МОЛИТВЕ НА ЕЗЕРУ
I
Ко ме то гледа нетремице кроза све звезде на небу и све ствари на земи?
Закрите очи свое, звезде и ствари; не гледате наготу моу. Довоно ме стид пече кроз мое
очи.
Шта имате да видите? Дрво живота, кое се смаило у трн на друму, те убада и себе и друге.
Шта друго него пламен небесни зароен у блато, те нити светли нити се гаси?
Орачи, ние главно ваше орае но Господ што посматра.
Певачи, ние главно ваша песма но Господ што слуша.
Спавачи, ние главно ваше спавае но Господ што бди.
Ние главно нешто воде у шкаама око езера но езеро е главно.
Шта е све време удско до едан талас што окваси врео песак на обали, па се покаа што
остави езеро, ер пресахну?
О звезде и ствари, не гледате у мене но у Господа са очима. Он едини види. У ега
гледате и видеете себе у домовини своо.
Нашто вам гледае у мене: у слику изгнанства свога? У огледало свое журне пролазности?
Господе, лепи убрусе мо, опточен златним серафимима, спусти се на мене као вео на
удовицу, и покупи сузе мое, у коима ври жалост свих Твоих створеа.
Господе, лепото моа, дои ми у госте. Да се не бих стидео наготе свое. Да се многи жедни
погледи, што падау на мене не би враали дома жедни.
II
Ко ме постави у ова црвиак?
Ко ме завали у прашину, да будем сусед змиама и ручак астребима?
Ко ме сурва са горе високе, да будем сапутник крвницима и безбожницима?
Мо грех и Твоа правда, Господе. Од постаа света протеже се грех мо, и бржи е него
правда Твоа.
Броим грехе свое кроз цео живот сво, и кроз живот оца моега та до почетка света, и
кажем: заиста, правди Господо име е милост.
Ране своих отаца носим на себи, ране кое и сам припремах док у има беах, па су се сада
све обавиле на души моо, као шарена кожа на жирафи, као плашт од злих скорпиа што ме
коу.
Аман, Господе, отвори бране небесно реци Твое благодати, и очисти ме од губе. Да би без
губе смео изговорити име Твое пред осталим губавцима, а да ми се ови не наругау.
Подигни ме бар за едну главу изнад трулежног мириса овог црвиака. Да удахнем небесног
тамана и да оживим.
Подигни ме бар за едну палму високо, да се и а могу насмеати змиама, што уре за моим
петама.
Господе, ако има и едно добро дело на земаском путу моме, ради ега едног избави ме од
сапутништва крвника и безбожника.
Господе, надо моа у очаау.
Господе, снаго моа у немои.
Господе, видело мое у тами.
Метни само едан прст на чело мое и подии у се. Или, ако сам и сувише прав за прсте
Твое, вежи ме едним зраком из Твога царства и дигни ме, дигни ме, милошто моа из
овог црвиака.
III
Има ли дана иза твоих леа, човече, кое би желео да ти се поврате? Сви су те привлачили
као свила, и остаали иза тебе као паучина. Као мед дочекивали су те, као смрад испраао си
их. Сви су препуни обмане и греха.
Гле, све баре под месечином личе на огледала. И сви дани, обасани твоим лакоумом, личе
на огледала. Но кад си корачао с едног дана на други, лажна огледала су се разбиала као
танак лед, и ти си гацао по влази и блату.
Може ли дан, коме су утро и вече капие, бити дан?
Господе светлосни, за едним даном чезне моа душа, растрзана обманама: за даном без
капиа, из кога е потонула у смену сени. За даном Твоим, што називах даном своим, кад
беах едно с Тобом.
Има ли cpee, човече, иза твоих леа, коу би желео да се поврати? Од два залогаа исте
сласти други е отужнии. Од учоше срее, изнете на данашу трпезу, ти окрееш главу с
досадом.
Дати су ти само тренуци срее, да те ожалосте сеаем на праву среу, у недрима
неизмениво Сренога, и векови несрее, да те пробуде из буновне самсаре обмана.
Господе, Господе, едина срео моа, спремаш ли конак за угруваног паломника Твога?
Господе, младости моа нестарива, у Теби е се окупати очи мое и засати саем
надсунчаним.
Сузе праведника Ти бриживо збираш, и има светове подмлауеш.
IV
Учише ме старии, док беах отрок, да се држим неба и земе, да не посрнем. Дуго остадох
дете, и дуго се наслаах на поштапач што ми га дадоше.
Но кад вечност проструа кроза ме и осетих се странцем у свету, небо и зема се преломише
у рукама моим као слаба трска.
Господе, снаго моа, како су немони небо и зема! Изгледау као двори од олова, а
испаравау као вода на длану у Твоме присуству. Само своим рогушеем криу немо своу,
и плаше неуку децу.
Уклоните ми се с очиу сунца и звезде. Одбите се од земе. Не мамите ме, жене и приатеи.
Шта ми можете помои ви, што беспомоно старите и понирете у гроб?
Сви су ваши дарови абука са црвом у срцу. Сви су ваши напици прошли много пута кроз
нечиу утробу. Одежде ваше су паучина, коо се руга нагота моа. Осмеци ваши навешта
жалости, у коо ете викати мене у помо, немони немонога. Господе, снаго моа, како су
немони небо и зема! И све зло, што уди чине под небом, исповест су немои и
немои.
Само моан усууе се чинити добро. Само она, што се Тобом храни и пои, снаго моа, пуни
се снагом за добро.
Само спавач на срцу Твоме осеа одмор. Само она, што оре пред ногама Твоим, сладие се
плодом труда свога.
Минуло е детиство мое, храено страхом и незнаем, и ишчезла е нада моа у небо и
зему. Сада само у Тебе гледам и Твог се погледа држим, колевко моа и васкрсее мое.
V
ош мало, мало и пут е се мо кончити.
ош мало, мало придржи ме, Победниче смрти, на стрменом путу к Теби. ер што се више к
Теби пеем, све више ме уди затежу наниже, у сво бездан. Што е бездан пунии то е
деба и ихова нада, да е Тебе савладати. Заиста, што е пунии бездан Ти си дае од
бездана.
Како су глупе слуге дрвета познаа! Своу мо не мере Тобом но своим броем. Закон
правде не освештавау Твоим именом но своим броем. Пут веине за их е пут истине и
правде. Дрво познаа постало е дрво злочина, и глупости, и леденог мрака.
Ваистину, зналци овога света знау све осим да су слуге Сатане. Кад сване последи дан,
Сатана е се зарадовати броу свое жетве. Све штуро класе! Но по глупости своо и Сатана
рачуна са броем а не са пуноом. едан Тво клас вредие за сву жетву Сатанину. ер Ти на
пуноу хлеба животног рачунаш, Победнике смрти, а не на бро.
Узалуд говорим безбожним: упутите се Дрвету Живота и знаете више него што желите
знати. Од дрвета познаа Сатана нам прави скалу за подземни свет.
Ругау ми се безбожни: ти хоеш кроз Дрво Живота да нас обратиш твоме Богу, кога ми не
видимо.
Заиста, неете Га никада ни видети. Светлост, што засеуе очи и серафимима, сагорее
ваше зенице за навек. Од свега што расте у гнилини земино нареи су они што у Бога
веруу. О езеро и планине, помозите ми да се веселим, што и а путуем са овим нареим,
нанечуниим, напрезрениим.
ош мало мало, брао, и пут he се наш кончити.
ош мало мало придржи нас, Победниче смрти.
VI
На колена, племена и народи, пред величанством Божим. Падате хитро на колена пред
своим харамбашама, а оклевате пасти пред ноге Свемогуега!
Велите: зар е нас овако малене казнити Господ? Да нас е створио веим и снажниим, па да
нас и кажава! А овако, гле, едва смо нешто виши од трновог жбуа укра друма према
хучно васиони око нас, а ти нам претиш казном несразмерно Веег од нас?
Безумници! Кад вас ваше харамбаше позивау на зло, од кога се и васиона затресе, онда не
говорите, да сте сувише малени. Само се за светла дела изговарате маленкошу и слабошу.
Мада сте малени на очи, под великим сте именом записани у кизи судбе. Праотац ваш
имааше архангелску величину и блисташе архангелским ликом. Зато е и вама одреена
архангелска награда или архангелска казна.
Кад се нечуно увуче у срце праоца вашег жеа, да позна ствари ван Творца, егов лик
архангелски потамни као зема, и егова величина разби се у ситнице, у вас, семе
егово. ер пожели, да позна ситнице, па се разби у ситнице, да би могао уи у ситнице, и
окусити их, и испитати их.
Све ситнице, сви ситни преситни, морау се здружити и окренути лицем од земе ка Творцу.
Да би се ваш архангелски праотац поново васпоставио, и да би лице егово поново засало
саем огледала окренутог ка сунцу.
Господе мо и Творче мо, васпостави човека, каквога Ти прво створи. Овакав какав е човек
ние дело Твое. Овакав какав е човек е творац самога себе. Име му е болест, од куд би
била болест у рукама Твоим? Име му е страх од куд би страх могао дои од
Неустрашивог? Име му е злоба, од куд би злоба могла дои од Незлобивог? Испуни ме
Собом, здраве мое; испуни ме Своом вечном утаром светлошу, и испарие из мене
болест, страх и злоба. Као што пред сунцем мочвар испарава, и претвара се у иву
плодовиту!
VII
Да могу од камеа да створим свираче, и од песка езерског играче, и од лиша свих гора
певаче, да ми помогну славити Господа. Те да се и глас земе чуе меу хоровима
ангелским.
Синови човечи наклонили се на трпезу одсутног Домаина, те не певау никоме до себи и
своим залогаима, кое е назад морати повратити земи.
Прежалосно е слепило синова човечих што не виде силу и славу Господу. Тица живи у
гори, и не види гору. Риба плива у води, и не види воду Кртица рови под земом, и не види
зему. У истини, прежалосна е еднакост човека са тицама, и рибама, и кртицама.
уди, као и живина, не обраау пажу на оно чега има сувише, но уздижу трепавице свое
само пред реткостима, пред изузецима.
Сувише Те има, Господе, дисае мое, зато Те уди не виде. Сувише си очигледан, Господе,
уздисае мое, зато е пажа уди окренута од Тебе и управена на поларне медведе, на
реткост у даини.
Сувише служиш слугама своим, верности моа слатка, зато си изложен презреу. Сувише
си ревностан у зажигау ноних кандила на своду небесном, ревности моа ненадмашна, а
лео срце уди много више говори о нехатном слузи но о ревносном.
О убави моа, да ми е све становнике земе, воде и ваздуха покренути да забруе химну
Теби. Да ми е, да се скине лепра са очиу земе, и да распутница опет постане девоком,
каквом си е створио.
Ваистину, велики си, Боже мо, исто и без света.
Подеднако си велики и кад Те свет слави и кад Те свет хули. Но кад Те свет хули, веи
изгледаш у очима светитеа Твоих.
VIII
Светови се рое око Тебе, Господе, као пчеле око цветале треше. едан свет потискуе
други; едан другом оспорава очевину; едан гледа на другог као на уеза у сво дом. Сви
полажу вее право на Тебе од Тебе самог.
Од преливаа Твое пуное роеви се хране, Сладости Неисцрпна. Сви се преедау, и сви
одлазе гладни.
Од свих роева ро уди одлази нагладнии. Не зато, Домаине, што Ти немаш ела за уде
него зато што они не познау своу храну, па се отимау с гусеницама о исти брст.
Пре свих створеа, и пре времена и жалости, Ти си, Господе, уобличио човека у срцу своме.
Прво си човека смислио, мада си га последег обавио пo броаницама ствараа. Као што
вртар све време мисли о цвету руже док копа и сади суве шипове. Као што зидар
планирауи храм напре ужива у кубетима, мада ове последе зида.
Прво си родио човека у срцу своме, пре него си почео стварае.
Помози моме смртном езику именовати тога човека, та са Твое славе, и ту песму Твога
блаженства. Да га именуем Свечовеком? ер као што се он садржао у срцу Твоме, тако се у
еговом уму садржао сав обавени свет, са човеком и весницима човека.
И нико не знаде Оца осим Син, нити ко знаде Сина осим Отац. Као Нирвана био си, Господе,
док се Син у Теби не заче; без броа и без имена био си.
Како да Те величам из сред роа гладних гусеница, што едан ветар доноси на цветалу
трешу а други односи, и чии е сав век измеу два ветра?
О Господе, сну мо данонони, помози ми, да Те величам. Да ништа не би постало велико
срцу моме осим Тебе.
Нека Те величау сва створеа, Господе, не да би учинила великим Тебе но себе.
Заиста, превелики си Ти, Господе, да би Те све наше химне могле учинити веим.
И кад се сви роеви инсеката одувау од цветале треше, треша остае иста у величини и
пролено лепоти своо.
IX
Господе, премила тано душе мое, како е лак ова свет, када га мерим на кантару с Тобом!
На едно страни кантара езеро растопеног злата а на друго облак дима.
Све бриге мое, са телом моим и еговим лудим грчевима од сласти и горчине, шта су него
дим, испод кога душа моа плива по златном езеру?
Како да исповедим удима тану, коу гледам кроз кругове архангела Твоих? Како
деловима да говорим о целини? Како he нокти на прстима разумети крвоток тела? Заиста
онемелом од чуда мучно е говорити оглувелим од ларме.
Прво е било раае па онда стварае. Као што се чудесна мисао у човеку нечуно и
таанствено раа, па роена мисао потом ствара, тако се нечуно и таанствено у теби родио
Свечовек, единородни, кои е потом створио све што Бог може створити.
У Твом неузнемиреном девичанству, деством Духа Свесветог, родио се Син. То е раае
Бога одозго.
Како горе, тако доле, говорише стари. Оно што се десило на небу, десило се и на земи.
Оно што се десило у вечности, десило се и у времену.
Мио си ми, убави моа, зато што си ми тана. И свака убав гори и не сагорева док тана
трае. Откривена тана сагорена убав. Кунем Ти се вечном убаву као што се Ти мени
кунеш вечном таном.
Обукао си се у седмора небеса; скрио си се предубоко од свих очиу. Да се сва сунца слиу у
едно око, не би прогорели све завесе твое. Ниси се скрио намерно, Велики Господе, но
несавршенством нашим. Разложено и иситено створее не види Те. Само за онога ниси
скривен, ко е постао едно с Тобом. За онога ниси скривен, за кога е порушен зид измеу а
и Ти.
Господе, премила тано душе мое, како е лак ова свет, кад га мерим на кантару с Тобом.
На едно страни кантара езеро растопена злата, а на друго облак дима.
X
утивом езику и замишеном уму Ти се приближуеш, жениче душе мое, Душе
свесвети. Од говоривог езика се криеш као лабуд од бурна езера. Као лабуд пливаш по
тишини срца мога, и чиниш га плодним.
Суседи мои, престаните с вашом земаском мудрошу. Мудрост се раа а не ствара. Као
што се Мудрост раа у Богу, тако се она раа и у земи. Роена мудрост ствара, но не ствара
се.
Памеу ли се хвалите, хвалисавци! Шта е ваша памет до многопамее? Па кад много
памтите, како не запамтисте тренутке чудесног рааа мудрости у вама? Понекад вас чуем
где говорите о великим мислима, што се код вас изненадно и без вашег труда роде. Ко их
роди, многопаметни? Како се родише без оца, кад признаете, да им ви нисте родите?
Заиста вам кажем: отац им е Дух Свесвети, а мака преостали девичански кути душе ваше,
у кои Дух Свесвети ош сме да уе.
Тако се раа свака мудрост и на небу и на земи: од Девоке и Духа Свесветог. Над
девичанством прве ипостаси залебдео е Дух Свесвети, те се родио Свечовек, Мудрост
Божа.
Што е девичанство Оца на небу, то е девичанство Маке на земи. Што е дество Духа
Светог у небу, то е дество егово и у земи. Шта е раае мудрости у небу, то е раае
мудрости и у земи.
О душо моа, вечито изненаее мое! Гле, оно што се збило едном на небу и едном на
земи, има да се збуде и у теби. Мораш постати девоком, да би могла зачети Мудрост
Божу. Девоком бити мораш, да би те Дух Божи замиловао. Сва чуда на небу и на земи
произашла су од Девоке и Духа.
Девока раа стваралачку мудрост. Распусна жена ствара алово знае. Само Девока може
да види истину, а распусна жена може само да позна ствари.
Господе триипостасни, очисти огледало душе мое, и наднеси лице Твое нада . Да би душа
моа засала славом Господара свога. Да би се пречудна историа неба и земе отпечатила у
о. Да би се испунила блеском као езеро мое, када сунце виси над им у подне.
XI
Кад сам се везао за Тебе, убави моа, све друге везе су попуцале.
Гледам ласту како е збуена над разореним гнездом, и велим: а нисам везан за гнездо
свое.
Гледам сина како се жалости за родитеем своим, и велим: а нисам везан за родитее
свое.
Гледам рибу како издише чим се извади из воде, и велим: такав сам а! Ако ме изваде из
заграа Твога, тренутно у издахнути као риба бачена на песак.
Но како сам могао тако безповратно поронути у Тебе и живети, ако никад пре нисам био у
Теби? Ваистину био сам у Теби од првог пробуеа Твога, због чега се и осеам у Теби као
у дому своме.
Постои вечност у вечности као што постои траае у времену. У едно вечности, Господе,
Ти си био у неисказиво безразличности и вечерем блаженству своме. Тада су ипостаси
Твое истине биле у Теби, ер нису могле не бити у Теби. Но нису се созерцале една у
друго, ер нису се знале у своо различности. У друго вечности Ти си био у утарем
блаженству Своме, и три ипостаси сазнале су се и созерцале као такве.
Ни Отац ние пре Сина, ни Син ние пре Оца, ни Дух Свесвети ние пре ни после Оца и Сина.
Као човек при буеу што одедном и истовремено отвори оба ока, тако су се одедном и
истовремено отвориле три ипостаси у Теби. Нема Оца без Сина ни Сина без Духа Светога.
Када легнем кра мога езера и спим сном без сааа, тада не умире у мени ни мо сазнаа,
ни жеа ни акциа, но све се слива у едно блажено, нирванско, безразлично единство.
Кад сунце проспе свое злато по езеру, а се будим не као нирванско единство но као
троединство, од сазнаа, жее и акцие.
То е Твоа историа у моо души, Господе, тумаче живота мога. Ние ли историа мое душе
тумач историе свега створенога, свега иситеног и свега уедиеног? И Тебе, домовино
моа, и Тебе е опрости тумач душа моа.
Домовино моа, спаси ме од навале туинаца на мене.
Светлости моа, разагна таму из крви мое. Животе мо, сагори све упувке смрти на души
моо и на телу моме.
XII
Помажи срце мое елеем милости Твое, премилостиви Господе мо.
Да никад не букне у срцу моме ни гнев против моних ни презрее немоних. Гле све е
немоние од росе утаре!
Да мржа никада не савие гнездо у срцу моме против оних, кои ми зло снуу. Да се сетим
краа ихова, и да будем спокоан.
Милост отвара пут к срцу свих створеа, и доноси радост. Немилост навлачи маглу на чело,
и ствара тескобну осаму.
Помилу милостивога, Нанежниа Руко, и откри му тану мудрости Твое.
Свечовек е чедо милости Оца и светлости Духа.
Сав створени свет само е прича о ему. Мона сунца на небесима и намае капи воде у
езеру причау собом едан део приче о ему. Сви зидари неба и земе, од премоних
серафима до владатеа и намаег грумена прашине, причау исту истоветну причу о ему,
прасуштини своо и праизвору своме.
Шта су све ствари на земи и месецу но сунце у причама? Заиста, тако е сва видива и
невидива твар Свечовек у причама. Суштина е едноставна, но причама о суштини нема ни
краа ни броа.
Суседи мои, како да вам говорим о суштини, кад ни приче не разумете?
О да знате, каква е сладост, и ширина, и снага, кад се потоне у дно свих прича; тамо, где
приче почиу и где се свршавау. Тамо, где език занеми, и где е све казано одеданпут!
Како досадне онда постану све дуге и споре приче створеа, Заиста, онако исто досадне као
што е досадно слушати причу о громовима ономе, ко е навикао гледати громове.
Прими ме у Себе, Сине единородни, да будем уедиен с Тобом као што беах пре створеа
и пада. Нека се сврши дуга и заморна прича моа о Теби тренутним виеем Тебе. Нека умре
самообмана моа као да сам а нешто поред Тебе, нешто друго изван Тебе.
Препуене су уши мое прича. Зенице мое не траже више да гледау изложбу одела но Тебе,
суштино моа, претоварена причама и оделима.
XIII
Ти не тражиш много од мене, убави моа. Гле, уди траже више.
Обмотан сам у дебели обмотач небиа, што заклапа очи душе мое. Ти само тражиш, да душа
моа скине са себе магловити обмотач и отвори очи према Теби, сило моа и истино моа.
уди траже, да се душа моа обмотава све гушим и све тежим обмотачима.
О помози ми, помози ми! Помози души моо да дое до слободе и лакое; да дое до лакое
и ваздушних крила; да дое до ваздушних крила и огених кола.
Дуге су приче, предуге; кратак е морал едно слово. Приче се преливау у приче, као
глатко лице мога езера из бое у боу. Где е кра боаном преливау воде под сунцем, где ли
кра преливау прича у приче?
Дуге су приче, предуге; кратак е морал едно слово. Ти си то слово, словесни Боже. Ти си
та морал свих прича.
Што звезде пишу по небу, то трава шапе по земи. Што вода струи на мору, то ога бурла
под морем. Што ангел збори очима, то имам виче на кули. Што прошлост рече и утече, то
Сада вели и бежи.
една е суштност свих ствари; едан е морал свих прича. Ствари су баке о небу. Смисао Ти
си свих баки. Приче су Твоа дужина, ширина. Краткоа Ти си свих прича. Грумен си злата
у брегу камена.
Кад име Твое изречем, све сам изрекао, и више него све:
убави моа, помилу ме!
Сило и Истино моа, помилу ме!
XIV
Шта вреди одело, ако нема тела да се одене? Шта вреди тело, ако душа им ние огрнута?
Шта вреди душа, ако Ти у о не бдиш, Оге у пепелу?
Одело е мое пепео и дим, ако му тело мое не дае цене.
езеро мое лепо слепо е блато, ако се оката вода оцеди из ега.
Душа е моа пепео и дим, ако се Ти из е оцедиш, Росо утара.
У пепелу свих ствари Ти исписуеш Твое име, и димом свих ствари засеаваш пламен Твога
саа.
Тво пламен е роса за жедне, кои се савиау Твоме заграу. Но Тво пламен е сажижуи
ога за оне, кои беже од ега.
Заиста Ти си ра чистим и пакао нечистим.
Када дое Последи Дан кад се Први и Последи Дан откриу удима као едан Дан
тад е се чисти радовати а нечисти жалостити. И вапие нечисти: ава, едосмо пепео на
земи, а сад морамо да едемо ога на небу!
Пророци Твои, Мако небесна, беху откривачи ога испод пепела, ронци у вулканска
гротла. По бескрано милости Своо свакоме си дала да открие варницу, за коом е ронио,
док се све варнице не слише у пламени пожар Сина Твог, Мако небесна.
Господе, подизао си пастире свакоме стаду, и пастири су ложили огеве за своа стада, да се
стада не замрзну на врлетном друму историе. Док Свечовек, Син единородни, не разбукта
ога велики и не позва сва стада да се греу.
Гле, како се дубоко криу сви племенити метали, очи дубине земаске! Како ли си тек Ти
скривен под пепелом земе, наплеменитии камене!
Сиромах оре своу иву и одмахуе главом кад му говорим: богаташе, дубоко испод твое
алове иве почива езеро растопеног злата.
Не одмахуте главом, осиротели царевии, кад вам говорим, да е тело драгоцение од одела,
и душа од тела, и Пламени Цар од душе.
XV
Бели галебови лете над моим плавим езером, као бели ангели над плавим небом. Нити би
галебови били бели ни езеро плаво, да велико сунце ние отворило свое око над има.
Мако моа небесна, отвори Твое око у души моо, да видим шта е шта. Да видим, ко
обитава у души моо, и какви плодови расту у о.
Без Твога ока а тумарам безнадеждно по души своо као путник по понои, по пононо
безразличности. И пада, и диже се понони путник, и оно што срета на путу назива
догааима.
Ти си едини догаа живота мога, светило душе мое. Када дете ури маци своо у наруча,
за ега не постое догааи. Када невеста трчи своме женику у сретае, она не види цвее у
ливади, нити чуе бруае олуе, нити осеа мирис кипариса ни воу зверова, она види
само лице женика; чуе само музику са усана егових; мирише само душу егову. Кад
убав убави ходи у сусрет, ништа о се не догаа. Време и простор измичу се с пута
убави.
Бесцини путници и Безубавни имау догаае, и имау историу. убав нема историе,
нити историа убави.
Када се неко котра низ гору или пуже уз гору не знауи куда иде, догааи му се намеу
као ци еговог пута. Заиста, догааи су ци бесциноме и историа беспутноме.
Зато се бесцини и беспутни зауставау код догааа, и препиру с догааима. А а се
молчаиво журим к Теби, и уз гору и низ гору, и презрени догааи срдито се уклаау
испред моих стопа.
Кад бих а био камен и котрао се низ гору, а не бих мислио о камеу, о кое се лупам но о
понору на дну стрмени.
Кад бих а био поток планински, не бих мислио о свом неравном путу но о езеру, кое ме
чека.
Страшан е у истини понор оних, кои су заубени у догаае, што их вуку наниже.
Мако небесна, убави моа едина, ослободи ме робоваа догааима, и учини ме своим
робом.
Набеи Дане, свани у души моо, да видим ци замршеног пута свога. Сунце над сунцима,
едини догаа у васиони, што привлачи срце мое, обаса унутрашост моу, да видим, ко се
усудио обитавати у о осим Тебе. Да искореним из е све плодове, што сладе споа, а срце
им мирише гнилином.
XVI
Устате синови Сина Божега! Устате, устало е и милостиво сунце и почело нештедно
лити своу светлост по тамним поима земе. Устало е, да вас ослободи тморе и страха
сановног.
На сунцу нису исписани ваши учоши греси; сунце не памти, не злопамти ништа. На
еговом лицу нема бора са вашега чела, ни жалости, ни зависти, ни туге. егова е радост у
давау, егова младост егово подмлаивае у служеу. Благо онима кои служе, ер
нее остарити.
Шта кад би се сунце угледало на вас, суседи мои? Како би мало светлости слало на
зему, о ви тврдице. Како би крвава била егова светлост, о ви крвници. Како би
позеленело гледауи веа сунца од себе, о ви завидивци. Како би поцрвенело слушауи
хуле одоздо, о ви гневивци. Како би пожутело од жуде за лепотом звезда, о ви
похотивци. Како би побледело од страха, да му неко не загради пут, о ви страшивци.
Како би потамнело од бриге, о ви брижни многобрижни. Како би се наборало и остарело
хранеи се учошим злом, о ви злопамтила. Како би залутало са правог пута отимауи се о
право, о ви телали права. Како би се охладило и умрло, и сву васиону окружило своом
смру, о ви проповедници смрти.
О каква среа за свет, што се сунце никад нее угледати на вас, синови и кери земе.
Гле, сунце не зна много ствари као ви, али зна вечито две ствари: да е слуга и да е знак. Да
е слуга Онога, ко га е ужегао; и да е знак Онога, ко га е поставио себи на службу.
Будите и ви слуге Онога, ко вас осветава сунцем споа и Собом изнутра, и окусиете сласт
вечите младости.
Будите и ви знак Онога, ко вас е поставио меу зверие земаско, и надмашиете са
сунца. Заиста, све зверие око вас пливае у среи под. зрацима ваше доброте, као што
месеци пливау око сунаца.
Но шта е сунце, и све звезде, до хумке пепела, кроз кое блисташ Ти, Сине Божи? Хумке
пепела, што ублажавау са Тво и просеавау га кроз себе као кроз густо сито? ер гле, у
Твоме пуном сау ништа се не би видело до Тебе, као што се у потпуном мраку ништа не
види до мрака.
Господе, Господе, не опали нас Твоим саем, неподношивим за наше очи, и не остави нас
у полумраку, у коме се стари и труне.
Ти едини знаш меру наших потреба, Господе, слава Теби!
XVII
Отужни су ми савети удских старешина и мудраца, о како су ми отужни од када
Твоа мудрост затресе мое срце и мозак, Свети Боже.
Не веруу у Твоу светлост они, кое мрачни прохтеви срца вуку у пропаст. Камену што се
котра низ брдо нема препона. Што веа стрмен и нижа пропаст, то е и котрае камена
све брже и све незадржание.
едан мрачни прохтев своим успехом измамуе други, други треи, док све што е добро у
човеку не усахне, и све што е зло не потекне током буице. Док се сасвим не оброни зграда
Духа Светога и споа и изнутра.
Док презирачи светие не почну презирати сами себе и учитее свое.
Док наслае сласти не почну их гушити своим смрадом.
Док се сва блага, за коа су они суседе убиали и градове рушили, не почну ругати ихово
ругоби.
Тада они крадиво придижу очи свое к небу, и кроз гно свога биа, обесвееног и
усмрделог, вапиу: Свети Боже!
Како ме вреа као вруа стрела разметивост уди своом мои од кад сазнадох за Твоу
мону руку, Свети Крепки!
Зидау куле од камена, и говоре: бои смо зидари од твога Бога. А а их питам: да ли ви, или
оци ваши, сазидасте звезде? Проналазе светлост у земи, и хвале се: знамо више него тво
Бог. А а их питам: ко закопа светлост под зему, да е ви пронаете?
Лете по ваздуху, и надмено говоре: сами себи створисмо крила, где е тво Бог? А а их
питам: ко вас подсети на крила и летее ако не тице, кое не створисте ви?
Но, гле, кад им Ти отвориш очи за немо ихову; кад бесловесне ствари покажу им своу
грдосну мо; кад се ум ихов напуни чуеем звезданим кулама, што се без стубова и
темеа држе у пространству; кад се срце ихово испуни страхом од немои и безума
ихова, тада они у стиду и скрушености пружау руке к Теби и вичу: Свети Крепки!
