лОГОС 2006 (177-188 стр.)
177
УДК 124.2
Пол Рикер
парадигма превоеа
Постое два приступа превоеу: или превоее разумемо, у ужем
смислу речи, као преношее неке вербалне поруке с едног езика на други,
или у ширем, као синоним за тумачее едне значеске целине коа постои
у оквиру исте лингвистичке групе.
Оба приступа су оправдана: први, за кои се определио Антуан Берман
(Antoine Berman) у своме делу Искуство странца2 где наглашава чиеницу
да постои велико мноштво различитих езика; други приступ есте Жоржа
Штанера (Georges Steiner) кои у своме делу После Вавилона3 експлицитно
указуе на свеопшти феномен кои аутор описуе на следеи начин: Разуме-
ти, значи преводити. Одлучио сам се да поем од првог кои у први план
става однос личног према ономе што нам е страно и да на та начин доем
до овог другог, воен тешкоама и парадоксима кое е проузроковало пре-
воее са едног езика на други.
Поимо онда од броности и различитости езика и на првом месту при-
бележимо: преводи постое управо због тога што уди говоре различитим
езицима. Ово произилази из саме различитости езика, као што каже Вил-
хелм фон Хумболт (Wilhelm von Humboldt). Меутим, таква една конста-
тациа управо представа и тешкоу: зашто не само едан език, и зашто
уопште толико езика, пет или шест хиада, како кажу етнолози? Сваки
дарвиновски критериум о корисности и о борби за опстанак пада у воду;
овакво неброено мноштво не само да ние корисно, него е и штетно. Уст-
вари, уколико е унутардруштвена размена обезбеена снагом укучиваа
сваког засебно узетог езика, тада би размена са свим оним што би се нашло
изван те говорне заеднице постала готово неизводива, што Штанер на-
зива погубно расипништво. Али оно што представа тешкоу ние само
помета у комуникации коу мит о Вавилону, о коем емо нешто касние
говорити, назива расутост у географском и помета у комуникациском
смислу речи, него е у питау уедно и контраст са другим елементима кои
се односе на говор. Напре, веома е значана чиеница коа указуе на уни-
1 Чланак Paul RICOEURa, Le paradigme de la traduction, преузет е из киге Paul Ricoeur,
Sur la traduction, Bayard, Paris, 2004. Са француског езика превела улиа Видови.
2 Анту
Ант ан
у Берм
ан Бер ан,
м
Искуств
ан, Иск
о
уств ст
о странца,
ранца, Collection Les Essais, Gallimard, Париз, 1984.
3 Жорж
Ж
Шт
орж Штанер,
анер, После Вавилона, Albin Michel, Париз, 1998.
L O G O S
178
Пол Рикер
верзалност говора: Сви уди говоре; то е едан од критериума човека као
биа, као што е и употреба алата, постоае институциа, сахрана. Под го-
вором подразумевамо употребу знакова кои нису ствари, али представау
ствариразмену знакова у разговору, што е главна улога едног заедничког
езика на плану друштвене идентификацие; ово е управо една свеопшта
способност коо противрече ени властити локални резултати, една све-
општа способност оповргнута своим разбиеним, расеаним, разгранатим
оствареима. Одатле се авау идее, и то напре на плану мита па потом
на плану философие говора, о пореклу расеаностипомете. По овом пи-
тау мит о Вавилону, веома кратак и сложен на кижевном плану, чини да
се ош више саареи повлачимо ка едном претпоставеном, изгубеном
раском езику, а да нам притом он не нуди никакво упутство о томе како да
се креемо у том лавиринту. Расеаностпомета се према томе посматра
као каква непремостива катастрофа на плану езичке комуникацие. Нешто
касние у указати на упутние штиво по питау уобичаеног стаа у коме
се налазе уди.
