Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски






ТУМАЧЕЕ ПОСЛАНИЦЕ РИМАНИМА























1
ПРЕДГОВОР НА ПОСЛАНИЦУ РИМАНИМА [1]

Постоано читае божанствених Писама води ка иховом познау, ер ние лажан
Она што е рекао: Тражите и наи ете; куцате и отворие вам се (Мт. 7; 7).
И тане Посланица светог апостола Павла дознаемо уколико те Посланице будемо
читали постоано и бриживо. Речу свое поуке апостол Павле е превазишао све
остале. То е праведно, ер се он потрудио навише од свих и задобио наобилниу
благодат Духа. То се не види само из егових Посланица, него и из Дела
апостолских, где се каже да су га због савршенства егових речи сматрали за
Хермеса.
Напре нам се излаже Посланица Риманима али не зато што е она, наводно,
написана пре осталих. Тако су пре Посланице Риманима написане обе Посланице
Коринанима, а пре Посланица Коринанима Посланице Солуанима, где апостол
Павле похвално указуе на милостиу коа е послата у ерусалим (в. 1. Сол. 4; 9-
10, упор. 2. Кор. 9; 2). Осим тога, пре Посланице Риманима написана е и
Посланица Галатима. Без обзира на то, кажем да е Посланица Риманима прва
меу осталим Посланицама. Зашто е управо она добила прво место?
Зато што у Светом Писму хронолошки поредак ние неопходан. Тако и дванаест
пророка, ако их разматрамо у оном поретку, у ком су они у низу свештених кига,
не следе едан за другим по времену, него су раздвоени великим периодима.
С едне стране, Павле пише Риманима због тога, што е имао дужност да изврши
служее Христово, а са друге зато, што су Римани на сво начин били старешине
васеене: она кои е од користи глави, доноси корист и остатку тела.





НАПОМЕНА:
1. Рим и егови житеи напре су поменути код пророка Данила, а затим и у
Кигама Макавеским. Као што е познато, Палестина е око 60. године пре
Христа постала римска провинциа. Након што е заузео ерусалим, Помпе
е многоброне ратне заробенике одвео у Рим. Осим тога, познато е да су

2
удеци из расеаа ве живели у Риму, у кварту Трастевере. Захваууи
труду хришанских проповедника - по свему судеи, превасходно апостола
Петра - у то средини се поавила прва хришанска римска општина
(заедница). Ова црква се углавном састоала од преобраених незнабожаца,
од времена кад е цар Клаудие протерао удеце (око 61. г) и до доласка
апостола Павла у Рим. У време Неронове владавине, ова хришанска црква
била е изложена насуровиим прогонима, чие су жртве били и апостоли
Петар и Павле. Посланица Риманима е настарие и наверодостоние
сведочанство о постоау ране хришанске општине у Риму, ве око 57.
године. Апостол Павле каже да га е апостолски труд спречавао да и лично
дое овамо, али се нада да е, након што из ерусалима крене у Шпаниу,
прои кроз Рим. У ово, надужо од егових посланица, он Риманима
писмено излаже оно, што другима усмено благовести. Основна тема, коу е
изабрао за ову Посланицу, есте спасее кроз веру а не кроз дела закона.
Карактеристично е да као потврду овог свог мишеа он наводи Авраама,
и пореди веру Авраамову са вером хришана. Ова посланица е написана у
Коринту, око 58. г. непосредно пред путовае апостола Павла у ерусалим.
Веродостоност ове посланице е неоспорна. у е изучавао ош св. Климент
Римски, а на у се позивау и називау е Посланицом апостола Павла
Риманима, св. устин, Ирине, Климент Александриски, Тертулиан и
други.

























3
ПРВА ГЛАВА

1. Павле

Ни Мосе, ни многи после ега, па чак ни еванелисти, нису ставали своа имена
испред своих списа. Апостол Павле, меутим, постава свое име испред сваке од
своих посланица. То е учинио зато, што су они (пророци и еванелисти) писали за
оне кои су живели заедно с има, док е он слао свое списе издалека и према
обичау испуавао правило каквим се одликуу посланице. Он тако ние поступио
само у Посланици евреима, ер су га они мрзели. Да се не би догодило да, чим
зачуу егово име, престану да га слушау, он е на почетку затаио свое име. А
зашто е он уместо имена Савле добио име Павле? Зато да и у том погледу не би
био маи од врховног меу апостолима, кои е назван Кифа, што значи камен
(Петар, н. 1; 42) или синова Зеведеевих названих Воанергес, односно синови
грома (Мк. 3; 17).

Слуга.

Служее има много видова. Постои служее по стварау у коем се говори у Пс,
118; 91. Посгои и служее кроз веру, о коем е речено: Послушасте од срца
правило науке коо се предадосте (Рим. 16; 17). Назад, постои служее према
начину живота, и у том смислу е Мосе назван слугом Божиим (в. Ис. Нав. 1; 12).
Павле е "слуга" у свим тим видовима.

Исуса Христа.

Износи имена Господа од ваплоеа, усходеи од нижег ка вишем, ер су имена
Исус и Христос, т. Помазаник имена након ваплоеа. Он ние помазан елеем
него Духом Светим, Кои е, наравно, неупоредиво превасходнии од елеа. О томе,
да се помазае може савршити и без еле-а, послуша следее: Не дотичите се
помазаника Моих (Пс. 104; 15), ер пре закона ние постоао нити поам нити име
за помазае елеем. Позвани. Ова реч означава смиреноуме, ер показуе да ние
он сам (апостол) тражио и нашао, него да е био позван.

4

Апостол.

Ту реч е употребио због разликоваа од осталих зваа. Сви веруу-и су позвани.
Меутим, они су позвани само због тога да би поверовали, а мени е, каже,
поверено и апостолство, кое е било поверено и Христу, када Га е Отац послао.

Изабран за еванее Божие.

Другачие речено, изабран за служее Еванеу. Изабран е речено уместо:
предодреен за то, као што е Бог рекао и еремии: Пре него што си изашао из
утробе, а сам те посветио (ер. 1; 5). И сам Павле на едном месту каже: А када
благоволи Бог, кои ме изабра од утробе ма-тере мое (Гал. 1; 15). Павле ние
узалудно рекао: изабран за еванее Божие. Будуи да е егова реч била упуена
славоубивима, он наговештава да е, као послати од небеса, он достоан вере.
Само "еванее" т. "благовештее", назива се тако не само по добиеним него и по
буду-им добрима. Називом "еванее" т. "благовештее" истог тренутка теши
слушаоца, ер "благовештее" не садржи нешто жалосно, као пред-сказаа
пророка, него ризницу неизмерних добара. То благовештее е благовештее Бога,
т. Оца. Зато, што е од ега даровано и зато, што ега открива. Он се открио и у
Старом Завету, премда само удецима, али е и има био непознат као Отац. Тек
се касние кроз Еванее (благовештее) открио цело васеени, заедно са Сином.

2. Кое унапред обеа преко пророка

Будуи да су ову проповед прекоревали као новотариу, показуе да е она стариа
од елина (т. од многобоштва) и да е ве била описана код пророка. Реч
"благовештее" се сусрее ош код Давида, кои каже: Г-спод е дати реч онима
кои благовесте снагом многом (Пс. 67; 12), као и код Исаие: Како су красне на
горама ноге благовесника, кои оглашава мир (Иса. 52; 7).

У Светим Писмима.

5

Пророци нису само говорили, него су и писали, и изображавали поступцима, на
пример: Авраам посредством Исаака, а Мосе посредством змие, уздизаа руку и
заклаа агета. Када Бог припрема нешто велико, Он то унапред обзнани много
рание. Зато, када Он (Христос) каже да су многи пророии желели да виде то, што
ви видите и нису видели (упор. Мт. 13; 17), тиме изражава да нису видели само
егово тело и због тога, каже, нису видели ни знамеа коа се савршавау пред
иховим очима.

3. О Сину Своему, коие по телу роен од семена Давидова.

Овде очигледно указуе на два роеа, ер кроз речи: о Сину Божием указуе на
више роее, а кроз израз: од семена Давидова на земаско роее. Додаваем
речи: по телу показао е да ему припада и роее по Духу. Због тога то ние
еванее, т. благовештее о обичном човеку, него (еванее) о Сину Божием, и
не само о Богу, него о Роеном од семена Давидовог по телу, ер е Он и едно и
друго, т. и Син Божии и Син Давидов. Назад, нека се Несторие[1] застиди због
тога. Апостол помие и егово роее по телу, као и троица еванелиста, да би
од ега (роеа по телу) узнео слушаоца ка вишем роеу. Тако е и Сам Господ
напре био виен као човек, да би Га затим признали за Бога.

4. Кои е обавен у сили по Духу Светоме за Сина Божиега васкрсеем из
мртвих.

Претходно е рекао: о Сину Своему, а сада доказуе да су Га и (пре)по-знали као
Сина Божиег, и каже да е Он обавен, то ест показан, потврен и признат;
обавивае е само признае, и потврда и одлука. Сви су признали и одлучили да
е Он Син Божии. Како то? У сили, т. кроз силу знамеа (знакова) кое е творио, и
то кроз Духа Светога Коим е освештао верууе, ер е Богу своствено да то
даруе. Такое и васкрсеем из мртвих, ер е Он први васкрсао и при том е Сам
Себе васкрсао. Он е, дакле, кроз васкрсее препознат и потврен као Син Божии,
ер е и то велико дело, као што и Он Сам каже: Када подигнете Сина Човечиега,
онда ете познати да а есам (н. 8; 28).


6
5. Кроз коега примисмо благодат и апостолство, да ради Имена еговог
приведемо у послушност вере

Запази признавае. Ништа каже, ние наше, него смо све добили кроз Сина. а сам
кроз Духа добио благодат и апостолство. Он е вас поучити, каже Господ. И Дух
каже: Одвоте ми Павла и Варнаву (Дела ап. 13; 2) и Кроз Духа се дае реч
мудрости (1. Кор. 12; 8). Шта то значи? Значи да оно, што припада Духу припада и
Сину, и супротно. Добили смо, каже, благодат и апостолство, односно, ми нисмо
постали апостоли према своим заслугама, него од благодати са небеса. И
убеивае е, меутим, дело благодати, ер е апостолско дело (апостолски задатак)
био да иду и да проповедау, док убеивае слушалаца у потпуности припада Богу.
У послушност вере. Ми, каже, нисмо послати ради препирки, нити ради
испитиваа и доказиваа, него да приведемо у покорност вере, како би поучавани
слушали, верууи без икаквог противуречеа.

Све незнабошце.

Благодат да у послушност вере приведемо све народе добили смо ми т. не а сам,
него и остали апостоли. Павле ние посетио све народе. Неко е реи да, уколико то
ние учинио за живота, након смрти походи све народе посредством посланица.
Поверовали би слушауи о имену Христовом, а не о егово суштини. Наиме,
чуда е савршавало име Христово: и оно само захтева веру, ер се ни оно не може
помити умом. Погледа какав е дар благовештеа: оно ние предато едном
народу, као Стари Завет, него свим народима.

6. Меу коима сте и ви позваници Исуса Христа.

Овде се руши гордост Римана. Ви нисте добили ништа више него други народи,
за кое сматрате да сте ихови господари. Као што проповедам другим народима,
тако проповедам и вама: не преузносите се. Другачие речено, и ви сте позвани,
предупреени благодау, и нисте сами пришли.

7. Свима кои су у Риму, убенима од Бога.

7

Ние едноставно рекао: свима кои су у Риму, него: убенима од Бога. Одакле се
види да су убени? На основу освееа, а светима назива све верууе. Додао е:
позванима, укореууи у памее Римана доброчинство Божие, и мада се меу
има налазе и конзули и префекти, показуе да е Бог све призвао истим призивом,
коим е призвао и просте уде, подеднако их убеи и освештавауи. Дакле,
будуи да сте подеднако и убени, и позвани, и освеени, не преузносите се над
ништавнима.

Благодат вам и мир.