Како ме жалости човече прецеивае овога живота одкад окусих сласт Твое бесмртности,
Свети Бесмртни!
Кратковиди виде само ова живот, и говоре: ово е едини живот, и делима своим учиниемо
га бесмртним меу удима. А а им велим: ако е ваш почетак као река, онда мора имати сво
извор; ако е као дрво, мора имати сво корен; ако е као зрак светлости, мора долазити од
неког сунца. И ош им велим: меу смртнима ли заснивате своу бесмртност? Ложите ога у
води.
Но кад угледау смрт, изгубе аваз, и мука им стегне срце. Кад омиришу месо своих мртвих
невеста; кад спусте у раку беззрачна лица своих приатеа; кад ставе руке на охладнеле
груди своих синова; кад сазнаду, да се ни краеви своим крунама нису могли откупити од
смрти, ни унаци своим мишицама, ни мудраци своом мудрошу, тада осете студен
ветар смрти где и на их дува, и падау на колена, и обарау главе над обореном гордошу
своом, и моле се Теби; Свети Бесмртни, помилу нас!
XVIII
Покате се од своих путева, становници земе. Гле, око Домаина света бди дубоко у вама.
Не веруте заводивим очима своим, пустите Око да вам осветли пут. Ваше очи су завеса на
Оку Божем.
Покаае е признае погрешног пута. Покаае просеца нов пут. Поканику се отварау очи
за два пута: за она, коим иде, и за она, коим треба да иде. Више е оних, кои се кау, но
оних, кои скреу свое колеснице на нов пут. Кажем вам: две храбрости потребне су
поканику едном храброшу да се заплаче над старим путем, и другом да се обрадуе
новом.
Шта вам вреди каати се а стално тапкати по старом путу? Како називате човека, кои се дави
и виче за помо, а кад му се помо укаже не хвата се за коноп спасеа? Тако и а називам
вас.
Покате се од жее за овим светом и свим што е у овом свету. ер свет е ова гробе ваших
предака, кое стои отворено и чека вас. ош мало мало и ви ете бити преци и желеете чути
реч покаае, но неете е чути.
Као што ветар духне и однесе маглу испред сунца, тако е смрт однети вас испред лица
Божа.
Покаае подмлауе срце и продужуе век. Сузе поканика перу таму са очиу, и дау
детии са очима. У мога езера око е као у срне, вазда влажно и диамантски сано. Заиста,
влага у очима исушуе гнев у срцу.
Као нов месец таква е душа у поканика. Пун месец мора да опада, нов месец мора да расте.
Поканик крчи иву свое душе од корова, и семе добра почие да расте.
Заиста, ние поканик она ко тугуе због едног учиеног зла но она, ко тугуе због свих
зала, кое е у стау учинити. Мудар домаин не сече само она трн што га е убо но и сваки
трн на иви што чека да убоде.
Господе мо, похита и покажи нов пут поканику, када презре сво стари пут.
Мако небесна, Невесто Свесветога Духа, пригни се к срцу нашем, кад се каемо. Отвори
источник суза у нама, да се оперемо од тешке иловаче, што нам очи помути.
Душе Свесвети, духни и разагна нечисти задах из душе поканика, што га е гушио и
покаау привео.
Молимо Ти се и поклонимо, Животворни и Мони Душе!
XIX
Усред грае и поруге удске уздиже се молитва моа к Теби, Царе мо и Царевино моа.
Молитва е таман, што без престанка кади душу моу и уздиже е к Теби, и пригиба Тебе к
о. Сагни се, Царе мо, да ти шапнем намилиу тану, натаниу молитву, намолитвениу
жеу. Ти си предмет свих молитава моих, свега искаа мога. Ништа од Тебе не иштем,
ваистину, само Тебе.
Шта да тражим од Тебе, што ме не би одвоило од Тебе? Да будем господар над неколико
звезда? Неу ли с Тобом господарити над свима звездама?
Да будем први меу удима? Какав стид за мене, кад ме Ти за трпезом Своом будеш ставио
на последе место!
Да ме славе милиони удских уста? Какав ужас за мене, кад се сва та уста напуне земом!
Да се окружим надрагоцениим стварима из целога света? Какво понижее за мене, да ме те
ствари надживе, и да сиау и онда када земана тама испуни очи мое!
Да ме не раставаш од приатеа моих? Ах, растави ме, Господе, растави ме што пре од
приатеа моих, ер они су надеби зид измеу Тебе и мене.
Зашто да се молимо, говоре суседи мои, кад нам Бог не услишава молитве? А а им велим:
ваша молитва ние молитва но торбарее. Ви се не молите Богу, да вам да Бога но авола.
Зато Мудрост небесна не прима молитве са езика вашег.
Зашто да се молимо, ропу суседи мои, кад Бог зна унапред шта нама треба? А а са
жалошу одговарам: заиста, Бог зна, да вама ништа не треба до ега единога. На вратима
душе ваше Он чека да уе. Молитвом се отварау врата за улазак величанственога Цара. Не
говорите ли и едан другоме на вратима: молимо, уите?
Не тражи Бог славу Себи но вама. егово слави сви светови не могу додати ништа, камоли
ете ви. Молитва ваша прослава вас а не Бога. У ега е пуноа и милост. Све добре речи,
кое у молитви упутите ему, враау се двогубо на вас.
Светлосни Царе мо и Боже мо, Теби се едином молим и поклоним. Изли се у мене као
буан поток у жедан песак. Само се Ти изли, животворна водо, лако е онда трава расти по
песку и бели агаци пасти по трави.
Само се Ти изли у сухотну душу моу, Животе мо и Спасее мое.
XX
Посматра себе као умрла, говорим самом себи, па нееш ни осетити долазак смрти. Утупи
жаоку смрти за живота, и кад дое нее те имати чим убости.
Посматра себе свако утро као новороено чудо, и нееш осетити старости.
Не ишчеку долазак смрти, ер гле, смрт е ве дошла и не избиа из тебе. Зуби ени су
непрекидно у твоме месу. Оно што е живело пре твога роеа, и што е надживети твоу
смрт, оно е и сада живо у теби.
едне нои одсука ангел пантику времена, коо ни кра не могах сагледати, и показа ми на
пантици две тачке едну уз другу. "Растоае, вели, измеу те две тачке то е дужина твога
века".
Мо век е, значи, ве прошао, узвикнух, и треба да сам спреман за пут. Треба да сам као
вредна домаица, коа данаши дан проводи чистеи дом и спремауи дарове за сутрашу
славу.
Заиста, данаши дан свиу синова удских испуен е, веим делом, бригом за дан
сутраши. Но мало е оних, кои веруу у Твое обеае и брину, шта е бити сутрадан после
смрти. Нека буде моа смрт, Господе, последи уздах не за овим светом но за блаженим и
вечитим Сутра.
Меу угашеним свеама моих приатеа и моа свеа догорева. Не луду, карах сама себе, и
не жали што свеа догорева. Зар тако мало убиш приатее свое, да се боиш пои за
има, за многим одшедшим? Не жали што свеа догорева но што неасну и димну светлост
остава за собом.
Душа моа привикла е излазити из тела посведневно и посвеноно, и опружати се до
граница васеене. Тако порасла она осеа, како сунца и месеци пливау по о као лабуди по
езеру моме. Она зрачи кроз сунца и подржава живот на земама. Она држи планине и мора;
она управа громовима и ветровима. Она испуава свуколико уче, Данас и Сутра. И враа
се на конак у едно тескобно и трошно обиталиште на едно од земаа. Враа се у тело, кое
она ош минут-два назива своим, коje се као ена сенка лелуа меу хумкама гробова, меу
пештерама зверова, меу ауцима преварених нада.
Не жалим се на смрт, Живи Боже, она ми не чини ништа на жао. То е страшило, кое е
човек самоме себи створио. аче од свега на земи смрт ме гура у сусрет Теби.
едан орах имадох пред куом, и смрт ми га узе. Би ми жао на смрт и клех е говореи: зашто
не узе мене, ненасита звери, но ега безгрешнога?
Но сада и себе сматрам умрлим, и близу ораха мога.
Бесмртни Боже мо, погледа милостиво на едну догоревауу свеу. И очисти пламен ен.
ер само чист пламен диже се к лицу Твоме, и улази у око Твое, коим гледаш сав свет.
XXI
Мако небесна, прими ме у славу Твоу. ер слава светска где омркне не осване. И круна,
коу уди дау, увек е трнов венац за разумне и лудачка капа за безумне. Док е злато под
земом свак га воли и тражи. Кад се попне на главу еднога човека, мрак зависти и мрже
ослепи му са.
Учини ме скривеним златом у наскривенио ризници Твоо: да нико не зна за мене осим
Тебе. ер докле ме Ти знаш а сам знан; докле ме само уди знау, мое е име сума.
Сакри ме од злих очиу света, ер зеленим од их. Чува ме као тану, коу завист не може
наслутити. Буди мудриа од мене, и не обаву ме никоме. Гле, а имадох Тебе као
намилиу тану, и обавих Те свету, и свет ми се наруга. ер завист се руга, кад не може да
отме.
Приатеи мои, шта имате од славе удске до пианства, кое се почие песмом а завршава
лежаем у блату?
Приатеи мои, сва уста што вам певау хвалу, знау ош за едну супротну песму, коу ете
ви чути доцние.
Бежите од славе што личи на кулу сазидану на леима кита, да вам се не насмеу са обале и
неприатеи и приатеи.
А еднодушна слава што од уди долази набеславниа е, ер е равнодушна.
Ако ли е ваша слава награда од народа, онда сте ви исплаени надничар, и сутраши дан
може да вас избаци из свое иве. Заиста, ниедан нови дан не признае ваш уговор с
прошлим даном. Сваки отвара нову иву и чини нову погодбу.
Ако е ваша слава дело ваше мишице, ваши дани бие гнев, а ваше нои страх.
Ако е ваша слава дело ваше мудрости, ова е бити уаловена од славе ваше и нее се мои
кретати.
Ако ли славу своу зовете славом своом, Небо е вас казнити за лаж и отмицу.
Пошетате са своом славом по гробу и видите, да ли е вас мртви славити.
Заиста, ви ве непрестано шетате по гробу, и од покретних гробова примате славу. Ко е
вас славити, кад покретни гробови постану непокретни?
Ожалостиете се веома у другом свету, кад будете чули искрено мишее о себи од оних,
кои су вас у овоме свету славили.
Мако небесна, сакри ме дубоко од очиу удских и од езика удског тамо, куда само Твое
око прозире и где се само Твоа реч чуе.
Молим Ти се, Вечна Лепото моа!
XXII
Сине Божи едини, прими ме у мудрост Твоу. Ти си глава свих синова удских, Ти ихов
небесни разум, обасае и радовае.
Ти си Она што исто добро мисли у свима удима: иста мисао и светлост иста. Тобом човек
човека познае, тобом човек човеку пророкуе. Твоим гласом уди се чуу. Твоим езиком
разумеу. Ваистину, Ти си Свечовек, ер сви уди су по суштаству у Теби и Ти у свима и у
свему.
Ти зидаш ум удски, а Твоа сенка разиуе.
Ти си уобличио све облике, и на све их ударио печат Свое мудрости. Ти си сазидао све
судове од земе и све их налио песмом и радошу Светог единичног Троства, а сенка Твоа
канула е у сваки суд кап жалости, коом жалосни пишу жалбе на Тебе.
Господе Величанствени, што играш у крилу Матере Свое, оживотвореном Духом
Свесветим, исправи ум мо умом Твоим, и очисти га саем Твоим од жалосних мисли, од
жалосних слути, од жалосних планова. Господе Величанствени мо.
Ти испуаваш сву душу Матере Свое, сва девичанска недра ена; и ништа нема у души
Матере осим Тебе. Ти си ен са и ен глас, заиста око ено и песма ена.
Ти си понос Господа Духа Светог, дество егово и плод егов, егово занимае и
егово дивее! Господе Величанствени, што играш у крилу Матере Свое, оживотвореном
Духом Светим!
Ти си храброст Свете Троице, ен хероизам и ена историа. едан троичан зрак Ти си се
усудио пустити у хаос и мрак, и свет е постао, чудо, кога се око не може нагледати ни
ухо наслушати, Творче и ока и уха.
И све ово чудо само е бледа слика Твоа, само умножен и повреен лик Тво у комадима
полузрачног огледала.
Срце мое жуди за целим образом Твоим, Сине Божи. ер горчина е бити део образа Твога,
што се несигурно лелуа на океану таме.
Рашири тескобу душе мое, ширино тросунчаног Божанства.
Осветли ум мо, светлости ангела и ствари. Ословеси живот мо, Премудро Слово Боже.
Учини душу моу девоком, и буди ено око, и песма ена.
XXIII
Одаа душе мое ние изветрена, а Ти куцаш на врата, Страшни Душе Свети. Само едан
тренутак, док изветрим одау своу од нечистих духова, па у Ти отворити. ер овако и да
отворим, Ти не би ушао у одау пуну ружна задаха, и удаио би се од моих врата за навек.
Само едан тренутак, молим Ти се, навеи госте мо!
Ах, стиде мо и жалости моа, како се отеже ова едан тренутак! ош мало мало, и цели мо
век на земи сместие се у ова тренутак. А Ти стрпиво чекаш пред вратима, и ослушкуеш
мо дах.
Дрски су незвани гости у мени, дрски и веома намножени. Поем ли да отворим прозор, они
ми затежу руке назад. Поем ли к вратима, да осетим Твое животворно присуство, они ми се
спутавау око ногу. Везаше ме навиком на ихов гадан задах, па стрепим од свежине и
дрхтим од новине. Ах, само да не одоцним да Теби врата отворим!
Но ево и по цену смрти овог ропског живота а у отворити све прозоре широм и именом
Пречисте Девоке и Сина еног, изуриу из себе све пакосне господаре и тиране душе мое.
А Ти кад уеш, оживееш моу лешину Твоим животворним дахом, Твоом младалачком
снагом, Твоом убавном росом.
Душе мушке снаге, утаре едрине, вечере тишине; лакши од сна, бржи од ветра, свежии
од росе, слаи од матерег гласа, светлии од пламена, светии од свих жртвеника, снажнии
од васионе, живи од живота, Теби се молим и поклоним, удружи се са мном на
врлетном путу ка вечном блаженству Троичног Божанства.
Душе огени, што се никад не одвааш од Вечног Девичанства, пронзи моу душу, и очисти
е, и осветли е, и намириши е небесним таманом, и усели се у у, и учини е Своом
невестом, да би се у о зачела песма мудрости Боже; да би се у о отворило Око вечности.
Ти што рано раниш и никад не спаваш, научи, ме да бдим будно и чекам стрпиво.
XXIV
Ти што долеваш од Свога светога уа у звезде, и од безумних пожара правиш кандила пред
Славом Небесном, доли Себе и у моу душу, и од страсног пожара направи кандило пред
небесима.
Ти што нечуно ходиш по цветним поима, и кропиш цвее Своом благодау да кроз у не
гледа крв земе но красота Божа, покропи и пое мое душе своом благодау, да се за у
не би рекло: набуало од крви земине, него: украшено красотом Божом.
Ти што по сваком пепелу мешаш и усипаш живот, успи живота и у пепео мога тела, да
живим и славим дела Твоа.
Ти што укроаваш ога и ветар, и од бесова правиш слуге Вишега, укроти гордост моу и
учини ме слугом Вишега.
Ти што милуеш зверове у дубравама, помилу и мене озвереног незнаем. Ти што свако
семе живота оплоаваш; што лебдиш у свако утроби; што у аету птичиег гнезда седиш и
масторишеш ново чудо од живота, оплоди, молим Ти се, и невидиво семе добра у мени и
бди над им док не узрасте.
Душе Страшни и Свемони, што од разбоничких пеина Своим присуством правиш
склониште Небу и од страшиве васионе храм Богу, сии у мене, молим Ти се, и начини од
шаке пепела оно, што Ти можеш и умеш.
XXV
Душе мртвих, придружите се мом славеу Небесне Триаде. Каква другог занимаа ви
имате него, или да се грчите од страха далеко од Бога или да се ширите од радости у близини
Бога?
Оставили сте телесни пепео, своу омиену бригу и сада имате да се бринете само о своо
наготи. Да ли бар сада увиате, да ние тело давало мирис души вашо но душа телу?
Како е тешко грешно души, кад остане сама са своим пуним мирисом, неразрееним по
телу и нескривеним телом! Заиста, точак не иде сам у блато, ако га возар не наведе. Не
увиате ли сада, да е се точак упрао воом возара? Точак е примио своу плату, и возар е
примити своу.
Грешне душе, не жудите више да се вратите у тело, да би као тобож побегле од злог мириса,
што вас тамо гуши. Исти та мирис ви би опет донеле собом, и умножиле га у новом телу.
Грешне душе, не жудите више да уете у тело, да би као избегле ога што вас пече и дим
што вас гуши! И ога и дим ви носите собом; и тело би било не спасилац ваш но жртва
ваша.
Но устремите сву пажу своу у вечно Девичанство Боже, кое може разагнати зао мирис из
вас; и у Сина Девоачког, кои би вас осветлио пламеном мудрости троичне; и у Духа
Свесветога, кои би вам додао снаге и храбрости, да се узвисите к ангелским круговима.
Очишене душе, што миришете заносние од свих балсама земаских, не одваате се од нас
земаских, што ош час-два тумарамо по страдалним путевима вашим и по пепелу вашем.
Сви чисти на земи бие чисти и на небу, и бие другови ваши, намирисани раским
балсамом и обучени у девичанску белину.
Усилите убав своу према нама и молитву своу за нас. ер измеу вас и нас нема друге
преграде до немоне завесе тела нашег. ер ако сте ви и измакли а ми заостали, пут е исти, и
град на крау пута исти.
Душе праведне, и ми се молимо Господу за вас, да ваш ход к ему олакша и убрза. Мада
немонии од вас ми се ипак молимо Богу за вас. Молимо се из убави, коом гори срце
наше за вас, као што млаи и немонии брат пружа руке свое да помогне старием и
монием.
ер као што су млаа и стариа браа едно тело у очима убави коа их е родила, тако смо
ми и ви едно тело у очима премудре и премоне убави Вишега. Безброна ата душа
умрлих, не делите се и не збууте се, и не обзирите се више на хладно острво земаског
живота, уз кое смо ми малоброни ош за час-два припиени док се и ми не придружимо
вама у лету за топлие и светлие пределе.
За све вас, и праведне и грешне, молимо се ми полумртви полуживи, Небесно Милости: да
се не збууете, да се не страшите и не обзирете назад, но пуним летом да се устремите све
напред и све навише, ка светлости и радости ка миру и пунои.
XXVI
Устаните сва створеа и послужите Господу, живоме и брижноме за вас. Поклоните Му се и
послужите Му, ер нико вас веи од ега не посети у ово долини страха и плача.
Слуге долазе и праве се господарима. Господар дое и направи се слугом. Слугарски
господари паште се да загосподаре над што више уди и ствари, а господарски Слуга пашти
се да послужи што веем броу уди и ствари.
Устаните лилие поске и замиришите, ер ваше име поменуше егова света уста.
Устани камее и поклони Му се, ер по теби су ходиле свете ноге егове. Устани пустио и
зараду се, ер тебе е Он осветио надужим и натаанствениим молитвама.
Устани пшеницо и лозо, ер Он вас е благословио мимо све ствари. Устаните и благословите
Га.
Устаните рибе и прославите Господа, ер беше гладан и нахранисте Га.
Устани водо и ваздуше и послужите Му, ер Он вас е Своом силом чистио и умиривао.
Устани дуде и обуци се у свилу, ер на теби Он угледа грешника и спасе.
Устаните овце и волови и испуните се страхом, ер у вашем худом обиталишту Он се роди.
Устаните тице и запоте, ер вас Он уздиже за пример удима.
Устани уе и разгори се пред престолом еговим, ер тобом помазан Он се зарадова и спасе
грешницу.
Устаните тре и трско и застидите се, ер ви Му бол зададосте.
Устаните гвоже и дрво и покате се, ер и безвоно нанесте Му муке на крсту.
Устаните житеи градова и заридате, ер ви Му не веровасте.
Устаните старешине народне и поспите се пепелом, ер ви Га осудисте.
Устаните сиромаси и пригрлите Га, ер Он е богатство ваше.
Устаните краеви и положите круне пред им, ер Он вас е едини научио право мудрости
о првенству и старешинству.
Устаните грешници и заецате пред им, ер едино егова рука не баца се каменом на вас.
Устаните праведници и бдите, ер Во ваш долази вам.
Устаните све звезде и заиграте, ер Светлодавац ваш иде вам у посету.
Устани васионо и забруи песму Господу, ер Господ, живи и брижни за тебе, ушао е у
тебе.
XXVII
Тице ме Твое буде изутра, а шум езера успавуе увече. Не буде ме тице, нити ме
успавуе езеро но Ти, Гласодршче Господе. Ти позамуеш тицама глас Сво и езеру
шумор понони. Свакоме грлу Ти позами глас, и у сваку твар затвори аваз. Окружен сам
гласоношама Твоим, као ученик многим учитеима, и слушам их неуморно од зоре до
месеца.
Гласодршче Господе, говори асние кроз гласоноше Твое.
Сунце ми говори о сау лица Твога, а звезде о хармонии биа Твога. Иним езиком говори
сунце, а иним езицима говоре звезде, но сви езици налевау се из истих гласница. У Тебе су
гласнице, и Ти пусти први глас што задрхта у глувилу и безобличу ничега, и разби се у
безброне гласове и гласоноше као громовни облак у капе кише.
Гласодршче Господе, говори асние кроз гласоноше Твое!
едан усклик оте се из груди Богоневесте кад спази Сина Свога едан глас препуене
убави, коа се ние могла задржати у утау. И та усклик одекну у срцу Сина, и одек та
та одговор Маци на убав растури Дух Свети снажним рукама по васцелом простору.
Отуда е сав простор испуен гласоношама Твоим, Песмо моа и убави моа.
Гласодршче Господе, говори асние кроз гласоноше Твое!
Зато си Ти и говорио у причама, Сине Божи, и тумачио ствари и догаае као приче о Богу
Свевишему. Ти си лечио речима и оживавао речима, ер си познавао тану убави. А
тана убави тана е речи. Кроз сва биа, као кроз трубе танане и пламене, излиле су се речи
а кроз речи убав Неба.
Гласодршче Господе, научи ме убави Твоо кроза све гласоноше Твое.
XXVIII
Нем и немушт осеам се, Раскоши моа, кад хоу да изразим постоанство Твое, и сву
пуноу Твоу. Зато и молим сву васиону, да клекне са мном и говори место мене, немог и
немуштог.
Зидам Ти камене олтаре, камени Темеу надаа мог. А гордеиви синови света, што се
праве ближи суседи Тебе од светитеа Твоих, ругау се: гле незнабошца, како се радие
клаа камену него Господу!
Заиста, не клаам се а камену него заедно с каменом Господу Живоме. ер и камен се
удаи од Господа и треба спасеа. Грех ме учини нечистиим од камена пред лицем Неба.
Нека се и камен спасе заедно са мном, и као оличено постоанство нека помогне моим
слабим речима изразити постоанство правде Боже. Зато грлим камен као сабрата у
пропасти и као сабрата у молитви и спасеу.
Палим уе и восак на каменом олтару, Светлости Неугасива. А гордеивци се надимау и
вичу: гле мужа суеверна, кои не зна, да е Бог дух!
Зна слуга Тво, Господе, да си Ти дух, но зна и Твоу милост према свако плоти. Па кад
видим блиставо уе и мирисни восак, а говорим себи: шта си ти бои од уа и воска? Као
што сунце у подне тако уе и восак у понои асние представау светлост Господа славе
него тво език. Нека ти буду помо у молитви. Нека ти буду сабраа у молитви и спасеу.
Красим олтар Тво дрвеним иконама, и златним крстовима, и сребрним рипидама, и
свиленим тканинама, и кигама спасеа, кожом обвиеним. И чиним дубоке поклоне пред
окиеним олтарима Твоим. А гордеивци се смеу и говоре: гле идолопоклоника, кои се не
клаа Господу но немуштим стварима!
А Ти знаш, едини Идоле мо, да се а само Теби клаам. Но да не би гордост савладала мое
срце и одложила спасее мое, а призивам и дрво и траву, и смоле и животие, да заедно са
мном вапиу к Теби, свако своим езиком. Гле, сва створеа потребуу спасеа, зато сва и
треба да се здруже на молитви са човеком, воом греха и воом спасеа.
Освеуем хлеб и вино на олтару Твоме, и храним има душу своу. Нека се ругау
гордеивци до краа времена, а се неу постидети жее, да се Тобом храним и поим,
Животворна Храно моа.
Клаам се пред олтаром каменим, да бих се научио сматрати сву васиону олтаром
Свевишега.
Храним се освееним хлебом и вином на олтару Твоме, Да бих се научио сматрати све што
едем Твоим светим телом, и све што пием Твоом светом крву. Молим се са свима
створеима и за сва створеа, да бих се научио смиреу пред Тобом, и да бих исказао сву
тану мое убави Теби, убави Свеобухватна.
XXIX
За све грехе удске каем се пред Тобом, Многомилостиви. Гле, семе свих грехова налази
се у крви моо! Своим напором и Твоом милошу а угушуем та зли усев дан и но. Да не
ниче куко но чиста пшеница на иви Господо.
Каем се за све брижне, што клецау под теретом брига и не знау да положе све бриге на
Тебе. За слаба човека неподношива е и намаа брига, а за Тебе е планина брига као
грудва снега бачена у огену пе.
Каем се за све болесне, ер болест е плод греха. Кад се кааем очисти душа, болест
ишчезава са грехом, и Ти се усеаваш у душу, Вечито Здраве мое.
Каем се за невернике, што невероваем своим гомилау бриге и болести и на себе и на
приатее свое.
За све богохулнике каем се, што хуле на Тебе не знауи да хуле на Домаина, кои их одева
и храни.
Каем се за све човекоубице, што убиау ту живот, да би сво сачували. Опрости им,
Многомилостиви, ер не знау шта раде. ер не знау, да нема два живота у васиони но едан,
и да нема два човека но едан. Ах, како су мртви они, кои одсеку пола срца!
Каем се за кривоклетнике, ер заиста и они су човекоубице, себеубице.
За све пачкаше брае свое и гомиларе непотребног богатства плачем и уздишем, ер душу
своу сахранише, и немау с чим преда Те изии.
За све гордеиве и поносите плачем и уздишем, ер су пред Тобом као просаци с празном
торбом.
За све пиане и прождриве плачем и уздишем, ер посташе слуге слугу своих.
За све браколомне каем се, ер проневерише поверее Духа Светога, кои их изабра, да кроз
их нови живот зида. А они службу животу окретоше на рушее живота.
Са све многоглагоиве каем се, Господе, ер надрагоцении дар Тво, дар речи, обратише у
евтин песак. За све рушиоце суседног огишта и суседног мира каем се и уздишем, ер
проклетство навукоше на себе и на сво народ.
За сва лажна уста, за све мутне очи, за сва горопадна срца, за све ненасите утробе, за све
мрачне умове, за сву злу воу, за све ружне помисли, за сва убитачна сеаа, каем се,
плачем и уздишем.
За сву историу уди од Адама до мене грешнога каем се, ер сва е историа у крви моо.
ер сам а у Адаму и Адам у мени.
За све светове, крупне и ситне, што не дрхте пред страшним присуством Твоим, плачем и
вапием: Владико Многомилостиви, помилу и спаси ме.
XXX
Избриши, Господе, сва сеаа моа осим едног. ер сеаа ме чине старим и немоним.
Сеаа ми упропашуу данаши дан. Она ми притискуу данаши дан прошлошу и слабе
ми наду на будуност, ер ми у легионима шапу на ухо: бие само оно што е било.
А а не желим, да буде само оно што е било. а не желим, и Ти не желиш, Господе, да
будуност буде повторена прошлост. Нека буде небивало, оно што се никад не поави.
Сувише е скупо сунце, да би гледало само повтореа.
Утрвене стазе заводе путника. Дуго е зема ходила по земи. Досадне су постале ходаие
земаске, ер се понавау с колена на колено кроз све време. Избриши, Господе, сва сеаа
моа осим едног.
едно едино сеае не избриши но поача у мени. Не избриши но поача у свести моо
сеае на ону славу, што имадох кад беах сав с Тобом и сав у Теби, пре времена и времених
обмана.
Кад и а беах хармонично троичан у светом единству као што си Ти од вечности у вечност.
Кад и у мени беше душе у приатеству са свешу и животом.
Кад и моа душа беше девичанска утроба, и моа свест мудрост у девичанству, и мо живот
духовна сила и светост.
Кад и а беах сав светлост, и кад таме у мени не беше.
Кад и а беах блаженство и мир, и муке од неравнотеже кад у мени не би.
Кад и а знадох Тебе као што Ти знаш мене, и кад не бех помешан са тамом.
Кад и а не имадох граница, нити комшиа, нити деобе на а и ти.
Ово сеае не избриши, Родитеу мо, но поача.
Мада ми оно открива понор, по коме сада у понижености и ништавилу путуем.
Мада ме оно дели од приатеа и приатности. И руши све преграде измеу уче, Данас и
Сутра.
Мада ме оно изводи ван себе, и чини ме лудим у очима сапутника моих.
Заиста, немило ми е свако друштво сем Твога, и свако сеае сем сеаа на Тебе.
Милостиви Родитеу мо, избриши сва сеаа моа сем едног единог.
XXXI
Просуо си светлост по мраку, Господе, и произашле су бое и облици. Наднео си се лицем
Своим над бездан, коме е име Ништа, и бездан се мучи, да у сенкама изрази лепоту лица
Твога. Како Те бездан саа онако Те све ствари казуу.
Лепо е и езеро мое док мирно лице сунчево стои наднето над им. И сви пролазници
хвале лепоту езера мога. Но чим сунце склони лице свое, езеро мое постае мрак и бездан.
И нико од пролазника не дае хвалу езеру осим у присуству сунца и сунчевих саних
пратилаца.