Меутим, пре тога бих желео да укажем на ош едну ствар коа не би
требало да засени ону прву, ону о различитости езика: а исто е толико зна-
чана. Реч е о томе да смо ми увек преводили. Пре стручних преводилаца
постоали су путници, трговци, амбасадори, шпиуни, што чини мноштво
билингвиста и полиглота! Ово е исто толико значано колико и стае жа-
лосне некомуникацие. Превоее претпостава способност учеа и слу-
жеа и другим езицима ,а не само своим сопственим. Ова способност е у
сагласу и са другим цртама кое се теже дау уочити, а односе се на вежбае
говора, црте кое е нас на крау пута довести до самог метода унутарезич-
ког превоеа. Овде имам у виду рефлексивну способност говора, односно
способност да се служимо едним езиком, потом могуност да га ставимо
по страни и да га посматрамо са дистанце, што значи да се можемо дистан-
цирати и у односу на сво сопствени език и посматрати га као едан меу
многима. Ову анализу о рефлексивности говора оставам за касние и сада
се усредсреуем на саму чиеницу превоеа. уди говоре различитим
езицима, али они могу да науче и друге езике осим свог матерег.
Ова едноставна чиеница проузроковала е такву расправу коа е на
крау сама себе затворила у разарауу алтернативу кое би се сада требало
ослободити. Та паралишуа алтернатива гласи: или ово мноштво езика из-
ражава радикалну хетерогености онда превоее бива теориски немогуе;
езици су a priori непреводиви едан на други. Или се превоее обашава
едном заедничком основом коа га уопште и чини могуим; у том случау
морамо видети како да пронаемо ту заедничку основу што представа
пут према првобитном езику, или како да je логички реконструишемо што
представа пут према универзалном езику. Првобитни или универзални, та
единствени език мора бити видив у своим фонолошким, лексичким, син-
таксичким и реторичким табелама. Понавам ову теориску алтернативу:
или е мноштво езика радикално и у том случау превоее као такво не-
L O G O S
парадигМа превоеа
179
могуе; или е превоее датост, па е онда потребно установити на чему се
оно заснива истраживаем самог порекла превоеа или реконструисаем
услова а priori утврене чиенице превоеа.
Предлажем да се изае из ове теориске алтернативе: преводив versus
непреводив и да се она замени едном другом, практичном, коа произила-
зи из самог процеса превоеа: верност versus издаа, ризикууи можда
да пристанемо на то да превоее представа едну ризичну раду у не-
престано потрази за своом теориом. Видеемо на крау да унутарезичке
тешкое у превоеу управо потвруу ово зачуууе признае. Недавно
сам присуствовао едно меународно расправи о тумачеу и чуо предавае
аналитичког философа Доналда Девидсона (Donald Davidson) под називом:
Теориски тешко, напорно (hard), а практично лако, едноставно (easy).
Ово е управо и моа теза коа се односи на превоее и егове две
стране изван и унутарезичке: теориски неразумиво, али у суштини из-
водиво, тако да емо прихватити практичну алтернативу верност versus
издаа.
Пре но што се упустим на та пут практичне диалектике, верност versus
издаа, желео бих веома сажето да изнесем разлоге спекулативне непремос-
тивости где се непреводиво и преводиво сударау.
Теза о непреводивости есте неминован закучак едне одреене етно-
лингвистикеБ. ли Ворфа (B. Lee Whorf), Е. Сапира (E. Sapir)коа е на-
стоала да подвуче карактер неподударности различитих целина на коима
почивау брони лингвистички системи: фонетска и фонолошка, утемеена
на бази фонолошких система (самогласници, сугласници, итд), помовна,
коа намее лексичке системе (речнике, енциклопедие, итд), синтаксичка, на
бази различитих граматика. Примера има на претек: ако на француском ка-
жете дрво, ви имате на уму дрвене материале и малу шуму; али на едном
другом езику, ова два значеа ете наи раздвоено и обухваене у двема
различитим семантичким системима; на граматичком плану се лако уочава
да се глаголски системи (презент, прошло, будуе време) разликуу од езика
до езика; имате езике у коима не обележавамо тренутак вршеа раде,
ве карактер свршености или несвршености раде; а имате и езике кои не
познау глаголска времена, ве се у има положа у времену означава само
захваууи одговарауим прилозима попут уче, сутра итд. Ако овоме
додате да свака езичка целина условава едно виее света, идеу; узмимо
на пример Грке кои су изградили целе онтологие на основу глагола бити
кои функционише истовремено и као предикатив (копула) и као израз пос-
тоаа. Целина удских односа коа постои меу говорницима едног езика
не би смела да се наметне говорницима неког другог езика нити односу
кои они образуу, а кроз кои сами себе разумевау и поимау и сво однос
са светом. Морамо према томе прихватити неразумевае као датост и реи
да е превоее теориски немогуе и да билингвисти могу бити само схи-
зофрени.
