин), ер сви
они говоре и сведоче: Бог се оваплотио, Да би се човек обожио!" Или: Бог е постао човек, да би
човек постао бог по благодати!"
9) Смисао е: не бежае од тела и материе, него богоцентричност свега, т. тек у Богу, а не у
створеима, бива седиее свега, духовног и материалног.
5
показуе и добровоност страдаа, потвриваног човекоубивим расположеем
Страдауег, - него е и неприатество укинуо, приковавши на крст рукописание
(=меницу) греха наших (Кол.2,14), због коег (греха) е природа удска имала
непомириви рат са собом; и позвавши оне далеко и оне близу, то ест оне под
законом и оне изван закона, и разрушивши зид преграде, то ест закон заповести
обаснивши учеем, обоицу е саздао у еднога новога човека, чинеи мир, и
Собом измирууи са Оцем и меусобно нас (Еф.2,13-17), кои више немамо воу
( ) супротставану логосу природе, него смо како природом тако и
воом постали непромениви.10)
(6.) Поставауи и чинеи пак природу чисту од закона греха
(Рм.7,25; 8,2), Христос ние допустио да задовоство (=уживае) претходи
еговом ради нас оваплоеу, ер е на преславан начин (егово) зачее било
бесемено, и роее нетено изнад природе, пошто е роени Бог кроз раае
пристегао утроби (Деве) свезе девичанства вема од природе, и свецелу природу
Он ослобаа од тирание владауег закона - чулним умртвеем удова на земи -
у онима кои то хое и кои подражавау егову добровону смрт. ер, тана
спасеа е оних кои хое, а не оних присиаваних.11)
(7.) уништее тирание Лукавога, кои е обманом овладао нама, чини
(Христос): истичуи као оруже против ега тело (удско), побеено у Адаму, и
(име=телом) побеууи авола; да покаже ега (=тело), кое е рание
уловавало (уде) на смрт, (сада) оно бива уловууе за уловитеа, и природном
смру уништавауе егов (авои=грешни) живот; и поставше оно ему
{=аволу и греху) отров, Он, као Имауи мо над смру, успео е да све кое е аво
(смру) прогутао, натраг избуе (т. поврати), и живот роду удском (даруе), те
тако сву природу (удску), као тесто, покрене напред ка васкрсеу живота, за кое
(васкрсее живота) Логос понавише, будуи Бог, постае човек - ваистину чудесна
ствар и догаа! - и добровоно прима смрт тела (ради нас). Свега тога, како рекох,
наи е се да садрже прозбу (=искае=моее) речи ове молитве (Оче наш).
ер, Оца и Име Оца говори (ова Молитва), и одмах молеега представа да
е он благодау син тога Оца.
10) Св. Максим разликуе логос природе (=Богодани разлог или принцип усаен у саму
природу) и воу () као начин () или покрет (), т. као деловае слободне вое
разумног биа удског. Грех се проавуе у разлазу и сукобу вое (=самовое) и Богодане
логосне природе.
11) Буквално: ер хотеих, а не тиранисаних е тана спасеа". Израз е Св. Григориа
Богослова. Та израз показуе супротност Царства Божиег тирании аволово.
6
Тражи (дае): да едне вое буду они на небу и на земи,
Заповеда (затим) да се иште Хлеб насушни.
Узакоуе измирее са удима, и опраштаем и добиаем опроштаа спаа
само себи природу (удску), не расецану (више) разликом хтеа (т. разних
произвоеа)
Учи да пе молимо за не упадае у искушее, као у закон греха, и поучава да се
избавимо од Злога.