Лице бездна пани оне, кои не виде наднето сунце над безданом. Лепота ствари почие од
онда, кад гледалац наднесе лице свое над их. Нема огледала, ако нема лица пред
огледалом. Но узалуд е и лице пред огледалом, ако светлости нема.
У светлости лица Твога а се не огледам на свако ствари. Без Тебе а и ствари не би били
огледала едно другом но мрак, и бездан, и мутна еза. Извраау ствари Твоу лепоту као
што сан извраа аву. Као што ме снови муче тако ме муче и ствари. ер шта су ствари до
снови Твое неизрециве аве?
Суседи мои говоре: саали смо лепе снове. Васиона ми е сведок, да сте ви лепши од ваших
снова. И васиона саа, и не може да се насаа лепоте свое. Васионо моа саива: док сан
саа сан, плаше се едан другог, мада траже тумача и утешитеа едан у другом. Ко е коме
пророк: сан ави или ава сну?
Васионо моа лепа: саа аву и ава е ти реи све. Призна аву, кое си ти сан, и
пробудиеш се, и нееш више гатати о лепоти но биеш Лепота. една е ава и една е
Лепота, и она е узрок твога сна.
Не говорите ми, децо, о лепоти звезда. Ако Господ извуче себе из звезда, вама е уста
замукнути. Станите у густом мраку кра мога езера и покушате да му певате. Заиста
замукнуете и мучаете до сунчане зоре, док сунце не полие езеро своом лепотом и не
учини ваше безгласно грло гласним.
Од Твога лица поливау се лепотом све ствари. По Твоо лепоти плива васиона као шака по
мору.
И над хладан пепео кад се Ти наднесеш, пепео се преображава и добиа лице.
Уразуми срце мое, Господе мо, да се не заноси смртном лепотом но Тобом, Бесмртна
Лепото моа.
едина Лепото моа!
Да ми Лица Твога; само ош више, и више Лица Твога.
XXXII
Вера Те моа види, Господе.
Она е светлост и дановид очиу моих.
Вера е моа осеае свеприсуства Твога. Она ми привиа колена к земи и уздиже руке к
небу.
Вера е моа додир душе мое с Тобом. Она покрее срце мое на игру и грло мое на песму.
Кад се ласта приближуе, ластавчии се узнемире у гнезду. ер и на даини осеау долазак
маке.
Вера е моа узнемиреност моа, ер Ти долазиш, Мако моа.
Кад ми приате пише писмо у далеком граду мислеи на мене, и а напуштам друге мисли и
мислим на приатеа свога.
Вера е моа мисао моа о Теби, што покрее Тебе, Наеластичниега, да мисли о мени.
Кад се одвои лав од лавице, замуте се очи лаву од туге за лавицом.
Вера е моа туга моа за Тобом, кад си далеко од мене, Красото моа.
Кад сунца нема, настрашние буре шибау море.
Вера е моа утишаност буре у души моо, ер светлост Твоа полива ме и умируе.
Очи мое говорише ми: не видимо Га. А а их умирих речима: заиста, ви нисте ни створене,
да видите ега но егово.
Уши мое говорише ми: не чуемо Га. А а их уразумих речима: заиста, ви нисте ни створене,
да чуете ега но егово.
Ништа од свега што е створено не може видети и чути ега но егово. Створено види и
чуе створено. Само роено од ега може видети ега. И само роено од ега може чути
ега. Не може слика видети сликара, али син сликарев може видети сликара. Не може звоно
чути звоноливца, али ки звоноливца чуе оца свога.
Око Га не може видети, ер зато е створено да Га не види. Ухо га не може чути, ер зато е
створено да Га не чуе. Али Га вид може видети, и слух Га може чути.
Вера Те моа види, Господе, као што роено види родитеа свога. Вера Те моа чуе,
Господе, као што роено чуе родитеа свога.
Бог у мени види и чуе Бога у Теби. А Бог се не ствара но раа.
Вера е моа гурае у бездан душе мое и испливавае с Тобом.
Вера е моа едино озбино знае мое. Све друго е дече сабирае шареног шунка на
езеру.
Вера е моа едино озбино занимае живота мога. Заиста, све е друго комедиа чула.
Кад кажем: дода ми вере, а мислим: дода ми Себе, Оче мо и Боже мо.
XXXIII
Нада Те моа чека, Господе.
Ишчекивае Тебе едина е садржина и едини смисао мога Сутра и Прекосутра.
Трава ишчекуе росу, и не вара се. Планина ишчекуе громове, и не вара се. Кртица под
земом ишчекуе сво оброк, и не вара се. Ишчекивае свих биа Ти задовоаваш.
а ишчекуем Тебе, и Ти ми ходиш у сусрет. Према брзини мога хода к Теби и Ти прилазиш к
мени.
Шта е Сутра, децо земе, него ваша нада? Искорените ли сву наду своу, умрее и жеа
ваша, да осване Сутра.
Не ропите на Небо, што вам не испуава све наде, него ропите на себе, што не умете да се
надате. Небо не испуава наде но наду. Наузвишениу и наачу наду Небо увек испуава.
Не ропите на Небо, што Оно не види ваше роачке и партиске плодове и што не улази у
ваше завере едних против других. Оно е видовито и милостиво. Видовито е за свако добро
у свако партии, и милостиво е према немои вашо, ако ову прати добра воа.
Моа нада ние слута но извесност, да еш Ти дои. Ти си обеао, и печат Твога обеаа а
носим у души своо. Ако ош не долазиш, ние Твоа кривица но моа. Ти си нежан и
сажаив, па не би хтео, да ме застидиш моом неприправношу. Зато лагано ходиш, и
непрестано ми наговештаваш долазак.
Безнадежност седи залудна. А моа нада чисти и пере непрестано; и проветрава и кади одае,
у коима е Тебе дочекати. И брине дан и но, да не заборави штогод, што би Теби било
угодно. И призива непрестано ангеле и светитее тановидце да е упуте, како своу
пеину да учини сличном Небу.
Моа нада нема друга ни ортака. Све друге наде а сам изурио из себе као доказане
варалице. И на иховом месту сада буно расте само нада, што Тебе чека.
Кад Ти доеш, донееш ми дарове пребогате. С Тобом, Победниче, дои е ми и победа над
свима досадама и бригама. С Тобом е дои светлост, и здраве, и снага, и мудрост, и сва
пуноа свих удских очекиваа од почетка До краа времена.
Заиста, уди с многим надама, изван Тебе, седе на планини и чекау излазак сунца са Запада.
А а стоим окренут Истоку, и знам поуздано, да е се сунце ускоро родити. ер видим зору
како се румени.
Други саде суве штапове у зему, и надау се зеленилу и плоду. А по моо иви посеано е
живо семе, кое се зелени и доноси плода.
Моа нада у Тебе ние гата но извесност исто онаква као што се сунце мора родити са
Истока и као што добро семе, посеано у добру зему, мора нии.
Твоа е ива, и Ти си и сеач и семе.
Дои, Господе, моа Те нада чека!
XXXIV
убав ме чини Богом, а Тебе, Боже, човеком.
Где е едан, ту нема убави. Где е двое уедиено, ту е само призрак убави. Где е трое
уедиено, ту е убав. Теби е име убав зато што Ти е име единствено Троство.
Да си едан, Ти не би био ни убав ни мржа.
Да си двоство, Ти би био наизменичност убави и мрже. Али Ти си троство, зато си
убав, и у Теби нема таме ни наизменичности.
убав не зна за време и простор. Она е ван времена и ван простора. За у е едан дан као
хиада година и хиада година као едан дан.
Кад сам споен с Тобом убаву, онда не постои небо и зема, постои само Бог. Нити
постои онда а и ти, постои само Бог.
убав има три ипостаси: девичанство, познавае и светост. Без девичанства убав ние
милост но земаска себичност и страст. Без познаа убав ние мудрост но лудост. Без
светости убав ние мо но слабост. Кад се уедине: страст, лудост и слабост, онда постае
пакао, кои аво назива своом убаву.
Кад е душа моа пречиста девока, и свест моа асновидна мудрост, и дух мо животворна
светост, онда сам а убав, Koja се поклапа с Твоом убаву. Кроз убав а видим Тебе као
себе, и Ти видиш мене као Себе.
Кроз убав а не гледам себе но само Тебе. Кроз убав Ти не гледаш себе но само мене.
убав се жртвуе, и не осеа жртву као давае но као добиае.
Децо земаска: реч убав е надужа молитва.
Постои ли земаска убав, питау ме суседи? Онолико исто колико и земаски Бог!
Земаска убав гори и сагори, Небесна убав гори и не сагорева. Земаска убав, као и све
земаско, само е сан и гатка убави. Колико идоли личе на Бога, толико земаска убав
личи на убав. Колико дим личи на пламен, толико ваша убав личи на божанску убав.
Кад размените златник у грошеве, ви не називате грошеве златником но грошевима. Зашто
онда убав божанску, уситену и самлевену у пепео временом и простором, називате
убаву а не пепелом?
Господе, удосто ме убави, коом Ти живиш и живот даеш.
Удосто ме убави Твое, Господе, и биу слободан од свих закона.
Усели убав Твоу у мене, и убав е ме уселити у Тебе.
XXXV
Мученици праве вере, молите се Богу за нас.
Ваша вера приближила вас е саном престолу славе, окиеном зрачним серафимима и
премоним херувимима. Ближи сте бесмртности од нас, и молитва ваша чистиа е и чуниа.
Помените у молитви своо и нас, да би се и ви ош више разгласили по небу. Понесите и нас
на себи, па ете брже и лакше летети ка престолу славе. Ко само себе носи, та лагание ходи,
и више се спотиче. Што веи терет свое брае теглите, све брже летите.
Рекох удима: сви сте ви мученици но не сви едног мучеништва. Мученици за праву веру
нису исто што и мученици за криву веру. Заиста, и кости им се разликуу а не само душа. ер
душа преноси своу мо и немо и на кости.
Ви што страдате за праву веру, страдате за оно што ваш духовни вид види. Ви што страдате
за криву веру, страдате за оно што ваше телесне очи виде. Ви први страдате за веру у аву и
истину; ви други страдате за сан и призрак.
Свое знае духовни вид назвао е скромним именом вера. Своу веру телесне очи назвале
су гордим именом знае. И едно и друго е виее; прво: виее мирне и блештее
суштине ствари; друго: виее трепереа те суштине по тами.
Од свих ствари нанеизбежние е ваше мучеништво, синови неба и синови земе. Мучее
ваше састои се у бежау вашем. Или бежите од таме ка светлости, или од светлости ка
тами. Ако бежите од таме ка светлости, узбуниете свет против себе. Ако бегате од
светлости ка тами, Небо е се удаити од ваших грчева и ваше пропасти.
Укрштау се путеви синова удских, и сукоб е неизбежан. ер едни ходе ка Истоку а други
ка Западу. Господ е милостив, и шае ангеле свое свима.
Пуна е душа моа мученика као плодна ива пшенице и кукоа. едни су окренути ка
Истоку а други ка Западу.
Шапем души своо у понои: докле еш се распиати измеу раа и пакла? Сабери се, и
крени тамо куда су мученици праве вере ходили.
Шапем суседу своме у зору: не удара сувише утрвеним путем, ер многе лешине смрде око
ега. Хадмо стазом уз планину, коа е врлетна но коа не заудара лешинама.
Шапем утром и вечером вама, мученици праве вере: молите се Богу за нас.
XXXVI
Мученици добре наде, молите се Богу за нас.
Ви што закопасте све наде, да би с едном били богати.
Што чекасте кра многих удских надаа, и видесте пепео.
Што видесте многе уплакане очи где се враау са гроба своих нада.
Што чусте многе исповести о злом мирису сваке земаске наде с другог краа.
И што се дадосте распети за едну изабрану наду, што се не свршава пепелом, ни гробем,
ни злим мирисом.
Вама се молимо и поклонимо. Молите се Богу за нас.
Видех дете где дуго трчаше за атом пролених лептирова, те кад му едан лептир беше на
домаку он га остави и отрча за другим, кои му се учини лепши.
Рекох: такви су синови удски, и такво е ихово трчае кроз цео живот за многим жеама.
Заиста, трка ваша е заморна и бескорисна. Кад вам дое самртни час, неете умети реи, за
чим сте трчали. И уи ете у други свет празних руку и збуена срца.
И синови неба имау заморну трку но не и бескорисну. И кад им дое самртни час, они е
умети реи, за чим су трчали. И у другом свету имае пуне руке и одморно срце.
Орао испод облака види аге у поу, и спушта се к ему, и пита врапце што стое на
леима агета: не видите ли аге? а они му одговарау: не, не видимо. Тако е и с
мученицима добре наде. У велико даини они опазе своу храну, и уре к о, док суседи те
хране ходе по о и не виде е.
Дуга е трка за добром надом. Но унак се решава на трку, и баца све вариве наде под ноге
и гази по има као по суху лишу. Многе су премноге препоне до егове наде; и смрт е
една од препона. Но он их све прескаче, прескаче и смрт, и ури за своом надом.
Мученици добре наде, што се као ато белих голубова виете у колу око Небесне Светлости,
молите се Богу за нас.
XXXVII
Мученици велике убави, молите се Богу за нас.
Ви што познасте убав ачу од смрти, молите се убави за нас.
Што се срено извукосте у овом животу из мреже пролазне убави, коа е као мало бое на
стени, што киша спира.
Што проповедасте, да е убав таанствениа од тела, и вечниа од звезда на небу.
Што кроз убав разумедосте и дрво и камен, и звера у гори и рибу у води. ер убав ломи
печате свиу тани, и све ствари се показуу наге убавнику своме.
Што убаву испунисте све пророке, задовоисте све религие, и покристе све законе.
Навеи осваачи, ко е ачи од вас?
Навеи мудраци, ко е мудрии од вас?
Нареи драгуи, ко е малобронии од вас?
Богови, што видесте себе у Богу и Бога у себи.
Што имате веу част од ангела, ер ангели посташе ангелима без муке и мучеништва.
Вама се молимо и поклонимо, молите се Богу за нас.
Да се и ми очистимо од призрачне убави, коа се завршуе мржом.
Да и ми крунишемо нашу веру и наду круном, у коо сунца представау малу вредност.
Да и ми прогледамо, и познамо, и зарадуемо се радошу, коом се само ангели могу
радовати.
Да и наш живот постане тросунчано сиае, слично ономе, од кога долази све сиае
непомешано с тамом.
Да и ми сагледамо у себи вечиту девоку, и превечног сина девоачког, и духа голубиег.
Мученици велике убави, само е страдае ваше мае од убави ваше. Свака убав
земаска доноси страдае, вее од те убави. А ви сте заубили оно што е дуже од
времена и шире од простора.
Чууи за ваша страдаа ваша смртна браа држе их за невероватна и неподношива. Само
зато, што се они, истина, могу пренети у ваша страдаа но не и у убав вашу, у смисао
ваших страдаа. О кад би се могли пренети и у убав вашу! Сва ваша страдаа била би за
их играчка као што су била и за вас. Као што е хладна киша и дувае ветра у нои играчка
за маку што хита детету своме на дому.
Ономе, ко има ци веи од света, свет не може ништа.
Онога, ко хита дому ширем од простора, простор не може задржати.
Онога, ко има убав скупу од времених творевина, време не може ни спречити ни
прегазити.
Кроз све кршеве и олуине убав води свое убимце и вуче их к себи.
Мученици велике убави, молите се Богу за нас.
XXXVIII
Кроз ствари чиниш чуда, Господе, кад уди изгубе дар чудотворства. Воду и ога узимаш
за слуге свое, кад се уди одрекну службе Теби.
Дрвету и металу даеш Своу мо, коа се презрена од уди вратила Теби.
Кроз зему и траву додеуеш милост изабраним Твоим, кад уди учине себе нечистим за
канале милости.
Кроз тканину и папир зрачи Твоа сила, кад телесност удска преовлада духом.
Кости светитеа гласе име Твое и присуство Твое, кад език уди замукне од невероваа.
Кад генерали забораве побеивати, Ти редове чиниш победницима.
Напунио си огем мртве ствари, да оне светле кад мрак затвори очи звездама.
Кад нема сунца, папрат и глог преузимау дужност светлеа.
Кад слепи постану вое слепима, Ти уступаш воство коима и псима.
Кад се болесни наметну болесним за лекаре, Ти чиниш мртве кости и блато лекарима.
Кад Тво лик у души удско ишчезне, Ти даеш силу и мо Твоме лику на дрвету.
Смеу се они, кои е на крау краева уто плакати, и говоре: како могу мртве ствари чинити
чуда, коа ми не можемо чинити?
Нису ли ствари живе, кад их Ти оживиш? И нису ли уди мртви, кад их ти напустиш,
Господе Страшни?
Ангели Твои знау, а уди не знау, да су све мои Твое, у Теби и од Тебе, и да их Ти
показуеш свету кроз чисте канале. Шта ако е камен чист а човек нечист? Нее ли сила
Господа показати се пре кроз камен него кроз човека?
Смехом радости смее се само праведник. Смех неправедника е пакост.
Смее се неправедник моштима светитеа, и изеде се од смеха пакоснога. О кад би му се
дало знати да мртве мошти светитеа криу више живота него егова крв и месо!
Заиста, пакост е далеко од Господа Свемилостивога, као што е увек пакост далеко од
девичанства, словесности и светости.
Гле, Словесни Господ увек е готов да удима чини добро кроз уде. Но кад се уди
онечисте, обесловесе и обесвете, Свемилосни хита у помо удима кроз мртве ствари.
Господе Свемилостиви и Многотрпеиви, не остави свет без канала Твое мои и милости.
XXXIX
Знаш ли, дете мое, зашто се затварау облаци онда, кад су поа жедна кише, а отварау
онда, кад поа кишу не желе?
Од злочина уди збуни се природа, и напусти ред сво.
Знаш ли, дете мое, зашто иве понесу тешки плод у пролее, а у лето дау алову жетву?
Зато што и кери удске омрзоше на плод утробе свое, и убиау га у цвету.
Знаш ли, дете мое, зашто извори пресушуу, и плодови земаски зашто немау више оне
сласти, коу имадоше?
Због греха удског, од кога уе немо у сву природу.
Знаш ли, дете мое, зашто победоносни народ трпи поразе од свое неслоге и раздора, и еде
хлеб загорчан сузама и пакошу?
Зато што победи крвнике око себе, а не победи их у себи.
Знаш ли, дете мое, зашто мака храни и не може да нахрани децу своу?
Зато што доеи их не пева им песму убави но песму мрже према суседу.
Знаш ли, дете мое, зашто уди посташе ружни и изгубише лепоту своих предака?
Зато што одбацише лик Божи, што изнутра из душе деа лепоту лика, и навукоше образину
земе.
Знаш ли, дете мое, зашто се болести умножише и помори страшни?
Зато што уди почеше сматрати, да е здраве отмица од природе а не дар од Бога. А што се
отима с муком, с двоном муком мора се бранити.
Знаш ли, дете мое, зашто се уди боре за зему, и не стиде се свога равенства с кртицама?
Зато што им зема прорасте кроз срце, те очи виде само оно што у срцу расте. И зато, дете
мое, што их грех сувише онемоа за борбу за небо.
He плачи, дете мое, скоро е Господ дои и уредити све.
XL
Молитвом чистим вид вере мое, да Те не изгубим у магли, Насаниа Звездо моа.
Нашто е Богу твоа молитва? питау ме тамни аргати земе.
Право кажете, синови земе. Нашто е поларно звезди дурбин морепловца, кад она види
морепловца и без дурбина? Но не питате ме, кад ве знате, нашто е дурбин морепловцу.
Молитва е потребна мени, да не изгубим спасоносну Звезду из вида а не Звезди да не изгуби
мене.
Шта би било од мог унутрашег вида, кад би престао вежбати га молитвом?
He вежбау ли се воници земаски, дуго и напорно, да виде дане предмете?
He вежбау ли се ткачи свиле, дуго и напорно, да разликуу нафиниа влакна?
Како а да не вежбам вид вере мое, да што асние види едино благо мое?
Ухваен у мрежу илузиа, а сам едва сагледао едан отвор ван, па зар да га изгубим из вида?
Узмите се на ум, сапутници мои, ние евтина ствар виее Бога. Ви што жртвуете
богатства, да би видели раскош полутара и поларну светлост севера, будите спремни, да
скупе платите виее Онога, према коме е раскош полутара сиромаштина, и поларна
светлост лоана свеа.
Када дате и цео сво живот за виее ега, дали сте едва едну потуру. Но Он е племенит и
добросрдачан, па и не тражи од вас више но толико.
Ви, вежбатеи тела, што не заборавате ниедно утро Да вежбате свое руке и ноге, и главу
и врат, да ли сте ви У истини мисаона биа ви, самураи? Да ли сте ви у истини мисаона
биа, ако држите, да е вера ваша у Бога постати и остати видовитом без вежбаа? Све
звездано Небо, што ош гледа искуство отаца ваших, сведок ми е, Да е вера ваша ослепити,
ако уопште икад и прогледа. И на место изгубеног добра остае само едно лицемерно
назвае.
Држите свое очи само три дана повезане, и осетиете по том, да их вреа светлост сунца.
Прекините своу везу с Богом само три сата, и осетиете, да вам е болно поновно гледае у
егову светлост.
Питате ме, колико трае молитва моа? Да ли ме можете разумети, кад вам кажем: дужа е од
дана моих? ер молитвом своом морам да вежбам и вашу веру, и отварам о вид, и
показуем виее и Виеног. Ваистину, молитвом своом испуавам и свое и ваше дане.
Непрестано призивам све небесне кругове, да ме подрже у молитви своом вечитом
молитвеношу, да бих се и а удостоио зрети ону Славу и Красоту, коа е широм отворена
иховом зреу.
О сапутници мои, како е величанствено виее вере! Кунем вам се, кад би ви знали,
молитва ваша не би имала ни одмора ни краа.
XLI
Постом радостим наду моу у Тебе, Градушчи Господе мо.
Пост убрзава моу припрему за долазак Тво, едино чекае моих дана и нои.
Пост отаава тело мое, да би оно што остане могао лакше осветлити духом.
Чекауи Тебе не желим, да се храним крву нити живот да одузимам. Да би радост мога
чекаа и животие осетиле.
Но заиста, нее ме уздржавае од ела спасти. Ма се хранио песком из езера, Ти ми нееш
дои, ако пост не уе дубе у душу моу.
Сазнадох кроз молитву своу, да е телесни пост више симбол правог поста, врло користан за
почетника у нади у Тебе, но и врло тегобан за онога, ко само при ему остане.
Зато унесох пост и у душу своу, да е очистим од многих дрских вереника и као девоку
спремим е за Тебе.
И унесох пост у мо ум, да одагнам из ега маштаа о светским стварима и разорим све
ваздушне куле, сазидане од тих маштаа.
Да би ум мо био испражен од света и спреман, да прими Мудрост Твоу.
И унесох пост у срце свое, да бих име уморио све страсти и пристрасности светске.
Да би небесни мир неисказано владао срцем моим, када бурни Дух Тво наие.
И наложих пост на език сво, да се одучи од бескорисних прича и да уздржано говори само
оне речи, кое крче пут доласку Твоме.
И ударих пост на бриге свое, да бих их све одувао испред себе као ветар што маглу одува.
Да не стое као мутна магла измеу мене и Тебе, и не враау погледе мое ка свету.
И пост унесе у душу моу смирее пред нествореним и створеним световима, и кротост
према удима и стварима. И ули у мене храброст, за коу не знадох док беах наоружан свим
светским оружем.
Шта е била моа нада без поста до само една туа прича, што е ишла од уста до уста, док
ние стигла и на моа уста?
една туа прича о спасеу постом и молитвом постае своом.
Лажан пост прати лажну наду, као што никакав пост прати безнадежност.
А као што точак иде за точком, тако истинит пост иде за истинитом надом.
Помози ми, да радосно постим и радосно се надам, Нарадоснии Празниче мо, што ми се
приближуеш са сунчаним осмеком.
XLII
убав моа бди, и бдеем се не замара. Она, кога волим и кога ишчекуем, долази ми
окружен свитом небесном. Како да спавам, и како бдее да ме замара?
Бдим над причама уди и над причама ствари, не бих ли докучио неку тану поруку убави
мое. Ничиа ме прича не занима приче ради ни причала ради, но Тебе ради.
Као човек, кои изгуби сво глас, па пое да ослушкуе свачии глас, не би ли сво познао. И
свуда налази неку ноту сличну своме гласу, но нигде пуноу свога гласа.
Као човек, кои разбие стаклено огледало, па пое да огледа свое лице на лицима удским,
и лицима животиским, и лицима свих ствари. И свугде налази неку црту сличну своме
лицу, но нигде целину лица свога.
Тако и а бдим над безброним гласовима целе васионе, не бих ли познао глас свое убави.
И бдим над безброним лицима у васиони, од лица белог шунка на езеру до лица сунчаних
кола, не бих ли познао лице свое убави. И нико ме не обмауе, но свако казуе о Теби
оно мало што зна и може.
Кад удима поставам питаа, од Тебе очекуем одговоре. Кад ствари говоре, а Тебе
прислушкуем. Кад природу гледам, а Тебе тражим.
Кад ме уди виде замишена, они држе, да а о има мислим, док а мислим о Теби. Кад ме
виде трудоубива, они мисле, да се за уде трудим, a ja се трудим за Тебе.
Кад природа чуе свое име на уснама моим, она мисли, да о о певам, a ja певам о Теби.
Кад голуба храним, а Теби нудим. Кад аге милуем, а Тебе милуем. Кад се на сунце
осмехнем, мо осмеак продире кроз сва сунца док се не сретне с Твоим осмеком. Кад
спустим сво поубац на бели крин, а га кроз седам светова спуштам на подноже ногу
Твоих.
Бдее убави мое иде упоредо са молитвом вере мое и постом наде мое. И ниедно без
другог двога не устае и не леже.
Сва делатност ума мога служи вери моо.
Сва делатност срца мога служи нади моо.
Сва делатност душе мое служи убави моо.
Кад голуба храним, а Теби нудим, убави моа.
XLIII
Никакво ми зло уди не могу учинити, ако у мени нeмa раавог места.
Видех две пеине, од коих една одаваше ехо, а друга беше нема. И прву посеиваху многа
радознала деца и несташно се надвикиваху с пеином. А из друге се посетиоци брзо врааху,
ер им не одговараше ехом.
Ако е душа моа раава, свако зло светско одекивае у о. И уди е ми се смеати, и
наваивае све аче са своом виком.
А заиста нее ми нахудити злореци уди, ако е език мо заборавио изговарати зле речи.
Нити he ме ожалостити пакост споа, ако нема пакости у срцу мом, да одекуе као кози
буба.
Нити у мои гневом одговорити на гнев, ако е гнездо гнева у мени испражено, те нема
шта да се буди.
Нити е ме страсти удске заголицати, ако су страсти у мени претворене у пепео.
Нити е ме ожалостити неверство приатеа, ако сам а Тебе изабрао за свог приатеа.
Нити е ме неправда светска мои скрушити, ако е неправда истерана из мисли моих.
Нити е ме замамити преварни духови светске сласти, части и власти, ако е душа моа као
пречиста невеста, коа само Светог Духа прима и за им чезне.
Никога уди не могу у пакао отиснути, ако се сам не отисне. Нити уди могу некога дии
на раменима своим до престола Божег, ако се сам не дигне.
Ако душа моа нема отворених прозора, никакво се блато у у не може убацити.
Нека устане сва природа против мене, ништа ми не може учинити до едино што пре постати
гробом тела мога.
Сваки светски усев засипа се убретом, да што пре никне и бое расте. Ако е душа моа,
ава, напустила девичанство свое и примила семе овога света у себе, онда е морати
примити и убре, што свет баца на своу иву.
Али а Тебе призивам дан и но: настани се у души моо и затвори све улазе за неприатее
мое. Учини пеину душе мое празном и немом, да нико од света не пожели уи у у.
Душо моа, едина бриго моа, буди на стражи и разлику гласове, што ударау о тебе. Па кад
познаш глас Господина свога, напусти немило и одекни свом снагом.
Душо моа, пеино вечности, не допусти временим разбоницима да уу у тебе и наложе сво
ога у теби. Буди нема, кад те вичу. Буди непокретна, кад ударау о тебе. И стрпиво чека
Домаина свога. Заиста дои е.
XLIV
Силазим дубоко у срце свое, да видим, ко то у ему обитава сем мене и Тебе, Вечни Боже?
И са страхом налазим многоброне странце, како се боре око поделе срца мога. Наох их
онолико у срцу моме колико време од Адама садржи удских и неудских душа.
Па разумех, зашто е срце мое изнемоало, те не може да прими ни Тебе ни мене у одае
свое, него нас гура крау, сопственике на ивицу имаа ихова.
Пре него изаох из утробе матере свое, свет са своим жеама усели се у мене.
Сваку ласку света скупо сам и прескупо плаао, вазда одваауи и дауи део срца мога. Док
не предадох свету цело срце свое, и док ми ласке не посташе отужне.
Жале ми се старци на године говореи: од многих година остари срце наше.
Заиста, старци, не остари срце ваше од многих година но од многих жеа.
Па саветуем срце свое у самои: оцепи се од учошег дана, ер и он се ве оцепио од тебе.
Сви они предмети, за кое те е жеа уче везивала, данас не постое: едни су се изменили,
друге е болест унаказила, треи су умрли. Нити постое предмети твоих сутраших жеа.
Своим бичем време шиба свое стадо, и ово се знои и крвави од удараца. А предмети
данашега дана убацуу у тебе, ве препуено сенкама мртваца, нове жее, кое е сутра и
саме бити сенке мртваца.
Не понава прошле осеае, ер е те ови онолико пута везати за стуб времена, колико их
пута будеш понавало, срце мое. И биеш роб времену, и остариеш и умрееш пре смрти.
Кида што брже чворове страсти, кои се завезаше од удружених и често поновених жеа и
осеаа. Лакше е искидати поединачне конце жеа и конце осеаа него аке чворове
страсти. Но и ове мораш искидати ма се раскрвавило, ако желиш ново детиство, и нову
младост, лепшу и вечниу од прошле ти младости.
