СВЕТИ ГРИГОРИЕ ПАЛАМА
"ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОУ"
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)
1
Садржа:
1. БЕСЕДА - О меусобном миру, изговорена три дана након доласка у Солун
2. БЕСЕДА - У Недеу Приче Господе о царинику и фарисеу
3. БЕСЕДА - На причу Господу о спасеном блудном сину (Лк. 15; 11-32)
4. БЕСЕДА - На Еванее о Другом доласку Христовом и о милосру и твореу
добра
5. БЕСЕДА - На Сретее Господа и Бога и Спаситеа нашег Исуса Христа, у коо
се говори и о целомудрености и о злу кое о е противно
6. БЕСЕДА - Коа побууе на пост, у коо се сажето говори и о стварау света, а
коа е била изговорена у прву недеу Великог поста
7. БЕСЕДА - О посту
8. БЕСЕДА - О вери, изговорена на Недеу Православа; садржи и излагае
Православног Исповедаа
9. БЕСЕДА - У време поста и молитве
10. БЕСЕДА - У другу недеу Свете Четрдесетнице, коа садржи изложее
еванелског казиваа о томе како е Господ исцелио одузетога у Капернауму; у о
се, такое, говори и о недоличности разговараа у цркви за време свештених
богослужеа
11. БЕСЕДА - О часном и живототворном Крсту
12. БЕСЕДА - Изговорена у четврту недеу Свете Четрдесетнице, коа излаже о
Еванеу читаном тога дана; у о се говори и о супротставау унутарим
помислима
13. БЕСЕДА - Изговорена у пету недеу поста; у о се говори и о чиеу
милосра
14. БЕСЕДА - Изговорена на Благовести Пречисте Владичице наше Богородице и
Приснодеве Марие
15. БЕСЕДА - Изговорена на Цветну недеу
16. БЕСЕДА - О домостроу Оваплоеа Господа нашег Исуса Христа и
облагодаености оних кои искрено веруу у ега
2
17. БЕСЕДА - Тумачее тане суботе и недее, дана Господег, изговорена на
Нову (Младу, Томину) недеу
18. БЕСЕДА - Изговорена у Недеу Мироносица; у о се говори и о томе да е
Богородица прва видела Господа васкрслог из мртвих
19. БЕСЕДА - На Еванее Христово о Самаранки, и о томе да треба презирати
добра земаског живота
20. БЕСЕДА - Изговорена на Недеу о слепороеном, на осмо недено утаре
Еванее по овану; у о се говори и о томе да они кои до краа побожно остау у
храму за време богослужеа бивау удостоени великих дарова
21. БЕСЕДА - На Вазнесее Господа и Бога и Спаситеа нашег Исуса Христа, у
коо се говори и о томе како се испуава законска (старозаветна) Субота
22. БЕСЕДА - Изговорена на исти празник; у о се говори о страстима и врлинама
23. БЕСЕДА - На десето утаре васкрсно Еванее (н. 21,1-14); у о се говори и
о борби коа нам предстои, како у чулно тако и у духовно области
24. БЕСЕДА - У коо се говори о авау и дееу Божанског Духа у дан
Педесетнице и о покаау
25. БЕСЕДА - Изговорена у Недеу Свих Светих
26. БЕСЕДА - Изговорена у време жетве; у о се говори и о духовно жетви
27. БЕСЕДА - Коа е такое изговорена у време жетве; у о се говори и о нашо
будуо духовно жетви
28. БЕСЕДА - Изговорена на празник светих и врховних апостола Петра и Павла
29. БЕСЕДА - Коа за тему има исцеее одузетог у Капернауму, о чему
приповеда еванелист Мате; у о се говори и о жалости по Богу
30. БЕСЕДА - У коо се говори о слепима кои су прогледали у куи, о чему
приповеда еванелист Мате; у о се казуе и о томе да е без покааа немогуе
имати истинску веру
31. БЕСЕДА - Изговорена на молебану (литии) одржаном првог дана августа
32. БЕСЕДА - На читае из Еванеа по Матеу у девету недеу, у коо се говори
и о искушеима
3
33. БЕСЕДА - О врлинама и страстима кое су им супротставене, и о томе да
"свет" коим влада аво ние Божиа творевина, него да су то они кои су му се
покорили услед злоупотребе творевине. Изговорена на молебану
34. БЕСЕДА - Изговорена на свето Преображее Господа и Бога и Спаса нашег
Исуса Христа; у о се доказуе да е светлост коа се поавила приликом
Преображеа нестворена
35. БЕСЕДА - На Преображее Господе коа доказуе да, иако е сама по себи
божанска светлост нестворена, она ипак ние суштина Божиа
36. БЕСЕДА - На читае из Еванеа по Матеу у 11. недеу, а чиа е тема
парабола у коо се каже: Царство е небеско слично човеку идру коихтедеда се
прорачуна са слугама своим (Мт. 18; 23). У о се говори и о дуготрпеу и
састрадау
37. БЕСЕДА - На свечасно Успее Пречисте Владичице наше Богородице и
Приснодеве Марие
38. БЕСЕДА - О томе да божанско крштее ние довоно за спасее уколико се
човек не труди да испуни Божие заповести
39. БЕСЕДА - Изговорена на молебану, одржаном поводом незапамене и
непрекидне смртоносне епидемие коа е харала у то време
40. БЕСЕДА - О свечасном Христовом Претечи и Крститеу овану
41. БЕСЕДА - На 14. недено Еванее по Матеу, где се говори о свадби царевог
сина
42. БЕСЕДА - Беседа на спасоносно Рождество Пренепорочне Владичице наше
Богородице и Приснодеве Марие
43. БЕСЕДА - На Еванелско читае по Матеу у 17. недеу, где се говори о
Хананеки. У о се говори и о удско ништавности и о похвале достоном
смиреу
44. БЕСЕДА - Изговорена на дан спомена светог Апостола и Еванелиста и
Христовог навоениег ученика ована Богослова; у о се говори о убави према
Богу и ближем
45. БЕСЕДА - На друго недено читае из Еванеа по Луки где се каже: И како
хоете да вама чине уди, чините тако и ви има (6; 31), а у коо се говори и
против зеленаш
4
46. БЕСЕДА - На трее недено читае из Еванеа по Луки, у коем се говори о
Господем васкрсеу сина наинске удовице, а такое и о снисходивости и
састрадау едних према другима
47. БЕСЕДА - На четврто недено читае из Еванеа по Луки, у коем се каже:
Изае сеач да сее семе свое (Лк. 8; 5); у о се говори и о добрим делима коа
треба да сатворимо пре сеаа
48. БЕСЕДА - На читае из Еванеа по Луки, у пету недеу, где се каже: Човек
неки беше бошт и облачаше се у скерлет и свилу (Лк. 16; 19), и у коо се говори о
богатима и сиромашнима и о томе кои се меу има спасавау
49. БЕСЕДА - Коа е посвеена светом великомученику и чудотворцу Димитриу
Мироточивом
50. БЕСЕДА - На читае из Еванеа по Луки, у шесту недеу, у коем се каже: А
кад Исус изае на зему срете га неки човек из града у коме биаху демони дуго
времена... (Лк. 8; 27-39)
51. БЕСЕДА - О томе да е непрекидно обраае Богу путем молитве и
псалмопоаа теме и залог сваког добра и удаавае и избавее од сваког зла
и сваке тешкое
52. БЕСЕДА - Изговорена на празник Ваведеа Пресвете Владичице наше
Богородице и Приснодеве Марие у Светиу над светиама
53. БЕСЕДА - На Ваведее Пресвете Владичице наше Богородице и Приснодеве
Марие у Светиу над светиама и о еном богоподобном животу на том месту
54. БЕСЕДА - У коо се говори о томе да се, након доласка Господег, увеала
награда праведника али и кажавае непокорних, као и о различитим страстима и
врлинама (Изговорена поводом еванелског читаа по Луки у 10. недеу, односно
ону коа претходи Недеи праотаца)
55. БЕСЕДА - Изговорена у Недеу Праотаца. У о се говори о онима што су
немарни за слушае учеа, позивауи се на неповоне околности и телесне
потребе (Лк. 14; 16-24)
56. БЕСЕДА - О светим и страшним танама Христовим, изговорена четири дана
пред Роее Христово
57. БЕСЕДА - Изговорена на Недеу Праотаца, где се говори о родослову по телу
Господа нашег Исуса Христа и о Приснодеви Богородици Коа Га е у
девствености родила
5
58. БЕСЕДА - Изговорена на спасоносно Роее по телу Господа и Бога и Спаса
нашега Исуса Христа
59. БЕСЕДА - О чину светог Крштеа, о покаау и ономе шта о ему каже св.
ован Крстите (изговорена уочи празника Богоавеа)
60. БЕСЕДА - Изговорена на свети празник Богоавеа и обухвата откривее
тане Христовог Крштеа
61. БЕСЕДА - Изговорена у 12. недеу на еванее по Луки, чиа е тема чудесно
исцеее десеторице губавих. У о се говори и о миру са Богом, самима собом и
другим удима
62. БЕСЕДА - Изговорена поводом читаа из Еванеа по Луки, у 15. недеу, чиа
е тема исправае и спасавае цариника Захкеа, а такое и среброубе
63. БЕСЕДА - У коо се говори о онима кои адикуу због невоа што нам се
дешавау
6
1. Беседа
О меусобном миру, изговорена три дана
након доласка (Св. Григориа Паламе) у Солун
1. Сви смо ми браа, ер нас е саздао едан Господар и Творац, и у том смислу смо
задобили заедничког Оца. Меутим, то опште братство имамо и у односу на
бесловесну, па чак и на неживу (не-осетиву, не-одушевену) природу. Осим тога,
ми смо едан другоме браа и зато што смо сви потекли од едног, земнородног
Адама, и зато што смо едино ми створени по образу Божием. Ово е заедничко и
нама и свим народима уопште. Поред тога, ми смо едан другоме браа и тиме што
смо истога рода и што живимо у истом месту. Назад, браа смо и по богатству да
имамо заедничку Маку - Свету Цркву и благочаше (побожност), коо е
Началник и Савршите Христос, истински Син Божии, Кои не само да е наш Бог,
него е благоизволео да нам буде и Брат и Отац, и не само то, него и Глава Коа све
нас сабира у едно Тело и чини да будемо удови едан другом и ему Самом.
Када се после Свог тродневног васкрсеа из мртвих авио женама кое су дошле на
гроб, Господ е рекао: Идите, те авите браи Моо нека иду у Галилеу, и тамо е
Ме видети (Мт. 28; 10). Видите ли како нас е удостоио да Се назове нашим
братом? Зато и апостол за ега каже: Не присаедини се ангелима, него се
присаедини семену Авраамову: стога е требало да у свему буде подобан браи
(евр. 2; 16-17). Меутим, како е Христос и наш Отац Кои нас е препородио кроз
свето Крштее и Своом божанском благодау, Он Свое ученике назива "децом"
и, одлазеи на спасоносно Страдае обавуе да их нее оставити као сирочие.
Тако апостол опет каже: А пошто та деца имау заедницу у крви и месу, и Он узе
наприсниег удела у томе, да смру сатре онога кои има мо смрти, то ест
авола (евр. 2; 14). Павле е уверен да смо сви ми у Христу едно Тело и каже: А ви
сте Тело Христово и удови понаособ (1. Кор. 12; 27). И као што е тело едно а има
многе удове, тако и удови имау едно тело и, премда су многи, чине (образуу)
едно тело. Тако е и са Христом, будуи да смо у едном Духу сви крштени у едно
Тело.
3. За нас е, дакле, брао, била една баа препороеа и роеа у Богу: една вера,
една нада, едан Бог над свима, кроз све и у свима нама, Кои нас е божанском
убаву сабрао око Себе и учинио да будемо удови едан другоме и ему Самом.
Меутим, дествоваем лукавога наступила е мржа едних према другима и
протерала убав. Тачние речено, то се ние догодило само едном, него се она
(мржа) више пута понавала, уништавауи наше единство у убави едних
према другима и према Богу. Она не само да заедничке удове града разлучуе едне
од других и чини да буду као одузети (парализовани), него те стране (странке,
7
партие) супротстава едне другима и подстиче саплеменике не непомириве
раздоре, помете и нереде. Постигавши да саплеменици постану противници и
учинивши да град изгледа тако као да су име загосподарили неприатеи,
подстакла е (та мржа) град да сажаева самога себе, да према себи самоме
постане злонамеран и неприатески расположен. Будуи у том мрском положау,
постао е (град) самоме себи загонетка.
4. Ко су ти што пустоше град, што понекад руше куе и отимау оно што е у
куама? Ко су ти што махнито прогоне господаре ових куа и гае погубна
(смртоносна, убиствена) осеаа према има, немилосрдна и нечовечна? Зар то
нису сами житеи овога града?! Ко су они што трпе тако велико безуме и урлике,
нападе и насртае? Зар то нису они исти житеи овога града, од коих се он (град)
некада наслаивао толиким добрима? О, какво страдае! Ава, каква велика
несреа! Град воуе сам са собом, заратио е са собом самим, гази се своим
сопственим ногама, руши се своим сопственим рукама, одзваа своим
сопственим узвицима. Оно што е код ега добро бива презрено, док оно што е
неплеменито и раво злосрено преовладава. Зар ова болест коа вас е задесила
ние много гора од оне коу су имали одузети (раслабени, парализовани) описани
у Еванеу? Колико су ова злодела гора и штетниа од иховог неделаа?
5. Ви, меутим, немоте да се срдите што ово чуете. а вам то не говорим зато да
бих вас кудио, него да бисте, ако сада будете трезвени, познали своу болест. На та
начин ете потражити разлог због коег сте у у пали и пожелети оздравее а
затим се побринути и за свое исцеее, да га задобиете и сачувате када вам Бог
подари и оснажи то исцеее, као што е учинио и са онима раслабенима
(парализованима, одузетима). Он их, дакле, ние само исцелио, него им е дао и
снагу, како би сваки од их устао са одра на коем е лежао и несметано могао да
корача.
6. Шта е био узрок болести оних раслабених кое е исцелио? их е било
двоица: едан е лежао поред Силоамске бае у ерусалиму и други, коег су
носила четворица, у Капернауму. Шта е, дакле, било узрок ихове болести
(слабости)? Грех. Господ е едном од их, видевши егову веру и пре телесног
исцееа, рекао: Чедо, опраштау ти се греси твои (Мт. 9, 2). Другоме е,
нашавши га после исцееа, рекао: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се
што горе не догоди (н. 5, 14). И као што е код их грех и из едног и из другог
прогнао здраве а их учинио одузетима (раслабенима, парализованима), тако е
и код вас заеднички грех прогнао убав и учинио да едан другоме постанете
неприатеи. Кои е други узрок, ако не грехоубива воа, учинио да буде
нарушена ваша узаамна веза, односно, убав према Богу и (убав) едних према
другима? Зато што е се умножити безакое, охладнее убав мношх, каже
Господ у Еванеу (Мт. 24,12) а када се убав потпуно охлади, не могу се одржати
божанска благодат и брига.
7. Да бих вам кроз пример представио садаше страдае, реи у да е душа
свакога од нас слична кандилу, при чему су добра дела уе а убав фити на
8
коем, као светлост, почива благодат божанског Духа. Када, дакле, понестане тога
уа, односно добрих дела, онда нужно пресушуе убав, коа као фити постои у
души. Тако се светлост божанске благодати и бриге удауе од уди кои су
протерали врлину и учинили да са ом буде протерана и убав. Када пак меу
има (таквим удима) дое до меусобне помете, Бог од их одвраа Свое
лице, о чему пророк Давид каже: Одвратиш лице Свое, и жалосше се (Пс. 104, 29).
Тако се услед греха меу нама поавуу граански ратови и нереди, доносеи са
собом све видове зла и усеавауи у предводнике побуне и побуенике началника
(кнеза) зла, кои их претвара у звери. Нее бити претерано ако се каже да оне у
коима се настанио он (кнез таме) припрема да прихвате демонску уд. Тако се
догаа да она, кои е од почетка човекоубица и човекомрзац, учини да и сам човек
постане човекоубица и противник Животодавца Христа, а тим пре непослушан и
противан земаским царевима или духовном оцу, пастиру и учитеу.
8. Обратите се, дакле, на пут Еванеа Христовог и чврсто га се придржавате,
како би ваше едномислие вечно цветало и било постоано, па е се и Господ опет
обратити ка вама и на вама е, заедно са миром, отпочинути и благодат
божанственог Духа. Она раслабени из ерусалима лежао е поред Силоамске
бае коа е исцеивала болесне; тако се ни ви никада нисте у потпуности удаили
од Цркве Христове коа награуе миром. Меутим, као што она човек ние имао
никога ко би му помогао да прими благодат од ове бае, тако ни овде код вас ние
било пастира кои би проповедао мир, сабирао расеане удове и саставао их едне
са другима а из Тела Цркве Христове одстраивао болест и слабост кое су се
поавиле услед мрже.
9. Сада смо ве ми поставени и са вама смо заедно у Христу, и у Христу вас
молимо, као да вас Он Сам моли кроз нас: измирите се са Богом! Познате свое
меусобно сродство, не само по души, него и по телу, кое потиче од ваших
предака. Сетите се оних преаших мирних дана: каквим сте се добрима тада
наслаивали, а сада сте их потпуно лишени. Немоте помишати на зло и немоте
пожелети да на зло узвратите злом, него зло побеуте добром. Пригрлите узаамну
убав, да бисте стекли убав Божиу и да бисте показали своу убав према ему,
ер они кои не воле своу брау не могу да воле ни Бога, нити могу да, као плод
овога (т. убави), задобиу егову божанствену благодат и бригу.
10. Брао, послушате мене кои сам вам сада дошао и кои, сагласно заповести
Господо, пре свега свима вама и према свима благовестим мир. Помозите ми у
томе и опростите едан другом ако е неко некога увредио, као што е и Христос
опростио нама, да бисте постали синови мира или, другачие речено, синови
Божии. Он и есте наш Мир кои од две стране начинио едну и срушио преграду
коа нас е раздваала, победивши неприатество на Свом Крсту. Он Сам е Своим
ученицима рекао - а посредством их и нама - да, улазеи у неки град или дом,
тамо обавуемо мир. У измиреу се и састои читаво дело еговог доласка;
управо ради тога е, приклонивши небеса, Он сишао на зему, зато е Давид за
ега и прорекао: Засиае у дане егове правда и мноштво мира (Пс. 71; 7); док у
9
другом Псалму опет за ега каже: Он изриче мир народу Своему и преподобнима
Своим, и онима кои се обраау срцем к ему (Пс. 84; 8).
11. И ангелска химна поводом еговог Роеа показуе да е Он сишао са небеса
да би нам донео мир: Слава на висини Богу и на земи мир, меу удима добра
воа (Лк. 2, 14). Када е извршио домостро спасеа, Он е Своим ученицима у
наслее оставио мир, говореи им: Мир вам оставам, мир Сво даем вам (н. 14;
27), Мир имате меу собом (Мк. 9; 50) и: По томе е сви познати да сте Мои
ученици ако будете имали убав меу собом (н. 13; 35). Последа молитва коу
нам е дао усходеи Своме Оцу такое утвруе узаамну убав: Да им, каже, да
сви едно буду (н. 17; 21).
12. Нека, дакле, не отпаднемо од отачке молитве и нека не будемо одбачени из
наследства Небеског Оца, нити лишени печата и знамеа припадности ему, као и
усиновеа, благослова и учеништва, како не бисмо отпали од обеаног (вечног)
живота и били удаени од духовне брачне ложнице и стога од Самог Оца,
началника (господара) мира, зачули: "Не познаем вас, идите од Мене, ер сте
узроковали мржу, неприатество и саблазни". Да нам се не би догодило да тако
пострадамо, Он е посредством Своих светих ученика и апостола целом свету
послао мир.
13. Због тога су они у своим беседама и посланицама мир ставили пре сваке друге
речи, говореи уместо увода: Благодат вам и мир од Бога. И ми смо, као
служитеи у ово служби, обавили мир одмах по доласку к вама и заедно са
Павлом говоримо вам: Старате се да имате мир са свима и светост, без коих
нико нее видети Господа (евр. 12,14). Ако без мира са свима нико нее видети
Бога, зар е онда у будуем веку видети Бога она кои ние у миру чак ни са своим
сународницима? Напротив, нее ли тада чути: Нека се узме безбожник, да не види
славу Господу (Ис. 26,10)?! Нека вам се не догоди да чуете те страшне речи, него
се посредством мира, убави и едномислиа измирите и саберите у едно и нека,
према еговом слатком обеау, и Он буде меу вама - наш Господ Исус Христос,
Кои е нам олакшати терет садашег живота, а када дое време, подарити вечни
живот, славу и Царство,
14. Коега нека се сви ми удостоимо и нека га задобиемо благодау и
човекоубем Дароватеа мира, Бога и Господа нашег Исуса Христа, Коем
доликуе слава, част и поклоее, са беспочетним еговим Оцем и
живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
10
2. Беседа
У Недеу Приче Господе о царинику и фарисеу
1. Изобилууи злом, духовни началник зла поседуе вештину да на самом почетку
безнаем и безверем обори оне уде кои су у душу ве положили темее врлине.
Исто тако, он има мо да и на пола пута немарношу и леношу нападне оне кои
су ве подигли зидове дома врлине. Он путем гордости и неразборитости може да
обори чак и онога ко е ве поставио кров добрих дела (на дом своих врлина). Ви,
меутим, издржите и не плашите се, ер е она кои е усрдан вичнии у одржавау
добра, док врлина добиа много веу снагу у борби са злом када се обогауе
вишом подршком и за саборца има Онога Кои е силан у свему и Кои, по
благости Своо, дае силу свима онима што убе врлине. На та начин, врлина не
само да остае непоколебива пред разноликим и злобним лукавствима противника,
него е у стау да пробуди и подигне оне кои су пали у дубину зла, те да их са
лакоом, путем покааа и смиреа, приведе Богу.
2. Довоан пример за ово е и данаша прича. Иако е цариник био цариник, иако
е, може се реи, живео на самом дну греха, он е захваууи едно, и то кратко
речи, постао заедничар оних што живе врлинским животом, растеретио се и
вазнео, уздижуи се изнад било какве греховности и придружууи се збору
праведника, будуи да га е оправдао непоткупиви Судиа. Фарисе е, меутим,
због речи био осуен, и то стога што е био фарисе и имао високо мишее о себи
(досл. мислио е о себи да е нешто), док заправо ние био праведан. Осим тога, био
е прилично дрзак на речима, а то ние ништа мае допринело да се Бог разгневи.
3. Зашто смирее узноси на висину праведности, а преузношее спушта на дно
греховности? Зато што онога кои има високо мишее о себи, и то пред лицем
Божиим, Бог оправдано напушта, будуи да такав и не сматра да му е потребна
помо Божиа. Она пак, кои себе сматра ништавним и стога гледа на више
милосре, оправдано задобиа Божие састрадае, помо и благодат, ер е речено:
Господ се противи гордима, а смиренима дае благодат (Приче Сол. 3; 34).
4. Показууи ово кроз параболу, Господ каже: Два човека уоше (грч. -
"узиоше, подигоше се") у храм да се моле Богу, едан фарисе а друш цариник (Лк.
18, 10). Желеи да очигледно представи корист коа потиче од смиреа а такое и
штету коа потиче од гордости, Он е на две целине поделио све кои долазе у храм,
или, бое речено, све кои узлазе у ега. Наиме, они кои у храм Божии долазе
ради молитве управо то и чине, ер е природа молитве таква да човека уздиже са
земе на небо, и, подижуи га изнад свега наднебесног, изнад сваког имена, сваке
узвишености и сваког достоанства, доводи га пред Самог Господа свега
постоеег. И она древни храм се налазио на узвишеу, на брду изнад града.[1]
11
Видевши у време помора у ерусалиму на еговом врху смртоносног ангела са
мачем подигнутим на град, Давид е узашао онамо и поставио Господу жртвеник,
принео жртву и тако зауставио помор. Био е то праобраз спасоносног и духовног
усхоеа посредством свете молитве, као и умилостивеа кое се савршава
еним посредством (ер е све ово било праобраз нашег спасеа). Ако хоете, био
е то и праобраз наше свете Цркве, коа се уистину налази на висини као исто такво,
ангелско и надземаско место, где се ради избавеа целог света, уништеа
смрти и изобиа бесмртног живота Богу приноси бескрвна, велика и заиста угодна
жртва.
5. Он због тога ние рекао: "Два су човека дошла у храм", него: узиоше у храм. И
сада, меутим, постое они што, долазеи у свету цркву не усходе, него, бое
речено, оповргавау Цркву коа изображава небо. То су они што у храм долазе ради
сусрета и разговора са познаницима или зато да би понудили или поручили робу.
Ови уди су меусобно слични, пошто едни нуде робу, а други речи и меусобно
их размеуу (едни речи а други робу). И као што е Господ прве одлучно истерао
из храма, говореи им: Написано е: Дом Мо дом молитве нека се зове; а ви
начинисте од еш пеину разбоничку (Мт. 21,13), тако е и друге одбацио овим
речима, ер то нису они кои усходе у цркву, макар и свакога дана овамо долазили.
6. И фарисе и цариник су узашли у цркву ер су обоица имали исти ци: да се
помоле, иако е фарисе, тек што е узашао, срушио самога себе, изопачивши начин
на кои се молио. Ци усхоеа е, дакле, код обоице био исти ер су обоица
узашли да се помоле, али су начини на кои су се молили били противни: едан е
узашао као скрушен и смирен, ер е од Псалмопоца-Пророка научио да Бог нее
презрети скрушено и смирено срце. Знауи то из искуства, пророк и за самога себе
каже: Понизих се, и спасе ме Господ ( в. Пс. 114; 6). И зашто уопште да кажем -
пророк, када е и Господ пророка ради нас смирио Себе и постао оно што смо ми,
због чега е, према апостолским речима, (Филип. 2; 8-9), и Бог ега високо
уздигао! Фарисе е узашао надмено и разметиво, намеравауи да оправда самога
себе и то пред Богом пред Коим е сва наша праведност као нечиста крпа. Он ние
послушао онога што каже: Мрзак е Господу кое год поносита срца (Приче Сол.
16; 5) и: Господ се противи гордима (Приче Сол. 3; 34) и: Тешко онима кои сами
себе правдау и сами су себи мудри (Ис. 5; 21).
7. их нису раздваале само различита нарав и начин (на кои су се молили), него и
сам вид молитве, коа е такое била двоака. Уистину, молитва ние само прозба,
него и благодарее. едан од оних што се моле узлази у храм Божии да би
прославио Бога и заблагодарио Му за оно што е од ега примио, а други да би
тражио оно што ош ние добио а где спада и отпуштае грехова, посебно за нас
кои грешимо у сваком часу наших дана. Што се тиче нашег обеаа кое из
благочаша приносимо Богу, оно се не назива молитвом, него "заветом". То е
обзнанио и она што каже: Заветуте се и испуните (завете) Господу Богу нашем
(Пс.75; 12), а такое и она кои говори: Бое е да се не заветуеш, него да се
заветуеш па да не испуниш (К. проп. 5; 9).
12
8. Код оба ова вида молитве постое и два вида недоличности коа прети
непаживима: вера и скрушеност, уз уздржавае од зла, чине да молитва и прозба
за отпуштае грехова буду делотворне, док их очаае и окорелост (срца) чине
узалудним. Благодарее за добра, добиена од Бога, ему е угодно само ако га
прате смирее и одсуство преузношеа. Меутим, преузношее приликом
благодареа, као да смо та добра добили захваууи своо усрдности и знау,
као и осуивае оних кои та добра немау, чини да благодарее не буде угодно
Богу. Фарисе е боловао и од едног и од другог, осудивши самога себе и
сопственим речима. Он е у храм узашао да заблагодари а не да моли. Он е, са
благодареем Богу, неразборито и несрено помешао преузношее и осуивае,
ер е речено: Фарисе стаде и моаше се у себи овако: Боже, хвала Ти што нисам
као остали уди: грабивци, неправедници, преубници (в. Лк. 18; 11).
9. Понашае фарисеа ние указивало на положа слуге, него на бестидну гордост, а
што е сасвим супротно ономе кои се, услед свог смиреа, ние усуивао чак ни да
очи подигне према небу. Фарисе се заиста молио "у себи", ер се ние уздигао ка
Богу, иако ние остао непримеен од Онога Кои седи на Херувимима и надзире
накрае дубине. егова молитва била е оваква: рекавши Боже, хвала Ти, он ние
додао "што си услед Свог милосра мени, слабом да се супротставим, подарио
слободу од замки лукавога." Уистину е, брао, потребна душевна одважност да би
се путем покааа избавио она кои е упао у замке неприатеа и био ухваен у
омчу греха. Због тога нашим делима управа виши промисао и, често уз мало
или нимало сопственог стараа, уз помо Божиу бивамо изнад многих и великих
страдаа, коа нам Он милосрдно олакшава ради наше слабости. Стога би требало
да познамо Дароватеа и да пред еговим лицем не будемо надмени, него
смирени.
10. Фарисе, меутим, каже: Боже, хвала Ти, али не зато што сам добио Твоу
помо, него зато што нисам као остали уди - као да сам по себи и захваууи
сопственим силама поседуе такве особине, па ние грабивац, неправедан и
преубник. Он ние пазио на себе, због чега би било могуе поверовати да е
праведан на основу онога што сам за себе то каже. Напротив, он е гледао на друге
а не на себе, и - какво безуме! - све е ниподаштавао, сматрауи да е едино он
праведан и целомудрен. ер нисам, каже, као остали уди: грабивци,
неправедници, преубници, или као ова цариник. Какво безуме! Неко би могао да
каже: ако су, осим тебе, сви грабивци и неправедници, где су онда они што трпе
грабеж и неправду? Шта значе речи: ова цариник, и зашто превасходно показуеш
на ега? Он е едан од многих и зар самим тим, да тако кажемо, не потпада под
заедничку и свеопшту осуду? Или е он заслужио двоструку осуду будуи да су га
осудиле и твое фарисеске очи, иако е био далеко од тебе? Осим тога, ако знаш да
е безаконик, пошто е очигледно да е цариник, одакле знаш да е и преубник?
Зар еш му неодговорно наносити неправду и блатити га због тога што е он нанео
неправду другима? То ние тако, ние тако! Он е, смиреноумно подносеи твоу
горду осуду и приносеи Богу, заедно са молитвом, и осуивае самога себе,
праведно од ега добити ослобаае од казне за безакоа коа е починио. Ти еш,
меутим, праведно бити осуен, ер надмено оптужуеш и ега и све друге уде и
13
од свих правдаш едино самога себе: ер нисам као остали уди: Грабивци,
неправедници, преубници.
11. Ове речи показуу да е фарисе презирао и Бога и све остале уде. Осим тога,
оне сведоче и о погрешности егових запажаа: он отворено ниподаштава све
уде уопште, а свое уздржавае од зла не приписуе сили Божио, него своо
сопствено. Ако и изражава благодарност, он одмах уз то, све уде, изузев себе,
сматра за раскалашне, неправедне и отимаче, као да никога, осим ега, Бог ние
удостоио да покаже врлину. Меутим, ако су сви уди такви (каквима их
представа фарисе), онда би, следствено томе, морали да приграбе и имовину овог
фарисеа. Чини се, меутим, да ние тако, ер он сам додае: Постим двапут у
седмици; даем десетак од свега што стекнем. Он не каже да е дао десети део
имовине коу е рание стекао (), него да дае десетак од свега што стекне
(), што означава умножавае и увеае егове имовине. Он, дакле, има оно
што е имао и рание, и томе несметано придодае колико год може. Како су онда
сви уди осим ега могли да грабе и отимау? Тако зло само себе разобличуе и
издае! Тако се неразборитости увек придружуе и лаж!
12. Он е, дакле, давае десетка од имовине навео као доказ свое велике
праведности: како би она ко дае десети део свое имовине могао да отима туе?
Пост наводи као доказ свое целомудрености, ер е пост узрочник непорочности.
Нека, дакле, буде тако: ти си целомудрен и праведан и, ако хоеш, ти си и мудар, и
разуман, и храбар, а поседуеш и друго што е слично томе. И ако заиста све то
поседуеш захваууи самоме себи, ако то ниси добио од Бога, зашто онда
притичеш лажи у обличу молитве, те усходиш у храм и испразно говориш да
приносиш благодарее? Ако те особине поседуеш зато што си их примио од Бога,
онда их ниси добио зато да би се има разметао, него зато да би има поучавао
друге а на славу Дародавца. Требало е, дакле, да се радуеш истински и са
смиреем, а такое и да благодариш Дародавцу за дарове кое си добио, ер
светика не добиа светлост ради себе, него ради оних што гледау. Говореи о
суботи, фарисе не мисли на седми дан недее, него на седам дана, од коих два
пости и због тога се размее, не знауи да е врлина удско, а гордост
(преузношее) демонско дело. Услед тога, када е с има седиена, гордост
врлине чини бескориснима и поништава их, чак и ако су истините, а посебно кад су
кривотворене.
13. Овако е говорио фарисе. А цариник издалека стааше, и не хтеде ни очиу
уздитути небу, него се биаше у прса своа говореи: Боже, милостив буди мени
грешноме! Видите ли колико е егово смирее, вера и самоосуивае? Видите ли
да су се с молитвом овог цариника сединили крае смирее мисли и осеаа, као
и скрушеност срца? Када е узашао у цркву да се помоли за отпуштае своих
грехова, са собом е унео и дивне посреднике пред Богом: непостидну веру,
самоосуивае кое ослобаа од осуде (Божие), скрушеност срца коа се не може
унизити и смирее кое га узноси. С молитвом е била седиена и навеа пажа,
ер е речено да та цариник издалека стааше. Христос ние рекао да е "стао", како
е речено за фарисеа, него: стааше. Тиме указуе на стаае током дужег времена,
14
а такое и на дуготраност прозбе и молитвених речи. Он ништа друго ние нити
додавао нити измишао, него е пазио само на себе и на Бога, окренувши се само
прозби и понавауи само молитву од едне реченице, коа и есте накориснии
вид молитве.
14. А цариник, каже, издалека стааше, и не хтеде ни очиу уздшнути небу. И само
егово стаае означавало е истовремено и стаае и потчиеност, указууи не
само на понизног слугу, него и на положа осуеника. Он тиме указуе и на душу
коа се избавила од грехова али е ош увек далеко од Бога, ер ош ние стекла
одважност пред им каква се задобиа добрим делима. Постои, меутим, нада да
е се ова душа приближити Богу, пошто се уздржава од зла и има добру намеру. А
цариник издалека стааше, и не хтеде ни очиу уздишути небу. Он на та начин и
своим понашаем и своим изгледом показуе свое самопрекоревае и
самоосуивае, ер се сматрао недостоним и неба и земаског храма. Зато е и
стаао у предвору, не усуууи се ни да погледа ка небу, а камоли да подигне очи
ка Богу небеса. Услед велике скрушености и биуи се у прса као она ко заслужуе
такве ударце, дубоко тугууи и све гласние ецауи, оборивши главу попут
осуеника, називао е себе грешником и са вером тражио милост, говореи: Боже,
милостив буди мени грешном! Поступао е тако ер е веровао ономе кои говорк
Грех мо познадох, и безакое мое не сакрих. Рекох: Исповедиу против себе
безакое мое Господу и Ти си опростио безбожност греха мога (Пс. 31; 5-6).
15. Шта се догодило након тога? Ова (т. цариник) - каже Господ - отиде оправдан
дому своме, а не она (т. фарисе), ер сваки кои себе узвисуе понизие се, а кои
себе понизуе узвисие се. аво представа саму надменост и гордост е зло кое е
посебно карактеристично за ега. Када се она (гордост) придружи било коо
удско врлини, она у (врлину) нужно побеуе и поништава. Насупрот томе,
смирее пред Богом е врлина добрих ангела и оно побеуе свако удско зло кое
може да задеси посрнулог. Смирее су кочие кое узносе ка Богу, слично
облацима кои е у будуности вазнети ка Богу оне што е обитавати уз ега у
бесконачне векове. О томе е пророковао апостол, говореи: А потом ми живи кои
останемо биемо заедно с има узнесени на облацима у сретае Господу у
ваздуху, и тако емо свагда с Господом бити (1. Сол. 4; 17). Оно што е облак, то е
и смирее: седиено с покааем, оно из очиу изводи источник суза и недостоне
чини достонима, узноси и седиуе са Богом, оправдавауи едино због добре
намере.
16. Цариник е, дакле, напре непоштено присваао туу имовину, али се потом
одрекао непоштеа. Он ние правдао самога себе и на крау е био оправдан.
Фарисе, пак, ние отимао туу имовину, али е самога себе истицао као праведника
и био е осуен. Колико е тек пострадати они што присваау туе и при томе
покушавау ош и да се правдау?
17. Ми о има неемо говорити, ер ни Господ о таквим удима нце рекао ништа,
можда зато што они не могу да се убеде речима. И нама се често догаа да се током
молитве смиримо и да сматрамо да емо бити оправдани као цариник. То, меутим,
15
ние тако: требало би да обратимо пажу на то да е он, будуи презрен од
фарисеа, чак и онда када се удаио од греха презирао и осуивао самога себе и не
само да ние противуречио фарисеу, него е био и сагласан са им у иступау
против самога себе.
18. Тако и ти, када се одрекнеш зла, престани да противуречиш онима кои те
вреау и презиру (због греха), него заедно са има осуди самога себе као равога.
Са скрушеношу и молитвом притеци едино милости Божио, знауи да си
спасени цариник. И заиста, многи себе називау себе грешницима, тако говоре и
тако мисле. Меутим, срце се испитуе у понижеу (обешчашеу). Тако и велики
Павле, кои е био далеко од фарисеске разметивости, пише оним Коринанима
кои су говорили езике: Благодарим Богу моему, што говорим езике више од свих
вас (1. Кор. 4; 18), док на другом месту за себе каже да е свима смее (1. Кор. 4;
13). Он ово, дакле, пише зато да би уразумио уде кои су се преузносили овим
даром над онима што га нису поседовали. И као што е Павле кои е ово писао био
далеко од фарисеске надмености, тако е могуе и да се изговарау речи оног
цариника, и да се човек смири по узору на ега, па опет да не буде оправдан као
он, ер цариниковим речима треба да присаедини и одвраае од зла, и
расположее душе, и скрушеност, и уздржаност. И Давид е показао да она ко себе
сматра кривим пред Богом и покае се, треба да поднесе и издржи оправдано
вреае и срамоее од стране других. Након што е починио грех, Давид е
слушао Симееве увреде а онима, кои су због тога хтели да казне Симеа, рекао:
Оставите га, нека проклие; ер му е Господ рекао: проклии Давида (2. Сам. 14;
10). Тиме е желео да каже да му е (Симеу) Бог заповедио да га вреа због еговог
греха. Давид се тада борио са несреом и великом невоом, ер се у то време егов
син Авесалом побунио против ега.
19. Давид е с неподношивим болом и против свое вое напустио ерусалим и
побегао. Стигао е у подноже Маслинове горе и ту наишао на нову невоу, т. на
Симеа. Ова га е гаао камеем, непрестано проклиао, дрско вреао и називао га
крвопиом и зликовцем, желеи да прекори цара и да га подсети на злочин кои е
учинио Вирсавеи и Урии Хетеину. Симе ние само едном или два пута изрекао
проклетство и бацио на ега камее, заедно са речима кое су ударале аче од
камеа, него е, каже Писмо, цар ишао са свим своим удима док е Симе корачао
низ падину брда, недалеко од цара, проклиуи га са ове косине, гаауи га
камеем и посипауи га прашином. Цару нису недостаали уди кои би га
(Симеа) спречили да то чини. Вовода Ависа ние могао то да поднесе, па е рекао
цару: Зашто да псуе ова мртви пас цара Господара моеш? Идем да му скинем
Главу (2. Сам. 16; 9). Цар е, меутим, зауставио и ега и све свое слуге, говореи:
Оставите га нека псуе... не би ли Господ погледао на невоу моу, и узвратио ми
добро за псовку егову данашу (2. Сам. 16; 12).
20. Оно што се тада савршило и што се на делу збило, то се, како показуе и ова
прича о царинику и фарисеу, заиста увек догаа. Како да она кои себе уистину
сматра достоним вечне муке не поднесе одважно не само срамоту, него и губитак,
и болест, и сваку невоу и пату уопште? Показавши такво трпее, као да е
16
дужник или кривац, он се, кроз лакшу, пролазну и ограничену осуду, ослобаа оног
уистину тешког, неподношивог и бескраног мучеа. Понекад се ослобаа и од
недаа кое га сада муче, будуи да божанска доброта ош овде има почетак као да
се због трпеа задужуе. На темеу тих невоа кое су га задесиле, он почие да
прима умирее од Бога, као дуг за трпее. Зато е едан од оних кое е Бог за
наук казнио, рекао: Подносиу гнев Господи, ер Му сагреших (Мих. 7; 9).
21. Нека и ми будемо за наук кажени, са милосрем а не са гневом и арошу
Божиом. Немомо падати у малодушност због казне Божие, него се, како каже
Псалмопоац, исправамо до краа, благодау и човекоубем Господа нашег
Исуса Христа, Коме доликуе свака слава, част и поклоее, са беспочетним
еговим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у
векове векова. Амин.
НАПОМЕНЕ:
1. ерусалимски храм био е саграен на брежуку Мориа, због чега су се они,
кои су долазили у ега, успиали.
17
3. Беседа
На причу Господу о спасеном блудном сину (Лк. 15: 11-32)
1. Бие глад, рекао е пророк, оплакууи ерусалим, али не глад хлеба и воде, него
глад слушаа речи Божие (Ам. 8; 11). Глад е стае лишености и уедно жее за
нанеопходниом храном. Постои, меутим, и глад коа е гора и мучниа од ове
глади, а то се догаа онда кад човек, будуи лишен онога што е неопходно за
спасее, не схвата своу несреу и нема чак ни жеу за спасеем. Гладан човек
кои не налази храну обилази све уздуж и попреко, тражеи не би ли негде нашао
хлеба; обрадуе се чак и када пронае плесниво тесто, или када му неко понуди
погачу од проса или мекиа, или какву другу слабо цеену храну, и то у оно мери,
у коо е пре, док е гладовао, патио. Тако и човек кои е духовно гладан, т. кои е
лишен духовне хране а има жеу за ом, обилази све уздуж и попреко у потрази за
оним ко има дар учеа од Бога; ако га нае, са радошу окуша хлеб духовног
живота, т. спасоносну реч. Ову реч не може да не нае она ко е до краа упорно
тражи: Свако ко иште добие, и ко тражи наи е, и ко куца отворие му се, рекао
е Господ (в. Лк. 11; 10).
2. Постое и они кои услед вишедневног гладоваа ума губе чак и жеу за храном.
Они постау неосетиви за губитак (кои трпе) и због дуготране духовне глади
губе и саму жеу да е задовое. Они постау немарни, па чак и кад е учите ту,
они они одбиау чак и да слушау поуке. Када не би имали учитеа не би га ни
тражили, него би живели грешние и од блудног сина. Иако се своим одласком
(удааваем) лишио заедничког Хранитеа, Оца и Господара, блудни син е
допао ош вее глади и, осетивши лишеност, покаао се, вратио и изнова добио
божанску и чисту храну, те е благодареи покаау у то мери задобио дарове
Духа, да е постао предмет зависти богатог.
3. Меутим, бое да кренемо од почетка и изложимо вашо убави ову Господу
еванелску параболу (причу), коа се данас, као што е уобичаено, чита у црквама.
4. Човек неки - каже Господ - имааше два сина. Под изразом "човек" Господ овде
подразумева Самог Себе, и ту нема ничег чудног. Ако е Он ради нашег спасеа
заиста постао Човек, зашто би онда било чудно ако ради наше користи (у причи)
Себе представи као еднога од уди - Он Кои, као Господар и Творац и едног и
другог, свагда брине о нашо души и телу, Кои е едини показао дела убави
према нама и преобилну бригу, ош и пре него што смо постали?
5. Он нам е, како Сам каже, припремио вечно наслее Царства и пре постаа света
(в. Мт. 25; 34). Претходно е нас ради створио ангеле кои се, како каже Павле,
шау на служее ради оних што треба да наследе спасее (в. евр. 1; 14)
18
Претходно е, такое нас ради, над целим тим видивим (досл. чувственим, чулима
доступним) светом распростро небо, подигавши га као неку заедничку и за све
подеднако присутну скиниу над овим краткотраним животом, небо кое е
свагдапокретно, многопокретно и непокретно. Непокретно е стога да своим
променама не би изазвало пропадае онога што на ему обитава; многопокретно
пак стога што се чини да уравнотеженим покретаем самога себе задржава себи
своствено место. Будуи свагдапокретно у самоме себи, оно са собом устроено
носи и мноштво звезда, да бисмо се из тога научили пролазности садашег живота
и да бисмо се свим тим наслаивали, како оним што е под небом, тако и оним што
е изнад наших глава. Он е ради нас а пре нас створио велико светило да управа
даном и маа светила да управау ноу. их и друге звезде поставио е на
небески свод да се креу у истом или у супротном правцу као и свод, да се
разнолико спаау или раздваау, како би нам послужили као знаци за времена и
периоде. Ово ние потребно нити умно (духовно) природи коа е изнад
чувственог (чулно уочивих поава), нити пак бесловесним животиама кое се
руководе едино своим чулима. То е, дакле, саздано за нас да бисмо се чулима
тиме наслаивали, као и осталим, видивим даровима и красотама чие знакове,
посредством чула, поимамо умом.
6. Он е ради нас утврдио зему, распростро море и над им богато излио ваздух.
Над ваздухом е затим премудро поставио стихиу ватре, како би уравнотежио
прекомерну хладноу у ономе што е испод е, али и да би остала сачувана топлота
те ватре у ено oбласти. Премда е бесловесним животиама ради иховог
опстанка потребно исто што и удима, их е ипак створио пре нас да би служиле
удима, као што у Псалмима каже пророк Давид (в. Пс. 103; 14).
7. И пре него што е створио нас, наш Творац е, дакле, ради опстанка нашег тела
васцели космос призвао ("извео") из небиа. Шта све ние учинио добротоубиви
Господар да би поправио нашу нарав и да би нас руководио ка врлини? И сам ова
видиви космос створио е као своеврсно огледало надкосмичког (надсветовног,
надземаског) како бисмо кроз духовно созерцае овдашег, као по неко
чудесно лествици, могли да се уздигнемо до оног вишег света. Положио е у нас
природни (уроени, укореени) закон као неко непопустиво начело, као
непогрешивог судиу и учитеа кои се не може довести у заблуду, т. нашу
сопствену савест. На та начин нам, уколико усредсредимо своу мисао, ние
потребан други учите за разумевае добра. Ако долично пренесемо ум ка
опажау споашег, тада, према речима Апостола, оно што е на ему
невидиво, од постаа света умом се на створеима асно види (Рим. 1; 20).
8. Откривши, дакле, познае врлине кроз природу и твар, Он е поставио ангеле-
чуваре, подигао е оце и пророке да нас руководе, показао е знамеа и чудеса коа
воде ка вери, дао нам е писани Закон кои помаже закону положеном у нашу
словесну (разумну) природу и познау добиеном посматраем твари. Коначно,
пошто смо ми све то занемарили - о, какав немар са наше стране, и напротив, какво
дуготрпее и брига од стране Онога Кои нас уби - Он е Самог Себе предао за
нас, потиснувши (досл. испразнивши) богатство Свога божанства у нашо слабости,
19
примивши нашу природу, и, пошто е постао човек као што смо ми, благоволео е
да постане наш Учите. Он Сам нас поучава узвишености човекоуба,
показавши то и речу и делом и подстичуи нас да подражавамо егово
састрадавае према удима, док истовремено оне што су Му послушни одвраа од
каменосрдности.
9. Дар убави е своствен онима што управау државом, пастирима оваца и
онима шта господаре сопственим имаем. Меутим, он ту ние толико силан као
код оних кои су повезани крву и родством а посебно као код очева и ихове
деце. Он стога ихову убав наводи као пример Свога човекоуба, називауи
Себе Човеком и Оцем свих нас, будуи да е и постао Човек ради нас и да нас е
препородио кроз божанско крштее и благодат Свог божанског Духа.
10. Тако, Човек неки, каже Он, имааше два сина. Овде е разлика у нарави
разделила едну природу на двое, као што е и разлика измеу врлина и греха
водила разлучеу мноштва на две целине. И ми понекад кажемо да е нека личност
двоака кад има дволичну нарав, као што кажемо и то, да многи представау едно
када су меусобно сагласни. И рече млаи од их оцу - уистину "млаи", ер е
поставио младалачки (незрео) и сасвим неразуман захтев. Тако е и грех, кои неко
смиша и кои доводи до отпадаа (од Бога), млаи и пореклом познии пород
наше зле вое. Врлина е стариа по пореклу, она од вечности постои у Богу и у
е Бог, према Своо благодати, од почетка положио у нашу душу.
11. Млаи син е, дакле, приступио оцу и рекао: Оче, да ми део имаа кои
припада мени. Каква е то неразборитост! Он ние пао на колена, ние замолио, него
е просто "рекао"; и не само то, него е наступио као да захтева враае дуга од
Онога Кои по благодати свима све дае. Да ми део имаа кои припада мени. Кои
е то закон и како може да буде праведан, ако су по ему очеви дужници свое
деце?! Напротив, и сама природа е показала да су деца дужна очевима, пошто су
од их примила живот (дос. природу). Ово показуе и незрелост еговог
размишаа.
12. Шта е учинио Она Кои шае кишу и праведнима и неправеднима, и заповеда
сунцу да светли и на зле и на добре? Он им, каже, подели имае. Видиш ли да
овоме Човеку и Оцу ништа не недостае? Други, наиме, не би разделио имае само
на двоицу и на два дела, него би треи део сачувао за себе. Он, меутим, као Бог,
како каже и пророк Давид, нема потребе за нашим добрима (Пс. 15,2) те е само то
двоици синова разделио имае, т. цео свет. И као што се една природа услед
различитости нарави дели на двое, тако се и едан свет дели због различитости
коришеа. едан, на пример, говори: Сав дан, Господе, пружах к Теби руке свое
(Пс. 87; 10), Седам пута на дан хвалих Те за судове правде Твое (Пс. 118; 164), У
поно устаах да Ти се исповедам за судове правде Твое (Пс. 118; 62), Поуздах се у
речи Твое (Пс. 118; 42) и Уутро избивах све грешнике земе (Пс. 100; 8),
одсецауи све пожуде тела кое воде ка сладострашу. Други пак проводи дан у
пианству и гледа где е нека пианка, док но проводи у недоличним и безаконим
делима, жури да прави скривене замке или да отворено оствари зле намере, жури да
20
отима новац и смиша зло. Зар их двоица не деле исту но и исто сунце, а пре
овога и исту природу, користеи и едно и друго на потпуно различит начин? Бог е
свима подеднако разделио целу творевину, препустивши свакоме на воу како е
да е употреби.
13. И после неколико дана, каже, покупи млаи син све свое, и отиде у зему
далеку. Зашто ние отишао одмах, него тек после неколико дана? Зато што лукави
шаптач аво не предлаже одмах човеку самовоу и грех, него нас постепено вешто
поткрада, дошаптава нам и говори: "Ако будеш живео по сопствено вои, не
посеууи храм Божии и не мареи за учее Цркве, мои еш да видиш шта треба
да чиниш и да се не удаиш од добра". Када некога одвои од свештених
богослужеа и од слушаа свештених учитеа, самим тим одваа га и од
божанског надзора и предае га равим делима. Бог е свуда присутан; само е едно
далеко од добра (од Бога), а то е зло у коем се налазимо услед греха и
посредством коег се и ми удауемо од Бога. Безаконици нее стаати пред очима
Твоим, говори Богу пророк Давид (Пс. 5; 6).
14. Тако се млаи син удаио (од свога Оца) и отишао у далеку зему где е, каже,
просуо имае свое живеи развратно. На кои е начин просуо имае свое! Наше
главно имае и богатство е - наш роени ум. Све дотле док се држимо
спасоносног пута, ум е усредсреен на себе и на Први и Навиши Ум - на Бога.
Када пак отворимо врата страстима, он брзо расипа, у сваком тренутку лута по
телесним и земаским стварима, по разноликим насладама и страсним помислима
кое су са има повезане. Богатство ума е здрав разум кои у ему пребива и
способан е да разликуе добро и зло све дотле док остае послушан заповестима и
саветима наузвишениег Оца. Ако он збаци узду, тад се расипа на блуд и безуме,
расипа се час на едно а час на друго зло.
15. Исто се односи на сваку нашу врлину и силу, ер су оне уистину наше богатство
кое се расипа ако се препусти дествовау многоликог зла. Сам ум управа своу
чежу ка едином и суштом Богу, едином благом, едином жееном, едином што
пружа истинску насладу, непомешану са било каквом патом. Кад пак ум отупи,
онда се душевна сила истинске убави окрее од овога уистину поженог и расипа
се на разне теже за насладама: час се расипа на жеу за елима коа нису
неопходна, час на недоличне прохтеве тела, час на жеу за некорисним стварима, а
понекад га привлачи испразна и неславна слава. Тако се несрени човек расипа на
ситнице: будуи бригама везан за такве ствари, он и само сунце, и сам ваздух, то
заедничко богатство свих, посматра и удише без задовоства.
16. Сам наш ум, кои ош ние одступио од Бога, побууе у нама гнев против
авола и употребава душевну одважност за борбу против равих страсти, против
кнезова мрака, против духова зла. Ако се не придржава божанских заповести и
Господа кои га е наоружао, онда ратуе против ближих, бесни на свое
сународнике, срди се на оне кои не одобравау егове безумне теже, па тако,
ава, човек постае човекоубица, уподобууи се не само бесловесним
животиама, него чак и гмизавцима и отровницама. Она кои е поставен да буде
21
меу синовима Божиим постае као шкорпиа или змиа, као пород аспидин.
Видиш ли на кои е начин расуо и изгубио свое имае? А кад потроши све, каже,
(млаи син) поче оскудевати. Гладовао е, али ош ние помишао на то да се
преобрати, пошто е био развратан. Зато се приби код едног житеа оне земе, и
он га посла у пое свое да чува свие.
17. Ко су граани и владари те земе коа е далеко од Бога? То су, наравно,
демони, под чиом е влашу син Небеског Оца постао постао жите разбоничке
азбине, и главни цариник, и воа разбоника, и предводник побуеника, ер се
свака страст због крае нечистоте назива свиским начином живота. Свие пак
представау оне што се ваау у блату страсти. Млаи син е, превазилазеи све
остале по сладострашу, постао ихов предводник, ер ние могао да се насити
рошчиима кое су оне еле, т. ние могао да задовои (досл. засити) своу страст.
18. Како то да природа тела ние довона да служи жудама сладострастника?
Када се нау у рукама златоубивог или среброубивог човека, злато или сребро
увеавау и потребе. Колико год злата и сребра да им притекне, толико е веу
жуду изазвати у има и тешко да би читав свет или, бое речено, могуе е да
читав свет нее бити довоан за едног користоубивог или властоубивог.
Пошто е таквих уди много, а свет е едан, како уопште неко од их може да
задовои своу страст? Тако и она кои е одступио од Бога ние могао да се
насити, "ер му нико не даваше". Ко би му и дао? Бог е био далеко, и едино
созерцавауи ега она ко созерцава може радосно да се насити, као што е и
казано: А а у се у правди авити лицу Твоме; наситиу се када угледам славу Твоу
(Пс. 16; 15). аво не жели да човеку дозволи да засити свое срамне жее, пошто у
колебивима (у онима што су склони променама) ситост обично изазива преокрет
у односу на те жее. Дакле, с правом му нико ние дао да еде.
19. Тек онда када е дошао себи и схватио у каквом се равом стау налази, ова
син кои се одвоио од Оца, почео е да оплакуе самога себе говореи: Колико
наамника у Оца мога имау хлеба исувише, а а умирем од глади! Ко су ти
наамници? То су они кои задобиау спасее као неку плату за сузе покааа и за
смирее. Синови су пак они што се из убави према ему повинуу еговим
заповестима, због чега Господ каже: Ако Ме неко уби, реч Моу држае (н. 14;
23).
20. Та намлаи син е, дакле, лишио себе достоанства сина и по сопствено вои
отпао из свештене Отабине. Када е пак допао глади, осудио е самога себе,
смирио се и у покаау рекао: Уставши отии у Оцу своему, па у реи: Оче,
стреших небу и Теби. Оправдано смо у почетку рекли да е Отац из ове приче Бог:
како би другачие син кои е оставио оца сагрешио небу, ако то не би био небески
Отац? Он, дакле, каже: Сагреших небу, т. против светих на небу, чие е живее
на небесима, и сагреших Теби, Кои са Своим светима обитаваш на небу. И више
нисам достоан назвати се сином Твоим: прими ме као еднош од наамника
Своих. Разборито у садашем смиреу додае и ово: Прими ме, ер нико
сопственим силама не ступа на степенице кое воде ка врлини, иако се то не догаа
22
без човекове слободне вое. И уставши, каже, отиде Оцу своему. А кад е ош
подалеко био... Како треба схватити то да е "пошао", и да е, истовремено, "био
далеко"? Зашто му е Отац, сажаливши се на ега, изашао у сусрет? Човек кои се
из душе кае, тиме што има добру воу и што е одступио од греха, приближава се
Богу. Меутим, будуи да се ош увек налази под тираниом зле навике и
погрешних схватаа, он е далеко од Бога: а би се спасао, потребна му е велика
милост и помо са небеса.
21. Због тога Отац сваког добра снисходи према ему и излази му у сусрет, грли га,
уби и заповеда слугама, т. свештеницима, да га одену у првобитно свечано рухо,
т. у достоанство сина, у кое е рание био обучен кроз свето Крштее. Заповеда и
да му ставе прстен на руку, т. да му се на делатни део душе, кои символише рука,
стави печат созерцатене врлине као залог будуег наследства. Такое каже да му
се на ноге да обуа, т. божанска заштита и сигурност, коа му дае мо да стае на
змие и шкорпие и на сваку силу аволску. Затим заповеда да се доведе угоено
теле, да се закое и изнесе за ело. Ово Теле есте Сам Господ Кои излази из
скривености Божанства, од престола кои се налази изнад свега постоеег, да би се
као Човек авио на земи, као теле био заклан (жртвован) за нас грешне и понудио
нам Самога Себе као Хлеб за храну.
22. Поред тога, Бог се заедно са светима Своим радуе и весели, прихватауи по
Свом великом човекоубу оно што е нама своствено и говореи: Доите,
даедемо и да се веселимо. Меутим, старии син се расрдио. Чини ми се да е ту
Христос представио удеце кои су се утили због призиваа незнабожаца, као и
кижевнике и фарисее кои су се саблажавали тиме што Господ прихвата
грешнике и еде са има. Ако пак ово желиш да схватиш у том смислу да се ту
говори о праведницима, шта е изненаууе у томе ако ни праведнику ние познато
све богатство милосра Божиег, будуи да оно превазилази сваки ум? Зато га
заеднички Отац теши и поучава праведности, говореи му: Ти си свагда са мном и
учествуеш у непромениво радости. Требало е развеселити се и обрадовати, ер
ова брат тво мртав беше, и оживе; и изгубен беше, и нае се. Он е био мртав
услед греха а васкрсао е благодареи покаау; пропадао е, ер се ние налазио у
Богу. Када е пронаен, испунио е небеса радошу, као што е и писано: Велика е
радост на небу због еднош грешника кои се кае (Лк. 15; 7).
23. Шта е нарочито ражалостило стариег сина? Мени никада ниси дао ни арета
да бих се провеселио са приатеима своим. А када дое та Тво син, кои е расуо
имае Твое са блудницама, заклао си му теле угоено: до те е мере преобилна
милост Божиа према нама, да би, како каже први меу апостолима, Петар, и сами
ангели желели да се приближе благодати коа нам се дае кроз егово оваплоее
(в. 1. Петр. 1; 12). Праведници су такое желели да због тих доброчинстава
Христос дое и пре времена одрееног за егово оваплоее, као што е и Авраам
хтео да види дан егов. Меутим, Он тада ние дошао; а када е дошао, ние
позивао праведнике, него грешнике на покаае и ради их се разапео, узевши на
Себе грехе света, ер где се умножи грех онде се ош више умножава благодат
(Рим. 5; 20).
23
24. А то да праведницима, упркос иховом захтеву, ние дао ниедно аре, т.
ниедног од грешника, можемо да видимо како на основу многих других примера,
тако, нарочито, и из виеа светог и блаженог Карпа.[1] Он е проклиао неке зле
уде и говорио како ние праведно да се безаконици и они кои искривуу праве
путеве Божие оставау у животу, али не само да ние био услишен, него е чак
осетио незадовоство Божие и чуо страшне речи кое доводе до познаа
неизрецивог и за наш ум недокучивог дуготрпеа Божиег, речи кое нас уче да
не проклиемо уде кои живе у греху, ер таквима Бог дае ош времена за
покаае ("Ево, удари Ме", рекао е Господ Карпу у виеу, "спреман Сам ош
много пута да будем распет за спасее уди, драже ми е то него да уди греше. А
ти види е ли ти драже да се наеш у провалии заедно са змиом, коа као и ти
мрзи грешнике и жели да их погуби, или да будеш на небу заедно са Богом и са
човекоубивим и добрим ангелима?"). Дакле, Бог оних кои се кау и Отац
милосра изложио е ову причу (о блудном сину) како би показао и представио то
да онима кои Му се обраау кроз покаае Он даруе велике дарове - дарове кои
изазивау завист.
25. Прихватимо се и ми, брао, покааа на делу, разлучимо се од злога и од
егових пастира. Будимо далеко од свиа и од рошчиа коима се хране, т. од
гнусних страсти и од оних кои су привезани за их; одвратимо се од лошег
пашака, т. од зле навике; бежимо из земе страсти, т. из невероваа,
незаситости и неумерености, бежимо из земе у коо влада тешка глад за добром,
и тешко стае, страшние од глади; притекнимо Оцу непропадивости, Дародавцу
живота, идуи посредством врлине путем живота, ер емо тамо наи ега, Кои
нам човекоубиво излази у сусрет и даруе опрошта наших грехова, знамее
бесмртности, залог будуег наследства. Тако и блудни син, како нас учи Спасите,
за све време свога пребиваа у земи страсти, иако е помишао, па чак и
изговарао речи покааа, ипак ние добиао никакво добро све док ние напустио
сва та грешна дела и похрлио Оцу. Када е пак добио оно што е превазилазило
сваку егову наду, коначно е у смиреу провео остатак свога живота, живеи
целомудрено и праведно и чувауи неповреено божанску благодат обновену у
ему,
26. Нека и ми задобиемо и сачувамо неповрееном ову благодат, како бисмо се и у
будуем веку радовали заедно са спасеним блудним сином у Горем ерусалиму,
Маци свих живих, у Цркви првороених, у Самом Христу Господу нашем, Коме
доликуе слава у векове. Амин.
НАПОМЕНЕ:
1. Епископ Карп е мученички пострадао у 2. веку, у време цара Марка
Аурелиа, заедно са Папилоном и Агатоником (прим. изд.).
24
4. Беседа
На Еванее о Другом доласку Христовом и о милосру и твореу добра
1. У претходни недени дан Црква се причом о спасеном блудном сину подсеала
несравивог човекоуба Божиег према нама. Ове недее она поучава о
страшном Суду Божием, држеи се вааног и дивног поретка и следеи пророчке
речи, ер е записано: Милост и суд певау Ти, Господе (Пс. 100; 1) и: едном
говораше Бог и ово двое чух: да е мо Божиа и Твоа е, Господе, милост, ер еш
Ти узвратити свакоме по делима еговим (Пс. 61; 12-13).
2. Милосре и дуготрпее Божие претходе, дакле, еговом Суду. Бог у Себи
поседуе и Собом обухвата сваку врлину, Он е сушта праведност и милосре.
Меутим, како се милосре не седиуе са судом (т. са непристрасном
праведношу суда), као што е писано: Да не поштедиш ни ништега на суду (Приче
Сол. 24; 23), Он е праведно расподелио време и за едно и за друго, тако да е
садаши век устроио као доба милосра, а будуи као доба праведне плате. Због
тога е све што се твори у Свето Цркви благодау Духа Светога установено тако
да нас научи да овде добиемо опрошта грехова, да пожуримо да, док смо у овом
животу, задобиемо милост и да учинимо себе достонима Божиег човекоуба,
ер е она, последи суд, немилосрдан за оне кои нису творили милост.
3. Недавно смо говорили о неупоредивом милосру Божием према нама а данас
нам предстои беседа о Другом доласку Христовом и са им повезаним страшним
Судом, као и о оним несазнаним стварима кое е се због ега догодити, а кое ни
око не виде, ни ухо не чу, ни у срце човеково, ако ние причасно божанственом Духу,
не дооше - о стварима што превазилазе не само чула, него и ум и разум удски. И
премда нас овоме поучава Она Кои све зна и Кои е сво земи судити, Он ипак
снисходи ка нашим моима поимаа, предочавауи нам примерене помове. Стога
се уводе помови као "муа", "облаци", "глас трубни", "престо" и има слични,
премда, сходно еговом казивау, ми очеку-емо нова небеса и нову зему, када
се ови садаши измене.
4. Ако пак то што е речено - и то у виду снисхоеа ка нашем поимау - душе
савесних слушалаца испуава страхом и трепетом, шта е тек бити онда, када се
све ово буде на делу догаало?! Колико би достони требало да будемо у светом
владау и у благочашу док чекамо дан Доласка Божиега, због кога е, као што
говори свети Петар, небеса с хуком прои, а стихие е се ужарене распасти и
зема и дела што су на о изгорее (2. Петр. 3; 10,12)? А пре него што се ово
саврши, десие се тегобни долазак и утица антихристов ради борбе са вером, кои
е бити допуштен на кратко време. Када се то стае не би прекратило, нико се не
би спасао, као што проповеда Господ у Еванеима. Стога Он саветуе Свое
25
ближе, говореи: Бдите, дакле, у свако време молеи се да се удостоите да
избегнете све што се има догодити, и да станете пред Сина Човечиега (Лк. 21;
36).
5. Све нас то, уистину, испуава великим трепетом. Меутим, онима што живот
проводе у неверу, неправди и немарности прети нешто ош страшние од овога, а о
чему и Сам Господ казуе: Проплакае сва племена на земи. Племена земаска су
они што се нису потчинили Ономе Кои е дошао с небеса, нити су познали и
призивали Оца небескога, нити су се пак сличношу своих дела узнели ка
еговом племену. Каже се и следее: ер е дои (она дан) као замка на све кои
живе (досл. седе) на лицу васцеле земе (Лк. 21; 35), односно на оне што су у
преедау, пианству, раскоши и житеским бригама приковали себе за зему и
земаско, потпуно се приволевши ономе што чулима изгледа као блиставо -
богатству, слави и насладама. Изразом "лице земе" Господ прикривено
наговештава у чему се састои ихова привидна радост. Говореи како такви "седе"
(грч. ) Господ е указао на ихову постоану, дубоко укореену
учмалост. Он овим речима безбожнима придружуе и оне што без покааа до краа
пребивау у греху, као што е Исаиа предсказао: Заедно е горети грешник и
безаконик, и никога нее бити да ушси (Иса. 1; 31). - Наше живее е на
небесима, откуда очекуемо и Спаситеа, Господа Исуса Христа, каже апостол
(Фил. 3; 20) и Ви нисше од свеша, казао е Господ Своим ученицима, коима
поручуе и ово: А када се почне ово збивати, усправите се и подшните главе свое,
ер се приближуе избавее ваше (Лк. 21; 28).
6. Видите ли како се они што живе у Христу испуавау радошу и неизрецивом
одважношу због онога што е се неизоставно збити одмах након ових догааа,
док су они што живе по телу испуени стидом, чемером и посраменошу? Стога
и Павле ускликуе, казивауи: Бог е дати свакоме по делима еговим: живот
вечни онима кои истраношу у добрим делима траже славу и част и
бесмртност; а арост и гнев онима што се упорно противе истини а покоравау
неправди. Невоа и туга на сваку душу човека кои чини зло (Рим. 2, 6-9). Тако е
било и у Ноево доба, када се грех силно умножио и овладао готово свима удима,
и када од Бога дое потоп, кои е уништио све што дише, сачувавши само овог
праведник са читавим еговим домом, а ради ствараа другог света. Бог е и после
овога донекле пресецао зло кое би се умножило у свету: огем е спалио
Содомане, фараонове уде потопио е у мору, а безочни род удески
истребивао е глау, немирима, болестима и страшним одмаздама.
7. Иако е свеопшти Исцелите ради удског рода употребио болне лекове и
поступке исцеиваа, Он ние пропустио ни она средства коа радуу и коа се с
угодношу користе: тако е уздигао оце, показао Пророке, сатворио знамеа, дао
Мосеев закон, послао ангеле. Меутим, све е ово било слабо пред незадрживом
буицом нашег зла, и Сам Логос Божии приклонио е небеса и сишао на зему, као
велики Лек Кои полаже кра и натежим сагрешеима. Он е у свему, изузев греха,
постао онакав какви смо и ми, у Себи Самоме укинуо грех и, оснаживши нас,
26
отупео егов жалац. Крстом е посрамио егове началнике и сатруднике, смру
уништивши онога кои располаже смртном мои.
8. И као што е у дане Ноеве Господ грешнике потопио водом, тако е доцние
Своом праведношу и благодау потопио и сам грех, васкрсао Себе као бесмртног,
као неко Семе и Првину (први плод) вечитог света, као пример и изображее
нашег васкрсеа, коем се с поуздаем надамо. Васкрснувши и вазневши се на
небеса, Господ е по читаво васеени послао апостоле, извео неброени збор
мученика (или сведока, грч. ), истакао мноштво учитеа, показао Цркву
светих (досл. преподобних). И пошто е све савршио, не пропустивши да учини
ништа од онога што е било неопходно, увидео е да се нашом самовоом опет
увеава зло или, бое речено, увидее да се зло умножава у то мери да е се уди,
оставивши Самог истинитог Бога и Самог истинитог Христа, поклонити
антихристу и и бити му послушни. Тада е Он Сам сии са небеса са силом и
великом славом, али не више ради тога да би био дуготрпеив, него да би казнио
оне кои су своим лукавим делима у време дуготрпеа сакупили против себе
гнев Божии. Он е те неисцеене грешнике одсеи од здравих као иструлели уд и
предае их огу, док е Свое избавити од утицаа лоших уди и саживота са има
и учиние их наследницима Царства небеског.
9. А одмах после мрске дрскости антихристове Она Кои све држи у Своо
десници изазвае огромни потрес свега, сагласно ономе што е изрекао преко
Пророка: Неу потрести само зему, него и небо (Аге 2; 21). Он е, дакле,
потрести свет и раскинути навише границе свега, савие небески свод, зему
помешати са огем и све уништити, одоздо е порушити, да их тако назовемо,
темее васеене, а одозго е, као неизрециве ударе муа, послати мноштво звезда
на главе оних што обоготворуу лукавога, како би напре казнио оне што су
поверовали антихристу кои им е свезао ум, тако да су га поставили уместо Бога.
Затим е се поавити Он Сам са неописивом славом и са силним трубним гласом и
оживее све што су уснули од постаа света као што е некада Своим дахом
оживео нашег праоца (Адама), и показае их пред Собом као живе. Он безбожнике
нее извести на суд, шти е их удостоити ма и едне речи, ер, сагласно речима
Писма, безбожници нее васкрснути на суд, него на осуду.
10. Према данас прочитаним еванелским речима, Он е на суд изнети све наше,
ер е казано: Када дое Син Човечии у слави Своо и сви свети ангели са им.
Приликом еговог Првог доласка, слава еговог Божанства била е скривена
испод тела кое е нас ради примио на Себе. Сада се она скрива код Оца на
небесима, заедно са равнобожним (грч. )[1] телом. Тада е се, меутим,
открити сва слава егова, ер е се од истока до запада показати како сиа и све
краеве васеене обасава лучама божанства. у е пратити глас живототворне
трубе кои е испунити читаву васеену и, заедно са тим гласом (ова проавена
слава Божиа) позивае све ка ему. И док е рание Он невидиво спутавао
ангеле, задржавауи ихово ревносно противее богоборцима, тада е Он дои
наочиглед свих и нее оутати, ве е с презиром одбацити непокорне и предати их
на муке.
27
11. Дакле, "када дое Син Човечии у слави Своо и сви свети атели са им, тада
е сести на престо славе Свое", записано е у Еванеу. На исти начин ово е
предсказао и предвидео и пророк Данило, говореи: Гледах докле се поставише
приестоли, и седе Старац Дана... и гле, као Син Човечии иаше с облацима
небеским, и дое до Старца Дана и стаде пред им, и даде Му се свака сила и
част, и тисуа тисуа служаше Му, и десет тисуа по десет тисуа стааху пред
им (Дан. 7; 9, 10; 13). Са овим е сагласно и свето Еванее: И сабрае се пред
им сви народи, и разлучие их измеу себе као пастир што разлучуе овце од
аради. "Овцама" Он назива праведнике као уде кротке и добре, уде што су
ходили равним путем врлина кои е Он прокрчио и кои су се ему уподобили,
будуи да е и ега Самог пророк и Крстите назвао агетом, говореи: Гле,
аге Божие Кое узима на Се гриехе свиета (н. 1; 29). "арадима" пак назива
грешнике као уде безочне, кои пред собом нису имали пута, него су се сурвавали
са стрмих литица греха. Оне прве, кои су чинили праведна дела, поставие са
десне стране Себи, а оне кои нису попут их - са леве. "Тада е реи Цар", говори
Он, не додауи кои Цар или Цар чега, ер осим ега другога Цара нема: ер ако
овде и има много царева и владара, ипак постои само едан истински Господ, едан
Цар, природни Господар васеене. Према томе, тада е едини Цар казати онима
што Му стое с десне стране: Ходите благословени Оца Моега; примите Царство
кое вам е припремено од постаа свиета (Мт. 25; 32).
12. И заиста, управо ка томе е од самог почетка било усмерено стварае света, ка
том циу била е управена она небеска и настариа намера Очева, према коо е
Ангео Очевог Великог савета створио живога човека не само по Свом образу, него
и по Свом подобиу, човека кои е едном узмои да у себе смести величанство
Царства Божиега, блаженство наслеа Бо-жиега, свесавршенство благослова Оца
Небескога, и кроз коу е (намеру) постало све видиво и невидиво. Он ние
рекао: од постаа чулног света, него едноставно - "од постаа света", како
небеског, тако и земаског. И не само ово, него су и божанствено и неизрециво
умаее (грч. ), богочовечански начин живота, спасоносна Страдаа и све
Свете Тане кое су промислитески и премудро устроене, имали за ци да она
кои е у овоме животу био веран из уста Спаситеевих зачуе речи: Добро, слуго
добри и верни, у маломе си био веран, над многим у те поставити; уи у радост
Господара своега (Мт. 25; 21). Ви што сте се, по Моо замисли, благоразумно
користили земаским, пропадивим и пролазним светом, ходите да наследите ова
свет кои е наступио и кои сада есте, свет небески, каже Господ, ер огладнех, и
дадосте Ми да едем; ожеднех, и напоисте Ме; странац беах, и примисте Ме;
наг беах, и оденусте Ме; болестан беах, и посетисте Ме; у тамници беах, и
доосте Ми.
13. Овде би требало испитати због чега Он спомие само милостиу, ради кое е
подарио благослов и наслее Царства? Меутим, онима што слушау са
разумеваем асно е да (Господ) ние споменуо само у, ер е оне што творе
милосре претходно ве назвао "овцама". Тиме е потврдио ихову сличност са
Собом и испуеност сваком врлином, као и то да су они ради добра увек били
спремни да иду на смрт, слично ему Самом, као што е писано: Као аге на
28
заклае воен би и као овца нема пред оним кои е стриже не отвори уста Своих
(Иса. 53; 7).
14. Да би, дакле, такви били и они, посебно велича творее добра, ер е потребно
да она што е наследити вечно Царство и ово поседуе као проаву (доказ) и плод
убави, као главу коа надвисуе све остале врлине. Господ е ово показао и у
причи о десет девоака (в. Мт. 25; 11). Наиме, нису сви што су се онде задесили
били уведени у божанствену (брачну) ложницу, него само они кои су били
украшени девственошу. Девственост се пак нее успешно до краа очувати
уколико е не буду пратили аскетизам и уздржае, као и многи и разнолики
подвизи у задобиау врлине. Осим тога, девоке што у своим рукама држе
светике, т. сво ум и познае кое му е поверено, као и делатност свое душе а
што е сликовито представено као "руке" - есу они што уздижу, укрепуу и
током читавог свога живота посвеуу Богу ум и душу, због чега се и повезуу са
светикама. Неопходно е такое да буде и довоно уа, како би светике могле
горети. Уе е убав, као круна врлина. И као што би, поставивши теме и
подигавши зидове али не доградивши кров, читав сво рад учинио бескорисним,
тако е се догодити и ако стекнеш све врлине, али не задобиеш убав: тиме еш
све их учинити бескорисним и узалудним. Ме-утим, подеднако е тачно да се ни
кров на куи не може доградити без зидова кои га подупиру одоздо.
15. Према томе, Господ дае наслее Царства онима кои су остале врлине
запечатили делима убави: такви су дошли до убави или своим беспрекорним
животом или су преко покааа у о нашли уточиште. Као чуваре таанственог
роеа од Бога, оне прве меу има називам "синовима". Друге пак називам
"наамницима", ер су, захваууи обиу зноа покааа и смиреа, поново
задобили благодат као неку плату (за сво труд).
16. Због тога е, изложивши претходно у светим Еванеима оно што се односи на
суд, Господ затим навео и оно што се односи на убав као нешто што усавршава
или подстиче на ве наброане врлине (твореа добра). Праведници е пак
одговарауи казати: Господе, кад Те видесмо Гладна, и нахранисмо? Или жедна, и
напоисмо? Кад ли Те видесмо странца, и примисмо?Или нагог, и оденусмо? Кад ли
Те видесмо болесна или у тамници, и доосмо Теби! Видите ли те праведнике што
стое с десне стране Бога? има е, значи, услед праведности и напоредо са
праведношу своствено и милосре. Видите ли и ош едну врлину посведочену
код праведника као допуну пунои убави, коа е слична благовремено
подигнутом бедему (да штити све врлине), а то е смирее? Такви тврде да су
недостони величаа и похвала, као да нису учинили никакво добро - и то управо
они о коима имамо сведочанство да ниедно добро нису пропустили да учине!
17. Управо због тога, како мислим, Господ одговара на ихову одважност, како би
се свима показали, како би се своим смиреем узвисили и праведно задобили
егову благодат коу Он штедро дарива смиренима, ер се Господ гордима
противи, а смиренима дае благодат. Тако им и сада Он говори: Заисша вам
кажем: кад учинисте едноме од ове Мое намае брае, Мени учинисте.
29
"Намаима" их назива услед сиромаштва и незнатности иховог положаа, а
"браом" због тога што е и Сам тако (у сиромаштву) живео на земи у телу.
18. Почуте и зарадуте се ви, кои сте сироти и убоги, ер сте по томе браа
Господа; и без обзира на то што сте сироти и убоги били независно од ваше вое,
тиме што ете трпети и благодарити (Богу), учиниете да то ваше благо постане
добровоно. Почуте и ви, богати, и пригрлите блажено сиромаштво, да бисте
постали санаследници и браа Христу, и то ош роениа него што су то уди кои
сиротуу противно своо вои, ер е и Он, нас ради, добровоно сиротовао.
Почуте и заридате ви што охоло презирете своу страдалну брау или, бое
речено, брау Господу, те од вашег обиа убогима не даете ни храну, ни
уточиште, ни одеу, ни неопходно старае, и сво остатак (сувишак) не користите
за попуавае иховог недостатка. И бое би било да кажем "почумо и
заридамо", ер и мене самога, кои вам ово говорим, прекорева савест, будуи да
нисам потпуно слободан од страсти: све док има много оних што се смрзавау и
гладуу, дотле сам а пресит и одевен. Великог плача су достони они што добра,
коа премашуу свакодневне потребе, поседуу и задржавау, па чак и брину како да
их умноже. има е заповеено да убе ближе свое као себе саме, а они их не
сматрау вреднима чак ни праха земаскога! То значи да смо сребро и злато
заволели више него своу брау!
19. Обратимо се и покамо се, и помажуи потребама брае коа сиротуу у нашо
средини учинимо их заедничарима имовине коом располажемо. Ако своевоно
не изаберемо да богоубиво разделимо читав сво иметак, немомо немилосрдно
задржати све за себе. Учинимо ово едно, а због онога што пропустимо смиримо се
пред Богом па емо добити егов опрошта, ер е егово човекоубе допунити
наш недостатак. Нека се никако не догоди да зачуемо она страшни глас како каже:
Идите од Мене, проклети. О, како е то страшно: удаите се од живота, будите
изузети из насладе, будите лишени светлости!
20. То, меутим, ние све, ер каже и ово: Идите од Мене, проклети, у ога вечни
кои е приправен аволу и анелима еговим. Они што се налазе с десне стране е
имати живот, и то "у изобиу": имае га у изобиу по томе што се налазе у
близини Божио, али и по томе што е обитавати као синови и наследници
Царства. Насупрот овоме, они што стое са леве стране су удааваем од Бога
изгубили истински живот. Они е изобиловати злом, ер е бити придружени
демонима и предати пакленим мукама.
21. Какав е та ога кои спауе и словесна телесна биа и бестелесне духове,
тако да се муче а остау бесмртни, ога од кога е се наш земаски ога
растопити, као што е записано: Стихие е се ужарене растопити (2. Петр. 3; 12)?
Колико се пата увеава због одсуства наде у избавее, будуи да е та ога
неугасив! А шта означава то насилно бацае у ога? Постои, кажу, река коа носи
та ога и односи уде све дае и дае од Бога. Зато Христос ние рекао:
"отиите", него: "идите" (т. непрестано се удаавате) од Мене проклети, ер сте
проклети и због сиромаха и, премда би вас они трпели, достони сте проклетства.
30
Идите, говори Господ, у ога кои ние приправен вама ве аволу и ангелима
еговим. Ние таква била Моа првобитна воа, нисам вас ради тога створио, нити
сам због вас саздао та ога. Та неугасиви ога запаен е ради демона коима е
зло постало навика, али е ваша нераскаана воа, слична ихово, и вас меу их
уврстила. Ви сами сте добровоно изабрали саживот са злим анелима: ер
огладнех, и не дадосте Ми да едем, ожеднех, и не напоисте Ме; странац беах, и
не примисте Ме; наг беах, и не оденусте Ме; болестан и у тамници беах, и не
посетисте Ме". И као што, брао, убав и дела убави представау пуноу
врлина, тако и мржа и дела мрже, одсуство састрадаа и воа да ништа ни са
ким не делимо представау пуноу греховности; и као што врлине прате
човекоубе и постое упоредо са им, тако и мржу прате греси и зато уди ве
и само због е (мрже) бивау осуени.
22. Желео сам да кажем да нема веег примера мрже према удима него када
неко обие новца цени више него брата. Меутим, видим да се може пронаи ош
вее зло и ош гори пример мрже према удима, ер има и таквих уди кои не
само што нее делити милостиу од свога богатства, него е и туе присвоити.
Нека, дакле, на основу онога што е одлучено за немилосрдне, закуче шта заправо
себи припремау, каквих е страдаа допасти, какве су непоамне и страшне осуде
достони, нека се удае од неправде и нека делима покааа умилостиве Бога. Они
е тада овако говорити: Господе, кад Те видесмо гладна или жедна, или странца
или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо Ти?
23. Примеуете ли (у овим речима) и оно накрае зло - гордост, коа е увек
повезана са безосеаношу (досл. са одсуством састрадаа, грч. бкгоцжхбеш), као
што е, насупрот томе, састрадае повезано са смиреем? Тако праведници,
будуи похваени због твореа добра, не желе да се оправдавау, него се ош више
смируу. Они пак (гордеивци), пошто их Праведни Судиа осууе због ихове
бездушности, не падау ничице и не смируу се, него противурече и правдау саме
себе, због чега е и зачути: Заиста вам кажем: кад не учинисте едноме од ових
намаих, ни Мени не учинисте. Тако е, казуе (Еванее), отии "ови у муку
вечну, а праведница у живот вечни".
24. Будимо, дакле, брао, милостиви према самима себи тако што емо бити
милостиви према ближима; састрадаем емо задобити састрадае, учинимо
добро да би и нама било учиено добро, ер е наша плата бити саобразна томе.
Меутим, наше доброчинство и човекоубе, наша убав, милосре и састрадае
се ни по мери ни по значау не могу поредити са оним што их далеко превазилази.
Ти, наиме, пружаш од онога чиме располаже човек, и колико е човек кадар да
учини добро, а примаш стоструко више из божанских и непресушних ризница и
задобиаш живот вечни, а доброчинства примаш од онога колико Бог може да чини
добро, односно од онога што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дое (1.
Кор. 2, 9).
25. Похитамо, дакле, да задобиемо богатство милости, да за мало новца купимо
вечно наследство. Престрашимо се на доличан начин због одлуке коа е донета за
31
немилосрдне, да не бисмо и ми били тамо осуени на основу е. Не плашимо се да
емо, делеи милостиу, и сами осиромашити, ер емо и ми зачути од Христа:
Ходите благословени Оца Моега, наследите Царство. Престрашимо се и учинимо
све да због немилосрдности не останемо изван убави према Богу ер, како казуе
Еванелиста, кои не уби брата своега коега види, како може убити Бога,
Коега ние видео (1. н. 4; 20)? И како би она што не уби Бога и могао да обитава
уз ега? Она пак кои ние с им, отии е од ега, а ко оде од ега сурвае се у
пакао.
26. Ми емо, меутим, показати дела убави према нашо браи у Христу:
пружауи милост сиромасима, враауи заблуделе на прави пут, ма каква била
ихова заблуда или потреба, будуи праведни према неправеднима, укрепууи
оне што леже услед слабости, било да страдау од видивих или од невидивих
неприатеа, било да трпе муке због злих духова или због страсти бешчаша,
посеууи суже у тамницама, подносеи оне што нас нападау и угаауи едан
другоме чак и ако е неко негодуе због свог брата, ер е и Христос нама угаао.
едноставно речено, на све начине, свим делима и речима, свим чиме располажемо
покажимо убав едан према другоме, да бисмо и од Бога задобили убав и да би
нас Он благословио, да бисмо наследили небеско и вечно Царство кое нам е
обеано и припремено за нас од постаа света.
27. Нека се сви ми удостоимо овог Царства благодау и човекоубем Господа
нашега Исуса Христа, са Коим нека е Оцу, као и Светоме Духу, част и слава у
векове векова. Амин.
НАПОМЕНЕ:
1. B. G. W. H. Lampe, Patristic Greek Lexicon, где се ова придев преводи са:
"раван Богу", "истоветан Богу" и у том смислу користе га, на пример, св.
Григорие Богослов и св. ован Дамаскин (в. Тачно изложее православне
вере, III, 61) (прим. прев.).
32
5. Беседа
На Сретее Господа и Бога и Спаситеа нашег Исуса Христа,
у коо се говори и о целомудрености и о злу кое о е противно
1. Пре доласка Христовог сви смо имали оно што е постоало од Прародитеа -
проклетство и општу и еднаку осуду коу су сви добили од едног Прародитеа,
предавану као од корена роду и наслеивану заедно са (удском) природом. Свако
е за оно, што е лично учинио, добиао од Бога осуду или похвалу, али нико ништа
ние могао против оног општег проклетства и осуде, тог злог наслеа кое е му е
од почетка било предато и кое е он преносио своим потомцима.
2. Меутим, дошао е Христос, Ослободилац природе, Кои е опште проклетство
претворио у општи благослов, примивши од Пречисте Деве нашу праведно
осуену природу, да би е у Самоме Себи показао у новом лику и непричасну
старом семену, т. као невину и оправдану, како би они кои су потом од ега у
Духу роени остали изван тог прародитеског проклетства и осуде. Зар дакле
постои нешто, што не би сваком човеку допустило да учествуе у егово
благодати? Има ли некога ко од ега не добиа опрошта за свое преступе? Не,
тако нешто не може бити, ер Он од нас ние примио само нашу ипостас (наш лик,
наше лице) него (васцелу) нашу природу коу е обновио, сединивши се с ом у
Своо Ипостаси. Желеи да се сви спасу, Он е заиста "савио" небеса, сишао (на
зему) ради свих, кроз дела и речи и Страдаа показао читав пут спасеа и узашао
на небеса, позивауи тамо оне кои су поверовали у ега. Он ние само природи,
коу е по нераскидивом седиеу прихватио од нас, него е и свакоме ко веруе у
ега подарио потпуно искупее, кое е уистину сатворио и не престае да га
твори, миреи са Оцем кроз Самог Себе, враауи силом (сопствене) послушности
свакога од нас и исцеууи нашу непослушност.
3. Он е ради тога завештао божанско крштее, оставио спасоносне законе, свима
проповедао покаае и предао Свое Тело и Крв, ер ни крштее, ни живот према
божанским заповестима, ни причасност обоготворууем Хлебу и Чаши не
прихвата природа као таква, него управо ипостас (личност) сваког верууег.
Посредством свега тога Христос нас оправдава као посебне личности (грч.
шоатсткгос;) и враа у послушност Небеском Оцу. Саму природу, коу е примио
од нас, Он е обновио и показао као освештану, оправдану и у свему послушну
Оцу, због чега се и Он Сам по ипостаси (ипостасно, грч. шоатсгакгос;) сединио с
ом и, у складу с ом е деловао и страдао, што се односи и на догаа кои данас
празнуемо, т. на егово усхоее у она стари храм или на представае ради
очишеа, на Симеоново богонадахнуто Сретее и исповедае (пророчице) Ане,
коа целог живота ние напуштала храм.
33
4. После Спаситеевог Роеа од Деве, и после Обрезаа, кое се по закону
савршава осмога дана, када се, како каже еванелиста Лука, навршише дани за
очишее ихово по закону Мосееву, донеше Га у ерусалим да Га ставе пред
Господа, као што е написано у закону Господем (Лк. 2; 22). Он прима Обрезае
по закону, приводи се по закону, бива представен како е написано у закону и,
сагласно ономе што е речено у закону Господем, приноси се и жртва.
5. Видите ли како е Творац и Господар Закона у свему био послушан Закону? Шта
е тиме савршио? Нашу природу е у свему учинио послушном Оцу и тако исцелио
нашу непослушност, преобразивши проклетство у благослов. Као што е у Адаму
била сва наша природа, тако е и у Христу; и као што смо се кроз Адама, кои е
настао из земе, сви ми кои смо од ега постали, вратили у зему и били послати
у ад, тако смо кроз Адама Кои е са Небеса, према речима апостола, сви изнова
позвани на небо и удостоени тамоше славе и благодати, иако е то сада
прекривено таном, ер се каже: Ваш е живот сакривен са Христом у Богу. А кад
се ави Христос, живот наш, онда ете се и ви сви с име авити у слави (Кол. 3;
4). Кои то "сви"? Реч е о онима кои су усиновени Христу у Духу, и кои су на
делу показали да су егова чеда.
6. А кад се навршише дани за очишее ихово, донеше Га да Га ставе пред
Господа. О коме е ту реч? Закон каже да су дужни да се очисте како новороени,
тако и они кои су их родили у заедници брака. Због тога Псалмопоац каже: У
безакоима се зачех и у гресима роди ме мати моа (Пс. 50; 7). Пошто се ту не
ради о родитеима, него о едно Коа е родила, и пошто е Она Дева, пошто е у
питау роее Детета Кое е бесемено зачето, онда ту, наравно, ние било ни
потребе за очишеем, него е и оно представало дело послушности кое враа
непослушну природу, дело исправаа кривице за непослушност. Када се, дакле,
навршише дани за очишее ихово, донеше Га да Га ставе пред Господа, да Га
посвете, да Га представе као првенца, сагласно ономе што е написано у Закону
Господем: Свако мушко кое отвори утробу маке свое, светим е се Богу
назвати (Посвети Ми сваког првенца, што год отвори материцу у синова
Израиевих: ер е Мое - 2. Мос. 13; 2).
7. И заиста, Он е био едини Кои е Своим зачеем отворио утробу и без брачног
седиеа био ношен у о силом едне речи и знамеа Божиег, као што е Ангео
и саопштио Деви. Зашто Закон каже: свако мушко кое отвори утробу маке?
Слично као што су се многи називали пророцима и христосима (помазаницима) -
како и Бог говори кроз Псалмопоца: Не дотичите се помазаника Моих, и
пророцима Моим не чините зла (Пс. 104; 15) - а само е едан заиста био Христос
(помазаник) и едан Пророк, тако и овде, мада се каже "сваки првенац", свако
мушко кое отвори утробу маке, утробу е уистину отворио само Он, едини Светац
Израиев. Донеше Га - каже - да принесу жртву као што е речено у Закону
Господем: две грлице или два голубиа.
8. Приношее пара грлица представало е целомудреност родитеа, оних кои
живе по закону брака; а два голубиа, кои не познау брак, асно су наговештавала
34
Деву и од ове Деве роенога, Кои е до краа Девственик. Обрати пажу на
строгу тачност Закона: говорио е о пару грлица, будуи да грлице означавау оне
кои су седиени браком; када е пак реч о птиима, на их ово не може да се
примени, ер ни Она Коа е родила ни Она Кои е роен нису знали за арам
(брака). Наговештавауи ош у старини девствено роее, Закон га предсказуе
овим прасликама (предизображеима). Након што се на чудесан начин родио, Он
е сада био донесен у храм, док е Дух Свети припремио друге, достоние грлице и
голубие. Кога то? Симеона и Ану, ер би они због свог младенаштва (детиег
узраста) када е у питау грех оправдано могли да буду названи голубиима или
пак грлицама, с обзиром на ихову крау целомудреност.
9. Изложимо сажето еванелске речи. Будуи уистину праведан и богобоажив,
Симеон е представао оруе Духа Светог и сада е, име покренут, дошао у храм,
пожурио им у сусрет и примио у наруче овог Небеског и уедно Земаског
Младенца, приносеи Му, као Богу, химну и прозбу, молеи да се у миру разлучи
од свог тела, обавууи свима и тврдеи да е Он (Младенац) Спасоносна
Светлост, Коа е да обори невернике и да подигне оне кои веруу у ега.
10. Затим е и Деви, Матери Младенца, предсказао бол кои е да осети кра
Синовевог Крста и кои е показати да е Она по природи Мака овог Богочовека-
Младенца, као и да е се колебиве помисли, кое е се открити, избрисати из
срдаца. Симеон е, наиме, прекрасно доказао да е туга коу е о донети страдаа
Сина и дубока пата и састрадае са им показати да е Она истинска Мака овог
чудесног Сина.
11. Пророчица Ана, ки Фануилова, удовица од осамдесет четири године, ревносна
у постовима и молитвама, коа никада ние одлазила из храма, тада е посебно била
обузета божанским Духом, заблагодарила е Богу и обавила да е наступило
избавее за све кои га чекау, а то е ова Младенац.
12. Такве словесне грлице послао е Дух Свети ради Сретеа Христа Кои е
усходио у храм, и показао нам какви треба да буду они што у себе примау Христа.
Осим тога, показао нам е и какве треба да буду жене кое, изгубивши мужа, остау
без средстава за живот, као и мужеви кои изгубе свое супруге. Ова Ана, ки
фануилова, била е удовица, али и пророчица. Зашто? Зато што е оставила
световне и житеске бриге и ние одлазила из храма, зато што е живела непорочно,
проводеи и дан и но у постовима и бдеима, у молитвама и псалмопоау.
Природно е стога што е препознала Господа, Коем е служила свим своим
делима, онда када е Он дошао (у храм), као што Му и Псалмопоац-Пророк каже:
Певау и разумеу на путу непорочном: када еш дои к мени (Пс. 100; 2).
13. Такви треба да буду они кои су из брака, посредством честитог удовиштва,
приступили девственичком животу да би тако живели. Дакле, ако на други брак у
потпуности гледаш с висине као на мае вредан, онда се чврсто држи свое намере
и иди за онима кои су од почетка до краа били безбрачни. Мада е апостол Петар
имао ташту, ние заостао за ованом Девствеником кои е потрчао ка
35
живототворном Гробу, па га е чак и претекао. Зато га е заеднички Господар
поставио да буде предводник предводника. На такву висину узводи
богочеживост, преносеи од тела ка духу!
14. Пази да одрицаем од првог (т. брака) као од мае вредног и посезаем за
другим (т. за девственошу) кое не можеш да досегнеш не скренеш са пута и на
посрнеш, не поступауи више по закону или изнад закона, него против закона. Ако
и оне кои живе у удовиштву сматрамо достонима осуде уколико не живе
целомудрено, па чак и ако су се на законит начин свезали у други брак, не
сматрамо их потпуно беспрекорним (пошто су, како каже Павле, одбацили
првобитну веру), колико су вее осуде достони они кои законитом браку
претпоставау незаконито уживае и они кои се, иако живе са (законитим)
женама, не клоне разврата?! Потоп кои е задесио читав свет наступио е услед
блудничеа оних што су се од старине називали "синовима Божиим"; због
блудничеа е на Содому сишао ога с неба; несрее су стигле и Израице кои су
сагрешили са Моавкама. Узрок ондашег истребеа великог броа уди био е
блуд, а мислим да он и данас за нас представа узрок пораза кое трпимо од
иноплеменика и разних унутраших и споаших зала и несреа.
15. Писмо е "синовима Божиим" напре назвало оне што потичу од Еноса, а он е
био први кои е полагао наду у призивае имена Господег. Енос е био син Сита,
чии се род разликовао од рода проклетог Каина и живео е целомудрено. Ради их
е тада ош опстаао свет, све док нису, како е писано, видели кери удске, т.
девоке из рода Каиновог. Оне су биле лепе, због чега су они, опчиени иховом
раскалашном лепотом, почели да их узимау за жене, коу год су хтели, док се нису
научили иховим делима и док се ние умножило зло на земи. Тада е наступио
Потоп и све их уништио. Да се тада на земи ние нашао Ное и Ноеви синови кои
су живели целомудрено - а да су живели целомудрено види се из тога што е сваки
имао по едну жену са коом е и ушао у Ковчег - не би остало никаквог корена ни
основа из коег би постао други свет.
16. Видите ли како е у старини због блуда могао да пропадне ова свет, да се ние
сачувао благодареи целомудренима? Нее ли они кои су недостони овог света
пошто га доводе у неред, бити одбачени и у будуем веку и предати огу
пакленом, ер се никако нису супротставали огу телесних наслада, осим ако не
пожуре да га кроз покаае угасе и да сузама овде сперу нечистоту из прошлости?!
Нека знау да е, ако не пожуре да се кроз покаае супротставе страсти а
повремено и срамно страсти коа е по природи ош гора од оне што о е
претходила и коа е пород развратне пожуде, ош овде привуи паклени ога кои
е уграбити раскалашне и предати их вечним мукама.
17. Ко не зна за Содомане и за ихово распаивае противприродним блудом, за
коим е уследила огена киша и ихова пропаст? Често е и цео град страдао због
едног развратника, као што се житеима Сихема догодило да их потпуно истребе
аковеви синови зато што е Сихем уграбио Дину, аковеву кер. Оставимо сада
оно што е било пре (Мосеевог) Закона и упитамо: зар и сам Закон не заповеда да
36
се невеста коа ние сачувала девственост убие камеем? Да се ки свештеника
коа е пала у телесни грех сажеже огем? Не забрауе ли да се плата блуднице
дае као принос у храм? Зар ние због Израиаца кои су блудничили са Моавкама
у едном дану било побиено двадесет и три хиаде ихових мушкараца? Зато нам
и велики Павле каже: Нити да блудничимо, као што неки од их блудничише, и
паде их у едан дан двадесет и три хиаде (1. Кор. 10; 8). Овако е пре Мосеевог
Закона, у време Закона и после ега кажаван блуд.
18. Шта онда реи за нас, кои имамо заповест да распнемо тело са еговим
страстима и похотама, а ипак поново падамо у оно за шта долази гнев Божии на
синове противеа? Упозорени смо на то да треба да умртвимо свое удове на
земи, и блуд, и нечистоту, и злу страст, и похоту, али не обраамо пажу на
упозореа. Зар се не плашимо, ако ничег другог, а оно макар гнева Божиег, кои
нам прети и са неба и са земе, како овдашим тако и вечним мукама? Не осеамо
ли побожни страх пред аваем у телу Сунца Правде, Христа, и зар никако
неемо да долично ходимо, као по дану? Не задрхтимо ли пред апостолским
претама, судовима и саветима, у коима се каже: Не знате ли да сте храм Божии
и да Дух Божии обитава у вама? Ако неко разара храм Божии, разорие ега Бог
(1. Кор. 3; 16-17), позната су дела тела, коа су: преуба, блуд, нечистота,
бесрамност... зависти, убиства, пианства, раскалашности, и слично овима за коа
вам унапред казуем, као што сам и рание говорио, да они кои тако нешто чине
нее наследити Царства Божиега (Гал. 5; 19-21), ]ер знате ово, да ниедан
блудник, или нечист, или лакомац, коие идолопоклоник, нема наслеа у Царству
Христа и Бога (Еф. 5; 5) и ер ово е воа Божиа: светост ваша (у грчком тексту:
"наша"), да се чувате од блуда, и сваки од вас да зна држати свое тело у
светости и у части, а не у страсно жеи, као и незнабошци кои не познау Бога...
ер нас не призва Бог на нечистоту, него у светост. Кои, дакле, одбацуе, не
одбацуе човека него Бога, кои е и дао Светога Духа Своега вама (1. Сол. 4; 3-8).
19. Да ли би ико могао наброати све изреке апостола и пророка кое се односе на
ово? А ево шта апостол препоручуе целомудренима, онима кои су постали удови
Христови: Писах вам у посланици да се не мешате са блудницима (1. Кор. 5; 9).
Ако се они сами не одврате од блуда, апостол саветуе друге да се одврате од их и
да их тако постиде, говореи: Да се не мешате с неким кои се брат зове, ако е
блудник... с таквим заедно и да не едете (1. Кор. 5; 11). Видиш ли да она ко се
ваа у блуду представа заедничку срамоту за Цркву и да зато таквога сви треба
да се клоне и да га изгоне? И сам Павле е сатани предао блудника из Коринта, не
показавши нити убав према ему нити га прихвативши назад све дотле док ова
на одговарауи начин ние показао свое покаае.
20. О, човече, свим силама спасава своу душу од таквих зала, садаших и
будуих, и то двоструких: и у будуем и у овом веку. Исавов род е одбачен због
тога што е он био блудник и оскврните, а Ровоам е био лишен веег дела
царства зато што е био убите жена. егов родите, Соломон, кои е волео
жене као нико други, отишао е из овога живота не доживевши такву несреу, и то
37
због Давида кои е едном починио тежак преступ, али га е очистио потоцима суза
и другим делима покааа.
21. Бежите од блуда, брао - заповеда опет Апостол. Да е и Самсон бежао од
блуда, не би пао у Далилине руке, нити би заедно са косом изгубио снагу и очи,
нити би пак неславно окончао живот меу иноплеменицима. Да су они кое е
Мосе предводио као восковоа и законодавац бежали од блуда, не би принели
жртву Велфегору и не би ели жртве за мртве, не би пали у оно мери у коо су
пали. Да е од блуда бежао Соломон, не би одступио од Бога Кои му е дао царство
и мудрост, и не би подигао храм идолима.
22. Видите ли како блудна страст води човека чак и у безбожност? Ни лепота
Сузане коа е опчинила старце-судие у Вавилону не би их потом савладала и не би
били побиени камеем да су од самог почетка бежали од те гнусне страсти, и да е
(Сузану) претходно нису свакога дана развратно посматрали. Ни Олоферну не би
била одсечена глава да напре удитине сандале, како е записано, нису привукле
егов поглед и да ена лепота ние заробила егову душу. Зато ов каже: Завет
положих очима своим да не помишам на девоку (ов. 31; 1). Зар се ово утолико
пре не односи на жену недоличног понашаа, разведену или удату?
23. Према томе, богоупче, подвизава се или у безбрачности или у богодарованом
браку! Пи воду из своих бунара, или, тачние речено, из твог единог бунара, па и
то чини целомудрено. У потпуности се уздржава од незаконитог пиеа, ер е то
онда вода Стикса коа се улива у (адску реку) Ахеронт, вода коа е испуена
смртоносним отровом и има мо да те отруе, ер оне кои е пиу одвлачи пред
адска врата или, бое речено, у саме дубине пакла. Бежи од меда са развратних
усана, ер се зна да оне лукаво узрокуу смрт развратника, коа се огледа у
удаавау од Бога. Давид о томе каже: Гле, кои себе удауу од Тебе пропаше,
погубио си сваког преубника (Пс. 72; 27).
24. Нужно е, дакле да она чие е тело посредством Светог Духа постало храм
Божии и у коме обитава Дух Божии, буде чист или да се бар очишуе, да стално
буде неоскрнавен и да се уздржава од препуштаа насладама, да се труди да
задобие непорочност и целомудреност и да бежи од сваког блуда и нечистоте, да
бисмо сви ми у радости вечно обитавали уз непропадивог Женика у непорочним
ложницама, молитвама Оне Коа Га е ради нашег спасеа девствено родила,
егове приснодевствене, пренепорочне и преславне Маке, сада и увек и у векове
векова. Амин.
38
6. Беседа
Коа побууе на пост, у коо се сажето говори и о стварау поста,
а коа е била изговорена у прву недеу Великог поста
1. Веома е вешта у злу и веома лукава, или бое речено, свезлобна е она духовна
змиа, коа е зачетник зла. Она има начина да постави препреке сваком нашем
добром делу и свако добро намери. Ако не спречи егов почетак, измиша друге
обмане коима отежава да га извршимо до краа. Ако пак не може да онемогуи
егово извршавае негде на средини пута, опет е смислити друге подвале и
пронаи е начин да ве извршено дело учини бескорисним, или, ош горе, учиние
да то дело нашкоди онима кои нису били сасвим опрезни. Пре свега, она е нам га
представити као напорно и недостижно и тако нас навести на нерад и безнае, као
да тежимо нечему претешком и немогуем, због чега своу намеру не можемо да
спроведемо у дело. Осим тога, она чини да подвижници посумау у награде кое
е обеао Бог.
2. Зато би, брао, требало да уз помо душевне одважности, усрдности и вере
избегнемо ту замку, имауи на уму да, као што зема не дае корисне плодове ако
се не трудимо око е, тако ни душа без духовних подвига нее дати ништа
богоугодно, што служи на спасее. И док е зема непогодна за земоделство,
дотле е свака словесна душа по природи приемчива за врлину. Будуи да смо
услед прародитеске осуде принуени да живот проводимо у труду и напорима и
да то нико не може да избегне, учинимо то онда у добром расположеу и оно, што
нам е без наше вое постало своствено, принесимо Богу као добровони дар,
дауи тако пролазно у замену за постоано. За (наше) напоре биемо награени
добрим уделом, задобиауи привременим трудом вечни мир: трудеи се сада на
врлини, свакако емо задобити обе ани починак у будуем веку. Уистину е
поуздан Она Кои е то обеао и Кои представа спремног Помоника онима што
су пре-дано ступили у подвиг врлине. Може ли онда било шта бити неу-спешно,
ако помаже Он Кои е силан у свему?!
3. Када о томе размислимо и усрдно приступимо твореу врлина, она злобник е,
знауи да добро ние добро ако се не савршава на добар начин, настоати да нас
одврати од твореа добра са богоугодним цием. Тачние речено, нее нас
покренути жеом да прославимо Бога, него жеом да нас виде уди, да би нас на
та начин лишио духовних и небеских дарова кое добиамо од Бога. Ми емо,
меутим, осуетити и ова егов покуша ако, с едне стране, будемо помишали на
узвишеност добара коа су припремена онима што богоугодно живе, а са друге на
ништавност угааа удима кое не само да е недостоно порееа са будуом
величином славе од Бога, него е недостоно и страдаа и исцршшваа тела.
39
4. Меутим, и после такве победе над им, ова зачетник зла е у нама лукаво
изазивати гордост, као неку крау и направиу аму, дошаптавауи нам
помисли преузношеа и разметивости, као да смо сопственом снагом и
проницивошу задобили врлину. Ми емо се, меутим, опоменути Саме Истине,
коа каже: Без Мене не можете чинити ништа (н. 15; 5). Тако емо избеи
различите замке лукавога, делауи на добар начин и савршавауи добро у
доличном смиреу. При том емо знати да е она, кои има сасуд са скупоценим
миром, у сваком случау оскрнавити и уништити то миро уколико га (миро) излие
у нечистоу или ако нечистоу улие у сасуд (са миром). Тако е и са врлином: ако
е неко одгурне или одбаци своим неделаем или ако са еним твореем помеша
злобу, на сличан начин е е оскрнавити и уништити.
5. Говорим ово вашо убави управо сада ер е време поста, да бисмо га сачували
непомешаног са било каквим злом. И мада е постио два дана у седмици, она
еванелски фарисе ние од тога имао никакве користи, ер е егов пост био
помешан са гордошу и осуиваем ближег. Значи ли то да пост не доноси
никакву корист? Меутим, колико е пост користан онима кои га савршавау
богоугодно и како доликуе, показали су Мосе, Илиа и Сам Господ.
6. Мосе е савршавао четрдесетодневни пост на гори (разбудите, молим вас, свое
умове, и успните се, кад вам е дато време за то, заедно са Мосеем на гору, код
Бога, да бисте се посредством тога, као по путу, узашли до Христа Кои, меутим,
не обитава на гори него на небесима и полази заедно са нама). Мосе е, дакле,
савршавао четрдесетодневни пост на гори, и према Писму, видео Бога, али не у
загонеткама него у откривеу, беседио е с им и разговарао као што се разговара
са приатеем. Бог га е поучио, па е и сам Мосе друге поучавао о ему,
говореи да е Он Вечно-суштни кои не прелази у небие (непостоае), него,
напротив, из небиа призива у бие и све из небиа приводи у бие, не
допуштауи му да се распадне у небие. Он е на почетку едним знаком и само
Своом воом васцелу видиву (вештаствену, чулну) творевину у едном тренутку
извео из небиа. У Писму е речено: У почетку створи Бог небо и зему (Пост.
1;1). Они нису едно од другог били раставени потпуно празним простором, без
ичега што би било измеу их. Зема е била помешана са водом, при чему су и
една и друга биле испуене (досл. бремените) ваздухом, животи-ама и бикама
свих врста. Небо е било преиспуено различитом светлошу и ватром, коима се
одржава васеена.
7. Тако е Бог у почетку створио небо и зему, као неко вештаство у коем се све
садржи и кое све може да изнесе из себе), изврсно побиауи оне што погрешно
сматрау да е вештаство пр-вобитно настало само по себи. Затим е, прекрасно
стварауи и украшавауи свет, у шест дана расподелио у свакоме од их (т. од
тих дана) одговарауи и ему своствени поредак, зависно од егових
свостава/особина, и тако допунио егово украшавае. Раздвоивши их (дане) само
Своом заповешу, Он као да е из неке скривене ризнице на видело извео све оно
што е у о било похраено, распоредивши га и поставивши са навеим складом,
прилагодивши поединачно свему, свако поединачно свеукупности и целину свему
40
поединачно. Непокретно земи, као неком средишту, поставио е вечнопокретно
небо као неки узвишени круг и премудро их сединио посредством онога што е
измеу их, да би сам непокретни свет очувао упоредо са покретним. Будуи да су
вечнопокретна и тела коа се креу веома брзо у потпуности кружно поставена,
било е нужно да оно што е непокретно добие место у средини, тако да егов
положа представа противтежу кретау и да се на та начин васеенска сфера не
би померала у виду цилиндра (вака, свитка).
8. Када е навеи Уметник, Бог, свакоме од два краа васеене доделио
одговарауе место, утврдио е и благоустроено покренуо, да тако кажемо, ова
свет. У оном простору кои се налази измеу ових краева опет е распоредио оно
што припада свакоме од их, али постава одгоре и распореуе да истовремено и
благоустроено лебди и све време се крее заедно са гором границом свега оно
што е лагано и дествено и што се може преносити на корист онога што се налази
ниже. А то е толико уздигнутие од средине, да, унаоколо распореено, може са
едне стране да своди на праву меру претерану свежину горих краева, креуи се
у супротну страну, и да местимично држи и оно друго супротним кретаем, како
би нам пружало корисно разликовае годиших доба и мере временских
растоаа, а умнима и знае о Богу Кои е све то саздао, распоредио и устроио.
9. едно е, дакле, поставио горе у висину да двоструко кружи на такав начин, ради
лепоте читавога света и вишеструке користи, а друго е поставио доле и око
средине, а то е оно што има тежину и што е трпне природе, што е створено да
настае и да изнова настае, што се може разликовати и упореивати, и када трпи да
се више меа ка ономе што е корисно, поставауи и то као украс, као и однос
меу има, како би све могло заиста да се назива космосом (поретком).
10. После свега тога био е створен и човек, кои е и пре и после ствараа био од
Бога удостоен велике части и промишаа. Тако е и ова чулни свет, кои е
створен ради ега, створен пре ега; и Царство Небеско, кое е такое
припремено за ега исто тако е створено пре ега, од постаа света. ему
(човеку) е претходила нарочита воа Божиа: он е створен руком Божиом и по
образу Божием, што значи да ние све добио од вештаства и од овог чулног света
као остала жива биа. Такво (вештаствено) е било само егово тело, док е егова
душа надсветовног порекла или, бое речено, она потиче од Самог Бога,
посредством неизрецивог удахнуа, као нешто велико и чудесно што превазилази
све остало, као нешто што све надзире и над свим влада, способно да позна Бога, да
Га прими и да Га проави, као савршено дело преузвишене величине Уметника.
Због тога е за свое обитавалиште добио ра кои е нарочито засадио Сам Бог.
Овде е могао да созерцава Бога и да беседи с им лицем у лице, овде е добио савет
и заповест од Бога Кои му е наложио да пости сагласно са овим местом како би,
ако одржи и сачува заповест, свагда био бесмртан, не упознавши труд и пату.
11. Он е, нажалост, уместо ово заповести и савету, добровоно дао првенство
наговору оне змие, зачетника зла, и тако нарушио заповеени пост. Уместо вечног
живота примио е смрт а уместо места непомуене радости ово место греха,
41
преиспуено страдаима и патама. Поред тога, био е осуен на ад и на тамоши
мрак. Наша природа би и остала у преисподо, где у е и спустила она змиа коа
у е на почетку обманула, да ние дошао Христос и, почевши од поста, у
потпуности уништио егову тираниу, да нас ние ослободио и оживео, о чему е
пророковао Мосе. Постеи тада на гори, он е добио две од Бога саздане плоче, на
коима е прстом Божиим био написан Закон. У сагласности с им (законом),
Мосе е поучавао свети народ, на делу предизображавауи и унапред
представауи све што се односи на Христа, будуи да е он био ослободилац и
спасите Авраамовог племена, као што е и Христос затим постао ослободилац и
спасите целог удског рода.
12. И Илиа е такое, постеи четрдесет дана, и сам на гори видео Бога, али не у
огу, као што су Га рание виале старешине Израиеве, него Га е, превазилазеи
богоугодним постом виее у огу, видео у гласу кои е провеавао кроз лаки
поветарац ,а што више одговара речима Господим: Бог е дух; и кои Му се
клаау, у духу и истини треба да се клаау (н. 4; 24). Ова глас (у виеу
пророка Илие) предизображавао е истину и проповед Саме Истине, коа е се
проповедати до свих краева земаских, ер е провеавае тихог гласа кроз
поветарац наговестило Духа Светога и благодат.
13. Благодареи овом боговиеу током поста Илиа е добио силу да помаже
пророка уместо себе и да удвостручено проави ону благодат коа е обитавала у
ему самом, али и због тога да би са земе био вазнет високо на небо, као
очигледни праобраз касниег Вазнесеа Христовог са земе на небо. И сам
Христос е, постеи у пустии, силом савладао заедничког кушача, и, одузевши
му мо коу е имао над удима и уништивши у потпуности егову тираниу,
ослободио нашу природу и учинио овога (авола) предметом подсмеха за све оне
кои желе да живе по еговом Еванеу. Он е испунио пророштва пророка и то
што се има догаало у виду праобраза Он е обавио на делу као благодат и
истину.
14. Видите ли дарове поста, и чега смо и колико еговим посредством удостоени?
Меутим, и на основу егових супротности, т. преедаа и неумерености, може се
видети какву корист доноси пост. Током претходне две недее, преедае и
неумереност су сасвим овладали градом: неред и повици, туче и немири,
раскалашне песме, сатански плесови и недоличан смех. Пост, кои е почео ове
недее, све е преобразио у едан доличнии начин живота, протеравши суетне
бриге везане са расипништвом и обуздавши тешки напор утробе оставене без
посла, пренео нас е на дела покааа, убедио нас да се не трудимо над храном
пропасти, него над храном вечног живота.
15. Где е сада клае бесловесних животиа и мирис сагореле масти, припремае
свакаквих акониа и бриживост кувара? Где су они кои претрчавау улице и
разуздани крици кои скрнаве ваздух? Где су они кои на све стране ударау у
добоше и свирау флауте, увесеавауи куе и трпезе, и они што се заедно
излежавау, заедно пескау рукама и излазе пред тимпане и флауте, прекомерно
42
пунеи своу утробу? Где су они кои дан и но проводе на пировима? Где су они
кои гледау где е бити пианка и зову едан другога на пианчее и на срамоту
кои потиче од пианства? Тек што е стигао пост, а све зло е ишчезло и уместо
ега е дошло свако добро. Уместо непристоних песама сада им е на уснама
певае свештеног псалма, уместо недоличног смеха сада преовлауу спасоносна
туга и сузе, уместо разуздане ураве и тумараа по путевима сада за све постои
едан заеднички пут кои води у свету Христову цркву. И као што стомакоугаае
производи мноштво грехова, тако пост представа корен сваке врлине и почетак
(испуаваа) божанских заповести.
16. Несумиво е да неуздржае истовремено представа и старо и ново зло, иако
оно по времену никако ние старие од свое супротности, т. од поста. Због
неуздржаа наших прародитеа у рау и иховог презираа стариег поста, смрт
е ушла у свет и зацарио се грех, доносеи са собом осуду наше природе, од Адама
па све до доласка Христовог. Услед неуздржаа Адамових потомака кои су
живели у истом свету у коем живимо и ми и због иховог презираа старие
целомудрености, на целу зему е дошао потоп. Бог е у то време говорио Ноу:
Нее се Дух Мо довека прети с удима, ер су тело (1. Мос. 6; 3). Коа су то
телесна дела? Зар то нису стомакоугаае, пианчее и раскалашност из коих
проистичу сва остала зла? Због проклете раскоши и неуздржаа Содомана на
их се спустио ога са неба, како каже пророк езеки: Ово беше безакое
Содома: раскош у изобиу хлеба (езек. 16; 49). Они су услед раскоши сагрешили
чак и против свое природе и застранили су у погубне противприродне везе. Шта е
првороеног аковевог сина Исава лишило предности првородства и очинског
благослова? Ние ли то била похота и неразумна потреба за храном? Шта е синове
Илиа првосвештеника осудило на смрт, а ега самог - кои ние показао довоно
бриге око иховог васпитаа - довело дотле да буде напрасно узет из овога живот
када е добио вест о ихово смрти? Зар то ние било неправовремено узимае
залогаа (жртвеног) меса из котлова и егова употреба? И сав еврески народ се,
као што е писано, наслаивао у време када е Мосе ради их постио на гори -
ели су, пили и играли, а поклоее идолу било е за их забава, пошто су тада
начинили златно теле.
17. На та начин, раскош ние само узрок греха, него е и узрок безакоа (т. греха
против саме вере). Насупрот томе, пост и уздржае не користе само врлинама, него
и побожности, будуи да пост мора да буде праен уздржаем. Зашто? Зато што
засиеност елима спречава очишууу жалост по Богу, бол у срцу и скрушеност,
кои ненаклоеност покаау преобраау у спасоносно покаае. Наиме, без
скрушеног срца не може се достии искрено покаае. Скрушеност срца подстичу
ограничее у храни и сну, као и уздржавае чула, наводеи га да жали због своих
грехова.
18. И ако е она еванелски богаташ самоме себи говорио: еди, пи и весели се (Лк.
12; 19) и самога себе, несреник, учинио достоним вечног ога и недостоним чак
и овог живота, ми емо, напротив, говорити самима себи да се уздржавамо и да
постимо, да бдимо и ограничавамо се, да се смируемо и злопатимо ради свог
43
спасеа. На та начин емо ова живот проживети добро и богоубиво и
наследиемо вечну добробит.
19. Нека се сви ми припремимо да е задобиемо благодау и човекоубем
Господа нашег Исуса Христа, Коем доликуе слава, част и поклоее, са
беспочетним еговим Оцем и живототворним Духом, сада и увек и у векове
векова. Амин.
44
7. Беседа
О посту
1. Очима е угодно да посматрау мирно море како се блиста и сиа асном
светлошу, док егова глатка површина одражава блесак светлости. Меутим,
много е приатние не само видети Цркву, него и говорити у о, сабрано у Богу,
ослобоено помете, таанствено озарено божанском светлошу и устремено ка
том Блистау и рукама и очима, и свим осеаима и мислима. Пошто ми е
благодат Духа данас подарила да угледам та прекрасни призор, као и вас кои сте
данононо присутни у храму Божием, старауи се да му приступите без икаквог
недостатка, могао бих да вас упоредим са изданцима надземаског стабла,
засаеног кра извора воде Духа. И а у, колико могу, потпомои том орошавау.
Као што ви утарим додаете и дневне молитве, тако у и а, уколико ми то време
дозволи, утаро додати и вечеру поуку, асно вам указууи на оне замке
помоу коих неприате нашег спасеа на разне начине настои да бескорисним
учини не само пост, него и нашу молитву.
2. Постое, брао, и друге врсте равог преедаа и опиаа, али оне не долазе нити
од ела и пиа, нити од наслада кое од их потичу, него од гнева на ближег, од
мрже и злопамеа, као и од сваког оног зла кое они раау, о чему и Мосе
говори у песми: Вино е ихово отров змаевски и неизлечиви ед аспидин (5. Мос.
32; 33). Зато пророк Исаиа каже: Тешко онима што су без вина пиани (Иса. 28; 1)
и саветуе, говореи: Немоте постити будуи у сваи (Иса. 58; 4). Онима кои у
таквом стау посте, он као да говори у име Господе: То ли називаш постом
угодним Богу - кад повиеш врат сво као срп? Зато одвраам очи свое од вас кад
ширите руке свое к Мени, и када умножавате молитве свое, а не слушам (Иса.
58; 5,1; 15).
3. Према томе, пианство такве врсте, кое потиче од мрже и кое е, више него
било шта друго, разлог да се Бог одврати од нас, аво настои да изазове код оних
што се моле и посте. Он их подсеа на сагрешеа других уди према има,
подстиче их на злопамее и оштри им език за клевете. Он при том чини да се
уподобе оном човеку коега Давид описуе како се моли преиспуен злобом:
Смишаш безакое по цео дан, неправду е смислио език тво, као бриач оштар
учинио си превару (Пс. 51; 3-4). Давид моли Бога да га избави од таквих уди,
говореи: Избави ме, Господе, од човека злога, и од мужа неправедног ослободи
ме... изоштрише език сво као у змие, отров аспидин е под уснама иховим (Пс.
139; 1,3)-
4. Молим вас, брао, да ми, у време поста и молитве, од срца опростимо ако смо
некад уистину имали или мислили да имамо нешто против некога и да сви
45
пребивамо у убави. Осим тога, мислимо бое едан о другоме, подстичуи се
узаамно на убав и добра дела. Говоримо добро едни о другима и у самима себи
расуумо и размишамо о ономе што е добро пред Богом и пред удима, да
бисмо постили похвалним и беспрекорним постом и да би молитве кое упутимо
током поста биле Богу угодне, како бисмо Га по благодати на доличан начин
називали Оцем и могли одважно да Му кажемо: Оче, опрости нам дугове наше као
што и ми опраштамо дужницима своим (Мт. 6; 12).
5. Постои, опет, и друга недолична ствар коу злонамерник током поста и молитве
полаже у наше душе. То е преузношее, кое е у себи носио и она фарисе:
премда е постио и молио се, вратио се (са молитве) без плода (досл. празан). Ми
пак, знауи да е нечист сваки кои е надменог срца и да га Бог не прихвата, и
знауи да смо дужници Богу у многим и великим стварима и да враамо тек
намаи део дуга, занемариемо оно што е иза нас као сасвим ништавно и
стремиемо оном што е испред нас, постеи и молеи се скрушеног срца, уз
самопрекоревае и смирее, да би и наш пост био чист и богоугодан, и да би у
храму Божием владали пажа и будност.
6. Други начин деловаа лукавога, кои чини да наш труд поста и молитве буде
бескористан, састои се у томе да нас убеди да то чинимо (т. да постимо и да се
молимо) из славоуба и лицемера. Зато Господ у Еванеу саветуе, говореи:
Уи у собу своу и, затворивши враша своа, иомоли се Оцу своме Кои е у
таности; и Отац тво кои види тано, узвратие теби авно (Мт. 6,6).
7. Он то не говори зато што нам заповеда да се отуимо од сабираа у храму, од
(заедничке) молитве и псалмопоаа. У том случау не би Му Псалмопоац -
пророк говорио: Усред Цркве хвалиу Те (Пс. 21; 23), Исповедау Те и хвалити
меу народима, Господе, псалмопевау Ти меу незнабошидма (Пс. 56; 10) и Завете
мое испуниу пред онима кои Га се бое (Пс. 21; 26), а нама: Уцрквама
благосиате Бога (Пс. 67; 27) и Ходите, поклонимо се и припаднимо ему и
плачимо пред Господом Створитеем нашим (Пс. 94; 6). Време нам не дозвоава
да сада наведемо и друге, ош узвишение примере. Господ, дакле, поучава да се
молимо у самои, у своим куама, па чак и на своо постеи. подстиче нас да се
молимо Богу и у цркви, као што молитва коа се твори "изнутра", т. умом,
подстиче да се молимо и уснама. Она пак кои хое да се помоли само онда када
уе у храм Божии, али ни код куе, ни на путу, ни на трговима не мари за молитву,
нее се истински молити ни онда кад се нае у храму Божием.
8. То показуе она што после речи: Готово е (приправно е) срце мое, Господе,
додае: Певау и псалмопоау у славу Твоу (Пс. 56; 8) а на другом месту каже:
Када бих Те спомиао на постеи моо, у утрима бих размишао о Теби (Пс. 63;
7). Речено е, меутим, и следее: А када постите, каже Христос, не будите
суморни као лицемери; ер они натмуре лица своа да се покажу удима како
посте. Заиста вам кажем: примили су плату своу. А ти када постиш, намажи
главу своу, и лице свое уми, да те не виде уди где постиш, него Отац тво Кои
е у таности; и Отац тво, Кои види тано, узвратие теби авно (Мт. 6; 16-18).
46
9. О, какво неупоредиво човекоубе! Господ нам е овим речима сада обавио
пресуду и одлуку коа е се проавити на будуем суду, да бисмо ош овде
задобиали боу пресуду и бои удео. Онима кои живе славоубиво, а не према
еговим заповестима Господ е изговорити речи кое су сагласне с оним што сад
говори: "Примили сте своу награду током свога живота" као што е и Авраам,
према еванелско параболи, рекао оном богаташу у пламену: Примио си добра
своа у живошу своме (Лк. 16; 25). Онима пак кои се подвизавау у врлини имауи
само ега у виду, Он каже да е им узвратити авно, т. да е им пред оним
општесветским сабором (досл. призором) узвратити благословом, наследством,
радошу и непорочним и вечним наслаиваем. Она Кои жели да се сви спасу и
да доу у познае истине, не жели да неко буде лишен овога наследства, због чега,
као што сам рекао, сада обавуе Своу непристрасну и непромениву пресуду,
показууи да су синови Божии само они што су презрели удску славу.
10. Због тога Он казуе о овоме и о другоме, говореи: Отац тво, Кои види тано,
узвратие тебиавно, да би оне што су презрели празну и удску славу учинио
Своим синовима и санаследницима и да би их показао као такве. Оне друге е,
меутим, уколико се не покау, лишити усиновеа. Господ ово говори зато да
наша молитва и пост не би били видиви за удске очи, услед чега од их не би
било никакве користи: догодило би се да одважно истраавамо у труду молитве и
поста, а да се лишавамо награде за то! Говори нам да намажемо главу уем и да
умиемо лице, т. да се не трудимо да будемо бледи, прави и суве главе, као да
смо измучени. постом и као да презиремо тело, због чега бисмо добили похвалу од
уди. Тако су услед славоуба поступали фарисеи, због чега су праведно
отуени од Христове Цркве, и Господ строго забрауе да их подражавамо.
11. Ако неко узвишено каже да се овде мисли на главу душе, односно на ум као на
ен владауи део и да лице овде означава маштовити део душе (уобразиу) у
коем се налази постоано средиште оних утисака (досл. дестава) коа потичу од
чула, онда е добро ако, док постимо, помазуемо главу уем, т. ако сво ум
учинимо милосрдним, и ако умиемо свое лице, т. своу уобразиу, од срамних и
нечистих помисли, од гнева и сваког лукавства. Такав пост, кои се савршава на
такав начин, не протеруе и не посрамуе само све раве страсти а заедно са има
и подстрекаче и творце ових страсти, односно демоне, него и поснике придружуе
добрим ангелима и преображава их у ангеле, чини да ангели буду ихови чувари и
побууе их (ангеле) да им помажу и да буду ихови сатрудници.
12. У старини се, код оне троице младиа у Вавилону, украшених истим таквим
уздржаем и постом, показало да е заедно с има у пламену и четврти, кои их е
сачувао неповреенима и чудесно их орошавао. На сличан начин е пред Данила,
кои е упражавао вишедневни пост, стао ангео, умудрууи га и предсказууи му
будуе догаае. Другом приликом, када е он (Данило) молитвом и постом
затворио уста лавовима, ангео е са великог растоаа пренео кроз ваздух пророка,
кои му е донео храну. Тако е и у нама, кои заедно упражавамо телесни и
духовни пост и молимо се, уз садество добрих ангела бити погашен ога телесних
жеа, гнев е бити укроен као они лавови, и биемо причасни пророчко храни са
47
надом у будуа добра, вером и умним созерцаем, бие нам дато да газимо змиу и
шкорпиу и сву силу аволску.
13. Пост кои ние такав и кои се не савршава на такав начин сродан е злим
ангелима: има е своствено гладовае (досл. неузимае хране, грч. агрсхрш)
повезано са гневом и мржом, са гордошу и противеем Богу. Због тога емо
им се супротставити, будуи да смо ми послушници и служитеи Добра, ер не
ратуемо против крви и тела, каже апостол, него против поглаварства, и власти, и
господара таме овога света, против духова злобе у поднебесу (Еф. 6; 12). Ми не
можемо да им се успротивимо искучиво постом, него емо, за своу заштиту,
користити и оклоп праведности, шлем спасоносне милостие, штит вере као и мач
Духа, намонии у одбрани, а то е нама упуена, спасоносна реч Божиа. На та
начин, треба да водимо добру битку, да сачувамо чврсту веру и да погасимо стреле
лукавога и да, показавши се у свему као победници, задобиемо небеске и неувеле
венце, радууи се заедно са ангелима у Самом Христу нашем Господу.
14. ему приличи свака слава, власт, част и поклоее са беспочетним еговим
Оцем и свесветим, благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова.
Амин.
48
8. Беседа
О вери, изговорена на Недеу Православа,
садржи и излагае Православног Исповедаа
1. "Веруемо у Бога" и "веруемо Богу" не значи едно исто, ер "веровати Богу"
значи да егова обеаа коа нам е дао сматрамо чврстим и истинитим, док
"веровати у Бога" подразумева да се о ему мисли на православан начин. Ми смо
дужни да одржимо и едно и друго, да истинуемо () и у едном и у другом
и да то одржимо тако што емо (у Божиа обеаа нама) бити уверени више него
да смо видели сопственим очима. Треба да будемо верни Богу у Коега веруемо а
пошто смо верни, да тако будемо и оправдани, ер е речено: Верова Авраам Богу и
то му се урачуна у праведност (Рим. 4; 3). Како е Авраам веровао када е био
оправдан? Он е од Бога добио обеае да е се у семену еговом, а то е био
Исаак, благословити сва племена Израиева. Затим е добио заповест од Бога да
принесе на жртву Исаака. Он е тада ош био у детием узрасту и био е едини
кроз коега е требало да буде испуено обеае. Ништа не питауи, отац е био
спреман да сопственим рукама закое дечака, иако е тада веровао да кроз ега
треба да се испуни обеае кое е сматрао за чврсто и ненарушиво.
2 Видите ли каква е вера коа оправдава?! И нама е Христос обеао наслее
вечног живота, наслаивае, славу, и Царство, а затим заповедио да живимо у
сиромаштву, да постимо, да живимо савршено и уздржано, да будемо спремни за
смрт, да распнемо саме себе са страстима и похотама. Похитамо, дакле, према
томе и поверумо у оно обеае Божие, уистину верууи Богу угледауи се на
Авраама, и то е нам се урачунати у праведност.
3. Видите ли шта е уследило за таквом намером? Спремност да се Исаак преда на
заклае представала е не само снажно сведочанство и доказ Авраамове вере,
него и разлог због коег е од еговог семена (т. од потомства) требало да се роди
Христос, кроз Коег су благословена сва племена на земи а обеае испуено. На
неки начин, Бог е постао дужник ономе кои е ради ега предао свог
единородног и истинитог сина тако да и Он, са Свое стране, ради обеаа кое му
е дао предае Свог единородног и истинитог Сина. Слично е и када смо ми у
питау: целомудреност, праведност, смирее и трпее оних кои нам на било
кои начин причиавау зло, раздавае свога имаа, као и исцрпивае тела у
постовима и бдеима, едном речу распиае себе са страстима и похотама у
испуавау заповести Божиих, не представа само доказ да уистину веруемо
обеаима Христовим, него, у неком смислу, чини да Бог буде дужан да нам
узврати вечним и непропадивим животом, наслаиваем, славом и Царством.
49
4. Због тога е и Он Сам, гледауи Свое ученике, рекао: Блажени сиромашни
духом, ер е ихово Царство Небеско. Блажени кои плачу. Блажени милостиви.
Блажени гладни и жедни правде. Али тешко вама боштима, тешко вама кои се
смеете сада, тешко вама кои сте сити сада, тешко вама када стану сви уди
добро говорити о вама (Мт. 5; 3, Лк. 6; 24-26). Реци ми онда може ли се за онога,
ко не обраа пажу на блаженства Господа него на оно што Господ сажаева,
поверовати да веруе у Бога? Показау ти, каже, веру своу из дела своих. Ко е
меу вама мудар нека покаже од доброг понашаа дела своа (ак. 2; 18, 3; 13).
5. Нека то, да уистину веруемо Богу, односно да смо познали истинитост и
постоаност обеаа или прети кое нам е упутио, као и наше очекивае да се
они брзо проаве, покажу наша добра дела и очувае заповести Божиих. Како
емо, меутим, меутим, доказати да у Бога веруемо православно, т. да добро,
непогрешиво и побожно мислимо о ему? Тако што е наше исповедае бити
сагласно са нашим богоносним Оцима. Незаблудна вера у Бога не узрокуе само
противее телесним страстима и замкама лукавога, него и противее
острашеним удима, кои нас прелешуу и наговарау на раве насладе. Тако се
православно веровае у едног истинитог Бога показуе не само кроз противее
незнау и наговорима противника, него и кроз противее безбожним удима,
кои нас вребау и заедно са собом повлаче у сопствену пропаст. Када су у питау
обе ове вере (т. веровае Богу и веровае у Бога), навеу помо пружау нам не
само Бог и сила познаа коу нам е дао, него и добри ангели и благочестиви уди
кои живе сагласно са воом Божиом.
6. Због тога наша духовна и заедничка Мака и Хранитека, Црква Христова,
данас ош асние и ош свеобухватние оглашава о онима кои су засиали у
побожности и врлини. Обавууи о иховим свесвештеним Саборима и о
божанским догмама кое су тамо проглашене, она уедно одбацуе следбенике
безбожништва (ереси) и ихова лукава учеа и схватаа, како бисмо их се и ми
клонили и како бисмо, следеи оне кои божанствено мисле, веровали у едног Бога
Оца, и Сина и Духа Светог, од Кога, Коим и у Коме е све постало, Кои е пре
свега, над свим, у свему и изнад свега; единица у Троици и Троица у единици,
несливено седиена и недеиво раздеена, единица и Троица свемогуа.
7. Отац надвремени (безвремени), беспочетни и вечни, едини узрок и корен
Божанства Кое се созерцава у Сину и Духу Светоме, не само Творац, него едини
Отац едног Сина и едини Производите еднога Духа Светога, вечносуштни и
свагдасуштни Отац, свагдасуштни едини Отац и едини Производите Светога
Духа, Коем е (егов) едини Син савечан, а када е реч о времену савремен, али
ние и беспочетан, ер е ему родите, корен, источник и почетак Отац, од Коег
е единог пре свих векова произашао, бесплотно, бестрасно и непромениво роен
али не и раздвоен, Кои е Бог од Бога, не другачии као Бог, него другачии као
Син Кои е вечносуштни и свагдасуштни и увек у Богу несливено сушти, Логос
живи, Светлост истинита, уипостазирана Премудрост, узрок и почетак васцеле
творевине ер е све ово кроз ега постало, Кои е на свршетку векова, како су
Пророци предсказали, Сам Себе унизио, примивши ради нас обличе какво е нама
50
своствено. Благовоеем Оца и садеством Духа Светога био е зачет и родио се
од Приснодеве као Она кои се заиста оваплотио и постао нам сличан у свему
осим греха, остауи и после оваплоеа у едно Ипостаси истинити Бог као што
е и био. Чинеи све божанско као Бог, а као Човек све удско, изложивши Се
непорочним удским страдаима, будуи бестрасан (у смислу "неподложан
страдау", грч. ) и бесмртан и остауи Бог, добровоно е ради нас телесно
претрпео страдаа као човек и био распет, и умро, и био погребен, и у треи дан
васкрсао, и Своом смру и васкрсеем поразио онога кои е био господар смрти.
Након васкрсеа авао Се и вазнео на небеса и сео са десне стране Оцу,
учинивши нашу природу равноправном и сапрестолном, ер е она потпуно
единствена са Божанством. Са том природом (т. у удско природи коу е Он
примио оваплоеем) е поново дои у слави да суди живима и мртвима кои е
поново бити призвани у живот силом еговог Доласка, и дае сваком према дели-
ма еговим. Знауи да е оно што е узео од нас, т. наша природа, подложно
чулном опажау и да е описиво, ми ега изобража-вамо на иконама и побожно се
клаамо. На иконама такое изображавамо и побожно се клаамо и Оно Коа Га е
у девствености родила, као и онима кои су Му савршено угодили. Символе
егових страдаа а нарочито Крст, поштуемо и клаамо им се као божанским
знамеима победе над заедничким неприатеем. Свакодневно се подсеауи на
ега ми,по егово заповести, свештенодествуемо у божанским таинствима (т.
савршавамо божанску Евхаристиу) и причешуемо се. Према егово заповести
пре свега бивамо крштени и крштавамо, у име Оца и Сина и Светога Духа, Кое
поштуемо и Коем се клаамо.
9. Од превечног и беспочетног Оца исходи и Дух Свети, Кои е сабеспочетан Оцу
и Сину, будуи надвремен (безвремен) али не и безузрочан, ер и Он за Сво корен,
почетак и узрок има Оца, од Коега бестрасно и непромениво исходи пре свих
векова, нер-аздеив од Оца и Сина као Она што од Оца исходи и у Сину по-чива,
имауи са има несливено единство и недеиву разде-еност. Он есте Бог и
Сам е од Бога; не други као Бог, него Дру-ги као Утешите, као самоипостасни
Дух Свети Кои од Оца има бие и кроз Сина се шае за почетак вечног живота и
залог будуих и вечно постоеих добара; и Сам е узрочник свега што е створено,
ер е све у ему постало. Он е непромениво исти као Отац и Син, изузев по
своствима нероености (као своства Оца), и роеа (као своства Сина). Син Га е
послао на Свое ученике, т. Дух Свети се поавио (открио, показао), и у том смислу
треба разумети "слае" Духа Светога: како би другачие био послат Она Кои е
свуда присутан и неодвоив од Онога Кои шае? Стога се Дух Свети не шае само
од Сина, него и од Оца, и Сам по Своо вои долази, ер слае или показивае
Духа Светог пред-става заедничко дело Оца и Сина и Духа.
10. Он се не показуе по Своо суштини, ер нико никада ние видео и обавио
божанску природу, него по благодати, сили и деству, коа е заедничка Оцу, Сину
и Духу. Лично своство Свакога од их есте егова Ипостас и оно што се о о
опажа, што представа ипостасну особину. има ние заедничко само оно што е
непроавено, неизрециво и непричасно а то е божанска суштина, него и благодат,
сила, дество (енергиа), сиае, непропадивост и Царство и све оно чиме Бог по
51
благодати општи и седиуе се са светим ангелима и удима а да при том не бива
лишен единства и простоте, нити због раздеености и различитости ипостаси,
нити због раздеености и разноликости божанских сила и енергиа. Тако ми
веруемо у едног Бога, у едно триипостасно и свемогуе Божанство, и свечано
обавуемо о онима кои су такво вером угодили Богу. Одбацуемо оне кои не
веруу на ова начин него проглашавау свое сопствене ереси, или до краа следе
свое ересиархе. Знате, брао, да су раве страсти и безбожна учеа узаамно
тесно повезани, да представау извор едно другом и да су узрок оправдане
богооставености ове врсте уди.
11. Пишуи о елинима, велики Павле поучио нас е да читав ро грехова потиче од
безбожништва: И како не марише да познау Бога, не прославише Га као Бога нити
Му захвалише, и предаде их Бог у покварен ум да чине што е неприлично, их кои
су испуени сваке неправде, блуда, злое, лакомства и другога (Рим. 1; 28-29, 21).
И опет, чиеницу да се кроз огреховеност уводи безбожништво могу да докажу
многи што су то сурово претрпели. Тако е Соломон, препустивши се телесним
насладама, пао у идолопоклонство. еровоам е, савладан краим властоубем,
принео жртве златно телади а уда изданик е боловао од среброуба, због коег
е пао у богоубиство.
12. Због тога е вера без дела мртва и неделатна, као што су и дела без вере
узалудна и некорисна. Зато е благодат Духа Светога данас, у ово свето време поста
и подвизаваа у врлини, сединила како похвалу оних кои су правилно поучавали
речи по божности (т. православном исповедау), тако и одбацивае оних чие е
учее неправославно. Према томе, побринимо се и за едно и за друго: покажимо
веру кроз дела и кроз веру задобимо корист од свога труда.
13. Раве страсти и безбожност не само да припремау едно друго, него су и
меусобно слични. То у укратко да разасним вашо убави, говореи о онима
кои су се поавили у наше време, а размишау другачие од нас. Као што е Адам
од Бога добио власт да куша од сваког дрвета у рау па ипак тиме ние био
задовоан него е, убеен саветом оне змие, зачетника зла, ео од единог дрвета за
кое му е било заповеено да га се не дотиче. Тако е, може се реи, и са оним
добрим даровима Божиим, уистину достоним егово убави, кое е Он пружио
свакоме ко жели да им буде причастан. За ове дарове е, како е неко рекао,
карактеристично следее: "Обожени е по благодати бити удостоен свега онога
што е Бог, осим истоветности са Богом по суштини."[1] Постое, меутим, неки
уди кои уче да смо и ми причасни само надсуштаствено суштини Божио, и
тврде да е се она (суштина Божиа) може именовати на одговарауи начин.