L O G O S
180
Пол Рикер
У том случау бивамо одмах усмерени на другу страну: ер превоее
постои, па према томе оно мора бити могуе. А ако е могуе, онда испод
различитости езика постое сакривене структуре кое или носе траг едног
првобитног, изгубеног езика кои е потребно пронаи, или су образова-
не од а priori кодова, универзалних структура или како их уобичаено на-
зивамо трансценденталних структура, кое би сада требало реконструиса-
ти. Прва верзиаона о првобитном езикубила е проповедана од стране
многих учеа, Кабале, различитих облика херметизма, док ние изродила
неколико отровних плодова као што е приповест о арианском езику кои
е историски проглашен плодоносниим у односу на еврески кои е про-
глашен стерилним; Оландер (Olander) у своо кизи Раски езици у подна-
слову забринуто бележи Арианци и Семити: едан неочекиван пар, а та
перфидни лингвистички антисемитизам назива мудром басном; меутим,
како бисмо били непристрасни, дужни смо да истакнемо како е носталгиа
за првобитним езиком проузроковала снажно размишае еднога Валтера
Бенамина (Walter Benjamin) кои е написао дело Задатак преводиоца где
се изрази савршени език и чист езикто су ауторови изрази, поавуу
као месиански хоризонт преводилачког акта, тано обезбеууи истовет-
ност идиома када ови доспеу до врха поетског стваралаштва. На жалост,
преводилачка делатност нема никакве користи од те носталгие окренуте ка
есхатолошком ишчекивау; можда емо касние оплакати ову жеу за савр-
шенством, а сада смо позвани да без опиености и у сво умерености оства-
римо задатак преводиоца.
ош упорниа есте друга верзиа потраге за единством, не више у прав-
цу едног единственог порекла у времену, ве она о кодовима утвреним а
priori; Умберто Еко (Umberto Eco) е посветио вредна поглава тим поку-
шаима у своо кизи Потрага за савршеним езиком у европско култу-
ри. Реч е, подвлачи философ Бекон (Bacon), о томе да се уклоне недостаци
природних езика кои су извори, како каже, езика идола. лабниц е дати
структуру овом захтеву своом идеом о универзално карактеристици коа
настои не мае до да сачини единствени (универзални) речник едностав-
них идеа кои би био допуен едном збирком свих правила повезиваа тих
правих малих атома мисли.
Е па добро! Потребно е дои до питаа повереаи то е бити заокрет
у нашем даем размишау: потребно е запитати се зашто та покуша
промашуе и мора да промашуе.
Истина е да постое извесни резултати у такозваним генеративним гра-
матикама своственим школи Чомског (Chomsky), али е велики промаша
у области лексике и фонологие. Зашто? ер се не анатемишу несавршенс-
тва природних езика, ве само ихово функционисае. Поедноставиемо
до краности едну изузетно стручну дискусиу тако што емо уочити две
опасности: с едне стране, не постои договор о томе шта е то што би ка-
рактерисало едан савршени език на нивоу речника примарних идеа кое
L O G O S
парадигМа превоеа
181
би га сачиавале; та договор претпостава потпуно сагласе измеу знака
и ствари без икакве самовое, или ош шире измеу говора и света, што
представа или едну таутологиу, привилеговани део кои бива проглашен
фигуром (сликом) света, или захтев кои ние могуе проверити у недостатку
исцрпног инвентара свих живих езика. Друга опасност е ош веа: нико не
би могао да каже на кои начин бисмо извели порекло природних езика из
претпоставеног савршеног езика имауи у виду све егове необичности
кое емо касние навести. Разлика измеу универзалног и емпириског е-
зика, измеу априориског и историског, делуе нам крае непремостива.
