www.verujem.org
Свети Теодор Студит
Писмо Платону, своме духовном оцу,
о поштовау икона
1. Када се речу обраамо теби, кои си наша
свештена глава, ми себе тешимо. ер шта е за
сина утешние него да разговара са оцем, и то
са таквим и тако великим, чиу врлину славе
многи градови, земе и острва. Такав е мо
убени отац, иако плод ние налик на дрво,
због ништавности маленкости мое. Ти стоиш
пред нама као правило побожности, и не само
пред нама, него и пред свима кои су се
определили за право богопоштовае, кои се
окриуу храброшу и побууу се на добро
подвизавае.
Иако е твоа светиа одавно тражила да речу
одговорим (и обасним) како треба поштовати
часну икону Христову не као не знауи,
него желеи тиме да побудиш моу
неразбориту реч а тада нисам успео да
одговорим. Сада пак, сетивши се тога, сматрам
да треба, колико ми е то могуе, да испуним
што ми е поручено, уз помо твоих светих
молитава, мада сам нешто о томе, можда и
довоно, рекао на другом месту.
2. Дакле, свака уметничка школа есте слично
изображее (подобие) онога чиа е то слика,
и она у само себи подражаваем показуе
нацрт (т. карактер) прволика, као што о томе
говори искусни у божанским стварима
Диомисие (Ареопагит): Истина се показуе у
подобиу (т. у свом ликовном облику),
прволик у слици (икони); свако од их е у
свакоме, осим разлике суштине."
Тако, ко се поклаа икони, поклаа се ономе
кога икона верно показуе. ер се он не
поклаа суштини иконе, него насликаноме на
о; нити он идентичношу поклоеа
раздеуе икону од прволика (архетипа), ер е
икона сличношу изображеа идентична са
прволиком. Стога и Василие Велики вели:
Царем се назива и слика царева, па ипак нису
два цара. ер се тиме ни мо (царска) не двои,
нити слава дели. ер, као што е едно
господство и власт (Божа) кои нама владау,
тако е и славослове кое ми узносимо (Богу)
едно, а не многа. ер част слике (иконе)
прелази на прволик (прототип)." Ако дакле,
част (коа се одае икони) прелази на прволик,
онда почасно поклоее ние едно ово а
друго оно, него е едно и исто, као што е
едан и исти прототип (прволик) коем се одае
поклоее на икони.
3. едно е природна икона, а друго е икона
(настала) подражаваем. една (т. она прва)
нема природну разлику према (своме) узроку,
него ипостасну (личну) разлику, као Син
према Оцу. ер е друга ипостас (личност)
Сина а друга Оца, док им е природа очевидно
една. Код друге пак иконе (т. оне настале
подражаваем) обратно е: она има природну
разлику, али нема ипостасну, као слика
Христова према (самоме) Христу. ер друга е
природа материе слике, а друга Христова, али
лице ние друго, него една и иста личност
Христова, макар и била насликана на икони.
ер исти божанствени Василие опет говори:
,,Што е тамо икона подражаваем, то е овде
Син по природи; и што е у репродукциама
уметности
сличност
изображеа
по
споашем изгледу (по обличу), то е у
Божанско и Несложено Природи единство
кроз заедничност Божанства."
4. Запази, дакле, разлику: код природне иконе
и (еног) узрока, то ест Сина и Оца, пошто е
една природа едно е и поклоее (Оцу и
Сину), по идентичности природе, а не
ипостаси. Пошто исповедамо едну природу
(Свете
Троице),
исповедамо
и
едно
поклоее и славослове Свете Троице, али
три Ипостаси: Оца и Сина и Светога Духа. Док
код иконе (настале) подражаваем и код
еног прволика, то ест код Христа и иконе
Христове, пошто е една Ипостас Христа
едно е овде и поклоее, и то очигледно по
идентичности те едне Ипостаси, а не по
различитости природа Христа и иконе.
Ако пак кажемо да, као што е едно
поклоее икони и прволику по идентитету
ипостаси, тако е (едно) и по идентитету
природе, онда не признаемо разлику слике и
насликанога него е бити како една ипостас
тако и една природа иконе Христове и самога
Христа, и ми упадамо у елинско
многобоштво,
обоготворавауи
сваку
материу коа се употребава за сликае
иконе Христове. Овде емо отворити уста
иконоборцима да нас оптужуу да, клаауи
се едноме Боту у три Ипостаси, ми се
клаамо и многим боговима и поштуемо их.