Подражавауи ону змиу, зачетника зла, ови уди искварено тумаче и искривуу
речи Светих, баш као што е она (змиа) учинила са речима Божиим. Ми смо,
меутим, од Господа примили силу да стаемо на змие и шкорпие и на сву силу
вражиу и лако емо разорити свако ено лукавство и замку, било да е усмерено
против благочаша или против благочестивог начина живота. Тако емо се у свему
показати као победници и задобиемо небеске и непропадиве венце праведности
у Самоме Христу, непоткупивом Судии и Дародавцу Кои нам дае награду,
52
14. а Коем припада свака слава, част и поклоее, са беспочетним еговим Оцем
и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова.
Амин.
НАПОМЕНЕ:
1. Св. Максим Исповедник, Таласиу, 22, РG 90, 320.
53
9. Беседа
У време поста и молитве
1. Истина и чврсто веровае, усаглашени и едномислени са нашим богоносним
Оцима, представау краи ци божанских догми, истраног рада на има и
созерцаа. За делатну врлину, меутим, то не представа кра и пре би се могло
реи да е то ен почетак, кои е, ако се не здружи са одговарауим завршетком,
бити узрок ош вее осуде за онога ко у на себе привуче, ер е речено: А она
слуга кои е знао воу господара свога и ние учинио по вои егово, бие много
биен (Лк. 12; 47). На та начин, за делатну врлину ние довоно знае о о и
истина, него е учиено добро оно што представа ен завршетак.
2. Према томе, када видимо уде кои су непоколебиви у познатом добру, кои га
претварау у дело и путем дела постау добри, не допуштауи никакво одступае
од правилног вероваа кое носе у души, неемо таквима много говорити ?
праведним поступцима, целомудрености, уздржау и сличним стварима. Коме ние
познато да е свака од ових врлина добра, а особито живот у уздржау, кои, као
што сви знамо из личног искуства, доноси велику корист и души и телу? Меутим,
многи ово знау, и то врло добро, али острашеност и гнев надвладавау ихову
добру воу, као што каже апостол: Видим друш закон у удовима моим кои се бори
против закона ума мога и поробава ме законом греха кои е у удовима моим
(Рим. 7,23). Зато вас ми, брао, стално саветуемо, да бисмо вас усправили и да
бисте се без скретаа и правилним размишаем латили твореа добрих дела и
тако иховом познау (т. знау ? добрим делима) придодали и добар кра. Доброг
су разума, каже Давид, сви кои творе заповести егове (в. Пс. 110,10) и: Правда
е егова на синовима синова оних кои чувау завет егов и памте заповести
егове да их извршуу (Пс. 102; 17-18). Павле, опет, каже: Нису праведни иред
Богом они кои слушау закон, него е се оправдати они кои испуавау закон (Рим.
2; 13). Господ пак обоици каже: Кад ово знате, блажени сте ако то творите (н.
13; 17).
3. Досегнимо, брао, посредством дела прекрасна дарове поста и добре дарове
уздржаа; добрим делима потврдимо своу добру воу према има (посту и
уздржау). На делу покажимо какве плодове они доносе, ер се дрво по плоду
познае. Меутим, земорадник треба први да окуси од плодова. Разуми шта
говорим (2. Тим. 2; 6), каже апостол. Тако свака од врлина очишуе и украшава
или душу, или тело, тачние речено - само неки део душе или тела. Рецимо,
молитва и знае украшавау и очишуу ум, кротост обуздава гнев, целомудреност
гаси пожуду. Пост и уздржае умируу побуну тела, махнитост гнева и гасе
пожуду, стварауи у уму чисто и ведро небо без иедног облачка и очишууи
душу од испареа насталих услед преедаа као и помрчину коа отуда следи.
54
Благодареи посту и уздржау, споаши човек копни, а сразмерно томе колико
он копни, унутраши човек се обнава, као што каже апостол. Неко е рекао да
препун желудац не раа истанчани ум[1]; према томе, сразмерно томе уколико
човек бива истанчании услед поста и уздржаа, утолико истанчании бива и егов
ум.
4. На та начин се све што е прекрасно и добро успешно окончава и савршава. Пост
и уздржае су двоструке зидине, и она кои живи унутар их наслауе се великим
спокоством, као да се налази унутар ерусалима, пошто "ерусалим" у преводу
означава "мир". И ево, у осваачком походу под ове зидине стиже "архи - кувар"
вавилонског кнеза! Тамо, где опази да зидине нису изнутра беспрекорно утврене,
навауе и руши их обманама куварске вештине, као ратним пробоним направама.
5. Они пак кои се налазе иза ових зидина, не само да презиру разноврсна ела него,
ради уштеде, сами и хлеб месе. Тачние речено, они су, благодареи едино
уздржау, срушили мадиамске шаторе. Управо е то предизображавала повест о
Гедеону: Гле, печен хлеб ечмени, каже, котраше се ка табору мадиамском (Суд.
7; 13). ечмени хлеб представа скромност и уздржае оних кои су ратовали
заедно са Гедеоном, чак и у погледу неопходног ела. И докотра се до шатора
мадиамскш и испремета их, и попадаше шатори, речено е у наставку.
Мадиамски шатор, оборен ечменим хлебом (у нашем порееу) представа
жарка жеа грла и стомака чие аросне захтеве одсеца пост и скромна трпеза. Она
воени човек, Данило, не само да е тестом убио змаа, бога оних коима е бог -
стомак, него е, не окушауи жееног хлеба и не пиуи вина током многих
недеа, имао нова виеа и био удостоен архангелског надзора.
6. Тако е поступио Данило. Напротив, незасити и незахвални народ е говорио: Ко
е нас нахранити месом, ер нам е сада душа изнемогла (4. Мос. 11; 6). Меутим,
кад су се толико наситили меса да им е и на нос излазило, били су погоени
опаком болешу. И разгневи се, каже, Бог на уде и ситост се ихова обрати у
колеру. "Гробови незаситости (пожуде, похоте)" о коима се говори на том месту
(4. Мос. 11; 33,35) означавау споменик божанског гнева на те уде. Гледауи на
ова споменик, бежимо од стомакоугааа и пригрлимо уздржае, заволимо ове
дане поста, ер они чине да тело буде послушно души и истанчавау ум, због чега се
он хитро узноси ка Богу. ован, Претеча благодати, током читавог живота хранио
се само акридама и дивим медом. Петар е употребавао само усоене маслине,
вучи боб и очишено повре. Шта тек можемо реи о Павлу, кои каже: У глади и
жеи, често у постовима (2. Кор. 11; 27)?
7. Период четрдесетодневног поста не обухвата цели тво живот. Осим тога, из дана
у дан залазак сунца ограничава тво пост.[2] О, зар ние свима лако, зар свима не
погодуе ово уздржавае од хране?! Нека оброци буду примерени посту, тако да ни
она ко се умерено уздржава од хране и умерено еде не буде много иза онога кои
гладуе. Ти се, можда, бринеш за тело и клониш се поста мислеи да те он
исцрпуе? Напротив! Управо преедае узрокуе костобоу, главобоу и остале
55
болести, док е пост мака здрава. Услед тога, против свог тела не греши само
блудник, него и прождривац, ер тело чини слабим и болесниим.
8. Пошто се неуздржае проавуе кроз сва чула, онда емо свима има наложити
уздржае. Ако постиш у погледу хране а очи те наводе на преубу у скривеним
одаама душе, на радозналост и на клеветае, ако те уши наводе да слушаш увреде,
раве песме и злобна дошаптаваа, ако се и осталим чулима излажеш стварима
кое ти шкоде на има своствен начин, каква е онда корист од поста? Наравно,
никаква! Ти, на пример, бежиш од едног зла, али посредством чула отвараш улаз
за она друга (зла). Ми смо сложени од душе и тела; ми, дакле, немамо само тело,
него и душу коа се састои од више делова (ер она има хранитени, жени,
вони и разумски део). Због тога е прави само она пост кои се распростире на
све, кои све очишуе и све исцеуе. Исцеее душе постом е благо и
човекоубиво, због чега су га наши Оци ради нас и установили у ове дане.
9. Ако се, дакле, будемо неразумно клонили поста, очекуу нас паклене муке,
одсецае и горее, ер е Христос неисцеене одсеи и предати неугасивом огу
на вечну казну. И као што некад нисмо постили у рау па смо били протерани у ова
многострадални живот, тако емо и сад, ако не будемо постили и ако, сагласно
своим снагама, не будемо живели у уздржау, бити бачени у неугасиву и
неподношиву геену (пакао).
10. Обратите се, синови одступници, каже пророчанство (ер. 3,14)! Ништа
потпуние не садествуе милости Божио према преобраенима као пост, чему нас
учи пример преобраених Ниневана. Ништа пак тако не умртвуе као
стомакоугаае, а што показуе Она Кои говори о преобраеном блудном сину:
Ова син мо беше мртав и оживе; и изгубен беше, и нае се (Лк. 15; 24). Блудни
син е изабрао свиски живот, наслаивао се свиским блатом, изедначивши се са
свиама и уподобивши им се, свукавши са себе подобие Божие. Велики ов каже
да се он уподобио не само животиама него и потпуно неосетивом мочварном
биу, дивим травама, папирусу и трсци, меу коима борави сваштождер
левиатан. Давид е ову влагу прогнао тако што е живео у уздржау, због чега
каже: Сасуши се као опека снаш моа... и кости мое као сува грана сасушише се..,
колена моа изнемогоше од поста и тело мое се измени елеа ради (Пс. 21; 16, 101;
4. и 108; 24). Изменивши самога себе, изменио е и "десницу Вишега" (т. одлуке
Божие за ега) и васцелог себе предао ему, у свему Га гледауи испред себе и
имауи Га пред собом чак и у помислима срца.
11. Ово емо, убени, и ми подражавати, и не само да емо од себе удаити
размажен и разнежен начин живота, него емо наш пост, молитву и псалмопоае
савршавати тако као да е ту присутан и да нас посматра Сам Бог. При том емо
знати да нас ни пост, ни псалмопоае, ни молитва не могу спасти сами по себи,
него да нас спасавау када их творимо пред очима Божиим. И као што сунце грее
оне кое обасава, тако нас и очи Господе освеуу када нас посматрау.
56
12. Све ово пак творимо пред пред лицем Божиим онда, када ум нетремице мотри
на ега и када, гледауи на ега, постимо, певамо псалме и молимо се. Меутим,
ако нам се током молитве и псалмопоаа ум понекад узноси ка Богу, а понекад
малаксава и бива расеан, то значи да се ош нисмо потпуно предали Богу и да ци
онога што чинимо ние само и едино закон Божии. Дакле, у оно мери у коо
одступамо од дела праведности, у то мери не можемо да опстанемо пред очима
Божиим, као што е речено: Безаконици нее стаати пред очима Твоим (Пс. 5; 5).
Ми, кои лежимо изранавени, призивамо Господа Кои може да стави мелеме и
завое на наше ране.
13. Молим вас да себи не допустимо да ослабимо, и да Га постом, молитвама,
сузама и на сваки други начин призивамо све дотле док нам се не приближи и док
нас не исцели. Покажимо и делима да смо толико богати да за Женика имамо
Христа, Коега са надом ишчекуемо, иако е сада далеко од нас и скрива се у
небеском. Дои е дани када е бити отет од их Женик, и онда е постити (Мт.
9; 15). Отуда е очигледно да они кое Христос призива морау цео живот
проводити у уздржау и у посту, ишчекууи у добро нади егов страшни Други
долазак. Посебно пак треба да постимо и да се припремамо у ове дане, када
очекуемо и годиши дан Васкрсеа Христовог, како бисмо као чисти чисто
прославили егова страдаа и посредством их задобили бесмртни и блажени
живот кои нам е Сам Господ приуготовио.
14. Нека се и сви ми удостоимо овог блаженог и бесмртног живота, благодау и
човекоубем Господа нашег Исуса Христа, Коме приличи свака слава, част и
поклоее, са беспочетним еговим Оцем и пресветим и благим и
живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
НАПОМЕНЕ:
1. Стара изрека (прим. изд.).
2. У време Св. Григориа Паламе, подразумевало се да она кои пости током
читавог дана не узима храну, и да умерено еде тек после заласка сунца
(прим. изд.)
57
10. Беседа
У другу недеу Свете Четрдесетнице, коа садржи изложее еванелског
казиваа
о томе како е Господ исцелио одузетога (раслабенога) у Капернауму;
у о се, такое, говори и о недоличности разговараа у цркви
за време свештених богослужеа
1. Отпочиуи беседу, данас у вашо убави изговорити речи самога Господа,
бое речено, сам почетак еванелске проповеди: Покате се, ер се приближило
Царство Небеско (Мт. 3; 2). И не само да се приближило, ве е оно и унутра у
нама. ер, гле, Царство е Божие унутра у вама, опет говори Господ (Лк. 17; 21).
И не само да е оно унутра у нама, него е ускоро постати ош видивие, да би
уништило свако начело, власт и силу (вражиу) и да би донело непобедиву снагу,
неисцрпно богатство, неизмениву и бесконачну насладу, славу, власт и силу, али
само онима кои живе по Богу, кои богоугодно проводе сво живот.
2. Будуи да се Царство Божие приближило, да е ве у нама и да е ускоро
наступити, делима покааа учинимо себе достоним Царства Божиега.
Присилимо се да одсечемо зле жее и навике, ер се Царство Небеско на силу
стиче и подвижници га задобиау. Узревнумо у трпеу, смиреу и вери наших
богоносних Отаца, како каже апостол: Гледауи на свршетак иховог живота,
угледате се на веру ихову (евр. 13; 7). Умртвимо наше удове кои су на земи:
блуд, нечистоту, страсти, злу похоту и похлепу, нарочито у ове свештене дане
Поста. У том циу нас е и благодат Духа напре упозорила на будуи Страшни суд
Божии, затим нас е опоменула на изгнанство Адамово да би нам коначно, након
свега, предочила у чему се садржи непоколебива вера, да бисмо се са страхом због
првог и плачем због другог непоколебиво придржавали вере и смирили себе; да се
не бисмо препуштали неуздржау и, услед невера и незаситости утробе, отварали
врата свим страстима и давали им место; да се не бисмо нашли на пространом и
широком путу и пропали због тобожих уживаа, него да бисмо, пригрливши
тесан и узан пут кои води у живот вечни а чии е почетак и прво поприште управо
Пост, усрдно оконча-ли ову великопосну Четрдесетницу.
3. Како каже Соломон, свака ствар има свое време и све има сво час. Према томе,
ево правог тренутка за онога кои тражи повоно време за савршавае врлина, а то
е ова Четрдесетнице. И ако свецели човеков живот представа време повоно за
задобиае спасеа, колико е онда повоние ово време Поста! Тако е и
Началник и Руководите нашега спасеа, Христос, почео управо од поста и на
58
попришту поста поразио и посрамио авола, узрочника страсти, кои Га е на сваки
начин нападао. И како е неуздржае утробе родитека острашености будуи да
искореуе врлину, тако е, напротив, уздржае мака бестраша, ер поништава
скверну коа потиче од неуздржаа. Ако неуздржае - чак и тада када у нама нема
страсти - уводи (у нас страсти) као што их е и увело, како онда да их не умножава
и не оснажуе када су оне ве ту, и обрнуто: како да их пост не умауе и не
уништава? Пост и (опште) уздржае су меусобно повезани, иако они кои их
разборито следе понекад дау предност едноме а понекад другоме.
4. Ми их, меутим, неемо раздваати едно од другога, него емо се током пет дана
седмице више држати поста (у сво егово строгости), док емо се суботама и
недеама више усредсреивати на уздржае (т. општу умереност у храни), да
бисмо разборито саслушали еванелске речи кое нам данас приповедау о
чудесном исцееу, кое Господ ние савршио у ерусалиму, него у Капернауму. У
време оно, како говори богонадахнути Марко, уе (Господ) у Капернаум после
неколико дана (Мк. 2; 1). Та град, Капернаум, еванелист Мате назива градом
Господа (Исуса), када, приповедауи о одузетоме (раслабеном), говори: ... И дое
(Исус) у Сво град (Мт. 9; 1). Пошто Га е ован крстио и Дух са небеса сишао на
ега, Христос е био одведен у пустиу да би био подвргнут искушеу аволовом.
Тамо е победио кушача а затим е, вративши се у орданске пределе, обилазио
околна места. Крстите е тада више пута сведочио о ему, све док Ирод ние
бацио ована у тамницу. Дакле, после свега овога, како говори (еванелист) Мате,
отиде у Галилеу. И оставшши Назарет дое и настани се у Капернауму
приморскоме (Мт. 4; 12-13).
5. И из тога града Христос е одлазио у пустиу ради молитве или пак у суседне
градие да би проповедао, а затим се поново вратио у ега (у Капернаум). Зато
еванелист Мате та град назива "еговим градом". Еванелист Марко говори: И
уе опет у Капернаум после неколико дана, и чу се да е у куи. И одмах се скупише
многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе..." (Мк. 2,1-2). Будуи да е
навише времена проводио у том граду, као и због многих и великих (тамо
учиених) чуда и поука, Христос е био веома познат тамошему становништву. И
зато, када би се чуло да е Он био на неком другом месту, а поготово када би се
изнова вратио (у Капернаум), к ему е притицало мноштво народа. А долажаху
Му, како говори Лука, из разних градова, а меу има беше и кижевника и
фарисеа и законика, и Он им, говори еванелист, казиваше реч. То е било егово
превасходно дело, што е показао и у параболи (о сеачу), говореи: Изие сеач да
сее семе свое, т. слово (реч) учеа, и: Доох да грешнике позовем на покаае, а
та се позив савршава кроз слово учеа. То показуе и св. ап. Павле, говореи: И
тако вера бива од проповеди, а проповед од речи Божие (Рим. 10; 17).
6. Господ е, уистину, свима заедно и не побуууи ничиу завист говорио реч
покааа, еванее спасеа, речи живота вечнога. И заиста, сви су слушали, али
нису сви и послушали. Сви ми волимо и да чуемо и да видимо, али не и да творимо
врлину. И заиста, сви смо ми створени тако да, више од свега осталог, желимо да
сазнамо о ономе што се тиче нашег спасеа. Због тога многи не само да са
59
благодарношу слушау свештено учее, него и бриживо изучавау речи (вере),
кое свако разматра са свог становишта, сагласно знау или незнау кое поседуе.
Меутим, да би те речи биле оживотворене на делу или да би, на основу их, вера
доносила корисне плодове, неопходни су разборитост и добронамерност, кое, пак,
ние лако стеи, а посебно не онима кои себе оправдавау и сами себе
представау као учене, какви су заправо и били удески кижевници и фарисеи.
7. Зато су и тада, и поред тога што су слушали реч (Господу) и гледали учиена
знамеа, више хулили него што су хвалили Онога Кои е и и делима и речима
чинио добро. И заиста, када е Господ поучавао и док су сви, или бар веина, с
пажом (досл. отворених ушиу) слушали речи благодати кое су излазиле из
егових уста, дооше неки к ему, како вели еванелист, носеи узетога
(раслабенога), кога ношаху четворица. И не могавши приближити се к ему од
народа, открише кров од куе где Он беше, и прокопавши спустише одар на коме
узети лежаше (Мк. 2; 3-4). Вама се можда чини да е васцело ово дело
представало последицу вере оних што су донели одузетога и да е Господ,
видевши ихову веру, подарио оздравее одузетоме. а, меутим, мислим да то
ние тачно. Истина, Господ е исцелио сина старешине синагоге а да од ега ние
тражио веру, као (што е ние тражио) ни од кери Хананекине нити од кери
аирове, задовоивши се вером оних кои су дошли уместо их. То се, меутим
догодило зато што е ова прва била мртва а друга, т. кер Хананекина, у то време
безумна, док се син старешине синагоге ние ни налазио на том месту. Зато Господ
од их и ние могао да тражи веру и има е спасее донела вера ихових
ближих. Меутим, ова одузети е био присутан и, премда одузетога тела, био е
господар свога разума. Зато и се чини да е пре бити да е егова добра нада и
егова вера била та коа е учврстила веру у Господа и код оних кои су га донели.
Одузети их е наговорио да доу, да га донесу и попну на кров да би га одатле
спустили пред Господа. Они то нису учинили против егове вое и егова
одузетост ние значила и слабост еговог разума, него е он, очигледно, био изнад
онога што омета и спречава веру.
8. У то време, убав према удско слави одвраала е фарисее од вере у Господа,
и зато им е Он и говорио: Како ви можете веровати кад примате славу едан од
другога, а славу коа е од еднога Бога не тражите (н. 5; 44)? има су препреку
да приу Господу представали иметак, брак и бриге о житеским делима, т. оне
ствари коих е телесна слабост лишила одузетога и потпуно их одстранила из
егових мисли. Због тога е за грешнике болест често боа од здрава, будуи да
садествуе иховом спасеу. Болест отупуе човеков укореени порив према злу
и, на неки начин, преступници отплауу сво дуг кроз болесничка страдаа коа
човека чине способним да изнова прими напре душевно, а потом и телесно
оздравее. То се посебно догаа онда када болесник разуме да е егова несреа
исцеее кое е послато од Бога, па га племенито подноси и са добром надом
припада Богу, док делима, колико му то допуштау егове снаге, успева да измоли
милост. То е и ова одузети, колико е могао, показао своим делима, а Господ е то
обавио и делом и истинитим речима, док су фарисеи, не могавши то да схвате,
хулили и роптали. Тамо е речено: Видевши веру ихову, т. како веру узетога,
60
болешу прикованог за постеу, коега су спустили, тако и веру оних кои су га
спустили кроз кров, Господ говори: Синко, опраштау ти се греси твои!
9. О, блаженог ли именоваа! Синко, слуша одузети (Господе) обраае коим е
био усиновен Небескоме Оцу, ступауи у присну заедницу са безгрешним Богом
и постауи, услед отпуштаа грехова, тог тренутка и сам безгрешан. Да би за овим
уследило и обновее тела, узети напре прима душу, (Богом) уздигнуту над
греховношу (т. оздравену - прим. прев.) од Онога Кои зна да су - услед тога што
е душа на почетку пала у мреже греха - према еговом праведном суду дошли и
телесна болест и смрт.
10. Кижевници, меутим, зачувши ове речи, помишаху у срцима своим,
говореи: Што ова тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим еднога
Бога? Као Творац срца, Господ е познавао скривене помисли срца ових
кижевника, и зато им одговара: Што тако помишате у срцима своим? Шта е
лакше? Реи узетоме: Опраштау ти се греси; или реи: Устани и узми одар сво и
ходи? Кижевници су помишали да е Господ, немауи мо да исцели узетога,
прибегао ономе што се не може видети, односно отпуштау грехова, кое -
исказано само на речима и то самовласним и заповедним тоном - не само да
представа хулу, ве и нешто што лако може да учини ко год то зажели. Зато им
Господ и говори: да сам желео само да изговорим те празне речи кое на делу не
доносе никакав исход, онда сам исто тако могао и да не повезуем едно с другим,
односно исцеее узетога са отпуштаем егових грехова. Меутим, учинио сам
то стога да бисте ви разумели да Моа реч ние бездествена и да нисам само
прибегао отпуштау грехова зато што немам мо да исцелим болеснога, него да
као Син едносуштан са небеским Оцем имам божанску власт на земи, иако сам
по телу постао едносуштан и са вама, неблагодарнима. Тада (Господ) рече
узетоме: Теби говорим, устани и узми одар сво и иди дому своме. И уста одмах, и
узевши одар изие пред свима...
11. Ове речи и ово чудо били су противни помислима кижевника, иако су донекле
били и сагласни са има, ер нико од уди не може сам по себи да опрашта грехе, а
што се уистину и показало. У томе пак и есте заблуда и безуме фарисеа, ер су
они Христа сматрали за обичнога човека а не за свемогуег Бога. Овде се открило
оно што нико рание ние нити видео нити чуо - Сам Бог и човек, Кои има две
природе и две енергие, Кои, заиста, говори онако како е своствено нама удима,
али Кои као Бог речу и заповешу твори шта хое и Своим делима потвруе да
Он есте Она Кои е у почетку све створио, како е речено у псалму: Он рече, и
постадоше, Он заповеди, и показаше се (Пс. 32; 9). Зато е и у овом случау одмах
по егово речи уследило и дело: И узевши одар сво изие пред свима тако да се
сви диваху, ер се и меу удима, ако е неко некога увредио, речу дае опрошта
за (учиене) преступе. Меутим, да силом едне заповести и речи одступи болест,
и то таква болест, могуе е едино Богу. Зато еванелиста, казууи (причу), говори
да се диваху сви кои видеше и да сви прославаху Бога, т. Творца овог чудесног
дела, Онога Кои твори славна и страшна дела коима нема броа, говореи: Никада
тако нешто не видесмо.
61
12. Ти уди су, дакле, речима прославали и обавивали чудо, вее од свих
претходних чуда, говореи: Никада тако нешто не видесмо. Ми данас не можемо
тако да говоримо, ер смо видели многа и неупоредиво веа дела (Божиа), коа е
учинио не само Христос, ве и егови ученици и ихови потои наследници, и то
едноставним призиваем Имена Христовога. Зато емо, брао, и ми данас
прославати Бога делима, прихвативши ово чудо као пример кои е нас
руководити ка твореу врлине. Сваки, кои се препустио насладама, раслабен
душом лежи на одру сладостраша са очигледном слабошу тела коа е последица
тога. Меутим, када га убеде еванелске поуке и када се покае, он сла ви победу
над своим гресима, као и над раслабеношу душе коу су они узроковали. Он
тада пред Господа доноси ово "четворо": самопрезрее, исповедае преаших
сагрешеа, обеае да е се убудуе уздржавати од зла и молитву Богу. То
четворо пак не може да приступи Богу уколико напре не "откриу кров" (душе) и
не размакну цреп, глину и остали материал. Кров е она разумски део душе, кои
се налази изнад свега онога што е у нама и у себи садржи мноштво нагомиланог
"вештаства", а то е наша веза са страстима и земним стварима. Када, дакле,
горепоменутих "четворо" раздреши и збаци ову везу, ми уистину можемо да
будемо спуштени (пред Господа), т. да се истински смиримо, да припаднемо и
приступимо Господу, да од ега затражимо и примимо исцеее.
13. Када су извршена ова дела покааа? Онда када е Исус дошао у Сво град, т.
када е, обучен у тело, дошао у ова свет, т. у исти она свет кои е Он створио,
како и еванелиста говори о ему: Своима дое, и свои Га не примише. А онима
кои Га примише даде власт да буду деца Божиа, онима кои веруу у Име ешво
(н. 1; 11-12). Зато е и раслабени духом, с вером припадауи ка Господу, одмах
од ега зачуо "синко" и примио, како отпуштее грехова, тако и исцеее. Поред
тога, добио е и силу да узме одар на коем е лежао прикован и да га понесе. Под
"одром" се подразумева тело у коем почива ум и посредством коег се (ум) предае
грешним делима, следеи телесне пориве (пожуде).
14. Када пак оздрави, наш ум води и носи ему потчиено тело, коим се сада
проавуу плодови и дела покааа. Они кои то гледау прославау Бога,
видевши данас као еванелиста онога кои е уче био цариник, као апостола онога
кои е био гоните, као богослова онога кои е био разбоник, као сина Оца
Небескога онога кои е недавно обитавао меу свиама и, ако хоете, они
истовремено виде и усхоее онога што му е положено у срце и егово узношее
из славе у славу, док свакога дана напредуе ка боем (узвишением). Зато Господ
и говори Своима: Тако да се светли светлост ваша пред удима, да виде ваша
добра дела и прославе Оца вашега Кои на небесима (Мт. 5; 16). Господ то не
говори као заповест да сами себе истичемо, него као заповест да богоугодно
живимо. И као што светлост лако привлачи к себи погледе оних што гледау, тако и
богоугодни живот, заедно са удским очима, привлачи к себи и удске мисли.
Код светлости сунца не хвалимо ваздух кои учествуе у еном блистау, него
сунце кое у себи носи и садржи извор еног блистаа. И ако чак и ваздух хвалимо
као оно што е светлоносно, колико емо више хвалити само сунце? Тако е и са
62
човеком кои врлинским делима проавуе блистае Сунца Правде: он и друге,
чим га виде, приводи ка прославеу небеског Оца и Сунца Правде - Христа.
15. Занемаривши сада и вее врлине, реи у вам следее: када се, стоеи заедно с
вама пред Богом у свештено Цркви, осврнем и погледам на оне кои разборито и
скрушено узносе Богу песмопоаа и прозбе или, пак, видим некога где утеи
стои и паживо слуша сабранога ума, та едан едини поглед ме испуава
радошу и усхиеем и а прославам Оца Кои е на Небесима и Христа без Кога
нико не може чинити ништа добро и кроз Кога се савршава сваки удски напредак.
16. Шта, меутим, да кажемо о онима кои не стое (пред Богом) у утау нити
учествуу у поау славослова, него разговарау едан са другим и нашу словесну
службу Богу мешау са световним празнословем, сами не слушауи свештене и
богонадахнуте речи а ометауи оне кои желе да слушау? Докле ете, убени,
храмати на обе ноге, како би рекао Илиа Тесвианин, ви кои желите истовремено
да учествуете и у молитвама и у недоличним, овоземаским разговорима, кои не
исправате едан другога као што би то требало, но едан другог упропашавате,
бое реи - едан другог уништавате? Докле ете, неуздржавауи се од суетних
речи, претварати Дом Молитве у дом трговачки? Докле ете водити острашене
разговоре у овом Дому, у коме се изговарау и слушау речи живота вечнога? Та
вечни живот, ми, с наше стране, тражимо од Бога са непостидном надом и та се
живот, са Божие стране, даруе онима кои се свом своом душом и умом моле за
ега, али не и онима кои, тако да кажемо, чак ни език сво у потпуности не
покреу на молитву.
17. Сада се код нас, брао, Жртва више не приноси кроз ога као у Мосеево
време, ве се савршава речу. У оно време, када се Богу кроз ога узносила жртва
(паеница), они кои су принели туи ога и заедно са Кореем устали против
Мосеа, били су сажежени свештеним огем, кои се разбуктао на их (в. 4. Мо.
16; 1-35). Заплашимо се да емо и ми, уносеи споаше и туе речи у ова
словесни божанствени Жртвеник - говорим о Цркви - на крау и сами бити осуени,
божанственим речима кое су у о (Цркви), учинивши тако саме себе достоним
изрицаа проклетства и осуде. О, заплашимо се, молим вас, и док год смо у цркви,
стоеи пред Богом, са страхом Му приносимо свое прозбе. Излазеи из цркве,
изменимо од сада свое живот набое и нека нас не обману добици, посебно они
неправедни. Бежимо од заклиаа, а поготово од оног лажног. Уздржавамо се од
срамних речи, а ош више од има сагласних дела: клеветаа, лукавства и
хвалисаа. Нека сваки наш уд и свако чуло буде руковоено и покренуто
благочестивим умом. Носимо, или, бое речено, узносимо тело са разборитошу и
са страхом Божиим, и не потчиавамо се телу, унижавауи се до егових
приземних и мрских порива, не допустимо да они овладау нама. Од Павла смо
научили да емо, ако живимо по телу умрети, а ако пак духом умртвимо дела
телесна, живети у векове.
18. Покренимо сада ка слави Божио све кои нас гледау, знауи добро да ова
Дом у себи носи Христа, да прихвата све раслабене душом и заповеда им да
63
устану и да са продуховеним и богоугодним помислима ему принесу телесна
чула и осеаа, уместо да она неразборито носе и понижавау нас. Тако емо се
узнети у наш истинити Дом, односно у небески и наднебески завича, где е
Христос, Наследник и наш Даровате наслеа.
19. ему приличи слава, власт, част и поклоее, са беспочетним еговим Оцем
и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова.
Амин.
64
11. Беседа
О Часном и Животворном Крсту
1. Крст Христов од давнина беше предобавиван и у разним видовима
предизображаван, и да не беше силе Крста човек се никада не би могао измирити
са Богом. После оног, у Рау Божием почиеног, прародитеског преступа кроз
дрво (познаа), оживео е грех. Ми смо тада умрли и пре смрти тела били
подвргнути смрти душе, коа е удаее душе од Бога. Живот кои смо живели
после (прародитеског) преступа беше живот у греху и живот по телу. Грех се не
покорава закону Божием, нити може (да се покорава), те и они кои по телу живе,
не могу да угоде Богу.
2. Апостол каже: Тело жели против духа, а дух против тела (Гал. 5; 17),[1] а Бог е
Дух, сама Доброта и Врлина. Пошто се дух наш, саздан по еговом образу и
подобиу, услед и због греха искварио, зар се ико икада могао обновити и измирити
са Богом а да не дое до укидаа греха и живота по телу? Крст Христов управо и
есте то и такво укидае греха. Зато и неко од наших богоносних Отаца - упитан од
неверника - "да ли веруе у Распетога?" - и одговара: "Да, у Онога Кои разапе
грех". Многи кои су живели до Закона и после Закона (Мосеевог), дакле ош пре
аваа Крста Христовог, беху од Самога Бога посведочени као приатеи Божии.
Цар и пророк Давид кои и сам припадаше броу приатеа Божиих говори: Мени
су веома цеени приатеи Твои, Боже (Пс. 138; 17). Како то може бити да су и
пре Крста постоали уди кое су проглашавали за "приатее Божие?" а у вам
ово обаснити ако будете богоубиво и паживо саслушали мое речи.
3. Као што, на пример, ош пре доласка "човека греха, сина погибеи", а а говорим
о антихристу,[2] убени Христов ученик (ован) Богослов говори: И сада су се
поавили многи антихристи; отуда знамо да е последи час (1. ов. 2,18), тако и
Крст поче да се испуава код праотаца и ош пре ихових времена. Велики Павле
нас ош асние учи да е, и пре но што е дои, антихрист ве меу нама, ер, како
вели, тана безакоа ве дествуе (2. Сол. 2; 7). Тако и Крст Христов, иако се ош
не беше авио, ве е дествовао код Праотаца, ер се тана егова ве савршавала
меу има.
4. Неу сада да говорим о Авеу, Ситу, Еноху, Ноу и онима кои су пре Ноа
угодили Богу и кои уопште припадау том времену, него у почети од Авраама,
кои е прозван "оцем многих народа": удеаца по телу, а нас (хришана) по вери.
Почеу, дакле од тог, по духу нашег оца, и од самог почетка, од зачетка добра и од
првог призива Божиег. Кое беху прве речи коим му се обрати Бог? Иди из земе
свое и од рода своега и из дома оца своега у зему коу у ти а показати (1.
Мо. 12,1). У самим тим речима била е, дакле, садржана тана Крста, ер то асно
65
проавуе Павле, кои - хвалеи се Крстом - говори: Мени се разапе свет (Гал. 6;
14). За онога кои без освртаа одлази из свое отабине или из овога света,
земаска отабина и свет умиру и падау у заборав, а то и есте Крст.
5. И пре него што Авраам одбеже од живота меу безбожницима, Бог му рече: Иди
из земе твое... у зему - не коу у ти дати, ве коу у ти показати, и тим
речима као да указуе на неку другачиу, духовну зему. Кое беху прве речи
Божие Мосеу пошто е ова побегао из Египта и узашао на гору? Изу обуу своу
са ногу своих (2. Мос. 3; 5). Овде се открива (друга) тана Крста, коа природно
проистиче из прве. "Из Египта си побегао", говори (Мосеу) Бог, "одбацио си
служее фараону и презрео почаст да се назовеш "сином кери фараонове" и,
колико е од тебе зависило, окончао си са светом злог робоваа и напустио га, али
сада би требало да томе придружиш и самога себе." Шта значи то: Изу обуу своу
са ногу своих ? То значи: "скини кожне хаине" у кое си се обукао и посредством
коих дествуе грех, ер те оне одваау од свете земе. Према томе, реи: Изу
обуу своу са ногу своих, исто е што и реи: немо више живети по телу и у греху,
ве нека буде укинут и умртвен богопротивни живот, и телесно умовае, и закон
греха у удима кои се противи закону духа и поробуе (човека) законом греха.
Нека закон греха више не го-сподари и нека не дествуе, будуи умртвен силом
боговиеа. Зар то ние Крст? ер Крст, опет сагласно божанственоме Павлу, есте:
А кои су Христови распеше тело са страстима и жеама (Гал, 5; 24).
6. Изу обуу своу са ногу своих, ер е света зема на коо стоиш: ове речи
указале су Мосеу на будуе освеее кое е наступити на земи благодареи
Крсту, после аваа Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Созерцавауи
величанствени призор, т. грм орошен усред ога, Мосе предвиде (т. виде у
антиципации - прим. прев.) будуи долазак Христов: зато што созерцае у Богу[3]
есте (треа) тана Крста, веа од оне претходне (т. од распиаа себе свету). Да
су и удаее из света и распиае себе свету меусобно нераздвоно повезани
показали су и велики Павле и наши божанствени Оци: Павле говореи не само да
се - мени свет разапе, ве и додауи: и а свету; а Оци - заповедауи нам да не
журимо да се успиемо на крст пре крста; ер се, наравно, и удаее из света и
распиае себе свету ава као израз и тана Крста.
7. Према томе, прва тана Крста есте у одваау од света и удаеу од ближих
по телу када су они препрека побожности и побожном начину живота, као и у
телесном аскетизму, кои е сам по себи (без постоаа духовних подвига - прим.
ред.) мало користан, како и говори ап. Павле (1. Тим. 4, 8). На та начин, сагласно
ово прво тани Крста, нама и свет и грех бивау распети када од их бежимо.
Друга тана Крста есте у распиау себе свету и страстима, када страсти и грех
беже од нас. Немогуе е, наравно, да страсти и грех потпуно побегну од нас и да
не дествуу заедно у нама уколико се не будемо погружавали у богосозерцае: ер
ми распиемо себе свету и страстима тек када упражаваем врлина узиемо ка
созерцау и кад, украсивши и очистивши нашег унутарег човека, у себи самима
пронаемо скривено божанствено благо и изнова откриемо Царство Божие кое е
унутра у нама, а што и есте распиае самога себе за свет и за страсти. Од таквих
66
мисли у срце улази духовна топлина, коа разгони зле помисли као муве, излива
духовни мир и утеху у души и дае освеее телу, како и каже Псалмопоац:
Запали се срце мое у мени, и у размишау моме разгоре се ога (Пс. 38; 4).
Управо то и есте оно чему нас е поучио едан од богоносних Отаца, говореи:
"Уложи сваки труд да твое унутаре делае буде по вои Божио и тада еш
победити споаше страсти". На то нам обраа пажу и велики (апостол) Павле:
По Духу ходите, каже, и похоту телесну неете чинити (Гал. 5; 16). Зато нам и на
другом месту пише, саветууи нас: Стоте, дакле, опасавши бедра своа истином
(Еф. 6; 4): ер созерцае укрепуе и помаже жени део душе, гасеи телесне
жее. И велики (апостол) Петар ош очигледние нам е показао шта су то бедра, а
шта е то истина: Зато опасавши бедра своега ума, будите трезвени, сасвим се
надате благодати коа е вам се донети када се ави Исус Христос (1. Петр. 1;
13).
8. Према томе, будуи да се не можемо потпуно удаити од равих страсти и света
греха, нити од тога да оне заедно дествуу у нама уколико не обитавамо у
богосозерцау, то се и такво созерцае, кое распие свету оне кои су га
удостоени, такое ава као тана Крста. Тако е и у Мосеево време оно (егово)
созерцае грма кои е горео а ние сагоревао проавило тану Крста, веу и
савршениу од оне коа е била проавена у призвау Авраамовом. Значи ли то да
е Мосе био савршение посвеен у тану Крста од Авраама? Да ли се и каквим се
доказом може потврдити оваква тврда? Требало би знати да Авраам, када е био
призван, и поред чиенице призваа ош увек ние био посвеен у ту треу тану
Крста, т. у созерцае, што се догодило касние, након тог призваа, и то не едном
или двапут, ве више пута, мада сада немамо довоно времена да о свему томе
говоримо.
9. Подсетиу вас (само) на едно, чудесние од осталих, (Авраамових) созерцаа,
када е асно видео еднога Троипостаснога Бога, Кои ош не беше обавен као
Троица. Ту се каже: ави се ему Бог у равници мамвриско... (И подшавши очи
свое погледа) и, гле, три човека стааху према ему. (И угледавши их) потрча им у
сусрет (1. Мос. 18; 1). Он е, дакле, еднога Бога Кои му се авио видео у Три
Лица. Зато се и каже: ави се ему Бог.. и, гле, три човека..., а затим потрчавши им
у сусрет, он са има беседи као са едним, говореи: Господе ако сам нашао
милост пред Тобом, немо прои слуге Своеш. И, гле, их троица као едан
разговарау са им, ер се каже: И они му рекоше: Где е Сара жена твоа? ...
Догодине у ово доба опет у дои к теби, а Сара е жена твоа имати сина. А
пошто се Сара, чувши ово, у себи насмеала, рече Господ (Аврааму): Што се смее
Сара жена твоа? Дакле, едан Бог а Три Ипостаси, и Три Ипостаси а едан Бог,
ер се каже: Рече Господ.
10. Тако се на Аврааму савршила тана Крста. Исаак, пак, сам беше предображее
тане (на Крст) Прикованога, будуи послушан оцу своме до смрти, баш као и
Христое (Богу Оцу). Ован коег су приносили као дар предизображавао е аге
Божиег, Кое се нас ради предало на заклае; а шипраже у кое се ован заплео
роговима беше тано предображее Крста, због чега се и назива "шипражем
67
спасеа", као што се и Крст назива "спасоносним дрветом". И на акову, сину
Исааковом, савршила се тана и предображее Крста, ер му се посредством дрвета
и воде умножило стадо. То дрво е било предображее Крснога Дрвета, док е вода
била предображее божанственога Крштеа, кое у себи садржи тану Крста: У
смрт Христову се крстисмо (Рим. 6; 3), говори апостол (Павле). Христос е
Дрветом и Водом, т. Крстом и Крштеем умножио Себи на земи Свое словесно
стадо.
11. аков е ош асние показао праобраз Крста: када се поклонио врху палице и
када е, благосиауи унуке, укрстио руке едну преко друге. Уз то, будуи од
почетка до краа послушан родитеима и зато воен и благословен, а због чега га
е омрзнуо брат Исав. акову, кои е одважно подносеи свако искушее, током
целог еговог живота савршавала се тана крста. Зато е Бог и казао: акова
узубих, а Исава замрзех (Малах. 1; 2). Нешто слично се догаа и меу нама, брао.
Она кои се потчиава како духовном, тако и телесном оцу, сагласно заповести
апостолско: Децо, слушате свое родитее (Еф. 6; 1), по своме послушау сличан
е убеноме Сину Божием и сам бива убен од Бога. Непослушник, пак,
несличан убеноме Сину (Божием), бива од Бога омрзнут. И како то важи не
само за акова и Исава, но свагда и свугде, премудри Соломон, показууи ту
истину, говори: Син послушни е живети, а непослушни е погинути (Приче Сол.
13; 1).
12. Да ли е аков, као син послушаа, уз све то био посвеен и у вишу тану Крста,
т. у созерцае, благодареи коме се човек савршение распие и умире греху и
живи за врлине? Да! Он сам сведочи о себи, а у вези са богосозерцаем и
спасеем: Видех Бога, говори он, лицем к лицу и би спасена душа моа (1. Мос. 32,
30). И где су ти (еретици), коих има меу нама и кои исказуу празну и
неправославну мисао (т. да боговиее ние могуе - прим. прев.)? Бое нека чуу
да е аков видео лице Божие и не само да због тога ние био лишен живота, него
е, како сам каже, био и "спасен", иако сам Бог говори: Не може човек видети лица
Моега и остати жив (2. Мо. 33, 20). Да ли можда не постое два Бога: едан Кои
има лице доступно виеу светих и Други Кои, такое, има лице, али кое
превасходи сваку мо виеа? О, каквог ли богохуеа! Ово, меутим, треба
помити у смислу да виду доступно лице Божие ние ништа друго до божанствена
благодат и дество (енергиа) кое Бог проавуе достонима. Лице, кое никако
ние доступно виеу, треба разумети као оно што се односи на природу Божиу
коа превасходи сваки опис и виее, ер, како е написано, нико никада ние видео
нити обавио Бога у ипостаси или у суштини. Созерцае у Богу и божанствена
тана Крста не само да од душе одгоне зле страсти и демоне кое их узрокуу, него и
оповргавау лажна меа и ихове заговорнике, и изгоне их из тора свештене
Христове Цркве. Налазеи се у еним недрима, угодно нам е да празнуемо и
тумачимо божанствену благодат и дество Крста кои су се савршавали на
Праоцима пре акаа Крста у свету.
13. Према томе, на Аврааму се савршила тана Крста, а егов син е и сам постао
предображее Онога Кои е касние био распет. Тако се тана Крста савршавала и
68
кроз свецели живот аковев, а осиф, син аковев, и сам беше предображее и
тана Онога Кои е бити распет - Богочовека Логоса. И осиф е, услед зависти,
био одведен на заклае и то" од своих сродника по телу, ради коих га е отац и
послао, као што е потом Отац послао и Христа. И нема ничега чуднога у томе што
осиф ние био убиен, као што ни Исаак ние био заклан: ер они не беху истина
(стварност) сами по себи, него праобрази долазее истине (стварности). Могуе е
да у има треба видети и двоструку тану две природе Исусове: тиме што су били
воени да буду убиени они су предизобразили Страдае оваплоенога Богочовека,
а тиме што нису пострадали предизобразили су бестраше божанства. То се може
реи и за акова и Авраама: премда су претрпели искушеа, ипак су победише, што
е асно било написано и за Христа. И тако, од те четворице кои су се и пре Закона
прославили врлинама и побожношу, код двоице е, т. Авраама и акова, тана
Крста дествовала у иховом животима, док су двоица других, т. Исаак и осиф,
сами собом на чудесан начин предизобразили тану Крста.
14. Зар потом и Мосе, кои е први од Бога примио Закон и предао га другима,
ние и пре Закона био спасен посредством дрвета и воде, када е - пошто га
положише у колевку - био пуштен низ реку Нил, а затим и када е сам дрветом (т.
палицом) и водом (т. раставеним морем) спасао израиски народ, дрветом
предизобразивши Крст, а водом божанствено Крштее? То и танозналац Павле
асно обавуе: Сви се у Мосеа крстише у облаку и мору. Павле сведочи да е
Мосе, ош пре мора и оне палице (коа е раставила море), добровоно прихватио
Крст Христов: Сматрауи поругу Христову за вее богатство од свега блага
египатскога (евр. 11,26). Поруга Христова од стране неразумних есте Крст, како,
опет, сам Павле говори о Христу да Он претрпе Крст, не мареи за срамоту (евр.
12,2). Као претеча Христов, Мосе е и сам сасвим асно предизобразио Христа и
образ Крста и спасее кое од ега долази: усправно поставивши палицу, он е
преко е раширио руке и тако, по слици Крста представио себе (као разапетог) на
палици, потпуно нагнао Амалика у бекство. Поставивши попреко бакарну змиу на
палицу и тако очигледно сатворивши образ Крста, Мосе е заповеди оним
удецима кое уеде змиа, да гледау у ега, као у Самога Спаситеа, да би се
излечили од змискога уеда.
15. Недостае ми времена да приповедам о Исусу (Навину) и онима после ега: о
Судиама и Пророцима, о Давиду и онима после ега, кои су деством тане Крста
задржавали реке, зауставали сунце, рушили незнабожачке градове, побеивали у
ратовима, надвладавали противничке воске, избегавали оштрице мачева, гасили
силни ога, затварали уста лавовима, посрамивали цареве, у пепео претварали
моне кнежеве, подизали мртве, речу затварали небеса и опет отварали, чинили да
облаци на небу буду суви а потом кишоносним. Апостол Павле и говори да е све
то савршила вера, т. сила вере у спасее: ер е све могуе ономе кои веруе. И
управо са таквим и ава Крст Христов онима кои веруу. Реч о Крсту е, како
каже ап. Павле, лудост онима кои шну, а сила Божиа нама кои се спасавамо (1.
Кор. 1; 18).
69
16. Да бисмо броу оних кои се спасавау силом Крста могли приброати и све оне
кои су живели у старозаветна времена, и пре Закона и под Законом, Сам Христос,
кроз Кога есте све и у Коме есте све, рекао е пре Крста: И кои не узме крста
своега и не пое за Мном, ние Мене достоан" (Мт. 10, 38). Видите, дакле, да е и
до Крста Христовог Крсту било назначено да дествуе, да е Крст ош тада
спасавао? Чак и онда када е Господ отворено прорекао ученицима Свое страдае
и крсну смрт, Петар, чувши то, ние могао да се уздржи, ве Га е, сматрауи да е
у егово власти да тако не буде, усрдно одвраао говореи: Боже сачува, то нее
бити од Тебе (Мт. 16; 22). Господ му е тада запретио као ономе кои о ему мисли
што е удско, а не што е божанско. И призвавши народ заедно са ученицима
Своим, рече им: Ко хое за Мном да иде нека се одрекне себе и узме крст сво, и за
Мном иде. ер ко хое живот сво да сачува, изгубие га, а ко изгуби живот сво
мене ради и Еванеа она е ш сачувати (Мк. 8,34-35).
17. Заедно са Своим ученицима, Господ призива и народ, и сведочи и обавуе те
превелике и уистину не човечанске, ве Божанске мисли кое превасходе природу,
да би показао да су оне неопходне не само изабраним ученицима еговим, ве и
свакоме кои у ега веруе. Следити Христа значи - живети по Еванеу еговом,
прославууи сваку врлину и побожност. Она кои жели да следи Христа мора да
се одрекне себе и да узме сво крст, да више не штеди себе, ве да - ако се наврши
време - буде спреман и на срамну смрт ради врлина и истине божанствених
догмата. Иако е одрицае од самога себе и предавае у крае понижее и смрт
велико и натприродно, то ипак ние и неосновано: па зар и за земаским царевима,
а посебно онда када они креу у рат, не иду управо и само они кои су спремни да
умру за их? Шта е онда чудно у томе што и Цар Небески, сагласно обеау,
дошавши на зему ради борбе против неприатеа рода удског, тражи да управо
такви уди иду за им? Земаски цареви, меутим, не могу да врате живот
погинулима у рату, нити пак ни приближно (Цару Небеском) могу да награде оне
кои су за их положили свое животе. Шта од царева да прими она кои више ние
жив? Меутим, чак е и онима кои су животе положили за благочестиве (цареве)
нада у Господа. Онима пак кои су - идуи за Христом - положили свое животе,
Господ даруе живот вечни.
18. Земаски цареви захтевау да они кои их окружуу ради их буду спремни на
смрт, док е Господ Самога Себе нас ради предао на смрт. И не Себе ради, ве
управо нас ради Господ нас саветуе да будемо спремни на смрт, и показууи да е
то управо нас ради Он додае: ер ко хое душу своу да сачува, изгубие е, а ко
изгуби душу своу Мене ради и Еванеа она е е сачувати. Шта значе речи: ер
ко хое... да сачува, изгубие... а ко изгуби... она е сачувати! Човек е двострук:
постои споаши (наш човек), т. тело, и унутари наш човек, т. душа. Стога,
када наш споаши човек преда себе на смрт, он тиме губи и своу душу коа
обитава у ему. Када, пак, он Христа ради и Еванеа ради (предауи тело на
смрт) изгуби своу душу, он е тад уистину спасава и проналази, обесмрууи е
небеским и вечним животом, те е, имауи е таквом и благодареи о (такво),
при свеопштем васкрсеу и сам, т. и телесно, постати небески и вечан. Она кои
воли сво живот, али због убави према овом пролазном веку и стварима овога
70
века ние спреман да на та начин (т. Христа и Еванеа ради) изгуби своу душу,
кои наноси штету своо души, лишавауи е истинитога живота, и сам се, заедно
са ом, подвргава казни, предауи е, ава, на вечно мучее. И оплакууи таквога
човека и показууи сву величину егове несрее свемилостиви Владика говори:
Каква е корист човеку ако сав свет добие а души своо науди? Или какав е
откуп дати човек за душу своу? (Мт. 16; 26), ер нее сии са им (у гроб) слава
егова, нити иедно од, у овоме веку цеених, почасти и уживаа, кое е он
претпоставио (за егову душу) спасоносно смрти (Христа и Еванеа ради). Шта
е могао наи меу стварима овога века а што би могло бити откуп за егову
словесну душу кое ни читав свет ние вредан?
19. Према томе, ако би неко и читав свет задобио, брао, он од тога никакве
користи не би имао, ако би притом души своо наудио. Колико е онда ужасние
када она кои задобиа само ништавно премалени део овога света услед страсне
везаности за то премалено наноси штету своо души уместо да, радие, подигне
образ и смисао Крста и следи Животодавца, ер е и Крст поклоеа достоан образ
и смисао тога Образа?
20. О смислу и тани Крста ве е било речи и то смо данас растумачили вашо
убави, бое реи, то е пре нас учинио ап. Павле кои, хвалеи се Крстом, расуди
да не зна ништа осим Господа Исуса Христа и то Распетога. Шта он то говори?
Крст е распиае тела са страстима и похотама еговим. Мислите ли да он то
говори само о уживаима и нечистим телесним страстима? Зашто би онда писао
Коринанима: Све док е меу вама завист и неслош и раздори, зар нисте телесни?
(1. Кор. 3,3). Тако се и они кои воле славу и они кои, настоеи на своо вои,
односе победу над супарницима показуу као телесни, као они кои по телу живе:
ер управо због тога и бивау раздори, како говори аков, брат Господи: Откуда
ратови и борбе меу вама? Не отуда ли, од сладостраша ваших, коа се боре у
удима вашим? Желите и немате; убиате и завидите, и не можете да добиете;
борите се и воуете, и немате, ер не иштете (ак. 4; 1-2). Распети тело са
страстима и похотама еговим, дакле, значи: да човек престане да чини све оно
што ние угодно Богу; ер ако тело клизи наниже и истраава на своме морамо се
потрудити да га подигнемо у висину крста. Шта хоу да кажем? Бивауи на ово
земи, Господ е проживео животом сиромаха, и не само да е живео ве е и
проповедао сиромаштво, говореи: Сваки од вас кои се не одрече свега што има,
не може бити Мо ученик (Лк. 14; 33).
21. Нико да не адикуе, брао, молим вас, слушауи нас кои без околишаа
обавуемо добру и приатну и савршену воу Божиу, и да се не узмууе
сматрауи да те заповести ние могуе испунити, него нека пре свега нека зна да се
Царство Небеско на силу отима и да га подвижници с напором задобиау. И нека
слушау Петра, првоврховног апостола Христовог, кои говори да Христос,
пострада за нас, оставауи нам пример да идемо стопама еговим (1. Петр. 2;
21). Затим, нека схвати да ученик - иако уистину бива дужан своме учитеу док не
плати све - ако скромно понуди и исплати оно што е егово мои, и ако се у
погледу онога што е остало неплаено смири пред учитеем, таквим своим
71
смиреем изазива (учитеево) састрадае к себи, чиме допуава и оно што
недостае. Стога, ако ко види да су мисли егове усмерене на жуду за богатством
и на поседовае, нека зна да е начин еговога мишеа телесан, и нека му то
буде повод за (духовно) буее: ко е прикован на крст нема више жеа за таквим
нечим. ему е, дакле, неопходно да се уздигне у висину крста да му се не би
десило да се, сам себе сурвавши, одели од Распетога на крсту Христа.
22. Како да се човек успне у висину крста? Надауи се у Христа, Руководитеа и
Кормилара свиу, нека се одрекне од сваког неправедно стеченога прихода, а што
се тиче иметка кои се стиче на праведан начин, нека и то - не везууи се за ега
никада превише - употребава на добар начин, тако што е и сиромасима
омогуити да учествуу у ему. Ако заповест и налаже одрицае од тела и
узимае крста свога, они кои су Божии и кои по Богу живе у своме власништву
увек имау и неки иметак: не везууи се исувише за ега, они се име користе по
потреби као своим сарадником, спремни да га - када се наврши време - одбаце.
Према томе, она кои у погледу материалнога стицаа и потреба поступа на такав
начин, чак и када ние у стау за нешто вее (од овога), ипак се влада благочестиво
и богоугодно. Затим, види ли неко у себи да га жестоко нападау блудне помисли,
нека му буде асно да ош увек ние разапео себе. Како (такав) да себе разапне?
Нека избегава радознало погледае на жене и недоличну присност са има; нека
умаи све оно што потхрауе похоту; нека избегава претерану употребу вина,
опиае, прождривост и многоспавае. Таквом удаеу од зла, нека придружи и
смиреноуме и нека у скрушености срца дозива Божиу помо за борбу против
страсти. Тада е сам он мои да каже: Видех безбожника кои се преузносаше и
рашириваше као кедри ливански, али прое, и ево нема га ; и потражих га" - у
молитви и смиреу - "и не нае се у мени место егово (парафраза Пс. 36; 35-36)"
23. Узнемиравау ли те суетне (досл. славоубиве) помисли? Одмах се и пред
судом свое савести сети Господег савета о томе, из Еванеа, кои каже: не
гради се веим од других; а ако и имаш каквих врлина, савршава их у таности,
само за Бога и тако да их едино Он види, и Отац тво видеи тано, платие теби
авно. А ако, пак, и пошто ве нанесеш одлучууи удар узрочницима сваке страсти
поединачно, унутаре помисли и дае наставе да те узнемиравау - не бо се: нека
оне за тебе буду само нови повод за стицае (победничких) венаца, ер оне више не
наговарау ни на шта, нити имау икаквог дества, ве се авау само као немони
(досл. мртви) покрети, као поражени (неприатеи) у твоо борби за Бога.
24. Управо то и есте "смисао (реч) Крста", и будуи таквим он се уистину ава
као велика и божанствена тана не само код Пророка, пре свога оствареа, него и
данас после свог оствареа. На кои начин? Споа гледано, изгледа да она ко себе
не узноси и у свему се смируе понижава себе самога; да она кои бежи од
телесних уживаа себи наноси муку и бол, као и да она кои раздае сво иметак
постае виновник сопственога сиромаштва. Меутим, силом Божиом то
сиромаштво, та бол и то понижее постау извор вечне славе, неисказане насладе
и непотрошивога богатства и у овом и у будуем веку. И оне кои у ово не веруу и
кои веру не проавуу своим делима, ап. Павле сврстава меу мртве и елине (т.
72
идолопоклонике, пагане, многобошце), говореи: Ми проповедамо Христа
Распетога, удецима саблазан (због иховога невера у Спаситеево страдае),
елинима лудост (како због тога што су има пролазне ствари изнад свега тако и
због иховог потпуног невероваа у божанска обеаа), а нама позванима...
Христа, Божиу силу и Божиу премудрост (1. Кор. 1; 23-24).
25. У томе се, дакле, и показуе Божиа премудрост и сила: побеивати кроз немо,
узвишавати се кроз смирее, богатити се кроз сиромаштво. Нису, меутим, само
"смисао" и тана Крста - божанствени и достони поклоеа, ве е то и само
знамее Крста, Спасоносно Дрво, Царски Скиптар, Божанствени Знак Победе над
видивим и невидивим неприатеима, ер е знамее Крста свештени и часни
Печат кои освеуе и савршава, од Бога дарована удскоме роду, натприродна и
неизречена блага, сакрушууи проклетство и осуду, уништавауи трулежност и
смрт, дауи живот вечни и благослов; иако неразумни еретици у своме безуму
одбацуу (такво поштовае Крста Господега), ер нису разумели значее
апостолске молитве (Еф. 3,14), те онда ни не могу да, са свима светима, разумеу
"шта е ширина и дужина, а шта дубина и висина": ер се Крст Господи ави као
оно што обавуе свецели домостро Доласка Господег у телу, као оно што у
себи садржи сву тану тог Доласка, као оно што се простире до свих краева и као
оно што све обухвата - т. оно што е горе, што е доле, што е около и што е
измеу. Правдауи се изговором због кога би, напротив - када би имали ума -
требало да се заедно са нама клаау Крсту, они (еретици) се одвраау од
Символа Цара Славе, Символа коега Сам Господ, пре него што е се на ега
попети, авно назива Своим узвишеем и Своом славом. Када дое време
еговога будуега Доласка и аваа, ега е са силом и славом многом
предобавити управо ово Знамее (Крст) Сина Човечиега.
26. На ему е, будуи прикован, Христос умро - говоре (еретици) - и зато ми не
трпимо ни облик (крста) нити (Крсно) Дрво на коме е Он убиен. Меутим, на чему
е била прикована наша обвезница (греха), коом смо били обремеени услед
преступа везаног за дрво (познаа) када се према ему пружила рука Праоца
(Адама)? И благодареи чему е та обвезница била избрисана и уклоена, чиме смо
поново ушли у благослов Божии? На чему сакруши Христос началства и власти
духова лукавства, кои на основу дрвета преступа загосподарише нашом природом,
на чему их потпуно одагна и победивши посрами, чиме смо (изнова) примили
слободу? На чему е била разрушена преграда коа е раставала и наше
неприателлтво према Богу било сакрушено и уништено? И кроз шта смо се
измирили са Богом и примили благовест за мир са Богом, ако не на Крсту и кроз
Крст? Нека они (еретици) слушау речи Апостола, кои пише Ефесцима: ер е Он
мир наш, (Кои и едне и друге састави у едно) и разруши преграду коа е
раставала... да обадва сазда у самоме Себи у еднога новош човека, стварауи
мир: и да помири с Богом и едне и друге у едном телу Крстом, убивши
неприатество на ему (Еф. 2; 14-16). Колошанима он пише следее: И вас кои
бесте мртви у гресима и у необрезау тела вашега, оживе вас с им,
опростивши нам све грехе: избриса обвезницу коа нас своим прописима
73
оптуживаше и беше против нас, и уклони е приковавши е на Крст; разоружавши
началства и власти, и жтоса их авно, победивши на ему (Кол. 2,13-15).
27. Како, дакле, да не поштуемо и да се не служимо тим божанственим
Победничким Знамеем општега ослобоеа удскога рода, чиа сама поава
наводи на бекство, побеуе и посрамуе змиу, зачетника зла, обавууи ен
пораз и сакрушее, (Знамеем) кое прослава и велича Христа, обавууи
свету победу егову? А ако Крсту не би требало указивати поштовае због тога
што на ему Христос умре (као што мисле еретици) нити, пак, сматрати да
егова крсна смрт беше свештена и спаситеска, зашто се онда, како говори
апостол (Павле), управо у смрт ешву крстисмо! Како да будемо учесници
еговога Васкрсеа ако не постанемо сродни ему и по подобиу егове туге?
Осим тога, ако би се ко поклаао (некаквом) знамеу крста на коме не би стаало
исписано Христово име, таквом би се, може бити, с правом могао упутити прекор
због чиеа нечега непотребног, али када пред Именом Исуса Христа приклаау
колена сви небесни, земни и преисподи - а управо то Име коме се клаа све Крст
носи на себи - какво би онда било безуме не приклаати колена пред Крстом
Христовим!?
28. Ми емо пак, заедно са коленима приклаауи и срце, прии и поклонити се
заедно са псалмопоцем и пророком Давидом месту "где стааху Ноге егове" и
где се раширише Руке егове да све нас пригрле и где нас ради би у мукама
распето животоначално Тело егово. Поклонивши се у вери и целивауи (Крст),
захватимо од преобилног освееа Крста и сачувамо га, да бисмо се - при
преславном будуем Доласку Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, видеи
егов Крст (Знамее Сина Човечиега) где у слави долази пред Господом -
узрадовали и узвеселили радошу непрестаном, примивши на дар стаае с десне
стране (Оца), и чувши речи, и примивши благослов обеанога блаженства, у славу
телом Распетога нас ради Сина Божиега.
29. ему приличи славословее са беспочетним еговим Оцем и пресветим и
благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
НАПОМЕНЕ:
74
1. Навевши ове речи Ап. Павла, Преподобни Теодор Студит дае овакво
тумачее: "напор тела ослабуе дух, а напор духа ослабуе тело. Будимо
обазриви и - при употреби ела, пиа, сна и свега другога - држимо строгу
меру да тело не би однело преваду над душом, ве да би, напротив, душа
одржала превагу над телом" (Монашке поуке 224, Добротоубе IV).
2. Постое два начина за писае имена антихристовог: едан са великим, а
други са малим почетним словом. Ми се држимо другога начина зато што,
без обзира на то што се ради о личном имену, оно ние достоно никаквога
уважаваа.
3. "Созерцае" (кое се понекад преводи мае снажним помовима као што су
"богомислие" или "медитациа") ава се у свом изворном значеу као
плод навишег ступа подвижништва. Нама кои живимо у свету и
житеско суети созерцае е готово недоступно. Св. Макарие Велики нас
поучава следеем: "Свако е дужан да зна да постое очи кое су унутарие
од ових очиу и да постои слух кои е унутарии од овога слуха. И како
споаше очи чулно виде и препознау лице приатеа или военога, тако
и очи достоне и верне душе, просвеене божанственом светлошу, духовно
виде и препознау истинитога Приатеа, наслаега и пречезнутога
Женика-Господа... И на та начин душа мислено созерцавауи чезнуту и
едину неисказиву лепоту, бива раена божанственом убаву и окрее се
ка свим духовним врлинама, задобиа тиме бескрану и неисцрпну убав
према пречезнутом Господу" (Добротоубе, том I, "Поуке св. Макариа
Великог, глава 277). У вези са "созерцаем" код преп. Теодора Студита
читамо: "Монах е она кои едино у Бога гледа, кои едино за Богом чезне,
кои едино Богу приаа, кои се стара да едино Богу угоди, кои мир едино
у Богу има и кои извором мира бива меу другима... Тада душа пребива у
покоу, ослобоена од погубних страсти, што и есте мир са Богом кроз
Господа нашега Исуса Христа, у Коме се душа, смиривши се, радуе
радошу великом и наслауе сладошу ненаситном, волеи да размиша о
Богу и да се погружава у созерцае неизрецивога еговога величанства до
заборава себе саме" (Добротоубе, том IV, Поуке, 258, 266).
75
12. Беседа
Изговорена у четврту недеу Свете Четрдесетнице,
коа излаже о Еванеу читаном тога дана
1. Говореи често, нарочито у ове свештене дане, вашо убави о посту и молитви,
вашем богоубивом слуху и вашим душама нисам до сада изложио о томе каквим
даровима бивау награени они кои на има ревнуу, и каквим су великим
добрима посредници пост и молитва за оне кои их савршавау. О томе е
посведочио и глас Господи у Еванеу кое смо данас прочитали. О чему се
ради? О нечем великом! Може се реи - навеем. Поред осталог, пост и молитва
могу дати такву власт над злим духовима, да се ови могу изгонити и истеривати, и
да се они кои су опседнути злим духовима могу ослобаати штете коу им ови
наносе. Када су Ученици питали Господа за глувог и немог демона: Зашто га ми не
могосмо изгнати, Он им е одговорио: Ова се род не изгони осим молитвом и
постом (Мт. 17; 19-21).
2. Можда се баш зато после молитве на гори, када е засиао божанском светлошу,
Он полако спустио на место где се налазио млади обузет тим демоном. Пошто е
узео изабране ученике, отишао е на гору да се помоли и засиао као сунце; и ето,
авили су се поред ега Мосе и Илиа - кои су се од свих уди навише
подвизавали у молитви и посту - проавивши кроз свое присуство за време егове
молитве сагласност и узаамну повезаност молитве и поста, тако што пост као да
беседи са молитвом коа, са свое стране, беседи са Господом. Ако крв убиеног
Авеа вапие ка Господу, како е Он Сам рекао Каину а што знамо преко Мосеа,
онда, коначно, и делови тела и сви удови кои су се намучили у посту вапиу ка
Господу и, постеи у складу са молитвом и на неки начин и сами се молеи, заиста
е чине (молитву) угодниом Богу, дауи праву вредност добровоно преузетом
подвигу поста. Дакле, након што се помолио и засиао на божански начин,
спустивши се с горе, Господ иде к народу и ученицима коима е био доведен
авоимани. На гори им е показао ону награду коа следуе за пост и молитву и коа
е не само велика, ве и више но велика, т. показао им е да е награда (за пост и
молитву) божанско озарее. Сада пак, када се спустио доле, показао им е да е
награда (за пост и молитву) и власт над демонима.
3. Пошто е у данашу недеу обича да се у црквама чита о овоме чуду, проимо
од почетка целу ову прочитану еванелску повест. Када е, дакле, Исус дошао
ученицима и народу кои е у то време био с има, запитао их е о чему се ради а
неко из народа му е одговорио: Учитеу, доведох к Теби сина своега у коме е дух
неми. Кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуе зубима и суши се.
76
4. Зашто е бацао пену, шкргутао зубима и сушио се? Зато што код оних кои су
обузети демоном напре и више од других делова тела страда мозак, ер демон
користи као мостобран психички дух кои се у ему налази и одатле, као из неког
утвреа, угетава цело тело. Када се пак мучи мозак, тад се и на нервима и на
зглобовима одвиа упални процес, онемогуивши нормално дествовае кое
потиче од психичког духа. Тако се догаау пометеност, сломеност, невони
покрети свих делова тела коима се (иначе) воно управа, а нарочито вилица,
будуи да е наближа напре пострадалом делу (т. мозгу). При том долази до
великог одливаа течности коа се, услед близине мозга, кроз канале стиче у
устима. Поред тога, поачано дисае не може несметано да се обава због
нарушаваа правилног рада органа и код невоника се поавуе пена на устима.
Због тога е и она авоимани испуштао пену и шкргутао зубима, кои су у безумно
раздражености страшно ударали едни у друге. После овога он се суши и сахне због
силниег демонског утицаа: као што се услед дества сунчевих зрака од влаге
ствара пара, а затим, ако се та топлота повеа, она влагу коначно и уништава, тако
се догаа и услед демонског насртаа: влага коа се лучи из организма, недуго
затим, са поачаваем демонског дества, пресахне, као и уопште влага коа е
своствена телу, и, као последица тога, авоимани сахне, т. суши се.
5. Обраауи се Господу, отац авоиманог е рекао да е од ученика тражио да
истерау демона, али да они нису могли то да учине. Тада се Господ обратио не
само ему, него и свим присутнима речима: О, роде неверни и покварени! Докле у
бити с вама? Докле у вас трпети? Мени се чини да е немогуност ученика да
истерау демона удецима дала повод да хуле. Ако ни услед чудеса коа су
савршавана нису престаали да хуле, може се замислити шта су тек говорили сада
кад су имали повод. Знауи за ихово гунае и изругивае, Господ их у
потпуности разобличуе и постиуе, не само веома оштрим речима, него - и
делима и речима пуним човекоуба ер е, говореи тако, додао: Доведите ми га
амо, и доведоше га. Када е демон видео Господа, одмах е почео да ломи тог
човека тако да е ова пао на зему, ваауи се и испуштауи пену, пошто е
демону било допуштено да авно покаже свое зло.
6. Господ е упитао дечаковог оца: Колико има времена како му се то догодило?
Ово питае Господ е поставио из човекоуба, приводеи га вери, и кроз веру
молитви. Та човек е био тако далеко од вере, да чак ние ни молио за спасее
сина. Зато ни ученике он никако ние молио, ер се каже да е рекао: И рекох
ученицима Твоим да га истерау, што значи да ние пао пред ихове ноге, да ние
молио, нити преклиао. Види се да он чак ни Господа никако не моли. Зато Господ
разговара с им, милостиво допустивши да егово дете лежи ту испред, питауи
га о времену болести и уедно подстичуи га на молбу. И он одговара: Из
детиства. И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби, и додае: Ако што
можеш, помози нам, смилу се на нас.
7. Видите ли како е велико неверовае овога човека? Он каже: Ако можеш, и тиме
показуе да не веруе да Он то може. Господ е као одговор на то рекао: Ако можеш
веровати, све е могуе ономе кои веруе. Он то каже не зато што му ние познато
77
неверовае тога човека, него зато да би га постепено привео к вери, и уедно, да би
му показао, да е управо то егово неверовае било разлог због кога ученици нису
могли да истерау демона. Паживо истражу шта прича Еванелист: он не каже да
е Господ дечаковом Оцу рекао Ако можеш веровати - из тог разлога што е увек
захтевао да они кои добиау исцеее покажу веру, него да е у датом случау Он
то рекао зато што е, будуи Владика и Чувар душа, желео да и их (т. душе)
исцели посредством вере. Отац оног дечака, само што е чуо да за веру егову
следи исцеее сина, са сузама е одговорио: Веруем Господе, помози моему
неверу! Видите ли диван напредак природе овога човека? Он не само да е
поверовао у могуност исцееа свога детета, него и у то, да ако Господ пожели,
Он може да надвлада и егово невере. И у то време, некако баш код ових речи,
скупио се народ, а Господ е, како стои, запретио нечистом духу речима: Душе
неми и глуви, а ти заповедам, изаи из ега и више не улази у ега!
8. Види се да е демон био веома тежак и веома дрзак, ер силина забране и
заповести да више не улази, указуе на ту крау дрскост овога демона: да ние
било ове заповести, он би се, иако истеран, вратио. Он е силно овладао овим
човеком и чврсто се везао за ега, био е глув и нем, а пошто удска природа ние
могла да задовои неумерености еговог беснила, она е била доведена до готово
потпуне безосеаности. После овога он, повикавши и изломивши га врло, изие; и
би као мртав тако да многи говораху: умре. То што су се чули крици не
противречи ономе да е демон био нем, ер разумевае речи представа проаву
нечег разумног, док е крик - неразговетан звук. Демону е допуштено да до те мере
потресе овог човека и да га доведе у стае обамрлости, како би све егово зло
постало видиво. Господ е узео за руку тог човека, подигао га, показууи тако да
влада наразличитиим поступцима: да узме за руку - то е била проава тварног
дела, кое е своствено нама; али подигнути га исцееем од невое, била е
проава не тварног, него божанског и живототворног дества (енергие).
9. Кад су га ученици после насамо питали: Зашто га ми не могосмо истерати, Он
им е одговорио да се та демон ничим не може истерати до молитвом и постом.
Неки кажу да е такву молитву и пост требало да упражава она кои е и страдао,
иако е, у ствари, другачие. Како би могао да се моли или са коришу за себе да
пости она ко се налази под утицаем злог духа и то тако силног, будуи да е ова
био егово оруе и потпуно опседнут име?
10. Изгледа да е та толико страшни демон био демон разузданости кои час баца у
ватру онога ко е име захваен - такве су хаотичне и безумне убавне страсти -
час га погружава у воду, што е последица преедаа и неумерених и честих гозби
и пианчеа. У таквим удима обитава управо ова глуви и неми дух; пошто е
подвргнут утицау таквог демона, он ние лако приступачан за слушае или
говорее божанских ствари. Меутим, што се тиче онога ко ние обузет злим
духом и само се налази под еговим утицаем, та, када пожели да се преобрати, а
пошто ош увек има власт над собом - треба да се моли и да пости, како би кроз
пост обуздао тело и зауставио егову побуну, а кроз молитву обеснажио и успавао
страсне склоности и помисли и на та начин да надвлада страсти и да у молитви
78
спречи сатану да прие и изруга му се. Када е пак неко не само подвргнут
аволском утицау, него е и опседнут и трпи страдаа коа уди нису у стау да
отклоне, он сам, наравно ништа не може да учини за свое оздравее. Тада е
управо оно што би он сам урадио када би имао слободан ум, а што е ради ега
савршити слободни или, бое речено, уди у коима обитава божанствени дух, у
навео мери помои у истеривау демона.
11. Од нас се никако не тражи да овладамо силом да изгонимо демоне, а ако бисмо
их и могли изгонити, од тога не бисмо имали никакве користи ако бисмо уз то
водили немаран живот, ер Христос каже: Мнош е ми реи у она дан: Господе,
Господе, нисмо ли у име Твое пророковали, и Твоим именом демоне изгонили, и
Твоим именом чудеса многа творили? И тада у им авно казати: никад вас нисам
знао; идите од мене сви кои чините безакое (Мт. 7; 22-23). Дакле, много е
корисние да се постарамо да истерамо страсти блуда, гнева, мрже и надмености
из душе, неголи да изгонимо демоне. Ние довоно да се само удаимо од
телесних грехова, него би требало да очистимо и она дества (енергие) коа су се
угнездила у души. Из срца нашег излазе зле помисли, преубе, убиства, крае,
тврдичлук и слично томе, а то е оно што покрее човека. А а вам кажем да сваки
кои погледа на жену са жеом за ом, ве е учинио преубу са ом у срцу своме
(Мт. 5; 28), ер, иако е тело непокретно, греху е било дозвоено да се догоди у
мислима. Меутим, када душа изнутра, кроз молитву и трезвеност, и сеае на
смрт, и жалост по Богу, и плач - одбаци авои наговор, тада и тело задобиа
освеее и постае непокретно за зло. То е оно о чему говори Господ, када каже да
чаша ние чиста ако се очисти само споа, а не и изнутра. Стога, ако се постараш
да твое унутаре делае буде по Богу, победиеш и страсти кое долазе споа.
Ако е корен свет, свете су и гране, и ако е свет квасац, и тесто е бити свето. У
вези с тим Павле каже: По духу ходите и похоту телесну неете чинити (Гал. 5;
16).
12. Из тог разлога Христос ние прекршио ни удеско обрезае, него га е,
напротив, испунио. И Он Сам каже: Нисам дошао да укинем Закон него да испуним
(Мт. 5; 17). На кои начин га е испунио? Закон е представао печат, знак и символ
обрезаа злих помисли у срцу, за шта се удеци нису старали. Због тога су
изазивали опомене Пророка као они кои не обрезуу срце, због тога су омрзнути од
Онога Кои гледа на срце, да би на крау били одбачени. ер човек гледа на лице, а
Бог гледа на срце (1. Цар. 16; 7). Ако е оно (срце) испуено нечистим и лукавим
помислима, онда такав човек заслужуе да се Бог окрене од ега. Зато нас, опет,
апостоли саветуу да молитве савршавамо без гнева и суме.
13. Поучавауи нас да треба да се старамо за оно духовно обрезае срца, Господ
блаженима назива оне кои имау чисто срце и кои су сиромашни духом,
обавууи да е награда за такву чистоту бити виее Бога, док сиромашнима
духом обеава Царство Небеско. Сиромашнима назива оне кои живе у недаама и
беди, али не едноставно све такве уде, ве само оне кои су сиромапши духом, т.
оне кои имау унутаре смирее, смирее срца и кои имау добру воу те се тако
односе према свему споашем, проводеи живот у сиромаштву. Он забрауе не
79
само убиство (као што чини Закон), него чак и гнев, и заповеда нам да од срца
праштамо онима кои су нас увредили, не примауи ни дарове кое смо Му
принели, ако се прво не смиримо и не престанемо да се гневимо.
14. Тако е и када су у питау телесне страсти, ер Он и само убопитиво
гледае, и жуду коа се услед тога поавуе у срцу, осууе као преубу.
Обухвативши све то ош уопштение, каже: Ако е дакле светлост коа е у теби -
т. ум и расуивае - тама - т. када е оно што управа обузето тамом - колика е
тек тама! - т. шта е тек са телом и чулима кои сами по себи не поседуу разумну
светлост од кое се раа истина и бестраше (Мт. 6; 23). Ако светлост коа е у теби
буде чиста, ако е телесне помисли не буду помрачивале, душом еш постати у
потпуности лучезаран, као када те светика обаса. Такво е духовно обрезае срца
коим е Господ испунио телесно обрезае што е постоало по закону, и кое е
удецима било дато као знамее оног духовног, а да би их привело к ему. За оне
кои се не старау да задобиу духовно обрезае, ихово телесно обрезае постало
е, како каже апостол Павле - необрезае (т. изедначило их е са незнабошцима), и
они су се отуили од Бога, т. Онога Кои гледа не на видиво телесно оправдае,
него на срце, т. на невидиво кретае помисли кое су у нама.
15. Зато вас, брао, молим да и ми покажемо старае и да очистимо наша срца од
сваке нечистое, како се не бисмо сединили са онима кои су осуени. Ако е закон
саопштен преко Мосеа био чврст, и ако е за сваки преступ и непослушност
следила заслужена казна, како емо е избеи ми, будуи да се не трудимо око
свога спасеа, кое су, пошто га е испрва проповедао Господ, у нама утврдили они
што су слушали од ега, уз сведочее од Бога, кроз знамеа и чудеса, и
различитим моним делима, и раздаваем Духа Светога (евр. 2; 2-4). Ми, дакле,
треба да се боимо Онога Кои испитуе срца и скривене помисли (досл. утробе,
бубреге), да умилостивимо Господа освете, да учинимо да у нама обитавау мир,
светост, скрушена молитва, ер без их нико не може видети Господа, треба
ватрено да зажелимо, са начвршом вером, виее Бога кое е обеано онима што
имау чисто срце, и да учинимо све да бисмо то задобили, ер то прати вечни живот,
чиста, истинска лепота, невиено благо, неизмениве и непролазне насладе и слава
и Царство.
16. Нека га сви ми задобиемо у Самоме Цару векова Христу, Коме едином
доликуе свака слава, част и поклоее, са беспочетним еговим Оцем, и
Пресветим и Благим и Живототворним Духом, у непролазне векове. Амин.
80
13. Беседа
Изговорена у пету недеу поста;
У о се говори и о чиеу милосра
1. У морским дубинама постое и места коа пружау уточиште и храну големим
зверима - китовима. Стога морепловци, отиснувши се у такве пределе, о свое лае
каче звонца, како би се китови разбежали када зачуу ихов звук. И море нашег
живота пружа уточиште и потхрауе многе, кудикамо опасние зверове - имам у
виду раве страсти и ихове покровитее, злобне демоне; а кроз то море, као
своеврстан брод, плови Света Црква, и од е се, као звоно, разлеже глас духовних
учитеа, чие свештено учее нагоне духовне звери у бекство. Тако е као образ
(слика, символ) свега овога, и Аронова одежда била искиена милозвучним
звонцима обешеним о у. Било е веома свечано слушати ихов звук док е ова
свештенодествовао.
2. Ми пак, на чудесан начин претварауи слово у дух, "звониемо" вам, сходно
томе, у духовном смислу, особито у ово доба поста, када видиве и невидиве
звери нарочито устау на нас. Видиве су: стомакоугаае, пианство и томе
слично, док друге невидиво вребау у заседи: суета, гордост, преузношее и
лицемере. А ова "звоава", с едне стране, такве зверове нагони на бекство, а с
друге чува и штити оне што се држе поста.
3.Пост и неуздржае су, дакле, толико меу собом супротни, колико е живот
далеко од смрти. А заповест о посту еднако е стара, као и живот и природа
удска, и дата е од Бога Адаму ради очуваа богодарованог му живота и
благодати Божие. Неуздржае пак представа одлуку коа доводи до смрти тела и
душе, а дата е од авола на подмукао начин Адаму преко Еве са цием да обое
отпадну од живота и постану туи оно благодати коа ис ходи од Бога. Бог, наиме,
ние створио смрт, нити се радуе пропа-сти живих. Дакле, ко е такав човек да
жуди за животом и жели да стекне благодат што е у Богу и што е Бог даруе? -
Нека се та-кав клони смртоносног неуздржаа и нека прибегне посту и уздржау
кои човека обожуу, како би се у радости вазнео у ра.
4. Тако е Мосе, држеи на гори четрдесетодневни пост, узлетео на висину
боговиеа и задобио таблице закона; за то време се еврески народ, налазеи се
доле, у свом пианству сурвао у бешчаше и излио кумира - божанство налик на
египатског теоца Асписа. И да Мосе ние стао пред Бога да заступи сво народ,
претходно Га умилостививши беспоштедним истребеем криваца за народно
безакое, Бог Израиу ово никако не би опростио. Стога се и ми, ако ве уживамо
у милости Божио, немомо опиати вином нити отежавати од преедаа, у чему е
81
разврат и бешчаше. И Илиа е био боговидац, али тек пошто се претходно
очистио постом. И Данило се удостоио боговиеа и виеа еднога од Архангела
кои му е подарио прозрее будуности, али е претходно читавих двадесет дана
уздржавао од хране. А другог пророка е, насупрот ему, усмртио лав, зато што е
окусио од естива не обазируи се на заповест Божиу. Наравно, чули сте и за
Исава, сина Исааковог, кои е због стомакоугааа изгубио очев благослов,
будуи лишен и других предности кое припадау настарием сину. Стога се
заплашимо да и ми, пошто смо се предали стомакоугаау, не будемо лишени
онога обеаног благослова и наследства Оца Небескога! Ние вам непознато ни
како су три младиа, приежна у посту, своом обуом и телима кое ние сажегао
ога надвладали ужарену вавилонску пе, коа е због иховог погубеа седам
пута потпаивана.
5. И ми емо, будемо ли се држали истинскога поста, надвладати и угасити
овдаши ога свога тела, као што емо неоштеени прои и кроз ону будуу пе,
када е, према речима апостола Павла, ога испитати свачиа дела. А шта бисмо ли
тек били кадри казати о Господу над Пророцима, Кои е, примивши наше тело и
нас ради поставши човек, показавши нам начин како да побеуемо авола, успео
да га надвлада, премда е ова на ега наводио мноштво искушеа, и Кои е за
немог и глувог демона Своим ученицима изрекао овакве речи: Ова се род изгони
само молитвом и постом.
6. А сада, брао, дозволите да вам покажемо у чему се састои богоугодни и
истински пост: морате, наиме, знати да ми не хвалимо телесни пост сам по себи,
него као средство кое помаже другом, души кориснием делау; ер, како и свети
Павле говори, телесно делае (само по себи) доноси мало користи. Из овог разлога
богоносни Оци, кои говоре на основу духовног искуства, не одобравау
вишедневно неузимае хране, ве сматрау да е бое узимати храну едном
дневно, и то не до насиеа, називауи такав пост прикладним и разумним. То
казуе и Свето Писмо, упозоравауи нас да се не прелашуемо насиеем желуца
и наслаиваем грла, него (само) да задовоавамо природну потребу за храном,
док ена каквоа и количина морау бити у сразмери са снагом и укупним стаем
тела, како би и оно и егово здраве били сачувани колико е то могуе. Ако пак,
због свое слабости, немоан човек узима од датих му естива, али не додауи
ономе што е неопходно било шта сувишно и непотребно, и ако осеа потребу за
пием, но не жуди за опиаем, и има жеу за умереним узимаем (хране и пиа),
не тежеи, меутим, неумерености, неуздрживости и злоупотреби - он се, због
неопходности да узима веу количину или боу каквоу хране, нее лишити
светие поста.
7. Ово е, дакле, почетак истинског и богоугодног поста; егов кра и ци ради
коега е он узакоен и ради коега е тако почаствован код хришана есте
очишее душе. Каква е корист човеку ако се уздржава од телесне хране, а у исто
време се предае телесним помислима и страстима? И какав е добитак уздржавати
се од вина, а у исто време бити мучен жеу и опиати се, премда не од вина, ве,
како се казуе у Светом Писму: "тешко пианима што се од вина не опише", од тога
82
што е душа растрзана гневом и завишу? Каква е корист уздржавати се од
раскошних гозби, а немати у исто време душу скрушену, и, телом изнемогавши од
поста (Пс. 108; 24), не смирити душу у посту, како е себе смиривао Давид? Какав
е добитак ослободити се од магле испареа, усковитлане од преобилних естива,
али бригама и испразним мислима ум учинити неприкладним, тако да и молитве
Богу буду бескорисне?
8. Због тога е ваан она пост кои се држи у циу гашеа страсти, довоеа душе
у стае смиреа, омрзнуа гордости, уништеа гнева, одстраеа злопамеа,
очишеа ума и твореа молитве.. Ако живиш у благостау, нека ти сувишак
хране послужи за помо невонима. Будеш ли се на ова начин придржавао поста,
не само да еш постати заедничар Мука и Смрти Господе, ве еш са им и
саваскрснути, сазацаривши се са Христом у бесконачне векове. Уподобивши се
кроз овакав пост егово смрти, биеш и заедничар Васкрсеа и наследник
живота у ему. Она кои пости, и ако буде подвргнут искушеу, побеуе онога
што га куша; а ако не носи искушеа, чува мир душевни и телесни, изнурууи и
покоравауи (духу) тело, по примеру Павловом, кои се плашио да оно не постане
сувишним (т. погубним за душу). А ако се овога плашио сам Павле, колико би
онда ми требало да страхуемо?! Дакле, она што пости надвладава тело и чини
душу опитном; она пак што тело свое, кое е ускоро иструнути, гои, што се не
храни толико да би живео него живи да би ео, попут животиа кое уди узгаау
да би их доцние одвели на заклае, она што неопходном придодае сувишак како
би плот своу угоио или е навео на скверне страсти, или уопште (тако поступа)
ради телесног сластоуба, не чини ништа друго него готови обилниу храну
црвима. Стога Пророк Давид лепо казуе: Каква е корист у крви моо, када сием
у пропаст (Пс. 29; 10).
9. Следствено томе, постеи и хранеи се са уздржаем, немо сувишак оставати
за сутра, ве, као што е Господ, осиромашивши, нас обогатио, тако и ти,
добровоно гладууи, нахрани онога што глад трпи из нужде, и нека пост тво
буде налик на голубицу што носи маслинову гранчицу и ава ти радосну вест о
ослобоеу од Потопа. Ако избациш измеу себе арам и престанеш пружати
прст и творити зло, говори велики Исаиа, и ако отвориш душу своу гладноме, и
наситиш душу невону; тада е засати у мраку видело твое и тама е твоа
бити као подне (Ис. 58,9-10). Уколико не желиш да пружиш од своега, онда се
макар уздржи од туега и не задржава код себе оно што ти не припада; чува се да
се не богатиш нечасно отетом имовином сиромаха, да не би какогод по правди
зачуо глас истога Пророка кои говори: Такав ли е пост кои изабрах... да (човек)
савиа главу своу као сита... то ли еш звати пост и дан угодан Господу! (ст. 5), ...
да развежеш свезе безбожности, да раздриешиш ремее од бремена... и да
изломите сваки арам (ст. 6). Тада е синути видело твое као зора, и здраве е
твое брзо процвасти, и пред тобом е ии правда твоа, слава Господа бие ти
зада стража (Ис. 58; 5, 6, 8).
10. Не пружаш ли убогоме од своега, и то - од сувишка, макар се немо богатити на
егов рачун, премда Владар над свима, Христос, одгонеи у ога оне што су Му с
83
леве стране и проклиуи их, изриче осуду не зато што су такви били крадивци,
ве зато што нису уделили убогима. Крадивци и лопови нее васкрснути да
положе рачуне о делима своим и да изау на суд, ве их одмах чека казна и осуда,
пошто се и овде, очигледно, они своом душом нису приближавали Богу. еду
народ Мо као што еду хлеб, а Господа не призивау, казуе се у Псалмима (Пс. 13;
5). Богаташ коем е добро родила ива и она што се облачи у пурпур и свилу
праведно е бити осуени - не као крадивци нечие имовине, ве као
немилостиви, пошто од онога што су стекли нису делили убогима.
11. Она блага, коима е извор заедничка ризница Божиих добара, припадау
свима. Ние ли зато крадивац и она ко себи присваа заедничку имовину, премда
ние наочиглед свиу пачкао туе? Зато е едан, као зли слуга (кои е
злоупотребио заедничку имовину), бити страшно расечен (Мт. 24, 51), док е
други (т. пачкаш туе имовине) упасти у ош теже и ужасние стае, и ни први
ни други никада нее мои да избегну овакав удео, изузев уколико не буду (сада, у
овоме веку) показали милосре према сиромасима: први - тако што е на набои
начин почети да управа имовином повереном му од Бога, а други - што е на
набои начин раздати оно што е неправедно стекао.
12. Велики Павле у Посланици Солуанима, прецима свиу нас,[1] казуе о
братоубу овако: А о братоубу не треба да вам се пише, ер сте сами од Бога
научени да се убите меу собом (1. Сол. 4; 9).
13. Пошто е Господ некима казивао: Да сте деца Авраамова, чинили бисте дела
Авраамова (н. 8; 39), и ми смо дужни да се устрашимо ових[2] речи, кое нисмо у
то доба зачули, ве их - не дао Бог! - можемо зачути у она страшни дан када се,
управо према нашим поступцима, буде одреивало наше сродство: када сви што
заволеше сиромаштво у Христу или макар узубише сиромахе, када сви што
презреше славу удску и пригрлише уздржае, када сви кои не само што слушаху
Еванелску благу вест ве е и испуаваху на делу, када сви такви, дакле, сагласно
молитви заедничког по благодати Оца, природно постану едно; ер Он казуе: Да
буду едно као што смо ми едно (н. 17,22); када, дакле, правосудни мач Духа
наочиглед свиу растави човека од оца еговог, и кер од матере езине, и разлучи
оне кои нису били сродници меу собом по начину како су проживели сво земни
век; ер ако и овде тако бива, како ли е тек тамо, где Она Кои све зна обзнауе
свакоме кои му не одговара врлинама своим: Не познаем вас. Очигледно е,
наиме, да такви не носе у себи лик Оца Небескога: нису били милостиви, какав е
Отац свиу; заедничка добра нису чинили доступним и за убоге, како е Он свакога
чинио причасником добара кое е даривао свету; нису били добронамерни према
ближима; нису доброчинствима приближили себи оне што су им били далеко.
Пошто немау овакво сродство са им, Свеблаги Господ такве не познае и не
уводи их у Сво дом. Ако пак Он тако поступа, онда е и они што су овде живели
по еговом примеру, а коима е тамо уготовено сазацарее са им, вероватно
исто то реи ближима, сродницима своим по крви, кои им, меутим, нису били
блиски и сродни по врлини.
84
14. Рекне ли когод: "а сам твое дете", или: "Био сам ти отац", или "Брат ти беах" -
ава, ваистину е зачути речи: Човек нее никако брата ослободити (49,7); неки е
ушима своим чути: "Нико ние отац, осим единога Бога", други пак: "Да си био
мое чедо, на мене би се угледао; а сада си син онога оца чиу си воу творио; иди
к ему, да би са им пребивао вавек, ер а те не познаем: све оно што е Божие
есте и мое, но ти ниси Божии; па и самом пому "мога" и "твога" овде нема места,
и ради оваквога будуег живота ми омрзнусмо имовину (на земи), поставши зато
наследници овога Царства." Тамо где е на лицу утиснут печат те хладне речи
("мое"), нема савеза убави и Христос е прогнан, уче Свети Оци; онима коима е
овладала оваква страст (стицаа имовине) постау своствени самоубе,
среброубе, мржа према брату и сваки облик зла, кои их и сада (у овом,
привременом животу) срамоти.
15. Стога вас молим , брао, да се устрашимо свега овога, ер е то заиста - ужасно!
Управамо своом имовином онако како е угодно Богу; опростимо, да би и нама
било опроштено; учинимо милосре, да би и нама на многе начине била учиена
милост; ер Она што нас ради осиромаши, примауи милостиу као да е ему
Самоме пружена, умножава награду са Свое преизобилне штедрости. Нека зато
човек буде сиромашан угледауи се на ега да би живео заедно са им, а нека
заедничарима свога иметка начини сиромахе, на ега се угледауи, ради чега е
се и сам спасти. Саградимо милосрдно срце; пружимо доказ да имамо убав према
брату и да смо привоени Оцу Владару свиу. Повонии час за овакво прегнуе
од ових дана поста нико нее наи. Она ко посту дометне и милостиу спрае са
себе сваки грех, те е се са смелошу поклонити Спасоносним Мукама,
сазрадовати у Васкрсеу Христовом и задобити вечно Искупее.
16. Нека се сви ми удостоимо да га примимо у Самоме Христу Богу нашему, Коме
приличи свака слава, част и поклоее, са беспочетним еговим Оцем и
Пресветим и Благим и Живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
НАПОМЕНЕ:
1. Светите се обраа своо солунско пастви, називауи древне Солуане
коима е апостол Павле упутио свое две посланице "Прецима свиу нас".
2. Односно, вероватно напред поменуте речи Светог апостола, упуене
древним Солуанима.
85
14. Беседа
Изговорена на Благовести
Пречисте Владичице наше Богородице и Приснодеве Марие
1. Набраауи различита дела ствараа и созерцавауи Премудрост Божиу у
има, Псалмопоац Пророк е, будуи свецело обузет усхиеем, усред писаа
ускликнуо: Како су велика дела твоа, Господе! Све си премудро створио! Како у
пак а, покушавауи да по своим моима а у циу прославеа обзнаним
авае у телу Речи Коа све сатвори, учинити да моа беседа буде саобразна
предмету? Уколико е све испуено чудом, и уколико е привоее из небиа у
бие дело божанствено и преславно, колико ли е тек чудесние и божанствение, и
колико достоние да буде опевано оно што, будуи меу творевином, постаде Бог,
и не просто Бог, ве управо оно што истински представа Бога, и то у моменту
када наша природа ние ни могла, нити пожелела да очува оно достоанство у коем
е била саздана, те е стога с правом изагнана у нанижи елемент земе? Чиеница
да е наша природа постала едно са Богом, и да нам е тиме подарен повратак у оно
бое стае, толико е величанствена и божанствена, неизрецива и недокучива, да
е остаала у истинско несазнаности, као од века скривена Тана, и за свете ангеле,
и за уде, па чак и за саме Пророке, премда су они задобиали прозреа
благодареи деству Духа. Али шта говорим: докле се ние збила? - И када се збцла,
она ипак остае тана: не у смислу да ли се збила или ние, ве у другом смислу - на
кои се начин збила; ми, дакле, веруемо, али не знамо; клаамо се, али не
истражуемо; и клаамо се, и веруемо едино посредством Духа. Шта е у Богу
нико не зна осим Духа Божиега (1. Кор. 2; 11), и управо еговим посредством ми
се клаамо и у ему молимо, - казуе апостол.
2. Да е ова тана несазнана (досл. непомива) не само удима, ве и ангелима и
самим архангелима, асно показуе и данаши празник. Архангел е заиста
благовестио Деви да е зачети, али када е Она пожелела да сазна на кои е се
начин ово збити, казавши му: Како е ми то бити кад а не знам за мужа,
Архангел, не будуи никако у стау да обасни ова начин зачеа, и сам прибегава
Богу: Дух Свети дои е на Тебе, и сила Свевишега осение те. Исто би се
догодило и да е неко запитао Мосеа: на кои е начин од земе постао човек?
Како су из праха саздане кости, и жиле и крв? Како су се у неосетивом поавила
осетила? И како е из Адамовог ребра опет настао човек? Како се та егова кост
исправила и разделила и наместила и споила? На кои су начин из те кости настали
унутраши органи, различити сокови (телесне течности) и све остало? Дакле,
уколико би когод оваква питаа поставио Мосеу, он не би казао ништа више осим
да е ово учинио Бог, Кои е узео прах земаски и сатворио Адама, а затим узео
едно од егових ребара и сатворио Еву; према томе, он одговара Ко е био
86
Саздате, али не одговара на кои начин се ово догодило. Исто важи и за Гаврила:
он казуе да е Дух Свети и сила Свевишега учинити бесемено Роее, али не
говори на кои начин. Ако е потом и поменуо елисавету, казавши да е она зачела
у старости и будуи неплодна, тиме он ипак ние изрекао ништа више од чиенице
да е у Бога све могуе што каже; шта би он онда могао открити у вези са деством
чиом е силом Дева требало да зачне и роди?
3. Све што е Архангел казао Деви садржало е у себи нешто више, али е
истовремено чинило тану ош дубом, ер он казуе: Дух Свети дои е на Тебе, и
сила Свевишеш осение Те". А у ком циу? - Зато што Она кои долази на свет
ние Пророк, нити е просто човек, као Адам што е, ве е се назвати Сином
Свевишега и Спасом и Избавитеем рода удскога и Царем Вечним. Као што
камее, одваено са врха планине, стропоштавауи се све до еног подножа,
постае плен броних стрмени (или "провалиа"), тако су и нас, кои смо отпали од
заповести дате у рау и блаженог живота у ему и стропоштали се до самога ада,
сустигле многе невое. Последица проклетства изреченог Праоцу, наиме, ние
само то што е зема произвела чка и тре, у коима не пребива душа, него и то
што смо (ми уди) познали далеко горе, многолико тре злих страсти и мрски
чка греха. Роду удскоме ние, меутим, пао у део само ова ад, кои е постао
своина наше Прамаке, осуене да у мукама раа као последица изреченог
проклетства, ве, може се реи, и читав наш живот постао е сушти ад и мука.
4. Меутим, откако е човекоубиви Бог, Саздате наш, по милосру Своме
приклонио небеса и сишао (к нама), Он е обновио нашу природу, претходно е
примивши од Свете Деве, и повратио е или, ош више од тога, узвео е на
божанску и небеску висину. Желеи да оствари, или бое реи - да у садаше
време испуни Своу превечну замисао, Он шае Архангела Гаврила, како говори
еванелист Лука, у Назарет, девоци заручено за мужа, по имену осифа, из дома
Давидова; и девоци беше име Мариа.
5. Дакле, Бог шае Архангела Деви Коу, уз очувае ене девствености, чини
Матером Своом искучиво силом благовештеа; ер, да е зачела од семена, Она
Кои се родио не би постао нови човек, нити би био безгрешан, нити Спасите
грешнима. Наиме, покретае тела на раае деце, стихиски се мешауи у замисао
што у е Бог установио о нама, на та начин овладава нашим способностима,
показууи да оне нису сасвим слободне од греха. Због овога и Давид казуе: У
безакоима се зачех, и у гресима роди ме мати моа (Пс. 50,7). Следствено овоме,
да е зачее Божие било од семена, Он не би био нови човек и Зачетник новога
живота кои никако не стари. Да е Он имао удела са удима старога кова, да е био
наследник ош оног прародитеског греха, Он не би могао да у Себи носи пуноу
чистога Божанства, и да Свое тело начини непресушним врелом освееа, исто
као што не би могао да оскврее Прародитеа спере обием снаге, нити да
доцние успостави Своу владавину ради освееа свега постоеег. Стога ние ни
ангео, нити човек, ве Сам Господ, оваплотивши се у утроби Деве и оставши
неизменивим Богом, дошао и спасао нас.
87
6. Било е потребно (Богу) да и Дева буде сведок еговог бесеменог зачеа и
помоница у ономе што се догаало у домостроу (нашега спасеа). О чему е реч?
О одласку у Витлеем, где су и ангели небески обавивали и славили Роее
егово. О уласку у храм, где су Симеон и Ана сведочили за ега, ош младенца, да
е Господ живота и смрти; о бекству од Ирода у Египат, сагласно свештеним
пророштвима; и о другоме, што нема потребе да сада набраамо. Ради овога е био
узет Заручник осиф, и ангел е послат Деви, обручено за мужа по имену осиф.
Израз из дома и рода Давидова односи се на их обое: наиме, и Дева и осиф воде
порекло од Давида.
7. И девоци беше име Мариа, казуе се у Еванеу; ова реч у преводу значи
"Госпоа", што представа и врлину Деве, и потврду девствености, и особеност
еног начина живота, и маривост у свему, а што би се едном речу дало исказати
као свенепорочност. Носеи господствено (односно са истинском величином) то
тако значано име Деве, Мариа е у потпуности поседовала чистоту, будуи Дева
и телом и душом и душевним силама своим, и богатеи се свим телесним
чувствима коа немау на себи ничега ни намае саблаживог; и све е ово тако у
потпуности потврено, и, онако како то Госпои приличи, за сва времена ни у чему
ненарушено - да е Она попут затворених двери ризнице и киге запечаене што
свештене списе чува скривене од удских погледа. Стога е за у и били писано:
Ово е Кига запечаена и Бие ово двери затворене, и нико кроз их нее прои.
8. Постои ош едан разлог због кога Пресвета Богородица представа Госпоу по
врлини и части, а то е чиеница да Она, Коа у девствености заче и на божански
начин роди по природи Владику свега света, над свим влада. Осим тога, Она е
Госпоа не само зато што е слободна од ропства и што има удела у божанском
господству, ве и зато што представа извор и корен ослобоеа рода удскога,
особито силом Свога неизрецивог и радосног Пороаа; ер жена коа е обручена
мужу пре е потчиена господару неголи госпоа, нарочито због тога што раа у
великим боловима и мукама, према проклетству изреченом ош Еви: С мукама еш
децу раати, и воа е твоа стаати под влашу мужа твоега, и он е ти бити
господар. Ослобаауи удски род од овога проклетства, Дева-Мати е уместо
оваквога (удела) примила преко Ангела поздрав и благослов ер Еванее казуе
да, ушавши к о ангео, рече: Раду се, благодатна! Господ е с Тобом,
благословена си Ти меу женама! Говореи речи Господ е с Тобом, он о не
обавуе оно што е тек дои, ве оно што е - будуи (за у) невидиво - сам
видео као нешто што се ве савршава. И поимауи у, украшену сваком
благодау Духа Светога, као стециште божанских и удских дарова, он у
уистину проглашава Благодатном. Видевши да е готово ве зачела Онога у Коме
е Ризница свега, и прозревши да ена трудноа нее бити праена тегобама, као
што е и роее (младенца) протеи без бола, он е зове да се радуе, оглашавауи
у као уистину едину Благословену и Славну меу женама, ер ние било друге
жене, макар и прославене, коа би преизобием славе била толико славна да би се
могла поредити са Богородицом Девом.
88
9. Видевши га и уплашивши се да то не буде коим случаем какав ангео што
долази да преласти, уводеи у заблуду неразумне, слично ономе кои негда обману
Еву, Дева прихвата поздрав, али не без намере да га не испита, ош увек не
разумевауи у потпуности чему е толика ена близина Богу коу о е ова
благовестио, и смути се, као што е написано, од речи егових, кое прими, да тако
кажемо, тешка срца, намерна да се чврсто држи девствености. И мишаше: какав
би ово био поздрав? Стога и Архангел, убени Божии, истога трена одгони страх
Благодатне Деве, казууи о: Не бо се, Мариа! ер си нашла благодат у Бош! А
каква е то благодат? - (Благодат) могуа едино Ономе Кои е у стау да учини
немогуе, и само за Тебе сачувана пре свих векова. Ево зачееш\ Зачувши вест о
зачеу, говори Архангел, нипошто не помиша да е девственост Твоа укинута, и
стога не брини и не смуу се; ер, како указуе благовесник, када се речи "ево
зачееш" казуу Деви, то значи да е зачее протицати упоредо са девственошу.
10. Дакле, ево зачееш, говори, и родиеш сина; ер, располажуи оним чиме Ти
располажеш и чувауи девственост ненарушивом, зачееш и родити Сина
Свевишега. Исаиа е, прозревши ово много година унапред, предсказао: Ево,
Дева е зачети, и родие Сина, и: Приступих Пророчици. А како е Пророк
приступио Пророчици? - Исто онако како о сада Архангел приступа; ер оно што
сада он види, и Пророк е унапред видео и предсказао. Што се пак тиче израза
"Пророчица", он се односи на Деву, пошто е Она имала дар пророковаа, у шта се
свако може уверити на основу песме коу е узнела Богу, а чие су речи наведене у
Еванеу (Лк. 1, 46-55).
11. Дакле, приступи, како се казуе, Исаиа Пророчици - разуме се, у пророчком
духу - и (Она) заче у утроби Своо, избегавши болне трудове ош пре но што су
наступили, и роди Сина. Архангел о сада, меутим, казуе: Родиеш сина и
наденуеш му име Исус (што у преводу значи "Спасите") и Он е бити велики. А
Исаиа би, опет, рекао овако: "Дивни Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез
мирни. Са овим е сагласан и Архангел, кои говори: Он е бити велики, и звае се
Син Свевишега. Зашто, пак, Архангел не каже: "Он е велики и Син е
Свевишега", ве "бие" и "назвае се?" "Зато што говори само о удско природи
Христово, обзнаууи истовремено да е Га сви познати и прогласити за Таквог;
као што е и Павле доцние имао да каже: Бог се ави у тиелу, оправда се у Духу,
показа се ангелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету" (1. Тим. 3,16).
Ангео тада додае: И дае Му Господ Бог престо Давида оца егова; и царовае
над домом аковевим вавек, и царству егову нее бити краа; а Она Чие е
царство што постои у векове, царство коему нема краа, есте Бог. ему е отац и
Давид, што значи да е Он такое и Човек. На та начин, Она Кои има да се роди
есте Бог и истовремено Човек, Син Човечии и Син Божии, Кои, као Човек прима
од Бога и Оца царство беспреемнствено, као што е то видео и унапред обавио
Данило, говореи: Гледах докле се поставише приестоли, и Старац седе... и гле,
као Син Човечии иаше с облацима небеским, и дое до Старца и стаде пред
им: и даде Му се власт и слава и царство; власт е егова власт вечна, коа
нее прои и царство се егово нее расути (Дан. 7, 9; 13-14).
89
12. Сеше на престо Давидов и царовае над домом аковевим: ер аков е
уистину патриарх свиу благочестивих, док е Давид, први меу свима царевима,
благочестиво и богоугодно царовао изображавауи Христа, Кои е патриарашку
и царску службу споити у едно небесно начело. А Благодатна Дева, зачувши ове
необичне и божанствене речи што о их упути Архангел: Господ е с Тобом и: Ево
зачееш и родиеш Сина Кои е царовати у векове, Сина Свевишега, изусти:
Како е ми то бити, кад а не знам за мужа? Иако Ми доносиш Благу вест коа е
сва од Духа и коа стои изнад сваке телесне страсти, ипак Ми аваш о зачеу,
труднои и пороау, што све проистиче из зачеа; али како е Ми то бити, када не
знам за мужа?
13. Дева ове речи никако не изговара због невероваа речима Архангеловим, ве
из жее да сазна, уколико е то могуе, како е се то догодити. Због тога о и
Архангел ава: Дух Свети дои е на Тебе, и сила Свевишега осение Те; зато и
оно што е се родити бие свето, и назвае се Син Божии, ер Ти си ваистину
света и благодатна, Дево, казуе Ангео; Дух Свети, са Свое стране, дои е на
Тебе, и дометаем вишег освееа, устроие и припремити у Теби дество
Божие; сила Свевишега осение Те, оснажууи Те и уедно сама саздауи
удску природу у Теби осееем и дотицаем, тако да Оно што се роди буде
свето, Син Божии, сила Свевишега коа узима облик човека; ето, и елисавета,
роака Твоа, коа читавог живота беше неплодна, сада, у старости, по вои
Божио, на чудесан начин носи плод у утроби своо, ер е у Бога све могуе што
рече.
14. А како е, као одговор на све ово, поступила благодатна Дева и ен
божанствени и неупоредиви дух? - Са Свое стране, Она прибегава к Богу и ему
се пружа у молитви, казууи Архангелу: ако е Дух Свети, по речима твоим, дои
на мене, ош вема очишууи и снажеи Моу природу како бих могла примити у
Себе Спасоносни Плод; ако е Ме сила Свевишега осенити, обликууи у Мени
као човека Бога Кои есте, и устроавауи бесемено роее; ако е Оно што е се
родити Свето и Син Божии, и Бог и Цар вечни, ер е у Бога све могуе што рече,
онда Ево слушкие Господе; нека Ми буде по речи твоо. И отиде Ангео од е,
оставивши у утроби ено Творца свега Кои се споио са телом, подаривши
спасее свету, Коме е Она послужила оваквим спааем (са телом). Исаиа е
такое, преко онога што е видео и што е био блажено удостоен да испита, асно
ово изобразио: он е, наиме, угледао да ние непосредно (голим рукама) Серафим
узео живи уген са небесног, мисленог жртвеника, ве клештима, коима се
дотакао усана егових, дарууи му очишее. Исто што (е садржано) у овом
значаном виеу клешта присутно е и у виеу Мосеевом - имамо у виду
купину огем опаивану, али несагориву.
15. Ко сада не схвата да Ова Дева-Мати представа и Купину и Клешта ер е
зачеем неопаиво, уз служее Архангела, примила у Себе Божански Ога, кои е
кроз у споио Одстранитеа греха света са родом удским, очистивши нас у
потпуности преко овог неизрецивог састава? Следствено томе, Дева-Мати
представа едину границу измеу тварне и нестворене (Божанске) природе; и сви
90
кои знау Бога познау и у као Сместилиште Несместивог; и сви кои хвале Бога
опевау и у после Бога. Она е Узрок и оних (благослова и дарова роду удскоме)
што пре е беху, и Посредница садаших, и Заступница вечних. Она е Основ
Пророка, Почетак Апостола, Тврава Мученика, Теме Учитеа. Она е Слава
земних и Радост небесних, Украс свега саздаа. Она е на небесима нама
уготовени Почетак и Извор и Корен наде.
16. Нека се сви ми удостоимо да ту наду задобиемо еним молитвама за нас, у
славу Роенога предвечно од Оца и у последа времена Оваплоенога од е Исуса
Христа Господа нашег, Коме приличи свака слава, част и поклоее, сада и увек и
у векове векова. Амин.
91
15. Беседа
Изговорена на Цветну Недеу
1. У време погодно услиших ше, и у дан спасеа помогох ти (Иса. 49; 8), рекао е
Бог преко Исаие. Зато е бити добро да се данас вашо убави упуте апостолске
речи: Ево сад е напогодние време, ево сад е дан спасеа: одбацимо дакле дела
таме и обуцимо се у оружие светлости. Да ходимо поштено као по дану (2. Кор.
6; 2, Рим. 13; 12) - ер нам се приближава сеае на спасоносна Страдаа
Христова, приближава се нова, велика и духовна Пасха, награда за бестраше (т.
палмина грана), почетак будуег века. То е наавио Лазар, када е изашао од оних
што су скривени у аду; на едну заповест и реч Бога Кои има власт над животом и
над смру, она што е четири дана био у гробу, устао е из мртвих. И по наиласку
Божанственог Духа, деца и незлобиви народ поздравау Онога Кои избава од
смрти, изводи душе из ада, даруе вечни живот души и телу.
2. Ако неко жели живот и хое да види добре дане, нека уздржи език сво од зла, и
уста своа да не говоре лаж; уклони се од зла и чини добро (Пс. 33; 13-14). Зло
представау стомакоугаае, пианство и распуштеност. Зло - то е среброубе,
прождривост и неправедност; зло, то е суета, дрскост и гордост. Нека се свако
клони таквих зала и нека чини добро. А шта е добро? То е - уздржае, пост,
целомудреност, праведност, милосре и великодушност, убав и смирее, ер само
ако тога има, ми можемо достоно саучествовати агету Божием Кое е заклано
ради нас и тако примити залог бесмртности, кои треба да сачувамо са тврдом
надом на обеано нам наслее на небу. Можда еш реи да се добро тешко
постиже, и да е врлине теже упражавати него зла дела. а не гледам тако, ер
пианац сам по себи доноси вее неприатности него она ко се уздржава; и
распусник више но целомудрени; и она ко е гладан богатства, од онога кои е
задовоан оним што има; и она кои жели да стекне славу, од онога кои време
проводи као непознат. Меутим, како нам услед наше убави према насладама
врлине изгледау теже од злих дела, треба да се уздржавамо: Царство Небеско с
напором се осваа, и подвижници га задобиау (Мт. 11,12).
3. Да бисмо из свое душе одстранили мрске похоте и уместо их завели поредак
врлина, свима нама - и угледнима и простима, и кнежевима и потчиенима, и
богатима и сиротима - неопходни су разборитост и трезвеност. И земорадник и
кожар, и зидар, и кроач, и ткач, и уопште, сви они кои своим трудом и своим
рукама добиау за живот, заиста су блажени, само ако одбаце од свое душе похоте
богатства, славе и наслаиваа ер су они - сиромашни духом, коима припада
Царство Небеско, и зато е Господ за их и рекао: Блажени сиромашни духом.
Сиромашни духом, то су они кои сиромаштво подносе скромно, без
самоуверености и не тражеи насладе за душу или разум, кои га подносе или
92
добровоно, или пак без свое вое, али у добром расположеу духа. Они кои су
богати и наслауу се, и кои се задовоавау пролазном славом, и сви они кои у
своу душу примау сличне жее, налазе се поред ош страшниих страсти и
упадау у вее, многоброние и гнусние авое заседе. Страст за богаеем не
напушта онога кои се обогатио, него ош више нараста, и тражи више него пре.
Такви су - и похотивац, и прождривац, и развратник, и неуздрживи и ихови
пороци, уместо да буду одбачени, постау све гори и гори. Они кои имау власт и
славу уз то ош имау и мо да творе и вее неправде и безакоа.
4. Зато е ономе ко има власт тешко да се спасе, и богатом е тешко да уе у
Царство Небеско. Како ви можете веровати, када примате славу едан од другога,
а славу коа е од единога Бога не тражите? - говори Господ (н. 5,44). Нека се,
меутим, не узнемирава она кое богат или угледан, ер и он може, ако хое, да
тражи славу од Бога, да се уздржава и да прекине са твореем гнусоба. И он може
да саврши велика и добра дела и да искорени велика злочинства, и то не само из
себе, него и из многих других, ако они сами не желе то да ураде. Такав може да
поступа праведно и целомудрено, он на многе начине може да обузда и онога ко
хое да живи развратно и неправедно; може не само себе да учини покорним
Еванеу Христовом и еговим речима, него и оне кои су дрски да покори Цркви
Христово и онима кои оме управау у Христу, чинеи то не само силом и
влашу, коу е примио од Бога, него и своим сопственим примером у сваком
добром делу - примером за оне кои су маи од ега, ер потчиени подражава
господара.
5. Свима су потребни старае, труд и пажа, али не свима у исто мери ер е ово
потребние онима кои су одевени у славу, богатство и власт, и кои су учени и
поседуу мудрост, ако желе да се спасу. То се види из Еванеа Христовог кое е
прочитано уче и данас. Када е чудо над Лазарем савршено, и када е Христос
потпуно асно проавио да е Он Бог, народ е то прихватио и поверовао, док су
неки кнезови, т. кижевници и фарисеи, били толико далеко од вере да су
неразумно смишали зло против ега и, по своме безуму, желели да смрти
предау Онога Кои е, и кроз то што е рекао и кроз то што е учинио, представио
себе као Господара живота и смрти. Зар не би свако рекао, како су они лако могли
да схвате да е Он раван Оцу, онда када е Христос подигао очи ка небу и рекао:
Оче, благодарим Ти што си Ме услишио. ер Он е Сам тада поаснио: А а знадох
да ме свагда слушаш; него рекох народа ради кои овде стои, веруу да си ме Ти
послао (н. 11; 41-42), т. зато да би они знали да е Он едно са Богом и да долази
од Оца и да се ему ни у чему не супротстава, него да по вои Очево твори
чудеса. Подигао е пред свима очи Свое ка Оцу, и обратио му се тим речима, како
би они схватили да е Он, Кои говори на земи, раван Навишем Оцу, Кои е на
небесима. Саветовае е претходило како почетку ствараа кое е требало да
приведе човека у бие, тако и сада - приликом пресаздаваа човека у лику Лазара.
Тада е, намеравауи да створи човека, Отац рекао Сину: Да начинимо човека, и
Син е послушао, па е тако човек дошао у живот. Овде пак, сада, када е Син
говорио, Отац га е послушао, и тако е Лазар оживео.
93
6. Видите ли овде исту част и еднако поштовае? Ове речи, иако због народа
изговорене у облику молитве, нису биле речи молитве, него власти и господареа:
Лазаре, изии напое! - и одмах е Лазар, четири дана мртав, стао пред ега жив;
зар нису дакле едно били заповест Живог и молитва Живототворног? Он е викнуо
громким гласом, и то е било ради присутних, ер могао е не само тихо, него и само
воом да га васкрсне, и то издалека, док е ош камен лежао на гробу. Он е пак
пришао гробу и рекао присутнима да склоне камен, те су ови осетили задах
распадаа и тада е громким гласом позвао Лазара, позвао га к Себи, и баш тада га
е васкрсао. И све то - зато да би они видели сопственим очима - ер су били кра
гроба, да би сопственим носом осетили смрад мртваца кои е четири дана био у
гробу, и да би осетили сопственим додиром - пошто су своим рукама дотакли
камен када су га уклаали са гроба, затим плаштаницу и убрус на глави када су их
одвиали, као и да би лично чули глас Господи - кои е допирао до ушиу свих
присутних: кроз све то, дакле, они су спознали и поверовали да е Он - Она Кои
зове непостоее као постоее (Рим. 4; 17), Кои све носи речу силе Свое и Кои
е у почетку едном Своом речу све привео из небиа у бие.
7. Тако е, после свега што се догодило, незлобиви народ поверовао у ега, и то не
само да е утеи имао веру, него е почео на делу и на речи да проповеда егово
Божанство. После васкрсеа четвородневног Лазара, Господ е, нашавши магарца
кога су ученици претходно припремили, како каже еванелиста Мате (21; 1), сео
на ега и ушао у ерусалим, сагласно пророштву Захариином, кои е рекао: Не бо
се кери Сионска, ево Цар тво иде к теби, праведан е и спасава, кротак е и аше
на магарици, и магарету, младунчету товарне животие (Зах. 9; 9). Пророк е
овим речима обавио да та Цар о коме е пророковано представа единог
истинског Цара Сиона. Цар тво, каже он, ние страшан, нити ут, нити чини зло,
нити води за собом штитоносце и маченосце, или мноштво пешадие и коаника,
нити е грамзив, нити му е потребно да га послужуу и да нареуе, нити му требау
ропство и служее кои су нечасни и погубни, него е знак егов - смирее,
сиромаштво и скромност, ер Он долази седеи на магарету, без прате великог
мноштва уди. Стога е Он - едини праведни Цар, Кои спасава у праведности; и
Он е кротак, ер има нарочиту кротост, како Сам каже за Себе: Научите се од
Мене, ер а сам кротак и смирен срцем (Мт. 11; 29).
8. Када е, дакле, васкрсао Лазара из мртвих, Цар е, седеи на магарцу, тако ушао у
ерусалим. Сви уди - деца, одрасли, старци, простируи своу одеу по путу и са
палминим гранчицама у рукама кое су символ победе, журно су Му пошли у
сусрет, као Живототворцу и Ономе Кои е победио смрт. Пали су ничице пред
ега а онда пошли за им, не само на улазу у град, ве и у самом светом месту,
певауи у глас: Осана сину Давидову, осана на висини. Похвална песма "Осана"
узноси се Богу, ер у преводу она значи: "Спаси Господе". Додауи "на висинама",
показали су да се Он песмом прослава не само на земи и не само од стране
уди, ве и од стране ангела на небесима.
9. Певауи Му тако, они Га признау за Бога, супротставауи се тиме опаком и
богоборном плану кижевника и фарисеа кои су намерили да Га убиу. Они су о
94
ему безумно говорили: Шта да радимо? Ова човек чини многа знамеа. Ако га
оставимо тако, сви е поверовати у ега, па е дои Римани и узети нам и
зему и народ (н. 11; 47-48). А шта каже народ? - Благословен Кои долази у име
Господе, показууи тако да е Он - Она Кои е од Бога и Оца и Кои е дошао у
име Очево, како е и Сам Господ говорио о Себи: а сам дошао у име Оца Моега;
изиох од Оца и дошао сам на свет (н. 5; 43; 16,28). Под речима: "Благословено
Царство Оца нашег Давида кое долази", подразумева се такво царство, у кое е по
пророштву поверовати и многобошци, а нарочито - Римани. Та Цар ние само
нада Израиа, него и ишчекивае многобожаца, и Он, према пророштву
аковевом, веже за чокот мтаре Свое, и за племениту лозу младе у мтарице
Свое (1. Мос. 49; 11). Гранчице винове лозе есу ученици Господи, коима е Он
рекао: а сам чокот, ви сте лозе (н. 15; 5). Кроз те лозе, Господ е Себи
присаединио младунче магарице Свое, т. Нови Израи од незнабожаца, оне кои
су по благодати постали Авраамови синови. Ако то Царство престава наду и за
незнабошце - као да су рекли (они кои су дочекали Христа) - зашто бисмо се онда
ми кои веруемо у ега плашили Римана?
10. Будуи, дакле, као деца, не умом него по незлобивости, надахнути Духом
Светим, они су Господу принели савршену и напотпуниу химну, сведочеи да е
Он, као Бог, оживео четвородневног мртваца Лазара. Видевши таква чудеса и ту
децу коа певау "Осана сину Давидову", кижевници и фарисеи су узнегодовали и
рекли Господу: Чуеш ли шта ови говоре? (Мт. 21; 16). Како лако би им Господ
могао реи: "е ли могуе да ош не видите, не чуете, не разумете?", ер Он, Кои е
на достоан начин био опеван, обраауи се онима кои су га порицали, могао е
реи: "Да, на невидив начин а чуем оне кои расууу о Мени, а такое и оне
кои Ми певау, но и када би они заутали, камее би проговорило. Ви све до сада
нисте разумели пророштво: "Из уста одочади и деце начинио си себи хвалу." Било
е то велико чудо што су и прости, и деца, и неуки на савршен начин
богословствуу о Богу ваплоеном ради нас, узевши на своа уста ангелску химну.
И као што су ангели на Рождеству Господем запевали: Слава на висини Богу и на
земи мир (Лк. 2,14), тако су сада ови, приликом уласка еговог у ерусалим
запевали одговарауу химну, говореи: "Осана сину Давидову, осана на висини".
11. Брао! Будимо и ми, у односу на зло, и млади и стари, а исто тако и кнежеви и
потчиени - незлобиви као деца, како бисмо, будуи оснажени од Бога, добили
награду и понели символ победе не само над мрским страстима, него и над
невидивим и видивим неприатеима, и да бисмо благодау Логоса задобили
правовремену помо. Управо то младо магаре, на кое се нас ради удостоио да
седне Господ, било е праслика народа кои е се покорити ему, а меу коима се
налазимо и ми, било да смо кнежеви или потчиени.
12. Као што у Исусу Христу, како каже божански апостол, нема ни мушког ни
женског пола, ни елина ни удеа, него су сви - едно, тако у ему нема ни кнеза
ни потчиеног него сви ми - вером у ега, по благодати егово - представамо
едно. Налазеи се у Телу еговом, у Цркви, ми имамо едну главу - ега;
благодау Свесветог Духа седиени смо у едан дух; сви смо примили едно
95
крштее; и сви имамо едну наду; и едан е наш Бог, над свима, и кроз све, и у
свима нама. убимо, дакле, едан другог, и примимо едан другог, и постарамо се
едан за другог, ер смо седиени едан с другим. Знак по коем познау да смо
ученици егови есте - убав, и очинско наслее кое нам е Он оставио одлазеи
из овога света есте - убав. И последи савет кои нам е дао одлазеи Оцу Своме
утвруе нашу меусобну убав.
13. Старамо се да следимо Очински савет и да не одбацимо егово наслее, ни
знамеа коа нам е дао, како тиме не бисмо одбацили - ни синовство, ни
благослов, ни учеништво коег нас е удостоио, и да нам се тако не деси да
отпаднемо од онога чему се надамо. И као што е на путу за ерусалим, уочи
Страдаа Спаситеевих, народ полагао своу одеу пред ега, и не само народ,
него и кнежеви народни (говорим о апостолима Господим), тако и ми, и кнежеви
и потчиени, простримо одежде кое су нам своствене, управо - тело наше,
покоравауи егове жее духу, како бисмо се не само удостоили да видимо и да
се поклонимо Спасоносним Страдаима Христовим и Светом Васкрсеу, него и да
бисмо се насладили седиеем са им. ер ако постадосмо седиени, каже
апостол, са обликом смрти ешве, онда емо и са васкрсеем (Рим. 6; 5),
14. кое нека сви дочекамо благодау и човекоубем Господа и Бога и Спаса
нашега Исуса Христа, Коем доликуе свака слава, част и поклоее, са
беспочетним еговим Оцем и Живототворним Духом, сада и увек и у векове
векова. Амин.
96
16. Беседа
О домостроу Оваплоеа Господа нашег Исуса Христа
и облагодаености оних кои искрено веруу у ега
1. Превечни и безгранични Логос Божии, Сведржите и Свемони Син, могао е и
без оваплоеа да избави човека од смртности и робоваа аволу, ер се све
одржава речу силе егове и све се покорава егово божанско власти, као што
каже ов: ему ништа ние немогуе. Власти Творца не може да се супротстави
сила творевине, и ништа ние моние од Сведржитеа. Меутим, за Савршитеа
(Делатника, Извршитеа) и наприкладнии и напримерении нашо природи и
слабости био е она начин кои е остварен благодареи Оваплоеу Логоса
Божиег, будуи да он у себи садржи и праведност без кое Бог ништа не чини.
Праведан е Господ и правду заволе, правоту зна лице егово (Пс. 10,7), како каже
Пророк Псалмопоац. А како е на почетку човек праведно напуштен од Бога, ер е
сам први ега напустио, и пошто е своевоно приступио началнику зла (аволу),
поверовавши му када га е ова, обмаууи га, саветовао да чини супротно
(заповести Божио), због тога е праведно и препуштен ему. Тако е, завишу
лукавога и по праведном допуштеу Доброга (Бога) смрт ступила у свет, а онда,
због изузетне злобе началника зла постала двоака: она ние само постала природна,
него е, еговим деловаем, смрт постала и вечна.
2. Пошто смо праведно били предати у ропство аволу и смрти, било е потребно да
и враае удског рода у слободу и живот Бог изврши по начелу праведности.
Ние, меутим само човек праведним Божиим судом био предат у ропство
завидивом аволу, него е и сам аво, одстранивши од себе праведност и
незаконито поставши приврженик власти и самовлаша, бое речено тирание коа
се бори против правде, почео да користи силу против човека. Богу е, дакле, било
угодно да авола сруши пра-ведношу против кое се ова стално борио а затим и
да га (авола) силом сруши у дан Васкрсеа и будуег Суда. То е, дакле,
наизврснии поредак, будуи да сили претходи правда, а што е дело истински
божанске и добре владавине а не тирание (где би правда могла само да уследи за
силом).
3. Као што е од почетка човекоубица аво устао на нас због мрже и зависти, тако
е и Животоначалника подстакло изобие еговог човекоуба и доброте. И као
што е она незаконито жудео да уништи Божиу творевину, тако е Творац силно
желео да спасе оно што е створио; као што е она помоу безакоа и обмане
остварио победу и пад човеков, тако е Ослободилац помоу праведности и
премудрости потпуно поразио злоначалника и обновио Своу творевину. Бог е,
дакле, пропустио да напре делуе силом и поступио е онако како е доликовало.
97
Због тога е деловао по праведности, дауи о предност као Она Кои поседуе
несавладиву силу. Требало би, дакле, да и уди науче да овде, у овом веку
смртности, делима проаве праведност да би е, задобивши силу, постоано
сачували и у веку бесмртности.
4. Требало е, осим тога, да победник буде побеен од побеене природе и да
довитиви буде надмудрен довитивошу. За то е било нужно и неопходно да
човек постане слободан од греха. То е, меутим, било немогуе. ер, нико ние
безгрешан, каже Писмо, ако е живео макар и само едан дан (ов. 14; 45) и: Ко се
може похвалити да има чисто срце (Приче 20; 9). Нико ние безгрешан осим самог
Бога (в. Мк. 10; 18). Зато е Бог Логос, Кои е од вечности од Бога, али Кои у
ему и пребива ер е немогуе чак и да замислимо да е Бог било када без Логоса,
него е Он заедно с им, будуи да е едан Бог. Као што ни сунчево сиае ние
нека друга светлост, него управо светлост тог сунца, ни сунчев зрак ние проава
неког другог сунца, него едног единог. Из тог разлога е и едан едини безгрешни
Син и Логос Божии постао Син Човечии, непроменив по божанству и безгрешан
(беспрекоран) по човештву. Како е прорекао Исаиа, греха не учини, нити се нае
лаж у устима, еговим (Ис. 53; 9). Он е, осим тога, био едини Кои ние зачет у
безакоу, нити роен у гресима, како е у Псалмима Давид сведочио о самом себи
или, тачние речено, о сваком човеку. Побуна тела е невона и отворено се
противи закону ума, иако е целомудрени силом задржавау (обуздавау) и
ослобаау е само ради рааа деце. У сваком случау, она е узроковала
првобитну осуду ер есте и назива се пропадивошу и неминовно раа за
пропадивост. Она представа страствено кретае човека кои ние свестан части
какву е наша природа добила од Бога, али се затим уподобила животиско.
5. Бог стога ние само постао Човек, него е и роен од свете Деве, слободне од
нечистих телесних помисли, као што су и пророци предсказали о о. До зачеа у
о дошло е приступаем Светога Духа, а не телесном жеом. Благовест
(Архангела) и вера (Пресвете Деве) били су узрок настаиваа Бога, а не побуда и
искуство страсне пожуде. Такво нешто било е потпуно удаено од Пресвете Деве
еном молитвом и духовним радоваем, ер е ова непорочна Дева, Коа е зачела
и родила, ангелу-благовеститеу рекла: Ево Слушкие Господе, нека ми буде по
речи твоо, како би Победник авола, Човек, будуи Богочовек, примио само
корен (т. само природу) удског рода, али не и грех. Пошто е Он едини кои ние
био зачет у безакоима, нити роен у гресима, односно у страсно наслади тела и
нечистим помислима (удске) природе упране преступом, да би у пуном смислу
речи био чист и непорочан. То се ние догодило зато што е ему Самоме била
потребна ова чистота, него е нас ради Он све мудро примио и тако заиста постао
Нови Адам, кои не стари и кои е у Себи Самом и кроз Себе пресаздати старог
Адама и заувек очувати младим и снажним, имауи мо да потпуно одагна старост
(овешталост). Бог е и оног првог Адама у почетку створио као непорочног и
младог, али е он добровоно поверовао аволу и, окренувши се телесним
насладама и управши се греховном нечистотом, остарио и пао у стае противно
своо природи.
98
6. Услед тога, Господ га (старог Адама) ние само руком на чудесан начин обновио,
него га е и усвоио у Самоме Себи, не само примауи удску природу и уздижуи
е изнад грехопада, него се свецело у у обукавши, на несхватив начин се
нераздеиво сединивши с ом и родивши се као Човек, Он Кои е Бог; родио се
од Жене, да би узвисио ону природу коу е Он створио, а злонамерни лукави
украо; родио се пак од Деве зато да би створио новог човека. Да е Он настао од
семена, тада Он не би био Началник и Руководите новог и ни намае овешталог
(остарелог) живота. У том случау, будуи старог кова, Он не би могао да прими у
Себе пуноу чистог Божанства и да Свое тело учини неисцрпним извором
освееа кои е преизобием силе спрати прародитеску скверну и бити довоан
за освеее свих потоих. Због тога ни ангео ни човек ние благоволео да нас по
милости тако спасе и обнови (васпостави), него Сам Господ, неизмениво оста-
уи Бог и поставши потпуни Човек, какви смо и ми.
7. Раа се тако, од Свете Деве, едини човек од искони неподложан греху, едини
кои е због тога достоан да не буде оставен од Бога. И пре него што е упознао
зло Он е одабрао добро, као што е и речено у пророштву (в. Иса. 7; 16), живеи
потпуно безгрешним животом. У еговом животу уистину ние наено ништа због
чега би заслужио да Га Бог остави, пошто ни Он Сам ние оставио Бога, за разлику
од првог Адама кои Га е оставио преступаем заповест. Као извршите сваке
Божие заповести и васцелог закона Божиег, Он е самим тим праведно био
слободан од робоваа аволу. На та начин аво, кои е одавно победио човека,
бива побеен од Човека. Она кои е давно победио природу, саздану по образу
Божием, због чега се силно разметао, сада бива лишен свое разметивости, ер е
човек васпоставен из душевне и истинске смрти, т. оне смрти коом е умро
одмах након што е окусио од забраеног дрвета и коом е Бог претио Адаму и Еви
пре непослушности, говореи им: У она дан у кои окусите од ега, смру ете
умрети (Пост. 2, 17). Након непослушности били смо осуени и на смрт тела, због
чега е Бог рекао Адаму: Зема си, и у зему еш се вратити (1. Мос. 3; 19). Као
што смрт тела наступа када се душа одвои од тела и напусти га, тако и за душу
смрт наступа када се одвои од Бога и када е Бог напусти, иако она на другачии
начин остае бесмртна. Иако душа, када се одвои од Бога, постае наказниа и
мрскиа него мртво тело, она се ипак не разлаже после смрти као што то бива са
телом, пошто она свое бие (свое постоае) не добиа спааем стихиа
(елемената).
8. То свако може да види и на (неживим) стварима: оне меу има кое су простие,
оне су и трание. Зато словесна душа, будуи одвоена од доброг дествоваа
(добре енергие) Божиег. не само да постае немарна за творее добра, него и сама
по себи почие да дествуе сагласно равим склоностима и да, непокаана, живи
веома мучно. Она продужава тако да живи и после разлучеа са телом да би на
крау, у време Суда, заедно са телом, у нераскидиво и неподношиво свези, била
предата на вечно мучее, кое е Бог припремио за авола и егове ангеле. Наиме,
сви они су мртви, иако приежно чине зло, због чега су праведно одбачени од
Бога, Кои е истински Живот. Први кои е искусио такву смрт био е сатана. Он е,
због непослушности, праведно одбачен од Бога а затим е злобним наговором и нас
99
одвукао у непослушност према Богу и учинио нас, заедно са собом, еним
учесницима. Христос е, своим животом као човек, проавивши кроз дела сваку
послушност, ослободио нашу природу од ове смрти (досл. од овог мртвила).
9. Требало е да Он обесмрти не само удску природу, коу е примио у Себе, него
и сав удски род и да га уведе у причасност оном животу кои е, у одреено
време, бити узрок вечног живота и за тело, као што е (насупрот томе) она смрт
душе била узрок смрти и за тело. Зато е било и нужно и корисно како да се
обзнани ова домостро, тако и да се представи егов начин живота ради
подражаваа, ер се Бог излаже созерцау да би се и уди и добри ангели
угледали на ега. Пошто смо некад давно пали са висине овог созерцаа и
своевоно га се лишили, виши Бог е по неисцрпном човекоубу сишао к нама
не умаууи свое Божанство и, живеи меу нама, показао Себе као пример
повратног пута у живот.
10. Постои, меутим, ош нешто: Он постае и наш учите, речу указууи на пут
кои води у живот и потврууи речи учеа великим чудима. На та начин се
оправдава удска природа, будуи да она ние сама по себи зла, а оправдава се и
Бог, будуи да Он ние ни узрочник ни творац ма каквог зла. Да се савечни Логос
Очев ние очовечио, било би очигледно да грех по само природи постои у човеку,
пошто од искони ние било човека кои е безгрешан. То би онда могло послужити
као основ да се Творцу пребаци како Он, тобоже, ние Творац добра, или да Сам
ние добар и да е, штавише, неправедни Судиа, ер е неправедно осудио човека
кои е због ега заслужио осуду.
11. Бог стога прима удску природу, да би показао да е она толико изван греха и
толико чиста да е било могуе да се Он ипостасно седини са ом како би она
нераздеиво савечновала са им (вечно обитавала са им, грч. ).
Тако е заиста свима асно показано да е Бог добар и праведан, Творац добра и
надзорник (чувар) праведне пресуде. Иако су сатана и ангели кои су одступили
заедно са им отпали од небеса, на основу ангела кои су сачували сво чин, може
видети да зло у ангелима ние природно. Напротив, има е у природи добро и
добро е природа иховог Творца Кои е праведном пресудом сатану осудио на
вечни мрак, пошто е ова одступаем од Добра сам по себи постао узрочник (досл.
творац) зла. Након што е и Адам пао, одступивши од добра ка злу, ние било
никога ко се не би окренуо ка злу, нити се после Адама поавио такав човек.
12. Зато се авио Нови Адам, Христос, Кои, како каже Исаиа, греха не учини и не
помисли, а тим пре ние ни рекао (ништа греховно), ер се у устима еговим не
нае лукавство. Ние рекао "из уста", него "у устима еговим" (в. Иса. 53; 10), како
бисмо схватили беспрекорност (непорочност) егових мисли, као што на другом
месту Исаиа каже да е Он, и пре но што е познао зло, изабрао добро. Тако се Бог
оправдао, као што е горе било речено, и показао се као истински добар и Творац
добрих дела: човек е био створен као безгрешан и чистота коа се проавила у
Христу била е првобитно садржана у удско природи.
100
13. Пошто е требало открити и обавити ова неизрециви домостро, Бог из
пустие шае ована, символично прозваног Претеча. Он крсти оне кои му
прилазе и проповеда им да буду спремни да поверуу у Оног Кои е дои и Кои е
их, како каже, крстити Духом Светим и огем (в. Мт. 3; 11), а толико е веи од
ега (ована) колико Дух Свети превасходи воду. Он е Владар, сведочи ован, и
Творац свега, Господар ангела и уди. егова духовна ива су сви уди и лопата
за веае жита, т. силе кое Му служе налази се у руци и у власти Оног Кои
долази. Претеча Господи не сведочи едино сам од себе говореи да е такав Она
Кои долази, него наводи и Исаиу, ер е и ова пророковао о ему као о Господу.
Самога себе ован назива слугом послатим да наави егов долазак и да побуди
верууе, како би се припремили да Га дочекау, говореи: а сам глас вапиуег у
пустии: приправите пут Господи (Лк. 3; 4, н. 1; 23).
14. Сведочи, такое, да е Он ве постоао и пре него што е ован био зачет и родио
се. Пре мене беше, вели, она кои за мном долази (н. 1; 15), иако е егово зачее
и роее било после овановог. Дакле, ако е Он био први, онда то, наравно, ние
по телу, него пре него што е постао Тело. Наставауи, ован сведочи да е Он
аге Божие кое е узело грехе света и пророкуе о егово Жртви и заклау ради
отпуштаа наших грехова. ован, меутим, сведочи и да е Он виши Бог Кои е
сишао са небеса, да е бескрано моан и да е Духа од Оца примио без мере. Онима
што веруу у ега обеава живот вечни, а неверууим прети неизбежним гневом
Божиим. Када су га пак егови ученици упитали за ега самог, он им одговара: Он
треба да расте, а а да се умауем (н. 3; 30). И указууи на то због чега не само
он, него и сви други толико заостау за им колико е зема нижа од наднебеса,
каже: Кои одозТо долази, над свимае (ст. 31); Он е узвишении од свих и, као
Воени Син, у целости чува Очево превасходство: Отац уби Сина, и све е дао
ему у руку. Ко веруе у Сина, има живот вечни; а ако е непослушан Сину, нее
видети живота, него гнев Божии остае на ему (ст. 35-36).
15. Христос, дакле, долази да се крсти, да напре испуни послушае према Ономе
Кои е послао ована, као што и Он Сам каже: Тако нам треба испунити сваку
правду (Мт. 3; 15), а затим и ради Свог аваа, као и да би поставио почетак
спасоносног пута и учинио га веродостоним и поузданим за оне кои Га буду
следили и крштавали се. Осим тога, Он Сам е дао пример и показао да се (у томе)
даруе Дух Свети, и Он е установио крштее као лек за очишее нечистота кое
су се поавиле у нама као последица страсног роеа и живота. ему Самом чак ни
као човеку ние било потребно очишее, ер се родио од непорочне Деве и живео
изван сваког греха, али се нас ради Он родио и нас ради очистио (у крштеу).