Господ е заповедио апостолима да напре изговоре ове речи када уу у домове.
Битка, коу е Христос окончао, а коу е грех породио за нас против Бога, ние била
лака. Та мир ние задобиен нашим трудом, него благодау Божиом. Дакле, напре
благодат а затим мир. Апостол се моли за непрекидно и ненарушиво обитавае ова
два добра да се не би, уколико опет паднемо у грех, распламсала нова битка.

Од Бога, Оца нашега и Господа Исуса Христа.

О, како е свемона благодат проистекла из убави Божие! Неприатеима и
униженима, нама е Сам Бог постао Отац! Дакле, од Бога Оца и Господа нашег
Исуса Христа да код вас буду непоколебива благодат и мир. Они су их даровали, и
они могу и да их сачувау.

Прво, дакле, захвауем Богу своему кроз Исуса Христа за све вас, што се о
вашо вери говори по свему свету.

Наступ какав доликуе Павлово души! Он и нас поучава да захвауемо Богу, и то
не само за наша сопствена добра, него и за добра наших ближих. У томе се и
састои убав: да не захвауемо за земаско и пропадиво, него за то, што су
Римани поверовали. Речима: Богу своему показуе тадаше расположее свога
духа, присвоивши заедничког Бога за себе, као што поступау пророци па чак и
Сам Бог, називауи Се Богом Авраамовим, Исааковим и аковевим, да би на та

8
начин показао Своу убав према има. Захвауте, каже, кроз Исуса Христа, ер
е Он заступник наше захвалности Оцу. Он нас ние научио само да захвауемо,
него и приноси Оцу нашу захвалност. За шта да се захвауемо? Зато што се о вери
Римана Говори по читавом свету. Пред има сведочи о две ствари: и о томе да
су они поверовали, и о томе да су поверовали с потпуним убееем, ер се о
ихово вери говори по читавом свету и кроз их задобиау корист сви, кои
пламте од жее да се надмеу са царским градом и да га подражавау. И Петар е
проповедао у Риму али Павле, сматрауи сво труд истоветним са еговим,
захвауе за веру оних, кое е Петар поучио, толико е Павле био слободан од
зависти!

9. ер ми е сведок Бог, коем служим духом своим у еванеу Сина егова,
да вас се сеам без престанка, молеи се свагда Богу.

Будуи да се Павле ош ние видео с Риманима, а да е желео да каже да их свагда
помие, за сведока позива Онога, Кои познае срца. Запази племенитост апостола:
он свагда помие уде, кое ние чак ни видео. Где их помие? У молитвама, и то
непрестано. Служим Богу, т. служим Му духом своим, што значи да Га не служим
телесним служеем него служеем духовним. Наиме, незнабожачко служее е
телесно и лажно. удеско служее, иако ние лажно, такое е телесно.
Хришанско служее е истинито и духовно, о чему и Господ говори Самаранки:
Истински богомоци клаае се Богу у духу и истини (н. 4; 23). Будуи да се Богу
може служити на много начина (неко служи Богу тако, што устроава своа дела,
неки тако што се брине о странцима и обезбеуе удовице, као што су поступали
Стефанови саслужитеи, а неки тако што служи речу), апостол каже: Бог коем
служим духом своим у еванеу Сина еговог. Претходно е еванее приписао
Оцу, али то ние ништа чудно ер Очево припада Сину и Синовско припада Оцу.
Говореи то, доказуе да е та брига за ега неопходна, ер е ономе, коем е
поверено да служи еванеу, неопходно да се брине о свима, кои су прихватили
реч.

10. Молеи се свагда Богу у молитвама своим да би ми некада воом
Божиом успело да доем к вама.

Сада додае због чега их помие. Да доем, каже, к вама. Обрати пажу: ма колико
да их уби и ма колико силно жели да их види, он не жели да их посети мимо вое
Божие. Ми, меутим или никога не убимо или пак, када убимо, све чинимо
противно вои Божио. То, што се Павле непрестано молио да их види и што е

9
проистицало из егове велике убави према има, као и то, што се покоравао
одлуци Божио, било е знак еговог великог благочеша. Ни ми неемо туговати
ако не добиемо оно, што тражимо у молитвама. Ми нисмо бои од Павла, кои е
три пута молио да буде избавен од жаоке у телу, и ние добио оно што е желео,
(2. Кор. 12; 7-9), ер то ние било корисно за ега.

11. ер жарко желим да вас видим, да вам предам неки духовни дар.

Други, каже, предузимау далека путоваа ради другачиих циева, а а због тога
да бих вам предао неки дар. Неки каже услед скромности, ер ние рекао: идем да
вас поучим, него: идем да вам предам оно што сам добио, и то мало и сразмерно
моим духовним снагама. Наиме, иако е учитество добро дело, и наша добра дела
су дарови, ер е и за их потребна помо са небеса.

За ваше утврее, 12. То ест, да се ту са вама утешим заедничком вером, и
вашом и моом.

На скривени начин дае им да разумеу да Римани у велико мери треба да се
поправе. Будуи да е и то речено веома снажно (ер су Римани могли да кажу:
шта то говориш? Зар се ми колебамо и лебдимо, и зар си потребан ти да бисмо се
утврдили?), додае: то ест, да се ту са вама утешим. Смисао е следеи: ви
трпите многа угетаваа, и зато желим да се видим с вама да бих вас донекле
утешио или, бое речено, да бих се и сам утешио. То захтева заедничка корист.
Тадашим верууим, кои су живели као у заточеништву, било е неопходно да
одлазе едни другима и тиме су силно тешили едни друге. Значи ли то да е и
Павлу била потребна ихова помо? Ни намае, ер е он стуб Цркве. Напротив,
да се не би оштро изразио и, као што смо рекли, да их не би огорчио, рекао е да му
е потребна ихова утеха. Ако пак неко каже, да е апостола у том случау веселило
нарастае вере код Римана, онда е и таква реч бити добра; она се види и из
апостолових речи: заедничком вером, и вашом и моом. У том случау, мисао е
бити следеа: и а у се, видевши вашу веру, утешити и обрадовати, и ви ете се
утврдити моом вером, добивши утеху у ономе у чему се можда колебате услед
малодушности. Он то, меутим, не говори отворено, него вешто то
подразумевауи.


10
13. Али вам неу затаити, брао, да сам много пута намеравао да вам доем...
па бихдосад спречен.

Претходно е рекао да се моли да дое код их и неки су вероватно помислили: ако
се молиш и желиш да нас утешиш и да сам задобиеш утеху, шта те онда спречава
да доеш? Због тога е додао: наилазио сам на препреке од Бога. Обрати пажу на
то да апостол ние убопитив и да не испитуе зашто е наилазио на препреке,
него се покорава заповестима Владике, поучавауи и нас да не испитуемо дела
Божиа. Он, дакле, доказуе да узрок еговог недоласка код их ние презрее или
немар. а вас, каже, толико силно убим да, иако наилазим на препреке, не
одустаем од намере него, напротив, стално настоим да доем код вас.

Да и меу вама имам неки плод, као и меу осталим незшбошцима.

Рим е био славан град, у кои су сви притицали као у град богат необичностима и
велелепан. Да неко не би помислио како е Павле из тог разлога пожелео да види
Римане, каже: жарко желим да доем код вас, да бих и меу вама имао неки плод.
Упоредо с тим поништава и друго подозрее, ер би неко могао да каже: на
препреке си наилазио због тога, што си хтео да доеш противно вои Божио. Не
каже: да вас поучим у вери и да вас научим, него се скромно изражава: да бих имао
неки плод, као што е и претходно рекао: да вам предам неки дар. Истовремено
ограничава и их, говореи: као и меу осталим незшбошцима. Немоте мислити,
каже, да сте бои од осталих народа зато што господарите; сви ви стоите у истом
реду.

14. Дужан сам и елинима и варварима, и мудрима и неразумнима. 15.Отуда и
моа жеа да и вама, кои сте у Риму, проповедам еванее.

И ово е дело скромности. а вам, каже, не указуем неку милост, него испуавам
заповест Владике. Ви сте дужни да благодарите Богу, ер Он чини добра дела а и а
сам дужан. Исто е рекао и Коринанима: Тешко мени ако не проповедам еванее
(1. Кор. 9; 16). Зато сам спреман да и вама проповедам, чак и ако би ми пред очима
биле опасности. Таква е била егова ревност у Христу!


11
16. ер се не стидим еванеа Христова, ер е оно сила Божиа на спасее
свакоме кои веруе.

Римани су били исувише привржени световно слави, док е Павле требало да
проповеда Исуса, Кои е претрпео свако лишавае славе, и било е природно што
су Римани могли да се застиде што е такав био Спасите. Зато и каже: не
стидим се, ер он не само да се ние стидео Распетога, него се и хвалио и поносио
име. Осим тога, како су се они преузносили мудрошу, а, каже, идем да
проповедам крст, и не стидим се тога, ер е он сила Божиа на спасее. Постои
сила Божиа и за кажавае, и Бог е Египанима доказао Своу силу тако, што их
е казнио. Постои такое и сила на пропаст, као што е речено: Боте се онога кои
може погубити у паклу (в. Мт. 10; 28). Дакле, оно што проповедам а, Павле, не
садржи ни казну ни пропаст него спасее. Коме? Свакоме кои веруе. Благовест
(евангелион, еванее), наиме, не служи едноставно свима на спасее, него онима
кои е прихвате.

А напре удецу и елину.

Овде реч "напре" означава првенство у поретку, а не превасходство у благодати,
ер удеца не би требало претпоставати као да е он, тобоже, више оправдан. Он
се само удостоио да напре добие оправдае, због чега се речу "напре" изражава
само првенство у поретку проповеди.

17. ер се у ему открива правда Божиа из вере у веру, као што е написано:
А праведник е од вере живети..

Рекавши да е благодат на спасее, обашава како е она на спасее. Нас, каже,
спасава правда Божиа а не наша. Какву правду можемо имати ми, проклети у
делима и искварени? Меутим, Бог нас е оправдао, не због дела него због вере,
коа би требало да узраста у све веу и веу веру. Недовоно е да на почетку
поверуемо, него би требало да се од првобитне вере уздижемо у савршениу веру,
т. у чврсто и непоколебиво стае, као што су и апостоли рекли Господу: Дометни
нам вере (Лк. 17; 5)! Оно пак што е речено, т. да смо спасени правдом Божиом,
потвруу речи из Авакумовог пророштва: Праведни е, каже, живети вером.
Будуи да оно што нам е од Бога даровано превасходи сваку удску мисао,

12
праведно нам е неопходна вера, ер ако бисмо почели да истражуемо сва дела
Божиа, све бисмо изгубили.

18. ер се открива гнев Божии с неба на сваку безбожност и неправду уди
кои држе истину у неправди.

Почевши од онога, што доноси веа добра и рекавши да се правда Божиа открива
кроз благовест, сада употребава изразе кои могу да застраше, ер е знао да
веину уди страх привлачи ка врлини. Тако и Господ Исус, говореи о Царству,
говори о геени. И пророци напре изговарау обеаа, а затим прете. Прво е дело
вое Божие коа претходи, а друго - последица нашег немара. Обрати пажу на
ред речи. Дошао е, каже, Христос, и донео ти оправдае и опрошта. Ако их не
прихватиш, открива се гнев Божии са неба, очигледно - у време Другог доласка. И
сада доживавамо гнев Божии, али ради нашег поправаа, а тада - само ради
казне. И сада у много чему мислимо да видимо увреду од уди, а тада е бити
асно да од Бога долази казна за сваку безбожност. Истинско служее и
благочеше е едно, док е безбожност многолика, због чега е и рекао: сваку
безбожност, ер она има много путева, и неправду уди. Безбожност и неправда
нису едно исто.
Прво е против Бога а друго против уди; при том е прво мислени (теориски), а
друго делатни (практични) грех. И неправда има много путева, ер ближег неко
може да увреди на много начина - или у погледу имаа, или у погледу жене, или у
погледу части. Уосталом, неки тврде, да Павле и под неправдом подразумева
учее. Послуша сад шта значи: кои држе истину у неправди. Истина или познае
о Богу, положено е у уде на самом иховом роеу. Меутим, незнабошци су ту
истину и познае потиснули неправдом, т. увредили су е, иступауи против оног,
што им е предато и приписууи славу Божиу идолима. Замисли човека кои е
добио новац да га потроши на славу цара; ако би га он потрошио на лопове и
блуднице, праведно би се рекло да е он увредио славу цара. Тако су и незнабошци
потиснули неправдом, т. сакрили и неправедно затамнили славу Бога и познае о
ему, употребивши их онако, како их ние требало употребити.