Избаци свет из себе, срце мое, па га посматра онда, како е немоан. И посматра тада себе,
и осетиеш неслуену мо. Свет нам се чини моан само дотле, док робуемо свету.
И биеш пространо као вечност, и вечност е се уселити у тебе.
Троедини Боже, кои имаш срце необузето тамом и слободно од света, очисти срце мое од
незваних странаца, што га тамом прошараше. Нека срце мое буде светло, и тама нека
немоно кружи око ега, но нека га не обузима.
Нека срце мое буде срце сина и господара а не срце слуге и лопова.
Да ми срце Исусово, око кога е тама узалуд тапкала да уе, и ние могла уи.
Царице, небесне красоте, огради срце мое материнском бригом.
Душе свети и свемони, оплоди срце мое небесном убаву. Да све оно, што се у ему
роди и порасте, не буде од плоти и крви но од Тебе, Душе Свети и Господе мо.
XLV
Силазим дубоко у сво ум, и налазим у ему еврее, што спречавау улазак Теби,
Светлосни Царе мо, и што испунише сав свет причама о своме бекству из фараонског
царства, кое не побеже од их.
И разгледах све што становаше у уму моме и очано узвикнух: све то нисам ни а, ни Бог мо,
нити царство Бога моега.
Све су то одеци и слике земе, што моа и сувише вредна чула унеше споа и нагомилаше
у уму моме.
Па где сам а? Где е Цар мо и Господ мо? Где е царство Цара моега? Зар у зему обеану
превукосте сво царство египатско? И у град Цара моега зар унесте сво блато нилско?
Злехуда е храна ума мога, докле се год храни само оним што му чула поставау.
Споаши отисци и представе, сенке сенки, повеане до страшних размера, као што сенке
увек страшилно велике порасту тамо где е светлости мало зар е то ум мо? Све
мишее ума мога, наох, ние друго до зидае немоних граевина од немоних сенки.
И ош едном размотрих неизмерно пое ума мога, где се са хитрином многих паукова
зидаху и рушаху читави градови од сенки, немонии од паучине, и ожалостих се, и
саветовах се са самим собом:
На чему могу сенке да играу ако не на светлости? Ние ли та светлост ум мо? Не би ли се
сенке смаивале поступно у колико би се светлост ума повеавала? Но да ли и мо ум ние
само една немона сенка ума Божега?
Тешко мени, ако мо ум, кад се растави од тела, кроз кое му се и дае ово наслее, остане сам
у вечности са овим страшилним ткаем!
И у самои понавах уму моме: сада када не видим ништа, не чуем ништа, не миришем
ништа, не кушам ништа, не додируем ништа шта сада испуава тебе, ако не само
сеновите слике и сеаа на оно што си чуо, видео, мирисао, окушао, додирнуо, што е све
отишло у прошлост, изменило се, онаказило, распало, умрло? Зашто едном не сахраниш
мртве и не оставиш их мртвима, и не бежиш, него стоиш као гробе, по коме сени мртвих
играу, кое чека нове мртваце?
Како се виши ерусалим, град Цара моега, претворио у царство мртвих и у сметлиште
светско!
Царе мо, чуем таанствени шапат Тво, и разумем; видим светлост Твоу, и поимам.
И кад разумем и помим, радост ми натера сузе на очи, и кличем: спасее е мое у Господу
моему!
Он е светлост мога ума, коме сам а био дремив стражар, те су се странци увукли и
потамнели светлост царску.
Помои е мени Господ мо, кад признам да другог помоника нема у свим световима,
да истерам таму и тамне странце из ума мога.
Нека таме, нека кружи око ума мога, но нека не улази у град Цара Светлости.
XLVI
Слазим дубоко у душу своу, да видим, ко се у о раа и ко из е исходи?
Како е страховита дубина душе човекове, Невесто Небесна, кад се човек осмели да понире у
у! Кроз свет и кроз ад понире смео човек та до белих као млеко ангелских хорова, што
стое око Тебе као споаша одежда Твоа.
Запрепастих се, кад прегледах сав многочислени пород душе мое, кои се уплаши од мене и
прну у страну као преплашени гаврани са стрвине.
А душа моа лежаше развраена као девочура са пиаца вавилонских, коа заборави свога
вереника.
И у гневу немонога и по обичау кривога поче се правдати душа моа, и пре оптужбе поче
се правдати говореи: не раам ли ти синове? не шаем ли ти духове?
А а се покрих стидом и рекох: заиста, у томе и есте и моа и твоа пропаст, што ми рааш
синове кад а требам Сина, и што ми шаеш духове, кад а требам Духа.
Родила си ми не синове но слуге и разбонике. Послала си ми не духове но праве
становнике ада.
Као девока дата си ми на чувае, сроднику твоме, да од Светог Духа зачиеш и Сина ми
рааш. А ти, несренице, заче не од Бога но од света, и роди ми не Бога но свет.
Зашто не сачека Духа Божега у девичанству, него прими духове таме, кои се намножише у
теби, и заробише срце мое?
Подигнута си, да будеш храм Богу, а ти се преврати у путну крчму, где разбоници свраау
и леже.
Зашто не роди Сина Мудрости, кои би и теби давао светлост и глас, него ми роди синове
зла, кои се дочепаше ума мога, и платише и теби тамом и бесловесношу?
Гле, какав плод рааш, онаквим се плодом и храниш. И све што из тебе излази, к теби се
враа умножено.
О кад би знала, душо моа, кад би само знала красоту небесне Девоке, чии образ ти си
требала да будеш у мени! Како е диван и моан Дух, кои у осеуе! Како е прекрасан и
величанствен Син, кои се у о раа! Уверавам те, ти би крву проплакала, ругобо моа,
што печат свое ругобе удараш чак и на тело мое.
И одрекла би се правих духова, душо моа, и у свие би их наурила. И изурила би из куе
пород сво, што свиском храном храни и тебе и себе.
И окадила би намирисниом измирном дом сво, и осветлила га олтарским свеама. И
окитила би га цвеем и звездама. И ангели, што стое као млечно бела одежда Небесне
Господарице твое, долазили би ти слободно у посету и доносили благовест, од кое би
треперила утроба твоа. Треперила би утроба твоа као утара роса на планини под нежним
ударима сунчаних зрака.
И зарадовала би се ти, душо моа, меу блудеим душама земаским. И родила би сина, кои
би светлошу своом изагнао нестварне сенке из ума мога и огем своим сагорео жее
света у срцу моме. И ослободио би цео живот мо од власти злих духова, обвио га целога у
плашт силе и славе Духа Божега.
Видим сузе место гнева у очима твоим и радуем се, душо покана.
Опажам утае твое, у коме се раа бунт против себе саме.
Пока се и обнови се, душо моа, пока се док ош имаш рока. Обуци се у девичанство брзо;
брже, док твоа права временост ние постала правом вечношу.
XLVII
Прии ми ближе и ош ближе, величанствени Душе Истине. Прии, и уи у мене дубе
него што светлост и ваздух улазе. Гле, без светлости могу целу но провести, а без Тебе не
могу ни у постеу леи. И без ваздуха могу десет корака корачати, а без Тебе не могу
ниедан.
Усели се у душу моу дубе него што Ти мисао моа може следити. Сва васиона не може
душу моу охрабрити да истрае у девичанству, ако е Ти не охрабриш.
Свет непрестано проси душу моу, да се с ом венча. Свет нуди души моо сва блага своа,
само да напусти чекае Тебе. Све свое гробове кречи свет бело, само да би замамио душу
моу. Сав сво пепео износи свет на сунце и прелива га ласком и величаем, само да би завео
душу моу.
Покажи, Душе Свети, сав сво са, да би душа моа познала, чиа е она невеста.
Прии ми ближе, и ош ближе, сило Троице Свете. Уи дубе у свест моу него што мисли
и представе светске могу уи. Као што мудра мака, кад затрудни, спрема и кити колевку
сину своме, тако и Ти, Красото и Чистото, спрема и украшу ум мо за оно што е се у ему
из Тебе родити.
Многе зле мисли као змие, криу се око колевке сина Твога. И многе опаке жее дижу се из
срца мог и траже колевку царевиа Твог, да га своим стрелама затруу.
Одбрани колевку ума мога, и научи душу моу, како се раа и како се младенац негуе.
Зави у дубоку помрчину путовае свих зломислених посетилаца роенога мога. И дигни
насаниу звезду над пут мудраца са Истока, мудраца правих, што са троним даровима
вере, наде и убави ходе у посету намилием моме.
Прии ми ближе, и ош ближе, величанствени Сине Божи. Спусти се дубе у срце мое него
што иедан осеа, или жеа, или страст овога света може сии у . Сачува срце мое од
безброних трговаца, од многих купаца и продаваца, што се увек у легионима рое око млада
и неискусна срца. И научи срце мое, да не лудуе за шареним обманама уди и ствари.
На дну срца мога настани се, као домаин у дому своме, Сине мо убени, и буди му
неумитни судиа и мудри саветник.
Када чистота душе и мудрост ума заузму срце мое, заиста зли духови е узалуд обигравати
да закораче у .
И срце е се мое испунити неисказаним миром небесним, и славие Бога у хору са
херувимима и серафимима. И вратие богато заам души и уму, ер е их као равно има
равном мером наградити.
И напуние се срце мое слатком убаву према Господу своме, и сажаеем и добром
воом према мучеим се душама у свету и у аду.
Прии ми ближе, и ош ближе, величанствени Господару мо.
XLVIII
Сви пророци од постанка вапиу души моо, да се створи девоком и спреми за прием
Сина Божанског у пречисту утробу своу.
Да постане лествица, низ коу е Бог сии у свет, и човек узии к Богу.
Да исуши у себи црвено море крвних страсти, те да човек роб може преи у зему обеану,
зему слободе.
Китаски мудрац опомие душу моу, да буде мирна и непокретна и да чека, да Тао дествуе
у о. Слава нека е Лао-цеу, учитеу и пророку народа свог!
Индиски мудрац учи душу моу, да се не плаши страдаа, но да се кроз тешко и истрано
вежбае, кроз чишее и молитву, диже Вишему, кои е о изаи на сусрет и показати о
лице Свое и силу Своу. Слава нека е Кришни, учитеу и пророку народа свог!
Царски син Индие учи душу моу, да се испразни потпуно од свега семена и усева света и
отпадне од свих змиских прелести немоне и сеновите материе, па да као празна, мирна,
чиста и блажена Нирвана чека. Слава нека е Буди, царском сину и неумитном учитеу
народа свог!
Громовити персиски мудрац говори души моо, да у свима световима нема ништа осим
светлости и таме, и да се душа мора отцепити од таме као дан од нои. ер синови светлости
зачиу се од светлости, а синови таме зачиу се од таме. Слава нека е Зороастру, великом
пророку народа свог!
Израиски пророк вапие души моо: гле, девока е зачети и родити, сина, коме е име
бити Богочовек. Слава нека е Исаии, видовитом пророку душе мое!
Господе небесни, отвори слух души моо, да се не оглуши о савете посланика Твоих.
Не убиа пророке свое, душо моа, ер у гробовима иховим не леже они но убице ихове.
Уми се и опери се; осветли се и у светлост обуци. Смири се насред усталасаног мора
светског, и чува у себи савете пророка своих. Преда себе сву Вишему, и реци свету:
немам ништа за тебе.
И направеднии од синова удских, верника твоих, само су немоне сенке, кое, као
праведни осиф, у сенци твоо ходе. ер смртност раа смртност а не живот. Заиста ти
кажем: варау се мужеви земаски кад говоре да они дау живот. Они не дау но кваре; и
сурвавау и топе живот у црвено море, и унапред га увиау у таму и чине обманом
аволском. Нема живота, душо, док од Светог Духа не дое. Нити има стварности у овом
свету, док с неба не сие.
Не убиа пророке свое, душо моа, ер убиство е самообмана сенки. Не убиа, ер никога
убити не можеш до себе.
Буди девока, душо моа, ер девичанска душа е едина полустварност у свету сенки.
Полустварност док се Бог у о не роди. Тада душа постае стварност.
Буди мудра, девоко моа, и срдачно прими драгоцене дарове мудраца са Истока, намеене
сину твоме. Не обзири се на Запад, где сунце залази и не лакоми се на дарове призрачне и
лажне.
XLIX
Склони, Боже, од злих очиу душу моу, када раа мудрост Твоу. Осами е измеу уди, у
пеину чобанску. Нека е нико од смртних не прати осим сенка едног праведника. У пеину
витлеемску, у пеину од камена, што никад не похули имена Твога, ту нека се склони
бременита душа моа.
Нека о друштво праве невина агад и телад, што су од роеа намеени за ело
нечистиим од себе.
Нека над пеином тихо горе огеви небесни, и са страхом нека гледау на скромни угао
васионе, на црну зему, и на наскупоцении део тога угла у пеину богородну.
Нека се одмакну цареви земаски, и мудрууи препирачи варошки нека се не приближуу.
Скромни пастири агади и телади стаае око пеине мое, и гледае Небо како се отвара, и
певае с ангелима небесним, када душа моа роди спаситеа мога. Нека се удае сви остали,
кои живе од тренутних спасиоца и спасеа.
Води, Господе, светлошу Своом источне мудраце, и пророке, и светитее, ка пеини душе
мое. Да joj донесу три надрагоцениа дара источног човечанства.
Први дар е видовито знае о Теби, што превазилази сва остала знаа. Нека носилац тога
дара кади драгоцени товар сво молитвама свих пророка Истока, и свих олтара источних
пророка.
Други дар е видовито ишчекивае роеа Твога у чистоти девичанско: нека носилац тога
дара држи пост целим путем, да му се око не замути од земине масное, те не изгуби из
вида звезду водиу.
Треи дар е видовита убав према Теби.
Нека носилац тога дара бди над своим даром у путовау своме. Да се не спотакне срце
егово о неку земаску прелест, те не задоцни на поклоее новороеноме.
Заиста еднога од их пратие сав ум мо, и сва свесност ума мога. Другога од их пратие
све срце мое, и све жее срца мога. Треега од их ишчекивае душа моа, испуена
благодау и убаву.
Но свештени путници е опрезно путовати, и застакивае на путовау своме, и питае за
пут, и довеше у опасност душу моу и првенца душе мое. Наивни као голубови, питае за
пут!
Али Ти си безгранично милосрдан и безгранично мудар. Кроз педесет столеа Ти слажеш
скупоцене дарове на Истоку. И нееш дати, да носиоци тих дарова падну у руке разбоника.
Од превечности Ти спремаш роее Сина у девоачко души. Те нееш допустити, да га
убие Ирод, неко, кога е зема родила и зема крунисала у поегипеном граду ерусалиму.
Склони, Боже, душу моу од многих злих очиу.
L
На тромим точковима тела путуе душа моа по овом свету обмана, кои се труди, да своом
тромошу и масивношу докаже битност своу.
Господе светлосни, како се страшиво припила душа моа уз трошне точкове! У слепилу
своме мисли, да ако с тих точкова спадне, ош е мои ниже пасти. Као да не стое на истом
пепелу и она на дрвету и она под дрветом!
У своме страху и незнау сва се душа моа предала телу, само да би е тело што спорие и
што дуже носило на путу ка кобном крау.
Свое господарство, своу стварност едину стварност у овоме свету уступила е душа
телу из страха и незнаа. Уступила е огледало слепоме, и слепи га разбиа у комаде.
Сети се свога почетка, душо, кад си била као сунчев зрак, и тело твое као месечина. Тад си
била оштра и прозрачна као светлост сунчана, а точкови твои хитри као месечина.
Тад си знала, да е битност у теби, и да су точкови твои само сенка твоа и позамица твоа.
И ниси знала за страх, ер си вид имала и видела си себе на крилима мои и бесмртности.
Троме точкове, на коима се сада возиш, сама си хтела по своо вои, по своме страху, по
своме незнау, и сама си их створила. Ни тебе каква си сад, ни тело твое какво е сад ние
желео Бог створити. Да би се спасла реег мрака, у кои те е бацила жеа твоа, ти си се
спуштала у све гуши и гуши мрак, док се ниси сасвим помрачила, и одебала, и према
себи и хаину скроила. И док ниси назад предала све свое достоанство дебело хаини
своо, да би се само спасла страха.
Дала си своу битност ономе, ко не може да е носи, и тако си е изгубила на обе стране, и
постала си небитна и страшилна сенка као и тело твое. ер битност е светиа, те чим се
изнесе на пазар, да се продае и купуе, она остава и купца и продавца и удаава се
подеднако од обоих.
Зато ти е, душо, и велики мудрац индиски одрицао битност теби не мае него телесно
одеи твоо. Но ако Бог сие у тебе, и роди се у теби, ти еш обрадовати ожалошеног
мудраца индиског, што на лотосу седи и мисли, ер еш повратити изгубену битност.
Заиста, сва е битност у Богу, и ван Бога нема битности ни колико зрно горушично.
Гле, видим у теби едан кути, као едну свеом осветену пеину у големо планини,
притиснуто мраком. Што дуже гледам у ту скривену светлост у теби, све више ми она личи
на девоачку красоту, на твоу првобитну красоту, душо моа. Од гледаа мога расте малена
светлост, и све се асние распознае у о чудно девоачко лице. Као едан сунчани зрак
обучен у месечину.
Ту е спасее твое, душо устрашена. Ту е живот тво, све остало е гроб. Кад би само
могла разбуктати ту малену светлост, и као буктиу велику унети е у ум мо и у срце мое.
Воспрени, душо моа, и прику поглед тво на малену пеину, где малена девока обитава.
Гле, из те пеине дои е ти избавее. У о ти и сада лежи сва преостала мо, и
ненаружена красота, и непродата бесмртност.
Ван пеине, ван душе мое, где девока раа Бога, све е сен и пепео, заедно са тромим
точковима тела.
LI
Душе свети, гле, како е подла душа моа!
Како страшиво крие плод Тво у себи, страха ради удескога, страха ради безброне деце
мрака, што их она намножи у себи из брака свога са светом.
Народила е безброне вукове и лисице, и ставила их у Царске одае свое, док Син Тво нема
где главу да приклони. И сви траже да убиу оно што се од Духа роди. Ах, Иродови
саучесници! ер се бое мои и праве светлости! И стрепе за круне свое навише они, кои су
их отели и сами себи крваве на главу ставили.
Бежи, душо моа, са своим новим плодом, са своим единородним плодом, бежи у Египат, у
зему ош мрачниу од Израиа. Гле, безброни робови, кое си произвела у себи од семена
светскога, дижу хаку на сина твог единог, и траже да га убиу.
Но очи зликоваца тамние су од круне ихове, те у слепилу своме не распознау младенца
Божега. Зато е поклати многе младенце, да би и твог младенца заклали.
Видех пастира озебла кра малене ватре. Очи свое не скидаше он са ватре, као да хоаше
помои о огем очиу своих да гори. И заклааше ватру рукама од студених ветрова, и
дуваше е дахом своим да се аче разгори, да порасте и одоле ветровима, и ега да загрее.
Тако из срца мога бесне ветрови злих жеа претеи божанско свеи у теби да е угасе. И
тако из ума мога бесне зле помисли, да напуу на едину светлост у теби, што им припрема
пропаст.
Све што си ти, душо, намножила у моме уму и у срцу моме, сматра тебе не за маку но за
маеху, и никога нема у одвратном породу твоме, да ти стави прст на гореи език и да те
расхлади. Сад си први пут постала мака, ер си родила сина, кои расте у послушности
према теби и Духу Светом, и у нежно родитеско убави.
Не намеи му, робио, ропске бриге овога света на главу. Он мора расти у сили духовно и
бити у ономе што е Оца еговог. Гле, он долази као пламен, што е сажеи неприатее
твое, и осветити и загреати тебе.
Као посланик он долази из еднога царства, где си ти царовала у девоачко чистоти и
красоти. Зар не познаеш сина свога, душо безумна?
Као весник он долази из царства светлости, где си се и ти блистала блистаем многих
сунаца, да те позове поново у то царство. Зар не распознаеш гласа сина своега, оглувела
душо?
Као витез слободе он долази из едног царства слободе, где си и ти негда живела, не
познавауи страха ни глади робова, долази, да те ослободи од дебелих верига, у кое те е
спутала дебелост светска. Зар ош оклеваш, да поздравиш клицаем ослободиоца свога,
онемела душо? Душе Свемогуи, оача спасоносног младенца у колевци душе мое. И
сачува га од свих отровних стрела, кое лете на одозго из Израиа и одоздо из Египта.
LII
Лику, душо моа, узрасте младенац тво, и опаса се снагом, ачом од земе.Рушилац свих
твоих кула од дима узрасте у свету, и свет га не примети и не позна.
Пустиа му беше друштво, а мисао и молитва веза са небом, домовином еговом.
Ево га где слободно крее сада у посету мрачном породу твоме. У очима му сиа вечност; и
на лицу му се чита вечност; и у рукама му борави вечност. ачи од света, ево, излази у борбу
са светом, са свима сеновитим световима твоим, душо заробена. Лику, душо моа, гле
младенца твога где узрасте, нечуно од света, и опаса се снагом, ачом од света.
Миран као сваки унак, свестан свое непобедиве мои и унапред побеене немои
противника, корача убени мо измеу зверова, и зверови му се склаау с пута, страхом
испуени.
Ваистину, природа га упозна пре уди, и предаде му се као прави слуга правом господару
своме.
А од уди познаде га само едан, и завика, и вик егов оста глас вапиуи у пустии, кога
уди убрзо угушише насием и крву. ер насие е оруе немонога, и крв е пут немои,
од Каина до Ирода.
Отац свих насилника од почетка света срете га и понуди му сва блага овога света, само да
поштеди и не згази егов усев у свету.
Виде властодржац овога света мога миеника, као што нона сенка изутра гледа долазак
сунца и гледауи умире.
Као посланик живе и вечите Троице стааше мо миеник пред властодршцем света обмана.
И цар таме покуша, да унесе дисхармониу и да помути оличено троство у единству. Па по
обичау своме, по опробаном на удскоме роду занату своме, он прво поласка стомаку
витеза мога. Да би прво уловио стомак и дао му старешинство над срцем и умом, и ове
учинио сенком и слугама стомака. Но дои човек оста у ненарушено хармонии са средим
и горим човеком. Стомак витеза мога оста веран единичном троству, у коме су трое
еднаки и едно.
Тада властодржац таме и зла удари ласкама на срце миеника мога. Но срце овога, светлие
од светлости, не прими таму у себе, но, као и стомак, оста верно троично хармонии.
Назад властодржац таме са свим тамним силама, навали на ум спаситеа мога, да би га
навео да куша Бога безумним и вратоломним чудима.
Но ум единороднога мога беаше као сунчана буктиа, што сваку нечистоу сагори па
одбаци из себе. Те тако ни ум не изие из слатке хармоние светог троединства.
Тако мо победник однесе прву победу над царем дима и пепела, кои изие да преговара с
воводом моим, нудеи му све осим власти над светом.
LIII
Нека се спусти небо и придигне зема, кад отвара уста своа Ум превечни, роен у пеини
душе мое од Духа Светога и Пречисте Девоке.
Речи егове капу на гроба, и пепео се почие зеленити и цветати.
Одбачени од света, и кои одбацише свет, трче му у сусрет, а миеници света са ужасом
беже од ега.
а и отац едно смо. Пре човека а есам.
Тако говори Мудрост, роена у девоаштву твоме, душо моа. Слуша и разуми вечност
своу, изгубену у пепелу времена.
Свака душа, коа твори воу Оца небеснога, може се назвати маком Мудрости Боже.
Овако говори Мудрост Божа, роена од Духа Светог у теби, душо моа:
а сам живот и васкрсее мртвих. Ко прекине везу са мном, прекида везу са животом и
постае као облак дима, у коме нема ни светлости ни влаге.
Ви што мислите, да сте живи, а у ствари сте мртав облак дима, што се крее случаним
ветром, приите к мени, и а у вас напунити светлошу и водом, светлошу истинитом и
водом живом, и биете живи у истини. Ви што драговоно прилазите к мени и пуните се
моим животом, губите себе, какве вас свет сазда, и постаете едно са мном као што сам а
едно с Оцем небесним.
Заиста неете се плашити времена, ер време е бич света, и припада свету а не мени.
Нити е вас збунити колебаа у времену и простору, ер сва колебаа су уображено
звиждае бича по игралишту, и припадау свету а не мени.
Даем вам мо мир, кога време не може нагристи, ни простор стеснити, нити сва колебаа
света поколебати.
Испуени светом, испражени су од живота, и робови су света. Испуени животом
испражени су од света, и синови су живота.
а сам пун живота, и смрти нема дела у мени ни колико врх од игле. Зато мене свет не
познае, ер света нема у мени. Свет познае само свое, као што живот познае свое.
И заиста, а сам нанепознатии гост у свету. Дошао сам да понудим, а не да узмем. Од свое
пуное нудим; од ништа се нема шта узети. Моа пуноа пуноа е Бога, кои ме посла у
свет, да дам себе свету, и оживим гроба, па да се опет вратим у царство живота. а и живот
едно смо. И пре Адама а есам, и после Адама а есам. -
Душо моа, васкрсава! Док е васкрсите тво у теби, васкрсава! Кад он оде из тебе, ти
нееш мои ништа чинити до раати мртве и сахраивати мртве.
Претвори се у слух и у послушност, неживотни породе душе мое, и васкрсава из гроба.
LIV
Сине живота, испуни зему тела и душе мое животом своим, да се имам с чим поавити
меу живим ангелима.
Без Твога живота а неу мои дисати ваздух што ангели дишу, нити ести хлеб што ангели
еду. И биу опет изгнан за врата царства небесног, испред коих и сада као раслабен
лежим.
Намами ме свет на сво хлеб, и засу душу моу камеем. Намами ме на рибу и засу срце мое
камеем.
Намами ме на светлост, и обуче ум мо мраком.
Не мрзим сиромаха, али ми омрзе свет што се као сиромах прави богатим. Нити мрзим
себичнога, али омрзе свет што се као себичан прави дареживим. Нити мрзим безумнога,
али ми омрзе свет што се као безуман прави умником. Нити мрзим болеснога, али ми омрзе
свет што као ехтичав намерно труе воду здравима. Варалицу и претварача мрзим, Господе,
што живот мо затрпа земом говореи ми све време о небу.
Беше богат трговац, па умре, и дуан му би разграбен од суседа и стааше празан ош увек
са именом поконика над вратима и исписима драгоцене робе у дуану.
Такав сам и а као ова дуан, рекох себи у стиду. ош носим име живота, а живот е мо сав
разграбен од суседа моих.
Сине Божи, Сине Живота, испуни зему моу животом.
Прво избаци камее из душе мое, и нахрани е правим хлебом. И очисти срце мое од змиа
и испуни га Собом. И разагна таму из ума мога, и напуни га светлошу неба.
ер заиста неу оживети, ако само душа моа оживи а срце мое остане испуено смртним
жеама. Нити у васкрснути, Господе, у царству твоме, ако се само срце мое очисти а ум
мо остане и дае испуен мраком.
Заиста, док се сва три извора у мени не избистре, нее бити живота животу моме. Избистри
ли се едан, друга е га два мутити.
Избистре ли се два, треи е бити довоан, да замути оба прва. Сваки е од та три извора у
мени или тровач или спасите других.
Сине Живота, испуни зему моу животом. Ти си мудрост моа, ер е у Теби не само ум
божански, но и девичанство божанско, и светост божанска. ер да ниси роен из божанског
девичанства и божанске светости, не би био мудрост но ограничено светско знае и
вештина.
Сине Божи, Ти си едини храниви хлеб живота мога. Молим Ти се, не одврати лице Твое
од мене грешнога. Ти си едина жива вода, што може напоити жедну пустиу живота мога.
Молим Ти се, не одврати лице Твое од мене грешнога. Ти си едини здрав ваздух, што може
исцелити раслабеност живота мога.
Молим Ти се, не одврати лице Твое од мене грешнога. Но помилу ме и спаси!
LV
Ko си ти? питау деца света Сина, девичанска душо моа.
ер га виде где ходи меу има као цар меу робовима. И слушау егове моне речи, и не
разумеу. И гледау егова мона дела, и пуне се страхом. И осеау силу где излази из
ега, и збууу се.
А Син тво, налепши меу синовима удским, са чистим очима вола, и мирноом агета и
снагом лава, и замахом орла, и лицем ангела, одговара:
а сам Истина. Дошао сам од истине, доносим вам дар од Истине, и враам се Истини.
Кад би у вама било истине, ви би ме познали, и не би питали: ко си ти?
Заиста, ви не умете реи ни ко сте ви; како ете онда разумети, кад вам кажем ко сам а?
Гле, ви сте сами по себи ништа, као сан одвоен од саача. И нисте ни у два секунда у
времену нити на два корака у пространству. Као кад се дим, носи над езером, па му сенка
игра по води, тако е и живот ваш празно и небитно играе сенки.
ош само нисте заборавили да изговорите реч "истина", и то е све што вам преоста од
Истине. Светлуцае ствари називате истином. Као кад би вечити тамничар, кои е само чуо
за сунце, назвао бубу светлиа сунцем.
Ко познае истину, истина се усеава у ега, и он постае едно са истином, и ние полован
но цео човек. Истина уцеуе, и чини целим, док обмана ситни у комаде и мее човека у
пепео.
Као што е развеаном пепелу од дрвета немогуе више знати зелено дрво, тако е вама
немогуе познати мене.
Заиста а сам Истина, иста уче, данас и сутра. Дух Истине кои е са мнон, Он говори кроза
ме, Он живи у мени. Без ега а бих био ништа као и ви. Но због ега у мени а сам Она
кои есте.
Са висине сам сишао, као плаха киша, да напуним исушено речно корито, кое ви увек ош
називате реком.
Други су доносили законе, а а доносим Истину. Други су чистили корито од осушеног блата
и спремали га за воду, но нису могли дати воду. а даем воду, и пуним корито, и оправдавам
име реке.
Нисам дошао у вашу сухоту, да вас учим како се ископава вода из земе, него сам дошао
вода жива да ме пиу жедни.