16. Зато е примио крштее од ована, а када е излазио из воде отворише Му се
небеса и зачу се Очев глас: Ово е Син мо убени кои е по моо вои (Мт. 3;
17). Тада е на ега сишао Дух Божии у виду голуба, обавууи присутнима
сведочанство са небеса. Тако е Он авно посведочен као истинити Син; авно е
посведочен и Отац на небесима као истинити Отац; авно е посведочен и Дух
Свети, кои по биу происходи од Оца, а по природи почива на истинском Очевом
Сину. У води крштеа присутна е благодат егова, као и Очева и благодат Духа,
101
да би касние, будуи по узору на ега усвоена од оних што се крштавау, та
благодат и их на божански начин препородила, обновила и таанствено
пресаздала као оне кои више нису од старог Адама, од кога су на себе навукли
проклетство, него су роени од Новог Адама, од Кога добиау благослов, пошто
више нису чеда тела, но чеда Божиа, коа нису роена ни од крви, ни од телесне
жее, ни од жее мужевеве, него од Бога.
17. Иако су ради подвизаваа, испитиваа, исправаа и разумеваа овог,
многострадалног века, они ош обремеени тежином пропадивог тела, ипак су се
невидиво обукли у Христа са цием да, ваано се трудеи, прихвате егов
начин живеа и да по одласку са земе постану заедничари еговог
блаженства, блистаа и непропадивости. Као што е од еднога, Адама, и на
потомке рааем прешла казна смрти, тако од еднога, од Богочовека Логоса, на
све од ега поново роене прелази благодат вечног и небеског живота. Зато е за
их и отворено небо, кое е их примити у одреено време ако, хранеи се вером у
ега и праведношу примереном то вери, постану наследници Божии, како би
примили власт и били санаследници Христа, постауи заедни чари еговог
непропадивог живота и бесмртности, нераздвоно с им пребивауи и
наслаууи се еговом славом. Небо е за нас рание било затворено и ми смо
били синови гнева кои се састоао у томе што смо због нашег греха и
непослушности били праведно оставени од Бога. Меутим, због безгрешности
наше природе у Христу и због покорности Богу, постали смо чеда благовоеа и
воени синови седиени са Христом. Небо нам е отворено да би и на нас сишао
Дух Божии и пребивао у нама, да бисмо у одговарауе време и ми били име
узнети на небо. Тада е Она Ко е подигао Христа из мртвих оживети и наша
смртна тела кроз Духа еговог кои обитава у нама, преображавауи наше
унижено тело и саображавауи га телу славе Христове, кроз Кога смо се обогатили
бесмртношу и призвани смо на небеса, где е, изнад сваког начала и власти, наша
природа поставена на престо са десне стране Вишега.
18. О, дубино богатства и премудрости човекоуба Божиег! Тако е само Бог
знао да Своом премудрошу, силом и човекоубем преобрати наше посрнуе,
проистекло из нашег доброво-ног удааваа (од ега), у нешто несравиво
бое! Да Син Божии ние сишао са небеса, за нас би повратак на небо био
безнадежан; да се ние Он оваплотио и телесно пострадао, да ние нас ради
васкрсао и вазнео се, ми не бисмо познали безмерну убав Божиу према нама. Да
се ние Он, ош у оно време кад смо били неблагочестиви, нас ради оваплотио и
поднео страдаа, ми кои смо име узнесени на такву висину не бисмо могли да се
избавимо од унижавауе разметивости. Сада пак, када смо без икакве наше
заслуге узнесени на висину, ми пребивамо у смиреу и, схватауи величину
обеаа и доброчинства, постаемо све смирении, а отуда и потиче спасее.
19. Дакле, Син Божии е постао човек зато да би показао на какву нас висину Он
узводи, да се не бисмо гордили како смо ми, наводно, своим силама постали
победници; да би, имауи двоаку природу, заиста био Посредник, седиууи оба
дела у едно (т сваку од двеу природа свог Богочовештва); да би раскинуо окове
102
греха; да би очистио нечистоту свезану са телом; да би проавио Божиу убав
према нама; да би показао у какву дубину зла смо упали и да е за наше спасее
било потребно Божие оваплоее; да би за нас постао пример смиреа кое,
повезано са телом и страдаем, представа исцелитески лек против гордости; да
би показао да е Бог нашу природу створио као добру; да би постао Началник и
емац Васкрсеа и вечног живота, искоренивши очаае (безнае); да би, поставши
Син Човечии и учесник (причасник) смртности, учинио уде синовима Божиим,
тиме што их е учинио заедничарима божанске бесмртности; да би показао колико
е природа удска, саздана по образу Божием, узвишениа од свих осталих
створеа ер е толика била ена блискост са Богом, да о е било могуе да се
седини с им у едну Ипостас; да би указао поштовае телу (и то смртном) како
охоли духови не би сматрали да су достонии части од човека и да не би сами себе
обоготворавали због свое бестелесности и привидне бесмртности; да би споио
уде и Бога, кои су били раздвоени сагласно своим природама, тако што е Он
Сам постао Посредник двоаке природе. И шта ош да кажемо: да се ние оваплотио
Логос Божии, тада се ни Отац не би проавио као истински Отац, ни Син као
истински Син, ни Дух Свети као од Оца исходеи, ни Бог у суштини и ипостасима,
него би творевини изгледао као некаква Сила (енергиа), како су и говорили древни
безумни мудраци, а сада и следбеници учеа Варлаама и Акиндина.
20. Као што смо рекли, Господ е овим, колико е то било могуе, проавио Самога
Себе и Сво Домостро, показавши нам и да е узвишени Отац уистину егов Отац.
У оно време показао е онима кои су то желели, али и будуим покоеима, пут
повратка к ему, побудивши, призвавши и руководеи Своим сопственим
начином живота, учеем, савршаваем чуда и пророковаем, бое речено,
уистину божанским и натприродним премудрошу и знаем коем ништа ние
скривено, како будуе, тако ни садаше тано кретае у дубини срца. Требало е,
дакле, оне кои Га послушау учинити слободнима од ропства аволу. Пошто е
човек, искусивши на себи гнев Божии - а он се састоао у томе што е човек
праведно био оставен од Доброга - био предат аволу у ропство, требало е човека
помирити са Творцем, ер га на други начин и не би било могуе ослободити од тог
ропства.
21. Била е, значи, неопходна Жртва коа би нас помирила са наузвишениим Оцем
и посветила, будуи да смо били оскрнавени општеем са лукавим. Била е,
дакле, неопходна Жртва очишууа и чиста, али е такое био неопходан и
Свештеник (ере), и то чист и безгрешан. Неопходно нам е било и васкрсее, не
само васкрсее духа, него и тела, ради будуих уди, васкрсее кое е се збити у
одговарауе време. Ние, дакле, било довоно да нам се само даруе ово
ослобоее и васкрсее, него е било потребно да се оно и обезбеди. Осим тога,
требало е да нам се даруе и вазнесее и бесконачно граанство на небесима. Све
ово, меутим, ние било потребно само онима кои су тада живели и будуим
удима, него е - и то много више - било потребно за све од памтивека роене, ер
е у аду било много више уди, него што е их бити у будуности, много више
него оних кои е поверовати и истовремено се спасти. Зато е, мислим, Христос
дошао при крау векова. Било е, дакле, потребно да се и у аду проповеда Еванее
103
и да буде обавен ова велики Домостро (спасеа), да буде даровано потпуно
ослобоее од робоваа аволу, освеее и обеае будуих добара. Било е
свакако неопходно да Христос сие и у ад, али и да се све то изврши по правди, без
кое Бог ништа не чини.
22. Поред свега реченог, требало е праведно надмудрити преваранта - авола и
преотети му богатство кое е прикупио путем обмана, и при том мудрошу
победити зло у коем е надмени зачетник зла достигао савршенство; та егова
разметивост не би била срушена да е био надвладан божанском силом, уместо
што е лишен власти мудрошу и правдом. Пошто су се сви уди приклонили злу
делом, речу или помишу, свим тим или бар са два од ова три, и тако оскрнавили
чистоту коу е Бог даровао удско природи, било е потребно освеее. Освеее
се, пак, од памтивека врши посредством жртве коу сваки човек за себе приноси
Богу, и та жртва треба да буде чиста. Ми, меутим, нисмо имали такву жртву да
бисмо е принели Богу. Зато се авио едини неоскрнавени Христос и Самога Себе
принео Оцу као Жртву за нас и као Првину, да бисмо, гледауи на ега и верууи
ему, седиени с им кроз послушае ему, кроз ега изашли пред лице
Божие и, нашавши милост, сви задобили освеее. То е оно о чему Господ говори
у Еванеу: а посвеуем Себе за их, да и они буду посвеени истином (н. 17;
19). Ние било потребно да само Жртва буде чиста и безгрешна него и
Првосвештеник кои Жртву приноси, као што и Апостол каже: Такав нам
Првосвештеник требаше: свет, незлобив, чист, одвоен од грешника и виши од
небеса (евр. 7; 26).
23. Ради овога и сличног, Логос Божии не само што е постао Тело и боравио меу
нама, био видив на земи и општио са удима, него е примио и тело као што е
наше. И премда е то тело било савршено чисто, ипак е било смртно и подложно
страдау. Тим телом е, као богомудрим "мамцем", помоу Крста уловио змиу,
зачетника зла, и ослободио сав удски род кои о е робовао: када е тиранин пао,
сви тиранисани беху ослобоени. То е управо оно што Сам Господ у Еванеима
каже: Свезан е аки и покуство (т. сасуди) егово е разграбено (в. Мт. 12; 29).
Оно "покуство (т. сасуди)" кое е Христос дохватио, било е ослобоено,
оправдано, испуено светлошу и обогаено божанским даровима. Зато Давид
псалмопое: Узишао си на висину - на висину Крста, свакако, или, ако хоеш на
небо, запленио си плен, узео си даре у удима (Пс. 67,19).
24. Тако е Он страдаима и телом нагнао авола у бекство, приносеи то тело
Богу и Оцу на Жртву као свечисто и свеосвештано Заклае (о, неописиве
дареживости!), помиривши са Богом нас кои смо постали истог рода са им
(Богочовеком). Пошто е по вои Оца претрпео страдаа, дао е пример нама, кои
смо непослушношу погубили себе, а Христовом послушношу смо спасени.
Показао е и да е смрт егова неупоредиво драгоцениа од аволу своствене
бесмртности коа е гора од десет хиада смрти и подлеже будуо казни, док е
смрт егова постала узрок ваистину бесмртног живота а не друге и вечне смрти, и
она (смрт Христова) пребива са Христом у небеским скиниама. Уставши после три
дана из мртвих и показавши се жив ученицима, узневши се на небеса и остауи
104
бесмртан, Он нам е даровао васкрсее и бесмртност и на небесима вечни,
непоколебиви и уистину блажени живот, учинивши га потпуно извесним и
сигурним; едном смру Свога Тела и едним еговим Васкрсеем, исцелио нас е
од двоаке за нас смрти (душе и тела) и ослободио нас од двоаког ропства, ропства
душе и тела.
25. Када е због свесног и своевоног греха праведно био оставен од Бога,
истинског живота, лукави е постао мртав дух. Будуи пуноа зла, завидиви кнез,
лаживац и зачетник зла, он ние могао поднети да човеков живот протиче у месту
наслаиваа т. у рау него е, преваривши га погубним наговором, учинио човека
заедничарем греха и духовног мртвила. За овом смру духа нужно е следила и
смрт тела. Тако е лукави, кроз своу сопствену смрт, нама причинио двоструку
смрт и одгурнуо нас ниже чак и од ега самог. Разметиво се преузносеи, он се
самоме себи учинио великим и узвишеним ер нас е надмудрио и преварио и, као
бесмртан, ава, представио нам се као бог. После смрти постао е наследник наших
душа, оставених од Бога, збацио их у ад и закучао у тамницу из кое се, како е
изгледало, не може утеи.
26. Сажаливши се над нашом несреом, наш Створите Бог благоволео е да сие
тамо где смо ми пали и да нас призове (изведе) одатле, као едини слободан меу
мртвима, кои е сишао тамо живог духа, али и више од тога: обасавауи их
(мртве) божанском светлошу и исиавауи живототворну силу, да би просветио
оне што седе у тами и по духу оживео оне кои су тамо (у аду) поверовали у ега.
Оживее, такое, и тела свих у она дан у кои е назначио да оживи цео удски род
и да му суди, као што нас у своо Посланици учи првоврховни апостол: Зашо е и
мртвима проповедано Еванее, да приме суд по човеку телом, а да живе по Богу
духом (1. Петр. 4; 6). Показууи, нешто рание, у исто посланици ко е и на какав
начин проповедао Еванее мртвима у аду, каже: Зато и Христос еданпут за
грехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрен
телом, а оживевши духом; коим и сие и проповедаше духовима у тамници (т.
душама мртвих од памтивека) (1. Петр. 3; 18-19).
27. И као што е лукави едном своом смру по духу произвео нама двоструку смрт
(и душе и тела), тако нас е Благи едном своом смру по телу исцелио од
двоструке смрти, и едним васкрсеем Свога Тела даровао нам двоструко
васкрсее, тако што е посредством (Свое) телесне смрти оборио онога кои е због
смрти имао власт над нашом душом и телом, ослобаауи нас од оба вида егове
тирание. Лукави узима на себе изглед змие да би тиме обмануо човека, а Логос
Божии узима удску природу да би помоу е надмудрио обмаивача. Он е
узима као неприступну за обману и чисту и такву е до краа чува, приносеи е
Оцу као Жртву (Првину) да бисмо ми, преко наше удске природе, били
освештани. Да е, пак, Логос Божии примио тело неподложно смрти и страдау,
како би онда аво могао бити обманут и како би Му могао прии он кои е сам по
себи Завист?
105
28. Он због тога и ние приступио све док ние сазнао да Христос има тело
подложно страдау. Постеи у пустии четрдесет дана и не огладневши (иако е
имао тело кое е могло да претрпи страдаа, не би тада то савршио и не би
издржао да то ние допустила сила Свемогуег, седиена са телом), Он, како каже
Еванее, назад огладне. Први пут се тада дрзнувши и нападауи, зачетник зла му
намее искушеа, тражеи начин да продре до еговог духа. Пошто е био силом
одбачен, опет е приступио, нападауи новим насладама, али е с влашу побеен,
те е, раздражен, клонуо и постиен побегао. Зашто е поражен кушач кои се
дрзнуо да приступи помоу телесних страсти? Зато што е безгрешног човека
наговарао да почини грех. Он е, дакле, постиено побегао а Христос, не ослабевши
од егових искушаваа, изгони га из душа авоиманих, исцеуе свезане болешу,
васкрсава мртве, не само недавно умрле, него и оне што су почели да се распаДау,
и то чини само едном едином заповешу. Уз то проповеда покаае и обавуе да
се приближило Царство небеско, приводеи душе вери и начину живота супротном
од онога коем их е учио неприате, ер прихвата и преображава грешнике, а
поред тога и Своим ученицима даруе власт над демонима.
29. Да ли е то могао да поднесе сатана и ангели кои су пали заедно са им?
Размишауи како да уништи ту неприатеску силу, зар е могао а да ништа не
предузме? Зар е могао да поднесе да живи такав Човек, Кои га изгони из уди и
руши егову многолику тираниу над има? аво е био махнито разарен против
Христа, ер из искуства зна да е она богоодважна душа неприступна за какву било
страст или страсти чии е он сам зачетник и савршено неприемчива за смрт коу е
он сам по себи створио за уде. Иако е Христово тело подложно страдау и
смрти, аволу ние допуштено да Му он сам нанесе телесну смрт, због чега покрее
душе неверних удеаца да Га убиу. У има побууе завист и махниту мржу
према Н>ему, ер е Христос и их разобличавао и одбацивао као зле. Он, дакле,
покрее и побууе их да Га убиу тако што е Га подвргнути срамотно казни
коа се примеуе само према злочинцима и нечаснима, сматрауи да е тако и
ега одстранити са земе, а и само име егово осрамотити на земи. Надао се да
е, када Он умре, и егову душу, као и душе свих уди од памтивека, затворити у
ад.
30. Тако се она кои вара преварио, нападауи на Христово тело, као подложно
страдаима и смрти. Меутим, он е против свое вое унео Светлост у мрачну и
страшну преисподу и показао Дародавца живота душама кое е тиранисао
духовним умртваваем. Осим тога, он е и Тело, од кога е дошло васкрсее и
бесмртност, помешао са мртвацима, журеи да Га преда смрти и гробу. Господ е
могао да развее и ове егове зле намере, али ние то учинио. Напротив, ош више
е пожелео да ради нас поднесе страдаа ради нас, ер е зато и постао Богочовек:
да ние био Човек, не би могао пострадати; а да ние био Бог, остауи и дае
нестрадалан по Божанству, Он не би могао да ради нас телом прими такву смрт,
благодареи коо нам е даровао да се усправимо или, бое речено, даровао нам е
васкрсее и бесмртност. Да Он ние био Бог, не би се веровало да е Он заиста
могао да не искуси страдаа, али Он е добровоно изволео да пострада, да би
показао да нас е егово смирее ослободило и усправило. Тиме нас е такое
106
научио како се и делом треба до смрти борити за праведност и открио верууима
силу бесмртности, бесмртности коа е се састоати не само у свагдашем
постоау, него у постоау слободном од вечне погибие (говорим о ужасним
мукама припременим за авола), у животу кои е значити савечновае са добрим
ангелима, санаслаивае прекрасним и бесконачним Царством.
31. Ето зашто се Он подвргао смрти коо ништа ние дуговао, али коу е поднео
ради нас, да би нас, подвргнуте смрти због дуга, ослободио (искупио) од ропства
аволу и смрти; мислим, пак, на смрт и духом и телом, у времену и у вечности.
Предавши за нас криве због греха Крв Своу невину услед безгрешности искупио
нас е од кривице, отпустио наше грехе, обвезницу ихову на Крсту поцепао и
избавио нас од тирание авола. Преваривши се и разапивши широм чеусти да би
што пре пролио Крв Владичину (Коа е наше Искупее), не само невину, него и
богату божанском силом, она не само да тиме ние ништа добио, него се, напротив,
нашао чврсто везан и Крстом Христовим изложен порузи. На та начин смо ми
били избавени од робоваа ему и премештени у Царство Сина Божиег. Ми,
кои смо рание били сасуди гнева (Божиег) сада смо, благодареи ему, постали
сасуди милости Божие, (сасуди) Онога Кои е свезао акога (у порееу с нама)
авола и разграбио егове сасуде, Кои се потом праведно, пошто е по наговору
авола неправедно убиен, зацарио над нама, праведним судом таанствено
победивши злоначалника и авно показавши свемону силу, и савладавши смрт по
телу, и уставши из мртвих после три дана, и узневши се на небеса, и седнувши с
десне стране Оца у том истом телу кое е ради нас носио и коим е умро,
заемчивши нам васкрсее из мртвих, повратак на небо и наследство Царства ако
само и ми, следеи колико год то можемо, ега, будемо праведношу побеивали
кнеза греха, одбиауи егове нападе и подстицаа на одурне страсти и уначки
подносили егове лукаве смицалице.
32. Ето зашто нам е Господ, иако нас е божанским крштеем наново родио, и
благодау Духа Светог запечатио за дан Искупеа, ипак оставио ово смртно и
страсно тело, и мада е Он изагнао злоначалника (т. руководитеа зла) из душа
удских, ипак му допушта да нас напада споа, како би човек, обновен, сагласно
Новом Завету, т. Еванеу Христовом, живеи у врлини, покаау и презируи
животна задовоства, подносеи страдаа и калеи се кроз враже нападе,
припремио себе у овом веку да прими непропадивост и она будуа блага, коа е
бити примерена будуем веку.
33. Верууи, дакле, треба да се радуе с надом; и пошто е се овдаши живот
окончати, треба благоразумно с вером да очекуе блаженства, коа е будуи живот
без конца садржати у себи. У разумевау вере треба истрано да трпи оне недае
кое у виду казне ова живот правично носи у себи, и кроз непопуштае греху, ако
треба и до крви да се супротстави началнику и сатруднику греха и лукавим замкама
кое нам постава. ер, осим греха, ништа у овом животу, па ни сама смрт ние
несреа, макар и личила на несреу. Зато су Преподобни сами причиавали пату
(несреу) своме телу, а Мученици су смрт, коу су им други насилно нанели,
учинили славном и претворили е у извор живота и славе и Царства вечног и
107
небеског, искористивши е одважно и богоугодно. Након што е Своим
Васкрсеем укинуо смрт, Господ е допустио да она ош увек остане за егове
верне, а са ом и друге овоземаске невое, како би човек бореи се у Христу при
оваквим околностима за Истину, проавивану кроз начин живота и догмате вере
Новог Завета, био припремен за она будуи нови и нестариви век.
34. Тако и саме невое и несрее доносе корист онима кои их са вером
неустрашиво подносе: оне затиру грехе, вежбау, испробавау, помажу да се сагледа
сав ад и беда овог живота, подстичу на хшамену молитву и истрано искае оног
неотуивог и вечног усиновеа и Искупеа и заиста новог живота и
блаженства. А пошто е наше у Христу усиновее и обновее по души и телу
многоструко, имауи почетак, завршетак и оно измеу ово двое, Он е као почетак
поставио благодат крштеа, коа даруе отпуштее свих грехова и прегрешеа, а
назива се "купе (баа) препороеа", а као завршетак даруе васкрсее, коем се
надау верни, и живот обеан у будуем веку. Меу има е и живот сагласан
Христовом Еванеу коим човек, напредууи у Богу, ача, узраста и обнава се
из дана у дан у богопознау, у праведности и освееу тек незнатно маем од
оног ангелског, изгонеи из себе привезаност ка приземном и преусмеравауи се
са видивих, телесних, привремених ствари ка оним мисленим, ду-ховним и
вечним.
35. Ова три степена обновена у Христу, Созерцате неизрецивих тани Духа,
Сасуд Изабрани, Велики Павле, учеи нас, описуе укратко у Посланици
Риманима: Кои се крстисмо у Исуса Христа, у смрт се егову крстисмо. Тако
се с им погребосмо кроз крштее у смрт (Рим. 6; 3-4). То е почетак нашег
обновеа: ер е Христос на Крсту поцепао обвезницу наших грехова и оне кои
се сапогребавау са им кроз крштее учинио недужнима. Почу, пак, о средини
коа следи за почетком: Да бисмо, као што Христос устаде из мртвих славом
Очевом, тако и ми ходили у новом животу (исто); и затим додае завршетак
обновеа (васпоставаа), казууи: ер ако постадосмо седиени са обликом
смрти егове, онда емо и са васкрсеем (ст. 5). А онда, показууи ош
очигледние какав е почетак и каква врста обновеа и усиновеа, каже: Ими,
кои прве дарове Духа имамо, и ми сами у себи уздишемо, чекауи усиновее
(Рим. 8; 23). "Првим даровима Духа" назива освеее и благодат Духа, коу
примамо у божанском крштеу. Ослобаауи се од грехова и бесплатно се
обнавауи, бивамо оправдани Христовом благодау, ер су у томе садржане
првине оних будуих блага. Говореи пак "чекауи усиновее", он, показууи
да не говори о усиновеу на основу крштеа, него о оном будуем, савршеном и
неотуивом усиновеу, додае реченоме: "избавее (чекауи) тела нашег"
(исто), т. избавее од страдалности и пропадивости (тености, трулежности)
егове; ер овде усиновее често бива злосрено, а оно у обнавау и васкрсеу
из мртвих савршено е и ваистину постоано.
36. И у Посланици Филипанима он ош асние излаже завршетак (краи ци)
овог обновеа, говореи: Спаситеа Господа нашег Исуса Христа очекуемо
Кои е преобразити наше понижено тело, тако да буде саобразно телу славе
108
егове (Филип. 3; 20-21). Као што е Христос умро у немои и пониженог тела а
устао у сили и слави Божанско, тако и они кои живе у Христу одлазе у смрт,
кажимо опет речима Павла, у немои и бешчашу, а устае у сили и слави,
примивши прославено и чисто тело, какво е имао Христос после васкрсеа,
поставши Првенац из мртвих и Првина упокоених. А то обновее по телу сада
се, да тако кажемо, гледа вером. И то не као нешто видиво, остварено него (се
гледа) надом; и само обновее има сво почетак као што рекосмо, у божанском
крштеу, кроз отпуштае грехова, ача и узраста кроз праведност у вери, све више
и више се обнавауи у богопознау и одговарауим врлинама; а завршетак е
му бити у будуности, у гледау Бога лицем у Лице; ер овде видимо као у
огледалу и загонетки.
37. Зато е и ован (Богослов), кога Христос веома воаше седиууи у едно оба
обновеа, т. обновее тела и обновее душе, рекао: "Сада смо деца Божиа."
То е почетак усиновеа, али и ош се не откри шта емо бити; а знамо да када
се открие биемо слични (подобни) ему, ер емо Га видети као што есте (1.
н. 3; 2). То е завршетак усиновеа Богу и обновеа кое нам е даровано у
Христу). Исти он и у Еванеу о томе вели: А онима кои Га примише, даде власт
да буду чеда Божиа, онима кои веруу у име егово, кои се не родише од крви, ни
од жее телесне, ни од жее мужевеве, него од Бога (н. 1:12-13).
38. Говореи да се нисмо родили од тела него од Бога, он указуе на препороее и
усиновее кроз божанско крштее, о чему и у посланици говори, да смо "ми сада
деца Божиа". Говореи, пак, да нам е Он дао власт да будемо деца Божиа као да
ош нисмо то, он е указао на завршетак усиновеа. Као што новороени
младенац има од саме природе мо да постане мудар, и постои могуност да е
мудар, а са протицаем година, ако уз то постое и околности кое погодуу
развоу, он е и заиста постати мудар, тако е и наново роени кроз божанско
крштее заиста примио потенциалну силу да постане саобразан телу славе Сина
Божиег, и ако буде ходио у новом животу, живеи сагласно Христу и по еговом
Еванеу, онда е у васкрсеу, овако опремен силом за савршенство, не више
вером и надом, него истински стварно добити прославено и начистие тело, какво
е и Сам Господ имао после Васкрсеа. И мртва тела безбожника е васкрснути али
не у небеско слави, пошто они нее бити саобразни телу славе Христове; нее они
угледати вернима обеано виее Бога кое се ош назива и Царством Божиим. ер
е речено: Нека се узме нечастиви, да не види славе Господе (Иса. 26; 10). Они
кои су роени и отхраени у Христу и кои су дошли, колико е то могуе, у меру
раста пуное Христове, блажено е се удостоити божанског блистаа и сами е,
као што е написано, заблистати као сунце у Царству Оца иховог.
39. Адам е пре преступа био заедничар тог божанског озареа и светлости и,
будуи заиста одевен као у неку свечану одежду славе, не беше наг нити се стидео
што е наг, него украшен беше неупоредиво више, да е и описати немогуе, од
оних кои сада на себи носе диадеме украшене мноштвом злата и драгог камеа.
Ову нашу природу, услед преступа срамотно обнажену од овог божанског
блистаа и светлости, Логос Божии е, помиловавши и по човекоубу
109
примивши, изабраним меу Ученицима на Тавору показао поново и у ош вео
мери одевену у ту божанску светозарност, него што е некада била, и асно
представио какви емо ми, кои веруемо у Н>ега и задобиамо у ему
савршенство, бити у будуем веку.
40. Наи еш да су залоге овог савршенства, кое припада онима кои живе у
Христу, биле нескривено дате ош овде (у овом животу) Светима Божиим, кои су
се ве сада наслаивали благом будуег века. Претходно е то проавио Мосе, када
синови Израиеви нису могли гледати на славу лица еговог, а после тога ош
очигледние е то показао Сам Господ, просиавши на гори у светлости Божанства
до те мере светозарно, да чак ни изабрани меу еговим Ученицима, иако су тада
примили духовну силу, нису могли, гледауи, да то издрже. Лице Стефаново, као
што пише, беше налик лицу Ангела, а сам он е, гледауи са земе иза границе
небеса, где Христос седи с десне стране Величине, видео наднебеску славу Божиу.
Дуго би потраало да набраамо и наводимо примере свих оних кои су ош овде
примили залоге будуих блага и блажено примили оно божанско блистае и
светлост,
41. коу нека и ми задобиемо благодау и човекоубем нас ради оваплоеног,
пострадалог, погребеног и васкрслог, Кои е нашу унижену природу узнео на
небеса и почаствовао е седеем са Оцем Исуса Христа Господа нашег, Коем
заедно са свесветим и живототворним Духом приличи слава, част и поклоее,
сада и увек и у векове векова. Амин.
110
17. Беседа
Тумачее тане суботе и недее, дана Господег,
изговорена на Нову (Младу, Томину) Недеу
1. Данас празнуемо Нову недеу или, бое речено, савршавамо обновее новог
дана Господег. Наше слово има за сво ци да вашо убави, колико нам то време
допусти, дубе разоткрие тану дана Господег. Будуи да е ова тана велика и
узвишена и да се због тога не може лако схватити, требало би да узнесемо
благодарност Господу сваке твари по Коем е и ова дан добио сво назив и Кои е,
благодареи Свом доласку у телу, онима што Му с вером приступау разоткрио
макар и мали део онога што е тешко доступно и речи и уму.
2. Обратите пажу на суштину онога што се говори. Ако неко и не буде у стау да
све разуме, и из онога малог (што буде схватио) разумее опште значее, ер е
учее Духа слично светлости. Бог, дакле, шестога дана ние створио и украсио
само васцели ова видиви свет, него и едину своу творевину коа е саставена и
од чулног (видивог) и од духовног елемента: створио е живог човека,
оживотворио га и подарио му власт над живим биима и над свим бием
земаским, да би седмога дана отпочинуо од Своих дела. Томе нас е поучио
Мосе, удостоен да созерцава стварае света кое се збило много пре ега или,
бое речено, поучио нас е Сам Дух Свети Кои е то кроз егова (Мосеева) уста
човекоубиво обзнанио нашим устима и душама. И благослови Бог седми дан,
речено е, и посвети га (1. Мос. 2. 3). Зашто е посветио и благословио управо та
дан, у коем ништа ние створио, а не први дан кои е, како се чини,
превасходнии? Зашто е Мосе тако говорио само о том дану, али не и о првом, у
коем е Бог ни из чега створио васеену и озарио е новом светлошу, иако ош
ние успоставио одговарауи поредак, изводеи све по реду и врстама? Ако и ние
посветио та дан, зашто ние (посветио) она кои е за им уследио и у коем е
утврдио и распростро ову велику површину, под чим подразумевам небо кое е око
нас, а после првог и оно друго небо? Зашто пак не она дан кои е дошао после тога
или дане кои су уследили, т. дане током коих е зема, после повлачеа воде,
почела да постои и да добиа сав сво поредак и украсе, положене на у и о
своствене, када е небо добило два велика светила, слична неким очима и кад су се,
на заповест Божиу, из воде поавиле птице и водене животие по своим врстама?
3. Оставимо сада све то и запитамо се зашто Бог ние, више од осталих,
благословио шести дан, када не само да е из земе извео живе душе гмизаваца и
четвороножаца, него е показао и дело достоно Свог савета, све крунисавши у
еговом лику, сединивши чулно (видиво) и духовно, дело единствено и
величанствено ер е по благодати оно у себи одразило ега Самог, будуи да е
111
створено према еговом образу и подобиу као живо бие кое Га познае, односно,
дан када е на земи показао човека. Зашто ние посветио и благословио та дан,
него дан седми, кои е био дан неделаа? Желеи да дам обашее и да
разрешим недоумицу, а будуи да се меу моим слушаоцима налазе и они учении,
неопходно е да оповргнем неправилна мишеа. Постое, на пример, они кои
сматрау да е бро седам свети бро. Такви су осиф (Флавие), Филон и остали
кои, слично има, кажу да е он нероен, али и девствен, ер не раа, какво е, по
иховом мишеу, и Божанство. Они то тврде стога што не могу ни да замисле
да, и раауи, Бог не нарушава девство, ер раа без брачног седиеа, бесемено
и безболно. А други тврде да е због тога од свих дана у недеи едино ова, седми
дан, добио божанствени благослов због светих особина самог броа седам и не
измишау само против Бога, Чиу плодност оспоравау, него и против самог
седмог дана, ер се сваки бро раа (исходи) од единице, а будуи да е и седам
бро, отуда следи да ни он ние нероен. Ни од чега другог се, кажу, не ствара
множина него од еднине, а нероени ние она кои е од множине, него она кои
се ни од кога не раа, док бро седам не поседуе такву особину.
4. Затим, ако е дан благословен зато што е та бро такав, далеко више би
приличило да е први дан примио благослов, а посебно пошто га е Мосе назвао
"првим". ер единица е потпуно нероена. Али она, кажу, када се умножи раа и
сваки бро од оних кои се налазе у десетици, а седмица не раа ниедан од броева
у десетици и зато е девствена. Нека зато буде девствена она коа уошпте не раа,
не из нужде, али нека буде. А она коа не раа малоброне, него броне, што више
раа свакако е даа од девства. Седмица, дакле, умножена и саставена од онога
што е у десетици не раа ништа, али раа многе од оних кои су изнад десетице. И
како е онда девствена? Али, избегавауи наше замке, они као да се пеу на месец
и планете, говореи да е планета седам, а да се месец у седам дана раздеуе
напола, кроз других седам бива пун и у еднаким размацима поново се враа на
почетак. ер они не знау да, ако е седам за их свет бро, и други броеви су
еднако свети, а више од их ихово начело, ер читав чулни свет е едан и читаво
небо е едно, или не више од два. И едно е сунце у свемиру и едан месец, да не
говорим о томе да све садржи едан Бог Кои е пре свега и кроз све и над свим,
Кои обавуе онима кои исправно схватау истинско единство.
5. И ако е свака од звезда и планета кружног облика, као и свемир, а круг е
саставен од двое, тачке и линие, и без тога двога не може да постои ништа
чулно, онда е и бро два веома користан и потребан у свемиру. Али будуи да у
свемиру не постои само линиа, него и раван, зато измеу броева на исти начин
постои и трока. Изоставиу друге предности тога броа. А пошто, опет, ништа од
поменутог ние само круг, него и тврдина и сфера, а то без четворке не може да
постои, ер им е неопходна и друга размера, како да и четворка не буде такое
достона похвале? Из сличних разлика тако треба да буде и са петицом, а више од
других и са шестицом, ер она е прва меу савршеним, будуи да се пре других
изедначуе са своим деловима. Зато е и свет током шестога дана завршен.
112
6. Из свега овога происходи да они кои поштуу бро седам обмауу саме себе:
они, у суштини, не поштуу само бро седам него, едноставно, сваки бро, ер сваки
од их поседуе довоно основа за поштовае. Меутим, како е бро, као и све
што постои, створио Бог, и како е све што е Бог створио добро, и то добро веома,
о чему е Сам Творац посведочио посредством Мосеа, ако би неко узео неки бро
и бриживо га изучио, открио би да е и он добар, и то добар веома, и сам по себи
и због других разлога, чудесно сразмерно одговарауи и себи самом, и другим.
Меутим, ниедан од дана, узетих по свом броу, ние у том погледу превасходнии
од осталих, ер Мосе не каже да е Бог похвалио бро неког дана, него су дела коа
е Он савршавао свакога дана била овенчана похвалом. Према томе, ни седми дан
ние ради тога био достоан похвале (него е постоала друга основа за то). Будуи
да ми указуемо на разлог због коег е Бог нарочито посветио и благословио ова
дан, започеемо од самих Мосеевих речи, односно: И отпочшу Бог у седми дан од
свих дела Своих коа учини (сатвори) (1. Мос. 2; 2). После тога додае: И
благослови Бог седми дан, и посвети га, одмах указууи на разлог благослова,
понавауи оно исто: ер отпочину Бог од свих дела Своих коа поче да ствара.
Према томе, постое и таква дела Божиа коа Он ние почео да твори (т. дела коа
су Богу своствена и коа су самим тим беспочетна, односно савечна ему) и од
чиег твореа ние отпочинуо, као што нам е открио Сам Господ, говореи: Отац
Мо до сада дела и а делам (н. 4; 17).
7. Желеи да нам, колико е то у нашо мои, допусти да познамо управо таква дела
и да нам покаже да управо их треба да тражимо више него било шта вештаствено,
Бог е благословио и посветио седми дан у коем е отпочинуо од ствараа чулног
(видивог) света, као неки повратак, путем починка, од нижег света (досл. доег)
ка ономе кои припада боо и надсветовно (надземаско) сфери. Да употребим
речи великог Дионисиа, Бог услед преобиа доброте бива изван Самога Себе и,
узносеи се од свега, силази ка ономе што е у свему, по иступитеном
(екстатичком) надсуштаственом деству кое се не одваа од ега. Сишавши
човекоубиво онолико колико е Он желео и колико е то било неопходно, и
створивши ова наш чулни свет за шест дана, у седми дан Он се, како е то и
одговарало божанству, вратио у Себе и на ему своствену висину коу Он,
меутим, ние ни напуштао, и као благословен показао е починак тога дана. Тиме
е и нас научио да желимо да, колико е у нашо мои, усходимо у она починак, а
то е наше умно созерцае и кроз ега узношее ка Богу. На ова починак нас
недвосмислено побууе и апостол ер, наводеи речи кое е Бог кроз Псалмопоца
изрекао о удеском народу, односно: Тако се заклех у гневу Своме: Нееш уи у
поко Мо (Пс. 94; 11), он затим додае: ер рече негде за седми дан овако: И почину
Богу дан седми од свих дела Своих (евр. 4; 4) и нешто касние: Постарамо се,
дакле, да уемо у та починак (ст. 11), ер е она кои у ега уе отпочинути од
своих дела као што е и Бог отпочинуо од Своих.
8. Желите ли да асние дознате у чему се састои та починак и на кои емо начин
уи у ега? Ако познамо она божанствена дела коа Бог ние започео, будуи да су
беспочетна, ош емо више разаснити значее овог починка и уласка у ега. Каква
су то дела? Нека нам у овом делу помогне Псалмопоац, кои овако пише о Богу:
113
Дела руку егових су истина и суд (Пс. 110; 7). То значи да е оно дело Божие кое
нема краа познае свега постоеег и предзнае онога што е бити: ако би неко
ово дело именовао као "истину", не би погрешио. Беспочетна и бесконачна дела
Божиа есу суд и промишае, ер ономе што постои и пре постаа било е
неопходно Божие предзнае и суд, ер потребно е да то настане и да не нестане
када му ние време, нити да се нешто у одреено време промени на сопствену или
свеопшту корист, а да друго остане неизмеено. Беспочетно дело Божие састои се
и у повратку Себи самом, ер Он се беспочетно кретао у самосозерцау.
9. Уистину, она ко то здраво истражуе, могао би да наведе ош много примера за
то. Нека сваки од нас, брао, удаивши се од брига кое га приземуу и муче
(обремеуу), као и од дела коа им одговарау, отвори сво слух и обрати пажу на
учее Духа. ега е пре свега похвалити Господ, Кои ние одобрио Марти ер се
бринула о многом, иако е ен труд био због ега. Мариа е, седеи поред ега и
паживо слушауи речи учеа, добар део изабрала коио се нее одузети (Лк.
10; 42).
10. Видиш ли дело коем нема починка? Затим е она, чии ум прихвати ове речи
учеа Духа и када дубоко размисли о има, кад их у разуму душе буде
претпоставио свако страсти и земаско помисли, услед тога и сам показати бригу
о свом животу да би се спасао и за делае у свом срцу имати истину и суд, као што
каже Псалмопоац-Пророк: Говори истину (Пс. 14; 2). Када удаиш сво ум од
сваког расуиваа, макар оно било и добро, и када га васцелог сабереш у ему
самоме, достигавши то путем упорне усредсреености (паже) и непрестане
молитве, тада еш, на та начин, и ти уи у божанствени починак и задобиеш
благослов седмог дана, обитавауи у самосозерцау и кроз самосозерцае се
узносеи ка богозреу (боговиеу). Кажу да се исход молитве садржи у
узношеу душе ка Богу. То е едан од узрока благослова кои е дат седмом дану а
кои е и Мосе открио у Закону, установивши да се седми дан празнуе. Меутим,
неделае тога дана односи се на ствари кое користе телу, док душа треба да дела.
11. Она Кои е за шест дана створио свет предвидео е и човекову склоност ка злу
и, као последицу тога, егову управеност ка земи, егов пад кои е досегнути
до ада и човекову заточеност у аду, овешталост читавог овог света због човека и
егов долазак до пропасти, а такое и егово обнавае кое е наступити кроз
егово очовечее (оваплоее). До тог обнаваа дошло е силаском
оваплоеног Бога у ад, посредством смрти, и еговог обеаа да е призвати душе
кое се тамо налазе, а што се догодило у суботу. Управо е то дело седмог дана кое
е Он предвидео и вероватно да е због тога едино та дан и удостоио благослова.
То е у таности било приуготовоено седмога дана, т. у суботу, а било е
откривено и на савршен начин окончано осмога дана, дана Васкрсеа Господег.
Због тога се та дан и назива Даном Господим. Какав е однос петка према суботи,
такав е и однос суботе према Дану Господем кои е очигледно превасходи, као
што завршетак и истина превасходе почетак, праобраз и сенку. Такво
превасходство и светост Дана Господег проистичу из благословеног окончаа
114
дела у та дан и очекиваног на та дан свеопштег васкрсеа, и узласка достоних у
божанствени починак и препорааа васцелог света.
12. Ма колико доказа да наводе они што поштуу суботу, то е се, уз додатке,
односити и на осми дан, ер е та дан окончае (или "савршенство") суботе. И
Мосе е скривено увео поштовае овог осмог дана, т. Дана Господег. убиларна
година коу е он озаконио и назвао "годином отпуштаа" не брои се према
седмицама година, изброаних по закону, него долази после свих их, и била е то
осма година, оглашена по истеку ових последих година. Мосе е то исто учинио
и са седмицама недеа. На та начин, Законодавац не само да е прикривено увео
поштовае осмог дана, кои ми називамо Даном Господим (или васкрсеем,
васкрсним даном), као дан освештан Васкрсеем Господим, него е заповедио и
да се он дочека празником кои е именовао као "Дан труба" и назвао га
"исходним", т. границом и концем свих празника. Тиме се асно показуе да ми и
осми дан морамо називати "светим", као да предоглашава божанствено, свеславно
и свештено достоанство Дана Господег, кои е наступити када прое све што е
старозаветно.
13. На та начин, и он е из тог разлога поштовао седми дан, ер он води ка
истински поштованом осмом дану. И као што Закон кои е дат посредством ега
заслужуе поштовае будуи да приводи ка Христу, тако поштовае заслужуе и
седми дан, будуи да приводи ка осмом дану у коем се догодило васкрсее
Господе, пошто е та дан био осми. Као што после седмог дана према рачунау
долази осми, тако еш, ако испиташ, открити да е после седмог од свих васкрсеа
коа су се догодила у свету, Васкрсее Господе било осмо по реду. На та начин,
оно се ние само догодило у осми дан, него се и рачуна као осмо после свих оних
коа су му претходила. Оно е, меутим, истовремено и прво, ер се непосредно
везуе за очекивано свеопште васкрсее (за васкрсее свих) у Христу или, бое
речено, према васкрсеу због коега се прослава и Христос, првина упокоених и
првороени из мртвих. На та начин, Дан Господи ние само осми дан због тога
што се брои као осми после оних дана кои му претходе, него и е истовремено и
први у односу на оне дане кои за им следе, тако да, пошто испуни круг, буде исти
та, нови и први од дана кои ми називамо даном Господим, а Мосе га ние
именовао првим него "едним", будуи да своим значаем он далеко превасходи
остале дане и представа почетак будуег века, единог и незалазног (бесконачног)
дана.
14. Нека буде сасвим очигледно превасходство дана Господег над осталим
празничним данима и због следеег: сваки други дан, обилазеи (пролазеи)
годиши ток, едном годише са собом доноси празник. Кроз непрекидно
периодично последовае током читаве године, Дан Господи нам доноси празник
четири пута месечно, чинеи нам годину уистину "годином отпуштаа" и
"годином угодном Богу". Установууи нам да празнуемо та дан по истеку сваке
минуле седмице, Господ се због тога напре авио ученицима окупеним у дому и
то у време кад Тома ние био са има. Он им се показао као жив, подарио им мир и
кроз Свое удахнуе обновио оно прво (удахнуе) кое е Бог дао човеку на почетку
115
света, подарио им е благодат Светога Духа и у их положио силу да свезуу и
раздрешуу грехе, учинивши их учесницима власти коа е на небу, говореи:
Примите Дух Свети! Коима опростите грехе, опраштау им се, а коима
задржите, задржани су (н. 20; 22.-23).
15. Ту силу и ту благодат Господ е подарио авивши се на сами дан Свог
васкрсеа, односно на Дан Господи. Затим се, када е истекло ош седам дана,
или, на Дан Господи кои ми управо данас празнуемо, опет авио на исти начин, у
том истом дому, Сам е обновио егово празновае и сумичавог Тому привео
вери. Сагласно убеном Спаситеевом еванелисти и ученику, после осам дана
опет беаху унутра ученици егови и Тома с има. Дое Исус кад беаху врата
затворена и стаде на средину и рече: Мир вам (н. 20; 26).
16. Видите ли да се на дан Господи догодило и сабрае ученика Христових и
Господи долазак код их? Био е, дакле, Дан Господи кад им се, окупенима,
Он авио први пут и опет, после седам, дана, када е био Дан Господи, Он им се
ава, када су се поново окупили. Црква Христова непрестано изображава ова
свештена сабраа, савршавауи богослужеа, а посебно на дан васкрсеа, када
смо заедно с вама и говоримо вам општа начела коа се односе на дело спасеа,
побуууи вас на побожност и на благочестив живот.
17. Нека зато нико услед нерада или услед свакидаше бриге о земаском не
напусти ова васкрсна (недена), свештена и од Бога предата сабраа да се не би
догодило да, будуи праведно од Бога напуштени, доживимо нешто слично Томи,
кои ние дошао у право време. Ако би се едном и догодило да, будуи прекомерно
заузет, неко тада и не дое, нека касние врати дуг и нека самога себе принесе
Цркви Христово, како не би остао искучен из е, са душом оболелом од невера
кое се проавуе или кроз речи, или кроз дела, не долазеи при том у Христово
лечилиште и не допуштауи свештено лечее, као божанствени Тома. Постое,
дакле, не само мисли и речи него и дела коа су проава вере, ер е речено: Покажи
ми веру од дела твоих (в. ак. 2; 18). Она кои их нема сигурно е далеко од Цркве
Христове и целога себе предао е таштини. егова вера е мртва или, бое речено,
он нема никакву веру, због чега е и сам, услед греха, постао мртвац.
18. Неки су у недоумици на кои е начин Христос, будуи да е био у телу ушао
кроз врата затворена. Такви уди очигледно не знау да се духовно саображава
духовном и да се едно другим доказуе, као што каже божанствени апостол (в. 1.
Кор. 2; 13). Ако Он ние нарушио утробу Деве Коа Га е родила по телу, ни
намае е не отворивши, него су и у роеу остала неповреена обележа
девствености, иако е Он и тада био обучен у тело кое е смртно и подложно
страдаима, зашто би нас онда чудило ако е, обесмртивши тело кое е примио и
сада ве поседууи бесмртно тело, ушао кроз затворена врата? Меутим, како онда
да е Он, имауи бесмртно и бестрасно (неподложно страдау) тело истовремено
могао да има и ране и пробиена места на рукама и на ребрима? Еванелиста
приповеда да е Господ рекао Томи: Пружи прст сво амо и види руке Мое, и
пружи руку своу и метни у ребра Моа и не буди неверан неш веран (н. 20; 27).
116
Како, дакле, да е Он имао ране? Смртно и страдално тело не би могло да покаже
ране и пробиена места и да истовремено буде читаво и здраво. Он е, меутим,
имао мо да, заедно са бесмртношу и бестрашем тела покаже, коме пожели, и
ране и повреде кое е рание примио и да при том егово тело не буде ништа мае
бесмртно и бестрасно.
19. Из тога такое закучуем да и они кои су пострадали за Христа на свом телу
носе свое ране као неке вечне украсе. Као што, на пример, прозорски отвори ни
намае не нарушавау чврстину здаа и не чине га нескладниим, и представау
неопходни део куе ер унутра пропуштау светлост и допуштау онима кои живе
унутра да виде шта се догаа напоу, на исти начин су и страдаа на телу коа су
поднета Христа ради, као и трагови кое су она оставила, за оне што су их примили
постали нека врста прозора кои пропуштау незалазну светлост и, приликом
блистаа те светлости, они се препознау по божанствено красоти и сау, и не
само да не нарушавау бестрасност, него су радие залог бесмртности.
20. Христово тело е унутар себе имало извор божанствене светлости, одакле е
заблистало и просветило сумичавог Тому, тако да е он у истом тренутку почео
савршено да богословствуе и узвикнуо: Господ мо и Бог мо! Господ му е на то
рекао: Зато што си Ме видео, поверовао си. Блажени су кои не видеше а
повероваше (н. 20; 29), показууи тиме да они, кои су сопственим очима гледали
(егову) славу, немау ништа више од оних кои су посредством их поверовали у
ега. Ако Он ние рекао "кои е поверовати" него "кои повероваше", то е зато
што е то речено са божанственом силом предзнаа Онога Кои све зна и пре него
што се догоди и за Коега е будуност иста као и оно што се ве догодило.
21. Управо ми е дошла мисао коу у открити и вашо убави. Видевши да е Тома,
за време свог одсуствоваа, ош увек био неверан, и да, после састанка с онима
што су поверовали, ни намае ние погрешио у вери, дошло ми е на ум да ни
грешан човек, само ако би се клонио дружеа с равим удима и обратио се
праведнима, никада не би сагрешио у праведности и, благодареи о, ни у делу
спасеа свое душе. Мислим да управо то хое да каже и Псалмопоац-Пророк,
величауи онога кои не седи на веу безбожничком и не сусрее се с равим
удима. О томе говори и други пророк: Не говори много с онима чие су намере зле
(Прем. Сир. 16; 7), као и писац Прича: На збориштима грешних распламсава се
ога; иди с премудрима и премудар еш бити (Приче Сол. 13; 21).
22. Због тога емо се, брао, често састамо и предамо се Цркви Божио, ер е се
сваки, ко е уистину благочестив, ревносно о предати и непоколебио обитавати у
о. Нека свако од нас, ушавши у у, као пример узме побожниег од себе, а они се
могу препознати и по самом свом изгледу, ер су утке усредсреени на молитву.
Нека, дакле, свако обрати пажу на пример побожниих и оних кои се, много више
од осталих, бое Господа. Нека им се повери и нека заедно с има стои пред
Богом, нека се их придржава. Када пак изае после отпуста - и ако е то дан
Господи када е слободан од сваког овоземаког делаа, ради Господа, по Коем
е ова дан и назван - нека бриживо тражи има ли некога ко подражава апостоле
117
кои су, иако потпуно затворени, живели у ишчекивау Господа - кроз молитву у
тишини, и псалмопоае и кроз другачии, томе одговарауи начин живота. Нека
се придружи таквом човеку и нека с вером уе у егову келиу као на неко небеско
место унутар коег се налази освештавауа сила Духа. Нека седи поред еног
житеа и нека остане с им колико год е могуе. Нека с им беседи о Богу и
божанственим стварима, распитууи се и смирено се поучавауи, молитвено
призивауи помо. Поуздано знам да е му, уколико тако тражи, невидиво
приступити Христос и подарити унутраши мир човеку кои размиша на та
начин, да е га привезати за веру и дати му непоколебивост и да е га у свое време
сединити и са изабранима у Царство небеско,
23. што нека сви ми задобиемо у ради нас умрлом и васкрслом Цару векова Христу
Кои е опет дои, ер ему доликуе слава у векове. Амин.
118
18. Беседа
Изговорена у Недеу Мироносица; у о се говори
и о томе да е Богородица прва видела Господа васкрслог из мртвих
1. Васкрсее Господе представа обнову удске природе, оживавае,
пресаздае и враае у бесмртни живот првог Адама, кои е кроз грех био
усмрен, и смру враен у зему од кое е био створен. У почетку, када е створен
и призван у живот, он ние видео никога од уди, ер у том часу осим ега ние био
створен нити призван у живот ниедан човек. Након што е преко даха Божиег
примио дах живота, прво што е угледао била е жена, ер е Ева била прво удско
бие после ега. Тако и други Адам, Кои е Господ, уставши из мртвих ние видео
никога од уди, ер од ему блиских нико ние био присутан, а воници кои су
чували гроб обамрли су од страха; након што е устао, Он е од других уди прво
угледао Жену, како смо чули када е данас Марко благовестио: А Исус,
васкрснувши рано у први дан недее, ави се напре Марии Мтдалини (Мк. 16; 9).
2. На основу реченог чини се да Еванелист асно указуе и на час у кои е Господ
васкрсао - т. на рано утро - и на то да се у сам час Васкрсеа напре авио Марии
Магдалини. Он то, меутим, не каже, како е мало дае постати асно онима кои
буду бриживие расуивали. Непосредно пре тога и он, сагласно са другим
еванелистима, каже да е та Мариа долазила и рание са осталим Мироносицама
на (Христов) гроб и будуи да е видела да е пуст, отишла. Одатле е асно да е
Господ васкрсао знатно пре утра, када е она видела егов гроб. Одреууи то
време (када су Мироносице дошле на гроб, он ние рекао просто рано (т.
"изутра"), као горе, него врло рано (Мк. 16; 2). Сходно томе, он овде не указуе на
излазак сунца, него на магловиту светлост коа му претходи на хоризонту.
Означавауи ово, и ован каже да е Мариа Магдалина дошла рано, ош по мраку,
и да е видела како е камен са гроба одваен (н. 20; 1).
3. Она тада, како каже ован, ние сама ушла у гроб, него е отишла од гроба а да
ние видела Господа. Отрчала е и дошла код Петра и ована, али их ние
обавестила о Васкрсеу Господем, него о томе да е Он узет из гроба. Она, дакле,
ош увек ние знала за Васкрсее. Господу едноставно ние било угодно да се ави
у први час, него по истеку првог часа дана (када се ве сасвим разданило). Постои,
меутим, нешто што су еванелисти замагено обавили, а што у а сада да
открием вашо убави. Дакле, благовест о Васкрсеу Господем прва од уди
примила е од Господа Богородица, што е било прикладно и оправдано. Она Га е
пре свих видела Васкрслога, и насладила се еговим божанским речима. Она не
само да Га е очима видела и чула сопственим ушима, него се прва и едина
привила уз егове пречисте ноге, иако еванелисти то не саопштавау отворено,
119
ер не желе да Маку наведу као сведока, како невернима не би дали повода за
подозрее (у Васкрсее Господе). Сада се, меутим, по благодати Васкрслога,
обраамо вернима, и пошто нам празник налаже да за предмет расуиваа узмемо
Мироносице, ми емо - држеи се речи Онога Кои е казао да нее бити ничег
таног што нее постати авно - показати и ово (т. да е Богородица прва видела
Васкрслог Христа).
4. Мироносице су, дакле, биле оне жене кое су пратиле Господа заедно са
еговом Маком. Оне су биле присутне и у време спасоносних Страдаа
Спаситеевих и побринуле се да миром помажу и припреме тело Господе за
погреб. Када су осиф и Никодим од Пилата измолили и узели Владикино тело,
када су Га скинули са крста и обавили плаштаницама натопеним миомирисима,
када су Га положили у камени гроб а на врата гроба ставили велики камен, ту су,
према еванелисти Марку, биле присутне и посматрале су све то Мариа
Магдалина и друга Мариа, седеи преко пута гроба. Изразом: и друга Мариа он е
означио Богородицу. Она се такое назива и Маком акова и осие, кои су били
синови осифа Заручника. Осим их, како саопштава Лука, присутне су биле и
друге жене кое су посматрале погреб Господи: А иаху у прати и жене, кое
беаху дошле са Исусом из Галилее, и видеше гроб и како би положено тело
егово... А шо беаху Магдалина Мариа и ована и Мариа аковева и остале с
има (Лк. 23; 55; 24; 10).
5. Па се вратише - вели - и припремише мирисе и миро (Лк. 23; 56); ер ош нису
могле асно да разумеу да е Он истински миомирис живота за оне кои Му са
вером приступау, као и мирис смрти за оне кои упорно остау у неверовау, и да
мирис егове одее, т. еговог тела, превазилази све миомирисе, те да е име
егово - Миро Изливено, коим е целу васеену испунио божанским
миомирисом. Оне су, меутим, миро и миомирисе припремиле како због указиваа
поштоваа Погребеном, тако и због ублажаваа задаха распадаа тела, мислеи да
е га сачувати помазиваем.
6. Оне су, дакле, припремиле миро и миомирисе. Суботу су, према (старозаветно)
заповести, провеле одмарауи се, ер ош ние дошла истинска Субота, и оне ош
нису познале ту преблагословену Суботу - превоее наше природе из адских
бездана на светлу и божанствену небеску висину. А у први дан недее дооше врло
рано на гроб, и донесоше мирисе што приправише (Лк. 24; 1). Мате пак каже: А
пошто мину субота, на освитку првог дана недее, две жене дооше на гроб (Мт.
28; 1). ован пак каже да е, док ош беше мрак, дошла сама Мариа Магдалина.
Марко каже да су врло рано у први дан недее дошле три жене (Мк. 16; 2), док то
да е Пасха била у први дан после суботе тврде сви еванелисти. Што се времена
тиче, они говоре о свитау првог дана недее, врло рано, док ош беше мрак, онда
када се светлост ош меша са тамом, т. када се на хоризонту поавуе зора коа
наавуе дан. Ако би неко хтео тачние да одреди време, боа неба почие да се
меа око деветог часа нои, када до наступаа дана остау цела три часа.
120
7. Види се, меутим, да код еванелиста постои неслагае не толико о времену
доласка Жена Мироносица на гроб, колико о броу жена. Као што сам рекао,
Мироносица е било много, оне на гроб нису долазиле све одедном, него у два, три
наврата, у групама у коима нису била исте особе. Све су долазиле у сам освит зоре,
али не све у исто време. едино е Магдалина дошла поново и дуже остала (код
гроба Христовог). Неки Еванелисти, заобилазеи друге жене кое су дошле,
помиу само у. Меутим, како а закучуем, сабирауи из излагаа свих
Еванелиста а што сам и рание рекао, пре свих е на гроб Сина и Бога дошла,
заедно са Мариом Магдалином, Богородица. Овако нас учи нарочито еванелиста
Мате: А пошто мину субота, на освитку првог дана недее, дооше Мариа
Магдалина и друга Мариа да осмотре гроб. И гле, зема се затресе веома; ер
ангео Господи сие с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и
сеаше на ему. А лице егово беше као муа, и одело егово бело као снег и у
страху од ега уздрхташе стражари, и постадоше као мртви (Мт. 28; 1-4).
8. Све остале жене дошле су, дакле, након што се зема затресла и стражари
разбежали и нашле да е гроб отворен а камен одваен. Меутим, Мати Дева е
дошла у часу када се збио земотрес и када се камен одвалио, (у часу) када су се
присутни стражари, пошто су се повратили од страха, дали у бекство. Богородица
се, меутим, ние уплашила, Она се обрадовала када е видела шта се догодило.
Мислим да е прво ради е Животоносац отворио она гроб. Све оно што е горе на
небесима и доле на земи напре нам е преко е открио. Он е ради е послао
ангела да заблиста као муа, како би Она, док е ош био мрак, благодареи
обилно светлости ангела, видела не само празан гроб него и сложене плаштанице
кое су сведочиле о Васкрсеу Погребенога.
9. Исти она ангео Гаврило био е (и сада) благовесник (Васкрсеа). Она кои о е
у почетку рекао: Не бо се, Мариа, ер си нашла благодат у Бога (Лк. 1,30), и сада,
видевши да е дошла на гроб, поново хита и спушта се да Приснодеви обави исто,
да о благовести Васкрсее из мртвИх Онога Кои се од е бесемено родио, да
одвали камен и покаже пуст гроб и погребне покрове, те да тако сведочанство
учини веродостоним. Анео, каже, одговарауи рече женама: Не боте се ви, ер
знам да Исуса распетога тражите. Ние овде; ер устаде као што е казао.
Ходите да видите место где е лежао Господ (Мт. 28,5-6; Мк. 16,6). "Иако видите
да су стражари престрашени - каже ангео - ви се не боте, ер знам да тражите
Исуса распетога. Он е устао, ние овде. Врата, преворнице и печати ада, смрти и
гроба нису могли да Га зауставе, будуи да е Он Господ нас бесмртних и небеских
ангела, и само Он е Господ свега. Погледате место на коме е лежао Господ.
"Пожурите", каже, "ученицима еговим, па им авите да е васкрсао из мртвих".
10. Изишавши брзо из гроба, са страхом и радошу великом похиташе да аве
ученицима еговим (Мт. 28; 8). Чини ми се такое да су Мариа Магдалина и
остале жене кое су дошле у та час ош осеале страх, пошто нису схватиле
значее ангелових речи, нити су биле у стау да у потпуности прихвате светлост
како би асно виделе и разумеле асно, док е Богородица осетила велику радост,
пошто е схватила оно што о е ангео саопштио и сва е постала као светлост,
121
будуи сасвим очишена и божански облагодаена, у свему тврдо познавши
истину и поверовавши архангелу, ер га е ош од пре много година по делима
еговим сматрала достоним навеег повереа. Како би могло да се догоди да
богомудра Дева, Коа е присуствовала тим догааима, не схвати шта се то
догодило? Она е видела земотрес и оног великог ангела како у виду муе силази
са небеса, видела е обамрлост стражара, померае камена, празан гроб и велико
чудо смирном и алоом слепених и неподераних плаштаница у коима ние било
тела, и уз то и радостан изглед и благовест ангела. Изашавши после те благовести,
Мариа Магдалина као да ние чула ангела, кои можда и ние говорио ради е, те
е опазила само то да е гроб пуст, док плаштанице уопште ние приметила и
потрчала е Симону Петру и другом ученику, како каже ован.
11. Придруживши се осталим женама, Мака Божиа, Дева, за то време поново
полази на то место са кога е стигла, и тада - како вели Мате - срете их Исус
швореи: Радуте се! (Мт. 28; 9). Видите ли да е Мати Божиа пре Марие
Магдалине видела Онога Кои е ради нашег спасеа телом страдао, био погребен и
васкрсао? А оне, каже, приступивши ухватише се за ноге егове и поклонише Му
се (Мт. 28; 9). Као што е само Богородица схватила значее онога што е
обавено када е заедно са Мариом Магдалином чула ангелску благовест о
Васкрсеу, тако е и сада, када е заедно са другим женама срела Сина и Бога, прва
меу има видела и препознала Васкрслога и, приступивши, ухватила се за ноге
егове, постауи тако апостол за апостоле. Од ована сазнаемо да Мариа
Магдалина ние била с Маком Божиом у тренутку када у е на повратку са гроба
сусрео, авио о се и обратио Господ: Онда отрча (Мариа Магдалина) и дое
Симону Петру и другом ученику кога убаше Исус, и рече им: Узеше Господа из
гроба, и не знамо где Га положише (н. 20; 2). Како би она могла реи да су
Господа "узели и негде положили, али не знамо где", да Га е видела, дотакла
рукама и чула (егов глас)? Чак и након што су Петар и ован дотрчали до гроба,
угледали плаштанице и ушли, кажу да е Мариа (Магдалина) плачуи стаала
напоу, покра гроба.
12. Видите ли да она не само да ние видела Господа, него да ние чак ни чула (за
Васкрсее)? И када о се ангео авио и упитао е: Жено, зашто плачеш?, она е
опет одговорила тако, као да е Христос мртав. Па и када се окренула и угледала
Христа, опет ние схватила шта се догаа, него е на егово питае: Зашто
плачеш? одговорила као и претходно, све док е Он ние позвао по имену и уверио
е у то да е жив. Тада е и она приступила, тражеи да загрли егове ноге, на шта
о е Он рекао: Не дотичи Ме се. Одатле можемо да разазнамо да е Он, онда када
се прво авио Маци и женама кое су биле са ом, само Маци допустио да загрли
егове ноге, иако Мате то каже и за остале жене, не желеи, због разлога на кои
смо напред указали, да Маку отворено истиче код таквих ствари.
13. Након што е Приснодева Мариа прва дошла на гроб и прва примила благовест
о васкрсеу, за ом су дошли и многи други. Они су видели одваен камен и чули
ангеле, да би се на повратку, после ових речи и виеа, раздвоили. едни, како
каже Марко, побегоше од гроба, ер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не
122
казаше, ер се боаху (Мк. 16; 8). Други су следили Маку Господу, видели
Владику и чули егове речи. Магдалина е пошла Петру и овану, и за има е
поново дошла на гроб - сама. Када су они отишли била е удостоена да сама види
Господа, и поново е била послана Апостолима. Дошла е к има, обавууи
свима, како каже ован, да е видела Господа и да о ово рече (н. 20; 18). Марко
говори о томе да е ово виее било рано уутро, т. на самом почетку дана, пошто
е наступила зора. Он, меутим, не тврди да се Васкрсее Господе збило тада, и
да е то било прво егово авае.
14. Ми смо истражили дела Мироносица и имамо горе доказану сагласност четири
Еванеа о има. Ученици, кои су на сам дан Васкрсеа чули од Мироносица и
Петра, од Луке и Клеопе, да е Господ жив и да су Га видели, нису поверовали, због
чега их е Он укорио када им се касние, кад су били сви на окупу, авио. Пошто им
се много пута авио показууи да е жив, они не само да су поверовали, него су то
посвуда и проповедали: По сво земи изие глас ихов и до краева васеене речи
ихове (Пс. 18; 5); а они отидоше и проповедаше свуда, и Господ им помагаше, и
реч потвриваше знамеима коа су се потом показивала (Мк. 16; 20), ер су
знамеа била неопходна све док реч ние била обавена по цело земи. Ако су
знамеа и чудеса потребна за показивае и утвривае Истине коа се проповеда,
онда су, с друге стране, не чудеса него знамеа потребна и онима кои примау реч,
да покажу есу ли тврдо поверовали. Каква су то знамеа? Она, коа проистичу из
дела, ер се каже: Покажи ми веру из дела твоих (ак. 2; 18) и: Ко е меу вама
мудар и разуман, нека покаже од доброг понашаа дела своа (ак. 3; 13). Ко е за
побожног сматрати човека кои има божанствен, велик и узвишен, да тако кажемо,
небески ум, ако истраава у порочним делима и прикован е за зему и земаске
ствари?
15. Никакве користи нема од тога, брао, ако неко каже да има божанску веру, а
при томе нема дела коа такво вери одговарау. Какву су корист лудим девокама
донеле светике у коима ние било уа, т. дела убави и састрадаа? Шта е
оном богаташу, кои ние имао самилости према Лазару па се зато мучио у
неугасивом огу, донело обраае оцу Аврааму? Шта е ономе вредела спремност
на повиновае позиву на свадбу, када ние био одевен у рухо добрих дела кое
приличи божанском браку и брачно ложници? Био е позван и дошао е, имао е
савршену веру, сео е онамо са тим светим гостима, али е био осуен и постиен,
ер е био одевен у порочно понашае и дела, и, пошто су му немилосрдно свезали
руке и ноге, био е бачен у ога паклени, тамо где е плач и шкргут зуба,
16. кои нека не искуси нико од оних кое е Христос позвао, него, вером показавши
у свему доличан живот, нека се удостоимо да уемо у брачну ложницу чисте
радости, вечно пребивауи са светима - тамо, где е обитавалиште свих кои се
радуу. Амин.
123
18. Беседа
Изговорена у Недеу Мироносица; у о се говори
и о томе да е Богородица прва видела Господа васкрслог из мртвих
1. Васкрсее Господе представа обнову удске природе, оживавае,
пресаздае и враае у бесмртни живот првог Адама, кои е кроз грех био
усмрен, и смру враен у зему од кое е био створен. У почетку, када е створен
и призван у живот, он ние видео никога од уди, ер у том часу осим ега ние био
створен нити призван у живот ниедан човек. Након што е преко даха Божиег
примио дах живота, прво што е угледао била е жена, ер е Ева била прво удско
бие после ега. Тако и други Адам, Кои е Господ, уставши из мртвих ние видео
никога од уди, ер од ему блиских нико ние био присутан, а воници кои су
чували гроб обамрли су од страха; након што е устао, Он е од других уди прво
угледао Жену, како смо чули када е данас Марко благовестио: А Исус,
васкрснувши рано у први дан недее, ави се напре Марии Мтдалини (Мк. 16; 9).
2. На основу реченог чини се да Еванелист асно указуе и на час у кои е Господ
васкрсао - т. на рано утро - и на то да се у сам час Васкрсеа напре авио Марии
Магдалини. Он то, меутим, не каже, како е мало дае постати асно онима кои
буду бриживие расуивали. Непосредно пре тога и он, сагласно са другим
еванелистима, каже да е та Мариа долазила и рание са осталим Мироносицама
на (Христов) гроб и будуи да е видела да е пуст, отишла. Одатле е асно да е
Господ васкрсао знатно пре утра, када е она видела егов гроб. Одреууи то
време (када су Мироносице дошле на гроб, он ние рекао просто рано (т.
"изутра"), као горе, него врло рано (Мк. 16; 2). Сходно томе, он овде не указуе на
излазак сунца, него на магловиту светлост коа му претходи на хоризонту.
Означавауи ово, и ован каже да е Мариа Магдалина дошла рано, ош по мраку,
и да е видела како е камен са гроба одваен (н. 20; 1).
3. Она тада, како каже ован, ние сама ушла у гроб, него е отишла од гроба а да
ние видела Господа. Отрчала е и дошла код Петра и ована, али их ние
обавестила о Васкрсеу Господем, него о томе да е Он узет из гроба. Она, дакле,
ош увек ние знала за Васкрсее. Господу едноставно ние било угодно да се ави
у први час, него по истеку првог часа дана (када се ве сасвим разданило). Постои,
меутим, нешто што су еванелисти замагено обавили, а што у а сада да
открием вашо убави. Дакле, благовест о Васкрсеу Господем прва од уди
примила е од Господа Богородица, што е било прикладно и оправдано. Она Га е
пре свих видела Васкрслога, и насладила се еговим божанским речима. Она не
само да Га е очима видела и чула сопственим ушима, него се прва и едина
привила уз егове пречисте ноге, иако еванелисти то не саопштавау отворено,
124
ер не желе да Маку наведу као сведока, како невернима не би дали повода за
подозрее (у Васкрсее Господе). Сада се, меутим, по благодати Васкрслога,
обраамо вернима, и пошто нам празник налаже да за предмет расуиваа узмемо
Мироносице, ми емо - држеи се речи Онога Кои е казао да нее бити ничег
таног што нее постати авно - показати и ово (т. да е Богородица прва видела
Васкрслог Христа).
4. Мироносице су, дакле, биле оне жене кое су пратиле Господа заедно са
еговом Маком. Оне су биле присутне и у време спасоносних Страдаа
Спаситеевих и побринуле се да миром помажу и припреме тело Господе за
погреб. Када су осиф и Никодим од Пилата измолили и узели Владикино тело,
када су Га скинули са крста и обавили плаштаницама натопеним миомирисима,
када су Га положили у камени гроб а на врата гроба ставили велики камен, ту су,
према еванелисти Марку, биле присутне и посматрале су све то Мариа
Магдалина и друга Мариа, седеи преко пута гроба. Изразом: и друга Мариа он е
означио Богородицу. Она се такое назива и Маком акова и осие, кои су били
синови осифа Заручника. Осим их, како саопштава Лука, присутне су биле и
друге жене кое су посматрале погреб Господи: А иаху у прати и жене, кое
беаху дошле са Исусом из Галилее, и видеше гроб и како би положено тело
егово... А шо беаху Магдалина Мариа и ована и Мариа аковева и остале с
има (Лк. 23; 55; 24; 10).
5. Па се вратише - вели - и припремише мирисе и миро (Лк. 23; 56); ер ош нису
могле асно да разумеу да е Он истински миомирис живота за оне кои Му са
вером приступау, као и мирис смрти за оне кои упорно остау у неверовау, и да
мирис егове одее, т. еговог тела, превазилази све миомирисе, те да е име
егово - Миро Изливено, коим е целу васеену испунио божанским
миомирисом. Оне су, меутим, миро и миомирисе припремиле како због указиваа
поштоваа Погребеном, тако и због ублажаваа задаха распадаа тела, мислеи да
е га сачувати помазиваем.
6. Оне су, дакле, припремиле миро и миомирисе. Суботу су, према (старозаветно)
заповести, провеле одмарауи се, ер ош ние дошла истинска Субота, и оне ош
нису познале ту преблагословену Суботу - превоее наше природе из адских
бездана на светлу и божанствену небеску висину. А у први дан недее дооше врло
рано на гроб, и донесоше мирисе што приправише (Лк. 24; 1). Мате пак каже: А
пошто мину субота, на освитку првог дана недее, две жене дооше на гроб (Мт.
28; 1). ован пак каже да е, док ош беше мрак, дошла сама Мариа Магдалина.
Марко каже да су врло рано у први дан недее дошле три жене (Мк. 16; 2), док то
да е Пасха била у први дан после суботе тврде сви еванелисти. Што се времена
тиче, они говоре о свитау првог дана недее, врло рано, док ош беше мрак, онда
када се светлост ош меша са тамом, т. када се на хоризонту поавуе зора коа
наавуе дан. Ако би неко хтео тачние да одреди време, боа неба почие да се
меа око деветог часа нои, када до наступаа дана остау цела три часа.
125
7. Види се, меутим, да код еванелиста постои неслагае не толико о времену
доласка Жена Мироносица на гроб, колико о броу жена. Као што сам рекао,
Мироносица е било много, оне на гроб нису долазиле све одедном, него у два, три
наврата, у групама у коима нису била исте особе. Све су долазиле у сам освит зоре,
али не све у исто време. едино е Магдалина дошла поново и дуже остала (код
гроба Христовог). Неки Еванелисти, заобилазеи друге жене кое су дошле,
помиу само у. Меутим, како а закучуем, сабирауи из излагаа свих
Еванелиста а што сам и рание рекао, пре свих е на гроб Сина и Бога дошла,
заедно са Мариом Магдалином, Богородица. Овако нас учи нарочито еванелиста
Мате: А пошто мину субота, на освитку првог дана недее, дооше Мариа
Магдалина и друга Мариа да осмотре гроб. И гле, зема се затресе веома; ер
ангео Господи сие с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и
сеаше на ему. А лице егово беше као муа, и одело егово бело као снег и у
страху од ега уздрхташе стражари, и постадоше као мртви (Мт. 28; 1-4).
8. Све остале жене дошле су, дакле, након што се зема затресла и стражари
разбежали и нашле да е гроб отворен а камен одваен. Меутим, Мати Дева е
дошла у часу када се збио земотрес и када се камен одвалио, (у часу) када су се
присутни стражари, пошто су се повратили од страха, дали у бекство. Богородица
се, меутим, ние уплашила, Она се обрадовала када е видела шта се догодило.
Мислим да е прво ради е Животоносац отворио она гроб. Све оно што е горе на
небесима и доле на земи напре нам е преко е открио. Он е ради е послао
ангела да заблиста као муа, како би Она, док е ош био мрак, благодареи
обилно светлости ангела, видела не само празан гроб него и сложене плаштанице
кое су сведочиле о Васкрсеу Погребенога.
9. Исти она ангео Гаврило био е (и сада) благовесник (Васкрсеа). Она кои о е
у почетку рекао: Не бо се, Мариа, ер си нашла благодат у Бога (Лк. 1,30), и сада,
видевши да е дошла на гроб, поново хита и спушта се да Приснодеви обави исто,
да о благовести Васкрсее из мртвИх Онога Кои се од е бесемено родио, да
одвали камен и покаже пуст гроб и погребне покрове, те да тако сведочанство
учини веродостоним. Анео, каже, одговарауи рече женама: Не боте се ви, ер
знам да Исуса распетога тражите. Ние овде; ер устаде као што е казао.
Ходите да видите место где е лежао Господ (Мт. 28,5-6; Мк. 16,6). "Иако видите
да су стражари престрашени - каже ангео - ви се не боте, ер знам да тражите
Исуса распетога. Он е устао, ние овде. Врата, преворнице и печати ада, смрти и
гроба нису могли да Га зауставе, будуи да е Он Господ нас бесмртних и небеских
ангела, и само Он е Господ свега. Погледате место на коме е лежао Господ.
"Пожурите", каже, "ученицима еговим, па им авите да е васкрсао из мртвих".
10. Изишавши брзо из гроба, са страхом и радошу великом похиташе да аве
ученицима еговим (Мт. 28; 8). Чини ми се такое да су Мариа Магдалина и
остале жене кое су дошле у та час ош осеале страх, пошто нису схватиле
значее ангелових речи, нити су биле у стау да у потпуности прихвате светлост
како би асно виделе и разумеле асно, док е Богородица осетила велику радост,
пошто е схватила оно што о е ангео саопштио и сва е постала као светлост,
126
будуи сасвим очишена и божански облагодаена, у свему тврдо познавши
истину и поверовавши архангелу, ер га е ош од пре много година по делима
еговим сматрала достоним навеег повереа. Како би могло да се догоди да
богомудра Дева, Коа е присуствовала тим догааима, не схвати шта се то
догодило? Она е видела земотрес и оног великог ангела како у виду муе силази
са небеса, видела е обамрлост стражара, померае камена, празан гроб и велико
чудо смирном и алоом слепених и неподераних плаштаница у коима ние било
тела, и уз то и радостан изглед и благовест ангела. Изашавши после те благовести,
Мариа Магдалина као да ние чула ангела, кои можда и ние говорио ради е, те
е опазила само то да е гроб пуст, док плаштанице уопште ние приметила и
потрчала е Симону Петру и другом ученику, како каже ован.
11. Придруживши се осталим женама, Мака Божиа, Дева, за то време поново
полази на то место са кога е стигла, и тада - како вели Мате - срете их Исус
швореи: Радуте се! (Мт. 28; 9). Видите ли да е Мати Божиа пре Марие
Магдалине видела Онога Кои е ради нашег спасеа телом страдао, био погребен и
васкрсао? А оне, каже, приступивши ухватише се за ноге егове и поклонише Му
се (Мт. 28; 9). Као што е само Богородица схватила значее онога што е
обавено када е заедно са Мариом Магдалином чула ангелску благовест о
Васкрсеу, тако е и сада, када е заедно са другим женама срела Сина и Бога, прва
меу има видела и препознала Васкрслога и, приступивши, ухватила се за ноге
егове, постауи тако апостол за апостоле. Од ована сазнаемо да Мариа
Магдалина ние била с Маком Божиом у тренутку када у е на повратку са гроба
сусрео, авио о се и обратио Господ: Онда отрча (Мариа Магдалина) и дое
Симону Петру и другом ученику кога убаше Исус, и рече им: Узеше Господа из
гроба, и не знамо где Га положише (н. 20; 2). Како би она могла реи да су
Господа "узели и негде положили, али не знамо где", да Га е видела, дотакла
рукама и чула (егов глас)? Чак и након што су Петар и ован дотрчали до гроба,
угледали плаштанице и ушли, кажу да е Мариа (Магдалина) плачуи стаала
напоу, покра гроба.
12. Видите ли да она не само да ние видела Господа, него да ние чак ни чула (за
Васкрсее)? И када о се ангео авио и упитао е: Жено, зашто плачеш?, она е
опет одговорила тако, као да е Христос мртав. Па и када се окренула и угледала
Христа, опет ние схватила шта се догаа, него е на егово питае: Зашто
плачеш? одговорила као и претходно, све док е Он ние позвао по имену и уверио
е у то да е жив. Тада е и она приступила, тражеи да загрли егове ноге, на шта
о е Он рекао: Не дотичи Ме се. Одатле можемо да разазнамо да е Он, онда када
се прво авио Маци и женама кое су биле са ом, само Маци допустио да загрли
егове ноге, иако Мате то каже и за остале жене, не желеи, због разлога на кои
смо напред указали, да Маку отворено истиче код таквих ствари.
13. Након што е Приснодева Мариа прва дошла на гроб и прва примила благовест
о васкрсеу, за ом су дошли и многи други. Они су видели одваен камен и чули
ангеле, да би се на повратку, после ових речи и виеа, раздвоили. едни, како
каже Марко, побегоше од гроба, ер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не
127
казаше, ер се боаху (Мк. 16; 8). Други су следили Маку Господу, видели
Владику и чули егове речи. Магдалина е пошла Петру и овану, и за има е
поново дошла на гроб - сама. Када су они отишли била е удостоена да сама види
Господа, и поново е била послана Апостолима. Дошла е к има, обавууи
свима, како каже ован, да е видела Господа и да о ово рече (н. 20; 18). Марко
говори о томе да е ово виее било рано уутро, т. на самом почетку дана, пошто
е наступила зора. Он, меутим, не тврди да се Васкрсее Господе збило тада, и
да е то било прво егово авае.
14. Ми смо истражили дела Мироносица и имамо горе доказану сагласност четири
Еванеа о има. Ученици, кои су на сам дан Васкрсеа чули од Мироносица и
Петра, од Луке и Клеопе, да е Господ жив и да су Га видели, нису поверовали, због
чега их е Он укорио када им се касние, кад су били сви на окупу, авио. Пошто им
се много пута авио показууи да е жив, они не само да су поверовали, него су то
посвуда и проповедали: По сво земи изие глас ихов и до краева васеене речи
ихове (Пс. 18; 5); а они отидоше и проповедаше свуда, и Господ им помагаше, и
реч потвриваше знамеима коа су се потом показивала (Мк. 16; 20), ер су
знамеа била неопходна све док реч ние била обавена по цело земи. Ако су
знамеа и чудеса потребна за показивае и утвривае Истине коа се проповеда,
онда су, с друге стране, не чудеса него знамеа потребна и онима кои примау реч,
да покажу есу ли тврдо поверовали. Каква су то знамеа? Она, коа проистичу из
дела, ер се каже: Покажи ми веру из дела твоих (ак. 2; 18) и: Ко е меу вама
мудар и разуман, нека покаже од доброг понашаа дела своа (ак. 3; 13). Ко е за
побожног сматрати човека кои има божанствен, велик и узвишен, да тако кажемо,
небески ум, ако истраава у порочним делима и прикован е за зему и земаске
ствари?
15. Никакве користи нема од тога, брао, ако неко каже да има божанску веру, а
при томе нема дела коа такво вери одговарау. Какву су корист лудим девокама
донеле светике у коима ние било уа, т. дела убави и састрадаа? Шта е
оном богаташу, кои ние имао самилости према Лазару па се зато мучио у
неугасивом огу, донело обраае оцу Аврааму? Шта е ономе вредела спремност
на повиновае позиву на свадбу, када ние био одевен у рухо добрих дела кое
приличи божанском браку и брачно ложници? Био е позван и дошао е, имао е
савршену веру, сео е онамо са тим светим гостима, али е био осуен и постиен,
ер е био одевен у порочно понашае и дела, и, пошто су му немилосрдно свезали
руке и ноге, био е бачен у ога паклени, тамо где е плач и шкргут зуба,
16. кои нека не искуси нико од оних кое е Христос позвао, него, вером показавши
у свему доличан живот, нека се удостоимо да уемо у брачну ложницу чисте
радости, вечно пребивауи са светима - тамо, где е обитавалиште свих кои се
радуу. Амин.
128
20. Беседа
Изговорена на Недеу о слепороеном,
на осмо недене утаре Еванее по овану;
у о се говори и о томе да они кои до краа
побожно остау у храму за време богослужеа
бивау удостоени великих дарова
1. ован Девственик е едини, по благодати, као ризницу примио за Маку
неупоредиву Мати Деву. Христос га е нарочито убио и он е "Син Грома", коега
е Христос подигао на небо и преко ега загрмео, због чега е више од других
заслужио да као дар добие назив "Син Грома". Стога е из свег гласа проповедао
разашавауи нам догаае везане за Васкрсее Господе из мртвих, а описао е
и начин на кои се Господ авао после Васкрсеа, што се у Цркви чуло прошле
недее, кроз оно што е он написао у Еванеу: А у први дан седмице дое Мариа
Мтдалина на гроб рано, док ош беше мрак, и виде да е камен дигнут са гроба.
Онда отрча и дое Симону Петру и другом ученику кога убаше Исус - и ту
говори о самом себи.
2. Саслушамо сада шта каже у наставку: А Мариа стааше напоу код гроба и
плакаше. И сами ован и Петар, чувши ене речи и дотрчавши до животоначалног
Гроба, видели су оно што се догодило и доказе (кои су се ту налазили), те су
поверовали и задивили се, а потом кренули натраг. Мариа е пак остала, стоеи
напоу код гроба и плачуи, ер се ош ние у потпуности уверила у то да е Господ
Васкрсао иако е ве два пута, заедно са другим женама долазила на гроб: напре
заедно са Богородицом, како саопштава Мате када каже: А пошто мину субота,
на освитку првог дана недее, дооше Мариа Магдалина и друга Мариа да
осмотре гроб. И гле, зема се затресе веома (Мт. 28,1-2), а сада долази са Петром
и ованом, кои су поверовали на основу онога што су видели и отишли веома
задивени. Иако е, дакле, два пута са другима долазила на Гроб, при чему су они
поверовали и уверили се у истинитост (Васкрсеа Христовог), она, као да ние
примила никакав доказ, неутешно плаче.
3. Може се приметити да се нешто слично догаа и када су у питау врлински
подвизи. Меу онима што се подвизавау, некима благодат одмах долази у сусрет и
дае им да се унапред у потпуности увере тако што е окусити обеане награде -
као да пружа према има човекоубиву руку, као да их прихвата и помазуе за
дае подвиге. Код других (она) очекуе кра ихових подвига, припремауи им, у
129
коначном исходу, венце за ихово трпее. По речима неког богоносног Оца,
едни примау свештене награде пре подвига, други у току тих подвига, остали - у
време свог исхода (из тела).
4. Све се ово догаа према свемудром божанском промислу кои на различите
начине уреуе све што се односи на нас и свакоме додеуе оно што му следуе и
служи на корист, како када су у питау врлинска дела, тако и у односу на тане
вере. Устроавауи, дакле, мудро и човекоубиво и када е реч о Марии
Магдалини, Господ е просудио да она ош не треба да се увери у егово
Васкрсее, како би на еном примеру и оне кои долазе касние привео и приволео
на трпее. Саслушамо каквих се све дарова она удостоила након тога, због свое
постоаности и трпеиве чврстине: А Мариа стааше напоу код гроба и плакаше.
И када плакаше - каже Еванее - надвири се над гроб и виде два атела у белим
хаинама где седе, едан чело главе, а други чело ногу, где беше лежало тело
Исусово (н. 20; 11-12).
5. То што се она погнула и што е, дубоко потресена, очи управила ка Гробу,
показуе крау душевну напетост. Напре, меутим, треба истражити следее: како
е могла, како каже Еванелист, ош док е био мрак све асно да види, и то сваки
дета, па ош и извана да види оно што се налази унутар пеине? Очигледно да е
тада напоу био мрак ер чувствени дан ош ние коначно засиао. Пеина е пак
била испуена светлошу Васкрсеа, коу е Мариа видела и коа е у о ош
више распламсала убав према Христу - светлошу коа е еним очима дала снагу
да приме виее ангела, и не само да их види, него и да беседи са има, ер е
такву силу поседовала она светлост.
6. Видела их е у белим одеждама, не само због чистоте и блистаа ангелске
природе, него и као оне кои своим сиаем обавуу и показуу тану Васкрсеа
и заедно са нама празнуу ова уистину лучезарни дан васкрсеа Господег. Она
их е видела како седе, да би асно познала како они нису дошли тек тада, него да
су и рание били ту, иако се нису показали, а такое и да би схватила колико су
неки од их узвишени, будуи да се не виде чак ни онда када су присутни. Седели
су тако, чини ми се, и због свое убави, ер су желели да се приближе месту на
коме е претходно лежало тело Господе. Проникнути убаву, они су седели на
гробу, едан код главе а други код ногу, показууи како е и за ангеле у исто мери
(као и за уде) омиено и поштовано како божанство Христово - чии е символ
место на коем е почивала егова глава, тако и егово очовечее - кое е
представено местом на коме су лежале егове ноге. И они о рекоше: Жено, што
плачеш? (н. 20,15).
7. Гледаш небо у то пеини, или, бое реи - храм небески, подигнут на месту
земаског гроба и тамнице, у коме су уместо земаских стража небески ангели,
кои имау велику част да чувау гроб Животодавца Бога и са радошу га штите сад
кад е пуст. А ти, жено, зашто плачеш? Они не питау зато што им околности нису
познате, него зато да би е повратили, да би е учинили способном да их прихвати и
да би створили добру основу за извршее свога дела, а дело ангела кои седе на
130
гробу Животодавца састоала се у томе да обаве славу Васкрслога. На питае
ангела о разлогу због кога плаче, она одговара: Зато што узеше Господа моега, и
не знам где Га положише. И ово рекавши, обазре се натраг. Шта е Мариу
подстакло да се изненада окрене натраг? Несумиво, подстакло у е покорно
клаае ангела Господу Кои се поавио: она е ега назвала само своим
Господом (каже: Узеше Господа моега), сматрауи да е реч о краи и одношеу
Тела, чиме е, истина, показала наклоност свое душе према ему, али никако о
ему ние размишала онако како доликуе Богу. Они пак на делу показуу да е
Он Господ и самих ангела Божиих, ер док Он ош ние дошао седели су на гробу, а
када се непосредно поавио, хитро су устали и са побожношу и усхиеем, како
то доликуе иховом чину, усрдно Му се поклонили.
8. Мариа се окренула да би видела шта е то пренуло ангеле и угледала Исуса како
стои, мада ние схватала да е Он пред ом, ер е Васкрсее сматрала нечувеним и
готово немогуим. Пошто е, осим тога, сумрак ош преовладавао над дневном
светлошу, а Господ о ние показао (Свое) божанско сиае, него е био онакав
каквим Га е знала за живота и у време страдаа, она Га ние препознала, него е од
Онога кои обрауе душе и Творца света мислила да е градинар овдашег врта.
Када о се Он обратио по имену, говореи: Мариа, она Га е препознала и,
променивши мишее, одговорила е: Равуни, што е реи: Учитеу! Ни тада о,
меутим, иако е видела да е жив, ние пало на памет да о ему помисли као о
Богу, ве се према ему понела просто као према човеку Божием и учитеу
божанских ствари, те е стога похрлила не само да Му се поклони, него и да се из
убави дотакне егових ногу, али е зачула: Не дотичи Ме се! Он тиме као да о
каже: ако твоа мисао не дотакне дубину тане о Мени - да сам а Бог Коега ти сада
видиш у телу, и то у телу кое е сада божанско, онда Ме се не дотичи.
9. То е морало да буде оставено за Маку Божиу - то, да Она едина од жена по
Васкрсеу дотакне тело Бога Кои се ради нас од е оваплотио. То се и догодило,
како саопштава Еванелист Мате, ер због е су се - каже он - (Жене Мироносице)
дотакле ногу (Васкрслог Господа Христа). А Марии Магдалини (Господ) каже: Не
дотичи Ме се, ер ош нисам узишао Оцу Своему (н. 20; 17) - што у потпуности
одговара ономе што е потом рекао ученицима: Узлазим Оцу Моему, док сада вели:
ош нисам узишао. Он ово говори зато да би се они двоструко потрудили, да би
распламсао ихову убав и подстакао их на предану тежу ка томе да Га виде.
Меутим, ове последе речи Спаситееве односиле су се на Мариу Магдалину:
Не дотичи Ме се, ер сада е то тело у кое сам се обукао силние од ога
устременог у вис, и више е испуено силом; не само да е у стау да узие на
небо, него и до самог наднебесног Оца. а, меутим, ош нисам узашао Оцу Своме,
ер се, након васкрсеа из мртвих, ош нисам авио Своим ученицима.
10. Иди браи Моо - ер сви смо ми од едног Оца, иако не на исти начин, будуи
да сам а Син од егове природе и едносуштан са им, док е их Он кроз мене
усинио. Иди, дакле, браи Моо и кажи им: Узлазим Оцу моему и Оцу вашему, и
Богу Моему и Богу вашему (н. 20; 17). Он е наш Отац по благодати усиновеа
Духа, а егов Отац по божанско природи. Као Творац природе Он е наш Бог, а
131
егов Бог е силом оног домостроа коим е примио удску природу. Ово е рекао
одвоено зато да бисмо схватили меусобну различитост. Тиме што е рекао да
усходи Оцу, Он им е разаснио да е егово тело (након Васкрсеа): управо оно
(тело) у коем е Он на земи и рание непрестано пребивао и све време био са
има.
11. Мариу Магдалину величамо као едну од Христових Мироносица, у коу се,
након што е Христос из е истерао седам злих духова, уместо тога, у потпуности
уселила седмоструко ача божанска благодат Духа. Тако е дакле, ова Магдалина
Мариа због свое истраности била удостоена виеа ангела и беседоваа са
има да би затим, угледавши Господа, постала егов апостол и за саме апостоле,
те из самих божанских уста била научена и коначно добила потврду (Васкрсеа
Христовог), отишла апостолима и обавила им да е видела Господа, а што о е Он
рекао.
12. Размислимо о томе, брао: колико е Мариа Магдалина у достоанству
заостаала за Петром, првоврховном меу апостолима, или за ованом, Христовим
убеним Богословом, а колико е узвишениега него они била тада удостоена!
Они су, дакле, по доласку на Гроб видели само плаштаницу и повое, док е она,
благодареи унутаро истраности - будуи да е до краа остала код улаза у Гроб -
пре апостола видела не само ангеле, него и Господа ангела Кои е у телу устао из
мртвих, постала е егова послушница, и Он у е Своим божанским устима
послао да изврши заповест.
13. И ево, ова храм у коем се сада налазимо, представа обличе оне пеине, бое
реи, и више него обличе. И он има иместо где лежи тело Господе - у унутаро
простории, иза завесе, где се налази свесвештена Трпеза. Стога она ко духовно
прибегава ово божанско и уистину богопримно пеини и ту пребива и остае до
краа, усредсреууи и усмеравауи своу мисао ка Богу, та не само да е познати
у овоме богонадахнуте речи Светог Писма кое као какви ангели сведоче о
божанско и удско природи нас ради оваплоеног Божанског Логоса - него е
очима свога ума асно видети и Самог Господа, реи у чак - и телесним очима, ер
она ко са вером гледа на таанствену Трпезу и на Хлеб Живота кои на о почива,
види Самог уипостазираног Логоса Божиег кои е постао Тело и настанио се меу
нама. Ако учини себе достоним да се Он настани и у ему, онда не само да е Га
видети, него е постати и егов причасник, и Он е обитавати у таквоме, и бие
(такав човек) испуен божанском благодау коу Он дае. Као што е Мариа
Магдалина видела оно што су апостоли желели да виде, тако и овакав човек бива
удостоен тога да види и да се наслади оним у шта би, по речима Апостола, и
ангели хтели да проникну, те кроз созерцавае тога и кроз св. Причеше, васцели
човек постае боголик.
14. Дакле, брао, исправите поново ваше руке кое се не дижу да би чиниле врлине
и ваша раслабена колена, и усмерите ваше кораке да иду право, ходеи правим
путевима Господим: праведношу, целомудреношу, убаву, смиреем,
истином. Изопачени и потпуно криви путеви, какви су мржа, лаж, издаство,
132
убиство, прождривост, гордост и томе слично - не само када се овако нешто
твори, него и када се гаи у срцу - чине да човек заслужи да се Бог одврати од ега,
ер човек гледа на лице, док Бог гледа срце, будуи да Он испитуе срца и оно што
е скривено.
15. Ви кои сте се сабрали у храму Божием, опасавши бедра разума своега, како
каже први меу апостлима, Петар, будите трезвени, сасвим се надате благодати
коа е вам се донети откривеем Исуса Христа (1. Петр. 1; 13). Немогуе е да
она ко стои у свештено Цркви Божио, ко сабира сво ум и усмерава га ка Богу,
ко прониче у садржа светих песама кое се поу, пазеи на их од почетка до краа,
не привуче к себи Бога, сходно предмету своих мисли о Богу и о божанским
речима. Као последица таквог размишаа ава се нека топлина у срцу коа
одгони раве помисли као мушице и души доноси духовни мир и утеху, а телу
даруе освеее, сходно реченом: Запали се срце мое у мени, и у размишау
моме разгоре се ога (Пс. 38; 4). То е управо оно чему нас е и неко од богоносних
Отаца поучавао речима: на сваки начин се потруди да твое унутаре делае буде
по Богу, ер тако еш победити споаше страсти. И велики Павле нас на то
подстиче када каже: По Духу ходите, и иохошу телесну неете чинити (Гал. 5; 16).
16. Тако и на другом месту саветуе и пише: Стоте, дакле, опасавши бедра своа
истином (Еф. 6; 14). Тако бива када е мисао окренута према божанском и пребива
у божанско истини, док се пожудне склоности душе држе унутар бриживо
поставених граница, а жее тела су изгнане. Кад су телесне помисли угушене,
онда душу коа пребива у миру прихвата благодат Духа и чини е способном да
окуси она будуа и неописива блага, коа око страсног и немарног човека ние
видело, ни ухо чуло, нити су у срце таквога човека улазила. Ова способност (да се
окуси будуе) представа такое и залог тих духовних блага, а срце кое их е
примило постае духовно и потпуно сигурно у свое спасее. Она ко пожели да
стекне такву сигурност и да тачно спозна такве духовне залоге (вечних блага), нека
живи онако како е сада показала и представила реч, и на та начин е бити
суграанин светих Божиих и причасник вечних и неописивих блага коа су има
обеана,
17. а коа и сви ми нека добиемо, благодау и човекоубем Господа нашег Исуса
Христа, Коем доликуе слава, власт, част и поклоее, са беспочетним еговим
Оцем и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
133
21. Беседа
На Вазнесее Господа и Бога и Спаситеа нашега Исуса Христа,
у коо се говори и о томе како се испуава законска (старозаветна) Субота
1. удеци су по Закону празновали Пасху, односно прелазак из Египта у
Палестину. Ми празнуемо еванелску Пасху, т. прелазак наше природе у Христу
из смрти у живот, из пропадивости унепротадивост. Коа би реч могла да изрази
различитост у узвишености измеу онога што е старим законодавством било
установено као светиа и повода за наше празнике? удска реч, наравно, не
може да изрази такво превасходство и стога е сада уипостазирана Премудрост
навишег Оца, превечни и надсуштаствени Логос Божии Кои се човекоубиво
сединио са нама и настанио код нас, делима показао повод за празник и асно
означио висину тог превасходства.. Ми сада празнуемо прелазак наше природе у
ему, али не из подземне сфере (преисподе, подзема) на површину земе, него
са земе на небо небеса, а затим и до престола Онога Кои влада над свима.
2. На данаши дан Господ ние само, након Васкрсеа, стао меу Свое ученике,
него се и одвоио од их. Он се пред иховим очима вазнео на небо, ушао у
истинску Светиу над Светиама и сео са десне стране Оца, изнад сваког
началства и власти, изнад сваког имена и достоанства кое се познае и именуе
како у овом тако и у будуем веку. Као што е и пре Васкрсеа Господег било
много васкрснутих, тако е и пре еговог Вазнесеа било много вазнетих. Дух е
узнео пророка еремиу, а ангео Авакума. Изнад свега се пише о ватрено кочии
коом е био узнесен Илиа. Он, меутим, ние прешао границу земе (земине
атмосфере) и била е то само нека промена места, ер вазнесеем е сваки од их
узиман са земе, али ние излазио изван граница земе. Исто тако су се и они кои
су били васкрснути изнова враали у зему и умирали. Меутим, када е Христос
васкрсао из мртвих, смрт ние могла да овлада име, исто као што се сада, када се
вазнео, сва висина нашла под ногама еговим, сведочеи свима да е Он Бог Кои
е изнад свега.
3. Ово е откривена (авена) Гора Господа, каже Исаиа (Иса. 2; 2), а изнад свих
врхова духовних гора е дом Божии - тело Господе, ер у телу ние дошао ни
ангео ни човек, него Сам Господ Кои нас е спасао, поставши ради нас сличан
нама и истовремено непромеено остао Бог. И као што, силазеи, ние променио
Свое обитавалиште него е снисходио, тако ни сада, усходеи, Он ние променио
обитавалиште божанске природе, него е на виши престо посадио нашу природу
коу е примио. Заиста, требало е да првороени из мртвих изведе пред Бога нашу
природу, као неки зачетак првороених испред целог рода.
134
4. Ма колико претходних васкрсаваа и вазнесеа да е било, ниедно не
празнуемо тако као Васкрсее и Вазнесее Господе, ер ми нисмо нити емо
бити учесници тих других (васкрсаваа и вазнесеа). Од их немамо другу велику
корист, осим тога што нас она приводе вери у Васкрсее и Вазнесее
Спаситеево, а ми есмо и биемо причасници тога Васкрсеа и Вазнесеа, ер е
то Васкрсее и Вазнесее удске природе (коу е Господ наш Исус Христос
примио Оваплоеем), па чак не ни само удске природе (као такве), него и оних
кои веруу у Христа и ту веру показуу на делу. Све оно што е Господ, нероен и
нестворен по Своо Божанско природи, учинио - учинио е ради нас. И та
земаски живот кои е проживео - Он е проживео ради нас, показууи нам пут
кои води у истински живот; и то што е пострадао у телу - пострадао е ради нас,
исцеууи наше страсти; ради наших сопствених грехова отишао е у смрт; ради
нас е и васкрсао и вазнео се, припремауи нам Васкрсее у бескраном веку, ер
сви кои наслеуу ова живот подражавау, колико е то могуе, савршавае
еговог домостроа на земи.
5. Почетак тог подражаваа е свето крштее кое представа изображее
погребеа и васкрсеа Господег. Средина е врлински живот и управае према
Еванеу, а кра се огледа у победи над страстима путем духовних подвига, победи
коа доноси безболан, непролазан и небески живот, о чему говори и Апостол: ер
ако живите по телу, помреете; ако ли Духом умртвуете дела телесна,
оживеете (Рим. 8; 13). Они, дакле, кои живе по Христу, подражавау егов
живот у телу. Свако од их е умрети када дое време, пошто е и Он умро у телу,
а тако е (као тело егово) и да васкрсну, прославени и нетрулежни, но не сада,
него када дое време. Осим тога, они е се и узети, како и Павле каже: Биемо
узнесени на облацима у сретае Господу у ваздуху, и тако емо свтда с Господом
бити (1. Сол. 4; 17).
6. Видите ли како свако од нас, ако пожели, постае заедничар Васкрсеа и
Вазнесеа Господег, наследник Божии и санаследник Христа? Зато се радуемо
празнууи Васкрсее и Вазнесее и узвоее наше природе, и почетак васкрсеа
и вазнесеа свакога од верних, наводеи еванелске речи кое данас треба да се
читау: (Васкрсли) Исус стаде меу их (т. меу Свое ученике).
7. Зашто е стао меу их и ишао са има? Изведе их напое до Витание - каже
Еванелист - и подшавши руке Свое блаГослови их (Лк. 24,50). Зато, да би показао
да е потпуно здрав и неповреен; да би показао да су Му ноге снажне и сасвим
аке; али и да су ране од клинова и руке управо онакве какве су биле када су
прибиене на Крст, и копем прободено ребро, а можда и трагове од удараца,
показууи све то као доказ Спасоносних Страдаа. Чини ми се да речима стаде
меу их Еванелист показуе да е Он самом Своом поавом и благосиаем
утврдио ихову веру у ега. Он ние стао само посред свих их, него и посред
срца свакога од их и утврдио е веру, тако да се за свако срце може реи оно из
Псалма: Бог е усред ега, нее се поколебати (Пс. 45; 6). Од тог времена, апостоли
Господи постали су чврсти и непоколебиви.
135
8. Он е стао меу их и рекао им: Мир вам! - та слатки, познати и за ега
уобичаен поздрав. Мир има двоако значее: постои мир кои имамо у односу
према Богу и кои е превасходно плод благочаша (побожности), али постои и
мир кои имамо у односу едан према другом, кои обично настае као последица
еванелских поука. Оба (ова мира) Господ е предао у едном Свом поздраву. И као
што им е заповедио да чине када их е први пут послао - У коу год куу уете
напре кажите: Мир дому овом (Лк. 10,5) - тако и Сам чини. Улазеи у куу у коо
су били сабрани, Он им е одмах предао мир. Како е, меутим, видео да су они
били потресени неочекиваним и невероватним виеем - ер се каже да су
помислили да виде духа и да е то што виде привиее - Сам им обавуе немир
ихових срца и показуе да е управо Он та коме су и пре страдаа и васкрсеа
говорили: Сад знамо да све знаш, и не треба ти да те ко пита (н. 16; 30),
уверавауи их кроз испитивае и додир. Када е видео да су прихватили истину,
Он их ош више утвруе у о и кроз ова испит. Истовремено док им е предавао
мир, Он е предложио да учествуе у иховом обеду. И док ош не вероваху и док се
чуаху, али не због суме него од радости, рече им: Имате ли овде шта за ело? А
они му дадоше комад рибе печене, и меда у сау. И узевши еде пред има (Лк. 24;
41-43).
9. егово пречисто тело узимало е храну и након Васкрсеа, али не зато што е
имало потребу за храном, него да би им на та начин пружио потврду Свога
Васкрсеа и да би показао да е егово садаше тело исто оно кое е са има
кушало храну пре Страдаа. ему храна ние била потребна по природи смртних
тела, него према божанском деству (енергии) или, како би неко рекао: као што
ога троши восак, само са том разликом, што е огу, да би постоао, потребно
запаиво вештаство, а бесмртнимтелима ние потребна храна да би се одржала.
10. Окусио е комад печене рибе и мед у сау, кои представау и символе
егових тани ер е нашу природу, коа као риба плива у води страсног живота
испуеног насладама, Логос Божии ипостасно присаединио Самом Себи. Он у е
божанским и неприступним огем Свога божанства очистио од сваке страствене
склоности, учинивши е пламеноликом и причасном божанству. Причасношу том
огу за кои Господ каже да е дошао да га баци на зему Он не обожуе само тело
кое е примио од нас, него и свакога од оних кои су удостоени општеа с им.
Поред тога, наша природа е налик и пчелием сау, ер у телу крие ризницу
разума, као што се у сау крие мед. ош веу сличност овоме показуе свако ко
веруе у Христа: као што е мед сабран у сау, тако и он у души и телу има
похраену благодат божанског Духа. Од овога куша и Господ, ер е ему
приатна храна спасее свакога ко учествуе у егово природи. Он не еде све,
него само меда у сау, т. одреен део, пошто нису сви поверовали. И ние Он Сам
узео та део, него е узео оно што Му дау ученици, ер ученици Му приводе само
оне кои су поверовали, одвоивши их од неверууих.
11. Окусивши пред Своим ученицима комад печене рибе и меда у сау, Господ их
е подсетио на речи кое им е рание саопштио полазеи на Страдае и показууи
им да е говорио истину, ер се догодило као што е предсказао. Он им е отворио
136
ум да разумеу Писмо и да схвате да се збило онако како е било написано и како е
и требало да буде: да услед безграничног океана Свог човекоуба единородни
Син Божии ради уди постане човек, да се ави и да Очинским гласом и поавом
Духа Светога добие сведочанство са висина, да Своим необичним делима и
речима приведе вери и изазове дивее, да претрпи завист и да буде предат
удима кои нису тражили славу Божиу него удску, да буде распет и погребен,
да устане из мртвих у треи дан и да у Име егово буде проповедано покаае и
опрошта грехова, почев од проповеди у ерусалиму; да они треба да буду
проповедници и сведоци онога чему су били очевици и Онога Чии су служитеи
били. Обеавауи да е им са небеса послати Очево обеае, т. Духа Светог, Он
им заповеда да седе у ерусалиму док се не обуку у силу са висине.
12. Након што е са Своим ученицима беседио о делу спасеа, Он их е извео из
дома и повео до Витиние. Ту их е благословио, а затим одступио од их и узнео
се на небо. Користеи облак као кочиу, узишао е у слави и ушао у нерукотворену
Светиу над Светиама, сео са десне стране Величанства на небесима, учинивши
наше тело (т. нашу удску природу) причасником како божанства, тако и
престола, Пошто апостоли нису престаали да гледау на небо, поавили су се
ангели и обавили да е Он поново дои са неба и то на исти начин како су видели
(да се узноси). И Сам Господ е (о томе) говорио, а Данило е први предсказао:
Видех, каже, како Син Човечии иаше с облацима небеским (Дан. 7; 13), док е
Господ рекао: Угледае Сина Човечиег где долази на облацима небеским са силом
и славом великом (Мт. 24; 30).
13. Тада су се ученици попели на Елеонску (Маслинову) гору са Кое се вазнео и
поклонили се пренебесном Владици кои е сишао овамо и онебесио зему, Кои се
узнео са тога места где е поново дои, Кои е сединио оне доле (земне) са онима
горе (т. са небеским) и установио едну Цркву у славу Свога човекоуба,
небеску и истовремено земаску. Одатле су се радосно вратили у ерусалим и били
непрекидно у Цркви имауи ум на небесима, радууи се и благосиауи Бога и
припремауи се за примае обеаног доласка божанског Духа.
14. Ово е, брао, да сажето кажемо, начин на кои треба да живе сви они што се
називау по Христу: они треба да пребивау у молитвама и прозбама и да,
подражавауи ангеле, имау духовни вид устремен ка пренебесном Владики, да
се радуу и благослове Владику непорочним начином живота, те да тако ишчекуу
егов таанствени Долазак, сагласно Псалмопоцу кои му каже: Певау и разумеу
на путу непорочном: када еш дои к мени (Пс. 100; 2). И велики Павле е,
обавууи исто то, рекао: Наше живее е на небесима, откуда очекуемо и
Спаситеа Господа Исуса Христа (фил. 3; 20, евр. 6; 20). Тако убеуе и
предводник Апостола, Петар: Сасвим се надате благодати коа е вам се донети
откривеем Исуса Христа (1. Петр. 1; 13), Коега не видевши убите (8). Ово каже
и Господ: Нека буду бедра ваша опасана и лампе упаене, и будите као човек кои
чека Господара свога да се врати (в. Лк. 12; 35). Он, дакле, ние укинуо ни суботу,
него у е испунио, показавши заиста благословену суботу, дан кои е веи од дана
(простог) одмора од телесних дела, те стога има двострук благослов: одмарауи се
137
од земаских, па дакле и бескорисних ствари, ми пребивамо у Богу са непостидном
надом тражеи оно што е небеско и непропадиво.
15. По старом Закону, субота е била едини такав дан у седмици, па се зато
неразумним удецима и учинило да е Господ нарушио законску суботу. Он пак
каже: Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да
укинем, него да испуним (Мт. 5; 17). Како то Он ние укинуо ову суботу него у е,
сагласно Закону, испунио? Дух Свети е обеан као дар онима што Га
данононотраже. Он е пак заповедао сталну спремност и бдее, говореи: Зато и
ви будите спремни; ер у кои час не мислите дои е Син Човечии (Мт. 24; 44). За
оне кои желе да Му у потпуности буду послушни, Он е сваки дан претворио у
благословену суботу, и тако ние укинуо, него е и ту испунио Закон.
16. Ви, дакле, кои сте спутани светским стварима, ако одбаците користоубе и
меусобну мржу, ако се будете трудили да истинуете (т. да живите
истиноубиво, при чему не мисли се само на говорее истине, него и на
провоее живота сагласно Истини - прим. прев), ако будете целомудрени - сваки
ете дан учинити своом суботом, ер неете творити никакво зло. Када пак наступи
дан спасоноснии од других (т. празнични дан), онда треба да будете слободни од
сваког посла и речи, да стрпиво пребивате у храму Божием, да савесно слушате
оно што се чита и проповеда и да се скрушено предате прозбама, молитвама и
поау Богу, ер ви на та начин испуавате суботу - живеи сагласно Еванеу
божанске благодати, досежуи духовним оком до Онога Кои седи изнад небеса са
Оцем и Духом, до Христа, Кои нас е учинио синовима Божиим - усиеним не
само по имену, него заедницом божанског Духа, Самим Телом и Самом Крву
Своом, тесно седиеним са Богом и меу собом.
17. Сачувамо, дакле, ово меусобно единство кроз неразрушиву убав. Свагда
гледамо на вишег Родитеа, ер више нисмо од земе и земни, као први човек,
него смо постали небески као и други Човек, Господ. Какав е земни, такви су и
земни; какав е небески, такви су и небески. Као што смо носили лик (образ)
земног, тако емо носити и лик (образ) Небеског, а срце емо имати горе, код ега,
и созерцаваемо ово велико виее: нашу природу као савечну невештаственом
пламену божанства. Одбацимо везе са кожном одеом у коу смо обучени услед
преступа и ступимо у Свету Зему, а ту свету зему свако показуе сам у себи
путем врлина и непоколебиве устремености ка Богу,
18. Нека тиме задобиемо одважност да, када Бог дое у огу, приступимо да се
озаримо и да у векове обитавамо уз озарене, у славу егове навише Светлости,
тросунчаног и наедноначалниег Блистаа, Коем припада свака слава, сила, част
и поклоее, сада и увек и у векове векова. Амин.
138
22. Беседа
Изговорена на исти празник;
у о се говори о страстима и врлинама
1. Видите ли ово наше заедничко празновае и радовае, кое е у Васкрсеу и
Вазнесеу Господ наш Исус Христос даровао онима кои веруу у ега? Оно нам
е дошло кроз туговае. Видите ли живот, или бое реи, ову бесмртност? Она нам
се авила кроз смрт. Видите ли небеску висину, на коу е, вазневши се, засео
Христос, и превечну славу, коом е био прославен у телу? Она се авила кроз
егово смирее и униженост (досл. лишеност славе), како и апостол каже: Унизио
е Себе и био послушан до смрти, и то смрти на Крсту. Зато и ега Бог високо
уздиже, и дарова Му Име кое е изнад сваког имена. Да се у име Исусово поклони
свако колено што е на небесима и на земи и под земом; и да сваки език призна
да е Исус Христос Господ на славу Бога Оца (Фил. 2; 8-11).
2. Дакле, ако Бог уздиже Христа Свога због тога што се Ова смирио, поднео
срамоту, био искушан и претрпео Крст и срамну смрт, како е онда да спасе,
прослави и узнесе нас, ако и ми не прихватимо смирее, ако не покажемо убав
према ближима, ако кроз претрпена искушеа не задобиемо душе свое, ако
кроз уска врата и пут кои води у вечни живот не будемо спасоносно следили свога
Руководитеа? Управо зато што смо на ово призвани, Петар, првоврховни меу
апостолима, каже: ер сте на то и позвани, ер и Христос пострада за вас,
оставауи вам пример да идете еговим стопама (1. Пет. 2,21).
3. Зашто е Христос Божии прошао кроз таква страдаа, зашто е ега Бог кроз то
уздигао, и зашто нас позива да учествуемо у страдаима еговог Сина? Он,
едини Бог, есте Она кои свагда - пре векова и у векове и дае - остае
неизменив, не почие, не престае, не ствара се, не уништава се, не увеава се, не
умауе се и не меа ни вид ни место, беспочетан е, нестворен, непроменив,
несливен, неограничен, и по сопственом хтеу све меа на бое, али допуштауи
да се нагоре промене они кои страдау од тога. Утвруе све што има почетак и
што е подложно промени (ер е почетак сам по себи едан вид промене). Дакле,
сва творевина е подложна променама, како видива тако и невидива, како
чувствена тако и нечувствена, како разумна (словесна) тако и неразумна
(бесловесна). Меутим, само е разумна природа, коа поседуе слободу (т. коа е
самовласна), способна за промену, како на бое тако и на горе, по сопствено вои
и сама по себи. Ако се (таква природа) држи вое Божие, онда захваууи о
непрестано напредуе, меа се и тежи ка добру; а ако се противи вои Божио,
онда е Он оправдано остава, и она тако пада у ош горе стае.
139
4. Ниедна од две разумне (словесне) суштине кое е Бог створио - напре
невештаствене ангеле, а потом вештаствене уде - ние сачувала послушност
према Творцу и Господару природе, него е управо небеско воводство
невештаствених ангела, кое е и било прво створено, прво и осетило бол
богоотпадништва. Меутим, они ангели кои су остали изнад ове болести,
представау светлост и свагда су испуени светлошу, постауи и сами све
светлии и светлии, ер добро користе способност за промену, своствену своо
природи, и радосно због тога ликуу у близини Прве Светлости, гледауи ега и
непосредно се од ега и сами просветууи, опевауи непресушни Источник
Светлости и ниспошиуи, као служитеи Светлости, светлотворну благодат на
оне кои су мае савршени у просветивау светлошу.
5. Побунивши се и одбивши покорност Богу, сатана е отпао од светлости и пао у
таму, био осуен на вечни мрак, постао сасуд и створите мрака и егов узрочник
и служите, напре у односу на самог себе и пале ангеле, а потом - о, несрее! - и у
односу на нас, кои у рау Божием нисмо веровали Богу него смо поверовали ему.
Сви пали ангели мрачни су сами по себи, као и он, ер таму не поседуу као
сапричасници него су сам почетак и пуноа непокорности Богу, и уз то горки корен
и извор сваког греха, нарочито стога што су они узрочници томе и онда када смо
ми у питау. Они не могу да добиу опрошта за грех и увек незауставиво теже ош
мрачнио непокорности, чинеи то сами и не обазируи се на просветее сваке
разумне природе. Нас, меутим, кои нисмо били самопокренути на зло, Бог од
самог почетка милосрдно одгаа. Ако смо и осуени на смрт - а то е да бисмо
прихватили покаае - она долази после одрееног, дугогодишег времена, кое е
и Адам после преступа проживео, и кое пролази свако од нас.
6. Одатле асно произилази и то да не треба да очаавамо због свог спасеа и да
никако немамо разлога за очаае, ер е читав наш живот време покааа, будуи
да Бог не жели смрт грешника, како каже Свето Писмо, него да се они обрате и да
живи буду. Зашто смрт ние уследила одмах након преступа, или зашто ми кои смо
сагрешили нисмо лишени живота, ако не зато што постои нада у преобраае?
Тамо пак где постои нада у преобраае, нема места очаау.
7. И Аве е, син Адамов, на самом почетку од Бога добио сведочанство да Му е
угодан и приатан (1. Мос. 4; 4). Мало времена након нашег пада и Енос е имао
наду у призивае Господа (1. Мос. 4; 26). Енох не само да е угодио Богу, него е и
пренесен (жив у телу) на небо (1. Мос. 5; 24), поставши очевидна проава милосра
(Божиег према нама). Грех се, меутим, опет поавио, и Бог се опет одвратио од
нашег рода, те смо заслужено били предати општесветском потопу, али поново
гнев (Божии) ние био неумерен, нити е пресуда била немилосрдна. Праведног
Ноа, кои е у своме племену угодио Богу, Бог е чудесно сачувао као неки други
корен нашег рода, као да е по Своме Провиеу подсекао лоше израсли удски
род, а да га при томе, по Своме милосру, ние уништио и искоренио. После ега,
Авраам се показао верним и угодним Богу, и као о таквоме, Бог е посведочио о
ему. За им су уследили и син егов Исаак, и син Исааков аков, и од ега
патриарси коима е било дато обеае и пресказае ош вее милости и
140
човекоуба - обеае, кое е силно превладало и уздигло се изнад наше
грешности, односно, обеае да е Он, Велики Пастир, сии са светих небеса ради
тражеа изгубене овце. Затим су уследили законодавци, судие и царски род, од
кога е, како е обеано, по телу дои Христос.
8. Сада е дошао и авио се Христос, она превечни Логос Божии Кои нас е у
почетку саздао, и ради нас постао човек као ми, да би обновио и пресаздао оне кои
су остарели и разорени грехом. Пошто е до овог разараа дошло услед наше
добровоне потчиености греху, и наше обнавае, кое као да долази од нас
самих, мудро и човекоубиво се савршава у нама, у лицу Човека кои е од
девичанске утробе нас ради примио тело и устроио сву тану спасеа, дауи нам
силу за повратак кроз Свое сопствено седиее са нама, начинивши нам Своим
животом пут ка небесима и обавууи нам Своим учеем та узвишени пут.
9. Пошто се супротно супротним лечи, а пошто смо се ми потчинили смрти
захваууи злом савету лукавога, кроз добри савет Доброга изнова смо
оживотворени. Пошто е савет кои е довео до смрти нудио насладу, славу и
раскалашност, т. оне ствари кое обмауу наш род и обарау га са висине,
Саветник истинског живота Сам пролази предводеи нас и показууи нам узан и
тесан пут кои води у виши живот: Уите - каже - на уска врата; ер су уска врата
и тесан пут што воде у живот, а широка врата и широк пут што воде у пропаст
(Мт. 7; 13-14). На другом месту Он ош убедивие поучава да треба избегавати та
пут пропасти, ер каже: Тешко вама богатима, тешко вама кои сте сити сада,
тешко вама кои се смеете сада, тешко вама када стану сви уди добро творити
о вама (Лк. 6; 24-26). Он на та начин несренима назива славоубиве,
сластоубиве и среброубиве и додае: Не сабирате себи блага на земи (Мт. 6;
19), пазите на себе да срца ваша не отежау преедаем и пианством и бригама
овога живота (Лк. 21; 34) и: Како ви можете веровати када примате славу едан
од другога, а славу коа е од единога Бога не тражите? (н. 5; 44).
10. Овим речима Он одвраа од пута кои води у смрт. Пут живота на другом месту
показуе као блаженства: Блажени сиромашни духом, блажени кои плачу, блажени
кротки, блажени гладни и жедни правде (Мт. 5; 3-6); затим: Прода све што имаш
и пода сиромасима, и имаеш благо на небу (Мт. 19; 21); сваки кои е оставио
куу, или брау, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или зему,
имена Мога ради, примие сто пута онолико, и наследие живот вечни (Мт. 19;
29). Он е до те мере смирио душу, да е обавио како е гнев исто што и убиство, те
да подлеже еднако осуди: она кога е гнев подстакао да понизи другога, крив е
паклу огеном. Он не само да хвали кротост, него е и удостоава навеих награда.
Он до те мере обуздава неуздржае да и страсни и убопитиви поглед на туу
жену назива преубочинством. Меу блаженима е оне чисте (непорочне) означио
као оне кои е Бога видети. Осим тога, Он у то мери ние желео да се произноси
лажна заклетва, да е обавио како све осим "да" и "не" потиче од авола: нека буде
реч ваша да, да; не, не, а што е више од тога од злога е. Чему ово понавае
(речи "да" и "не")? Зато, да би у односу на оно за шта кажемо "да" или "не"
постоала одговарауа дела, ер када (дела) одговарау (ономе што кажемо), онда
141
заиста "да" постае "да", и "не" - "не", т. "да, да" и "не, не". А ако овога нема, онда
е "да" постати "не", и "не" - "да". асно е да то долази од авола, ер он када
говори лаж - говори свое и не стои у истини.
11. Тако е Христос учинио умереним и обуздао све оно што ми говоримо и
радимо, ограничивши наш живот умереношу ради истине, праведности,
непорочности и негневеа. Шта нам Он саветуе, како да се односимо према
онима кои нам смерау зло, према онима кои нас речу и делом нападау и
вреау? Победи - каже - зло добрим (Рим. 12; 21), не чините освету за себе,
убени, него подате место гневу (Рим. 12; 19), да се не противите злу (Мт. 5;
39), гледате да нико не враа коме зло за зло (1. Сол. 5; 15) и увреду за увреду,
него - убите неприатее свое, благосиате оне кои вас куну, чините добро
онима кои вас мрзе и молите се за оне кои вас вреау и гоне (Мт. 5; 44). Какав е
кра таквог мукотрпног живота и каква е награда за подвиге? Да будете синови
Оца своега Кои е на небесима (Мт. 5; 45), наследници Божии и санаследници
Христови, да имате бесмртни живот и да добиете Царство неизрециво,
непоколебиво и непролазно, живеи и царууи са Богом у бесконачне векове.
12. Видите ли како е узан и тесан ова пут, и зашто се он од нас захтева, и до какве
славе, радости и користи он доводи онога ко пожели да иде по ему? Ако би неко
обеао да е ти пружити дубоку старост само ако га послушаш, зар не би радо
извршио све оно што ти каже, ер при том не захтева ништа што е немогуе? Ако
би ти, осим тога, обеао да еш уз дуг живот имати и здраве, славу и сладости,
шта све због тога не би био спреман да претрпиш? Ако би томе додао и царство, и
то царство без ратова и немира, заедно са дугим животом и здравем, зар не би
добио крила - ако е то што ти е обеано истина - и зар ти се не би, у порееу са
тим, бреме кое носиш чинило сасвим лаким, будуи да си укрешвен надом и да се
наслауеш очекиваним царством, кое као да ве есте у твоим рукама?
13. Ми, дакле, желимо дуг живот, а за вечни не маримо? Толико желимо и толико
се трудимо око царства, кое мада е дуго,ипак има кра, и око славе и радости, кое
мада су велике, ипак вену, и око богатство кое ишчезава са овим животом. Зар
онда неемо тражити она блага коа су бескрано изнад свега, непролазна и
непропадива, и зар неемо уложити ни намаи напор да бисмо их наследили?
Замислимо царство кое живи у миру - таквога нема на свету; замислимо живот без
брига - наи еш га само на небесима. Ако неко ово жели, нека стреми ка небу,
нека иде за тим, радууи се уз наду и будуи трпеив у недаама.
14. Треба да знате све: зашто се уди предау страдаима и смрти? Зар воник ние
у стау да се за малу плату изложи смртним опасностима и ранама? Не презире ли
трговац због мале зараде опасност да потоне, да пострада од ветрова или сурових
уди кое сусрее на земи и на мору? Не постау ли многи често и за мало црног
хлеба слуге нечовечних господара? Зар ми неемо да послужимо Господару Кои е
по природи човекоубив? Зар неемо да претрпимо опасности по живот? Зар
неемо да се одрекнемо непотребног богатства да бисмо задобили небеско благо?
Зар неемо да истрпимо срамоее од стране уди и удске увреде, и то су
142
углавном безначане ствари, да бисмо задобили божанску славу, добиауи уместо
пропадиве ону бесмртну? Зар неемо да поднесемо и глад и же како бисмо
окусили Хлеб Живота кои е сишао са небеса, и како бисмо пили Воду уистину
живу, ер она ко се удостои да од овога окуси и пие нее огладнети и ожеднети
довека? Зар неемо да очистимо око душе, удаууи се од сваке скверне душе и
тела, како бисмо видели Светлост блиставиу од сунца, или, бое реи, како бисмо
постали чеда те светлости, постауи кроз причасност о и сами друге светлости
кое држе реч Живота (в. Филип. 2; 16).
15. Молим вас, брао, да светлости не претпоставите таму, Богу авола, божанско
и вечно радости похоту, коа е служавка смрти и пакла, убави коа нас обогауе
богатство у пороцима, вештаству кое онима што су га стекли служи за
распламсавае вечног ога (како нам е то саопштио Господ у параболи о
богаташу). Живимо, дакле, по образу еговог живота, како нам е Он Сам показао
и поучио нас када е постао исти као ми. Носеи сво крст поимо за им,
разапевши свое тело са страстима и похотама, како бисмо се и прославили и
васкрснули са им, и после васкрсеа узнели се к ему, као што се и Он данас
вазнео к Оцу. И заиста, будуи да стаде меу ученике, како вели Лука, штавише,
будуи да им се ави, како пише Марко (ер им се ние само тада, када им се авио
стао пред их, него е увек био са има, показууи им се на видив начин када е
то желео), Он им е дао заповест да проповедау и обрадовао их обеавши им Духа
Светога, као и да е пребивати са има до краа света. После ових речи, подигао е
руке и благословио их и тада се пред иховим очима вазнео, показууи тиме да е
се после васкрсеа и они кои ега послушау узнети Богу.
16. Удаивши се од их телом - ер божанством е, како им е и обеао, остао са
има - и вазневши се, Он е у нашо природи сео с десне стране Оца. Као што е Он
живео и умро, васкрсао и вазнео се, тако емо и ми живети и умрети, и сви емо
васкрснути. Вазнесее пак нее бити за све нас, него само за оне коима е живот
Христос, и смрт ради ега добитак (в. Филип. 1; 21), и кои су пре смрти распели
грех кроз покаае и живот по Еванеу. Само е, дакле, они после општег
васкрсеа бити узнети на облацима у сретае Господу у ваздуху, ер и ега Самог
е, док се узносио, узео облак, како приповеда Лука у Делима Апостолским. Као
некада ученици после Вазнесеа, тако емо и ми, гледауи духовним а не чулним
очима и поклонивши се Господу, остати у миру, како унутарем, духовном, тако и
у миру едни са другим, ер ерусалим у преводу и значи "мир". Он се налази у
горици нашег духа, односно у уму: пребивауи и молеи се у ему, очистимо се
од страсних и ниских помисли.
17. На та начин е и нама дои Утешите, и у духу и истини поклониемо се Оцу
и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.
143
23. Беседа
На десето утаре Еванее (н. 21, 1-14);
у о се говори и о борби коа нам предстои,
како у чулно тако и у духовно области
1. Иако такозвана "утара васкрсна Еванеа" - т. одломци из Еванеа кои
говоре о догааима везаним за Васкрсее Христово и кои се читау на утреима
у васкрше дане - носе назив "утара" по зори, т. по утарим сатима дана, то
ипак не значи да говоре о догааима кои су се одиграли у утаре сате, али се и
поред тога називау "утарим". Тако се и аваа Господа Бога и Спаситеа
нашег Исуса Христа свештеним апостолима након Васкрсеа, ради потвриваа
овог догааа, називау "утарим", иако е до их долазило не само у утаре сате,
него и у подне, и пред вече, па чак и ноу. Ние било рано утро када е Господ
сусрео Луку и Клеопу на путу за Емаус и придружио им се. А када су се
приближили селу у кое су путовали, Он се чиаше да хое дае да иде. А они Га
уставаху говореи: Остани са нама, ер е дан нагнуо и близу е вече (Лк. 24; 28-
29). После тога, када е преломио леб и разделио им га, препознали су га и Он е
постао невидив за их; тада су устали и истога часа се вратили за ерусалим да
би испричали осталим ученицима шта им се догодило на путу. Док су говорили,
Сам Исус е стао меу их, а то е било на крау дана, увече. Други пут, Он се опет,
након трпезе, обраа Петру и постава га за пастира Своих словесних оваца. А кад
обедоваше, рече Исус Симону Петру: Симоне онин, убиш ли Ме више него ови?
Када е он дао потврдан одговор, Господ му е рекао: Напаса агаце Мое (н. 21;
15).
2. Како е дакле ово могло да буде утаре авае и да се зове тако, када се
заправо ние догодило у утаре сате? Сунце Правде, Христос, будуи беспочетан
и предвечан, неподложан измени и непроменив, ер нема ни сенке промене и не
зна ни за почетак ни за кра, светли светлошу истинитом и производи незалазни
дан, у коме заедно са ангелима пребивау и душе праведника. Кад се оконча ова
век, праведници е заедно са своим телима бити наследници Светлости и синови
истинског Дана. Та, дакле, Дан, будуи незалазан и, када е време у питау,
целовит, нема нити е имао утро, ер е - беспочетан.
3. Нас е, меутим, обухватила но и уграбила нас е сенка смрти, ер смо пали у
грех и услед тога се лишили мои гледаа, мои коа нам е, по благодати Божио,
била своствена и благодареи коо примамо Светлост коа води у истински живот.
Дакле, смрт е нашо природи донела и но, не зато што се Истинска Светлост
одвратила од нас, него зато што смо се ми сами по себи одвратили и што смо
144
изгубили мо да гледамо на ту животоносну Светлост. Меутим, Даровате
свагдапостоее светлости и Узрочник истинског живота, Кои се милосрдно стара
о нама, не само да е, нас ради, при крау векова сишао до нас, поставши исти
онакав Човек какви смо и ми, него е нас ради и Крст и смрт примио, и уништивши
Своом смру адско царство након три дана васкрсао, изнова показавши нашо
природи чисту светлост и бесмртни живот, задобивши за у блистае Васкрсеа.
4. Пошто е егово Васкрсее постало почетак за упокоене, и пошто у време
еговог Другог Доласка светлост бесмртног живота треба да узме у наруче
егове ученике те да за све засиа истински и целовити Дан, Васкрсее Господе
е схваено као свитае и утро тога Дана кои долази, и зато сва читаа Еванеа
коа приповедау о Васкрсеу представау "утара". Зато и сва та аваа
Спаситеа, коа, независно од тога есу ли се догодила уутро или увече према
схватау времена чулног дана, свеедно представау "утара", те се тако и зову.
5. Ово утаре Еванее кое е данас пред свима прочитано, двоструко е
"утаре", ер не само да излаже оно што се тиче Васкрсеа Господег и еговог
аваа после тога, него говори и о догааима кои су се одиграли у зору
чувственог дана. А кад ве настаде утро, каже еванелиста, стааше Исус на
обали, али ученици не познаше да е то Исус. Еванелиста на почетку каже да се
Исус, уставши из мртвих, авио Своим ученицима на Тивериадском мору. Да,
заиста, Он се авио, но пошто су ученици били у лаи на отвореном мору и пошто
су били заузети риболовом, нису Га препознали.
6. Тада им се Он обратио: Децо! О, каквим е смиреем, каквом убаву, каквом
сладошу испуено ово обраае! Дакле, Он им каже: Децо, немате ли што
заело! Ние их ово питао из незнаа, него промислитески и као да припрема пут
за чудо. Када су му одговорили: Немамо, Исус им каже: Баците мрежу са десне
стране и наи ете. Наи ете - тиме е показао да зна да су целе нои бацали
мреже али да ништа нису нашли. Пошто су из тога видели да е ему познато шта
они раде, иако ние био са има, лако су поверовали еговим речима и
послушавши Га, бацили су мрежу.
7. Кад су нашли толико рибе да мрежу нису могли да извуку у лау, тада се ован,
кои е био наспремнии за божанско познае, и нарочито воен од стране
Господа и Учитеа, вероватно присетио оног чудесног риболова на Генисаретском
езеру, када е у баченим мрежама било толико рибе да е било зачуууе како се
мреже од толике количине нису поцепале. Дакле, она ученик, кога убаше Исус,
рече Петру: То е Господ; Петар, ватрении и спремнии на делае од других, када
чу, каже, да е (оно) Господ, опаса се огртачем, ер беше наг, и баци се у море.
Огртач е гора одеа коу Сирици и Феничани носе преко остале одее, због чега
се и назива огртач (епендима). Понекад се облачи и директно на наго тело, као што
е био случа са оним следбеником Господим кога су удеци ухватили, па им е
утекао наг, оставивши огртач у рукама воника. Петар, кои е био наг, ние обукао
та огртач, него га е савио и опасао се име, иако му е предстоало пливае, ер е
од обале био удаен око двеста лаката. Тако е Петар, кои е био наватрении,
145
стигао пре свих. Остали ученици стигли су лаом, вукуи са собом рибу, измеу
осталог и због тога да би е предали Дародавцу, и да би могли да Му се обрате
оним свештеним речима: "Твое - од Твоих".
8. Чим пак изиоше на зему - приповеда дае Еванелист - видеше ога наложен
и на ему положену рибу, и хлеб. Неки су сматрали да се овде говори о жару, т. о
ужареном угу на кои е била положена риба. Меутим, из онога што следи, кажу
други, реч ога не може да се схвати буквално, ер хлеб ние могао да буде
положен на ога. Зато, кажу они, Еванелист ние рекао ога наложен, него "жар
кои лежи", из чега произилази да се под "жаром" подразумева некаква кожа коу су
путници употребавали уместо стола (простируи е на зему и стакауи храну
на у). Сходно томе, апостоли су по изласку на обалу видели ош и нешто друго -
чудо вее од онога кое се збило на мору, ер су видели хлеб и рибу коа ние узета
из морске дубине, него е створена ни из чега, како лежи припремена за обед, и уз
то су сви заедно видели Господа, те су у усхиеу заборавили на уловену рибу.
Зато им Господ вели: Донесите од рибе што сада ухвати-сте, подсеауи их на
то да сво улов треба да извуку на обалу, како неко не би рекао да е оно мноштво
риба само плод ихове уобразие.
9. А Симон Петар уе - каже - и извуче мрежу на зему пуну великих риба, сто
педесет и три; и од толиког мноштва не продре се мрежа. Сила Христова коа е
сачувала мрежу неподераном могла е свакако да и онима кои су мрежу извлачили
да снагу, или да им терет учини лакшим, али она то ние урадила, како би апостоли
могли бое да осете чудо. Зато е Петар морао да уе у лау како би помогао
осталима кои нису били у стау да то учине сами. Желеи да се покаже свакоме
од их поединачно, Господ им каже: Ходите, обедуте. Сопственим рукама Он им
пружа поменути хлеб и рибу, откривши кроз ово служее ош и то, да е Он Сам -
Она кои се стара и Промислите, како када е у питау садаша, тако и када е у
питау будуа сладост - сладост коа е наступити после лова апостолске мреже,
т. након што апостоли, кроз еванелску проповед, саберу у истинско
богопоштовае све кои су достони из свих народа. Меу овим (сабранима) тада
е се наи и 153 - мислеи ту на хиаде или десетине хиада (уди) - што е
познато само ему Кои твори чудеса и савршава испуене тане.
10. Бесплодни труд током целе нои изображава бесплодност учеа кое е
постоало пре еговог аваа. Бацае мреже с десне стране лае и богат улов
тога утра показуу успешност еванелске проповеди коа е уследила после
еговог Доласка (у свет). Ово се и догодило уутро зато што нам се у телу авило
Само Сунце Правде и зато што учее кое е сабрало и извукло мноштво оних кои
се спасавау било успешно и делотворно. Кад е испричао о раздавау хлеба и
рибе, еванелиста каже: Ово се ве треи пут ави Исус Ученицима Своим пошто
устаде из мртвих. Први пут Он им е дошао увече истог оног дана када е васкрсао,
док су били сабрани у куи. Затим, после осам дана, Он е поново дошао у време
када е и Тома био са осталима. А ево, треи пут Он више не долази к има, неко
им се показуе, дауи им тако до знаа да е увек био са има, иако нису могли да
146
Га виде чулним очима. Допустио им е да Га виде онда када Му е то било угодно,
ер бесмртна тела поседуу такву силу (способност).
11. Ово, брао, значи, да е Он и са сваким од нас, иако Га ми не видимо. Зато е
приликом Вазнесеа и рекао Апостолима: а сам са вама у све дане до свршетка
века (Мт. 28; 20). Пошто е Он увек са нама, свакодневно емо Га са страхом
поштовати и чинити оно што е богоугодно пред лицем еговим. Ако и не можемо
да Га видимо телесним очима, можемо непрекидно да Га посматрамо (созерцавамо)
духовним очима уколико будемо духовно будни, и не само да посматрамо, него и
да одатле добиемо плод великих добара, ер и само размишае о Богу
представа удаавае од сваког греха и очишее од сваког зла. Овакво
созерцае представа делатни почетак сваке врлине, родитеку чистоте и
бестраша, дародавца вечног живота и бесконачног Царства. Трудеи се око таквог
слатког созерцаа и усмеравауи духовни поглед на Христа Кои као да е
присутан, свако од нас говори исто што и Давид: Ако се построи на ме табор
(неприатеа), нее се уплашити срце мое; ако се на ме подигне рат, а у се и
тада надати (Пс. 26; 3).
12. Постои, брао, код нас борба, коа се води споа и огледа се у привлачеу на
грех, посредством (пет) чула, а навише е воде они што се не супротставау на
одговарауи начин. Меутим, рат ове врсте не води се стално у нама, ер, као прво,
наша чула не делау непрестано. Осим тога, догаа се да се и онда када чула делуу
грех ипак не догоди, или услед недостатка онога што е за грех потребно, или због
неодговарауих околности или места, без чега ни лопов, ни разбоник, ни блудник,
ни преубочинац, ни отимач ни користоубац не спроводе у дело сво безакони
поступак. Постои пак и друга борба, коа се кроз помисли одвиа унутра, у нама
самима. Та борба е много тежа од оне коа долази споа, преко чула, ер ова
(духовна) борба се одвиа увек, и не захтева ни средство, ни одговарауе време, ни
место. Борба против греха у области чула има за почетак (за повод) ствари и утиске
кои су за их везани - оно што се чуе, види и слично; а ова друга борба - духовна,
она коа се одвиа у нама самима, подстакнута е непосредно од стране злих духова,
путем ихових насртаа и наговора. Ако би неко и победио у чулно борби, то ош
не значи да би остао непобеен и у духовно. Меутим, она ко е одолео у духовно
борби, та моно разбиа главе неприатеа и у споашо; то е оно што каже
апостол: По Духу ходите, и похоту телесну неете чинити (Гал. 5; 16).
13. Заповешу о избегавау чиеа грехова, Стари Завет (досл. стари закон) е у
навео мери пршремио човека за борбу са оним што долази споа, т. за воее
борбе у области чула. Када е пак реч о унутрашо борби, оно коа се води у нама
самима, наоружани смо законом благодати - еванелским учеем кое забрауе
гнев у срцу, преубу у срцу и похоту покренуту у срцу као последицу авоег
утицаа, наоружава нас и подиже да бисмо та утица одбили, о чему говори
апостол Павле у посланици Ефесцима: Обуците се у свеоруже Божие, да бисте
се могли одржати против лукавства аволскога. ер не ратуемо против крви и
тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против
духова злобе у поднебесу (Еф. 6; 11-12). Ова биа тешко подносе сво пад и бесно
147
воде рат против нас, кои кроз устременост ума према Богу имамо живот на
небесима.
14. Зато вас молим да се са сваком усрдношу уздржавамо од пианства и наслада,
од срамних речи и призора, ер ово узнемирава наше тело, изазива нас на битку у
невреме и не дозвоава нам да правилно сагледамо и водимо нашу унутрашу
борбу. Из тога разлога, нама се нужно догаа да будемо побеени и да падамо, да у
потпуности или веим делом будемо поробени грехом, ми, кои смо слепи када су
у питау невидиви неприатеи, док смо у исто време врло паживи када се ради
о споашим. Удаивши се од равих и непотребних наслада тела, устанимо
против владара страшног мрака кои у наше срце убацуу страсне мисли и ружне
жее. Устанимо против демона кои су предводници мрачног зла, ер су они били
први кои су жудели за злом, устанимо против оних кои управау светом, али
само над онима на кое се никако не односе Владикине речи: Ви нисте од света,
него вас а изабрах од света, препородих вас Своом благодау и усвоих.
15. Дакле, зли духови владау само над таквим удима на кое ово што е речено
никако не може да се односи и кои су им се потчинили по сопствено вои. Ми се
пак неемо боати ако будемо духовно будни и ако духовно око усмеримо на
Владику Кои нас е искупио од горког аволског ропства, ако Га будемо слушали
као да е увек ту са нама, како е речено код Псалмопоца: Нееш се боати од
страха нонога, од стреле коа лети по дану, од ствари коа проходи по тами, од
сусрета и демона подневнога (Пс. 90;6), него е они кои покушау да насрну на нас
пасти а да нам се и не приближе, и нее уздрмати темее и склоништа коа е
саздала врлина, како и сам Псалмопоац (досл. песмописац) за себе каже: Провиах
Господа преда мном свагда, ер е с десне стране мени, да не посрнем (Пс. 15; 8).
Ако, дакле, увек будемо гледали на ега као на Онога Кои е ту, пред нама, час
Му поуи, час Га молеи, а у другом тренутку, према снази, и благодареи Му, Он
е узети десницу свакога од нас и повеше нас по Своо вои и сили, и избавие
нас од власти мрака, и узвеше нас у Свое Царство, дарууи нам истински и вечни
живот.
16. Та живот сви нека добиемо у славу ега и беспочетног еговог Оца и
савечног и живототворног Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.
148
24. Беседа
У коо се говори о авау и дееу Божанског Духа
у дан Педесетнице и о покаау
1. Недавно смо великим очима вере созерцавали Христа како се узноси на небо, и
то не мае од оних кои су били удостоени да Га гледау своим телесним очима.