19. ер што се може дознати за Бога познато е има, ер им е Бог обавио. 20.
ер што е на ему невидиво, од постаа света умом се ш створеима асно
види, егова вечна сила и божанство, да немау изговора. 21. ер кад познаше
Бога не прославише Га као Бога, нити Му захвалише.


13
Претходно е рекао да су незнабошци увредили познае о Богу, употребивши га
онако, како ние требало. Одакле се види да су они имали то познае, говори сада:
ер што се може дознати за Бога познато е има. Затим и то доказуе, говореи
да о Створитеу благовести склад творевине, као што каже и Давид: Небеса казуу
славу Божиу (Пс. 18; 1). А шта се заправо може знати о Богу, дозна из следеег. О
Богу се нешто не може знати, и то е егова суштина. Нешто се, меутим, може и
познати, а то е све што се односи на егову суштину, односно, доброта,
премудрост, сила, божанственост или величина. Павле е то назвао на ему
невидиво, а може се познати кроз разматрае видиве творевине. На та начин,
апостол е показао незнабошцима шта се може знати о Богу, т. све, што се тиче
егове суштине, што е за чулне очи невидиво, али се умом може познати на
основу хармоничности творевине. Неки под невидивим овде подразумевау
ангеле. Меутим, такво тумачее е према мом мишеу нетачно.
едан од Св. Отаца каже да е вечна сила Син, а божанство Свети Дух. Да немау
изговора. Тако се показало на делу. Бог ние створио свет због тога да они немау
изговора, али тако се показало на делу. Запази ту особитост Писма и немо е
кудити. У Писму се на многим местима сусреу такви изрази, за чие е обашее
потребно да се узрок онога, што се помие, тражи у искуству. Тако и Давид каже:
Зло пред Тобом учиних, ер си праведан у пресуди Своо (Пс. 50; 6). Та израз би
могао изгледати чудно, али он ние такав. У ему се исказуе следее: иако си ми
чинио добра дела преко сваког очекиваа, а сам сагрешио пред Тобом; одатле е
проистекло да еш Ти, ако на суду искажеш Своа права против мене, победити.
Значи, Бог се оправдава нашим поступцима, кад се покажемо неблагодарни, и кад
ничим не можемо да се оправдамо. То значи да, исто тако, немау оправдаа ни
незнабошци, ер они, иако су Бога познали из егове творевине, нису Га
прославили како доликуе, него су поштовае, какво доликуе ему, указали
идолима.

Него залудеше у своим умоваима, и потамне неразумно срце ихово.

Наводи разлог због коег су пали у такво безуме. У свему сте се, каже, ослонили
на свое мудровае. Желеи да Неизобразивог пронау у изображеима и
Бестелесног у телима, показали су се као неуспешни и неспособни да та ци
достигну посредством свог умоваа. ихово срце се назива неразумним због тога,
што нису желели да све познау вером. Због чега су дошли до такве заблуде, да су
се у свему ослонили на свое умовае? Због тога што су себе сматрали мудрима,
због чега су и постали безумни. Наиме, да ли е ишта безумние од поклоеа
дрвету и камену?


14
23. И заменише славу бесмртнога Бога подобием смртнога човека и птица и
четвороножних животиа, и гмизаваца.

Она, кои меа, пре него што промени, има у себи нешто друго. И они су, значи,
имали знае али су га поништили и, пожелевши да уместо тога имау нешто друго,
изгубили су и оно, што су имали. Славу непропадивог Бога нису исказали човеку
него подобиу пропадивог смртног човека и, што е ош горе од тога, дошли су до
гмизаваца, па чак и до ихових изображеа, у то су мери постали безумни!
Познае, какво е требало да имау о Суштаству, кое неупоредиво превазилази сва
остала, они су применили на предмет, неупоредиво презрении од свега осталог!
Слава Божиа садржи се у томе да познау да е Бог све створио, да о свему
промиша и све остало, што ему доликуе. Ко е заправо сагрешио у ономе, о
чему смо говорили? Намудрии, Египани, ер су они поштовали чак и изображеа
гмизаваца.[2]

24. Зато их предаде Бог у жеама ихових срца у нечистоту, да се бешчасте
телеса ихова меу има самима, 25. Кои заменише истину Божиу лажу, и
више послужшие твари него Творцу, кои е благословен у векове. Амин.

Реч предаде употребена е уместо допусти, слично као што лекар, желеи да буде
од користи болеснику а видеи да он не мари за уздржаност и не слуша га, допушта
да се ош више разболи, т. напушта га и дозвоава му да следи сопствену воу, и
на та начин га не ослобаа од болести. Неки су, уосталом, израз предаде их Бог
разумели у смислу да их е предао вреау и дрскости према Богу, слично као што
кажемо: тога и тога е уништио новац, иако новац не уништава, него наша
злоупотреба новца. Или, кажемо да е Саула изопачило царство, односно егова
(Саулова) злоупотреба царства. Према томе, незнабошци су предати нечистоти
сопственим развратом. Ние, дакле, било потребно да их други вреау него су
увредили саме себе, ер су такве те нечисте страсти. Зашто су предати нечистоти?
Зато што су увредили Бога.
Она, кои не жели да позна Бога, истог часа постае и морално изопачен, као што
каже и Давид: Рече безумник у срцу своме: нема Бога а затим распаде се и огади у
поступима своим (в. Пс. 13; 1). Изменили су оно, што е истински припадало
Богу и применили то на лажне богове. Поштоваше е речено уместо указаше часг а
послужише уместо изражавали су служее делима, чиме се означава част, коа се
исказуе на делу. Ние едноставно рекао: поштоваше и послужшие твари него е
додао и: уместо Творцу, увеавауи кривицу порееем. Без обзира на то, каже,
Бог е благословен у векове, т. ни намае ние претрпео штету због тога што су Га

15
они увредили, него е благословен у векове - непоколебиво и несумиво, ер то
значи амин.

26. Зато их предаде Бог у срамне страсти, ер и жене ихове претворише
природно употребавае у неприродно. 27. А исто тако и мушкарци
оставивши природно упошребавае жена и распалише се жеом своом
едан на другога, мушкарци са мушкарцима чинеи срам, примауи на себи
одговарауу плату за своу заблуду.

Опет каже да их е Бог предао страстима ер су служили твари. Као што су се
изопачили у учеу о Богу и напустили руковоее творевине, тако су и у животу
постали гнусни и напустили природно задовосгво (кое е наугодние и
наприатние) и предали се неприродном задовоству (кое е од свега теже и
неприатние). То означава реч заменише коа показуе да су они напустили оно
што су имали и изабрали друго. На та начин, и едан и други пол оптужуе сама
природа, коу су преступили. Изрекавши скривено о женама нешто срамно и такво
да е непристоно асно говорити о томе, говори и о мушкарцима да су се и они
распалили жеом едан на другога, показууи да су се предали сладострашу и
махнито убави.
Ние рекао да су удовоавали жеи, него да су чинили срам, показууи да су они
осрамотили природу; распалише се жеом рекао е с цием да неко не помисли да
е болест бил а сама ихова жеа. Чинеи срам. Другим речима, усрдно су се
препуштали нечистоти, твореи е на самом делу, добиауи плату за отпадае од
Бога и за идолопоклоничку заблуду у самом том сраму и у самом том задовоству,
имауи казну у о као у противприродно и полно нечистоти. Павле то каже због
тога, ер ош ние било могуе да их убеди у учее о геени (паклу). Ако, каже, не
веруеш учеу о геени, онда веру томе да се ихова казна садржи у самом
иховом нечистом делу.

28. И како не марише да познау Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине
што е неприлично.

И по треи пут понава исту мисао и употребава исту реч, говореи: предаде их.
Разлог због коег их е Бог оставио свагда е безбожништво уди. И како не
марише да познау Бога, предаде их страсти. Увреда, каже, коу су нанели Богу,
ние била грех незнаа, него намеран грех. Он, ние рекао: будуи да нису познали,
него: Како немарише, т. одлучили су да немау Бога на уму и добровоно су

16
изабрали безбожништво. Према томе, ихови греси нису греси тела, као што тврде
неки еретици, него неправилног расуиваа. Они су у почетку одбацили познае
Бога, а затим е Бог допустио да буду предати у покварен ум. Да би бое
протумачили израз предаде их Бог, неки од Отаца користили су прекрасан пример.
Они расууу на следеи начин: када неко, не желеи да види сунце, затвори очи а
затим падне у аму, ми не кажемо да е сунце, кое он и не види, бацило човека у
аму, него да е тамо пао зато, што оно ние осветлило егове очи. А због чега пак
оно ние осветлило егове очи? Зато што их е он затворио. Тако е и их Бог
предао срамним страстима. Зашто? Зато што Га уди нису познали. А зашто Га
нису познали? Зато што нису расуивали и што су одлучили да Га не познау.

29. их кои су испуени сваке неправде.

Примети како поачава реч; назива их испуенима, и то сваком неправдом, т, каже
да су достигли краи степен сваког порока. Затим набраа и видове порока; Блуда.
Блудом назива сваку нечистоту уопште.
Злое.

То е лукавство против ближег.

Лакомства.

То е жеа за имовином.

Неваалства.

То е злопамее.


17
Пуни зависти, убиства.

Убиство свагда следи из зависти. Тако е и Аве убиен због зависти, као што су и
осифа хтели да убиу због зависти.

Свае, лукавства.

Од зависти потичу и свае и лукавства кои треба да буду на пропаст ономе, коем
завиде.

Злоудности.

Дубоко сакривена злоба, заборавена због неке доброте.

30. Дошаптачи.

То су тани потказивачи.

Опадачи.

авни псовачи.

Богомрсци.


18
Они кои ненавиде Бога или кое ненавиди Бог.

Насилници, хвалисавци, гордеивци.

Усходи ка упоришту зла. Наиме, ако она, кои се горди добрим делом поништава
то дело гордошу, колико га више губи онда, када чини зло? Такав човек ние
способан да се покае. Зна да е преузношее презирае Бога, а гордост презирае
уди из коег се раа увреда, ер она, кои презире уде, свакога вреа и гази. По
своо природи, гордост претходи увреди; ми на почетку асно видимо увреду, да
бисмо касние упознали и ену маку - гордост.

Измишачи зала, ер се нису задовоили претходно почиеним злом, а одакле се
опет види да нису грешили нагонски, него намерно и према сопственим
склоностима.

Непокорни родитеима.

Устали су, каже, и против саме природе.

31. Неразумни.

И то е праведно: да ли су ишта могли да разумеу они, кои нису били покорни
родитеима?

Невере (вероломнит), т. они што су непостоани у погодбама.

Неосетиви, непомириви, немилостиви.

19

Корен сваког зла е хлаее убави, ер отуда происходи да се едан с другим не
мире, да едан другога не убе, да едан другоме нису драги. О томе е и Христос
рекао: И зато што е се умножити безакое, охладнее убав многих. Сама
природа нас седиуе едне с другима, као и остала жива биа. уди то, меутим,
нису разумели.

32. Они, познавши правду Божиу, да кои то чине заслужуу смрт, не само да
чине то, него и одобравау онима кои то чине.

Доказавши да су се незнабошци испунили сваким пороком због тога, што нису
хтели да познау Бога, сада доказуе да они не заслужуу оправдае. Они не могу да
кажу: ми нисмо знали за добро, ер су знали да е Бог праведан. То значи, да су они
зло чинили добровоно и, што е ош горе, одобравау онима кои га чине, т.
бивау заштитници зла: таква е неисцеива болест.