ер е требало да Самоделате и Давалац добара (Логос-Христос) буде и
Учите, Кои ученицима, кои веруу у ега и подражавау егово живее у
телу, даруе речи ове Молитве (Оче наш) као упутства живота, коима наавуе, у
ему предпостоее по виду (' ), скривене ризнице мудрости и знаа
(Кол.2,3), водеи тиме стремее молитеа ка задобиау тих ризница
Зато е, мислим, Логос (Христос) назвао ову (Своу) науку молитвом, пошто
она има прозбу (=искае) даваних од Бога по благодати дарова удима. ер, тако
су богонадахнути Оци наши говорили изричито молитви, рекавши: да е молитва
прозба (=искае) онога што Бог, на Себи доличан начин, дае удима; као
што су и завет (назвали) заветоваем ( , ), то ест обеаем
онога што уди кои искрено служе приносе Богу, наводеи (Св. Оци) често да
(Свето) Писмо посведочуе ихову реч (=одредбу), као што е, на пример, речено
за молитву-завет: Помолите се (=заветуте се), и подате (то заветовано)
Господу Богу вашем" (Пс.15,12). И: Што сам обеао (у молитви) - дау Теби,
Спасу моем, Господу" (н.2,11). И опет молитви (као прозби) оно: И помоли св
Ана Господу, говореи: Господе Адона, Боже Саваоте, ако послушавши услишиш
слушкиу Твоу, и даш ми плод утробе" (1Цар.1,10-11). И: Помоли се езекиа,
цар удески, и Исаиа, син Амосов, пророк, Господу" (2Дневн.32,20). И: А ви кад
се молите, говорите: Оче наш, Кои си на небесима" (Мт.6,9), као што е Господ
рекао ученицима.
Тако да заветовае ( ) може бити: проглашено држае заповести по
хтеу (=слободно вои) онога кои се заветуе, док молитва ( ) есте
прозба (=искае) за присаедиее молиоца томе што е добро одржао. Или бое:
заветовае е подвиг врлине, кои подвиг Бог, кад (Му) се приноси, врло омиено
прима; док е молитва награда врлине, коом Бог веома радосно узвраа
(подвижнику).
Пошто е, дакле, показано да е молитва - искае добара коа е самоделатно
учинио оваплоени Логос (Христос), истичуи напред (пред нас) Самога Логоса,
Учитеа
молитве,
осмеууи
се
Наступамо
дае,
проучавауи
(=увежбавауи) сваке
7
изреке смисао и значее, колико е то могуе нашим созерцаем, како Сам Логос
уобичаава да корисно даруе, и дае нам да у себе сместимо силу мисли тога што
е говорено.
Оче наш, Кои си на небесима, да све свети Име Твое, да дое Царство Твое.
Господ одмах учи да молитеи овим (речима) одговарауе започиу
теологиу (=богословее, богопознае), и тановодствуе (их) (=посвеуе их у
тану) у начин постоаа12) Творачког Узрока (свих) постоеих ствари, будуи
Сам Он (=Христос) Узрочник по суштини постоеих ствари ( ).
ер речи ове молитве обавуу Оца, и Име Очево, и Царство Очево, да би се
од самог почетка (молитве) научили поштовати и призивати обожавати (,
) едноначалну Троицу. ер Име Бога и Оца
суштински постоее есте - единородни Син; и Царство Бога и Оца суштински
постоее есте - Дух Свети. ер оно што Мате овде назва Царством (Мт.6,10),
други од еванелиста другде назва Духом Светим, говореи: Да дое Дух Свети,
и очисти нас"! (Лк.п,2).13)
ер Отац нема пристечено Име, нити пак замишамо Царство као накнадно
Му сагледавано (т. придодано). ер, Он ние започео бити, да би започео.бити
Отац или Цар, него свагда есте ( ), и свагда есте и Отац и Цар; нити е
уопште започео да буде Отац или Цар. ако свагда есте ( ), свагда есте и
Отац и Цар. Дакле су свагда и Син и Дух Свети суштински сапостоали са Оцем,
будуи да есу из ега, и у ему есу природно, изнад узрока и разлога (
), а не после ега постали касние због (неког) узрока. ер однос
има силу сапоказиваа ( - ),14) не
дозоваавауи да оне стварности, чии однос есте и назива се однос, посматрау се
една после друге.