Стога ни намае нисмо лишени иховог блаженства, будуи да е Господ рекао:
Блажени кои не видеше а вероваше (н. 20; 29), а такви су они кои су се уверили
на основу онога што су чули и кои виде кроз веру. Недавно смо, дакле,
созерцавали Христа како се у телу узима од земе, а сада, на основу тога што е
ученицима послао Духа Светог, видимо куда е Он то и на какво (велико)
достоанство узвео нашу природу коу е примио, ер е Он, у крао линии,
узашао тамо одакле е сишао Дух Коега е послао. А одакле е сишао Дух - то е
показао Она Кои е говорио кроз пророка оила: После у излити Дух Сво на
свако тело (оил 2,28), и Коем се Давид обраа речима: Кад им пошаеш Духа
Свога опет се изграуу, и тако обнаваш лице земе (Пс. 104; 30). Христос е,
дакле, пошто се вазнео, узашао наузвишением Оцу, у сама недра Очева, одакле
потиче и Свети Дух. Тиме што е и Он такое послао са небеса Духа Светог Кои
исходи од Оца и Коега Отац шае, показао е да чак и своом удском природом
учествуе у достоанству кое е своствено Оцу. Када пак чуемо да Духа Светог
шау и Отац и Син, нека нико не помисли да Он (Дух Свети) ние истога
достоанства као и они (Отац и Син); ер Он ние само од оних кои се шау, него
е и Сам од Оних Кои шау и показуу Свое благовоее.
2. Бог Кои говори кроз пророка асно е то показао: а сам руком Своом утврдио
зему и простро небеса, а сада Ме посла Господ и Дух егов (Иса. 48; 13-16).
Христос преко истог Пророка на другом месту каже: Дух е Господи на Мени,
ега ради помаза Ме, да авам добре гласе кроткима (Иса. 61; 1). Тако, Дух
Свети не само да бива послат, него и Он сам шае Сина кои е послат од Оца, из
чега произилази да е Он исте природе, исте силе, истог дества и исте части као и
Отац и Син. Дакле, благовоеем Оца и садеством Духа Светога, по Своме
неизмерно дубоком човекоубу единородни Син Божии е спустио небеса и
сишао са висине, постао видив на земи, као Човек био меу нама и савршио и
поучио нас ономе што е чудесно, велико, узвишено и заиста богодолично, а за оне
кои ега слушау уистину божанско и спасоносно.
3. Затим е и добровоно страдао ради нашег спасеа, и био погребен, и васкрсао
треег дана, па се вазнео на небеса, сео да десне стране Оца и тамо саучествовао у
силаску божанског Духа на ученике, сапославши Га заедно са Оцем, како им е и
обеао. Он е засео на висини како би нам одатле саопштио: ако неко жели да се
149
придружи то слави, да постане причасник Царства небеског, да се назове сином
Божиим, да задобие бесмртни живот, неизрециву славу, чисту сладост и
непропадиво богатство, нека слуша Мое заповести и нека, сразмерно своо
снази, подражава Мо начин живота, нека живи онако како Сам живео а Кои сам у
телу дошао на зему, савршио и поучио, утемеио спасоносне законе и Сам Собом
дао пример. Своим делима и чудесима Господ е пружио потврду еванелског
учеа. Запечатио е то Своим страдаима. Велику корист коа долази од
еванелског учеа и егову спасоносност показао е Своим васкрсеем из
мртвих, Своим вазнесеем на небеса и спуштаем одатле божанског Духа на
ученике, што е догаа кои данас празнуемо. Након Васкрсеа из мртвих и
аваа Своим ученицима, Он им е, узносеи се, рекао: Ево а у послати
обеае Оца Своега на вас; а ви седите у Граду ерусалиму док се не обучете у
силу с висине.Примиете силу када сие Дух Свети на вас; и биете Ми сведоци у
ерусалиму и по сво удеи и Самарии и све до краа земе (Лк. 24; 49, Дела ап. 1;
8).
4. А када се навршило педесет дана по Васкрсеу, чега се данас опомиемо, и када
су сви ученици били сабрани заедно, еднодушно боравеи у одаи оног светог
места, а такое и у одаи свое душе, сваки усредсреен духом, ер сви су се у
тиховау и сабраности посветили молитви и поау свештених песама Богу,
настаде - вели еванелист Лука - шум са неба, као хуае силнога ветра, и напуни
се сав дом где они сеаху (Дела ап. 2; 2). То е она шум кои е предсказала
пророчица Ана када е примила обеае за Самуила: Господ загрме с неба: Он е
дати снаху и узвисие рог Помазаника Свога, каже она (1. Сам. 2; 10). Та шум е
такое предсказан и у виеу пророка Илие, ер се каже: Дое глас тих и танак; и
тамо беше Господ (1. Цар. 19; 12); ер глас тих и танак, то е шум ветра. Праслику
овог гласа и даха можеш наи и у Еванеу Христовом. У последи дан великог
Празника, т. на Педесетницу, стаде Исус, како приповеда Богослов и Еванелист
ован, и повика: Ко е жедан нека дое Мени и пие! А ово рече о Духу кога
требаше да приме они кои веруу у Име егово (н. 7; 37-39). И после Васкрсеа,
Он е дунуо на ученике Свое и рекао: Примите Дух Свети! (н. 20; 22).
5. Тако е она глас (Исусов) предзнаменовао ова шум, а то што е дунуо на
ученике предзначило е ова дах, кои се сада бурно разлио са висине и пустио са
неба велики и мони шум, кои позива сву зему под небесима, а свима кои са
вером приступау даруе благодат и усеава се у их. ава се са силом, све
побеуе, гази зидове лукавога, уништава градове и сва утвреа неприатеска,
смируе онога ко се преузноси, узноси онога ко е смирен у срцу, утвруе оно што
е било раво раставено, разбиа окове греха и одрешуе окове ропства. Испунио
е дом у коме су се они налазили, чинеи га духовном купеи, и тако се остварило
оно обеае Спаситеево, кое е дао када се узносио: ован е крстио водом, а ви
ете се крстити Духом Светим, не дуго после ових дана (Дела ап. 1,5). Он е
такое показао оправданост назива кои им е дао, ер су силом овога шума са
небеса апостоли заиста постали "синови грома". И показаше им се раздеени
езици као огени, и сие по едан на свакога од их. И испунише се сви Духа
150
Светога и стадоше говорити другим езицима, као што им Дух даваше да казуу
(Дела ап. 2; 3-4).
6. Окончана су та чудесна дела коа е Владика савршио у телу, показууи да е Он,
по Своо ипостаси, Син единородни Кои се на крау времена сединио са нама.
Сада почие да се савршава оно што проавуе Духа Светога у егово
сопствено ипостаси, да бисмо познали, а такое и усвоили, велику и поклоеа
достону тану Пресвете Троице. Дух Свети е заиста деловао и рание - тако што е
говорио кроз Пророке и наавивао будуе, а деловао е и кроз ученике када су
изгонили демоне и исцеивали болесне. Сада се кроз огене езике показао свима
у Своо ипостаси и као Господар на престолу, отпочинуо е на ученицима
Христовим (досл. "сео е на ученике"), учинивши их оруима Свое силе.
7. Зашто се, меутим, авио у виду езика? Зато да би показао да е сродан Речи
Божио, ер нема ничег сродниег речи од езика. Учинио е то и ради благодати
учитества, ер учитеу у Христу неопходан е облагодаен език. А зашто се авио
у виду огених езика? Не само услед едносуштности Духа са Оцем и Сином - ер
Бог наш е ога, и то ога кои прождире безакое - него и због двоструког дества
апостолске проповеди. Она мора истовремено и да чини добро и да прекорева. Као
што е ога устроен тако да може и да светли и да спауе, тако и реч учеа у
Христу просвеуе слушаоце, док оне кои се упорно противе предае огу и
вечном мучеу. Апостол Лука не каже да су ти езици били огени, него - као
огени, како неко не би помислио да се та ога могао чувствено опазити и да е
био вештаствен, и да бисмо на основу примера могли да створимо представу о
авау Духа Светога. Зашто су им се езици показали раздеени? Зато што се Дух
Свети едино Христу Кои е сишао са небеса, не дае од Оца на меру, ер Он и у
телу поседуе свецелу божанску силу и енергиу. Ни на едноме од их (Апостола)
ние починула свеобухватна благодат Духа, него е сваки добиа делимично - едан
добиа едне, а други друге благодатне дарове, да неко не би помислио како
благодат коа се светима дае од Духа представа саму егову природу (а не
дество, енергиу).
8. Израз седе[1] не означава само господарско достоанство, него и единство
божанског Духа. Седе, каже, по едан на свакога од их. И испунише се сви Духа
Светога (Дела ап. 2; 3-4). Иако се разделио према Своим различитим силама и
енергиама (дествима), Он е свуда целовит, нераздеиво раздеен, и предае се у
потпуности, као сунчев зрак. Стадоше Говорити другим езицима, т. на разним
езицима обраали су се онима кои су се ту сабрали из разних народа, као што им
Дух даваше да казуу, ер су постали оруа божанског Духа коа делуу и покреу се
по егово вои и сили. Свако оруе кое се узима споа не учествуе у природи
него у деству онога кои делуе и коу добиа од ега. Тако бива и са оруима Духа
Светога, као што каже и Давид, говореи о ему: език е мо трска писара
брзописца (Пс. 44; 2). Сходно томе, трска за писае, коа е оруе писара, не
постае учесник у природи писара, него у егово енергии, и пише оно што писар
жели и може.
151
9. Зашто Дух Свети представа обеае Оца? Зато што е био обеан преко
пророка. Преко езекиа Он е говорио: Дау вам ново срце, и нов у дух метнути
у вас; дух Сво метнуу у вас (ез. 36; 26), а преко оиа: И после у излити Дух
Сво на свако тело (ои 2; 28). И Мосе га е желео и наговестио: Камо да сав
народ Господи постану пророци и да Господ пусти Сво Дух на их (4. Мос. 11;
29). Пошто е исто - благовоее и обеае Оца и Сина, Христос онима кои
веруу у ега каже: А кои пие од воде коу у му а дати ... постае у ему извор
воде коа тече у живот вечни (н. 4; 14); и: Кои у Мене веруе, као што Писмо
рече, из утробе егове потеи е реке воде живе, што еванелиста тумачи овако: А
ово рече о Духу кога требаше да приме они кои веруу у Име егово (н. 7; 38-39).
У одласку на спасоносно страдае Господ е своим ученицима рекао: Ако Ме
убите, заповести Мое држите, и а у умолити Оца, и дае вам другог
Утешитеа да пребива с вама вавек: Духа Истине (н. 14; 15-17), ово сам вам
Говорио док сам боравио с вама. А Утешите Дух Свети, Кога е Отац послати у
име Мое, Он е вас научити свему и подсетие вас на све што вам рекох (н. 14;
25-26) и: Када дое Утешите, Кош у вам а послати од Оца, Дух Истине, Кои
од Оца исходи, Он е сведочити за Мене (н. 15; 26).
10. Сада е обеае испуено. Сишао е Дух Свети Коега шау и дау Отац и Син,
просветио е свете ученике и на потпуно божански начин запалио их као светике,
или, бое реи, начинио е од их звезде целог света и надсветовне, кое имау реч
вечног живота, и преко коих е просветио целу васеену. Као што неко едном
светиком упали другу, а другом треу, при чему светлост предаваем од едне
светике друго остае сачувана и никада се не меа, тако и кроз полагае руку
апостола на ихове наследнике, а потом рукополагае других од стране ових, и
тако редом, благодат божанског Духа коа се предае протиче кроз сва покоеа и
просвеуе све оне кои се поверавау духовним пастирима и учитеима.
11. Тако сваки архиере долази у свое време, доносеи граду ову благодат и дар
Божии, и кроз Еванее - просвеее божанским Духом. Они кои одбацуу било
кога од их (од архиереа), прекидау божанску благодат и прекидау божанско
преемство - колико е то у ихово мои - те тако сами себе одваау од Бога,
доспевау у погубно стае и свакоаке несрее, што сте и ви недавно из искуства
научили. Окренувши се сада пастиру ваших душа кои долази од Бога, ако
послушате мене кои вам саветуем оно што служи на спасее, онда ете заиста
дивно прославити успомену на Силазак божанског Духа ради нашег спасеа, по
неизрецивом човекоубу, због чега и услед чега е и единородни Син Божии,
приклонивши небеса, сишао и примио тело од нас.
12. Да Он Сам ние у телу узашао на небеса и послао Духа Светога - како би Ова
утврдио ученике егове и пребивао с колена на колено са има и иховим
наследницима, учитеима Еванеа Благодати? Онда ни проповед Истине не би
била обавена свим народима, нити би дошла све до нас. Због тога е
начовекоубивии Владика сада показао да су егови ученици причасници и оци
и служитеи светлости и вечног живота, кои пораау за вечни живот и од
достоних чине децу светлости и оце просвееа, ер е тако и Он Сам пребивати
152
са има до краа века, што е било обеано за Духа Светога. Он е едно са Оцем и
Духом, не у смислу ипостаси, него у смислу божанства, ер е едан Бог у Троици,
у едном троипостасном и свемогуем божанству. Дух Свети е увек био заедно са
Сином у Оцу. Како иначе могао бити беспочетни (безначални) Отац и Ум без Сина
и сабеспочетне (сабезначалне) Речи (Логоса)? И како би могла бити вечна Реч без
савечног Духа? Дакле, увек е био, есте и бие - Дух Свети, Кои ствара са Оцем и
Сином у време ствараа, Кои са има обнава повреено, Кои одржава
постоее, Она Кои е свуда и све испуава и свиме управа и све чува. Куда у
пои од Духа Твога, и од лица Твога где у побеи, обраа се Псалмопоац Богу (Пс.
139; 7).
13. Не само посвуда, него и над свима; и не само у сваком веку и времену, него и
пре сваког века и времена: Дух Свети нее бити са нама само до краа века, како е
обеано, него е и у будуем веку пребивати са достонима, обесмрууи их и
испуавауи вечном славом, а такое и ихова тела, што е и Господ показао када
е ученицима обавио: а у умолити Оца, и дае вам другог Утешитеа да
пребива с вама вавек (н. 14; 16). И заиста, према апостолским речима сее се, т.
бива погребено душевно тело кое умире, оно (тело) кое се назива и физичким
(природним), саставено од душе и тела кои заедно есу (постое) и креу се.
Устае пак, т. оживава, духовно тело, над-природно (над-физичко), ер га е
саставио и име руководи божански Дух и ер е силом Духа обучено у
бесмртност, славу и непропадивост. Први човек Адам, каже Апостол, постаде
душа жива, а последи Адам дух кои оживуе. Први човек е од земе; други
човек е Господ са неба. Какав е земани, такви су и земани; и какав е небески,
такви су и небески (1. Кор. 15; 45-48).
14. На кога се ово односи? На оне кои су постоани и непоколебиви у вери, кои на
делу Господем увек доносе плодове, и кроз своу послушност увек на себи носе
лик Небескога. Према еванелисти овану, Претеча Господи говори: Ко е
непослушан Сину, нее видети живота, него гнев Божии остае на ему (н. 3;
36); а гнев Божии може ли ко да издржи? Страшно е, брао, пасти у руке Бога
живога. Ако се плашимо неприатеских руку док нам Господ говори: Не боте се
оних кои убиау тело (Мт. 10; 28), ко се онда, ако има памети, нее уплашити руку
Божиих што се у гневу подижу против неверника? Гнев Божии подии е се
против сваке оне душе коа у разузданости и неправди проводи живот, не знауи
за обраее, и држи истину у неправди (Рим. 1; 18).
15. Бежимо, дакле, од овог гнева; потрудимо се да путем покааа задобиемо
милост и састрадае Свесветог Духа. Ако неко мрзи некога, нека се помири и
врати на убав, како егова мржа и неприатество према ближем не би
послужили против ега, као сведочанство за то да он Бога не уби: ер ако не
убиш брата свога, кога видиш, како еш онда убити Бога, кога не видиш?
Имауи убав едан према другоме, ми имамо истинску и нелицемерну убав и
показуемо е на делу. Тако, не говоримо и не чинимо - па и више од тога, не
допустимо чак ни да се чуе ништа што е увредиво или штетно за нашу брау,
153
како нас е и Христов убени Богослов поучио: Дечице моа, не убимо речу ни
езиком, него делом и истином (1. н. 3; 18).
16. Ако е неко пао у блуд, или преубу, или сличну телесну нечистоту, нека
одступи од те срамне скверни и нека се очисти путем исповести, сузама, постом и
сличним подвизима. Непокаане блуднике и преубочинце Бог е осудити и
отерати од Себе и предати паклу и неугасивом огу и другим вечним мукама,
говореи: Нека се уклони нечисти и проклети, да не види и да се не наслади славом
Господом (в. Иса. 26; 10). Лопов, грабивац или користоубац нека не краде,
нека не чини насие, нека не отима туе, него нека од свога да сиротии. едном
речу, ако желите живот, ако желите да видите добре дане и да се избавите од
видивих и невидивих неприатеа, од варвара кои сада насру и од мука кое
су припремене за зачетника зла и егове ангеле, уклоните се од сваког зла и
чините добро. Не варате се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни преубници, ни
рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пианице, ни опадачи, ни
отимачи нее наследити Царство Божие, каже апостол Коринанима(1. Кор. 6; 9-
10). Она ко нема заедницу са Богом и ко ние Божии, та ни Бога нема за Оца.
17. Удаимо се, брао, молим вас, од Богу мрских дела и речи, како бисмо смело
могли Бога да називамо Оцем. Обратимо се ему у истини, како би се и Он
обратио нама и како би нас очистио од сваког греха и удостоио Свое божанске
благодати. Тако емо и сада и довека славити и празновати богонадахнуто и
духовно остварее божанског обеаа - долазак Свесветог Духа удима и егово
почивае на има, као исход и испуее блажене наде у Самом Христу, Господу
нашем,
18. Коем доликуе слава, част и поклоее, са беспочетним еговим Оцем и
пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
НАПОМЕНЕ:
1. У српском преводу: сие (прим. прев.).
154
25. Беседа
Изговорена у Недеу Свих Светих
1. Уистину, диван е Бог у светима Своим. Када неко размисли о подвизима
мученика кои превазилазе удску природу, о томе како су они, будуи у слабом
телу, посрамили силнога у злу као да нису осеали страдаа и ране, како су се
своим телима борили и са огем, и са мачем, и са различитим, смртоносним
облицима мучеа, истраношу се успротивили и у време док су им секли тело,
кидали удове и ломили кости верно очували целовито, неповреено, чисто и
непоколебиво исповедае Христа због чега им е била благодатно дарована
неоспорна премудрост Духа и незамислива снага, када неко замисли трпее
преподобних и како су они, као да су бестелесни, подносили вишедневно
гладовае, бдеа и остале, разнолике телесне пате и при том се добровоно
борили у унутрашо борби против поглаварстава, власти и духова зла какву
водимо и ми сами, против лукавих страсти, против различитих облика греха, до
самог краа им се супротставауи, исцрпууи и умртвууи споашег а
обожууи и обнавауи унутрашег човека, због чега су им благодатно даровани
дар исцееа и дествовае силама, када, дакле, неко размисли о свему овоме и
помисли колико све то превазилази нашу природу, задивие се и прославие Бога
Кои им е подарио такву благодат и силу. Иако су они (мученици и преподобни)
имали благу и добру воу, без Божие помои не би могли да се уздигну изнад
природе и да, будуи у телу, надвладау бестелесног неприатеа.
2. Због тога и Псалмопоац - Пророк, рекавши: Диван е Бог у светима Своим,
додае: Он е дати силу и утврее народу Своме (Пс. 67; 36). Размислите
разборито о снази пророчких речи: иако каже да е Бог дати силу и утврее целом
Свом народу - будуи да код Бога нема пристрасности - Он е диван само у светима
Своим. Иако сунце са висина изобилно и свима подеднако излива свое луче, их
виде само они што имау очи и они што их не затварау. асним блистаем
наслауу се само они што, захваууи чистоти очиу, имау оштар вид, а што ние
доступно за оне коима е услед болести, замагеа или нечег другог ослабио вид.
Тако и Бог са небеса свима дае изобилну помо, ер е Он неисцрпно извируи,
спасоносни и просветууи источник милости и доброте. Меутим, еговом
благодау и силом за творее врлине, усавршавае па чак и за чудотворее не
наслауу се сви, него само они кои су показали добру воу и кроз дела проавили
веру и убав према Богу, они кои су се у потпуности одвратили од сваког порока и
чврсто се придржавали Божиих заповести, уздигавши свое очи према Сунцу
Правде, Христу. Христос, пак, не само да са небеса невидиво пружа Своу руку
према подвижницима, него нас данас кроз Еванее подстиче тако да сви чуемо,
говореи: Сваки кои исповеди у Мени (т. Моом силом, уз Моу помо, грч. )
155
пред удима, исповедиу и а о ему пред Оцем Своим Кои е на небесима (Мт.
10; 32).[1]
3. Увиате ли да без егове силе и садества ни ми нисмо у стау да одважно
искажемо своу веру и да исповедимо Христа? Исто тако, ни наш Господ Исус
Христос не може да нас заступи у будуем веку, да нас представи и присвои пред
небеским Оцем, уколико Му ми, са наше стране, не дамо основу за то. Када е ово
рекао, Он ние казао: "Сваки кои Ме исповеди", него сваки кои исповеди у Мени
(Моом силом, уз Моу помо), зато што само у ему и благодареи егово
помои неко може одважно да исповеди благочаше. Тако е и у наставку, ер Он
ние рекао "ега", него у ему, односно због доброг живеа и истраности кое е
она што исповеда проавио према благочашу. Погледа како затим говори
малодушнима (плашивима) и онима што су издали благочаше: А ко се одрекне
Мене пред удима, одреи у се и а ега пред Оцем Своим Кои е на небесима
(Мт. 10; 33). Ние, дакле, рекао: "Кои се одрекне у Мени", ер се она, кои се
одриче, одриче Бога и бива лишен егове помои. Зашто е он оставен и
напуштен од Бога? Зато што е он напре оставио (Бога), будуи да е привремена и
земаска добра заволео више од вечних и небеских добара коа е Бог обеао. Тако
се и Христос, са свое стране, не одриче "у ему", него "ега", ер "у ему" ние
нашао ништа што би могао да употреби у егову корист.
4. Будуи да, према речима Христовог убеног Богослова, "она кои уби Бога
обитава у Богу и Бог у ему", онда она што уистину уби Бога праведно твори
исповедае у Богу, ер Бог обитава у ономе кои Га уби, а како и он обитава у
Богу, и Бог е сатворити исповедае у ему. Према томе, речи: Сваки кои
исповеди у Мени ( ) пред удима, исповедиу и а у ему пред Оцем Своим
Кои е на небесима показуу нераскидиву везу измеу Бога и онога кои Га
исповеда, од кое се удаио она што се одрекао. На та начин, божанствене
награде садрже у себи божанствену правду, доносеи, на основу сличности,
(подобиа) и одговарауе исходе.
5. Таква е, дакле, сличност измеу награда кое долазе од Бога и онога што ми
приносимо ему. Размотрите колико е превасходство награде од Бога онима кои
су Га исповедили у ему (т. уз егову помо)! Сваки од светитеа е, будуи
слуга Божии, одважно принео исповедае у овом привременом животу и пред
смртним удима или, бое речено, током кратког времена овог века и, као што
смо рекли, пред малим броем уди. Наш Господ Исус Христос, будуи Бог и
Господар неба и земе, исповеда о има у оном вечном и непролазном свету, пред
лицем Бога и Оца, пред ангелима, архангелима и свим небеским силама и у
присуству свих уди кои су живели од Адама до свршетка света, ер е сви
васкрснути и стати испред престола Христовог. Тада е, када сви буду присутни и
кад сви буду видели, Он обзнанити, прославити и овенчати оне што су до краа
сачували веру у ега.
6. Зар би вредело и да покушамо да представимо оне натприродне венце, оне
неупоредиве будуе награде, какве наше око не може да види, нити наше ухо да
156
чуе, нити наше срце да замисли? Уосталом, коа е реч достоно изобразити и оно
што е сада присутно и што е видиво, односно славу коу е Бог подарио
светитеским гробовима, остатке ихових костиу кои су се сачували у свим
временима, свети миомирис кои допире од их, изливае мира, даровае
исцееа и дествоваа сила коа се ради нас многолико и спасоносно проавуу
у има?
7. Опет у реи да су они, са свое стране, принели оно што човек може да принесе
Богу, односно, одважност да сваки светите исповеди Бога током, како сам рекао,
кратког времена и пред неким велможама и царевима. их (светитее) сада
опевау, величау и поштуу, прославау их и клаау им се, и то не само има,
него и иховим иконама; клаау им се као господарима, па и више него
господарима и царевима. Цареви, кнежеви и ихови поданици клаау им се
радосно и по сопствено вои, желеи изнад свега да их, после себе, оставе и своо
деци, као неко богато наслее и извор вишег благостаа. Ово е пример, залог и
своеврсна претходница оне будуе неизрециве славе коу и сада имау на небесима
душе праведника, а коу е у будуем веку добити и ихова тела, ер су заедно са
има до краа довела подвиг (досл. борбу) Бога ради. Показууи то преизобие
славе и будуих добара, Господ е Своим светим ученицима и апостолима рекао:
Заиста вам кажем да ете ви кои поосте за Мном, у новом животу, кад седне
Син Човечии на престо славе Свое, сести и сами на дванаест престола и судити
над дванаест племена Израиевих, а што се тиче свих верних каже: Сваки кои е
оставио куу, или брау, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или
зему, имена Моега ради, примие сто пута онолико, и наследие живот вечни и
Кои уби оца или матер вема него Мене, ние Мене достоан (Мт. 19; 29,10; 37).
8. Пошто е Бог и Отац дао Сина Свог убеног и пошто е Сам единородни Син
Божии Себе предао за нас, Он оправдано захтева да и ми занемаримо ближе по
сродству ако они постану препрека за побожност и за начин живота какав о
доликуе. И зашто да кажем само: ближе по сродству? Када за то дое време,
праведно е и неопходно да свако и душу своу (живот сво) положи ако жели да
задобие живот вечни, ер е и Сам Син Божии положио душу Своу за нас. Он због
тога каже: Ко не узме крст сво и не пое са Мном, ние Мене достоан (Мт. 10; 38).
Под крстом се подразумева распиае тела са страстима и похотама.
9. Када, дакле, настане мирно време за побожност, онда човек кои путем врлина
умртвуе зле страсти и жее на та начин узима сво крст и иде за Господом. Када
пак настане време прогона, онда човек узима сво крст и иде за Господом тако што
презре сво живот и преда своу душу за побожност, наслеууи живот вечни.
Христос каже: Кои изгуби живот сво Мене ради, наи е га (Мт. 10,39). Шта
значе речи: Кои изгуби живот сво (душу своу; прим. прев), наи е га? Човек е
двострук: споаши, под чиме се подразумева тело, и унутраши, што
подразумева душу. Када неко преда смрти споашег човека, он тиме губи и своу
душу, коа се одваа од ега. Када е овако изгуби за Христа и Еванее, онда е е
заиста пронаи, пруживши о небески и вечни живот, а о свеопштем васкрсеу,
благодареи томе што е она таква, и он сам е по телу постати небески и вечан.
157
Будуи да е заповест да распнемо тело са страстима и похотама, да будемо
спремни на срамоту и понижавауу смрт ради добра и да изгубимо свое душе
ради Еванеа, тешка и велика, да е дело савршених и, да тако кажемо,
апостолско дело, оно што Господ затим говори, служи за утеху онима што немау
снаге да превазиу природу и кои нису савршени у подвигу спасеа: Кои вас
прима - т. Апостоле, Оце и Учитее побожности кои их следе - Мене прима, каже,
а кои прима Мене, прима Онога Кои Ме е послао (Мт. 10; 40).
10. За савршене, дакле, припрема да буду примени, а онима пак кои нису такви
омогууе да се спасу тако што е примити савршене. Зар не видиш како е велика
награда за оне што примау уде кои живе по Богу, Учитее Истине, ер ко их
прима, прима Оца и Сина? Како би пак требало да их примамо? Не само тако што
емо им указивати гостопримство и пружати коначиште, него и тако што емо им
бити послушни. Упозоравауи да е бити и оних кои е их одбацити, Он на
другом месту каже Своим ученицима: Кои вас прима, Мене прима; а кои прима
Мене, прима Онога кои Ме е послао (Мт. 10; 40). Она ко покаже гостопримство
према удима Божиим и пружи им конак и ако то учини у име Божие, добие
велику награду. Показууи ово, Господ е рекао: Кои прима пророка у име
пророчко, плату пророчку примие; и кои прима праведника у име праведничко,
плату праведничку примие (Мт. 10; 41). Како е они примити плату пророчку и
плату праведничку? Онако како каже апостол: У садаше време ваш сувишак да
буде за ихов недостатак, да и ихов сувишак буде за ваш недостатак (2. Кор. 8;
14). Тако е она, кои у име Божие прими и збрине праведника као праведника,
чак и ако га не обдари богато, него пружи нешто мало, имати велику корист од
тога, ер Христос каже: И ако неко напои еднога од ових малих само чашом
студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, нее му плата пропасти (Мт. 10;
42).
11. Овим речима и саветима Он показуе да не брине само за праведнике и ученике,
него да ош више брине за оне кои их примау. Када би Он бринуо само за их
(праведнике и ученике), онда би се ограничио на оно на шта е упозорио; захтевао
би да их примау, да им пружау уточиште и указао би на начин на кои то треба да
чине. Овако, меутим, додауи: у име пророчко, и ученичко, и праведничко, Он
изражава велику бригу и за оне кои их примау, усмеравауи ихове склоности ка
боем, да би награда уследила за врлином. Поштууи и после смрти оне кои су
истински живели по Богу, Црква Христова свакога дана у години савршава
успомену на светитее кои су се тога дана преставили и отишли из овог
привременог живота. Истовремено, Она нам ради наше користи предочава житие
свакога од их и ихов кра, т. говори нам да ли се свети мирно упокоио или е
пак живот окончао мученички.
12. Сада, после Педесетнице, сабирауи их све заедно, Она им узноси општу
химну, и то не само зато што су сви они били меусобно седиени и што, сагласно
Господо молитви, представау едно: Да сви едно буду, обраа се Господ у
Еванеу своме Оцу, као Ти што си у Мени и а у Теби, да и они у Нама едно буду
да свет веруе да си ме Ти послао (н. 17,20). Не узноси им, дакле, Црква Божиа
158
општу химну само из овог разлога, него и зато што се стара да током свете
Четрдесетнице и свете Педесетнице, коа за ом следи, обави и прослави сва дела
Божиа. Тако е, као што знате, све обавено, односно, и како е Бог у почетку
створио свет и како е Бог Адама прогнао из раа, и како е био призван стари
народ, и како е он због преступа био удаен од блискости са Богом, и како е
единородни Син Божии приклонио небеса и нас ради сишао и савршио чудесне
ствари, научио нас нашем спасоносном путу, страдао и умро за нас, био погребен
као Човек а као Бог васкрсао треега дана, како се потом у телу вазнео на небеса,
одакле е и сишао, и како е одатле, пошто е сео здесна Оцу, послао Духа Светога.
Након што е све то опевала, Црква Божиа сада додае и уедно обавуе и остало,
тачние, како су велике и многоброне плодове за вечни живот сабрали долазак
Господа Бога и Спаситеа нашег Исуса Христа и сила Свесветог Духа. Зато се
Црква данас опомие Свих Светих, свима заедно узноси химну и исказуе част.
13. Поштумо и ми, брао, светитее Божие. На кои начин? Тако што емо се,
подражавауи их, очистити од сваке нечистоте тела и духа, што емо да
одступимо од зла, како бисмо на крау, кроз уздржае од зла, дошли до ихове
светости; тако што емо език зауздати за заклетве или лажне заклетве, за
празнослове и увреде, тако што емо уста чувати од лажи и клевете и на та начин
им (светима) принети похвалу.
14. Ако себе тако не очистимо, онда е оправдано свако од нас од их зачути оно
што е Бог рекао грешницима: како се усууеш да памтиш и изговараш имена
светитеа и говориш о иховим житиима коа су испуена врлином и чистотом,
када си у исто време ти сам замрзео врлински начин живота и од себе одагнао
чистоту душе и тела?! Ако видиш лопова, помажеш му, и са преубником удео сво
имаш. Уста твоа умножише злобу, и език тво плете лукавство. Седеи
клеветао си на брата свога, и против сина матере твое ставао си замку (Пс.
49; 19-20). Брао! Ни Бог ни светитеи Божии не примау похвалу из таквих уста!
Када неко од нас испра руку блатом, не користи се оме док е не опере. Хое ли
онда Бог да прими оно што се приноси од нечистих тела и уста, ако се ми напре не
очистимо? Нису ли грех, завист, лаж, мржа, користоубе, издаство, срамне
мисли и речи, као и мрска дела коа за има следе много гнуснии од блата? Како
е се очистити она кои е пао у то? Покааем, исповешу, доброчинством и
усрдном молитвом Богу.
15. Када, дакле, празнуемо успомене на светитее и када смо слободни од своих
послова и брига, требало би да бринемо како да се удаимо и ослободимо од
грехова и нечистота у кое е неко од нас пао. Ако и тада (на празнике светитеа)
збиамо шале на штету сопствених душа, ако се опиамо и односимо равнодушно
према празнику, како онда можемо реи да, док истовремено скрнавимо та дан,
празнуемо светитее?! Молим вас, брао, да не празнуемо тако, него да бар у те
празничне дане учинимо да се и наша тела и душе покажу као угодни Богу, како
бисмо по молитвама светих и сами постали причасници оне бесконачне славе и
радости,
159
16. коу нека сви ми задобиемо благодау и човекоубем Господа нашег Исуса
Христа, Коем доликуе слава, са беспочетним еговим Оцем и Пресветим и
благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
НАПОМЕНЕ:
1. У српском преводу: Сваки кои призна Мене пред удима, признау и а
ега пред Оцем Своим Кои е на небесима.
160
26. Беседа
Изговорена у време жетве;
у о се говори и о духовно жетви
1. Свестворите и Свевладика, Кои е услед Свое доброте све саздао из небиа,
услед обиа Свое силе и неизрецивог и незамисливог богатства премудрости и
благости на чудесан начин створио е и човека, и тако у едно сиушно твари
сединио и усредсредио васцелу творевину. Он е човека управо због тога и створио
на самом крау, како би у себи имао нешто и од едног и од другог света и да би био
украс и едном и другом, односно и видивом и невидивом свету. Он е на
неизрецив начин у човеку сединио ум (дух) и осеае (чуло), користеи као
посреднике меу има наприродние везе - уобразиу, мишее и разум. Тако е
створио бие кое е уедно и духовно и видиво, као што е и растоаем кое се
налази измеу их свагдапокретно небо повезао са непокретном земом и тако
учинио да исти свет истовремено буде и непокретан и покретан. Како су по начину
ствараа човек и свет (космос) дело едног Уметника, меу има постое многе
сродности. Они превазилазе едан другога - свет човека превазилази величином, а
човек своом свешу превазилази свет. Човек е драгоценост у свету, слично као
што е у велелепно куи нека скупоцена ствар вредниа од свог окружеа. Таква е,
на пример, гиздава и драгоцена царска одежда у дворцу: дворац е сазидан од
огромног камеа кое се лако налази и свуда сусрее, док е одежда начиена од
сиушних каменчиа, кои се тешко проналазе и свима су драгоцени.
2. О, колико е удски ум (грч. "") бои од неба! Он представа лик (образ,
икону) Божии, познае Бога и, ако хое, едини од оних кои су у свету може да
постане бог (по благодати), узвисууи и смирено тело! О, колико се од земе
разликуе човеково чулно опажае! Оно не само да уочава ене мере и различита
своства, него знаем досеже и до небеских сфера и упознае ихова различита и
разноврсна кретаа, као и разнолике скупове планета и звезда и растоае меу
има и на та начин се наслауе научним сазнаем (т. умним, или разумским,
логичким наукама). Они што се налазе измеу неба и земе (т. звезде и планете)
по достоанству су маи од оних кои се налазе у границама ума и осеаа. Они су
исти према начелу аналогие, али се разликуу по обиму кои обухватау.
3. Бог е на та начин украсио нашу природу, ер е она постати егова будуа
одежда. У у е требало да се обуче од Девствене крви, да е пресазда у бое и
постави на висину, изнад сваког начала и власти и сваког имена кое се може
назвати како у садашем, тако и у будуем веку. Устроивши све ово унапред,
мудро и уедно човекоубиво, Он е нашу природу обдарио многим, или, тачние,
наразличитиим даровима. Подарио нам е двоаку, односно вишеструку мо
161
познаа. Пружио нам е ум и чула, као и оне способности кое се налазе измеу ово
двое, при чему е сваку од тих способности кое су нам дате ради познаа и
делаа саздао у двоаком и вишеструком облику.
4. Код нас е управо сада време годише жетве, али жетве у нама самима нема! За
нас, наиме, не постои само вештаствена жетва, него и жетва умна и духовна. У
годишем циклусу ("кругу"), за сваку жетву постои одговарауе време. Данас,
кад стоимо унутар зидина храма, узвисимо се умом изнад овог места, положимо
наду на Господа и преместимо ум на небо, промишауи о умно и духовно
жетви. О овоме емо понешто реи вашо убави, пружауи вам одатле полазиште
за спасее. И заиста, сваки пут у то доба године, када наступи та период, видим
многе како хитау изван градова и мариво раде на жетви, на убирау и
сакупау плодова. У мени се тада ава мисао да постои и жетва уди, жетва
коа их коси из овог привременог и пролазног живота и преноси их у други, будуи
и непролазни живот. Како се онда она кои жае беживотно класе или друге
унамуе за ова посао, кои убира плодове или их купуе од оних што их беру па
их сакупа у житнице и спремишта, не опомене те будуе жетве на коу би требало
да помисли? Како се не забрине да се, када за то дое време, пред Земоделцем
наших душа покаже као угодан и достоан да буде примен у небеске житнице и
обитеи? Зар су се сви погнули према земи, као што су погнута тела оних што
сами обрауу зему, па нити главу могу да подигну, нити да своу разум узвисе
над земаским?
5. Ако е ве тако, ми онда ни по чему не превазилазимо незнабожце, ер су управо
има све душевне и телесне силе биле обузете земаским бригама. Они нису
имали никакав поам о будуем, нити веру, нити познае о небеском. Услед тога,
као што е написано, читав живот безбожника пролази у бригама о земним и
пропадивим стварима. Зато нам и Христос у Еванеу каже: Не брините се,
дакле, говореи: Шта емо ести, или шта емо пити, или чиме емо се оденути?
А потом додае: ер све ово и незнабошци ишту (Мт. 6; 31-32). Не треба се клонити
делаа (рада), него треба удаити бригу (о земаском) и своу наду положити на
Бога, како наше делае не би било безнадежно и како у ега (делае) не бисмо
полагали раве наде. Не брините се, дакле, говореи: шта емо ести, или шта
емо пити, или чиме емо се оденути. Непрестано размишауи о томе, као да
одбацуемо замишену покуду, управамо ка томе своу душу и погружавамо е у
то, не допуштауи о чак ни да погледа према небу.
6. Бог е зато нашу природу и саздао као такву: и док тело не мора само да мируе,
него може и да се крее, да се премешта и да чини све што е потребно, дотле разум
може да се бави другим стварима. На та начин, телом чинимо оно што е ему
своствено, а душом гледамо на Бога и тражимо оно што е небеско. Саветууи нам
да не бринемо за сво живот онако као што е своствено незнабошцима, Он додае:
Иштите напре Царство Божие и правду егову, и ово е вам се све додати (Мт.
6,33). Тиме показуе да, ако брига твое душе буде усмерена ка Богу, нееш
претрпети никакву штету у погледу телесних потреба. Осим тога, Бог е тако да
устрои да еш заедно са спасеем душе несумиво добити и ово (т. неопходна
162
земаска добра), ер е то Она Кои отвара Своу руку и све живо испуава
добрима, а о Коем и Давид говори: Лето и пролее, Ти си их саздао (Пс. 73; 17).
Он овде не говори само о видивим стварима, него и о духовним, због чега е
"лето" (т. време жетве) ставио испред "пролеа". То значи да, ако напре не
одсечеш невере и раве поступке и не одбациш раве уде, нееш достии
пролее кое означава цветае врлина.
7. Жетва, пролее и семе не постое, брао, само у телесном, него и у умном
смислу, и не само у умном, него и у духовном. Постои такое и ницае и
сабирае плодова, као што постои и обрада земе (иве) и ива. Ову иву
обрауе Бог, како и апостол каже Коринанима: ер ми смо Божии сарадници, а
ви сте Божиа ива, Божиа граевина (1. Кор. 3; 9). И Сам Господ е ученицима
рекао: а Сам Чокот, ви сте лозе, а Отац Мо е Виноградар (н. 15; 1-5). На
другом месту опет е за Самога Себе казао: Изие сеач да сее семе свое (Лк. 8; 5),
а ово семе е реч учеа.
8. Ако, дакле, реч учеа у себи садржи и поам духовног семена, онда е сасвим
сигурно да постои и жетва тог семена, коа се обава кроз веру. Показууи ово,
Господ е, када су уди са свих страна почели да прихватау веру у ега, Своим
ученицима рекао: Подигните очи свое и видите иве како се ве жуте за жетву.
И кои жае прима плату, и сабира род за живот вечни (н. 4; 35-36). Као што се
услед топлоте чулног (видивог, вештаственог) сунца класе суши (т. сазрева) и
ослобаа влаге, а затим добиа беличасту ниансу и постае спремно за жетву и
убирае, тако е тада и Сунце Правде, Кое е у телу обитавало на земи, силом
Свога доласка убелити очишене удске душе, ер е поништити помрачее и
слабост кои су се у има поавили услед живеа у насладама и немару. Оне е
тада бити спремне за духовну жетву, ер е се у потпуности искоренити безбожност
и безвере, и оне е кроз истинску веру бити сабране у живот вечни.
9. Ако пак неко пожели да просуди о истинитости ове речи, односно о томе да е
сила доласка Господа нашег Исуса Христа тада учинила да удска срца постану
убеена, чистиа и спремна за веру благочаша, нека помисли да нису сви
незнабошци тада исповедали едног Бога као Господара и Творца свега, него су се
сунцу, месецу, планетама, другим стварима и своим идолима клаали као
боговима. Сила Христовог доласка подстакла е све их да исповедау еднога
Бога, Господара и Творца свега. Оно што су Авраам, Исаак, аков, Мосе и Закон
кои им е дат савршили само у удеском народу, т. убедили га да поштуе единог
Бога, па чак ни у том едном племену нису ову веру укрепили до краа, иако им е
посредством ихових предака божанствено учее било предато од самог почетка,
управо то е у свим племенима и народима савршила сила доласка Христовог. Они
су постали иве спремне за духовну жетву онда када су се у сваком народу авили
они што су поверовали да е едан Творац свега, они што су спремно приступили
Христу и истинском богопоштовау, с разумеваем слушауи пророчку и
апостолску проповед и истражууи Писма.
163
10. Господ е и самим Своим аваем на земи васцели удски род пробудио из
идолске прелести, иако ние све учинио побожнима. Тако е и у будуем веку сила
еговог Другог доласка све подии из мртвих, иако се нее сви удостоити
истинског живота. Нее га се удостоити безбожници и неверници и они што кроз
исповест и покаае нису примили опрошта грехова овде, као ни они кои се нису
сачували и очистили од неумерених телесних жеа какве су преедае, претерана
употреба вина и пианство, од коих потиче неумереност подстомачних страсти,
рукоблудништво, блуд, преубочинство и свака жуда за гнусним речима и
песмама, као и дотеривае и улепшавае. Све то захтева крае, лакомство и
нарушавае правде, а оне кои су овим страстима захваени чини грабивцима.
Зашто бисмо уопште наводили све гнусобе, свае и безброан ро срамних страсти
и помисли у души кое из тога произилазе? Дакле, они кои себе нису сачували од
тога, или нису умилостивили Бога кроз исповест и покаае, васкрснуе, додуше,
али е подносити живот кои е страшнии од смрти. Бие предати мукама,
патама, угетавау и вечно срамоти, обитавауи уз недремане црве, гореи у
мрачном и неугасивом огу, како каже и пророк Исаиа: Заедно е горети
грешник и безаконик, и никога нее бити да угаси (Ис. 1; 31).
11. Зато и Апостол говори Ефесцима: ер знате ово, да ниедан блудник, или
нечист, или лакомац, кои е идолопоклоник, нема наслеа у Царству Христа и Бога
(Еф. 5; 5). Да би ово потврдио и ууткао оне кои о томе уче другачие, он додае:
Нико да вас не заварава празним речима; ер због тога долази гнев Божии на
синове противеа. Не будите, дакле, саучесници ихови (Еф. 5; 6-7). Слично
томе, и у посланици Коринанима он каже: Не варате се: ни блудншцл, ни
идолопоклоници, ни преубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакоми,
ни лопови, ни пианице, ни опадачи, ни отимачи, нее наследити Царство Божие
(1. Кор. 6; 9-10).
12. Они што правилно веруу у Господа нашег Исуса Христа и своу веру показуу
делима, они што пазе на себе, или се, кроз исповест и покаае, очишуу од
горенаведних скверних грехова, они што творе врлине кое су противне овим
гресима, а то су уздржае, целомудреност, убав, давае милостие, правичности
истиноубивост, есу они што е, када васкрсну, зачути глас Самог Цара Небеског:
Ходите благословени Оца моега; примите Царство кое вам е припремено од
постаа света (Мт. 25,34). Они е се на та начин зацарити са Христом, наследие
Царство Небеско и непролазно, и живее вечно у неизрециво и незалазно
светлости коу никаква но никада не прекида, и обитавае заедно са свима
светима од вечности, у неисказано наслади у недрима Аврамовим, "одакле одбеже
сваки бол, туга и уздах".
13. Када е у питау беживотно класе постои, дакле, една жетва, а када е у
питау словесно класе, а ту подразумевам удски род, постое две жетве: една е
она о коо смо управо говорили, т. она коа уде одваа од безвера и сабира у
веру оне што су примили еванелску проповед. ени жетеоци су апостоли
Господи и ихови наследници, а током времена и учитеи Цркве за кое е
Христос претходно рекао: Кои жае прима плату, и сабира род за живот вечни
164
(н. 4; 36). Ову плату примау од Бога и учитеи побожности, будуи да сабирау
верне за живот вечни. Друга жетва представа прелазак свакога од нас, кроз смрт,
из овдашег живота у будуи. Ова жетва за жетеоце нема апостоле, него ангеле,
кои су у нечему повлашении од апостола, ер они после жетве одабирау и
одваау зле од добрих као куко од пшенице и добре шау у Царство Небеско, а
зле одбацуу у пакао огени. Меутим, излагае овог предмета на основу
Еванеа Христовог представиемо вам други пут, када буде погодно време за то.
14. Будимо, као што смо и сада, изабрани народ Божии, род свети, Црква Бога
Живога, одвоена од свих злих, безбожних и неблагочестивих и нека у будуем
веку будемо одеени од кукоа и приброани меу оне кои су спасени, у Самом
Христу Господу нашем Кои е благословен у векове. Амин.
165
27. Беседа
Коа е такое изговорена у време жетве;
у о се говори и о нашо будуо духовно жетви
1. Реч коу а говорих, она е му судити у последи Дан, каже Господ у Еванеу
(н. 12; 48). Ту реч, брао, проповедамо и ми вама, и нека е зато нико не прима као
звук кои се расплине у ваздуху, него нека е прихвате као нешто што остае и што
е у будуности дати спасее онима кои веру доказуу делима. Оне пак што е
(ову реч) одбацуу и чине оно што о е противно, она е разобличити на оном
настрашнием будуем Суду. И као што свако од нас има куу, родбину, иву, а
можда и виноград, стадо, новац и другу имовину, тако и Бог нас, по Своме
човекоубу, сматра за Своу имовину. егов дом смо ми, каже апостол, ако
смело поуздае и наду коом се хвалимо до краа непоколебиво одржимо (евр. 3;
6). "Смелим поуздаем" означава благочаше (побожност), а "надом коом се
хвалимо" богоугодан живот, као што е Бог и рекао преко пророка: Будите свети
као што сам а свет (4. Мос. 11; 44). И воени Христов ученик, ован, обавуе
говореи: И ош се не откри шта емо бити; а знамо да, када се открие, биемо
слични ему; и сваки кои ову наду има у ега; очишава себе, као Он што е чист
(1. н. 3; 23). Ми, дакле, есмо и остаемо дом Онога Кои каже: Уселиу се у их и
биу им Бог (2. Кор. 6; 16), уколико уз благочаше будемо имали и чист живот. Ако
пак будемо живели раво и без покааа, од ега емо чути: Ето е вам се
оставити куа ваша пуста (Мт. 23; 38) и биемо напуштени - да се опет изразим
речима Писма - као куа у винограду и колиба у усевима (Иса. 1; 8), кое, када прое
време иховог коришеа, никоме више нису потребне.
2. Сам Господ каже да нас сматра Своом родбином: ер ко изврши воу Оца Мога
кои е на небесима, та е брат Мо и сестра и мати (Мт. 12; 50). Видите ли чиме
се задобиа то наузвишение сродство? Богоубивим начином живота, врлинским
живеем, понашаем сагласним са божанским заповестима, ер е управо то
воа наузвишениег Оца. Она пак ко не твори воу наузвишениег и небеског
Оца толико е далеко од сродства са им, да чак ступа у сродство са противником
Божиим. Зато е Господ и рекао удецима: Вама е отац аво, и жее оца свога
хоете да чините. А када су Му ови узвратили да су они деца Авраамова, Он им е
казао: Да сте деца Авраамова, чинили бисте дела Авраамова (н. 8; 44, 39).
3. Виноград Господа Саваота е "дом Израиев", као што каже Исаиа (5; 7), а то су
сви кои су прихватили благочаше. Када та виноград доноси богоугодне плодове,
он заслужуе Божии труд и бригу. Меутим, ако уместо грожа раа тре, а то су
жаоке смрти или, другачие речено, греси, онда престае и брига око ега и он се
уистину препушта зверима и злим демонима да га изгазе, и предае се огу да би
166
био спаен. Зато е и Господ, говореи Своим ученицима, рекао: а сам чокот, а
ви лозе, и Отац Мо е Виноградар, и онда додао: Сваку лозу на Мени коа род раа,
чисти да више рода роди; а свака коа не раа рода избацие се напое као лоза, и
осушие се, и скупие е, и у ога бацити, и спалити (н. 15; 1-6). Да нас сматра за
Своу паству, Створите е рекао врховном и узвишеном апостолском збору:
Петре, убиш ли Ме? Напаса агаце Мое, напаса овце Мое (н. 21, 15, 17). Сви
смо ми залутали као овце, и изгубили смо се као драхма коа е испала из
Господареве руке. Меутим, дошао е Добри Пастир, Господар природе: потражио
нас е, нашао, спасао и на неизрецив начин сединио са Собом.
4. Следимо зато, брао, Доброг Пастира Христа, Кои нас одводи на пашаке и у
торове вечног живота. Сачувамо кроз врлине егов образ и подобие, да не бисмо
отпали од животоносне руке. Донесимо Му плод добрих дела да бисмо били
виноград Господа Саваота и егов убени нови засад. Сатворимо воу Божиу
благу, угодну и савршену, да бисмо се обогатили тиме што емо ега добити за
Оца. Очистимо се од сваке нечистоте тела и духа, да бисмо постали дом Бога Коем
наш (удски) род ние потребан само као виноград и дом, него и као ораницу и
засеану иву. Царство Небеско е као човек што посее добро семе на иви своо.
А када уди поспаше, дое егов неприате и посеа куко по пшеници, па отиде
(Мт. 13; 25).
5. Благовремена реч довела нас е у средиште приче, ер, благодареи о, можемо
да одужимо дуг и да испунимо обеае кое смо вашо убави дали у претходно
беседи. Учеи вас о умно и духовно жетви ( ) , рекао
сам и показао да су жетеоци оне духовне жетве, коа се састои у преласку из
невера у веру, били свети апостоли, ихови наследници и учитеи благочаша
(побожности) кроз покоеа, све до наших дана. Што се тиче словесне (умне)
жетве, коа се састои у пресееу сваког од нас из овдашег света у будуи
живот, жетеоци су свети ангели Божии кои имау веа овлашеа од апостола, ер
после жетве они одабирау и одваау, с едне стране добре, а са друге - раве.
Добре упууу у Царство Божие, а раве одбацуу у геену огену.
6. Иако сам говорио о томе, нисам то доказао и обеао сам да у, када Бог да
времена и повода, изнети и доказе, коих сада довоно дае ова парабола
Господа: Тада, каже, дооше слуге домаинове и рекоше му: Хоеш ли, дакле, да
идемо да га почупамо? А он рече: Не, да не би, чупауи куко, заедно са им
почупали и пшеницу; а у време жетве реи у жетеоцима: Саберите напре куко
и свежите га у снопе да се сажеже, а пшеницу одвезите у житницу Моу (Мт.
13; 27-30).
7. Као што е и Господ рекао, куко су синови лукавога, ер услед сличности дела и
носеи егова обележа, постау егови потомци и усиновеници. Време жетве е
кра овога века: иако е започела пре много времена, иако се кроз смрт (поединаца)
и сада савршава, тада е се све привести крау. Жетеоци су ангели, ер су они слуге
небескога Цара и особито е се у то време показати као такви: Као што се, дакле,
куко сабира и огем сажиже, тако е бити и на послетку овог века. Послае
167
Син Човечии - а Он е и Син наузвишениег Оца - ангеле Свое, и сабрае из
царства еговог све саблазни (ст. 40, 41), ер е наш Господ, Исус Христос, као Бог
Владар свега и Цар неба и земе, и оних кои су на небу. Као Човек Кои се нас
ради оваплотио и Крстом поразио онога што е на превару поробио наш род, Собом
нас искупио и привео Свом Родитеу, Он е Цар удског рода, а особито свете
Цркве, сабране из свих народа.
8. Он е, дакле, послати Свое ангеле и они е из Царства еговог сабрати све
саблазни и оне што чине безакое, т. еретике, све оне кои нису одступили од
грехова и нису се покаали делима, ер е сваки грех безакое. Када их дакле
сабере, бацие их у пе огену, где е бити плач и шкргут зуба. Видите ли, брао,
да су жетва и раздваае уистину веома страшни и ужасни?! Истину смо казали
када смо рекли да е ангели бити жетеоци у оно жетви и да е имати веа
овлашеа него апостоли. Када, дакле, слуге Господареве, т. ангели Божии,
видеше куко у иви, т. грешне и раве уде како живе меу добрима и у Цркви
Христово, и како живе заедно са има, рекоше Господу: "Хоеш ли да идемо да га
почупамо", т. да их смру уклонимо са земе? Господар им пак рече: "Не, да не
би, чупауи куко, почупали заедно са име и пшеницу".
9. Како би им се могло десити да, сабирауи куко и посредством смрти
одсецауи раве и одваауи их од праведних, почупау и пшеницу, т. оне добре
меу удима? Многи рави и грешни, обитавауи меу благочестивима и живеи
поред праведних, понекад се временом покау и промене, науче се благочашу
(побожности) и врлини, и од кукоа постану пшеница. Зато би се десило да, при
сакупау кукоа, заедно са им буде почупана и пшеница, ако би их ангели
почупали пре него што успеу да се покау. С друге стране, многи рави уди су
добиали децу или унуке добрих душевних склоности. Зато Она, Кои зна све и пре
него што се збуде, ние допустио да се куко почупа пре времена. А у време жетве
реи у жетеоцима: Саберите напре куко и свежите га у снопе да се сажеже,
а пшеницу одвезите у житницу Моу.
10. Ово е у потпуном складу са оним што Господ говори у друго причи: А ушавши
цар да види госте, угледа онде човека необучена у свадбено рухо. И рече му: Како
си, приатеу, ушао овамо без свадбеног руха? А он оута. Тада рече цар слугама:
Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму накрау; тамо е бити
плач и шкргут зуба (Мт. 22; 11-13). Као што е тамо са добрим семеем био и
куко, тако е и овде, заедно са одевенима у добра дела као у свадбено рухо,
пировао човек у право и срамно одеи греха. И као што тамо Господ заповеда да
се напре сакупи куко, па да се потом баци у ога, тако и овде напре каже:
Свежите му руке и ноге, а затим: Баците га у таму накрау и додае оно што е и
тамо рекао: Тамо е бити плач и шкргут зуба, ер е "тама накраа" (
) исто што и огена геена.
11. Зашто се то намрачние место не назива местом унутаре, него споне
(), накрае таме? Незалазна, истинита и вечнопостоеа Светлост у коо
се сада налазе духови праведника и у коо е се тада свети налазити заедно са
168
своим телима, есте Бог, пошто е Он Сунце Правде. И сада се они што живе у
нечистоти и неправди налазе изван овог Сунца и светлости коу Оно зрачи.
Меутим, овде они имау наду да е се покаати, живе наслаууи се вештаственом
(чулном) светлошу и добиау утеху коу им пружау друга створеа Божиа, како
е то Бог човекоубиво допустио, дуготрпеиво очекууи да се они преобрате.
Они, меутим, кои се нису овде покаали, тада е бити лишени Божиег милосра,
трпеивости и оне насладе коу су добиали од вештаствених створеа Божиих.
Удаивши се ош више од Бога и изгубивши и саму наду, бие тада предати на
вечне муке. Дакле, они кои су сада ван ове истините Светлости, тада е, као што
смо рекли, ош више бити изван е, и бие предати тами коа се налази ван ове
Светлости, неутешно жалости и тескоби, као што и апостол каже: Доброта те
Божиа на покаае води, а ти своом упорношу и непокааним срцем сабираш
себи гнев за дан гнева и откриваа праведнога суда Бога (Рим. 2; 4-5).
12. Ко е поднети гнев Божии ? Ко е тада издржати разобличее и она стид, на
кои нам е Господ указао кроз еванелску параболу (причу), говореи човеку
одевеном у наказну одеу греха: "Како си ушао овамо без свадбеног руха, без
благодатне одее врлина?" Он е утао, не усудивши се да отвори уста. Ко е
поднети с гневом изречену Божиу одлуку (пресуду) и незадрживу тежу ангела да
е испуне, хватауи осуеног и одваауи га од праведника као куко од пшенице,
а затим га немилосрдно везууи и, на жалост, одгурнувши у геену? Ко е поднети
ону накрау и занавек непрозирну таму, непрестану и неутешну услед силне
жалости, помете, шкргута и цвокотаа зуба, непрестано и неиздрживо страдае
од жежеа неугасивог ога? Какав е то ога кои захвата и тела и душе, како оне
што се налазе у телу, тако и оне бестелесне, мучи их, а уедно их остава у
бесмртности, ога кои е разорити и нашу (земаску) ватру, као што е написано:
А стихие е се ужарене растопити (2. Петр. 3; 12). Како се то страдае увеава
због чиенице да се на том месту не може очекивати избавее? Шта реи о томе
да они не могу чак ни да виде то зло место на кое су доведени, ер у том огу нема
светлости?
13. Та жетва е исто што и оно гумно кое е Христос очистити, држеи у рукама
лопату за веае, како е поучавао егов Претеча и Крстите: И сабрае пшеницу у
житницу Своу, а плеву е сажеи огем неугасивим (Мт. 3; 12). Лопатом, коа се
налази у рукама Христовим, Крстите е назвао ангелске силе, а та лопата е веача
(за одваае зрна). И као што се она у рукама ратара крее онамо и онако како он
то пожели, тако се и ангели, будуи да су у рукама и у власти Господа нашег Исуса
Христа, креу куда и како Он пожели и испуавау егову воу. Оно што е
Господ, казууи о жетви, назвао "ивом", Претеча е овде назвао "гумном", ер се
на гумну разврстава све што е сабрано на иви. Оно што е Господ тамо
представио као чупае кукоа, Претеча е овде назвао чишеем гумна. Он е
куко овде назвао "плевом", ер и куко, будуи да е лаган и да у себи нема плода,
ветар носи заедно са плевом. Вероватно да израз "плева" овде наговештава и
нешто више, ер ога нису достони само они кои су штетни по добре суседе - као
што се куко преплие са кореем пшенице - него и они кои нису штетни по
друге, али су због свое бесплодности непостоаности бескорисни за себе саме.
169
Тамо е рекао: "Пе огена", а овде "ога неугасиви", показууи тиме да е оно
будуе мучее бити бесконачно за оне што су се због немара према врлинама и
острашеног и грешног живота уподобили кукоу и плеви. Оно што е Претеча
овде назвао "житницом", тамо се тумачи као Царство Божие, ер е речено: Тада
е праведници засиати као сунце у Царству Оца иховог Зашто ние рекао: "у
Царству Божием", него "у Царству Оца иховог" Зато да би показао да човек
напре треба да постане Син Божии и достоан да Бога назове Оцем, да би затим
праведно могао постати и наследник еговог Царства. На кои начин човек постае
Син Божии? Тако што е се делима уподобити Богу. Зато и Господ, одговарауи
евреима кои су тврдили да су "деца Авраамова", каже: Да сте ви деца
Авраамова, чинили бисте дела Авраамова. А када су они узвратили: Ми еднога
Оца имамо Бога, Он им е казао: Да е Бог ваш Отац, ви бисте убили Мене; ер а
од Бога изиох и доох; вама е отац аво, и жее оца свога хоете да чините (н.
8; 39-44).
14. Видите ли како човек услед равих жеа и дела постае син авола а самим тим
и наследник вечног ога? Насупрот томе, добрим жеама и делима човек се
уподобуе Богу, постае егов син и наследник еговог Царства. Показууи да
е врлина подобие Божие (т. да врлина значи уподобее Богу), Господ каже:
Заповест нову даем вам: Да убите едни друге као што а вас убих, да и ви
убите едни друге. Кад вам, дакле, опрах ноге, а Господ и Учите, и ви сте
дужни едни другима прати ноге. ер сам вам дао пример да, као што а учиних
вама, тако и ви чините (н. 13, 34,14) и: Научите се од Мене, ер сам а кротак и
смирен срцем, и наи ете поко душама вашим (Мт. 11; 29), Будите милостиви,
као и Отац ваш што е милостив (Лк. 6, 36) и: убите неприатее свое, и
чините добро, и даите у заам не надауи се ничему; и плата е вам бити велика,
и биете синови Свевишега, ер е Он добар и према незахвалнима и злима (ст.
35).
15. Она, дакле, кои се кроз убав и остале врлине уподоби Богу, обогатие се
тиме што е посредством своих дела за оца добити Бога и постати наследник
Очевог царства. Она пак кои од ега (т. од Царства) отпадне, ние га едноставно
изгубио, него е бити предат непрозирно тами и огу кои неподношиво и
бесконачно сажиже. Ко, дакле, жели да се избави од ове бесконачне муке и да
постане наследник вечног Царства Божиег, нека не буде куко, раво и погубно
семе кое наноси свеопшту штету и телима и душама ближих, кое е мрско пред
Богом и представа пример равих дела и речи; нека не буде плева и слама, толико
лагана да е без тешкое може развеати сваки дашак и налет лукавих духова, због
чега е, будуи тако бескорисна, бити предата за храну бесловесним страстима и
демонима. Напротив, нека буде пшеница, коа се уздржава од сваке недоличности
(досл. од свега бескорисног), од равих речи и дела, твореи оно што им е
противно а то су врлине, и доносеи плодове покааа. На та начин е бити
достоан небеске житнице и достоан да се назове сином Свевишег небеског Оца,
тако да е као наследник радосно уи у егово Царство, озарен еговом
божанском славом,
170
16. коу нека сви задобиемо, благодау и човекоубем Господа нашег Исуса
Христа, Коем приличи слава са беспочетним еговим Оцем и пресветим и благим
и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
171
28. Беседа
Изговорена на празник светих и првоврховних апостола Петра и Павла
1. Помен сваког светитеа, коим е та дан установен као егов празник,
представа повод за свеопшту радост, како меу народом, тако и у граду, како за
граане, тако и за градске старешине. То е узрок велике користи за све кои
празнуу, ер помен праведника прате похвале, како каже мудри Соломон, и када
хвале праведника радуу се уди (Приче Сол. 10; 7). Као што светика упаена
ноу зрачи светлост ради користи и задовоства свих присутних, тако и
богоугодан живот сваког светитеа и егов блажени кра, као и благодат коу му
Бог даруе због чистоте еговог живота доноси окупенима општу духовну радост
и корист као нека блистава светика коу е егов помен унео меу нас. И као што
се добром роду земе не радуу само земоделци него и сви остали уди (ер е
наслаивае плодовима земе заедничко за све), тако и они плодови, кое свети
посредством врлина приносе Богу, не радуу само Земоделца наших душа него и
све нас, као нешто што е принето за општу насладу и корист. Онима кои их
савесно слушау и посматрау светитеи ош док су у овом животу представау
подстица на врлину, ер су они живе иконе врлина, покретне статуе на коима е
изображена свака лепота, живе и речите киге кое руководе ка боем. Преносеи
нас из овог живота посредством помена (подсеаа) на красоте кое су у има,
пружау нам бесмртну корист. Помен ихових добрих дела есте ихова похвала
коу смо дужни да им узнесемо због ихове претходне велике помои, каква нам и
данас долази од их.
2. Опомиуи се ихових дела, ништа неемо додати иховим добрим особинама.
Како бисмо то и могли да учинимо, кад ни ихову васцелу врлину не можемо да
представимо? Они су стремили ка почастима какве пружау неисказане награде,
обеане од Бога, због чега е требало да, колико то удска природа садржи у себи,
проаве и одговарауи начин живота кои превазилази сваку реч. Ми, дакле, када
их хвалимо, не умножавамо ихове награде, нека е далеко од нас таква мисао!
Напротив, ми тиме умножавамо она добра коа они творе за нас кад се узвисуемо
према има као према неким богозарним светикама и све више поимамо и
прихватамо силу доброчинстава коа од их исходи.
3. Ако се, као што смо рекли, помен сваког светитеа савршава уз химне и
одговарауе похвале, онда то утолико више треба да учинимо када е реч о Петру и
Павлу, наузвишениим врховима узвишеног апостолског збора. Они су оци и
руководитеи свих што су се назвали по Христовом имену - апостола, мученика,
преподобних, свештеника, архиереа, као и свих напасаних и поучаваних, као
архипастири и прво-градитеи ("архитекте") побожности и врлине коа е
заедничка за све. Као светила коа су у свету распростирала реч живота, толико су
172
снажние заблистали од оних што су блистали благочашем и врлинама, колико
сунце своим блистаем превазилази друге звезде или колико небо небеса, коа на
висинама обавуу славу Божиу и коа толико превазилазе величину небеса и
лепоту звезда, и хитрину и едног и другог, и устроство и силу: они, наиме,
обавуу и оно што надвисуе вештаствени свет и припада наднебеском и
надсветовном, ер обавуу Светлост у коо нема изменивости нити сенке
промене (в. ак. 1; 17), не само тако што из таме изводе на ту чудесну Светлост,
него и тиме што, раздеууи е удима, и их чине причасницима и чедима
савршене Светлости, како би сваки од их, у време будуег Доласка у слави и
аваа Началника Светлости и Богочовека Логоса могао да заблиста као сунце.
4. Таква светила су нам се данас, едно са другим, показала и озарила Цркву. ихов
сусрет не ствара помрачее, него преобие светлости. Овде се не догаа да едно
светило, када се у свом кретау уздигне, заузме на висини место оног другог, нити
да се ово друго спусти и засени оно прво. Не догаа се ни то да едно сиа дау а
друго ноу тако да, када се едно нае на друго страни, падне у сенку. Ние им
своствено ни то да едно од их зрачи светлост а да е оно друго прима, због чега
би трпело промене, добиауи други пут другачие осветее, сагласно са своим
растоаем. Напротив, будуи да су у исто мери причасни Христу, том
непресушном Извору вечне светлости, они поседуу подеднаку висину, славу и
блистае. Због тога та сусрет значи узаамно повезивае ова два светила кое
душама верууих пружа двоструко озарее.
5. Први отпадник, кои е на отпадништво од Бога подстакао и првог човека, видео
е како Она што е створио Адама, оца васцелог удског рода, поново ствара, и то
ствара Петра, будуег оца рода истинских богопоклоника. Он ние само видео, него
е и чуо како му Он каже: Ти си Петар, и на овом камену сазидау Цркву Своу (Мт.
16; 18). Када е то дознао, зачетник зла искушавао е и родоначелника
богопоклоника оним истим самоубилачким злом коим е некада искушавао и
Адама, родоначалника удског рода. Знауи да е ова (апостол Петар) украшен
разборитошу и да пламти убаву према Богу, ние се одважио да га нападне
непосредно (досл. с лица, с преде стране), него е то учинио посредно (досл. са
бока) као да е у питау добро дело, доводеи га замком у велику заблуду и
устроивши да ова учини више од онога што е било потребно. У време
спасоносних Страдаа, када е Господ рекао Своим ученицима: Сви ете се ви
саблазнити о Мене ову но (Мт. 26; 31), Петар Му е непослушно противуречио. То
ние било све, него е себе поставио изнад свих осталих и рекао: Ако се и сви
саблазне, а неу (в. Мт. 26; 33 и Мк. 14; 29). Поставио е себе изнад других, као да
е био обузет самохвалисаем, да би се касние и смирио више од их и заблистао
више од осталих. Он ние као Адам, кои е био искушаван и истовремено побеен
и потпуно срушен, него е, будуи искушаван, накратко био заведен, али е затим
победио кушача. На кои начин? Неодложним осуиваем самога себе, великом
жалошу, покааем и аким леком за умилостивее Бога - сузама, ер срце
скрушено и унижено Бог нее одбацити (Пс. 50; 19), жалост коа е по Богу доноси
покаае на спасее (2. Кор. 7; 10) и они кои у сузама сеу молитву, у радости е
пожети отпуштае грехова (в. Пс. 125; 5).
173
6. Када ово истражимо, можемо да видимо да он путем покааа и дубоке жалости
ние исцелио само одрицае коим е био заведен, него е из свое душе искоренио
и ону страст услед кое е себе поставио изнад других. Желеи да то свима покаже,
Господ е после Своих, нас ради Страдаа по телу, и након тродневног Васкрсеа
из мртвих, говорио речима кое смо данас читали у Еванеу и упитао Петра:
Симоне онин, убиш ли Ме више не1о ови (н. 21; 15), т. Мои ученици? Погледа
како га обраа ка што веем смиреу. Рание е Петар, иако ние био упитан,
самога себе поставио изнад осталих, говореи: Ако се и сви саблазне, али а неу.
Сада пак, када е упитан да ли Христа уби више (него остали), он потвруе своу
убав, али то да Га уби више (од осталих) изостава и каже: Да, Господе, Ти
знаш да Те волим.
7. Шта е онда учинио Господ? Будуи да е Петар показао да ние отпао од убави
према ему и да е томе додао и смирее, отворено испуава обеае кое му е
некад дао и каже: Напаса овце Мое. И заиста, када е (Христос) пожелео да сабор
оних што веруу у ега назове здаем, Он тада обеава да е поставити егов
теме и каже: Ти си Петар, и на том камену сазидау Цркву Своу (Мт. 16; 18).
Када се говорило о риболову, рекао му е да е бити ловац на удске душе: Од сада
еш уде ловити (Лк. 5; 10), а када пак Свое назива овцама, Петра постава за
пастира: Напаса таце Мое, напаса стадо Мое. Из овога, брао, можемо да
схватимо колико Господ жели наше спасее, будуи да од оних што Га убе Он не
тражи ништа више осим да нас усмере на пашак и у тор спасеа.
8. Пожелимо и ми свое сопствено спасее, и речу и делом покажимо послушност
онима кои нас тамо воде. Уистину, довоно е да свако од нас пожели да ступи на
пут спасеа и поавие се учите коега нам е приуготовио заеднички Спасите и
руководите ка спасеу кои е, будуи испуен човекоубем, спреман да се
ави и без нашег позива, као да е он сам та кои нас подстиче на то. Три пута е
Христос упитао Петра, да би, одговарауи три пута, принео добро исповедае и
кроз трократно исповедае исправио трократно одрицае. Три пута га е (Христос)
поставио за пастира Своим агацима и овцама, потчиавауи Петру и три чина
оних што се спасавау: ропство, наамништво и синовство, т. девственост,
целомудрено удовиштво и частан брак. Будуи да е опет и опет испитиван да ли
воли Христа, Петар се ражалостио због овог поновеног испитиваа, мислеи да
му не веруе. Знауи да воли Христа али не знауи да га Она Кои га испитуе
познае бое него што он познае самога себе, и осеауи се као да е притешен
са свих страна, исповеда не само да Га воли, него и обзнауе да е Она Коега
воли Бог сваке твари и каже: "Господе, Ти све знаш, Ти знаш да Те волим", ер е
свезнае своствено едино Богу сваке твари.
9. Онога кои е искрено принео такво исповедае Господ ние рукоположио само
за пастира и архипастира васцеле Свое Цркве, него му е обеао и да е га опасати
таквом силом да е чврсто стаати све до смрти, и то до крсне смрти - онога, дакле,
кои пре него што е поседовао такву силу, ние поднео ни испитивае и расправу с
едном девоком. Заиста, заиста ти кажем, говори му Христос, када си био млаи,
т. у телесно и духовно младости, опасивао си се сам, т. користио си своу
174
сопствену снагу, и ишао си куда си хтео, т. кретао си се и живео по сопствено
вои, своствено твоо природи, а када остариш, када достигнеш краи телесни
и духовни узраст, рашириеш руке: тим речима изобразио е крсну смрт и тиме
посведочио да распее на крсту нее бити противно Петрово вои. Према томе,
рашириеш руке свое и други е те опасати т. укрепити, и одвести куда не
желиш, као што е своствено удима, будуи да природа не жели свое уништее
до коег долази кроз смрт. Тим речима показуе везу наше природе са животом, али
и да Петрово мучеништво превазилази природу. Ти еш то добровоно поднети
ради Мене и ради сведочеа о Мени, а а у те због тога укрепити, ер природа ние
саздана као таква да жели оно што природу превазилази.
10. Такав е био Петар, и то се може познати на основу неколицине ствари. Какав е
био Павле и кои език или, бое речено, колико би и каквих езика било потребно
да се макар делимично изобрази егово трпее Христа ради, кое е ишло до
смрти? Павле е свакодневно умирао или, да се бое изразимо, стално е био мртав
пошто, према еговим речима, ние више живео он, него Христос у ему (в. Галат.
2; 20). Услед убави према Христу он не само да е садашост сматрао за смее,
него е за ега и будуност, у порееу с убаву, била на другом месту, ер каже:
Уверен сам да нас ни смрт, ни живот, ни садашост, ни будуност, ни висина, ни
дубина, нити икаква друга твар нее мои одвоити од убави Божие коа е у
Христу Исусу (Рим. 8; 38-39). Он е имао такву ревност по Богу зато да би учинио
да и ми ревносно ревнуемо по Богу. И коме би од свих осталих, осим Петру, могао
да уступи предност у погледу исте такве ревности? Што се тиче еговог смиреа,
поново послуша шта он о самоме себи каже: а сам намаи од апостола, кои
нисам достоан назвати се апостол, зато што гоних Цркву Божиу (1. Кор. 15; 9).
11. Шта, дакле, одатле следи? Будуи да е он истоветан с Петром у погледу
исповедаа, ревности, смиреа и убави, зар нее добити и истоветну награду од
Онога Кои све праведно вага и одмерава? Чиме се то потвруе? Тиме што Господ
Петру каже: Ти си Петар, и на овом камену сазидау Цркву Своу (Мт. 16; 18). А
шта е Господ Анании рекао о Павлу? Он ми е сасуд изабрани, да изнесе Име Мое
пред незнабошце (Дела ап. 9; 15). Кое е то име? Наравно, оно кое е дато нама у
Цркви Божио, коу као теме носи Петар. Увиате ли да Петар и Павле имау
еднак знача и част и да Цркву, на неки начин, носе и едан и други? Због тога им
Она сада и указуе едну исту част, савршавауи данас празник у части коа е
еднака за обоицу. Када размислимо о таквом исходу, подражаваемо ихов начин
живота ако ни по чему другом, а оно бар по иховом поправау путем смиреа
и покааа. Она друга, велика и узвишениа дела, одговарау великим удима и
велике уде воде ка иховом подражавау. Исто тако, постое и таква ихова
дела коа нико не може да подражава. Меутим, поправае путем покааа више
приличи нама него има, ер сваки од нас свакодневно толико греши да не бисмо
имали никакве наде за спасее кад е не бисмо задобиали непрестаним покааем.
12. Покаау претходи познае сопствених грешака, што представа велики повод
за умилостивее (Божие), ер Пророк-Псалмопоац каже Богу: Помилу ме,
Боже... ер безакое мое а знам (Пс. 50; 1, 5). Он е познаем своих грехова
175
приклонио Бога ка милости, а исповедаем и самопрекореваем задобио е и
потпун опрошта, ер каже: Рекох: Исповедиу против себе безакое мое Господу,
и Ти си опростио безбожност греха мога (Пс. 31; 5). Наиме, за познаем
сопствених грехова следи самоосуивае, а после ега и жаее због грехова,
кое е Павле назвао "жалошу по Богу". Из те жалости по Богу раа се исповедае
скрушенога срца и прозба (молитва) Богу уз обеае да е се човек убудуе
уздржавати од грехова, а то и есте покаае.
13. Из тог разлога е она Манасиа био ослобоен казне за сво грех, иако е пао у
многа, велика и дубока сагрешеа, огрезнувши у има током многих година.
Услед еговог покааа, Бог Давиду ние само опростио грехе, него га ни
пророчког дара ние лишио. Користеи се покааем, Петар не само да е након
пада устао и добио опрошта, него е био удостоен и руковоеа Црквом
Христовом. Откриеш да се Павле бринуо о покаау и после свог преобрааа,
напредоваа и превазилажеа свих по блискости са Богом. Уколико е истинито и
уистину долази из срца, покаае побууе онога кои га е задобио да се више не
предае гресима, да се више не везуе за оне што пропадау, да не жуди за равим
насладама, него да, насупрот томе, презире садаше, да се придржава будуег, да
се бори са страстима, да тежи врлинама, да у свему буде уздржан, да бди у
прозбама (молитвама) Богу, да се клони неправедне добити, да буде милостив
према онима што га вреау, да буде милосрдан према убогима и благонаклон
према онима коима е потребна егова помо, да буде спреман да им помогне како
год може, било речима, делима или новцем, да искрено буде свима понизан, како
би човекоубем задобио човекоубе и за убав према ближима задобио
убав Божиу према себи, да би стекао Божиу благонаклоност и добио вечну
милост и непролазни Божии благослов и благодат.
14. Нека се сви ми тога удостоимо благодау и човекоубем единородног Сина
Божиег, Коем доликуе слава, сила, част и поклоее са беспочетним еговим
Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова.
Амин.
176
29. Беседа
Коа за тему има исцеее одузетог (раслабеног, парализованог)
у Капернауму, о чему приповеда еванелист Мате;
у о се говори и о жалости по Богу
1. На основу много чега учимо се да еванелске речи поредимо са пчелиим саем.
Тако су, како пише у Песми над песмама, слатка уста духовног Женика душе, Кои
е украшен лепотом више од свих синова удских. Оно души, коа Му е путем
мудрости и непорочности постала невеста, исти писац Песме говори: С усана
твоих капе сат, невесто, под езиком ти е мед и млеко (4; 11). У потпуности су
такви и сви Еванелисти. ихова реч садржи повест коа се може упоредити са
саем, док се ен прикривени или сасвим отворени морални смисао може
упоредити са млеком будуи да она, као неко духовно млеко, не одговара само
савршенима, него и несавршенима. Писац Песме каже да са усана духовне невесте
капе, а не да "обилно истиче", имауи у виду безмерну дубину премудрости и
силе оног Небеског Женика и мноштво проава такве егове премудрости и силе.
Како каже набогословнии ( ) Еванелист, има и много другог што
учини Исус, кое кад би се редом написало, ни у сами свет, мислим, не би стале
написане киге (н. 21; 25).
2. За нас пак и ова кап представа неисцрпну дубину и пучину. Иако смо чудо са
одузетим (раслабеним, парализованим) растумачили вашо убави онда када
Марко благовести Цркви о томе, иако смо тада благодау коа се у ему садржи
нахранили ваше душе, и данас емо, истражууи ово чудо о коем приповеда и
еванелиста Мате, опет пронаи у ему обие богатства духовне хране, бое
реи, и данас емо открити нешто мало од богатства кое се у ему крие. И то
мало е, меутим, бити довоно за све, па е ош и да претекне, као што се
догодило и са оним хлебовима коима е Господ у пустии нахранио хиаду уди,
умножавауи их истовремено док их е делио. Дакле, тада сам вам напре за храну
понудио мед у сау, изложивши, уз тумачее истанчаниег (ужег) и моралног
смисла, и саму повест овог чуда. Сада пак, пошто сам исцедио мед, а у, колико ми
то време дозволи, радосно име угостити оне што су се данас сабрали на духовно
гозби.
3. И ушавши (Исус) у лау, прее и дое у Сво град. И гле, донесоше Му одузетога
кои лежаше на одру. Рание смо, дакле, показали да ова одузети (раслабени)
ние она о коме прича апостол ован, т. она кои е исцеен у ерусалиму.
Обаснили смо и зашто се едино ова град, т. Капернаум, назива "еговим"
градом. Понудивши вам, као духовним гостима (досл. сатрпезницима), да окусите
177
мед кои се налази унутра (у сау), и узевши ту еванелску причу за пример кои
поучава врлини, показали смо да за Исуса "егов град" представа ова свет у кои
е дошао, ер, како каже еванелиста, Своима дое (н. 1,11). Казали смо такое да
е душа сваког човека одузета (раслабена, парализована), а када се преобрати и
уразуми, приноси Господу ових четворо: презир према само себи, исповедае
грехова, обеае да е се уздржавати од зла и молитву Богу.
4. Овде би пак, када слушамо како Мате каже да е Христос, ушавши у лау,
прешао и дошао у Сво град, требало да ту причу схватимо у другом смислу,
сагласном са претходним, иако привидно различитим од ега. Обукавши се у нашу
природу, заеднички Спасите свих е прешао море овог нашег живота и дошао у
Сво град, на она наднебесни престо и у Свое обитавалиште, изнад сваког начала
и власти, изнад сваког имена и достоанства кое е познато у овом веку или у
будуем, ер то е заиста "егово место", кое е и доступно само ему. Показууи
то, Псалмопоац Пророк е рекао: Небо небеско е Господу (Пс. 113; 24), ер постои
небо и место кое е истински дом Господи. Пошто е Господ дошао у Свое место
а да ние скинуо са Себе нашу (удску) природу, ова еванелиста каже да е Исус,
ушавши у лау прешао у сво град, али не додае да е и изашао из лае када е
дошао у Сво град, него да е, ушавши у лау, прешао и дошао у Сво град са том
истом лаом, под чиме подразумевам да Он у нашем телу обитава у наднебесним
сферама.
5. Када е, дакле, Христос дошао у виши град и заиста ушао у Светиу над
Светиама, када е у удско природи сео са десне стране Оцу, задобивши, према
речима апостола, вечно искупее за нас, тада су апостоли привели оне
незнабошце кои су примили проповед истине, и кои су се, разумевши оно што су
чули, престрашили и смирили. Меутим, ови незнабошци као да су ош увек
лежали на одру сладостраша, исцрпени и одузети (раслабени), ер су ош увек
били неспособни да приме исцеее душевних болести, а то и есте опрошта
грехова, због чега су имали тела непокретна за творее добра. Апостоли их
издваау и раздваау од оних што нису прихватили проповед покааа и
благочаша и приводе их Христу, а више од осталих апостола (такве Христу
приводе) они што су написали Еванеа, коих е четворица.
6. Господ пак, видевши ихову веру, т. веру апостола кои их приводе (пошто су
они наши учитеи и посредници пред Богом) ради ихове савршене вере даруе
усиновее и несавршенима, обраауи се свакоме од оних кои Му се приводе на
следеи начин: Не бо се чедо, опраштау ти се греси твои (Мт. 9,2). Остави,
каже, страх због грехова, ер они ти се опраштау; остави трепет због казне коа ти
е претила, ер.си прихватаем онога што ти е обавено постао Мо син и Мо
наследник. Управо то се савршава кроз божанско крштее у коме се препораамо
духом усиновеа, добиауи опрошта претходних сагрешеа и, према обеау,
постаемо наследници Божии и санаследници Христови.
7. Кижевници и фарисеи, незнабошци (досл. "елини") и удеци не веруу у силу
и благодат божанског Крштеа као што веруемо ми, него кажу: "Ко може да
178
опрашта грехе?" Ми, меутим, кои смо рание услед наслада и страсти били
одузети (парализовани, раслабени) душом и телом, и остаали непокретни за
творее добра, чуемо: Устани, узми одар сво и иди дому своме, баш као и она,
еванелски одузети (раслабени). Пошто смо укрегсени божанском благодау и
силом Крштеа коа се налази у нама, постаемо снажни и лако се покреемо на
творее врлина. Силе душе и тела, као и вештаство кое им е у делау подреено
и коем смо рание робовали ер смо му били потчиени, сада управамо тако да
то буде угодно и Богу и нама и да на та начин, колико е то могуе, вечне и
небеске обитеи уистину преобратимо у свое домове. Богоубиво устроивши
наша дела, изазивамо чуее оних што нас гледау и прославау Бога Кои е дао
такву силу и власт онима што у ега веруу тако да, иако ош живе на земи, ве
имау живее на небесима. Према човекоубу Онога Кои их даруе, благодат и
сила крштеа и дае пребивау у нама иако ми грешимо и после крштеа, али
здраве и чистота душе не бивау сачувани.
8. Због тога нам е потребно да, када сагрешимо, тугуемо и жалимо због учиених
(претходних) грехова, да поканички паднемо на колена, како би свако од нас опет
таанствено зачуо оно што и одузети (раслабени): Не бо се, чедо. Када пак опет
задобиемо милост, преобразиемо тугу у радост. Ова туга представа духовни мед
кои узимамо из тврде стене, као што е праобразно речено: Даваше му да сиса мед
из тврде стене (5. Мос. 32; 13), а та стена, као што каже Павле, беше Христос (1.
Кор. 10; 4). Не чудите се што сам тугу назвао медом, ер она представа оно за шта
е Павле на другом месту рекао: ер туга коа е по Богу доноси покаае за
спасее (2. Кор. 7; 10). Као што се ономе што има повреен език чини горким и
мед кои му принесу а када се излечи од повреде доживава га као наслаи, тако и
страх Божии, када на основу еванелске проповеди приступи паживим душама,
узрокуе тугу све дотле док су оне захваене ранама грехова. Када пак те ране
нестану будуи излечене покааем, уместо туге поавуе се еванелска радост,
сагласно ономе што е рекао Спасите: Али е се ваша туга окренути на радост
(н. 16; 20). Каква е та туга? Онаква какву су осетили ученици Господи када су
остали без Господа и Учитеа, какву е осетио Петар када Га се одрекао, какву
осеа свако ко е благочестив и ко се кае због своих грехова и због тога што услед
сопственог немара оскудева у врлини. Ако нам се догоди тако нешто, неемо
окривити никога другог до себе саме ер ни Адаму, када е преступио заповест,
никакву корист ние донело пребацивае кривице на Еву, као што ни о ние
(користило пребацивае кривице) на зачетника зла, т. на змиу: Бог нас е саздао
као самовласне и као оне коима е дато неограничено господарее над страстима,
т. унутаре руководее начело душе (односно, ум, грч. ),
због чега нико не влада над нама, нити може да нас присили.
9. То е, дакле, спасоносна туга по Богу: то што емо саме себе а не некога другог
кривити за оно што смо сами погрешно учинили, што емо адиковати због тога и
што емо, кроз исповедае наших грехова и дубоку скрушеност због их,
настоати да умилостивимо Бога. Овом самооптуживау и скрушености теме е
положио она древни Ламех, отворено исповедивши сво грех, судивши самоме
себи и осудивши се више од Каина, ер он каже: Кад е се Каин осветити седам
179
пута, Ламех е седамдесет и седам пута (1. Мос. 4; 24). Оплакавши тако самога
себе као кривца, он е, путем свое дубоке скрушености, избегао Божиу осуду, како
е и пророк касние рекао: Кажи безакоа своа пре, да се оправдаш (Иса. 43; 26).
Ово каже и апостол: ер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуени (1.
Кор. 11; 31).
10. Овако е било записано да е Ламех био први кои е путем покааа и туге због
прегрешеа избегао небеску казну. После ега то су учинили и Ниневани, т.
читав град и мноштво (уди) кое се ние могло преброати. Ниневани нису само
сагрешили, него су од Бога добили и пресуду, али су се одважили да е пониште
(досл. превазиу, надвладау) путем покааа и дубоке скрушености коа му е
своствена. Чули су ону и поверовали су ономе кои обавуе божанску пресуду:
ош три дана па е Ниневиа пропасти (он. 3; 4). Када су ово чули и поверовали,
они се нису бацили у злу провалиу очааа, нити су на свое срце положили
камее безосеаности, него су говорили и сами себи и едан другоме: Ко зна,
можда е се обратити Бог и умилостивити, те неемо изгинути (она 3; 9). Тако
се сваки одвратио од свог равог пута и од неправде своих руку. Прогласили су
пост и сви су се, од намаег до навеег, обукли у врее, тако да е и сам цар
заедно са има седео у пепелу одевен у вреу и каао се. Ни одочад нису хранили,
ер су и маке, како се чини, од силног плача, заборавиле свое младенце на
грудима. О томе говори и Псалмопоац: Заборавих хлеб сво ести од гласа
уздисаа мога (Пс. 101; 5-6). Ни домае животие нису пасле: гоничи и пастири
оставили су их затворене у торовима и шталама, ер су и сами били обузети
великом жалошу. На та начин су сединили спасоносну сагласност и спасоносну
жалост по Богу и изменили Божиу пресуду, зауставивши небески гнев и
претворивши га у божанску благонаклоност.
11. Пошто и нама, брао, готово читав живот протиче у гресима, морамо да
стекнемо ту спасоносну тугу и живот у покаау. Ако то не учинимо, онда е нас,
како каже Господ, о васкрсеу осудити Ниневани, пошто су се они покаали због
онине проповеди, док се ми нисмо покаали ни због проповеди Христове, иако е
Он и онин Бог. Поред тога, она ние проповедао покаае, него е, као што смо
рекли, обавивао пресуду Божиу, лишавае живота, истребее, смрт и потпуно
уништее. Христос е дошао ради тога да бисмо ми имали живот, па и више од
тога, односно усиновее и Царство Небеско. она е проповедао о потпуном
уништеу и ние им ни саветовао да се покау, нити им е обеавао Царство
небеско. Христос е, проповедауи покаае и обеавауи Царство, предсказао и
општу и неминовну пропаст. Као што су се у Ноево доба, каже Он, уди без
страха и уздржаности предавали телесном па е изненада дошао потоп и све их
уништио, тако е бити и на крау овога века; ер пролази обличе овога света.
12. она е Ниневанима претио уништеем само оног видивог, али не и
престолом страшног Судие и непоткупивим судом после свеопштег уништеа,
неугасивим огем, недреманим црвом, надубом тамом, езивим шкргутом зуба и
неутешним плачем. Господ е пак претио пропашу и открио да е и едно и друго
после краа света припремено за каменосрдне (безосеане). Ово време, меутим,
180
нее наступити по истеку три дана, како е она обавио (Ниневанима), него по
истеку дугог времена, што е се такое збити по дуготрпеивости Господо.
Дуготрпее Божие води те, дакле, ка покаау, а ти гледа да због свое
суровости и безосеаног, немилосрдног и непокааног срца не сакупиш за себе
гнев у дан праведног суда и откривеа Божиег, ер Господ е свакоме дати по
делима еговим. Онима кои кроз дела покааа у трпеу и скрушеног срца
траже опрошта грехова дае опрошта, радост, вечни живот и неизрециво Царство.
За оне пак кои се безосеано и непокаано препуштау гресима, наступие пата и
тескоба и неподношива и бескрана мучеа.
13. После оних Ниневана, тугу по Богу отелотворио е и Давид,[1] као живо и
речито изображее спасоносне и скрушене жалости по Богу. Он е и у писаном
облику изложио грех кои е починио, показууи Богу колико е велика егова
туга и покаае, због чега е и задобио велику милост од Бога. Он каже: Рекох:
Исповедиу против себе безакое мое Господу, и Ти си опростио безбожност
срца мога (Пс. 31; 5). Називауи безбожношу корен зла, односно страст коа
обитава у души, а безакоем грех кои е извршио на делу и кои е у свему
надвладао а ради коег се скрушио и плакао, он не само да е добио опрошта, него
е примио чак и унутраше исцеее.
14. Да бисмо видели колико е патио, послушамо га како каже: Беах биен сваки
дан, и изобличее мое биваше свако утро (Пс. 72; 4), по читав дан плачуи и
сетууи, тако се смиривах (Пс. 34; 14), сваку но квасим одар сво, сузама своим
постеу своу обливам (Пс. 6; 7), беах као нона врана на зидинама, бдех и бих као
птица, усамена на крову куе.., прашину као хлеб едох и пие свое са плачем
мешах (Пс. 101; 7-10), колена моа изнемогоше од поста и тело се мое измени
(108; 24), понизих се, и спасе ме Господ. Овим е речима он вапио Господу:
Господе, немо ме арошу Своом прекорети, нити ме гневом Твоим казнити.
Помилу ме, Господе (Пс. 6; 1-2), безакое мое а знам и грех е мо стално преда
мном (Пс. 50; 5) и: Господе услиши молитву моу...ине иди на суд са слушм Твоим
(Пс. 142,1-2).
15. Приите, дакле, и ви, брао, поклонимо се, паднимо ничице и заплачимо као
што се и Давид обратио пред Господом Кои нас е створио и призвао на покаае,
на ову спасоносну тугу, плач и скрушеност. Она кои ово нема ние послушао
Онога што нас е призвао и нее се приброати призваним светитеима Божиим,
нее задобити блаженства обзнаена у Еванеу, нити обеану божанску утеху:
Блажени су, каже, кои плачу, ер е се утешити (Мт. 5; 4).
16. Шта ако неко каже да е безгрешан и да нема због чега да плаче? То е веома
тешко, сасвим ретко и готово немогуе.Пожено е да човек буде умерен у своим
страстима. Меутим, реч (Божиа) нам е показала други почетак и други узрок
овом спасоносном плачу: наиме, ученици су туговали ер су остали без уистину
благог Учитеа, Христа, без Коега смо и ми сада. Ми нисмо само без ега, него и
без раске насладе, ер смо отпали од е и као замену за место у коем нема
страдаа добили ово место пате и напорног труда. Остали смо без беседе са
181
Богом лицем у лице, без саживота са еговим ангелима и без вечног живота. Ко
нее заплакати када позна ова губитак? Она ко то ние познао нема ни удела меу
вернима. Ми емо пак, брао, познавши из богонадахнутог учеа та губитак,
оплакивати сами себе. Жалошу по Богу очистимо се од свое греховне
оскрнавености, како бисмо пронашли милост, вратили се у ра и у вечни живот и
задобили утеху.
17. Нека сви ми то задобиемо благодау и човекоубем Господа нашег Исуса
Христа, Коем доликуе свака слава, сила, част и поклоее, са беспочетним
еговим Оцем и свесветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у
векове векова. Амин.
НАПОМЕНЕ:
1. Овде е дошло до грешке у хронологии, ер е Давид старии од оне (прим.
изд.).
182
30. Беседа
У коо се говори о слепцима кои су прогледали у куи,
о чему говори еванелист Мате;
у о се казуе и о томе да е без покааа немогуе имати истинску веру
1. Живеи на земи у телу кое е нас ради од нас примио, наш Господ Исус
Христос исцелио е многе кои су били слепи, како по телу тако и по души. Ако
неко узме у обзир и духовно прогледавае кое се огледа у преласку из невероваа
у веру, и из непознаа у познае Божие, онда е немогуе броем изразити ту
количину слепих кои су благодареи оваплоеу Господем прогледали, ер е
ихов бро познат само Ономе Коем е познат и бро власи на нашо глави. Ако
пак истражуемо прогледавае телесних очиу, наи емо да су у едном случау
многи били исцеени само речу Христовом, а други едним еговим додиром,
едни самим приближаваем Христу и падаем пред ега, док су други примили
исцеее од Христа кроз помазивае пувачком или блатом. Када е Христос
дошао на Галилеско море, како приповеда Мате, приступило му е мноштво
народа, меу коима е било хромих, слепих, немих, богаа и многих других, кое
су положили пред ноге егове и кое е Он исцелио, те му се народ дивио и
прославао га е видеи неме како говоре, хроме како ходау, богае како су
оздравили и слепе како гледау (Мт. 15; 29-31).
2. Када е, као што е проречено, седеи на магарету чудесно ушао у ерусалим, и
када су Га деца прославила као Бога, Он е, како опет каже Мате, исцелио све
хроме и слепе кои су му приступили (Мт. 21,14). Када е дошао у Витсаиду довели
су Му слепога, молеи, како каже Марко, да га се дотакне. Господ га е извео ван
насеа, пунуо му на очи и, положивши руку на ега учинио да ова неасно (т.
делимично) прогледа, а затим му е, положивши опет руке на ега, даровао да
асно (т. потпуно) прогледа (в. Мк. 8; 22-25). Када се, како приповеда Лука,
приближио ерихону, едном речу е исцелио слепога кои е седео кра пута и
тражио милостиу, овако одговоривши на егову молбу да га исцели: Прогледа
(Лк. 18; 35). Када е пак излазио из ерихона, како прича Марко, даровао е вид и
другом слепом т. Вартимеу сину Тимееву, одговарауи на егову молбу за
исцеее речима: Вера твоа спасе те (Мк. 10; 52). У ерусалиму, како прича
ован, видевши слепога од роеа, Он е, иако ние био замоен него се покренуо
Сам, по Своо доброти, пунуо на зему и начинио блато и помазавши очи
слепога рекао му: Иди и уми се у баи Силоамско; ова е отишао, умио се и
вратио гледауи (н. 9; 6-7).
183
3. И после васкрсеа умрле кери аира, старешине синагоге, када е Исус одлазио
оданде, како смо данас чули Матеа да благовести, за им иаху два слепца вичуи
и говореи: Помилу нас, сине Давидов (Мт. 9; 27). Он е ушао са има у куу и
дохватио се очиу ихових говореи: По вери вашо нека вам буде, те их е тако
исцелио. Дакле, осим оних исцееа коа нису изброана, помиу се шесторица
слепих, а а мислим да од оних кои су тада живели у удеи или ено околини
ниедан слеп ние остао, а да ние прогледао. Зато е и Исаиа, као да говори у име
Христа, предсказао да е Он послат од Оца и Духа еговог зато да би заробенима
проповедао ослобоее и слепима да е прогледати (Иса. 61; 1). Зашто Пророк ние
рекао да е Он послат да слепима даруе вид, као што е заиста и било, него да е
послат да слепима проповеда да е прогледати? Зато што Господ на зему ние
дошао првенствено ради тога да би отворио телесне, него духовне очи кое, кроз
еванелску проповед, задобиау вид; сходно томе, пророштво оправдано говори да
е Господ слепима проповедао да е прогледати.
4. И Сам Господ нас саветуе да тражимо духовна блага: Трудите се, каже, не за
ело кое пролази, него за ело кое остае за живот вечни (н. 6; 27). Он обеава да
е нам и телесна добра дати ако будемо тражили оно што е корисно за душу:
Тражите Царство Божие, каже, и све ово е вам се додати (Лк. 12; 31). Тако
поступа и у односу на слепе. Приклаау небеса и човекоубивом силаску на
зему да би кроз еванелску проповед отворио очи наше душе и даровао нам
духовно прогледавае, Он е додао ош и исцеее телесно слепих очиу. Зато
постои ош и веа сличност измеу едног и другог прогледаваа, т. измеу
прогледаваа тела и прогледаваа душе. Као што су и меу онима кои су били
слепи телесним очима едни одмах добили вид, као на пример она кои е чуо:
Прогледа и истога се часа исцелио, а други пак постепено, као она кои е, пре но
што е примио потпуно исцеее, говорио: Видим уде да иду као дрвее, тако су
и меу онима кои су кроз веру примили исцеее духовних очиу едни то добили
одмах, као на пример она кои е од цариника одедном постао еванелист, а други
постепено, као нони ученик Никодим.
5. Од оних кои су били слепи по телу, неки су само речу добили исцеее, као на
пример Вартиме, док су други исцеени и делом (Христовим), ер Он е на очи
слепца из Витсаиде ставио и Своу пувачку, будуи да е ова, како е описано,
имао очи, али пусте, пошто е из их истекла очна влага, коу е сада добио од Бога
кроз пувачку. Слепи од роеа чак и ние имао очи (досл. очне капке), те е зато
било потребно начинити их од земе, што е ова и добио путем мешеа блата
Владичиним прстима. Дакле, као што су меу онима кои су били слепи по телу,
неки исцеее добили, како сам рекао, само речу Христовом, а други и делом
еговим; тако е и са онима кои су добили исцеее своих душевних очиу, т.
промену стаа од невероваа у веру. Некима су била потребна чудеса да би
поверовали, као на пример онима кое е послао ован Крстите да би питали: еси
ли Ти Она што е дои, или другога да чекамо (Мт. 11; 3)? Други су пак ово
примили само речу, поверовавши ономе што су чули, као она капетан за кога е
Господ посведочио да вером превазилази Израи.
184
6. Такви су и они што су, према Матеу кои нам е данас благовестио, добили од
Христа телесни вид, ер су они поверовали и пре исцееа. Уосталом, пошто су
били слепи, они су и могли да поверуу само по слуху. Речено е: А кад е Исус
одлазио оданде, за им иаху два слепца вичуи и говореи: Помилу нас, сине
Давидов! (Мт. 9; 27) Како би Га следили, и како би, са вапаима Га следеи, молили
да прогледау ихове слепе очи, да нису веровали? И оно што следи показае веру
тих слепаца. А кад е Исус - каже - одлазио оданде... Одакле то "оданде" и зашто е
Еванелист узео ту реч? И не само на том месту, него и нешто више, ер се каже: И
одлазеи Исус оданде виде човека 1де седи на царини, по имену Матеа (Мт. 9,9) -
овога Еванелисту, кога е Он тада само речу преобразио. Чини ми се да
Еванелист говори на та начин са цием да покаже како они кои разумно слушау
треба ствар да разумеу и у другом, узвишеном смислу, ер она ко паживо
размотри читав домостро Господег оваплоеа, сажето представен у то
(еванелско) причи, наи е да е она обавена мудро и чудесно.
7. Господ е боравио у Капернауму и зато Еванелист каже: Настани се у
Капернауму приморскоме (Мт. 4; 13). егово тадаше обитавалиште изображавало
е небо, ер е крило у себи Онога Кои обитава на небесима. Стога и Господ на
едном месту каже: И ти Капернауме, кои си се до неба подигао (Лк. 10; 15). И као
што е изашао из оног обитавалишта, тако е, кроз примае тела, сишао са небеса, а
ако то схватиш као егов силазак (досл. "излазак", ексодос) са небеса, пролазеи
овуда изабрао е апостоле и исцелио склоност наше природе ка нечистоти. Ако то
пак схватиш у смислу еговог изласка из места у коме е живео, из Капернаума,
наи еш да е Он (тада) Своим делима потврдио речи кое е изрекао рание, ер е
тада Матеа од цариника преобразио у апостола и у пролазу е исцелио крвоточиву
жену. Потом е дошао до умрле кери аирове, оживео е (васкрсао) и тако показао
да е Победник над смру, да би се потом вратио онамо одакле е дошао.
8. Вративши се и поново одлазеи оданде, Он е отворио очи слепцима кои су Га
пратили. Тако е и снисходио све до смрти, и Васкрсеем Своим уништио власт
смрти, вазнео се (на небо) и изнова сишао (на зему). Отворио е - како е написано
- ум Своих ученика за разумевае Светог Писма. Они су пак изашли и обавили Га
свуда по земи, баш као што Еванелист каже и за слепце кои су прогледали да су
они изашли и разгласили Господа по сво земи оно (Мт. 9; 31). Видите ли у ово
повести асан (символички) знак, може се реи, целог богочовечанског домостроа?
Због тога е и било два пута речено: одлазеи оданде, да бисмо под овим
подразумевали егов излазак и повратак. Попут овога изласка и повратка Он е и
као Свештеник сишао са божанског престола и, сишавши све до последих, вазнео
се поново онамо одакле е дошао и сео (на престо Сво).
9. Дакле, за Господом, Кои е на повратку (Своме у Капернаум) пролазио поред,
пошла су два слепца, изображавауи два народа: удеце и незнабошце. Они су
викали и говорили: Помилу нас, Сине Давидов (Мт. 9; 27), показууи да е Она о
Коем су говорили пророци и очекивани (т. Месиа). Господ пак, испуавауи
Сво домостро и уедно испитууи или показууи веру слепаца, води их за
Собом, утеи (у одговор на ихову молбу) све до тренутка када е ушао у куу из
185
кое е на почетку изашао. Затим их упита: Веруете ли да могу то учинити? А они
му рекоше: Да, Господе (Мт. 9; 28). Не пита их Он то зато што не зна, него зато да
би веру слепаца асно показао онима коима она ние позната. Зато е, дотакавши
ихове очи, рекао: По вери вашо нека вам буде. И отворише им се очи, за
сведочанство тога да су поверовали и уедно да би се видело кога представа Она
у Коега су они поверовали. Он е Бог и Човек; ер е као човек био и Син Давидов,
и Своим се рукама дотакао ихових очиу, а као Бог и Творац светлости даровао е
светлост помраченим очима.
10. Пошто ош ние било време да Се открие свима, ер то е било оставено за
време после еговог Страдаа и устааа из мртвих, Он им е запретио говореи:
Гледате да нико не дозна, заповедауи им са навеом строгошу да уте о ономе
што се догодило. А они изишавши, разгласише Га по сво земи оно. Да им ние
било заповеено да уте они би по целом свету проповедали егову силу, а овако,
примивши егову заповест, уздржали су се од тога да иду дае, али нису се
побоали да проповедау по оближим краевима. На та начин, слепци кои су
пошли за Христом потпуно су се просветили, не само по телу, него и по души.
11. Поимо и ми, брао, за Светлошу коа просвеуе душу и тело. Поимо за
еговим сиаем и путоваемо угодно, као у дан Господи. Прославимо Га
нашим добрим делима, па емо и оне кои нас гледау подстаи на то да Га
прославау. Бежимо од ему противне таме а коу представау грех и кнез греха,
аво. Ова Светлост, као Сунце сваке Правде, целомудрености, мира, састрадаваа,
дуготрпеа (незлопамтивости), убави и, уопште, сваке врлине, чини оне кои о
се приближавау своим причасницима. Тама коа о е противна, будуи да е тама
зла, чини пак оне кои о се приближавау блудницима, преубницима,
злопамтилима, малодушнима, лакомисленима, отимачима, и, уопште, онима кои
чине свако зло. Како, кажи ми, можемо другачие да разликуемо верног од
неверника, просвееног од непросвееног а то е исто као да кажемо: крштеног у
Христу и седиеног са Христом, од некрштеног и седиеног са аволом, ако не
на основу речи, ако не на основу дела, ако не на основу понашаа?
12. Ние ли она ко е у овоме налик непросвеенима, иако тврди да е крштен у
Христу, очигледно исти као они за кое апостол каже да говоре да знау Бога, а
делима га се одричу (Тит. 1; 16)? Кажи ми, дакле, коме емо да присаединимо ове
кои исповедау и истовремено одричу Бога? Вернима? Они их се одричу своим
делима. Невернима? Они, меутим, езиком исповедау веру и заиста су као неко
дволично и тешко замисливо чудовиште. Ипак, упозоравауи, Псалмопоац
отклаа нашу недоумицу речима: Узвратие Господ свакоме по делима еговим
(Пс. 61; 12). Сам Господ е назвао неразумним таквог човека кои слуша егове
речи а ипак их не испуава. Павле, са небеса призвани апостол, каже да е Господ
дати свакоме по делима еговим: Живот вечни онима кои истраношу у добрим
делима траже славу и част и бесмртност; а арост и гнев онима кои се упорно
противе истини и покоравау неправди (Рим. 2; 6-9), нису праведни пред Богом они
кои слушау Закон, него е се оправдати они кои испуавау Закон (Рим. 2; 13). И:
Зар ти кои се хвалиш Законом, преступаем Закона вреаш Бош (Рим. 2; 23)?
186
13. Као што е Павле рекао удецима, да обрезае користи, ако Закон испуаваш;
ако ли си преступник Закона, обрезае е твое необрезае постало (Рим. 2; 25),
нее бити нетачно ни ако вам кажем да вера доноси корист ако неко живи по
савести и путем исповести и покааа очишуе себе и ако се завети дати приликом
божанског Крштеа спроводе у дело. Ако се пак савест не послуша и ако се одбаце
завети, вера таквога човека постае невера. На основу чега смо поверовали да емо
се спасити ако се крстимо? Свакако на основу тога што смо чули Господе речи:
Кои поверуе и крсти се бие спасен, а кои не веруе бие осуен (Мк. 16; 16).
Пошто е Сама Истина навела и едно и друго, т. неопходност вере и крштеа,
немогуе е да се спасе она ко не жели да се крсти, иако тврди да веруе, а такое
не може да се спасе ни она ко не веруе, макар и био крштен. Можда еш реи да
веруе свако ко се крстио? Саслуша пак шта каже Апостол: Покажи ми веру твоу
из дела твоих (ак. 2; 18). Зато е и Господ сединио веру са божанским Крштеем,
седиууи са крштеем чувае Своих заповести до чега долази по вери. Зато е,
говореи напре ученицима: Идите по свему свету и проповедате Еванее сваком
створеу, одмах потом додао: Кои поверуе и крсти се бие спасен (Мк. 16; 15-16).
14. Шта, дакле, они кои су због тога послати кажу приликом проповедаа
Еванеа и како треба да веруу они кои ту проповед слушау? Тако, да Христа
уби она ко зна заповести егове, и извршава их, и чува; и да е спасее могуе
задобити кроз трпее, тегобе и недае и да, ако наша праведност не надмаши
праведност кижевника и фарисеа, неемо уи у Царство Небеско (Мт. 5; 20). То
е оно што им е (Господ) заповедио да обавуу у еванелско проповеди.
15. Следствено томе, веруе она ко се труди да сачува заповести. Она пак ко не
мари да их испуни и сачува, и чак у томе (немару) не види никакав губитак, ко нее
да се путем покааа врати на чувае божанских заповести не може се ни уброати
меу крштене, чак ни ако би тврдио да е крштен. Христос каже да е такав бити
расечен напола и да е му се дати удео са невернима (Мт. 24; 51). Када смо ми у
питау ово се ош налази у области прете, пошто Владика услед Свог
човекоуба очекуе наше покаае; удеце е меутим, да би нас уразумио,
одвоио ош овде, и лишио их сродства са Собом и са Авраамом, говореи им: Вама
е отац аво, и жее оца свога хоете да чините (н. 8; 44). И ош: Да сте деца
Авраамова, чинили бисте дела Авраамова (н. 8; 39). Коме ош ние познато да су
они били од рода Авраамова? Ако различитост у делима и карактера поништава
чак и крвно сродство, тако да и синови по крви бивау лишени синовства, како нас
онда различитост дела и карактера (измеу ега и нас) нее лишити Божанског
усиновеа и сединити са противником?
16. Господ нас е зато човекоубиво удостоио да нам ово буде обавено, и ми се,
мада смо и сами подвргнути истим страстима, зато и усууемо да вам о томе
говоримо, како то не бисмо чинили, како не бисмо страдали од тога, како не бисмо
сами себе подвргли осуди за оне кои се до краа не прикуче. Сада е могуе не
само избеи ово путем покааа, него и, благодареи плодовима покааа,
сединити се и уподобити Сину Божием, Кои и од недостоних може да начини
187
достоне, и да их кроз Себе усини наузвишением Оцу, да их учини наследницима
и санаследницима Свое и Очеве славе и Царства.
17. Нека сви ми то добиемо у Самом Христу Господу нашем, са Коим доликуе
свака слава Оцу, са Светим Духом, у векове векова. Амин.
188
31. Беседа
Изговорена на (литии) одржаном првог дана августа
1. Бог ние створио смрт, и не радуе се погибии живих (Прем. Солом. 1, 13). Ако
Господ ние створио смрт и ние виновник свих тегоба кое прате смрт, откуда онда
код нас немои, болести и остале недае од коих потиче и смрт? Одакле долази и
сама смрт? Она е последица наше првобитне непослушности Богу и нашег
преступаа заповести коу нам е Бог дао, од греха наших прародитеа у рау. На
та начин и болести и немои и разноврсно бреме искушеа происходе од греха,
ер смо се услед греха оденули у "кожну одеу", т. у ово болешиво, смртно и
многострадално тело, и прешли у ова привремени и пропадиви свет, осуени да
живимо острашеним животом, преиспуеним многим несреама. Дакле, ова
кратак и тегобан пут, на кои е грех извео удски род, уистину есте болест, чиа е
краа тачка и завршетак смрт.
2. Бог не само да ние створио смрт, него е и спречавао ено поавивае. Пошто
е човека створио као живо бие са слободном воом, Он не би у (смрт) могао
спречити а да самим тим не наруши Свое дело, ер би нам одузео слободу коу нам
е Он дао да владамо собом. Меутим, Он е у Своо премудрости и доброти
пронашао начин како да човека упозори на смрт и да у исто време у потпуности
сачува слободу егове вое. Како е Он то учинио? Чим га е створио и оживео, Он
му е дао савет кои е у себи садржао бесмртност. Нарочито наглашавауи ова
живототворни савет, дао му е облик заповести и асно предсказао да е у случау
преступаа ове животоносне заповести уследити смрт, али не толико смрт тела,
колико смрт душе, због чега и говори оном пару наших прародитеа: У она дан у
кои окусите од дрвета познаа добра и зла, смру ете умрети (1. Мос. 2; 16-
17). Обратите пажу на то да им Он не говори у облику наредбе: у она дан, када
окусите, умрите. егова наредба е почетак постоаа свега, као што е казано: Он
рече (нареди), и постадоше (Пс. 32; 9). Он, меутим, ние наредио смрти да
постане, него е предсказао да е се она поавити због преступа, говореи: "Немоте
окусити од тог дрвета; у она дан у кои окусите, умреете" да, држеи се савета и
бежеи од преступа, не бисмо били подвргнути смрти. Да е Он то говорио о смрти
душе, а не о смрти тела, види се из тога што они телом нису умрли оног дана када
су окусили са забраеног дрвета.
3. У чему се састои смрт душе? У богооставености. Када постои светлост, ние
могуе да истовремено са ом постои и тама. Меутим, када светлост напусти
неко место, наступа тама коа свое пост(о)ае не добиа од светлости, него од
онога што е спречава, односно од сенке. Исто тако, када е Бог, Кои е Сам живот
и Живот свих живих, а посебно оних што живе по Богу, присутан у нашим душама,
ние могуе да тамо постои и смрт. Меутим, када е (душу) Бог напусти, онда о
189
се приближава смрт, коа свое постае не добиа од Бога, него о е узрок
богооставеност чему е, опет, узрок грех. Увиате, дакле, да смрт ние од Бога,
него од греха.
4. Како то да душу остава Она Кои е свугде присутан и ниоткуда ние одсутан?
Тако што напре она остава ега и што Он не примеуе силу према самовласно
души; ер ние Бог Кои нас е створио виновник наше богооставености него смо
то ми сами. Тако се ми, ава, поавуемо као родитеи сопствене смрти, свесно
оставивши Владику Кои нас е створио за живот, Кои е свугде присутан и све
оживотворава, поставши слични онима кои у само подне затварау очи и намерно
се лишавау светлости, иако е она ту и обасава их. Оставивши животоносну
Светлост и услед преступа оставивши Бога и свесно одступивши од Живота, ми
смо прихватили смртоносни савет сатане, и тиме сами сместили у себе ега, кои е
мртав дух, ер е ош рание напустио Бога, постауи виновник нашег умртвеа и
смрти, и то у прво време смрти душе, пошто е она, одвоивши се од Бога, како вели
Павле, жива умрла. ен живот (у таквом стау) гори е од смрти, ер е она
немарна за било какво добро дело, а приежна и хитра за свако зло. Она тада само
себи постава замке и самоубиственим злом непрестано саму себе подстиче на све
горе ствари.
5. Можда е многи окривити Адама зато што е, брзо послушавши зли наговор,
преступио Божиу заповест и тиме постао виновник наше смрти. Ние, меутим,
едно те исто желети пробати неку смртоносну бику пре сазнаа да е она
смртоносна и страсно желети да е окусимо након тог сазнаа. Веи прекор
заслужуе она ко, упркос сазнау, прогута отров и тако несрено усмрти себе, него
она ко, не знауи, поступи тако и претрпи последице таквог искуства. Адам е из
неискуства преступио савет и заповест Благог, послушавши зли наговор. На
жалост, тако поступа и свако од нас иако се све то ве догодило, иако се прета ве
испунила. Зато свако од нас заслужуе веи прекор и веу осуду него Адам. Реи
еш можда да нема код нас никаквог дрвета, нити сада постои заповест Божиа
коа нам забрауе да са ега окусимо? Меутим, ако и нема никаквог дрвета меу
нама, заповест Божиа ипак и сада важи за нас кои о се потчиавамо и желимо да
живимо по о, ер нас ослобаа од казне за све наше сопствене грехе, а уедно и од
прародитеског проклетства и осуде. Оне, пак, кои е и сада преступау,
претпоставауи о наговор и насртае лукавог, она шае у ону вечну огену
геену, припремену аволу и ангелима еговим.
6. Коа е то заповест Божиа што нам е понуена? То е покаае, чиа се суштина
састои у томе да се и не дотичемо онога што е забраено. Након што нас е Бог
прогнао из места наслаиваа и након што смо праведно удаени из Божиег раа,
након што смо пали у ову мочвару и осуени да ту обитавамо и проводимо живот
заедно са бесловесним животиама, били смо лишени сваке наде на повратак у
ра, ако е она ош и постоала. Тада е Сама Правда, узевши на Себе казну, или,
бое реи, праведно се саглашавауи да нас она постигне (примауи е на Себе)
по изобиу човекоуба и доброте, по милосрдности Свога срца нас ради сишла к
нама и, поставши човек као што смо ми, изузев греха, да би сличним научила и
190
спасила слично, обавила спасоносни савет и спасоносну заповест покааа,
говореи: Покате се, ер се приближило Царство небеско (Мт. 4; 17). До
оваплоеа Логоса Божиег Царство небеско било е удаено од нас колико е небо
далеко од земе, а када е Цар Небески поживео меу нама и благоизволео да се
седини с нама, тада се свима нама приближило Царство небеско.
7. Зато вас, брао, молим да се покаемо и донесемо плодове достоне покааа, да
бисмо наследили Царство небеско. Пошто се оно приближило нама, немомо сами
себе равим делима удаавати од ега. Заблистала нам е незалазна Светлост:
закорачимо према о помоу добрих дела. авио нам се вечни живот: задобимо га
трудеи се у врлинама. Чинеи нас блаженима, Христос е дошао к нама: следимо
Га усрдно. Бежимо од несрее оних што седе у тами и сенци смрти. Зажелимо и
стецимо дела покааа: смирен дух, скрушеност и духовни плач, кротко срце пуно
милосра кое воли правду, стреми чистоти и мирно е, миротворно и трпеиво у
време прогона и срамоеа за истину и правду, кое у време невоа, клевета и
страдаа памти речи Онога Кои говори: Блажени сиромашни духом, ер е ихово
Царство небеско; блажени кои плачу, ер е се утешити; блажени кротки, ер е
наследити зему; блажени гладни и жедни правде, ер е се наситити и остало
(Мт. 5; 34).
8. Зашто е, говореи "блажени сиромашни", Господ додао "духом"? Зато да би
благословено сиромаштво одвоио од недае а затим и да би, укратко, свако
сиромаштво представио као благословено, а онда и зато да би нам показао узрок
блаженства. Када е наш дух, у коем се зачие свако осеае, настроен
благородно и богоубиво, он нас чини блаженима; а када е настроен лоше и
богопротивно, чини нас несренима. Зато е Господ ово поставио као почетак
блаженстава. Постое, пак, три врсте сиромаштва. Прво е сиромаштво у погледу
начина живота и човекове имовине и испоава се у оскудности средстава
неопходних за живот и чему се као супротност ава богатство, по речима:
Богатство и сиромаштво не да ми (Прем. Сир. 11; 14). Друга врста сиромаштва
односи се на човеково тело када оно, због слабе и лоше исхране постане усахло и
оронуло, као што е речено: Колена моа изнемогоше од поста и тело се мое
измени (Пс. 108; 23). Треа врста е уздржаност и скромност душевног устроства
(расположеа), што се испоава у смирености духа наше душе, чему е супротно
стае гордости.
9. Ових двое, односно сиромаштво у погледу имовине и у погледу телесног стаа
достони су блаженства уколико су седиени са смиреним расположеем душе.
Уколико су, меутим, гордошу раздвоени од смиреа, онда су уистину,
испуени несреом. Ако е неко сиромах у погледу средстава за живот или стаа
тела, он е то онда или своевоно, или противно своо вои. Она ко е сиромах
противно своо вои и нема добро расположее душе кое потиче од покааа, т.
од смиреа, та свое невоно сиромаштво не подноси на благородан начин, него
ош и негодуе на Бога, окривууи Божии промисао за неправедност. Такав
наноси штету удима на разне начине, не обазируи се на Бога, а свако ко полаже
наду на Бога, не бива постиен. И уместо да мае дангуби, трудеи се рукама и
191
тако зараууи за живот, или да са смиреем проси од богатих, такав човек
постае лопов, разбоник, гробокрадица, грабивац или паразит, клеветник, лажов
и лицемер. Он проавуе подлост и лажну снисходивост према имунима,
очекууи од их неку корист. Ние ли такав сиромах нанесрении човек? Ние ли
оваква врста уди веома, веома далеко од оних кое Христос назива блаженима?
10. Ако пак неко сиротуе по своо вои, али то не чини са смиреем, него са
некаквом гордошу, и не одбацуе насладе и богатство ради похвалног сиромаштва
духа, та е скоро сасвим сличан демонима, ер е код их сиромаштво (досл.
Непоседовае имовине) и неузимае хране повезано са гордошу. Зато Господ и
каже: Блажени сиромашни духом, т. унутарим смиреним расположеем душе,
кои су прихватили сиротовае тела настало као последица иховог уздржаног
начина живота, и коима е ихово нестажатества (некористоубе, своевоно
сиротовае) пожение од било каквог богатства. Ако се има, мимо ихове
вое, деси било каква невоа, они то трпеем и благодарношу своевоно
претварау у свое драгоцено благо. Таквим удима уистину припада Царство
небеско.
11. Потрудимо се, брао, да и ми будемо такви сиромаси, да бисмо задобили
Царство небеско. Ако ли, пак, не желимо да будемо такви сиромаси, онда
помажимо таквим сиромасима, дауи милостиу и чинеи их заедничарима
нашег богатства,. Стецимо приатее мамоновом неправдом, т. сувишком нашег
богатства док смо ош у овом животу, да би нас они, када се преставимо из овог
живота, примили у свое вечне обитеи. Желео бих брао, веруте ми, да вам
обасним и значее свих потоих заповести блаженства, наведених у Еванеу
Господем, али ми време не допушта и ваа ми наставити почетну тему беседе, ер
нам е задатак био да покажемо да Бог ние створио ни смрт, ни болести, ни
немои. То смо и показали у погледу смрти душе, чиа е првобитна жаока био
грех.
12. Сада би требало да проучимо и размотримо оно што се тиче телесне смрти: шта
е ен узрок, пошто ни ову врсту смрти ние створио Бог, будуи да е Он Сами
Живот, пуноа Живота и Узрочник сваког вида живота, било у времену или у
вечности, а особито оног вечнопостоеег и божанског. Бог, значи, ние створио ни
дао ни телесну смрт, нити е наредио да настане. Ако, дакле, ни ту смрт ние
створио Бог и ако Он ние узрочник телесних болести, откуда онда код нас телесне
немои и болештине? И откуда уопште смрт тела? Откуда уопште и сама смрт?
Слушате паживо, и разумите: духовна змиа, коа е зачетник зла, након што е на
самом почетку пришла злу, лишила се добра и истинског живота и била их е
праведно лишена, ер се прва од их и уклонила. Тако е постала мртав дух, али не
по природи (т. По суштини) пошто смрт (мртвило, умртвавае) нема своу
природу (суштину) као такву, него она потиче од одбациваа истинског Живота.
Не наситивши се сопственом жудом за злом, она е постала дух кои обманом
доноси смрт и тако, ава, и човека учинила саучесником свое умртвености.
192
13. Поставши, противно вои Творца, едномислени са сатаном и свукавши са себе
од Бога озарене светле и животоносне одежде, наши су прародитеи, ава, и сами
постали духовно мртви, као што е и сатана. Пошто сатана ние само мртав дух,
него и дух кои усмруе оне што му се приближе, и како саучесници егове
умртвености имау тело коим е смртоносни савет спроведен у дело, они су и
своа тела предали умртвавау и умртвууим духовима смрти. Човеково тело
би се одмах распало и претворило у зему, да му ние - одржаваном Промислом и
ачом силом Онога Кои едном речу све носи - одложено испуее пресуде. Он
е, како што смо рекли, задржао и одложио пресуду о смрти тела и дубином
мудрости и човекоуба тако у е тада савршио да е ено испуее у
будуности сачувано за ега. Он ние рекао Адаму: "Пошто си ео од дрвета, од
коег сам ти забранио да едеш, врати се у оно од чега си постао", него е, дауи,
измеу осталог и оцену овог живота, додао: ер си зема и у зему еш се
вратити, не нареууи него предсказууи и допуштауи и праведно не
спречавауи оно што е требало да се догоди. Видите ли да ни телесна смрт не
потиче од Бога, него од греха и душе коа е починила грех, и од змие коа нас е на
превару уграбила? Према томе, и телесне болести потичу од греха.
14. Зато е први човек, кои е имао болесно тело, био Каин, чие се тело стално
тресло. Он е оболео услед греха ер ови грчеви, кое лекари називау "спазми"
представау невоне покрете оних органа кои су саздани за то да регулишу или
да усклауу рад удова. Такво стае, кое настае због недостатка природних сокова
тела, надилази лекарску вештину и потпуно излечее. Дакле, пошто е Каин на
гнусан начин коначно раскинуо везе кое су га природно спаале са роеним
братом, обративши убав у мржу потеклу из осеаа зависти а окончану
убиством. Како е гашее (братске убави), потекло од зависти, садествовало ово
страсти (мржи), кажено е неизлечивом болешу коа е захватила нерве и
мишие као повезууе елементе тела.
15. Да ли асно увиате да од греха не потиче само смрт, него и болести и немои
тела? То нам показуе и Господ у Еванеу када е, намеравауи да у Капернауму
исцели раслабеног, кога су код ега донела четворица, рекао овоме: Чедо,
опраштау ти се греси твои (Мт. 9,2). Ономе кои е лежао у Овчио баи у
ерусалиму, после исцееа, каже: Ето си постао здрав; више не греши, да ти се
што горе не догоди (н. 5, 14). И Павле, знауи ово, т. да веина болести потиче
од грехова, говореи о ономе кои недостоно приступа таинствено Трпези (св.
Причешу, прим. прев), каже да такав човек еде и пие себи на суд и додае: Зато
су меу вама многи слаби и болесни, и доста их умире (1. Кор. 11, 30). Невое
смртне природе, од коих долази свака болест, свакако потичу од греха. Ретки су
они кои страдау ради славе Божие, попут оног од роеа слепог, кога е Господ
исцелио.
16. Пошто е од четири годиша доба лето наопасние по наше здраве, а меу
летим месецима нарочито е опасан август,[1] зато што наш организам, прегреан
од многог зноеа и високе температуре, постае приемчивии за болести,
човекоубе богоносних светих Отаца е, знауи да е то време опасно по здраве
193
ер погодуе болестима, установило да савршавамо ово кропее освееном водом,
да бисмо, приступивши са вером и добивши освеее, остали нетакнути од болести
кое нас нападау. Уз то они нас уче да, ако се когод и разболи, не треба да иде код
разних врачара и гатара, него да прибегне Богу и еговим светима, да посегне за
молитвама, прозбама и молбама посвееним ему, кое ми целог живота и
приносимо за нас. Ко прибегава врачарама и гатарама, та пориче постоае Бога и,
дружеи се са демонима, умртвуе своу душу. Када се, према Писму, разболео
Охозиа, син Ахаава, послао е свое уде да о егово болести дознау код
божанства у Акарону, чии житеи беху идолопоклоници и обраали су се
врачарама и предсказивачима. А Илиа Пророк, изишавши у сусрет посланима,
рече им: Зар нема Бога у Израиу, него идете да питате Ваала, бога у Акарону?
Зато нееш устати са постее на коу си легао, него еш умрети (в. 4. Цар. 1).
17. Видите ли да они кои од врачара и гатара желе нешто да сазнау, одричу
(самим тим) да Бог постои меу нама и зато навлаче на себе смрт душе, а понекад
и смрт тела? Она пак ко у невоама и болестима прибегава Богу и еговим
светима, ако му е то на корист, избава се и од животних невоа и од болести,
увек добиауи и душевно здраве и опрошта грехова. Тако говори и Христов
апостол и брат, аков: Болуе ли ко меу вама, нека дозове презвитере црквене, и
нека се моле над им, помазавши га уем у име Господе. И молитва вере е
спасти болесника, и подигнуе га Господ; и ако е грехе учинио, опростие му се
(ак. 5; 14-15). И ви сами треба да преобраеем, исповешу, твореем милостие
и другим поканичким делима садествуете молитвама кое се читау за вас: Много
е мона усрдна молитва праведника (ст. 16).
18. Сви ми, будуи слободни од душевних и телесних недаа, кои сада живимо у
умерености, нека лако проемо пут овдашег живота, и прошавши га, нека у
погодно време постанемо учесници вечног, блаженог и непропадивог живота,
савршено бестрасног и лишеног телесних страдаа, у Самоме Христу, Лекару и
Богу душа и тела наших, Коем нека е слава заедно са Оцем и Светим Духом у
векове векова. Амин.
НАПОМЕНЕ:
1. Посебно због маларие, коа е харала како у античко доба, тако и током
средег века (прим. изд.).
194
32. Беседа
На читае из Еванеа по Матеу у девету недеу,
у коо се говори и о искушеима
1. Сваку радост имате, брао моа, када паднете у различита искушеа, рекао е
аков, брат Господи (в. ак. 1; 2). Он ние едноставно рекао "радуте се", него
сваку радост имате. Он нас не саветуе да будемо неосетиви према болним
стварима, него нам саветуе да их надвладамо богоугодним помислима. Рекао е:
сваку радост, т. радост савршену, велику и непрекидну, посебно у разним
искушеима. Зашто? Зато што кроз трпее у искушеима постаемо крепкии и
опитнии пред лицем Божиим. И не само то, него и бивамо познати као опитни. И
заиста, тако се и у Премудрости Соломоново говори о светима: Бог их испроба и
нае их достоне Себе Самога (Прем. Сол. 3; 5). Зар таква искушеа нису достона
сваке радости? Тако е и Бог говорио ову, ослободивши га пате кроз искушеа,
казавши: Мислиш ли да сам због нечег другог тако поступио, осим да те покажем
као праведног (ов 40; 8. - ова стих постои само у Септуагинти, прим. прев.). Шта
е тиме желео да му каже? Тако сам поступио с тобом, ер сам испробавао
(искушавао) твоу веру у Мене онда, кад си био здрав, славан и богат, и ти си се
показао као праведан; све си то користио сагласно с Моом воом када ти е она то
подарила и када сам а то пожелео, расподеууи и управауи тиме. Поступио
сам с тобом тако кад си био болестан, лишен славе и сиромашан, и ти си се показао
као праведан, говореи: Добро смо примали уз руке Господе, па зар зла неемо
претрпети (ов 2; 10)?
2. Одакле онда потиче трпее у искушеима? Од истинске вере у Бога.
Искушеа представау пробу за веру. Због тога и аков, брат Господи, кои нас
саветуе да се радуемо када доспемо у искушеа, додае: Кушае ваше вере гради
трпее, каже, а трпее нека усавршуе дело (ак. 1; 3-4). Када на тебе наиу
искушеа, нека твоа врлинска дела не буду оштеена (досл. осакаена) и нека не
ослабе услед искушеа, него нека се твом трпеу присаедини и савршена
врлина. Човек се не усавршава само кроз оно што е независно од егове вое,
него е потребно да са тим буде повезано и оно што од егове вое зависи, као што
е разборитост, праведност, убав према Богу и ближима и проаве те убави, ер
и то користи нашем савршенству. Због тога нам божанствени апостол у своо
посланици пише и следее: Трпее нека усавршава дело, да будете савршени и
потпуни без икаквог недостатка (ст. 4), отворено говореи: ако желите да своу
веру у Бога покажете као савршену, ние довоно да само племенито подносите
недае кое вам долазе споа, него е нужно да и сами од себе творите оно што е
богоугодно, чак и ако е то напорно. Када делае и страдае ради добра иду едно
уз друго, они човека усавршавау у Богу.
195
3. Зашто апостол ние рекао: "Радуте се када творите врлину", него каже: Радуте
се када на вас наиу искушеа? Зато што творее врлина зависи од нас и у нашо
е власти. Меутим, од нас не зависи хоемо ли доспети у искушее. Како без их
(искушеа) не може да буде ни савршенства, ни проавиваа вере у Бога, човек,
када стреми ка савршенству, пада у искушеа и треба да им се радуе, као да е
нашао оно посредством чега е достии савршенство. Искушеа су корисна
савршенима у вери да би проавили свое савршенство. Меутим, оно што ош више
чуди, есте то што искушеа, када нападну несавршене, и их чине савршенима, а
што се показало и кроз еванелске речи кое су данас прочитане.
4. Ми емо их вашо убави изложити од самог почетка. У време оно принуди Исус
ученике Свое да уу у лау и иду пре ега на ону страну док Он отпусти народ. И
отпустивши народ попе се на гору да се насамо помоли (Мт. 14; 22-23). О каквом
смо то "оном времену" говорили? О оном када е са пет хлебова и две рибе Он тако
обилно нахранио пет хиада уди са женама и децом, да е и дванаест корпи било
напуено преосталим елом, а о чему смо прошле недее слушали у цркви.
5. Можда е се неко наи у недоумици: зашто е Господ приморао ученике да уу у
лау? Могло би се реи да е Он и споаше околности устроавао, хитауи ка
оним делима ради чиег е твореа и дошао на зему. а бих био у недоумици да
Он ученике ние приморао да уу у лау. Желеи да кроз дела свима Себе
представи као пример свега прекрасног, Он е показао како би требало општити са
народом па да он од тога има и душевну и телесну корист и преостало Му е ош да
покаже како би требало општити са Богом, узносеи ка ему сво ум, ослобоен од
свега земног (досл. доег, приземног). То у велико мери подстичу усамеништво,
пустиа и тишина коа у о влада. Како е дошло време да и то покаже, т. да е
добра пустиа, тишина, молитва и усамеништво, требало е да се попне на гору и
да се тамо у по-моли у самои. Ученици су жудели да свагда буду с им и тешко
су се раздваали од ега. Како би онда могао сам да се попне на гору, да их напре
ние принудио да уу у лау и да преу на другу страну?
6. Из овога се може асно видети и нешто друго. Као што е исцелио, поучио и на
чудесан начин нахранио мноштво уди, па их отпустио и попео се на гору, а онда
приморао Свое ученике да се препусте мору и таласима, тако е и кроз Свое
оваплоее исцелио нашу природу, поучио нас и нахранио Самим Собом, телесно
нас напустио и вазнео се на небо, а онда послао Свое ученике у цео свет, а то е
исто као да кажемо да их е послао у море народа, горко-слано услед мноштва
искушеа, са Еванеем као са лаом и са еванелском Црквом, са коом су
заедно били предати искушеима. Он их ние само послао, него их е и принудио.
Ако е некоме познато оно што приповеда ован, Христов убени Богослов, ако
неко зна зашто се догодила несреа везана за Стефана и прогон кои е за ом
уследио, онда разуме шта хоу да кажем: ученици нису желели да оду из
ерусалима, али су се, приморани прогоном, расеали по свету и на та начин
извршили свое апостолско дело.
196
7. Они нису били приморани само да плове по житеском мору, где постои свака
невоа и сваки вид искушеа, него су морали да преу и на другу обалу, т. да
победе и да надвладау искушеа. Меутим, они без Исуса не би били у стау да
то учине, пошто лаа беше ве насред мора, приповеда еванелиста, угрожена од
валова, ер беаше противан ветар (ст. 24). Неживи (досл. бездушни) ветар ние им
се тада ништа више противио него касние Дометиан, Траан и Нерон. Бое би
било да кажемо да су ти и има слични уди били диви и страшни таласи кои су
устали на Цркву а кое е подизао и подстицао противан ветар, т. лукави дух,
свагдаши неприате Цркве Христове. А у четврту стражу нои отиде к има
Исус ходеи по мору, каже еванелиста. Било е то после деветог часа нои, ер е за
ноне страже уобичаено да време нои поделе на четири дела, сагласно своим
сменама, тако да е почетком десетог часа нои почиала и четврта стража.
8. Он е допустио да буду изложени бури да би се научили трпеу и постали
способни да поднесу тешкое. Меутим, кад им се после тога авио, допустио е да
Га сматрау за привиее и то-лико су се уплашили да су од страха повикали, иако
е Он дошао да их спасе. Можеш да видиш да е Он на исти начин поступио и са
оним древним народом (т. са Израием). Када е требало да се ис-пред их на
чудесан начин раздвои море и да им отвори пут спасеа, они су се нашли у
крао опасности, притешени неминовном пропашу и будуи окружени
неприатеима. Сада, у време еговог присуства, када их ослобаа од демона кои
су има овладали, ослобаау претходи велика помета. На та начин, егова
доброчинства нису била само прекрасна, него су и дуго остаала у сеау оних
коима су учиена. Он се ава има кои су, несумиво, у оно бури призивали
Бога сваке твари, показууи да Он есте Бог над свим и да пружа руку помои
онима што Га призивау. Он корача по таласима разбеснелог мора и асно показуе
да е управо Она о Коем пророштво каже да е ходати по мору као по копну, о
Коем и Давид пророчки говори: У мору су путеви Твои и стазе Твое у водама
многим (Пс. 76; 20) и: Ти владаш над силом мора и буру таласа ихових Ти
укроуеш (Пс. 88; 10), а што е Он касние и учинио. Када е видео да су они
толико уплашени да Га нису ни препознали - осим тога, била е и но - без
оклеваа е почео да разговара са има да би Га препознали на основу самог
еговог гласа, рекавши: а сам, не боте се. а сам Бог и свагдапо-стоеи, и Човек
кои е у последа времена вас ради постао Она Коег сада видите и чуете и Коем
е све могуе. Због тога у телу ходам по таласима, и имам мо да то дам и другима.
И заиста, када Му е Петар рекао: Господе, ако си Ти, реци ми да доем Теби по
води (ст. 28), Он е заповедио и тако се и догодило.
9. Меутим, вратимо наше слово ка порееу кое смо ве поменули када смо,
обашавауи, рекли да се онда кад су апостоли послати у житеско море народа,
Господ вазнео на небеску висину као на неку гору, где свагда за нас узноси
молитве, због нас поставши Првосвештеник и ушавши у унутраше светилиште,
иза завесе, ради умилостивеа за грехе народа, како о томе говори апостол (в.
евр. 2; 17). Будуи, дакле, послати да преу море, т. да победе и надвладау
кушаче, ученици их нису до краа победили, ер е противник неуморан а народи се
махнито буне против Цркве Христове. У четврту стражу нои, т. после
197
природног закона, после писаног закона и после Првог доласка Господег и закона
благодати кои е кроз ега дат, неминовно е дои и време Другог доласка
Христовог кои е прекрасно упореен са четвртом стражом нои. Тада долази
Господ, газеи, поништавауи и потчиавауи свако поглаварство, власт и силу,
ер ему доликуе да у потпуности поништи и погази таласе кои се махнито
подижу на Цркву егову.
10. Сеате ли се да таласима кое покрее и подстиче противан ветар слово
таанствено изображава кнежеве овога света? Пропустиемо делимично
разматрае онога што се догаало у меувремену. Када су у лау ушли Исус и
Петар, кои е изашао из лае и пошао ка ему, ветар се умирио, а они су,
прешавши, стигли на копно. Тако е Господ и сви свети кои су се преселили од нас
а кое е предизобразио Петар, у време Другог доласка Христовог бити са нама; Он
е коначно уништити духовни противни ветар и ми емо, прешавши усталасано
житеско море, стии у зему кротких одакле е протеран сваки бол, жалост и
уздах. А они у лаи приступшие и поклонише Му се Говореи: Ваистину си ти Син
Божии, ер е се и тада (у време Другог доласка) у име Исусово поклонити свако
колено што е на небесима и на земи и под земом, и сваки език признае да е
Исус Христос Господ на славу Бога Оца (Филип. 2; 10-11).
11. Оставимо сада ово алегориско пореее и сетимо се почетка нашег слова,
односно, сетимо се да искушеа нису корисна само савршенима као што су ов,
Петар, Павле и има слични, него да она усавршавау и несавршене. У то време,
нису само Петар и остали ученици, кои су тада и сами били несавршени, задобили
корист за своу веру од буре што их е задесила, него су е задобили и сви остали у
лаи, тако да су устали и пришли да се поклоне Исусу и да Му кажу: Ваистину си
Ти Син Божии. Уистину прекрасно говори апостол чие смо речи поменули на
почетку: Блажен е човек кои претрпи искушее, ер кад буде опробан примие
венац живота (ак. 1; 12).
12. Не желим, брао, да вам остане непознато да се искушеа авау у двоаком
виду и због тога у сада говорити о томе. Искушеа долазе удима и кроз радост и
кроз жалост, и кроз здраве и кроз болест, и кроз славу и кроз срамоту, и кроз
богатство и кроз сиромаштво. Меу има су далеко тежа она коа долазе кроз
насладу и здраве, кроз славу и богатство, и то е уистину тако. а, меутим, не
желим да вам говорим о том двоаком виду искушеа. Шта бих, онда, желео да
сада сазнате? Паживо слушате и дознаете. Ова велики аков, кои се по телу
назива братом Господим услед веридбе Деве Богородице са осифом коа се
догодило према божанственом домостроу, каже: Сваку радост имате, брао моа,
када паднете у различна искушеа... Блажен е човек кои претрпи искушее, ер
кад буде опробан, примие венац живота. Затим е, као да му е неко рекао ово:
"постое и они кои хуле када падну у искушее, док други потпуно падау у
очаае; неки на себе ставау омчу уколико искушеа долазе од прироених или
телесних узрока, од страсти и жеа; догаа се да неки падну и у (грех) убиства, а да
се неки предау разузданости; зар су и таква искушеа од Бога, зар и она доносе
венце", додао: Ниедан кад е кушан да не говори: Бог ме куша, ер Бог е
198
неприемчив за кушае злом и не куша никога (ст. 13). Под "искушеима" се овде
асно подразумевау зло и грех и пад у ега (грех), због чега Христос ние подлегао
искушеима, иако е био искушаван: Пошто е и Сам страдао будуи кушан, зато
може помои онима кои бивау кушани (евр. 2; 18). Након што се крстио на
ордану, Он се, како приповеда Еванее (Мт. 4; 1), попео на гору да би био
искушаван.