Нити сам дошао, да вас учим како се прави хлеб, него да будем хлеб свима гладним.
Нити сам сишао у ваш мрак, да вас учим како се ствара светлост, него да вам светлим. Гле,
ни сунце маа светлост од мене не учи како се светли, но светли.
Нити сам се спустио у безумно треперее сенки, да вас учим шта е стварност, но да будем
стварност, у пределима празнине и ничега.
Заиста, нисам дошао, да вам будем учите мудрости но сама мудрост.
Ко мене не прима, не еде, не пие, не дише, и тиме не постае едно са мном, та остае ван
мене, што значи, да остае ван живота и истине.
LVI
За истином трчи душа моа, Сине Истине, и трчау еном нема краа, нити имена еном
умору.
Бое, умири се, душо моа, и миром своим привуци истину. Како би ти назвала онога, ко би
у понои рекао: не могу без светлости, морам трчати на сунце, да донесем неколико зракова?
Нашто почиати трк од хиаде година, кад е светлост бржа од тебе и може ти пасти у
крило за неколико тренутака.
Отвори се, душо светлости, и светлост е дои у тебе.
Зидови, што стое измеу тебе и истине, и изгледау ти као чудовишне планине, кое
покушаваш заморним трчаем да прееш, есу твоа творевина, и слабии су од беле пене на
езеру. Само кад би ти могла отворити очи довоно да их не видиш. Заиста, бие тих зидова
зависи од твога виеа. Ако их ти не би хтела видети, они не би постоали.
Гледах пиле на црно табли где трчи у кругу, обележеном белом кредом. Гледах га дуго како
трчи и не усууе се прескочити белу линиу, коа му вада изгледаше или као жива ствар
или као висок зид.
Таква е, рекох у жалости, и душа моа, кад мисли, да е од ене слободе дели или неки
мони дивови или страшно високи зидови. У ствари измеу ене тамнице и слободе постои
само една уображена линиа, таа од длаке.
Сви зидови твое тамнице, душо моа, састое се из твога страха од света, из твое жее за
светом и из твоих мисли о свету.
Све ове зидове ти си сама сазидала по упутству твоих чула од материала, што су ти она
дала, ваистину слабиег од пене.
У почетку ти ниси имала чула, и истина се ние делила од тебе. Кад си ти ослепила, послала
си чула, да трче за истином. И хртови трче и хватау наближи и налакши лов, и доносе
вукове слепом господару, и ова их еде као елене.
Не трчи, душо моа, ер своство е чула, да трче. Слуге трче и робови, а господар мируе.
Гле, у едном углу дубоког мира и девичанске чистоте у теби отворило се предвечно око
твое. То око не види зидове твое тамнице, зато и не трчи уз планине, кое не постое. То е
Син Истине, едан од Троице што држе све небесно царство, од кога си се ти оградила,
пожелевши да будеш Четврта. Заиста ти кажем, четврти не постои нигде унакрст постоеег.
егово е име Непостоеи.
Твоим играем и заиграваем по тами ти си ме, душо, учинила четвртим. Сав тво народ из
света четвртих бацие се каменом на Сина Истине. Бежи, душо бедна, од света четвртих.
Одреши се од света, баци све, омрзни све, и поклони се Истини Троично, коа ти се кроз
Сина Истине дае.
Господе Истине и Живота, помози души моо, да се баци преда Те и заеца: Ти си мое бие,
мо живот и моа истина, премили Сине Свете Троице. Ти си мое све, и ja ти себе предаем
нага и сиромашна. Немам шта да одбацим нити да презрем, нити да омрзнем, ер сем Тебе
ништа и не постои. Смилу се, и прими ме у свое наруче.
LVII
Ниси ли ти она што е дои? питау синови земе Роенога од Девоке твое, душо моа.
А Роени од Девоке блиста утаром светлошу меу синовима земе, кои су мрачни као
угашени дани.
Пламени серафими сиау у еговим очима; премудри херувими седе на еговим уснама;
господствени престоли држе став егов. Видеи Га сама, воа без земаске воске, сваки
умни човек поверуе, да то може бити воа страшне и безброне воске невидивих сила.
И ево, окружен ангелским воскама тво во, душо, отвара уста и одговара:
Заиста, а сам она, кога очекуете, и другоме се не надате. Ако тражите пут, а сам Пут.
а сам ваше Сутра од данас до краа времена. Свако добро, што ви очекуете од свих
сутраших дана, у мени е. Данас е ваше сутра у мени испуено. И ниедан дан, до
последег дана, нее вам донети оно што вам а доносим. Гле, а сам дан без почетка и без
краа.
а сам ризница свеколике будуности и пут ка то ризници. Сва будуност не може вам дати
ниедно зрно добра, док од мене не позами.
Сви пророци показивали су пут к мени. У мени се завршуу и губе сви пророчки путеви. Од
сада сам само а пут, и ван мене су беспутнице. Као многи потоци, што се уливау у едну
реку, и при том губе сво пут. Тако су се сви пророци улили у мене, и од сад а одреуем ток
живота. Ко и надае продужуе да иде путевима пророка, та е ии путевима непостоеим,
и угрувае се.
Пророци су долазили, да покажу пут; а сам дошао, да будем пут.
Ко хое за мном да иде, та не може ии за мном само ногама, но и свом душом, и свим
срцем, и свим умом своим.
Дуг е мо пут, и паше од умора ко се само у свое ноге узда.
Када деца желе да иду упоредо с дивовима, морау се отказати хода своим ногама, и сести
на леа дивовима.
Ко хое да иде упоредо са мном, мора се отказати своих ногу, и свое душе, и свога срца, и
свога ума. Онога, ко се откаже свега тога, а у узети на свое ноге, у своу душу, у свое
срце, у сво ум. И нее ми он бити тежак, нити а ему заморан. Она пак, ко се не откаже
свега, нити може мене на путу стизати нити задржавати.
а сам пут, и она ко иде моим путем, не иде сам но са мном. Пророци су показивали пут
овуда или туда или онуда, ер сами нису били пут. а не могу показивати пут: овуда, туда,
или онуда, нити пустити икога од моих, да иде без мене. Ко хое да иде моим путем, тога
у а носити на себи.
ош вам едном кажем: а сам жеено сутра и пут ка сутра. Без мене нити можете наи пут
ка своме жееном сутра, нити га дочекати.
Богоносни Сине, помилу нас и поведи нас собом.
LVIII
Питате ме за пут, заморени тркачи?
К чему урите, синови човечи? Кад би знали, к чему ходите, знали би и пут.
Безброне су мете ваше, зато су вам и путеви безброни.
Сударите се и проклиете едан другог, зато што вам се путеви сударау.
Нека вас е колико траве на земи, неете се сударити, ако имате едну мету и едан пут. И
уста ваша осушие се од проклиаа.
Они што траже живот и истину, имау едну мету и едан пут. Мета им показуе пут, као што
се сунце показуе светлошу. Заиста, ко се скрие од сунца, изгубие и мету и пут, и узалуд
е се бацати по мраку тамо и овамо.
Не пуштате се на путеве своих мисли, ер оне вас воде една друго, и изван себе не знау ни
мете ни пута.
Не пуштате се на путеве своих уображеа, ер они вас замамуу уравнаним коритима, док
изненадно не поноре под зему.
Не веруте своо души док год вам она указуе на месо, у кое се обукла, као на мету и пут.
Да ли е икога до сад одеа водила путем?
Пут царству блаженства не налази се, и не показуе се, и не пресеца се. Он се раа у души
онда, кад се у о раау живот и истина. Роде ли се живот и истина у души вашо, радуте се
и веселите се, ер е и пут роен.
Као што се живот не може одвоити од истине, тако се ни пут не може одвоити од живота и
истине.
Док се све трое не обави, ниедно ние обавено.
Не полажите наду своу на сутраши дан, да вам ачу светлост баци на ваш криви пут. ер
сутраши дан е само една нова кривина вашег пута, и нова загонетка.
Не полажите наду у дане, ер дани су рукосад маште ваше. Него положите сву своу наду у
Дан, кои кад осване не смркава.
Господе, Господе мо; тросунчано Божанство мое, ко е доспети до Тебе?
Путеви су удски као мрежа, по коо тркачи цео дан трче, и увече се нау на истом месту.
Збууу ме измрежани путеви удски, и питам се, ко е доспети до одморишта Господа
моега?
Ко позна мене као мету свога идеа, томе у а бити пут ка дворовима моим.
Господе, Господе мо, тросунчано Божанство мое, ко е смети уи у светлост Твоу?
Ко е привикао гледати светлост моу у себи, та е смети уи у светлост моу. И нее бити
спржен.
Душо, душо моа, тронона тамо моа, кад еш скинути образину своу и обратити се у
тросунчани дан?
Спасава се док божанска луча гори над тобом. ер кад оде од тебе, нестае те као што неста,
гле, и играуег месеца на дну езера.
LIX
Колико си и колико пута ецала, душо моа, за оним, ко би знао пут, и видео истину и имао
живот.
Давала си се жедно многим трчизналцима, кои су те поводили на сваки пут донекле, и
повраали те назад.
Слушала си многа причала о истини, душо моа. Но кад си им ти ставала важна питаа, од
кое ти утроба гори, има се реч загрцавала у грлу. А ти си ожалошена ишла другим
причалима, и слушала изнова исту причу, коа као и све остале иду само донекле, као
затегнута гума.
А они, кои су се старали, да ти покажу живот, отворили су ти само очи за смрт.
Но ево васкрсите долази, и свестрашеа смрт измиче у страху испред ега. Ево ти, душо,
приче о животу, кои смрт не скрауе но чини дужим.
Ево ти живе приче о истини, што дае одговора на сва твоа питаа пре него их и поставиш.
Ево ти путовое, чием путу краа нема, и кои кад те поведе, не враа се.
Ево пастира доброг, кои више цени живот едне овце него све суботе евреске. И лекара
ево, коме е драгоцении живот покааног грешника него храм Соломонов.
Не брини, душо моа, ни за едну овцу у своме тору, ниедна погинути нее. Нити жали за
вуковима око оваца, ниедан умаи нее. ер пастир тво има мач оштар с обе стране.
Све су овце у теби, и сви су вукови у теби пород из твога брака са небом и земом и
ево, миеник мо улази с мачем оштрим с обе стране.
Не кука, ако те заболи од еговог мача. Он е лекар добри, и исеца из тебе само оно што
ниси ти. Не кука за туинцима, што ти донеше болест, и срам, и ране тешке.
Не плаши се ога неугасивог, што он уноси у тебе. Одавно е нагомилана стареж
потребовала пожар у теби. Дуго е траати та пожар, ер е гнила стареж у теби.
Оно што те буде волело, то ниси ти, душо моа, но тво други брак и незаконита деца.
Не ропи, ако те одвои од оца и маке, и брае и сестара. Од свега што е небесно он те нее
одвоити. И ниедну твоу небесну везу он не мисли пресеи. Гле, он те само одваа и чисти
од земе, и пресеца везе твое са земом.
Кад би ти била девоком чистом, душо моа, и гледала незамуеним оком небесне невиности,
ти би се и сама лако одрешила од тих веза, ер би видела, да оне у истини и не постое.
Жури душо моа, и уедини се са Сином Бога Живога, ер мени се не чека. Кад се уединиш,
гле, ни егов мач ни егов ога нее ти бити страшни, но слатки као мед.
LX
Топе се снегови на планини, кад сунце обаса, и потоци се сливау, да оперу зему. Кое е
сунце отопити снег с врхова ваше душе, синови удски, и опрати зему вашу?
Као ути мраз тако е стегнута душа ваша од греха. Као ласки снег, на кои пада нови снег,
тако непомичан лежи ваш ласки и прекласки грех, постеа греху данашем и
сутрашем.
Не би имали греха, да немате грешности; грешне вое Да немате, не би греха имали. Не би
се задржавао снег на планини, кад би зема била топла; кад би топла зема била и кад би се
хладна магла, што крие сунце, уклонила, не би се задржавао снег ни на планини ни у
долини.
Хладна почва, и хладна магла измеу вас и сунца вашег, гомилау снег на снег, и лед на лед.
Ко е отпустити грехе ваше, и замрзлост вашу ко е откравити?
Залуду ви сами себи опраштате грехе. Опраштаем своих грехова ви од снега правите лед,
ош глау постеу за нови снег.
Светлост тросунчаног Божанства едина може отпустити грехе ваше, као што сунце едино
може отопити снег на планини, отопити снег и лед, и измамити цвее из црне земе.
Опраштау ти се греси, устани! Човече, познаеш ли онога, ко има власт, да те поздрави овим
слатким речима? Кунем ти се, нееш га наи ни срести на земи,ма сву зему унакрст
разрио. Ма разрио и све земе, што круже око сунца, нееш га наи. ер он од земе ние, и
зема га не храни.
То е небесни човек, спасите душе твое, далеко од онога, ко сам себи грехе опрашта, а
близу, врло близу онога, ко омрзне грехе свое и завапие небу, да их истреби.
егов ум е чистии од сунца, и реч е егова врелиа од сунца. Те топи снег са душе
човекове, и измамуе цвее да расте. Све наслагане спратове снега и леда може он отопити,
и сву зему опрати. ега призови из дна душе свое, и дои е.
Кад он викне: опраштау ти се греси, душа твоа, сада укочена под теретом греха, постае
лака и покретна, и нестае раслабености тела твога.
Греси душе ране су душе. Како е бити тело здраво у рааве душе?
Безумник говори: гле мога суседа, окорелог грешника, како му тело цвета здравем! Заиста
грех душе не штети тело, говори безумник.
Очека, безумниче, очека ош мало, док гно душе не пробие кроз тело. Тад еш закучати
уста своа и бежати од греха као што бежиш од смрадне трулежи. Очека док црв не разеде
абуку изнутра, и ожалостиеш се од ене споаше увелости и бледила.
Тад еш и ти стати с губавима укра друма и самртнички викати: Сине Божи, помилу ме!
И тад еш чути и разумети спасоносне речи: опраштау ти се греси, иди с миром!
LXI
Чуем глас из дубине где говори: безгрешан е ходити меу болесницима и нее се
уболестити. ер безгрешност е здраве и снага, пуноа здрава и снаге.
Безгрешан не умире. И ако умре безгрешник због туих греха, оживее. Као и све болести
и смрт е болест, коу наноси грех. И као што ниедна болест нема власти над безгрешним,
тако ни смрт нема власти над им. Заиста, синови земе, и смрт ние друго до болест.
Нека устане она, ко е господар над грехом, и бие господар над болестима. И лечие
болесне, и васкрсавае мртве.
Гле, безгрешност значи много живота, а грешност мало живота. Бацате врело угеве у
зелену траву, и неете е запалити. А траву исушену од сока животног запалие врело
угеве. ош су немоние болести према безгрешноме него ога према зелено трави.
Безгрешан има много живота, и дае; грешан има мало живота, и отима. Ко има много
живота, томе се ош дае, као вода пуноме мору. Ко има мало живота, од тога се одузима. И
што више буде отимао, све е мае имати. Заиста, живот е поклон, и само се да поклонити,
и поклааем умножава се. А отмичар е се све више смеивати, док не ишчезне.
По планинско трави ходи слух: грех и болест не могу нагристи и разести живот; само га
могу потиснути и заузети место живота.
По зеленом езеру жубори слух: много живота аче е од много греха; и много живота
прогони грех и заузима место греха.
Кроз сву зему скроз ходи, ходи слух: живот и болест односе се као постоее и непостоее;
царство еднога не зна за царство другога.
Кроз сву звездану васиону скроз шумори, шумори слух: додир с Богом чисти од греха; додир
с Богом лечи од болести; додир с Богом избава од смрти.
Пророци и мудраци вичу оно што ангели шапу: ко се дотакне живота, живее; ко се дотакне
греха, умрее. Ко зна живот, тога и живот зна; ко зна смрт, тога и смрт зна. Живот нема очи
за смрт, нити смрт има очи за живот.
Погле, како присуство Сишавшег с неба лечи оне, кои исповедише живот, и умртвуе оне,
кои исповедише смрт!
Погле, како е Син Девоачки препун живота, и како га дае оним синовима женским, кои се
повратише девоачком стиду и запросише живот у Животодавца!
Погле, како е лако Препуноме одливати, и Безгрешноме отпуштати грехе, и Здравоме
лечити, и Животоносноме мртве васкрсавати!
Душо моа, устани и ходи. Ево опраштау ти се греси. Ево лечиш се од немои, и смрт е
готова да побегне.
На маленом поашцу, што ти грех и болест ош не уграбише, усправи се, душо моа. И сва
бивша твоа поа, отета непостоеим, бие опет твоа.
Господе мили и премили, веруем и исповедам, да си ти живот.
Само ми отпусти грехе, Славо моа, и све остало дае ми се само собом.
LXII
Воници живота, воуте крепко и не сустаните веровати у победу. Победа се дае оном, чие
око неуморно гледа у у. Ко помисли на пораз, победа му се губи из вида, и он е не налази
више. Малена звезда у даини, што од истраног погледа расте и приближуе се!
Живот е победа, децо моа. Воници Живота, воници су победе.
Стражарите будно, да ниедан неприате не ускочи преко зида у ваш град. Ускочи ли едан,
град е изгубен. Само една змиа увукла се у Ра, и Ра се претворио у Пакао.
Гле, една кап отрова у пуно тело крви, и лекари проричу смрт!
Ние важно убити неприатеа ван града колико не пустити га у град.
Воници Живота, воуте крепко, и не сустаните веровати у победу.
Шта вам вреди, ако свет освоите, и свет вам заузме место душе? Заиста, свет е остати, али
душе ваше не е бити. Плашива е тица душа, и ако мало мало пепела баците на у, она
прне и отима се да побегне.
Скупа е душа од света, бое, дакле, освоите душу него свет. Вернии е савезник душа
него свет, бое, вежите савез с душом. Богатиа е душа од света, бое, оставате
свое благо у у. Мониа е душа од света, бое, правите од е своу твраву. Здравиа е
душа од света, бое, тражите здрава у о. Лепша е душа од света, бое, узмите у
за невесту. Плодниа е ива душе него свет, бое, трудите се око е.
Воници Живота, воуте крепко, и не сустаните веровати у победу.
Не изгоните авола аволом. ер увек ете имати авола у куи. Него изгоните авола Богом.
И аво е побеи, а Бог е остати.
Не воуте огем против ога. ер ете учинити ога сувише великим, и сагорее и ваша
куа, поред куе вашег неприатеа. Него водом воуте против ога, и угасиете га.
Не дижите смрт против смрти, ер ете повеати иву смрти. Него дижите живот против
смрти, и смрт е узмаи као сенка пред сунцем.
Воници Живота, воуте крепко, и не сустаните веровати у победу.
Ваш ци ваше е и оруже. Ако за Живот воуете, од Живота и очекуте венац славе.
Немоте имати два циа, нити двоаког оружа. Када е ци живот, живот е и оруже. Када
е ци смрт, смрт е и оруже.
Нити тражите награду с две стране. ер друга е страна смрт.
Нити служите два господара. ер другоме господару име е смрт.
Све жртвуте за Живот, и све очекуте од Живота. И Живот е вам дати све.
Ко освои Живот, ваистину освоио е набогатии град У свима световима. И наи е у том
граду више блага него што око може прегледати, и срце пожелети, и сан саати.
Воници Живота, воуте крепко, и не сустаните веровати у победу.
LXIII
Ko унесе грех у свет, Господе, те се сав свет уболести, и постаде храна смрти?
Ум е капиа, кроз коу грех уе. Кроз ум кану кап отрова у срце и у душу.
Одвоен од девичанства и светлости, не троичан него единичан, ум се одваа од свете
Триаде, и стои као четврти, непостоеи. И мисли оно што е земаско, а не оно што е
божанско.
Одвоен од девичанства душе и светости срца ум е сенка Сина Божега, наличе Мудрости.
Ова мрачна сенка простире сво мрак и на душу и на срце. И кад се све трое обавиу мраком
и убуаве, онда се образуе несвета Триада, сенка Свете Триаде, као што е непостоее
треперава сенка постоеег.
Шта е први грех ума, Господе, коим се унесе мука и страдае у сав род човечи?
Први грех ума есте самообмана, други гордост. Прикован чулима за непостоее, ум узима
непостоее као постоее.
Самообмана гледа у слику месеца на езеру као на прави месец, и ури да га ухвати у води.
Самообмана види конопац као змиу, и бежи од ега.
Самообмана пса види пса у води, и нагони правог пса да лае на своу сопствену сенку.
Самообмана о покретном пепелу овога света нагони ум, да придае битност овом свету, и
застире га заборавом истински битног света.
Заиста, самообмана ума е први грех. Ова први грех ступа у брак с гордошу, из кога брака
раау се сви греси и сва зла, од коих долази мука и страдае.
Како гордост да се поави одмах после самообмане, Господе мо?
Откривачи новога и дотле незнанога увек се пуне гордошу.
Самообманути ум открива за себе нешто ново и дотле незнано; ах, кад би знао, да открива
гроб себи! Открива му самообмана свет небитни као битни. Ах, како му ово откривае
постае погубно закривее! Откривауи му свет небитни као битни, самообмана му закрива
свет битни и представа га као небитни.
Господе мо, едини постоеи, спаси мо ум од ова два паклена греха.
Истино моа, спаси ме од злочесте самообмане ума мога.
Господару и Дародавче свега што есам и имам, избави ме од гордости, погибие безумних и
глупих.
LXIV
Како е диван прави Син Божи! Она што ние од сенке него од светлости. Она што
представа битну Триаду а не небитну.
Како е наслонио мудрост своу на блажено девичанство и мону светлост, као кубе храма на
мермерне зидове!
Господства, Силе и Власти не скидау очиу с ега. Начела, Архангели и Ангели слуге су
егове.
И као мед и млеко што теку у земи обеано, тако мудрост тече са усана егових.
Где е благо ваше, онде е и срце ваше. Не питам вас, шта ви имате него шта ви есте. Ако
есте деца светлости, тако да ни у едном уду тела вашег нема таме, онда е ваше имае Отац
Светлости.
Благо вама, ако е све ваше имае у Оцу светлости. Кажем вам, и бие ваше бие у ему. Ви
што имате големо имае у земи, чувате се, да не постанете имовина свога имаа.
Чувате се, да оно што ви есте од почетка не постане оним што ви имате од уче. Заиста вам
кажем, постаете робови таме, и светлост е вас заборавити.
Имае и сродници главни су неприатеи ваши. Они вас вежу за ова свет, и они вам
затварау врата неба.
Не затрпавате срце свое у имае земаско, ер е под земом иструлити. Поклоните срце
свое Богу, дар дародавцу, и ваше имае бие вам безопасни роб у место опасног
господара.
Не даите цело срце свое сродницима, ер ови е га поести, и остае гладни.
Него подате срце свое Духу Светом, и Он е нахранити сроднике ваше богатиом храном.
Тако е сродници ваши бити сродни вама не само докле вас крв и тело вежу, него докле вас
Дух Свети веже. А Дух нема других веза до вечних.
Душо моа окаана, бира. Или волиш бити или имати. Ако волиш бити, твое имае нее
износити мае од Божег. Ако волиш имати, твое бие нее бити вее од месеца на дну
езера.
Сине Божи, помози души моо, да се не превари. и не избере пропаст.
LXV
Одакле излазе нечисти духови, Пречиста Мако Божа?
Из нечисте жене; из нечистог о брака са сином своим.
Нечист ум пра душу, маку своу, и из нечисте душе
излазе духови нечисти, чиа е главна тврава срце.
Из главне твраве, по том, зли духови нападау нечистом страшу родитее свое, и множе
се и у души и у уму.
Колики е бро нечистих духова, Пречиста Мако Божа?
Више их е, много више е нечистих духова него чистих. ер су они немони као сенка према
чистим духовима. И удружуу се у легионе против едног чистог духа, против едног
девичанског духа.
Навише се множе у трулежи, а насилние нападау на девоку, на све оно што
представа девичанство у телу или у души, у мушком или женском, у уму или у срцу.
Колико погрешних жеа у срцу, и отровних сласти, и осеаа страха, и осеаа мрже према
свему небесном, толико е нечистих духова у срцу.
Колико е самообмана о свету у уму, било у представама и помовима, било у маштаима и
речима, толико е нечистих духова у уму.
И сви нечисти духови из срца сеу свое семе по уму. И сви нечисти духови из ума сеу свое
семе по срцу. А сви заедно, из едне и друге твраве, сеу свое нечисто семе по иви вое.
А у души, навео тврави, има их колико сенки у свету.
И множе се едан од другога, без реда и закона. Заклети неприатеи сваког реда и закона! И
гледау своу снагу и победу не у каквои него у броу. И уситени су заиста као песак, и све
се више ситне.
Не множе се они из меусобне убави но из паклене себичности. Нити они осеау ма какво
блаженство од свога постоаа. Борба за право и првенство испуава све ихово време.
Тешко човеку, кои постане иховим боиштем.
Шта е резултат делаа нечистих духова у човеку, Пречиста Мако Божа? Произвоее
болести у унутрашем човеку и, следствено, и споашем. Грех е семе болести. Семе
греха расте буно као коров.
Све болести последица су греха. Заиста, и слепило, и глувило, и немило, и све остало. И ма
како да е чудно реи и смрт е болест, последица истога узрока, трулеж од истога црва.
Пречиста и Светлоносна Мако Божа, ослободи нас од нечистих духова; опери нас од
свакога греха; исцели нас од сваке болести, милошу Сина Твога и силом Духа Твога
Светога.
И сред трулеа клечеи вапиемо к Теби: Твоим саем сагори сву трулеж што нас дави,
Мако Божа.
LXVI
Молим вам се, Серафими, ко први осети присуство Сина Девоачког у свету?
Нечисти духови први Га осетише, и страхом се испунише. Где е страх, ту е и пузее; где
пузее, ту и дрскост. Заиста, навеи кривци навема се бое судие, и кад судиа наие, они
га први познаду.
Праведник не познае судиу, ер не мисли о ему, нити га ишчекуе. Грех га не тера, да
стриже ушима и погледа, с кое е се стране судиа поавити.
Молим вам се, Херувими, како нечисти духови осетише присуство сина Девоачког у свету?
Као што и тама осети светлост. Шта е осетивие према светлости него тама? И камен и
бика и животиа ош спавау пред зору и не слуте дан, док тама ве осеа Долазак
прождирача свога, и усколебана спрема се на бекство.
Тако и демони осетише долазак сина Девоачког, пре свега земаског народа, чистиег од
их.
Молимо вам се, Престоли, како савлада Син Девоачки нечисте духове?
Нечисти духови представау неку мо само према земи. Небо на их гледа као на
унапред савладане злом своим. Кад се домаин поави у своо иви, лопови беже ка огради
и траже отвор да изиу.
Молим вам се, Господства и Силе, кое су четири победе, кое однесе Син Девоачки у свету?
Четири победе есу победе над четири зла, коа истичу едно из другог као мутна река из
мутног извора.
Прва е победа над нечистим духовима, од коих долази грех.
Друга е победа над грехом, од кога долазе болести.
Треа е победа над болестима, кое се завршуу смру.
Четврта е победа над смру.
Молим вам се, Власти и Начела, коа е навеа победа Сина Девоачког?
Ниедна ние ни веа ни маа. Само е прва-прва а последа-последа. Друга ние могла
бити без прве, ни треа без друге и прве, нити четврта без трее, друге и прве.
Све четири представау едну четвороструку победу, што обаса исток, запад, север и уг
свега постоеег света.
Молим вам се, Власти и Начела, коа е навеа победа Сина Девоачког?
Она, ко може да е разуме, осети и усвои.
Ко е разуме, та се клаа Сину Девоачком дан и но.
Ко е осети, та плаче од радости, што у е осетио, и од стида, што у е тако доцкан осетио.
Ко е усвои, та губи сина жениног у себи и постае и сам сином девоачким.
Вама се молим и поклоним, кругови светитеа и мученика, кои разуместе, осетисте и
усвоисте победу Сина Девоачког. Са свима небесним силама молите се Сину Девоачком за
нас, кои стоимо ош на боишту.
LXVII
Маеха е зема, Мако Небесна, и као маеха поступа с нама. Као на пасторчад гледа на
нас, као на туинце из даине; као на посвочад док нас не учини робовима своим.
Аргатуемо о дан и но, и за то нам исплауе наднице злехудом имовином своом: грехом,
болешу и смру. Ко само од ена хлеба живи, та не зна за ситост. Него што више еде, све
веу глад осеа. И што више игра, по музици ено, све га веа жалост спопада.
Као звер што падне у дубоку аму, па копа зему све ниже и дубе, да би се спасла. И
удаууи се од спасеа мисли, да е спасее близу. Ваистину, такви су и синови човечи,
што се много труде око земе, и према труду своме цене близину спасеа.
Нашто ваше роее у пепео, све дубе и дубе? Синови човечи, спасее е ваше остало за
леима вашим.
Велите: ош мало мало дубе да копамо, па емо изии на светлост. А а вам велим: ош
мало дубе у зему, и биете дае од светлости,
Велите: ош само сутра и прекосутра да свршимо неке послове, и царство добра бие
саграено. А а вам велим: све ваше граевине од земе, срушие вам се на главу, и ваше
сутра и прекосутра бие опет само болно дизае главе испод рушевина.
Оци ваши говораше исту утеху сами себи, и помреше у рушевинама и у недовршеним
оправкама.
Лествице вам требау, и ништа друго до лествица. Да се пеете из рупе, у коу сте запали. Да
бежите из хладног заграа маехе.
Девока е лествица. Она пали небесну свеу у вашо тами, и показуе пут. Она е видовита, и
зна оно, што сте ви заборавили.
Заваена са земом, она е сприатеена с небом. Обнажена од таме, она е обучена у
светлост. Кроз у Небо гледа у вас. Кроз у ви можете видети небо.
Она е опрезна према вашим саветима; правота е у еном уму; небесна мудрост у ено
утроби; свештени пламен у срцу еном.
Из е излази лекар и лек. Од ених бедара устае путово и пут.
Она ние маеха но мака, и не обеава сину своме више него што може дати. ено давае е
обеае. Док маехино давае е у обеаима.