НАПОМЕНА:
1. Несторие е био скромног порекла. Доспео е у едан манастир у Антиохии,
одакле е у време Теодосиа Другог успео да се узвиси до
константинопоског патриаршиског престола. У прво време е прогонио
арианце и остале секте, али е и сам постао еретик, тврдеи да Пресвета
Дева ние Богородица, ер е родила човека Исуса, предодрееног за наше
спасее и да е та човек, кроз силазак Светог Духа, постао Христос. Против
ега е иступио навеи богослов тога доба, св. Кирил Александриски.
2. Што у потпуности одговара истини, ер су Египани као едног од своих
главних идола поштовали крокодила, коег називау богом Собеком.
Придавали су му толики знача да су га чак изображавали и у сценама кое
представау мерее душа (психостасиу): на има се крокодил слика
разапених чеусти, спреман да прогута оне душе кое не могу да се
оправдау и да их у свом трбуху претвори у смее.

20
ДРУГА ГЛАВА

1. Зато немаш изговора, о човече, кои год судиш, ер у чему судиш другоме,
себе осууеш; ер ти кои судиш чиниш то исто.

Нисмо сви ми, уди, подеднаких склоности: понекад штитимо зло, понекад смо
судие туег зла и осууемо оне, сличне себи. Дакле, пошто е напре говорио о
онима, кои одобравау зло, сада говори о осуивау других: Зато немаш изговора.
Другим речима, ти си знао да се праведни суд Божии састои у томе, да достоно
казни зле; зато и немаш изговора ти, кои осууеш оне, што чине исто што чиниш
и ти. Изгледа да се те речи односе на управитее, посебно на Римане, као на
тадаше господаре васеене, ер е суд дело управитеа. Уосталом, то се може
применити на сваког човека, ер сваки човек може да суди, чак и ако не обава
дужност судие. Каже, дакле, да, осуууи преубника а и сам чиниш преубу,
осууеш самога себе.

2. А знамо да е суд Божии истинит над онима кои то чине.

Да неко за себе не би рекао: "а сам до сада чинио преубу, и избегао сам суд",
апостол га плаши и каже да код Бога ние тако: код нас еднога кажавау а други
избегава казну. Код Бога, меутим, ние тако, ер уистину постои суд Божии над
равим удима.

А помишаш ли то, о човече, кои судиш онима кои то чине, а чиниш исто, да
еш ти избеи суд Божии? 4. Или презиреш богатство егове доброте и
кроткости и дуготрпеа, не знауи да те доброта Божиа на покаае води!
5. Него своом упорношу и непокааним срцем сабираш себи Гнев задан
Гнева и откриваа и праведнога суда Бога, 6. Кои е дати свакоме по делима
еговим.

Претходно е рекао да се плата равим удима за заблуде и поштовае твари
састои у самим оним безбожним делима коима су се предавали, ер е сама
нечистота била довона казна за их. Сада пак открива и казну за их. За тебе,
каже, човече, постои и друга казна: ти нееш избеи суд Божии. Како еш избеи

21
суд Божии, кад ниси избегао ни сво суд? Оно, у чему си осудио другога,
изговорио си пресуду самоме себи. Ако се ослааш на дуготрпее Божие зато
што ош ниси кажен, онда е то некажавае послужити као разлог ош вее
казне за тебе. Дуготрпее Божие спасоносно е за оне, кои га користе да би се
поправили; за оне, кои га користе за умножавае грехова, оно е послужити као
повод за веу казну, али не по своо природи него због каменосрдности оних
(коима е указано).
Сабираш, каже, себи гнев. Не сабира га Бог за тебе, него га сабираш ти сам. Како
то? Своим срцем кое е непопустиво и скамеено за добро. Шта може бити
каменосрдние од тебе, кад нити доброта може да те омекша, нити страх да те
поколеба? Дае, говореи о дану гнева, додае: откриваа и праведнога суда Бога.
И то е праведно, да неко суд не почне дествоваем гнева. Откривае свега, каже.
Због тога е плата саобразна ономе што се открива, а последица тога е и праведни
суд. Овде правда не побеуе увек, ер се дела скривау, док е тамо за откриваем
уследити праведан суд. Примети ово место и упореди га са следеим: Скамениу
срце фараоново (2. Мос. 4; 21), ер се Павле изражава готово истим таквим речима.

7. Живот вечни онима кои истраношу у добрим делима траже славу и част и
бесмртност.

Рекавши да е Господ свакоме дати плату, почео е од награиваа добрих,
учинивши на та начин своу реч угодном. У речима постоаношу у добрим
делима изражава, као прво, да од добра не треба одступати, нити га творити
немарно, него да у ему до краа треба обитавати, а као друго, да се не треба
ослаати само на веру, ер е потребно и добро дело. Речу бесмртност отвара
двери васкрсеа. Затим е, како емо сви устати - али не сви за едно исто, него
едни за славу а други за казну - поменуо славу и част. Дакле, целокупна беседа има
такав смисао. Онима, каже, кои траже будуу славу, част и бесмртност и никада их
не губе из своих мисли, Бог е дати плату, т. у васкрсеу, живот вечни. На кои се
начин задобиау будуа слава, част и непропадивост? Истраношу у добрим
делима ер она, кои е истраан у добрим делима и чврсто се супротстава сваком
искушеу заиста задобиа и славу и част и бесмртност или наслаивае
непропадивим добрима у непропадивом телу.

8. А арост и гнев онима кои се упорно противе истини и покоравау
неправди. 9. Невоа и туга на сваку душу човека кои чини зло, а напре
удеца и елина.


22
Кои се упорно противе, т. с великим трудом. Овде показуе да они нису постали
зли услед незнаа него услед упорности, због чега су и недостони помиловаа. И
покорност неправди и непокорност правди такое е грех слободне вое, ер ние
рекао: кои су принуени и трпе насие, него: кои се покоравау. Обрати пажу да
се о Господо плати у животу вечном изразио другачи-е него о оном жалосном.
арост, каже, и гнев и туга.
Наиме, ние рекао: дае им Бог, него е беседу оставио недоречену, да би
подразумевали: би е. Богу е своствено да оживотворава, и казна е последица
нашег немара. Речима: на сваку душу човека обуздава гордост Римана. Чак и ако
е неко цар, каже, нее избеи казну ако твори зло, односно, ако остане у злу и не
покае се, ер ние рекао "кои само чини зло", него каже, кои "зло чини са
славоубем". Како е удеац добио веу поуку, достоан е и вее казне, ер силно
е бити мучени, и они, кои су више знали, теже е бити кажени.

10. А слава и част и мир свакоме кои чини добро, а напре удецу и елину.

У ономе што дае следи апостол намерава да докаже да нити обрезае користи
нити необрезае шкоди, а затим да укаже на неопходност вере, коа оправдава
човека. Он због тога на почетку унижава удество. Примети егову мудрост:
говори о ономе што е било до доласка Христовог, да е свет био испуен пороком
и да су сви били подложни казни, напре удеац а затим и елин. Признавши за
несумиво да е незнабожац бити кажен за зло, отуда изводи закучак да е он
бити награен за добро. Ако су и награда и казна последица дела, онда су закон и
обрезае ве постали сувишни, и не само сувишни, него удецу припремау и веу
казну. Ако се незнабожац оптужуе зато, што се ние руководио природом а затим и
природним законом, онда се далеко више осууе удеац, кои е, поред тог
руковоеа, био васпитан и у Закону. Томе се приклаа реч апостола. Сада
препозна смисао речи. Под елинима овде не подразумева идолопоклонике, него
богобоаживе уде кои живе побожно иако немау Закон. Такви су били
Мелхиседек, ов, Ниневани и, назад, Корнилие.
На исти начин мисли и на удеце кои су живели до доласка Христовог. Настоеи
да докаже да обрезае нема никакву снагу, обраа пажу на древна времена и
показуе да ние било никакве разлике измеу богобоаживих незнабожаца и
врлинских удеаца. Ако пак удеци ни до доласка Христовог ни по чему нису
превазилазили незнабошце, када е удество било посебно славно, онда га утолико
пре не превазилази ни сада, кад е Закон укинут. Тако говори апостол, намеравауи
да сруши гордост удеаца, кои нису прихватали оне, што су потекли од
незнабоштва.

23
Слава, каже, и част, и мир. Земаска добра свагда имау неприатее, повезана су
с неспокоством, изложена зависти и лукавству и, чак и кад им нико споа не
прети, сам она, кои их поседуе, у мислима е узнемирен; меутим, слава и част у
Богу наслауу се миром и туе им е неспокоство у помислима, ер нису подложни
лукавству. Како е изгледало невероватно да се части удостои незнабожац, кои
ние слушао Закон и Пророке, доказуе им то тиме што е Бог нелицемеран. Бог,
каже, не обраа пажу на то ко е ко, него испитуе дела. Ако пак по делима нема
разлике измеу удеца и елина, онда ништа не спречава да се и ова други
удостои исте части као и први. Када е, дакле, укинут закон, не преузноси се,
удеине, пред оним кои ти е, долазеи из незнабоштва али чинеи добра дела, био
еднак чак и онда, када е твое удество било славно.

12. ер кои без закона сагрешише, без закона е и изгинути, а кои под
законом сагрешише, по закону е се осудити,

Претходно е доказао, да е незнабожац удостоен исте часги као и удеац. Сада
пак доказуе да е у време осуде и удеца стии казна. Незнабошци, каже, без
закона сагрешише, т. нису били поучени закону и зато е без закона и изгинути, т.
бие лакше кажени ер нее имати закон да их разобличи, пошто без закона
значи: не подлежу осуди према закону. Напротив, удеац е сагрешио под законом,
т. будуи поучаван закону, због чега е и суд примити, т. бие осуен по закону,
као она што подлеже закону кои га разобличуе и излаже вео казни.
Како ти, удеине, говориш да ти ние потребна благодат, ер еш се оправдати
законом? Ево, доказано е да немаш никакве користи од закона!

13. ер нису праведни пред Богом они кои слушау закон; они, кои су слушали
закон, пред удима могу да изгледау часно, али пред Богом ние тако, ер е се
пред им оправдати они кои испуавау закон.

14. ер кад незнабошци, немауи закона, чине од природе што е по закону,
они немауи закон сами су себи закон. 15. Они доказуу да е у срцима
иховим жписано оно штое по закону, пошто сведочи савест ихова.

Доказуе оно што говори против удеаца и води реч с мудром вештином, како се не
би показало да он тобоже говори против закона. Као да хвали и узвисуе закон,

24
говори да заслужуу дивее они кои немау закон " од природе", т. имау
убеее у мислима. има, наиме, закон ние био ни потребан: меутим, они су
закон испунили, запечативши у своа срца не писане речи него дела и користеи се,
као сведочанством о добру, савешу и природним мислима. Овде говори о три
закона: о писаном закону, о природном закону и о закону дела.
Незнабошци, немауи закона. Каквог закона? Писаног.
Чине од природе оно штое по закону. По каквом закону? По закону кои се
испоава у делима.
Немауи закона. Каквог? Писаног.
Сами су себи закон. Како то? Руководеи се приодним законом.
Они доказуу да е у срцима иховим написано оно што е по закону. Каквом
закону? Закону у делима. Према току беседе, требало е да каже овако: кад
незнабошци, немауи закона, по природи чине оно што е законито, онда они
далеко превазилазе оне, што су поучени у закону. Апостол, меутим, ние тако
рекао, него се блаже изразио: Сами су себи закон. Тиме доказуе да се и у древна
времена, и пре него што е дат закон, удски род налазио под тим истим
Промислом. Тиме такое затвара уста онима, кои кажу: зашто Христос ние рание
и од самог почетка дошао да научи твореу добра? Он, е каже, од почетка у
свакога положио познае добра и зла; меутим, кад е видео да то не помаже, на
крау е дошао Сам.

И пошто се мисли ихове меу собом оптужуу или оправдавау. 16. На дан
када Бог узасуди тане удске по еванеу моему кроз Исуса Христа.