Овде е нам размишаа коима емо завршити рад на превоеу унутар
едног истог природног езика бити од велике користи приликом изношеа
на светлост дана бескране сложености тих езика, што чини да е сваки пут
потребно учити начин функционисаа едног езика, па и свог сопственог.
Такав е краи исход битке коа супротстава теренски релативизам, кои
би требало да доведе до закучка да е превоее немогуе, и кабинетски
формализам, кои промашуе у том смислу што превоее утемеуе на ед-
но доказано универзално структури. Да, потребно е признати: с едног
езика на други ситуациа е таква, разбиена и конфузна. Па ипак, превоее
се уписуе у оно дуго понавае оног упркос свему. Без обзира на брато-
убиства ми ратуемо за свеопште братство. Упркос хетерогености идиома,
постое билингвисти, полиглоте, тумачи и преводиоци.
Дакле, како они то чине?
Малопре сам наавио едно преусмерее: напуштауи теориску алтер-
нативупреводивост наспрам непреводивостипрелазимо, како сам рекао, на
практичнуверност наспрам издаства.
Како бисмо ступили на ова пут преокрета, напре бих желео да се вра-
тим на тумачее мита о Вавилону кои не бих да закучим на основу идее
езичке катастрофе коа е наметнута удима од стране едног убоморног
бога услед иховог успеха. Ова мит можемо читати као и све друге митове
о зачецима кои полазе од непобитних ситуациа као чиеничких датости
немауи у виду никакву осуду изражену кроз какво одваае. Можемо кре-
нути од првих стихова Постаа са одвааем космичких елемената кои
израау из безоблича, наставити са губитком невиности и истериваем
из Врта што означава улазак у зрело и одговорно доба, и преи потоми то
нас изузетно интересуе због поновног читаа мита о Вавилонуна братоу-
биство, Авеево убиство, кое од братства чини едан етички подухват а не
више просту датост природе. Уколико усвоимо овакву линиу читаа коу
делим са егзегетом Полом Бошампом (Paul Bеauchamp), расутост и поме-
теност езика коу е наавио мит о Вавилону долази као круна ове историе
одвааа, а само то одваае уноси е у срж практиковаа говора. Такви смо
ми, на такав начин постоимо, расути и конфузни, и позвани на шта? Па...
на превоее! Постои едан постВавилон, одреен задатком преводиоца,
преузимамо ве едном поменут наслов значаног есеа Валтера Бенамина.
L O G O S
182
Пол Рикер
Како бисмо дали више снаге овом тексту, подсетиу заедно са Умбер-
том Еком да причи из Постаа 11 1-9 претходе два стиха обележена под Пос-
таем 10 31-32, где се мноштвеност езика посматра као каква чиеничка
датост. Наводим те редове према Чуракиевом (Chouraki) преводу:
То су синови Симови по породицама своим и по езицима своим, у земама
своим и у народима своим.
То су породице синова Ноевих по племенима своим, у народима своим...
Ови стихови су у духу преброаваа у коима се изражава проста знати-
жеа едног благонаклоног погледа. Превоее е према томе едан задатак,
не у смислу некакве принудне обавезе, ве као задатак кои е потребно
испунити како би се делатност човечанства могла наставити, као што каже
Хана Арет (Hannah Arendt), Бенаминова приатеица у Condition humaine.
Следи потом одломак назван Мит о Вавилону:
И беаше на цело земи едан език и еднаке речи.
А кад отидоше од истока, наоше равницу у земи Сенарско, и населише
се онде.
Па рекоше меу собом: хаде да правимо плоче и да их у ватри добро печемо.
И беаху им опеке место камена и смола земана место креча.
После рекоше: хаде да сазидамо град и кулу, коо е врх бити до неба, да
стечемо себи име, да се не бисмо расеали по земи.
А Господ сие да види град и кулу, што зидаху синови човечии.
И рече Господ: гле, народ едан, и едан език у свих, и то почеше радити, и
нее им сметати ништа да не ураде што су наумили.
Хаде да сиемо, и да им пометемо език, да не разумеу едан другога што
говоре.
Тако их Господ расу оданде по сво земи, те не сазидаше града.
Зато се прозва Вавилон, ер онде помете Господ език целе земе, и оданде
их расу Господ по сво земи.