13. Искушеима се називау и недае кое удима долазе споа у виду телесних
страдаа, као и сами демонски напади (насртаи), иако су у еговом случау били
безуспешни. Искушеима се називау и греси коима бива искушаван сваки од нас,
као што каже и сам аков: Свакога искушава сопствена жеа, коа га мами и вара.
Тада жеа, затрудневши, раа грех, а грех учиен раа смрт (ст. 14-15). Какву
смрт? Вечну, коа услед греха доводи до разлучеа душе од Бога и за коом, почев
од Адама па до свршетка света, следи и телесна смрт. Тада, у будуем веку, за оне
кои се нису овде покаали уследие неизрециве и бесконачне муке душе и тела,
праведно осуених од Онога Кои има мо да и душу и тело погуби у пакленом
огу.
14. Бежимо, брао, колико год можемо од таквих искушеа, ер е бежае од их у
нашо мои. Када видимо да смо пали у такво искушее, адикумо због тога. Ако
због ега будемо жалили како доликуе, принеемо истинско покаае кое
неминовно води ка спасеу. а сам овде због тога да бих вас избавио од такве врсте
искушеа коа не доносе штету и губитак у оном што е привремено, него у оном
што е вечно. Наш Господ Исус Христос, Чиом смо благодау ми служитеи, есте
Архиере будуих, а не привремених добара и Своом Крву е уистину ушао у
Светиу над светиама, задобивши за вас не привремено, него вечно искупее.
Ово вечно избавее е и наш ци, и требало би да ми поверите ваша душевна а
не телесна искушеа, ер ни наше оруже ние телесно него, према апостолским
речима, сила од Бога за уништее утвреа, али не вештаствених, него оних коа е
против нас подигао духовни неприате (в. 2. Кор. 10; 4).
15. Ви, меутим, како ми се чини, не разумете и не тражите ово ослобоее од
душевних искушеа, ер адикуете због оних (искушеа) због коих би требало да
се радуете и коа е, ако то пожелимо, бити узрочници вечног ослобоеа. Ви од
мене у велико мери тражите да вас ослободим вештаствених искушеа и а сам
овамо дошао да бих састрадавао са вама, иако овом ослобаау од видивих
недаа придаем маи знача. Меутим, уколико више будемо жалили због своих
сагрешеа него због недаа кое нас сналазе, не само да емо задобити спасее
душе и вечно избавее, него емо се ослободити и од привремених искушеа.
Зашто е наш живот постао мучан и тегобан, испуен борбама и несреама? Зар
ние због тога што смо, преступаем заповести, саме себе бацили у забраено
искушее, односно у грех? Ако се сада путем покааа очистимо од сваког греха, и
овде е нам бити потребна лакша искушеа, и у свое време емо ступити у живот
без жалости и искушеа.
199
16. Обративши се ово спасоносно мисли, жалиемо и бринути не због телесних
недаа и губитака, него због душевне штете коа е уистину искушее и достона е
жаеа, да бисмо Богу говорили онако, како нас е Он Сам научио: "Не уведи нас
у искушее", искушее кое е забраено и за кое смо одговорни, "него нас
избави од лукавога", ер е Твое царство и сила и слава у векове векова. Амин.
200
33. Беседа
О врлинама и страстима кое су им супротставене,
и томе да "свет" коим влада аво ние Божиа творевина,
него да су то они кои су му се покорили услед злоупотребе творевине,
изговорена на молебану
1. Ко шта посее на обраену зему, то е и да пожае: ако се ту посади дрвее
кое дае добре плодове, или се посее жито и ечам, или нешто од корисних трава,
зема е то да исхрани, да му омогуи да израсте и да достигне савршенство; ако
пак зема остане необраена и незасеана, она е свакако да храни растие, али не
оно кое е корисно - храние нарочито тре и коров, сходно проклетству под кое
смо потпали. Слично томе е и дрво, ако на о израсте, бити бесплодно и
некорисно. Исто е и са душом: какве ко склоности у у положи, тако е и да
добие. Ко води корисне разговоре, ко слуша духовне поуке и то што чуе спроводи
у дело, та негуе врлине и бива угодан Богу, приатан другим удима и добар
према самоме себи. Ако пак нечии разговори нису добри, ако не слуша духовне
поуке, а и то што чуе сматра за некакве бесмислице, он постае диви и необуздан,
гаи зле страсти и раа тре и жалце смрти душе и тела, а то су греси.
2. Зла змиа е у почетку, као што сви знате, грехом убола човека и учинила га
смртним, избацивши га из места сладости и преместивши га у ова пропадиви и
многострадални свет. Она пак ко се сада, путем покааа, не постара око
исцееа своих рана, та е бити послат у вечну муку и паклени ога. Као што у
дивим шумама и трновитом шипражу свое брлоге имау звери и гмизавци, тако
и она зли зма, велика и васеенска звер, по речима Киге о ову, обитава под
сваким дрветом сладостраша, а пред им, каже, иде пропаст. Желеи да ви сви
будете изнад те пропасти и да све чините у том правцу, а се, брао, исцрпуем
ради вас, трудеи се и око речи и око духовне поуке, коу свакодневно даем
посетиоцима у црквама, а, када време то допусти и свима уопште, ер моа духовна
поука "крчи" ове мрачне шуме, чупа дубоко корее греха, отупуе жалац зла,
доноси победу над злим змаем, показуе прави пут и пружа спасоносно знае.
3. Пошто Црква Христова, нарочито у овом великом граду, има не само просте,
него и мудре уде, кои су такви или по природи или од учеа везаних за световне
науке или од моих сопствених поука, беседа коу вам предаем ние ни одве
учена, ни одве проста, мада тежим да уздигнем оних кои стое ниже, него да ради
их спустим оне кои стое више. Она ко пази и паживо слуша поуку, чак и ако е
прост, нее у потпуности бити лишен разумеваа онога што се говори; а
201
благодареи томе што е у стау да ово прими и задржи и спроведе у дело, макар
то било и сасвим мало, протерае све што е зло за егову душу. Примивши ово
божанско учее, он е раширити, испунити и спасити свое срце. Узмимо пример
из богонадахнутог Писма: оно постае налик оном камену о коме е говорио
Данило, говореи да е он откинут од горе када е био сасвим мали, да е ударио лик
ових пролазних (непостоаних) ствари, разбио га и раздробио, те да е сам,
распршивши се, напунио сву зему (в Дан. 2; 35). Сада е нарочито важно, не само
за просте уде него и за мудре, да пазе на оно о чему се говори, ер иако нашу
беседу некако прихватау и прости уди, она ипак у себи крие знае кое ние
безначано, као и корист коа ние мала. Представиу вам зле страсти и врлине и,
откривауи корене сваке од их, показау вам да они (корени) нису исти, него
различити, да бисте тако и ви едне подсецали, а за другима силно жудели.
4. Дакле, убав према Богу представа корен и почетак сваке врлине, док е убав
према свету узрочник сваког зла. Зато су те две убави супротставене една
друго и една поништава другу, како и брат Божии говори: Не знате ли дае
приатество према свету неприатество према Богу? ер кои хое свету
приате да буде, неприате Божии постае (ак. 4,4). И Христов убени
ован каже: Ако неко уби свет, убави Очеве нема у ему; ер све што е у свету:
похота телесна, и похота очиу, и надменост живеа, ние од Оца (1. н. 2,15).
Пазимо, брао, да, заволевши раве насладе и будуи надмени пред другима, не
отпаднемо од убави Небеског Оца, ер е у та два (греховна стаа) апостол
обухватио сваку страст коа нас раздваа од Бога.
5. Корен и почетак и узрок те две супротставене убави, а мислим на убав
према свету и убав према Богу, есу друге две такве убави кое са
непомиривом мржом ратуу измеу себе. убав према нашем телу е узрок
убави према свету, ер свет убимо због тела и егових наслада. Напротив,
убав према духу т. души е узрок убави према Богу, ер свако од нас уби Бога
због свое душе, (еног) починка у будуем веку и доброг наследства. Да су ове
две убави супротставене една друго сведочи и велики Павле, кои каже: ер
тело жели против духа, а дух против тела (Гал. 5; 17).
6. Како то да се из човекове убави према души ава убав према Богу?
Запреено е паклом са неугасивим огем, и, истовремено, обеано е вечно
Царство Божие, односно, вечно Царство за оне кои слушау и извршавау
заповести Божие, а пакао огени за оне кои на делу не показуу веру у Еванее
Христово. Они, дакле, кои заиста веруу, они кои убе свое душе и желе да их
сачувау за вечни живот, слушауи ова обеаа и ове прете одмах у себи зачиу
жеу и страх, т. страх од бескране муке пред претеим паклом огеним, и жеу
за обеаним Царством Божиим и радошу коа свагда пребива у ему.
7. У жеи да задобиу ову чисту и божанску радост и плашеи се оног огеног
мучеа, они се одрешуу од страсних и греховних земаских веза, настоеи да се
путем усрдне молитве приближе Богу, Кои едини има силу и власт да ослободи од
страдаа у паклу и удостои вечне радости коа превазилази ум. На та начин се
202
раа убав према Богу, а кроз у долази се до ош присниег седиеа са Богом и
задобиаа сваке врлине. Када Бог делуе у нама, тада е присутан сваки вид
врлине, а када Бог не дествуе у нама, тада све што учинимо представа грех. Зато
и Господ у Еванеу каже: Без Мене не можете чинити ништа (н. 15; 5).
Схватауи ово, истински делатници врлине нее се гордити ни због едног од
своих добрих поступака, него е смирено славити Бога, источника врлина, од
коега се испуавау блистаем доброчинстава. Као што е ваздух испуен
светлошу сунца и не показуе нам своу, него сунчеву славу и сиае, тако и они,
кои се путем извршаваа божанских заповести приубуу уз Бога, по речима
апостола Павла, представау миомирис Христов, и поседуу миомирис Христов, и
обавуу врлине Онога Кои их е из таме призвао у Своу чудесну светлост.
8. Тако се путем духовних поука у нама зачие знае о будуем, и, путем истинске
убави свакога према своо души, у нама кои веруемо раа се жеа и страх у
односу на будуе ствари, а услед тога и усрдна и непрестана молитва и прозба
Богу, док се услед непрестане молитве ава убав према ему и привезаност за
ега. Од привезаности се раа свака врлина, присаедиууи смирее познау
Онога Кои у нама твори сваку врлину. Како се, меутим, услед убави према телу
раа убав према свету и услед ове убави зле страсти а отуда и мноштво грехова?
Као што душа по своо природи тежи само будуим и непролазним сладостима,
тако и тело тежи ономе што му е своствено и што е пролазно, а то е чулна
наслада коа дествуе путем наших чула и извршава се чулима, коа и есу ова
свет. Зато е телоубиви истовремено и светоубиви. Због ове убави према телу
ми се, неумерено желеи световне насладе, уреи за има и о има бринуи,
облачимо у наразличитие срамне страсти. Пошто се овоземаске насладе
савршавау путем чула, а ми имамо много различитих чула, онда су и са има
повезана задовоства различита, баш као и страсти кое им одговарау: неке
(страсти) потичу од вида, неке од слуха, неке од мириса, неке од додира, а неке од
укуса.
9. Узрок равих страсти повезаних са чулом укуса ние храна, него е то
неумереност коа представа насладу. То се изражава кроз стомакоугаае,
прождривост, неумерену употребу вина и пианство. Стомак пак, кои ради
задовоства кое му пружа чуло укуса, узима сувише хране и пиа, нуди обие
вештаства за зло, представауи некакав извор кои е испуен нечистотом и
испушта нечистоту, коом се подржавау подстомачне страсти као што су: блуд,
преуба, разузданост, раскалашност и свака телесна нечистота. Оне (страсти) кое
поробавау слух, вид и мирис, чине их убитеима блата, ружних речи, блудних
песама, сатанских плесова, мазаа миомирисним уима ради срамних дела,
гнусних масажа, дотериваа драгоценим одеждама и накитом. Све ово споа
украшава острашене уде, док су изнутра обучени у срамне страсти и заиста
постау налик окреченим гробовима: споа изгледау украшени, док су изнутра
испуени смрадом и сваком нечистотом. Органи чула, будуи потчиени злу како
споа тако и изнутра, изблиза и издалека обухватау зле (грешне) утиске, и на та
начин, кроз "враташца" (отвори за чула) своствена нашо природи, грех кои води у
смрт не само да излази, него и улази у нас. ер оно што излази из уста, излази из
203
срца и то погани човека (Мт. 15; 18) и сваки кои погледа на жену са жеом за
ом, ве е учинио преубу са ом у срцу своме (Мт. 5; 28).
10. Таква, телоубива душа, жудеи на сваки начин за насладама и сабирауи са
свих страна вештаство за задовоства достава га чулима, и путем додира, укуса и
других чула ствара убав према поседовау (иметку) и среброубе. Оне, са свое
стране, доносе отимачину, неправде и све врсте користоуба. Постои, меутим,
осим ових и друго осеае, кое не поседуе телесни орган, а то е свеобухватно
унутаре осеае - умишеност о себи, из кога, код оних кои убе свет, ничу и
друга задовоства и страсти, какве су надменост, охолост и разметивост. Из
чулног доживаа и умишености стварау се опет неке друге помешане страсти,
какве су: човекоугаае, славоубе и гордост (преузношее).
11. Наслада душе, коа потиче од Бога и од божанских ствари, чиста е, бестрасна и
непомешана са тугом. Ова свет, по само своо природи, уз радост доноси и тугу,
не само због различитих промена и измена, него и зато што чак и када некоме дае
нанеугледнии део, он га лишава нечег веег. Свет е едан, а дели се ради
мноштва, можда и безброа уди, од коих сваки стреми и покушава да овлада и
управа целим светом. Она кои уби свет жедан е свега, било да има више од
осталих, било да има мае од их, било да има више од свих осталих, ипак тугуе
за оним што не поседуе, док онога ко заостае за им огорчуе своим преобием.
Насупрот томе, када се божанска духовна сладост и радост на нераздеив начин
доделе човеку, чак и када би он могао да их прими у целини, други од тога нее
претрпети никакву штету. Тако свако од нас свецело поседуе побожност и тиме
никако не штети своме ближем, него му, напротив, на многе начине помаже.
12. Ова свет, дакле, као што сам рекао, заедно са задовоством доноси и тугу, а
наше тело задовоство прихвата, док тугу одбацуе. Зато е ова свет за ега уедно
и приатан и неприатан. Треба се клонити оних кои су обузети убаву према
своме телу и нису упознали природу ствари овога света, т. да он ние само угодан,
него да е и болан, и не схватау да се онога, што толико уважавау, треба клонити.
Када их задеси невоа, што е заиста у природи овога света, они као да се боре у
нои, ер нее схватити разлог страдаа, него е сваки пут у невоама кое их
задесе кривити едан другог. Одатле се несреном удском роду открива нови ро
неприатних страсти, као што су увреде, оговараа, клевете, гнев, мржа, свае,
завист и свака жеа испуена горчином, услед чега по целом свету долази до
ратова и убистава, а нарочито у нашем покоеу, ер се убав охладила и
умножио се грех.
13. Ми, меутим, треба да се сачувамо у еднодушности (досл. едномислиу),
седиени меусобно узаамним миром, удаавауи се од сваке махнитости
против другог, ер то и душу и тело доводи до пропасти. О, брао, молим вас,
праштамо едан другом, ако е неко ут на другога, као што е и Христос нама
опростио, да бисмо не само у храмовима Божиим, него и у куама и на улици били
тихи, и да бисмо еднодушно и едним устима славили Оца нашег, Кои е на
небесима. На целом овом злом списку погубних страсти, бременитих
204
задовоствима и тугом, постое ош и друге, кое нису ни безболне ни приатне.
Оне као полазиште свога постоаа имау помешане противречности а то су
неискреност, улагивае, лукавство и лицемере.
14. Видите ли прелест и обману овога света и до кое е мере она многолика?
Видите ли каквим нас све видовима зла окружуе? Видите ли на кое нас све начине
одваа од Бога? Ми смо на разне начине обузети мноштвом страсти кое нас
лишавау бестраша. Зато е и Сам Господ рекао: Свет ова у злу лежи, а авола е
назвао "кнезом овога света". Меутим, немоте помислити да лукави влада небом и
земом и створеима Божиим коа су измеу их, те да га е Господ због тога
назвао "кнезом овога света". Нека е далеко од нас тако безбожна мисао, ер свет не
лежи у злу сам по себи. Она кои е измерио небеса измерио педима, како каже
пророк, и кои зему држи на свом длану (в. Иса. 40; 12), едини е ихов Творац.
Меутим, злоупотреба ствари, острашеност према ономе што поседуемо, свет
неправде, зла похота и надменост - како каже Христов убени Богослов - нису од
Оца.
Дакле, ова свет лежи у злу због наше злоупотребе и равог управаа име, и то
е та свет чии е кнез сатана. Ово горенаведено мноштво страсти устроила е наша
грехоубива воа уз садество лукавога. Они, што се нису ослободили (од греха)
путем покааа, чине авола своим господаром.
15. Ми, кои смо се привезали за Христа, зажелимо гори свет; зажелимо Царство
кое нам е Христос обеао; удаимо се од наслада кое уништавау душу;
страхумо од пакла огеног кои прети сластоупцима; бежимо од неуздржаности,
пианства, блуда, прождривости, користоуба, неправде, славоуба,
гордости, мрже, гнева, нечовечности. Због тога смо, ава, авола поставили за
кнеза нама самима и овом свету. Бежимо, дакле, од прелести овога света и од
еговог кнеза, и покажимо кроз своа добра дела да смо и сами дело свеблагих
руку Божиих. Тако емо дивно користити ствари садашег века и, када дое,
време уживаемо у обеаним вечним добрима.
16. Нека их сви ми задобиемо благодау и човекоубем Господа нашег Исуса
Христа, са Коим нека е слава Оцу, са Светим Духом, у векове векова. Амин.
205
34. Беседа
Изговорена на свето Преображее Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа;
у о се доказуе да е светлост коа се поавила
приликом Преображеа нестворена.
1. Паживо проматрауи ово велико дело Божие - мислим на целу видиву
творевину - ми га хвалимо и дивимо му се. у паживо испитуу и елински
(незнабожачки) мудраци, па о се такое диве и узносе о похвале. Ми то,
меутим, чинимо у славу Творца а они противно егово слави, ер су се безбожно
поклонили творевини а не Творцу (в. Рим. 1; 25). Исто тако, ми тумачимо
(разашавамо) пророчке, апостолске и отачке речи на корист удима и у славу
Духа кои е говорио кроз пророке, апостоле и оце. их тумаче и предводници
ереси кое су се поавиле у зла времена, али они то чине на штету оних кои су се
за има повели, и удаууи се од истине коа е у благочашу (побожности),
користеи се речима Духа против Духа. И у само речи еванелске благодати, коа
е узвишена и одговара зрелом (досл. старачком) слуху и поимау, наши богоносни
Оци своим устима изглауу оно што е у о тешко разумиво, и чине е
доступном за све нас несавршене. Као чедоубиве маке, они зубима омекшавау
претерано тврду храну, чинеи е погодном и лако прихвативом за децу коа су
ош на грудима, ер и влага коа се налази у устима маке по телу постае храна за
децу. Тако и мисли кое постое у срцима богоносних Отаца постау погодна храна
за душе уди кои слушау и веруу. Уста пак лукавих и по злу чувених уди
испуена су смртоносним отровом, кои, када се помеша са животоносним речима
(Светог Писма), чини и их смртоносним за оне што их неразумно слушау.
2. Бежимо стога од оних кои не прихватау светоотачка тумачеа, него покушавау
да сами од себе уведу нешто супротно.Претварауи се да поштуу речи Светог
Писма заправо одбацуу ихово благочестиво поимае. Да, бежимо од их више
него од змие, ер змиа, када окуси тело, предае смрти оно што е пролазно,
одвоивши бесмртну душу; а они (еретици), зубима дохватау саму душу и одваау
е од Бога, у чему се и састои вечна смрт бесмртне душе. Дакле, свом снагом
бежимо од таквих уди, и притекнимо онима кои саветуу оно што е побожно и
спасоносно, ер е сагласно Отачким предаима.
3. Ово сам сада рекао вашо убави и дао као увод, пошто данас славимо свето
Преображее Христово на гори, и треба да говоримо о светлости коа се при томе
поавила, а против кое ени неприатеи воде велику борбу. Представимо сада
нешто подробние еванелске речи кое су данас читане, како бисмо разасншш
тану и показали истину. И после шест дана узе Исус Петра и акова и ована,
206
брата егова, и изведе их на Гору високу саме. И преобрази се пред има, и засиа
лице егово као сунце (Мт. 17; 1-2). Као прво, треба поаснити следее: после ког
дана апостол Христов и еванелист Мате рачуна шест дана, после коих е
наступио дан Преображеа Господег? После ког дана, дакле? То е она дан, у
кои е Господ, поучавауи Свое ученике, рекао да е дои Син Човечии у слави
Оца Свога, и додао да има неких меу вама што стое овде, кои нее окусити
смрти док не виде Сина Човечиег где долази у Царству Своме (Мт. 16; 27-28),
називауи славом Оца и Царством Своим светлост Свога Преображеа. И
Еванелист Лука, показууи и ош асние излажуи ово, каже: А око осам дана
после ових речи, узе Он Петра и ована и акова и попе се на гору да се помоли
Богу. И док се моаше постаде изглед еговог лица другачии, и одело егово
бело и блистауе (Лк. 9; 28-29).
4. Како се они меусобно слажу? едан асно каже да е измеу обавиваа и
аваа прошло осам дана, док други каже: после шест дана? Слушате па ете
сазнати. На (Таворско) гори е било осам, а изгледало е да има шест; заедно са
им попела су се и ова троица: Петар, аков и ован, и тамо су видели Мосеа и
Илиу како са им беседе; тако их е свеукупно било шест. Меутим, заедно са
Господом невидиво су били присутни и Отац и Дух Свети, Први - сведочеи
Своим гласом, да е Он Син егов убени, а Други - сиауи у светлом облаку и
показууи везу и единство светлости, како измеу Себе и Сина, тако и измеу
Себе и Оца, ер се ихово богатство састои у повезаности и у заедничком
зрачеу светлости. На та начин шесторица представа осморицу. Као што тада
шест и осам нису представали никакву неусаглашеност, тако ни Еванелисти -
едан када каже: после шест дана, а други: осам дана после ових речи - нису
меусобно несагласни, него као да су нам, кроз едан и други бро кои су на гори
таанствено и у исто време очигледно показани, пружили неки вид изображеа.
5. Неко би тако, гледауи на слово, могао оправдано да нае да су
богопроповедници узаамно сасвим сагласни, ер када Лука каже: осам дана, он не
противуречи Матеу кои е рекао: после шест дана, ер бро осам укучуе и она
дан када су речи биле изговорене, и она дан у кои се Господ преобразио; и Мате
онима кои разумно проучавау ствар дае то да схвате: зато е и ставио реч после,
што означава следеи дан (након што е Господ изговорио поменуте речи - Мт.
16,27-28), чега код Луке нема; зато он и не каже "после осам дана", како каже
Мате, него: у осми дан. Тако, дакле, у излагаима Еванелиста нема никаквог
разилажеа.
6. У ихово привидно несагласности видиво е и нешто друго, велико и
таанствено. Пошто сте ве бое припремени за разумевае смисла, молим вас да
усмерите пажу на оно што е бити речено. Зашто е едан рекао: после шест дана,
а други е поменуо осми дан, док е седми пропустио? Зато што велико виее
светлости Господег Преображеа припада тани осмога дана, т. будуег века,
кои се ава после краа овога света, створеног за шест дана, и после нестааа
осета кои у нама делуу на шест начина, ер ми имамо пет ула коима додаемо ош
и реч (или "мисао"; прим. прев), коа изражава оно што чула примау, и представа
207
шесту енергиу (дество) у области наших осета. Но, Царство Божие, обеано
онима кои су достони, не само да е изнад чула, него и изнад речи (т. "мисли").
Зато после чудесног прекраиваа делатности ових шест начина проавиваа
енергие - чие неделае чини част седмом дану - у осми дан, силом боег дества,
наступа Царство Божие. Ову силу божанског Духа, чиим деством они кои су
достони созерцавау Царство Божие, Господ е, како предае божански Лука,
предсказао Своим Ученицима говореи: Заиста вам кажем: Има неки меу овима
што стое овде кои нее окусити смрти док не виде Царство Божие да е дошло
у сили (Мк. 9,1), што значи да е се онима кои гледау (созерцавау) подарити сила
да виде невидиво, пошто се претходно очисте од смртоносне и душегубне
скверне, а то и есте грех, чие кушае представа зачетак зла у мислима. Они кои
су се претходно очистили од тога нее окусити душевну смрт ер е им, како а
мислим, сила будуег аваа (епифание) душу и ум сачувати неоскрнавенима.
7. Има неких меу овима што стое овде кои нее окусити смрти, док не виде
Царство Божие да е дошло у сили. Цар васеене се налази свуда, и свуда е
Царство егово. Када пак говори да егово Царство "долази", Он не каже да е
дои са неког другог места, него управо да треба да се покаже силом божанског
Духа, због чега е и рекао да оно "долази у сили". Ова сила ние случана и нее се
дати било коме, него само онима кои стое са Господом, т. онима кои су утврени
у вери у ега и кои су се угледали на Петра, акова и ована кое е Логос напре
извео на високу гору, т. изнад ништавности наше природе. Господ се на гори
авио, како неко обашава, делимично Сам снисходеи са Свое висине, а
делимично узводеи нас из наше земне унижености - да би Необухватни, онолико
колико е то могуе, био обухваен роеном (т. створеном) природом. Ово авае
(Бога) никако ние потчиено разуму, него е много силние и узвишение од ега,
пошто се збило силом божанског Духа.
8. Светлост Господег Преображеа ние светлост коа настае и нестае, не може
се ограничити и ние подложна мои чулног опажаа, мада е за кратко време и на
самом врху горе била видива телесним очима, или, како неко каже: "Променом
чула коу е у има изазвао Дух Свети таници Господи били су тада приведени
из стаа тела у стае духа". На та су начин они, колико им е то даровала сила
божанског Духа, видели ту неизрециву Светлост. Они кои сада хуле на у, пошто
не разумеу, приписали су светлост божанског Преображеа коу су видели
изабрани апостоли вештаствено и створено сили, и самим тим покушавау да на
творевину сведу не само ту светлост, односно Божиу славу и Царство, него и саму
силу божанског Духа, коом се божанска аваа откривау достонима тога. Они,
дакле, нису чули нити поверовали Павлу кои каже: Што око не виде и ухо не чу, и
у срце човеку не дое, оно припреми Бог онима кои Га убе. А нама Бог откри
Духом Своим, ер Дух све испитуе, и дубине Божие (1. Кор. 2; 9-10).
9. Када е, како е речено, настао осми дан, Господ е узео Петра, акова и ована и
изашао на гору ради молитве. Он е увек све удаавао, укучууи ту чак и
апостоле. Молио се у самои, као што се догодило оног дана када е са пет хлебова
и две рибе нахранио пет хиада уди са женама и децом, а затим их све отпустио и
208
све ученике приморао да се укрцау у лау, а Сам отишао на гору да се помоли.
Понекад е са Собом водио неколицину оних што су превасходили остале. И
заиста, кад се приближавало време спасоносних Страдаа, осталим ученицима е
рекао: Седите ту док а одем тамо да се помолим Бо1у (Мт. 26; 36), а са Собом
повео Петра, акова и ована. У овом случау, узевши само их, извео их е на
високу гору и преобразио се пред има, т. на ихове очи.
10. Шта значи "преобразио се"? Златоусти Богослов каже: "Открио им е, колико е
Он благоволео, мало од Свог божанства, и таницима показао Бога кои у ему
обитава." Како каже Лука: Док се моаше постаде изглед еговог лица другачии;
и: Засиа лице егово као сунце, како пише Мате. Он каже: Као сунце, не зато да
би неко замислио ту светлост као вештаствену, ер е то умно слепило оних кои
нису у стау да схвате ништа узвишение од (видивих) природних поава
("феномена"), него зато да бисмо ми схватили да оно што за уде кои живе по
чулима и виде сагласно чулима представа сунце, то за оне кои живе духом и
гледау духовно (на духовни начин) представа Христос, као Бог. У том
боговиеу боговидиоци немау потребу за
другом светлошу. Од вечности е светлост Он Сам, а не неко други. Какву потребу
за другом светлошу имау они кои поседуу навеу светлост? Тако е Он засиао
за време молитве и открио изабраним ученицима ту неизрециву светлост, док су
томе истовремено присуствовали и навеи меу пророцима, како би показао да е
молитва узрок овог блаженог виеа, и како бисмо ми схватили да кроз
приближавае Богу, кое се постиже врлинама, као и кроз сединее нашег ума са
им, настае и ава се то сиае кое се дае и кое е видиво свима онима што се
путем усрдног твореа добрих дела и чисте молитве непрестано уздижу ка Богу.
Истинска и надивниа Лепота - каже неко - може да буде видива само ономе ко е
очистио сво ум, будуи да се она односи на божанску и блажену природу, и она
ко созерцава ено сиае и благодати и сам добиа нешто од е, као да е и
сопствено лице обоио неким блиставим саем. Отуда се и Мосеево лице
просветлило (досл. прославило) приликом беседе са Богом.
11. Видите ли да се и Мосе преобразио када е изашао на гору (Синаску) и тако
угледао славу Господу? Мосе е, меутим, "био подвргнут" преображеу и ние
га извршио он сам, и то онолико колико му е мера сиаа Истине допустила да
види и понесе светлост Божиу. Наш Господ Исус Христос е у Себи имао то
сиае. Он зато ние имао потребу ни за молитвом коа би егово тело озарила
божанском светлошу, него е тиме (молитвом) показао одакле е светитеима
долазити то озарее Божие и како е га они видети, ер е и праведници засати
као сунце у царству Оца иховог (Мт. 13; 43). Тако е, поставши свецело божанска
светлост, као пород божанске светлости, видети Христа како божанствено и
неизрециво сиа, Христа Чиа се божанска слава, своствена егово природи,
авила на гори Тавор као заедничка и еговом телу - услед единства Ипостаси.
Тако е, услед ове светлости, лице егово засиало као сунце.
209
12. Они меу нама кои се хвале елинском науком (т. незнабожачком,
хуманистичком философиом; прим. прев) и мудрошу овога света, и кои никако
не желе да слушау духовне уде када е у питау учее Духа, него им се чак и
противе, када чуу за светлост Преображеа Господег на гори, коа е била
видива апостолским очима, одмах е своде на вештаствену и створену светлост,
унизууи на ту раван ову невештаствену, незалазну и свагдапостоеу светлост,
коа не само да превазилази чула, него и мо ума, ер, будуи да су и сами
приземни, не могу себи да представе нешто више од земаског. Он Сам, Кои е
засиао том Светлошу, показао е да е она нестворена називауи е "Царством
Божиим" - ер Царство Божие ние потчиено и створено, него е едино кое ние
подвлашено господарима, кое е неосвоиво и налази се са оне стране (изван
граница) сваког времена и века. "Царство Божие", каже неко, "не настае и ние
везано за неке векове или времена". Веруемо да е такво и наслее оних кои се
спасавау.
13. Будуи да се Господ преобразио и засиао, да е показао славу, блистае и ту
светлост, и да е поново дои такав каквим су га видели ученици на гори, зар е
могуе да е Он тек тада добио светлост, у виду додатка кои е да поседуе у
векове, али кои дотле (т. пре Свога Преображеа) ние поседовао? Нека е далеко
од нас таква хула! Она ко тако говори признао би у Христу три природе: божанску,
удску и природу те светлости. Не, ние Он показао никакво друго блистае до
оно кое е имао непроавено (скривено) у Себи. Он е под телом имао скривено
сиае божанске природе. Према томе, та светлост е божанство и ние створена.
Како тврде богослови, Христос приликом Преображеа ние примио ништа што
дотле ние имао нити се изменио у нешто што пре ние био, него е то учинио да би
Своим ученицима показао оно што Он есте, отварауи им очи и чинеи да слепи
прогледау. Видиш ли да су очи кое физички гледау слепе за виее те
Светлости? Дакле, нити е та светлост била вештаствена, нити може да се види
едноставним гледаем чулним очима, него очима кое су силом божанског Духа
припремене да е виде.
14. Они су били измеени, и само тако видели су измеени облик, не она кои се
тек показао, него она кои е Он примио од самог седиеа са нашом природом,
обоженом седиеем са Логосом Божиим. Одатле е и Она коа е зачела у
девствености и родила на чудесан начин познала Бога кои е од е роен и носио
тело; а такое и Симеон, кои Га е као младенца примио на руке, и старица Ана
коа Му е изашла у сусрет. Божанска сила се проавивала као кроз стаклену опну,
озарууи оне коима су очи срца очишене.
15. Зашто Он измеу осталих бира само оне врховне и узводи их, и то насамо?
Сигурно зато да би показао нешто велико и таанствено. Шта е велико и
таанствено било у гледау чулне (вештаствене) светлости, кое е и пре узласка на
гору било своствено како овима кои су се попели, тако и онима кои су остали
доле? Зашто би им била потребна сила Духа, и, благодареи о, припремае или
измеивае ихових очиу, да би видели ту светлост, ако е она била вештаствена
и створена? Зар вештаствена светлост може да буде слава и Царство Оца и Духа?
210
Зар е у такво слави и Царству у будуем веку да дое Христос - тада кад не буде
потребе ни за ваздухом, ни за светлошу, ни за местом ни за било каквом, томе
сличном стихиом (елементом), него када е нам, уместо свега тога, како вели
апостол, бити Бог? Ако е да буде уместо свега, онда е, наравно, да буде и уместо
светлости. Из свега тога се, опет, показуе, да е та светлост - светлост Божанства.
Тако и навеи богослов од свих еванелиста, ован, у Откривеу показуе да она
будуи и непролазни (постоани) град не потребуе сунца ни месеца да му светле,
ер га слава Божиа осветли, и светлост е егова аге (Отк. 21; 23). Зар нам ние
и овде асно показао Исуса Кои се сада божанствено преобразио на Тавору, и Кои
е заиста имао тело као светило, а уместо светлости славу божанства коа се на гори
показала онима кои су са им на у узашли? И за оне кои у том граду обитавау
он каже да им нее требати светике, ни светлост сунчана, ер е их обасати
Господ Бог, и нои више нее бити (Отк. 22; 5). Каква е то светлост код кое нема
изменивости ни сенке промене (ак. 1; 17)? Каква е то неизменива и незалазна
светлост? Ние ли то светлост Божанства?
16. Како су пак и Мосе и Илиа, а нарочито Мосе, чиа душа ние била седиена
са своим телом, могли да буду видиви и прославени вештаственом светлошу,
ер су и они, кои су се показали у слави, говорили о еговом исходу кои е
требало да се саврши у ерусалиму (Лк. 9; 31). Како су их апостоли препознали,
познае)?
17. Да не бисмо одвише уморили ваше умове, остале еванелске речи сачуваемо
до времена свесвештеног и божанског свештенослужеа. Верууи онако како су
нас научили они кое е просветлио Христос, т. они едини што поседуу савршено
знае, ер е, како Бог каже кроз Пророка, тана Моа за Мене и Мое, дакле -
дивно верууи онако како смо научени, и разумевауи таанство Господег
Преображеа, поимо ка сиау те светлости и, чезнуи за лепотом непромениве
славе, очистимо очи ума (душе) од земаске нечистое. Презримо све оно приатно
и заводиво што ние постоано, и што, мада се чини слатко, узрокуе вечну пату,
све што, чак и ако улепшава тело, душу облачи у ону наказну хаину греха услед
кое е она ко ние имао одеу непропадивог седиеа (са Христом) везаних
руку и ногу бити бачен у ога и у таму накрау.
18. Нека се сви ми од тога избавимо озареем и познаем нетварне и
свагдапостоее Светлости Господег Преображеа, у славу егову и беспочетног
еговог Оца и живототворног Духа, Коима е едино своствено то блистае, и
Божанство, и слава и Царство и сила, сада и увек и у векове векова. Амин.
211
35. Беседа
На Преображее Господе коа доказуе да,
иако е сама по себи божанска светлост нестворена,
она ипак ние суштина Божиа
1. Пророк Исаиа предсказуе о Еванеу говореи да е "Господ реч сажету
сатворити по читаво васеени" (Ис. 10; 23 - в. Септуагинту или црквенословенски
превод, где е смисао овог стиха знатно другачии него у Даничиевом преводу).
Сажета е она реч коа у мало казиваа обухвата велику мисао. Испитамо, дакле,
поново оне еванелске речи кое смо данас ве разматрали и приложимо им и
остале, да бисмо сви били проникнути чистим смислом кои се у има садржи и
обузети божанским надахнуем.
2. И после шест дана узе Исус Петра и акова и ована, брата егова, и изведе их
на гору високу саме, и преобрази се пред има и засиа се лице егово као сунце
(Мт. 17; 1-2). И гле, сада е погодно време, гле, сада е дан спасеа, брао, дан
божански, нови и вечити, дан кои се не мери временским размацима, дан кои нити
нараста нити се умауе, нити га но прекида. То е дан Сунца Правде, у коега
нема изменивости нити сенке промене (ак. 1; 17). Уз благовоее Очево и
садество Светога Духа, то Сунце е од тог доба човекоубиво засиало над нама и
извело нас из таме на своу зачуууу светлост, вечно распростируи свое
блистае над нашим главама, ер е то недоступно сунце.
3. Будуи Сунце правде и истине оно не допушта да заблиста онима што се служе
лажима и речима уздижу неправду или е делима испоавау, нити им пак допушта
да га познау, него се показуе и поверава онима што творе правду и убе истину, и
радуе их своим блистаем. О томе говори Писмо, казууи да светлост засиа
праведнику и правима срцем весее (Пс. 96; 11). Због тога и Псалмопоац Пророк
ускликуе Богу: Тавор и Ермон имену Твоме обрадовае се (Пс. 88; 12), унапред
описууи радост каква е касние настати на гори за оне што видеше то блистае.
Исаиа каже: Да раздрешиш ремее од бремена, да отпустиш потлачене и да
изломите сваки сво арам (Ис. 58; 6). А шта сле-ди за тим? Тада е синути видело
твое као зора, и здраве е твое брзо процвасти, и пред тобом е ии правда
твоа, и слава Господа бие ти зада стража (ст. 8) и: Ако избациш измеу себе
арам и престанеш пружати прст и говорити зло, и ако отвориш душу своу
гладноме и наситиш душу невону, тада е засати у мраку видело твое и тама
е твоа бити као подне (ст. 9-10), ер е и они, кое очигледно озари то Сунце, и
сами заблистати као сунца, будуи да е праведници засати као сунце у царству
Оца свога (Мт. 13; 43).
212
4. Одбацимо, дакле, брао, дела таме и творимо дела светлости, не само зато да
бисмо долично ходили у том дану, него и да бисмо постали "синови дана". Приите
и успнимо се на гору на коо е заблистао Христос, да бисмо видели шта се тамо
дешава или, бое речено, када такви постанемо и удостоимо се таквог дана, сам
Логос Божии е нас правовремено тамо узвести. Сада пак напрегните и подигните
свое духовне очи ка светлости еванелске проповеди да бисте се назад
преобразили обновеем свога ума и да, привучени на та начин божанским
озареем са висине, постанете саобразни подобиу славе нашег Господа (в. Фил. 3;
21), Чие е лице данас заблистало на гори као сунце.
5. Како то да беше "као сунце"! Некада се сунчева светлост ние налазила унутар
овог диска као унутар неког сасуда, ер е напре настала светлост, а диск е тек
четвртог дана створио Она што е све начинио, и са име повезао светлост, па тако
утврдио светило да твори дан и да истовремено буде видиво током дана. Ни
светлост божанства ние се, дакле, некада налазила у Христовом телу као у неком
сасуду ер е она (светлост) превечна, а оно (тело) придодато (присаедиено),
будуи да га е од нас примио Син Божии, и касние е ради нас било саздано,
обухватауи у себи пуноу Божанства и показууи се на та начин као
обоготворено и, истовремено, богоозарено светило. Тако е, дакле, лице Христово
заблистало "као сунце" и хаине егове постале беле као светлост или, како каже
св. Марко, хаине егове постадоше сане, врло беле као снег, какве не може
белиа убелити на земи (Мк. 9; 3).
6. Том светлошу заблистало е и поклоеа достоно Христово тело и егове
хаине, али не истом снагом, ер е егово лице заблистало као сунце, а хаине су
постале блиставе будуи непосредно уз (егово) тело. Кроз их (одежде) се
показало каква е одежда славе у коу е се у будуем веку обуи блиски Богу и
какве су одежде безгрешности што их е Адам преступом скинуо, увидео да е наг и
постидео се. Божанствени Лука каже: Постаде изглед лица еговог другачии, и
одело егово бело и блистауе (Лк. 9;29) увиауи да свему ономе што се тамо
дешава ние претходило ништа слично. Марко, меутим, изображава хаине,
говореи да беаху врло блиставе и беле као снег, али указууи да и то изображее
и та пример заостау за изгледом оних хаина. И заиста, снег е бео, али не и
блистав и на егово површини увек има неравнина, будуи да е услед ваздуха
кои се у ему налази у потпуности саставен од ситних мехуриа, а како се не
згушава као облак, ние у стау да истисне ваздух кои се налази унутра, смрзава
се услед силе хладное и спушта се будуи ношен ваздухом, сличан пени и по
белини и по неравнинама.
7. Како, дакле, белина снега ние довона да би изобразила лепоту тог призора,
спомие се и са, и еванелиста е тиме показао натприродност оне светлости
коом су хаине постале сане и беле. Светлости ние своствено да учини саним
и белим оно што обаса него, напротив, показуе боу онаквом каква уистину есте,
док е ова светлост како се показало прекрила или, бое речено, изменила бое, што
уистину ние своство чувствене светлости. Што е ош чудние, иако их е
изменила, сачувала их е непромееним, што се убрзо након тога и показало. Зар
213
нешто такво може да учини светлост какву знамо? Због тога еванелиста не
представа само преузвишени са и лепоту лица Господег него и натприродно
блистае егових хаина. Придруживши белини снега блистае, удауе
помисао да е та лепота била природна. Тако и уметност, чини ми се, додае
природи извесну лепоту, претпоставауи лепоту уметничким дотериваима, због
чега каже да "белиа не може тако убелити на земи".
8. Будуи да се превечни Логос, ипостазирана премудрост Очева, нас ради
оваплотио, Он у Самоме Себи у потпуности носи речи еванелске проповеди и та
реч као да е егова одежда, бела, асна и истовремено блистава, сана и
седефаста, бое речено, богодолична и богонадахнута за оне кои у духу виде што
е од Духа, богодолично тумаче речи Писма и тако показуу да су речи еванелске
проповеди оно што "белиа на земи" т. мудрац овога века не може протумачити.
И шта то кажем, да не може протумачити, кад не може ни да схвати оно што други
протумаче, ер, по речима апостола, Телесни човек не прима што е од Духа
Божиега... и не може да разуме (1. Кор. 2;14). Оно што, као божанствено и
духовно блистае, превазилази ум, погрешно тумачи као чувствено, упуштауи се
у оно што ние видео и узалуд надимауи се телесним умом своим (Кол. 2;18).
9. Петар, чии е ум био озарен тим наблажениим виеем и узнесен према
божанско убави и ош снажнио богочежи, ние више желео да се раздваа од
ове светлости: Добро нам е овде бити, рекао е Господу, ако хоеш, начиниемо
овде три сенице, едну Теби, едну Мосеу, а едну Илии, не знауи шта говори, ер
време васпоставаа ош ние наступило, а када пак дое то време, нее нам бити
потребне рукотворене сенице. Ние приличило ни да истоветношу сеница
изедначи Господара са слугама, ер се Христос, као истински Син, налази у
Очевом наручу, док пророци, као истински синови Авраамови, на одговарауи
начин обитавау у наручу Авраамовом. Када е Петар, и не знауи, говорио тако,
облак саан заклони их, прекративши Петрове речи и показууи каква сеница
доликуе Христу. Шта е, меутим, био сам та облак и како то да их е, будуи
светао, заклонио? Зар та облак ние она неприступна светлост у коо обитава Бог и
она светлост у коу се Он одева као у одежду, ер се каже: Поставио си облаке за
подноже свое (Пс. 103; 3) и: Поставио си таму за скровиште Свое (Пс. 17; 11).
Како каже апостол, Он кои едини има бесмртност живи у светлости
неприступно (1. Тим. 6;16), тако да су овде едно исто и светлост и тама коа
засеуе преизобилним блеском.
10. И свештени богослови сведоче да е неприступно оно што су напре угледале
очи апостола. "Данас е", како каже едан од их, "бездан неприступне светлости,
данас су на Таворско гори апостоли гледали безгранично изливае божанског
блистаа" (св. ован Дамаскин, Беседа на Преображее, 2, Р. G 96, 545. Б). И
велики Дионисие, говореи да е та неприступна светлост примрак у коем обитава
Бог, тврди да у ему свако "бива удостоен да види и позна Бога". Била е то, дакле,
она светлост коу су апостоли напре видели како сиа са лица Господег, а затим и
као засеууи светли облак. Тада е због слабиег блистаа могао бити виен а
затим е, засиавши много снажние, услед преизобилног блистаа постао
214
невидив, и тако засенио Извор божанственог и непресушног светла - Сунце
Правде, Христа. Чувствено сунце такое допушта да буде виено када се излива у
облику зракова, али то онемогууе када се неко загледа непосредно у ега, ер
егов са превазилази меру (т. могуности, нап. прев.) наших очиу.
11. Чувствено сунце се показуе, што е и природно, али не по сопственом хтеу
нити пак само онима коима би хтело. Сунце Истине и Правде Христос, не поседуе
само природу и природно блистае и славу, него и одговарауу воу, тако да
промислитески и спаситески озаруе само оне кое пожели и онолико колико
пожели. Због тога е, пожелевши тако, и очи апостола озарио и био за их видив
као сунце, али само накратко, а затим е по Своо вои ош снажние заблистао,
постауи невидив за очи апостола због преизобилног блистаа и као да е зашао
за осветени облак. Из облака се меутим, зачуо глас: Ово е Син Мо убени кои
е по Моо вои, ега слушате (Мт. 17; 5). Приликом крштеа Господег на
ордану су се отворила небеса и зачуо се та исти глас кои се разлегао из оне исте
славе коу е касние, нетремице мотреи, видео и Стефан када су се за ега
отворила небеса и када се испунио Светим Духом. Сада се пак та глас зачуо из
онога облака што е осенио Исуса. Та облак е, дакле, истоветан са наднебеском
славом Божиом. Може ли, према томе, чувствена светлост да буде наднебеска?
12. Глас Оца из облака поучаваше да е све, што се дешавало пре доласка на зему
Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, односно жртве, законодавство и
усиновее, било несавршено и да ние постоало нити се савршавало према
првобитно вои Божио него е, напротив, било само допуштено због будуег
доласка и аваа Господег. Он е Та Кои е као убени Син по вои Очево,
у Коем почива Отац и Кои савршено удовоава Оцу, због чега (Отац) саветуе да
Га слушау и да Му се покоравау. Ако Он каже: Уите на уска врата, ер су
широка врата и широк пут што воде у пропаст, а уска врата и тесан пут што
воде у живот, послушате Га; ако каже да е та светлост Царство Божие,
послушате Га и веруте Му, и учините себе достонима тога светла.
13. Када се показао светли облак и када се глас Очев зачуо из облака, ученици,
каже Еванелиста, "падоше ничице", али не због тог гласа будуи да су га и рание
чули, не само на ордану него и у ерусалиму када се приближило спасоносно
страдае. Када е Господ рекао: Оче, прослави име Свое, и тада е дошао глас са
неба: Прославих, и опет у прославити (н. 12;28) и зачуло га е читаво мноштво
уди, али нису падали ничице. Овде се то дакле ние десило само због гласа, него и
због светлости коа се поавила заедно са тим гласом. Због тога богоносни (Оци)
оправдано сматрау да ученици нису пали ничице нити због гласа нити због речи,
него због овог промееног и натприродног светла, будуи да, како каже еванелист
Марко, "беаху уплашени" и пре него што су зачули глас, односно (беаху
уплашени) због овог богоавеа.
14. Када се свим тим показало да е та светлост божанствена, натприродна и
нестворена, шта би ош хтели они што су се претерано препустили споашим и
душевним (т. овоземаским, житеским, недуховним) наукама и што нису у стау
215
да спознау оно што е од Духа? Они меутим падау и у други понор, и ту светлост
не именуу као божанствену славу, Божие царство, лепоту, благодат и блистае,
као што чинимо ми, поучени Господом и богословем, него, напротив, одлучно
тврде да е та светлост, за коу су претходно говорили да е чувствена и створена,
суштина Божиа. Господ у Еванеу не каже да е та слава заедничка само за ега
и Оца него и за свете ангеле, као што пише божанствени Лука: Ко се постиди Мене
и Моих речи ега е се Син Човечии постидети када дое у слави Своо и Очево
и светих ангела (Лк. 9; 26). Они, дакле, што тврде да е ова слава суштина, реи е
да е она (суштина) истоветна за Бога и за ангеле, а то е ве крае безбожништво.
15. То слави и Царству нису, дакле, причасни само ангели него и свети меу
удима. Отац и Син са Божанственим Духом поседуу, меутим, ту славу и
Царство по природи, док о ангели и уди бивау причасни по благодати и отуда
од е задобиау просветее. То су нам потврдили Мосе и Илиа, будуи заедно
са им виени у то слави. Мосе ние заблистао само сада на Тавору, поставши
заедничар божанске славе, него и онда, када се егово лице толико прославило да
синови Израиеви нису могли да га гледау. То потвруе она што говори да е
Мосе "бесмртну славу Очеву показао у свом смртном лицу" (Симеон Метафраст,
О слободи ума, 21, РG 34, 956 АВС). Она, што противуречи Евномиу будуи да
ова пориче причасност Сина слави Сведржитеа, одговара: "Чак и да е било речи
о Мосеу, не бих допустио такво мишее".
16. Заеднички су и единствени та слава, и то Царство, и та светлост Богу и
светима еговим. Због тога и пророк-Псалмопоац ускликуе: У светлости лица
Твога ходие (Пс. 88; 16). Нико се, меутим до сада ние одважио да каже како Бог
и свети имау заедничку и едну исту суштину. Сада се (на Преображее) на гори
показао божански са кои е заеднички божанству Логоса и еговом телу;
меутим, говорити да е заедничка суштина божанства и тело значило би говорити
на начин Евтиха и Диоскора, а не оних кои желе да буду побожни. Ту славу и
светлост е сви видети када се Господ покаже блистауи од Истока до Запада. у
су и сада видели они што су се присаединили Исусу. Нико, меутим, ние обитавао
у само ипостаси и суштини Божио, нити е видео и разоткрио природу Божиу. Та
божанска светлост дае се по мери и може се примати више или мае, сагласно
достоности онога ко е, нераздеиво раздеиву, прима. Ево и непосредног
сведочанства о томе: лице Господе заблиста аче од сунца, а хаине посташе
сане и беле као снег. Мосе и Илиа су се такое могли видети у то слави, али
ниедан од их ние тада заблистао као сунце, па су и сами ученици час гледали
ону светлост, а час одвраали поглед од е.
17. Ова светлост се дакле мери на та начин, и нераздеиво се раздеуе, и дае се у
вео или мао мери. Она се делимично спознае сада, а делимично касние. Зато и
божанствени Павле каже: Делимично знамо, и делимично пророкуемо (1. Кор. 13;
9). Савршено е нераздеива и несхватива суштина Божиа, и ниедна суштина не
допушта нити умаее нити увеае. Измеу осталог, проклетим месалианцима
е своствено да сматрау како достони могу видети суштину Божиу. Ми дакле,
кои се одвраамо како од старих тако и од садаших еретика и веруемо, као што
216
смо и научени, да свети виде Царство, славу, блистае, неприступачну светлост и
благодат Божиу и да постау причасни о, али не и суштини Божио, корачамо
ка блистау благодатне светлости да бисмо познали Трисветлосно Божанство и
поклонили Му се, Оном Кое из едне троипостасне природе исиава единствену
неизрециву светлост. Очима ума узнесимо се према Логосу, Кои се сада заедно са
телом налази изнад небеских сводова. Он богодолично седи са десне стране
Величанства и као из даине, обраа нам се оваквим гласом: "Ако неко жели да се
приближи ово слави нека онда, колико год е могуе, корача Моим путем и нека
подражава начин живота какав сам показао док сам био на земи".
18. Созерцавамо, дакле, унутрашим (духовним) очима ово велико виее, нашу
природу коа е вечно присаедиена невештаственом божанском огу. Када
одбацимо "кожне хаине" у кое смо се обукли услед преступа, а са има и
земаске и телесне бриге, ступимо на свету зему, односно, нека свако кроз
врлине и кроз устременост ка Богу покаже своу свету зему, да бисмо задобили
одважност када Бог дое у светлости и почне да просветуе, како би се,
просветени, вечно присаединили слави Тросунчане и едноначалне Светлости,
сада и увек и у векове векова. Амин.
217
36. Беседа
На читае из еванеа по Матеу, у 11. недеу,
а чиа е тема парабола у коо се каже:
Царство е небеско слично човеку цару
кои хтеде да се прорачуна са слугама своим (Мт. 18:23).
У о се говори и о дуготрпеу и састрадау (самилости)
1. Стварауи човека као самовласног (бие са слободном воом), Бог га е
удостоио и великог промишаа да ту самовласност (слободу вое) добро
употреби и да не буде наклоен злу него добру. Он га е истовремено створио по
Свом сопственом образу и подобиу како човек, мотреи на благи Праобраз, не би
отпао од добра. Бог би, како и доликуе, према ему као према Свом образу
показао богатство Свог милосра више него према било ком другом Свом створеу
и Он би га услед тога, путем подражаваа, привукао ка добру какво е сразмерно и
одговара човеку. Човеку е, дакле, могуе да кроз ово подражавае буде добар, ер
е створен по образу Творца, али е немогуе да човек буде толико и неизмениво
добар као Бог.
2. Размислите о мноштву и величини благодатних дарова кое нам Бог показуе и
даруе, представауи Самога Себе као узор доброчинстава. Изоставиу овога
пута доброчинства своствена нашо природи, каква нам е даровао да бисмо им и
сами стремили и о коима Давид каже: Чудесно е за ме знае Твое за мене,
надача ме, не могу према ему (Пс. 138; 6). Сада у, дакле, укратко говорити о
ономе што е изван нас и око нас. Наиме, све видиво и невидиво Он е створио
ради човека, не само небо, зему, воду, ваздух и ватру и све оно што се у има
садржи, не само разнородне бине и животиске врсте кое поединачно не
можемо ни да наброимо, него е чак и само разнолико и неброено мноштво ангела
створио ради човека. Неке од их е поставио да управау светом и буду
старешине народне, као што Божии пророци, од их научени, уче нас, а неке пак
као служитее оних кои е наследити вечно спасее, као што е велики Павле, и
сам од Бога поучен, открио нама (в. евр. 1; 14). И зашто се ограничавам само на
оно што е створио, кад е Он и Самога Себе ради нас учинио човеком. Коа е реч
изразити оне речи кое Он ради нас изговори, начин живота и врлине кое нам е
Самим Собом показао, величину чуда коа е ради нас Он Сам савршио? Меутим,
чудо кое превазилази сва остала чуда есте то што е ради нас и Самога Себе
предао смрти и васкрсао, и ради нас се вазнео, будуи увек жив као Бог на
218
небесима или, бое речено - Кои е свугде и над свим, постоеи пре векова и у
векове векова, па и дае.
3. Све што е Он за нас учинио проистиче из милосра. Шта Га е друго покренуло
према таквим и толиким доброчинствима, ако не човекоубе, убав и милосре?
То милосре се, меутим, двоако проавуе: пре него што смо сагрешили пред
им, Он е, по Своо милости, многоброним доброчинствима допунио слабости
наше природе. И након што смо сагрешили пред им, Он е, по милости Своо,
показао дуготрпеивост и не само то него е, услед великог сажаеа, те дарове
увек чинио све боим и веим. Он не само да нам ние враао зло за зло и
одговарао на зло добрим, него е показао и навее добро изнад коега нема ничега,
нити ишта бое од ега постои, будуи да е затим и Самога Себе предао за нас, и
то е прво, навее и крае добро, бое реи, едино што е уистину добро и
несравиво.
4. Ако е, дакле, доброта милосра двоака, онда се она на едан начин показуе у
давау крова, уточишта и хране и у благовремено помои онима, коима е то
потребно. ен други вид се испоава у дуготрпеу, незлопамеу и самилости
према онима што су нас ражалостили. Поставши ради нас човек и удостоивши нас
да буде наш Учите, Син Божии нас подстиче на први вид милосра, а он се
састои у томе да онима коима е потребно, допустимо да учествуу у нашем
иметку, ер каже: Кои иште у тебе, пода му (Мт. 5; 42) и: Сабирате себи блага
на небу где ни моац ни ра не квари, и где лопови не поткопавау и не краду (Мт.
6; 20). На другом месту каже: Подате милостиу од онога што е унутра и гле,
све е вам бити чисто (Лк. 11; 41).
5. Не подстичуи нас на милосре само тим речима него и параболама, Он као да
нам предочава она настрашнии, будуи долазак, и показуе се као Цар кои седи
на престолу славе. Оне, кои буду милосрдни, поставие Себи с десне стране, као
оне што су чинили добра дела, а оне пак кои не буду милосрдни поставие са леве
стране, прекоревауи их због шкртости и говореи да су проклети ер су се и
према ему Самом показали као немилосрдни када нису притекли у помо
сиромасима, и упутие их у ога вечни, припремен аволу и ангелима еговим.
Напротив, авно прославауи доброчинитее и показууи да е доброчинство,
учиено сиромасима, доброчинство учиено ему Самом, Он сведочи да су они
благословени Оца еговог и чини их наследницима Царства, припременог за их
од ствараа света. То, дакле, говори Господ у Еванеима, саветууи нас и
побуууи на оно прво милосре, односно на давае милостие сиромасима.
6. А шта се каже о другом виду испоаваа милосра, кои се изражава у
незлопамеу и самилости према онима што су нас увредили? Никоме не
узвраате зло за зло... и побеуте зло добрим (Рим. 11; 17; 21), не судите и нее
вам се судити (Мт. 7; 1. и Лк. 6; 37) и: Ако опростите удима сагрешеа ихова,
опростие и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите удима сагрешеа
ихова, ни Отац ваш нее опростити вама сагрешеа ваша (Мт. 6; 14-15). И као
што се у погледу оног првог вида милосра користио поучним речима и убеивао
219
самим делима, представауи Себе као Пастира и Цара, тако и у случау
незлопамеа и милосра према грешнима Он не само да е изрекао речи кое смо
претходно навели, него им е приложио и наменио и параболу коа вам е данас
прочитана из Еванеа: Царство е Божие, каже, слично човеку цару кои хтеде
да се прорачуна са слугама своим. И кад се поче рачунати, доведоше му еднога
дужника од десет хиада таланата (Мт. 18; 23-24).
7. Он на овом месту "човеком царем" назива Свог Оца, као што у речима о
свршетку света говори о Самоме Себи. Када пак каже да е Царство "слично
човеку", то е стога што говори у виду параболе. Он Сам (наш Господ Исус
Христос) ние постао сличан човеку само у параболи, него е и уистину постао
човек какви смо и ми. единствен е, уистину, престо и едно е Царство Оца и
Сина, али будуи да овим речима говори о доброчинству према ближем, каже
"гладан беах", "жедан беах", назива сиромахе браом спомиуи, осим тога, и
остало што е било своствено еговом оваплоеу. Због тога касние и каже за
Самога Себе да на престолу седи као Цар (в. Мт. 25; 32-46), будуи да у параболи
спомие "арие" и "овце" и говори о Самоме Себи као о Цару и Пастиру. Овде,
меутим, спомиуи слуге, разрачунавае и новац своствене царско ризници,
говори да е Отац сео као Цар, тражеи обрачун и захтевауи дуг.
8. Због чега Он тамо каже: "Тада е сести", "сабрае се" и "разлучие" и "тада е
реи Цар" (Мт. 25; 32-46), уколико се све то не односи на будуе време, док овде
каже "сличан е", "хтеде да се прорачуна" и "доведоше му еднога дужника" и,
уопште, зашто све речи на овом месту означавау прошло време? Зато што се све
што е тамо речено (у првом случау) односи на будуи век, док се веина
изреченог у параболи коа нам е данас изложена углавном извршава овде. Када е,
каже се, био приведен дужник кои е дуговао десет хиада таланата, ние имао
чиме да плати, због чега заповеди господар егов да продаду ега и жену егову и
децу и све што имаше, и да се наплати (ст. 25). Када пак ова клаауи се паде
пред ега и затражи да буде стрпив, уверавауи га да е вратити, Господар га е,
смиловавши се, отпустио и опростио му дуг. Ништа од овога не припада будуем
веку: нити одлагае, нити дужниково обеае, нити разрешее, нити пак
опраштае дуга од стране Онога кои све дае и кои е тада захтевати обрачун за
све.
9. Ни то што е доведен дужник кои е дуговао десет хиада таланата када е цар
започео да се прорачунава, не припада будуем веку, ер е тамо кра свему што
овде има сво почетак. Наставак параболе такое се односи на садаши век ер,
каже се "кад изае слуга та нае еднога од своих другара кои му беше дужан
сто динара, и ухвати га и стаде давити говореи: Да ми што си дужан (ст. 28).
Он се, меутим, нимало ние смиловао на онога што е пао пред егове ноге,
преклиао и обеавао, него га е одвео и бацио у тамницу док му не врати цео дуг.
Какав исход, када е за ега наступило време! Зар и он сам ние тада имао дуг
према другарима! Какав захтев, каква одлука! Паде другар пред ноге егове и
моаше га говореи: Причека ме, и све у ти вратити. А он не хтеде, него га
одведе и баци у тамницу док не врати дуг (ст. 29-30). У будуем веку нее,
220
меутим, бити могуе да трпимо насие едних над другима, нити емо едни пред
другима падати на колена и молити, ер е тада бити само едан, пред Коим е се
савити свако колено и на небу и на земи, и под земом. Услед такве егове
немилосрдности према другу, остали приатеи се, каже, веома ожалостише и
обаснише Господару шта се догодило. Он пак, разгневивши се и разобличивши
немилосрдног слугу, предаде га мучитеима док не врати читав дуг.
10. Као што можемо да видимо, ово последе се збива ош у садашем веку, мада
се у вео мери односи на будуи, ер е и тамо постоати авно разобличавае,
немилосрдна пресуда и бескрано мучее, "док", каже, "не врати све што му е
дуговао". То, меутим, не може да се догоди, ер ми Богу не можемо равномерно
узвратити за све што смо Му дужни. Према томе, речи "све што му е дуговао"
представау вечно мучее. На кои се начин, меутим, све што е речено у
параболи испуава и овде, као на пример царев престо, разобличее дужника а
после разобличеа захтевае пресуде, молба након пресуде, друга пресуда, као и
све остало? Ова Божии храм стои као неко друго небо меу освештаним завесама,
као у наднебесним скиниама, и у ему е престо Господи на коем седи Цар
васеене, невидиво се прорачунавауи са слугама Своим, т. са свима нама кои
овде стоимо и молимо се.
11. Постое многи, а едан од их сам и а, кои су разобличени оним божанским
речима што се овде авно певау и читау, не користеи по вои Божио те речи
коих има безбро, односно веома много, а свака од их е талант ер има тежину[1]
и са собом носи велику осуду. Тако их е и Каин, за коега се мисли да е починио
само едан грех, односно братоубиство, у себи носио седам, односно мноштво, и
сви су они били кажени, као што е и записано. Ми не бивамо разобличени само
због своих дугова, ер нас божанствене речи исто тако поучавау и о казна-ма
предвиеним за кривце. Поучивши се док боравимо у храму, ми се каемо, падамо
на колена, молимо и обеавамо да емо убудуе богоугодно живети, а затим
добиамо опрошта остауи овде до краа и топло се молеи, ер се каже: Вратите
се к Мени и а у се вратити к вама и Неу више спомиати грехе ихове и
безакоа ихова (Зах. 1; 3, евр. 8;1 2. и 10; 17).
12. Након тога излазимо из храма и сусреемо оне што су нас увредили али
остаемо сурови, немилосрдни и неумоиви према има чак и ако више пута
падау на колена и моле, иако ихова сагрешеа према нама не вреде ни динара у
порееу са талантом наших (сагрешеа) према Богу, бое речено, са мноштвом
таланата наших сагрешеа према ему. Због тога се Бог, Кои нас сажаева када
се каемо и опрашта нам толики дуг, праведно гневи на нас видевши нашу
немилосрдност и непопустивост према саплеменицима и предае нас
неподношивим патама, како садашим искушеима тако и будуим
бесконачним мукама, према данашо речи Саме Истине: Тако е и Отац Мо
небески учинити вама ако не опростите сваки брату своему од срца своих
сагрешеа ихова (Мт. 18; 35). ош е страшние то што е истинске слуге Божие,
односно свети ангели и свети уди коима се овде молимо надауи се да е бити
наши заступници и посредници пред Богом, разгневити Бога против нас, уколико
221
овде не покажемо самилост према онима што су пред нама сагрешили. Као што смо
из претходног научили, они са великом жалошу обавештавау Господа о
суровости и непопустивости наше нарави. Исправно смо, дакле, на почетку рекли
да Господ у ово параболи говори о Свом Оцу као о Цару и Судии будуи да ние
рекао: "Немилосрднога у а предати мучеу, него Отац мо небески.
13. Страхумо дакле, брао, да свети тада не узнегодуу против нас. Задрхтимо пред
божанском пресудом, поштумо Божиу дуготрпеивост према нама коа о
претходи, размишамо о величини нашег дуга пред Богом, а особито (о величини
тог дуга) у порееу са оним што други дугуу нама. Колико пута, упитао е Петар
Господа, ако ми сагреши брат мо да му опростим? До седам ли пута, а од ега
зачуо овакав одговор: Не седам, него седамдесет пута седам (Мт. 18; 21-22), иако
е готово немогуе да брат толико пута сагреши према нама. Меутим, сагрешеа
свакога од нас у односу на Бога превазилазе чак и та бро. Ако само размотриш
величину, ако само замислиш према коме е почиен та грех, откриеш да е он
неупоредив у порееу са свим оним (сагрешеима учиеним према нама), чак и
ако би се то догодило и у седамдесет пута седам прилика.
14. Будуи да Богу дугуеш такве и толике таланте и тражиш да према теби буде
дуготрпеив и да од ега добиеш потпуни опрошта дугова, зар се нееш радо
одазвати када тво дужник и другар затражи од тебе да будеш стрпив у погледу
неколицине егових сребрака (ер то означавау они динари)? Од тебе е се,
дакле, тада праведно тражити читав дуг. Зар онда нее бити праведно и да свега
будеш лишен, да будеш осуен због неразумности? Стога едан од пророка и каже:
Како си чинио тако е ти бити, плата е ти се вратити на главу твоу (Авд. 15).
Неемо, брате, очекивати ни разобличее, ни гнев, ни пресуду, него емо се, како
каже апостол, обуи у милосре (Кол. 3; 12) и показати сажаее у мислима,
речима и делима. Биемо, како он учи, едан према другом благи и милостиви
праштауи едан другоме као што е и Бог у Христу опростио нама (Еф. 4; 32),
ер е тако и сама благодат Христова постоано пребивати меу нама. Штавише,
она е нам бити залог будуих неизрецивих обеаа.
15. За нас е, ако то пожелимо, узрочник таквих добара бити наш клеветник. а га
видим као лау[2] натоварену неброеним благом помоу кое лако можемо вратити
сво дуг од 10.000 таланата и добити залог богатстава будуих добара. У односу на
душу, а га (клеветника) замишам као ону лау коу смо недавно видели телесним
очима у односу на ова град. Напали су варвари, извршили опсаду и спречили
снабдевае са копна како би нас довели у крау опасност због недостатка хране а
онда и заузели град. Поавила се, меутим, и пристала уз нашу обалу трговачка
лаа са 1000 медимни (мера за жито, прим. прев) пшенице и поништила штету коу
су нам нанели варвари, дауи нам изобилно неопходне намирнице и наставауи
да нас и дае снабдева храном потребном за живот.
16. Тако и духовни и свирепии од свих варвара неприате невидиво напада
читав хришански род, ускрауе души свако средство спасеа, излаже е
гладовау за врлинама и, будуи да не чини ништа добро баца е у очаае, да би
222
тако овладао оме и погубио е. Господ, Кои се поавио по промислу Онога што
хое да се сви грешници спасу и што жели да они, што су пред нама сагрешили,
задобиу наше милосре и да оно, када се нае у нама, учини неделатним свако
аволско зло управено против нас, чини Божанство милосрдним према нама, дае
нам обие побуда за самилост и спасее и унапред нас заручуе са вечним
животом.
17. Нека та живот сви ми задобиемо благодау и човекоубем Господа нашег
Исуса Христа, Коем доликуе свака слава, мо, част и поклоее, са беспочетним
еговим Оцем и Свесветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у
векове векова. Амин.
НАПОМЕНЕ:
1. Реч "талант" употребава се у два значеа, односно као мера за тежину и
као новчана единица (прим. изд.).
2. У оригиналном тексту: , велика товарна лаа, прим. прев.
223
37. Беседа
На свечасно Успее Пречисте Владичице наше Богородице и Приснодеве Марие
1. Моу беседу данас чине убав, жеа и дужност, али не само зато што услед
убави према вама и по дужности свештеничке службе желим да у ваш
богоубиви слух унесем спасоносну реч и да оме нахраним ваше душе, него и
стога што ми и убав и дужност налажу да, више него о било чему другом, уз
похвале Цркве приповедам о величини Приснодеве и Богомаке. Ова жеа,
меутим ние еднострука него, напротив, двострука, и она узноси, призива и
подстиче, а неминовност дужности и приморава, иако реч не може да се приближи
ономе што превазилази речи, као што ни око ние у стау да нетремице гледа у
сунце. Будуи да се речима не може исказати оно што речи превазилази, по
човекоубу прославених дозвоено нам е да им узносимо похвале, а како ние
допуштено додирнути недодириво, речима емо испунити дужност и убав
према Богомаци, колико е могуе, изразити похвалама.
2. Ако е пред Господом часна смрт преподобних егових (в. Пс. 115; 6) и ако се
праведника опомиемо похвалама, утолико нам ош више доликуе да Свето над
светима, кроз Коу е наступило свако освеее светима, односно Приснодеви и
Богомаци, помен вршимо уз навее похвале. Тако, уосталом, данас и поступамо
празнууи свето Успее или Пресеее Оне Коа е незнатно заостаала за
ангелима, а све ангеле и архангеле, и све надземаске силе што су над има
неупоредиво превазишла по своо блискости Богу сваке твари и по чудима, од века
записаним и у о извршеним.
3. Због е беху божанствена предсказаа богонадахнутих пророка, чуда коа су
унапред указивала на будуе велико чудо васеене - на ову приснодевствену
Богомаку: смене племена и догааа кои су припремали пут извршеу нове тане
везане за у, заповести Духа што су на различите начине предизображавала будуу
Истину, кра или, бое речено, почетак и корен потоих чуда и дела, испуее
обеаа Божиег оакиму и Ани, у то време наузвишениим у врлини, да е они,
иако бездетни од младости, постати родитеи у дубоко старости и да е родити
Ону Коа е бесемено родити Сина, надвремено (безвремено) роеног од Бога Оца
пре свих векова, а такое и завет оних што су тако чудесно родили Ону Коа е ош
чудесние родити, да е Даровану предати Дароватеу и, услед овог
наузвишениег завета, задивууе пресеее Богомаке, ош од младенаштва, из
родитеског дома у дом Божии, ено чудесно пребивае у ово Светии над
светиама током вишегодишег периода где о е под надзором ангела била
доношена неизрецива храна какву Адам ние успео да окуси, ер тада не би отпао
од живота као што ние отпала ни Ова Пречиста, премда е била еговог рода и
224
егова ки, како би се показало да се Она, незнатно уступауи захтевима природе
као и ен Син, сада са земе преселила на небо.
4. После оне неизрециве хране, уследио е натаанствении домостро зарука ове
Деве а затим и загра, чудесни и надразумни, кое се збило посредством
Архангела што е слетео с висина, и Божие обаве и поздрави кои су преобратили
осуду Еве и Адама, исцелили проклетство што е било на има и претворили га у
благослов. Пожелевши таанствену красоту ове Приснодеве, Свецаре, према
пророштву Давидовом, савио небеса, сишао и осенио е или, бое речено, у о се
настанила ипостазирана сила Свевишега, али не посредством примрака и ога,
као у случау боговидиоца Мосеа или као у случау пророка Илие, када е Он кроз
буру и облак обавио Свое присуство, него е непосредно и без било какве завесе
сила Свевишег осенила свепречисту и девствену утробу, и измеу их ние било
ничега, ни ваздуха, ни етра, нити било чега од чувствених твари или од оних што се
налазе изнад их: то ние било осеивае, него непосредно седиее.
5. Будуи да у природи увек бива тако да оно што осеуе утискуе сво облик и
сопствено обележе у оно што бива осеено, у ено утроби ние дошло само до
седиеа него и до уобличеа, и оно што се уобличило од едног и другог, т. од
силе Свевишег и од оне пречисте и девствене утробе, био е оваплоени Логос
Божии. На та начин се у о неизрециво настанио и од е потекао отелотворени
Логос Божии, "на земи се поавио и меу удима живео", обожууи нашу
природу и дарууи нам, према речима божанственог апостола, оно у што ангели
желе завирити (1. Петр. 1; 12). Ово е натприродна похвала и преславна слава ове
Приснодеве пред Коом уступа сваки ум и свака реч, макар они били и ангелски. И
коа би, опет, реч могла да искаже оно, што се збило после неизрецивог роеа?
Будуи сатрудница и саучесница у преузвишеном снисхоеу (умаеу) Логоса
Божиег кое е кроз у извршено, праведно се са им сапрославила и саузвисила,
свагда увеавауи Свое величанство натприродним делима. Након што се од е
оваплоени вазнео на небеса Она се, величанственим делима коа е од ега у себи
савршено поседовала а коа превазилазе ум и реч, саподвизавала са им
напостоаниим и наразличитиим подвигом, молитвама и бригама за читав свет,
саветууи и подстичуи проповеднике Речи Божие по свим краевима земаским.
едино е она свима била подршка и утеха, онима кои су е слушали и онима што
су е видели, и на сваки начин е садествовала проповедау Еванеа, показууи
тако умом и речима наузвишении начин живота и подвижништва.
6. Због тога е и ена смрт животоносна, пресеее у небески и бесмртни живот.
Помен те смрти е радосни празник и васеенска светковина, коа не само да
обнава сеаа на чудесна дела Богомаке, него томе придружуе и сеае на
опште и ново сабрае светих апостола, доведених од свих народа због овог
свесветог погреба, на богооткривена славослова богонадахнутих (апостола), на
ангелску стражу, хорско поае и служее око е, на апостоле кои су претходили,
следили, садествовали, супротставали се, одбиали, штитили, кои су помагали и
свим силама се усаглашавали са свима што су величали ово животоначално и
богоприемно тело, спасоносни лек нашег рода коим се поноси читава твар, на оне
225
што су воевали и скривеном руком се супротставали удеима када су
богоборачком руком и духом нападали и насртали на Самог Господа Саваота и
Сина ове Приснодеве Кои е невидиво присуствовао и одавао погребну почаст
Маци. Она е у егове руке предала Сво богоносни дух, због коега е и ено
тело, седиено с им (духом), убрзо било пренето у вечноживо и небеско
обитавалиште, као што е и праведно и што о доликуе од почетка па све до сада.
7. Од искона су многи задобили божанску благонаклоност, славу и силу, као што и
Давид каже: А мени су веома цеени приатеи Твои, Боже, и веома се укрепише
почеци ихови. Изброау их, и вема од песка умножие се (Пс. 138; 17-18). Многе
кери, према Соломону, стекоше богатство и многе сатворише силу. Она их е пак
све превазишла и узвисила се над свима (Прем. Сол. 31; 29; ова старозаветна кига
ние укучена у српски превод) и то тако, да се то ни исказати не може. Она е
едина постала посредница измеу Бога и читавог удског рода, ер е Бога учинила
Сином Човечиим, а уде синовима Божиим, зему онебесила а род (удски)
обожила, едина меу женама коа е по природи и истовремено превазилазеи
природу Мати Божиа, коа е своим неизрецивим рааем постала Царица сваке
земаске и надземаске твари. Тако е оне ниже од е собом узвисила и на земи
показала послушае не толико земаско колико небеско, поставши посвееем
Божанског Духа са небеса причасница превасходног достоанства и навее силе,
Царица узвишена над наузвишениима и наблажениа у блаженом роду.
8. Имауи сада небеса за достоно обитавалиште као царски дворац какав о и
доликуе, у ега се данас са земе преселила и стала са десне стране Свецара,
одевена у одеу позлаену и украшену, по речима кое е о о изрекао Пророк
Псалмопоац (в. Пс. 45; 13). Израз "позлаена одежда" подразумева ено
богоозарено тело, а израз "украшена" наразличитие врлине. Она е сада едина
коа са богопрославеним телом обитава уз Сина на небесима. И заиста, ни зема,
ни гроб, ни смрт нису могли до краа да задрже животоначално и богоприемно
тело, обитавалиште кое е (Богу) било угодние од неба и неба над небесима. Ако
се душа, у коо е обитавала Божиа благодат, ослободивши се овдашег узноси на
небо а што е очигледно из многих доказа и у шта веруемо, како онда да и тело,
кое не само да е примило у себе Самог превечног и единородног Сина Божиег,
неисцрпни источник благодати, него Га е и родило, не буде са земе вазнето на
небо? Зар е Она Коа е, будуи тек трогодишакиа и не носеи ош у себи
Наднебеског и не родивши Оваплоеног, обитавала у Светии над светиама, Коа
е након таквих и толиких дарова уистину постала преузвишена и надземаска и по
телу, постати зема изложена пропадивости? Ко е од оних, кои то разборито
испитуу (истражуу), сматрати да би такво нешто било разумно?
9. Због тога се, сасвим природно, тело кое е родило богодоличном славом
сапрослава са (од ега) роеним и, сагласно пророчко песми, након тродневног
Васкрсеа Христовог саваскрсава и Кивот светие егове (Пс. 131; 8: Устани
(васкрсни), Господе, у починак Тво, Ти и ковчег (кивот) светие Твое). О еном
васкрсеу из мртвих ученицима е посведочила плаштаница и погребне одежде
кое су едине остале у гробу и кое су едине и пронашли они што су дошли да
226
траже (тело Владичице), слично као што се рание догодило са еним Сином и
Владиком. Ние, меутим, било потребно да се Она ош задржи на земи, као што
е то било потребно еном Сину и Богу, и стога е Она из гроба одмах вазнета у
пренебеску област, одакле све до данас на зему исиава насаниа и
набожанствениа блистаа и благодати, просветууи са тог места васцелу
зему, због чега о се сви верни клаау, диве о се и прославау е.
10. Како е Бог пожелео да установи образац свега доброг и да Сво лик отворено
покаже и ангелима и удима, и у е уистину учинио свесавршеном. Сабравши у
о све, што е разделио украшавауи све остале (поединачно), саздао е украс
настао свеопштинседиеем свих видивих и невидивих лепота или, бое
речекр, показао е у о свеопште седиее и наузвишениу лепоту свих
божанских, ангелских и удских лепота, преузвишену лепоту што украшава оба
света коа е од земе потекла а сада се узнела на небо и Своим вазнесеем из
гроба се чак и над им (небом) узвисила, седиууи дои свет са горим и све
превазилазеи своим чудесним делима и, уколико е Она, као што е речено на
почетку, нечим незнатним и заостаала за ангелима будуи да е окусила смрт, овим
е увеличано превасходство Богомаке над свима. Због тога се данас праведно сви
сабирау и саучествуу у овом славу.
11. Доликовало е, дакле, да Она, што е у себи носила Онога Кои све испуава и
Кои е изнад свега, и сама све превазие, и да Своим врлинама и величином Свог
достоанства буде изнад свега. Све што су од памтивека поседовали
наплеменитии и што им е у довоно мери било раздеено да би били
наплеменитии, све што су поединачно поседовали сви богоугодници, како ангели
тако и уди Она е, меутим, сама поседовала у свеукупности, сама све усавршила
и свим тим неизрециво преизобивала, па е требало да поседуе и нешто више од
свих осталих, односно да после смрти постане бесмртна и да само Она телесно,
заедно са Сином и Богом, обитава на небу. Од тог времена Она отуда излива
наобилниу благодат на оне што е поштуу и даруе способност да усходе ка о
Коа е сунце (у оригиналном тексту: , што вероватно подразумева сунчев
диск) тако великих благодати. Будуи осим тога обдарена навеом добротом,
никада не престае да нам помаже и да нас изобилно даруе. Они, дакле, кои
погледау на такво средиште и источник сваког добра, признае да Дева усавршава
у врлинама оне што врлински живе као што то чувственом светлошу чини сунце
онима што живе испод ега. Ако, меутим, неко пренесе сво духовни поглед на
оно Сунце кое е удима на чудесан начин засиало од ове Деве, поседууи по
природи и превазилазеи природу оно, што е Она умножила по благодати, одмах
е се показати да е ова Дева небо, и да е у односу на све божански облагодаене и
под небом и над им задобила утолико блиставие наслее сваког добра уколико е
небо вее од сунца, а сунце лучезарние од неба.
12. Коа е реч, Богомако Дево, мои да изобрази Твоу богоблиставу лепоту, ер
се она не може ограничити ни мислима ни речима, будуи да превазилази и ум и
речи? То е, меутим, могуе опевати ер си нам то човекоубиво допустила,
будуи да си обитавалиште свих благодатних дарова и пуноа сваке лепоте и
227
доброте, одухотворена таблица и образ сваке племенитости и сваке благости, као
едина Коа се удостоила да прими све благодатне дарове Духа, бое речено,
едина у Чио е утроби чудесно обитавао Она у Коем е ризница свих благодати и
Коа е била егова чудесна скиниа. Сада си одавде смру прешла у бесмртност и
праведно се са земе преселила на небо, како би у наднебеским скиниама заувек
пребивала са им, надзируи отуда Свое наслее према свима Га
умилостивууи недреманим молитвама кое Му упууеш.
13. Уколико е меу свима кои су се приближили Богу Она наближа, утолико е
Богородица удостоена и веих почасти него остали, при чему не мислим само на
остале уде, него и на све ангелске чинове. О навишим меу тим чиновима Исаиа
пише: Серафими стааху око ега (Ис. 6; 2, по Септуагинти, код Даничиа: више
ега), док Давид каже: Предста Царица с десне стране Теби (Пс. 45; 9). Увиате
ли разлику у положау? На основу тога можете увидети и разлику у достоанству,
ер се серафими налазе око Бога, док е у егово близини само Свецарица, Коо се
и Сам Бог диви и узноси о похвале, а небеским силама кое Га окружуу као да
говори сагласно речима Песме над песмама: Како си прекрасна, наближа моа (ст.
6; 2, по Септуагинти), блиставиа од светлости и цветниа од божанских вртова,
преукрашениа него васцели видиви и невидиви свет! Она ние само у егово
близини него е, сасвим праведно, и са егове десне стране. Тамо где е Христос
сео на небесима, односно са десне стране Величине, предстала е и Она, вазневши
се данас са земе на небо, не само стога што она више од свега чезне за им као и
Он за ом, а што следи и по природним законима, него и зато што е Она уистину
престо егов, а тамо где седи Цар, тамо се и престо егов налази.
14. Ова престо е и пророк Исаиа видео усред оног херувимског збора и назвао га
"високим и издигнутим", указууи на превасходство Маке Божие над небеским
силама. Због тога уводи и саме ангеле кои због е прославау Бога и говоре:
Благословена слава Господа сместа егова (ез. 3; 12). Патриарх аков га е на
таанствен начин созерцавао: Како е страшно место ово, редио е, овде е доиста
куа Божиа, и ово су врата небеска (1. Мос. 28; 17). Давид, кои у самоме себи
седиуе пуноу спасених у свим временима, користи као различите струне или
звуке оне што су се (потекавши) из разних народа овом Приснодевом усагласили у
единствено вери, приступа свескладно песми у ену похвалу и каже: Спомиау
име Твое у сваком нараштау и нараштау, тога ради народи е Те исповедати и
славити народи до века и у век века (Пс. 44; 18).
15. Видите ли да васцела твар слави Маку-Деву, и то не само у древна времена
него у векове, и у векове векова? Отуда се може закучити да ни Она нее
престати да у векове векова буде доброчинитека васцеле творевине, и то не
говорим само у односу на нас, него и у односу на саме бестелесне и надземаске
чинове, ер и они, заедно са нама, захваууи о постау причасници и дотичу се
Божанства, те недодириве природе. То е асно показао Исаиа, видевши да
серафим ние непосредно узео жар са жртвеника, него га е прихватио клештима
коима се дотакао пророкових усана и тако га очистио. Ово виее клешта исто е
што и оно велико виее какво е имао Мосе, односно виее купине коа е
228
горела а ние сагоревала. Ко ош не зна да су та купина и она клешта изображавали
Девствену Маку Коа е неопалимо зачела Божански ога, чием е зачеу служио
Архангео? Присаединивши се еним посредством удском роду, она божански
ога е поништио грех света и очистио нас тим неизрецивим седиеем. Она е,
дакле, едина граница измеу створене и нестворене природе и нико не би
приступио Богу уколико еним посредством не би био уистину озарен божанским
блистаем као истинском светлошу, ер се каже: Бог е усред ега, нее се
поколебати (Пс. 45; 6).
16. Ако е узвраае сагласно убави према Богу, ако онога ко уби Сина убе и
Син и Отац егов, ако постане обитавалиште и едног и Другог и ако Они, по
обеау Господем, таанствено пребивау и налазе се у ему, ко Га е онда убио
више него егова Мати, не само стога што е Он ен единородни Син, него и
стога што е едино Она безбрачно родила, тако да е та убав била удвоена, ер
ние било супружника са коим би е поделила (убав према ему)? Са друге
стране, ко би више волео Маку него единороени, од е едине неизрециво роен
у последа времена, као што е превечно роен од единог Оца? Како да Она, Кои
е сишао да испуни Закон, осим еног доличног положаа, не преумножи и почаст
каква о е по Закону припадала?
17. Како е посредством е едине дошао к нама, поавио се на земи и видиво
живео меу удима Она, Кои е пре е био невидив за све, тако ни и у будуем
бесконачном веку никакво исхоее божанског просветеа, откривее
божанских тани нити било какав облик духовних дарова ни за кога нее бити
могу независно од е. Она пак, Коа е прва примила напотпуниу пуноу Онога
Кои испуава васеену, свему одреуе меру, раздеуе свакоме по егово
могуности, сагласно и по мери егове чистоте, као ризничарка и управитека
богатства Божиег.
18. Како е вечни закон на небесима да маи кроз вее бивау причасни Суштом
Кои се налази изван свих граница, а како е несравиво од свих веа Дева Мака,
кроз у е постати причасници они што е бити причасници Бога. Они, кои
познау Бога, препознае е као место Несместивог, и они што буду прославали
Бога, непосредно е, након ега, прославати у. Она е основа оних што су били
пре е, заштитница оних што су дошли после е, и заступница вечних. Она е
основа пророка, начало апостола, упориште мученика, потпора учитеа, слава
земаских и радост небеских, лепота васцеле творевине, почетак, извор и корен
неизрецивих добара, врх и савршенство свега светога.
19. О, Дево Божанствена и сада Небеска, како да опишем све Твое особине? Како
да прославим Тебе, Ризницу славе? И сам Тво помен осветио е оне што се Тебе
опомиу, и самом приклоеношу Теби ум се очишуе и непосредно се уздиже ка
божанско висини, Твоим посредством се просветуе душевно око, а дух се
озаруе настаиваем Божанског Духа. Ти си постала Управитека и Свеукупност
благодатних дарова, али не зато да би их задржала за Себе него да би сву васеену
229
испунила благодау, ер се управите неисцрпних ризница одреуе зато да би их
расподелио. Из ког би разлога иначе чувао богатство кое се не умауе?
20. Обилно подари свим удима Своим и васцелом наслеу Свом милост и Свое
благодатне дарове, Владичице, и раздреши окове кои нас везуу. Видиш каквим
смо и коликим несреама исцрпени, и сопственим и туим, и споашим и
унутрашим. Своом силом преобрати све то ка боем: учини да они што су
унутра (т. унутар града) и саплеменици постану кротки едни према другима и
одагна оне што, слично дивим зверима, нападау споа. Дару нам своу помо и
исцеее сразмерно нашим страдаима, расподеууи душама и телима обие
благодати довоно за све, и ако не будемо у стау да е обухватимо, учини нас
способнима да е примимо и одмери тако да бисмо, Твоом благодау спасени и
укрепени, славили од Тебе оваплоеног превечног Логоса, са безначалним
еговим Оцем и Живототворним Духом, сада и увек и у бесконачне векове. Амин.
230
38. Беседа
О томе да божанско Крштее ние довоно за спасее,
уколико се човек не труди да испуни Божие заповести
1. Она Кои постои пре свега постоеег и Кои е, услед Свое доброте, васцело
бие створио из небиа, налази се у свему премда е изнад свега. Он е, дакле, био у
свету и пре него што се авио у телу, али Га свет ние познао, зато што ние хтео да
Га позна. Познали су га они кои су то хтели: такви су Му се и присаединили, а
кои Га нису познали отпали су. Тако е и Павле, хотеи, желеи и трудеи се да
сазна зашто их е осудио наш Господ Исус Христос, о елинима писао следее: И
како не марише да познау Бога, предаде их Богу покварени ум (Рим. 1, 28). Такви
су, дакле, били они кои нису желели, нити су познали Бога, као и сви има
слични. А ко су били они кои су Га познали и пре божанског оваплоеа? их е
било много, а можда су пре свих и изнад свих Авраам, Исаак и аков, због чега их
е Бог праведно и прихватио.
2. Бог ние прихватио само их, него и сав род кои е од их потекао, тако да су
они почели да се називау "народ Божии" и потом су (о, неизрециве ли величине
дара!) постали чак и егови сродници (по телу). И заиста, пошто е требало е да се
Он свету ави у телу, Он не само да е од их примио тело, него е првенствено
ради их и дошао, како Сам Господ каже у Еванеу: а сам послан само
изгубеним овцама дома Израиева (Мт. 15,24). Видевши да су отпали од оне
отачке побожности, врлине и богопознаа, Он због ихових благочестивих отаца
ние допустио да буду презрени, него е приклонио небеса и сишао. Прихватио е
удско обличе и као такав живео меу удима, говореи и твореи божанске
ствари. Он ние само говорио и делао меу има, него их е и богато даривао
богодоличним доброчинствима: чистио е губаве, слепима враао вид, крепио
раслабене (парализоване, одузете), усправао грбавце, изгонио демоне из
авоиманих. едном речу, лечио е сваку болест, сваку слабост и безуме (т.
махнитост, ) и едном заповешу враао мртве у живот.
3. Они Га нису само одбацили, као свои свога, као Доброчинитеа Кои е дошао к
има, него су Га, да укратко кажемо, као злочинца предали смрти (о, каквог
безума!), и то смрти на крсту. Предали су, дакле, Бога Кои е дошао к има и
ради их, и стога су праведно били напуштени и одбачени од Онога Кои им е
рекао: Ето е вам се оставити куа ваша пуста (Мт. 23, 38). Меутим, ихово
одбацивае постало е помирее за свет и благодареи ихово непокорности ми
смо били помиловани. Осим тога (о, дубино богатства, и премудрости и разума
Божиег!), да се опет изразимо речима апостола: Бог затвори све у непокорност, да
све помилуе (Рим. 11, 32, 33).
231
4. Управо смо чули како еванелиста Мате благовести, говореи: А еданаест
ученика отидоше у Галилеу, на гору куда им е заповедио Исус; и кад Га видеше,
поклонише Му се, а неки посумаше. Меутим, када е Господ пришао и разговарао
с има, онда су се и они утврдили (у вери), ер у наставку каже: И приступивши
Исус рече им говореи: Даде Ми се свака власт на небу и на земи. Идите, дакле, и
научите све народе (Мт. 28,16 и дае). Управо због тога смо нешто рание и навели
оне речи апостола, да е одбацивае удеаца постала помирее за свет и да смо ми
помиловани захваууи ихово непокорности. Она, дакле, Кои е рание рекао
Своим ученицима: На пут незнабожаца не идите, и у Град самарански не
улазите, него идите напре изгубеним овцама дома Израиева (Мт. 10, 5, 6), сада
говори: Идите и научите све народе. И заиста, будуи да смо рание ми били
непокорни и да нисмо желели да познамо Бога Кои е пребивао у свету и Коега е
проповедао прекрасни поредак васцеле творевине, Господ се и Сам и посредством
Своих Пророка праведно обраао онима кои су Га покорно упознавали (евреима
- прим. прев). Сада, пак, када су они постали непокорни, ништа ние спречавало
праведни суд Божии да и нама укаже милост и да посредством светих апостола и
ми постанемо егови ученици. Зато е одмах следило и оно: Даде Ми се свака
власт и на небу и на земи, ер нас е праведни суд Божии, кои рание ние
допуштао да као непокорни будемо изедначени с покорнима, помиловао и призвао
небеском.
5. А сада, пошто су и едни и други, едни рание, а други касние, пали у
непокорност, Бог е по Своо власти, одрееном еговим праведним судом,
помиловао оне кое е желео да помилуе. Пожелео е пак да помилуе нас кои
потичемо од незнабожаца или, бое речено - (пожелео е да помилуе) све, ер е
Он Бог свих. Зато е Бог пожелео да почетак егове милости буде на нама, а не на
онима кои су све до сада остали непокорни. Меутим, ни од их се ние сасвим
одвратио, ер су преко нас и за их, ако би то пожелели, отворена врата спасеа и
Он с радошу прихвата оне меу има кои прилазе нашо Цркви. Они се нису
спотакли зато да би пали, него да бисмо се због ихових грешака спасли ми кои
смо рание били непокорни, не би ли то распламсало ихову ревност и привукло
их сличном спасеу, уколико намерно не затворе очи и не запечате уши, због чега
би им се десило да се, видевши, чувши и поверовавши, не спасу. Догодило се
нешто слично ономе кад неко, имауи посуду из кое навире уе, уреди тако да се
оно излива на едну страну: тада аки млаз нее истицати само према оно страни
према коо е нагнут, него е до врха напунити и други део. Будуи да су га удеци
одбацили, бездан божанског милосра у оном поклоеа достоном Телу
приклонио се незнабошцима, пригрливши оне кои су поверовали, не само меу
незнабошцима, него и меу удецима.
6. Даде Ми се свака власт и на небу и на земи. Ово би се могло схватити тако као
да се односи на човечанску природу (Богочовека), ер ову власт, силу, славу,
наднебеску висину и достоанство кое е као Бог имао од вечности, Он сада прима
и као човек. Он затим каже: "Мени, Кои Сам устао из мртвих, даде се свака власт
на небу и на земи. Смрт више не царуе над телом, ер е егову смртност
прогутао живот кои е у Мени. Смрт више ние последи и коначни човеков удео,
232
ер е у сменио бесмртни живот у Мени, и кроз Мене е сви смртни преи у
живот. Смрт више нее задржавати у земи тела смртних, ер у а Свое земаско
Тело поставити на небески престо и, царууи с име на небесима, поново у дои
и судиу васцело земи као Цар васеене. Оне кои заслужуу зему оставиу у
о, а оне кои буду праведни узнеу на небо заедно са иховим телима и
даровау им Царство небеско". "Идите", каже, "и научите све народе, крстеи их и
учеи" И то припада власти коу е Он примио, ер ние рекао само "учеи", него и
"научите све народе!" Само учее е припадало апостолима кои су испуавали
егову заповест; меутим, придобиае ученика и ихово крштавае, и то из свих
народа и племена сабраних у своо пунои, ние само дело оних кои поучавау,
него и оних кои слушау и, посебно, дело божанске благодати и силе Онога Кои е
то заповедио. Указууи на то, Павле е рекао: Даде ми се благодат и послушност
вере меу свим незнабошцима (в. Рим. 1; 5. и Еф. 3; 8).
7. Крстеи их у име Оца и Сина и Светог Духа. Видите ли да се овде асно
исповеда една природа и едно достоанство (една, истоветна част) Три
поклоеа достоне Личности? их Троица имау едно име, од их бива едно
освеее и една е вера у их. У Еванеима се често говори о има, али не
довоно асно. И у часу Крштеа Господег асно е била показана
троипостасност, али ние сасвим асна ихова една природа и едно достоанство
(една част). Сада Господ заповеда да се то свима проповеда и да се од самог
почетка положи у срца верууих, ер без овог основног догмата и вере у ову
истину ние могуе поставити теме благочестивости (богопоштоваа). Он не
каже само "крстеи их", него и "учеи их да држе све што сам вам заповедио". Из
овога се види да само крштее ние довоно да човека начини учеником
Еванеа, него е потребно да он испуава и све Божие заповести. Христос каже:
"Учеи их да држе", али не само неколико заповести, него "све што сам вам
заповедио" Добро е, дакле, написао аков, брат Божии, говореи: Кои сав закон
одржи, а сагреши у едноме, крив е за све (ак. 2,10), ер свако ко падне у грех и не
пожели да се, путем покааа, извуче из аме, постае преступник закона благодати.
Тако говорите, каже, и тако творите као они кои е законом слободе бити суени
(ст. 12), ер е Христов закон - закон слободе, коим нас е Он посредством
божанског крштеа ослободио од закона греха и смрти.
8. Ако се, дакле, не постарамо да путем беспрекорних дела и речи у потпуности
сачувамо дату нам слободу или пак да (услед греха) изгубену слободу вратимо
кроз покаае, биемо осуени оним истим законом кои нас е ослободио, пошто
нисмо сачували дату слободу. Зато божанствени Павле овако говори о самоме себи:
Тако трчим, не као на непоуздано; тако се борим, не као она кои бие ветар. Него
изнуравам тело свое и савлауем га (покоравам), да проповедауи другима, не
будем сам одбачен (1. Кор. 9, 26, 27). Он и нас подстиче на сличну ревност: Не
знате ли, каже, да они што трче на тркалишту, трче сви, а едан добиа награду?
(ст. 24). Он ово ние рекао у смислу да (само) едан прима победнички венац
спасеа, него у смислу да награду прима само она кои се свом снагом залаже, без
обзира да ли е то едан човек или много уди. Ово е победничка награда више
врсте, неисцрпна и довона да се свима додели без умаиваа.
233
9. Зато опет он, говореи свима, додае: Тако трчите, да е добиете (ст. 24).
Указууи и на то како би требало трчати, каже: А сваки кои се бори, од свега се
уздржава, нипошто се и никада не препуштауи било коем од забраених
задовостава. Затим, као да су крштени сматрали и тврдили да на основу самог
крштеа, и без (добрих) дела могу бити угодни Богу, он помоу праобраза узетих
из Старог Завета показуе и убеуе да нико не може угодити Богу уколико се,
поред чврсте вере, не буде ош и уздржавао од грешних страсти, речи и дела, ер
каже: А неу да не знате, брао, да оци наши сви под облаком беху, и сви кроз море
прооше, и сви се у Мосеа крстише у облаку и мору; и сви исто ело духовно
едоше, и сви исто пие духовно пише, ер пиаху од духовне стене коа их е
следила, а стена беше Христос. Али веина од их не беше по Божио вои (1.
Кор. 10; 1-5).
10. Све су ово праобрази светих Тани кое се извршавау код нас: море е праобраз
воде крштеа; облак - божанственог Духа кои са висина таанствено осеуе
крштене, храна и пие - Христовог Тела и Крви коима се, да тако кажемо,
свакодневно причешуемо. Зато е Павле и беживотно и безосеано вештаство т.
ону стену назвао "духовном." Као што се "душевним" назива оно тело кое од душе
прима силу и способност делаа, тако се и "духовним" назива оно тело кое се
натприродно налази под деством божанског Духа. Пошто е она стена, налазеи се
на чудесан начин под деством Духа, садржала извор воде коу е обилно изливала
из себе, Павле у е праведно назвао "духовном", узимауи е, поред тога, као
праобраз Тела Христовог, ер се и оно налази под деством пуное божанства коа у
ему обитава, а онима што с вером приступау преноси извор вечног живота.
11. Вратимо се нашо данашо теми. Говореи да су они уди били учесници у
свим праобразно приказаним Танама, божанствени Павле додае: Али веина од
их не беше по Божио вои, ер бише побиени у пустии. А ово бише примери
нама, да не желимо зла као што они желеше (1. Кор. 10; 5-6). Овим асно казуе да
онима што су били склони порочним жеама ништа нису помогли праобрази
светих Тани, тако да нису могли да избегну да буду напуштени од Бога. Због тога
се нису ни спасли уласком у Обеану зему и погинули су изван е. Исто тако ни
нас, уколико више заволимо живот у гресима, ни божанствено крштее ни
божанствене Тане кое за им следе нее избавити од вечне осуде. Као што су се
они лишили Обеане земе, тако емо се и ми, ако будемо живели без покааа и
не покоравауи се Божиим заповестима, лишити небеског наслеа. Зато Апостол,
опет се обраауи нама, додае: Брао, не будимо непокорни, и нека не отврдну
наша срца, као што се догодило онима у дан искушеа у пустии. А на кое се,
каже апостол, Он гневио четрдесет година? Ние ли на оне кои сагрешшие, чие
кости остадоше у пустии? Коима ли се заклео да нее уи у починак егов, ако
не онима кои беху непокорни? И видимо да не могоше уи због невероваа (евр. 3;
17-19). Нити да блудничимо, као што неки од их блудничише, и паде их двадесет
и три хиаде у едан дан. Нити да кушамо Христа невероваем у обеаа коа
нам е дао и непокорношу еговим заповестима и наредбама, као што неки од
их кушаше, и од змиа изгибоше. Нити ропите као што неки од их роптаху и
изгибоше од истребитеа (1. Кор. 10; 8-10).
234
12. И у наше време можемо видети она иста грешна дела и иста ужасна страдаа,
тако да можемо закучити да због наших грехова тешко страдамо и бивамо
изложени истим опасностима као и они. Ко не види да се у наше време
распламсала ватра користоуба и да се ен пламен високо уздиже, захвативши
готово све: и свенародне порезе, и авне тргове, и ратарске плодове, и трговачке
односе? Та пламен сада продире и у свештене установе, одваживши се да посегае
чак и на празничне дане, кое многи своом помамом за коришу и славоубем
претварау у непразничне. По чему се уди кои разним дошапт^аима и
преварама изазивау помету меу нашим суграанима разликуу од змие коа е
некад давно дошаптавала Еви, или од змиа кое уедау у пустии? Колико се
наших суграана не задовоава законитим браком, па одбацуе целомудреност и
приклаа се блуду и незаконитим односима?
13. Због тога и томе сличног многи наши суграани су ве пострадали од мача или
су постали жртве разбоника. То е постати и други уколико се не покау. Ако неко
овде и избегне она долазеи (досл. будуи) гнев, после смрти га свакако нее
избеи, ер е он неизбежан за оне кои су живели без покааа. Апостол каже: Због
тога долази гнев Божии на синове противеа (Еф. 5; 6), како гнев садаши,
тако и гнев будуи. Нека се, брао, свако од нас одврати од своих грешних дела;
немомо чинити зло, и зло нас нее сустии. Научимо се да творимо добро. Зла коа
смо чинили одбацимо од себе исповешу и доличним покааем. Ако не можемо
потпуно да пребивамо у врлини, онда нашим смириваем пред Богом, дароваем
сиромасима од наших добара и незлобивим односом према онима кои нас вреау
привуцимо опрошта са небеса па емо тиме, по Божием човекоубу, попунити
свое недостатке у добрим делима, да би Господ, сагласно Свом обеау,
непрестано обитавао са нама ер е Он, заповедивши ученицима да крштавау и
поучавау, додао: И ево, а сам с вама у све дане до свршетка века.
14. Они, дакле, кои су то чули своим ушима и покоравали се Божио вои у свом
веку, отишли су са овог света. Тако сада ово Христово обеае припада нама, кои
веруемо у ега од роеа до смрти и кои кроз дела проавуемо ову веру да
бисмо, имауи ош овде са нама Господа, задобили и овдаша и будуа блага, у
славу егову и еговог беспочетног Оца и савечнопостоеег Духа, сада и увек и у
векове векова. Амин.
235
39. Беседа
Изговорена на молебану, одржаном поводом незапамене и непрекидне
смртоносне епидемие коа е харала у то време
1. убени Христов Богослов, ован, каже: Ако нас срце наше не осууе, смелост
имамо пред Богом, и што год иштемо примамо од ега, ер заповести егове
држимо и чинимо што е угодно ему (1. н. 3; 21-22). Носеи у себи савест коа
саму себе осууе и следеи трагове своих равих жеа, одбацуемо заповести
Божие и чинимо оно што е мрско пред им, свакога дана се опиамо и дане
проводимо поред вина и у осматрау где е бити пианка а нои у душевно и
телесно нечистоти, саживели смо са неправдом и користоубем, радуемо се
краи и отимачини, живимо у меусобно зависти и мржи, вреамо и клеветамо
едни друге, омрзнули смо сваку врлину и учтивост и погрузили се у сваки вид
греха. Како онда ми можемо имати одважности да од Бога нешто тражимо
молитвама и псалмопоаем? Можемо ли се надати да емо од ега добити оно
што тражимо када се не саглашавамо са еговом воом, ер, како каже
Псалмопоац, грешнику рече Бог: Зашто ти казуеш законе Мое и узимаш завет
Мо у уста своа? ер ти си омрзао васпитае и речи Мое бацио си за леа. Ако
видиш лопова помажеш му, и са преубником удео сво имаш. Уста твоа
умножише злобу, и език тво плете лукавство; седеи клеветао си на брата свога
и против сина матере твое ставао си замку. То си чинио, а а утах, смислио си
безакое - да у ти бити сличан! Обличиу те, и метнуу пред лице твое грехе
твое. Разумите ово кои заборавате Бога, да вас не зграби, и нее бити
избавитеа (Пс. 49; 16-22), управо као што и нас сада отима смрт и нема никога ко
е нам помои.
2. Чак и ако нема сваки од нас све наброане видове греха, сви смо се ми
приклонили едном или многима од их и постали смо бескорисни. Уосталом,
довоан е и едан од тих грехова да од нас удаи милост Божиу и да привуче
егов гнев. Шта е Израице учинило недостоним таблица кое е начинио Сам
Бог? Зар то ние било пианство? Мосе е узашао на гору, где е постио четрдесет
дана и беседио са Богом о свом племену. Одатле е донео и нерукотворене таблице
исписане прстом Божиим и сишао са горе, носеи поклон Израицима. Меутим,
ош издалека е по буци и безумним крицима разумео да су пиани, и рекао: Чуем
вику оних што су пиани (2. Мос. 32; 18). Сматрауи их стога недостоним таблица
начиених и исписаних самом руком Божиом, он е таблице разбио. Тада е
против их наоружао друге уде, чии ум ние био помуен пианством и кои
нису себи начинили бога пианаца (т. златно теле). Уз помо тих уди побио е
многе хиаде и на та начин умилостивио Бога трезних. Поново узашавши на гору,
он е затим донео друге таблице, исписане на сличан начин, али не истоветне као
236
оне претходне, ер су биле начиене од земаног вештаства. Видите ли да
пианство ош од древних времена доноси смрт? Видите ли какве е осуде достоно
и како оне што су му се предали чини недостонима дарова Божиих и садашег
живота? Пианство е оваплоени демон, изопаченост помисли, одузетост тела,
живот гори од смрти, разлог да се Бог одврати од нас. ош е вее зло што нас
пианство отууе од живота кои нам е Бог обеао, ер, каже апостол, пианице
нее наследити Царство Божие (1. Кор. 6; 10).
3. Шта да кажемо о блуду? Народ Божии е тада изашао из Египта потпуно
ненаоружан, а прогонило их е мноштво наоружаних. Када су дошли до мора -
едни бежеи а други прогонеи их, силом и по вои Божио, жезлом и руком
Мосеевом, оно се разделило и створило пролаз. Прогонитее е потопило и мртве
их избацило на суседну обалу. Тако се показало да су ненаоружани имали
свеоруже, ер су скинули оруже са мртваца избачених на обалу. Шта се затим
догодило? Побеууи све кои су им се супротставали, пролазили су кроз места и
земе, како настаена тако и ненастаена, коа човек ош не беше покорио. Када
су пали у блуд, толико су ослабили да е у борби одмах погинуло 23 хиаде уди.
Због тога нам Павле говори: Нити да блудничимо, као што неки од их
блудничише и паде их у едан дан двадесет три хиаде. Да Финес ние ревновао и
да едним ударцем ние окончао с онима што су починили мрскост и што су
блудничили, да ние зауздао зло и умилостивио Бога, сви би они изгинули и читав
народ би окусио гнев Божии због безакоа блуда. А ко не зна да е та богомрска
страст присутна и меу нама? Нема, меутим, никога ко би у том смислу обуздао
другога: ни отац сина, ни брат брата, ни приате приатеа, па се понегде дешава
да их и потпомажу у томе, иако апостол каже: С таквима заедно и да не едете (1.
Кор. 5; 11). Због тога смо сви ми достони смрти и потпуне пропасти.
4. Ако е блуд достоан такве и толике осуде, колико е е достониа тешка
кривица преубништва кое не руши само едног или двое, него читаве домове,
имаа, роачке везе и наследства, а превасходно чини да душе буду преиспуене
сваким злом и пороком! Завист е родитека убиства, ер е услед е човек на
почетку стекао опит смрти, а Каин постао братоубица. Како онда да она (завист) не
буде осуена на смрт или на нешто што е горе од смрти? Колико тек краа изазива
гнев Божии против себе? У старини е само Ахар био крадивац, а читава воска е
била погоена док то нису испитали и каменовали онога меу има кои е починио
та грех.
5. Све е то написано ради наше поуке, да не бисмо падали у исте грехове и били
изложени истим осудама или, бое речено, ош тежим казнама. Будуи да смо се
удостоили веег Божиег стараа (досл. посете), заслужили смо и теже ударце,
уколико се не сачувамо од горенаведених и од Бога забраених порока. Ако е реч
казана преко ангела потврена, и сваки преступ и непослушност доби заслужену
казну, како емо е ми избеи ако не маримо за тако велико спасее кое отпоче
проповедати Господ а потврдише га меу нама они кои су чули, што и Бог
посведочи знацима и чудесима, разним моним делима и раздаваем Духа Светога
по Своо вои, каже апостол (евр. 2; 2-4).
237
6. Ананиа и Сапфира нису починили крау туе, него свое имовине, али су били
погубени због лажи коа е увек повезана са краом. Погубио их е Петар или,
бое речено, Бог о Коем пророк Давид каже: Погубиеш све кои говоре лаж (Пс.
5; 7). Павле е предао сатани блудника из Коринта и посаветовао Коринане,
написавши: С таквима заедно и да не едете (1. Кор. 5; 11). Према ему ние
показао убав све до оног времена док ова, напустивши свое злодело, ние на
делу показао покаае. Шта Господ у Еванеу говори користоупцу кои, иако е
зема донела обие плодове, ништа од тога ние дао сиромасима, него е
проширио свое житнице? Безумниче, ове нои тражие душу твоу од тебе а оно
што си припремио чие е бити (Лк. 12; 20)? Да неко не би помислио да се ова
одлука односила на неко одреено лице, Он одмах затим додае: Тако бива ономе
кои себи тече блага а не богати се Богом (ст. 21). Иако се та богаташ ние богатио
захваууи неправди - зар е било егове кривице у томе што е зема донела
обие плодова - он е злоупотребио оно што е Бог изобилно дао, и ние се богатио
у Богу тако што би и сиромасима дао да учествуу у томе. Због тога е постао
достоан смрти, не искористивши ништа од свог богатства. Многи од нас имау у
своим домовима не само оно што су праведно стекли, него и оно што су уграбили
од сиромаха. Они су заволели користоубе, а то е, према ап. Павлу, друго по
реду идолопоклонство. Такви болуу од среброуба, узрока свакога зла. То се не
односи само на наше старешине, него и на трговце, ер ихови тезгари наносе
велику штету купцима: ни када могу не користе исправне ваге и правилне мере!
7. Због тога и томе сличног ми смо кажени а биемо кажавани и убудуе. Ми
тражимо да се ослободимо несрее, а кривицу због кое смо кажени само
увеавамо. Хоете ли да знате како е велико зло користоубе? То можете да
видите на основу заразе од кое сад страдамо. Крв е едан од телесних елемената и
када се ена количина несразмерно увелича, доноси смрт. И као што сакупае
вишка у телу разара тело, тако и користоубе разара и усмруе душу
протерууи из е Божиу благодат,[1] коа значи божанствени живот. Ова душевна
смрт свагда претходи телесно, до кое е дошло због Божиег напуштаа човека.
Услед греха и преступаа божанске заповести смрт е на почетку ушла у свет;
меутим, човек ние умро непосредно после преступа, ер му е Бог дао време за
покаае.
8. Бог е све уде могао да створи из небиа, као што е створио архангеле, ангеле,
начела, силе, власти, господства, херувиме, серафиме и наузвишение престоле: Он
би само замислио, а егова замисао би одмах постала дело, и сви су они заедно
постали. Тако е и целокупан удски род могао да створи у едном тренутку и исто
тако е могао да га, у едном одрееном времену, путем смрти уклони (избрише) са
земе, што е и учинио у време Потопа, сачувавши едино Ноа и егову децу ради
постаа другог покоеа. Он то, меутим, због Свог човекоуба ние учинио,
него е устроио тако да сваки од нас, гледауи другог или, бое речено, многе
друге, било да су то наши крвни сродници или не, разуме неминовност предстоее
смрти. Та призор е вас подстаи на покаае и бригу о ономе после смрти.
Будуи да сада види да живимо потпуно непокаани и без бриге о будуем, Бог
праведно на нас наводи смрт, не допуштауи да живимо у злу и да истраавамо у
238
греху. Смрт представа крау овдашу казну за грешнике, као што смо сазнали
из египатског помора.
9. Могуе е, дакле, да из начина на кои смо праведно кажени схватимо колико
смо сагрешили пред Богом. Када кажава човек, могуе е да и без основане
кривице или због неког малог преступа каженик буде изложен велико осуди
услед неразборитости или суровости оних што га кажавау. Оно наузвишение
човекоубе (т. човекоубе Божие) не може да се покрене на гнев и на
навоее тако далекосежног, смртоносног ударца, уколико уистину нисмо
починили велике грехе и након тога остали непокаани.
10. Познамо, брао, отуда, мноштво и величину наших грехова; нека се свако
одврати од свог телесног умоваа и нека се окрене ка Господу. Искрено се покамо
и напустимо свое раве навике и греховне склоности, да бисмо зауставили гнев
Божии и преобратили га у милост. Излечимо наше зло, да нас то исто зло не би
погубило. Неемо подражавати оне што су погубени у Потопу, него оне у Ниниви
кои су се спасли покааем. Иако они тада нису могли да познау човекоубе
Божие на основу многих примера, усрдно су вапили ка Богу, сви се одвратили од
свог равог пута и неправедних дела, говореи: Ко зна, можда е се раскаати Бог
и повратити од утог гнева Своег, да не изгинемо (она 3; 9). Ми, меутим,
познаемо човекоубе Божие и на основу многих других ствари, и на основу
ових догааа (са Ниневанима), ер Бог виде дела ихова, где се вратише са злога
пута свога и раскаа се Бог од зла кое рече да им учини, и не учини (ст. 10). Тамо е
био она кои им е проповедао и претио, али их ние позивао на покаае, нити им
е обеавао састрадае (Божие). она се из удее спустио у опиу (афу), а одатле
е, после три дана проведена у утроби кита, био избачен на морску обалу и послат
да проповеда у Ниниви.
11. Овде е, меутим, много веи од оне, ер е превечни Логос Божии, чии е
праобраз био она, сишао са небеса на зему као што е она сишао у опиу (афу)
и, предавши се искушеима и страдаима као она таласима, кроз смрт сишао у
нанижи део земе. Ту Га е ад прогутао као што е кит (прогутао) ону, али е Он
одатле у треи дан васкрсао, обеавши покаанима Царство небеско, разаснивши и
проповедавши свима нама у чему се састое дела покааа коа ми, меутим,
одбацуемо, и праведно бивамо предати страшно смрти.
12. Уистину е страшна смрт, било да се приближава, било да е очекивана, али е
много страшние ако се не одвратимо од своих грехова, ер одатле нараста казна,
после кое емо бити предати бесконачним мукама. Нека их нико од нас не упозна
на основу свог искуства! Ако нам овдаше недае изгледау неподношиво, иако
су привремене и дотичу се само тела, какве су тек онда оне (недае) кое заедно са
телом муче и душу и за кое не можемо очекивати да емо се од их избавити! Ми
емо се, брао, покаати и обратити, и свое покаае показаемо и речима и
делима. Припашемо Богу скрушенога срца, говореи Му: Господе, немо ме
арошу Своом прекорити, нити ме гневом Твоим казнити (Пс. 6; 1), него учини
239
са слугом Твоим по милости Твоо (Пс. 118; 124), а не онако како смо заслужили.
Он е близу свакога кои Га призива, уколико не вапи само устима него и умом, ако
се и делима и начином живота обрати к ему.
13. Обратите Ми се и обратиу вам се, каже Господ (Зах. 1; 3), и безакоа ваших
неу се опомиати (Иса. 43; 25). Ако усрдно и без освртаа будемо бежали од
сагрешеа или ако исповешу, покааем и делима коа е се супротставити
нашим прегрешеима умилостивимо Бога, ако Га делатним смиреем приклонимо
ка нама, онда емо се, подржани Божиим човекоубем кое допууе наше
недостатке, избавити од овог Божиег гнева и од ове неправовремене смрти и
потпуне пропасти, а у будуем веку задобити бесмртни живот, у славу единог
Животодавца Христа, Коем доликуе слава, сила, част и поклоее са
безначалним еговим Оцем и живототворним Духом, сада и увек и у векове
векова. Амин.
НАПОМЕНЕ:
1. Св. Григорие Палама овде користи игру речи, ер у грчком езику иста
именица, т. "", означава и противприродни вишак (нечега) и
користоубе (прим. прев.).
240
40. Беседа
О свечасном Христовом Претечи и Крститеу овану
1. Уколико е часна смрт преподобних и ако се помен праведника савршава са
похвалама (Приче Сол. 10; 7), зар онда утолико пре не би требало да се тако
односимо према помену наузвишениег меу преподобнима и праведнима, према
Пророку и Претечи (Претходнику) Логоса Божиег Кои се нас ради оваплотио а за
коега е Логос, са Свое стране, обавио и посведочио да е он веи од свих пророка
што су од века постоали, од свих преподобних и праведних? Будуи да све што се
односи на ега превазилази сваку удску реч и да е он примио сведочее и
похвалу Сина Божиег, ему нису потребне наше похвале. Меутим, хоемо ли
због тога преутати и пропустити да, колико е то у нашо мои, изразимо своу
похвалу ономе коега е Писмо именовало као глас наузвишение Речи (Логоса)?
Напротив, нека са управо због тога што е такво име и сведочанство добио од
Свевладике Христа език сваког верууег покрене да га похвали колико год може,
не зато што емо тиме нешто додати егово слави (како бисмо ми то могли да
учинимо?), него да бисмо вратили дуг, сваки своим устима а сви скупа
заедничким, хвалеи и величауи чуда коа се односе на ега.
2. Уистину, читав живот навеега меу оним што су роени од жена представа
чудо над чудима. Такав ние био само живот ована кои е и пре свог роеа био
пророк и кои превасходи све пророке, него и оно што претходи еговом роеу и
што се збивало после егове смрти по много чему превасходи сва чудеса.
Божанствена пророштва богонадахнутих пророка ? ему не називау га човеком
него ангелом, блиставом и богоозареном светиком, утаром звездом коа
претходи Сунцу Правде и гласом Самог Сина Божиег. Шта е, дакле, ближе и
сродние Речи (Логосу) него што е глас?
3. Када се приближило егово зачее, ние човек, него е ангео долетео са небеса и
разрешио неплодност Захарие и елисавете, обавивши им да е они, кои су
неплодни од младости, у дубоко старости родити сина, узрочника велике радости,
ер е егово роее бити спасоносно за све, ер е бити велики пред
Господом, и нее пити вина и сикера; и испуние се Духа Светога ош у утроби
матере свое, и многе е синове Израиеве обратити Господу Богу иховоме, и он
е напред ии пред иму духу и сили Илиино, обавуе архангео (Лк. 1; 15-17): и
он е бити девственик као што е био и Илиа, па чак и веи жите пустие него
што е био он, и разобличавае безаконе цареве и царице, и ту такое учинити више
него Илиа. Меутим, посебно е га превазии по томе што е бити Претеча
Господи ер е, како каже архангео, напред ии пред им.
241
4. Пошто е сматрао да е ово што е обавено сасвим немогуе, Захарии се свезао
език. Будуи да своевоно ние желео да проповеда о чудесном зачеу свога сина,
све до оног времена док се на свету ние поавио глас кои е претходио речи
Божио Захариа е своим утаем, и противно своо вои, громогласно ово
обавивао. Пошто е зачет после таквих и толиких обеаа, он е и пре свог
роеа био помазан за пророка. Ту благодат е - каквог ли чуда ! - предао и своо
маци и, како каже Исаиа, обукао се у ризу спасеа и у одеу радости (Иса. 61; 10).
Слично Илии, и он помазуе пророка уместо себе (т. своу маку), али и по томе
стои испред и превасходи и едног и другог пророка, будуи да е ош био у
мачино утроби и да е ово обавио као пред лицем Господим. Након што се
заметку уобличе удови, он може да их покрее, али ош нема гласа, ер ош не живи
на ваздуху. И зато, када е пред елисавету стала Дева, носеи у утроби Бога,
ован, такое у утроби, ние остао неосетив за Божие присуство и домостро, него
Га е и одатле прославио, богословствууи езиком свое маке, док е он сам
заиграо у утроби - какво чудо! - и прославио Га. Будуи у Духу Светом, он е у
мачино утроби примио савршенство будуег века.
5. Како каже велики Павле, обзнаууи тану вечног живота, сее се тело душевно,
устае тело духовно (1. Кор. 15; 44), т. тело кое е у будуем веку чудесно
покретати и управати Дух Божии. Тако е и ован био засеан, и у мачино
утроби уобличавало се тело душевно, али чудесним помазаем божанственог Духа
у утроби открило се и тело духовно. Поигравауи и славеи, ону што га е носила у
утроби учинио е пророчицом, ер е еним устима благосиао Бога и узнео хвалу
Оно коа Га е носила у утроби, Маци Господо о Коо обавуе као о Деви и
поздрава Плод што се налази у ено утроби, обзнаууи да е та утроба
истовремено и бременита и девствена.
6. Ние се догодило само то да он, према речима Писма, и пре познаа зла изабере
добро, него е, и пре познаа света и будуи ош у утроби, ован био изнад света.
Када е родио сви су се обрадовали али и запрепастили чудима повезаним с им.
Рука Господа, каже, беше с им, и чудотворила е тада као што е то чинила и
рание: развезао се език еговог оца, свезан због тога што ние поверовао у
чудесно зачее свога сина. Сада су се пак егова уста отворила, он се испунио
Духом Светим и почео да пророкуе: И ти, дете, зваеш се пророк Вишега, ер
еш ии напред пред лицем Господим да Му приправиш пут, да дадеш познае
спасеа народу егову (Лк. 1; 76-77). И као што се од самог зачеа ово
божанствено дете од мачине утробе показало као живо оруе благодати, будуи
оме покретано и испуено Духом Светим, тако е, и када се родио, растао и
крепио се Духом. Како га свет ние био достоан, он е ош од детиства живео у
пустии, водеи безметежан, безбрижан живот, без додира са ужурбаним светом,
живот слободан од жалости и узвишении од земних и телесних жеа кое заводе
тело и телесна чула. Живеи Богу и видевши едино Бога, наслаивао се едино у
Богу. Он е, дакле, живео у неком усаменом месту на земи: И беаху у пустии
до дана док се не показа Израиу (Лк. 1; 80).
242
7. Када е дошао та дан "еговог показиваа?" Када е наступило време за
Крштее Господе, о коем е написано: Ниедан ние разуман, ниедан не тражи
Бош, сви застранише, уедно неваали посташе (Пс. 13; 3). Онда, када смо сви ми
били безбожни, Господ е, покренут Своим неизрецивим човекоубем, нас ради
сишао с небеса. Тада е, такое ради нас, и ован изашао из пустие, ер е требало
да послужи егово човекоубиво вои. Како за дубину тадашег удског зла,
тако и за неупоредиво снисхоее човекоуба Божиег, био е потребан неко ко
е на та начин послужити, неко ко е достигао савршенство у свим врлинама. На
та начин, могао е к себи да привуче све кои би га видели, као што се уистину и
догодило. Захваууи чуду, уди су се обратили ка ему као сасвим изузетном
човеку кои живи на начин какав превазилази човека. егова проповед била е
достона еговог начина живота, ер е обеавао Царство небеско и претио
неугасивим огем, обавууи да е управо Христос - Царство небеско. У егово
руци е лопата, и очистие гумно Свое, и скупие пшеницу у житницу Своу а
плеву е сажеи огем неугасивим (Лк. 3; 17).
8. Не само речима, него и делима, он Га е свима показао када Га е крстио,
указууи на ега прстом и своим Га ученицима показавши, свима посведочивши
да е Он Син Очев, аге Божие, Женик душа Кои долази код ега и узима грехе
света, чисти скверну и упоредо с тим даруе освеее. Пошто е на такав начин
припремио егов пут, сагласно Захариином пророштву, и када е савршио све због
чега е био послат и због чега е ишао испред Христа, када е на ордану постао
егов Крстите, он уступа Христу место и престае да проповеда окупеним
удима, удауе се од мноштва народа и предае га Господу. Ирод, син оног Ирода
кои е побио витлеемску децу, ние од оца наследио сву пуноу власти ер е био
само тетрарх (четворовласник). Меутим, у злу е чак и ега (оца) превазишао, ер
е живео безаконо и у ему су удеци видели оличее сваког зла. ован то ние
могао да преути. Како и да преути, када е он био глас Истине? Прекоревао га е,
како због свих осталих грехова, тако и због Иродиаде, жене еговог брата, коу е
ова преотео од ега и противзаконито се оженио с ом. Не можеш ти имати
жену брата своега, говорио му е ован (Мк. 6; 18). Ирод е пак, будуи постиен
или, бое речено, не подносеи да буде постиен, своим злоделима додао и
затварае ована у тамницу.
9. Што се тиче Филипа, и он е био тетрарх и владао е другим делом. После
безумног убиаа деце, иховог оца Ирода обузела е неизлечива и неподношива
болест и несреа, тако да е због прекомерних мука и болова окончао са собом.
Тада е и ангео у Египту рекао осифу: Узми Дете и Матер егову и иди у зему
Израиеву, ер су помрли они кои су тражили душу Детета (Мт. 2; 20). Када е,
дакле, Ирод тако жалосно окончао сво живот, тадаши самодржац, цезар, поделио
е зему коом е ова владао и над два дела поставио е друге управитее, а над
преостала два е Иродове синове, Филипа и Ирода, поставио за тетрархе
(четворовласнике). Због тога еванелиста Лука и приповеда да е он (Ирод) тада
био четворовласник над Галилеом, а егов брат над Итуреом и земом
Трахонитидом, када е оан, проповедауи крштее покааа, стигао на ордан.
243
10. Та нови Ирод, кои е поседовао власт, свезао е и затворио ована у тамницу
зато што га е ова, како кажу Мате и Марко, разобличавао због Иродиаде коу е
Ирод узео за себе иако е била жена еговог брата. Лука каже да се то ние
догодило само због Иродиаде, него због свих зала кое учини Ирод, и додаде на све
ош и ово: затвори ована у тамницу (Лк. 3; 19). Зашто други еванелисти кажу да
е ован разобличавао Ирода само због Иродиаде? Они то говоре зато што су за
ованово затварае у тамницу постоали и други разлози, или бое речено, сва
дела изопаченог цара, чие разобличавае он ние подносио. До усековаа
ованове главе довео е едини разлог - преуба и преубница, коа е дествовала
своим сплеткама и лукавствима и ово дело довела до краа. Она е негодовала
против ована кои е разобличавао и удаавао Ирода од незаконитог дела, због
чега е желела да га убие: чинило о се да на други начин нее мои да избрише
оптужбе против себе. ен мрски грех ние био усамен, него двострук, и састоао
се из многих чинилаца. Била е то преуба, насрамнии од свих грехова и то
почиена ни са ким другим до са братом превареног мужа од коега е добила дете.
Осим тога, ена кер, коа е роена у том браку, била е жива, тако да, према
Мосеевом закону, Ирод ние могао да се ожени са ом чак ни после смрти свога
брата. Он е, меутим, за Филиповог живота и уз постоае егове (Филипове)
кери, оскрнавио брачну ложницу сопственог брата - и то не у таности и као да са
неким страхом извршава незаконит поступак - него е ту мрскост починио смело и
бестидно.
11. Пошто се, дакле, свим срцем предао злу и ние подносио разобличеа, Ирод е
ована затворио у тамницу. Меутим, и само то затварае ована у тамницу ош е
више осрамотило Ирода пред свима кои су то видели или чули, као и пред онима
кои су тамницу посетили. Иродиада га е због тога прогонила, односно, у свом
срцу носила е махниту мржу против ована и желела да га убие, иако ние смела
да се одважи на то. Ирод се боаше ована, каже Марко, знауи га да е човек
праведан и свет (Мк. 6; 20). Боао се Ирод ована због узвишености егове врлине,
али се Бога, од Коег потичу врлине у удима, ние плашио. Он се, меутим, ни
ована ние плашио зато што е ован праведан и свет, него га се плашио због
народа кои га е, како каже Мате, сматрао за пророка. Како саопштава Мате, ние
само Иродиада желела да убие ована, то е желео и Ирод, али су се плашили
народа.
12. Оно што Марко каже да е Ирод радо слушао ована требало би схватити у
следеем смислу. Кад су у питау лекови, ми осеамо горчину али их ипак
прихватамо ер сматрамо да е нам они користити. Меутим, нешто супротно се
догаа кад е реч о духовним поукама. Они кои их не прихватау могу има да се
наслауу, ер су оне по своо природи угодне, али их не усваау, ер виде да су оне
препрека за ихове порочне жее. Тако е могуе да е у почетку и Ирод радо
слушао ована и да га е чувао, како каже еванелиста Марко, и да е, слушауи га,
испунио много од тога. Злу е своствено да ненавиди оне кои га прекоревау: тако
е и Ирод, када се услед прекора код ега родила мржа према овану, презрео све
то и постао еднодушан с преубницом у ено крвожедно жеи. Он е и сам
пожелео да убие ована, о чему говори Мате, али се плашио народа. Ни народа се,
244
меутим, ние плашио због неке побуне, него зато што е знао да е га народ
осудити, пошто су ована сви сматрали за пророка. Он е знао за превасходство
благодати и врлине у овану (а што ни од кога ние било скривено) и, будуи горд
због славе и части коу су му многи исказивали, боао се ихове осуде. Он е
тражио ихове похвале, тако да е притворно исказивао тобоже послушае и
страхопоштовае према овану.
13. Меутим, Иродиада е била мудра за творее зла, па га е ослободила тог
страховаа и подстакла на убиство, и то такво да е Ирод, како е она
претпоставала или, бое речено како га е она обмаивала, бити ослобоен
осуде. Негодууи и одишуи убиством, она е тражила прилику да пред многим
сведоцима избегне повод за осуду и да, истовремено, своу махнитост против
Пророка и Крститеа спроведе у дело. И дое, каже Марко, дан погодан, т. дан
погодан да се изведе злочин убиства, дан када е Ирод приреивао гозбу поводом
свог роендана и када се сав народ окупио. Сви су ве били за трпезом када е ушла
ена ки, коу е она смишено послала, и та девока е пред свима заплесала,
угодивши свима па и Ироду. Како би и могло да се догоди да не угоди Ироду, када
е била ена ки коу е она представила и када е бестидно плесала? Та бестидни
плес е у то мери очарао развратног цара да е он рекао девоци: Што год
заиштеш од мене дау ти, макар било и пола царства мо1а, и заклео се на то (Мк.
6; 23).
14. Та бестидна девока е отишла код свое маке и учитеице оних срамних
скокова и извиаа. Испричала о е на шта се цар заклео и пожелела да е ова
посаветуе шта да затражи. Одмах е добила ену (Иродиадину) поуку и ревносно
се сагласила с ом, а затим се усрдно вратила цару и, не поцрвеневши, изрекла
своу молбу: Хоу да ми одмах даш на таиру главу ована Крститеа (Мк. 6;
25). Чинило се да е то бестидно затражила ова девока, и тиме е преубница, како
е она мислила, ослобаала цара оптужбе за убиство Крститеа и Пророка. "Видиш
ли", каже, "да због поштоваа заклетве а не због мрже према праведнику морам
да починим то убиство?!" И ожалости се цар веома, али заклетве ради и гостиу
своих не хтеде о одреи (ст. 26). Зато е послао уде у тамницу да одсеку главу
овану, да е донесу и дау девоци.
15. Ава, колике несрее узрокуе жуда за славом! Ние могао да га убие због
народа, а убио га е због гостиу кои су се окупили за трпезом! Ние се ражалостио
ни због чега другог осим због помисли да е многи престати да га поштуу. Цар е
доспео у веома неугодан положа, ер е га, ако погуби праведника, прекоревати
због убиства. Ако га пак не погуби, показае се да е нарушио заклетву. Заклетву е
дао због гордости, тако да е страх да е заклетву нарушити потицао од
славоуба. Убиае у циу ненарушаваа заклетве такое се десило због славе,
као што е и целом том гозбом провеавало славоубе. Према томе, Господ е
прекрасно говорио у Еванеу: Како ви можете веровати када примате славу
едан од другога, а славу коа е од единога Бога не тражите (н. 5; 44)? И удеци
су, тражеи такву славу од уди, одбацили веру у ега; одсекли су Главу свих
пророка кои су се поавили код их, кад су убили испуее пророка - Христа.
245
Таква су дела цара, над коим су царевале преубница и плесачице. Он е тиме био
очаран и тиме се наслаивао, ради тога е продао и издао царство, ради тога е
дошао до таквог свршетка.
16. Од нечега сличног, брао, страда и наш ум: он е од Бога поставен као цар и
самодржац над страстима; меутим, кад се он сам има наслауе, тада бива
одведен у недолично ропство и извршава недоличне поступке. На та начин сваки
од оних, кои су постали робови греха и страсти, будуи мучен и разобличаван
своом савешу, у почетку као да е закучава - као што е учинио и Ирод када е
затворио ована - ер не жели да е слуша. После тога, нее да чуе ни реч од онога
што е написано ради противеа греху и што утвруе начин за сваку врлину.
Када се пак нае у рукама Иродиаде, т. грехоубиве вое коа се незаконито
саживела с им, тада и начело благодати, кое му е прироено, а при том мислим
на савест, он потпуно умртвуе и у себи гуши ен глас, не верууи и
противуречеи богонадахнутом Писму, ниподаштавауи реч Божиу и противеи
о се као Ирод овану.
17. Меутим, нешто слично дешава се и противницима истинитог благочаша.
Будуи постиени Пророцима, Апостолима и Оцима кое ми наводимо, они у
почетку као да их затварау у киге и кажу: "Пустите их нека леже тамо, нико то
више не користи, нити се позива на их." У томе они показуу непослушност чак и
Самом Господ, Кои каже: Испитуте Писма и тамо ете пронаи живот вечни
(в. н. 5; 39). После тога заедно са Иродиадом, т. са своим славоубем,
доведеним до ош горег стаа, приносе те свештене речи као "на таиру",
убиауи их своим сопственим запажаима, на радост али истовремено и на
пропаст оних што су сагласни са има.
18. Ирод е, дакле, пример сваке порочности и безбожништва, а ован стуб сваке
врлине и благочаша. Ирод е пуноа греха, тврава безбожништва, у потпуности
телесни човек, кои по телу живи и мисли. ован е врх свих, од века богоносних
Отаца, блистава ризница дарова Духа, символично назван по божанствено
благодати, обитавалиште сваког благочаша и врлине. Данас нам се, дакле, нуде
два изображеа, потпуно супротна и непомирива едно са другим. Први од их
повезан е с невеликом и краткотраном радошу, са почастима за оне што су
изабрали такав начин живота кои после тога бива замеен бесконачном и
неподношивом несреом и патом. Други пак, од оних што су му привржени
захтева краткотрани труд, али им после тога даруе неизрециву и божанствену
славу и насладу, кои су истински и вечни. Ако дакле, слично телесном Ироду, по
телу живимо, ми емо и умрети, према речима апостола. Ако се пак дествоваем
божанственог Духа, саобразно ованово ревности, будемо супротставали равим
телесним жеама и делима, живеемо у векове.
19. Краи исход живота по Богу сада е са Христом скривен у Богу и ние ош у
потпуности откривен. Када пак буде потпуно откривен, ми емо се уподобити
ему и постати наследници Божии и санаследници Христови, задобивши она
вечна и непропадива блага кое ни око не виде, ни ухо не чу, ни у срце човеку не
246
дооше, будуи да она далеко превазилазе и вид и слух и мисли. За оне пак кои
живе по телу угодности не само да су пропадиве и привремене, него су у то мери
безначане и ништавне да се пореде са неким рошчиима и са храном за свие.
20. Ако пак претпоставимо да су и она добра коима се ови (што живе по телу)
наслауу вечна, ипак би им требало претпоставити она друга (добра), будуи да су
од свега превасходниа и изван сваког порееа. Ако би и една и друга добра била
велика и чудесна, опет би, с обзиром на то да су една привремена а друга вечна,
предност требало дати оним вечним. Будуи пак да су она добра неупоредива и
вечна, а ова непогодна и привремена, онда емо, брао, ништавном и пролазном
претпоставити постоана и неизрецива небеска блага као она коа остау и никада
не пропадау. Клониемо се подражаваа Ирода и потрудити се да, колико год то
можемо, подражавамо Претечу благодати, а посебно ми кои живимо монашки и
чии се начин живота разликуе од световних обичаа и ствари, приближавауи се
пустиачком и отшелничком животу Пророка и Крститеа. Он е, као Пророк,
прозрео да е постоати монашки чин кои е, макар у извесно мери, пожелети да
подражава ега кои се ние борио за истине благочаша него за врлине и био
обезглавен да бисмо ми научили да до смрти треба да се супротставамо греху.
Он е знао да е примити мученички венац она ко е врлински натерао страсти у
бекство. Меутим, како е уобичаени грех мае зло од безбожништва, следи да е
велико добро ако се због врлине живот изложи опасности. Зар она, дакле, кои е
душу положио за нешто мае, не би пристао да е положи и у борби за нешто вее,
односно за благочаше?
21. Због тога е Навеем меу свима роенима од жена, Проповеднику покааа,
Претечи и Крститеу нашег Спаситеа глава посечена због врлине. Он ние био
Претеча само Христу, него и егово Цркви, а посебно, брао, нашем начину
живота. ега е родила неплодна елисавета а нас црква потекла од незнабожаца, о
коо е написано: Весели се, нероткио коа не рааш, запева и покликни ти коа
не трпиш мука од пороаа, ер пуста има више деце него ли она коа има мужа
(Иса. 54; 1). После еговог роеа, прогонио га е Ирод, убица младенаца, ер е
желео да га погуби. Меутим, пустиа е била егово уточиште и просудио е да е
она за ега радосниа него свет, због чега е ту и живео. И нас, после нашег
духовног роеа, напада духовни Ирод, и он у нама прогони Христа.
22. Због тога се и ми удауемо од света и налазимо своа пристаништа - ове Богу
посвеене манастире, места посвеена богомислиу, и на та начин бежимо од
егових сурових копоноша и мачевалаца, т. од подстрекача страсти кои,
удаууи човека од Бога, наносе духовну смрт. То е она смрт коа у нас улази
кроз наша "враташца", т. кроз наша чула. Посредством их, она е и на почетку
ушла у наш удски род и збацила га са висине, лишивши бесмртности наше
прародитее. Ева е послушала злобни савет лукавога, погледала, окусила, поела и
пропала, а затим обманула мужа и учинила га заедничарем у окушау и паду. Они
нису могли да се супротставе едном едином искушеу и истог тренутка су сво
слух препустили варивим речима. Победио их е и сам изглед забраеног плода,
иако ош нису познавали страсти и обитавали су на месту чистом од страсти. Зар
247
онда можемо ми, кои се читавог живота креемо по свету, да не претрпимо штету
од разноликих, страсних слика и призора, од многоглагоивих и ништа мае
срамних казиваа и разговора, зар можемо, дакле, а да не повредимо и не нанесемо
велику штету свом унутрашем човеку? Не, то е немогуе!
23. Због тога су се и Оци, подражавауи Претечу благодати, одрекли света и
побегли од живеа меу онима кои су свету привржени. Неки од их су
заволели пустиу и касние у у привукли и друге, кои су дошли после их. Неки
су пак, живеи унутар свештених ограда, у има установили заеднички духовни
живот (општежие) где и ми, на ова или она начин, подражавамо дух ихове
ревности и проводимо сво живот унутар тих свештених ограда (т. у манастирима).
Ние, меутим, довоно само да живимо у има, него и да наш живот буде
саобразан оним Оцима, ер ни ти други раеви, кои су на земи, нису лишени
дрвета познаа добра и зла, а ние одсутан ни лукави руководите. Ми, меутим,
будуи поучени древним примерима, морамо обраати пажу само на добар и
мудар савет и, колико то можемо, настоати да следимо оне кои су га следили и
некад и сад, подражавауи оне коима, како каже апостол, гледамо на свршетак
живота (евр. 13; 7). И као што у пустии постое диве звери и животие, оне
постое и на тим освештаним местима. Требало би да страхуемо да се не
уподобимо бесловесним животиама и да им постанемо слични, због чега емо,
колико год то можемо, подражавати ованов начин живота.
24. У чему емо га подражавати? егова глава е увек била непокривена, што е
знак непрестане молитве и обрааа Богу, пошто мушкарцу доликуе да се,
сагласно апостолским речима, моли непокривене главе (в. 1. Кор. 11) ер е тако
непокривеног лица гледати на одраз славе Божие. Према томе, своа лица су
покрили они уди кои су се привезали за свет кои су се окружили или, бое
речено, кои су срасли са еговом душегубношу, неспособни да, као ми,
непрестано гледау славу Божиу. Ми пак, кои смо се прекрасно удаили од света,
удаиемо се од ега и своим мислима, тако што емо химнама, псалмима и
молитвама свое умове сединити са Христом и учинити себе обитавалиштем
еговог светог имена, непрестано се опомиуи Онога, због коег смо и отишли из
света. Ако се, дакле, неко ради ега удаио од света и удобности кое у ему
постое, он жели да се васцело седини с им а што се постиже посредством
непрестаног сеаа на ега, ер се таквим сеаем очишуе ум.