Почиуи, дакле, ову Молитву, узводимо се (оме) да прославамо
едносуштну и Надсуштаствену Троицу, као Творачки Узрок нашег постанка. Уз
то се ош научавамо да обавуемо благодат и усиновее (Очево) према нама,
удостоавани да ега, по природи Створитеа, благодау називамо Оцем; да
бисмо,
12) Згуснут текст Св. Максима:
преводив е и овако: и уводи у тану начина постоаа Творачког Узрока свега постоеег".
13) Такав текст ове прозбе Оченаша код еванелиста Луке (11,2) имау два стара рукописа и
Свети Григорие Ниски.
14) Сапоказиваа" - = узаамног указиваа еднога на другога" (оних кои су у
односу. Реч и поам = однос код Св. Максима има шире и дубе значее него само обичан
однос (за кои он има други израз: ), т. однос-схесис значи имае заедно нечега са неким
(однос-схесис потиче од глг. , ).
8
чествууи (са страхопоштоваем) назвае Родитеа (нашег) по благодати,
старали се да у животу оглашавамо карактерне црте родитеа, освеууи егово
Име на земи, и уподобавауи се Оцу (),15) показуемо се као деца
(егова) кроз дела, и кроз оно што мислимо или чинимо величамо самога
Самоделатеа усиновеа, природнога Сина Очевог (Христа).16)
освеуемо Име Небескога по благодати Оца, тиме што умртвуемо
материи склону (=пристрасну) жеу, и очишуемо се тлетворних (=трулих)
страсти, ер освеее есте - потпуна непокретност и умртвее чулне жее, у
кое (освеее) кад достигнемо, укроуемо непристона распаеа гева,
немауи више покреуу га жеу (=похоту) коа га убеуе да се бори за своа
уживаа, пошто е ве умртвена по словесно (=логосно=Христово) светости.
ер е гев по природи извршите жее (=похоте), те бива да престае да манита
када у {=похоту) види умртвену.
С правом, дакле, одбациваем гева и похоте, наилази ова, по Молитви,
владавина Царства Бога и Оца, ер се (молиоци) по одлагау ових (страсти)
удостоавау да говоре: Да дое Царство Твое, то ест Дух Свети", пошто су
речу и понашаем ( = мишу и животом) кротости постали
храм Божии кроз Духа (Светога, Еф.2,21). ер, вели (Писмо), на коме у
починути, него на кротком и смиреном, кои се бои Моих речи" (Ис.66,2), одакле
е асно да е Царство Бога и Оца смирених и кротких. ер вели: Блажени кротки,
ер е они наследити зему" (Мт.5,4). Ние ову зему, коа по природи заузима
среде место у свемиру, Бог обеао као наслее онима кои Га убе, ако е истина
када говори: ер кад мртви васкрсну, нити се жене, нити се удау, него су као
Анели на небу" (Мт.22,зо). И: Ходите благословени Оца мога, наследите
Царство кое вам е припремено од постаа света" (Мт.25,34). И на другом
месту опет, другоме кои е служио с наклоношу, вели: Уи у радост господара
свога!" (Мт.25,21).И после ега,Божански Апостол (вели): ер е затрубити, и
мртви у Христу васкрснуе први непропадиви. Потом ми живи кои смо остали,
заедно са има биемо узнети на облацима у сусрет Господу у ваздух, и тако
емо свагда с Господом бити" (1Кор.15,52).
Пошто е, дакле, све то тако обеано онима кои убе Господа, ко, везавши ум
само за изреку (Светог) Писма, може реи да е
15) Изразом да се уподобавамо Оцу" превели смо редак грчки израз
(=оцовствовати"), од глг. , како бележи ркпс. из 10.в., засведочен код лексикографа
Исихиа Александриског (5.в.) и после код Св. Максима и код Св. Фотиа:
(=мислити исто што и отац").