Маеха е зема, Мако Небесна, и као маеха поступа с нама. Црним велом сакрила е Тебе
од очиу наших, да Те не видимо, и да мислимо, да си Ти мртва. Зато поколее за поколеем
припиа се уз маеху, и целива тврду руку ену.
Блесни, Мако, лицем Своим, и маеха е побеи, и робови е постати синови.
LXVIII
Индиац проклие карму. Муслиман проклие кисмет. Хришанин проклие грех.
Сви проклиу проклетство свое; заиста, сва проклетства есу неслобода.
Сви проклиу неслободу своу, едина благословена клетва. Сви се буне против пепела,
што их постепено завиа у себе, сигуран победе свое. заиста, играчи не воле онога, чиа е
победа осигурана у игри с немониим.
Не проклие Индиац неслободу него робовае горем од себе. Нити Хришанин проклие
неслободу него робовае горем од себе. Ниедан се од их не буни против господара као
господара него као господара нижег од себе.
Свет тражи господара. Пробауи господаре пада под пете слугу, и хранеи се пепелом
показуе едино бунтом достоанство свое.
а се саветовах са собом и питах се: можеш ли ти збацити с леа своих карму, планину
превисоку, стару као свет, и тешку као свет можеш ли е збацити с леа своих?
Зар не може кап воде наи пут да изие испод планине на светлост? Зар не може ога у срцу
планине пропутити себи пут и избити на врх, где га сунце чека?
Опет се саветовах са собом и питах себе: можеш ли ти постати кисмет кисмету? Може ли
камилар спасти и себе и камилу од самума, вративши се благовремено с пута без оаза?
Зар не може син уи у очевину своу са пуномои оца?
Зар не може законоизвршилац постати законодавцем?
Опет се саветовах са собом и питах себе: можеш ли ти изии из иве греха, у коо едно
семе дае стотину жетава?
Зар не може она, ко нае боу иву, оставити гору?
Зар не може она, ко у своме сапутнику позна злотвора, окренути се и побеи од ега?
Но страх у мени одговара: али ако нема друге иве? Али ако нема другог сапутника?
Одговара мое храбрие а: Кад говорим о Брами, не говорим ли о друго иви?
Кад говорим о Алаху, не говорим ли о другом сапутнику? Кад говорим о Христу, не говорим
ли о спасеу?
Господару Небесни, прими душу моу за своу слушкиу. Гле, едина е слобода моа, да
служим боем од себе.
LXIX
Бескорисне слуге! Овако говори Господар Живота и Победилац смрти:
Можете ли продужити сво раст за едан лакат? Можете ли едну длаку учинити белом или
црном?
Па кад не можете намае, што се бринете за остало?
Домаин, кои наима слуге, дае им и иву и алат и храну. Како ли тек Отац ваш небесни
снабдева свое слуге!
Бескорисне слуге, Бог вам дае снагу да служите; те не служите ви но Бог служи кроз вас.
Кад би ви могли едну едину добру службу свршити без Бога, ви би били богови, и Бога не
би било.
Кад би ви могли едан едини живот убити, и едног единог мртвог васкрснути, без Божег
присуства, ви би били богови, и Бога не би било.
Кад сву своу службу свршите, то е Бог свршио своу службу и ви сте бескорисне слуге.
Рекох своим ногама: ви не ходите своом снагом; и рукама: ви не стварате своом снагом; и
нервима своим: ви не осеате своом снагом; и уму своме рекох: ти не умуеш своом
снагом.
Нити ме сва опрезност моа може провести жива кроз едну циглу но. Нити ми сав мо труд
за живота може дати едан оброк.
И хлебу рекох: не храниш ме ти но Она, ко те учини хранивим. И води: не поиш ме ти но
Она, ко невидиво с тобом улази у мене. И светлости: не светлиш ми ти но Она, од кога и
ти позаимаш.
Синови човечи, сви сте ви бескорисне слуге.
Елементи природни, сви сте ви бескорисне слуге.
Сунца, звезде и месеци, сви сте ви бескорисне слуге.
Сва служба ваша узалудна е, ако неко ачи од вас не служи.
Сва обеаа ваша обмана су, ако их неко богатии не испуни.
Све бриге ваше као тре су, што сеете по путу своме. Оне не низводе кишу но чине сушу
ош сушниом. Не додау живота но гомилау немои.
Бескорисне слуге, обратите бриге у молитве, као што се лед обраа у текуу воду, и
пожеете неочекивану жетву. молите се господару жетве, и разумеете онда, колико су
узалудне и убитачне биле бриге ваше.
Шта вреди свирали бринути, како е свирати? Све ене бриге нее произвести ни едан звук
док свирач не стави своа уста у у.
Сматрате себе за ништа; не тражите никакво право, и све е вам се дати.
И кад тако будете чинили осетиете, да престаете бити бескорисне слуге и да постаете
синови и посланици оца. И Отац е вас обуи у злато и скерлет свое славе.
LXX
Помози ми да се поново родим, Троице еднобитна.
Узалуд се мучим, да се избистрим у блатавом кориту, коим тече живот мо. Не могу да се
одбраним од мутних притока, што се долином сручуу у реку моу.
Подигни ме на гору високу, и учини ме поново бистрим извором. Теби се заветуем: теи у
кроз суви камен, и неу се више замутити. Ти еш огледати лице Твое у мени и познаеш га.
Ангели Твои спуштае се у мене, и нее осетити спуштае.
Ниедна врба нее бацати сенку на воду моу, и ниедна змиа нее се усудити уи у студене
вирове мое.
Помози ми само, да почнем испочетка. Теби се заветуем: ткау нову хаину од нових
конаца. Доста сам се мучио са суседима своим пришивауи нове закрпе на старе хаине.
Закрпе отпадау, стареж се осипа, и наша права нагота удара нас стидом по лицу.
Мудри риши испод Хималаа говоре о новим роеима, коих е бро, веле, веи од песка у
мору. Но нашто ми сва та роеа, коа ми служе као капиа из едне тамнице у другу?
За едно ти се роее молим, за роее од Духа. Роен сам од воде и крштен сам водом, и
гмижем по земи као мутна вода.
Гле, роее од воде само е пророчанство роеа од Духа. И крштее водом само е
пророчанство крштеа огем.
Водом се регрутуу воници, а Духом се чине победници.
Не допусти, Господе мо, да тво воник доживотно воуе и заврши воевае поразом. Нека
се победник роди у мени, кои ни за тренутак нее посумати, да е роен за победу.
Вода раа воску пораза, а Дух раа воску победе. Помози ми, да се поново родим, Троице
еднобитна. Да се поави у мени човек, какав е у Твоме уму пре времена. Опасан Твоом
снагом; окиен Твоом мудрошу; обасан Твоом чистотом!
Да би кроз очи мое улазила Ти, а не свет.
Да би срце мое жудело само за Тобом.
И душа моа да би била трудна само од семена Твога.
Не остави ме, Троице Света, да издахнем као стари човек; да се исцепам као овештала
хаина, узалуд крпена и неокрпена.
Свет унесе старост у душу моу. Сву е испечати и остави печате свое у о, да од их
болуе, страхуе и умре.
Кад се поново роди душа у костима моим, и кости е се мое подмладити. И бие у души
моо само едан печат
печат дара Духа Светога. Узалуд е свет покушавати, да удари сво печат на мене, да ме
роваши као своу овцу,
нее наи места за сво печат. ер новороени бие испуен Твоим печатом, и Твоим
животом, Троице Животворна.
LXXI
Испунио си се миром, Славо горих светова, и гнев свих земаа не може усколебати мир
Тво.
Меу смртнима е мален мир, за то се гнев осилио.
У недрима охолости гнев свиа гнездо свое, а у недрима гнева убиство се леже.
Сви греси воде убиству, но ниедан не стануе тако близу убиства као гнев.
еднооки закони земаски не кажавау гнев, ер не виде, да гнев убиа. А видовити закон
Тво, Славо горих светова, именуе гнев убиством.
Паштим се, при сунцу и на месечини, да проникнем у тану Твога закона. И од кад ово
паштее омрша све мое земаске наде, почех осеати, како ме убиа гнев моих суседа.
Робови су деца гнева, а синови су деца мира. Зато Премудрост Твоа и говори удима, и
понава говореи: будите синови!
ер син гледа у лице оца свога, и свое лице управа према лицу оца свога. И кад види мир
на лицу очевом, како може он свое лице нагрдити гневом, а да се не окрене од оца свога?
У двоицу гнев уноси немо: у онога, ко се гневи, и у онога, на кога се гнев излива. А немо
е претходница смрти.
Чудотворац не чини чуда меу децом гнева, ер деца гнева уносе немо у ега.
Суседи мои: зашто се осеате мони меу онима, кои вас воле, а немони меу онима, кое
гневи присуство ваше? Ние ли зато, што они први убаву додау животу вашем, а ови
други гневом одузимау од живота вашег?
Зато ми омиле, да будем стално с Тобом, Славо горих светова. ер само у Твом присуству
нити убиам, нити ме убиау.
Као што кап по кап воде разеда и натвру стену, тако гнев разеда живот двоице.
Као крвник с ножем у заседи, тако гнев чека у гордоме срцу.
Заиста, охолост зна, да е крива; зато е и поставила гнев на вратима, да о стражари.
Охолост зна, да е грешна; зато е нашла себи адвоката у другоме греху.
Смиреем испуни срце мое, Славо горих светова, смиреем ангела пред престолом
Твоим. ер смирее нема ни конака ни обданка за гнев.
Да ми синовско смирее, и бие ме стид гневити се на робове и убиати робове. Оклопи ме
миром Твоим, што гнев деце гнева нее мои усколебати.
LXXII
Избави ми душу моу од самообмане, Боже мо, да би се и тело мое избавило од телесног
греха.
Избави ми душу од сулуде охолости и горуег гнева, и тело мое нее ни лудовати ни горети.
Душа е сачинила тело као слику своу, као орган свога говора. Немо е тело и непокретно, и
на добро и на зло, ако душа нее да говори.
Не зна тело за преубу, ако му душа не каже. У срцу се преуба свршава; тело само
понава на сво гломазни начин оно што се у таанственим одаама срца тананим нитима
изатка.
Суседи мои, гледате на жену онако како жена на себе гледа, и самообмана е као крушт
спасти са очиу ваших. Гледате на свако бие изнутра тога биа, и гледаете га не са жеом
но са сажаеем. Ти си, Боже, осветио брак, и Ти си осветио безбрачност.
Оне, кои имау мудрост и мо, да сав живот, што е у их од Тебе сишао, употребе на
службу Теби, ти си благословио.
И оне, кои нису у стау, да сав дати им живот држе у себи, Ти си благословио, да га могу
поделити и пренети на нова биа, кроз жену.
Заиста самообмана е човека у мисли, да га жена привлачи. Гле, неупотребени живот у
човеку, он гони човека к жени, ер не жели да остане неупотребен. Ти си живот, Боже
мо, и живот е светлост. Ти си светлост, Боже мо, и не желиш, да будеш скривен у тами и да
не светлиш.
Благо човеку, кои Те позна у себи, и да Ти маха, да светлиш у души егово и у телу
еговом.
Ние важно, да ли еш ти светлити у едноме телу, или у телу подееноме, Ти само хоеш
да светлиш и обасаваш зему и пуниш е Своим животом и Своом снагом.
Благо жени, коо спадне самообмана с очиу и позна човека као што човек познае себе, и
одбаци жеу, и испуни се сажаеем. И држи живот у себи, са страхом и поносом, као да
небо држи у себи.
Благо свакоме, ко позна у добро време, да е преуба прае и убиство живота.
С Богом се ние шалити, синови земаски. Безопасние е шалити се с огем него с Богом.
Нити е живот, што од Бога долази, опиум за тренутна пианства, после коих се самообмана
обелодауе; а стид и понижее падау као тешка стена на срце, испражено од едне
безумне жее.
Избави ми душу од самообмане, Боже мо, да би се и тело мое избавило од телесних греха.
LXXIII
Управи език мо, Блажена Мудрости, да не одступа од истине до краа живота мога.
Опомени ме присуством Твоим, да бих страховао изговорити лаж. Охрабри га присуством
Твоим, да би слободно говорио истину.
Заклетва е сведок лажи у свету. У царству истине не зна се за заклетву.
Као што из дубоке аме излазе многа зла испареа, тако из самообмане произлазе сви греси,
сваки према своо бои и своме мирису.
Из самообмане произашла е охолост; из самообмане
гнев; из самообмане телесни грех; из самообмане
обмана. Обмана се наоружала заклетвом.
Лаж се куне истином, и тиме признае истину за битност, а себе за сен. Лаж се не куне лажу,
ер ништа се не наслаа на ништа. У своо немои лаж тражи наслон на истину. Што
распростраениа лаж, распростраениа и заклетва.
Заклетва понижава истинита мужа, и убиа мужа лажива. Где се умножи заклетва, умножи
се и лаж. Погрешан ум увек има спремну заклетву на езику. Лаживе очи бране се езиком,
али се не могу одбранити. Ко спрема обману, спрема и заклетву.
Синови преубе нахитрии су ковачи лажи и заклетви. ер е преуба сама собом лаж, и
лажна заклетва.
Кери преубе призивау Бога за сведока, и Бог се повлачи са судова удских, и одсуством
своим угони све у лаж.
Управи срце мое, Блажена Мудрости, и език е се мо управити.
Управи ум мо, Блажена Мудрости, и език е се мо управити.
Присуством Твоим управи душу моу, и език е мо заборавити све заклетве.
Шта вреди, Боже мо, да се оправдам пред удима, а пред Тобом да се окривим?
Успориу език мо, и одвратиу га од заклетве, ма остао и крив пред удима.
Правота пред Тобом испуава срце радошу. Правота пред удима испуава срце тугом.
Боже мо, а сам жива заклетва Твоа, да еш бити са мном до краа. Бое, да сам у миру с
Тобом него са светом. Заиста е лакши рат са светом него с Тобом.
Боже мо, Боже мо, а сам жива заклетва Твоа, да еш бити са мном до краа.
LXXIV
Погледа Отац с Небеса и виде ме сва у ранама од неправде удске, и рече: не свети се.
Коме да се светим Господе? Поворци стада, што иде на заклае?
Свети ли се лекар болесницима, што га са самртничке постее руже?
Коме да се светим? Снегу, што копни, и трави што се суши? Свети ли се гробар онима, што
се спуштау у гроб?
Коме да се светим? Незналицама, што мисле, да могу ош некоме у свету нанети зло осим
себи. Свети ли се учите неписмено деци, што не знау читати?
Вечност ми е сведок, да сви они што су брзи на освету спори су у читау и разумевау
ених тани.
Време ми е сведок, да сви они што су се светили, гомилали су отров у себе, и отровом
избрисали себе из киге живих.
Чиме се хвалите, осветници, пред противницима своим, ако не тиме, што ви можете
поновити ихово зло? Не казуете ли тиме: и ми нисмо бои од вас?
Бог ми е сведок: и ви и ваши противници подеднако сте безбрижни и подеднако немони
за добро.
Видех трешу, коо деца огулише кору и спалише, како даваше сво зрео плод то исто
деци.
И видех, краве, кое уди мучаху великим теретом, како стрпиво дау млеко тим истим
удима.
И сузе ми ударише на очи: зашто природа да буде милостивиа према удима него човек
према човеку?
Природа ми е сведок, осветници, само е она монии од своих злотвора, ко е немоан
поновити дела ових.
Освети нема краа, и потомци наставау дело своих отаца, и одлазе оставауи га
несвршена.
По широком друму ури зло, и од сваког новог мегдана добиа снаге и маха, и умножава
своу свиту.
Мудар се склаа с друма, и остава зло да ури.
Лаава пса брже умири едан комад хлеба него хрпа камеа.
Она ко е учио уде: око за око, учио их е, како е сви остати слепи.
Коме да се светим, Оче мо небески? Поворци стада што иду на заклае?
Ах, како су жалосни сви злотвори и сви осветници! Заиста, као стадо што иде на заклае, а
не зна куда иде, па се боде и ствара кланицу пре кланице.
Не тражим освету, Оче мо, не тражим освету но тражим, да ми даш море суза, да могу
оплакати жалост оних, што иду на заклае, а не знау куда иду.
LXXV
Благослови неприатее мое, Господе. И а их благосиам и не кунем.
Неприатеи су ме више гурнули Теби у наруче него приатеи. Приатеи су ме везивали
за зему, неприатеи су ме дрешили од земе, и рушили сва моа надаа у зему.
Ови су ме учинили странцем у земаским царствима, и непотребним становником земе.
Као што гоена звер нае сигурние склониште него ли негоена, тако сам и а, гоен
неприатеима, нашао насигурние склониште, сакривши се под Тво шатор, где ни
приатеи ни неприатеи не могу погубити душу моу. Благослови неприатее мое,
Господе. И а их благосиам, и не кунем.
Они су место мене исповедили грехе мое пред светом.
Они су ме шибали, кад сам се а устезао шибати сама себе.
Они су ме мучили онда, кад сам а бежао од мука.
Они су ме ружили онда, кад сам а сам себи ласкао.
Они су ме пували онда, када сам се а гордио собом.
Благослови неприатее мое, Господе. И а их благосиам, и не кунем.
Кад сам се а правио мудрим, они су ме називали лудим.
Кад сам се правио моним, они су ми се смеали као кепецу.
Кад сам хтео водити уде, они су ме гурали у позадину.
Кад сам журио да се обогатим, они су ме стукали гвозденом руком.
Кад сам мислио мирно спавати, они су ме будили из сна.
Кад сам зидао дом за дуг и спокоан живот, они су га рушили и изгонили ме ван.
Заиста, неприатеи су ме одрешили од света и продужили руке мое до Твога скута.
Благослови неприатее мое, Господе. И а их благосиам, и не кунем.
Благослови их и умножи их; умножи их и ош више их огорчи против мене
да би мое бекство к Теби било бесповратно;
да би се нада у уде искидала сва као паучина;
да би се смирее потпуно зацарило у души моо;
да би срце мое постало гробом моа два зла близанца: гордости и гнева;
да би све свое благо сабрао на небу;
ах, да би се едном ослободио самообмане, коа ме е и заплела у страшну мрежу варива
живота.
Неприатеи су ме научили да знам, што мало ко зна да човек нема неприатеа у
свету изван себе.
Само она мрзи неприатее, ко не зна, да неприатеи нису неприатеи но сурови
приатеи.
Заиста тешко ми е реи, ко ми е учинио више добра и ко више зла у овоме свету: приатеи
или неприатеи.
Зато благослови, Господе, и приатее и неприатее мое.
Роб куне неприатее, ер не зна. А син их благосиа, ер зна.
ер зна син, да му се неприатеи не могу дотаи живота. Зато слободно корача измеу их
и моли се Богу за их; Благослови неприатее мое, Господе. И а их благосиам, и не
кунем.
LXXVI
У зору кад се пробудим, прве мисли мое лете к Теби; први покрети душе пружау се твоме
осмеку; први ми е шапат Твое име, прво изненаее Ти, кра мене.
Као младенац, после страшнога сна, што грли маку своу и радуе се, што га сан ние
раздвоио од маке, тако и а: будеи се грлим Тебе и радуем се, што путовае у сну ние ме
удаило од Твое руке.
Како сам неубазан према Теби, убави моа! Стид ме еде, што сам тако неубазан према
Теби. Док се ти од мене ни за тренут не одвааш, а се од Тебе у сну одваам по читаве сате.
Зато проклием сан и спавае мое, и дивим се небесним силама, што поглед сво не скидау
с Тебе ни дау ни ноу.
Сан ме замара, а Ти ме одмараш. Нема одмора уморноме без гледаа у Тебе, ни насладе
огорченоме без разговора с Тобом, чистоме без купаа у Твоо светлости.
Хитам храму Твоему кроз пусте улице, хитам и не сретам никога у пустим улицама. Сви
спавау и у сновима своим муче се у далекости од Тебе, а Ти седиш на свако постеи и
чекаш повратак душа из даине.
Стид ме еде, убави моа, како су удске душе неубазне према Теби, и како се надуго
одваау од Живота свога.
И зверови горски пробудили су се у зору, и Ти стоиш кра их и чобануеш. О храни мисле
зверови горски, о храни мисле рано изутра као и а. Гле, и а мислим зором о храни своо, и
знам, да се само Тобом глад моа може утолити.
Кроз пусте улице хитам, Славо моа, да тражим славу Твоу. И чуем муезина где виче на
кули, и чуем звоно где зове цркви. И дижем се у мислима своим и разгледам сва места на
земи, да видим, колико се синова удских растало од свог безумног путоваа у сну и
састало са Оним, кои есте, и кои е далеко од безумности сна.
Устали су свети испосници по пештерама и келиама, и одавно ве разговарау с Тобом.
Устали су они, чиа душа никад и не леже, но као свеа управо гори пред Тобом дан и но.
Благослови, Господе, све те испоснике и молитвенике, кои животом своим као таманом
каде успавану зему.
Хиаде и хиаде душа растау се од тела у зору. И кад се сунце роди, горее оно као
посмртна свеа над хиадама мртвих.
И гледам Тебе, убави моа, како бдиш кра многих хиада умируих и чекаш, да призову
име Твое. И гле, неке од их, кау се за сав сан живота и вапиу к Теби за помо.
Благослови, Господе, све поканике на смрти, и одазови се иховом вапау.
Кроз пусте улице хитам, Славо моа, и улазим у храм, да певам и величам славу Твоу. И сам
стоим у храму, препуном Тебе и ангела Твоих. И падам на колена и молим Ти се са сузама:
Пробуди к Себи све успаване душе, Господе, Небодржни, све успаване душе брае мое и
народа мога!
Отежале су и омлитавиле душе грешника, и спустиле се до близу Ада. Вечито будна
убави, пробуди их пре него што их смрт гурне едан ош корак дубе у сан, у вечити сан
у сан страшни, кра кога Ти не бдиш.
LXXVII
У подне деца се скупау на езеро, да се купау у сунцу и води.
Господе, како се диви сва природа невиности! Мучни и намучени аргати у присуству
грешника езеро и сунце преображавау се у присуство деце. Како величанствен храм
Господи постае езеро, када су деца на ему, и како узбуен првосвештеник сунце, кад се
зраци егови укрсте за зрацима душе детие.
Пустите децу нека приу к мени, шапе сва природа, и разумеете, да сам и а дете. Према
разбоницима и а се правим разбоником, према деци и а сам дете. Бездушницима и ja се
чиним бездушном, светитеима а сам олтар. Ко тражи звера у мени, послау му звера у
сретае; ко тражи Бога у мени, показау му Га. Грешници ме именуу кланицом, праведници
жртвеником. Само невиности откривам се као невиност, и деци Божо као дете Боже.
Пустите децу нека приу к мени, виче гласно Син Девоачки, и деца Му едино и прилазе.
Паклу огеном бие одговорни они, кои бране деци приступ Сину Божем. ер нити сами
прилазе нити даду другима да приу.
Зашто децу, Господе, зашто децу иштеш? питау створени и нероени Роенога и
Нестворенога. Као кипови камени такви су створени и нероени, покреу се ветровима
светским. А Роени и Нестворени покрее се животом изнутра, и ветрови светски беже од
ега.
Зато што сам и а дете, зато иштем децу. Варалице виде у Мени варалицу, безбожници
безбожника, и властодршцу отмичара власти. Фарисеи питау: ко е ова? и не могу да се
досете, а мудрице овога света лове Ме на своу земаску мудрост.
Само Ме деца познау, ер сам и а дете. Као дете нисам сво, и као дете не тражим славу за
себе. Као дете не мислим ништа од себе, и не говорим ништа од себе, и не делам ништа од
себе. Него као дете мислим оно, чему ме Отац мо учи, и говорим оно што чуем, и делам оно
што видим.
Деца престау бити децом, а а никад не престаем бити дете. Деца престау бити децом због
злих воа своих, кои им забрауу сталан боравак са мном, и уче их старачко мудрости
света. А а не престаем бити дететом, ер се храним вечно младом мудрошу неба.
Благо онима, кои се у старости отресу своих злих воа и ихове мудрости, што чини
старим, и болесним, и мртвим. Ко се обрати к Мени, ако е и остарео од света, учиниу га
дететом, и као вечито дете царовае у царству Моме, у кое старци светски немау приступа.
Кажем вам, царство Мое царство е деце.
Заиста, створени нее видети светлости царства Божега, него само роени. Оно што е Мое,
што е као а, оно е бити са Мном.
Излупае се камени кипови, што их светски ветрови покреу, и ихов пепео бие игра
ветрова. А деца, што се покреу животом изнутра, уи е у вечити живот.
Господе Лучезарни, и Вечито Дете у крилу Свете Триаде, помози ми невиношу своом,
навеом снагом у свима световима, да се родим од Духа Светога.
Да не би као камени кип, створен овим светом, био разлупан и у ветар развеан.
Но да би као роени младенац био нераздвоен од Тебе у вечности, Кнеже невиности и свих
невиних.
LXXVIII
У вече се засиа звездана прашина над главом моом, и а осеам понор, над коим виси
живот мо. И с трепетом душе пружам руке к Теби и вичем: Господе, склопио ме е страшни
свет са свих страна, као пешчана пустиа малену премалену оазу.
Неу се мои одржати, ако ме Ти не подупреш Твоом снагом. Потавание песак зелену
ливаду моу, загушие извор у ливади, и поврх палми дизае се пешчана брда. И под песком
упепелие се едно срце, кое Те е убило, и пепео е се хватати за копите камила. И
запушие песак уста, коа су знала само за едну песму, песму Теби Свемономе. И из
милион година живота бие збрисан едан део живота, као да га никад ние ни било. И тешка
кола васионе лупарае и дае не жалеи, што су едан дан живота претворила у едно зрно
песка.
Но Ти си монии од света, Господе Боже мо, и позамиеш слуги своме херувимски мач од
пламена, коим у одбиати навалу света на живот мо.
Неу се спасти, ако сам чак и равномоан са светом, а ош мае, ако сам немонии од света.
Раван свету не одолева свету, нити га се свет бои; а немониега од себе свет од малена учи,
да спрема себи гроб. Него у се спасти само ако сам ачи од света, те победим свет.
Самообмана моа представа ми свет као страшну мо. Кад умре самообмана у мени и гране
истина, а видим и знам, да е една кап Твог животног ога ача од васионе пепела. Нити сва
васиона има снаге да нахрани едну травку, ако од Тебе не прими.
Она што е роен од Истине и послан од Истине лако побеуе свет. Измиче се свет испред
ега као сен испред сунца.
Страх од света данонона е храна оних, кои се од Истине одвоише. Створени од света
посташе лутке света, с коима се свет игра као дете са своим играчкама. Деца Истине роена
су од Истине и не бое се мртвостворених.
Помози ми, Боже мо, да победим свет у мени, и лако у победити свет изван мене.
Неу се погордити победом над светом, ер Твоа е победа а не моа.
Пустиу Тебе да растеш, а а у се смаивати, и као дете држау се скута Твога.
Пустиу Твоу Реч, да се усели у тело мое, и протерау из себе све немоне речи, научене од
света. Твоа Реч е невиност, и мудрост, и сила. Она е уништити створее у мени, и помои
е роеу моме.
Тело, у кое се усели Реч Божа, ние више тело од света створено, но од Духа Светога зачето
и почето. Заробена од света душа ми изатка и ропско тело. Зато у страху од света дрхти и
душа моа и тело мое.
Осветли душу моу, Светлобитни Боже мо, и она е се охрабрити и ослободити од света. И
бие синовска душа, коа е умети изаткати синовско тело, храм Сина Божега.
Кад засиа звездана прашина над главом моом, а призивам Тебе у помо, Пресвети Боже
мо, и не боим се свиу светова, као што се син не бои слугу у дому оца своега.
LXXIX
Олошаше уди, па говоре: шта нам дае Господ?
Господ дае живот сваком телу; Господ дае лице свако ствари. Као дете милостив е Господ,
и себичност е ему непозната као и тама.
Господ дае сваком оно што ко од ега тражи. Своу вечност Господ испуава даваем, а ви
велите: шта нам дае Господ? Не би могли ни то питае поставити, да вам Господ не дае
снаге за то.
Господ купи сузе жалосних у свое руке. Господ посеуе суже. Господ седи на постеи
болесничко.
Господ бди на опасним путевима, и над дубинама морским стражари, а ви велите: шта нам
чини Господ?
Оно што тражите од Господа, оно вам и дае. Но зато што сте почели више тражити од света
него од Господа, зато се осеате обманути у надама своим, те говорите: Шта нам чини
Господ?
Као добар домаин Господ е поставио трпезу и чека госте. Пажив е Господ на куцае, и
брз да отвори врата сваком госту. На егово трпези нагомилани су несаани дарови; за
еговом трпезом много е седишта. Ко погоди егова врата и закуца, нее бити враен, а ви
велите, зашто нам Господе не отвори кад куцасмо? Зато што сумом куцасте у врата
Господа, а вером у врата света.
На вратима ваше душе стои Господ са метлом, готов да на позив почисти вам душу од силне
нечистое, и са кандилима и мирисима да е почишену намирише, и са девоачким
накитима да е украси, стои Господ и чека на позив ваш.
И на ивици срца вашег стои Господ са свеом великом, што гори без дима и испареа, стои
Господ и чека на позив ваш, да унесе свеу у срце ваше и осветли га, и сагори у срцу вашем
сав страх, и све страсти и све ругобне жее, и изагна из ега сав дим и зао мирис.
И на ивици ума вашег стои Господ са своом мудрошу и своим езиком, готов да на позив
ваш уе унутра и разагна све луде мисли, све праве утиске, све погрешне помове, и
избрише из ума вашег све непостоане слике, стои Господ и чека да унесе сво разум, и
свое печате, и свое речи.
А ви велите: где е Господ? На ивици вашег живота. За то вам е живот погрбен. Да е
Господ у средини, где е Он био у почетку и где Му е место, живот ваш био би усправан, и
ви би видели Господа, и не би питали: где е Господ?
Олошасте, зато питате: где е Господ?
Предобар е Господ, за то Га лоши не познау.
Препрозрачан е Господ, за то Га прашиви не виде.