5. Ако опет некокаже да се понлоее икони
не односи на прволик ни по идентичности
ипостаси ни по идентичности природе, онда е
он очигледно разделио мо и одвоио славу
прволика од иконе, те тако клаауи се икони
Христово, он чини авно идолопоклонство,
уводеи не едно него два поклоеа. Управо
се то и старау да докажу иконоборци,
одричуи у том случау, што е и нормално, да
е Христос описив по телу, чиме бивау
изобличени да безбожно мисле, еднако са
онима кои сматрау да е Бог само привидно и
у машти дошао к удима на земи. Но нека
безбоштво и едних и других буде подеднако
вргнуто у таму има своствену.
Истинита пак вера хришана, као што е ве
речено, исповеда да, као што е у Свето
Троици едно поклоее због заедничности
Божанства, тако и за икону Христа исповеда
едно и исто поклоее због идентичности
Ипостаси Христове. ер се едно и исто
Ипостаси поклаамо, макар она била и
насликана. Иначе то нее бити икона ако се
чашу (поштоваем) одваа и раздеуе од
свога прволика, него е то бити нека
самостално постоеа ствар. Тако, дакле, и у
поклоеу икони Христово остае едно
поклоее и славослове Свехвалне и
Блажене Троице.
6. Можда е неко смислити да каже и ово:
пошто поклоее есте служее (латриа
божанско служее), онда е се десити да се
икони Христово приноси иста служба коа се
приноси Свето Троици. Такав човек,
меутим, очигледно не зна разлику у
поклоеу: ер се ми поклаамо Светима, али
им не указуемо божанско служее; они су
над нама и руководе нас у закону Божем, али
им не служимо на божански начин.
Затим, такав човек треба ош да зна да
поклоее не бива само суштини иконе, ер
е то неумесно и своствено е онима кои
служе твари вема него Творцу (Рм. 1,25),
него се оно (т. поклоее) одае у Христово
икони поклааноме Христу, док материа
иконе
остае
саевим
незаеднична
(непартиципантна) у односу на Христа коме се
клаамо у слици, што е своствено Ипостаси
Христово, одвоено од материе, мада се у
ово сагледава.
7. Ово е, чини ми се, слично примеру с
огледалом: ер се и у огледалу описуе лице
огледауег се, но сличност лика остае ван
материе огледала. И ако би човек хтео да
поуби сво лик у огледалу, он не би захватио
материу, ер ние због е ни пришао огледалу,
него због изображеног (у огледалу) лика свога,
због кога е и пришао материи огледала. Но
чим се удаи од огледала, заедно с им
удаие се и егово обличе у огледалу, ер
нема ничега заедничког са материом
огледала.
Тако исто бива и са материом иконе: кад се
изгуби (или уништи) лик кои е на о био
видив, и на кога се односило поклоее,
онда материа остае без поклоеа, ер ништа
не заедничари са дотичним ликом.
8. Узмимо опет (за пример) прстен на коем е
нацртан лик цара, па нека се отисне у воску, у
смоли, у глини. Печат (са ликом) е на свима
материама бити едан исти и непроменив, а
материа е се една од друге разликовати. Лик
печата ние ни могао не остати неизмеен у
различитим материама, ер ние имао ништа
заедничког са тим материата; лик е у
замисли одвоен од их, и он остае у прстену.
Тако бива и са ликом Христовим: нека е на
било какво материи насликан, он нема ничега
заедничког са материом на коо се показуе,
остауи у Христово Ипостаси, чие и есте
своство.
9. И просто речено: не одае се божанско
служее икони Христово, него Христу коме
се на о клаамо; а о (икони) треба се
поклаати због идентичности Ипостаси
Христове, без обзира на разлику суштине
иконе.
10. Тако дакле, како се мени чини, поклоее
икони Христово заснива се на учеу Светих
Отаца, и, ако се ово (поштовае) укине,
потенциално се укида и сам домостро
Христов, те ако се икони (Христово) не
поклаамо, онда истовремено укидамо и
поклоее Христу.
11. Стога, о! божанствени оче, треба са
страхом и побожношу приступати икони и
поклаати о се, ер поклоее прелази на
Христа; и треба веровати да на у силази
божанска благодат и да она пружа освеее,
онима кои о приступау са вером. ер и код
слике (типоса) животворног Крста, и код
иконе Свесвете Богородице, и код свих Светих
свако освеууе поштовае (проскинисис
поклоее) икона усходи преко ихових
прволикова ка самоме Богу.
Зато е едно и едино божансно поклоее
(латревтики
проскинисис)
Свето
и
едносуштно Троици, и ради е су ова
различита поклоеа другима, ер се о
единствено и узносе сва друга поклоеа.
12. Ако ли сам по незнау рекао нешто
погрешно, или мае од потребнога, или
прековише, ти као добри отац благоизволи да
едно исправиш, друго допуниш, а трее
одстраниш, молеи и умоавауи Бога за
моу ништавност, еда бих и а правилно
мислио, и непогрешно говорио, и беспрекорно
поступао.
Превео са грчког Атанасие евти