16) Христос е самоделаше нашег усиновеа Оцу Шеговом. Ова пасус набое показуе
нераздвоно единство онтологие и етике код Св. Максима.
9
небо, и Царство припремено од постанка света, и таанствена скривена радост Господа,
и стално и нераздвоно пребивае и устаее са Господом оних достоних, да е
то исто са (овдашом) земом, ако е покретан логосом (=смислом) и жели да
буде служите логоса (=смисла)? Него сада ве мисли да се земом назива чврста
и потпуно непомична од добра навика и снага непроменивости (=постоаности)
кротких ( ' ), коа стално постои са
Господом, и има неизрециву радост, и држи се одувек припременог Царства, и
удостоавана е оног (блаженог) стааа и поретка на небу, као звма коа заузима
неко у свемиру среде место по логосу врлине, по коем (логосу) кротки, будуи
измеу похвале и покуде, пребива бестрасан, нити се надимауи похвалама, нити
се жалостеи покудама (2Кор.б,8). ер код оних код коих е логос по природи
слободан,17) удаивши стремее ( =жеу), не осеа када су
узнемиравани нападима, ер е себе успокоио од буре око тога и ка божанско и
нерадознало слободи ( = стабилно слободи) преустремио е
сву силу душе, за коу Господ, желеи да пренесе Своим ученицима, вели:
Узмите арам Мо на себе, и научите се од Мене, да сам а кротак и смеран
срцем, и наи ете поко душама вашим" (Мт.11,29), називауи покоем мо
Божанскога Царства, кое достонима доноси господство (), ослобоено
сваког робоваа.18)
Ако се пак смиренима и кроткима дае неуништива власт бесмртнога Царства,
ко е то тако незаубен и сасвим Божанских добара нежелатеан (
), да до краа не стреми ка смиреу и кротости,
да би постао карактер (т. икона) Божанског Царства, колико е то могуе човеку,
носеи у себи заиста природно по суштини Великога Цара Христа неизмениво
по благодати обличе у Духу (Гал.4,19), у коем (Христу), вели Божански Апостол,
нема мушкога ни женскога" (Гал.з,28), то ест нема гева и жее, од коих први
тирански изгони словесност и избацуе ван закона природе разум, а друга чини
жеениим оно што е после ниже од едног и едино Жееног - бестрасног
Узрока и Природе (Божанске), и зато става тело као нешто жеение од Духа, и
чини угодниим уживае видивих ствари од умне славе и светлости (Божанске),
идуи тако глаткошу чулне
17) Схолиа (на маргини): Вели: да е логос по природи слободан од похвале и покуде (т.
богодани принцип природе е добар, и не подлеже квалификациама, ер е он непроменив), и
чини бестрасним (=без греха и пропадивости) онога кои изабира да живи едино по ему
(=богоданом логосу), убеууи да се жеа (човекова) одваа од онога што чини душу пропадивом
(т. од греха и страсти), коа (жеа) када се одвои од материалних ствари, тада она кои е постао
по навици кротак, не доживава промене нити од похвала нити од покуда".
18) Запази да е господсшво споено са слободом смиреа и спокоа.
10
насладе и одваауи ум од божанских и сродних (му) умних схватаа.