25. Очистимо, дакле, свое душевно око устремивши се ка Богу делима, речима и
мислима, Ми немамо ништа што би нас привезивало за зему, уколико пожелимо
да се, колико то можемо, саобразимо начину овановог живота. Он е живео тако
што ние имао кров над главом, а ми емо се задовоити скромним
обитавалиштем. Сваки од нас е убити ону келиу коу е добио од настоатеа,
помишауи на то ко читавог свог живота ние имао дом. Он се задовоавао
плодовима са дрвеа и дивим медом. У пустии постое бике кое расту саме од
себе и чиим су се кореем хранили и они пустиски Оци кои су дошли после
ована. Под плодовима овде подразумевам вое. Он се, дакле, хранио воем,
кореем биака и дивим медом. Имао е само едну одежду и кожни поас око
248
бедара, символично тиме изображавауи да е у свом телу носио умртвене
страсти, а такое и да поседуе благо нестицаа (добровоног сиромаштва),
поучавауи нас томе делима. Ми пак изобилуемо тако великом количином хране
и одеом, имамо складишта препуна жита и вина, пекаре и оставе и, уопште, све
што нам е неопходно за живот.
26. Заблагодаримо Дароватеу свих добара, Богу и еговом Претечи, чиим нам се
посредоваем све то даруе без нашег труда и извире нам као са источника.
Прославимо га због тога и делима му узнесимо своу благодарност. Уколико се
будемо задовоили овим заедничким манастирским наслеем, неемо бити далеко
од овановог нестажатества и трпеа. Иако е он у свему недостижан будуи да
га е хранио Бог, и ми се хранимо даровима Божиим. Ако имамо свое личне
ствари и новац, онда е то страшно и удауе нас од заеднице са светима. Она кои
се удаио од света и истовремено поседуе личну имовину, било да у е отуда
донео, било да у е стекао, нипошто се ние удаио од света, чак и кад би био на
Свето Гори, чак и кад би обитавао у оним манастирима кои представау небеска
места. Он тиме скрнави и само оно место, вреа га и не допушта му да буде изнад
света. Такав човек е, наравно, бити осуен због скрнавеа светилишта Божиег.
Зар ние, меутим, и Крстите Господи и Претеча егов, ован, напустио
пустиу и ену безметежност? Да, али е он био послат од Господа да би еговом
народу дао познае спасеа и да би разобличио неверууе, због чега му е, на
данаши дан, и одсечена глава. Ние било потребе да он буде подложан овакво
телесно смрти, ер се она поавила као исход пресуде за Адамов преступ. Она,
кои е извршио заповести Божие, ние био ен дужник, ер е од мачине утробе
био послушан Богу. Меутим, према речима Господим, светима доликуе да свое
душе положе за врлину и благочаше, и зато е и ему више доликовала насилна
смрт, претрпена ради добра. Зато е и Господ искусио такву смрт. Требало е,
такое, да ованова смрт претходи Христово како би, сагласно пророштву кое е о
овану изрекао егов отац, ишао напред пред лицем Господим, да би благовестио
спасее и онима што су се налазили у адско тами, да би се и они присаединили и
од Христа задобили блаженство и бесмртни живот.
27. Нека га и сви ми задобиемо молитвама онога кои га е добио ош од мачине
утробе и кои га е проповедао онима што су на земи и у земи и делом, речима и
молитвама Богу све управао ка ему, у Самом Христу Господу нашем, Коем
едином доликуе вечна слава. Амин.
249
41. Беседа
На 14. недено Еванее где се говори о свадби царевог сина
1. Напре у вашо убави поновити завршне речи приче Господе, коу смо данас
прочитали из Еванеа: Много е званих, али е мало изабраних. Ову мисао Господ
истиче кроз целу причу зато да бисмо се ми трудили да будемо не само звани, него
и изабрани. Она ко е само зван, а не и изабран, не само да отпада од незалазне
светлости, него се и изгони у таму накрау, и везуу му се и руке и ноге; ноге -
зато што нису трчали ка Богу, а руке зато што нису чиниле богоугодна дела, и бива
предат плачу и шкргуту зуба.
2. Можда е неко одмах бити у недоумици: зашто е Господ казао да су "многи"
позвани, а ние казао "сви" су уди позвани. Ако нису сви позвани, не би било
правично да они, кои чак нису ни били позвани, буду лишени обеаних блага и
подвргнути мукама коима Он прети. Можда би они и послушали и одазвали се, да
их е неко позвао? асно е да би било неправично да буду одбачени ако нису чак ни
били позвани. Ние, меутим, истина да нису сви позвани, зато што е Господ,
узносеи се на небо после васкрсеа из мртвих, рекао Своим ученицима: Идите
по свему свету и проповедате Еванее сваком створеу (Мк. 16; 15); и: Научите
све народе крстеи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учеи их да држе све што
сам вам заповедио (Мт. 28; 19-20). Да су ученици ову наредбу спровели у дело, с
правом износи Павле: Зар не чуше? Свакако (да чуше): по сво земи отиде глас
ихов, и до краева васеене речи ихове (Рим. 10; 18) т. речи апостола. Значи, сви
уди су били позвани и, следствено томе, они кои нису приступили вери,
правично е бити подвргнути казни. Зашто, дакле, Господ ние рекао "сви", него
"многи" су звани? Зато што у овом случау Он говори о верууима, због чега е тек
после ове приче изговорио поменуте речи, ер ако се позвани одазове и крстивши
се буде призван од Христа, али при томе не буде ходио достоно тога призваа, и
ако, живеи у Христу не испуава она обеаа коа е дао при крштеу, такав
човек онда, иако е "зван", ние "изабран".
3. Неки су, меутим, у недоумици или, бое речено, они кои су прах и пепео
оптужуу Наднебеског, учераше окривуе Предвечнога: "Зашто е Бог", кажу,
"звао оне за кое е знао да е одбити или да се нее одазвати? И зашто е уопште,
знауи унапред за то, створио оне кои е бити предати на муке?" Не обазируи се
на то да колико е небо изнад земе, толико су Мое мисли изнад ваших, говори
Господ (Иса. 55; 9), они траже од Бога да им положи рачуне и цекау се са Оним
Кои е изнад сваке мисли. Чиме се то ми уди разликуемо од мрава? Зар наша
природа ние сачиена од истог вештаства од коег и ихова, мислим на тело? Не
хранимо ли се истим вештаством? Не живимо ли тамо где и они? Зар се не
користимо истим способностима као и они? Зар нас мрави по нечему не
250
превазилазе? Они се више труде да прикупе храну, одлично знау шта им е од
користи и бое се старау да припреме годише залихе. Ми их превазилазимо
разумношу душе; али, какво е то наше превасходство у порееу са оним кое
Бог има у односу на нас?
4. Ако, дакле, ни сви мрави света, ако би се сабрали на едно место, не би могли да
поме ни намае наше дело или замисао премда их и не превазилазимо у свему,
како бисмо ми могли проникнути у дела и ум Божии, када нас Бог бескрано и
бесконачно превазилази, и како бисмо без вере могли потпуно схватити последице
догааа? Као што велико светило на небу не би могло произвести дан, да егова
светлост не превасходи наш вид, тако ни Творац наше природе, Бог, не би био
Творац нашег спасеа, када би нам био схватив и када не би поседовао мудрост и
доброту коа превасходи наш разум.
5. Како не помисле они кои оптужуу Бога за то што е позвао и оне кои се нису
делима одазвали на егов позив, да би они, уколико их не би позвао, ега
сматрали узрочником свое пропасти? Он их е зато и позвао, да нико не би могао
реи да е Он узрок нечие пропасти. А зашто е он уопште створио такве уде,
кои е бити предати на муке? Он ние створио уде за мучее, него за спасее,
што е асно из саме чиенице да их е позвао. Да е Он хтео некога да казни, не би
позивао све да се спасу. Ако е пак Он, по Своо доброти, привео и призвао мене да
се спасем, а а самога себе приказао као равог, не би ли мое зло, док ош и ние
било учиено, морало ве тада да победи и спута егову вечну доброту, тако да ме
Он унапред не би позивао на спасее?! Да ли би то било праведно?! Она пак ко не
постава питае на ова начин него окривуе Творца, у суштини тврди да Бог
ние требало да ствара разумно бие; ер, чему разум, ако при том не би постоале
слобода вое и самовласност да се врши избор? А како би неко могао имати
самовласност и слободну воу, ако не би могао, уколико жели, да буде и рав? Ако
се, пак, без слободе вое не може бити рав, онда се, сва-како, без е не може бити
ни добар.
6. Дакле, она ко каже да Бог ние требало да ствара оне кои е бити кажени,
самим тим каже да ние требало стварати ни оне кои се спасавау, и уопште,
разумно и самовласно бие (досл. природу); а ако е и све остало било створено
ради овог разумног биа, онда овим такав човек као да каже да Бог ние ни требало
да буде Творац. Увиате ли колико е то неумесно? Меутим, пошто е Бог створио
удски род као разуман и обдарен слободном воом, па су, користеи се на
различите начине овим даром, едни постали рави, а други благочестиви, зар би
доброме Богу уистину одговарало да, зато што е бити и равих, не приводи у бие
и оне добре? Да ли би ико могао смислити нешто неправедние? Ако би и едан
едини човек на свету био добар, ни тада не би било праведно не саздати
творевину, зато што е бои едан кои твори воу Господу, него десетине
хиада безаконика. Хоемо ли онима што испирау злато из златоносног песка
реи да не треба толике гомиле земе пребирати због зрнаца злата? Послушамо
шта би било када не би постоао избор: када не би било званих, не би било ни
251
изабраних, а како би ови били звани, ако не би били приведени у бие (ако уопште
не би постоали?
7. Скратимо, меутим, наше казивае и упитамо оне што осууу Онога Кои жели
да се сви спасу, шта радити са оним удима кои не желе да се спасу? Будуи да
смо смртни, нама е нужно потребно да се хранимо. Дакле, пошто наш организам,
ради опстанка, одабира храну и едан ен део упиа у себе, а други, непотребни,
избацуе напое, хоете ли због тог равог дела хране потпуно престати да едете,
или ете, због оног дела хране коу наш организам ради опстанка наше природе
издваа и путем вареа, упиа и прилагоава себи, узимати храну? Нема потребе
размишати о овоме, ер ми самим делом одговарамо на ово питае, свакодневно
се хранеи и уносеи у себе храну коу наш организам или прихвата или не
прихвата. Због чега тако чинимо? Због тога што нам е уроена убав према
животу. Тако и Бог, по своствено Му благости и добротоубу, ние ради оних
кои е по сопствено вои постати рави допустио добрима да доспеу у бие, него
е ради добрих створио и оне кои е постати рави.
8. Зар не видите да лекари не допуштау да не гладуу они болесници кои због
слабог желуца нису у стау да задрже храну, него е враау натраг? Зашто их
лекари присиавау да еду? Зато да би организам колико било искористио храну,
без обзира на то што навеи део хране остане неискоришен. Зато се лекарско
умее правично назива човекоубивим. Тако добротоубе и човекоубе
Божие постау ош очигледнии: иако постое уди кои брину за свое спасее,
мало их е у порееу са мноштвом оних кои се не спасавау. Бог е саздао сав
удски род и, без обзира на то што е мало уди бити изабрано, Он е по
преизобиу Свог човекоуба позвао све (уде).
9. Царство небеско е, каже, као човек цар кои начини свадбе сину своме. И посла
слуге свое да зову званице на свадбу; и не хтедоше дои. Он овде "свадбом" назива
седиее Сина Божиег са удском природом и преко е са и са Црквом.
Говореи да е тана брака велика, Павле додае: А а говорим о Христу и о Цркви
(Еф. 5; 32). На другом месту он нам овако говори: Обручих вас мужу единоме, да
девоку чисту приведем Христу (2. Кор. 11; 2). А зашто се каже да е Цар Небески,
наузвишении Отац, начинио Своме Сину "свадбе" (како стои у оригиналном
тексту, прим. прев.), а не "свадбу"? Зато што Женик чистих душа, Христос,
таанствено се седиууи са сваком таквом душом, приреуе Оцу "свадбену"
радост због тога, ер и Он Сам каже: Радост на небу бива због едног грешника кои
се кае (Лк. 15; 7). Ова радост е, као што вели апостол, плод Духа Светог, Кои
путем преобрааа спаа и седиуе са Христом душе уди кои живе у покаау
и та радост обузима оне кои живе у Богу, било на небу или на земи. Зато на небу
бива радост због едног грешника кои се кае.
10. Дакле, ради овог неизрецивог, ве извршеног седиеа удске природе са
Сином Божиим Кои нам е даровао покаае, и због оне таанствено прославане
радости Бога и Оца на небесима, биле су послате слуге: ован, Претеча Господи,
Захариа, кога су удеци убили измеу храма и жртвеника, Симеон Богопримац, и
252
уопште сви они кои су, пре спасоносног Страдаа и Васкрсеа, благовестили
долазак Господа на зему у телу, кои се ве догодио. Значи, они су били послати
да позову званице, т. удеце (еврее), ер су они били призвани, будуи да су и
рание преко Пророка били позивани, но они нису хтели да доу, т. да поверуу и
постану причасници неизрециве заеднице и благодати, премда су и рание и сада
често били позивани. Тада поново, каже Он, (о, неизрециве дуготрпеивости) Цар
посла друге слуге, говореи: Ево сам обед Сво уготовио, унци Мои и храеници
поклани су, и све е спремно: доите на свадбе. А они, чувши то, не маривши
отидоше, неки на поа своа, а неки за трговином. Колико се од их разликуу они
кои, изговарауи се сакупаем летине, или бербом грожа, или среиваем
послова, оставау свештена сабраа и не желе да слушау свештена псалмопоаа
и поуке? Други пак, вели Христос, ухватише слуге егове, изружише их и побише.
Нису далеко од их ни они кои се и сада не покоравау предстоатеима Цркве и
предау их неприатеима. Ми емо, меутим, на основу приче и таквим удима
принети као дар спасоносну сладост.
11. Ево сам, вели, уготовио набое Свое, унци Мои и храеници поклани су, и
све е спремно. И заиста, оваплоеем Господим савршено е набое од дела
Божиих. Све што е Бог пре овога домостроитески учинио за нас било е
прекрасно и добро и водило е истом циу. Меутим, набое меу еговим
делима или, бое речено, изузетно и несравиво набое есте оваплоее
Господа нашег Исуса Христа, и особито егов ци - спасоносно Страдае и
Васкрсее. асно се види да е позивае (на свадбе Сина) уследило после
Господег васкрсеа из мртвих, пошто е управо тада све постало припремено за
наше спасее: савршени домостро у телу Сина Божиег, божанско учее кое е
тада предато удима, деловае Богочовечанских енергиа, претварае уди у
заедничаре Богочовечанског Тела, велика и божанствена и спасоносна Жртва,
устаае из мртвих после три дана, почетак вечног живота и божанске радости коа
га прати. унци Мои и храеници поклани су, каже, ер е старозаветно тада било
седиено са новозаветним; и то (старозаветно) представено е кроз приношее
на жртву храеника (животиа), ер е оно што се сада у Цркви за нас приноси као
жртва - хлеб. Оно (старозаветно) представено е приношеем унаца на жртву, а
благодареи ново Жртви, оно е замеено жртвом достониом Бога.
12. Биле су, дакле, послате друге слуге, апостоли Господи, да ово проповедау
удецима, ер е Владика ош увек био дуготрпеив према има. Меутим, када су
чули проповед, едни су остали незаинтересовани, будуи сасвим привезани за
иве и трговину, за зему и земаске ствари, а други, премда су разумели
проповеднике, едне су вреали и злоставали, а друге каменовали, и све их су,
колико им е то било у власти, злоставали и убиали. Зато разгневи се Цар, каже
(Христос у причи) и пославши воску своу погуби крвнике оне, и град ихов запали.
Упркос страдаима претрпеним од их, Он ош увек према има показуе
дуготрпеивост и упууе им свое посланике да их призову на покаае,
обеавауи им опрошта, благовестеи им да е примити богате дарове и дауи
им залоге и зачетке (тих дарова) и поуздана емства, али они не само што се нису
покаали и са уважаваем то примили, него су узвратили тако што су благовеснике
253
срамотили и убиали. Зато е Цар правично после тога послао вонике кои су их
погубили и спалили ихов град. И ко не зна да се то збило над ерусалимом, кои е
Он овде с правом назвао "градом крвника"?
13. Пошто су се они, много пута и рание и сада позивани, показали не само
недостонима позива, него и достонима гнева Божиег и погубеа, то су, по
Царево заповести исте оне слуге, т. апостоли Господи, изишавши на путеве,
сакупили све, каже (Спасите у продужетку приче), кое год су нашли, и зле и
добре, и напуни се свадбена дворана гостима. То су позвани меу незнабошцима,
ер е у то време ерусалим био едини "град Божии" и едини "дом егов" био е
Израи. Они кои су били ван ега, а такви су тада били незнабошци, као да су
лутали по путевима, и то многим и различитим, пошто су таква била и ихова
учеа (вероваа). Каже се да су на путевима нашли и довели и зле и добре,
сагласно унутарем стау ихове вое, због чега су едни збиа постали
изабрани и испоили нарав и начин живота сагласан са вером; други су се, пак,
показали искучени из броа изабраних, проживевши живот срамотан и рав и
несагласан са вером.
14. То показуе Христос излажуи дае причу, говореи да е Цар ушао да види
госте т. оне меу позванима кои су дошли. То што е дошао да види и процени
госте представа нааву суда кои е се збити у свое време. Дакле, ушавши Цар,
вели, угледа онде човека необучена у свадбено рухо. Рухо духовног брака есте
врлина, и ако се неко ош овде не одене у у не само да е бити недостоан оне
брачне одае него е, осим тога, бити подвргнут оковима и неизрецивим мукама.
Ако пак одежду сваке душе чини тело кое е седиено са ом, она ко га не
сачува и не очисти уздржаем, чистотом и целомудреношу, показае га као
непотребно и недостоно оне непропадиве брачне одае и заслужено е га
избацити оданде. Цар е, разобличивши и постидевши овог човека необученог у
одежду достону зваа, рекао слугама: Свезавши му руке и ноге, узмите га, т.
опколите га неизбежним мукама, удаите га са скупа и из друштва радосних, и
баците га у таму накрау: тамо е бити плач и шкргут зуба. С правом се везуу
руке и ноге ономе ко е ве у овом животу био везан оковима своих грехова и он,
удаивши се (тако) од Бога, бива бачен у таму накрау, будуи да у своме
животу ние творио дела светлости. Тамо е, кажу, бити плач и шкргут зуба, ер та
мрак ние само тама, него и ога неугасиви, кои е, уз то, испуен и црвима кои
не спавау.
15. Тамо е, дакле, бити плач и шкргут зуба због неподношивих страдаа што е
морити и душу и тело, због непрестаних вапаа, због бесконачног и бескорисног
кааа. Обавивши то, Христос е додао: "ер су многи звани, али е мало
изабраних", показууи тиме да е не само едан (она) човек бити подвргнут тим
ужасима, него и свако ко због своих дела носи у себи сличну гнусобу. На примеру
овог едног човека Господ е показао какви су они рави, кои се налазе меу
позванима, кои су дошли и крстили се, а ипак сво живот нису изменили на бое
нити покааем скинули са себе скверну коа се накупила услед равих наслада и
страсти.
254
16. Свуцимо, брао, са себе хитон укаан и подеран пианством, презасиеем
утробе и неумереношу тела па се, уздржаем и целомудреношу, обуцимо, као
што каже Исаиа, у ризу спасеа и одежду весеа (Иса. 61; 10). Одложимо старог
човека кои пропада у варивим похотама и обуцимо се у новог човека, сазданог
по Богу, у светости и праведности (Еф. 4; 22-24); одбацимо сваку одежду (коа е
слика) начина живота заснованог на отимачини и користоубу, ер е таква
одежда мрска (недолична) пред очима Божиим и достона осуде. Обуцимо се, као
изабрани Божии, у милосре, смирее, умереност, целомудреност и кроткост и
потрудимо се у свему да, по савету апостола (2. Петр. 1; 10), утврдимо сво избор и
призвае. Тако поступауи, неемо се лишити обеаних будуих блага и саживота
(заеднице) са онима што се вечно радуу.
17. Нека ту радост сви задобиемо благодау и човекоубем вечног и небеског
Женика наших душа Христа, Коем са Оцем и Светим Духом приличи слава у
векове векова. Амин.
255
42. Беседа
Беседа на спасоносно Рождество Пренопорочне Владичице наше
Богородице и Приснодеве Марие
1. Свако е време погодно да се постави теме спасоносном начину живота. Да би
указао на то, велики Павле е рекао: Ве е час да устанемо од сна, ер нам е сада
спасее ближе него када поверовасмо... Одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се
у оруже светлости, да ходимо поштено као по дану (Рим. 13; 11-13). Ние, дакле,
само неки одреен дан или час погодан за спасее, него се каже да е, након
аваа Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, свако време погодно за то.
Као што са изласком чувственог сунца на земи за уде настае време телесног
делаа, будуи да Кад се сунце роди... тада излази човек на дело свое и на посао
сво до вечера, како каже Давид (Пс. 104; 22-23), тако е и од оног времена када нам
е у телу заблистало Сунце правде, од еговог аваа, свако време постало
погодно за духовно делае. Она исти пророк, након што е о доласку Господем
рекао: Камен кои одбацише зидари ова поста глава од угла, каже: Ово е дан кои
е створио Господ, обрадумо се и узвеселимо се у ему (Пс. 117; 22-24). Када се
поави чувствено сунце, кое бива зауставено (у оригиналу: прекинуто) током
нои, излази човек надело свое и на посао сво до вечера, док Сунце Правде,
будуи незалазно и, по речима апостола, немауи изменивости ни сенке промене
(ак. 1; 17), допушта да време, погодно за духовно делае, непрекидно трае.
2. Уколико е потребно да се неко време окарактерише (опише) као погодние од
осталих (времена), као што, на пример, постои време сетве и време жетве, време
саеа и време сабираа плодова, као што постои време сваком другом делу,
откриеш да се и за добра дела време различито усаглашава. Сада е есен, и у о
првенство припада овом месецу (септембар), кои рачунамо као први и као почетак
године (у Византии е година почиала у септембру; у том месецу и сада почие
црквена Нова година, прим. прев.), ер е тада поставен почетак нашем спасеу, а
што данас и прославамо. Будуи да е ова свештена свечаност и празник кои
данас славимо наш први благодатни призив и пресаздае (васпоставае), то е и
дан са коим е све почело да бива ново, са коим е започело смеивае
променивог (привременог) закона непроменивим (т. траним), слова духом а
сенке истином.
3. Данас се, дакле, открио нови свет и чудесни ра, у коем се и из коега се родио
нови Адам, да би старог Адама пресаздао и васцели свет обновио, (Адам) кои нее
бити обманут него е, напротив, сам обманути обмаивача и даровати слободу
онима што су услед демонске обмане постали робови греха. Данас е на земи
приуготовена зачуууа кига, али не кига коа у себи носи писане речи (грч.
256
), него (кига) способна да у себи таанствено носи Саму живу Реч (самог
живог Логоса), и то не ону реч () коу ветар носи него Реч небеску, не реч коа
е постала зато да би пропала него ону, коа све што о се приближи отима од
пропадивости, не реч насталу кретаем удског езика, него Реч превечно роену
од Бога Оца. Данас се показуе одухотворена и нерукотворена скиниа Божиа,
логосни (словесни) и духовни кивот Хлеба живота кои нам е уистину послат са
небеса (н. 6; 32-33). Данас, како каже Псалам, истина изникну од земе, истински
небески украс благородства (племенитости) човечиег и показа се правда са небеса
(Пс. 85; 11), Правда (т. Христос, Логос) коа е и самог началника и истинско
начело неправде одагнала (досл. избацила), и будуи неправедно осуена и
праведно осуууи, свезала е силнога у злу и сасуде егове преотела и
пресаздала, показууи да су способни да у себи понесу праведност Божиу. На та
начин су се вером у ега (Логоса, Христа) оправдали заточеници греха, ер их е
узео да би вечно са им живели, док е кнеза греха, свезавши га неразрешивим
оковима, предао вечном и мрачном огу. Данас, према пророчком предсказау,
изниче "лоза (жезло) из корена есеевог (Иса. 11; 1), и цвет што нее увенути
поново призива нашу природу иако е увела и због тога отпала од неувеивог
места наслаиваа, (цвет) кои води ка вечном цветау и даруе вечно цветае,
узноси на небеса и уводи у ра. То е Жезло коим Велики Пастир управа словесно
стадо ка вечним пашацима. Када се наша природа ослони на ово Жезло, збацуе
са себе овешталост и старачку слабост и лако се крее према небу, оставивши
испод себе зему онима што су склони земном (доем), будуи да немау такву
потпору.
4. Какав е та нови свет, задивууи ра, зачуууа кига, одухотворена скиниа
и кивот Божии, истина коа е "изникла од земе", многоопевано "жезло есеево?"
То е пре и након рааа Приснодевствена Дева, чие роее од нероткие данас
прославамо. оаким и Ана, кои су живели у браку и били непорочни пред Богом,
Израицима су се, према закону, чинили достонима прекора ер су били бездетни.
Како у то време ош ние било наде на васкрсее, мислило се да е неопходно
наслеивае рааем. Сада пак, када нам е Она, на данаши дан роена Дева,
девственим рааем подарила вечност, ние нам више неопходно наслеивае кроз
раае деце. У то време су Израици броно потомство сматрали за велику врлину,
а бездетност (неплодност) за навеи порок, због чега су и оне праведнике, уместо
да их хвале због врлине, презирали што немау деце. Будуи ожалошени иховим
презиром, ови праведници су се опомиали Авраама и Саре, као и других што су
осетили дубоку жалост због немаа деце, а затим су, имауи на уму лек кои су
они нашли као исцеее у тако велико жалости, одлучили да и сами са молбом
притекну Богу. Целомудрени оаким е отишао у пустиу, тамо се настанио и
подвизавао постом, узносеи Богу молитву да постане отац. Он ние прекидао
молитву нити се враао отуда све док ние добио уверее да е егова прозба бити
услишена. Будуи едномислена са им, Ана се затворила у оближем врту,
вапиуи Господу са болом у срцу: "Услиши ме, Боже отаца моих, и благослови ме
као што си благословио и Сарину утробу". И Господ у е услишио и благословио
их, и дао им обеае. То обеае се данас (т. на данаши дан) и испунило, и
Господ им е подарио чедо, чудесние од сваког претходног чуда, Родитеку Онога
257
што е све створио, Коа е удски род обожила и зему онебесила, Сина Божиег
учинила (сином) човечиим а уде синовима Божиим, ер е у Себи бесемено
зачела и као Оваплоеног неизрециво родила Онога Кои е све из небиа привео у
бие и пресаздао га у добробие, не допуштауи да се распадне у небиу.
5. Из ког е разлога Она потекла од неплодне утробе? Да би родитее ослободила
бола и прекинула ихово понижее, а такое и да би унапред изобразила
ослобаае од бола и проклетства прародитеа нашег рода кое е се кроз у
извршити. Како би се природа одважила да оскрнави ону утробу, у коо е
пребивала и из кое е потекла едина жена коа е обитавала у Светии над
светиама и едина жена коа е постала обитавалиште Створитеа природе? Као
што се ни пре ни после е ние поавила Дева Мака и Мака Божиа и као што ни
пре е ни после е нико ние обитавао у Светии над светиама, тако е
доликовало да и унутар ове утробе ни пре ни после не буде зачет ниедан други
плод. Како е требало да Дева постане Мака Божиа и то из рода Давидовог и у
време погодно за наше спасее, како се приближило време и како е требало
припремити ову Деву, у роду Давидовом ние се нашао нико узвишении у врлини
нити се неко показао племенитиим (благородниим) по начину живота и роду
(пореклу). Тога ради постадоше ови бездетни почаствовании од оних што су имали
много деце, да би се свеврлинска Дева родила од многоврлинских и свепречиста
од изврсних у целомудрености и да би целомудреност, седиена са молитвом и
подвигом дала плод, да би постала родитека девствености и девственост коа е по
телу непорочно родила Онога, што е по божанству од девственог Оца роен пре
свих векова. О, каква е крила имала ихова молитва, и какву е одважност
задобила пред Господом! О, колико су чиста била она срца ка да су узнела овакву
молитву, коа е нечему таквом претходила и такво нешто достигла! Требало е да
се приуготови велико чудо над чудима и да природа постепено уступи пред
благодау.
6. А ви, кои представате освештани призор и слушате мое речи, кои сте мое у
Христу словесно стадо и ива, принесите Маци Божио на дан еног рождества
дар твореа врлина и иховог увеаа. Мушкарци и жене, старци и младии,
богати и сиромашни, старешине и потчиени и уопште, уди сваког рода, сваког
узраста, сваког достоанства, умеа и наука, нека нико меу вама не буде без
душевног рода и плода; нека нико не буде без убави и неприемчив за духовно
семе, него нека усрдно прихвати семе небеско, спасоносну реч, и нека са свое
стране делом сатвори небески и богоугодни плод, нека нико не пропусти да
постави почетак добром делау, нека нико своу веру у Христа не испоава само
на речима, ер нее сваки кои ми говори: Господе, Господе, уи у Царство небеско,
но кои твори воу Оца моега кои е на небесима (Мт. 7;21) и: Ниедан кои е
метнуо руку своу на плуг па се обазире назад ние приправан за Царство Божие
(Лк. 9;62).
7. Девственице заветоване на монашки живот, као и све кое чините добро, кое сте
из супружништва приступиле саживоту са девственицама и, уопште, све кое сте
жудом за покааем изабрале та начин живота, тражите све по Богу због Деве
258
Коа се сада због нас роди и Онога, од девственог Оца роеног пре свих векова,
Коега е Она у времену девствено родила по телу, да бисте живеле само за у и од
е Оваплоеног Бога, мотриле само на ега, само се име наслаивале, да бисте
се у нади радовале, у невои биле трпеиве (в. Рим. 12; 12), предстоатекама
биле послушне (евр. 13; 17), служиле една друго старауи се да меу вама буде
мир, непрестано се у будности, молитви и душевном умиеу посвеууи
псалмима, химнама и духовним песмама (Еф. 5; 19), будуи непорочне и девствене
телом и душом, сваким чулом и умом, у свему показууи духовни и девствени
начин мишеа и живеа. Тако ете, како каже псалам, следити Богомаку и
бити близу е, и уи у нерукотворени храм Цара небеског, у надземаску и вечну
непропадиву ложницу.
8. А ви, кои сте у браку, не препуштате се у потпуности овом свету, ер се ради
вас ова новостворени и уистину надземаски украс, односно Богомака, данас
поави као плод брака. Ви, старци, покажите старачку мудрост и своим помислима,
речима и делима не будите као незрели младии, телесно мудрууи и живеи по
телу. Ви, младии, настоте да будете као такви старци, поштуте их и покоравате
им се, и нека вам не буде непознато да е старост часна и да младост не заостае за
достоанственом старошу. Ако то пак не знате, упитате премудрог Соломона и од
ега ете чути да е старост мудрост човекова, и старачко доба живот
непорочан (Прем. Сол. 4; 9). Они што су прекомерно сабирали од овог земаског,
непостоаног и пролазног, од онога што стално прелази од едног до другог, нека се
потруде да иховим раздаваем задобиу вечни живот: Нико не живи од имовине
свое што е сувише богат (Лк. 12; 15). Ви кои оскудевате и у нанеопходнием,
обогауте се трпеем и благодареем Богу, да бисте били придружени
блаженим сиромасима и наследили Царство небеско (Мт. 5; 3). Ви, старешине,
праведним судом судите (Зах. 7; 9), не користите силу против своих подреених
ер то ние праведно, него покажите очинско расположее, имауи на уму да сте
сродници и саслужитеи. Не противите се потчиености Цркви и еном учеу,
ер су то знаци добре вое. Потчиени, властима дугуете покорност само у ономе
што не омета обеану наду у Царство небеско.
9. Сви заедно принесите сада Деви Коу данас славимо о наугоднии и
надоличнии дар, односно ваше освеее и непорочност тела, задобиено
уздржаем и молитвом. Погледате сви како су уедиени целомудреност, пост и
молитва седиена са умилеем учинили да оаким и Ана постану родитеи
сасуда Божиег, сасуда у то мери изабраног не само да би у себи понео име Божие,
каквим се касние показао Павле (Дела ап. 9; 15), него и ега Самога, коме е и име
величанствено (Пс. 8; 1). Ако се, дакле, осим осталих врлина, будемо посветили и
молитвама, савесно обитавауи у храму Божием, откриемо у нама похраену
чистоту срца, коа у себи садржи и открива нам Бога (Мт. 5; 8). Ту чистоту и
наклоност душе према Богу коа од е потиче Исаиа назива духом спасеа
применим у утробу и каже: Страха ради Твоега, Господе, у утробу примисмо, и
пороане муке осетисмо, и породисмо дух спасеа Твоега, кои сатворисмо на
земи (Иса. 26; 18, по Септуагинти и црквенословенском преводу). Видите ли како
неплодне и неродне душе задобиау велико потомство? Овим речима пророк
259
додае и следее: Не падосмо, али падоше сви кои живе на земи (исто), т. они
што леже у земаским мислима и страстима.
10. Уколико, брао, пожелимо да нам дом не буде зема него небо, да не паднемо
на зему и грех кои по о пузи, да се непрестано простиремо ка божанско
висини, онда се плашимо Бога, удаимо се од зла и обратимо Му се добрим
делима, постарамо се да путем уздржаа и молитве уклонимо раве навике и да
унутраше помисли учинимо доличниима, да, према речима пророка, сатворимо и
породимо дух свог спасеа, имауи за Помоницу коу призивамо Ону Коа е
своим родитеима, ради молитве и богоугодног начина живота, била дарована на
данаши дан, Коа е родитеску жалост преобратила (у радост), укинула
прародитеско проклетство и прекратила болове прамаке и безболно у
девствености родила Христа,
11. Коем доликуе свака слава, част и поклоее са беспочетним еговим Оцем и
благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
260
43. Беседа
На Еванелско читае по Матеу у 17. недеу, где се говори о Хананеки.
У о се говори и о удско ништавности и о похвале достоном смиреу.
1. Да се "Господ противи гордима, а да смиренима дае благодат", мудро е говорио
у своим Причама (3; 34) Соломон, син Давидов, док е то самим делима показала и
превечна Мудрост наузвишениег Оца (1. Кор. 1; 24), када е телесно обитавала у
овом животу. Господ се успротивио фарисеима и кижевницима, кои су се
преузносили над еговим ученицима и гордили законом Божиим рекавши: Зашто
и ви преступате заповест Божиу за предае свое (Мт. 15; 3), док е Хананеки,
коа е смирено приступила и молила, подарио милост. Та жена, будуи
идолопоклоница, од Господа е чула да их назива псима, па чак и последима меу
псима (с обзиром на то да е употребио реч "", псетанце), али са навеим
самопрекореваем и смиреем каже: "Да, Господе" (Мт. 15; 26). Учитеи пак
Израиеви кои су своом лицемерном побожношу одбацили Бога, саблазнили су
се када су чули да их Господ назива лицемерима. Господ им, дакле, ние само
праведно приговорио тим речима, него их е и напустио, што е био знак еговог
будуег напуштаа читавог иховог рода до коег е касние дои, сагласно оном
што е прочитано у данашем Еванеу: И изишавши оданде отиде у
незнабожачке краеве, тирске и сидонске. И гле, каже, жена Хананека изие из
оних краева и повика му говореи: Помилу ме, Господе, сине Давидов, кер моу
много мучи аво (Мт. 15; 21-22).
2.И заиста, Хананека не само да е "изашла" из оних незнабожачких краева, него
е и поникла као освештани крин из долине, а речи ених уста одисале су
миомирисом божанског Духа. Ако нико не може реи: Исус е Господ, осим Духом
Светим (1. Кор. 12;3), ко може посумати да е Дух Божии покренуо Хананекин
език, будуи да Га (Исуса) назива сином Давидовим и Господом, и моли Га за
милост као Онога Кои има власт над демонима. Како вера, по речима, апостола
Павла, бива "од проповеди" (досл. "од слушаа", Рим. 10; 17), а глас о Христу, како
сведочи Лука, отиде... по свима околним местима (Лк .4;37) он е, нашавши
милозвучан сасуд, т. Хананеку, у о ош снажние одекнуо. Уверивши се,
поверовавши и топло притекавши, она истовремено постае гласна молитека и
весница коа издалека вапи: Кер моу МНОГО мучи аво (Мт. 15; 22), она ние у
стау да осети своу несреу, док мое срце, кое то осеа, пламти од бола и а
вапим Твоо милости. Ти си син Давидов, по Своо удско природи потекао од
еговог семена а као превечни Бог Господ Сведржите, и по Твом допуштеу
моу кер прогони аво. Ако би се милостиво окренуо према нама, та слуга Твога
гнева напустио би е истог часа". Господ о уопште ние одговорио, желеи да
ена вера и врлина постану ош очигледние, као да у е праведно управао тако
261
да се поави меу незнабошцима, не само ради неверууих евреа, него и ради
незнабожаца, приведених кроз веру. Због тога е Господ, када су му ученици рекли
Отпусти е, ер виче за нама, казао: а сам послан само изгубеним овцама дома
Израиева (Мт. 15; 23-24), ер их, ради побожности ихових отаца, ние презрео
видевши да су отпали од отачке побожности и врлине тако да е, када Га е послао
наузвишении Отац, напре дошао к има.
3. А жена приступивши, каже, поклони му се говореи: Господе, помози ми (Мт. 15;
25). Будуи у даини, вапиуи е молила Господа о се смилуе. Тиме ништа ние
постигла ер се Он ние ни осврнуо на у. Када се приближила, пала е пред егове
ноге и поново га замолила за помо, а Он у е (опет) оштро одбио. Ни у том
случау ние се обесхрабрила ова одважна и смела душа, него е презрела саму себе
и, слушауи не само да е назива бесловесном животиом, него и животиом
страшном и дивом, ер су ени вапаи више личили на лавеж него на реч достону
слушаа, она се и сама са тим сложила и сама се унизила, али ние престала да
моли Христа.
4. Нека нас ова учитеица поучи како треба бити истраан у молитви, како треба
бити трпеив, смирен и скрушен. Чак и ако будемо недостони, чак и ако будемо
одбиени ер смо оскрнавени грехом, научимо да се не удауемо него да
истраемо у искреном моеу и смиреу, и од Бога емо добити оно што тражимо.
Господу, Кои о е казао: "Ти си жена из незнабожачког племена, бое речено,
дрско, гнусно и нечисто псето, и ние добро узети хлеб од деце и бацати псима",
жена одговара "тако е", смиривши се и сама признавши сопствену ништавност и
нечистоту. Сматрауи себе недостоном учеша и сапричасности Хлебу кои е
дошао с Небеса (н. 6; 33), молила е да добие мрвице кое из милосра падау са
стола оних што за столом седе, "ер и пси" каже она, "еду од мрва што падау са
трпезе господара ихових". Те речи ове жене беху уистину мудре, разборите и
испуене смиреем. Иако сам, каже, из незнабожачког племена и себе сматрам
грешницом Бог, услед Свог неизрецивог човекоуба и доброте, промиша и о
незнабошцима као и о свим осталим грешницима".
5. Шта е учинио Она, Кои опрашта онима што откривау свое грехе и безакое
своих срца (в. Пс. 32; 5) како, поучавауи нас, каже Псалмопоац-Пророк? Он
прихвата одбачену, очишуе оскрнавену, исцеуе и освеуе заедно са еном
керком и ену душу, похваууи е и говореи: О жено, велика е вера твоа;
нека ти буде како хоеш (Мт. 15;28). Дао о е велику мо како измеу речи и
исцееа не би било временског растоаа: И оздрави, каже, ки ена од онога
часа (Мт. 15; 28). Марко приповеда да е Господ казао Хананеки: За ову реч иди,
изишао е демон из кери твое (Мк. 7; 29), ер си толико презрела себе, смирила се
у то мери и, иако упорно одбиана, ниси изгубила наду нити те е обманула реч
домостроа, него си схватила величину мог Човекоуба и до краа остала
постоана, молеи смирено и са надом. И зато, као што смо рекли на почетку, Бог
смиренима дае благодат и кои се понизи, узвисие се (Мт. 23; 12), понизите се
пред Господом, и узвисиете се (к. 4; 10), али и: Сваки кои иште прима, и кои
тражи налази, и кои куца отворие му се (Мт. 7; 8).
262
6. Оваква упорност ни у ком случау не може постоати без велике вере. Они, кои
то испитуу, увидее да е смирее увек седиено и да заедно расте са вером у
Христа. Када е на почетку, по речи Господо, у своу мрежу ухватио мноштво
риба и у потпуности поверовао, Петар е казао: Изии од мене Господе, ер сам
човек грешан (Лк. 5; 8). А када е, опет, капетан у смиреу рекао: Господе, нисам
достоан да под кров мо уеш, Господ е онима што су ишли за им, рекао:
Заиста вам кажем, ни у Израиу толике вере не наох (Мт. 8; 8-10). На та начин,
само верууи поседуу смирее, а смирени веру.
7. Ми емо, брао, добровоно смиривати саме себе, и да бисмо испоили и нашу
веру у Христа, и да би нас Он узвисио. Познамо ништавност коа нам е усаена и
безуме наших помисли кое се понекад у нама раау по деству демона да бисмо,
као Хананека, завапили Христу, приступили Му, поклонили се и неуморно се
молили у смиреу. Тада емо задобити благодат коу Он даруе смиреноумнима и
узнети се на божанску висину. Какав е, дакле, почетак постаа свакога од нас?
Ние ли он сличан почетку постаа бесловесних животиа? Штавише, он е ош
гори, ер оно (т. постае животиа) не потиче од греха, док е у наш удски род
брак уведен преступаем заповести. Због тога прихватамо препород у светом
крштеу кое "обрезуе покровац роеа". Без обзира што по Божием допуштеу
(снисхоеу) брак не представа преступ, наша природа ипак у себи носи знаке
дествоваа кривице, због чега и едан наш свети богослов каже: "Ово наше ноно,
ропско и страсно" порекло (св. Григорие Богослов, 40. слово, 2), док Давид пре
ега каже: У безакоима се зачех, и у гресима роди ме мати моа (Пс. 50; 7).
8. Такво е, дакле, наше порекло. Меутим, какво е онда наше роее? Зар оно
ние много горе од роеа бесловесних звери? "С мукама еш децу раати", рекао
е Бог Еви (1. Мос. 3; 16) и то не само, како а мислим, због материнских
пороаних мука, него и због мука новороених, како оних што е затим уследити
током читавог живота, тако и оних што се поавуу од самог почетка, због чега
младенци непрестано плачу, а што се не дешава другим живим биима. едино се
нама, чим изаемо из мачине утробе, открива страдалнички, многооплакани и,
како се чини, ецаа достоан живот. Кое живо бие, осим нас, чим се поави на
свет бива стегнуто повоима и умотано у пелене и, на неки начин, као да га чувау у
удубено колевци, приносе га и односе од материнских груди ер не може да хода
само? Зар се аге, лане и теле не креу слободно одмах након роеа, зар не скачу
око своих родитеки и сами им прилазе да би се наситили млеком? А ми, и када
престанемо да се хранимо мачиним млеком, ослобаамо се повоа и
непокретности, али ни на кои начин не престаемо да будемо неразумни, и тек кад
се након многих година издигнемо из бездана безума, достижемо разуман узраст.
А шта се дешава онда? Да ли смо можда, испливавши из оне помрачености,
просветени светлошу разума и као умна биа, истог часа постали бои од
животиа? Наравно да нисмо, ер утолико бивамо гори од их уколико по
последицама роеа и по закону природе ош више патимо због онога што чинимо,
и зато на има нема осуде каква лежи на нама, нити е бити изложене вечним
пакленим мукама. Када се током времена уздигнемо из стаа неразумности и
постанемо господари разума, своевоно се утапамо у осуууо дубини
263
забраених страсти, погружавауи главу у блато и дубоку мочвару, у страшну
струу нечистое, односно нашег намучниег живота, где бивамо раени жаокама
шкорпиона и змиа и раскомадани зверским зубима, бивауи у то мери неразумни
да се чак и захвауемо због рана и наслауемо комадаем.
9. Према нама, слично змии, гмиже телесна похота, а ми нити бежимо од е, нити
е газимо тако што емо се обуздати и одвратити е уздржаем, молеи се Богу
непрестано и смирено. Уместо тога, ми о отварамо саму унутрашост свога
разума и, радууи се, ава, у себе настауемо своу вечну смрт. Приближава нам
се гнев, као неукротиви лав, а ми нити бежимо нити тражимо заштиту коа е
прекратити тако велико зло, не тражимо дуготрпеивост и смирее. Уместо тога,
ми убрзавамо егове кораке ревносно га пригрливши, тако да, будуи безумни
несретници, позивамо нашег убицу да у нама самима обитава као заповедник и
управите. Среброубе се свом снагом стара да нас одгурне у мочвару, а ми се
не трудимо да олакшамо самима себи уздржаем и скромношу, односно крилима
коа е нас уздии ка небу, него се, уместо тога, жудно привезуемо за ова терет
што нас повиа ка земи, односно стремимо за новцем или богатим поседима
колико год нам то снаге допуштау, прихватауи да се сурвамо и да будемо бачени
у бездану дубину.
10. Добили смо ум као воу и господара, а показали смо га као роба бесловесних
страсти. За разлику од животиа, почаствовани смо разумом (логосом, речу), али
смо, учинивши саме себе слугама таквих страсти, постали нечаснии од
бесловесних животиа. Добили смо тело (аеоца), творевину руку Божиих, како би
кроз наше обновее у Богу могло постати духовно, али смо своим прихватаем
земаског и сво дух потчинили плоти (абр^), постауи на та начин бешчаснии
од оних тела без душе, саме себе осуууи и будуи едини достони осуде. Она
тела без душе остау таква каква су и била, а ми смо сами себе учинили ош
мрскиима тиме што смо одбацили сво призив и почаст претворили у
обешчашеност. Зар васпитач, блудничеи са васпитаницима, подржавауи и
подстичуи разврат код оних кое треба да поучи, ние далеко мрскии и гнуснии
од необразованих кои, меутим, нису развратни? Кои се учите, чинеи лудости
са ученицима и увеавауи ихово безуме, нее показати као неразумнии од
неукога? Зар она ко е добро изучио архитектуру, а затим се поново игра са децом
правеи у песку оно што неки називау кулама, нее бити смешнии од
нешколованих?
11. Човек на та начин постае безумнии од бесловесних, и бешчаснии од свих
бешчасних и ништавних, ер се потчинио телу постауи ош гори због оних
страсти кое е требало покорити и управити ка боем. Он затим постае горд и
стиче високо мишее о себи, као да е оним што изопачуе природу постао бои
од других ер може да се препушта насладама, да над неким има преимуство, да
некога тлачи или презире, да влада или да господари над другима, одакле и потичу
раскош, богатство и славоубе о коима се неки брину.
264
12. Постое, меутим, и они кои су своу освештану дужност очували или
изопачено васпоставили, подармивши бесловесни, страствени део душе и
доделивши свако од тих душевних сила оно што о одговара, и зато су неке од
душевних нагона уразумили, неке суздржали а неке укротили мада то, наравно,
нису постигли без Божие помои и благодати. Она (благодат) се дае
смиреноумнима, као што се то много пута показало, а такое и на похвале
достоном примеру Хананеке, кои нас е данас поучио. Над животиама се
узвисуу и уистину показуу као уди само смиреноумни, а не горди кои и нису
уди и по своо нарави гори су од бесловесних животиа, мада имау удску
природу. Због тога и Соломон, искусивши све у животу и одбацивши као безвредно
каже: Бога се бо, односно буди смирен пред им и заповести егове чува, ер е
то задатак сваког човека (К. проп. 12; 13, по Септуагинти).
13. Када год, брао, неко услед природног дара или дара кои е добио споа
постане склон охолости и надмености, нека на уму има следее: егова вера у Бога
слаби, лишава се благодати коу Он даруе и готово да губи достоанство да буде
човек, постае бешчаснии од бешчасних и бесловеснии од бесловесних животиа.
Нека се стога убрзо поправи, обративши се путем покааа смиреу како би се у
будуем веку нашао меу онима што их е Бог помиловао (в. Мт. 5; 7) и да као
веран и мудар (Мт. 24; 45) буде похваен и прославен од Сина Божиег Кои е
ради нас умаио Своу славу, истинску, непромениву и вечну.
14. Ту славу нека и сви ми задобиемо благодау и човекоубем Господа и Бога и
Спаса нашега Исуса Христа, Коем са Оцем и Светим Духом доликуе слава у
векове. Амин.
265
44. Беседа
Изговорена на дан спомена светог Апостола и Еванелиста
и Христовог навоениег ученика ована Богослова;
у о се говори и о убави према Богу и ближем
1. Данас празнуемо спомен на едног од изабраних апостола Христових и хвалимо
га као оца свих призваних у Христу, бое речено, као патриарха оних кои се
неродише од крви ни од жее телесне ни од жее мужевеве не1о од Бош (н. 1;
13). Као што е аков по телу родио дванаест патриараха од коих е потекло
дванаест племена Израиевих (1. Мос. 35; 22), тако е и Христос духовно родио
дванаест посвееника (в. Мт. 10; 2-4), ер е бро несрено отпалог (уде
Искариотског, в. Мт. 27; 5 и Дела ап. 1; 16-20) попунио велики Павле на коега е
Христос погледао са небеса (св. Григорие има у виду суштинско стае ствари, ер
е са формалног гледишта ово место заузео Мате, в. Дела ап. 1; 15-26, прим. изд).
Не треба, меутим, да чуди ако се ова племена не показуу као еднака им по броу,
ер се духовно нераздеиво раздеуе. Тако и тело опажа помоу пет чула док се,
истовремено, у души поавуе, нераздеиво раздеено, единствено осеае. И
дванаест извора воде, где су се улогорили Израици предвоени Мосеем и
угасили же коу су осеали услед пешачеа пустиом (2. Мос. 15; 27),
предизображавали су ову Дванаесторицу (апостола). Они су духовним орошаваем
од жеге идолопоклоничког безума избавили удски род, кои е пре тога корачао
непроходном пустиом безбожништва. На исти начин е и оних дванаест каменова,
кое е Исус Навин поставио у Галгали као знак чудесног преласка преко ордана
(Ис. Нав. гл. 4; 1-9), предизображавало ову Дванаесторицу. Они нам служе као
вечно знамее да е истински Исус обуздао буицу греха коа е преплавила читаву
васеену, омогуивши онима што у ега веруу да непогрешиво прелазе путем
живота, као што е онда омогуио Израицима да, не поквасивши се, преу ордан.
2. Све то и слично томе, као и призвае Самог Христа, единородног Сина
Божиег, заедничко е свим апостолима. Она пак, чии помен данас празнуемо,
ние само призвани (в. Мт. 4; 21), него се убраа и меу изабране апостоле, будуи
да ние изабран само меу читавим удским родом што живи под небом, него е и
меу тим изабранима он изабран, као узвишени у узвишеном збору, односно меу
осталим апостолима, будуи у истом чину као изабрани Петар и аков. Зато га е
Спасите, заедно са овом двоицом, издвоио од осталих и са има узашао на
Таворску гору. Овде е ован слушао беседу Мосеа и Илие са Христом, на
божанствени начин сагледавао она велики и натприродни призор - неизрециво
блиставо сиае светлости Синовевог божанства и зачуо глас Оца кои се односио
266
само на Христа: Ово е Син Мо убени Кои е по Моо вои; ега слушате
(Мт. 17; 5). Тако ован блажено постаде не само ученик Сина, него и Оца.
3. То му е, дакле, било заедничко са Петром и аковом, главним ученицима
Спаситеевим, као што му е своство еванелисте заедничко са осталима кои су
написали свештено Еванее, речи вечног живота, иако их у велико мери
превазилази громогласношу и узвишеношу свог богослова. Коа е реч
способна да изрази оно чиме е едино он изобиловао? Он е едини меу
апостолима, као и меу знаменитим удима кои су живели пре и после ега,
заслужио да буде назван девствеником ер е, како се чини, он едини током читавог
живота очувао девственост и тела и душе, и ума и осеаа. Девственост тела
уистину очува само неколицина уди иако е готово свима позната, док
девственост душе подразумева воу коа се не свезуе ни са каквим злом. Такво
наименовае, дакле, сведочи да е ован био готово безгрешан, због чега е и
назван убеним од стране единог по природи безгрешног, Христа (н. 13; 23,19;
26 и 21; 20), и едини е од свих добио такво наименовае.
4. Да ли би се, похвале ради, могло пронаи нешто вее од тих егових
наименоваа? Меу свим осталим удима, не може се наи нико не само веи и
бои, него и еднак овим (еговим наименоваима). има претходи и ош нешто,
од свега вее: он ние само убени девственик, него и син Деве, штавише Деве
Маке и Богомаке, будуи да е по благодати постао оно што е Христос био по
природи (н. 19; 26). Ако е он едини имао исту Маку као и Христос, онда е он
едини постао брат Наузвишениег од свих и егов сродник, у свему се
уподобивши Сину Божием. Она (Христос) е Син убени (Мт. 3; 17 и 17; 5), а
ова (ован) убени Ученик (н. 19; 26), Она е у недрима Очевим, а ова на
грудима Исусовим (н. 1; 18. и 13; 23), Она е девственик, а и ова такое, по
егово благодати. Она е Син Деве, а исто тако и ова. Зтрме са неба Господ (Пс.
17; 13), а и он (ован) е Гром, због чега се више од осталих назива Громом и
"Сином Грома" (Мк. 3; 17), громом наузвишениим у богословствовау кои е
одекнуо по свим краевима земаским, богословствууи о Логосу Очевом Кои
беше у почетку, беше у Бога и беше Бог, имауи у себи живот и светлост
истиниту, просветууи оме сваког човека кои долази на свет и кроз Коега е у
почетку све постало (B. Jн. 1; 1-14).
5. Ова Гром е и од Бога послати сведок кои нам е обавио присуство истинске
светлости и показао Логоса Кои е сишао с небеса и ради нас постао тело,
наасние нам изобразивши васцело егово земаско житие, односно речи, дела,
страдаа, Васкрсее после Крста и Вазнесее на небеса са коих е сишао. Све то
чему е био очевидац он е, како каже, написао ради нас, да бисмо се спасли (н. 20;
31). Свим хришанима упутио е подстицану (убедиву, саветодавну) посланицу,
позивауи их на причасност Животу Вечном Кои превечно беше у Оцу, а открио
се нама. Будуи особит меу призваним апостолима и назван убеним, он нас
поучава наузвишенио врлини, односно убави (Рим. 13; 8-10 и Гал. 5; 14),
говореи да е Сам Бог убав и да она ко пребива у убави пребива и у Богу; исто
тако, у коме пребива Бог, у ему пребива и убав (в. 1. н. 4; 8-16). Енергиа
267
(дество) те убави у нама двоако се проавуе, нераздеиво се раздеууи на
убав према Богу и на убав према ближем и при том поучава да постое една
захваууи друго, називауи лажовом свакога ко сматра да е довоан едан, али
не и други вид убави. Због тога е, каже, знак убави према Богу очувае
егових речи и заповести (в. 1. н. 2; 6 и 4; 12), како е учио и Сам Господ
говореи: Ко има заповести Мое и држи их, то е она кои Ме уби (н. 14; 21),
Ово е заповест моа: да убише едни друге (н. 15; 12), По томе е сви познати
да сте Мои ученици ако будете имали убав меу собом (н. 13; 34-35).
6. Видите ли како е убав према Богу нераздеива од убави према ближем?
Због тога убени ученик и каже: Ако ко рече: убим Бош, а мрзи брата своега,
лажа е; ер кои не уби брата своега коега види, како може убити Бош, коега
ние видео? (1. н. 4; 20) и: Она кои говори да у ему пребива, дужан е да као
што Он поживи и сам тако живи (1. н. 2; 6). А како е Он живео? Био е
послушан Оцу Небеском, испуавао е сваку правду, Сам е чинио добра дела
природи, болесне исцеивао, покорне поучавао, непокорне кажавао, ради
покорних трпео увреде непокорних, пувае незахвалника, ударце, поруге,
бичевае и назад срамну смрт, ер е за нас предао и Сво живот, од чега ние вее
ниедно дело убави (н. 15; 13). Погледамо сада како е убени ученик био
ученик и на делу: он е у свему асно следио Учитеа, у поукама, чудима и
страдаима, свима чинеи добро и речима и делима, изводеи из таме на светлост,
претварауи недостоне у достоне, па и сам страдауи ради их. Он ние само
едну смрт поднео за сведочее о Исусу и ради наше користи или, другачие
речено, због убави према Богу и удима, него се током читавог свог живота
предавао смрти. Колико е пута био изложен поругама, колико е пута био ударан,
колико пута каменован, колико е пута изведен пред тиране и старешине да би као
оптуженика испитивали овог истинског дароватеа побожности (наокрутнии
меу тиранима, Домициан, прогнао га е на Патмос) кои се радовао и свуда
проповедао учее благог Владике и Учитеа (в. Oтк. 1; 9).
7. И сами уверени тим учеем и ми емо, брао, колико год можемо, поступати
онако како е поступао Христос и егов убени Ученик, повинууи се своим
очевима ер, каже, послушан син иде у живот, а непослушан у погибе
(парафразира Приче Сол. 13; 1). То се не односи само на телесне очеве него у
далеко вео мери на очеве духовне, а кроз их и на Наузвишениег Оца, од Кога
сваки род на небесима и на земи има свое име (Гал. 3; 15). Та убав, покорност и
послушае кое показуемо у односу на духовне очеве преноси се и на Бога док
она ко им не показуе послушност вреа Самог Бога отаца, као што е и Христос
открио
говореи: Ко вас слуша Мене слуша, и ко се вас одриче, Мене се одриче, а ко се
Мене одриче, одриче се Онога Кои е Мене послао (Лк. 10; 16). Слушате
268
старешине свое и повинуте им се, ер они бдиу над душама вашим пошто е
одговарати за их, да би то с радошу чинили а не с уздисаем, ер вам ово не би
било од користи (евр. 13; 17), вапи велики проповедник Павле. Покажимо
спремност да извршимо сваку правду и свако добро дело, и ако нешто пропустимо
услед слабости своствене нашо природи, Господ е милостив и Он е по Своо
благодати допунити оно што недостае по нашо слабости, прихватауи нас као
оне кои су до краа пребивали у добрим делима, нарочито уколико види да се
смируемо због оскудеваа у савршено врлини, уместо да се преузносимо тиме
што е (врлину) творимо.
8. На све начине и колико год можеш чини добро ближем. Ниси у стау да
исцеуеш чудотворном речу? Можеш, меутим, да исцелиш речу утехе. Ако ти
лично будеш служио иховим потребама, онда еш за Служитеа у будуем веку
(о, какво чудо!) имати самог Христа, сагласно еговим речима: Заиста вам кажем
да е се опасати, и посадие их, и приступие те е им служити (Лк. 12; 37). Ако,
дакле, допустиш ближем да заедничари у неопходним стварима кое сам
поседуеш, и сам еш постати заедничар (причасник) Божиег богатства и Царства
Христовог, наситиеш се амвросиом као да си обукао, напоио и нахранио ега
Самог, и обуи еш се у царску одежду бесмртности. Ти не поседуеш дар да
поучаваш, да призиваш на врлину, не поседуеш мо да разобличуеш, да одврааш
од зла и да подстичеш на врлину? Буди онда учите самим своим делима,
поставши доброчините и себи и ближем. И то е начин да се разобличе
безаконици. Нека такви кажу о теби: Тешко нам е и да га гледамо, ер егови
путеви не личе на наше путеве (парафраза на Прем. Сол. 2; 15). Уколико ти, будуи
да им е то неподношиво, буду упуивали увреде, измишали оптужууе клевете
и стварали невое, оста-ни спокоан како не би, уклонивши се или ослабивши,
променио начин свог делаа, него и за себе самог и за их буди благотворан,
гледауи, као на пример, на Христа и еговог убеног Ученика. Прихвативши
та пример да би корачао правим путем Господим, хода по ему не обазируи се
за собом. Ако Мене гонише, и вас е гонити, рекао е Господ (н. 15; 20). Ако будеш
тако поступао и трпео, свима е бити очигледно да си прожет божанском убаву.
9. Ако пак желиш да у себи видиш ене знаке, и то е ти бити показано, уколико
неуморно кренеш да их тражиш. Када те, док узносиш ум према Богу, не одвлачи
ништа што е доле (т. ништа земаско), када неусиено забораваш на све и ни о
чему не размишаш, када се с радошу наслауеш сеаем на Бога и молитвом
(упуеном) ему, тада поуздано зна да те е дотакла убав према Богу и зависно
од тога колико си о причастан, толико е траати и такво општее са Богом или,
бое речено, седиее с им. Када се, опет, са умиеем и слатким болом у
срцу молиш Господу како за самога себе, тако и за свакога човека, знаног и
незнаног, неприатеа и приатеа, кои те е увредио и кои то ние учинио, тада
зна да си искрено заволео ближег. Та унутраша расположеа нее се, меутим,
поавити уколико не будеш имао и видива дела убави. Ако не навикнеш да
одбацуеш своу воу и твориш воу свог ближег, како еш онда претрпети ако
те нападне? Ако неприатности од уди не поднесеш племенито и стрпиво, како
еш онда успети да се молиш за неприатеа? Ако се не покориш Оном што каже:
269
Подате милостиу од онога што е унутра и гле, све е вам бити чисто (Лк. 11;
41), ако чуваш своу имовину и штедиш е за себе, ако е не трошиш на потребе
ближег, како еш онда за има проливати сузе? "Она ко има убави", рекао е
неки од приатеа Божиих, "потрошио е сво новац, а она што тврди да поседуе
и едно и друго т. и убав и новац, налази се у заблуди. Он е лишен или новца или
убави, другим речима, лишен е Бога", ер е Бог убав и Он нам обавуе
говореи: Не можете служити Богу и мамону (Мт. 6; 24). Мамоном се назива све
што нам е сувишно, било да е то злато, сребро или нешто друго. Показууи да
она, што стражари над вишком свог новца не може да се моли, каже: Где е твое
благо, тамо е и ум тво (срце твое, парафраза на Мт. 6; 21), а не у молитви. О
таквим удима Господ е рекао и следее: Приближава Ми се народ ова устима
своим и уснама Ме поштуе, а срце им е далеко од Мене. Но узалуд Ме поштуу
учеи наукама и заповестима удским (Мт. 15; 8-9). Због тога и од Бога убени
Гром (т. ован Богослов) вапи: А кои има богатства овога света и не помаже
потребама брата своега, како онда убав Божиа борави у ему? (парафраза на
1. н. 3; 17). убав према свету и убав према Богу не могу истовремено боравити
у едном истом човеку, ер е убав према свету неприатество према Богу. Због
тога Он опет каже: Не убите света ни што е у свету (1. н. 2; 15). А шта е то,
"што е од света", ако не стицае новца од коега душа нема никакве користи, ако
не телесне жуде, умишеност, земаске жее? Све ове ствари нису од Бога и
удауу од ега оне кои то поседуу, умртвуу душу коу су надвладале и чувау
е у златно и сребрно гробници. То е горе од едноставне гробнице у коо обично
чувамо сво прах будуи да та зема, бачена преко нашег мртвог тела, скрива
егов смрад чинеи га потпуно неприметним, док га (тело) златни или сребрни
прах, нека то имуни имау на уму, чини ош смрадниим и та смрад допире до
неба и небеских ангела, па и до Самог Бога на небесима и одбиа милост и бригу
Божиу кое отуда проистичу.
10. Због тога е наш убени Спасите Исус Христос и послао Свог убеног
ученика да нас научи свако истини, васкрсне из оних мртвих дела и подстакне на
дела светлости, наубедивие разаснивши да е ен врхунац и дароватека
вечног живота убав према Богу и ближем. Како емо га, дакле, волети и
поштовати? Зар не као онога кои нам е открио сваку истину? Немомо, брао,
чинити оно што е противно еговим поукама и немомо привидом и езиком
показивати убав и веру, а делима безвере, што и сам забрауе говореи: Брао,
не убимо речу ни езиком, него делом и истином (1. н. 3; 18).
11. Ако и ми будемо убили и поштовали онога коега е Бог волео више од свих
осталих, делом и истином показаемо своу убав према ему, и неемо бити само
слушаоци егових речи, него и ихови извршитеи. На та начин емо од ега
задобити благовештен вечни живот и Царство, у Самом Цару векова, Христу,
Коему доликуе вечна слава на небу и на земи, са беспочетним еговим Оцем и
савечно постоеим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
270
45. Беседа
На друго недено читае из Еванеа по Луки где се каже:
И како хоете да вама чине уди, чините тако и ви има (Лука 6:31),
А у коо се говори и против зеленаша
1. Он Кои е понаособ саздао срца ихова, Кои познае сва дела ихова (Пс. 32;
15), Кои нам се авио у телу и удостоио нас да буде наш Учите, сада пресаздава
оно што е повреено и од нас тражи само оно што е, стварауи нас, на почетку
положио у наше душе. Тада е на одговарауи начин и будуем учеу саздао
почетак и ономе, што е на почетку створио на одговарауи начин предао будуе
учее. Он не чини ништа друго осим што очишуе красоту творевине, помрачену
услед еног прихватаа греха. То се, асние него на било ком другом месту,
показуе у данашем одломку из Еванеа кои смо прочитали и кои нам е
понуен за тумачее: И како хоете да вама чине уди, чините тако и ви има (6;
31). Прекрасно е предсказао пророк Исаиа, говореи да е Господ реч сажету
саздати по читаво земи (Иса. 10; 23). Господ е едном кратком изреком
обухватио сваку врлину, сваку заповест и готово свако добро дело и хтее.
Сагласно еванелисти Матеу, Господ е изрекавши ово, додао: То е Закон и
пророци (Мт. 7; 12). Тако е и на другом месту, све сединивши у едну целину,
рекао да на те две заповести кое налажу убав према Богу и према ближем, виси
сав Закон и Пророци- Сада е, меутим, све свео на едно: не само ону праведност
коа се садржи у Закону и Пророцима, него свако добро делае свих уди. Он е то
сада поставио као закон, али не више само за едан народ (т. за Израице), него за
читаву васеену или, бое речено, за оне кои Му се присаедиуу (и потичу) из
сваког народа под небом.
2. Он то ние само обухватио, него е и показао да нам е усаена (прироена) свака
од заповести кое нам е предао. То е оно исто што нам прописуе и аков, брат
Божии, говореи: Одбаците сваку нечистоту и остатак злобе и с кротошу
примите усаену (прироену) реч коа може спасити душе ваше (ак. 1; 21). То е
Бог унапред разоткрио кроз пророка еремиу, говореи: Заветовау им завет нови,
дауи им законе Мое у умове (у мисли) ихове (ерем. 38; 31-33), ер оно што се
воом жели потиче од ума (т. од мисли). Зато е сада показао да су у има
(умовима, мислима) записане све еванелске заповести, због чега заповеда и
постава као закон да се живи сагласно са има ер е, као добротоубив и
човекоубив, у саму нашу природу положио познае о томе како треба делати.
3. Саветууи нас речима: Како хоете да вама чине уди, чините тако и ви има,
Господ нам кроз ову сажету, главну изреку ние показао само то да е свака
271
еванелска заповест усаена у нас, него нам е показао и то да е ова заповест
праведна, лака, корисна, свима достижна и сама по себи позната. Како то? Зар не
знаш да е зло ако се гневиш на брата или ако га кудиш, посебно ако то чиниш без
разлога? Зашто ти не желиш да будеш изложен таквом гневу и прекору, него одмах
негодуеш против онога кои се гневи на тебе и прекорева те и на сваки начин то
избегаваш? Зато што е гнев рав, безаконит и штетан. Тако се догаа и када неко
страствено и радознало погледа твоу супругу или када било ко, а не само тво
противник, говори лажи о теби. едноставно речено, све оно што е забраено
еванелским заповестима, неприхвативо е и за нас саме. Шта да кажемо о оним
грешним делима коа су била забраена и старим законом (т. Старом Завету), као
што е убиство, преуба, лажна заклетва, неправда и томе слично? Шта да кажемо
о врлинама кое су противне овим греховима и о томе колико смо задовони кад се
оне извршавау у нашу корист? Увиаш ли да ти и сам по себи знаш сваку од тих
заповести и да е сматраш праведном и корисном? И не само то, него е не сматраш
ни тешком: у противном, не би сматрао да е великог прекора достоан она што се
гневи на тебе, што те клевета или на неки други начин сплеткари против тебе,
уколико би мислио да е том човеку веома тешко или чак сасвим немогуе да се
уздржи од сваког од тих дела.
4. Нека се, дакле, не догоди да, подносеи зло од другог човека, било да те вреа,
обмауе или да ти наноси штету, правилно судиш, а да онда, када сам вреаш
ближег, када му чиниш неправду или га обмауеш, судиш другачие и не
доносиш исту пресуду за иста дела. Напротив, буди непристрастан судиа и оно
што не желиш да трпиш од других немо ни сам чинити другима. Ако желиш да ти
уди учине добро, учини га и ти има. Тражиш ли нешто од другога, помо или
нешто слично, да ли желиш да то добиеш и сматраш да е то за тебе корисно?
Зашто да не? Меутим, када неко други нешто затражи од тебе, потруди се да
покажеш да си сагласан са тим, добро размисли и спроведи у живот то што он од
тебе тражи. Можда он од тебе тражи више него што имаш? Покажи му оно што
имаш ер, ако би више имао, ти би више и дао: Ако има ко добру воу, мио е по
ономе што има, а не по ономе што нема (2. Кор. 8; 12). Хоеш ли да те сви воле и
да будеш достоан опроштаа, да ли сматраш ли да е тешко и неподношиво
носити осуду, посебно ако си се спотакао у нечему незнатном? Онда и ти воли све
уде, опрашта им и клони се осуиваа као да у сваком човеку гледаш самога
себе и на та начин одлучу, тако буди расположен према ему и тако поступа. ер
е тако воа Божиа, каже Петар, врховни меу апостолима, да добро чинеи
ууткуете незнае безумних уди (1. Петр. 2; 15) т. оних кои нас узалудно
ненавиде и кои не желе да дау другима оно што желе да добиу од других.
5. И заиста, како да не назовемо безумним онога човека кои исто природи не жели
исто и не доноси исти суд, када е сама природа положила у нас те истоветне
судове и жее? Жеа да нас сви воле и да од свих видимо добро, као и жеа да и
сами узвратимо на исти начин природно се ава у свима нама. Према томе, и
жеа да чинимо добро, да свима будемо наклоени и да сви буду наклоени нама
такое е усаена у нас, ер смо сви ми створени по образу Доброга. Грех, кои е
проникао у нас и умножио се, ни у коме од нас ние потиснуо убав према самима
272
себи, ер она за ега ние опасна. Меутим, учинио е да се убав према
ближима, као врх свих врлина, охлади, исквари и изопачи. Због тога е Она, Кои
е обновио нашу природу и поново е призвао у благодат да буде егов образ, дао
законе кои су, према пророчким речима, у нашим срцима, говореи: Како хоете
да вама чине уди, чините шако и ви има и ако убише оне кои вас убе, каква
вам е плата? ер и грешници убе оне кои их убе. И ако чините добро онима
кои вама чине добро, каква вам е хвала? ер и грешници чине тако. И ако даете у
заам онима од коих се надате да ете добити, каква вам е хвала? ер и грешници
грешницима дау у заам да добиу опет онолико (Лк. 6; 32-34).
6. Обухватауи овде истим називом и оне кое ние призвао и оне кои не живе
сагласно еговом Еванеу, тиме показуе да нам ни намае не користи ако се
називамо хришанима уколико се своим делима не разликуемо од незнабожаца. И
као што е велики Павле казао удецима: Ако, дакле, необрезае чува заповести
Закона, зар се нее егово необрезае рачунати за обрезае (Рим. 2; 26), тако и
Христос сада нама говори кроз Еванее: "Вама, кои сте Мои, нека буде благодат
од Мене ако сачувате Мое заповести; ако творите дела коа творе и грешници и
ништа више од тога, ако убите оне кои вас убе и чините добро онима кои вама
чине добро, онда вам то не дае никакву одважност преда Мном." Он то не говори с
намером да уде одврати од тога да убе оне кои их убе, од твореа добра
онима кои има чине добро или од даваа у заам онима за кое се надау да е им
вратити, него да би показао да свако од тих дела остае без награде, ер своу
награду добиа овде, не доноси никакву корист души и не чисти е од скверне коа
се поавила услед греха. Ништа од тога, дакле, не доноси никакву корист, ни
благодат души за вечну награду. Оно што овде ние поменуто привлачи на себе
велику осуду и доноси души велику штету, ер су они кои на убав према има не
одговарау убаву и огорчуу оне кои их убе гори од цариника и грешника.
Утолико су, меутим, и од их гори они уди кои своим речима и делима
узвраау сасвим супротним (ономе што добиау од уди кои их убе и брину о
има). Такви су, наравно, и они што се буне против градских старешина кои
свакодневно прихватау немалу бригу о има, они кои не показуу потребну
оданост од Бога поставеним царевима, они што се не смируу под крепком руком
Божиом, не потчиавау се Цркви Христово и неразумно потхрауу махниту
арост против црквених предстоатеа кои се брину о има и желе им свако добро
и корист, делауи за их колико год им то ихове силе допуштау.
7. И они кои не желе да дау заам онима што обеавау да е им на време вратити
дату суму, кои захтевау камату, и то високу, и не пристау да без е дау ниедан
едини новчи или сребрак, такое су безаконици и то гори од осталих грешника,
ер се не покоравау ни закону Старог, ни закону Новог Завета. Ова други, т. Нови
Завет, саветуе нам да новац даемо чак и онима за кое се не можемо надати да е
нам вратити позамену суму. Стари Завет, опет, каже: Новца немо давати за
камату (3. Мос. 25; 37, 5. Мос. 23; 19), похвауе онога кои сво новац не даде на
камату (Пс. 14; 5) сматрауи да треба бежати из оног града на чиим се трговима
отворено врши лихварство (зеленаштво) и превара (в. Пс. 54.11). Видите ли да
похлепни зеленаш не лишава славе само своу душу, него и читав град, привлачеи
273
на ега казну због заедничке неумерености, нечовечности и сваке неправде?
Будуи егов граанин и обогативши се захваууи ему (граду), он не користи
богатство за добро заеднице, ер онима кои немау не жели да дае на заам, док
онима кои имау, али сасвим мало, дае уз камату, како би их брзо лишио и тог
малог иметка кои поседуу. Због тога е пророк са зеленаштвом (лихварством)
сединио и превару, говореи: Удаих се бежеи, и настаних се у пустии... ер
видех безакое и свау у граду... и не оскуде од тргова егових лихварство и
превара (Пс. 54; 8. 10. 12).
8. Према томе, зеленаш не настои толико да се обогати новцем, колико гресима, и
не погубуе само богатство дужника, него и сопствену душу. Камата е пород
аспидин, кои се гнезди у грудима среброупца и, на неки начин, као да
наговештава претее црве кои не спавау и кое ова нее избеи у будуем веку.
Када би ми неко од их рекао: ако ми не допустиш да од их узимам камату,
задржау новац кои поседуем и одбиу да дам заам онима кои су у оскудици,
нека такав зна да у своим грудима чува аспидин пород, кои е за ега постати и
пород оних црва кои не спавау!
9. Због тога нас Господ удауе од обиа таквих порока, саветуе да убимо
неприатее и да им чинимо добро, да даемо у заам и онима кои немау да нам
врате дуг, ништа не очекууи од их, и плата е вам бити велика, и биете
синови Свевишега, ер е Он благ према незахвалнима и злима (Лк. 6; 35). Немо
мислити, каже, да е онда када чиниш добро онима што ти чине зло и када даеш
онима што ти нее вратити (дуг), твоа имовина пропала, ер е сада време да се
засеу добра дела, док време одговарауе жетве припада будуем веку. Немо
губити наду због разграничеа времена измеу сетве и жетве, него зна да
вишеструко сабираш своа добра, као што и она, кои чини зло, сабира своа зла.
Оно што неко засее овде, пожее тамо, али уз велики додатак.
10. Уколико се овде своим делима уподобиш Сину Божием и покажеш да си у
свему добар као што е и Он и свему добар, тамо еш се изобилно уподобити ему,
озариеш се светлошу славе Свевишега и вечно еш пребивати са онима, меу
коима е Христос Бог меу боговима (Пс. 81; 1), расподеууи награде вечног
блаженства. Он е то и обавио, додавши: Биете синови Свевшиега, ер е Он благ
према незахвалнима и злима. Син Божии е управо због тога сишао на зему, због
тога е приклонио небеса и постао Син Човечии, све оно обзнанио и сатворио, нас
ради страдао и умро, и васкрсао и опет се вазнео на небеса, да би нас учинио
небескима, бесмртнима и синовима Божиим. Оно што Он сада тражи од нас, т. да
убимо свое неприатее, да даемо у заам онима кои не могу да нам врате, не
само да нам доликуе да чинимо и да е нама корисно, као што смо ве говорили,
него е и веома мало уколико се упореди са оним што Он даруе нама. Он е Самога
Себе предао за нас кои не само да ништа немамо да дамо у замену, него смо се
рание и у многим своим делима показали као неблагодарни и зли. Он нас саветуе
да даемо у заам од свога вишка и да чинимо добра дела од онога што имамо.
Меутим, шта е то и колико е тога? Меутим, управо ради тога, ништавнога, Он
е нам узвратити уподобаваем ему Самом, вишим усиновеем и небеским
274
наградама, говореи: Будите милостиви као и Отац ваш што е милостив (Лк. 6;
36),
11. са Коим ему и Светом Духу доликуе слава у векове векова. Амин.
275
46. Беседа
На трее недено читае из Еванеа по Луки,
у коем се говори о Господем васкрсеу сина наинске удовице,
а такое и о снисходивости и састрадау едних према другима
1. Указууи на божанственост и свеопшту корист вере и обзнаууи ена дела,
победничке награде, плодове и силу, велики Павле почие од памтивека, од чега
не постои ништа старие и каже: Вером сазнаемо да су светови саздани речу
Божиом, тако да е видиво постало од невидивога (евр. 11; 3), а завршава
будуим свеопштим ("општесветским") васкрсеем и савршенством светих, од
чега ништа ние коначние. Набраауи оне кои су били чудесни по своо вери и
кои су е сами собом посведочили, каже и то да су вером жене примиле свое
мртве васкрсеем (евр. 11; 35). То су Сарепанка и Сунамка. Сарепанкин син
беше умро, а оживео га е пророк Илиа, док е сина ове друге оживео пророк
елисе.
2. Свака од их е своим делима проавила силну веру. Сарепанка е вером
прихватила да е се умножити ена храна, а што о е обеао пророк Илиа. Пре
него што е нахранила децу, она е од прегршти брашна и мало уа напре
нахранила ега. Била е то едина храна коу е имала и после тога о ние
преостало ништа него да заедно са децом умре од глади. Меутим, када се после
Илииног доласка ен син разболео и умро, ер беше егова болест силна веома,
тако да не остаде у ему дух еgoв, она ние одбацила пророка, ние га
прекоревала, нити се удаила од богопоштоваа коем у е пророк научио, него е
саму себе прекоревала и сматрала да су ени греси узрок ове несрее. И у свом
навеем болу називала е Илиу "човеком Божиим", прекоревала себе и говорила
више убедиво него прекорно: Шта е теби до мене, човече Божии? Зар си
дошао код мене да се опоменеш неправде мое и да умориш сина моега (ст. 18). Ти
си светлост због свое причасности светлости, као служите Сунца Правде, каже
она, и у твом присуству постали су видиви мои невидиви греси, кои су
умртвили мога сина. Видите ли веру ове жене из другог племена? Видите ли ено
смирее? Зато е сасвим природно што е Бог на почетку у изабрао, тако да се
удостоила да постане праобраз призиваа незнабожаца и ихове вере, а затим е
примила и свог оживелог сина.
3. И на основу речи кое е свом мужу изговорила о елисеу, и на основу онога што
е припремила за примае пророка, али и на основу мудроуба кое е проавила
кад о е умро син, Сунамка е проавила своу веру. утке скривауи своу пату,
она е отрчала код пророка и довела га у сво дом, говореи: Жив е Господ и жива
276
душа твоа, ако те оставим (2. Цар. 4; 30). Због такве ене вере, пророк е
васкрсао еног сина. Пошто ова велика чуда коа су сатворили они пророци нису
била веа од вере тих маки чии су умрли синови васкрсли, Павле е то показао
говореи: Неке су жене примиле свое мртве васкрсеем.
4. Иако е пророцима садествовала вера и богоугодност маки, Илиа е учинио и
ош нешто, ер е с вапаем повикао ка Богу и рекао: Господе Боже мо, зар си и ову
удовицу код кое сам 1ост тако уцвелио уморивши о сина (1. Цар. 17; 20-21).
елисе ние само пригрлио умрлог дечака, обилазио око ега и до седам пута
корачао напред - назад по одаи, него се, како е написано, и помолио Господу и на
та начин оживео Сунамкиног сина.
5. Сагласно еванелском тексту кои смо данас читали, наш Господ се сажалио над
удовицом чиег су сина управо носили и, ништа не тражеи, нити се молеи, на
само едну заповест предао е уплакано маци еног сина-единца, васкрслог из
мртвих. Тиме е показао дае Он Господ над животом и смру (в. Лк. 7; 11). Ни од
кога призван, иде Господ да сатвори ово велико чудо - васкрсее, и да проави не
само Своу живототворну силу, него и савршену доброте и милосре. Удовица из
Сарепте е, како се чинило, прекоревала Илиу и истовремено га подстицала да
васкрсне еног сина. Сунамка е припремила елисеа, кои ние унапред знао за
несреу коа се догодила, говореи му да се дете ние пробудило. Господ меутим,
све Сам зна и, ни од кога позван, одлази у град из коег су износили умрлог дечака.
6. Износаше мртваца, каже (Лк. 7; 12). Еванелиста узгредно прекрасно говори и о
томе, ер васкрсее удовичиног сина предизображава обнавае нашег ума.
Изгубивши услед греха свог небеског Женика, и наша душа као да е обудовела,
имауи сина - единца, односно сво ум, кои е био позлеен жаоком греха и затим
умро, лишен истинског живота. И он (ум) излази напое, и на та начин као да се
ош више удауе од Бога, излази страстима кое е одводе у ад и у дубину
пропасти. Меутим, Господ е дошао код нас и ве се налази меу нама, Своим
доласком у телу, и васкрсао е наш умрли ум. Та Господи долазак у телу ние се
догодио на почетку него касние, пред кра векова. Због тога еванелиста ние
пропустио да каже: Иаше, каже, у град Исус Кои е требало да васкрсне умрлог
сина наинске удовице и да плач преобрази у радост. Молим вас, брао, да обратите
пажу на ово што е речено. Ако сваки од вас позна да се у ему самом налази
мртвац, т. егов умрли ум, и ако почне да плаче над своим гресима, ако се унизи
због их, код ега е доши Утешите да би му подарио живот и вечну утеху, ер е
Он рекао: Блажени кои плачу, ер е се утешити (Мт. 5; 5).
7. Иаше Исус, и с им, каже, иаху многи ученици егови и мноштво народа.
Припремауи се да васкрсне сина удовице из Сарепте, Илиа се усамио. И елисе
е, попевши се у собу где е лежао поконик, како се приповеда, затворио врата за
обое, т. и за Сунамку и за еговог ученика, Пезиу. има е била потребна усрдна
молитва Богу а уди кои се повуку у самоу могу бое да усредсреде сво ум и да
га у потпуности устреме ка Богу. С том намером су се удаили и од има
наближих уди. Уз Господа, Кои уистину има власт над животом и смру и ние
277
имао потребе да се помоли за то да васкрсне дечака, нису били само егови
ученици него и мноштво народа меу коим су неки били од оних што су ишли за
им, а неки од оних кое е затекао поред изношеног (умрлог младиа). У
присуству свих, кои су и видели и чули, Он е едном заповешу васкрсао младиа,
учинивши то по Свом човекоубу, да би све привукао спасоносно вери у ега. А
када се приближаваху вратима града, приповеда Еванее, гле, изношаху
мртваца, што значи да е Он унапред знао и сам час изношеа тела и дошао на
време. Изношаху мртваца, единца сина матере егове, и она беше удовица.
8. Колико е ова околност (да е била удовица) увеавала мачинску жалост, толико
е послужила и као повод за незапамени догаа. Видевши маку, и то маку-
удовицу, коа е све свое наде полагала у сина-единца, а коа га е сада била
лишена превременом смру, како иде за одром и у очаау се удара у груди,
Господ се, како е речено, сажали на у (а како се не би сажалио кад
е Он Отац сиротих и Судиа удовица?) и рече (тешеи е и, истовремено,
проничуи будуност): Не плачи. Он е знао шта намерава да учини; ова жена Га,
меутим, ние познавала и утолико пре ние могла да зна шта е учинити. Она
услед тога ни веру ние имала, нити е било шта од ега тражила, али Свемогуи
Коем ние било потребно садество од стране верууих приступи и дотакну се
носила - да би показао да и егово тело, као седиено са божанством, поседуе
живототворну силу - и рече: Момче, теби говорим, устани. И седе мртвац... ер е
безосеани прах зачуо заповест Онога Кои непостоее (небие) призива као
постоее (бие), зачуо е Оног Кои све носи речу силе Свое, чуо е глас, али не
глас богоносног човека, него оваплоеног (очовеченог) Бога. И не само да седе
мртвац, него и стаде говорити. Тако се догодило и сину удовице из Сарепте, када
се егова душа вратила у ега, када е дечак одмах повикао, како се о томе
приповеда (1. Цар. 17; 22). Био е то доказ да егово васкрсее ние било
привидно.
9. На та начин е Илиа молитвом васкрсао едног мртваца; елисе е затим за
живота васкрсао другог умрлог, потврууи и наговештавауи живототворну
енергиу Христову. Господ е, пре Крста, Своом заповешу васкрсао три мртваца:
овог удовичиног сина, кер старешине синагоге и четвородневног Лазара. Будуи
распет на Крсту, Он е васкрсао многе, и показаше се многима (Мт. 27; 53). После
Свое, нас ради поднете смрти на Крсту, Он е васкрсао и Самога Себе или, бое
речено, устао е Тродневни и Он едини постао Началник вечног живота. Сви
други, иако су васкрсли, опет су постали причасни овом нашем животу кои е
подложан смрти. Када е Христос устао из смрти, смрт више не влада име (Рим.
6; 9). Због тога е едино Господ Првенац оних кои су умрли (1. Кор. 15; 20), т.
вернима кои су се из овог живота преставили са надом у васкрсее. Он е, дакле,
постао Првенац оних кои су умрли и Првороени из мртвих (Колош. 1; 18). И нама
е одредио и обеао не ова наш, подложан смрти и пропадиви живот, кои ние
устроен на духовним начелима, него живот кои нам е приуготовоен у надама,
божанствен, бесмртан и вечан, ер е то дар какав доликуе Богу. Будуи да онима
кое е тада васкрсао ние подарио такав живот (бесмртни и блажени, живот кои
278
припада будуем веку), и да их е само вратио у ова живот, пресечен смру, Он им
га ние дао ради их самих, него их е васкрсао због других, приводеи их вери
коа и есте дароватека вечног живота. И у овом случау Он младиа ние васкрсао
ради ега самог, него ради егове маке, над коом се сажалио, како асно
приповеда еванелиста. Зато га е, васкрсавши га, и предао о.
10. Видите ли да Господ, сажаливши се на удовицу коа е оплакивала свога сина,
ние употребио само речи утехе, него се и самим делом побринуо за у? И ми
емо, колико год то можемо, тако поступати, и неемо само речима саосеати са
страдалницима, него емо свое састрадавае проавити и делима. Ако свим
снагама проавимо доброчинство, и Бог е, са Свое стране, нама узвратити добром.
Погледате при том каква су превасходства и предности у такво размени: колико
Бог превасходи човека, толико и егова сила превасходи силу човечиу а милост,
коа се остваруе посредством те силе, ону (милост) коу ми указуемо удима. Ако
би ко тражио бакрене оболе и заузврат давао златне статире, ко не би хтео да
искористи такву размену? Сада нам се пак не предлаже да бакреаке меамо за
злато, ер су и едан и други метал готово подеднако вредни, него нам се предлаже
да дамо оно што уди могу да учине да бисмо у замену добили оно што може да
пружи Бог. Од нас се тражи да према удима покажемо човечност, што е наша
природна дужност. И по само своо природи дужни смо да састрадавамо едни са
другима и да едан другоме укажемо помо. И када за оне разнолике милости кое
смо видели од Бога Он од нас не тражи ништа друго осим да опростимо едан
другоме, да будемо дружеубиви и човекоубиви, говореи нам: Опраштате, и
опростие вам се... даите, и дае вам се (Лк. 6; 37-38), како да онда, у случау да
то околности од нас захтевау, на делу не покажемо, колико год то можемо,
снисхоее и милост према оно браи коима е то потребно?
11. Будуи да од Бога нисмо само помиловани и да од ега нисмо само добили
толика доброчинства да се она не могу ни наброати, а поред тога смо до ега
добили и емство да емо за наше добро кое учинимо браи од ега добити
награду, зашто онда да се не трудимо да, колико год то можемо, чинимо добра
дела? Зашто не бисмо, уколико е то потребно и свое животе положили едан за
другога и на та начин подражавали Господа од Коег емо заузврат добити живот
вечни? И то е наша дужност, ако не у односу на друге али, у сваком случау у
односу на Онога Кои е Сво живот предао за нас, не само за наше искупее,
него и као пример и поуку потврену делима, неупоредиво превасходеи речи,
дело и свако поимае. Христос пострада за нас, оставауи вам пример да
идете еговим стопама (1. Петр. 2; 21). Биемо спремни, уколико то буде
неопходно, да и свое душе положимо испуавауи егове заповести. На та
начин, биемо причасни и вечном животу у ему и Царству, вечно обитавауи уз
Н>ега и сапрославауи се са им. Видите ли овог Мироточивог, светог
мученика, чии смо наступауи помен данас почели да претпразнуемо? Крв из
еговог тела, коа е добровоно проливена Христа ради, дала е непресушни и
неисцрпни извор наразличитиих чуда, освееа за душу и тело, извор
миомирисног и свештеног мира. Иако душа Великомученика, примивши вечну и
непролазну славу, сада праведно с ангелима обитава на небесима, егово тело се
279
ош ние прославило заедно с ом. Меутим, оно што се сада догаа представа
символ, праобраз и предзнамее божанствене и небеске славе коа е му се тек
открити. Ако су пак символ и праобраз такви, шта онда да кажемо о оном будуем
савршенству? Оно е, наравно, неизрециво и незамисливо.
12. Нека и ми, молитвама Мироточивог Мученика, као што смо овде причасни
божанственом миру кое од ега истиче, и тамо будемо посматрачи и причасници
оне славе, благодау и човекоубем прославеног у Своим Мученицима Исуса
Христа, Бога сваке твари, Коем доликуе свака слава у бесконачне векове. Амин.
280
47. Беседа
На четврто недено из Еванеа по Луки, у коем се каже:
Изае сеач да сее семе свое (Лк. 8:5);
У о се говори и о добрим делима коа треба да сатворимо пре сеаа
1. Наш Господ Исус Христос ние Свое ученике одабрао ни меу мудрацима, ни
меу онима племенитог рода, ни меу богатима и славнима, него меу рибарима и
израивачима шатора, сиромашним и необразованим, и тако свима нама показао да
ни сиромаштво, ни необразовае, ни незнатно порекло, ни било шта друго ние
препрека за задобиае врлина, за познае божанских речи (учеа) и тани Духа.
Напротив, ако и насиромашнии и нанезнатнии човек покаже жеу и
непоколебиво се окрене ка добру, у стау е не само да позна божанска учеа,
него да, благодау Божиом, и сам постане учите. Оно што постава препреке
нашем познау и разумевау (поимау) духовног учеа есте наша леост и
свесрдна привезаност за привремене и житеске ствари, због коих не налазимо ни
времена ни места за слушае, размишае и подсеае на оно што смо чули (у
цркви), нити пак за бригу о будуем и вечном.
2. То се наасние показуе у одломку из Еванеа кои смо данас прочитали.
Пошто е Господ народу беседио кроз приче (параболе), оставши насамо са им
ученици су Му пришли и затражили да их поучи какав е ци и смисао приче коу
е тада изговорио. Поред тога, упитали су Га зашто народу беседи у причама, кое
се не могу лако разумети. Господ им е на то рекао: Вама е дано да знате тане
Царства Божиега, а осталима бива у причама, да гледауи не виде и слушауи
не разумеу (Лк. 8; 10).
3. Неко би одважно могао да Му каже: "Шта то значи, Владико? Ти си едини свима
Предводник, едини Господар и Промислите о свима, едини заеднички Отац,
едини заеднички Спасите, светлост оних што се налазе у тами незнаа, светлост
коа обасава свакога човека кои долази на свет (н. 1; 9), а ево, сада обасаваш
само Свое изабране ученике док осталима говориш неасно, да не би разумели и да
се не би просветлили?" "Да", каже Он, "само сам по Моо сопствено жеи створио
у свету живог човека. У ова свет нисам дошао зато да бих уништио дело Своих
руку кое се искварило, него да бих га спасао (васпоставио). Меутим, а никога на
то не присиавам и уистину достонима просветеа сматрам само оне кои по
своо слободно вои и жеи траже да задобиу спасоносно знае, ер сваки кои
иште добиа, и сваки кои тражи налази, и сваки кои куца отвара му се (Лк. 11;
10). И поред тога, услед свог безмерног човекоуба а говорим и онима кои нису
такви, премда не асно, да бих и их покренуо и обратио да задобиау, да уче и да
281
на делу остваре оно што су тражили. Тако е се и има дати да познау тане
Царства Божиег. Вама е, меутим" каже, "кои Ме насамо питате с великом
усрдношу, дато да их познате, да бисте познае претворили у дело. Знае ние
добро само по себи, него знае претворено у дело и дело засновано на знау. Нису
праведни пред Богом они кои слушау закон, него е се оправдати они кои
испуавау закон (Рим. 2; 13).
4. Видите, дакле, брао, да се услед нашег нерада и немара догаа да не можемо
лако нити да прихватимо, нити да разумемо свештено знае. То сада вашо убави
говорим а, кои сам по само Богу познатим одлукама поставен за вашег учитеа.
Уколико неко ние у стау да у потпуности поми оно чему вас поучавам у цркви,
нека дое и нека ме насамо пита. Добие асние обашее, и оно што буде чуо
спровеше у дело, у чему е му садествовати Сам Бог Кои ми е због еговог
усрдног тражеа дао реч када отворим уста своа (Еф. 6; 19).
5. Размотримо сада ову причу од самог почетка. Изае сеач да сее семе свое.
Благодат Духа е прекрасно устроила да се сада у цркви пред свима прочита ова
прича, ер е управо сада време сетве и веина вас се брине како да у зему засее
она семена коа су из земе и изникла. Она што у зему сее годише плодове (т.
семена) - сее оно што е трулежно (пропадиво), ер да ние иструлело (пропало),
не би ни могло да донесе плодове. Он е трулежно (пропадиво) и пожети и
сабрати као плодове, а ови е привремено подржати тело, кое е се и само ускоро
распасти. Научимо се из ове приче каква су то духовна и непропадива семена,
када е време за ихово сеае, ко е Она што их сее и каква е то ива коа може
да их прими, да бисмо се потрудили не само са надом у жетву коа е нас
привремено нахранити, него и да бисмо све учинили са надом у жетву коа е нам
дати вечни живот. Изае, каже, сеач да сее семе свое. Ко е сеач? То е Сам
Господ, Кои е кроз Псалмопоца предсказао о Самоме Себи: Отвориу у причама
уста Своа (Пс. 77; 2). Одакле е изашао Она Кои е свуда присутан? Куда е
дошао Она Кои нигде ние одсутан? Он опет говори за Самога Себе: Изиох од
Оца и дошао сам на свет (н. 16; 28). Изашао е од Оца а да се при том ние
разделио од Очинског наруча, и био е у свету Она кроз Коега е свет постао (в.
н. 1; 9). Сишао е са неба на зему Она Кои испуава и небо и зему, ер
"исхоее" (излазак) Сина Божиег и егово снисхоее са небеса не означавау
ништа друго до егово авае у телу и егово самоумаее ("кенозис") са
неизрециве висине божанства до граница удске природе.
6. Изае, дакле, сеач да сее семе свое. Реч учеа, речи вечног живота, поуке
бесмртности, обеае препорода, Еванее Царства небеског. То и есу егова
семена, ер е Он за Самога Себе рекао: Речи кое вам а говорим дух су и живот су
(н. 6; 63), док е Петар за ега рекао: Ти имаш речи живота вечнога (н. 6; 68).
едино ему припада то семе и едино е Он Та Кои га непрестано сее. Тиме
показуе да е Он Бог Кои е изнад свега. Сваки учите, благовесник и
проповедник благочаша и благочестивог живота и сам сее речи живота, реч
еванелског и небеског учеа. Меутим, након што су по вои Божио послужили
у свом веку, ови учитеи одлазе као да нису ни постоали. Реч спасеа коо су
282
поучавали ние ихова сопствена, него припада Богу Кои им е и садествовао
"када отворе уста своа."
7. Као истинити Бог, Господ Исус Христос има ово семе вечног живота кое Му
припада и Он га свагда сее, посредством природног закона кои е положен у
творевину, посредством закона кои е дао Израицима, посредством пророчких
речи и, касние, посредством Еванеа благодати. Време за ову сетву е читав
живот сваког човека, а то се посебно односи на време од доласка Христовог до
свршетка света. Време за сетву припада очекиваном Другом доласку и авау
Господем. Због тога и апостол каже: Кои оре, треба у нади да оре (1. Кор. 9; 10)
и: Ко сее дух, од Духа е пожети живот вечни (Галат. 6; 8). И Пророк-
Псалмопоац говори: Кои су сеали у сузама, пожее у радости (Пс. 125; 5).
8. Господ е, дакле, изашао да сее семе Свое. Где? У удска срца, ер су то иве
кое примау духовна семена. Нека од их су, меутим, слична путевима, пошто их
газе и гуше лукаве помисли и страсти, односно ихови руководитеи, налукавии
демони. Друга су слична каменито земи, ер због малодушности (боаживости)
и грубости не могу до краа да узгае семена учеа и да кроз их донесу плодове за
вечни живот. Нека су, опет, слична трновито земи, ер пажу обраау на
имовину, богатство и на привремене насладе, као и на све што одатле настае.
9. Будуи да се у погледу удских срца примеуу велике разлике, Он каже: Изие
сеач да сее семе свое, и кад сеаше, едно паде кра пута и погази се, и птице
небеске позобаше га. Каже, дакле, да едно паде покра пута, односно, у срца коа
су изван правог пута Господег. Због тога су га и погазили лукави демони кои
ходау по беспуима или поред ихових равих путева, зато су га и позобале и
истребиле птице небеске, т. лукави ваздушни демони. На та начин, ови уди као
да уопште нису ни чули реч Божиу ер, како каже, кое е кра пута то су они кои
слушау, али потом долази аво и узима реч из срца иховога, да не веруу и да се
не спасу (Лк. 8; 12). Друго, каже, паде на камен, или, према речима еванелисте
Матеа, на каменита места (Мт. 13; 5), т. у отврдло и скамеено срце, кое не
може да прими реч, да е чврсто задржи у себи и на неки начин укорени. Господ
зато и каже: Изникавши осуши се, ер немаше влаге; оно е током кратког времена
живело па чак и цветало (досл. одавало славу), а затим е, кад су се поавила нека
искушеа пропало, ер услед слабости вое ние имало снаге да сазри. А кое е на
камену, говори Он, то су они кои када чуу с радошу примау реч; и ови корена
немау, те за неко време веруу а у време искушеа отпадну (ст. 13). А друго паде
усред тра, т. у срца коа су потпуно привржена телесном, привременом и
житеском, коа су погружена у бриге кое су с тим везане и у насладе кое одатле
проистичу. Она су срасла са тим трем кое гуши реч и не допушта о да сазри. А
кое у тре паде, каже Господ, то су они кои чуше и, живеи у бригама и
богатству и сластима овога живота, буду угушени и не донесу плода (ст. 14).
10. Господ напре искучуе и одбацуе оне што не обраау пажу на учее
божанственог Духа, а то су они што су поред пута. Осим их, то су и они што,
премда обрате пажу, учине то на кратко време и слични су каменитом месту, као
283
и они што, иако приме реч и задрже е у мислима, услед богатства, славе и насладе
учине да она пропадне (то су они што се уподобуу тру). Он затим кроз причу
уводи и представа оне што заслужуу да буду прославени, говореи: А друго
паде на зему добру, и изникавши донесе стоструки род (ст. 8), односно у душу
коа има добру и благу воу, коа ревносно прима а затим и задржава у себи реч
учеа, не допуштауи да се створи пролаз коим би приступили неприатеи
еног спасеа. Она га постоано чува у трпеу, придржавауи се онога што е
чула ради одважног подношеа искушеа, усавршава га и клони се
користоубивог, сладострасног и непостоаног начина живота, доносеи плод,
како каже божанствени Марко, по тридесет и по шездесет и по сто (Мк. 4; 8).
11. Ово би могло да се упореди са положаем слуге, наамника и сина. И заиста,
она што уистину приступа Богу, због свое преаше непокорности и
непослушности у почетку бива као одговорни слуга. Када неко време проведе у
положау слуге, он добиа плату а затим, када узнапредуе у убави, постае као
син коем е врлина постала друга природа и кои, може се реи, без принуде
исказуе послушност небеском Оцу. Настоаемо, брао, да се домогнемо
божанског усиновеа кроз убав према Богу и одсецае свега земаског, кроз
непрестану молитву, псалмопоае и непомуену усредсрееност. Исто тако,
можемо да будемо приброани и наамницима Божиим, достигавши то тако што
емо се кроз подвиге од свега уздржавати или емо пак тиме, што оплакуемо своа
раниа сагрешеа, бити придружени слугама Божиим. Она кои не припада
ниедном од ово трое, налази се изван збора оних што се спасавау.
12. Онда, каже, ово говореи повика: Ко има уши да чуе, нека чуе (ст. 15). То не
значи да немау сви уди уши, него да их немау сви за слушае речи спасеа.
Будуи да, према Питагорино изреци, "ум види и ум слуша", они кои слушау
умом и савешу имау уши кое е чути. Ако е добро разумевае свима кои га
творе (Пс. 110; 10) и ако се реч препознае по делу, онда уши да чуу имау они
кои не само да едноставно слушау, него и бивау послушни и спроводе у дело оно
што су чули.
13. Молим вас, брао да и ми, као прво, савесно саслушамо шта Господ ние рекао:
Он ние рекао да е изашао да оре словесну иву, нити да е два-три пута пресече
плугом, нити да ишчупа корее дивег биа, нити пак да поравна тле, односно да
ние изашао зато да би обрадио наша срца и умове, него каже да е непосредно
изашао да сее. Зашто? Зато што е пре овог сеаа потребно да ми обрадимо свое
душе. Због тога е напре Претеча Еванеа благодати громким гласом саветовао:
Припремите пут Господи, поравните стазе егове (Мт. 3; 3) и: Покате се, ер
се приближило Царство небеско (Мт. 3; 2). Припрема и почетак покааа есте
самопрекоревае, исповедае и уздржавае од зла. Осим тога, он прети онима
што се нису припремили тако да донесу плодове достоне покаае, говореи: А ве
и секира код корена дрвеу стои; свако, дакле, дрво кое не раа добра рода сече
се и у ога баца (Мт. 3; 10). Одсецае е Божиа одлука за оне што греше без
покааа, према коо е ови бити одлучени како у овом, тако и у будуем животу и
предати, ава, у неугасиву огену геену.
284
14. Покамо се, дакле, брао, и покажимо плодове достоне покааа: разлучимо се
сваки од свог зла, научимо се да говоримо и чинимо добро, припремимо се да
прихватимо небеска семена, т. речи живота. Уздржимо сво език од зла. Од каквог
зла? Од празнослова, од вреаа и осуиваа, а своа уста од заклетви, лажи и
празних разговора. Можда су управо то оне зле птице небеске кое Господ помие
у ово причи и кое прождиру и истребуу добро семе. Свака реч е, на неки начин,
оно што лети по ваздуху. Рава реч, коу уста износе из раве ризнице срца као из
неког гнезда, лишава душу освееа. Због тога Господ на другом месту каже: Не
погани човека што улази у уста, него што излази из уста оно погани човека (Мт.
15; 11). Нека, дакле, из твоих уста не изае порочна реч, него она коа е способна
да поучи слушаоца.
15. Нека нико од вас не буде толико привезан за житеске ствари да се због их на
неки начин окамени и не буде у стау да отвори уши и срце за росу речи учеа
Духа. Зашто се догаа да зема, када прими кишу, постае мека, влажна и плодна,
док глина остае подеднако тврда, сува и збиена? Зар не зато што се зема загрева
сунчевим зрацима али е они не спауу, због чега и има пукотине (поре) отворене
за примае кише; глина, меутим, услед снажног додира са сунчевом топлотом у
дубини има пукотине (поре) кое су чврсто збиене и затворене тако да не могу да
прихвате кишу, макар она била и наситниа. Тако се и свакоме, кои е у власти
телесних, земних и житеских ствари, окамени срце и одумре ум, услед чега и пре
него што и сам постане зема, остае неосетив за учее Божие. Она пак кои,
сагласно апостолском савету, ова свет употребава као да га не употребава (1.
Кор. 7; 31), бива спреман и да трага за небеским и да савесно слуша о ему, као и
да ревносно и усрдно дела ега ради. Такав човек нее бити спреман само да
слуша, него и да сачува у себи учее кое е чуо и да га претвори у дело. Он е се
тиме уподобити верном и разборитом слуги и блаженим е га назвати Господ Кои
каже: Свакога, дакле, кои слуша ове речи Мое и извршуе их упоредиу са човеком
мудрим (Мт. 7; 24).
16. Нека сваки кои е отупео услед стомакоугааа и претераног пиа,
наслаиваа и опиаа, престане да то чини. У противном, узалудно е примати
небеско семе, реч учеа, ер нее мои да се покаже као зема плодна за Бога. Сви
знате да онда када е много влаге на засеаним ивама, оне не могу да донесу
плодове. Како онда може да донесе небески плод оно срце кое е натопено
насладама и опиаем? Нека се она, кои е пао у било какву блудну нечистоу,
одврати и удаи од е и нека се очисти покааем. Зар она кои падне не устае?
Зар се она што е зашао (заблудео) не враа (ер. 8; 4)? Ако се неко ваа по том
блату, како може да у себи сачува неоскрнавено божанствено миро и скупоцени
бисер, односно спасоносну реч? Бисер се не дае свиама и нико, ко е здравог
разума, не меша миро са блатом. Ако би га неко излио и помешао са блатом или га
пак усуо у нечисту посуду, учинио би да то миро буде бескорисно и уништено. И
мада божанско миро ние подложно променама, оно е се, поставши
неупотребиво, оштетити, а због тога е пострадати она што га ние правилно
употребио и удаио се од греха. Нека се користоубац одрекне свог
користоуба и нека од онога што има пружи онима што немау. Уколико то не
285
учини, нее избеи гнев Божии. Ако пак не избегне Божии гнев, како е примити
божанствено семе? Онима кои су питали како да избегнемо гнев, ован, Претеча
Господи, одговорио е следее: Кои има две хаине нека даде ономе кои нема, и
кои има хране нека чини исто тако (Лк. 3; 11).
17. Нека сваки од вас одбаци тре и коров греха кое е узгаио у себи услед
острашеног и сластоубивог живота и нека из корена ишчупа грех. На та начин
е обрадити самога себе и припремити се да прими спасоносно семе и да, када га
прими, учини да оно узрасте и донесе плодове вечног живота. Због тог живота
требало би да жртвуемо не само свое телесне пожуде, него, ако то буде потребно,
и свое сопствене душе. Тако емо следити трагове Господе и биемо причасници
славе у Христу и Царства, у векове обитавауи уз ега и сапрославауи се с
им.
18. Истинити сведок свега овога есте и врховни меу мученицима, чудотворни и
мироточиви Димитрие, чио икони припадау и цареви и свештеници и с радошу
посеуу егов гроб, ер е током живота и речима и страдаима следио стопе
Господе. У празнику кои предстои он нее прихватити свакога кои га буде
хвалио у учествовао у славу, него само онога кои се (за празник) припремио
покааем. Како е она, кои се удаио од сваког вештаственог пристраша и,
према речима апостола Павла, васцело се преобразио у Христов миомир (2. Кор. 2;
15), тако да е своим подвизима и своу гробницу учинио извором намирисниег
мира, допустити да га прослава и опева човек кои одише острашеним
вештаством и на себи носи задах неисцеивих греховних рана? Ние прекрасна
похвала мученицима у устима грешника (Прем. Сир. 15; 9). Према томе, у ове
претпразничне дане унапред се очистимо за наступауи главни празник
Великомученика, да бисмо се, уз подсеае на егов подвиг, начин на кои е у
Христу живео пре подвига и на венце кое е након подвига добио од Христа,
духовно веселили и радовали заедно са им, примауи то као залог саживота на
небесима са онима што се вечно радуу, чему се и ми надамо.
19. Нека сви ми задобиемо та саживот молитвама нашег сународника, чувара
нашега града и Великомученика, у славу Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и
у векове векова. Амин.
286
48. Беседа
На читае из Еванеа по Луки, у пету недеу, где се каже:
човек неки беше богат и облачаше се у скерлет и свилу (Лк. 16:19)
и у коо се говори о богатима и сиромашнима
и о томе кои се меу има спасавау
1. Неке телесне потребе задовоавамо одговарауим средствима, а друге уз помо
других, коима за то узвраамо оним што поседуемо. Наиме, едан исти човек не
може истовремено да буде и научник и земоделац, и кроач, и ткач, и градите, и
обуар, и лекар, и да при том буде упознат и са сваким другим умеем. Према томе,
нико од нас не може сам да удовои свим своим потребама, а како е све то
неминовно потребно свакоме од нас, измишен е новац, чиим посредством се
вишак празни а недостатак допууе. И заиста, земоделац сво вишак предае
онима што се не баве земоделством и када за ега узме новац, купуе, на пример,
куу или тканине. Када прода обуу и добие довоно новца, обуар надокнауе
недостатак у ономе што му е потребно. На та начин се овим меусобним
општеем устроава и наш живот. Услед тога се поавуу насеа и градови, због
тога е човек друштвено бие (досл. бие заеднице).
2. Сасвим е другачие кад су у питау духовне ствари и оно што се односи на
врлину. На пример, она кои е целомудрен а неправедан не може да уступи нешто
од свое целомудрености праведноме и да заузврат добие праведност.
Истиноубив али нетрпеив не може од другога да добие ни намае
трпеивости, нити он сам може другоме да пренесе своу истиноубивост. Осим
тога, овде не постои никакво средство као што е новац коим би се израчунало оно
што се размеуе и тражила иста вредност. Због тога е, брао, неопходно да се
свако од нас подвизава у свако врлини. Немогуе е да неко, ко ние сатворио
ниедну од их (врлина), позами од другога, као што ние могуе ни да, немауи
врлина, избегне осуду и казну. Због тога Давид и каже: Брат нее избавити, хое
ли избавити човек (Пс. 48; 8), што значи да нас нико нее избавити.
3. Меутим, човекоубе Господа Христа толико е велико да се то не може ни
замислити! Он е учинио да се лако задобие оно што се иначе не може добити као
замена за еднако вредну и истински вредну врлину душе. Тако е могуе да неко,
према Господем обеау и савету, од земаских и ништавних телесних потреба,
као што су храна, пие, одеа, од злата и сребра кое има (а све е то зема и прах и
ништа ние безначание од тога!), преда сво вишак ономе што е стекао врлину (а
такви увек оскудевау у ономе што служи телесним потребама!), да на та начин
287
допуни недостатак у врлинама и избегне казну за то што их ние (врлине) задобио.
На то указуе и велики Павле, пишуи Коринанима, где овакво давае назива
заедницом са светима, а затим додае: Ваш сувишак да буде за ихов недостатак,
да и ихов сувишак буде за ваш недостатак (2. Кор. 8; 14). Господ пак каже:
Начините себи приатее богатством (у оригиналном тексту: мамоном)
неправедним да би вас кад осиромашите примили у вечна обитавалишта (Лк. 16;
9), при чему под "богатством (мамоном) неправедним" подразумева вишак онога
што служи телесним потребама, кои не даете онима кои оскудевау.
4. Као што сам ве рекао, брао, нама предстои да се с успехом подвизавамо у
свако врлини, а ако нам нека од их и буде недостаала, допуниемо та
недостатак даваем другима. Како каже пословица, бие то друга пловидба,
посебно за нас кои живимо у свету, чиим емо посредоваем задобити спасее
своих душа. Ако пак будемо немарни према ово "друго пловидби", обузее нас
велики страх, неугасиви ога и вечна оскудица. На ово е указао Господ,
изложивши причу коу смо данас прочитали у цркви. Човек неки беше богат и
облачаше се у скерлет и свилу, и сано се весеаше сваки дан (Лк. 16; 9). Васцела
брига овог богаташа била е усмерена на облачее, украшавае и на скупоцену
одеу, на трпезу, пие и раскош. А беше неки сиромах по имену Лазар, кои лежаше
пред вратима еговим гноав. И жеаше да се насити мрвама кое падаху са
трпезе богатога; а ош и пси долажаху и лизаху гно егов (ст. 20-21).
5. Увиате ли потпуну безосеаност оног богаташа према убогом Лазару? Он се
сваког дана преедао, ер е егова трпеза била препуна разноврсне хране и
скупоцених акониа. Лазар е за то време чезнуо да се насити наедноставниом
храном, коом никада ние био нахраен. Она е блистао, облачио се у скерлет и
свилу, а свое телесно здраве користио е за улепшавае. Лазар е имао подеране
рите, праве и смрадне, био е прекривен ранама из коих е текао гно. Она е
седео на узвишеном трону, окружен мноштвом слугу, док е Лазар, одбачен на
зему, лежао поред егових врата, где нико ние дошао чак ни да би одагнао псе.
6. Због чега Господ сиромаха помие по имену, док о богаташу говори као о
безименом? Зато што бисмо, према еванелско изреци, могли да кажемо да е име
сиромаха записано на небесима (в. Лк. 10; 20), док е са богаташевим именом
избрисано и пропало чак и сеае на ега, ер и Псалмопоац о таквима каже: Неу
споменути имена ихова устима моим (Пс. 15; 4). Како би сваки богаташ могао
ову параболу да примени на себе и да, сматрауи самога себе за ега, добие
одатле подстица за покаае, богаташ е оставен без имена, ер се на та начин
прича односи на сваког богаташа. Меутим, сваки сиромах не би могао да самога
себе сматра Лазаром, чак и ако страда слично ему, ер е потребно и да смирено
подноси воу Господу. И због тога се сиромах овде помие по имену.
7. А кад умре сиромах, каже, однесоше га ангели у наруче Авраамово (ст. 22). Уз
надземаске почасти сиромаха спроводе као борца да буде овенчан. Пошто нам е
напре указао на богаташа кои се ние спасавао, Господ одмах указуе и на
богаташа кои се спасао, односно на Авраама. Он га, меутим, не помие као
288
богаташа ер е (Авраам) имао нешто узвишение од богатства, а то е врлина,
пошто е према свима показивао очинску убав и благонаклоност. Услед тога се и
именуе по ономе узвишением што е поседовао, а то е врлина, ер име "Авраам" у
преводу (са евреског) значи "отац мноштва." Она богаташ пак ние поседовао
ништа бое од земаског и пролазног богатства, па се стога и помие по ему.
Ние, меутим, богатство било то што га е лишило спасеа, него егово
сластоубе, немилосрдност и негостоубивост. Авраам е такое био богат, али
због свог богоуба, милосра и гостоуба не само да е он сам задобио
спасее, него е постао и место спасених. Због тога су Лазара, када е умро, ангели
(а они су, према Павловим речима, духови за служее онима кои е наследити
спасее, в. евр. 1; 14), пренели у наруче Авраамово; наруче Авраамово е зема
живих, обитавалиште вечно радосних, свеукупност вечних добара.
8. А умре и богаташ, и сахранише га. Сасвим е могуе да Лазар после смрти ние
био ни сахраен како доликуе, ер ние било никога ко би се за то побринуо. Због
тога се у речима о ему нигде не помие погреб. Овде е пак додато да богаташа,
када е умро, сахранише. Помие се то и стога да би се указало на раскош и
богатство еговог погреба. Меутим, за овог богаташа гроб се, ава, претворио у
врата пакла и мучеа у преисподо ер, каже, сахранише богаташа, и у паклу,
налазеи се у мукама, подиже очи свое и угледа издалека Авраама и Лазара у
наручу еговом (ст. 23). Некад е богаташ гледао Лазара одбаченог поред врата
како се мучи од глади и ваа по земно прашини, немауи снаге ни да се покрене,
али ние на то обраао пажу. Сада пак, кад се он сам налазио доле и мучио се, без
могуности да утекне од тих мука, подигао е очи и угледао Лазара горе, у
скиниама починка, како споконо обитава у наручу Авраамовом. Ние сматрао да
би требало да не обрати пажу на ега: напротив, жели да он сам не буде
непримеен од онога коега е рание презирао. Тамо, на земи, где е било места за
милост, он ние питао за у, нити у е показивао, а тамо, где е немилосрдна
правда, он узалудно тражи милост, ер, каже, повика и рече: Оче Аврааме! Смилу
се на ме и пошаи Лазара нека умочи у воду врх од прста своега да ми расхлади
език, ер се мучим у овоме пламену (ст. 24). Своу прозбу ограничио е на нешто
намае, ер ние имао одважности да тражи ништа више, пошто га е савест
осуивала.
9. Повикао е, што значи да е растоае меу има било велико. Авраама е назвао
оцем, и одатле знамо да е припадао оном народу кои е поштовао Бога. Због тога
не би требало ни да помислимо да се богаташ мучи зато што е био незнабожац.
Меутим, као немилосрдног и сластоубивог, обузео га е неугасиви пламен ога,
иако е по свом пореклу био сродник Авраамов. Он каже: Смилу се на ме и пошаи
Лазара, онога на кога се он сам ние смиловао када е страдао поред егових врата,
због чега му се ние ни обратио своом прозбом. Богаташ тражи кап воде да би мало
оросио език, али ни то не може да добие. Видите ли да се плата дае са додатком?
Убоги Лазар некад ние могао да се насити ни мрвама кое су падале с богаташевог
стола, а богаташ сада не само да е лишен насииваа и наедноставниим елима,
него ние удостоен ни капи воде, ер му, каже, Авраам рече: Синко, сети се да си
289
примио добра своа у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти
се мучиш (ст. 25).
10. Авраам свакако жали богаташа кои е у пламену и зато га састрадално и назива
сином. а мислим да га не жали толико због мучеа, колико због злобе коа
дествуе у ему. Богаташ, наиме, ош ние познао своа сагрешеа, ош ние
разумео да се праведно мучи. Он не каже: "Смилу се на мене, ер сам а сам
распалио ова ога и самоме себи сабрао ове недае. Сада уместо музике, аплауза и
бесрамних песама слушам крике и вапае и страшни звук завиаа ога кои се
распламсава нада мном. Уместо угодних мириса осеам смрад ога, уместо
изобиа ела и пиа коима се наслаивао, мо език се сада сасвим сасушио од овог
пламена а лишен сам чак и капи воде; уместо блудне топлине, сада е цело мое
тело захваено огем." Он, меутим, не говори о томе, него се жали на своа
страдаа. Шта му на то одговара Авраам: "Дои едном себи и призна да си
праведно бачен у ога. Сети се да си у животу примио своа добра. Оно што си ти
сматрао за добро, шта си превасходно желео да задобиеш и о чему си бринуо, ти
си и добио, т. добио си привремена добра." То му каже зато што е привремено
претпоставио вечном. "Лазар е", каже, "искусио томе сасвим противна зла,
односно, телесно е страдао. Зато е он сада у вечном спокоству, ер е тада
претрпео привремено зло, док се ти непрестано мучиш, ер си се тада привремено
наслаивао и све си дао на задовоство."
11. Зашто му ние рекао да е "узео" него да е "примио"? Да би показао да они, кои
се у овом животу предау наслади и раскалашности, изобилно поседууи новац за
раскош и расипауи га, нее добити награду чак и ако учине понеко добро. Они су,
уместо награде, имали овдаше благостае и насладу, док су они, исцрпени
сиромаштвом и болешу, све то одважно подносили сматрауи телесно страдае
као плату за своа сагрешеа."
12. Поврх свега тога, поставена е меу вама и нама провалиа велика, да они
кои би хтели одовуд к вама преи не могу, нити они отуда к нама прелазе (ст. 26).
Погледате како ни сам Авраам, чак и кад би то хтео, не може да помогне
тамошим осуеницима. "Провалиу", каже, "коа е измеу вас и нас нико не може
да прее тако да ни они, кои то хое, не могу да е преу." Нити они, настава,
отуда нама прелазе. Изгледа да се неки од оних што се муче налазе ош дубе у
пламену, и да за их Авраам каже: они отуда. Они, истовремено, страдау од
наснажниег ога, ер не могу чак ни да говоре. То су тврдице кое су се у овом
животу богатиле отимачином, за шта ова богаташ ние био оптужен: он е осуен
као немилосрдан и сластоубив, а не као отимач и неправедан. Авраам му говори:
"Будуи да си насладу, раскош и оно привремено претпоставио уздржау,
праведно су те сустигли невоа, туга и тескоба. Осим тога, према сиромасима ниси
показао никакву саосеаност путем даваа милостие, неправедним богатством
ниси стекао себи приатее, нити си од свог сувишка давао да попуниш ихов
недостатак и остао си потпуно изван заеднице са светима. Одвоио си се од их
као што се зло одваа од врлине и зато е сада измеу нас, кои смо живели у врлини
и вас, кои сте живели у злу, поставена велика и непрелазна провалиа, тако да
290
никад не можемо да преемо едни другима." Тиме се доказуе бесконачност и
непроменивост како мучеа грешника, тако и блаженства праведника.
13. Будуи сасвим неразборит, богаташ се ни овим ние уразумио, ние одступио од
свое злобе, нити е осудио самога себе, него е покушао и да се оправда. И као да
му никада рание нико ние говорио о том месту мучеа, он каже: Молим те пак,
оче, да пошаеш Лазара дому оца моега. ер имам петорицу брае: нека им
посведочи, да не би и они дошли на ово место мучеа (ст. 27-28). Тиме хое да
покаже да ни он сам не би чинио оно због чега е осуен на мучее, да е било
некога ко е га упозорити. Авраам му одговара: Имау Мосеа и пророке, нека их
слушау, ер и Мосе, у име Господа, каже у песми: Ога се разгорео у гневу Моем,
и горее до надубега пакла (5. Мос. 32; 22). Сагласно с другим пророцима, и
Исаиа каже: Заедно е горети грешник и безаконик, и нее биши никога да угаси
(Иса. 1; 31). И када му е Авраам тако рекао, он опет приговара, говореи: Не, оче
Аврааме, него ако им дое неко из мртвих, покаае се (ст. 30). Шта е Авраам на то
одговорио? Ако не слушау Мосеа и пророке, ако неко и из мртвих устане, нее му
поверовати (ст. 31) и тиме као да му каже: "Пре него што си умро, ниси ни
помишао на Мосееве и пророчке речи. Чак и да си видео васкрслог мртваца, не
би одустао од свог раскалашног живота и немилосрдности зато што си му
поверовао. Сада пак, пошто си праведно затворен у паклени ога, мучиш се
немилосрдним и непрекидним патама!
14. Имауи, брао, Мосеа и пророке, од коих нико ние устао из мртвих, она
богаташ е сматрао да има неко оправдае. Ми, меутим, поред их, слушамо и
Онога што е нас ради устао из мртвих и Кои каже: Не сабирате себи благо на
земи.. него сабирате благо на небу (Мт. 6; 19-10), Кои иште од тебе, пода му
(Мт. 5; 42) и: Подате милостиу од онога што е унутра (Лк. 11; 41). Ако пак
неко почне да еде и пие са пианцима а према сиромасима буде суров и
немилосрдан, дои е, каже, Господ у дан и час у кои Га не очекуе, расеи е га и
дае му удео са неверууима (B. MT. 24; 49-51).
15. Како немамо никаквог оправдаа, будуи да нико не живи од имовине свое
(Лк. 12; 13), нека свако, ко има нечега у изобиу, подари онима кои немау, и тиме
е се придружити спасенима оца Авраама. Они пак кои су у оскудици нека
подражавау Лазареву трпеивост, трпеем спасавауи свое душе (Лк. 21; 19) и
смирено се опомиуи Авраамовог наруча, одакле е удаен сваки бол, жалост и
аук и где су божанствени и бесконачни радост, весее и мир. Христос нам е кроз
ову причу открио тамоше страдае да бисмо се овде поправили покааем,
избавили се од припремених мука и удостоили се вечне радости. Ако се не
поправимо покааем, морамо страховати хоемо ли тиме себи умножити мучее
ер е, каже, она слуга, кои е знао воу господара своега и ние приправио нити
учинио по вои егово, бити много биен (Лк. 12; 47).
16. Кад нам е Она, Кои е за нас страдао, био погребен и васкрсао, рекао ово и
слично овоме, вазнео се на небеса. Показао нам е мноштво сведока Свога аваа
и истинитости учеа кое е Он открио. има, наравно, припада, као веома
291
истакнут, у свему велики Димитрие, кои свое сведочанство ние проповедао само
речима, него се до крви супротставао неверууима. Свое тело нам е показао као
неразрушиви стуб, изображавауи нам и предочавауи страдаа Спаситеева,
док извором мира и чудима савршеним посредством тог тела обавуе и
васкрсее Распетога и силу Васкрслога. Како би се он (Димитрие), кои е
подражавао егова страдаа и умро за ега, удостоио такве славе да се Он после
Васкрсеа ние, како каже псалам, зацарио као Господ и као единородни од Оца,
да се ние обукао у лепоту и препоасао свемоном силом (Пс. 92; 1)?
17. Имауи пред очима овог сведока истине одазовимо се богоугодним живеем
на призив Самоистине и приступимо да душом и телом прославимо наизврсниег
меу Божиим угодницима, Димитриа. Нека нам он укрепи и душу и тело, и ум и
срце, да бисмо имали на уму и жудели и на крау делима задобили блаженства, на
небесима припремена за оне што су овде богоубиво живели.
18. Нека се сви ми удостоимо тог блаженства благодау и човекоубем Господа,
Бога и Спасител>а нашег Исуса Христа, Коем доликуе слава, сила, част и
поклоее, са беспочетним еговим Оцем и живототворним Духом, сада и увек и
у векове векова. Амин.
292
49. Беседа
Коа е посвеена светом великомученику и чудотворцу
Димитриу Мироточивом
1. Мени су веома цеени приатеи Твои, Боже, веома се укрепише почеци ихови
(Пс. 138; 17), ускликуе Давид, набожанствении меу псалмопоцима кои су од
века постоали. У апостолском збору началници су они што су названи
првоврховнима, меу пророцима они што су названи боговидиоцима, а у васцелом
сабору преподобних они кои су, сагласно обеау заедничког Спаситеа, названи
Великима. Сагласно томе, и у збору Христових мученика началници су они што су
названи великомученицима. Меу има посебно сиа и издваа се испред осталих
она коега данас посебно опевамо и прославамо, наш сународник и заштитник
нашег града, велико чудо васеене, велики украс Цркве, у свему изврсни и
чудотворни Димитрие Мироточиви. Ако е он меу мученицима исто што и велико
светило меу звездама, имауи у себи реч вечног живота и будуи озарен
богосаним лучама и друге озарууи, како онда да не буде причастан и пророчко
благодати? Ако е пак обасан пророчком силом, зар е га неко сматрати
недостоним апостолског и учитеског служеа и превасходства? Зар е онда он,
будуи украшен таквим даровима, лишен подвижништва преподобних и живота
обасаног иховим примером? Наравно да ние! Неке следеи, са некима се
изедначууи, неке превасходеи а неке и по много чему превазилазеи, он е едан
меу малобронима кои су достигли савршенство, имауи у себи сабране све
дарове, и, како е касние уз помо Божиу ово слово показати, удостоио се да
пожае све оне похвале кое свима (светима) доликуу.
2. Шта да кажемо ми, кои не можемо долично да говоримо ни о едном едином
светитеу из било ког светитеског чина - да и не помием збор или чин
светитеа - и кои облик беседе да употребимо, говореи о ономе што е у светости
свог едног живота на божанствени начин сединио све божанствене дарове и у
свему е узвишении од сваке похвале? Меутим, убав нас приморава да говоримо
сразмерно своим снагама а време од нас захтева одговарауу беседу. Уосталом,
обавеза нам налаже да се речу дивимо величанству овог мученика кое
превазилази сваку реч. Пожелевши обеане почасти и награде од Бога кое су изнад
сваке речи, он е, колико год му е то природа допуштала, од почетка до краа
проавио и одговарауи начин живота.
3. Он е готово од детиег узраста био чврсти и неразрушиви стуб свега доброг,
жива статуа коу се покретала сваком врлином, обитавалиште и средиште
божанских и удских благодатних дарова, жива кига коа е говорила и поучавала
о узвишеном. Он е био задивууе и чудесно единство свих красота, заедничка
293
и свима корисна похвала свега доброг. Да се изразимо речима Светог Писма, био е
палма коа е процветала као праведник (Пс. 93; 19) и као маслина пуна плода у
дому Божием (Пс. 51; 10), дрво засаено кра извора вода Духа (Пс. 1; 3), с тим
што оно дрво кое помие псалам дае плод у време свое, а он е у свако време
имао и има доба за цветае и доба за доношее плодова. И као оно дрво кое се
помие у псалму и чии лист, према Писму, никада не вене, тако и он непрестано
са лишем дае и цвет и плод свима кои му с вером приступау.
4. Да бисмо изразили све у потпуности, употребиемо Соломонову изреку да она
ко се за кратко усаврши, напуни много година (Прем. Сол. 4; 13). Димитрие е био
оно "жезло Аароново" и процветали изданак благочаша, навоении цвет,
чудесан и богоугодан плод или, бое речено, жезло и божанствени скиптар Вечног
Архиереа Христа. Ако тако желите, Димитрие е био вечноцветауа и
богоугодна палица Христа, Чии е праобраз био Аарон. И ако е он био праобраз
Христов, онда е егово жезло, украшено истовремено и лишем и цвеем, жезло
кое доноси плод и на божанствен начин чини да он дозри, било праобраз
Димитриа, прекрасног и у свему савршеног жезла Христовог. Меутим, Димитрие
се од оног Аароновог жезла разликуе колико е могуе да се набое разликуе од
праобраза она кои касние учини своим свако добро, по своо племенитости и
вааности нарави, делима и чудесима. У погледу несмаеног и непрестаног
дароваа изобилног потока милости свима онима што му приступау, он е сличан
светлоносном дрвету кое, као луча, увек доноси плодове и пружа прекрасне и
божанствене дарове коима е он сам свагда испуен као неко сунце што озаруе
сваким доброчинством или као непресушни извор благодати или пак као
неисцрпно море чуда и несагледиви бездан видивих и невидивих добара.
5. Ако покушамо да некога тако великог похвалимо само оним споашим, реи
емо да е место где е роен на неки начин глава целе Тесалие и да е свое име
символично добило према сили коу е касние проавило и делима. Томе емо
додати и блиставост егових предака и славу родитеа. Меутим, иако е све то
достоно дивеа, то би било бескорисно дело, ер нису они ему, него е он има
велика похвала. Како е Димитрие могао да се украси свим тим стварима кад е он
сам украсио читаву васеену, а поред е и виши свет? Шта е било егов украс?
Непоколебива вера, безгранична благодат, божанствено и неотуиво богатство
богоугодних врлина кое су сада похраене у небеску ризницу, будуи да е и сам
постао допуна тамошим ризницама навеих добара. Бое речено, он е са земе
прешао на небо, и за живота и сада када е узет од земе, будуи навеи додатак
вечним красотама, ер е Димитрие васеенска и истовремено надсветовна
красота.
6. Предсказууи о ему, Давид га велича и прослава: Блажен човек кои не иде
на вее безбожних, и на пут грешника не стаде (Пс. 1; 1). Уистину, егов ум
никада ние ни замислио нешто што ние благочестиво, као што никада ние ни
урадио нешто што не би било богоугодно. Напротив, сачувавши у себи ненарушену
благодат Божиу коу е добио крштаваем у Христа, он е имао воу коа е била
сагласна закону Господем. Био е сличан неко кизи Божио или неко таблици
294
исписано прстом Божиим, принето свима ради заедничке користи. Као што каже
Исаиа, пре него што е упознао зло он е изабрао добро и у самом цвету младости
пригрлио е красоту девствености. Будуи потпуно томе посвеен, све е чинио да
буде девственик и телом и душом, да се на та начин удостои живеа на
небесима и да, иако у телу, има место поред бесплотних на основу еднакости с
има. егови савезници у томе биле су све врлине, а пре свих осталих тежа да
задобие мудрост, како би знаем и чистотом за кратко време дошао до
савршенства и у младалачком узрасту задобио похвале достону старачку зрелост,
ер е, према Соломону, седина удима разборитост, а зрео узраст - живот
неупран (Прем. Сол. 4; 9).
7. Будуи нежан млади кои е прекрасно изгледао, не само према свом
споашем лику него неупоредиво више према унутрашем човеку, невидивом
за очи, коега види само срцевидац Бог. Указавши велику почаст то духовно и
невидиво лепоти, Бог е благоволео да обитава у ему, да постане еднога духа
са им и да га учини савршено божанственим. И заиста, ако е у Давиду Бог нашао
човека по срцу Своему (Дела ап. 13; 22), онда е у Димитриу, кои ош не беше
достигао зрео узраст, пронашао младиа по срцу Своему; нашао га е као
неуморног посленика и извршиоца Своих заповести или, према речима апостола
Павла, нашао е у ему сасуд изабрани да егово Име изнесе пред незнабошце и
цареве (Дела ап. 9; 15). У ему е пронашао огледало чисто (Прем. Сол. 7; 26), кое
у себе прихвата и одражава надсветовну и неизрециву лепоту. ош чуем оне речи о
ему кое таанствено оглашавау: "Ово е чедо Мое кое изабрах и кое е по Моо
вои. Положиу Духа Свога на ега и огласие суд незнабошцима (в. Иса. 42; 1),
сабрае и разделие праведне од неправедних и бие као уста Моа (ер. 15; 19),
раве е постидети и разобличити и показае да су спремени за пропаст (Рим.
9; 22). Иако су ове речи написане о Христу, оне кроз ега као да одговарау и
свима онима што су живели у свему се угледауи на егов пример.
8. Димитрие е, дакле, био учите а самим тим и апостол, мудрац, девственик и
преподобни или, укратко речено, у свему прекрасан и свенепорочан, блистав по
природи и усрдан по благодати. Да употребимо изреку коа се односи на ова
Авситиског, Димитриу тада ние било равног на земи. Поред тога, ему, кои е
у свему био божанствен, чак ни ов ние био сличан иако му, како каже Писмо, у то
време ние било равног меу удима.
9. И као што е некада ов био беспрекоран, праведан и благочестив, такав е
касние био Димитрие. ов, меутим, ние имао славу девствености, коа е од
младости овенчала Димитриа као победника, показууи да е изнад природе и
еднак ангелима кои обитавау поред Бога. ов е уистину поднео тешке ударце по
телу, бореи се са противним злом, док се Димитрие у борби са злом противио до
краа и до проливаа крви.
10. Из овових расуиваа не може се видети да е поседовао образовае какво е,
седиено с благодау Духа, Димитрие поседовао као оклоп и неуништиви штит,
као неимарско оруе и земоделачку мотику и рало или, ако хоеш, као писарско
295
перо и рибарску мрежу или нешто томе слично. Обраууи виноград Господи и
спуштауи у зему небеска семена или речи вечног живота, ние их записивао на
каменим таблицама, него на живим таблицама срца (в. 2. Кор. 3; 3), достоним
таквог записа. Мрежом речи обухватао е Солун, Атику и Ахау или, бое речено,
он сада обухвата онолико области колико се разгласила слава о егово
мироточивости, о еговим чудима и изобиу благодати у свему. Због егових
божанствених расуиваа, Димитриу се и тада дивила читава васеена. Био е,
како каже Павле, миомир Христов, како за оне што се спасавау, тако и за оне што
пропадау. За едне е, меутим, био смртни мирис за смрт, а за друге живи мирис
за живот (2. кор. 2; 15). За та миомирис, као награда од Бога - за коу се не
усууем да е назовем довоном - поавили су се изливае мира и чуда на гробу
Великомученика. Намерно сам избегавао да кажем "довона награда", ер би то
значило да се она остваруе у садашем времену. Меутим, шта е та награда, чак и
ако е она велика и чудесна, у порееу с оним што му е Бог дао и приуготовио на
небесима? Услед превасходства славе коа следи, не прослава се, да употребим
речи апостола Павла, оно што се прослави (в. 2. Кор. 3; 10). То, наравно, свима
служи као доказ да е он ош за живота био миомирис Христов и мирис за живот
онима што су исказали послушност (Христовом учеу).
11. На та начин е, с едне стране, обраивао удске душе и ловио их, према
Христовим речима упуеним Петру (в. Лк. 5; 10), а реч е била егово оруе за
прекрасно делае и спасоносни лов. С друге стране е Богу подизао храм од
уистину драгог камеа (в. 1. Петр. 2; 6) и опет му е као оруе послужила
одговарауа реч. Када е обавио рат противницима Христовим, а посебно оним
видивим, кроз кое су дествовали и невидиви неприатеи, опет е егово
оруже била реч коу е божанствени Дух и надахивао и покретао, и крепио и
управао и примеивао на корист. Тако се, према ономе што е написано о првом
подвижнику у мученичком збору, архиакону Стефану, нико ние могао
супротставити Димитриево мудрости и Духу коим говораше (в. Дела ап. 6; 10).
12. И одежду восковое, и прстен на егово руци, и конзулску тогу у коу е био
одевен Великомученик примивши та чин од тадашег цара, сматрам за символе
учитеског достоанства кое е Мученику дао истинити Цар. Због тога е, убрзо
после тога, божанствена благодат Божиа кроз их почела да твори чуда. У почетку
е требало на сваки начин предухитрити обмаивача-авола, да не би пре времена
припремио мученичку смрт и самим тим уништио плод вечне ризнице пре него
што сасвим сазри и, када телом падне на зему, не донесе обие плодова због свог
превременог пада. Меутим, када е сама Завист, т. аво, прозрела значее оних
символа, ние могла то да поднесе него е код слуга обмане побудила разареност
на противника обмане и они су га ухапсили и одвели код цара обмане, а то е био
Максимиан. На та начин Димитрие е изашао на поприште мучеништва, будуи
ош од детиег узраста испуен неизрецивим благодатним даровима, у свему
мудар и праведан, апостол, девственик и свенепорочан. Ништа неемо
преувеличати ако кажемо да е био и убени Христов ученик, или слуга или
набои и наближи приате. Укратко речено, он е имао све што е Богу угодно -
мисли, речи и дела.
296
13. Добро знам да бисте сви ви желели да знате како е свети ухваен: где га е и
како, будуи да е био прогоен, гомила ухапсила. У крипти храма Приснодеве
Богородице налази се едан трем кои су некад називали "Уточиште." Према
древном обичау, одатле сваке године започие свечаност у част Великомученика.
Изашавши одатле и идуи у литии по великом друму, овде се и завршава
свечаност и прослава овог празника. Када е светом владало незнабоштво, односно
идолопоклонство, благочаше ние имало никаква права. Мученик е боравио у ово
подземно простории и свима кои су овде долазили преносио небеске поуке. Они
што су од идолопоклонства бежали као од неке помахнитале буре притицали су
ему, уистину тихо луци благочаша, и без опасности исповедали хришанску
веру. На та начин е божанствени мученик постао уточиште за све кои су желели
да постану благочестиви. Назад, отуда е и ово место добило сво назив,
"Уточиште."
14. Када е за то дознао Максимиан Херкулие,[1] заповедио е да се пронау
заговорници благочаша. Тада су дознали да Мученик овде поучава народ и,
видевши мноштво окупених уди како паживо слуша Димитриеве речи као да
слушау сам глас Божии, ош више су се разарили, устремили на присутне
хришане кои су настоали да заштите светога и растерали гомилу. Ухапсивши
Мученика, повели су га широким друмом и извели пред Максимиана. Ова се у то
време с навеом насладом предавао гледау убиаа уди кое е извршавао Лие
(егов гладиатор). Не желеи да се лиши задовоства, Максимиан е заповедио
да светога затворе у тамницу у коо е мученички окончао. Ми сваке године
сликовито представамо ове догаае, полазеи одатле (из "Уточишта) у литии и
поуи похвалне песме Мученику, да бисмо на овом месту и завршили прославу,
ер е и Мученик тако поступио. Док су га одводили да буде погубен Христа ради,
он е ишао као да га очекуе прослава празника и навеа радост.
15. Зачетник зла, аво, свим силама е настоао да Димитрие што е могуе пре
буде одвоен од уди. Он ние могао да поднесе да Димитрие буде на земи, да га
виде и да говори удима, нити да се било шта чуе о ему. Бог е желео да га
представи свим Своим пророцима и Своим великомученицима и да, поред тога,
не поседуе само он мученичку благодат, него да е подари и другима. Будуи да е
благодат била тесно и блиско седиена с им, и он сам е убрзо постао извор
благодати. Шта да додамо овоме, када нам време не допушта опширно излагае?
Вама е познато одуговлачее тиранина и Димитриево заточеништво у тамници,
где е био заедно са Нестором, као и пророштво Великомученика о Нестору, према
коем е ова надвладати Лиа и затим и сам пострадати мученичком смру.
16. Када е пак она змиа, зачетник зла, увидела да тиранин дуго одлаже извршее
казне, а при том ние могла да поднесе што е Димитрие, велики и пре свое
мученичке смрти, ош увек на земи, претворила се у шкорпиу и приближила
Мученику, али не са намером да га обмане или превари, као што е некада учинила
са прародитеима када е, претворивши се у змиу, аво обмануо, истина, само Еву,
али посредством е и Адама. Ова змиа е из искуства знала да Димитриа не може
преварити, да е он довоно племенит, учен и опитан да изабере оно што е бое.
297
Она га, дакле, ние напала у облику шкорпиона зато да би га преварила, него зато
да би га смртно ранила и што е могуе пре убила, не би ли се на та начин
ослободила противника кои поседуе такву силу и врлину. Меутим, благодат и
сила коа е обитавала у Димитриу спречила е ово лукавство. Призиваем Бога и
божанственим (крсним) знамеем кое е изобразио своом руком Димитрие е
погубио ово оруе смрти, постидео лицемера кои е на себе узео обличе
шкорпиона и поништио егово дело. Тиме е показао да не би ни страдао да се ние
он сам добровоно изложио страдау, ер е био ограен Христовом благодау и
силом. Он се своевоно предао и био бачен у тамницу, будуи ухваен рукама
гомиле и претрпевши злодела злочинаца, подражавауи тиме Онога Кои е нас
ради пострадао.