Ово е племе Симово: беаше Симу сто година, кад роди Арфаксада, друге
године после потопа.
А родивши Арфаксада поживе Сим пет стотина година, раауи синове и
кери.
есте ли видели: не постои никакво приговарае, никакво оплакивае,
никаква осуда: Тако их Господ расу оданде по сво земи, те не сазидаше
града. Не сазидаше града! Начин да се каже: тако екако е. Види, види,
тако е како е, ово е волео да каже и сам Бенамин. Полазеи од овакве жи-
вотне реалности, преводимо!
Да бисмо говорили о задатку превоеа, желео бих напре да се подсе-
тимо онога што Антуан Берман бележи у Искуству странца, а то е жуда
за превоеем. Та жуда иде дае од условености и корисности. Сигурно
да постои одреена условеност: ако хоемо да нешто почнемо, путуемо,
L O G O S
парадигМа превоеа
183
преговарамо, шпиунирмо, потребно е да поседуемо поруке других езика.
А када е реч о корисности, она е очигледна. Ако хоемо да уштедимо на
учеу страних езика, веома се обрадуемо када видимо да постое преводи.
Ипак смо захваууи преводима могли да приступимо трагедиама, Пла-
тону, Шекспиру, Сервантесу, Петрарки и Дантеу, Гетеу и Шилеру, Толстоу
и Достоевском. Условеност, корисност, нека буде! Али постои траниа,
дуба, скривениа жуда за превоеем.
Та жуда е покретала немачке мислиоце од Гетеа, великог класика,
и ве поменутог фон Хумболта, преко романтичара Новалиса, брае Шле-
гел, Шлаермахера (преводиоца Платона, то не би требало заборавити), све
до Хелдерлина, преводиоца трагичара Софокла, и на крау Валтера Бена-
мина, Хелдерлинова наследника. А иза тог лепог света лутер, преводилац
Библиелутер и егова воа да германизуе Библиу коа е држана у за-
робеништву латинског езика ош од времена блаженог еронима.
Шта су ови страствени преводиоци очекивали од свое жуде? Оно што
е едан од их назвао проширее хоризонта сопственог езикаа сви заед-
но изграда, Bildung, што е реи обликовае и образовае, и на првом
месту, ако смем тако да кажем, открие сопственог езика и егових извора
оставених у земи од кое е остао само гареж. Реч коа следи припада
Хелдерлину: Оно властито се такое мора добро научити као и оно туе.
Али, зашто онда ова жуда за превоеем мора бити плаена ценом ед-
не дилеме, дилеме верност/издаа? ер не постои апсолутни критериум
доброг превода; да би едан такав критериум постоао било би потребно
да поредимо текст кои имамо на почетку и текст кои добиемо на крау
са неким треим текстом кои би био носилац идентичног смисла кои би
се преносио од првог до другог. На такав начин да иста ствар буде речена
са обе стране. Као што и за Платоновог Парменида не постои треи човек
измеу идее човека и конкретног човекаСократ, да га не прозивамо!тако
исто не постои ни неки треи текст измеу текста извора и текста до коег
смо дошли превоеем. Одатле парадокс, пре неголи дилема: едан добар
превод може да настои само да оствари претпоставену еднакост коа не
би била утемеена на доказиво истоветности. еднакост без идентичности.
Ка такво еднакости се може само тежити, на о радити, наслуивати е. А
едини начин да се критикуе неки преводшто увек можемо учинити, есте
да предложимо едан други за кои бисмо тврдили да е бои или различит. А
то се управо и дешава на плану стручних превода. Када су у питау значани
текстови из наше културне баштине ми у суштини живимо за то да их по-
новно преводимо и то чинимо без краа и конца. То е случа када е Библиа
у питау, када е Хомер у питау, Шекспир, сви горе поменути писци, а од
философа, од Платона до Ничеа и Хадегера.
Тако опскрбени наново учиеним преводима можемо ли реи како
смо бое наоружани за разрешее дилеме верност/издаа? Нимало. Ризик
кои се плаа услед ове жуде за превоеем и кои чини од сусрета са нечим
L O G O S
184
Пол Рикер
страним у властитом езику едно потпуно ново искуство есте несавладив.