Пресвет е Господ, за то Га несвети не осеау.
Ако нема довоно уди, кои е исповедити име Господа, Господ е се показати кроз
ствари.
Ако ли и звезде небесне забораве име Господе, не е га заборавити безброне воске
небесних ангела.
Што слабиа исповест имена Господег у едном царству, то ача у другом. Нити се може
смаити бруае имена Божега, нити се може повеати. Ако едан поток пресуши, други е
надои, и тако море се држи на исто висини.
LXXX
Зелени ce кипарис и лети и зими. Мирише босиак и лети и зими. Коу се агаци и лети и
зими.
Чувате се од вукова, кад вас нападау, едан с лица други с леа. Но више се чувате од два
греха, од страха од грешника и презреа грешника. ер е зеленило ваше ишчезнути као
зеленило врбе. И мирис ваш претворие се у немирис. И смиреност ваша постае гордост. И
грешници е вас назвати имеацима.
Праведници, грех е немо, и страх од грешника страх е од немоних. Грешник се страши од
мртвог праведника у себи, а два пута више од живота праведника уза себе.
Не страшите се онога, ко се вас двогубо страши.
Ние ли Господ храброст праведника? Ние ли Свемони Господ генерал воске
праведничке? Заиста е мала правда оних, кои стое уз Свемонога и страше се свенемоних.
Ако е правда ваша правда Божа, мо ваша е мо божанска. У почетку мо божанска
грешницима се чини слабост, ер е сувише блага, и милокрвна, и многотрпива. Но на
крау, када дое победа божанска, грешници виде с ужасом, да е куа ихова пролокана од
подземне воде, и да се сурвава бесповратно.
Као трава споро и нечуно расте Божа победа. Но кад узрасте, не може се више ни погазити
ни покосити.
Грешници су стадо без пастира; ви нисте. И кад вас пастир остави, не остава вас да вас
остави но да вас npoceje на често сито. Вратие се ваш пастир ускоро, и ви ете умирати од
стида због издаства.
Праведници, грех е болест, и презирае грешника презирае е болесних, Ко од свога
здрава дае болесницима, та умножава свое здраве. Презрее болесних поткопава
здраве здравога.
Грех седи за трпезом оних, кои се бое сести за трпезу грешничку. Грех улази у дом оних,
кои се бое уи у дом грешнички. Ко се с пута враа натраг, да не сретне грешника враа се
дому натоварен грехом.
На сваку капиу ваше душе поставите по едног стражара, да гордост не уе у ваш храм. ер
ако уе, погасие одедном свее свих ваших врлина. И биете као мех напуен вином, кад
се иглом пробуши.
Кратак е ова дан живота, но прави живот не зна за но.
Ко умре од греха на овоме дану, умрее смру што не зна за дан.
Праведници, учините едну по едну школу без умора. Ко сврши едну школу правде, Господ
га шае у вишу и тежу. Грешник се мучи од неукости, праведник се мучи од учеа. Но
заиста слаа е мука праведника него мука грешника, као што е слае враае у домовину
од седеа у туо земи.
Милосрдна Богородице Небесна, сачува све оне, кои су се упутили путем правде, да се не
устраше од грешника, и да не презру грешнике.
Да их страх не би учинио богоизданицима, и да их презрее грешника не би учинило
човекоубицама.
Да полуправда ихова не би била само една узвишица, одакле е дубе пасти у пропаст.
LXXXI
Беах пастир овцама, и Ти ме уздиже за пастира удима.
Налазих овцама зелену пашу, и беху задовоне. Нудим Тебе за храну удима, и многи Те не
окушау.
Згрчило се срце у мени од туге, Господе мо, и очи мое не престау влажити се сузама, ер Те
многи не окушаjy, него траже себи храну на ивама глади.
Не туда, брао, моа, не туда. То су иве глади, куда ви гредете; повеаете глад вашу. И у
бесомучно глади урнуете едан на другог, и ешете се узаамно, и глад неете утолити.
Овце се хране оним што е од Бога, а ви сте за то уди, да се храните Богом. Ако е се и
уди хранити храном овчиом, што би онда Бог стварао и уде и овце?
Шта е овца друго него трава, храна коом се храни. А ви сте позвани, да будете богови,
зато вам се Бог нуди за храну.
Господару мо, клечим пред Тобом и просим милост. Охладила се вера у свештеника Твоих,
зато те многи уди не окушау. И богата паша Твоа стои едва начета. Добар пастир овцама
ние добар пастир удима. Зашто ме не остави, да будем добар у малом, него ме постави да
будем лош у великом?
И када беах пастир оваца, беах Ти свештеник. Чобанским штапом превртах сваки камен и
сваку травку, и лежах на леима и посматрах страховите ватре небесне. И додиривах челом
росно лише у гори, и грлих високе еле, запаране громом, са сажаеем. И читах име Твое,
исписано огем по цело земи, и осетих, да свака стопа подамном гори и говори: а сам
олтар Вишега. И испуних све ливаде, и све дубраве, и све путеве свое дивеем
величанству Твоме. А кад порастох познадох, са езом неисказивом, да си ми Ти ош ближи
него што и слутих у поима детиства мога. Познадох, Господе, да сам и а зема, у коо
ти гориш и говориш. Познадох, Владико мо, да сам а странац у себи самом, а Ти домаин и
господар.
И то познае доведе ме до ужаса, кои ми проледи срж у костима. Рекох себи: па ти ниси
прао своу куу него туу? И ниси навлачио срам на себе него на другога? И ниси вреао
себе него домаина, у чием си дому гост? И ниси се бацио блатом на своу свеу него на
неко сунце у теби?
Какво крштее може опрати мо стид од Тебе? Какво покаае мо грех према Теби
изгладити? Помози ми, да се уништим, да ме нема, и да се поново родим, као младенац без
прошлости. Помози ми, Родитеу мо.
Незнабожачки идоли траже од своих свештеника извесну меру мудрости. Колико ли е тек
мудрости потребно свештенику Бога Живога!
Идоли траже извесну меру чистоте. Колико ли е тек сунчане чистоте потребно ономе, ко
служи Богу над боговима,
Идоли траже извесну меру снаге од своих служилаца. Коликом ли тек снагом мора бити
опасан служилац Свемонога Сведржитеа?
Свевиши Родитеу мо, очисти живот мо и учини га жртвом на жртвенику Твоме. Кад
беах чобан агацима, плаках, кад хоаху заклати едно аге. Учини ме невиним као аге
и сагори ме на олтару Твоме. Кунем Ти се, неу заплакати, Господе мо и Боже мо.
LXXXII
Подигоше неверници рат против Господа неба и земе, сухо лише против ветра
планинског! Докле ветар ути, чуе се шуштае лиша. Но кад се ветар захукти, развеае се
лише по ритовима и друмовима, и оставени лист по лист изгубие аваз и слепие се с
блатом.
ер неверник се у гомили осеа ак и одае глас. У самои га еде и страх и немо. А верник
кад е у гомили дели немо гомиле, а у самои дели мо с тобом; зато е самоа егова снага
и егова песма.
Против кога дижете рат, безумници? Против Онога ли, кои помишу своом пали сунца, и
стада сунаца и звезда гони своим штапом? Заиста, мае е смешан рат, што га врбе огласе
громовима, и чикови водени страшним кондорима.
Сковали сте оруже, коим сатирете едан другог, па сте устали, да истим оружем воуете
против ега. Но гле, Он може ходити по мачевима вашим као по меко маховини. Нити се
он плаши ваших тврава више него ваших гробова.
Изумели сте ситне речи, коима ружите и понижавате едан другог, па мислите, да ете
вашим ситним речима понизити Онога, кои едини зна шта е реч и откуда е? Гле, Он вам е
створио гласнице у грлу, и раширио плуа испод гласница, и просекао уста, и везао език у
устима. Заиста, мае е смешан устанак свирала у дуану против мастора свога, и жица на
харфи, против руке, што удара у их.
Обавили сте рат не Богу но себи, и Бог са сажаеем гледа на ваше самоубиство. Сухо
лише оглашуе рат гвозденим точковима!
У колико ви дуже ратуете против ега, у толико се Он све незадржание извлачи из вас.
Извлачи Господ своу снагу из вас, своу красоту, свое здраве, своу мудрост и свое
блаженство. То е начин ратоваа Господа Вишега са своим противницима.
Шта остае од вас, убоити борци, кад Господ извуче из вас оно што е егово? Не остае ли
немо, и ругоба, и болест, и безуме, и несреа? Ништа вам Господ нее одузети од онога,
што е ваше. А ваша е немо. И кад Он узме своу мо, коу ви злоупотребавате, остае
вам ваша гробна немо, коа ние ни за употребу нити за злоупотребу.
Тргнуе Господ своу красоту из вас, и жабе е бежати стрмоглав од ваше ругобе.
Тргнуе Господ свое здраве из вас и крв е се ваша у гно претворити, и биете мирис
угодан за црве, мирис, од кога е градови затварати свое капие.
Вратие Господ своу мудрост к себи, и ви ете у безуму своме урити по дубравама, и
сваати се са пештерама.
Блаженство свое и мир сво опозвае Господ к себи, и од вашег немира уплашие се извори
и побеи е; и од несрее ваше усахнуе лоза у брду, и зема у поу вратие сво плод
натраг земи.
Такав е начин ратоваа Господа Свевишега са своим противницима.
Као дете Он е немоан да учини зло. И не враа зло злом, ер е пресиромашан у злу. Но
само сабира свое добре дарове и одходи с има од онога, ко шкргуе зубима на . И
остава Господ невернике самима себи. И они се распадау као дрво црвоточно, из кога е
изишла сировина, и по чио гилости црви тумарау за храном, као по напуштеном дому.
Тако бива и с народом, кои обави рат Животодавцу.
Рекох своме народу запамти: таква е победа Животодавца и такав е пораз безбожника.
LXXXIII
Луде разговоре воде уди чим се удае од Твога присуства, Мудрости моа. Безверници
говоре о делима, а безделници говоре о вери.
И свак поништава оно што нема, а оно што има телали по пазару.
Докле Ти, Господе, пуниш дом мо своим дахом животворним, а увек заборавим да питам:
шта е претежние вера или дела? Чим Те увредим, и осетим се оставен од Тебе, а са
гневом улазим у разговоре уди, и подржавам ову страну или ону.
ер без Тебе сам као ветроказ на димаку, што чегрта према ветру. Кад се дигне ветар вере у
души моо, а стоим с онима, кои оставише дела и сташе за веру; кад се дигне ветар
делатности у души моо, а држим страну с онима, што оставише веру и сташе за дела.
Но у твоме свеумирууем присуству нема ветра, нема колебаа, и нема делеа ствари. Не
осеам ни веру нити видим дела, но само Тебе Живога осеам и видим. Заиста Ти ниси моа
вера но мое виее. И ти ниси мое делае, но а сам твое делае. И опет говорим: Ти ниси
моа вера но а сам Твоа вера, и Твое поверее.
Па учим разговорие око себе: ко има праву веру у Живога Бога, та радие ути. И ко дела
право дело Боже, та радие ути. А ко своим умом склапа своу веру, та се радо препире о
вери. И ко ради свое дело а не Боже, та се радо хвали делима.
У човека од вере дубока е тишина у души, дуба од тишине на дну морскоме. ер Мудрост
Божа раа се и обитава у дубоко тишини.
У делатеа дела Божег дубока е тишина на езику, дуба од тишине гвожа у срцу
планине. ер ко дела туе дело, та ослушкуе наредбе и извршуе их, и опет ослушкуе, и
нема кад да говори.
Говорим верууим у дела: ние ли молитва моа делае и пределавае мене самога? Ние ли
у мени сав свет од постанка до краа, и сва сиромаштина и нечистота света? Заиста нисам без
дела, кад се зноим и плачем у молитви, но сам на тешком послу помагаа сиромаха у души
моо, лечеу болесних и изгоеу нечистих из душе свое.
Говорим верууим у веру: не будим ли веру у суседа своих делима добрим, коа делам?
Ние ли мое дело у свету песма мое вере, псалам спасенога меу неспасеним? Ко е
зауставити песму у грлу препуне душе? Ко е загушити препун извор да не отиче? Препиру
ли се виле, што чувау извор, са вилама у потоку изворском око тога, коа е вода корисниа?
Заиста, да ние извора, не би било ни потока.
Господе мо, не удау се од мене, да не свисне душа моа од празних препираа. утае у
Твом присуству гои душу моу; разговори у Твоме одсуству мршаве е и троше е у поздер.
Ослушнух и последи пут препираа уди, и махнух рукама, и удаих се. Гле, то се не
препиру истински верууи са истинским делатеима Твога дела. Но то е завада слугу, с
мало вере и с много зле вое. То се маловерни сваау са потркушама светским. То се
усахли извор сваа са пресушеним потоком.
Док су били пуни, обадва су певали едну исту песму радости, и у радости довикивали се.
То се зловерник сваа са злоделаоцем. Каква е моа заедница с има? Шта ме веже за их
осим сажаеа, што утекоше од Твога сиаа?
Испуни дом душе мое, Животворни Душе, да бих ослепио и не видео гневна лица
препирача, и да бих оглувио за ихове луде разговоре.
Утекли су од Тебе, Радости моа, зато воде луде разговоре.
Молим Ти се и поклоним, вежи душу моу кроз хиаде сунчаних зракова уз Тебе, да не
утекне од Тебе, и не сурва се у хладну пропаст.
LXXXIV
Они што просвеуу, не просвеуу него заслепуу, шта еш чинити с има, Господе?
Они одвраау децу Твоу од Тебе, и бране о, да приу к Твоо Мудрости, ер говоре:
Господ е една стара реч ваших мртвих едова. То е стара амалиа, коу едови ваши
носише собом и помреше. Ми емо вас научити, како се рие зема, и гои тело, и куе злато,
што аче сиа од мртвог Господа. Шта еш чинити са саблазнитеима деце Твое, Господе?
Ништа им а неу учинити, ер они су учинили све за проклетство свога семена и племена.
Заиста, гору су судбу спремили себи и своме народу него кижевници и садукеи из удее.
ер имадоше пример ових, и не научише се.
У старости своо слушае клепет мачева на прагу своме, и умирае од глади, елави и
драви, а нее смети извирити се кроз врата, да опомену ученике свое. Чиме е их
опоменути, кад е име Мое избачено из хадучког срца иховог? Што е их и опомиати,
кад су их они на то спремали, по бездано глупости своо, коа прати свакога, кога а не
пратим. Шта е им бити, Господе?
Бие им горе него Вавилоанима, кад се у сили своо клааху крви и злату, и децу своу
учише, да се томе клаау.
Прво е дои глад, какву ни Вавилон ние запамтио. Па рат, ради пачке хлеба, из кога е се
вратити побеени. Па меусобно клае и паее градова и села. Па болести, до коих се
рука лекара не е смети дохватити. И учитеи е бити шибани бичевима и гоени да буду
гробари своих ученика, од коих е сви друмови смрдети.
Они, кои воде народ, не воде него га заводе, шта еш чинити с има, Господе мо?
Заваау народ ради свое користи, и кад се народ збуни и узбуни, они се измичу са власти и
у миру еду излагану добит. Криве свое противнике, а иду стазама иховим. Од ихове
галаме мудрац не долази до речи.
Ласкау глупаку и насилнику само да доу до првих места. Посведневно пишу киге и
обавуу зло своих сродника, да би скрили свое зло.
Не уче народ истини, него га хране лажу округлу годину.
Немони су, да учине правду народу, него га застрашавау плашеи га гором неправдом
прошлих времена.
Харау за себе и за приатее свое, ер знау, да нее дуго.
Шта еш чинити с има, праведни Господе?
Учинили су они све, и а немам шта да чиним, него да их оставим себи. Заиста, нее ести
своу добит у миру, него е е потрошити на дае своих роака.
Осиромашие, и мишеви е им пролетати кроз продрту кошуу. Сневае буне преварених и
похараних, и дизае се у понои, престрашени и озноени. Бие им дуг живот, да би им казна
била дужа.
Доживее да виде сво дом у згаришту, и бежае из свое земе, гладни и болесни, и нее
смети изговорити свое име ни пред ким.
Гледае туинце у своо земи, и просие комад хлеба од их.
Горе е бити држави ихово него римско. ер имадоше Рим за пример, и не поучише се.
Горе е бити народу иховом, кои их е родио, него народу евреском. ер имадоше пример
народа евреског, и не поучише се.
Слушае клетве свога имена, и нее смети провирити на прозор.
Гледае сво народ где га везане у поворкама воде, и боае се за себе.
И слушае, и у сну и на ави, проклиаа свога имена, и дрхтае, дрхтае а нее мои
умрети.
Господе Велики и Страшни, сви су Твои путеви милост и истина. Шта еш чинити са
заслепеним, заведеним, слаганим и похараним?
Ако се ко сети имена Мога, сетиу се и а ега, и спашу га.
Чекам, да ме ко викне, и одазвау се.
Докле има викаа на земи, имае и еха на небу.
а сам она, кои е наближи свима и свему. Даем се ономе, ко Ме жели; повлачим се од
онога, ко Ме не познае. Без Мене свет е пухор пепела. И без Мене уди су немонии од
пухора.
LXXXV
Где е цар, тамо е и царство. Цар без царства ние цар, нити е удово царство царство.
Унутра у вама е царство небесно, рече Царски Син, и радост обаса све оне путнике по
гробима, кои разумеше ову небесну поруку.
Муслиман не веруе, да се Ти дотичеш праве земе. Незнабожац Те види свега у земи.
Царски син зна за царски пут, и указуе Те у земи пречисто. У пречисту зему и Он се
обукао и сишао, да диму земаском донесе светлости и битности.
Царе мо, ближи си ми од дихаа мога, и дубе стануеш у мени од мисли моих.
Шта е дихае мое но нешто што споа улази у мене и излази? И пре дихаа плуа моих
Ти си био у мени. Знао си за мене ош у бедрима оца моега. И пре створеа света мислио си
о мени.
Шта су мисли мое до печати споаших ствари, што улазе у мо ум као конци у разбо, и
ткау се, и слажу се, и разлажу се, и губе се? Све су ствари ван ума мога, и у мо ум не улазе
ствари но печати ихови.
Но Ти си едина стварност ума мога, с коом се ум мо и роди. И пре свакога печата Ти беше
у мени; у додиру си са мном пре додира мога ма с коом ствари.
Од кад чух царску благовест, разастирем душу моу као покривач надрагоцениих блага, и
тражим Тебе и Твое царство у о. Разастирем е и не видим о краа ни дна.
Нити могу да досегнем све висове ене, нити да се спустим у све мадане ене.
Откривам светле зраке, што наговештавау далеко сунце неко. Откривам златне стубове
храма, но нигде не видим краа храму.
Осеам благовони мирис кандила, но не могу да видим царски престо.
Што се више трудим и откривам, све више видим закривенога.
Неслуене тане сместио си у мене, Господе над безброним воскама. На сваком вонику
блиста се царски са Тво.
Као што сунце не бива без светлих зрака, тако ни Цар ние без ангела своих, светлих зрака
своих.
Безграничност носиш собом, Царе мо, и безграничност уносиш у душу моу.
Вечношу си се огрнуо као плаштом, Царе мо, и тим плаштом огреш душу моу.
Дух ствара себи Где и Када, и не зависи од своих творевина.
Господе Пребогати, изумавам се од чуда гледауи у душу своу. Какво си све богатство
нагомилао у оскудни суд земаски!
Заиста, моа е кривица, ако се осетим сиромашан. Моа е кривица, ако се осетим смртан.
Мое е самоубиство, ако се осетим роб земе и земине самообмане.
Где си Ти, ту е и царство небесно; и где е небесно царство, ту си Ти.
Ако царство Твое ние ушло у мене, ваистину ни а неу уи у царство Твое.
Бесмртни Царе, чу тепае езика мога; чу песму моу, едину жртву езика мога:
Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа, Тросунчаног Живота и Блаженства!
Амин.
LXXXVI
Добро е бити с праведником.
Ко икад тражи гроб неправедника? Нашто е му? А гроб праведников сви траже, и ограуу
га, и подижу споменик.
Нашто е им? То е исповест света, да праведник живи и после смрти, а неправедник да се
губи као бразда на морско води!
Ти си правда праведника, Живи Боже. егова правда ние у законима удским, кое уди
хитро пишу и лено испуавау. Твое присуство егова е правда, и сваки Тво дах егов
нов закон.
Велики праведник нема старих закона, нити мари за законе писане на папиру. утрос од зоре
он осеа да Ти пишеш по еговом срцу и уму, и чита.
Стотине насилника и трчилажа дижу се против праведника и радуу се, кад му стегну грло,
да не говори. Али насилници и трчилаже признау у себи, да би се по има сви точкови
света поломили од утра до мрака. У самои, коа е тешка кривоумним и кривопутним као
страшни суд, насилници и трчилаже признау, да у колико ош свет постои, постои едино
због праведника због правоумних и правопутних.
Ко е праведник изван богоносаца? Нико, Господе.
Она ко Тебе доноси у свет, доноси живот у уштуру живота, доноси воду у празне бунаре,
и песму у занемела грла.
Као облак од суха дима, без грома и дажда, кога висински ветрови свемоно расипау у
ништа, заиста, такав е и сав она свет без богоносаца. Сав свет е сухи дим, коме само
богоносац може дати гром и дажд, и учинити га истинским облаком.
Облак личи на облак, и човек личи на човека, и свет личи на свет.
Но едан облак е вариви сухи дим, други е пун грома и дажда.
едан е човек постоеи, други непостоеи, премда личе едан на другог. едан свет есте, а
други ние, мада изгледа, да оба есу.
Пре него се Ти родиш на земи, Господе, зема е непостоеа сен; и сва биа на земи
непостоее су сени.
Твое роее е улазак електрине у сух облак.
Твое речи су дажд, што облак чини облаком.
Твоа чуда створила су од вампира уде.
Твоа крв, и сузе, и зно испуниле су празну сен света стварношу.
Добро е увек бити с праведником. Гроб егов увек е се тражити. Гле, гроб праведников
више садржи снаге него живи неправедници. ер су неправедници сени сухога дима.
Благо народу с праведницима!
LXXXVII
Богоносци, ви сте со земи и светлост свету. Ако и ви обутавите и потамните, свет е бити
уштура живота, свлак што змиа остави у тру.
Ви држите небесни ога у пепелу. Ако се и ви угасите, свет е бити гомила пепела за
вратима живота.
Смртоносци причау о вашем животу, ер свога немау.
Кривоклетници се куну у вашега Бога, ер свога немау.
Лажов се правда вашом истином, ер свое нема.
Неправедник се заклаа под вашу правду, ер свое не~ ма.
Очаник се теши надом, ер свое нема.
Мудраци земаски обилазним путем траже мудрост и враау се вашо мудрости, ер друго
не налазе.
Слабии вас гоне, ер се бое ваше снаге, а сами е не могу да понесу.
Страшивци вам завиде на храбрости, ер их нема шта да охрабри.
Богаташи, гле, сви од вас просе, а нико вам ништа не може дати. Богаташи сте, ер Бога
имате. Богати сте, ер сте Богоносци.
Душа ваша е колевка Бога Живога. Срце ваше престо е егов. Ум ваш гора Синаска, где
Он едини скрижали и говори.
Путуте слободно с Богом у себи; неете изгубити пут, и неете остати без конака. Уите с
им слободно на капиу дана, и дан е бити ваш. Уите с им слободно на капиу нои, и
но е стукнути са своим страшилима, и показае вам своа чуда.
Не продаите свое благо, ер га свет не може платити.
Не трампавате се са васионом, ер васиона вам не може дати ништа осим себе. А она е сва
као папир према злату. Изгорее и она еднога дана, и бие шака пепела. Умрее? Она е ве
мртва, и нема е, без вашега блага духовнога.
Пространство с краа у кра не може сместити ваше благо.
Време с краа у кра не може изброати ваше благо.
Свет вас гони, ер ви имате мир, а он нема.
Свет вам завиди, ер ви имате богатство, а он е сиромашан.
Свет вас се бои, ер ви имате мо, а он е немоан.
Свет вас мрзи, ер ви имате блаженство, а он е несреан.
Не злобите свету, и не додаите уа у ога. ер свет сав гори огем злобе.
Осамени сте, велите? Зар су гробови неко друштво? едан жив на гробу мае е осамен
него цело гробе мртвих.
Мало вас е, велите? Али сте наоружани. Ваши противници су везано робе.
Свет е безживотан без вас. Ви сте канали, кроз кое се долива живот свету.
Свет е безрадостан без вас. Кроз вас улази осмеак у робиашницу.
Не готе ваше тело, ер гоее е гноее. Не трпате блата на свое кости, ер е вам кости
отромити, и душа се ваша стеснити.
Држите ревносно божанског младенца у себи, и чувате се, да га не поплашите. Заиста
плашив е као тица, и не намее се. Од едне ружне помисли бежи из ума. Од едне праве
жее бежи из срца.
Запамтите: ако Он напусти вас, своу последу земуницу, свет е бити уштура живота,
свлак што змиа остави у тру.
LXXXVIII
Дижем руке к Теби, Пастиру мо, но руке мое не досежу далеко.
Залуд се овца у рупи пропие к врху; ако се пастир не сагне к о, нее се спасти.
Благодат Твоа досеже дае од сунчаних зрака. Дохвати се руке мое, и изведи ме из
тамнице. Само едан зрак Твое благодати и диу се на крила орловска.
Под каменом мучи се травка да узрасте, погрбена од тражеа светлости, бледолика без
светлости. Велика е радост мени смртном, када дигнем камен и гледам травку, како се
усправа и зазелени.
Ние ли Твоа радост ош веа, Бесмртни, када дигнеш камен, наваен од света на душу
моу, погрбену и бледолику?
Залуду а сабирам дрва на гомилу, да огреем душу моу, ако Ти не пустиш небесни ога.
Залуду а трчим; ако сам погрешио пут, узалудно е трчае мое.
Сав труд мо, и зно мо, жртва е Теби. Ако е Ти не благоволиш примити, биу као пеач уз
планину, затрпан снегом на врх планине.
ер не гледаш на множину трудова него на жуду срца.
За чим имаш да жудиш, срце мое? Куда око погледа, види смрт. Чега год се рука дохвати,
осеа гроб.
Што год обретеш, обретеш и страх, да то не изгубиш. Што год заволиш испуава те
жалошу губитника.
Немирне мисли мое, гурате се по уму моме као пиани по саму, и падате и умирете као
скакавци по друму. Умрее све оно, што вас е послало у мене, и ниедна од вас нее се
спасти из мога гроба, осим оне, што се везала за Безгробног, Неумируег.
Заиста, ушле сте у гроб, ушавши у мене, и као гробари спремате мени гроб.
Али кад затруби труба, многоцевна и многогласна труба, у души моо, и обави долазак
Сина Божега! Тада е се све смртне жуде срца мога, и све смртне мисли мое, издвоити на
лево, и очистие пое срца и ума.
И Син Божи уи е у свое пое, и заравнае све гробове, што сте ми спремали, као
кртичаке. И умие ме и окупае ме Син Божи, и намирисати миром. Не за смрт но за
живот.
Сам сам се зазидао, Господе, од Твое благодати. И не смем да провирим ван, ер си као
страшни ветар. Сазидао сам куерке и колибице у души своо па се боим, да их не разориш.
А Ти разораваш не да би ме оставио бескуна него да би ме увео у палату, ширу и зрачниу
од звездане васионе.
Одбацише уди Тво краеуголни камен, ер им е сувише превелик за ихове куерке и
колибе. Одбацише га безумни зидари, ер не знаду, шта да почну зидати на ему. Не могу да
се досете заборавни, да си Ти зидар, и да е сав посао ихов, да Теби не сметау у раду.
Сувише е велик Тво краеуголник, и дивови се плаше, да му се примакну. Говоре: ако
почнемо на ему, кад емо довршити?
Сиротани, како их смрт плаши од сваког доброг почетка!
Како их време приморава на еднодневне граевине!
Пружи ми благодат Твоу, дужу од сунчаних зрака, Богаташу мо, и а у се осмелити да
станем кра одбаченог камена.
Гле, Ти си благодат. Спусти се и дигни ме.
Одагна смрт и време од мене, и а у зидати с Тобом оно што земаски дивови не смеу.
LXXXIX
Пророкова Син Божи о храму мореском, да ли погрешно пророкова? Остаде ли камен
на камену, и улазе ли сад богомоци у ? Да ли погрешно пророкова?
Сручи народ сву своу душу у зидине еднога храма, и остаде празан и без душе. Ко сву своу
душу повери камену на чувае, и сам на стражи више над ом, заиста е бити несталан у
свету као асикова сенка.
Сазидали смо Богу храм, говоре нестали, и платили сво дуг. Од сада смо само дужници себи
самима. Дали смо Богу Боже, сад емо да даемо себи свое.
адници, шта е Богу храм, ако вама не треба? Шта е ваш храм Ономе, коме ние сувише
тесно ни у едном зрну песка нити сувише пространо у звездано васиони? Зар могу
бескуници сазидати куу Учитеу свих зидара?
Научи Зидар претке ваше, и вас саме, да зидате храмове ему, ер су вама на потребу а не
ему.
Зидауи ему, ви зидате име из себе. ер не може зема ништа учинити за ега без
ега.
Зидауи набое ему ви показуете пример души своо, шта она треба у себи да зида.
Зидауи ему бое него своме телу ви показуете пример души, да и она зида себи твре
узвишение и светлие обиталиште него што телу треба, и него тело.
Зидауи ему доказуете, да душа ваша ние све заборавила, нити се помирила с колибама
тела.
Скупе граевине зидате ему, да би потсетили душу, да е она за царску палату намеена, а
не за иловачне черге.
Не зидате дом ему, но слику души своо, и кигу, и сеае души своо.
Господ е препун милости, и силази у камене храмове ваше, да се сретне с душама вашим.
Али, адници, шта е бити од храмова ваших, ако душа ваша не сагледа и не послуша
пример? Ако кубета храмова ваших буду за вазда виша од душа ваших? Ако ширина
храмова ваших буде за вазда шира од ускости душа ваших? Шта е бити од храмова ваших?