Од тих речи започие нову беседу, ер апостол сада говори о томе на кои е се
начин судити свим удима уопште. У дан суда стаае испред нас наше сопствене
мисли, да нас осуде или да нас оправдау, и човеку на том суду нее бити потребни
други тужиоци ни други браниоци. Да би повеао страх, не каже: "греси" него:
тана дела. уди могу да суде едино авним делима, а Бог е каже, судити таним
делима кроз Исуса Христа, т. Отац кроз Сина, ер Отаи не суди никоме, него е сав
суд предао Сину (н. 5; 2).
Можеш и овако да разумеш речи "кроз Исуса Христа": према еванеу моме, кое
ми е предао Исус Христос. Овде наговештава да еванее не проповеда ништа
неприродно него да обзнауе удима оно, што е удима од почетка
наговештавала сама природа, т. да и еванее сведочи о суду и казни.

25

17. Гле, ти се зовеш удеац и ослааш се на закон, и хвалиш се Богом. 18. И
знаш воу (егову), и умеш да разликуеш шта е добро, научен од закона.

Рекавши да незнабошцу кои извршава закон ништа више ние потреб-но, набраа,
назад, предности удеаца у кое су се ови уздали и гордили се има пред
незнабошцима. Напре говори о имену удеаца, ер е оно пред-ставало огромно
преимуство, као и сада име хришана. Ние рекао: "Ти си удеац", него зовеш се
удеац ер е истинити удеац она кои исповеда као такав, будуи да име "уда"
значи исповедае.
И ослааш се на закон - не трудиш се, не корачаш и не истражуеш шта би требало
чинити него имаш закон, кои те без твог труда поучава у свему.
Хвалиш се Богом, т. да те Бог уби и да те претпостава осталим удима;
обраае убави Бо-жие у средство за презир биа исте врсте представа знак
краег безу-иа.Изнаш воу егову (Божиу).
И умеш да разликуеш, т. да одлучуеш шта би требало чинити а шта не. Под умеш
да разликуеш треба подразумевати "оно што доликуе" или "оно што свакоме
користи".

19. И сматраш да си воа слепима, светлост онима кои су у мраку, 20.
Васпитач неразумнима, учите деци, кои има оличее (образац) знаа и
истине у закону.

Претходно е говорио да слушае закона не доноси никакву корист, ако му ние
присаедиено и егово извршее, ер нису праведни пред Богом они кои слушау
закон, него е се оправдати они кои испуавау закон (ст. 13).
Сада говори и нешто више, односно, чак и кад би био учите, ако не испуаваш
закон не само да не задобиаш никакву корист него привлачиш на себе ош веу
казну. Пошто су удеци били веома горди због свог достоанства учитеа, тиме
посебно доказуе да су достони подсмеха. Када каже: Воа слепима, учите деци и
остало, тиме изображава надменост удеаца, кои су себе називали воама,
светлошу и учитеима, док су оне, што су преобраени из незнабоштва,
именовали као оне што се налазе у тами, децу и незналице. Ти, меутим, обличе
(образац) знаа и истине немаш у делима и у заслугама, него у закону, ослаауи
се на ега као на изображее врлине. Неко, на пример, има цареву слику и сам

26
ништа не пресликава с е, него они кои е немау и кои га (цара) нису видели,
верно подражавау ово изображее.
Дакле, сваки учите изображава у души ученика познае добра, а тиме и саму
истину. Ако он то оствари и у стварности, бие савршен; у противном случау бие
онакав, какве апостол сада осууе. Неки су под обличем (обрасцем)
подразумевали неверодостоан вид истине. Ти, каже, имаш познае и благочеше
кои нису истинити, него кривотворени и прикривени лажним видом.

21. Зар ти, дакле, кои учиш друге, себе не учиш? 22. Ти, кои проповедаш да се
не краде, крадеш? Кои говориш да се не чини преуба, чиниш преубу? Ти
кои се гадиш на идоле, крадеш светиу? 23. Зар ти кои се хвалиш законом,
преступаем закона вреаш Бога? 24. ер се Име Божие због вас хули меу
незнабошцима, као што е написано.

Своу мисао излаже у виду питаа, постиууи оне што се хвале да су они
учитеи. Краом светие се назива отимае онога, што е посвеено идолима.
Иако су се гнушали идола, надвладало их е среброубе и због срамне користи
дотакли су се онога што е посвеено идолима. Након тога излаже натежу кривицу,
говореи: хвалиш се законом, као да си кроз закон преузвишен чашу од Бога, а
преступаем закона вреаш Бога.
Меутим, да се не би помислило да само он оптужуе удеце, навео е и иховог
тужиоца, пророка Исаиу, истичуи две ихове кривице: не само да су они сами
увредили Бога, него и друге воде ка томе, и не само да их не уче да живе по закону,
него их уче ономе, што е противно томе, уче их да хуле на Бога, а што е противно
закону. Наиме, видевши ихову исквареност, говоре: зар такве треба да уби Бог?
Зар е бог, кои уби такве, истински Бог?

25. ер обрезае користи, ако закон исиуаваш; ако ли си преступник закона,
твое обрезае е необрезае постало.

Будуи да су удеци веома поштовали обрезае, ние на самом почетку рекао да е
сувишно и бескорисно, него га на речима допушта, док га на делу одбацуе и каже:
сагласан сам да е обрезае корисно, али онда кад испуаваш закон. Ние рекао да
е оно бескорисно, да не би помислили да понижава обрезае, него доказуе да
удеац нема обрезае, гово-реи: Обрезае е твое необрезае постало.
Доказуе, дакле, да удеац ние обрезан по срцу.

27
Подразумева два вида обрезаа и два вида необрезаа: едно е споаше а друго
унутраше. Другим речима, споаше обрезае е телесно, кад се неко обрезуе
по телу, док се духовно обрезае састои у одбацивау телесних страсти. О
телесном обрезау се говори онда, кад неко остане необрезан по телу, док се о
духовном обрезау ради онда, кад неко, имауи незнабожачку душу ни намае
не одсеца страсти. Павлова мисао е следеа: ако си обрезан по телу, али не
извршаваш оно што е законом установено, ти си ош увек необрезан, необрезан
по духу. На исти начин, она, кои е необрезан по телу, али извршава оно што е
законом установено, обрезан е по духу, ер е он лишен телесних страсти. То
обашава и у наставку. Саслуша.

26. Ако, дакле, необрезани чува заповести закона, зар се нее егово
необрезае рачунати за обрезае?

Не каже да необрезае превасходи обрезае, ер би то било исувише болно (за
их), него каже: Рачунае му се за обрезае. Због тога е истинско обрезае добро
делае; на исти начин раво делае е необрезае. Запази да ние рекао: "ако
необрезани очува закон" ер е, вероватно, претпоставао да би неко могао да
приговори: да ли необрезан човек уопште може да очува закон, кад и само
необрезае представа нарушавае закона? Како се изразио? Заповести закона,
т. заповести, за кое се надау да е се иховим извршеем оправдати. Обрезае,
наиме, ние било дело него страдае, какво е претрпео она што су га обрезивали,
због чега се не може ни звати оправдаем закона. Оно е дато као знак, да удеце
не би мешали с незнабошцима.

27. И она, кои е по природи необрезан а испуава закон, осудие тебе кои
си поред Писма и обрезаа преступник закона! 28. ер ние она удеац што е
споа, нити е оно обрезае што е споа, по телу. 29. Него е оно удеац кои
е то изнутра, и обрезае е обрезае срца духом а не словом; таквомее
похвала не од уди него од Бога.

Овде асно показуе да подразумева два необрезаа, едно природно а едно
своевоно, кое се поавуе кад, као што е речено, човек ни намае не одсеца
телесне страсти. Подразумева и два обрезаа, едно телесно а друго обрезае срца
духом.
Необрезани, каже, по природи, имауи обрезае страсти кроз испуее закона
или као што е речено, имауи оправдае законом, осудие, т. оптужие - не

28
обрезане (ер му е било тешко да тако говори) - него тебе, кои си споа уистину
обрезан по телу али си необрезан по срцу, оптужие те, дакле, као преступника
оправдаа закона. На та начин он не прекорева обрезае (кое, како се чини,
уважава), него еговог нарушиоца или преступника. Затим, пошто е асно одредио
и то, ко е истински удеац, обашава и да су удеци све чинили из славоуба.
ер ние, каже, оно удеац што е споа... него е оно удеац кои е то изнутра,
кои не чини ништа зато да би се чулима видело, него духовно схвата и суботу, и
жртву, и очишее. Када каже: обрезае срца духом, он постава пут за
хришански начин живота и указуе на неопходност вере, ер веровае срцем и
духом има похвалу од Бога Кои испитуе срца и ни у чему не суди по телу. Из
свега тога следи да е увек потребан живот.
Под именом необрезаног или незнабошца он, као што е речено, не подразумева
идолопоклоника него благочестивог и врлинског човека кои се, меутим, не
придржава удеских обреда.

ТРЕА ГЛАВА

1. Какво е, дакле, преимуство удеца, или каква е корист обрезаа? 2.
Много, у сваком погледу. Прво, што су им поверене речи Божие. 3. ер шта
ако неки не вероваше? Зар е ихово неверовае веру Божиу укинути? 4.
Никако!

Одбацивши све заповести закона речима: Какво е, дакле, преимуство удеца, он
види да е се одатле природно изродити приговор и предупреуе га. Какав е то
приговор? Следеи: ако у тим заповестима нема никакве користи, зашто е онда
уопште изабран удески народ? Он та приговор разрешава с ему своственом
мудрошу. На речима се саглашава и каже да е велика корист удецима, а као
доказ за то не наводи заслуге удеаца него дарове Божие. Ние рекао да удеци у
велико мери превасходе остале народе због тога што су извршили ово или оно,
него зато што су им поверене речи Божие. То е, меутим, доброчинство Божие, а
не ихово превасходство. Шта значи: поверене! Дате, предате.
Бог е удеце сматрао достонима и зато им е поверио небеска откровеа.
Говореи тако, он их споа штити; меутим, и поред свега тога, он им предочава
нову оптужбу, доказууи да они нису поверовали речима Божиим, кое су
служиле ихово части. Ту оптужбу, пак, не износи у свое име и као да каже
следее: каква е корист удецима од тога, што су добили откровее Божие, када

29
му нису поверовали? Чини се да и та приговор разрешава, не оправдавауи
удеце него Бога.
Ако нису поверовали, да ли е то од Бога? Зар е ихово неверовае укинути веру
Божиу, т. откровее и доброчинство кое им е предато? Неверовае удеаца не
само да ни на кои начин не штети Богу, него, напротив, доказуе и егово велико
човекоубе, ер Бог лишава доброчинства оне, што е Га касние увредити.
Видиш ли како е удеце оптужио оним истим, чиме су се хвалили, односно, тиме
што су добили закон?

4. Бог е истинит, а човек е сваки лажа, као што е написано: Да се оправдаш
у речима своим и да победиш кад Ти суде.

Претходно е рекао да неки нису поверовали. Меутим, показало се да неверууи
нису неки, него сви. Услед тога, да не би огорчио удеце, премудро води беседу и
оно, што се показало у искуству, излаже у виду претпоставке. Претпоставимо,
каже, да су сви били неверууи. Шта одатле следи? И у том случау Бог се
оправдава.
Другим речима, ако се просуди и упореди шта е Бог даровао удецима и како су се
они понашали пред им, праведност остае на Божио страни, као што говори и
Давид (в. Пс. 50; 6).

5. Ако ли наша неправда обавуе Божиу праведност, шта емо реи? Зар е
Бог неправедан када показуе гнев? Као човек Говорим. 6. Никако! ер како
би онда Бог могао судити свету!