Франц Розенцваг (Franz Rosenzweig), коег наш колега Ханс Кристоф Аска-
ни (HansChristoph Askani) узима за сведока проблема превоеа (даем
себи право да на такав начин преведем егову чувену кигу коа се поави-
ла у Тибингену), дао е том искуству форму парадокса: преводити, каже он,
значи служити два господара, странца у еговом странствовау и читаоца
у егово жеи за присвааем. Пре ега е Шлаермахер рашчланио ова
парадокс на две реченице: Приведите читаоца аутору и приведите аутора
читаоцу. Упустиу се са свое стране да на ово применим фродовски реч-
ник и да говорим, не само о послу превоеа, у смислу у коме Фрод говори
о послу ремеморацие, ве о послу жаеа.
Посао превоеа потчиен е интимном отпору кои е мотивисан стра-
хом; видети под тим страх од страног, доживен као напад усмерен на наш
властити езички идентитет.
Превоее такое представа и посао жаеа услед одустааа од са-
мог идеала савршеног превода. Та идеал, у ствари, ние само потхраивао
жеу за превоеем и понекад доводио до радости услед превоеа, он е
уедно проузроковао несреу едног Хелдерлина, коег е сломила властита
амбициа да немачку и грчку поезиу претопи у едну хиперпоезиу коа би
разлике меу идиомима сасвим укинула. И ко зна да то ние идеал савршеног
превода кои, у крао инстанци, гаи носталгиу према првобитном езику
или жеу да влада говором идуи заобилазним путем преко универзалног
езика? Напустити сан о савршеном превоеу остае признае непремос-
тиве разлике измеу властитог и страног.
Сада у се вратити на сво наслов: парадигма превоеа.
Чини ми се, у ствари, да превоее не представа само едан интелек-
туални, теориски и практични рад, ве едан етички проблем. Привоее
читаоца аутору, привоее аутора читаоцу, под ризиком служеа или из-
даваа оба господара, представа оно што волим да назовем говорничко
гостопримство. Оно е узор за све друге облике гостопримства кои су му
према мом мишеу, сродни: исповести, религие. Нису ли оне као страни
езици едни за друге, са своим речницима, граматикама, реторикама, сти-
листикама, са потребом учеа начина продираа у их? Не носи ли се и
евхаристиско гостопримство са истим ризиком превоееиздаа, али и са
истим одустааем од савршеног превода? Остаем на овим ризичним ана-
логиама и питаима...
Не бих желео да завршим, а да не кажем разлоге због коих не треба
занемарити другу страну проблема превоеа. Уколико се сеате, у питау
е превод унутар едне исте лингвистичке заеднице. Желео бих да покажем,
макар веома сажето, да та рад на себи унутар едног езика есте управо
она рад кои открива дубоке разлоге због коих е раздаина измеу ед-
ног претпоставеног савршеног, универзалног езика и езика кога називамо
L O G O S
парадигМа превоеа
18
природним, у смислу невештачки, непремостива. Као што сам ве указао,
нису у питау несавршенства природних езика кое бисмо желели да уки-
немо, него сам начин иховог функционисаа са свим иховим невероват-
ним необичностима. Рад на унутарезичком превоеу нам управо открива
ту раздаину. Овде прибраам и мисао коа представа идеу водиу цело-
купне киге Жоржа Штанера После Вавилона. После Вавилона, разумети,
значи преводити. Овде е реч о нечем много ширем од едноставног поуну-
тареа односа према странцу, сходно Платоново изреци да е мисао диа-
лог душе са самом собомпоунутарее е од унутарезичког превоеа
учинити едноставну назнаку за ванезички превод. Ради се о оригиналном
откриу кое огоуе уобичаени систем функционисаа едног говорног е-
зика: он чини да ниедан универзални език не успева да реконструише е-
гову неограничену шароликост. Овде се приближавамо тани живог езика и,
истовремено, уочавамо феномен неспоразума, лошег разумеваа кое, према
Шлаермахеру, узрокуе тумачее од коег херменеутика жели да начини те-
ориу. Разлози удаености измеу савршеног и живог езика исти су као и
разлози неспоразума.