Меутим, логос единствени ( ), због богатства врлине,
обнажуе до краа ум и од саме бестрасне, али ипак природне убави и
расположеа према телу - пошто Дух (Свети) сасвим побеуе природу - и убеуе
(га) да напусти етичку философиу19) када се треба сединити са Надсуштаственим
Логосом (Христом) простим и неподееним созерцаем; маде е ему (=уму)
природно своствено да лако пребацуе и расеца {=уситно разматра) ствари кое
временски теку, кое (ствари) када надие, ние разложно да се, као плаштом,
оптереуе етичким начином (понашаа), он кои е постао незадржив у чулним
стварима.20)
И то асно показуе велики Илиа (Пророк), оним што чини, припоказууи
праобразно ову тану: оставауи, кад е био узношен (на небо), плашт (сво),
велим за умртвеност тела, у коо се утврди великолепност етичке украшености,
елисеу за испомагае духа против сваке противничке силе, и ударац непостоано
и текуо природи, чии е образац био (река) ордан (4Цар.2,11), да не би задржао
ученика (=елисеа) при преласку у Свету Зему, кои е (елисе) укротио мутну и
клизаву пристрасност за материално, а он сам ишао е ка Богу слободан, не
задржаван везом са ничим од постоеега, будуи едноставан по стремеу и
несложен (=прост) по слободно вои, чинеи одлазак ка Простоме по природи
(Богу), кроз меусобно повезане опште врлине, кое су познано една с другом
споене, чинеи (тако) долазак (Богу) као на огеним коима.21)
ер познаде да се Христовом ученику треба одвоити од нееднаких
расположеа,22) чиа различитост показуе отуее - пошто разливае крви око
срца чини страст похоте, а загревае крви очигледно чини покретае гева - и
достигавши, као она кои у Христу живи и крее се и есте (ДАп. 17,28), од себе е
одложио туе раае нееднаких, не носеи у себи, као мушко и женско (Гал.3,28),
супротна, као што рекох, расположеа тих страсти, да
19) Грчки текст: = да се баеи моралним убомудрием.
20) Последа реченица, од логос единствени" до краа, врло е згуснута садржаем и
преиспуена дубоким Светототачким схватаима човеку, еговом уму и логосу, нижем етичко-
врлинском, и вишем, созерцатеном ступу узношеа човека ка седиеу са Логосом - Христом
Богочовеком.
21) Ово е Максимово мистичко-мистагошко тумачее чудесног догааа са Пророком Илиом и
еговим учеником Пророком елисеом.
22) Схолиа (веров. Максимова) на маргини: Нееднаким расположеима назива оне кои душу
обликуу према себи, то ест покрете гева и жее (=похоте), од коих треба да е слободан
Христов ученик, кои се не поводи за покретима крви око срца ка уживааима, нити се загреаношу
крви око срца подае геву".
11
се не би логос има поробио, измеиван иховим непостоаним променама, он у
коме е природно укореено поштовае божанске иконе (т. удске боголикости),
уверавауи душу да се преобликуе по слободно вои ка божанском подобиу, и
да буде и припада суштински Богу и Оцу свих, сапостоеем Великом Царству, као
свесветло обиталиште Духа Светога, примауи, ако се тако може реи, сву власт
познаа Божанске природе, колико е (то) могуе; по коем познау престае
раае онога што е лошие, а настае раае онога што е набое; пошто душа
очувава у себи еднаку Богу, по благодати позваа, неповреену ипостас дарова-
них добара, по коо ипостаси Христос свагда хотеи (т. воно) мистички се раа,
оваплоууи се кроз спасаване; и чинеи маком девственом душу коа (Га) раа,23)
коа нема, да кажем свеобухватно, по односу, као мушко и женско, ознаке природе
коа е под настанком и пропадаем.24)
Нека се нико не чуди кад чуе да бива пропадае рааа (т. настанка). ер, ако
такав бестрасно с правим разумом ( ) расмотри природу
настауег и нестауег, онда е асно наи да настанак (=раае) из пропадаа и
у пропадау започие и завршава се, коих означавауе страсти (т. страдална
стаа) нема Христос, то ест живот и логос Христов и по Христу, пошто е
истинити она кои каже: ер у Христу Исусу нема мушког ни женског" (Гал.3,28),
то ест (тиме) означууи она обележа и страсти коа припадау природи коа е под
пропадивошу и настанком (=рааем), него (у Христу постои) само боголики
логос (=словесност), испуен божанским знаем, и (постои) единствени покрет
слободне вое (), коа изабира само врлину.25)
Нити има (у Христу) елина и удеца (Гал.3,28), коим (називима) се означава
различита реч (=наука) схватау Бога; или, да ош истинитие кажемо: (та
схватаа или вероваа) су супротставена. ер [елинско схватае] неразумно
уводи многоначалие ( = многобоштво), и едно начало раздеуе
супротставеним дествима и силама, и стварауи многобожну религиу (),
коа ствара побуну мноштвом обожаваних (богова), бива исмевана различитошу
обожаваа (т. разним религиама). С друге стране, [удеско схватае] уводи
едно начело, али уско и несавршено, и скоро
23) . овоме код Св. Методиа Олимпског ( + 311. г.), Гозба 10 девоака, где се каже где свака
девствена душа раа Христа као Богородица.