Овде износи едан приговор. Неки би могли да кажу: ако из тога, што нам е Бог
учинио доброчинство а ми се показали као незахвални, следи да се Он показуе као
ош праведнии, зашто се онда Он гневи, т. зашто нас кажава, кад смо ми посгали
узрок еговог оправдаа и победе? Такав е приговор. Апостол га разрешава
веома мудро и разобличууи удеце. Из тога, што те Бог кажава, не следи да си
ти узрок победе Божие, ер е неправедно за победника да кажава онога, кои е
био узрок егове победе. Бог, меутим, ние неправедан; у противном, како би Бог
судио свету, ако би Он био неправедан? Услед тога, кад те Бог кажава, а Он ние
неправедан, следи да ти за ега ниси постао узрок победе тиме, што си грешио, ер
е Бог могао да победи и у случау да се ти ниси показао као рав. Речи: Говорим
као човек имау такав смисао. Тако, каже, одговарам, оправдавауи Бога према

30
удском расуивау, т. онолико, колико може да одговори разборит човек:
дества Божиа имау неке нама неразумиве основе, превазилазе удски разум и
ние им потребна наша заштита.

7. ер ако се истина Божиа кроз моу лаж показа обилно на славу егову,
зашто ош и а као грешник да будем осуен? 8.И зар емо, као што нас грде и
као што кажу неки да ми говоримо, чинити зло да дое добро? ихова е осуда
праведна.

Понава оно што е претходно ве речено, да би разаснио. Ако се кроз мо преступ
Бог показао као праведан и веран, зашто би, назад, осуивали мене, кои сам био
на корист слави Божио? У таквом случау а не заслужуем осуду, него награду.
Ако е пак то праведно, онда е бити праведно и оно што незнабошци говоре о
нама. Кад су незнабошци чули Павлове речи: Где се умножи Грех, онде сеош
вема умножи благодат (Рим. 5; 20), изложили су их подсмеху и тврдили да
хришани тобоже говоре: чиниемо зло да би проистекло добро, грешиемо ош
више, да би се умножила благодат. Те речи незнабожаца, кое су изговорили да би
нам се наругали и да би нас изложили подсмеху, могу се применити и у овом
случау, ако допустимо да Бог проавуе Своу доброту захваууи нашо
порочности и неблагодарности.
У стварности, меутим, ние тако. Реч незнабожаца е реч оних, кои свагда говоре
лаж. ихова е осуда праведна, т. они е праведно бити кажени. Према томе, а
тиме што грешим не постаем узрок оправдаа Божиег, ер бивам осуен као
грешник; ако бих грешио ради славе Божие, не бих био осуен.

9. Шта дакле? Имамо ли предност? Никако! ер претходно доказасмо да су и
удеци и елини сви под грехом. 10. Као што е написано: Нема ниедног
праведног. 11. Нема онога кои разуме, нема онога кои тражи Бога. 12. Сви
застранише и заедно неваали посташе; нема га кои чини добро, нема баш
ниеднога. 13. ихово е грло гроб отворен, езицима своим вараху, отров е
аспидин под уснама иховим. 14. Уста су им пуна клетве и горчине. 15. Ноге
су им брзе да проливау крв. 16. Пустош и беда е на путевима иховим. 17. И
пута мирног не познаше. 18. Нема страха Божиега пред очима иховим.

Пошто е претходно рекао да удеци имау извесну предност (преимуство,
превасходство) ер им е поверен и предат закон, сада доказуе да они по своим
делима немау никакву предност. Будуи да нису сачували оно што им е поверено,

31
изложени су ош вео осуди. Услед тога, иако су, као од Бога изабрани, имали неку
предност, своим делима увредили су Бога кои их е изабрао и почаствовао, и не
само да више немау никакву предност, него е бити изложени и вео казни. Он
као да говори у име удеаца: Шта, дакле? Имамо ли предност, превазилазимо ли
друге, да ли смо ми, удеци, кои смо примили закон и обрезае, угоднии Богу од
других народа? Нипошто. ер су удеци, да не кажемо ништа више, сагрешили
подеднако као и незнабошци. Где се то види?
Код пророка, односно код Давида и Исаие. Навод кои почие речима: "Нема
ниедног праведног" и завршава са "Уста су им пуна клетве и горчине" припада
Давиду (Пс. 13; 3,5 и 9; 28,139; 4), док навод кои почие речима: "Ноге су им брзе"
завршава речима: "Пута мирног не познаше" припада пророку Исаии (Ис. 59; 7-8),
а затим опет следе Давидове речи (Пс. 35; 2). Као тужиоце удеаца представа
назнаменитие пророке и доказуе да е оно, што они говоре, потпуно усаглашено.
Зашто е после Исаииних речи поново навео Давидове речи?
Исаиа асно говори о удецима, о коима говори и Давид. Осим тога, чим се неко
удаи од добра, истог тренутка постане бескористан. Порочност, наиме, ние
ништа друго до изопачее природних побуда ка добру и будуи да човека
подстиче на оно што е противприродно, чини га бескорисним. Природа их више не
користи, слично као што ни болесне не користи за своа дела.
Пустош и беда есу грех, ер ништа толико не пустоши душу као што то чини грех
своим неправилним путевима. Као наше природно добро, врлина нам устроава
раван и гладак пут, док нас порок, као противприродно дело, познато по
недостацима и прекомерностима, присиава да некад идемо горе а понекад доле,
због чега наше кретае чини неуедначеним и тешким, а да и не говорим о томе, да
нам након тога припрема казну.
Пута мирног не познаше, т. не познаше благочестив живот, ер е благочестиви
живот пут спокоства. Узмите арам Мо, каже Господ, и наи ете поко душама
своим (Мт. 11; 29). То е пут ка истинском миру Христовом!

19. А знамо да оно што закон говори, говори онима кои су у закону, да се
свака уста затворе, и да сав свет буде крив Богу; 20. ер делима закона ниедно
тело нее се оправдати пред им; ер кроз закон долази познае греха.

Да удеци не би могли да приговоре: "То не говори нама", каже: Оно што закон
Говори, говори онима кои су у закону. Каква е, каже, потреба да се говори
другима, кад е закон дат вама? Законом се назива васцели Стари Завет, а не само
Мосеев закон, као што е законом на-звао и Исаиина и Давидова пророштва.
Речима:

32
Да се свака уста затворе изображава разметивост удеаца и незауставиви ток
иховог езика. Пророк га е тим речима зауздао као набуали поток. Апостол не
подразумева да су наводно грешили због тога да би се затворила ихова уста, него
подразумева да су их пророци разобличавали због тога да свое грехове не би
представали као грехове незнаа и да се не би хвалили. И не само удеци, него
сав свет да буде крив Богу, т. осуен, и да му туа буде одважност, ер се не може
оправдати сопственим делима, него му е потребна помо са стране, односно
благодат Христова. Зашто се ти, удеину, хвалиш законом, кад си крив као и сав
остали свет, кои се не може оправдати делима закона?

Кроз закон долази познае грехова. 21. А сада се без закона авила правда
Божиа, посведочена од Закона и Пророка.

Ако се ти, удеине, хвалиш законом, зна да ти он служи као разлог за веу казну.
Ти си кроз ега познао шта е грех а ономе, кои свесно греши, прети веа казна. То
се догодило услед твог немара, ер се ниси клонио греха, кои ти е постао познат, и
зато си на себе навукао ош веу казну. Како да се ослободиш те казне? Ако
прихватиш правду Божиу, независну од закона. Нас, наиме, оправдава Бог, чак и
кад не бисмо имали дела, ер е Бог свемогу. Прекрасно е рекао: авила се, да би
показао да е правда Божиа постоала и рание, али да е била скривена. И речима:
Посведочена од Закона и Пророка такое показуе да она ние ништа ново, него да
су о о говорили и Мосеев закон, и пророци, због чега и есте достона
прихватаа. Наиме, иако е она независна од закона, она, потпуно сагласно са
законом, има за ци да нас оправда.

22. И то правда Божиа кроз веру у Исуса Христа за све и на све кои веруу,
ер нема разлике. 23. ер сви сагрешише и лишени су славе Божие. 24. А
оправдавау се даром, благодау еговом, кроз искупее кое е у Христу
Исусу.

Та правда, каже, т. оправдае коим нас е оправдао Бог, нисходи на све кроз веру.
Када приносимо веру, оправдавамо се сви, и удеци и незнабошци. ер
немаразлше. Зато, што е примио закон, удеац нема предност над незнабошцем
ер е и он сагрешио: из закона е научио само како да зна шта е грех а не и да га се
клони. Ако он и ние сагрешио тако, као незнабожац, ипак е подеднако лишен
славе ер е увредио Бога, а она, што е увредио, не жае плод славе него плод
срамоте. Меутим, немо да очааваш! Сви се оправдавау даром, према благодати

33
Божио, а та благодат долази кроз искупее, т. кроз савршено ослобоее кое е
сатворио Христос, ер нас е Он оправдао, предавши Самога Себе као откуп за нас.

25. Коега одреди Бог да буде крву Своом жртва помиреа кроз веру, да
покаже правду Своу опроштеем преаших греха, 26. У дуготрпеу
Божием, да се покаже правда егова у садаше време, да е Он праведан и да
оправдава онога кои е од вере Исусове.

Поменуо е очишее (жртву помиреа, умилостивеа) и крв, да би удеце
убедио да се опраштае и оправдае савршава кроз Исуса Христа. Ако си,
расууе, веровао да се греси опраштау крву оваца, онда се утолико пре
опраштау крву Христовом; ако е очишее посредством закона, као праобраз
Христов, имало такву силу, онда далеко веу силу има сама истина.
Очишеем се називао поклопац ковчега, кои су украшавали херувими,
поставени са обе егове стране. Он е указивао на удску природу коа е била
покров божанства и заклаала га, али е била прославена од ангелских сила, кое
су о служиле због еног се-диеа с Богом Логосом. Рекао е одреди, да би
показао да е избавее крву Христовом од давнина предодреено за исцелее
од болести (од-узетости, парализованости), т. од умртвености греховима,
учиеним рание, у време дуготрпеа Божиег.
Иако смо се користили многим добрима, ипак смо се уподобили одузетима и
умртвенима. То се пак догодило да се покаже правда Божиа, да се не би само
Бог показао као праведан, него да би и друге, обамрле у греху, могао да васкрсне и
оправ-да, слично као што се и поава богатства не састои у томе да само едан
човек буде богат, него да буде у стау да богатима учини и друге. Према томе,
немо да се стидиш што си оправдан на та начин. Ако Бог присваа то дело за Себе,
т. ако се име хвали и поноси као Она, Кои нас е оправдао у садаше време, т.
кад е грех достигао крау границу, и кад смо признали да смо као одузети и
мртви, зашто би се ти, удеине, стидео такве славе Божие?

27. Где е, дакле, хвалисае? Искучено е. Каквим законом? Да ли законом
дела? Не, него законом вере.

Апостол е доказао да се оправдавамо кроз веру, због чега праведно пита удеца:
Тде е оно, чиме би се хвалио и гордио?" Он не каже: "где е врлина", ер удеци
нису имали врлина, него само хвалисае. У наставку каже: Искучено е, што

34
значи: ние време да се хвалите. До Христа е било време да се хвалите законом, а
сада ве томе ние време, ер е постало очигледно да вам е хвала бескорисна.
Наиме, да е закон могао да нас оправда, онда нам не би ни био потребан Христос.
Каквим е, пита, законом искучено?
Да ли законом дела, за кои се каже да е човек, кои га извршава, бити жив, ер е
тако рекао закон Мосеев (в. 3. Мос. 18; 5)? Не, одговара, него законом вере, кои
оправдава благодау, а не делима. Ево, он и веру назива законом, ер е реч "закон"
била веома поштована код удеаца. Према томе, удеине, хвали се вером, коа
може да те оправда.

28. Мислимо, дакле, да е се човек оправдати вером без дела закона. 29. Или е
Бог само удеаца а не и незнабожаца? Да, и незнабожаца. 30. ер едан е Бог,
кои е оправдати обрезае из вере и необрезае вером.