17. Када су му приступиле убице, копоноше кое су овамо дошле по царево
заповести, он им е изашао у сусрет раширених руку, као да е спреман да прими и
последи ударац или, бое речено, ударце кои су погодили све делове еговог
тела: утробу, кости, мишие, обе стране ребара, при чему су неки делови били
прободени копима са споаше, а неки са унутраше стране. Он е на та начин
у себи удвостручио или, да тачние кажемо, умножио она страдаа коа су поднела
Спаситеева ребра, допуууи, како каже Павле, у своме телу оно што е
недостаало Христовим патама (Колош. 1; 24). Он е у то мери жудео да буде
погубен и до те мере е желео да своу крв пролие за Христа, и то неброено
много пута или, бое речено, непрестано, када би то било могуе, да е од Онога,
Кои е познавао преизобие и безграничност егове убави, у свое тело могао да
прими извор мира. И када е ве истекла сва крв из еговог тела, то миро е почело
одатле да се излива у славу Христа Коега е и своим животом и своом смру и
после смрти не само прославио него Га непрестано прослава, и Коим е и он због
тога и на земи и на небу прославен, прослава се и убудуе е бити
божанствено прославан.
18. Приличило би да а сада о ему кажем оно што божанствени Павле говори о
Христу. И велики Димитрие е показао своу убав према нама тако што е онда,
кад смо ош били незнабошци (идолопоклоници), у одговарауе време умро за
безбожнике. Све се то, наравно, савршило благодау Господа Коега е он и
подражавао. Благодареи ему (св. Димитриу), читав наш град се помирио са
Богом. Где е она пуноа незнабоштва (идолопоклонства) у коо су, можда, живели
и наши непосредни преци? Где е страх у коем е тада живело благочаше, жудеи
да се сакрие у подземним ходницима? Где су уди, кои су своом махнитом
разареношу против хришана превазилазили свирепост звери? Након што е
Димитрие самога себе предао за благочаше, сви они су нестали без трага, и
наступило е свако добро. Уместо оних подземних ходника (катакомби) поавили су
се величанствени и велелепни храмови кои су и самим своим изгледом обраали
ка себи. Цареви кои су више украшени благочашем него царским пурпуром
заедно с нама стое и еднодушно опевау врлине Великомученика. Васцели народ,
хвалеи се мучеништвом великог Димитриа, чврсто се придржава благочаша.
Великомученик ние своу убав излио само на наша срца, него и на наша тела,
посредством мира кое е ради нашег укрепеа источио из свога тела. егов
298
миомирис е одагнао идолопоклонство из нашег града и показао га као град Божии
или као други ра, ако не и као бои од ега, с обзиром на то да се не напаа и не
наслауе реком воде него реком мира, и то таквог мира од коега се, благодатним
дествоваем Духа, догаау чудесна исцееа и дествоваа силе, због чега
бисмо великом Димитриу могли да упутимо речи кое су у Песми над песмама
записане о души, непорочно заручено са Христом: Мирис хаина твоих
превасходи сваки миомирис (Песма 4; 11).
19. Под хаинама егове мученичке душе можемо подразумевати егово тело,
чии су образи, да опет употребимо речи из Песме, као сасуди мира а прсти као
иани из коих истиче миомирис (Песма 5; 13). То се ош више односи на
прободена ребра, широко отворена копима коа, као сасуд, у себи садрже миро,
али за разлику од иана не одау само миомирис, него из себе шире вечнотекуи
и непресушни извор, тако да не можемо да употребимо речи из псалма, према
коима се река Божиа испуни водама (Пс. 64; 10), него емо реи да се извор
Божии, а то и есте тело мученика, испунио миром и чудесним исцееима и, што
е ош чудесние, иако извире у буицама, не губи ништа од свое пуное. Чини ми
се да е мученичка и божанствена душа, исходеи из тела, упутила Богу оне речи
кое у Песми над песмама говори душа, заручена са Богом. Кое су то речи?
Устани, севере, и ходи, уже, и дуни по врту мом да капу мириси егови (Песма
4; 18).
20. Он е на та начин протерао и окончао зиму идолопоклонства коа е у то време
мучила град а коа се поавила услед дуваа северног ветра, доносеи нам духовну
топлину благочаша какво дае мирисни дах ужног ветра. Када ова ветар дуне са
стране крме, он као да сам води лау коа жели да пресече море (овог живота),
управауи е ка истоку Сунца Правде. Та ветар е врту врлина и благодати - а
такво е управо тело Мученика - омогуио да излива миро и исцееа,
проавууи онолико извора, колико су рана на еговом телу начиниле
копоноше. Вуче чеусти, где е, према еванелским речима, Господ послао Свог
ученика Димитриа, своим уедима су отвориле изворе кои стаду Христовом
доносе навеу радост и мноштво доброчинстава и при том многе вукове - ако не и
све - преображавау у овце. Тако се догодило да врата паклена - а то су уста оних
тирана кои су изрицали смртне пресуде - не само да нису надвладала Цркву
Христову, иако е била изложена многим ударцима, него су за страдалнике постала
узрок не само небеске и вечне славе, него и славе на земи.
21. Хоете ли да знате шта захтева поука из Еванеа Господег кое смо данас
читали, поука коу е Он дао Своим ученицима кад их е послао меу вукове?
Будите мудри као змие и безазлени као голубови (Мт. 10; 16). Змиа чува саму себе
али е зато погубна за друге, имауи нагон и силу за самоодржае и наношее зла
другима, док е голуб незлобив и неопрезан. Према томе, Господ Своим ученицима
саветуе да не буду ни злонамерни као змие, али ни тако безбрижни (неопрезни)
као голубови, него да разборито седине нагон за самоодржаем и незлобивост, да
чувау своу врлину и благочаше и да, истовремено, ихова срца буду толико
незлобива према онима што их вреау да се чак и моле за их. На та начин их е
299
снабдео лековима за живот ако их на смрт уеду духовне змие. И као што лекари
узимау змиска тела, чисте их од отрова и мешау с неким средствима, а затим
овим лече оне кое су змие уеле, тако и они кои у време искушеа седине
разборитост и змиски нагон за самоодржаем са незлобивошу голуба не само да
себе тиме поставау изнад штете какву им наносе змие, т. замке кое им
постава аво, него и оне што су их змие уеле, а то су прелешени, исцеуу и
поништавау штету коу су им змие причиниле, односно безбожништво и грех.
22. Такав е био и ова Великомученик Димитрие. Прошавши пут и очувавши веру,
до крви е стаао на стражи благочаша и толико био далеко од жее да се освети
прогонитеима да се чак и молио Господу за их. Тиме е пресекао злобу едних а
друге е изменио, тако да у овом граду ние остало ни трага од идолопоклонства
(безбожништва). Захваууи еговом старау, разноликом доброчинствима и
непрестаним молитвама Богу, сам град се укрепио и остао она исти из коег е
потекао божанствени Мученик и у коем е примио насилну смрт.
23. Да бисмо му за то узвратили (а чиме бисмо достоно могли да му узвратимо?),
савршавамо велику свечаност у егову част молеи се да и ми, еговим молитвама
пред Богом, будемо удостоени вечног празника меу онима што обитавау на
небесима. Нека сви ми то задобиемо благодау и човекоубем Господа нашег
Исуса Христа, Коем доликуе слава, сила, част и поклоее, заедно са
беспочетним еговим Оцем и Свесветим Духом, сада и увек и у векове векова.
Амин.
НАПОМЕНЕ:
1. У то време, Солун е био под влашу Галериа Валериа Максимиана а не
Хер-кулиа (прим. изд.).
300
50. Беседа
На читае из Еванеа по Луки, у шесту недеу, у коем се каже:
А кад Исус изае на зему срете Га неки човек из града
у коме биаху демони дуго времена... (Лк 8:27-39)
1. Она кои е од Бога речи Божие слуша (н. 8; 47), каже Господ, односно
послушан е заповестима Божиим, речи спроводи у дела, живи и дела по Христу,
твори воу Оца Небеског и постае наследник Божии и санаследник Христов (в.
Рим. 8;17). Она пак ко е непослушан Богу, твори грехе и непокаано им се предае,
роб е греха (в. н. 8; 34), ние од Бога (1. н. 3; 10) него е од лукавога (Мт. 5; 37) и,
уподобууи се оцу погибеи, природу добиену од Бога преиначуе злом жеом.
Због тога е Господ и рекао удеима: Вама е отац аво и жее свог оца хоете да
чините (н. 8; 44).
2. Такви су, меутим, несрении од оних што су очигледно авоимани, иако их
многи не примеуу, ер авоимани кидау сопствено тело и телесно повреуу оне
кое сусретну. Уподобууи се кроз зле жее и дела нашем неприатеу,
зачетнику зла, уништавау сопствене душе, као и (душе) оних неопрезних кои им
се приближе. Они први (авоимани) у смртном часу заедно са телом збацуу и
демонску пакост, док непокаани грешници задржавау вечну и непоправиву
штету. Оне што их демони очигледно телесно муче сви сажаевамо када их
видимо, док убицу, среброупца, гордеивца, бесрамника, непокорног и све има
сличне не само да не сажаевамо него и ненавидимо. авоимани су невоно
допали страдаа, док грехоупци своевоно привлаче зло и понекад у себи
скривау напогубниу и назлоудниу болест.
3. Имауи у виду да многи уди у нападима на душу и у садествовау греху не
могу да запазе аволску арост, Бог е допустио да постое и телесно авоимани,
како бисмо отуда сви научили колико е страшно стае душе коа е своим
грешним делима постала егово обитавалиште. Када е единородни Син Божии
услед непрегледне пучине Свог човекоуба "приклонио небеса" (Пс. 143; 5),
сишао е на зему да би наше душе ослободио од тирание авола и одагнао демоне
и од оних кои су очигледно били авоимани по телу, па е и тим видно извршеним
ослобааем и исцееем показао и потврдио у таности извршено ослобоее и
исцеее душе. Када е парализованом (одузетом) подарио и душевно исцеее,
они кои су то видели не само да га нису прославили него су и хулили. Он е
исцелио телесно парализованог (одузетог) да би разумели, као што е рекао
присутнима, да власт има Син Човечии на земи опраштати грехе (Mт. 2; 6).
301
4. Он, дакле, удауе демоне од авоиманих превасходно зато да бисмо познали да
е то Она Кои их удауе и од наших душа и даруе нам вечну слободу. И заиста,
према данас прочитаном одломку из Еванеа, кад изае на зему, срете Га неки
човек из града у коме биаху демони дуго времена, и у хаине не облачаше се, и не
живаше у куи него у гробовима (Лк. 8; 27). Каже се да изае, али не и да е дошао
на копно, како би се показало да е ту стигао након преласка, тек што е зауставио
буру и ветрове и претом умирио море. Када е са Своим ученицима испловио из
Галилее, рекао им е оно што претходно наводи Еванелиста, т. Преимо на другу
страну (Лк. 8; 22). То показуе да е Он на основу предзнаа и по Свом великом
милосру, из сопствене побуде дошао у помо ономе, кои е тако сурово и током
дужег времена страдао од демона. Лука дакле каже да та човек беше сам, али да у
ему беше мноштво демона. Марко такое каже да човек беше сам, али са духом
нечистим (Мк. 5; 2), док Мате помие два човека, коа су живела заедно и да су
их прогонили многи демони.
5. Разлог због коега неки Еванелисти говоре о едном а други о многима, и
демонима и авоиманима, откривау Лука и Марко. Она едан, коега Марко
именуе као нечистог духа, одговарауи касние Господу, каже: Легион ми е име,
ер нас е много (Мк. 2; 9). Легион е савез и многоброни збор ангела или уди
кои се здружуу и приступау едни другима, стремеи и упуууи се ка едном
делу или циу. Због тога су и авоимани, будуи покретани и управани овим
здруженим мноштвом, и у гробовима и у горама непрестано живели едан поред
другог и уедиавали се, па се и они и зли духови кои их муче час помиу као
едан, а час као мноштво.
6. Легион нечистих духова у том човеку не само да е сусрео Исуса, него е и пао
пред им и узвикнуо из свег гласа: Шта хоеш од мене, Исусе, Сине Бога
Вишега? Молим Те, не мучи ме! (Лк. 8; 28) ер, каже, Господ заповеди духу
нечистоме да изае из човека (Лк. 8; 29). Господ е, по Свом милосру, намерно
допловио на ону обалу, где е живео авоимани и заповедио легиону нечистих
духова да иЗау из човека, али му ние разаснио куда да оде. Обузето недоумицом
и плашеи се да е их Господ ве сада предати будуо казни коа им е
припремена у геени огено где е обитавати у потпуно непокретности будуи
да е се поништити свако ихово дество, оно нечисто мноштво лукавих духова е
било принуено да Му приступи и да се поклони пред им, да употреби смирене и
истините речи, сведочеи да е Он Син Бога Свевишег, а уедно и лукаво
претпоставауи да е тим сведочеем, као неким ласкаем, променити
мишее Господа сваке твари.
7. Господ е допустио ово сведочее ради усавршаваа оних што су се налазили у
лаи ер су они, видевши чудесна дела на мору, у недоумици говорили едан
другоме: Ко е Ова да и ветровима и води заповеда, и слушау Га (Лк. 8; 25). Сада
су дознали ко е Он, односно да е то Син Бога Свевишег, ер и демон садествуе
намери Божио, иако то не чини драговоно нити има у виду ту намеру. Због тога
неко од богоносних уди и каже да зло садествуе добру, али не из добрих побуда
(св. ован Златоусти, Стагириу). Желеи да присутнима покаже да та
302
престрашени демон ние сам, него да их е читаво мноштво, Господ га е упитао:
Како ти е име? Он е на то одговорио: Легион ми е име, ер нас е много (Мк. 5;9),
односно, легион се састои од готово шест хиада демона.
8. И моаху Га, каже, да им не заповеди да иду у бездан (Лк. 8; 31). Видиш ли да их
е, као што смо претходно рекли, страх приморао да приступе, да Му се поклоне,
и да у понашау и речима покажу истинитост и смирее? Запази и
сведржитеску власт Господа Бога и Спаситеа нашег Исуса Христа, ер е
демон о ему невоно посведочио и као о Господару бездана. А ко е та што
надзире бездан? Наравно, то е Она што седи на висини, све обухвата и све
окружуе Своом бригом.
9. Обрати пажу и на то, да ово мноштво демона нема мо да оде било куда,
уколико му то ние допуштено или дозвоено. И зато су, када им е Господ
наредио да изау не заповедивши куда да оду, ужурбано потражили су уточиште
у крду свиа кое е пасло на гори не би ли у ега утекли. Ни над им, меутим,
они нису сами по себи имали власт, а утолико су е мае имали над удима или над
неким другим биима, ер е речено: А онде пасиаше на Гори велико крдо свиа, и
моаху Га да им допусти да у их уу. И допусти им. А пошто изаоше демони из
човека уоше у свие; и урну крдо са стрмени у езеро, и утопи се (Лк. 8; 32-33).
Демони су, дакле, тражеи место куда е утеи и имауи раву намеру, замолили
да им се допусти да уу у свие, будуи да их е Спасите истерао из уди,
познавши да их он не изгони из едног или двоице, него да се кроз еднога они
изгоне из сваког човека. Господ им е то допустио како бисмо из онога што се
десило свиама познали да би они (демони) пожелели да и човека предау коначно
пропасти, уколико претходно не би били невидиво задржани еговом силом.
10. А кад видеше свиари, каже, шта се догодило, побегоше и авише по граду и по
селима (Лк. 8; 34). Сада пак имате на уму блудног сина, коега спомие Еванее
и кои се спасао бекством од свиа, како бисте схватили ко су они што напасау
те свие или, бое речено, на кога они личе. Начин на кои живе свие, услед сваке
нечистоте, указуе на сваку раву страст. Свие су у потпуности они што носе
одежду од телесне нечистоте, а испред их, као неки свиари, стое они што се
одликуу сладострашем и што су бригу и старае о телу претворили у
удовоавае похоти (B. Рим. 13; 14).
11. Као што видите, ни време ни жамор гомиле не допуштау нам да уемо у
исцрпно обашее каква е та обнаженост душе до кое долази грехом, а на коу
казуе и ова авоимани, због чега он живи по горама и у гробовима (в. Мк. 5; 5), ер
е речено: У хаине не облачаше се, и не живаше у куи него у гробовима, нити
да разаснимо какве су то вериге, окови и ланци кое е он кидао и бежао.
12. Избегавамо и ми, посебно монаси, општее и саживот са свиама на поима,
ер "зли разговори", према речи Соломоново, "кваре добре обичае" (то су заправо
речи апостола Павла из 1. Кор. 15; 33, прим. изд.) и начеше е свако или ве
сличан, или се уподобуе онима меу коима живи. Каква е корист да се едном
303
удаимо од света и да наемо уточиште у Богу посвееним манастирским
келиама, ако емо свакодневно из их излазити и општити са светом? Реци ми
како еш, уколико радо боравиш на трговима, избеи распламсавае страсти кое
душу води у смрт и тако човека разлучуе од Бога? То е смрт што нам долази
кроз оне прозоре у нама (ер. 9; 21), односно кроз чула, због коих су и прародитеи
отпали од бесмртности.
13. Сви се, дакле, клонимо, неки да будемо почаствовани меу злобнима, чак и ако
би нам се учинило да многе превазилазимо пореклом, славом, телесном снагом и
овоземаским благом, а неки уподобаваа свиама, имауи на уму будуе езеро
неугасивог ога у кое е, ава, неповратно упасти они што су послужили
демонским нападима. Гледауи провалиу у какву, након смрти, падау они што су
се до краа свог живота уподобавали свиама и уистину неповратно
избегавауи злосмрадни живот греха, ми емо смирено и како доликуе
приступити источнику чудотворног мира кои нам е Бог благодатно даровао и
кои се, као што видите, излива кроз кивот из моштиу нашег саплеменика,
мученика Христовог, а након што се, помазани име, освештамо и укрепимо,
проповедаемо по селима и градовима, и ма где да се затекнемо, о освеено сили и
деству тог светог мира. Не мислим, меутим, да емо проповедати езиком и
речима - ер ко ош ние чуо своим ушима за ово чудотворно изливае - него тако
што емо се променити на бое, како би сви кои нас виде рекли: Ово е измена
деснице Вишега (Пс. 76; 11). У о е изображен и велики Димитрие и оме се
они, кои му приступе, меау у правцу све веег обожеа, и као што он има
сажитее на небу, ми смо имали ту среу да на земи будемо егови суграани.
14. Нека се еговим застушшштвом сви удостоимо обеаних небеских насеа и
сажитества у има са свима светима, благодау и човекоубем Господа
нашег Исуса Христа, Коем доликуе слава у векове. Амин.
304
51. Беседа
О томе да е непрекидно обраае Богу путем молитве и псалмопоаа
теме и залог сваког добра и удаавае и избавее
од сваког зла и сваке тешкое
1. Размишауи и расуууи о мноштву и величини Божиих дарова, као и о томе
да нико не поседуе ништа чиме би му могао достоно узвратити, Давид каже: Шта
у узвратити Господу за све што ми е дао (Пс. 115; 2). Очигледно е, меутим, да
се обраа непаживима, ер пророк на овом месту не спомие оне дарове кои су
постоали до човековог роеа него дарове кои су човеку од Бога даровани после
роеа. Какви су то дарови кои су постоали и пре роеа, односно пре човековог
ствараа? Небо, зема, сав чувствени свет па и све надземаско устроено е ради
нас. Све оно што е постоало пре роеа сваког човека, што е ради нас створено
из небиа, било е човекоубиво приуготовено. Због тога се непосредно дае
сваком човеку кои дое у ова свет, ради еговог опстанка и наслаиваа, при
чему то ние награда или плата, него се уистину дае као дар умешног и штедрог
Дародавца кои дае савршене дарове. Шта ли имаш што ниси примио, каже Павле
(1. Кор. 4; 7). Ко ему (Бо1у) претходно даде, да му буде враено (Рим. 11; 35).
Оставауи по страни све томе слично и тако велико, односно свет и све земаско
и надземаско, (ер нисмо у стау да за све то узвратимо нашем Творцу) пророк
(Давид) има у виду само оне дарове кое смо од Бога добили након роеа и бива у
недоумици како бисмо на то могли да узвратимо.
2. Какви су то дарови кое смо добили након свог роеа и на кое, како каже
пророк, морамо да узвратимо? Када човек позна Онога Кои га е привео у бие и
све због ега створио, прослава Бога и узноси се према ему своом вером и
делима, а то и есте нека врста узврааа и даваа Богу. Као непресушни и
неисцрпни извор благодати, Бог вишеструко прослава оне кои ега прославау
и умножава првобитна доброчинства за оне кои их примау са доличном
захвалношу, што представа (узвратни) дар човеку. Они кои то примау са свое
стране узвраау доличном захвалношу, израженом речима и делима. На та начин
много пута долази до узаамних узврааа удима од стране Бога, а Богу од стране
уди кои Му угаау. Тако се Авраам, по творевини познавши Творца и одавши
Богу поштовае и славу, удостоио да чуе божански глас и обеае: Иди из земе
свое и од рода своега и из дома оца своега у зему коу у ти а показати. И
учиниу од тебе велик народ, и благословиу те, и име твое прославиу, и ти еш
бити благослов.Благосиау оне кои тебе узблагосиау, и проклеу оне кои тебе
успроклиу, и у теби е бити благословена сва племена на земи (1. Мос. 12; 1-3).
305
3. Те речи и то обеае били су дакле, награда коом е Бог узвратио Аврааму за
прославае кое Авраам подарио Богу. Он е опет Богу узвратио послушаем на
делу, због чега е поново од ега чуо: Угаа Ми и буди непорочан, и учиниу завет
измеу Себе и тебе и семена твога и врло у те умножити (1. Мос. 17; 1-2, по
Септуагинти). Коа би реч сажето могла да обухвати узаамна даваа каква су
затим уследила, Авраамова узврааа Богу кроз веру, речи и дела и Божиа
аваа Авраму, егова обеаа и доброчинства? Овде пршадау и она велика
чудесна дела, и закон, и пророци, и царски род, па и Сам Христос, Цар над
царевима и Господар над господарима. Они што то разматрау могли би приметити
да се то не односи само на Авраама него на све оне кои су угодили Богу, иако се
остваруе посредством других дела и сагласно времену и животу богоугодника.
4. Испитууи свое награде, Давид е сагледао оно што е било пре ега (ер е и то
било због ега) и познао да су превагнула огромна доброчинства Божиа као и да
су Божиа доброчинства према нама потпуна, док оно што ми даемо Богу ние
ништа што би се са тим могли упоредити, због чега е ускликнуо: Шта у
узвратити Господу за све што мие дао (Пс.115;2)? Не нашавши ништа друго да
принесе Богу осим признаа да е претходно од ега примио милости и молбе да
их прима и убудуе, он додае следее: Чашу спасеа примиу и име Господе
призвау (Пс. 115; 4). То, меутим, ние награда, уколико он задобиа и моли да
задобие, мада сам ништа не дае ер е од цара добио дар и ничице пао пред ега, а
затим моли и за други дар. Тиме он, меутим, не узвраа цару за примени дар.
"Чашом спасеа" он назива изливае благодарности Богу за свое спасее. Будуи
да е био пророк и да е предсказивао у Духу, да е предвиао будуност и био
близак ономе што е своствено благодати, за самога себе везуе оно што се односи
на нас, сматрауи се нашим праоцем по вери и каже: Чашу спасеа примиу и име
Господе призвау. Тиме предсказуе нашу божанствену причасност таинствено
чаши и заедницу са ом чиме задобиамо одважност пред Богом, а еним
посредством и спасее.
5. Ако за доброчинства Божиа немамо чиме другим да узвратимо осим да поново
призовемо Бога, чиме емо онда надокнадити када сагрешимо у односу на ега и
постанемо криви пред им? Ми, наравно, немамо ништа. Ако и учинимо нешто
добро, што смо били дужни да чинимо и пре сагрешеа, не преостае нам ништа
што би било довоно за враае дуга. Тако нам ни за исцеее грехова кои су у
нама не преостае ништа друго осим да прославамо егову неупоредиву
дуготрпеивост и да призивамо егово божанско милосре.
6. Због чега вам сада говорим о томе? Иако немамо ништа да принесемо Богу ни за
она добра коа нам е учинио, ни за оно чиме смо Га ражалостили, немарни смо и да
Га славословимо и да Му се молимо. Сада видим цркву пуну сабраног народа, па се
и сам испуавам радошу. Сеам се, меутим, протеклог времена, када е било
доба сабираа лозе (то вам не говорим зато да бих вас прекоревао него зато да бих
вас уразумио). Било е, кажем, доба сабираа лозе и црква Божиа е у велико мери
оскудевала у сабранима на приношее усрдног моеа и славослова Богу.
Многи су тада преспавали читаве нои па и саме дане Господе овог периода (т.
306
недее, грч. , дан Господи), коа е због тога и названа по Господу да
бисмо се у те дане, уздржавауи се од уживаа, избегавауи житеске послове и
не бавеи се ничим житеским, посветили молитвама Богу и славословима. Како
то да нам сваке године раау плодови? Зар то ние од Бога?
7. Када е пак наступило време сабираа и наслаиваа, доликовало е да
умножимо наша славословеа Бога. Ми смо их пак, поступауи раво и
неправедно, умаили и запоставили. Због чега вам сада говорим о томе? Због тога
што се многи и пре и после сабираа лозе буде за недена утара богослужеа,
али меу онима што су се овде окупили, постои и неколицина оних кои, може се
реи, веи део времена посвеуу меусобним разговорима него молитвама и
славословеу Бога. Многи веу пажу поклаау трговини него (свештеним)
речима, купопродаи него учеу богонадахнутог Писма и на та начин храм постае
тржница а не "дом молитве", односно "дом Божии" постае "дом трговине" (н. 2;
16) и ти уди, као што видите, бруе око нас као неки трутови, сами не слушауи,
а не допуштауи ни другима да слушау.
8. Услед чега они тако страдау? Отуда што сматрау да од молитви Богу,
славослова, слушаа божанског Писма и поуке (проповеди) немау никакве
користи. Неки (кажем "неки" ер се то не односи на све и што би било неправедно),
сматрау беспосличеем када не раде и мисле да су изгубили оно време кое е
посветити молитви и славословеу Бога. Као доказ да време нерада сматрау
изгубеним, служи чиеница да нас они напуштау чим наступе поменути радови
кои изгледау неодложни, као што е жетва, сабирае грожа или нешто друго што
нам се чини неопходним.
9. То, меутим, наноси толико штете и само побожности, и животу по Христу и
свему што е у вези са нашим телесним животом да се то не може ни исказати, ер
они што сматрау да е време посвеено молитвама Богу изгубено, кои
занемаруу молитве и у потпуности се предау телесним делима не веруу Ономе
што е рекао: Без Мене не можете чинити ништа (н. 15; 5) и не знау да Господ
живота и смрти такое има власт и над нашим здравем и болестима, и као што
нас е створио, тако се брине и о томе да нам обезбеди све што нам е потребно да
бисмо живели, радили и уопште постоали. Како е они што не веруу у ствари кое
се тичу овога века поверовати у оне кое се тичу века будуег? Ако немау чврсту
веру у будуа и загробна обеаа или прете, хое ли показати ревност према
врлини? Одговорите ми на то, ер свака врлина, коа се не задобиа ради Бога и
ради будуих и посмртних обеаа и прети ние врлина. Видите ли да ние
могуе задобити ни чврсту веру ни истинску врлину, уколико се васцелом душом
не предамо славословеу и молитвама Богу? И зашто се ограничавам на веру и
врлину, када ни житеска дела не можемо ваано да обавамо уколико усрдном
молитвом не учествуемо у садеству Божием?
10. Реи ете да е много оних кои, иако не долазе често у цркву нити се посвеуу
еним богослужеима и молитвама, не само да напредуу у житеским стварима
него чак и увеавау богатство и славу и уживау у добром здраву. Будимо
307
опрезни, ер то не доноси никакву корист нашем животу него, напротив, отуда
проистичу помете и препреке. Не призивауи Бога приликом сваког дела и
немауи егово садество, ми даемо приступ лукавом. егово приступае не
само да скрнави наше понашае него исто тако доводи и до злосреног завршетка.
Због безначаних разлога и изговора он разаруе уде едне против других, тако да
су неки постали жртве братоубилачког мача, а неки живе од крви своих
саплеменика управши воу, душу па чак и саму руку коа е пролила крв. Ум,
кои е отпао од Бога уподобуе се или зверском или демонском, а такое отпада и
од закона природе, желеи оно што о е туе и не знауи за засиее у свом
користоубу. Он се у потпуности предае телесним жудама и не зна за меру у
насладама. Хое да га сви поштуу, а самога себе обешчашуе своим делима, хое
да му ласкау, да се са им саглашавау и садествуу егово вои, а ако то не
постигне (како би то и могло да буде), испуава се неукротивом арошу. Та гнев
и арост према саплеменицима чине га сличним змии и човек постае човекоубица,
тако да се човекоубици - сатани уподобуе она кои е створен по образу и
подобиу Божием.
11. Све ово зло има само едан узрок, а то е удаавае ума од страха Божиег и
сеаа на Бога, као и допуштае приступа садеству нашег неприатеа, кои е
зачетник зла. Ако пре свакога дела укрепимо душу славословеем Бога и
молитвама, у нама нее бити места за противника. Заедно са им бие протеран и
сав чопор зла кои га окружуе и свое душе украсиемо складом, целомудреношу,
праведношу, кротошу и смиреем и, меусобно повезани убаву, живеемо
мирним и непомуеним животом, имауи посред нас, услед непрестаног
сабеседоваа са им, Цара мира Христа.
12. Због тога нас свакога утра, пре сваког дела, Божиа Црква привлачи к себи
удараем свештених звона, ер свакодневно сабеседовае са Богом путем молитве
и псламопоаа умируе и меа све нападе (страсти), телесне нагоне обуздава,
слаби наклоност ка користоубу, лишава надмености, удауе завист, обуздава
гнев, искореуе злопамее, уклаа сваку горчину и свау меу удима,
доносеи сваки мир, законитост и благостае градовима и домовима, душама и
телима, онима што су у браку и онима што су изабрали монаштво и уопште, оно е
основа и укрепее свих добара кое удауе и избава од свакога зла и сваке
тешкое.
13. Шта е ону, када се налазио у морском бездану и када га е прогутао кит,
поново оживело и избацило на зему? Зар то ние учинила егова молитва?
Послуша како он о томе уверава: Завапих у невои своо ка Господу и услиши ме,
из утробе гробне повиках и Ти чу глас мо (она 2; 3). Шта е езекиу од врата
смрти вратило у живот, ако то опет ние учинила егова молитва? О овоме сведочи
Исаиа кои му обавуе: Чуо сам молитву твоу и видео сам сузе твое, ево
додау ти веку петнаест година (Иса. 38; 5). Шта е Данила спасло из лаве аме?
Зар ние осуен да буде бачен у лаву аму ер ние прихватио да прекине своу
непрестану молитву Богу (в. Дан. 6; 10-23)? Шта е троицу младиа у пеи
сачувало у животу? Послуша шта они тамо кажу: Учини нама по кроткости Своо
308
и по мноштву милости Свое, и избави нас по чудесима Своим, и да славу имену
Твоме, Господе (Дан. 3; 42-43, в. Псалтир са девет библиских песама).
14. Напустивши ове древне уде, погледамо оне кои су се, по еванеу
благодати, избавили од великих невоа каквима су били обузети. Шта е кер
аира, старешине синагоге, као што смо данас слушали у Лукином благовештеу,
поново вратило у живот (Лк. 8; 49-56)? Зар то ние учинила егова молитва
Господу? Шта е очистило губавце (Мт. 8; 2)? Зар то ние опет била молитва? Шта
е двоици слепих подарило светлост (Мт. 9;27)? Зар двоици од их народ ние
заповедио да уте а они су то, меутим, ош више разгласили и зато и добили оно
за шта су молили (Мт. 20; 30-34)? Шта е подарило здраве кери Хананеке, коа
е према Закону била одбачена? Зар то ние учинила ена упорна прозба Господу
(Мт. 15; 22-28)? Оставимо по страни све друго и опоменимо се наших саплеменика,
увенчаних на небесима, кое побожно поштуемо: шта е чудеснога меу
мученицима, Нестора, и пре светог мучеништва показало као другог Давида у
борби против другог Голиата, Лиа, када е он, авно се помоливши ступио у борбу
са Лием и надвладао га, поразивши тако и гордост тиранина Херкулиа? Зар то
дело ние говорила егова молитва великом светитеу Димитриу, а кроз ега, пре
мучеништва, и молитва упуена Богу?
15. Ако, дакле, молитва ослобаа болести и очишуе губаве, ако дае вид (досл.
светлост) слепима, ослобаа из лавих чеусти како на копну тако и на мору,
спасава живот у огу, од врата смртних узводи у живот и васкрсава мртве,
показууи их увенчане на небесима, ако удауе неприатее, видиве и
невидиве, дауи блиставе трофее онима кои су о од срца притекли, зар онда
ние очигледно да е нас, услед нашег запоставаа молитве и немара према о,
надвладати велике невое? Иштите, каже, и дае вам се; тражите, и наи ете;
куцате, и отворие вам се. ер сваки кои иште, прима; и кои тражи налази, и
кои куца отворие му се (Мт. 7; 7-8) и: Када дакле ви, говори Он, зли будуи,
умете даре добре давати деци своо, колико е више Отац ваш небески дати
добра онима кои му ишту (Мт. 7; 11). Може се, меутим, реи да нема разумног,
нити онога кои тражи Бога (в. Пс. 13; 2), ер, када бисмо уистину познали ко е
створио човека, ко нас е почаствовао Своим образом, ко нас е настанио у
непропадивом месту наслаиваа, ко нас е, престареле, обешчашене грехом и
лишене места наслаиваа, поново, кроз Самога Себе обновио, васпоставио и
призвао преашо слави и вечном наслаивау, не бисмо васцели сво ум
предавали вештаственом и привременом, него бисмо одмах пожурили и затражили
оно што се не распада и не расипа.
16. Ми, меутим, сипамо воду у разбиени сасуд и сабирамо свое благо у поцепане
врее. Ти, дакле, немаш богатство? Не поседуеш благо? Ти га, меутим, желиш, а
то е довоно да тобом овлада свако зло, ер кои хое да се богате упадау у
искушее и (аволску) замку (1. Тим. 6; 9), како каже велики Павле. Ми емо,
брао, ватрено желети небеско (горе), и тражити небеско (горе), како бисмо и у
садашем веку нешкодиво добили земаско (дое) и наслаивали се име, и да
309
у будуем веку не бисмо пропустили будуе и небеско, благодау и човекоубем
Господа нашег Исуса Христа,
17. Коем доликуе свака слава, част и поклоее, са беспочетним еговим Оцем и
благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
310
52. Беседа
Изговорена на празник Ваведеа Пресвете Владичице наше Богородице
и Приснодеве Марие у Светиу над светиама
1. Ако се дрво познае по плоду, и ако свако добро дрво добар плод раа (Мт. 7;17),
како онда да Мака суште доброте и Родитека вечне лепоте своом лепотом и
добротом неупоредиво не превазие свако земаско и надземаско добро? Због
тога е Сила коа е све учинила прекрасним, савечни и непромениви образ
доброте Наузвишениег Оца, превечни, надсуштаствени и предобри Логос, по
Свом неизрецивом човекоубу и милосру према нама пожелео да се обуче у
наш лик, да призове природу коа е била повучена у адске дубине и да е
престарелу обнови, да е узнесе у наднебеске висине Свог царства и божанства.
Сединивши се с ом по ипостаси, било е потребно да прими и тело, и то тело
ново и истоветно нашем, како би нас обновио на основу наше природе. Била е,
осим тога, потребна бременитост и раае какво е своствено нама, прехраивае
након рааа и одговарауе васпитае и зато, поставши ради нас у свему исти као
ми, налази Слушкиу коа у свему одговара и представа човечиу природу
непорочну од роеа, ову Приснодеву коо данас приносимо похвале и чии
улазак у Светиу над светиама прославамо. Она е од века била од Бога
предодреена за спасее и васпоставае нашег рода и изабрана меу свима, не
само у смислу иховог мноштва, него и меу онима од века изабранима,
чудеснима и знаменитима по своо побожности и разборитости, као и по
општекорисним и истовремено богоубивим особинама, речима и делима.
2. На самом почетку, против нас е устала духовна и злоначална змиа, и бацила нас
у адску дубину. Постоало е много разлога због коих е он устао против нас и
поробио нашу природу, а то су завист, убомора, мржа, неправедност, обмана и
лукавство. Осим тога, он у себи носи смртоносну силу коу е сам први породио,
будуи да е први кои се побунио против истинског живота. И заиста, он е на
почетку позавидео Адаму видевши да обитава на месту чистог наслаиваа, да се
озаруе боголиком славом и да се са земе узводи на небо, одакле е он сам био
праведно избачен. Услед зависти, обузео га е ош веи гнев, тако да е пожелео да
га преда смрти. Завист ние мака само мржи него и убиству кое е у нас унео
лукави проникнут лукавством, змиа коа е истински човекомрзац. Он е, без
икаквог права, био обузет жудом према тирании над човеком желеи да уништи
онога што е створен по образу и подобиу Божием. Како се ние одважио да
отворено нападне, искористио е обману и лукавство. Будуи да се приближио у
обличу видиве змие, као приате и саветник, а заправо био страшни и
препредени неприате он е, ава, неприметно заузео погодан положа и своим
311
саветом, кои се противио Богу, у човека, као неки отров, улио своу смртоносну
силу.
3. Да е тада Адам, снажно се придржавауи Божие заповести, одбацио лукави
неприатески наговор, показао би се као победник над противником, био би
узвишении од смртоносне погибеи и свим силама би постидео махнитог и бедног
нападача. Како му се он добровоно предао, што никако ние смео да учини, био е
поражен и постао е мрзак и, будуи корен нашег рода, и нас е, као изданке,
учинио смртнима. Стога се указала потреба да се исправи пораз и задобие победа,
да се избаци смртоносни отров душе и тела и да опет будемо призвани у живот, и
то у живот вечни и бестрасни. Нашем роду био е потребан нови корен, односно
нови Адам, не само безгрешан него и она коега ништа не може обманути, и
непобедив, а осим тога, способан и да опрашта грехе и да кривце учини невинима,
кои ние само жив него и животворан како би онима што су му блиски по
човечанско природи, подарио живот и опроштее грехова, оживууи не само
оне кои су живели после ега, него и оне кои су умрли пре еговог доласка.
4. Због тога Павле, велика труба Духа Светога, каже: Први човек Адам постаде
душа жива, а последи Адам дух кои оживуе (1. Кор. 15;45). Безгрешан,
животворан и способан да опрашта грехе ние нико осим Бога. Због тога е било
неопходно да нови Адам не буде само човек него и Бог, да буде у правом смислу
речи живот, мудрост, правда и убав, милосре и свако друго добро како би
обновее и оживотворее старог Адама извршио у милости, премудрости и
правди, супротно ономе што е користила духовна и злоначална змиа, уносеи у
нас старее и умирае.
5. Као што е у почетку човекоубица из зависти и мрже устао против нас, тако се
и Животоначалник услед свог превеликог човекоуба и доброте покренуо због
нас, ер е праведно пожелео да спасе своу творевину, а то е подразумевало да е у
Самоме Себи пресазда и спасе, као што е злоначалник пожелео да погуби Божиу
творевину, а што е подразумевало да му се она у само себи (своевоно) потчини
и да оме тирански завлада. Као што е она остварио победу и човеков пад
неправдом и обманом, лажима и лукавством, тако е и Ослободите правдом,
премудрошу и истином потпуно поразио злоначалника и обновио Своу
творевину. Сада, меутим, ние право време да се говори о премудрости овог
Божиег домостроа.
6. Савршено правди доликовало е да она природа коа е своевоно поробена и
поражена своевоно задобие победу и одбаци ропство. Због тога е Бог
благоволео да од нас прихвати нашу природу, чудесно се седиууи с ом по
ипостаси. Било е немогуе да се она узвишена и непомива чистота седини са
оскрнавеном природом. Богу е, уистину, немогуе само едно, а то е да се
присаедини нечистом пре него што се оно очисти. Због тога е била неопходна
непорочна и пречиста Дева коа би у утроби носила и родила Ревнитеа и
Дароватеа чистоте, коа е била предодреена, усавршила се и поавила, а тана
312
везана за у се савршено испунила, док су се многа чуда, што су се временом
дешавала, слила у едно.
7. Због тога ми данас празнуемо оно што се извршавало са тим цием, будуи да
на основу исхода особито поимамо величину догааа кои су водили тако великом
завршетку, ер Она кои е (Сушти) од Бога, (Сушти) у Богу и (Сушти) Бог, Логос
Божии и Син наузвишениег Оца, сабеспочетни и савечни, постаде Син човечии,
Син ове Приснодеве, Исус Христос, исти уче и данас и у векове (евр. 13;8),
непроменив по божанству, непорочан по човештву. едино Он, како сведочи
Исаиа, не почини неправде (св. Григорие каже: "не сагреши", прим. прев.), нити се
нае превара у устима еговим (Ис. 53;9). Осим тога, Он е едини Кои ние зачет
у безакоу нити е роен у греху, како Давид у Псалмима сведочи о самоме себи и
сваком човеку како би, сагласно применом (т. удско природи) био савршено
чист и непорочан и како Му, по Самом Себи, не би биле потребне жртве очишеа.
На та начин е било могуе да, праведно се и истовремено премудро предауи
кроз нас (нашу природу) и ради нас како очишеу тако и страдау, прихвати и
смрт и васкрсее. Он се раа од Деве, ер телесна пожуда, будуи независна од
вое и непокорна закону духа, иако е неки и покоравау снагом духа и слабе
целомудреношу само ради рааа деце, на неки начин од самог роеа уноси
осуду ер она есте, назива се пропадивошу и раа ради пропадивости, и
поавуе се као страсно кретае човека кои ние очувао почаст какву е наша
природа добила од Бога, него се затим уподобила животиама.
8. Услед тога Бог не само да е дошао меу уде него е и потекао од Деве
непорочне и свете, бое речено, пренепорочне и пресвете, ер Дева ние била
узвишениа само од плотске нечистоте него и од нечистих помисли кое долазе од
плоти. До еног зачеа ние дошло воом плоти него силаском Светог Духа, што
е побудило благовест (Арханела) и веру (Приснодеве) приликом очовечеа
Божиег кое, будуи задивууе и превазилазеи сваку реч, сваку реч надвладава,
уместо да буде остварено сагласношу и опитом страсне жее. Она е дакле на та
начин зачела и родила ер е таква (телесна) жеа, услед молитве и ене духовне
радости, била сасвим далеко од Пресвете Деве (будуи да Дева каже ангелу-
благовеститеу: Ево слушкие Божие, нека ми буде по речи твоо). Како би ради
тога била пронаена надостониа Дева, Бог е пре свих векова предодредио и
меу свима од века изабранима одабрао ову Приснодеву, коу данас прославамо.
9. Погледате одакле потиче такав избор. Меу Адамовом децом био е изабран
прекрасни Сит, кои се устроством особина, уздржаем чула и лепотом врлина
поавио као одухотворено небо, био због тога од Бога изабран, и од тог избора
требало е да се поави ова Дева, богодолична кочиа пренебеског Бога, коа е
уде призвати на небеско усиновее.
10. Из тог разлога е читаво племе Ситово названо "синовима Божиим", будуи да
е требало да се из тог племена Син Божии роди као Син Човечии. Стога и име
"Сит" у преводу означава "устаае" или, бое речено, "васкрсее", а то е у
правом смислу речи Сам Господ, кои е верууима у ега обеао и даровао вечни
313
живот. И како е то одговарауи праобраз! Сит е, дакле, потекао од Еве коа каже:
Бог ми даде другога сина за Авеа коега уби Каин (Пост. 4;25). Син Деве,
Христос, ради удске природе заменио е Адама коега, опет, услед зависти погуби
началник и предводник зла. Сит ние васкрсао Авеа ер е он био само праобраз
васкрсеа. Наш Господ Исус Христос васкрсао е Адама, зато што е Он Сам
истински живот уди и васкрсее, чиом су се силом сви из племена Ситовог на
основу наде удостоили усиновеа, ер су названи "синовима Божиим". То што
су они на основу те наде били названи "синовима Божиим" открива се на основу
првог кои е био тако назван и наследио то изабрае. Био е то Енос, син Ситов
кои, сагласно ономе што пише Мосе, први поче да са надом призива име Господа
Бога (Пост. 4;25 по Септуагинти). Отуда асно видите да е он у складу са надом
добио божанско именовае.
11. Сагласно Божием предзнау, то изабрае е започело ош са Адамовом децом,
распростируи се све до оне коа е постати Мака Божиа, повремено се
потвривало меу еговим потомцима и дошло до цара и пророка Давида а затим и
до наследника еговог жезла и племена. Када е време призвало на испуее овог
Божиег изабраа, Бог е одабрао оакима и Ану из дома и племена Давидовог.
Били су бездетни и живели заедно у целомудрености, превазилазеи све у врлини
и усходеи ка Давиду по племенитости рода и нарави. има, кои су у молитви и
подвигу преклиали Бога да их ослободи неплодности и обеавауи да е Богу
даровати дете кое добиу, Сам Бог обеава да е то дете постати Мака Божиа и
сада им се дае као ихово чедо, како би свеврлинско чедо било зачето од
многоврлинских родитеа, и како би Пренепорочна потекла од сасвим
целомудрених, а целомудреност, здружена са молитвом и подвигом дала плод,
односно постала родитека девствености, и то оне девствености коа е
непропадиво по телу родила пре свих векова роенога од девственог Оца. О,
каква е крила имала ихова молитва, и какву е одважност задобила пред
Господом!
12. Будуи да су на та начин добили оно за шта су се молили и спознали да се
Божие обеае испунило на делу, и сами су се као богоугодни и богоубиви
побринули да испуне обеае дато Богу. Чим су е одгаили, одвели су уистину
освеену Богоотроковицу а сада девствену Богомаку у светиу Божиу, код
архиереа кои се тамо налазио. Будуи испуена благодау и ве у том узрасту
поседууи зрео ум, она е више од осталих била свесна онога шта се извршава у
односу на у и, колико е то могла, показала да ние доведена него да сама и по
слободно вои приступа Богу, као да е сама по себи окриена за освеену и
божанску убав, да е сама то желела и да е спознала своу достоност ваведеа и
обитаваа у Светии над светиама.
13. Због тога е и архиере Божии, разумевши да у Деви обитава Божиа благодат
коом превазилази све остале, у удостоио вее почасти него остале уводеи е у
Светиу над светиама и уверавауи све тада присутне да са убаву прихвате
оно што се тада дешавало уз Божие садество и по егово одлуци, будуи да е
посредством ангела ово Деви с небеса упуена неизрецива храна. Та храна е
314
снажно укрепила ену природу, учинивши чистиом и узвишениом и од
бестелесних сила у коо су служили и бестелесни духови. Она ние само еданпут
ушла у Светиу над светиама него е, будуи од Бога прихваена, заедно са им
тамо обитавала током дужег периода, као знамее небеског кое е се захваууи
о открити у одговарауе време и бити даровано за вечно обитавалиште онима
што поверуу у ено преславно раае.
14. Тако се, дакле, и из тог разлога изабрана пре свих векова показала као светиа
од светих и као она чие е тело чистие и божанствение и од духова очишених
врлином. Она ние собом обухватила само обличе речи Божиих него и Самог
уипостазираног и единородног Логоса безначалног Оца, као нека ризница у коу е
Логос ступити у свое време, и то време е дошло, ради обогаеа и украшаваа
свега земаског и надземаског. Он е на та начин прославио Своу Маку и пре
него што се од е родио, као што е то учинио и после роеа. Ми пак, схватауи
смисао спасеа кое се кроз у извршава, узвратимо о, колико год то можемо,
благодарношу и похвалама. И заиста, ако е разборита жена коа се спомие у
Еванеу, након што е саслушала неколицину спасоносних речи Господих,
стоеи меу мноштвом народа повисила глас да би прославила егову Маку и
заблагодарила о, рекавши Христу: Блажена утроба коа Те е носила и доке кое
си сисао (Лк. 11;27), зар онда ми, кои уз себе имамо све речи вечног живота, и не
само речи него и чуда, и страдаа кроз коа е наша природа устала из гроба и
вазнела се са земе на небо, а тиме и обеае бесмртног живота и непроменивог
спасеа, неемо непрестано прославати и величати Маку Началника нашег
спасеа и Дароватеа живота, празнууи ено зачее и роее, а сада и
пресеее у Светиу над светиама?
15. Преселимо се и ми, брао, са земе на небо и уздигнимо се од тела ка духу.
Преусмеримо нашу чежу од привременог ка постоаном, презримо телесна
наслаиваа коа су замка за душу и брзо пролазе, пожелимо благодатне духовне
дарове ер су непропадиви, отргнимо сво живот и мисли од земаског метежа и
узнесимо их у небеска светилишта, у ону Светиу над светиама где сада обитава
Богородица.
16. На та начин е уз богоугодну одважност и душекорисно за нас до е допрети
песмопоаа и молитве кое о приносимо. Тако емо захваууи еном
посредовау постати наследници и будуих и постоеих добара, благодау и
човекоубем Исуса Христа Господа нашег Кои се ради нас од е родио, и ему
доликуе свака слава, част и поклоее, са беспочетним Оцем и савечним и
животворним Духом, сада и увек и у векове векова.
Амин.
315
53. Беседа
На Ваведее Пресвете Владичице наше Богородице и Приснодеве Марие
у Светиу над светиама и о еном богоподобном животу на том есту
1. Када е у питау оно што превазилази удске снаге, било да е потребно подии
терет или повести реч, и уди узвишении по телесно снази или красноречивости
изедначие се са слабима и приближие им се по едном или другом, ер ништа
нее постии нити е достии ци. Као што е неко, покушавауи да руком
досегне звезду, макар и био високог раста и могао да подигне руку више од
осталих, бити далеко од оних етеричних висина готово исто онолико колико су од
их удаени и они ниског раста, тако и у погледу онога што превазилази разум
учени нису нимало узвишении од оних потпуно неуких. И заиста, коа е беседа
претрпети потпуни неуспех, ако не она коа се покаже као далеко нижа од свог
предмета? Они, што дау примере богова за кое кажу да се самима себи моле да
уравнотеже масу васеене (алузиа на мит о Атласу, прим. изд.) или оних што
измишау баке о боговима кои се креу ка небу (мит о Дедалу и Икару) толико
су далеко од истине колико е и ова тема недоступна удском уму и речима,
будуи да своим предметом обухвата нешто надземаско (надкосмичко,
), неприступачно земнима и приврженим земном, ер се присаедиуе
и приброава ономе што е богоподобно и божанско.
2. У погледу навишег врха свих светих, односно Маке Божие коа сада, према
речима Псалмопоца, ступа у место чудесне скиние и улази у Светиу над
светиама, уз глас радости и исповедаа (код Даничиа: "уз певае и
подвикивае"; Даничиев превод овог псалма на одрееним местима знатно
одступа од текста у Септуагинти, прим. прев.) и богонадахнуте звуке оних кои су
е тада пратили и нас, кои празнуемо сада (в. Пс. 42), у погледу е, дакле,
узвишение и од светих на небесима, нико, ко би био поединачно издвоен од
осталих, ние у стау да е достоно прослави, нити би у томе успели и сви остали
заедно кое е спасао од е роени, чак и ако би било могуе да се седине и
постану една уста. Васцела твар не може изразити славу каква доликуе о,
будуи да е постала Мака Свестворитеа. Шта би о, у порееу са почастима
какве о указуе ен Син, могле представати наше похвале, чак и ако бисмо се
сви сединили у славословеу? Зар то не би била намаа кап у порееу са
безданом неизрециве славе? Ова подухват превазилази мое снаге, и не сматрам да
сам у стау да саставим похвално слово кое би по врлини било равно чудесности
Богомаке, уистину блажене и неупоредиво узвишение од сваке твари.
3. Како бих, меутим, другачие могао да удовоим своо жеи, да испуним
дужност или пак да исповедим (изразим) своу благодарност за ену безграничну
316
милост према мени, ако не тако што у е прославати свом своом снагом? Жеа
подстиче, а дужност, како заедничка тако и моа лична, обавезуе. Претходном
милошу добиа се и обеае будуег опроштаа. Тако е и човекоубе
Приснодевствене Невесте постоано и, као нека душа, прониче све кои су о
послушни, као да све садржи и све обухвата, налазеи се близу и свугде, будуи у
свима што е призивау присутна своом неуморном и делотворном молитвом од е
роеном Богу, дауи нам све што е на корист уколико то и сами спознаемо учеи
од толиких добара каква нам од е бивау и на основу их задобиамо ош чвршу
веру.
4. Призивауи е том истом вером, и сам се надам да е Она све до краа бити моа
помоница и спуштам се у море ених чудеса. Ради вас, кои нас сада окружуете,
као и ради потомака, нисам сматрао потребним да избегавам ово слово. Ви ете,
дакле, лако разумети и имаете на уму ко говори, шта говори а такое и
узвишеност наше теме. Осим тога, упоредо са свима заедно, и сваки од вас има
потребу да Богородици исплете разнолика песмопоаа и исплетите их тако да
буду многоброна, ер смо сви обавезни да та дуг принесемо Маци Божио, како
сви заедно, тако и поединачно, приносеи их у свое и у име других. Узнесите о
доличне похвале, а они умешнии (нека принесу) исто тако достоно поае.
Чините то и учествуте сваког дана и часа у песмопоаима коа су у ену част
сачиена у све векове, образууи заедно богонадахнуто, складно и непрекинуто
коло око овог небеског предвора.
5. Услиши ме, божанска воско, свештени призоре, саборе усаглашени небеским
Духом, и скупа са мном саучествуте у ово беседи учинивши е заедничком, не
само тиме што ете паживо слушати и напрегнути сво ум, него и тиме што ете
ми помои искреним молитвама тако да Реч Очева, са висина додирнувши речи
посвеене егово Маци не допусти да се покаже да е мое слово (беседа)
нескладно изговорено, него да зазвучи складно за ваш богоубиви слух. Онима
што приступау таквим подвизима неопходна е обилна Божиа помо, па су и они,
кои су их током векова сачинили као своствениа и савршениа, могли то да учине
само по вишем надахнуу. Бог е у почетку положио у зему сваку идеу
чувственог и обдареног чувством и како ништа од тога ние било способно да
собом обухвати и бесмртни ум, створио е човека, способног да собом обухвати
бесмртни ум (дух). Када е пак након тога, посматрао удски род, меу удима
ние нашао никога ко би био способан да собом обухвати Бога ер е, по речи
апостолско, од ега и кроз ега и ради ега све (Рим. 11;36). Он е затим, по
Свом благовсхеу, створио ову Приснодеву коа е, да тако кажемо, била Дворац
за ега Самог, способна да, услед свое савршене чистоте, обухвати собом пуноу
Божанства телесно, и не само да е обухвати него и да Га роди - навеег ли чуда! -
и да буде саздатека божанског сродства са свим удима, како са оним кое беху
пре е, тако и са онима после е.
6. Будуи да измеу два, од века Богом изабрана рода, стои Богородица и да се на
неки начин поавуе као одухотворена статуа свега лепог и изображее сваке
оживотворене врлине, средиште и сабрае божанских и удских благодати и да
317
тако кажемо, као општекорисно надметае неба и земе, али и онога што
превазилази ихове границе, ер е Она божанско начело Израиа по духу,
односно христоимене (хришанске) пуноте, будуи да постаде Узрочница онога,
Кои е изнад сваког узрока и Она коа е кроз ега сав удски род узвисила (на
небо) и све небеске спустила (на зему), показавши дух уместо тела и учинивши
их (уде) чедима Божиим. Свое претке, кои су телом потицали од тела
Израиевог, Она е узвисила ка такво слави да се ради е називау "богоочевима".
Да бисмо изговорили нешто што достоанству пренепорочне невесте више доликуе
од речи да се она налази измеу два изабрана рода, казаемо да е Она посредница
измеу Бога и читавог удског рода, ер е Бога учинила Сином Човечиим, а уде
синовима Божиим. едино е Она по природи Мака Онога што превазилази сваку
природу и своим неизрецивим рааем постала е Царица сваке земаске и
надземаске (космичке и надкосмичке, ) твари, ер е за
Онога од е роенога речено: Све кроз ега постаде и без ега ништа не
постаде што е постало (н. 1;3).
7. Символ еног царског достоанства ние опремае крунама, недодиривим за
све остале, нити е то драго камее, украси и изванредне тканине, нити пак
разноврсне царске одежде, од земног начиене, измишене за оне што не могу да
се уздигну изнад земног и над коима више царуе одежда него душа. ени
символи (обележа) су неизрециве и надумне благодати, натприродне силе и
енергие (дества) кое се уздижу и над висинама самих небеских светова, а то су:
поздрави и указиваа Божиа коима су закони природе измеени набое, долазак
божанственог Духа, осеивае силом Свевишега, нанатприродние седиее
зачеа и девствености, умаее () Бога Логоса, бременитост Приснодеве и,
чудо над чудима! - разрешее Детета од утробе и раае Безбрачне кое ние
поништило него сачувало обележа (символе, ) девствености.
8. Ко би могао, да не кажем да проникне у дубину, него и да само загледа у
истинско тано светилиште, да приступи предвору Обитавалишта у коем е
отпочинуо Она што пребива у свему постоеем, Цар небески и Господар
господара што дае силу васцело природи? Коа би беседа макар мало могла да о
се приближи по достоанству чак и ако бисмо оставили по страни приповедае о
о Само и говорили о догааима око е, т. онима кои су се десили пре и после
неизрецивог рааа? Ко би могао изразити доношее неизрециве хране са небеса,
руковоее са висина оних кои су издалека требали да доу на поклоее,
славословее мноштва ангела кои су небеско сединили са земом сабирауи
их у потчиености ово васеенско Царици? Томе треба додати и оно што се
дешавало пре и ради овога, као што су пророчанства, чуда коа су загонетно
наговештавала будуе велико Чудо, промишаа Духа кое су на различите начине
предизображавала будуу Истину, смене племена и догааа кои су припремали
пут извршеу новог таинства, испуее обеаа Божиег оакиму и Ани да е
они, иако бездетни од младости, у старости родити чедо, а затим и завет ових
чудесних супружника Богу да Даровану предау Дароватеу. Сагласно том
достоном и праведном завету, извршено е усхоее према Божием храму заедно
са Обеаном и преславно Ваведее ове надземаске Царице у Светиу над
318
светиама, место предодреено само за Бога, где су само првосвештеници тога
времена могли да уу едном годише. Ту е Девствена Мака ушла као
трогодишакиа и у ему се ради нас подвизавала.
9. Ми због тога данас и празнуемо, будуи да созерцавамо општекорисни подвиг
еног неупоредивог уздржаа, натприродно снисхоее Бога на зему, извршено
еним посредством, а затим и, захваууи ему, наше преславно усхоее на
небо. Живеи тада у напосвеением месту храма и положивши у срце усхоее
(ка Богу) (Пс. 83;6 по Септуагинти), Богоотроковица е достигла само Небо и
одатле к нама привукла небеског Владику. Будуи да е, по Писму, сва слава кери
цареве изнутра (по Септуагинти, код Даничиа: сва е украшена ки царева
изнутра (Пс. 45;13), она неизрецивом лепотом непорочности превазилази све уде
и Бог изабра да е припреми као златом блистауе подобие присно седиено са
им, творевине са Творцем, и будуи у човечием обличу - неизрециво е
човекоубе Твое, Владико! - створее си саобразио Свом достоанству
Створитеа.
10. Видите ли од чега су саткане девствене круне, увиате ли колико е
општекорисна ова пурпурна одежда? Свецарууа Дева не началствуе услед неке
случаности над онима кои су о по природи еднаки али заостау за ом, осим по
царском звау кое о не додае ништа осим титуле и потчиуе о саплеменике по
земним законима што допуштау да се цареви разликуу од потчиених по високом
положау, али не и по праведности. Она, меутим, и тиме превазилази све свое
поданике и даруе им, уместо земаског, небеско подаништво, показууи се као
причасница навеег достоанства и превасходне силе и будуи са небеса
рукоположена (изабрана), поставена е да буде Царица узвишена над узвишенима
и блажениа од блаженог рода коа одасвуд блиста насветлиим и
набожанствениим саем тела и душе. Желеи да постави образац свега лепога и
да у ему и ангелима и удима асно покаже Своу силу, Бог е поставио украс
заеднички и видивом и невидивом свету, бое речено, проавио е седиее
свих божанских и удских благодати и наузвишение лепоте коа украшава оба
света. На та начин е створио ову свелепоту (), сединивши у о све оно
чиме е поединачно украсио све остале, показууи задивууи начин дествоваа
само ему своствене стваралачке силе каква уистину и доликуе Матери
Светлости.
11. Као што е првобитно на почетку дана расеао велику светлост, учинивши
напре да се светлост неограничено разлива, а затим показавши сунчев диск (Пост.
1;3), тако е и сада Своу приснодевствену родитеку показао као светику сваке
божанске, неизрециве и врлинске светлости, добра кое е рание било разливено у
свима, а сада е превазилазеи сваки ум и сваку реч усредсреено у о као у
проави свих врлина, у коима свакога превасходи. Оно што е свима од искона
било довоно да буду наизврснии, односно, оно што е било раздеено тако да
буду наизврснии, чиме су сви, било да су то ангели или уди, божански
облагодаени сагласно своо мери, она седиуе и едина све испуава, толико у
свему преизобилууи да се речима не може описати. На оне што е поштуу она
319
излива обие благодати, дарууи им и да се уздигну ка о као истинском
(суштом) сунцу тако великих благодати. Поред тога, она их по своо доброти и
штедро награуе. Нека се стога нико не клони овог приношеа, милостиво и ради
наше користи установеног за све уде, као ни даваа богатог прилога (мисли се
на похвале и славослова, прим. изд).
12. Када пак неко погледа на ену сродност и потпору сваком добру, признае да е
Дева онима што у врлини и врлином живе исто што и сунце онима што живе у
чувствено светлости и испод сунца, и да е оно што се на почетку десило са
ствараем сунца било предизображее оног неизрецивог што се касние морало
догодити са ом. Ако неко пренесе свое духовне очи на Сунце кое е удима
чудесно од е заблистало, кое по природи поседуе и превазилази оно што е о
присаедиено по благодати, ако дакле пренесе свое духовне очи, показае му се
да е небо Дева коа е, услед свих добара, задобила утолико бое наслее у односу
на све божански облагодаене под небом и над небом, уколико е небо вее од
сунца и сунце блиставие од неба.
13. Коа е реч, Богомако Дево, изразити твоу богоблиставу лепоту, ер е
немогуе да се оно што се односи на тебе ограничи на расуиваа и речи? Опевати
те можемо само уколико човекоубиво снисходиш ка нама, ер си ти обитавалиште
свих благодати и пуноа сваке лепоте и доброте, живо изображее врлине и сваке
племенитости, будуи едина удостоена свих дарова Духа, бое речено, едина
коа си у своо утроби чудесно носила Онога у Коем се налазе сва блага и постала
егова чудесна скиниа. Због тога се бринуо о теби ош од младенаштва и
допустио да са Н>им боравиш ош од детиег узраста, да би те касние показао као
непоколебиво пребивалиште Своих сопствених благодати из коих потекоше таква
и толико чудесна дела.
14. Тако си и удостоена веих почасти од оних какве се иначе указуу удима,
тако да си чудесно роена, ош чудесние руковоена и начудесние и непомиво
безбрачно родила. И само твое роее преукрашено е обеаима од Бога и од
уди, односно од твоих родитеа (ер су добивши од ега обеае о твом
роеу, прекрасно поступивши, тебе, обеану има, обеали ему), док е Он
преукрасио тебе и читав свет припремио за надземаска обеаа коа е требало да
се испуне у одреено време. И заиста, Он е убрзо потом теби обеао и Самога
Себе, од коега се и због коега се то обеае збило, као Онога што е у теби
извршио обеаа од века дата друговима Божиим и учинио да велика божанска
виеа буду своеврсна таинствена указаа и неизрециви праобрази (идее, ).
Ти си едина од свих дошла до савршеног боговиеа (созерцаа, ),
превазилазеи заедничку (т. удску) природу своим седиеем са Богом, не
само услед неизрецивог роеа, него и услед заедничареа са им у свему
прекрасном, захваууи савршено чистоти коа е томе претходила.
15. Доликовало е, дакле, да она коа е родити налепшег меу синовима удским
(Пс. 45;2) и сама у свему буде неупоредива због чега е, могло би се реи, од самог
детиства била обдарена чудесном лепотом Онога Кои е требало да о буде
320
савршено подобан, тако да Га на основу ове проавене сличности у свему
препознау као чедо Приснодеве и да свако око кое гледа исповеди Начало Онога
што по телу нема оца. Зар би захтевима разума одговарало да Она Кои е цео ова
свет Своом речу створио и украсио разноликим лепотама, о, од кое е и сам
потеи по удско природи, не преда и силу да и сама све изврсно чини, (силу)
какву е касние и сам преузети? Због тога е Она што е поске иане украсио
лепше и од Соломонових царских одежди (в. Мт. 6;28) и Свое девствено одеание
од коега е се обуи по удско природи натприродно украсио и учинио да е сви
са дивеем гледау, да буде савршено божанско обитавалиште свих лепота и
доброта заедно, као и сваке поединачно. едина она од свих уди кои су икада
постоали ни у чему ние имала никаквог недостатка него их све у свему
превазилази онолико колико е небо далеко од земе, тако да то бива очигледно и
нама кои, слично посматрачима звезда, стоимо у даини и бриживо мотримо на
све што се на у односи.
16. И разум е морао приводити удски род Богу тако што е, опажауи чувствима
небо и зему и све што се на има налази као оно што припада чувственом свету и
на основу тога преносеи ум на лепоту света невидивог, уди прославити
заедничког Творца свега, Бога. Отуда следи да е и Она коу сада подеднако
прославамо, као што е неко рекао, морала да се роди због тога да би се они што
е виде подстакли на дивее Творцу кои у е саздао као чудо над чудима, са свих
страна обасано лепотом, чудо што озаруе небеска светила и умове. И то е
праведно, ер ако е сва е слава кери цареве изнутра () (Пс. 45;13), зар онда
и све оно што постои изван е и што се о о пева не мора да буде у еднако мери
усклаено и сродно са оним што е унутра?
17. Да бисмо схватили, обратимо пажу на смисао каквом тежи Пророк-
Псалмопоац: он ние рекао да е "ки царева сва украшена унутра" него "изнутра",
т. слично светлости коа се изнутра излива на споаше и свима кои гледау као
да указуе на унутрашу лепоту коа у о обитава услед потпуног одсуства
страсти, проавууи уистину девствену душу. Ако е целомудрени осиф (в. 1.
Мос. 39; 6) праведно назван "прекрасним", како онда да Свенепорочна не буде
удостоена таквог именоваа? Како да га не превазие савршеном лепотом онолико
колико девственост превазилази целомудреност, и то девственост коа се надмее
са бесплотнима, бое речено, онолико колико е врлина целомудрености и сва
благодат, заедно са истинском девственошу, настаена у едно души,
превазишла егову врлину? осиф ние у свим своим делима одговарао таквом
наименовау или е, можда, "прекрасним" назван само по телесном обличу. Она
има и душу коа се може назвати сваким добром и у свенепорочном телу носи
савршену лепоту. Та лепота е, истина, скривена унутар е и онима, кои е гледау
она се проавуе споа, док е они, проникнути пророчким духом, спознау
изнутра.
18. Не значи, меутим, да е зато што е постати Мака Божиа, ена природа
добила неке особите божанске благодати и природне дарове или да е задобила
другачиу природу (сматрам да би то више одговарало васпитачко вештини) или да
321
е задобила било шта такво учеи од земаских учитеа. Напротив, она е воу,
односно ум, у свему потчинила Богу потпуно превазилазеи земаске поуке и на
та начин изобилно задобила гору (небеску) премудрост. У оном узрасту када
родитеи своу децу, коа услед детиег узраста ош немау сопствену воу,
потчиавау васпитачима и предау учитеима, она се, у насветиим деловима
храма, као у неком божанском дворцу, посвеуе Богу, као неки божански
одухотворени престо узвишении од сваког престола земаског и сав украшен
врлинама, какав и доликуе Цару кои е на ега сести.
19. Ние било потребно да се ова одухотворена ложница Свецара поави пред свим
очима, будуи да и изреке (Светог Писма) потвруу да Бог обитава у неприступно
светлости (1. Тим. 6;16), односно у светлости невидиво. Како, дакле, ние
доликовало да Скиниа у коо е Свевиши боравио на земи води начин живота
какав би био свима видив, Светиа над светиама или, према речима Давидовим,
скиниа имена Божиег (Пс. 73 ;7 по Септуагинти), била е уступена Деви Матери
ош од еног детиства. Где би иначе могла да борави истинска Светиа над
светиама? На ком би другом месту било бое подии истинску Скиниу Божиу?
Зар ние било потребно да у оно скинии коа е служила као праобраз, буде
поставена Скиниа у коо е обитавао Створите свега постоеег, истински цар,
Владика царууих, обукавши се у чудесну и краевску одежду изаткану за Творца
и нестворену по своо природи, скиниа коа не блиста саем метала него е
преиспуена духовним благодатима. У ово скинии нису се налазила изображеа
бесплотних него е, напротив, у себи носила натприродна и неизрецива блистаа
(, муе) духовне чистоте, боголику воу, богоугодни са девствености,
богодолично озарее свих добара или, сажето речено, истинско место Бога Кои е
све сединио.
20. Очигледно да е због е, коа е у будуности бити одухотворено место
обитаваа Божиег, Мосе, предвиауи, сачинио ону скиниу и припремио
насветие делове храма. Будуи од Бога поучен ономе што е се збити, Мосе их е
по преимуству почаствовао наузвишениим називима. Он е на та начин унапред
обавио да е она ош од самог детиства у свако речи и делу све превазилазити
своим достоанством. Богоотроковица Дева ние се само услед опрезности од
самог почетка настанила у месту кое о е навише доликовало, обитавауи на
месту кое достоанством превазилази свако друго као што и она сама
достоанством свое природе све превазишла, него е и посведочила о тани коа е
се у односу на у збити. Ова Богоотроковица се настанила у место издвоено само
за Бога и посвеено еговом обитавау, коем су могли приступити Мосе, Аарон
и ихови наследници, према своо достоности, приближавауи му се само у
великим временским размацима и где им е поверено да непрекидно бораве само
током кратких периода. Прихвативши то место да би у ему обитавала, али не
током кратког периода, Богоотроковица е открила и свима кои имау ум
наговестила да е она будуе истинско светилиште и обитавалиште Божие,
очистилиште неупоредиво бое од старозаветног, богоугодна ризница
наузвишениег савршенства тани Духа.
322
21. Поред онога што е речено, додамо да е она (у храму) пребивала у утау,
достоно га оправдавши, ер е сасвим исправно одабрала тиховае и живот ван
заеднице са другим удима. Она (старозаветна) Светиа над светиама била е
неприступачна за погледе и затворена за уде, одвоена од свих мушкараца и жена
преградама и завесама кое се нису отварале ни за едног човека осим за законитог
првосвештеника, па и то само еданпут годише, када би улазио и приносио жртву
Богу за себе и све оне изван храма. Како онда да ова Трпеза ангелског наслаиваа,
тле вечног цветаа или бое речено, вечног клиаа, очистилиште заедничко за
читав удски род, у кое е едном ушао богоначални и едини архиере какав нам
е био потребан, по речима апостола (евр. 7;26) и коа е примирила и недеиво
сединила Бога са удима, како дакле да ова ризница не буде сачувана у
насветиим деловима храма, водеи начин живота скривен за све уде?
22. Ако, према речима апостола, свет ние био достоан ни древних светитеа (в.
евр. 11;38), како би онда био достоан е коа е узвишениа и од светих на
небесима? Треба, меутим, да разумеш колико е превасходство ове Деве и из тога
што су има,кои су бежали од обитаваа меу удима, као уточиште, како каже
исти апостол, служиле пустие, горе, пештере и аме земаске (евр. 11;38), док е
о за обитавалиште дата Светиа над светиама и Свенепорочно е било
допуштено да тамо ступи без обзира на то што е била у незрелом узрасту, а
показала се разумниом од оних кои су ве достигли разуман узраст, као што е
рание ве показано у овом слову.
23. Даровану од Бога, а затим и даровану Богу и пре свог роеа (како е и могло
бити другачие када се ради о оно коа е пре свих векова предодреена да буде
обитавалиште Створитеа векова?), ону, дакле, коа е од Бога дарована као плод
молитве и праведне прозбе (о, каква е крила имала ихова молитва! Какву е
одважност задобила пред Богом! Како су беспрекорна била она срца када су узнела
такву молитву, коа се тако високо узнела и тако много задобила!), ову Деву су,
као неко многоугодно приношее, родитеи уз молитву одвели Дароватеу (о,
наузвишение супружништво, пар од Бога изабрани да однегуе и да Му подари
обитавалиште угодние од небеса!) и тако е била приведена као пресвети изданак
потекао од светог корена, изданак кои е величином свое достоности од земе
досегао до неба, изданак од коега е ускоро израсти превечни и неувели цвет,
изданак од коега е понии Она од чие е едне речи поникла сва природа и оно
изнад е. Приведен е, дакле, ова изданак да би био засаен (како е Давид,
радууи се, уз харфу рекао) као маслина зелена у дому Господем (Пс. 52;8), као
дрво кое е достии врх тани Божиих и донети неизрециви плод, дрво усаено
кра потока Духа (Пс. 1;3).
24. Богомаку су родитеи привели Богу, иако ош ние била ни девока ни
девочица него дете коему су они били веома потребни, ер е имала тек три године
и била тек недавно отргнута од мачиних груди и младеначке хране. Она е,
меутим, онима што су е гледали чак и у том узрасту долично показала
непогрешиви начин размишаа, ер су сви видели да она приступа са
неизрецивом радошу. Када е дошла до предвора светилишта, док су е племените
323
девоке из еног рода, долично одевене, окруживале носеи баке и тако е у
величанствено поворци и савршеном реду пратиле ка унутрашем делу (та еубоу)
храма, видиво е показала да бое од свих осеа шта се дешава и шта е се тек
десити. Будуи величанствена и уздржана, показала е смирен дух и понашае како
се не би могло реи да иде испред осталих, а затим е, сединивши тежу са
устроством, постепено убрзала корак и претекла групу девоака око е, кренувши
напред тако да су сви што су е пратили остали иза е, и свима е било очигледно
да се на у односи она изрека из Псалама: Воде е к Цару девоке, ене другарице,
воде е весело и радосно, улазе у двор Царев (в. Пс. 45; 14-15).
25. Када о е и првосвештеник пошао у сусрет и изрекао оно пророчанство о о:
Чу, кери, погледа и обрати к мени ухо свое, заборави народ сво и дом оца
своега, и цару е омиети лепота твоа (Пс. 45;10-11), она е, након што е то
чула, скромно иступила и попела се, и одмах све напустила, родитее, хранитее,
вршакие, отишла од пратилаца и, потпуно сама, радосно приступила архиереу,
погледавши га умиато и благонаклоно, и тепаем потврдила свое савршено
препуштае Богу.
26. Зар све то не изазива дивее? Како е трогодишакиа постала предмет
стараа Навишег промисла и сама по себи почела да разликуе природу и
Створитеа природе, да указуе веу почаст узвишением, да Бога претпостава
очевим и мачиним заграима, да Божии храм и еговог архиереа претпостави
породичним нежностима сматрауи све то ништавним, поставауи Бога и
Божие изнад свега и са радошу му притичуи? Због тога е дакле пророк Давид и
рекао Богу: Благост е и правда подноже престолу Твоему (Пс. 89;14) и: Благост
и правда подупиру престо егов (Пс. 96;3 - по Септуагинти). Због тога е и она
одухотворени Престо Божии, бое речено, то достоанство припада искучиво
о (када се о невештаственим силама небеским говори као о Престолима, ова
именица - престо - користи се у множини), ер е Она, много више него они
Престоли, сатворила и показала велики суд и безграничну правду. Будуи тако
много прославена, имала е ова Дева ум наобдарении расуиваем, кои се и
пре одрастаа, па према томе и пре зрелости, ве сада у свему показао
непоколебив.
27. Мада Мосе ние поседовао такав дар расуиваа, егов език е, иако беше
спор, сасвим асно обавивао (в. 2. Мос. 4;10), носеи трагове ога за испитивае
злата кои се, кажу, упореуе са провером способности ума да расууе. У односу
на будуу одважност ене душе, постои неколицина прекрасних символа, али у
погледу чудесности онога што се извршава (т. Ваведеа пресвете Богородице у
храм) ни они, вероватно, не би били довони. Какву вредност за дете има царска
круна украшена златним листиима и драгим камеем у порееу са мачиним
заграем, негом, топлином и одговарауом бригом а кое е Дева, едина меу
свима еног узраста, добровоно презрела? А то, да е у том узрасту притекао Богу
са незадрживом убаву и да е непрекидно усамено обитавао у светилишту
храма као да на неки неизрецив начин врши свештенослужее, ние се догодило и
Мосеу кои е, будуи ве одрастао и удаивши се из фараонове свите (в. Изл.
324
2;15), обраауи се удима у вео мери осеао страх него божанствену убав,
иако е касние, због твореа врлине и подвига, због усхоеа на гору, према Богу,
био удостоен посвееа у праобразе ове Деве и да, садествууи, изврши оно што
е морало бити приуготовено за у.
28. Оставивши пак ега доле, где се природно поавуе заедно са слугама,
узнесимо наше слово до оних кои су, из своих сопствених побуда
(), дошли до богопознаа. Ми се дивимо Аврааму и прославеном
Мелхиседеку кои су самовоно приступили Богу, али то се догодило онда када су
они ве били у разумном узрасту и били у могуности да созерцавау ова велики
доказ о постоау Бога, т. ова велики свет, зему и све што е на земи,
мешавину стихиа (елемената), ово наузвишение сазвуче, небо, ову велику
границу коа у своим оквирима има сабрано васцело вештаство, и мноштво звезда
утврених на ему, ихову разноликост и чудесан распоред, као и кретаа звезда
коа нису праволиниска или противна едно другом, него хармонична, складна и
сврховита и, у вези са тим кретаем, растоаа меу има, сабираа, скупаа и
углове повезиваа па отуда и многозначне положае, како говоре они што сведоче
о том делу, и све остало што постои по закону природе и што од искона благовести
Бога кои е изнад свега тога.
29. Она пак, не могавши да види ништа од свега тога (ер о то ние дозвоавао
ен узраст), спознае Бога и радуе се док е приводе к ему, бое речено, она Му
приступа по сопствено вои и као окриена за свештену и божанску убав.
Изврсно е тада увидео архиере Божии да е то само у нареим случаевима
током многих векова у прошлости достигла само неколицина изабраних, али да
Дева носи у себи ош од самог детиства и да е то поседовати током читавог свог
живота, високо се уздигавши над свима, због чега у е удостоио више од осталих
уди и настанио у Светиу над светиама, убедивши тада све да се са убаву
сагласе са оним што се дешава уз садество и помо Бога Кои поступа на
направеднии начин, ер е Она требало да буде егов изабрани сасуд, не као
(старозаветни) кивот испуен сенкама и праобразима него испуен самом
истином, коем ние било намеено да изнесе име Божие пред цареве и народе као
што е то касние учинио Павле (Дела ап. 9; 10), него да у утроби понесе ега
Самог, Бога Коем е и име чудесно (Пс. 8; 1) и да то учини на такав начин да
уместо Савла покаже прославеног Павла, кои не уступа ниедном од искона
прославеном човеку и удостоеног да га (име Божие) одважно пронесе.
30. Ако, дакле, неко на одговарауи начин обрати пажу не само на почетак оних
кои су у било кое време заблистали у врлини, него и на васцело поприште врлине
оних подвижника, а такое и на коначне награде и небеске венце, открие да они
уступау пред почетком Богоотроковице кои данас празнуе цео удски род,
опомиуи се истовремено са неизрецивом радошу еног пресееа из удске
заеднице у саму Светиу над Светиама. У давнини е и Енох био одвоен од
удске заеднице, али због тога ние био установен свенародни празник. Након
ега, и Илиа се вазнео у огено кочии, али то ние било основа тако великог
свенародног празника нити е подразумевало неко божанско наслаивае, нити е
325
пак одекнуло са неба за оне што живе на земи. Након их пресеена е
трогодиша девочица и ево, цео свет ликуе и све се испуава радошу
испунивши се божанским надахнуем. О, какво е то чудо? Какву мо поседуе ова
девочица, какво савршенство надахнуа, какво превасходство величине? Ко е та
што е победила свет (н. 5; 4), обновила удски род и од ега удаила жалост
коа е била арам прародитеског проклетства и на земи насадила чисту и
божанствену радост, заедничку за све уде и понавану из године у годину,
неувелу и свагда расцветалу, снажниу и од свеуништавауег времена? Ми смо се,
меутим, незнатно удаили од теме.
31. Тако е пресеен Енох кои е угодио Богу. С друге стране, меутим, мора се
узети у обзир да е ему било 365 година и да е он читав живот провео по своо
вои, док е Девочици коо е посвеено ово слово било тек три године када е
приступила делима што превазилазе природу и постала узрок радости на земи, да
би непосредно потом на небу укрепила славу коа потиче са земе и све обухвата.
И ега е, меутим, преселио Бог (Еноха). Значи ли то да га е преселио на небо?
Нека е далеко таква мисао, ер Еванее каже: Нико се ние попео на небо осим
Она кои сие с неба и ради нас се роди од ове Пресвете Деве, Кои е на небу (н.
3;13). Ако е, дакле, и написано да е Еноха, кои беше на земи, Бог преселио на
небо, то значи да е био пресеен на место мае значано од онога што е сада
постало наслее ове Деве, ер на земи ние постоало ништа освеение него што
е Светиа над светиама. Без обзира на такав егов (Енохов) знача, он ние
помогао удском роду, ние поништио грехе, нити е потпомогао праведност, ер е
у треем покоеу након ега дошло од Потопа (Пост. 6 и 7). Сада пак на основу
е и захваууи о, дошло е до обнаваа света и захваууи о небо нам е
отворило врата, не изливауи више на свако живо бие жестоку, страшну и
погибену кишу него росу Духа, заедничко наслаивае наших душа кое
превазилази ум, велику и неприступачну светлост (1. Тим. 6;16), коа просветуе
свакога човека кои дое у свет (н. 1;9).
32. Ако пак неко укаже на то да се Дева након тога вратила удима, нека зна да е
тиме само увеао превасходство Деве. Као што е единородни Син Божии ради
нас сишао са светих небеса, тако е и она из храмовне светие отишла меу уде.
Мада заручена за смртног женика, постала е Невеста неневесна бесмртнога Оца, не
зато што е то о само било потребно, него да би нам сведочеем показала велико
чудо неизрецивог Роеа и спасла верууе. Као што сунце, кое за нас повремено
залази и крее се кружном путаом, чини да се нико не може спасти од егове
топлоте, као што е и написано: Излазак му е накра неба, и ход му до краа егова,
т. тамо одакле е и дошло (Пс. 19;6), тако се и Пренепорочна, одлазеи од уди и
улазеи у Светиу над светиама, поново вратила меу уде да би, отворивши
притане (старогрчка институциа слична парламенту коа е, у извесним
случаевима, служила и као складиште хране), свакоме без изузетка дала дарове
освееа, никога не лишавауи еговог удела чак ни у ономе што е у свету
наскривение, односно што е у светилишту храма.
326
33. Будуи да се оно што нам се дешава због сунца брзо меа, потребно нам е да
се оно непрестано враа. Како су дарови Приснодеве непропадиви, било е
потребно да (Сунце) само едном изае и кроз ега она свакога бесконачно озаруе,
ер се ради нас неописиво уздигло оно Сунце у коега нема изменивости нити
сенке промене (к. 1; 17). Оставимо, дакле, по страни Енохово пресеее и
пренесимо очи свог ума на узношее Илиино. Он е учинио и више него Енох ер
е ученику (елисеу) оставио велики дар, сво плашт (кожух), коом е добио
двоструку мо да чудотвори (в. 2. Цар. 2). Оно, меутим, што се односи на Маку-
Деву, у велико мери превазилази и ега, ер се она на земи поавила као чудо
над чудима и као општекорисно знамее, вее од свих коа су од века постоала,
ер е Самом Сину Божием у Своо утроби исткала Адамову одежду. Посредством
ове поклоеа достоне одежде, нама се догодило оно што кад би се редом
написало, ни у сами свет не би стале написане киге (н. 21; 25), како каже навеи
богослов меу еванелистима.
34. Због чега а у венац ове Деве не уплием и надземаски са него и дае
говорим о онима што су заблистали на земи? Заиста, будуи да е она као Дева
требало да роди Онога Кои по природи постои изван граница свега постоеег,
она е ош од свог детиства по достоанству све превазилазила и била
неупоредиво узвишениа и од надземаских умова. Када е некоме од ангела било
речено оно што е о речено ош док е била дете, односно: Цару е омиети
лепота твоа (Пс. 45;11)? Зар они (ангели) не желе да завире у оно што нам е кроз
у даровано, као што е и написано (1. Петр. 1;12)? О тим наузвишениим
чиноначалницима Исаиа пише овако: Серафими стааху око ега (Ис. 6;2), док
Давид о о каже: С десне стране Ти стои царица (Пс. 45 ;9). Запажаш ли разлику
у положау? Одатле изведи закучак и о различитости достоанства. И заиста, око
Бога су серафими, док се покра ега налази само Свецарица, коо се и Сам Бог
диви и узноси похвале, а небеским силама кое Га окружуу као да говори сагласно
речима Песме над песмама: Како си прекрасна, наближа моа (6;2 по
Септуагинти), светлиа од светлости, цветниа од врта, преукрашениа од читавог
света, видивог и невидивог. Она, меутим, ние само у егово близини него,
што е сасвим праведно, и са егове десне стране. Тамо где Христос престолуе на
небесима, односно са десне стране Величанства (евр. 1;3), тамо и она предстои,
не само зато што она чезне за им као и Он за ом, а што следи и из самих закона
природе, него и зато што е она уистину егов престо, а тамо где седи Цар тамо е
и престо егов.
35. Ова престо, окружен серафимима, видео е и Исаиа и назвао га високим и
издигнутим (Ис. 6;1), указууи тако на превасходство Маке Божие у односу на
небеске силе. Ако се навише устроство надземаске ерархие по свом положау
налази непосредно иза е, онда оно у погледу достоанства нипошто не заузима
"друго место". Оно би, у том случау, уколико се са ом упореди, било незнатно
мае, а она незнатно од их узвишениа, док их у стварности превазилази у много
вео мери. Као што, на пример, после сунчевог диска немамо неко друго светило
за кое бисмо заиста могли указати као на "друго" по ачини светлости, осим пуног
месеца иако е егово блистае знатно слабие, тако е, чини ми се, и у погледу
327
Маке Божие, ер нема никога меу богоозаренима коега бисмо замислили као
"другог" по достоанству, осим серафима. Бриживим истраживачима бие,
меутим, очигледно да се тешко може поставити питае достоанства и да би се
такво пореее показало као пореее неке светике са арко блиставим
пламеном. Због тога пророк уводи и саме ангеле кои због е хвале Бога и говоре:
Благословена слава Господа с места егова (ез. 3;12). Давид е то изобразио на
други начин: седиууи у себи пуноу спасених у свим временима, користи као
различите струне или звуке оне што су се (потекавши) из разних народа овом
Приснодевом усагласили у единствено вери, започие свескладну песму и каже:
Учиниу да се не заборава име твое од колена на колено, потом е те славити
народи у векове векова (Пс. 45;17).
36. Погледа како васцела творевина прослава Богомаку и то не само у прошлим
временима, него у векове и у векове векова. Отуда дакле можемо разумети да она
ни у векове нее престати да буде доброчинитека васцеле твари, не само у односу
на нас, него и у односу на невештаствене и надземаске чинове ер и они, исто као
и ми, само захваууи о постау причасници и додируу недодириву природу
Божиу. То е асно обавио Исаиа, ер ние видео да серафим непосредно подиже
уга са жртвеника него да га узима клештима и на та га начин приближава
пророковим устима и очишуе их. Виее ових клешта истоветно е са оним
великим виеем што се указало Мосеу, односно са купином коа е горела у
пламену а ние сагоревала. Ко ош не зна да и она клешта и она купина
изображавау Приснодеву у коо се неопалимо зачео божански ога чием е
зачеу саслуживао архангео, и да е, седиууи се посредством е са удским
родом, та ога поништио грехе света и очистио нас тим неизрецивим седиеем?
37. Она се на та начин поавуе као едина посредница измеу створене и
нестворене природе и нико не би могао приступити Богу осим еним посредством
и посредством од е роенога, нити би се без е неки Божии дар могао дати
удима и ангелима. Као што се ни у случау светике начиене на земи од
стакла или неког другог прозирног материала, не може видети светлост или зрак
кои она испушта осим посредством саме те лампе, тако ни поглед на Бога,
неприступачан за све, не би био могу када не би било ове богоносне и уистину
богоозарене светике, односно Приснодеве, ер е речено: Бог е у о, нее се
поколебати (Пс. 45; 6 по Септуагинти).
38. Ако се узврааем остваруе мера убави према Богу, ако онога ко уби Сина
убе и Син и Отац егов, ако постане обитавалиште и едног и другог и ако они,
по обеау Господем, таанствено пребивау и налазе се у ему, ко Га е онда
убио више него егова мати, не само стога што е Он ен единородни Син, него
и стога што е едино она безбрачно родила и та е убав по природи била удвоена
будуи да ние било супружника с коим би е поделила. С друге стране, ко би више
волео Маку него единороени, од е едине неизрециво роен у последа
времена, као што е превечно роен од единог Оца? Како да Она Кои е сишао да
испуни Закон, осим еног доличног положаа, не преумножи и почаст што о е по
Закону припадала? Ако е убав Оца и Сина една, а упоредо са има иста е част и
328
единство Пресветог Духа (какве су благодати Деве кое превазилазе ум!), она у
души носи нестворену Троицу, чие е едно Лице бесемено зачела и, остауи
Дева, безболно родила.
39. Како е посредством е едине дошао к нама, поавио се на земи и живео меу
удима Она Кои е пре е био невидив за све, тако и у будуем бесконачном
веку никакво исхоее божанског просветеа, откривее божанских тани нити
било какав други облик духовних дарова ни за кога нее бити могу независно од
е. Она пак коа е примила напотпуниу пуноу Онога Кои испуава васеену,
свему одреуе меру, раздеуе свакоме по еговим могуностима, сагласно и по
мери егове чистоте, као ризничарка и управитека богатства Божиег. Према о
су са повереем гледали наузвишении херувимски чинови, и утолико би више од
свега били обузети веом чежом према о уколико су више стремили веем
изливау светлости кое се збива кроз у, и задобиау неизрецивих и божанских
благодатних дарова. На та начин и све умне силе кое су им подреене бивау
причасне божанско убави и богоначалном озареу кое се такое кроз у збива,
па им назад бивамо причасни и ми и уопште, сви и свако, по мери бестрасне и
божанске чеже ка ово уистину боголико Деви и невештаствено и непрестано
убави, по навишем и истинском стремеу (према о), за чим е уследити и
стае чистоте и духовне озарености.
40. Вечни е закон на небесима да маи кроз вее бивау причасни Суштом изван
свих граница, а како е несравиво од свих веа Дева Мака, кроз у е постати
причасници они што е бити причасници Бога. Они кои познау Бога препознае е
као место несместивог, и они што буду прославали Бога непосредно е, након
ега, прославати у. Она е основа оних што су били пре е, заштитница оних
што су дошли после е и заступница вечних. Она е тема пророка, начало апостола,
упориште мученика, теме учитеа, слава земаских и радост небеских, лепота
васцеле творевине, почетак, извор и корен неизрецивих добара, врх и савршенство
свега доброга.
41. О, божанска Дево, како у све то показати, како у испунити своу чежу?
Како да прославим Тебе, ризницу славе? И само сеае на Тебе освеуе оне што
се Тебе опомиу, и само стремее ка Теби озаруе ум, узносеи га ка божанско
висини, тобом се просветуе духовно око, тобом се озаруе дух силаском
божанског Духа, ер си постала Управитека и Свеукупност благодатних дарова не
зато да би их сачувала само за себе, него да би се читава васеена испунила
благодау. Управите неисцрпних ризница одреуе се зато да би их распоредио.
Зашто би иначе чували богатство кое се не умауе? Стога нам, Владичице,
изобилно подари та богатства и, уколико не будемо способни да их примимо,
учини нас спремнима да их прихватимо и на та начин их одмери, будуи да се све
предаде у Твое руке.
42. Нека, дакле, и буде тако. Сматрам, меутим, да треба да се вратимо теми и да
овим словом поставимо задатак да се, колико е могуе, приклонимо и осмотримо
Светиу над светиама, да то изнесемо на видело, да прославимо и
329
исприповедамо. Нека, уз Божиу помо, и буде тако. Слово (беседа) се, по своо
природи, сусрее са недостатком сила и постое многе и велике тешкое кое ние у
стау да превазие уколико са неба не дое Божиа помо. Помолите се заедно сви
ви, поклоници Приснодевствене Невесте, да она из небеског светилишта у коем
сада обитава помогне ово беседи и нашем приступау у ложницу и заедничком
уласку у брачну одау, где емо посматрати наскривениа светилишта храма, ер се
кроз у нама све отворило, како оно што е горе на небесима, тако и оно што е
доле на земи.
43. Погледамо, дакле, како испуее одговара праобразима, како из сенки настау
облича истине. У привремену Светиу над светиама ушла е вечна Светиа над
светиама. Ушла е нерукотворена скиниа Логоса, разумни и живи кивот хлеба
живота кои е ради нас уистину сишао с небеса, ушла е тамо где се налазио
удским рукама начиени кивот у коем се чувао сасуд са маном, сачиеном од
утаре росе што е стваралачком и божанском воом претворена у храну. Будуи
да е мана ниспослана с небеса, несавршени и непосвеени у истинске божанске
тане назвали су е "хлебом ангелским", док се онима што су спознали божанско и
проникли у божанског Духа она показала као праобраз будуе истине коа е се
испунити у ово Деви. Ушла е Кига живота, у коо нису била исписана облича
слова, него е само неизрециво Слово (Логос) Оца небеског носила у себи. Ушла е
тамо где су се чувале таблице Завета, на коима су била изображена беживотна
облича слова. Ушао е вечноцветауи изданак, од коега е произашао
неоскрнавени Цвет и подарио нам нетрулежност, ушла е тамо где се налазило
жезло Аароново кое е, будуи суво, процветало (в. 4. Мос. 17),
предизображавауи бесемено роее од Деве.
44. Читав храм беше начиен од злата и чистим златом беше обложен она кивот
(в. 2. Мос. 25;11) и бештави са блисташе око ега. Ние ли, меутим, много
блиставиа лепота Деве коу е и Сам Бог заволео? Желите ли да са небеса видите
знамеа онога што е речено? Златна изображеа ангела окруживала су кивот и
осеивала га (в. 2. Мос. 25; 19). Ова истински Кивот не окружуу изображеа
него сами ангели и, што е ош важние, они е не осеуу него о служе и доносе
храну. Ми не можемо да говоримо о томе каква е била та храна, када нас зачууе
и знаменита мана или храна коу е добиао пророк Илиа. И доказ за то долази
одозго. Ману, коа е створена по одлуци Божио, са неба е донео ветар,
расипауи е као снег. Опомиуи се тога, Псалмопоац прослава ову одлуку
Божиу и каже: Хлеба ателског еаше човек (Пс. 78;25), видевши у мани праобраз
истинске небеске хране коом е храена Приснодева. Она (страрозаветна) мана е
сваког утра била доношена ваздухом, док е ову свакога дана ангео доносио Деви,
као савршену, таанствену, ему своствену и сродну, и она е од мане узвишениа
онолико колико е и ангео узвишении од ваздуха. Илии е служио гавран, птица
коа мрзи децу и представа, како кажу, символ безосеаности према ближем.
45. На та начин е ова изасланик (ангео) био чисти символ ангелског начина
живота какав е Приснодева водила ош у овом узрасту. Он у е, наравно, и
служио, али е ние осеивао, обитавао е са ом за све то време и наговештавао
330
ену будуу величину. у, меутим, ние осенио ни ангео ни архангео, ни
херувим, ни серафим, него сама уипостазирана сила Свевишега, а што е ош
важние, осеивае се ние збило кроз вихор и облак (ов 38;1) нити кроз мрак и
ога (Изл. 3;2-4), нити пак кроз лагани поветарац, као што се понекад догаало
другима и у другачиим приликама, него е непосредно и без било каквог заклона
сила Свевишега осенила девствену утробу, и ништа ние постоало измеу
Осеууег и Осеене, нити ваздух, нити етер, нити било шта од чувствених
ствари или од оних што су изнад их. То ние било осеивае, него истинско
седиее. Будуи да у природи увек бива тако да оно што осеуе утискуе своу
форму и сопствени лик у оно што бива осеено, у ено утроби ние дошло само
до седиеа него и до уобличеа, и оно што се уобличило и од едног и од другог,
т. од силе Свевишег и од оне пречисте и девствене утробе, био е оваплоени
Логос Божии. О, до какве нас е дубине таинства довела ова беседа!
46. Изаимо, меутим, из ове дубине (ер ние могуе да смртник или ограничени
удски ум допре до еног дна) и вратимо се теми. Дева е, дакле, ушла у Светиу
над светиама и одмах е, кроз лепоту видивог, пренела очи свога ума на лепоту
невидиву, ер ве тада ние налазила радост ни у чему земаском. Она се уздигла
изнад природних потреба и чувствених (овоземаских) наслада. Неке ствари лепог
изгледа сматрала е недостоним гледаа, док е друге приатне за ело сматрала
достоним презира, због чега е била прва и едина коа се показала као савршено
недостижна за тираниу онога кои нас е томе изложио. Од тог времена, она е
показала знамее победе над им и то не само тиме што се подвизавала током
едног дана од утра до вечери и не само у погледу плода едног дрвета, него током
многих година и у погледу разноликих, бое речено, свих могуих задовостава
коа су, као замку за душу, изумели кнежеви таме. Сва та задовоства е ова
Богоотроковица, едина од свих, презрела ош од младеначког узраста и праведно
добила награду с небеса, односно храну коу о е доносио ангео. Захваууи
такво храни, укрепиле су се ене телесне снаге и она е (небеска храна)
истовремено посведочила и о начину еног живота достоног небеса. Бое би било
да одмах кажем нешто надоличние, што уедно одговара достоанству
Приснодевствене Невесте: она се од самог почетка показала као Царица небеса и
служили су о небески умови.
47. На та начин, она као да е живела у рау и на наузвишением месту на земи,
односно, као у небеским дворовима, ер е храмовно светилиште ихово обличе.
Она е овде обитавала водеи живот подвижнички, непомуен, без бриге и
ожалошеа, непричастан ниским страстима и узвишен над насладама кое нису
лишене бола, живеи само за Бога, виена само од Бога, храена само од Бога,
чувана од Бога Кои е кроз у обитавао меу нама, и сама у потпуности мотреи
само на Бога и Богом се наслаууи и непрестано Му се посвеууи.
48. Суботом, када би се народ по обичау сабрао, она е са великом усрдношу
слушала изреке Мосеа и других пророка, дознала е о Адаму и Еви и о свему што
се на их односи, о призивау из небиа, о обитавау у рау и заповести коа е
дата у ему, о душегубном наговору лукавога и обмани што се у ему налазила, о
331
изгону из раа до коега е услед тога дошло, о лишавау непропадивости
замеене овим многоболним животом. Она е видела проклетство нашег живота
кое се распростире путем наслеиваа (кроз потомство), а временом се чак и
увеава. Увидела е да се творевина Божиа све више отууе од свог Творца и да се
све више зближава са злобником кои е унижава (ава, како е лукави завладао над
нама и колико е незасита егова махнитост! Колика е наша безосеаност и наше
слепо стремее ка земи!) док истовремено нема никога ко би зауставио погубно
свеудско стремее и незадрживо кретае ка аду. Када е то Богоотроковица
Дева чула и разумела, сажалила се на оне кои су истога рода као и она,
размишала какав би се лек могао пронаи за такво страшно страдае и одлучила
да се васцелим умом обрати Богу. Преузела е на себе обавезу да због нас присили
Онога Коега ништа не може присилити и да га убрзо привуче к нама, како би Он
Сам уклонио проклетство и зауставио ширее пожара кои спауе душу, ослабио
противника, подарио благослов, распламсао таинствену светлост, исцелио болест
и са Собом сединио Своу творевину.
49. Тако е благодатна Дева на надоличнии начин у себи помислила да е, ради
васцеле приоде, преузела чудесан и неизрециви задатак. Тражеи начин на кои е
увериво и уистину беседити са Богом пред Коим се по сопствено одлуци или,
бое речено, по вои Божио, показала као заступница, мариво е ревновала на
свако врлини, изучила оно што е речено у Закону и што се налазило у (усменом)
предау, а такое и оно што е припадало наважниим наукама како би, носеи све
то у себи, испитала шта е насвоствение Богу знауи да они кои га поседуу,
користе то своство да би се уподобили Богу и избрисали вештаствена писмена.
Схвативши да уди пре е нису проавили ништа што би поуздано указивало на
то, она ствара набои и насавршении пут, изналази и упражава наузвишение
созерцае и предае га удима кои су дошли после е. То созерцае онолико
превазилази созерцае о каквом се рание говорило колико и истина превазилази
фантазиу.
50. Нека се усрдно слуша о величини тани, ер у казивати реч коа е допринети
пунои свих христоимених (т. хришана), особито оних кои су се одрекли овога
света, и кроз ту реч (беседу) мои е да окусе она будуа блага, да стану упоредо са
ангелима и задобиу граанство на небесима ако буду желели да, према своим
снагама, ревнуу Приснодевствено Невести, прво и едино коа се ош од
детиства ради света удаила од света. Сваки вид врлине кои се пре е и могао
наи и кои су предавали и отворено показивали горепоменути уди (Мосе и
пророци), побошавао е обичае и уреивао живот у куи и граду, садржавауи у
себи само ограничено творее врлине. ен други део, узвишении од наведеног,
есте, наравно, знае захваууи коем изучавамо законе природе и созерцавамо,
колико е могуе, и саму душу али и нераздеиву раздеивост вештаства,
сагласност коа у ему постои упоредо са разликама у споашем виду и
количини.
51. Ми богословствуемо и философирамо о потпуно невештаственим стварима
кое су "деца Хеладе" називала "првом философиом" ( ). Били су
332
то, бое речено, оци и покровитеи науке (, тачние: вештине) кои ништа
нису знали о превасходнием виду созерцаа (), иако се у иховом учеу
налазио и део истине, будуи да е одрицало могуност боговиеа и указивало на
то да се општее са Богом ограничава на задобиае знаа, ер ние исто говорити
о Богу и сусрести Бога. Овом првом су за изражавае потребне речи и вештина
уколико неко ние намеран само да поседуе знае него и да га користи и пренесе.
Потребне су му и све могуе врсте силогизама и неопходних доказа, а такое и
примера (), од коих су сви или бар веина усредсреени на оно што се
види, чуе или е тесно повезано са стварима овога света. И заиста, све би то могли
задобити мудраци овога века, чак и ако нису потпуно чистог живота и душе. Ние,
меутим, могуе постати уистину близак Богу уколико се не очистимо и не
иступимо из себе, бое речено изнад себе, оставивши чулима оно што се чулима
опажа и уздигавши се изнад логичких судова и силогизама (
), изнад сваког знаа и мисли, налазеи се у потпуности под деством
духовног чувства о коем е предсказивао Соломон назвавши га "божанственим
чувством" (Приче Сол. 1;7 по Септугинти) и достижуи незнае () кое е
изнад сваког знаа, односно изнад сваког вида знамените философие уколико е
знае ен искучиви ци (дословно: ен удео, ено наслее).
52. Будуи да се заступници нужно морау сусрести са онима коима долазе као
заступници, Дева е, дакле, трагауи за тим, задобила руководитеа у свештеном
тиховау. Тиховае е мировае ума и света, заборав доег (овоземаског) и
посвеее у горе (небеско), обраае помисли ка боем. Безмолвие е истинско
делае, наступае истинског созерцаа или, бое речено, боговиеа, тог единог
истинског показатеа (знака) здраве душе. Како се свака врлина показуе као
заштитни лек за болести душе и лукаве страсти кое су се у о укорениле услед
леости, созерцае се поавуе као плод здраве душе, као завршетак и едан вид
обоготвореа. Созерцаем се човек обожуе (уподобуе Богу) и не достиже то
путем разумске аналогие, на основу речи или видивих ствари - нипошто не
мислимо на нешто слично ер е удско и земаско - него упражаваем
безмолвиа. На та начин се ослобаамо доег (земаског) и обраамо Богу, као да
обитавамо у горим одаама живота, предавауи се дау и ноу молитвама и
моеима и донекле се приближавауи оно недодириво и блажено природи.
53. Они што су на та начин очистили срце свештеним безмолвием након што е са
им седиена неизрецива светлост коа превазилази чувства и ум, у себи као у
огледалу, созерцавау Бога. Сажети доказ да свештено тиховае доноси велику
корист и да седиуе са Богом оне што га следе представа ова Дева коа му се од
младенаштва предала, едина од свих од детиства прихватила натприродни
подвиг безмолвиа и едина у утроби безбрачно носила Богочовека Логоса.
54. Зауставимо опет ток ове беседе како би онима кои имау уши постало
разумиво ово велико учее. Сматрам та начин достоним похвале и корисним
онима што слушау, ер им показуе пут спасеа. Уколико нешто од изреченог и
буде тешко разумиво, уколико не буде лако за поимае, не сматрам да га због
тога треба избацити из свештеног двора, ер се неемо уклонити са пута кои води у
333
живот зато што е та пут тесан и непроходан. Приите, дакле, ви племенити, кои
не претпоставате земни прах тешко стеченом злату и, сабравши сваки сво ум у
самоме себи слично онима што пролазеи уским путем привиау свое одежде,
узвисите га одлучно ка величини мисли ер ену узвишеност не могу досегнути
они што пузе по земи. Када, меутим, узвисите сво ум над вештаственим и
одлучите да следите богоподобни живот Богомаке у светилишту, желеи да
ревнуете сваки према своим могуностима, убрзо ете бити почаствовани даром
бесмртног света да, будуи очишеног срца, созерцавате невидиву природу.
55. Човек, дакле, представа читав велики свет у малом, седиее свега, сабрае
васцеле Божие творевине, због чега е и створен након свих осталих, као што и ми
свое беседе завршавамо епилогом, ер би се ова свет могао сматрати записом
самоипостасног Логоса. Сагласно премудрости онога што седиуе несмешиво,
човек поседуе ум и чувства и користи машту, мишее и расуивае као
посреднике кои уистину повезуу краности, као што и у четири чувствена
елемента ("стихие", ) света кои нас окружуе ваздух посредуе измеу
ватре и воде, вода измеу ваздуха и земе, и на та начин се седиуу супротности
и измируе непомириво, не губеи при том своства коима се супротставау
едан другоме. Тако е свет велики своим обимом, тако е човек велики своим
достоанством, и тиме узаамно одговарау едан другоме, ер свет превазилази
човека своом величином, а човек свет своим расуиваем. едно се показуе као
ризница у коо е похраено друго, као што у велико куи една драгоцена ствар у
себи садржи неку далеко драгоцениу или као што се у дворцу налази скупоцена и
украшена царска одежда (не мислим на цара ер би то било неумесно). Дворац е
саграен од великих камених блокова, али ефтиних и широко распростраених,
док е одежда начиена од ситних, ретких и скупоцених каменчиа.
56. Колико е узвишении од неба ум, кои е образ Божии, кои спознае Бога и
едино е на земи што, уколико зажели, може постати бог, поседууи при том и
смирено тело! Колико се чувство разликуе од земе, имауи могуност не само
да разуме ене размере, величину и разноликост него и да се знаем приближи
небеским сферама и разуме различита кретаа, и спозна разнолика а можда и
вишезначна сусретаа и разилажеа небеских тела, што е означило почетак
небеских наука (досл. етеричних), да их тако назовем. Оно што е измеу неба и
земе ниже е по достоанству од онога што се налази на граници измеу ума и
чула и мада су по аналогии истоветни, по обиму кои обухватау разликуу се у
велико мери.[1] Чувство е, дакле, бесловесна сила, способност да се спознау и
поимау чулни предмети када су присутни. Уобразиа има у ему (чувству) сво
почетак, али ено пое деловаа укучуе и одсутне предмете кои се спознау
чулима. Да ли би се могло назвати умом оно што делуе само по себи и што е
приемчиво (трпно) будуи да ние независно од посредника? Мнее кое
проистиче из уобразие есте неразумно закучивае, док оно кое потиче од
мишеа то ние, ер има своства и едног и другог. Мишее е у потпуности
разумско и постепено напредуе ка мнеу израженом речима. Све ове способности
постое и дествуу у првом органу психичког (душевног) духа (то уихисбу
334
тгуеица), у мозгу. Ум ние орган него самостална суштина и дествуе сам по себи,
мада снисходи ка мисаоно развиеном душевном животу.
57. Због чега сам то сада тумачио и разграничио? Због чега сам напре наброао
видове врлина [ова део текста е изгубен, прим. прев.], а затим душевне силе?
Зато што отуда потичу ихова семена и зато што од их добиау свое бие. Како
богомудра Дева ние могла да на основу их (врлина) задобие плодове навее
блискости са Богом, испитала е душевне силе не би ли открила начин на кои е
постии седиее са Богом. Тако е открила да су неке савршено неразумне и да у
потпуности узносе ка Богу. Иако су повезани са разумом, мнее и мишее нису
ослобоени сваке везе са чувственим, т. са уобразиом. Осим тога, они и дествуу
посредством душевног (психичког) духа као органа, као што е након свега и
апостол рекао: Телесни (у грчком оригиналу: , душевни) човек не прима
што е од Духа Божиег (1. Кор. 2;14). Она е трагала за животом узвишениим од
овога, истински духовним и несмешивим са земним (доим), натприродно
стремеи Богу и надземаском седиеу са им и као што ние могуе стремити
ка чувствено светлости а не стремити ка сунцу, догодило се и у овом случау.
58. Открила е да е ради те свештене и божанске убави створено и оно
наузвишение у нама, едина савршена и потпуно нераздеива суштина, а она
представа и мисаони разво на коем се заснивау науке, напредууи слично
гмизавцима, биима што се скупау и раздваау, раздеууи се и седиууи
као идеа идее. Ум, дакле, снисходи према тим расуиваима, а кроз их и ка
овом сложеном животу и у свему проавуе свое дество. Он (ум), меутим,
поседуе и другачие, узвишение дество, чиме може да делуе сам по себи будуи
да може и да мируе сам по себи, или након раздвааа од тела и телесног или пак
док е ош увек седиен са им, када уз помо Божие благодати може да се
разлучи од овог разноврсног, многоликог и недостоног живота. Исто се дешава и
са коаником кои уистину поседуе неку далеко узвишениу енергиу у управау
(кочиом или уздама). Он ту способност поседуе и када пешачи, када е на коу
или на кочиама, али само уколико се у целини посвети бризи око управаа. Ако
се, дакле, ум не обрати земном (доем), мои е да задобие набое и
наузвишение делае, т. оно кое му е своствено по природи и коим се едино
може сединити са Богом иако е далеко теже од оног другог, ер е природно
испреплетано са телом и измешано са многоликим знаем, као и многоброним и
готово нераскидивим везама овог живота са земним.
59. Одбацивши, дакле, те везе на самом почетку живота, Пречиста се, како кажу,
удаила од уди. Будуи да се уклонила од овог безаконог живота, обитавауи у
светилишту изабрала е живот невидив за друге уде и без заедничареа са
има. Пребивауи у храму, ослободила се свих вештаствених окова и одбацила
све везе, истовремено се уздигавши изнад самилости према сопственом телу и
сабравши ум у усредсреености на самога себе, пажи и непрестано молитви.
Како е на та начин у потпуности овладала собом и уздигла се над разноликим
мноштвом помисли и поставила нови и неизрециви пут ка небу, кои у а назвати
духовним (умним) утаем. Предавши сво ум духовном утау, узлетела е изнад
335
сваке твари, бое од Мосеа видела славу Божиу и била посвеена у божанску
благодат, коа никако ние подложна сили чувстава него представа задивууе и
освештано виее непорочних душа и умова. Будуи причасна овом виеу,
Пречиста е, као што се каже у свештеним песмопоаима, постала "светлосни
облак" уистину живе воде, блистае таанственог дана и огена кочиа Логоса.
60. И заиста, без присуства божанске благодати, чак и ако би био духовно
настроен, ум не би могао да види и да постане енергиа (дество) сама по себи, као
што ни око не може да види без чувствене светлости. За преподобне, односно
богоподобне, Он Сам есте светлост и другога нема, и оно што е за чувствено
сунце, за духовно е Бог. И као што око, када дествуе, и само постае светлост,
седиуе се са светлошу и светлошу посматра, напре види саму ту светлост коа
се излива на све што се види. На та начин и човек, постауи причасник божанске
енергие (дества) и изменивши се божанском изменом, и сам као да постае
светлост, постои заедно са светлошу и кроз светлост види оно што е без тако
велике, неизрециве благодати за свакога невидиво, постауи узвишении не само
од телесних чувстава него и свега што нам е познато, постигавши то, наравно,
оним што превазилази телесна чувства. Они кои су чистог срца видее Бога, како
каже истинско блаженство Господе (Мт. 5;8), а Господ е, према узвишеном
богословствовау ована, сина Грома, истинска светлост (н. 8;12, 9;5), и Он
обитава и открива се онима што Га убе и кое Он уби, према сопственом
обеау кое им е дао (н. 14;23). Он се очишеном уму открива као у огледалу,
будуи да е Сам по Себи невидив. Одражавауи се у огледалу, она кои се
одражава остае невидив и савршено е немогуе да се истовремено види и она
чии се лик одражава и егов одраз у огледалу. Они кои су се очистили у убави
Божио, сада, дакле, виде Бога као у огледалу, а тада е Га, каже, видети лицем у
лице (1. Кор. 13;12).
61. Ко е, меутим, Бога волео више од Оне коу сада прославамо? И кога е Бог
више волео него у? Кое е створее чистие од е, или е (по чистоти) еднако
или блиско о? И зато, будуи да е наузвишениим созерцаима достигла
наузвишениа савршенства, едина се меу свим од памтивека постоеим удима
сединила са Богом и уподобила Богу, испунивши и окончавши ради нас она
натприродни задатак. Она ние само задобила оно неизрециво узношее ума него
га е и искористила ради свих нас и због велике одважности пред Богом извршила
она велики и више него велики подвиг. Она не само да е постала подобие Божие,
него е и Бога учинила подобием човечиим, не само да Га е себи приклонила,
него га е и бесемено носила и неизрециво родила, будуи уобличена благодау
Божиом (због чега у е архангео назива благодатном), и по природи човечио
уобличивши Бога (због чега о е и благовештено "раду се").
62. Ко е описати величину Твоу, Дево? Ко е испричати сву славу Твоу (Пс.
106;2), Богоотроковице? Ти си постала Богомака, сединила си ум са Богом а Бога
са телом, учинила Бога сином човечиим и човека сином Божиим, помирила си
свет са Оним што е свет створио, делима си нас поучила да уди до созерцаа не
долазе толико помоу чула или чак мишеа (ер би тиме били тек незнатно бои
336
од бесловесних) колико очишеем ума и причасношу божанско благодати коом
се наслауемо богоподобном лепотом, и то не у помислима него невештаственим
додириваем.
63. Ти си нам подарила да чувственим очима видимо Невидивог у лику и обличу
какво е и наше, да се приближимо Невештаственом и Недодиривом Кои е
прихватио вештаство. Ти си Хранитеа ангела хранила храном каква е и наша.
Кроз ега, Хранитеа ангела, нахранила си и нас уистину небеском и пречистом
храном. Учинила си уде еднаким ангелима, бое речено, удостоила си их и
веих дарова ер си, зачевши деством Светог Духа богочовечански лик и чудесно
га родивши, учинила да удска природа буде сродна или, да тако кажемо,
седиена са Богом.
64. Из времена када е Побожни био цар,[2] а он е та надимак сигурно добио по
своим делима, постои прича да су они око ега умирали од жеи. Тада е цар
подигао своу праведну десницу говореи: "Овом руком молим Тебе, Дароватеа
живота, не допусти да буде жива одсечена", и истог часа на ведром небу су се
поавили кишни облаци и спустио се снажан пусак. Истинска царица побожних,
Дева, узвисила е у овом светилишту сво ум, уистину га одвоивши од свега
доег, бое речено, немауи никада ништа заедничко са тим (земним, доим), и
говорила Богу: "Овим Те умом молим, умом на кои се ние спустило ништа земно"
и читаву зему учинила небом. Она, меутим, ние призивала облаке кои су
многима, због ихових молитава, бивали послушни, него е призивала Онога, Кои
сабира облаке са краева земаских, и не због радости привремене кише, него да би
Га због нас учинила ризницом свих добара, као вечни извор што се излива будуи
неразлучив од Очевих недара, Логоса Кои седи изнад небеских сводова и Кои нам
е отуда донео живу воду и даровао храну бесмртности учинивши оне што су о
причасни синовима Божиим, усиновеним не само по називу него заедницом
божанског Духа (какав неизрецив дар!), постауи телом и крву Божиом ближи
едни другима и Богу.
65. Очувамо, дакле, седиее са Богом и едних са другима кое е Бог у нас
положио законом убави. Гледамо увек према вишем Родитеу. Оставимо
зему, ер више нисмо земаски као први Адам, него небески, као други Адам,
Господ. Узвисимо срца према ему. Созерцавамо ово велико виее, односно
нашу природу коа савечнуе невештаственом пламену божанства и, одбацивши
кожну одеу у коу смо се обукли након преступа, станимо на свету зему. Нека
свако у себи покаже свету зему путем врлина и непоколебивог стремеа ка
Богу да бисмо, када се Бог поави у пламену, задобили одважност пред им, и
притекавши к ему заблистали и вечно блистали, у славу егове наузвишение
светлости, тросунчаног и единоначалног саа,
66. коем доликуе свака слава, власт, част и поклоее, сада и у бесконачне
векова. Амин.
337
НАПОМЕНЕ:
1. Претпостава се да св. Григорие Палама овде мисли на небеска тела, т.
"светила" коа по свом достоанству творевина Божиих заостау за човеком,
ер е он непосредно створен по образу и подобиу Божием. И ова светила и
човек истоветни су по томе што су творевине Божие, али се у велико мери
разликуу по свом изгледу и обиму - примедба у руском издау Беседа
светог Григориа Паламе.
2. У питау е цар Марко Аурелие или егов поочим Antonin Pius, т.
Побожни (лат, грч. ). По неким верзиама, чудо се приписуе
молитви хришана у Аурелиево восци, прим. изд.
338
54. Беседа
У коо се говори о томе да се, након доласка Господег,
увеала награда праведника али и кажавае непокорних,
као и о различитим страстима и врлинама
(Изговорена поводом еванелског читаа по Луки у 10. недеу,
односно ону коа претходи Недеи праотаца
1. Древни закон е обавио да е Бог Творац и Владар небески и онима што су били
под законом, открио оно што е тада било угодно пред Богом, али им ние подарио
небеско обеае, нити е покорнима обеао заедницу са Богом или вечно и
небеско наслее. Када нам е Свецар Христос дошао у телу да би грешнике позвао
на покаае (Мт. 9;13), обеао е велике награде послушнима и покаанима и
онима, кои делима покааа живе по Еванеу Христовом и чувау заповести
садржане у има. Он, меутим ние обеао велике награде, него и оне кое их
неупоредиво превазилазе, односно Царство небеско, незалазну светлост, небеско
усиновее, надземаску скиниу и живот божанствени и вечни, и нешто ош вее
од овога: Ми смо наследници Божии и санаследнии Христови (Рим. 8;17), ер
Господ каже: а доох да живот имау и да га имау у изобиу (н. 10;10). Те речи
нису празан одек нити су едноставно набраае назива него обавивае
поузданих ствари приуготовених као награда за уистину верне и оне што живе по
Христу.
2. Неопходно е, дакле, да они кои намеравау да задобиу истинске награде,
претходно стварно прихвате подвиге и учине себе житеима небеских обитеи,
приемчивима и способнима да у себи носе блага коа постое у има, ер би се
могло десити доживе нешто уистину горе лишивши се истински боега. И заиста,
оправдано е и природно што су, до аваа Христовог, грешници заслуживали
веу попустивост, због чега су и заповести биле блаже. Сада пак непокаане
грешнике очекуе страшни суд и вечни пакао: неугасиви пламен, тама накраа,
црв кои не спава, очани шкргут зуба, жалост, мука, тескоба и плач непрестани и
неутешни, а осим тога или, бое речено, пре свега тога, вечна разлученост од Бога,
што представа лишавае сваког добра и истинске радости.
3. Да су пре доласка еванелског учеа, преступници заповести Закона
заслуживали веу попустивост, док се после Закона Благодати очувае
еванелских заповести од стране оних што намеравау да добиу обеана блага
захтева са веом строгошу поучава нас и велики Павле: Ако е реч казана преко
339
анела потврена, и сваки преступ и непослушност доби заслужену казну. Како
емо е ми избеи ако не маримо за тако велико спасее, кое отпоче проповедати
Господ, а потврдише Га меу нама они кои су чули, што и Бог посведочи знацима
и чудесима, разним моним делима и раздаваем Духа Светога по своо вои
(евр. 2;2-4)? На другом месту каже: Ако ми грешимо хотимице и после применог
познаа истине, ту више нема жртве за грехе, него само страшно очекивае суда
и арост ога кои е прогутати противнике (евр. 10;26-27).
4. Нека те речи потврди и Сам Господ. Тугууи што се градови у коима су
извршена многа егова чуда нису покаали, Он каже: Тешко теби, Хоразине!
Тешко теби, Витсаидо (Мт. 11:21) и додае: Земи содомско бие лакше у дан
Суда него теби (ст. 24). Шта нам Он говори? Ако не буде правда ваша веа него
правда кижевника и фарисеа, неете уи у Царство небеско (Мт. 5;20), ер до
доласка Господег ние било забраено ни заклиати се именом Господим, нити
смо осуивани за гнев и презир едних према другима, нити се пожудан поглед на
туу жену сматрао за преубу, нити е пак задржавае сувишка и недавае
милосра убогима значило добровоно робовае мамону. Сада пак неемо дати
одговор само за те преступе, него се захтева и искреност и чистота, не само од
наших дела него и од наших речи, и не само од речи, него и од помисли. Ако ли око
твое кварно буде, т. Твоа унутраша помисао, све е тело твое тамно бити
(Мт. 6;23). Господ е реч "око" употребио у еднини да би показао да тиме означава
"ум", ер немамо едно телесно око.
5. То е изразио и закучком: Све е тело твое тамно бити, ер, будуи да имамо
два телесна ока, када не види едно од их не значи да е читаво тело слепо. Он
асно показуе да е реч о болесном стау душе захваене греховним страстима, ер
каже: Ако е дакле светлост коа е у теби (т. ум и разум) тама (т. тело и чуло
осеаа), колика е тек тама (Мт. 6:23)!
6. Показууи у чему се састои исцеее од таквог, потано болесног стаа душе,
Он призива да се молимо Оцу Кои е у таности, да потано даемо милостиу(Мт.
6;1-6) и очишуемо унутрашост чаше (Мт. 23;26), т. Свог унутрашег човека.
Тада ни оно што излази из наших уста нее бити нечисто (Мт. 5;18), нити е
осуивати човека, него е свака реч служити еговом сопственом освееу и
поучавау оних што га слушау. Осим тога, као потврда сумичавима та реч имае
веродостоност и у самим делима што е на другом месту Господ рекао: Нека ваша
реч буде да, да; не, не, а што е више од "да " и "не ", од злога е (Mт. 5;37).
7. Нека нико од вас, брао, не потхрауе раве помисли у себи, кое у навео
мери чине изопаченост, мржу и злопамее, док их правда, убав и истина
осууу. Нека нико у светику свога срца не улива уместо елеа блато, односно
срамне помисли. Нека нико не сакупа благо на земи, закопавауи и
сахраууи у ега сво ум. Нека нико, ако е спреман на заклетву, не износи
споа, т. устима оно што потиче од лукавога. Она ко нешто такво носи у души и
износи га споа, чини од себе обитавалиште, оруе и слугу лукавога. Он не може
бити слуга Божии, а утолико пре ни син и наследник еговог обеаног небеског
340
Царства. И заиста, како би то Царство могао задобити она ко не мисли, не говори и
не дела оно што е воа благог Владике, него лукавог отпадника?
8. Нека она што избегава да се заклие не говори само "да" или "не", него нека при
том говори и потпуну истину тако да дела буду сагласна речима, ер е на та
начин, у складу са еванелском заповешу, "да бити "да", и "не" е бити "не". Ако
се реч не придржава истине и ако се дела супротставау речима, онда е "да" бити
"не", а "не" е бити "да", и то е опет бити лаж коа е од лукавога, ер лаж потиче
од авола, и он е ен отац. Због тога се она ко говори лаж зближава са им и бива
од ега усиен, немауи учеша у Духу Истине и без могуности да буде тела
Христовог. Због тога апостол у Посланици Ефесцима и каже: Обнавате се духом
ума своега, и обуците се у новога човека, сазданога по Богу у праведности и
светости истине. Зато одбацивши лаж говорите истину сваки са своим
ближим, ер смо удови едан другоме (Еф. 4;23-25).
9. Шта значе речи: Обнавате се духом ума своега, и обуците се у новога човека,
сазданога по Богу у праведности и светости истине? Бог, кои е некада по Свом
образу и подобиу створио нашег праоца Адама, ние у ега положио ништа лоше
него е, заедно са душом, у ега удахнуо и благодат Божанственог Духа, коа га е
сачувала у обновеу и одржала подобие (Божие)у ему. Адам е извршио
навеу неправду не послушавши свога Створитеа и, покоривши се завидивцу,
сединио се са преваром, прихватауи онога што е изобличио Божиу заповест.
Тада е лишен божанске благодати, због чега е постао стар и смртан уместо да
буде млад и, изгубивши подобие Божие, подобие Створитеа, више ние био у
стау да раа децу подобну Богу него е раао децу подобну ему самом, остарелу
и пропадиву, ер е старее своствено пропадивима.
10. Због тога се за нас раа нови Адам, неподложан старости, ер не учини неправде
(греха) нити се нае превара у устима еговим (Ис. 53;9), Коега ми, будуи сада
богати, имамо као Оца и Прародитеа, као Оца будуег века и Началника вечног
живота. Он е избрисао наш грех и уклонио нашу престарелост. То е Исус
Христос, Син Божии, кои се ради нас од Деве обукао у тело. Данас се унапред
припремамо за прославу еговог рождества, вршеи помен отаца кои су живели
до Закона и под Законом и у тим временима заблистали у врлини и
богопоштовау. има су припадала предсказаа, има су дата обеаа и од их
е по телу потекао Христос. Он се ради нас раа од Деве да би нас пресаздао и да
би нас путем божанственог крштеа обновио и учинио способнима да поново
примимо благодат божанског Духа Кои у ему обитава, обукавши се у правду и
светост истине човека створеног од Бога. Он е то Сам извршио, посрамивши до
краа лукавога кои га е нападао на много начина, будуи до краа праведно
послушан Оцу и показавши Му послушае кое узрокуе васкрсее и истински
живот.
11. Након што е све ово сам испунио, предао нам е да очувамо, ер се Закон даде
преко Мосеа, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа (н. 1;17). Ако то
очувамо, у будуем веку примиемо и тело, ново и уздигнуто над трулежношу.
341
Обнавауи се сада кроз едномислие и седиее духом ума нашега,
свакодневно у ему напредуемо ка боем. Када нас е Собом препородио, ние
нас одвоио од Себе ер нас ние родио по телу него по духу, и као што е Он Сам
по природи нераздеиво роен од Оца пре свих векова и пребива заедно са Оцем и
еговим Духом, жели да и ми, благодау роени у последа времена, неразлучиво
обитавамо едан са другим и са им Самим. Показууи то у односу на Свое
ученике, Господ е рекао Оцу: Да сви едно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и а у
Теби, да и они у нама едно буду (Jн. 17;21).
12. Због тога и Павле на другом месту каже: Глава е наша Господ, а ми смо удови
едни другима (Рим. 12;5). Након што е то рекао, додае: Обуците се у новога
човека... говорите истину сваки са своим ближим; ер смо удови едни другоме
(Еф. 4; 24-25) Као што нам очи, кое су део нас, не показуу светлост као таму а
таму као светлост, и као што нам ни език, кои е такое део нас, не говори да е
слатко горко а горко слатко, него онако како уистину есте и што наша чула
преносе нашем разуму, тако нека ни нико од нас, призван од Христа и будуи члан
васцеле Цркве, не обавуе ништа осим онога што сазна да одговара истини,а ако
ние тако, он е лаживац и неприате, а не члан и ближи.
13. Слушали смо и шта Господ каже у погледу гнева: А а вам кажем да е сваки
кои се гневи на брата свога ни за што бити крив суду, а ако ли ко каже брату
своме: "Рака ", бие крив синедриону; а ко рече "Будало", бие крив паклу огеноме
(Мт. 5;22). Иако нам се ти називи чине безначаним, они поткопавау и нарушавау
велико дело убави и дау место аволу. Сунце да не зае у шеву вашем, нити
даите места аволу, каже апостол (Еф. 4; 26-27). Она ко умножава и увеава гнев
ожалошууи брата и немарно се односеи према помиреу са им, лишава се
светлости убави и испуава оним што о е противно, т. мраком. На та начин он
дае место кнезу таме и постае егово пребивалиште. Ако се, дакле, сада налази с
им на истом месту, са им е бити бачен и у пакао кои е за ега припремен ер
е бити осуен и оптужен уколико заедно са мржом према брату не истера и
праузрок и руководитеа мрже.
14. Нека, дакле, брао, свака раздраживост, злоба, гнев, псовке и увреде, заедно
са сваким злом, буду далеко од вас. Ако се она кои у гневу некога назове будалом
сматра достоним тако велике осуде, шта онда реи о оним погрдама и клеветама
кое изговарамо надвладани гневом? Потрудимо се, брао, да примиримо ту
страшну звер, односно гнев, и да зауздамо сво език. Када их пак ослободимо,
неемо толико нашкодити онима кое не видимо, колико емо нашкодити самима
себи. Ако неко, покренут гневом, изговара ту забраену реч називауи будалом
онога коега би на темеу побожности требало сматрати братом, нека се уплаши
Господе пресуде и нека се не препушта гневу. Уколико то и учини без гнева, нека
ни на та начин не употребава тако недоличне речи, ер се каже: Никаква рава
реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграивае онога што е
потребно, да донесе благодат онима кои слушау (Еф. 4;29). А блуд и свака
нечистота и лакомство да се и не спомие меу вама, као недолично, као што и
доликуу светима (Еф. 5;3).
342
15. Шта значе речи: Да се и не спомие меу вама? Он нас нее сматрати кривима
уколико нас други буду тако називали, ер ние у нашо власти да не страдамо због
тога, и уопште ние крив она ко чуе нешто раво. Он и на другом месту показуе
да ние мрско када некога називау блудником, него када е неко уистину такав. Ако
е неко блудник... с таквима заедно и да не едете (1. Кор. 5;11). Он овде не говори
да треба да се бринемо да ли е нас назвати таквима, него да езиком не изговарамо
речи оних кои подстичу на нечистоту, а затим закучуе: Не приличе вам ни
срамотне ни луде речи или шале, што е год непристоно. Светима, дакле, не
приличи оно о чему е претходно говорио, ер када каже: Свака нечистота... да се
и не спомие меу вама, то значи исто што и "не треба ни да их изговарате" и
додае: Као што и доликуе светима (Еф. 5;3). Он овде светима не назива оне кои
су, родивши се од уди, сада са ангелима, кое прославамо, кои су савршено
угодили Богу и прекрасним и богоугодним краем окончали свое житие, него оне
кои су крштаваем у Христа посвеени Богу, ер ако е сасуд посвеен Богу свет,
као и све што му се приноси, а посебно ако се приноси ради освееа, онда е
утолико светии човек, принет Богу са светим заветима и кроз купе препороеа,
ер е отуда примио благодат Духа Светости.
16. Какви су то завети и обеаа коа смо дали да бисмо примили вишу благодат
Духа? Реи у то укратко: то е одрицае од сатане и седиее и прикучее
Христу кои каже да се подвизавамо како бисмо ушли кроз уска врата, ер су
широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има кои име иду. ер
су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их е кои га налазе (Мт. 7;13-
14). Нико ко е оптереен бременом славе и гордости не може прои кроз уска
врата, нити то може неко ко е на себе положио блато похлепе и користоуба,
нити пак она ко е преплавен лагодношу и страстима. Због тога хришанима не
доликуу ни лакрдие ни смех, будуи да изазивау отупелост душе, као што им не
доликуу ни неразумне речи ер су знак надмености, ни бесрамност у речима коа
подстиче и наговара на блуд, него, како закучуе Павле, хришанима доликуе
захваивае Богy (в. Еф. 5;3).
17. Чини се да е реч недоследна само себи, ер светима не доликуу бесрамност и
лакрдие него, напротив, захваивае. Она е, у ствари сасвим доследна. Уколико
он овде светима назива освеене благодау крштеа у Христу, он онда непосредно
говори о нама. Будуи да смо примили тако велику благодат, не доликуе да се
бавимо нечим другим осим захваиваем Дароватеу Кои нам е поклонио ова
велики дар, и не само да га е поклонио, него нам е дао и залог обеаног вечног
наслеа, уколико твореем добрих дела та залог очувамо до краа.
18. Због тога Господ каже у еванеима: Пазите на себе да срца ваша не отежау
преедаем и пианством и бригама овога живота (Лк. 21;34). Ако ли та рави
слуга рече у срцу своме: нее мо господар ош задуго дои и почне да се сваа, и
постане немаран према делима, дои е господар тога слуге у дан када се не нада,
и у час кои не мисли, и расеи е га напола (т. одсеи е га од дароване благодати)
и дае му удео са лицемерима (в. Мт. 24;48-51), т. са лицемерима и онима кои се
називау хришанима, мада то у стварности нису. Спознавши то, велики Павле
343
додае и саветуе говореи: Знате ово, да ниедан блудник, или нечист, или
лакомац, кои е идолопоклоник, нема наслеа у Царству Христа и Бош. Нико да
вас не заварава празним речима, ер због тога долази гнев Божии на синове
противеа. Не будише, дакле, саучеснии ихови (Еф. 5;5-7).
19. И ево, чини се да апостол говори и изражава нешто што е тешко, ер
блудником и нечистим назива лакрдиаша и клеветника, одсецауи га од удела у
Христу. Поставауи нам Закон, Господ е превазишао такав приговор, ер е
жеу у души, коа се ава услед страсног погледа на жену, назвао преубом (Мт.
5;27). Он е то учинио зато да бисмо, уклонивши нечистоу и из сопствених
помисли, на земи водили ангелски живот. Ради тог циа Он е и сишао к нама,
обитавауи на небу као Бог, да би нас, иако ош обитавамо на земи, путем
ангелског начина живота узвео на небо. Због тога божански Павле опет каже: Наш
е живот на небесима... где као претеча за нас уе Исус (евр. 6;20).
20. Нека буде да, следеи Га богоугодним начином живота, а у будуем животу
созерцаем узвишених, неизрецивих и вечних блага, у векове пребивамо заедно са
светим ангелима и удима, славеи Га са Оцем и Духом, сада и увек и у
бесконачне векове.
344
55. Беседа
Изговорена у Недеу праотаца.
У о се говори о онима што су немарни за слушае учеа,
Позивауи се на неповоне околности и телесне потребе (Лк. 14:16-24)
1. Након што се ради нас оваплотио од Деве, единородни Син Божии е Своим
животом у телу испунио и извршио Закон дат кроз Мосеа и довео до испуеа
Закон благодати. При том е она древни Закон изменио у односу на Цркву и од тог
времена се еврески род изгони из свештене Цркве да бисмо уместо их ушли ми,
изабрани меу незнабошцима, кое е Господ сединио са Самим Собом и Оцем,
уврстивши нас меу сроднике, синове и брау, па чак и Свое родитее (о, какво
неизрециво човекоубе!). Ко изврши воу Оца моега Кои е на небесима, та е
брат Мо и сестра и мати (Мт. 12;50).
2. Ми, меутим, данас у Цркви празнуемо помен Праотаца, кои су веином били
евреи. Зашто то? Зато да бисмо сви знали да ние нити неправедно нити
неразумно нити пак недостоно Бога кои е то учинио и извршио такву промену,
будуи да се догодило да су евреи изгнани, а незнабошци усиновени. Како се,
меутим, меу призваним незнабошцима само послушни убраау у сроднике
Христове, тако е и у вези са израиским родом и са свима кои су постоали од
Адама до овог рода, а таквих е мноштво. Само су они били истински Израици
кои су и меу има живели по вои Божио. има су припадала пророштва, кроз
их су се откривали праобрази, у има су била обеаа, и само су они истински
Оци и Праоци, и то напре оне коа е у девствености по телу родила Христа,
истинског Бога сваке твари, да би затим кроз ега и нама постали оци и праоци. Ти
Оци и Праоци нису били одлучени од Цркве Христове и данас их авно славимо ер
су део пуное светитеа. У Христу нема ни старог ни новог, нема више удеа ни
елина, нема више роба ни слободног, нема више мушког ни женског, ер сте сви ви
едан (човек) у Христу Исусу (Гал. 3;29) и удеин ние она ко е по споашости
такав. Обрезае ние оно кое се извршава авно, него е удеин она ко е удеин
тано, а истинско обрезае е обрезае срца у духу, а не у слову. Такво обрезае сви
поседуу и у ему сви сачиавау едно, било да су стари или нови, ако су угодили
Богу пре Закона, у Закону или после Закона - у Еванеу благодати.
3. Уколико неко паживо изучи Божии домостро о удском роду од почетка до
краа, увидее да е он сагласан и доследан самоме себи. Као што се сада изабрани
од свакога народа преименуу и називау по Христу и као што се неподобни
удауу, ер е много званих, а мало изабраних, по речима Господим (Мт. 20;16),
тако су и у време оних древних уди, као и у удеском народу кои е постоао
345
после их, а такое и меу преименованима (т. названим новим Израием)
прихваени само изабрани, док се недолично мноштво избацуе. Тако су и меу
потомцима Ситовим, названим "синовима Божиим", били одбачени они кое е
обузела страст према "керима човечиим", како каже Писмо (Пост. 6;2).
Непотребно мноштво налазило се и меу удеима, не само меу придошлицама
кои су живели меу има, него и меу онима кои су по корену (т. пореклу) били
удеи. Тако су се и непослушни родитеима Исав (Пост. 26;34-35 и 27;46), роени
брат акова кои е први назван Израием (Пост. 32;28), и Авесалом кои е насрнуо
на живот свог оца, а био е син пророка и цара Давида што е владао у Израиу
непосредно након Саула, показали као туи у овом освееном роду.
4. Тако се, дакле, и меу нама сви називау по Христу, као што су се и сви они
називали по Израиу, али се само они кои живе по егово вои и творе егове
заповести и свое погрешке поправау покааем убраау у род хришански. уда
Искариотски не само да е био меу изабранима него и меу апостолима, и не само
меу апостолима, него и меу Дванаесторицом, меу самим корифеима. Отуивши
се од сродства са Христом, он се удаио од сваког назива коим се означава
сродство. Због чега се то догодило? Зато што ние ревновао за узвишено Царство
небеско, нити е примао к срцу зачуууа дела и учее Спаситеево, будуи да
созерцавае знамеа и дела Божиих приводи вери оне кои желе да их виде.
Слушае свештеног учеа, заедно са истином у Богу, показуе се у богоугодном
начину живота. Уз помо ово двое и презиром свега плотског и земног, свое
мисли распростиремо ка нади, приуготовено на небу.
5. Он то, меутим, ние желео, него е гледао на зему и на крау, на земне и ниске
насладе и корист коу е одатле могао имати, пожелевши ствари кое е више пута и
сасвим одлучно забранио Отац, Владика и Учите свих. На та начин он ние био
сродник и са-апостол Христу, него онима за кое Господ говори: Не тражите Ме
што сте знамеа видели, него што сте хлеба ели и наситили се (Мт. 6;26). Као
што су они што су видели знамеа ели хлеб и слушали речи Самоипостасног
Логоса кои се нас ради оваплотио, касние вапили Пилату Узми, узми, распни Га
(н. 19;15), тако га е и ова предао на смрт, иако е више него остали видео своим
очима и опитом спознао величину и божанство Господа. Он е пак претрпео (о,
неизрециве ли великодушности!) до смрти, и то до смрти на крсту (Фил. 2;8) у
име победничког знамеа над началником злобе, да би нас научио трпеу и да би
показао како нам користе искушеа и жалости ер каже: Господе, у невои
тражише Те (Ис. 26;16), подносиу гнев Господи (Мих. 7;9) и казна Твоа
поправа ме (Пс. 17;35, по Септуагинти), т. уздиже ме од бриге за тело и ствари
телесне и уверава да мотрим само на Тебе.
6. Ако ни у време невое не притекнеш Богу, ако се не поправиш еговом казном,
када е онда за тебе дои повоно време и шта е од постоеег или онога што се
збива помои твом поправау? Неко е пак упитати: "Зар телу ние потребна
храна и друге потребе?" Наравно, зашто да не. Ти, меутим, све то поседуеш
добивши од Бога ер, као што каже апостол, шта ли имаш што ниси примио (1.
Кор. 4;7), и стога захвали Дародавцу, исказавши Му захвалност делима. Као што е
346
Он послушао твоу воу и услишио твоу жеу, тако и ти приступи, послуша и
позна у чему е егова воа, послуша е и учини тако да би, као разборит човек
био похваен она кои слуша речи Мое, каже Господ, и твори их, и упоредие се
са мудрим човеком (Мт. 7;24). Ти Га, према томе, нееш назвати штедрим
Доброчинитеем само због пролазних и овоземаских ствари, него и због будуих
непролазних и небеских, ер каже: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био
веран, над многим у те поставити; уи у радост Господара своега (Мт. 25;21).
Ако у садаше време живиш у оскудици или се плашиш сиромаштва кое ти прети,
опет приступи ему, опет Га умоли, опет Му покажи послушае. Ослони се на
Господа, каже, и чека Га (Пс. 37;7). егов добри слуга познае се по своим
делима, ер Псалмопоац говори: Ти им даеш храну на време, отвараш руку Своу и
насиуеш све живо по жеи (Пс. 145;15-16). То е, дакле, Она што каже: Господ
Бог тво иде с тобом, нее одступити од тебе, нити е те оставити (5. Мос.
31;6), Она што говори: Слуге е Мое ести, а ви ете гладовати док онима кои то
нису каже: Ви ете бити жедни (Ис. 65;13).
7. Због чега подражаваш бесловесне животие у ономе што ти шкоди, односно у
попустивости према утроби и неспособности да се уздигнеш од земаских
ствари, иако си створен као усправан, како би помишао о вишем и тражио
више?
Због чега хоеш да и сам будеш свезан као она згрчена жена коу е сатана свезао
на 28. година, иако ова Реч (Логос) живота, коа у е ослободила, хое и може лако
да ослободи и тебе, само ако му притекнеш, ако га послушаш и покориш му се
уместо да затвараш уши, стално бежиш и супротставаш се?
8. Због чега подражаваш бесловесне у ономе што ти шкоди, не подражавауи их у
ономе што ти е од користи? Послуша пророка кои говори о томе да лавови, када
им е потребна храна, ричу и траже е од Бога, и добиау е да би се заситили.