Пои у од ове значане чиенице карактеристичне за употребу наших
езика: увек е могуе да кажемо исту ствар, али другачие. То управо и
чинимо када дефинишемо неку реч неком другом из истог речника, као што
и чине сви речници. Пирс (Peirce) у своо семиотичко науци ова феномен
става у центар промишаа езика о себи самом. Али то чинимо и када
преформулишемо неки аргумент кои ние био разумив. Ми кажемо да га
обашавамо, т. да указуемо на неасна места. Или, реи исту ствар на дру-
гачии начиндругачие реченоисто е чинио и преводилац са неког страног
езика. На та начин налазимо, унутар наше лингвистичке заеднице, исто-
ветну енигму истог, единственог значеа, идентични смисао кои не успе-
вамо да одредимо, а кои е предодреен да две верзие идентичне тврде
учини еднаким; због тога, како кажемо не излазимо на кра; и често додатно
погоршавамо неспоразум нашим обашеима. Истовремено, начиен е
мост измеу унутарезичког превода, тако га а називам, и ванезичког; за-
памтити да унутар исте заеднице разумевае захтева намае два саговор-
ника: то не морау свакако бити странци, али они то ве есу будуи други,
ближи други, ако хоемо; тако е Хусерл, говореи о познавау другога,
назвао другог der Fremde, странцем. Странац постои у сваком другом. Мно-
гима дефинишемо, реформулишемо, обашавамо, покушавауи да наемо
начин да кажемо исту ствар на другачии начин.
Учинимо ош едан корак према то велико тани на коу Штанер ука-
зуе изнова и изнова. Са чиме све располажемо када говоримо или се обраа-
мо неком другом?
Са три врсте единица: речима, т. помовима кое налазимо у речници-
ма, реченицама, за кое не постое речници (нико не може да каже колико е
реченица било и колико е их ош бити речено на француском или на неком
L O G O S
186
Пол Рикер
другом езику), и на крау текстовима, т. низовима реченица. Постое раз-
личити начини служеа овим трима врстама единица. Прву е утврдио Со-
сир (Saussure), другу Бенвениста (Benveniste) и акобсон (Jacobson), а треу
Харолд Ванрих (Harald Weinrich), Jaус (Jauss) и теоретичари рецепцие тек-
ста. У има лежи извор удаености у односу на едан претпоставени савр-
шени език и уедно извор неспоразума у свакодневно употреби а, у том
смислу, и прилика за многоброна и супротставена тумачеа.
Две речи на едну: наше речи имау свака више од едног значеа, као
што и запажамо у речницима. То називамо полисемиом (вишезначношу).
Смисао е, према томе, сваки пут ограничен употребом коа има за ци да
пропусти она део смисла едне речи кои одговара остатку реченице и да у
сагласности са целим контекстом за узврат изрази жеени смисао. Сваки
пут е контекст та кои одлучуе о смислу кои е узела реч у то говорно
ситуации; одатле се расправе о речима могу проширити у недоглед: шта сте
хтели да кажете? итд. И у игри питаа и одговора ствари се расветавау
или ош више запетавау. ер не постое само пасивни контексти, постое
и скривени и оно што називамо конотациама кое нису све интелектуалне,
него и афективне, не све авне, ве своствене едно средини, класи, гру-
пи уди, члановима таних кружока; на та начин постое читаве маргине
прикривене цензуром, забраном, маргине неизреченог, расеане по различи-
тим фигурама прикривеног.
Овим прибегаваем контексту, прешли смо са речи на реченицу. Та
нова целина коа е управо прва целина говора, ер реч као носеи део це-
лине знакова ош увек не представа говор, доноси са собом нове изворе
подвоености кои првенствено указуу на однос измеу означеногоно што
кажемои онога на кога се речено односионо о чему говоримо и, у крао
истанци, свет. Широк програм, као што каже други! Или, грешке у целови-
том опису, ер ми поседуемо само свое тачке гледишта, перспективе, дели-
мичне визие света. Управо због тога никада не прекидамо то обашавае
са другим кои не види ствари под истим углом као и ми.