Доказавши да е оправдае у крви Христово а не у делима закона, окончава беседу
и каже: из свега што е речено закучуемо да се сваки човек оправдава вером.
Нека те то не збууе, удеине, као да е бесмислено. Бог ние Бог поединаца, да
би спасао само тебе, а не и сваког човека. Овде постиуе удеце и веома их
застрашуе, као богоборце, уколико не допусте да се и незнабошци спасавау кроз
веру. Они, наиме, неверуу да е Он Бог свих и да о свима подеднако промиша.
едан е, каже, Бог, т. Бог удеаца и незнабожаца, кои и обрезанога оправдава али
не законом него вером, кои и необрезаног прихвата посредством вере. Поменувши
обрезае и необрезае, подсеа на оно што е претходно говорио и доказао да нити
обрезае доноси корист када нема дела, нити е необрезае само по себи штетно.
Према томе, и едном и другом е потребна вера.

31. Укидамо ли, дакле, закон вером? Никако! Него закон утвруемо.

Кад е речено да се закон укида вером, удеце е обузела помета. Он их због тога
исцеуе своом великом мудрошу, говореи да вера утвруе закон. Оно што е
закон желео, т. да оправда човека, али што ние могао да учини, савршава вера. И
она, кои е само поверовао, ве се оправдао. Вера, дакле, ние укинула, него е
утврдила закон.
ЧЕТВРТА ГЛАВА


35
1. Шта емо, дакле, реи за Авраама, оца нашега, да е постигао по телу? 2. ер
ако се Авраам делима оправда, има хвалу, али не пред Богом. 3. ер шта каже
Писмо? И верова Авраам Богу и то му се урачуна у праведност.

Довоно доказавши да е свима потребна вера, потвруе то и примером Авраама,
кои е код удеаца био веома поштован: каже да се он, иако е изврсно савршио
много великих ствари, ние оправдао делима, него вером. Назива га оцем по телу,
да би показао да удеци нису ни у каквом духовном сродству са им или, бое
речено, да би их тиме обавезао да га у свему подражавау. Ако се он оправдао
делима, онда има похвалу, али не пред БОГОМ, т. може да се похвали тиме што е
нешто добро учинио сопственим трудом, али то не значи похвалу пред Богом и
ние управено ка Богу. Напротив, она што се оправдава вером има похвалу пред
Богом и може да се хвали у Богу као она коег е Бог спасао и коег Бог уби.
Верууи може да се хвали и другачие, односно, као она кои е прославио Бога
поверовавши да Он може да учини оно, што нама изгледа као немогуе. Он, дакле,
има похвалу и одважност пред Богом, ер има истинску пред-ставу о ему и веруе
у егово свемогуство.

4. А ономе кои ради не рачуна се плата по милости него по дугу. 5. Ономе пак
кои не ради, а веруе у Онога кои оправдава грешника, рачуна се вера
егова у праведност. 6. Као што и Давид говори да е блажен она човек коем
Бог урачунава праведност без дела. 7. Блажени су они коима се опростише
безакоа и коима се покрише греси. 8. Блажен е човек коме Господ не
урачуна грех.

Она кои ради, каже, добиа плату каква му се рачуна за труд по дугу; верууи
пак, чак и ако не дела, са свое стране приноси веру, што е веома значана ствар,
ер убееност да Бог и онога, кои живи у греху, може не само да ослободи од казне
него и да учини праведним, има веома велику вредност. Из тог разлога, се и
верууем вера егова рачуна у праведност, т. Бог прихвата егову веру, али не
зато да би му дао плату, него зато да би га оправдао. Према томе, она кои веруе
приноси нешто и са свое стране, односно веру. Доказавши Авраамовим примером
да правда или оправдае потичу од вере, помие и Давида, ер он блаженим назива
онога човека коем Бог не урачунава грехе, показууи тиме преимуство и
превасходство вере. Ако е блажен она, кои добиа опрошта по благодати, онда е
далеко блажении она, кои е показао веру и био оме оправдан. Зашто ти е,
каже, нелагодно, ако он добиа опрошта грехова по благодати? Видиш ли да се
она, кои е добио опроштее по благодати, назива блаженим, ер га пророк не би
тако назвао да не зна да он има велику славу. Наиме, блаженство е нешто веома

36
важно и узвишение од саме праведности, оно е изнад сваког добра кое добиамо
од Бога.

9. Ово блаженство, дакле, да ли се односи на обрезае или на необрезае? ер
говоримо да се Аврааму урачуна вера у праведност. 10. Како му се, дакле,
урачуна? Кад е био у обрезау или у необрезау? Не у обрезау, него у
необрезау.

Ако, каже, блаженство пршада ономе, коме Бог не урачунава грехове т.
оправданоме, а Авраам е оправдан, он е свакако задобио и блаженство.
Погледамо пак, када се он оправдао? Пре или после обрезаа? Наравно, до
обрезаа. То значи, да се блаженство односи на необрезае, односно, у вео мери
припада необрезау, него обрезау.

11. И прими знак обрезаа, печат праведности вере коу имаше у необрезау,
да би он био отац свиу кои веруу у необрезау, да се и има урачуна у
праведност. 12. Ида би био отац обрезаа не само онима кои су од обрезаа,
него и онима кои ходе по стопама вере оца нашега Авраама коу имаше у
необрезау.

Разрешава приговор кои се природно морао поавити. Неко би, можда,
приговорио: ако се Авраам оправдава до обрезаа, зашто е онда обрезан? Апостол
одговара: Прими знак обрезаа уместо печата, кои е запечатио егово оправдае
вером какву е испоио рание, док е био необрезан. Дакле, у вези с Авраамом
испоавау се два предмета: обрезае и необрезае. Он се кроз необрезае
поавуе као отац необрезаних. Меутим, каквих необрезаних? Оних, кои слично
ему веруу да се и има урачуна у праведносш, т. да би се и они оправдали. С
друге стране, Авраам се кроз обрезае поавуе као отац обрезаа, т. обрезаних.
Отац, али не само оних кои су обрезани, него и оних кои корачау стопа-ма
егове вере, какву е имао у необрезау. Према томе, ово место би требало читати
на следеи начин: постао е и отац обрезанима, али не онима, што су му слични
само по обрезау, него онима кои корачау стопама егове вере, т. кои слично
ему веруу у васкрсее мртвих тела.
Наиме, он е у старости и умртвености поверовао да Бог може да учини егово
семе плодним и да му подари сина. Потпуна мисао е следе-а: будуи ош
необрезан, Авраам е поверовао и оправдао се, да би на та начин постао отац
верууих необрезаних. С друге стране, он е добио обрезае, печат и знак вере

37
коу е имао у необрезау, да би постао отац обрезаних али, наравно, оних што
корачау стопама егове вере, какву е имао док ош ние био обрезан. Чим нема
такве вере, обрезае се узалудно хвали, подражавауи онога што показуе вреу,
на коу е само ставен печат али у коо нема ничега. удеац е, дакле, вреа
запечаена обрезаем, али коа нема вере чии е печат обрезае.

13. ер обеае Аврааму или семену егову да он буде наследник света не би
законом него праведношу вере. 14. ер ако су наследници они кои су од
закона, узалудна е вера и пропаде обеае.

Апостол е ве доказао да оправдае не бива законом него вером. Сада доказуе да
Авраам обеае ние добио законом него праведном вером. Какво обеае? Да
буде наследник света, т. да у ему буду благословени сви народи целог света. Ако
е, каже, обеае дато законом, онда е узалудна вера, т. показуе се као узалудна и
бескорисна. Ко е се онда бринути о вери ако е обеае наслеа дато законом?
Ствари, меутим, не стое тако. Авраам обеае ние наследио законом (ер где е
тада био закон?), него вером, као што е и написано: Авраам поверова (1. Мос. 15;
6). 15. ер закон ствара гнев, а где нема закона, нема ни преступа. Сада доказуе на
кои е начин обеае неделотворно. Са законом е, каже, седиен и преступ, а
преступае закона ствара гнев и излаже проклетству и казни. Како су, пита се, они
што су криви за преступ достони наслеа?

16. Зато е од вере, да буде по благодати, да обеае буде сигурно свему
потомству, не само ономе кое е од закона, него кое е од вере Авраама, кои
е отац свима нама, 17. Као што е написано: ер сам те поставио за оца многим
народима пред Богом коме поверова...

Будуи да закон ствара гнев, речено е да се Авраам оправдао и да е постао
наследник вере, како би све било по благодати. Да обеае буде сигурно. Благодат
ние као закон, и нема преступа, због чега би даровано могло да буде непоуздано.
Како све бива по благодати и милости Божио, онда е даровано праведно сигурно
за све нас, т. за све верууе, не само за оне кои су по закону, т. обрезани, него и
за оне кои су необрезани, кои су семе Авраамово роено по вери. Услед тога, ко
нема вере ние семе Авраама, коие отац свима нама, т. верууима, као што е
написано: Пост-вио сам те за оца многим народима.
Смисао е следеи: Авраам е отац свих пред Богом , т. слично Богу: као што е Бог
Отац свих, тако е и Авраам, али не по природном сродству, него по савезу (завету)

38
вере. Коме е поверовао додао е због тога, да би показао да е Авраам добио
награду за веру-да буде отац свих. Ако дакле, ти, удеине, не признаеш да е
Авраам отац свих, умауеш почаст коу е он задобио вером.

Кои оживуе мртве и зове непостоее као постоее.

Сада понава оно што е претходно речено, т. да е Авраам поверовао да
умртвено тело, какво е било егово, Бог може не само да оживи, него и да учши
плодним, због чега сада каже: Кои оживуе мртве. Речи: зове непостоее као
постоее додао е зато, да би показао да Богу ние немогуе да оне, кои нису деца
Авраамова, учини еговом (Авраамовом) децом. Ние, меутим, рекао да
непостоее призива у бие, него да зове. Колико е нама лако да назовемо
(именуемо) нешто постоее, толико е Богу лако да из небиа (непостоаа)
призове у бие (постоае).

18. Кад ние било никакве наде, он с надом поверова да е бити отац многим
народима...

Немо помислити, каже, да е Авраам без заслуга удостоен почасти. Да ли е то
могуе, кад е он, без удске наде, с надом Божиом поверовао да е постати отац
многих народа, и то не оних, што су потекли од Исмаила (ер они од Авраама нису
потекли по вери него по природи), него оних, кои су му слични по вери?

Као што е речено: Тако е бити твое потомство. 19. И не ослабивши вером,
не помисли на свое ве умртвено тело, а беше му негде око сто Година, ни на
умртвеност Сарине материце. 20. И у обеае Божие не посума с
невероваем, него оача у вери и даде славу Богу, 21. И беше потпуно уверен
да оно што Бог обеа, кадар е и учинити.

Рекавши да е Авраам без икакве удске наде поверовао с надом Божиом, сада то
и доказуе, говореи да е Аврааму било речено: Умножиу семе твое као звезде
небеске и као песак морски (1. Мос. 15; 5 и 22; 17). Он (Авраам) ние, дакле,
ослабио у вери него е оачао у о, не обраауи пажу нити на сопствено тело,
ве умртвено услед старости, нити на двоструку умртвеност Сарине материце

39
(коа беше умртвена и од старости и од неплодности). Ние се поколебао, т. ние
ни намае посумао, ние се поколебао мишу, него е оачао у вери. Запази како
доказуе да е верууем потребна веа сила. Многи су понижавали веру као дело
кое не захтева труд, док су дела величали, ер захтевау зно и снагу. Апостол,
меутим, каже да е верууем потребна велика и силна душа да би одбила наговоре
невера, као што е и Авраам био силан вером. А како е Авраам био силан вером?
Тако што е дао славу Богу, односно, ние поверовао на основу удског умоваа,
него помишауи на оно што е достоно славе Божие и будуи уверен да Бог
може да учини и немогуе, ер се у томе и састои слава Божиа. Беше му негде око
сто година, речено е приближно, ер Авраам у то време ош ние имао пуних сто
година.

22. Зато му се и урачуна у праведност. 23. А не би писано само за ега да му е
урачунато, 24. Него и за нас коима е се урачунати, кои веруемо у Онога
кои васкрсе Исуса Христа Господа нашега из мртвих, 25. Кои би предан за
грехе наше и устаде за оправдае наше.