Лавови ричу за пленом, и траже од Бош хране себи (Пс. 104;21). Говореи о
лавовима, он е разумнима оставио могуност да на основу их изведу закучак и
о свим осталим животиама. Ако, дакле, лав, кои е меу свим зверима
напрождривии, налукавии и намонии не може уловити себи храну ако то Бог
не дозвоава, шта онда реи о другим, слабиим животиама? О томе на примеру
птица говори и Сам Христос у Еванеу: Погледате, каже, на птице небеске како
не сеу, нити жау, ни сабирау у житнице, па Отац ваш небески храни их (Мт.
6;26). И шта говорим: животие на копну, летее, морске, водоземце, када каже:
Када траву у поу коа данас есте, а сутра се у пе баца, коа се не труди и не
преде, Бог тако храни и тако прекрасно и величанствено одева, зар не брине много
више о вама, маловерни (парафраза на Мт. 6;28-33)?
9. Ви, дакле, брао, иштите напре Царство Божие и правду егову и не само да
ете до века неотуиво бити наследници Царства Божиег, оправдани благодау
еговом, него е вам се и све ово додати (Мт. 6;33). Ако пак не тражите
првенствено Царство Божие и правду егову, него оно што храни и загрева ово
347
пролазно тело, онда ни то неете добити и можда му (телу) нанети ош вее зло,
односно заслужити вечну осуду и нанети штету своо души.
10. То се показуе и из онога што смо чули о Аврааму, односно ти си примио добра
своа у животу своме (Лк. 16. 25). удески народ е некада тражио да еде месо у
пустии и Бог им е дао неброено мноштво препелица. И наедоше се и даде им
што су желели, али их ош и не прое жеа, ош беше ело у устима иховим, гнев
се Божии подиже на их, и помори нааче меу има, и младие у Израиу поби
(Пс. 78;29-31). Због чега се на многе од их "подигао гнев Божии"? Зато што су
без боазни роптали и хулили на Бога и Мосеа, кои е по Богу био ихов
предводник. Због чега е уништио и "изабране меу има"? Зато што нису
спречили гомилу да се приклони ош веем злу. Такви су, дакле, они што су
одлучени од свете Цркве и Божиег Царства, било да су из старог, било да су из
новог народа Израиевог. То показуе и Господ у Еванеима када каже: А кажем
вам да е многи од истока и запада дои и сеше за трпезу с Авраамом, и Исаком,
и аковом у Царству небескоме, а синови царства бие изгнани у таму накрау
(Мт. 8;11-12).
11. Ко су ти "синови царства" кои е бити изгнани у "таму накрау?" То су они
што, мада исповедау веру, своим делима одбацуу Бога, ер су мрски, непокорни и
немарни за свако добро дело. Ко су пак они што е са Авраамом, Исааком и
аковом седети за трпезом у Царству небеском? То су они кои уз праву веру следе
Закон или учее Духа и кои веру показуу делима.
12. Она ко хое да им се придружи и избегне накрау таму, да се удостои
незалазне светлости Божие и непрекидно векуе са светима на небесима, нека
свуче старога човека кои се распада у варивим похотама, а то су пианчее, блуд,
преуба, нечистота, користоубе, среброубе, мржа, гнев, клеветае и свака
лукава страст. Нека се "обуче у дела новога човека" кои се обнава по образу
Онога што га е створио, а то су убав, братоубе, чистота, уздржае и сваки вид
врлине. Тим врлинама е се у нама настанити Христос, миреи нас са самима
собом и са другима, у славу Своу и беспочетног Оца и савечног и животворног
Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.
348
56. Беседа
О светим и страшним танама Христовим,
Изговорена четири дана пред Роее Христово
1. Реч коа садествуе нашем спасеу може да се упореди са семеном. Као што
земоделци напре обрауу (досл. украшавау) зему плугом па тек онда бацау
семена, тако би требало да се и ми напре украсимо и припремимо за примае
небеског семена, односно речи духовног учеа. Ми нисмо нежива и безосеана
зема коу е други обрадити и припремити да прими семена, него смо зема
одушевена (жива), продуховена и словесна. Зато би требало да се сами за то
припремимо покааем. Показау вам да су почетак покааа и украшавае душе
следили и они што су дошли да се крсте код ована, ер е речено: Он их
крштаваше у ордану и исповедаху грехе свое (Мт. 3; 6).
2. Исповедае грехова е, дакле, почетак овог украшаваа, односно покааа и
припреме, кои показуу да е човек примио у себе спасоносна семена, односно речи
Божие кое имау силу да спасу наше душе. Земоделци због тога и ору (браздау)
зему, да би из недара земе ишчупали диве корее и учинили е способном да
прими наша семена и бике. То исто чини и исповест приликом словесног
(духовног) браздаа срца: она из ега ископава и избацуе тане раве страсти и
чини га спремним за примае свештених семена, за украшавае (обраивае) и за
доношее плода врлина. И као што е зема после Адамовог преступа постала
родитека корова, тра и осталих бескорисних трава, тако е и удско срце
родите срамних и равих страсти и помисли, као и грехова кои отуда проистичу.
3. Због тога е, брао, потребно да сваки од вас има духовног оца, да му с вером
(повереем) приступи, да смирено стане испред ега и открие му раве страсти
свога срца. Када примите духовно исцеее, из душе ете са кореном избацити
коров и тре греха, кое е сваки од вас узгаио у себи услед острашеног и
сластоубивог живота. Тако ете своим ушима допустити да слушау духовне
поуке и покорити се ономе што ми проповедамо и предлажемо ради заедничке
користи, а посредством опроштаа и благослова кои ми даемо измириете се са
Оним Кои е, због незамисливог мора Свог човекоуба, приклонио небеса и
сишао на зему, полажуи у срца оних кои су Му послушни речи живота и
спасоносна семена. Нека зато нико од вас не одустане од овог почетка покааа, ер
како ете касние приступити и узнапредовати ка боем, ако не примите почетак
врлина?
4. Изнад свега, потребно е да сви ви сада покажете ревност према томе: богоносни
Оци дали су нам ових четрдесет дана да бисмо се унапред очистили, после чега
349
долази годиши празник Роеа по телу нашег Господа, Бога и Спаса Исуса
Христа, када е обича да се сваки хришанин причести еговим Светим Телом и
Крву, да се тиме седини с Н>им и да на божанствен начин постане едан дух и
едно тело са им. Уколико без исповести и покааа кое за ом следи човек ние
достоан да у себе прими чак ни речи божанственог учеа - а о чему смо ве
говорили и говориемо у наставку - како то да онда у себе прима Крв и Тело
Христово, а да се претходно ние очистио исповешу и покааем какво одговара
еговим сагрешеима? Због тога и велики Павле сведочи и поучава: Човек нека
испитуе себе, и тако од хлеба нека еде и од чаше нека пие. ер кои недостоно
еде и пие, суд себи еде и пие, не разликууи тела Господега (1. Кор. 11; 27-28),
т. не разумевауи да ово Тело, кое е без греха, нее прихватити да обитава у телу
обремееном гресима.
5. Ако не допуштамо да према Христу пружа руке и да Му се моли она кои ние
чист од грехова, а такое ни она кои претходно ние удаио сваку мржу и
помисли везане са тим - а о чему такое говори Павле, рекавши: Хоу, дакле, да се
мужеви моле на сваком месту, подижуи свете руке без гнева и двоумеа (1.
Тим. 2; 8), ако немамо одважност пред Богом уколико не задобиемо чисту савест,
као што каже Христов убени Богослов: Ако нас срце наше не осууе, смелост
имамо пред Богом (1. н. 3; 21), како емо онда у себе примити Бога и постати
едно тело (постати са-телесни) са им, ако претходно, путем исповести, нисмо од
себе удаили грехе, ако даваем милостие, чистотом и уздржаем, молитвом,
скрушеношу и осталим делима покааа нисмо очистили скверну коа се услед
грехова поавила у души? Бог не прима тво дар уколико нисте чисти и ти и тво
дар: Он е то у старини показао тиме што ние примио Каинов дар, него му е рекао:
Ако си право принео, ниси право разделио (1. Мос. 4; 7). Тако е према старом
закону било недозвоено да се у храм доноси новац кои е добиен као плата
блуднице (в. 5. Мос 23; 19). Он е касние кроз Еванее обзнанио: Иди, те се
напре помири са братом своим, па онда прии и донеси дар сво (Мт. 5; 24). Зар е
онда Он теби, кои се ниси очистио исповешу и покааем, дати Сво велики дар,
т. Свое тело? Шта кажеш? Бог не жели ни да се одлуке егове обавуу
нечистим устима, како каже псалам: А грешнику рече Бог: Зашто ти казуеш
законе Мое и узимаш завет Моу уста своа (Пс. 49; 16). Он, дакле, не допушта ни
да се завет егов узима у нечиста уста. Зар е онда Свое Тело дати таквим
устима?
6. Очистимо стога, брао, и тело, и уста, и мисли, да бисмо с убаву и чистом
савешу приступили. Ако кууние, гвожари и златари, када топе са бакром
злато, сребро или нешто томе слично, намеравауи да саем скупоценог метала и
бакру дау споашу блиставост, на почетку, током чишеа, скидау са бакра
сваку нечистоу, колико смо онда више ми, кои намеравамо да се на набои
начин позлатимо или да се, бое речено, обожимо, дужни да се очистимо од сваке
нечистоте тела и духа? Ми не чинимо да само споашост буде света, као што е
случа са позлаеним бакром, него посвеуемо и васцелу унутрашост. На та
начин емо приступити, када напре са себе оперемо скверну коа постои у дубини
душе, и на такав начин емо дои до спасеа.
350
7. Ако приступимо нечисте савести и не добивши, посредством исповести,
отпуштае грехова од онога кои е примио власт да их разрешуе и свезуе, ако,
дакле, приступимо и пре него што се обратимо Богу, и пре што се поправимо према
правилу благочаша, онда то, наравно, чинимо себи на осуду и на вечно мучее,
удаууи од себе и сама Божиа доброчинства и егово дуготрпее према нама.
Такав гази Сина Божиега, и крв завета коом е освеен за несвету држи и Духа
благодати вреа, каже апостол (евр. 10; 29). Сасвим е разумиво да она кои
поцепа и или баци у блато царски пурпур буде кажен. Исто тако, починио е
еднако зло и она кои неки скупоцени мирис проспе у блато или га затвори у
смрадну посуду. Божанствени дарови, наравно, не трпе никакву штету, ер су они
неподложни оштееу. Меутим, они се невидиво удаавау од нас; уколико та
Дар претрпи губитак у том смислу што за нас бива бескористан, онда е се то
тражити од онога кои га е недостоно примио.
8. Учинимо, дакле, себе путем покааа достонима или, бое речено, делима
покааа принесимо себе Ономе Кои недостоног може да учини достоним. На та
начин приступимо с вером и непостидном надом, помишауи не само на
видиво, него и на невидиво. Ова Хлеб се поавуе као нека завеса Божанства
Кое е скривено унутра. Откривауи то, божанствени Павле каже: Обновио нам е
пут нови и живи, кои нам е Он отворио завесом, тоест Телом Своим (евр. 10;
20). Посредством е се наше живее узноси на небеса, ер тамо обитава ова
Хлеб и ми улазимо у истинску Светиу над светиама, благодареи жртви Тела
Христовог, принето у непорочности. Приступамо, брао, истинитим срцем и у
пуно вери (евр. 10; 22).
9. Свето Причеше се назива Таном зато што оно ние само то што ми видимо,
него и нешто духовно и несхвативо, ер Господ управо о томе говори: Дух е оно
што оживава, а тело не користи ништа (н. 6; 63). Ако гледаш само оно што е
видиво, онда никакву корист ниси задобио. Ако пак гледаш на дух, т. ако Хлеб
кои е пред тобом посматраш на духовни начин, онда еш се, када се причестиш, и
оживотворити. Он ние ело кое пролази, него ело кое остае за живот вечни (н.
6; 27), Хлеб истинити кои е сишао с небеса, жив и кои дае живот свету (в. н. 6;
33). Она кои не окуси од ега, нее ни живети. Она кои га окуси живее у
векове, и не само да е васкрснути, него е и избеи вечне муке и задобити вечно
царство. Господ о том Хлебу ние Своим ученицима говорио само у време Тане
вечере, него е и авно, поучавауи у синагоги, предобавио о томе: Хлеб кои у а
дати Тело е Мое кое у а дати за живот света (н. 6; 51) и: Ако не едете Тело
Сина Човечиега и не пиете егову крв, немате живота у себи. Кои еде Тело
Мое и пие Моу Крв има живот вечни (н. 1; 53-54). О, какво чудо, о, каква
величина убави коу е Бог изобилно излио на нас! Препородио нас е Духом, а ми
смо постали еднога духа са им, као што каже Павле: Ко се седини с Господом,
едан е дух с име (1. Кор. 6; 17).
10. Да бисмо били едно с им не само по духу, него и по телу, да бисмо били тело
од еговог Тела и кост од егове Кости, Он нам е, посредством овог Хлеба,
подарио да се сединимо с им. Свака убав достиже свое испуее у
351
седиеу, а сво почетак има у сличности. Због тога и постои она стара изрека:
"Где е сличност, тамо е и убав."[1] убав брачног савеза има у том погледу
нешто више него остали видови убави. Због тога е оставити човек оца своега и
матер, и прилепие се жени своо, и бие двое едно тело (Мт. 19; 5). Тана е ово
велика, а а Говори о Христу и о Цркви, каже божанствени Павле. Овде се каже
"прилепие се" и "бие едно тело", али не и едан дух. Ми не само да се повезуемо
("прилепуемо"), него се кроз причешивае овом божанственим Хлебом и
седиуемо са Христом, постауи едно тело, али и едан дух са им. Видиш ли
да се превасходна величина ове убави према нама збива и испоава кроз предау
Хлеба и ове Чаше? Због тога, како се каже у псалму, жртву и принос ниси хтео, а
тело си ми припремио (Пс. 39; 7).
11. О, како е то разнолика и несхватива заедница! Христос е постао наш брат,
имауи са нама заедницу у крви и месу (евр. 2; 14) и самим тим нам се
уподобивши. Задобио нас е као истинске слуге и искупио нас Своом Крву.
Учинио нас е Своим приатеима и удостоио нас откриваа ових егових Тани.
Свезавши нас и заручивши нас са Собом као женик невесту, кроз причешивае
овом крву постао е едног тела са нама. Меутим, због божанственог Крштеа у
ега Он е постао и наш Отац, и храни нас Своим грудима као што убвеобилна
мака храни одочад и, што ош више задивуе, Он нас уместо млеком храни
Своом крву, али и Своим Телом и не само Телом, него и духом. Благородност
коу нам е дао никад се не умауе и узводи нас ка вео убави и дае нам ено
испуее, али не само тиме што емо Га видети, него и тиме што е Га свако од
нас додирнути и наслаивати се име, укоренити Га у срце и задржати у себи, у
своо души. Приите, каже, едите Тело Мое и пите Моу крв, ви кои желите да
имате живот вечни, да на та начин не бисте били само по образу Божием, него и
да бисте постали богови и вечни и небески цареви кои сте се обукли у Мене, Цара
и Бога, страшног за демоне, чудесног за ангеле, убени синови небеског Оца,
вечноживи украси синова удских, угодна обитеи наузвишение Троице.
12. Ако е само праобраз овог Тела оправдао Авраама (1. Мос. 14; 23), ако е само
праобраз ове Крви сачувао у животу првороену децу Израиеву у Египту, ако е
само праобраз ове Крви освештао древну Божиу скиниу (2. Мос 12; 23), ако су се
праобраз ове Крви и сама Светиа над светиама очистили, освештали и открили
као место Божиег имена на земи и дали свештенике, првосвештенике и
помазанике Божие, ако е, дакле, све то учинио праобраз, шта онда не би савршила
сама Истина? Ако без праобраза ове Крви Аарон ние улазио у Светиу над
светиама, онда е и нама небеса бити неприступачна уколико се не причестимо
овом Истином. Без тога неемо задобити обите на небесима, нити емо ми сами
постати обите Бога небеског, ни жртва жива, света и угодна Богу, ер смо само
због е (Крви Христове) добили приступ на небо. Каква е корист у крви моо
када будем силазио у пропаст, каже цар и пророк Давид (Пc. 29; 20).
13. Крв Божиу мешамо са нашом крву зато да бисмо уништили пропадивост
коа постои у о (нашо крви), ер се у ово, Крви Божио, садржи велика и
неописива корист. Она нас, уместо старима, чини новима, и уместо привременим -
352
вечнима. Она нас чини бесмртнима и вечноцветауима, као дрво засаено кра
извора вода (Пс. 1; 3) божанственог Духа, одакле се сабира плод за вечни живот.
Тако е из раа потекао извор, али он е био видив (вештаствен досл. чувствен), и
он е лице земе напоио видивим (вештаственим, досл. чувственим) водама (в. 1.
Мос. 2; 10). Од ове свете Трпезе коу нам е, да се изразим речима псалма,
приуготовио Христос насупрот неприатеима нашим (Пс. 22; 5), демонима и
страстима, поавио се духовни извор кои напаа наше душе, усходи на небеса и
обраа очи ангела ка Лепоти у коо се види богатство премудрости Божие,
побуууи их да пожеле да проникну у оно што нам е подарила ова Крв.
Приступауи Танама, ми постаемо царски пурпур или, бое речено, царско Тело
и Крв, преображавамо се у синове Божие (о, какво чудо!), постаемо учесници
божанског блистаа кое се таанствено излива на нас, и озареа кое нас чини
помазаницима Божиим и дае нам силу, сагласно обеау Христовом (в. Мт. 13;
43), да приликом Другог доласка Оца нашега заблистамо као сунце, само ако
скверна, коа се налази у души оног што приступа св. Причешу, не засени то
блистае.
14. Због свега тога, немомо се само унапред чистити и на та начин приступати,
него и после тога, кад добиемо ова божанствени дар, пазимо на себе и покажимо
велику будност (опрезност), да бисмо били изнад страсти и обзнанили врлине
Онога Кои е благоволео да обитава у нама због онога што смо проавили на
основу подобиа са им. Самима себи дамо одговор: с ким се то седиуемо и
чега смо се удостоили, и, задививши се превасходном величином дара и
величином егове убави према нама, устроимо своа дела речи и мисли сагласно
благо и угодно и савршено вои Божио (Рим. 12; 2). То е Крв Новог Завета
коа е утврдила и сам Нови Завет, т. Еванее Христово, ер е завештае
пуноважно тек после смрти (евр. 6; 19). Причешууи се Крву Завета
Христовог, пазимо да га своим поступцима не учинимо непостоаним за нас, како
нас услед тога не би сустигла казна и вечно мучее као оне што Крв Завета Коом
су се освештали нису сматрали за светиу (в. евр. 10; 29). И као што велико
обеае припада онима кои сачувау светиу добиену кроз св. Причеше - а то
обеае е Царство небеско - тако и велика казна очекуе оне кои су, након
примаа дара, учинили себе бескориснима. Ако су, каже апостол, они кои су се
одрекли Мосеевог закона сагласно овом закону немилосрдно били кажавани
смру, утолико е тежо казни бити изложен она кои Крв Завета ние сматрао за
светиу и тиме увредио ову велику благодат (в. Jeвp. 10; 28-29)..
15. Молим вас, брао, да благодат Божиу у себи сачувамо неумаеном, у
потпуности се предавши послушау и испуеу светих заповести и на делу
приносеи себе Богу, ер е и Он Себе дао за нас. Сам Отац е због нас дао Свог
единородног Сина, а Сам Син Божии е дао Себе. Зар ми, са свое стране, неемо
дати саме себе, али не за ега него за себе саме? Како емо, меутим, ми дати себе
Христу, Кои е Себе предао за нас? Ако у себи утврдимо убав према ему и
едних према другима, ако се, ради ега а пред самима собом и другима смиримо
под крепку руку Божиу, не мислеи гордо него се смирено понашауи (Рим. 12;
353
16), ако, колико е то могуе, распнемо тело са страстима и жеама (Гал. 5; 24),
ако умремо за грех и живимо у врлини.
16. Овоме нас учи само распето Тело Христово кое нам се нуди као храна, ер,
хранеи се им, истовремено учимо да учествуемо у еговим врлинама и
страдаима, да бисмо и вечно обитавали и царевали с им. И то е он предобавио
кроз пророка Давида, говореи: Жртва хвале прославие Ме, и тамо е пут коим
у му показати спасее Божие (Пс. 49; 23), ер се као помен онога што е Он
учинио због нас савршава ова Жртва хвале у славу и похвалу егову. И као што
само Тело и крв Христова уистину лежи пред нама, она (Крв) исто тако говори
Богу и Оцу, далеко снажние него крв Авеева, ер е она крв вапила Богу против
брата, а ова крв вапи за нас кое е Господ толико удостоио да е постао наш Брат,
умилостивууи Га за нас и помиривши нас са наузвишениим Оцем; она говори
и нама, асно нам показууи пут убави, зато што е и Он Сам због убави према
нама умаио (унизио) Самога Себе до нас (т. до наше природе) и душу Своу
положио за нас, показууи нам пут смиреа: ер у смиреу суд се егов узе: као
овца на заклае воен би (Иса. 53; 7-8), указууи нам на пут послушаа зато што
е и Он био послушан Оцу, и то до крста и смрти; пут кои кроз умртвавае
страсти води у живот вечни.
17. Он Сам е био мртав - а ево, живи у векове и даруе живот онима кои су се
путем вере и врлине привезали за ега, прославауи их и Сам од их будуи
прославан, са беспочетним еговим Оцем и пресветим и благим и
живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
НАПОМЕНЕ:
1. Аристотел, Никомахова етика.
354
57. Беседа
Изговорена на Недеу Праотаца, где се говори о родослову по телу
Господа нашег Исуса Христа и о Приснодеви Богородици,
Коа Га е у девствености родила
1. Давид е указао да наш Господ Исус Христос нема родослов по божанству. То
исто каже и Исаиа, а после их и апостоли. Како би уопште и могао да има
родослов Она Кои од почетка есте, Кои е у Бога, Кои е Бог и Логос и Син
Божии, немауи оца кои би пре ега постоао, а имауи, заедно са Оцем, Име
кое е изнад сваког имена и речи? Родослов води кроз главне у роду (племену) и
кроз различита лична имена. Не постои, меутим, ништа старие од Имена
Божиег, и то се може реи и за Оца, и за Сина, и за Духа Светога Кои су едно и
ни по чему се не разликуу.
2. Неизрецив е, дакле, Христов родослов по божанству, али се зато егов
родослов може пратити по егово удско природи, ер нас е Син Божии
удостоио да, ради човековог спасеа, прихвати порекло од уди и да постане Син
Човечии. Та егов родослов изложила су истовремено двоица еванелиста,
Мате и Лука. Мате, меутим, сагласно данашем читау из еговог Еванеа,
почие од предака, али не помие никога пре Авраама а затим, почевши од ега,
долази до осифа. Према Божием домостроу, егова заручница постала е
Богородица Дева Коа е потицала из еговог племена. На та начин, ено порекло
ни по чему ние заостаало за еговим. Лука пак не почие од предака него од
наближих (сродника) и, идуи у прошлост, не заустааа се код Авраама, него,
набраауи дае, не застае чак ни код Адама, тако да е и Бога уброао меу
Христове прародитее по удско природи. Мислим да е тиме желео да покаже
како човек ние био само творевина Божиа, него и егов син по духу коега е тада
(на почетку, приликом ствараа), кроз животоначално удах-нуе Бог дао човеку
заедно са душом. Дух е човеку дат као залог: ако га се буде придржавао и очувао
заповести, могао би да буде причасник и савршениег единства са Богом, због чега
би вечно живео са Богом и задобио бесмртност.
3. Следеи злобни савет престушшка, човек е прекршио Божиу заповест и показао
се недостоним тога. Био е лишен залога и осуетио е Божии ци. Меутим, како
е благодат Божиа непроменива а намера истинита, врши се избор меу онима
што су потекли од Адама, да би после дугог времена био пронаен одговарауи
сасуд за ово божанско усиновее и благодат, кои е у потпуности служити
Божио вои. Поавио се сасуд достоан да се у ему ипостасно седини божанска
и удска природа, кои ние само високо поставио нашу удску природу, него е и
355
поправио читав удски род. Као такав свети сасуд показала се Богоотроковица и
Богомака Дева, због чега у е архангео и на звао "благодатном" као уистину
изабрану меу изабранима, као непорочни и беспрекорни сасуд, достоан да у себе
смести богочовечанску ипостас и да о садествуе. Бог у е, дакле, превечно
предодредио за Себе и од века е одабрао, удостоивши е превасходне благодати и
учинивши е и пре еног чудесног рааа насветиом меу светима. Зато е и
благоволео да Она обитава у Светии над светиама, како би од самог свог
детиства и Она обитавала уз ега. Ние у едноставно изабрао меу многима,
него меу свим од века изабранима, славнима и знаменитима по свом благочашу,
разборитости, богоубивости, општекорисним особинама, речима и делима.
4. Обратите пажу на то одакле потиче ова избор. Меу Адамовом децом, Бог е
изабрао чудесног Сита кои е по своо прекрасно нарави, уздржаности чула и
красотом врлина представао оживено (о-душевено) небо. Бог га е због тога
изабрао и од тог изабраа требало е да потекне ова Дева, истинско Небо и
богодолична Кочиа наднебеског Бога, да призове уде ка бесмртном усиновеу.
Услед тога се читав род Ситов назива "синовима Божиим". Осим тога, име "Сит"
означава устаае или, бое речено, васкрсее, кое е, у правом смислу, Господ,
ер онима што веруу у ега обеава и даруе бесмртни живот.
5. Погледате како праобрази одговарау едан другом: Сит е Еви, како она каже,
био уместо Авеа, коег уби Каин због зависти (1. Мос. 4; 25). Тако е и Син Деве,
Христос, за васцели удски род био уместо Адама, коега е због зависти умртвио
зачетник и родите зла. Сит, наравно, ние васкрсао Адама, пошто е он био само
праобраз васкрсеа. Наш Господ, Исус Христос, васкрсао е и Адама, ер е Он
истински живот и васкрсее уди, Чиом су се силом сви кои су потекли од Сита
због наде удостоили божанског усиновеа, па су и названи "синовима Божиим".
Да су они управо на основу те наде били названи синовима Божиим асно се види
и на основу првог кои е био тако назван и кои е наследио то изабрае. Био е то
Ситов син Енос кои е, према Мосеу, први са надом призивао име Божие (1.
Мос. 4; 26).
6. Да ли асно увиате да е он на основу наде добио божанствено именовае? Ако
се у Септуагинти каже да е ова "први с надом призивао име Господе", то се ни
по чему не разликуе од других (превода Старог Завета). Енос е живео
богоугодние него било ко други у то време, први после Сита и зато е примио ову
наду од Бога, са ом Га е призивао и по о е био назван. Меу Адамовом децом,
Бог е изабрао Сита и зато Лука води до ега родослов читавог племена из коега е
Христос потекао по телу. Као што смо рекли, меу Ситовом децом изабраем е
дато првенство Еносу кои е показао да врлина не остае ненаграена и да ова
свет, подложан смрти, ние достоно обитавалиште за оне што су угодили Богу.
Пошто е он (Енос) угодио Богу, био е премештен са земе. И опет, меу онима
што су потекли од ега, изабраа се удостоио Ламех чии е син, али ве после
Потопа, отац васцелог удског рода. Био е то Ное, кои се такое удостоио да
буде изабран, ер се пронашло да едино он, заедно са своим домом, живи
целомудрено у време кад су синови Божии узимали за жене кери удске, како
356
приповеда Мосе. Ти синови Божии потицали су од Сита, али су као недостони
били одбачени и с презиром протерани из оног племена ове Маке-Деве. Они у
потпуности беху лишени Духа Божиег, Кои е касние сии на Деву, сагласно
речима архангела-благовесника: Дух Свети дои е на тебе и сила Вишега
осение Те (Лк. 1; 35), Кои е предустроио и оно што о е претходило, са небеса
одабирауи и очишууи родовски (племенски) низ, прихватауи оне достоне
или оне кои е бити очеви знаменитих синова, а оне недостоне потпуно
одбацууи.
7. Због тога е Бог и рекао о онима кои су одбачени у та времена: Нее Дух Мо
обитавати у овим удима, ер су тело (1. Мос. 6; 9). Иако Дева потиче од
Адамовог тела и семена, а од е по телу потиче Христос, то племе е на много
начина Дух Свети прочишавао са небеса, када се у ему (роду, племену)
савршавало изабрае по достоанству. Због тога е и Ное, кои беше праведан и
савршен у свом роду, како о ему говори Писмо, био удостоен овог изабраа.
8. Размотрите колико Дух Свети свима кои имау ум асно показуе да е васцело
богонадахнуто Писмо било написано ради Богородице Деве. Започевши ен
племенски низ од Адама и проводеи га кроз Сита, Ноа и Авраама, а затим кроз
Давида и Зоровавеа и прецизно помиуи оне кои су живели у ихово време и
после их, доводи племе до оног времена када се поавила Богородица Дева.
Родослове других племена или уопште не започие, или пак, ако их и започие,
убрзо их прекида и препушта пучини заборава, помиуи углавном Богородичине
претке и оне кои су или сами по себи или своим делима предизображавали Христа
Кои е потеи од Деве.
9. Видите ли да е ова Ное асан праобраз Онога Кои е се у будуности родити
од Деве, и ради Коега е и савршено ово изабрае? И Ное е био спасите
племена, али не васцелог удског рода, него само свое породице, коа се у целини
спасла због ега. Тако е и Христос Спасите удског рода, али не васцелог
уопште, него васцелог еговог дома, односно Цркве, али не и оних непокорних.
Ноево име, када се преведе, значи "починак." Ко е, меутим, истински Починак,
ако не Од Деве Роени, Кои каже: Ходите к Мени путем покааа сви кои сте
уморни и натоварени, и наи ете поко душама вашим (Мт. 11; 28), ер вам
даруем слободу, починак и живот вечни.
10. Када е Ламех свог сина назвао Ное, као да е у ему видео Христа, Кои е се
касние родити из еговог племена и Кои е постао Починак за све благочестиве
од памтивека. То име асно пророкуе о Христу, ер е речено: И даде му име Ное,
говореи: Ова е нас одморити од дела наших и од тегобе руку наших, и од земе
коу прокле Господ Бог наш (1. Мос. 5; 29). Те речи се нису односиле на Потоп кои
е се десити, ер е Ламехова смрт претходила Потопу. Меутим, како Ламех каже:
Ова е нас одморити, он и самога себе чини учесником прореченог починка. У то
време, помисли удских срца ош нису биле свагда зле (в. 1. Мос. 6; 5), због чега
е дошло до свеопште пропасти на земи и свих кои су на земи живели. На кога
су се онда односиле речи: Ова е нас одморити? Он, меутим, додае и ово: Од
357
земе коу прокле Господ Бог наш. Ко нас е одморио од ове земе? Зар то ние
Она Кои е отворио небеса и тамо узнео нашу природу, показавши нам и речу и
делом узлазни пут ка небу и призвавши нас да име корачамо? Ако е и Потоп био
праобраз починка, онда е он значио уништее и пресецае греха, а не олакшае и
починак за грешнике.
11. На та начин и из тог разлога дошло е до Ноевог изабраа. Меу еговом
децом и за Богородичино племе изабран е Сим. Иако е и афет био угодан оцу,
само е Сим од оца зачуо: Нека е благословен Бог Симов (1. Мос. 9; 26), ер е из
еговог племена потеи Бог. Од ега е потекао Авраам, кои е преименован и
изабран меу свим потомцима Ситовим да се из еговог племена роди Мака и
Дева. Бог га е изабрао и дао му оно велико обеае да е се у ему благословити
сва племена на земи (1. Мос. 12; 3). Како каже Павле, Христос Бог Кои се родио
од Деве е егово семе по телу. Шта да кажемо о Авраамовим боговиеима, о
божанским знамеима и божанским обеаима коа су предизобразила и
предобавила оно што се односи на Приснодеву-Богородицу и на неизрециво
Роее? Да бисмо укратко поменули и остале - ер нам време не допушта да
одуговлачимо, реи емо да е меу онима, роеним од Авраама, био изабран
Исаак, а меу еговим синовима аков. Меу аковевим синовима изабрано е
удино племе, одакле е потекао есеев корен. Из тог корена поникао е Давид,
псалмопоац, пророк и цар, о коем Бог каже: Семе егово остае до века и престо
егов као сунце преда Мном, и као месец уреен до века, и Сведок е веран нa нeбy
(Пc. 88; 37-38).
12. Ко е та сведок? Свакако, Она Кои седи на небеском престолу и о Коем, опет,
Псалмопоац на другом месту каже: Нека буде име егово благословено у векове,
пре сунца пребивае име егово, и благословие се у ему сва племена земаска
(Пс. 71; 17). Овде се проавуе двоструки родословни низ блаженог племена
Богородичиног и осифовог, кои е био ен заручник, ер су обое, и он и Она,
сагласно закону, потицали из истог племена и отабине. Почевши одавде,
родословни низ се удвостручуе, и у ему се преплиу како роена (природна,
телесна), тако и деца по закону, и низ се често спаа у едно. Често се, меутим, ова
низ дели на двое, па на чудесан начин едно исто дете има два оца кои су при том
браа: то значи да е едан од их отац по закону кои га ние природно родио, док
е други отац по природи, будуи да е дете од ега роено, али га е уступио
бездетном брату, да кроз ега и он добие потомство. На та начин, дете кое е
роено кроз оба оца води порекло од Давида. Неко би могао да запази да е ово
племе двоако: царско племе се често повезивало са свештеничким. Тако е, на
пример, Зороваве, кои припада божанственом низу Богородичиног племена, кроз
Натаново покоее приброан свештеницима, а посредством оних роених од
Соломона, кои е после Давида наследио царство, води свое порекло од Давида.
Из тог разлога се код еванелиста разликуу родослови Господа Исуса Христа по
телу: едан од их прати порекло од природних, а други од отаца по закону и
доводи га до праотаца. едан од их (Мате) помие само оне кои су припадали
царском племену, док други (Лука) помие и оне из левитског.
358
13. Будуи да е био изабран да буде меу праоцима Богомаке, и Зороваве е био
праобраз Христов, удостоивши се великих пророштава и дела. Роен е у
заробеништву, али е због своих врлина и учености изазвао дивее мианског и
персиског цара Кира. И еврее и незнабошце поучавао е сили Истине, ослободио
е сво народ из ропства и обновио храм Божии, као што е касние учинио
Христос. Господ, меутим, ние обновио неживи, него живи и словесни храм, т.
нашу природу, избавивши е не од видивог и недавног, него од духовног и
древног ропства. Осим тога, Он свое следбенике ние превео у другу зему, него
их е са земе превео на небо. Ова Зороваве е праотац како Пресвете Деве, тако
и заручника осифа. Меутим, он е праотац Деве само по роеу, док е осифу
праотац и по роеу и по закону, ер е осиф имао два оца: Илиа (према Луки) и
акова (према Матеу). Илие и аков били су браа и потицали су од Зоровавеа.
Када е Илие умро не оставивши потомство, онда е ова аков, према закону,
оставио Илиу потомство са Илиевом супругом, т. осифа.
14. Све су то биле праслике и праобрази великих тани, ер е било неопходно да се
царско племе на много начина повеже са свештеничким и састави Христов
родослов по телу, ер е Христос на много начина вечни Цар и Архиере. Са тим е
сагласно и оно што закон прописуе да усиновена деца буду у истом положау као
и синови и да их очеви воле подеднако као роене синове, ако не и више од их.
На основу овога, закон уреуе и друге родбинске односе. Било е то
предизображее и асан праобраз Христовог усиновеа (нас) по духу и закону
благодати, као и успоставаа родбинских веза, ер Он Сам каже у Еванеу: Ко
изврши воу Оца Моега Кои е на небесима, та е брат Мо, и сестра, и мати
(Мт. 12; 50).
15. Видите ли да се порекло Христово и сродство са им не успостава по закону
природе, него по благодати и закону кои се на о заснива? Он е неупоредиво
бои од Мосеевог закона, ер синови, кои су призвани овим (Мосеевим)
законом, нису роени од Бога нити су превазишли природу. Меутим, синови кои
су задобиени посредством закона благодати родили су се од Бога, узвисили су се
над природом, усинио их е Авраам и постали су блискии од оних што се називау
природним (крвним) синовима. Како каже Павле, сви кои су у Христа крстили, у
Христа су се обукли (Галат. 3; 27). Они кои су по природи деца других родитеа
натприродно се раау од Христа Кои е утолико превазишао природу, уколико се
и Он Сам бесемено оваплотио од Духа Светога и Приснодеве Марие, а онима што
у ега веруу дао силу и власт да буду чеда Божиа, коа се не родише од крви, ни
од жее телесне, ни од жее мужевеве, него од Бога (Jн. 1; 13).
16. Зашто, кажу, онима што су се родили од Бога ние дао да буду чеда Божиа, него
им е дао силу и власт да то постану? Зато што, гледауи према крау и према оном
васпоставау, т. савршенству будуег века, исти еванелиста каже у своо
посланици: ош се не откри шта емо бити.., а када се открие, биемо слични
ему (1. н. 3; 2). Тада емо и ми бити чеда Божиа коа виде и осеау блистае
Божие, озарени саем славе Христове и блистауи заедно с им, какви су били
Мосе и Илиа када су заедно с им у слави заблистали на Таворско гори ер е,
359
каже, праведници тада засиати као сунце у царству Оца свога (Мт. 13; 43). Сада
нам е кроз благодат светог крштеа дата сила и власт за то. Као што е
новороенче од родитеа добило силу да постане одрастао човек и наследник куе
и иметка, али то наследство ош не поседуе због свог малолетства и нее га ни
поседовати уколико га смрт уграби пре овог времена, тако е и она кои е силом
крштаваа у Христа препороен у Духу, примио силу да постане син Божии и
санаследник Христов, сигурно и неминовно задобити божанско и бесмртно
усиновее и наследство у будуем веку, уколико га не буде лишен због духовне
смрти, односно греха. Телесна смрт е у будуем веку бити поништена, док е
духовна смрт имати власт над онима што су е ош овде привели себи.
17. Према томе, требало би да сваки крштени, уколико жели да добие очекивано
вечно блаженство и спасее, живи изван сваког греха. То откривау Петар и Павле,
наузвишении у узвишеном збору светих апостола. Тако е Павле о Христу рекао:
Што е умро, греху е умро едном за свагда, а што живи, Богу живи (Рим. 6; 10)
а затим додао: Тако и ми треба да будемо мртви греху а живи Бо1у (ст. 11). Петар,
опет, каже: Када, дакле, Христос пострада за нас телом, и ви се том мисли
наоружате, ер ко пострада телом престао е да греши. Да остало време
живота у телу не живи више по жеама човечиим, него по вои Божио (1.
Петр. 4; 1). Ако е Господ због нас живео на земи и та живот нам оставио као
пример - а живео е безгрешно - онда е нужно да и ми, подражавауи ега,
живимо безгрешно. Ако е Авраамово деци по телу рекао: Да сте деца Авраамова,
чинили бистедела Авраамова (н. 8; 39), онда е утолико пре реи нама, кои по
телу нисмо у сродству са им: "Да сте Моа деца, зар не бисте чинили моа дела?"
Према томе, она кои после божанственог крштеа, после споразума кои е у себи
склопио са Богом и божанствене благодати коа отуда проистиче, не следи Христов
начин живота, него чини преступе и вреа Доброчинитеа, мора у потпуности бити
лишен божанског усиновеа и вечног наследства.
18. Ко е, о, Христе Царе, достоно прославити величину Твог човекоуба? Оно
што Теби ние било потребно и оно што Ти ниси савршио - а а мислим на
покаае, кое ние потребно Оном што е безгрешан - подарио си нама као
посредника, када сагрешимо и после благодати. Оно значи да се, зажаливши због
сагрешеа, опет обраамо ему и начину живота какав е по егово вои. Ако
починиш чак и смртни грех, али се душом одвратиш од ега и одрекнеш га се,
обрати се Господу делима и истином, буди одважан и има велику наду, ер Он те
нее лишити вечног живота и спасеа. И заиста, ако дете по телу умре, егови
родитеи га нее васкрснути. Меутим, она кои е роен у Христу, чак и ако
падне у смртне грехове, нека притекне ему, своме Оцу Кои и мртве васкрсава, и
поново е оживети и задобити божанско усиновее, и нее бити лишен саживота
са праведницима.
19. Нека то наследство сви ми задобиемо у славу егову и беспочетног Оца и
живототворног Духа, сада и увек и у бесконачне векове. Амин.
360
58. Беседа
Изговорена на спасоносно Роее по телу
Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа
1. Данас е празник девственог роеа, и беседа е се неминовно узвисити
саобразно величини слава и продрети у таинство, онолико колико нам е могуе
и допуштено и колико нам то дозвоава време, како бисмо и ми проавили нешто
од силе коа се у ему садржи. И ви брао, молим вас, напрегните и узвисите сво
ум, као да се блиставо просветуе божанским небеским саем, тако да схватите
начистиу светлост богопознаа, ер видим да се данас небо и зема изедначуу у
части, да се све дое (земно) узвисуе ка оностраном и бива еднако вредно као и
горе (небеско) што снисходи ка ему. Ако, дакле, постои неко небо небеса и ако
постое неке горе воде кое прекривау небеса, ако постои неко место, положа
или надземаски поредак, ипак нема ничега чудесниег и достониег почасти него
што су пеина и асле, купе и пелене Младенца, ер од свега, што е Бог створио,
нема ничега што би било корисние и божанствение од Роеа Христовог, кое
данас празнуемо.
2. Превечни, безгранични и свемогуи Логос данас се телесно раа у пеини
немауи ни уточиште, ни кров, ни дом, и као Младенац полаже се у асле, гледа се
очима, додируе рукама и повиа у пелене. Овде ние реч ? томе да е духовно
суштаство у стварау претходило суштаству какво рание ние постоало, или ?
телу кое е постало и убрзо потом било одбачено, или пак о томе да су тело и дух
седиени у едно како би образовали едно разумно живо суштаство, него ? томе
да су се посредством Ума (Духа) Бог и тело несливено сединили да би образовали
едну Богочовечанску ипостас што е проникла у девствену утробу у коо е и од
кое се, благовоеем Оца и садествоваем Светог Духа, постао надипостасни
Логос. Он се сада раздваа од утробе и раа као Младенац, али очувавши
неповреенима знамеа девствености свое Маке, бестрасно (безболно) се
раауи као што е бестрасно и зачет, будуи да се Родитека показала
узвишениом како од страсне насладе приликом зачеа, тако и од пороаних
болова приликом рааа. Као што каже Исаиа: Она се породи пре него што осети
болове (Иса. 66; 7), она е, избегавши пату, превечног Логоса родила по телу, и не
само да е недокучиво егово божанство, него е и начин еговог седиеа са
телом непомив, као што и егово бесконачно снисхоее и божанствена и
неизрецива узвишеност превазилазе сваки ум и сваку реч, будуи да се Он не може
упоредити са творевином. Ако и по телу погледаш на Онога Кои е данас роен од
безбрачне Деве, опет еш увидети да се ни то не може упоредити ер е Он, како
каже Псалмопоац, налепши меу синовима удским (Пс. 45;2). Он ние рекао
361
"лепши" него едноставно "налепши", како не би поредио оне кои се не могу
поредити, односно обичне уди са природом коа е седиена са Богом.
3. Тога ради помаза Те, Боже, Бог Тво уем (елеем) радости више него
причаснике (код Даничиа: "другове") Твое (Пс. 45; 7), каже у наставку
Псалмопоац. Он е савршени Бог и савршени човек. Та Бог е и помазани и Она
Кои помазуе, ер се каже: Помаза Те Боже, Бо1 Тво, ер Бог Отац помазуе
Логоса као Човека и помазуе га савечним и единосуштним Духом, ер управо то и
есте "еле радости"; због тога е Он и Бог, и Божанско Помазае, и Помазани. Ако
се, дакле, Он и помазуе као Човек, Он, као Бог, у себи има источник помазаа.
Због тога е, божанствено видевши све помазане од Бога, он (псалмопоац Давид)
посматрао и указао на их као на егове причаснике, ер е едино Богу своствено
да не буде причастан, него да други буду причасни ему Самом и да има
причаснике кои се радуу у Духу. Такав е, дакле, Она што се данас раа у убого
пеини и кои е од нас прославен као Младенац у аслама.
4. Када е Она Кои е све из небиа привео у бие, на земи као и на небу,
погледао на Своа разумна створеа што су непотребно тежила нечему веем (в.
Пост. 3;5), подарио им е Самога Себе од чега нема ничега веег, ничега томе
еднаког нити томе приближног, предавши Себе онима што желе да Му буду
причасни, како бисмо убудуе без опасности стремили ка боем, док смо се на
почетку услед тога изложили навео опасности, и да при том сваки од нас, тежеи
да постане Бог, не само не буде кажен, него и да достигне то п1то жели. Он на
чудесан начин уклаа повод за пад какав е постоао "од почетка", а то е била
разлика у превасходству и ништавности коа се запажала у живим биима, одакле
е проистекла завист и подмуклост, као и отворено или прикривено
неприатество. Не желеи да буде нижи ни од едног ангела и да се по
превасходству изедначи са Творцем, началник зла е први, без иедног
претходника, доживео страшан пад. Затим е, обузет завишу и нападауи
подмуклошу, и Адама повукао на дно ада, услед исте такве жуде, учинивши та
пад тешко излечивим, тако да е ради еговог (човековог) призива био неопходан
чудесни долазак Божии кои се данас и извршио, док е она едном занавек самоме
себи починио неисцеив пад, али не тако што е нечему постао причастан него
постауи самозло (зло само по себи) и пуноа зла, приносеи себе онима што желе
да буду причасници зла.
5. Благоволеи да данас поништи узрок гордости коа погубуе егову разумну
творевину, Бог о се (творевини) у потпуности уподобуе. Будуи да е по
природи и достоанству Он истоветан Самоме Себи, чини да и творевина по
благодати буде само себи истоветна и еднака по достоанству. А на кои начин се
све то извршава? Тако што Сами од Бога Бог Логос, неизрециво се умаивши,
снисходи са Свое висине у удску краност нераскидиво е седиууи са Собом,
миривши се и осиромашивши саобразно нама, учинивши дое (земаско) горим
(небеским) или, бое речено, споивши едно са другим и седиууи божанску
природу са удском и тако свима указууи на смирее као на пут што води ка
362
горем (небеском), поставауи данас Самога Себе као узор и удима и светим
ангелима.
6. Услед тога данас и ангели задобише непоколебивост, ер на делу од Владике
научише да се пут ка узвишености и уподобаваа ему не састои у гордости
него у смиреу. Услед тога удима постае лако да се поправе, спознауи да е
смирее пут призива. Услед тога е злоначалник, будуи сама гордост, постиен и
потпуно поражен, иако е рание изгледало да е постоан и да сам по себи нешто
представа. Тако е чежом за веим покорио и поразио друге, уздауи се у
ихово прекомерно безуме, док данас онима, кое е рание злобно обмануо,
уистину личи на играчку. И сада, када се родио Христос, ега газе они што су
некад били под еговим ногама, кои се сада не горде као што их е ова погубите
наговарао, него следе смирене, што им е делима показао Сам Спасите, и путем
смиреа задобиау надземаску узвишеност.
7. Због тога се Бог, кои седи на херувимима (в. ез. 1;25), данас налази на земи
као Младенац. Иако невидив и за шестокриле серафиме, кои не само да нису у
стау да нетремице созерцавау егову природу него ни егов са и славу због
чега крилима засеуу очи (Ис. 6;1), сада бива виен чулима и открива се телесним
очима, ер постаде тело. Она, што свему постава границе и коега ништа не
ограничава, обухваен е на брзину начиеним и малим аслама. Она што све
садржи и све обухвата, био е повиен у мале пелене и спутан обичним повоима.
Она кои поседуе непресушне ризнице богатства добровоно излаже себе таквом
сиромаштву да се ега ние нашло места чак ни у гостионици. Због тога и улази у
пеину и ту бива роен Она што е надвремено (безвремено), бестрасно и
безначално роен од Оца. Она Кои е исте природе као и Наузвишении Отац ние
се Своим роеем (каквог ли чуда!) само обукао у унижену природу, нити се само
изложио навеем сиромаштву раауи се у убого пеини него е, будуи ош у
утроби, примио и крау осуду какву наша природа носи ош од самог почетка,
убраауи се и уписууи меу слуге (в. Лк. 2;4-6) Она Кои е господар васцеле
твари, ни на кои начин не чинеи служее (ропство) нечасниим од господареа,
бое речено, показууи да су слуге часние од тадашег господара, уколико
разумеу величину благодати и бивау о покорни. ер се она кои е тада био
земаски господар, ние придружио Цару небеском, али су то учинили сви егови
потчиени. има се ние приброао она што е тада господарио на земи, него
Господар небески.
8. На едном месту Давид, кои е богоотац због данас Роеног од еговог рода,
ускликуе Богу: Руке Твое створиле су ме и начиниле ме; уразуми ме, и научиу се
заповестима Твоим (Пс.119;73). Због чега он то каже? Зато што само Створите
може подарити истинско сазнае. Када човек спозна и постане свестан оне части
коу е наша природа примила од Бога ер у е по Свом образу створио Своим
рукама, када схвати егово човекоубе, он е Му притеи, послушати и научити
егове заповести. Колико е више то учинити ако спозна, према своим
могуностима, ову велику тану нашег ствараа и призива? Када е Своом руком
од земе створио нашу природу и од Себе у у удахнуо живот, Она Кои е све
363
остало створио едном речу, дозволио о е да се управа по сопственим
помислима, ер е створена као разумна и са слободном воом. Будуи усамена и
обманута наговором лукавога, ние била у стау да се одупре насртау и очува оно
што о е своствено и посрнула е према ономе, што о е противно. Услед тога,
Он Своом руком не само да е чудесно васпостава него е и задржава, не само
тако што е Сам подиже и спречава да падне, него и тако што се неизрециво облачи
у у и нераздеиво седиуе са ом тако што се од жене раа као човек и
истовремено Бог, како би узвисио ону исту природу коу е Он створио у
прародитеима и примауи е од Деве како би створио новог човека.
9. И заиста, уколико би Он потицао од семена, онда не би био нови човек. Имауи
удела у старом човеку и наслеууи егову кривицу, не би у Себе могао примити
пуноу непропадивог Божанства и постати извор неоскудног освееа, тако да
преизобием силе ние опрао само нечистоту прародитеа насталу услед греха,
него у е поседовао довоно и за освеее потомака. Као што за стално напаае
великог града не би била довона вода сакупена у посудама, него е потребно да
град има сопствени извор воде и у том случау никада нее бити принуен да се
због жеи преда неприатеу, тако ни за стално освеее свих не би могао бити
довоан ни човек ни свети ангео кои су причасношу задобили има своствену
благодат, него е било неопходно да твар сама у себи поседуе извор како би они
кои му приступау и пиу са ега остали непобедиви за слабости и недостатке кое
су се у о (твари) укорениле. Због тога ние дошао ни ангео ни човек, него Сам
Господ Исус Христос и спасао нас, постауи ради нас човек остауи при том и
непромениви Бог. Градеи сада Нови ерусалим и подижуи Себи храм од
одухотвореног камеа, сабирауи нас у освештану и васеенску Цркву, Он у
еном темеу, а то е Сам Христос (в. Еф. 2;20), утвруе непресушни извор
благодати. Због тога се пуноа живота, господарска и вечнопостоеа, свемудра и
свемона природа седиуе са оном природом коа е услед непромишености
била обманута, услед немои била поробена од лукавога, док е због лишености
божанског живота била бачена у адске дубине, како би у у унела мудрост, силу,
слободу и безгранични живот.
10. Осврните се на непосредна знамеа овог неизрецивог седиеа и корист коа
отуда проистиче, а затим и на она посредна. Звезда е следила мудраце и
зауставала се онда када се и они зауставе, а када се они креу, и она напредуе
заедно са има, бое речено, она их сама подстиче и позива на пут као ихова
предводница и путеводитека. Она им е била путеводитека када су се кретали,
када су одмарали своа тела и она сама се зауставала и остаала на свом месту, ер
би се, у случау да их напусти, узнемирили помисливши да е престала да их води,
као што су се и узнемирили када се, по доласку у ерусалим, сакрила од их (B.
Mт. 2;2-9).
11. Зашто са она сакрила када су стигли (у ерусалим)? Зато, да распитиваа
(мудраца) не би изазвало суму у ове гласнике Христа Кои се тада родио по телу.
Будуи да су тражили да од удеа дознау где е се, по свештеним пророштвима,
родити Христос, опет им се открила божанствена звезда, поучивши и нас да не
364
тражимо више од удеа оно што се налази у Закону и код Пророка него да следимо
небеско учее како не бисмо отпали од више благодати и изливаа светлости.
Када су изашли одатле (из ерусалима), звезда их е обрадовала ер се поново
поавила и пошла испред их док не дое и не стаде одозго где беше дете (Мт. 2;
9), а затим су се сви заедно поклонили земаском и небеском Младенцу. Она е,
уистину, напре их привела као дар за дан рождества Богу Кои се родио на
земи, а захваууи има и Асирце, као што каже Исаиа: У то е време Израи
бити треи с Мисирцима и Асирцима, и бие благослов посред земе (Иса. 19; 24),
што се, као што видите, управо сада збива. И заиста, поклоее мудраца
непосредно е сменило егово бекство у Египат, коим е истерао идоле (из
Египта), а након повратка одатле Он е, меу Израием, изабрао народ достоан
стараа Божиег.
12. То е, дакле, асно наговестио Исаиа. Они исти мудраци су пали на колена
приносеи злато, таман и смирну (Мт. 2; 11) Ономе, кои нам е Своом смру, чии
символ беше смирна, подарио божански живот предизображен таманом, као и
божанско озарее и Царство, а ега е изображавало злато принето Началнику
вечне славе. Због Онога што е данас роен, пастири и ангели чине заеднички хор,
поуи Му исту песму и заедничку мелодиу, не зато што су ангели узели у руке
пастирске фруле, него зато што су пастири били обасани ангелском светлошу и
обрели се усред воске небеске, научивши се од ангела песми небеско или, бое
речено, истовремено земаско и небеско, ер благовесте: Слава на небесима Бо1у,
и на земи мир (Лк. 2; 14). Она, што обитава на висини и господари небеским
висинама, сада за сво престо има зему и на о се прослава исто онако, као што
Га тамо прославау ангели и светитеи егови.
13. Шта е, меутим, било узрок овог заедничког славослова ангела и уди, и
каква е то блага вест, многоопевана и толико радосна и за ангеле и за уде? Не
боте се, каже, ер вам ево авам радост велику коа е бити свему народу (Лк. 2;
10). Шта е то дакле било, и каква е та васеенска радост? Послуша до краа
песму благовесника и сазнаеш, ер каже: Мир, меу удима добра воа, ер е Бог,
Кои се разгневио на удски род и предао га страшном проклетству, дошао у телу
да би им донео Сво мир и помирио га са наузвишениим Оцем. "Гле", каже, "ние
се родио нама, ангелима, ер се на земи сада види Она Коем ми кличемо на
небесима, него вама, удима, односно, ради вас и као и ви сами роди се Спасите,
Христос Господ, у граду Давидовом".
14. Шта, дакле, жели та мир присаедиен Божием благовоеу (добро вои).
Мир, каже, меу удима добра воа. И рание су се много пута показивали
примери мира према удима, ер е и Мосеу Бог говорио... као што говори човек с
приатеем своим (2. Мос. 33; 11), па се и Давид нашао у еговом срцу (в. Пс.
89; 20). Он е и читавом роду удеском подарио символе мира, будуи да е због
их сишао на гору (Хорив) и обратио им се кроз ога и помрчину (в. 5. Мос. 4;
10-11), али не показууи благовоее, ер е благовоее сама по себи угодна,
претходеа и савршена воа Божиа. Савршена и претходеа воа Божиа ние
доброчинство према одрееним удима или према едном племену, ер то ние
365
савршенство. Иако е Бог многе називао синовима, само е едан био "по егово
вои" (Мт. 3; 17), као што е и много пута даривао Сво мир, али е само едан она
мир са коим е седиено и егово благовоее и кои се кроз оваплоее
Господа нашег Исуса Христа као савршен и непроменив даруе сваком народу и
свакоме ко га жели.
15. Та мир, брао, сачувамо колико год е могуе и за саме себе ер смо га
примили као наслее од данас роеног нашег Спаситеа, кои нам е даровао духа
усиновеа, услед чега постаемо наследници Божии и санаследници Христови
(в. Рим. 8; 17). Будимо, дакле, у миру са Богом, извршавауи оно што е ему
угодно (в. Филип. 4; 18), будуи целомудрени и говореи истину, твореи правду,
истрано и еднодушно на молитви и моеу (Дела ап. 1; 14), певауи и поуи
Господу у срцу своме (Еф. 5; 19), а не само уснама. Будимо у миру и са самима
собом, потчиавауи тело духу, по савести прихватауи начин живота и имауи
у себи доличан и непорочан поредак помисли, ер емо на та начин окончати
истински унутраши раздор што постои у нама. Будимо у миру и едни са
другима: Подносеи едан другога и опраштауи едан другоме ако ко има тужбу
на кош; као што Христос опрости вама, тако и ви (Кол. 3; 13), показууи едни
према другима милосре кое проистиче из убави као што е и Христос, само из
убави према нама, помиловао нас и ради нас сишао к нама. На та начин емо, уз
егову помо и благодат призвани из греховног пада и високо уздигнути
врлинама, имати живее на небесима (Филип. 3; 20), на основу чега са надом
очекуемо ослобаае од пропадивости (Рим. 8; 21) и наслаивае небеским и
вечним добрима, као чеда небеског Оца.
16. Нека сви ми задобиемо то ослобоее и наслаивае будуим доласком и
аваем у слави Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Коему доликуе
слава у векове. Амин.
366
59. Беседа
О чину светог Крштеа, о покаау и ономе шта о ему каже св. ован
Крстите
(изговорена уочи празника Богоавеа)
1. Покаае е почетак, средина и кра хришанског начина живота, због чега се
захтева и потребно е да оно постои и пре, и током, и после светог Крштеа.
Покаае се од нас тражи због светог Крштеа, ер е оно свечано обеае да емо
пред Богом стаати чисте савести, као што е и споразум и обавеза да емо живети
богоугодно и богоубиво. Када поверуемо, ми се седиуемо са благим и
преблагим Христом, удауемо се од злобног и свезлобног неприатеа и
обеавамо да емо свим силама чувати благотворне Божие заповести, да емо се
уздржавати од сваке раве мисли и дела. Дакле, када нас упитау, одговарамо или
сами или посредством кумова, као што се догаа на крштеу новороенчади
(младенаца, мале деце) да смо оно, у шта смо поверовали, примили у душу и да смо
му у мислима дали обеае. И како се, према речима апостола, срцем веруе за
праведност а устима исповеда за спасее (Рим. 10; 10), ако сатворимо добро
исповедае устима, примиемо спасее кроз купе препороеа.
2. Будуи да е ову божанствену купе и све што е са ом повезано веина
примила у детием узрасту када не можемо да разумемо силу таинства, дозволите
да сада, кад то од нас захтева и наступауи празник, укратко откриемо свима вама
у чему се састои егов знача. Мислим да корист ние мала, посебно за паживе
слушаоце, ако се подсетимо и испитамо шта се свештено савршава у божанственом
крштеу. Ако пак, захваууи подсеау на то, познамо шта смо од оних
примених обавеза касние занемарили а чему нисмо чак ни почетак поставили,
покаае е нам омогуити да то исправимо.
3. Када епископ поучи онога што жели да се крсти, напре он сам треба да ликуе,
подражавауи добротоубивог Владику, и да мисаоно узнесе благодарее Богу,
едином Дароватеу и Узрочнику сваког добра. Он затим сазива цркву коа му е на
располагау, односно оне што садествуу спасеу онога кои приступа светом
крштеу и прославау та догаа заедно са им. Затим би требало да заедно са
ереима стане кра Часне Трпезе и да авно узнесе благодарее.[1] Када изае
одатле, авно пита онога кои се крштава: шта жели када е дошао у цркву? Ова
одговара - сам или посредством кума, ако е у питау дете - да жели да уз егову
помо и посредовае постане Божии и да прими св. Тану. Епископ му онда
говори: "Пошто желиш да приступиш истинитом, савршеном и безгрешном Богу,
требало би да и твое приступае буде сагласно са тим, а такое и обавеза коу
примаш и тво будуи живот". Другим речима, доликуе да то буде истинито,
367
целовито и беспрекорно. Кад му на та начин укаже у чему се састои начин живота
сагласан Еванеу Христовом, поново га пита: да ли е он уистину спреман да
живи на такав начин? Када ова потврди, епископ га знаменуе, т. осеуе крсним
знамеем и налаже свештеницима да га удостое да и егово име унесу у списак
(православних хришана). Тако га укучуе меу оне што се спасавау, као онога
што е пригрлио живототворни начин живота.
4. Епископ се затим поново моли Богу и заповеда оном што се крштава да са себе
скине сву одеу. Онда га окрее лицем према западу, да би и тим покретом
одбацио, дунуо и одрекао се сатане. То одрицае путем питаа (кое епископ
упууе оном што се крштава) савршава се три пута. Скидае одее означава
одбацивае старог човека и еговог безбожног живота. То, што гледа на запад,
означава да е и самим покретом руку одбачено приклаае мрачном греху. Он то
дуваем и показуе: издишуи и одбацууи, он као да авола избацуе напое као
егово власништво или као наклоеност ему. Трократним исповедаем
одрицаа означава чврсто и напотпуние притицае од противника ка Богу. Кад се
то заврши, епископ налаже оном што се крштава да се окрене ка истоку и да се,
испруживши руке, седини са Христом. То чини путем трократног испитиваа.
Гледае на исток означава да човек кои бежи од зла гледа према божанствено
светлости. Подизае руку означава молитву коа е задобила одважност. То што
крштавани три пута исповеда своу одлучност да буде присаедиен Христу
означава непоколебивост еговог обеаа Богу.
5. Тада ега, кои се удаио од зла и свим силама приступио свесавршеном Добру,
епископ три пута у виду крсног знамеа помазуе светим елеем по челу а осталим
свештеницима препушта помазивае целог тела. То помазае означава припрему
онога што се крштава за свете подвиге и на основу тога, следеи трагове Првог
Кои е сведочио пред Понтием Пилатом, односно Христа, таанствено умире
заедно с им, постауи мртав за грех. Символ те смрти е божанствено Крштее.
После светог помазаа, без оклеваа га приводе свето купеи да би се унапред
освештао разноликим и свештеним дествима и молитвеним призиваима. ере га
затим крштава, три пута га погрузивши у воду и приликом сваког погружаваа
призива едну од три поклоеа достоне Ипостаси.
6. Вода поседуе своство очишеа, али не и када е у питау душа. За онога кои
се погружава у у она поседуу особину да опере нечистоу, али не и скверну коа
се поавила услед греха. Да би о се даровала и таква своства, у у се погружава
нас ради крштени Исцелите душа и Отац духова, Христос, Кои е на Себе узео
грехе света и Чие крштее данас претпразнуемо. Он е заедно са Собом, у воду
унео и благодат Пресветог Духа коу е привукао са небеса да би се затим за оне
кои се крштавау у ега и кои се погружавау у воду, у о налазио и Он Сам и
егов Дух Кои им се неизрециво преноси, а Коег они усваау и испуавау се
очишууом благодау коа просветуе словесна биа. То е управо оно што
говори божанствени Павле: Ви кои се у Христа крстисте, у Христа се обукосте
(Гал, 3; 27).
368
7. Три погружаваа у воду означавау спасоносно призивае животоначалне
Троице, али изображавау и троидневно погребее Господе. За погружеем
следи исти бро излазака из воде, ер другачие ни три погружеа не би могла да се
саврше. Ови изласци у исто мери изображавау васкрсее (или устаае) троделне
душе из греха и узвоее свих трое у непропадивост: духа, душе и тела. На та
начин, у божанственом Крштеу може се видети и смрт и живот, и погребее и
васкрсее, по узору на Господа Кои едном умре, а ако живи, Богу живи (Рим.
6;10), а што каже и Он Сам: Долази кнез овога света и у Мени нема ништа (н. 14;
30). Тако би требало да буде и са нама, кои смо се крстили у егову смрт. Пошто
смо кроз божанствено крштее умрли за грех, требало би да посредством врлина
живимо Богу и да кнез мрака, када буде дошао и тражио, у нама не нае ништа што
би ему било угодно. И као што после устааа из мртвих Христос више не умире
и смрт више не влада име (Рим. 6; 9), доликовало би да се и ми, након што смо
из греховног пада устали посредством божанственог Крштеа, постарамо да грех
више нема власт над нама. Или зар не знате да сви кои се у Христа Исуса
крстисмо у смрт се егову крстисмо? Тако се с им погребосмо кроз крштее у
смрт, да би, као што Христос устаде славом Очевом, тако и ми ходили у новом
животу (Рим. 6; 3-4).
8. Када крштенога обуче у светлу одежду, помаже га божанственим миром и
причести Христовим Телом и крву, епископ га отпушта и проглашава за чедо
Светлости кое е тиме постало едно тело са Христом и причасник божанственог
Духа. Ми се препораамо и постаемо синови Божии, небески уместо земаски, и
вечни уместо привремених. Након што е Бог у наша срца таанствено усадио
небеску благодат и печат усиновеа, помазаем овим божанственим миром
означио нас е и запечатио Свесветим Духом у дан искупеа, али само ако ми до
краа непоколебиво сачувамо ово исповедае и обеаа испунимо делима. Ако
нешто и не учинимо, то емо надокнадити покааем. Због тога се и после
божанственог крштеа од нас траже дела покааа. Ако ега нема, онда речи кое
смо упутили Богу не само да нам нее помои, него е нам бити на осуду. Бое е
да не обеаваш, него да обеаш па да не испуниш (К. проп. 5; 4) или, како каже
првоврховни меу апостолима, бое би им било да не познаше пут правде, неголи
кад 1а познаше што се вратише од предате им свете заповести. има се
догодило оно што вели истинита пословица: пас се враа на своу бувотину и
свиа се окупала па се у блату ваа (2. Петр. 2; 21-22). Други апостол каже:
Покажи ми веру твоу из дела твоих (ак. 2; 18) и: Ко е веран? Нека добрим
животом покаже веру своу (в. ак. 3; 13). Сам Господ каже: А што Ме зовете:
Господе, Господе, а не извршуете што говорим (Лк. 6; 46). Будуи да е Бог жив и
истинит, и од нас захтева истинита обеаа и веру живу а не мртву, ер е вера без
дела мртва (ак. 2; 26).
9. Пошто е покаае почетак и кра хришанског начина живота, Претеча и
Крстите Господи е, поставауи теме животу у Христу проповедао и
говорио: Покате се, ер се приближило Царство небеско (Мт. 3; 3). И сам Господ,
Савршенство свега прекрасног, у Своим проповедима говорио е то исто. Покаае
се састои у томе да омрзнемо грех и да заволимо врлину, да се клонимо зла и да
369
чинимо добро. Овоме претходи самоосуивае (самопрекоревае) због сопствених
сагрешеа, каае пред Богом и стремее ка ему скрушеног срца и
погружаваем у пучину егове милости. При том емо се сматрати недостонима
да се уброимо меу синове Божие, као што е и блудни син, покаавши се, рекао:
Господе, нисам више достоан назвати се сином Твоим; прими ме као едног од
наамника своих (Лк. 15; 19).
10. Због тога и Претеча и Крстите Господи, представауи удима Царство
небеско, сведочи да се оно приближило да би уди, услед величине божанственог
и небеског Царства, себе сматрали недостонима и да би сами себе прекоревали, а
што и есте почетак спасеа и полазиште за обраае ка Богу. Меутим, он прети
секиром и одлучно тврди да она лежи код корена дрвета и сваког тренутка прети да
е га посеи. То посецае и есте пресуда Божиа за оне кои правдау сами себе и
греше без икаквог кааа. Они су, сагласно то пресуди, отргнути и из садашег и
из будуег живота и бацау се у мрачну и неугасиву геену. Зато и Крстите прети
неугасивим пламеном кои е ови наследити после одсецаа и кроз то им обавуе
сву страхоту гнева Божиег, како би тиме отрезнио она безосеани народ, а такое
и потое уде кои су им слични.
11. Претеча Господи ние подстицао само на почетак покааа кои се изражава у
удаавау од зла и у корисно скрушености срца, него е тражио и плодове
достоне покааа. Какви су то плодови? То е превасходно исповест, а што су и
чинили они кои су у то време долазили код св. ована Крститеа: Тада излажаху к
ему... и оних крштаваше у ордану, и исповедаху грехе свое (Мт. 3; 5-6). Поред
тога, ту су праведност, давае милостие, умереност, убав, истина: Никога да не
злоставате и никога да не опадате... Кои има две хаине нека да ономе кои
нема; и кои има хране нека чини исто тако (Лк. 3; 11-14). Свака долина нека се
испуни и свака гора и сваки брег нека се слегну (Лк. 3; 5). Шта жели да каже
речима: Свака долина нека се испуни и сваки брег нека се слегне! Оно исто што
Господ асно обзнауе: Сваки кои себе узвисуе понизие се, а кои себе понизуе
узвисие се (Лк. 18; 14). И што е криво нека буде право, и неравнине на путевима
нека буду глатке. И свако е тело видети спасее Божие, каже ован Крстите
(Лк. 3; 5-6). Кривине су лажи, преваре и клевете, а "неравнине на путевима" гнев,
мржа, завист и злопамее, односно, све оно што се може исправити и избрисати
делима покаааа. На та начин е "свако тело", т. сваки човек из сваког народа и
племена, када се исправи и поправи покааем, "видети спасее Божие."
12. Говореи вам ово, брао, много се жалостим у души када упоредим да ми, кои
смо удостоени много чега божанственим крштеем у Христа, нисмо испунили ни
оно што е ован захтевао од оних кои су долазили да се крсте, иако се крштее
кое е тада давао ован толико разликуе од крштеа кое дае Господ колико
благодат Духа Божиег превасходи воду. Указууи на то, Господ е рекао: ован е
крстио водом, а ви ете се крстити Духом Светим (Дела ап. 1; 5). ован е крстио
с намером да уди поверуу у Оног Кои е дои. Господ е преобразио ованово
крштее и у то крштее унео вечнотекуи извор благодати кои потиче од ега. У
време када е ован овоме поучавао оне што су долазили код ега, на ордан е
370
дошао и Исус из Назарета Галилеског да би га ован крстио. Он ние дошао
дванаестог дана после Свог роеа, како ми сада прославамо ова празник, са
цием да се током године опоменемо свега што е, према божанственом
домостроу, учиено ради нас, него е, како приповеда Лука, дошао онда кад Му е
било ве тридесет година. Поавио се као едан у мноштву народа, ни по чему се не
разликууи, у простоти, краем смиреу и неприметности.
13. ован е, меутим, био прозорив па Га е препознао и обавио народу: Меу
вама стои Кога ви не знате. То е Она што долази за мном (н. 1; 26-27), по
роеу у телу и по авау народу. Кои преда мном би као Бог, Логос Божии и
Божии Син, Кои се од Оца родио пре свих векова, а сада у Себи носи пуноу
божанства телесно и Коем а нисам достоан одрешити ремена на обуи егово.
Шта би друго била "обуа" Бога Логоса ако не тело у кое се ради нас обукао?
Ремен на обуи - то е начин седиеа божанства и тела, кои е толико неизрецив
да ни она, од коега нико ние веи меу роенима од жена, ние довоан да
истражи ову тану. Он е вас, каже, крстити Духом Светим и огем (Лк. 3; 16), т.
огем кои или просветуе или кажава, зависно од заслуга свакога човека кои
добиа оно што одговара еговом душевном стау. Сви смо ми егова словесна
ива. Он има лопату у рукама каква одговара ово иви, т. силе кое Му служе и
ангеле, кои служе будуем суду и раздваау куко од жита. Под речу "рука"
подразумева "власт." И очистие, каже, гумно Свое , т. читав ова свет, и сабрае
жито, т. оне што су донели обие плодова праведности, и сабрае га у житницу
Своу, т. у небеске обитеи, а куко е спалити огем неугасивим (Мт. 3; 12). Ако
е ога неугасив, а вештаство за спаивае неисцрпно, он тиме указуе на вечност
казне.
14. Управо е то ован говорио народу и пре Господег доласка на ордан и у
еговом присуству. Видевши да се Он приклонио, приклонио се и он сам, и
брааше Му говореи: Ти треба мене да крстиш, а Ти ли долазиш мени (Мт. 3; 14),
ер и а сам роен од старог семена, наследио сам она грехопад и скверну коа е из
ега потекла, и мени самом е потребно да од Тебе добием очишее, а Ти, Кои
си се бесемено оваплотио од свете Деве и Кои си, као Бог, едини безгрешан, Ти,
Господару, долазиш код мене? Господар пак одговара слуги: Остави сада. Додао е
"сада", ер е после крштеа Господег оно место постало духовна купе, а
заедно с ованом обухвата и све остале, извируи од оног божанственог Тела као
са извора, благодат Божиа коа обухвата све достоне и на божанствен начин
просветуе и искупуе од прародитеског греха.
15. Управо то е ован обзнанио после овог догааа: Ово е Она за Кога рекох:
Кои за мном долази веи е од мене, ер пре мене беше. И од пуное егове ми сви
примисмо, и благодат на благодат (н. 1; 15-16). Остави сада, говори Исус, ер
тако нам треба, т, Мени, и то е Господа заповест овану: Испунити сваку
правду (Мт. 3; 15), односно, да ниедну од Божиих заповести не оставим
неиспуену. удска природа е се на та начин савршено оправдати и испунити се,
на ош очигледнии начин, божанственом и вечном благодау. Због тога отворено
371
примам од тебе крштее, како бих на удску природу привукао дух усиновеа
са небеса.
16. Када е чуо заповест Господу: Остави, ован више ништа ние имао да
приговори и допустио е Господу да се крсти. Ми емо о томе говорити касние, ер
то припада главном дану, празнику Богоавеа.
17. Будуи да ова Дух и долази и одлази по Своо вои ер поседуе исту силу као
Отац и Син, и пребива у онима кои живе у покаау, не напуштауи ни оне што
су сагрешили - као што смо видели код Давида, али одступа од оних што су
сагрешили и при том не осеау покаае, као што смо видели код Саула, нека се и
сви ми током живота, делима речима и мислима придржавамо покааа, и нека Он
свагда обитава у нама, уразумууи нас, тешеи и дарууи нам наузвишение
спасее, сада и увек и у векове векова. Амин.
НАПОМЕНЕ:
1. Или можда: да одслужи св. Литургиу (прим. прев.).
372
60. Беседа
Изговорена на свети празник Богоавеа
и обухвата откривее тане Христовог Крштеа
1. уче, када смо се сабрали у цркви и заедно прославили претпразновае
Богоавеа, обаснио сам што е било неопходно, говореи вашо убави о ономе
што се односи на крштее у Христу коега смо се удостоили. Оно се поавуе као
богопознае и обавеза према Богу, као вера и познае истине коа е у Богу,
сагласност и обавезивае делима, речима и богоугодним начином живота кои се
извршавау кроз свештене символе. Поучавауи о овоме, додали смо да они
свештени символи, као и обавезе према Богу кое смо кроз их и заедно са има
прихватили речима, не само да нее користити човеку него е га и изложити казни
уколико се не преобразе у дела. Затим смо разаснили учее ована Пророка,
Претече и Крститеа упуено мноштву народа, кое само у себи садржи суштину
еговог крштеа, ер крштее, као што смо рекли, значи богопознае. Претеча и
Крстите Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа уводи нас своим учеем у
познае Бога и указуе на превечног Свевладику, Судиу живима и мртвима Кои
Своом влашу уводи достоне у вечна обитавалишта а осуене баца у геену,
сведочеи да е Он Господ Ангела и убраауи самога себе меу егове
напонизние слуге.
2. Будуи да крштее ние само богопознае него и обавезивае на преобраае и
богоугодна дела, Христов Претеча и Крстите ние само водио ка познау Христа
него е проповедао и покаае, тражеи плодове достоне покааа односно
праведност, милосре, скромност, убав и истину. Он указуе и на то да преузете
обавезе, уколико их не буду пратила дела, нее бити од користи него е, напротив,
осудити човека, због чега прети секиром и показуе неугасиви ога: Свако каже,
дрво кое не раа добра рода, сече се и у ога баца (Мт. 3;10). Ми смо, осим тога,
вашо убави протумачили и речи што их е Самом Господу, када е дошао на
крштее, изрекао Крстите колебауи се, избегавауи и одбиауи да то учини,
готово тражеи да Он (Господ) ега крсти. Ми смо, меутим, тумачили и речи кое
е Господ упутио ему као речи Господара кои заповеда слуги и истовремено му
се обраа као приатеу и сроднику по телу, откривауи тану и показууи
оправдане разлоге (Свог крштеа). Тада смо у нашо беседи дошли до места када
ован пристае да крсти Господа. Преостало е да саслушамо данаше еванелско
читае, кое каже: И крстивши се, Исус изие одмах из воде; и гле, отворише му се
небеса, и виде Духа Божиега где силази као голуб и долази на ега. И гле, глас са
небеса кои говори: Ово е Син Мо убени кои е по Моо вои (Мт. 3;16-17).
373
3. Велика е и узвишена, брао, тана крштеа Христовог коа е садржана у ових
неколико речи. Тешко у е разматрати, тешко протумачити и ништа мае тешко
схватити; али, како е она изузетно важно за спасее ми емо се, послушавши
Онога што е заповедио да истражуемо Писма (в. н. 5;39), одважити да, колико е
могуе, истражимо ову тану. У почетку, након што е Бог рекао: Да начинимо
човека по своему образу и подобиу (Пост. 1;26), стварауи у Адаму нашу
природу, откривауи и дауи човеку живоначалног Духа удахнувши га у ега,
упоредо е открио и троичност ипостаси стваралачког Божанства, док су све остале
творевине саздане едном речу Логоса и Оца кои говори. Тако е и сада, при
пресаздавау наше природе у Христу, откривши се из пренебеских висина и
силазеи на ега док се крштавао у ордану, Дух Свети открио и тану
наузвишение и свемогуе Троице.
4. Због чега се тана Пресвете Троице показуе приликом саздаваа и
пресаздаваа човека? Не само због тога што е он (човек) ен едини посвееник и
поклоник на земи, него и зато што е едино он саздан по еном образу. И заиста,
чувствене и бесловесне животие поседуу само живототворни дух, али он ние
способан да постои сам по себи, при чему уопште не поседуу ни ум () ни
разум, т. реч (). Биа коа су у потпуности изнад чувственог, т. архангели и
ангели, као умна и словесна (разумна) будуи да поседуу ум и разум (реч, логос),
не поседуу живототворни дух с обзиром да немау тело кое би та дух
оживотворавао. Будуи дакле да човек поседуе ум, разум (реч) и животворни дух
кои оживотворава тело, едино е он образ троипостасне природе. Како се при
пресаздавау наше природе на ордану открила наузвишениа и свемогуа
Троица као неки прволик у односу на образ наше душе, они кои се после Христа
крштавау у Христа три пута се погружавау у воду, док е ован крштавао едним
погружаваем. Означавауи то, еванелист Мате каже: И крстивши се, Христос
одмах изие из воде (Мт. 3;16).
5. И гле, каже, односно, у време док ош ние сасвим изашао из воде, док е тек
излазио из е, отворише му се небеса (Мт. 3; 16). Молим вас, брао, да сада
усредсредите своу мисао и да са пажом изоштрите ум како бисте схватили силу
тане крштаваа у Христа. Христов силазак у воду и егово погружавае у у док
се крштавао предизображавало е егов силазак у ад, а излазак из воде егово
васкрсее из мртвих.
6. Разумиво и доследно томе, ему су се, истог часа када се уздигао из воде,
отворила небеса. Због нас е сишао у ад и био у преисподо (у подзему), а
излазеи отуда због Себе, али и због нас отворио све не само земаско и везано за
зему него и навише небо, где се затим и телом вазнео и где као претеча за нас
уе (евр. 6; 20). Као што е таанственим хлебом и пехаром наговестио Свое
спасоносно страдае, а онда ту тану предао верууима да е извршавау ради свог
спасеа, тако е и егов силазак у ад и излазак одатле предизобразило егово
крштее, кое е такое предао верууима да га извршавау ради свог спасеа.
Препуштауи Самоме Себи мучее и пату, нама е од самог почетка подарио
заедничарее у еговим страдаима, али без бола, учинивши да се, по речи
374
апостола, саобразимо подобиу смрти егове да бисмо се правовремено удостоили
и обеаног васкрсеа (B. Pим. 6; 8).
7. Будуи да е, као и ми, имао душу и тело кое е од нас и ради нас примио, телом
е претрпео страдаа, смрт и погреб, док е устааем из гроба показао бесмртност
тога тела. Предао нам е да као спомен на те догаае приносимо бескрвну жртву и
да као ен плод задобиемо спасее. Душом е сишао у ад и изашао одатле,
допустивши свима да буду причасници вечне светлости и живота, а као образац
тога предао нам е извршее божанског крштеа. Ми на та начин задобиамо
плодове спасеа и едног и другог таинства, и обожеа и примаа истинског
семена живота, како душом тако и телом. И заиста, од ово двое зависи васцело
наше спасее, ер е у те две тане усредсреен целокупни богочовечански
домостро.
8. Отворише Му се небеса. Ние рекао "небо", него "небеса", односно сва (небеса),
све што е горе, да не би, не видеи ништа од онога што припада горем свету и
што се налази изнад нас, помислио да е Ономе што се сада крштава нешто
надреено или да е узвишение од ега. Потребно е, дакле, да схватиш и спознаш
да постои само една природа и владичанство кое од бесконачности наднебеског
круга досеже до средишта и граница свега, т. све испуава и ничему не препушта
да буде изван ега, све спасоносно садржава и обухвата и над свим се
распростире, али се неизрециво спознае у Три узаамно повезана Лица. Отворише
Му се, дакле, небеса како би се асно показало да е то Она што е пре неба
постоао, штавише, Она Кои е био пре сваког биа, Кои е од Бога, Кои е Бог,
Логос и Син Божии, да Отац ние пре ега постао и да заедно са Оцем носи име
кое е изнад сваког имена (Фил. 2;9) и изнад сваке речи. Када се разлучи и разабере
измеу свих поава, земаских и надземаских, и ега и Оца на небесима, едино
се Он показуе као седиен са Оцем и Духом, ер е заедно са има постоао и пре
ствараа света.
9. Отворише Му се небеса, док Марко каже: Раздвоише се (расцепише се), будуи
да говори: Излазеи из воде раздвоише му се небеса (Мк. 1;10, у српском преводу:
"виде небеса где се отварау"). Због чега едан еванелиста каже "отворише се", а
други "раздвоише се"? Зато да пажи разборитих слушалаца не би промакло да
ово таинство има двоако значее. И заиста, изразом "отворише се" показуе нам
да су небеса претходно била затворена услед нашег сагрешеа и непослушности
Богу, ер су се, као што е записано, небеса затворила након што е Адам сагрешио
пред Богом и од ега зачуо: Зема си и у зему еш се вратити. Разумиво е,
дакле, што су се небеса отворила Христу, Кои е у свему показао послушност, па е
и сам рекао овану: Да се испуни свака правда, а што се извршило и овим
крштеем.
10. Као што каже сам Претеча Господи, Бог Духа не дае на меру, ер Отац уби
Сина и све е дао ему у руке (н. 3; 34-35), постае очигледно да е Христос и
телесно примио васцелу неизмерну и бесконачну силу и енергиу (дество) Духа.
Небеса су показала на делу да целокупна твар ние у стау да обухвати сву ову
375
силу и енергиу (дество) Духа Божиег и зато су се та небеса раздвоила када су се
откриле ове силе и енергиа Божиег Духа и када су прешле у ову Богоипостасну
плот. Прекрасно е, дакле, неко рекао о Богу: Ни небеса нису чиста пред очима
еговим (ов 15; 15), називауи небом ангеле кои су на небесима, архангеле,
многооке херувиме, шестокриле серафиме и васцело надсветско (надземаско)
естество. Према томе, праведно е што ни небо, т. ангели кои су на ему нису
чисти пред Богом небеса, ер и она навиша и владауа ерархиа, т. они што се
непрестано очишуу и озаруу, уступа пред савршениом чистотом. едино
природа као наша у Христу, будуи богоипостасна и обожена, преизобилно
поседуе насавршениу чистоту и способна е да собом обухвати васцело блистае
и лучезарност или, другачие речено, силу и дество Божиег Духа. Због тога се,
дакле, небеса нису само отворила него су и сами ангели устукнули пред таквим
силаском Духа Светога на ега.
11. И крстивши се Исус изие одмах из воде, и гле, отворише Му се небеса (Мт. 3;
16). Лука каже да се небо отворило док се Христос молио: Када се Исус крстио,
док се он моаше Богу, отвори се небо (Лк. 3; 21). И док се крштавао, и док е
силазио у воду и док е излазио из е, Он се молио, делима поучавауи да не треба
да се моли само свештеник и извршите таинства него и она над коим се
таинство извршава, чак и ако е извршилац таинства савршении у врлини или ако
упууе усрдниу молитву. Кроз ега се на крштаваног спушта благодат, а када е
пак крштавани савршении од извршитеа таинства и када се усрдние моли,
Даровате милости (о, како неизрецива благост!) не одбиа да, захваууи ему,
и извршитеа учини причасником благодати, а што се очигледно догодило и са
ованом и што е касние и сам отворено посведочио говореи: Од пуное егове
ми сви примисмо (Jн. 1; 16).
12. Због чега су се само Исусу, док се молио, отворила небеса, а не и некоме пре
ега? Шта кажеш? Будуи ош увек у утроби, ован е схватио богочовечански
домостро уипостазираног Логоса Божиег и не само да е заиграо од радости
божанског Духа у мачино утроби, него е и ону што га е носила (т. маку,
елисавету) учинио причасницом благодати. Када е пак разрешен од утробе,
разрешио е и очева уста, ер е ова по заповести ангела био кажен онемелошу.
Она кои е одрастао у пустии, веи од свих роених од жена и превасходеи све
пророке од века ние се, меутим, сматрао достоним да одреши ремее не
Христовим сандалама (ма шта да то ремее значи), и ко би онда меу онима што
пред им уступау по достоанству, био достоан да се отвори небо, бое речено,
наднебеске сфере? Да би, упоредивши га са свима, спознао узвишеност
превасходства Онога Кои се сада крштава, размисли и о овоме: на кои начин су се
ему, као што е написано, "отворила небеса?" Нама се на делу показало да се нису
небеса, него и недра Небеског Оца отворила за ега, ер отуда долазе Дух и глас
кои сведочи о синовском сродству. Будуи егов весник, небеса су се отворила
као нека васеенска уста и не само ангелима кои су на небу него и свим удима
на земи благовестила да Син Божии по Своо природи, сили и владичанству
поседуе исту част над свим као и Небески Отац и Дух Кои од ега исходи и
происходи.
376
13. Праведно е, дакле, што су се само ему, док се молио, отворила небеса,
будуи да и запечаену кигу - што можда у овановом Откровеу означава небо
кое е рание било затворено за нас - нико, ни на небу, ни на земи, ни под
земом, ние могао нити да отвори нити да прочита. Победио е, и отворие кигу
и прочитае е Лав кои е из племена удина (парафраза на Отк. 5; 5). О томе ко е
ова Лав, потекао из племена удиног, поучио нас е патриарх аков говореи:
Лавиу удин! С плена си се вратио, сине мо, спусти се и леже као лав, као ути
лав; ко е Га пробудити? Палица владалачка нее се одвоити од уде нити од ногу
егових она кои постава законе, докле не дое она ком припада, и ему е се
покоравати народи (Пост. 49; 9-10), Она Кои е сада очигледно отворио све
наднебеско едини е прочитао речи Промисла што постое од века, ризнице
премудрости скривене у недрима Очевим, недоступне дубине и тане Духа.
14. И крстивши се Исус изие одмах из воде; и гле, отворише Му се небеса. Видите
ли да свето крштее представа врата неба и да тамо уводи оне што се крштавау?
Због тога и не каже едноставно "отворише се" него "отворише Му се" и све што се
извршавало на ему, извршавало се ради нас. Ради нас се, дакле, кроз ега
отворише небеса и та врата коа е Он широко отворио очекуу наш пролазак. Пре
свих осталих о томе сведочи први страстотерпец () и мученик
Стефан. Приклонивши колена он се помолио и, погледавши на небо, видео оно што
нико ние видео пре крштеа Христовог, ер погледа на небо и виде Исуса у слави
Божио (парафраза на ДАп. 7; 55). Он ние видео само неизрециву славу и
наднебеско место, него и Навоениег у слави Очево, услед чега е он први после
Христа блажено созерцавао оно што нико пре Христа ние видео и у шта се ни сама
воинства ангелска не усууу да проникну (в. 1. Петр. 1; 12). Будуи да га е
привукао возубени, Исус е желео да ова акон буде први на небу и далеко
узвишении него службени (ангелски) духови, ер е био први мученик за истину.
Нама се, дакле, кроз ега отворише небеса и Он е кроз Самога Себе очистио и
нас, ер ему Самом ние било потребно ни очишее ни отварае небеса.
15. ован е видео све што се догодило да би касние могао реи онима што су га
упитали: а видех и посведочих да е Ова Христос Син Божии. ован е, дакле,
видео Духа Божиег где силази у виду голуба и остае на ему (н. 1; 32). И обличе
голуба сведочи о чистоти Онога на Коега се спустио, будуи да та птица не слее
на нечиста и злосмрадна места, а сведочи и глас Очев са небеса. И гле, каже,
упоредо са голубом зачуо се и глас са небеса кои говори: Ово е Син Мо убени
кои е по Моо вои (Мт. 3; 17), Ова, Коега сада показуе Мо Дух, сишавши и
остауи на ему као на мом савечном Сину. И заиста, користеи се савечним,
едносуштним и наднебеским Духом као прстом, Отац истовремено оглашава и
показуе са небеса да е са им седиен, свима асно откривауи и обавууи да
е Она, Коега е у то време ован крштавао у ордану, Син егов убени.
16. Дух се ние поавио само као прст коим е Отац показивао, него е и сишао на
Онога на Коега е Отац указивао и као да га е додирнуо, и не само то, него е и
остао на ему ер, каже, ован посведочи говореи: Видео сам Духа 1де силази као
голуб са неба и остаде на ему (н. 1; 32). И ние само остао на ему, него и у
377
ему (сведок е она што говори од пуное егове ми сви примисмо, ст. 16), па е и
пре овог видивог силаска обитавао у ему невидиво. О томе сведоче и
бестелесни и небески ангели, од коих е едан (архангео Гаврило) рекао Оно што
Га е у девствености зачела: Дух Свети дои е на тебе (Лк. 1; 35), а такое и ангео
кои е осифу за у рекао: Оно што се у о зачело од Духа е Светога (Мт. 1; 20).
Тиме, дакле, ние обавено само седиее него и нека узаамна повезаност,
натприродна и истовремено бесконачна, савршена и асна, чиме нам се Он открива
као едан Бог у три ипостаси и свемогуем божанству, као што е тада и Он Сам
благоволео да се открие, Отац наднебески, Син едносуштни и Дух Свети Кои од
Оца исходи и у Сину почива, несмешиво са има седиен и нераздеиво
различит. Постое Двоица коа сведоче, док е едан о коем сведоче; они сведоче о
Свом божанству и о меусобном единству и различитости, о божанству чиим су
се превасходеим владичанством раздвоила сва небеса истовремено, о единству
на основу напотпуниег и бесконачног седиеа и склада, а о разликовау на
основу различитости и узаамне повезаности ипостасних имена.
17. Узвисуе се том достоанству и наша природа коу е Он примио будуи да
постаде нераздеива од Сина Божиег, тако да и после еговог очовечеа постое
три поклоеа достоне и озарууе ипостаси у кое веруемо и у кое се
крштавамо, свлачеи у божанском крштеу старог човека и одевауи се у Христа,
новог Адама, Кои е у Себи обновио нашу окривену природу, будуи да е
благоволео да е прими од девичанске крви и да е Собом оправда, а затим е све
оне кои се од ега родише у духу ослободио оног прародитеског проклетства и
осуде.
18. Шта затим? Зар то, што единородни Син Божии од нас ние примио ипостас
него природу коу е обновио сединивпга се с ом по Своо ипостаси, значи да
ние свакога од нас, као поедине личности, Он учинио причасником Свое
благодати и да сваки од нас поединачно не добиа од ега опрошта своих личних
грехова? Зар е могуе да тако поступи Она, Кои хое да се сви уди спасу (1.
Тим. 2; 4), Кои ради свих сави небеса и сие (Пс. 18; 9), Кои нам е делима, речима
и страдаима показао пут спасеа, узнео се на небеса и тамо привео оне што га
следе? Природу коу е од нас и ради нас примио Он е и обновио, показавши е као
освеену, оправдану и у свему послушну Оцу, сединивши се с ом по ипостаси и
кроз у све то сатворивши и пострадавши. Он е обновио не само природу, него и
ипостас свакога од нас верууих и подарио нам опрошта грехова путем
божанственог крштеа, путем испуаваа егових заповести, путем покааа
кое е даровао посрнулима и путем причешиваа еговим телом и крву.
19. Отац е, обавууи са небеса за Онога Кои се крштава по телу Ово е Син мо
убени кои е по моо вои тиме показао да е све остало што е било откривено
кроз пророке, законе, обеаа и усиновее, било несавршено и да ние било нити
изречено, нити извршено по вои Божио, него да е за ци имало оно што се
данас извршава. И шта кажем: закон, кои е дат кроз пророке, обеаа,
усиновее, када е и стварае света од самог почетка имало сво ци у ему,
Кои се на земи крштава као Син Човечии, док са неба бива посведочен као
378
едини убени Син Божии, за Коега е и Коим е све било саздано, као што каже
апостол (в. Кол. 1; 16).
20. Према томе, ради ега е на почетку у бие призван човек саздан по образу
Божием, како би касние собом обухватио Праобраз; закон кои е Бог дао у рау
био е због ега, ер га Законодавац не би ни давао уколико не би био савршено
испуен. И оно што е након тога Бог обавио и извршио било е, могло би се реи,
учиено ради ега, а неко би ош и изврсно могао додати да е ради ега било и
све надземаско, при чему мислим да су ангелска суштаства и чинови, другачие
речено тамоши поредак, били од почетка устремени ка том циу, односно ка
богочовечанском домостроу (икономии) коему су и служили од почетка до краа.
Будуи да е "благовоее" непосредна, блага и савршена воа Божиа, Он е
едини у Коем е егово благовоее (т. Кои е по Очево вои), у Коем почива
Отац, и Кои савршено угаа Оцу као дивни саветник, ангео еговог великог
савета (Ис. 9; 6, по Септуагинти), Кои е и Сам послушан Оцу и говори од Оца, и
покорнима даруе живот вечни,
21. и нека га сви ми задобиемо у Самом Цару векова Христу, Коему доликуе
свака слава, част и поклоее, заедно са беспочетним Оцем и Пресветим и благим
и животворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
379
61. Беседа
Изговорена у 12. недеу на Еванее по Луки,
Чиа е тема чудесно исцеее десеторице губавих.
У о се говори и о миру са Богом, са самима собом и другим удима.
1. Сви елементи старог закона били су символи, обрацси и сенке. Због тога е та
закон губу сматрао грешном, мрском и одбоном, а нечистима називао губаве,
оболеле од течеа семена и, уопште, све кои су били у додиру са има или у
близини сваког мртвог тела (4. Мос. 19; 11), загонетно указууи на нечистоту
оних кои греше пред Богом, али и оних кои им садествуу или опште са има.
Тако овде губави наговештавау вариве, лукаве, раздраживе и злопамтиве уде
и као што губа чини кожу тела храпавом и пегавом тако и превара, лукавство, гнев
и арост чине разумни део душе нечистим и грубим. На та начин е закон под
"губавима" подразумевао оне страсти душе кое су далеко теже од губе, под
"оболелима од течеа семена" развратника, док оне кои се приближавау мртвацу,
односно заедничаре или опште са грешницима, ова Закон назива нечистима.
2. Када се услед неизрециве пучине свог милосра Господ авио на земи као човек
да би исцелио наше душевне болести и уклонио грехе света, исцелио е и оне
болести кое е Закон називао нечистима и ако неко сматра да су ово истинска
нечистота и грешност, нека призна Бога кои е уде од их избавио, а ако пак
добро схвати да су ово символи истинске нечистоте и грешности, онда е и на
основу онога што е извршио Христос у погледу тих символа у ему препознати
онога, Кои е способан да опрости и очисти грехе света. Могли бисмо, како а то
разумем, навести и друго, лепо и истинито, како нам е Господ и саветовао да
тражимо духовно (ер каже: Иштише напре царство Божие и правду егову) и
када тражимо оно што е душекорисно и спасоносно, Он обеава да е нам дати и
телесно говореи: Ово е вам се све до-дати (Мт. 6; 33). Тако е Он по Свом
благовоеу савио небеса и сишао меу нас да би очистио наше грехе, додауи
томе и даровае исцееа хромима, врааа вида слепима и очишеа губавима
и уопште е, као богат милосрем, исцелио сваку нашу телесну болест и слабост.
3. Као што е данас приповедао еванелиста Лука, кад Он иаше у ерусалим... и
кад улажаше у едно село, сретоше Га десет губавих уди кои стадоше издалека
(Лк. 17; 12). Еванелиста е изванредно рекао "кад "улажаше" уместо "када е
ушао", "сретоше Га десет губавих уди", ер су губавци као нечисти били истерани
из градова и насеа и обитавали су у ихово околини, не мешауи се са
здравима. Подигоше глас, т. повикаше услед великог растоаа, говореи: Исусе,
Учитеу, помилу нас! Погледа на наше страдае, погледа на нашу срамоту,
380
погледа на нашу наказност, нашу одвратност и неприродну боу ер е таква губа.
Погледа на изопаченост природе, на одвраае уди од нас, на нашу неутешну
усаменост и, показавши милосре, подари нам исцеее. Исусе, учитеу,
помилу нас! Чини се да е вапа губавих био достоан сажаеа, али то ние био
глас истински верууег и свесног човека, ер Га они називау Учитеем, што ние
било уобичаено да се каже онима кои самовласно господаре и владау.
С друге стране, моее уди кои су се одважили да затраже исцеее било би
неразумно ако Она, Кои е способан да их очисти, и то са таквог растоаа, ние
Бог.
4. Будуи да онима што су окруживали Господа по Закону ние било дозвоено да
опште са губавима, Господ им се (губавима) смиловао и очистио их од губе како би
их учеем и чудима привео вери и тако уклонио препреку иховом општеу и
саживоту са удима као и иховом (моралном) напредовау. Рекавши им: Идите
и покажите се свештеницима. И догоди се, док одлажаху, да се очистише (Лк. 17;
14), Она Кои над свим влада силом Свое речи заповедио им е да послушно оду и
очистио их е док су се удаавали. Као што Господар закона, ради нас чувауи
Закон, ние позвао губавце да Му приу нити им е допустио да Му се приближе,
тако их е, и након што се сажалио на ихове вапае и подарио им исцеее,
послао свештеницима, поново поступауи по Закону, ер е Закон прописивао да
она ко се очисти од губе не сведочи сам о томе, него да то потврде и свештеници
коима е предочити сваки део свог тела и од их добити уверее да се могу
сматрати очишенима (3. Мос. 13; 6).
5. С обзиром на то да губа наговештава грех, показивае свештеницима обавезно
указуе на то да нико од оних што су сагрешили пред Богом, чак и уколико су се
удаили од греха, чак и уколико су их заменили делима покааа, не може од ега
добити опрошта и бити придружен недужнима ако не приступи ономе, коме е Бог
дао власт да отпушта грехе и не покаже му кроз исповест своу губаву душу и док
му он не потврди да е ослобоен грехова. Он е, дакле, извршавауи ради нас и
символичне раде Закона, послао губавце код свештеника ради провере,
устроивши истовремено и нешто више, ер е то чудо било погодно да и
свештенике ослободи невера. Тако е некада и Мосеева сестра Мариа оболела од
губе, али сада ние погодно време да говоримо о разлогу због коега се то догодило.
Осеауи бол због тога, Мосе се молио Богу за исцеее свое сестре и био
услишен, али тек након седам дана (B. 4. Mojc. 12; 15).
6. Обратите пажу на то, о коликом превасходству Христовом над Мосеем говори
ово чудо. Када Му е губавац рекао: Господе, ако хоеш, можеш ме очистити, Он
одговара: Хоу, очисти се (Мт. 8; 2-3). Он га е, дакле, истог часа ослободио од
губе. Овде пак десеторици губавих, кои су издалека молили за очишее, ние чак
ништа ни рекао него се само сагласио са иховом молбом и исцелио их. Зар свима
разумнима ние отуда асно да е управо Он Она Коем се молио Мосе и
преклиао Га да, као Бог, исцели Мариу? Они губавци су, након очишеа од
болести, били упуени свештеницима како би и ови из тог чуда познали силу
381
Христову и научили од губавих да су по вои Онога Кои има такву мо дошли да
испуне Закон, да би разумели да су по вои егово примили Закон кои е дат
кроз Мосеа и тако поверовали у единог Бога Кои е и у Закону и у благодати, а
онда, видевши очишене губавце, и сами задобили савршениу веру у ега.
Требало е да Он тако поступи чак и ако би они неразумно учинили оно што е
супротно томе. Ако би дакле и поступили насупрот томе, Христос не би изоставио
ништа што би их могло привести спасеу, ер су егово трпее и човекоубе
неисцрпни и несавладиви, ер егова великодушност ние могла бити надвладана
иховом злобом.
7. У време док су губави ишли к свештеницима и успут видели да су исцеени,
едан од их, видевши да е излечен, врати се славеи Бога из свега гласа. И паде
ничице пред ноге егове и заблагодари му. И та беше Самаранин (Лк. 17; 165-
16). Прекрасно е рекао Пророк-Псалмопоац о тадашем удеском народу: Нема
никога разумног, нема никога да тражи Бога, сви су зашли, сви се покварили (в. Пс.
14; 2-3). Ако, дакле, деветорица, кои су од Христа примили тако велико
доброчинство и видели тако велико чудо какво се на има извршило, нису
разумели да е Исус Бог, нити су се вратили да би га пронашли, да би га прославили
и заблагодарили, шта се онда може мислити о осталима? Самаранин, кои е
пореклом Асирац ер они отуда потичу, едини е од оне десеторице губавих што,
разумевши чудо и добивши тражено доброчинство, познае у Исусу Христу Бога и
сазрева за веру. Он се вратио да искаже своу захвалност и веру и све е то
пропратио одговарауим поступцима, односно пред свима е пао пред ноге свог
Доброчинитеа и прославио Га као истинитог Бога Кои му е подарио очишее.
Господ е, меутим, пред свима што су ту стаали, упитао: Зар се не очистише
десеторица? А где су деветорица? Не нае се ниедан да прослави Бога (ст. 17-18),
иако их е зато и исцелио, односно да би добили слободу делаа и општеа са
еговим следбеницима, а затим достигли и исцеее душе и прославили
Исцелитеа душа и тела. Они, меутим, нису дошли да би прославили Бога.
8. Каква несреа! Из овога можемо видети да и ми од тога страдамо. Христос нас е
очистио од оног првог проклетства кое е на нама лежало као губа, будуи чак
погубние и мрские него свака губа, ер е болест са тела прешла и на душу. Иако
смо очишени Христом, добивши од ега нашу природу исто онако чисту каква е
била и у почетку, нисмо Му се присаединили прославауи Га врлинским
животом него се опет, услед проклетих и безаконих дела, удауемо од ега, као
што каже Давид: Безбожници нее изаи пред очи Твое (Пс. 5; 5). И као што се
некада обратио Адаму када се ова лишио божанствене славе, упитавши: Адаме, где
си (в. Пост. 3; 9), Господ е, готово оплакууи и жалеи што су такви, као што е
касние жалити и нас кои смо им слични, упитао: А где су деветорица? Како се не
нае ниедан други да се врати и даде славу Богу, него само ова иноплеменик (ст.
18). Рекавши само ова иноплеменик, Он е показао ихову незахвалност и
окорелост срца удеског народа, и док су незнабошци били спремни за
преобраае, Израици су били сасвим равнодушни према спасеу. Због тога
Господ овом Самаранину даруе и душевно спасее кое предизображава спасее
незнабожаца кроз веру и каже: Устани и иди. Вера твоа спасла те е (ст. 19). За
382
оне пак што се нису вратили, будуи прекорени самим своим утаем, показао е
да су изгубили спасее душе.
9. Ова десеторица губаваца подсеау на васцели удски род. Сви смо ми оболели
од губе будуи да смо се сви потчинили греху, као што каже божанствени Павле:
Сви сагрешише и лишени су славе Божие, а оправдавау се даром, благодау
еговом (Рим. 3; 23-24). Сви смо, дакле, на та начин оболели од губе. Господ е
сишао с небеса и, примивши нашу природу, ослободио е осуде за грех. удеи су
се, меутим, показали незахвалнима према таквом доброчинству. Они незнабошци,
кои су се обратили од свог неразумног пута и зла на какво су навикли, прославили
су Бога не само исповедауи спасее и оглашавауи велику милост Онога Кои,
услед Свог великог човекоуба ради нас снисходи до нас (т. до наше природе),
него и покоравауи се еговим заповестима и живеи по има, због чега ходе у
миру, т. налазе се у миру са самима собом, едни са другима и са Богом. Будуи,
дакле, у миру са Богом и чинеи што е ему угодно, биемо целомудрени, живети
у истини и творити правду, еднодушни на молитви и моеу (Д Ап. 1; 14),
певауи и поуи Господу у срцу своме (Еф. 5; 19), а не само устима. Будуи у миру
са самима собом, покораваемо тело духу, по савести одабирати начин живота и
носити унутар нас устроен и племенит поредак помисли, а будуи у миру са
другима, подносеи едан другога, и опраштауи едан другоме ако ко има тужбу
на кога, као што Христос опрости нама (Кол. 3; 13), показууи едни према
другима милосре кое проистиче из узаамне убави, као што е и Христос само из
убави према нама нас помиловао и нас ради сишао к нама.
10. Молим вас, брао, да и ми имамо такав мир меу собом и да га покажемо
делима, врлинама и богоугодним животом. Ради тог мира смо и ми дошли меу вас,
у Цркву Божиу, одреени да будемо служитеи еговог наслеа и благодати. Ми
вам, пре свега, благовестимо мир, сагласно заповести Самог Спаситеа коа нам е
дата кроз апостоле (в. н. 14; 27 и Мк. 9; 50). Сабирауи тим миром, ми едни
другима сабирамо одсечене удове и избацуемо из ваше душе болест и слабост коа
се поавила услед мрже.
11. Ми са вама сачиавамо едну целину у Христу и ради Христа молим вас, онако
као што би вас Он кроз нас молио: помирите се са Богом. Познате свое узаамно
сродство, не само душевно него и телесно, ер ете на та начин постати синови и
наследници мира, односно Бога. Он е уистину наш мир кои е и едне и друге
саставио у едно, разрушио ограду и на Крсту уништио неприатество, уселивши
мир у наша срца (в. Еф. 2; 14-17). Целокупно дело еговог доласка исказуе се у
помиреу ради коега е приклонио небеса и сишао на зему, због чега е и Давид
рекао: Процветае у дане егове праведник и свуда мир докле тече месеид (Пс. 72;
7). У другом псалму Давид такое говори о ему: Он изриче мир народу своему и
свецима своим, и онима кои се обраау срцем к ему (Пс. 85; 8). Песма ангела
коа се зачула у време еговог Рождества такое показуе да е сишао с небеса како
би нам донео мир: Слава на висини Богу и на земи мир, меу удима добра воа
(Лк. 2; 14). Након што е извршио спасоносни домостро, Он остава мир као
наслее онима кои су Му блиски и каже: Мир вам оставам, мир Сво даем вам
383
(н. 14; 27), као и: Мир имате меу собом (Мк. 9; 50) или: По томе е сви познати
да сте Мои ученици ако будете имали убав меу собом (н. 13; 35). Последа
молитва коу нам е дао усходеи ка Оцу утвруе нас у узаамно убави: Да им,
каже, да сви едно буду (н. 17; 21).
12. Не отпадамо, дакле, од Очинске молитве, не лишавамо се наслеа небеског
Оца, нити печата и знамеа кое имамо у односу на ега, како не бисмо били
лишени усиновеа и благослова и престали да будемо егови ученици, како не
бисмо изгубили обеани вечни живот и били одсечени од духовне брачне ложнице
Мироначалника Оца Кои е, не желеи да се то догоди, послао мир Своим
ученицима, апостолима и васцелом свету. Због тога су и они у своим беседама и
списима мир ставали на прво место, изговарауи у облику увода: Благодат вам и
мир од Бога. И ми, као извршитеи иховог служеа, благовестимо вама ова мир
и заедно са Павлом говоримо: Старате се да имате мир са свима и светост, без
кое нико нее видети Господа (евр. 12; 14). Нека нико од нас не отпадне од
гледаа лица Господег и славе коа се отуда излива него да сви, помиривши се и
сабравши у едно захваууи узаамном миру у Богу, у убави и еднодушно
имамо меу собом, сагласно слатком обеау, Господа нашег Исуса Христа Кои
нам олакшава терет садашег живота и Кои е нам у одговарауе време подарити
вечни живот, славу и Царство.
13. Нека се тога сви удостоимо благодау и човекоубем Началника и
Дароватеа мира, Бога и Оца нашега и Господа Исуса Христа, Коему доликуе
слава, сила, част и поклоее, заедно са безначалним Оцем и животворним
Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
384
62. Беседа
Изговорена поводом читаа из еванеа по Луки, у 15. недеу,
чиа е тема исправае и спасавае цариника Закхеа, а такое и среброубе
1. Када е недавно еванелиста Лука проповедао о исцееу губавих, а затим о
слепима по телу, то су била наша полазишта за духовну беседу вашо убави.
Данас е наша тема бити слепи по души кои е живео у ерихону, Закхе, и егово
духовни вид. Било е то велико чудо, ништа мае од онога кои се догодило оним
другим (т. слепима по телу), ер е и он имао помрачене унутраше, т. очи срца,
као што су они слепи имали помрачене очи на лицу. Како приповеда Еванее, ни
он никако ние могао да види Исуса. Тог духовног слепила се ослободио и
прогледао на едну едину реч Онога Кои е на почетку едном едином речу
поставио светлост и обасао васцелу чулну (видиву) творевину. И као што се
некада, док Бог ош ние рекао: Нека буде светлост тама уздизала над безданом,
тако е и сада, пре него што е Господ рекао Закхеу: Данас Ми ваа бити у дому
твоме (Лк. 19; 5), страшни мрак среброуба лежао на егово души и притискао
е. егове мисли су, заедно са златом, биле затворене на мрачна места, где
среброупци скривау злато и сребро, а где е ваше благо, тамо е бити и срце
ваше, каже Господ (Мт. 6; 21).
2. Размотримо на почетку шта о ему каже еванелска повест. У време оно уе
Исус у ерихон. Кое е то "оно време?" Оно, када е очистио губавце, даровао вид
слепима, када се, због иховог казиваа, заедно са мноштвом других и Закхеу
пробудила жеа да Га види. Према томе, Исус, ушавши у ерихон, пролажаше кроз
ега (Лк. 19; 2). И не само кроз ерихон, него и кроз удеу и Галилеу и кроз
читаву зему уопште. Он е пролазио, ер ние овамо дошао зато да би ту телесно
остао, иако е, према Свом благовоеу, од нас примио наше тело, него да би
прошао кроз нашу зему и вратио се на небо одакле е и сишао, узносеи са Собом
и нашу природу и поставауи е изнад сваког поглаварства (началства) и власти.
Меутим, ради користи од учеа Он е, идуи, пролазио свим местима Палестине.
Као што е на почетку васцелу дневну светлост сабрао у едан диск и поставио
сунце да буде цар дана, Он му ние допустио да стои на едном месту, него е
учинио тако да оно обилази свет. Тако е и у Свом телу сабрао пунои божанства и
показао се као Цар целога света, цар уистину земаски и небески, видиви и
невидиви, страшан и свагдапостоеи, и ние Себи допустио да буде на едном
месту, него е благоволео да обилази зему док не саврши спасее, непоколебиво
и ненарушиво, посред земе, као што е обавио Давид, говореи: Бог е цар наш
пре векова, учини спасее посред земе (Пс. 73; 12), ер е, обилазеи зему,
Господ савршио спасее. И док сунце не пролази читавим небом него само
средишим делом осе, тако и Сунце Правде, Христос, обилазеи средиши део
385
васеене - колико е то било потребно - пролази тим местима ове области и на та
начин, идуи, пролази и кроз ерихон.
3. И гле, човек звани именом Закхе, и он беше старешина цариника, и беше богат.
И тражаше да види Исуса ко е Он, а не могаше од народа, ер беше малога раста
(Лк. 19; 3). И не само да е био малога раста, него е био и далеко од Исуса. Да е
био у егово близини, он, иако малог раста, не би био лишен гледаа еговог
лица. а мислим да га е божанствена сила Исусова на неизрецив начин привлачила
и подстицала да Га следи. Он е тежио Христу, ер е имао добру нарав и душу
приемчиву за врлину. Због тога е ватрено желео и тежио да види Исуса. То му,
меутим, ние допуштала божанствена сила, као човеку кои се предао стварима
кое су противне Христовом начину живота, односно, служби цариника и
богатству. Мислим да еванелиста изражава и неко чуее везано за ега, ер е
рекао: И гле, човек звани именом Закхе, као да самим тим каже да е био у мрежама
зла. Он беше старешина цариника, и беше богат. Израз "човек звани" употребава
се за изузетне и уде достоне да се помену. То што при том помие име тог
човека говори у корист оваквом тумачеу, ер ние припадао оним удима за кое
Давид каже: Неу споменути имена ихова устима моим (Пс. 15; 4). То што
еванелиста сведочи да он ние био само цариник, него старешина цариника и
услед тога богат човек, показуе да се истицао своом злобом. Како е Закхе био
ниског раста и ние могао да види Исуса, каже да се попе на диву смокву да Га
види, ер е требало поред е да прое (ст. 4). Погледа колико е силна егова
жеа и на основу тога закучи о начину на кои е поступио: иако ние могао да се
пробие кроз гомилу, он се ние повукао или, бое речено, повукао и побегао, али
не од свое жее, него од гомиле, него се, потрчавши напред, попео на диву
смокву коа е расла поред пута, да би одатле видео Жеенога.
4. Он е на та начин поступио мудро и богоубиво, покренут силном тежом и
трчеи по путу, уздижуи се на крилима велике жее и успиуи се на дрво. Шта
е урадио Исус, уипостазирана Премудрост беспочетног Оца, Кои кроз Соломона
каже: а убим оне кои Мене убе, и кои Мене убе проналазе благодат (Приче
Сол. 8; 17)? Он е предухитрио Закхеа, и напре е Он ега видео, обратио му се и
рекао да е дои у егов дом. Еванелиста каже: А кад дое Исус на оно место
(очигледно на оно место где е дива смоква на своим гранама носила Закхеа
сличног, због свое богонадахнуте жее, неком небеском плоду), погледавши горе
виде га и рече му: Закхеу, сии брзо, ер Ми данас ваа бити у дому твоме (ст. 5).
Чини ми се да Исуса, Кои е скромно корачао и ни по чему се ние издваао из
гомиле, ние било лако ни препознати меу мноштвом оних кои Га никада рание
нису видели. Меутим, чак и са узвишеа е било тешко видети егово лице, ер е
Он к Себи привлачио безбро уди. Због тога е Она Кои види удска срца, и
Кои е познавао жеу Закхеевог срца, погледао горе, обратио се и по имену
позвао онога, кога никада рание ние видео телесним очима, да би се
човекоубиво представио еговом (Закхеевом) погледу, да би Га ова препознао и
да би му показао да ние само Она Кои е убен, него и Она Кои уби. ош му
каже да пожури и да иде куи, да би испунио и добио плод свог богоуба од
Онога Кои преизобилно даруе све што тражимо или о чему размишамо.
386
5. И сие брзо, и прими Га радууи се (ст. 6). Ако е Закхе, пре него што е видети
Исуса, трчао да би Га видео и све учинио да би то постигао, како да онда, након
што Га е видео, чуо и добио тако милосрдно обеае, не покаже бригу и
ужурбаност? Будуи, дакле, да е обеае кое му е дао Спасите испуено на
делу, Закхе се обрадовао и постао едно са убеним, поставши и сам извор
великих милости. Они што су то гледали али нису разумели, негодоваху говореи:
Како уе да гостуе код грешнога човека (ст. 7)?
6. Цариник, меутим, показууи усрдност поред Онога Кои не само да е телом
сишао до нас, него е, према Свом неисказаном човекоубу, и наше увреде
прихватио, стаде и рече Исусу. Ова израз "стаде" означава непоколебивост вое,
одлучне и истовремено смирене; он е стао, и одважно приморао да зауте сви кои
су га прекоревали и рекао Исусу: Господе, ево пола имаа свога дау сиромасима,
а ако кога нечим оштетих, вратиу четвороструко (ст. 8). Тиме се показао као
праведан и поништио е прекоре оних што су негодовали на Господа, говореи да
гостуе код грешног човека. Ако би ономе коега е оштетио вратио четвороструко,
како е то захтевао Закон (в. 2. Мос. 22), тиме би се удаио од зла. Ако би
половину свог имаа дао сиромасима, учинио би добро дело и сви би видели да се
очистио. Због тога е и Господ рекао фарисеима: Подате милостиу од онога
што е унутра и, гле, све е вам бити чисто (Лк. 11; 41). Сада пак, будуи да е
таквим еговим (Закхеевим) делима пред целим народом потврдио Своу
праведност и тиме се одбранио од оних што су негодовали против ега, каже:
Данас дое спасее дому овоме, ер е и Закхе син Авраамов (ст. 9), ер е сада
постао веран, праведан, гостоубив и сиротоубив, ер Син Човечии дое да
потражи и спасе изгубено (ст. 10), непосредно говореи онима кои су
негодовали против ега: "Дошао сам да се одморим код грешника, али сам то
учинио зато да бих га изменио и спасао, да уместо среброупца постане
богоубац, уместо неправедног праведан, уместо негостоубивог гостоубив,
уместо безосеаног милостив, и ви видите да се то и догодило."
7. Погледате сада сви Закхеа: колико е он заволео Христа и колико Га е тражио,
колико е био убен од Господа, призван и близак Христу. Ако е, дакле, неко
цариник или старешина цариника, ако, самим тим, ради рав посао и неправедно
сабира себи богатство, нека такав подражава она пут ка спасеу коим е прошао
ова старешина цариника и нека племенито раздае и раздели све што е сабрао на
недоличан начин. Ако е некоме отета имовина или на ова или она начин живи у
сиромаштву, нека се радуе и нека благодари, ер е богат спасоносним
сиромаштвом. Бое речено, нека га сам учини спасоносним тиме што е
благодарити Богу за свое сиромаштво коем е притекао и богати цариник, радосно
се спасавауи, а што сте сада и чули о ему. На томе се завршава ово еванелско
приповедае.
8. Узносеи ваше мисли према узвишением смислу, усмерите своу пажу на
следее. Будуи да име "Закхе" у преводу означава "оправданога", мени се на
основу тога чини да су се фарисеи, кои су се представали као праведници, у
суштини понашали као царшшци. Као што Господ каже у Еванеу, они су ели
387
удовичке куе и лажно се дуго молили (Мт. 23; 14). Када, дакле, неко од таквих
уди пожели да позна истину, он тражи да е види и позна, као што е и Закхе
тражио Исуса, ер е Он истина. Будуи немони, (духовно) мали и несавршен,
такав човек, по примеру Закхеа, кои е био ниског, малог раста, узноси свое
мисли на диву смокву, т. на прецизност Закона и удеских обичаа, мислеи да
е ту пронаи созерцатену и делатну истину. Видевши та добар ци и егову
убав према истини, Господ тада као да пролази поред пута Законом прописаног
начина живота, открива му Се и обраа призивом. Господ му заповеда да сие са
смокве, т. да напусти Закон кои не доноси никакав плод и да се побрине за
благодат и она начин живота на какав указуе Еванее, ер посредством ега у
себе може да прими Бога и да задобие спасее, показавши послушае Ономе Кои
поучава и призива.
9. Тако е, на пример, учинио апостол Натанаил, први коег е Христос видео док е
био под смоквом, т. док е живео под сенком Закона, или пак као велики Павле
кои е, као што сам пише, по правди Закона био беспрекоран (Филип. 3; 16). Ако,
дакле, на такав начин покаже да е послушан Логосу Кои призива и поучава, онда
е у правом смислу постати Закхе, оставауи половину претходно прихваених
учеа духовно убогим удецима, а овде спадау: начин размишаа, обрезае,
суботовае, погружаваа, крваве жртве и, едном речу, све што е своствено
празном слову. На основу речи Закона, а и свог уздизаа, он доказуе да е Исус
Христос, единородни Син Божии, и ако е некада некога од верних увредио,
називауи га неверним или ако е таквоме без страха начинио неко зло, он му то
многоструко надокнауе, служеи мноштву верних и мноштво неверних
приводеи ка вери у Христа. На ова начин смо укратко изложили и алегориско
значее ове повести.
10. Еванелско приповедае каже да е Закхе рание био среброубив ер е,
благодареи своо служби цариника, сабрао злато и богатство кое е задржавао за
себе. После тога е, меутим, постао сиротоубив или, бое речено, и сам е
своевоно постао сиромашан и убог: едно е дао, а друго надокнадио. Хоемо ли
похвалити врлину или покудити зло, ер нам време не допушта да учинимо и едно
и друго? Меутим, како е ова беседа упуена овде присутнима, меу коима не
познаем никога ко би био добровоно сиромашан, допустите ми да укратко и
сразмерно времену говорим о среброубу. Разобличимо ону штету коа нам од
ега долази и ослободимо се и ви и а од ега. Среброубе е узрок сваког зла:
користоуба, тврдичлука, раскалашности, каменосрдности, вероломства, мрже
према удима, отимачине, неправде, похлепе, зеленаштва, преваре, лажи, кршеа
заклетве, и свих томе сличних порока. Због среброуба долази до пачке
храмова, отимачине на путевима и, може се реи, до сваког облика лоповлука. Због
среброуба не постое само пачкаши на путевима, разбоници и гусари, него и у
градским срединама постое лоповске теразие и нетачне мере, фалсификовани
новац, нарушавае граница, супарништво меу суседима. Среброубе е уде
поделило на сталеже и раздвоило приатее, прекинуло све родбинске везе. Због
среброуба се догаало да уди издау своу државу и своу воску. Због ега су
неправедне судие издавале закон, а сведоци истину али е, пре свега, сваки од их
388
издао своу душу. На та начин, среброубе е, према речима божанственог
апостола, корен свиу зала, коему неки предавши се застранише од вере и навукоше
на себе муке многе (1. Тим. 6; 10).
11. Паживо се замислите над овим апостолским речима. Он не каже да су се
богати удаили од вере, него каже да они што желе да се обогате падау у
искушеа и у аволске мреже. Не говорите дакле, "веина од нас е сиромашна,
зашто онда о среброубу причаш нама кои готово да и немамо новаца?"
Говорим то зато, што због жее (за новцем) у души имамо болест и потребно нам
е исцеее. Ако пак кажеш да не болуеш од те болести, докажи ми то и на делу,
не тражеи да се ослободиш сиромаштва, него поставауи га изнад сваког
богатства, раду му се и благодари Богу ер ти е сатворио лакши пут ка спасеу.
Ако е неко богат, нека чуе да е богатоме тешко да уе у царство небеско. Нека
зна да е и Авраам био богат, али да се спасао зато што е био гостоубив и
сиротоубив, а не среброубив. ов е био искушан и богатством и сиромаштвом,
али е, будуи богат, самоме себи говорио: Не сматрах злато за своу силу, и не
радовах се великом богатству (ов 31; 24).
12. Према томе, зло е страст према богатству од кое, ако паживо размотрите,
подеднако страдау и богати и сиромашни. Често се догаа да раво богатство иде
упоредо са ош горим сапутником, а то су гордост и преузношее због богатства.
Због тога у Посланици Тимотеу божанствени Павле пише: Богатима овога света
савету да се не преузносе, нити да се уздау у богатство несигурно, него у Бога
живога (1. Тим. 6; 17), зато што смирее у удима сведочи о познау истине. Она
кои се горди богатством кое е овоземаские од свих наших дела и она кои се
узда у ега, уистину е безуман и веома сличан оним богаташима кое е Господ
представио ради порееа. едан, од их, пред чиим е вратима лежао Лазар, због
свое надмености ние га чак ни погледао. Други е, беседеи са своом душом о
оним добрима коа е требало да придода оним ве сакупеним, сву своу наду
полагао на свое богатство. Због тога е оног првог обузео неугасиви ога, док су
од оног другог затражили душу. Видите ли какав е кра оних што су били
привржени богатству? Давид каже: Богатство ако стичете, не прилажите му
срце (Пс. 61; 11) а Соломон: Пада она што се узда у свое богатство (Приче Сол.
11; 28). На другом месту, он жуду за иметком назива адом и пропашу, говореи:
Ад и пропаст не могу да се засите, а такое ни очи неразумних (Приче Сол. 27;
20). Господ пак каже: Тешко богатима, тешко ситима (в. Лк. 6; 24).
13. Ми се, брао, богатимо добрим делима. Оним богатством кое поседуемо
наситимо утробе сиромашних, да бисмо се удостоили и обеане плате и
благослова и наследили Царство небеско, кое нека сви ми задобиемо благодау и
човекоубем Господа нашег Исуса Христа, Коем доликуе слава, сила, величина
и величанство, са безначалним еговим Оцем и живототворним Духом, сада и
увек и у векове векова. Амин.
389
63. Беседа
У коо се говори о онима кои адикуу због невоа што нам се дешавау
1. Зло по природи, односно грех, потиче од нас самих, док се злу кое е везано за
наша чувства а то су несрее и болести, може догодити да име управа сам Бог
као Исцелите, Кои еговим посредством заустава и исцеуе истинско зло,
свестрано бринуи да грешни буду уистину исцеени. Када е, меутим, болест у
има неизлечива, Он их лишава и самога живота ради спасеа других уди.
Уколико, дакле, тако стое ствари и ако смо, учинивши себе достонима осуде, ми
сами узрочници своих несреа, Он се и на та начин поавуе као наш
Доброчините и Спасите и као Уништите стварног зла. Дешава се понекад да
Он пред одважне постави подвиг да би се изложили злу, али не злу кое е такво по
своо природи. Бог, меутим, ние створио болест, иако бие кое е Он створио
може бити изложено болести. Ни грех ние потекао од Бога, иако се разумна душа
коу е Он саздао сама по себи приклонила греху. Она е била почаствована даром
слободне вое (самовласношу) и животом какав сама изабере ер би узалуд била
разумна када при том не би била тиме почаствована. Имауи, дакле, слободну
воу, неусловену било каквом нужношу, она би, да се налазила уз Бога и била
седиена са им у убави, сачувала сво блажени живот, какав о е своствен по
природи. Како се, меутим, приклонила ниским телесним насладама, као да е
презасиена свештеном блискошу са Богом, лишила добра по природи и постала
болесна од зла по природи т. болесна од греха, сама е себи створила смрт своим
добровоним отпадаем од живота.
2. Будуи, дакле, да смо готово сви ми такви и да нам е потребна општекорисна
поука и савет, ми емо вам се, превасходно на основу речи Божие, сада обратити
беседом како бисмо, познавши да е грех узрок васеенске навале зла, одбацили
своу сопствену грехоубиву воу и окренули се свему ономе што е угодно Богу и
умилостивили га врлинским делима, а егов гнев против нас преобразили у
милосре. Он Сам нам сведочи и говори кроз Мосеа: Ако добро узаслушаш глас
Господа Бога своега, и учиниш шта е право у очима еговим, и ако пригнеш ухо к
заповедима еговим... ниедне болести коу сам пустио на Мисир неу пустити на
тебе, ер сам а Господ, лекар тво (2. Мос. 15; 26).
3. Ако уживите по моим уредбама и заповести мое уздржите и учините,
приступие вам свако добро ер у дати мир земи, те ете спавати и нее бити
никога да вас плаши, учиниу те е нестати зле звери из земе, и мач нее
прелазити преко ваше земе. Него ете терати неприатее свое, и падае пред
вама од мача. Вас е петорица терати стотину, а вас стотина терае десет
тисуа, и падае неприатеи ваши пред вама од мача... и ешете жито старо,
од много година, и изасипаете старо када дое ново... И ходиу меу вама, и биу
390
вам Бог, и ви ете бити мо народ, ер а сам Господ Бог ваш Кои ово обеава. Ако
ли Ме не узаслушате, и не учините све ове заповести, ако повргнете уредбе Мое и
души вашо омрзну закони Мои да не творите све заповести Мое, и раскинете
завет Мо, и а у вама учинити ово: пустиу на вас страх, суху болест и вруицу,
коа е вам очи искварити и душу уцвелити, и залуду ете сеати семе свое, ер е
поести неприатеи ваши. И окренуу лице Свое насупрот вама, и сеи е вас
неприатеи ваши, и кои мрзе на вас бие вам господари, и бежаете кад вас
нико не тера. Ако Ме ни тада не станете слушати, карау вас ош седам пута
више за грехе ваше. Потру понос силе ваше, и учиниу да небо над вама буде као
гвоже и зема ваша као мед (бакар). Снага е се ваша трошити узалуд, ер
зема ваша нее раати рода своега, и дрвета по земи нее раати рода
своега. Ако Ми узидете насупрот и не хтедете слушати Ме, додау вам седам
пута више мука према гресима вашим. Пустиу на вас звери поске кое е вам
децу изести и стоку потрти и вас умалити, и опустее путови ваши. Ако се ни од
тога не поправите... пустиу на вас мач кои е осветити Мо завет; а кад се
слежете у градове свое тада у пустити помор меу вас и биете предани у руке
неприатеу... и ешете и неете се наситити. Ако Ме ни тако не станете
слушати него Ми узидете насупрот, и а у с гневом ии вама насупрот, и седам
пута вема карау вас за грехе ваше. И ешете месо од синова своих и месо од
кери своих ешете... и обратиу градове ваше у пустош, и разориу светие
ваше, и неу више мирисати мириса вашега. И опустиу зему да е о се чудити
неприатеи ваши кои е живети у о. А вас у расеати по народима
(незнабошцима), и учиниу да вас гоне голим мачем... А кои остану метнуу страх
у срца ихова у земама неприатеа ихових, те е их шнити лист кад шушне
зауавши се, и они е бежати као испред мача, и падае и нико их нее терати...
и изгинуете меу народима (незнабошцима), и прождрее вас зема неприатеа
ваших (4. Mojc. 26; 3-38).
4. Видиш ли докле се распростире гнев Господи, иако е Он милостив и
жалостив, спор на гнев и обилан милосрем (оил 2; 13. и она 4; 2). То се,
меутим, односи на покаане и оне што су се одвратили од свог лукавства, ер
Господ каже: Вратите се к Мени и а у се вратити вама (Зах. 1; 3). Ако се
обратиш ка Господу Богу свом и послушаш глас егов, Господ е Бог тво
милостив Бог , нее те оставити ни истребити, и наи еш Господа Бога, свог
Помоника, ако Га потражиш свим свим срцем своим и свом душом своом када
будеш у невои (5. Мос. 4; 29-30), ако се у невои покориш еговим одлукама.
Ти, меутим, не страдаш само због тога него и зато што си заповести Господе
презрео и наредбе егова ниси сачувао, због чега си и препуштен неизлечивим
недаама. И у жалости своо заиста преклии за избавее од зла, обеавауи да
еш очувати заповести и покажи да си обеае испунио на делу да би и сам као
одговор добио делатну помо Божиу. Какве су, меутим, заповести Божие? То су
непоколебива побожност и убав према ему, очувае нашег тела у непорочности
и целомудрености, узаамна убав и одсуство жее за оним што припада
ближем, нечиее зла него, напротив, чиее добрих дела колико год се може и
да се, едноставно, чини ближима оно, што бисмо желели да видимо да други
чине нама.
391
5. Обрати, меутим, ако желиш, пажу и на изреку о онима што преступау
заповести Господе: Они Ме раздражише на ревност оним што ние Бог... и а у
их раздражити на ревност оним кои ние народ, народом лудим разутиу их
(Закон пон. 32; 21) а сам Господ Бог тво, Бог ревните, Кои на синовима и на
синовима синова походим безакоа отаца ихових до треега и до четвртога
колена оних кои мрзе на Мене (Закон пон. 5; 9), Ко опсуе оца своега или матер
своу да се погуби (3. Мос. 20; 9), а исто се односи и на сина кои с правом
противуречи оцу, ер ко би имао сина самовона и непокорна, кои не слуша оца
своега ни матере свое... нека га доведу к старешинама Града своега... и кажу:
Ова син наш самовоан е и непокоран, не слуша нас, изелица е и пианица. Тада
сви уди онога места нека га заспу камеем да погине, и тако извади зло из ce6e
(5. Mojc. 21; 1 8-21).
6. А шта реи о онима што преступау заповести везане за целомудреност? Зар нису
били кажавани смру? Да не буде блуднице измеу кери Израиевих, нити
блудника меу синовима Израиевим (5. Мос. 23; 17). Оскрнавише се, каже, уди
блудом... и изгибе их од те погибие двадесет четири тисуе (4. Мос. 25; 9) и да
Финес, син Елеазаров, ние тада ревновао по Богу и едним ударцем копа погубио
блудника и ону што е с им блудничила, сви би тада изгинули, недужни исто као
и криви, ер се нису осветили за безакое и устали у одбрану закона Божиег.
Због тога Бог и говори Мосеу: Финес одврати гнев мо од синова Израевих
отворивши ревност за Ме меу има (ст. 11). Ако се блуд забрауе и ако се
толико строго прекорева, шта е онда претрпети преубници? Они, наравно, нее
бити ослобоени казне. Због тога и божански Закон каже: Ако се ко ухвати где
лежи са женом удатом, нека се погубе обое... Тако извади зло из Израиа (5.
Mojc. 22; 22).
7. То се, реи еш, односи на древни Закон, и какве везе има са нама, удима
Новог завета? Ти онда ниси слушао речи Законодавца и Владике Христа, Кои
каже: Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да
укинем него да испуним (Мт. 5; 17). Ако е ве тако, онда е бити погубен и
препуштен неприатеима она што е срамно побеен и све е страхоте претрпети
она кои е услед смртног греха изложен смртно пресуди и другим казнама кое му
прете. Постои единствен лек, кои е створила мудрост и благодат единородног
Сина Божиег и Спаситеа Христа, а састои се у томе што емо путем покааа
умртвити себе за грех и на та начин вратити дуг пресудама записаним у Закону,
што емо се путем врлина обуи у новога човека у Христу и тако се ослободити
пресуда Закона, живеи у Христу Кои е Себе предао као искупее за нас.
Уосталом, када Нови завет не би уистину забраивао грех, онда би се, будуи
оптужен оним пресудама кое са собом доносе смрт, ти могао позвати на ега,
желеи да оправдаш себе. Нови завет, меутим, ние забранио само грешно дело
него и оно што е далеко мае од греха, а то су зачеци самога греха, а оне кое им
се препуштау осууе на вечну смрт као и оне кои су уистину починили грех. Тако
Христос каже: Чули сте како е казано старима: не уби, ер ко убие, бие крив
392
суду. А а вам кажем да е сваки кои се гневи на брата свога ни за што, бити крив
суду (Мт. 5; 21-22).
8. Видиш ли да е Он и неправедан гнев изедначио са убиством, изложивши и
едно и друго подеднако осуди? Она ко у то мери увреди свога брата да га
назове будалом, бие крив "паклу огеноме" (ст. 22), а затим додае: Чули сте како
е казано старима: не чини преубу. А а вам кажем да сваки кои погледа жену са
жеом за ом, ве е починио преубу са ом у срцу своме (ст. 27-28). Видиш ли
да е и овде изедначио блуд са преубом, ер ние свака жена удата. И не само
блуд, него и онога што е само помишу и страсним погледом подстакао страст
назива преубником и каже да е извршио преубу, ер е Он судиа жеа и
помисли срца и познае дух (ум) кои е у нама, будуи да га е саздао као
своственог ему Самом, да буде сличан неком духовном месецу и маем светилу,
способном да у себе смести духовну лучу божанствене и наузвишение Светлости.
9 Какво ош безуме нису починили они кои претварау сасуд божанске светлости
у обитавалиште срамне и уистину мрачне насладе, због чега богостворени Божии
храм, услед потчиаваа страсти, постае обитавалиште и храм демонски? Како да
се то не назове насрамниим од свих грехова, односно преубом? Ако смо сви
обручени единоме Мужу, едином Женику-Христу, како каже Павле (2. Кор. 11; 2)
и ако смо постали еднога духа са им, сединивши се разумом душе (са разумним,
умним делом душе) са еговим Божанством и поставши удови егови кои су
невидиво срасли са им, зар ти се онда не чини да е преубник и да заслужуе
такав назив она ко е пристааем на блуд оскрнавио то седиее, бое речено,
зар ние и гори од преубника она ко е разорио бестрасно божанско седиее са
Богом? А шта нам е заповедио у погледу заклетве? Зар нам Он то ние забранио
као да е кривоклетство и зар ние асно наговестио да е заклиае дело лукавога?
10. Због чега, меутим, поединачно говорим о свему томе, када све могу
обухватити едном изреком? Ако не буде правда ваша веа него правда
кижевника и фарисеа (т. оних што су испуавали стари закон), неете уи у
Царство небеско (Мт. 5; 20). Ми пак, од коих се тражи више него од их, у
погледу дела не само да се не можемо упоредити са има него им нисмо чак ни
блиски. Тако смо научени да се уздржавамо чак и у погледу супружника, ер е,
каже, остало мало времена, и од сада и они кои имау жене да буду као да их
немау... ер пролази обличе овога света (1. Кор. 7; 29). Иако смо то чули и
поверовали, не само да се не уздржавамо од сопствених жена него чезнемо и за
туим женама. Имауи заповест да се не кунемо ни у едну едину влас косе (Ни
главом своом не куни се, ер не можеш ни длаку едну учинити црном или белом,
Мт. 5; 36), ми се и незадрхтавши кунемо Наузвишениом главом сваке твари,
Самим Богом и Божиим светиама, али е наша неизмерна дрскост, ава, дотле
дошла да се кунемо и навеим знамеем спасоносног страдаа, божанственом
крву Бога над боговима коа е едном у вековима изливена за живот света (ава,
сунце, како не заеш због нас, као што си зашло због оних богоубица?),
потписууи се оме уместо мастилом на папиру како би потврдили заклетву, а све
393
е то Истински Владика назвао делима лукавога и отуда произилази да, ава,
поступамо као сатрудници лукавога кои би да заустави егову мо.
11. Ако смо такви у погледу Божанства, како емо онда поступати едни према
другима? Зар се неемо понашати као према иноплеменицима и неприатеима?
Ава мени, шта да чиним? Како да прикажем ту свенародну и свеопшту несреу?
Може се реи да се ничим другим не можемо похвалити него тиме да истребуемо
едне друге и што силни наносе штету слабима. Бескорисно е о томе говорити!
Може се реи да е читав свет постао боно пое за битку едних против других, па
чак иако бисмо ускоро обавили примире, опет бисмо ми, кои имамо мо, ош
више тлачили убоге и наметали ош вее порезе онима кои живе од свог рада. Кои
се воник задовоава своом платом? Кои од кнежева не посеже за туом
имовином? Чувари паса и свиари, као диви вепрови и крвожедни пси на делие
кидау иметак незаштиених. Због тога убоги вапиу пред свима вама: пред онима
кои су на власти, пред онима непосредно иза их, пред онима у воно служби,
пред иховом послугом, не подносеи немилосрдне и човеконенависне скупаче
пореза и непрестано угетавае и неправду од стране наачих на вашо земи.
Сада е дотле дошло да е и до монаха дотекла неправда коа све преплавуе.
12. После тога се чудимо зашто нас е Бог напустио? Како то да смо постали
предмет неприатеског изругиваа? Како то да су нас надвладали сви народи и да
нас нападау да би нас немилосрдно пачкали? Требало би се, меутим, чудити
преобиу милосра Божиег. Како то да на нас ние послао ога са небеса, као што
се десило Кореу и онима са им? Како то да нас ние живе послао у ад,
растворивши због нас зему и откривши бездан и провалиу, као што се десило
Датану и Авирону и читавом оном скупу? Како то да нас ние у потпуности предао
свеопшто погибеи, као што се дешавало незнабожачким народима? Ми смо,
заиста, били незнатно кажавани за наше грехе.
13. Уколико нас Он, дакле, милостиво кажава, очекууи наше обраае, зар се
сада, након што смо тако пострадали, неемо и сами уразумити и обратити к
ему? Одбацивши дела таме, свим силама постанимо причасни делима Светлости.
убимо едни друге и делима покажимо да е наша убав нелицемерна, како би и
убав Божиа пребивала у вама, прославана делима меу свим народима кои су
наши неприатеи. Ако нико од нас не пожели имовину ближег, удаиемо се од
сваке неправде и задобити Божиу правду коа е нам помои да безбожнике
бацимо под наше ноге и присвоимо ихове поседе. Уздржимо се од настрашниих
заклетви коима мислимо да утврдимо своа дела, ер тиме запоставамо Божиу
заповест, због чега непрестано трпимо недае и сами од себе удауемо Божиу
заштиту. Ако будемо обуздали склоност ка заклиау, онда е Сам Бог бити меу
нама укрепивши сваки наш подухват. Променимо начин свог живота и учинимо га
побожним и целомудреним да би нас Отац непорочности, Бог, убио као Своа
чеда и уздигао нас изнад сваког бешчаша и трулежности, у свему нам помажуи и
воууи са неприатеима нашим. Ускладимо свако свое дело, реч и мисао са
угааем Богу и тако емо се очишени приклонити и заплакати пред Господом
Богом нашим, преклиуи за опрошта грехова.
394
14. Тада е нас Он, обративши се к нама, очистити од сваког греха, убелее нас да
будемо беи од снега (в. Пс. 51; 7), учинити нас блиставиима од злата и
прославие нас са Собом у бесконачне векове. Он нам е на многе начине показао
Свое човекоубе: кроз параболу о блудном сину (Лк. 15; 12), кроз сажаее
према смиреном царинику (Лк. 19; 1), кроз бригу о заблудело овци какви смо и ми
сами (Мт. 18; 12). Делима е показао неописивост Свог састрадаа (самилости), као
што е учинио на примеру разбоника кои е са им распет, али се са им и
зацарио (Лк. 23; 43), на примеру цара Манасие кои е живео као навеи
безаконик, али се у последем тренутку покаао и био услишен (1. Цар. 21), на
примеру оних милости кое е показао према Ниневанима, опростивши им због
тродневног покааа мноштво грехова кое се сакупило током многих година. Он
Сам е (какве ли милости!), због нас приклонио небеса, сишао и због нас постао
проповедник покааа, показавши нам делима и речима како бисмо се и сами тога
придржавали, а онима кои желе да послушно томе следе ние обеао само
ослобаае од сваког зла, него и небеско и вечно Царство.
15. Нека се сви удостоимо тог Царства извршавауи дела покааа уз помо
Устроитеа покааа, Христа, Коему доликуе слава у векове векова. Амин.
395