Улази потом у игру текст, егово повезивае реченица кое, као што
и сама реч указуе, представау текстуре кое ткау говор у нитима мае
или више широким. Приповедае есте една од назначаниих нити, а наро-
чито нам е значано за ову нашу тврду о различитим вариантама причаа.
Али постое и све друге врсте текстова у коима чинимо нешто друго осим
што приповедамо, на пример, можемо да аргументуемо, као што и чинимо
у етици, праву, политици. Овде интервенише реторика са своим стилским
фигурама, тропима, метафорама и другим, и све игре говора кое су у служби
многоброних стратегиа, меу коима су и завоее и застрашивае уместо
поштене теже да се неко убеди.
Из овога извире све што смо могли реи о науци о превоеу и сло-
женим односима измеу мисли и езика, духа и слова, и о вечитом питау:
да ли е потребно да преводимо смисао или да преводимо речи? Све ове
L O G O S
парадигМа превоеа
187
неприатности у превоеу с едног езика на други налазе свое порекло у
саморефлексии езика, а што е Штанера нагнало да каже како разумети
значи преводити.
Долазим до онога до чега Штанер навише држи и што прети да поуа
све оне тврде кое се креу у супротном правцу од оне коу нам потвруе
искуство странца. Штанер воли да истражуе употребу речи коом се изриче
и нешто друго осим истине односно када се оме приказуе то нешто као
стварност. Овде не мора бити у питау само погрешна проава, нити лаж
иако говорити представа уедно и могуност лагаа, прикриваа, фалси-
фиковаа; овде мислимо на све оно што можемо сврстати у неку другу ре-
алност: рецимо могуу, кондиционалну, оптативну, хипотетичку, утописку.
Лудо етренутак е да се каже преводи постое, шта све можемо да учинимо
са говором: не само да кажемо едну ствар другачие, ве да кажемо нешто
друго од онога што есте. Платон е по овом питау подсеаои то са каквом
перплексношу!на лик софисте.
Ние лик странца та кои навише уноси нереда у наше сопствено: то
е сама склоност говора ка енигми, умешности, херметизму, тани, коа води
све до некомуникацие. Одавде долазимо до онога што у назвати Штане-
ровим екстремизмом коа га доводи, због мрже према аскау, до конвен-
ционалне употребе езика, инструментализацие езика, до супротставаа
тумачеа и комуникацие; едначина: Разумети значи преводити затвара се
у однос са самом собом, у тану у коо поново налазимо оно непреводиво,
за кое смо мислили да смо га укинули у корист пара верност/издаа. Поново
га сусреемо на путу теже за наекстремниим видом верности. Али вер-
ност коме и чему? Верност езика да очува тану насупрот своо тежи да е
открие. Верност, према томе, пре себи него другоме. И истина е да висока
поезиа едног Пола Селана (Paul Celan) иде руку под руку са непреводивим,
идуи пре тога руку под руку са неизрецивим, неописивим, у оквиру свог
сопственог езика, исто онолико колико то бива и од едног езика до другог.
* * *
Какав закучак извуи из низа толиких преокрета? Остаем, признаем,
неодлучан. Склон сам, ипак, да прихватим улазак кроз странчева врата.
Нисмо ли ставени у покрет чиеницом мноштвености народа и двостру-
ком енигмом некомуникацие меу идиомима и преводом поврх свега? И по-
том, без искуства странца, да ли бисмо ми били осетиви за странствовае
у нашем сопственом езику? На крау, без тог искуства, не бисмо ли ми били
принуени да се затворимо у горчину монолога, сами са своим кигама?
Част, дакле, езичком гостопримству!
Али видим исто тако добро и другу страну: рад кои улаже език на себи
самом. Не дае ли нам та рад куч за тешкое у превоеу ad extra? И да
се нисмо усидрили у ове забриавауе краеве неизрецивог, да ли бисмо
ухватили смисао тане, непреводиве тане? И наше набое размене, у у-
L O G O S
188
Пол Рикер
бави и приатеству, да ли би сачували дискретносттану/дискретносткоа
одржава раздаину у блискости?
Да, заиста постое два начина уласка у проблем превоеа.
L O G O S