24) Ово е Максимова нова, новозаветна, христолошка, есхатолошка космогониа и
антропогониа. То е оно што Св. Писмо и Св. Оци називау: препороее и ново роее,
претварае и пресаздавае - и , и ,, новог човека у
Христу.
25) По Св. Максиму, права слобода ние колебиви избор, него свецело опредеее за добро,
врлину, Бога.
12
безипостасно ( = непостоее), пошто е лишено Логоса и Живота (т.
Сина и Духа), те супротностима пада у исто зло са претходним (елинским
схватаем) - у безбожништво, ер едним Лицем ограничава едно Начало, и то
такво кое без Логоса и Духа постои, или ние Логосом и Духом напоедно
(), не сагледавауи (удаизам): какав е (то) Бог кои е лишен их
(=Логоса и Живота); или како е Бог заедничити слично словесним биима коа
су настала, учествууи у има (=логосу и животу) као у акциденциама. Од ова
два (вероваа и учеа - елинског и удеског), као што рекох, нема уопште
ниедно (такво) у Христу,26) него има само схватае (у=ну и веровае)
истинитог Благочеша ('= Праве вере), и чврсти закон мистичке теологие
( = стабилно учее таанственог богослова), те
се исповеда Бог (Правога Благочеша), кои одбацуе прву (=елинску) науку
развлачеа (=ширеа) Божанства, и не прима другу {=удеску) науку сужаваа
(Божанства), да не би природним мноштвом (богова) било бунтууе, ер е то
елинско; нити е пак страдално по едности ипостаси, ер е то удеско, пошто е
лишено Логоса и Духа, или е Логосом и Духом (само) напоено, не будуи
стварно Ум (=Отац) и Логос (=Син) и Дух (Свети), - и научава (права Побо-
жност) нас кои смо позивом благодати по вери усвоени у познае Истине: да
знамо едну Природу и Силу Божанства, то ест: еднога Бога у Оцу и Сину и
Светоме Духу созерцаванога.
То ест: Отац као едан безузрочни Ум суштински постоеи, Родите единога
по суштини постоеег беспочетног Логоса (=Сина), и Извор единог Вечног
Живота суштински постоеег као Дух Свети. Дакле: у единици Троица, и у
Троици единица. Не друга у друго, ер ние Троица као акцидент у единици су-
штини. Или обратно: да е у Троици (акцидент) единица, ер е безкаквона
(). Нити као друга и друга, ер се единица не разликуе по другости природе
од Троице, пошто е една и Проста Природа. Нити пак друга покра друге, ер се
Троица не разликуе од единице умаеем мои, или опет единица од Троице.
Или да се разликуе единица од Троице као нешто заедничко и опште, у коем се
само замишу ( ) сагледавау егови Делови, будуи да е истински
Самопостоеа Суштина и Сила заиста Самомона. Нити е кроз другу друга, ер
не посредуе однос у ономе што е сасвим Самоисто и Неодносно (
= сасвим Себи Идентично и Нерелативно)27), као узроковано
26) Схолиа на маргини: То ест учее елинско и удеско уопште не постои у Христу, ер
Христово учее е чисто и од елинског многобоштва, и од удеског ограничеа едног Бога само
у едно лице".