Ако свее у каменим храмовима вашим буду за вазда светлие од мисли ума вашега? Ако
измирна и ливан буду за вазда мириснии од мириса срца вашега? Шта е бити од храмова
ваших?
Ако олтари ваши буду за вазда светлии од свих светиа душа ваших? Ако раскош литургиа
ваших буде за вазда веа од раскоши душа ваших? ако ека молитава у храмовима вашим
буде налазила више одека у зидовима каменим него у душама вашим? Шта е бити од
храмова ваших?
Постае мртви споменици мртвих душа. А кад постану то, кад престану бити пример
зидарства душевног и постану гордост заиста ни камен на камену нее остати. А ви ете,
адници, лутати као сенке оних, кои су градили знауи шта и зашто граде; и играете по
свету нестални као асикова сенка.
ХС
Посрнуе многи у свету и паше због Сина Твога, Господе дужи од времена и
благословении од времених покоеа.
Кнезови народни удружие се с хадуцима против Христа Пресветога, свештеници с лажним
сведоцима, и мудраци с безумнима.
О како е Он величанствен у своо осамености и у чистоти свога пута!
Законици, што су провели век у тумачеу закона Божега, устали су сад сви сложно не да
суде него да убиу човека.
Прваци народни, што низ недра и на поасима и на заушницама носе написан закон са Синаа,
заборавили су неколико хиада година свога вежбаа у правди, и као гладни вуци урнули
су за Човеком мира и добра, да Га растргну.
Трговци су затворили свое дуане и потргли свое ножеве, да убиау.
Старци, урешени споа многоброним споменицима Божих чуда на иховом народу, но без
иедне унутра, извлаче се испод своих оака, да помогну убити.
Младии, кои се веселе, кад их старии охрабре на злочин, изишли су с моткама и камеем,
да изврше убиство пре него седну за Пасху и почну славити Бога.
Дигле су се и жене на крв, и повеле су децу своу, да и деца помогну у едном народном
делу.
Крвници и насилници, кои се других дана са страхом провлаче кроз мрак и тескобу, сада су
постали вое воама и кнезови кнезовима.
Злочинцима у тамници дошао е дан слободе, ер они су постали потребни народу, да га
науче своме послу, да га науче како се убиа човек.
Сви посетиоци, што су дошли у град за празник, да се поклоне Небу и потраже Бога,
окренули су леа храму, и са своим домаинима и конакиама поурили су, да траже крв
праведникову.
Свештеници су заборавили храм и нагнули са жртвеним ножевима, да народ спасавау од
Бога.
Хроми и касти пружау свое штаке а слепи свое слепачке чанке свое едино оруже, да
се помогне убити исцелите.
Тако едан народ грешника устае еднодушно као трава, да убие Бога. И омаче му се нож,
замахнут против Бога, те удари сам себе у срце.
Не да ми да паднем, Господе премили!
Отвори ми очи душе, да видим и научим се од судбе грешника. Да не пое нога моа ни за
ким, ко иде против Тебе.
Да како не дигнем камен на Тебе, и не убием себе за навек.
Не да ми да паднем, Господе премили.
XCI
Крв праведника едино е писмо на земи, што се не да избрисати.
Убисте ли Христа, очаници, као што се надасте? Или крв егова и данас гори на главама
вашим?
Обави, море, хуком своом свима пределима на земи: крв праведника гори на глави и
стотог колена.
Изукрштате се громови од истока до запада и напишите асно и за слепце: никакво зло уди
не могу учинити праведнику, а да се то зло не сручи двоструко на главу ихову.
ер камен бачен на праведника, бачен е у висину, и падауи са висине добиа у тежини.
Камее ерусалимско, што стоиш данас разбацано, завичи и реци роду удском, роду
заборавном, шта се деси са убиеним праведником а шта са онима, што га убише!
Видех пса где се опржи едном на врело каши, и не дое више ни на хладну. А уде гледам
из дана у дан где се прже на крви праведника, и никад да се окану.
О безумнии од безумних, зар се не стидите повторавати лекциу, коу и пси одедном науче?
Бое да ишчезне едан крвнички народ него едан едини праведник. ер небо не пита:
колико е крви просуто него: чиа е крв просута?
Да сви народи устану против едног праведника, нее му мои ништа наудити. Могу само да
му буду прата до гроба. Но он е их пратити после гроба.
Заиста праведник кажава своом милошу до гроба и правдом после гроба.
Не осигуравате имае своо деци, ви што уосте у крв праведника. Гле, све имае е им
пропасти осим крви, коу пролисте.
И нее праведник бацити клетву на вас но деца ваша, кад буду ела горак хлеб робова.
У дроама праведника крие се Бог. Тешко вама, ако вас дрое саблазне, те презрете и онога
што е у дроама.
На крст си дигнут, Христе Боже, не да покажеш своу немо према свету но немо света
према Теби.
Као сенке што се на месечини биу о стену, тако су немони народи што ударау на Тебе.
Утехо праведника и храбрости мученика, помилу нас и спаси.
XCII
Васкрсите е Господ мо. Васкрсава мртве од утра до мрака, и од мрака до зоре.
Оно што утро сахрани, увече Господ оживи, и оно што вече сахрани, уутру Господ оживи.
Какво е дело достоние Бога живога него васкрсавати мртве у живот?
Нека други веруу у Бога, кои се парби и суди с удима.
а у се држати Бога, кои васкрсава мртве.
Нека други веруу у Бога, кои се не приближуе ни живим, кад га зову.
а у се клаати Богу, кои држи наслоено ухо Свое и на гробу и слуша, да ли неко не
вапие за васкрсеем и васкрситеем.
Гробари закопавау и уте. Господ откопава и виче.
Мака ерку закопава, Господ откопава; боа е мака Господ од маке.
Отац сина загре, Господ одгре. Бои е отац Господ од оца.
Брат брата сахрауе, Господ васкрсава. Бои е брат Господ од брата.
Господ нема ни суза ни осмека за мртве. егово е све срце за живима.
Свет кука за своим у гробу, Господ песмом тражи свое, и буди их.
Васкрсни, Господе, дух мо, да би васкрсло и тело мое. Настани се у духу моме, и тело мое
бие храм Тво.
Говоре суседи мои у бризи: да ли е ово наше тело васкрснути.
Ако сте се едном одрекли себе, и не живите више себи, онда е ваше тело као васкрсло.
Ако е тело ваше храм Бога Свевишега, онда е Васкрсите у вама, и васкрсее се ваше
довршуе.
Тело се наше меа, многа смо тела до сад звали своим. Кое е од их васкрснути?
Можда ниедно. Но сигурно оно, ако сте га имали кое изражава асно Реч Божу.
Васкрситеу мо, смрт не васкрсава, ер смрт никад ние ни била жива.
Ти си васкрсите и Ти си васкрсли, ер ти си Живот.
Само оно семе васкрсава, у коме се Ти скриваш, и то оно од ега, што си Ти.
Само еш она дух оживети, кои и сада живи Тобом а не светом.
Само еш оно тело сачувати, кое е се Светим Духом почело испуавати у овоме времену.
Оно што е Господ Живи у гробовима, оно е васкрснути у живот.
Нико не може васкрснути мртве него Господ, и нико не може устати из мртвих осим
Господа.
ер Он е у светим своим. Заиста Он е у живим своим, и у гробу и над гробом.
XCIII
Жеени е долазио, и дои е опет, а ви говорите: ко е нам доказати, да е Он Бог?
Питам вас, тамна брао, и одговорите ми, што вас питам. Кад би ви поручили Богу да дое
на зему, каквог би ви желели да Га видите?
Као човека желели би Га видети, лепшег од свих синова човечих, мониег од свих синова
човечих на речи и мониег од свих синова човечих на делу. Желели би Га видети
прекрасна као царевиа; не охола него смирена као аге; кои би улазио под наше кровове,
и с нама ео и пио, и делио с нама све сем немои наше и греха.
Онда вам кажем: ви сте сами доказали, да е Бог био меу нама.
Желели би га видети као човека, премда се Он може поавити у сваком телу. Кад говори да
говори моно како никад човек ние говорио. Кад ходи по овоме свету, да не ходи као
наамник и роб него као господар. Вода и ветрови да Га слушау, уди да Му следуу, зли
духови да беже од ега. Да буде од помои удима свакога дана: жалосне да теши, болесне
да лечи, мртве да васкрсава. Таквога би ми желели Бога меу нама.
Онда вам кажем: ви сте сами доказали, да е Бог био меу нама. Желели би, да нам дое
не као цар, са богатством, што пропада, и воском, коа ишчезава, и блеском, што тамни,
не као цар него као веи од царева. И желели би, да нам дое не као обичан пророк, него као
пророковани од почетка времена, кои би смео реи, да е старии од времена; и кои би нам
прорекао, шта е бити на крау и после краа времена. И желели би, да нам дое не као
свештеник, него као првосвештеник, у коме се огледа све трое у едном: и Бог, и свештеник
и жртва. Таквога би ми желели Бога, да се поави меу нама.
Онда вам кажем: ви сте сами доказали, да е Бог био меу нама. -
Желели би, да брзо дое и да оде, ер Га не би могли издржати на дуго. Но и кад оде, желели
би, да егова реч ечи кроз време и простор, без краа и уставе, и да од егових стопа гори
зема небесним огем докле зема трае.
Онда вам кажем: сами сте доказали, да е Бог био меу нама.
Жеени е долазио меу уде баш каквога уди могу пожелети, и ош бои, и ош ачи, и
ош лепши, па су уди, ах, и тада говорили: ко е нам доказати да е то Бог?
Жеени е опет дои, душо моа, као огени зма долетее и, ако Га не познаш, одлетее, и
више Га заиста видети нееш. Устани, душо моа, и не спава но бди. И утврди у себи слику
Жеенога, какав есте, да би Га познала, када дое.
Нека слике свих светова изиу из тебе, и нека те егова слика испуни сву, од истока до
запада, и од севера до уга. Да би Га познала, када дое.
ер е као огени зма дои и отии, а ти еш куати и говорити: ко е ми доказати?
Ако ти сама себи не докажеш, нико ти нее доказати.
Ако ти Га не докаже тво вечити живот, доказае ти Га твоа вечита смрт.
XCIV
У долини плачевно оживео си мртве кости, Сине Божански.
Нека се радуе пророк, ер си обистинио речи егове.
Сва снага, и лепота, и мудрост, за коом цело човечанство од почетка жуди, у Теби е,
Свечовече.
Сва храна живота, и све пие живота, коом живи живе од краа до краа времена, у Теби е,
Свечовече.
Кроз Тебе се Тросунчани зрак усудио бацити у таму смртну и сен небиа. Милост е била у
томе зраку, и као свака милостиа злоупотребена. Зато се Зрак повукао, и тама смртна и
сен небиа преовладала е.
Сада си дошао с новим Зраком, и новом милошу. И они, кои Те примише, засиаше као
новозапаена сунца.
А кои Те не примише, осташе и надае мртве кости у долини.
Отворио си хлебарницу за гладне и пивницу за жедне, и призиваш све гладне и жедне, да
еду и пиу и живи буду.
Ко жели живота, животом се мора хранити. Ко се
смрти преда, смру се храни, и нема га меу живима.
Донесе нам Бога у долу мучевну; донесе нам Бога, не као слику да Га покажеш, играе
слика поеде нам душу него као хлеб, да га едемо и оживимо. Сликама се хранисмо и
помресмо. Заиста, све ствари, што смртни еду и пиу, слике су, кое не хране и не пое и не
дау живота, ако Бог у их не уе.
Нека душа моа еде Бога, и венчае се вечним животом.
Нека ум мо еде Бога, и венчае се вечном мудрошу.
Нека срце мое еде Бога, и венчае се вечном радошу.
Нека тело мое еде Бога, и васкрснуе из мртвих.
Нека сви уди еду Бога, и вратие се дому, вратие се у Свечовека.
Твога гроба нема меу нама. Зема држи само зему. Гробови се сахрауу у гробове, и
остау у има.
Царевиу Свете Триаде и царе свих биа, коа су од Твое речи продихала и прогледала,
нахрани ме Твоим лебом, и напо ме Твоим пием.
Да не иструхне тело мое, и душа моа да се не бие по Аду као безтелесна сен, испуена
лудим сеаима, испуена телесним жеама, испуена страхом и страшилним сликама.
Да не изгубим, Господе, оба тела: земаско, кое е ближе пропасти од есее траве, и
небеско, кое е дух одоцнио да изатка и спреми за вечност.
Да не изгубим, Господе, оба духа: замаски, кои се обрекао на смрт венчаем са земом, и
небески, кога нисам примао у себе, да унесе своу вечност у мене.
Да не изгубим, Господе, оба живота: земаски, кои се чини животом, и небески, кои есте
живот.
Прии ми ближе, и ош ближе, Небесни Хлебу, и немо се бранити од моих уста.
Прии ми ближе, и ош ближе, Небесно пие, и немо се измицати од моих усана.
Троице Пресвета, спусти Тво жижак у моу но и поплаши странца, кои ме заклаа од
Тебе.
XCV
Деца и светитеи држе Те, Господе, остали се бунтуу против Тебе.
Деца и светитеи граница су измеу царства биа и сени небиа.
Стараоци се називау родитеима и бацау Твоу децу с високе стене у понор.
Стараоци уображавау, да су они родитеи, па управау децом Твоом као своом
имовином. Заиста, не управау него криве и ломе.
Туа су деца, стараоци, коу сте присвоили, и одговараете за крау и разбоништво.
Ние ваш живот ни она што е у вама, нити она, коме сте ви послужили као канал. Туе е
све, осим зла у вама, и одговараете за крау и разбоништво.
Одговараете за крау, ер сте туе назвали своим, и за разбоништво, ер сте туе осакатили
и порушили.
Нема родитеа на земи. Родите е на Небу. На земи су само стараоци. Они, што себе
називау родитеима на земи, лопови су и разбоници.
На земи су само стараоци; и то е превелика част.
Дато вам е на старае надрагоцение благо, што Бог има. И то е превелика част.
Блажении е она, ко се никад ние родио, и коме никад ништа ние поверено у старае него
ви, ако е ваше старае саблазан и умртвее душа.
Зашто се радуете деци, ако не мислите бдити над има као над ангелима небесним? Зашто
кукате за има, кад вас рано оставе и побегну к ангелима? Туему сте се радовали, и за
туим кукате.
Не старате се само о осигурау тела ваше деце, ер то и лисице чине са лисичиима. Него се
старате о Богу у деци вашо. Састарани Бог постарае се за све остало. И оно што с муком
сабирате деци своо, Он е им без муке сабрати, брзо и лако.
Не изгоните Бога из деце ваше, ер ете им отерати мир, и среу, и здраве, и благостае.
И ако сву зему оставите оставеним од Бога, оставили сте прегладним, кои е све поести
и помрети од глади.
Не осигуравате деци своо комад хлеба но комад душе и савести. И бие деца ваша
осигурана, а ви благословени у два света.
Старате се о туо имовини бое него о своо, и награда ваша бие неизмерна.
Царска деца дата су вам на старае. Заиста, Цар нее дати малу награду онима, кои Му
сачувау царевие, и не избришу име Родитеа из памети ихове.
Кроз децу гледа Цар зачуено у вас, и чека ваше одговоре.
Ако одговори буду смртоносни, Цар е се повуи из деце ваше, и ви ете се старати о
лешевима.
Деца и светитеи држе Те, Господе мо, остали се бунтуу против Тебе. Деца и светитеи су
Твое кушае света.
Пази, душо моа, пази и не погреши.
XCVI
Свака ствар ме плашила док беах дете, сваку ствар сажаевам од кад одрастох.
Свака ствар чинила ми се снажниа од мене док беах дете. Сад се осеам снажнии од свега,
и сажаевам све.
ер научих се стаати уза Те, Господе мо, кои си окружен бесмртним воскама као боровом
планином. И растем из Тебе као дрво из планине
Узех сваку ствар за учитеа, док беах дете, и идох донекле са сваком. И научих се немои и
смрти и вапау к Теби.
Тражих наачу ствар, да се ухватим за у, да бих се спасао од промене и колебаа. И очи
мое не видеше е, нити е уши мое чуше, нити е ноге мое нагазише. Сву децу своу време
подиже, да се хрве с има, и да их из шале савиа, ломи и чупа из корена, смеуи се страху
и ужасу самртника.
Ухватих се за цвее и рекох: оно е лепотом моние од мене. Но кад дое есен, цвее
умираше на мое очи, и а му не могох помои, но са сузама окретох се, и ухватих се за
високо дрвее.
Но кад дое рок, извали се дрвее из корена, и полеже по земи као побеена воска, и а се
окретох са сузама, и ухватих се за камен. Он е ачи од мене, рекох, уз ега сам сигуран.
Но кад дое рок, камен се истроши у пепео на мое очи, и ветар га однесе, и а се окретох са
сузама, и ухватих се за звезде. Звезде су аче од свега, рекох, их у се држати, не у пасти.
Но кад загрлих звезде и уох у тани шапат са има, чух ецаа умируих, и окретох се са
сузама, и ухватих се за уде. уди усправно и слободно корачау, рекох, у их е снага, их
у се држати, да не паднем.
Но кад дое рок, видех и наснажние меу удима где се беспомоно клизау низ лед
времена у безгласни понор, и оставау ме сама.
Обазрех се у зноу по цело васиони и рекох: ти си ача од свега, тебе у се држати, сачува
ме од клизаа у безгласни понор. И добих одговор: довече и а тонем у безгласни понор, и
сутра е бити друга васиона место мене. Узалуд се вежеш за мене, немоног сапутника
свога.
Опет се окретох удима, намудриим меу синовима удским, и упитах за савет. Но они се
завадише дауи ми одговоре, док смрт не махну руком и не унесе тишину меу препираче.
Опет се окретох удима, навеселиим меу синовима удским, и упитах за мишее. Као
да ми могу дати неко мишее они, кои месом мисле! Они ме узеше за шалу и за весее
свое, док смрт не диже сво штап и не превуче буом език ихов.
Опет се окретох удима, онима кои ме родише и донеше меу ствари, и упитах их.
ихова смежурана лица позеленеше; очи им заводнише; и они промуцаше: у незнау се
родисмо и ми, у незнау родисмо тебе, и незнае свое поделисмо с тобом.
Опет се окретох удима, приатеима своим и рекох: приатеи мои, шта мислите ви? А
они оуташе дуго, док стидиво не подигоше очи и прозборише: ми се одавно спремамо да
питамо тебе: шта мислиш ти?
И кад закуцах и на последа врата, да питам, врата се отворише и видех мртваца где износе.
Кад не беаше више врата да куцам, нестаде и суза, и сухи страх забоде свое кане у кости
мое.
ош една суза нае се и скотра се у дно душе мое. И гле, нека непозната врата, у кое
удари последа суза, отворише се, и Ти се поави, Царе мо и Оче мо, Сав окружен
бесмртним воскама као боровом планином у неопалном пламену.
И светлост заигра као многогласна харфа, и а чух где говори: а сам она кога тражиш. Држи
се Мене. Име ми е: есам.
XCVII
Твоа посета, Снаго моа, доноси снаге свако твари.
Као у празне лампе налеваш уа у сваку од их, и почиу горети.
Благо оном, ко Тебе прими у своу празнину; напуние се и горее.
Кад уа нема, онда фити гори са димом и равим мирисом.
Горели су уди и пре Твое посете, но то ниси горео Ти но фити са димом и равим
мирисом.
Кад си Ти дошао у посету земи, налио си све лампе уем, и уе е почело горети, без дима
и равог мириса.
Али неуки не виде разлику, но говоре: и пре е било горее, и сад е горее.
Не виде неуки разлику измеу гореа празне лампе и гореа пуне лампе.
О неуки, кад гори зема своим огем, то фити гори а не уе, и горее са димом и равим
мирисом.
Кад се земани судови напуне небесним уем, онда уе гори, и горее е са пламеном и
светлошу, но без дима и рава мириса.
Гле, Ти ниси као обични посетиоци, кои долазе да узму. Дошао си не да доеш и одеш као
обични посетиоци, и не да доеш и узмеш, него си дошао да оставиш. Ваистину, да напуниш
и све пуно оставиш!
Свака ствар се пуни силом и снагом, Господе препуни добара, када Ти доеш у посету.
Вода, што е само могла да пере тело, добила е силу, да крштава душу. У Твое име Господе!
Хлеб, што е само могао гомилати у човеку пепео на пепео, добио е силу, да Твоим
Животом храни живот. У Твое име, Господе!
Извори су се налили снагом, и траве поске наедрале животом. У Твое име, Господе!
Речи су постале леком, и знаци су постали одбраном. У Твое име, Господе!
Мртви су почели узимати немои живих на себе и живи се почели разговарати са мртвима
као са живима. У Твое име, Господе!
Гробови, из коих е само смрад текао, почели су изливати миро, и зверске пештере постале
су поканицама. У Твое име, Господе!
Пре Твое посете, Господе, све е било димивие од гореег фитиа, и све немоние од
пауковог ткаа.
Да ли е неуки отворити очи и видети разлику? За све неуке клечим и молим се пред Тобом,
Господе Свемони: отвори им очи, да би видели разлику.
Да би видели разлику и отворили свое празне лампе, да их Ти напуниш.
Да се не би вечито гушили у диму и равом мирису, Небесно уе лампе мое.
За све неуке клечим и молим се пред Тобом, Душе Свети, Животворни. Духни као олуа и
затреси душу неуких, да би се пробудили и осетили час Твое посете.
Да би се покаали, и заедно са мном клекнули и узвикнули: како зема постае нова, кад е
Ти посетиш. Величанствени и Страшни Боже!
XCVIII
Кига сам исписана и споа и изнутра, и запечаена са седам печата.
Сричу комшие мое и не могу име да ми срекну.
Комшие мое, како ете онда прочитати име Господа, кои ме од блата испере, кад мое име
не можете да срекнете?
Твоа сам кига, Господе Царе мо, Твое сам писмо и споа и изнутра. Само свет ме замра
своом неписменом руком, те постах неасан и нечитив.
Твоа сам кига, Господе Царе мо, и Твои су печати, коима си ме запечатио као светиу
своу.
Под сваким печатом скрива се по едан дар Духа Светога, по едан дар бесмртног живота
Небесне Триаде. Ко е отпечатити оно, што е Бог запечатио, ко може други осим Бога
единог?
Говоре ми комшие мое: ти си кига света, и сав си исписан руком света, и сви дарови у
теби дарови су света?
Тако ме читау неписмени, и а осеам, да ми не знау имена.
Заиста, свет е много исписао незграпном руком по срцу моме. Многе и нетражене дарове
утрпао е свет у срце мое.
Но гле, и кад избришем све писае светско из срца мога, избацим све дарове светске из срца
мога, не избацуем срце свое из себе, и не оставам га празним.
И гле, кад избришем све писае света по уму моме, и све дарове светске избацим из ума
мога, не избацуем сво ум из мене, нити га оставам празним.
И знам, да е по телу моме писао дух мо, и по духу моме тело мое. Гле, кад избришем све
писае духа мог по телу моме, и тела мога по духу моме, ипак не остаем кига неисписана.
Кад избацим сав свет из себе, опет видим у себи кигу запечаену са седам печата. То е
Твоа кига, Господе. То е писае Господа мога. Ко може отпечатити кигу Божу осим
Бога единог?
Ко Тебе призна за Оца, признаеш и Ти ега за сина, и сину отвараш кигу и читаш тане.
Печат по печат ломиш, и читаш му тане.
Узалуд ме читау уди, нее ме прочитати. Прочитае само оно, што е свет написао по мени
и у мени. Но очи ихове не могу читати под печатима.
Нема много речи у то кизи, но свака реч е као пламен оштра, и као бесмртност дуга, а
слаа е од свих сласти овога света.
Седам речи, седам духова и седам живота, три гора и три доа, везани у средини
нераздвоно у едан неумируи пламен.
Света мужанственост неба и девичанска женственост земе, опасан непорочним поасом,
окиеним са седам звезда.
Но ко сме просипати бисер пред оне, кои се хране трулим абукама? Ко сме читати тане
Твое онима, кои су писмени само за дебела слова света?
Невидива рука стара се, да пише свуда по свету, но свет се отима и мучи да пише своом
мртвом руком мртва слова.
Господе Свемилосни, погледа у оне, кои гледау у Тебе, и управи руку ихову, да кад пишу
по себи пишу Твое име и споа и изнутра.
Свемудри Боже мо, управи очи избраних Твоих у печате киге Твое, да с молитвом чекау
и с разумеваем читау, кад Ти будеш нечуно и лагано ломио печате тани?
XCIX
Мало е послушних, Господе, а верууих има.
Мало е оних, кои нетремице гледау у Господа свога и иду за еговим погледом.
Тражим послушне, Господе мо, и делим радост с има. Казуем има о путевима Твоим и
мудрости Твоо, и они потвруу мое казивае. И радост своу множимо и делимо.
Слушам причу послушних, како си уклонио спотицаа испред ногу ихових, и додаем
своу причу, и соба се наша испуава небом.
Све догаае, што нам се догодише, сеемо на често сито закона Твога, и плеву што испадне
зовемо своом, а чисто зрно што остане зовемо Твоим.
Рачунамо све муке, све сузе, и сва страдаа своа ради имена Твога, да смо у добитку.
Шта нам вреди вера од недее до недее, говоримо, ако нас она не веже сваки дан са
погледом Господа нашега?
Има верууих, Господе Боже наш, али е мало послушних.
Коме у бити послушан, ако неу Намонием? Зар е ме заваени дии, и самртници зар
е ме укрепити?
Коме у бити послушан, ако неу Намудрием? Зар е ме неуки научити, и незналице зар е
ми казати истину?
Коме у бити послушан, ако неу Насветием? Зар е ме грешници сачувати, и крвници зар
е ми душу спасти?
Како би се назвао залутали човек, кои би спазио ога у тамно нои, и не би срачунао свое
путеве према том огу?
И лаар како би се назвао она, кои би видео светлост у пристаништу, и окренуо лау у
страну?
Истим именом могли би се назвати и верууи а непослушни.
Осетио си жаоку непослушности мое, убави моа; опрости!
Од кад ме рани убав Твоа, стид ме испече од сеаа небриживости мое.
Закитио сам се био вером у Тебе, као цвеем, ходио сам своим путевима, не осеауи како
ме убав Твоа узастоп прати.
Сада су ми се отвориле очи за убав Твоу. Ранио си ме уто, и рана ме пече као ога.
Коме да исповедим грех мо но Теби, коме и сагреших?
Што да се исповедам непослушнима, кои е реи: ниси много згрешио, ер и ми тако
чинисмо? Своим грехом правдае мо грех, и нее ми дати утехе.
Учиние сво грех мерилом правде измеу мене и Тебе, и досудие правду грешнику.
Ранио си ме уто убаву Твоом, и рана ме пече као ога.
Опет е милост Твоа безмерна, те ми отвори очи пре него умрех.
Опрости, Господе, и заповеда слуги Твоме!
Како и сад кротко гледаш и заповедаш, као да Ти нигда не сагреших!
Заповеда, Господару, и шиба бичем, и помози савести моо шибати ме.
Ранио си ме уто, и рана ме пече као ога.
Нека. Нека ме пече као три ога, док се не навикнем бити послушан као ангел небесни.
Док ми послушност Твоо вои, Господе, не постане едина сласт моих дана и нои, до
краа века.
C
Прими жртву речи мое, Оче мо, тепае детета покааног прими, Оче мо!
Исправи реч моу истином Твоом, и прими е на подножу ногу Твоих.
Окади жртву моу благомиром светитеске молитве, и не одбаци е, Тросунчани Владико
светова.
Речитиу Ти жртву приносе ангелски кругови, но ихова реч струи к има од Тебе, и враа
се к Теби, непомешана с немилом таме и незагрцнута у грлу грехом.
Убог сам, и ништа друго немам да изнесем на жртвеник Тво осим речи ове.
О кад бих Ти ствари приносио, приносио бих речи. ер шта су ствари друго до речи?
Сву си васиону испунио езицима, кои су пламенови када Теби хвалу уздижу, вода када
себи Твое хвале шапу.
И кад бих Ти аге принео, принео бих Ти едну реч.
И кад бих Ти тицу принео, принео бих Ти едну реч.
Зашто да приносим туу реч Господу моме, зашто туу а не своу?
Ко ме учини господаром туег живота и туе песме, туег пламена и туе жртве; ко?
Моа реч е мо живот и моа песма, мо пламен и моа жртва. Од Твога узех и Теби
приносим, прими и не одбаци, Мако препуна милоште.
Одабрах шаку пшенице са иве кукоа, прими ма и едно зрно из мое шаке, и учиниеш ме
среним.
Од едног зрна Ти можеш умесити хлеба, довоно за народе.
Прими лепту моу, Сине Васкрситеу, прими и не одбаци лепоту сиромашка.
Прими жртву моу не за мене него за некога ко е ош сиромашнии од мене; има ли таквога?
Ко нема ни толико колико а, за ега прими жртву моу; постои ли такав?
Као хармонику згечио ме свет; едва сам узео даха, и екнуо. Нека ангели Твои даду
благозвучности моме еку, и изнесу га преда Те, убави моа.
Опомием се свиу добара, што си ми учинио за живота неуморни Пратиоче мо, и
приносим Ти едно уздаре од себе.
Не приносим Ти целога себе, ер цео нисам достоан сагорети на Твом пречистом жртвенику.
Оно што е намеено смрти и трулежи, не могу принети Бесмртноме на жртву.
Приносим Ти само оно, што е под Твоом светлошу узрасло у мени, што е од Твое Речи
спасено у мени.
Прими жртву речи мое, Троедина Кито Цвеа; тепае детета новороеног прими.
Кад запевау хорови ангелски око престола Твога, кад затреште трубе архангелске, кад
мученици Твои заридау од радости, и светитеи Твои заецау молитве за спасее цркве
на земи, не презри жртву речи мое, Господе Боже мо.
Не пречу, но чу.
Молим Ти се и поклоним Ти се, сада и кроз све време, и кроз сву вечност. Амин.
НаОхридскомезеру1921 1922године.