27) Схолиа на маргини: ер ние по роеу, или происхоеу, или проавеу".
13
према неком узроку. Нити као друга из друге, ер ние Троица настала
произвоеем из единице, будуу да постои Ненастала и Самоавена (
), него е една Иста истински единица и Троица, и
говорена и поимана: единица принципом (=разлогом) суштине, Троица начином
постоаа ( , ' , ' ), Свецела
единица Она Иста, не раздеивана Ипостасима (=Лицима), и свецела Троица Она
Иста, не сливана единицом; да се не уведе раздееем многобоштво, или
сливаем безбоштво, што избегава реч (=наука) по Христу (т. Хришанска вера),
и (тако) светло се прослава.
називам речу (=науку) по Христу нову проповед Истине, у коо нема мушког
и женског (Гал.3,28; Кол.3.11), - велим за знаке и страдалности природе настале и
пропадиве; нема Грка ни удеца - (т.) супротставених Божанству речи
(=наука, вероваа); нема обрезаа ни необрезаа - то ест има одговарауих
богослужеа; ер прво (=обрезае), због символа Закона, клевета Створитеа као
Творца зла; а ово друго (=необрезае), због страсти, обоготворуе видиву
природу и побууе створее против Творца, и едно с другим еднаким злом обое
меусобно води увреди Божанства; нема арвара ни Скита - то ест оно што чини
едну природу бунтууу по слободно вои против саме себе, по коем (бунту) е у
уде ушао противприродни закон меусобног убиаа; ни роба ни слободака - то
ест раздеивае против слободне вое едне исте природе, чинеи нечасним оно
што е по природи еднаке части, имауи за старатеа закон, што има
расположее господара као тиранина достоанства иконе (Боже у удима). Него е
све и у свему Христос - због, изнад природе и закона, саздаваа у Духу облича
Беспочетнога Царства, кое (обличе), како е показано, карактерише смирее и
кротост срца, чии спо и састав ( ) показуе савршенога у Христу
саздаваног (=обнаваног) човека.
ер сваки смиреноуман, свакако е и кротак; и сваки кротак, свакако е и
смиреноуман. Смиреноуман е као знауи себе да има бие (од Бога) позамено, а
кротак као познауи да му е дата (од Бога) употреба природних сила; и логосом
(=словесносшу) дае (т. користи) те силе ради служеа настанку врлина, и
потпуно обустава ихово деловае у чулима (т. чулно коришее). И зато,
такав е по уму свагда покретив () ка Богу, а по чулима уопште се не
покрее ни када доживава све оно што наноси жалост телу, нити траг жалости
утискуе у душу да би (тиме) изменио радостотворно расположее, ер не сматра
да га чулни бол лишава (духовног) задовоства. ер за едино задовоство сматра -
саживее душе са логосом (=смислом), лишее чега есте бескрана мука, коа
физички обухвата све векове. И зато, оставауи тело и све што е тог тела, такав
тежи складно
14
ка божанском саживоту, сматрауи едно за штету, макар и свиме на земи
владао, незадобиае ( = промаша) очекиванога по благодати обожеа (у
Христу).
Зато, очистимо себе од сваке правштине тела и духа (2 Кор. 7,1), да бисмо
осветили Божанско Име, погасивши жеу коа се са страстима неприлично
уживава; и логосом (=смислом) свежимо гев, кои неуредно манита уживаима,
- да бисмо кротошу дрихватили долазее Царство Бога и Оца. И да следеу реч
Молитве (Оченаша) споимо са претходнима, говореи: Да буде Воа Твоа, како
на небу, тако и на земи" (Мт.6,10).
- наставие се -
Свети Максим Исповедник
(фреска, рад оца Стаматиса Склириса)
Прикучите се на форум Православе:
www.verujem.org/forum
15