Апостол е рекао много тога у похвалу Аврааму, а неко е могао да приговори:
"Зашто е то нама важно?" Зато и каже да е у томе писано и за нас, да е нам се
вера урачунати у праведност, само ако е будемо имали, верууи у Онога, Кои е
васкрсао Исуса. Ако сумаш да можеш да се оправдаш, замисли у своо души
Исуса, Кои е избрисао све твое грехове и Кои ние умро због Свог греха, него
због греха света. Будуи да е Он умро немауи греха, праведно е васкрсао.
Како е у аду могао да буде задржан Она, Кои ние имао греха? Дакле, Он е зато и
умро и васкрсао, да би (нас) ослободио греха и учинио праведнима. И као што е
Авраам поверовао да е егово ве умртвено тело постати плодно, тако и ти
веру да е Исус умро и васкрсао, и то е ти се урачунати у правду, као и твом
праоцу Аврааму.
ПЕТА ГЛАВА

1. Оправдавши се, дакле, вером, имамо мир у Богу кроз Господа нашег Исуса
Христа. 2. Кроз коега и приступисмо вером у ову благодат у коо стоимо, и
хвалимо се надаем славе Божие.

Апостол овде расууе о животу по вери, да не бисмо постали немарни, након што
е рекао тако много у похвалу вери а унизууи дела. Будуи да нас е вера

40
оправдала, неемо више грешити, него емо посредством живота какав е ему
угодан бити у миру са Богом. Како е се то догодити?
Кроз нашег Господа Исуса Христа. Оправдавши нас кад смо били грешници, Он
нам и садествуе да останемо у правди егово, ер смо кроз ега приступили то
благодати. Ако е привео оне што су давно постоали, утолико пре е задржати оне
кои однедавно постое (= чие е постоае блиско). Привео нас е то благодати.
На кои начин? Вером, т. онда, кад смо ми принели веру. Каква е то благодат?
Задобиае свих добара коа нам се дау кроз крштее.
У коо стоимо, имауи чврстину и непоколебивост. Божанствена добра свагда
стое и никад се не меау. Осим тога, не само да емо чврсто сачувати оно што
смо задобили, него се надамо да емо добити и остало.
Хвалимо се, каже, надаем добрима, коа е нам бити дата у будуности. Како се
она односе на славу Божиу, неминовно е нам бити дата, ако не због нас, а оно
због прославеа Самог Бога.

З. И не само то, него се хвалимо и невоама, знауида невоа гради трпее.
4. А трпее искуство, а искуство наду. 5. А нада се не постиуе.

Не хвалимо се, каже, само будуим добрима него ош више своим садашим
невоама. Не збууте се, каже, због тога, што смо у невоама, ер то и есте
похвала за хришанина. На кои начин? Невоа гради трпее, а трпее
искушаванога чини искусним (= испробаним). Искусан човек, умирууи се у
добро савести мишу да е невоама изложен Бога ради, нада се да е за те
невое добити награду. Такво надае ние бесплодно и не постиуе онога што се
нада. удске наде, кое се не остваре, постиуу човека, док божанствене наде нису
такве. Она, Кои дае добра, бесмртан е и благ и ми емо, иако умиремо, оживети,
и тада више ништа нее спречити наше наде да се остваре.

ер се убав Божиа излила у срца наша Духом Светим кои е дат нама.

О будуности уверава оном убаву, коу нам е Бог ве показао и као да каже
следее: "Не губи веру, ер надае божанственим добрима ние узалудно. Она,
Кои нас е толико заволео да нас е без сваког нашег труда а посредством Духа
Светога учинио чедима Божиим, како да нам не подари и венце након труда?

41
Излила се, каже, убав Божиа у срца наша, т. изобилна е и богата у нама, ер у
срцима имамо Духа Светога, Коег нам е даровао Сам Бог.

6. ер Христос, док ош бесмо немони, умре у одреено време за безбожнике.
7. ер едва е ко умрети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио
да умре. 8. Али Бог показуе своу убав према нама, ер ош док беасмо
грешници Христос умре за нас. 9. Много емо, дакле, пре бити кроз ега
спасени од гнева сада, када смо оправдани крву еговом.

Рекавши да се убав Божиа излива у нас кроз Духа Коег имамо у себи као дар
Божии, показуе и величину те убави на основу тога што е Христос умро за нас
немоне (шкр цт аавечш), т. грешне или, што е ош горе, безбожне, иако едва да
би се нашао и неко ко би умро за праведника. Према томе, преизобие убави
есте умрети за грешнике и безбожнике.
У одреено време, односно, у одговарауе и предодреено (лат. predefinitum)
време, ер е то било право време, тада е умро. Када е пак Он умро због те убави
и кад нас е Своом смру оправдао, утолико пре е сада спасти од гнева нас, кое е
ве оправдао. Даровао нам е оно што е вее, т. оправдае. како да нас онда не
спасе од гнева? Онима, пак, кои су спасени од гнева, према Своо велико убави
даруе и добра.

10. ер када смо се као неприатеи помирили са Богом кроз смрт Сина
егова, много пре емо се, ве помирени, спасти животом еговим.

Иако се чини да овде говори о истом, закучци до коих долази путем порееа су
различити. Претходно е говорио о нашо греховности и, додавши да смо
оправдани, кроз пореее закучуе: Она, Кои е нас, грешнике, оправдао Своом
смру, утолико пре е спасти оправдане. Сада пак, поменувши Христов живот и
Христову смрт, опет путем порееа изводи закучак: кад смо помирени крву и
смру Господом, како се сада неемо спасти еговим животом? Зар нас Она,
кои ние поштедео Свог Сина, него Га е предао на смрт ради нашег помиреа,
сада нее утолико пре спасти еговим животом?

11. А не само то, него се и хвалимо Богом кроз Господа нашега Исуса Христа,
кроз коега сада примисмо измирее.

42

Нисмо, каже, само спасени, него се и хвалимо Богом, ер смо спасени кад смо били
безбожни, и спасени смо крву единородног. Хвалимо се Господом Исусом
Христом: Он, Кои е извор нашег помиреа, есте и извор наше похвале.

12. Зато као што кроз еднога човека уе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако
смрт уе у све уде, пошто сви сагрешише.

Након што е рекао да нас е Господ Исус оправдао, окрее се ка корену зла, ка
греху и смрти и показуе да су и едно и друго, т. и грех и смрт ушли у свет кроз
едног човека, Адама, и да су опет едним човеком, т. Христом, уклоени.
Шта значе речи: Сви сагрешише? Значи да су сви сагрешили у Адаму. Чим е он
пао, кроз ега су постали смртни и они, кои нису окусили од забраеног дрвета;
будуи да е он пао, као да су пали и они сами.

13. ер Грех беше на свету до закона, али се грех не рачуна када нема закона.
14. Али смрт царева од Адама до Мосеа и над онима кои не сагрешише
сличним преступом као Адам, кои е слика Онога кои е дои.

Апостол хое да докаже да су и они, кои нису окусили од забраеног дрвета и кои
нису сагрешили слично Адаму, услед еговог греха такое сматрани за грешне, и
умрли су. Он то доказуе на следеи начин: грех е царевао до даваа закона,
односно и пре закона. Какав е био та грех? Да ли грех због преступаа закона?
Меутим, како е могао да постои такав грех, кад ние постоао закон? Грех се
рачуна онда, кад постои закон, и уди, кои преступау закон, неминовно се
називау грешницима.
Али смрт царова од Адама до Мосеа, т. и пре даваа закона. То значи да е
постоао грех, кроз кои е смрт царевала: кад не би постоао никакав грех кои би
задржао смрт, онда она не би ни царевала. Пошто е доказано да грех услед
преступаа ош ние постоао, преостало е само да е то био Адамов грех, кроз кои
е смрт царевала и над онима што нису непосредно сагрешили (ер се за оне што
нису добили закон и што га нису преступили не каже да су сагрешили).
Меутим, они су преступили у подобиу Адамовог преступа и постали су причасни
еговом паду као паду свог праоца, кои е праобраз Христа. Као што е древни

43
Адам учинио да сви буду кривци у еговом паду, иако они сами нису пали, тако е
и Христос оправдао све, иако нису учинили ништа достоно оправдаа. Упра-во
због тога е он праобраз Онога кои е дои, т. Христа.

15. Али благодатни дар ние тако као преступ, ер ако преступом еднога
помреше многи, много се више благодат Божиа и дар у благодати еднога
човека Исуса Христа изобилно изли на многе. 16. И не би са даром онако као
што би са преступом кроз еднога; ер суд због еднога би осуда, а благодатни
дар би оправдае од многих преступа.

Христос нам, каже, ние донео корист само у оно мери, у коо нам е Адам нанео
штету; ако е грех био толико ак да су услед пада еднога осуени сви егови
потомци, премда нису пали, онда е на многе далеко више и обилние дествовати
благодат Бога Оца, и не само егова, него и (благодат) еговог Сина. Дар Божии
не може бити еднак осуди кроз едног што е сагрешио.
Преступ, т. грех, кои подлеже суду, потекао е од Адама и би осуда т. смрт, и
мноштво грехова свагда е постоало у еговом потомству, тако да су се уди
налазили у власти многих грехова и смрти. Благодатнидар би оправдае од многих
преступа, т. благодат не само да е избрисала та едан грех, него и остале грехове,
кои су за им уследили. Она нам е постала за оправдае, дауи нам опрошта
свих преступа, учиених после пада.

17. ер ако се преступом еднога зацари смрт кроз еднога, тим пре е они кои
примау изобие благодати и дар праведности у животу царовати кроз
еднога, Исуса Христа. 8. Тако, дакле, као што едним преступом дое осуда на
све уде, тако и едним оправдаем дое на све уде оправдае живота.

Ако се због тога, што е едан човек ео са забраеног дрвета, зацарила смрт, онда
емо утолико пре ми, кои смо добили обие и богатство благодати и оправдае,
живети и царевати посредством еднога Исуса Христа, чиа смо браа и с коим
смо се споили у едно тело, с коим смо се сединили као тело са Главом. Ми нисмо
добили просто и еднолико добро, да бисмо могли да сумамо у погледу
будуности, него су наша добра плод изобилне благодати. Замисли да се неко
много задужио и да е због тога бачен у тамницу заедно са женом и децом и да
након тога не само да е ослобоен тамнице и дуга, него и да е добио десет хиада
таланата, да е уведен у царску палату, да е био удостоен високе почасти и постао
царев син. Управо тако се догодило и са нама.

44
Дакле, каже апостол закучууи мисао, као што су кроз преступ еднога (оно што
е претходно називао грехом сада назива преступом, мислеи на Адамов грех) сви
уди изложени проклетству, тако се и кроз оправдае еднога, Христа, на све уде
излила благодат, дауи им оправдае уместо греха и живот уместо смрти.

19. ер као што кроз непослушност едног човека многи посташе грешни, тако
е и кроз послушност еднога многи постати праведни.

Могло би се учинити да на овом месту понава (оно што е речено), иако заправо
ние тако. Претходно е рекао: Као што едним преступом дое осуда на све уде,
тако и едним оправдаем дое на све уде оправдае живота (ст. 18), а сада
обашава у чему се састоало прегрешее еднога и каже да е то била
непослушност, кроз коу су многи постали грешни, т. подложни казни и осуени
на смрт. Обашаа такое, у чему се састоало оправдае еднога, т. Христа, и
каже да е то било послушае, чак до смрти, и то до смрти на крсту. Кроз такво
послушае уништена е смрт и ми смо ослобоени осуде на смрт.

20. А Закон уз то дое да се умножи преступ; а где се умнoжи грех, онде се ош
вема умножи (преумножи) благодат.

Након што е доказао да су у Адаму сви осуени а у Христу сви спасени, неко би,
вероватно, могао да посума и да приговори: Шта е чинио током толиких година
закона, ако нас е оправдао Христос? Закон, одговара дое, т. био е дат
привремено, он ние био главна и наважниа потреба. Кад е он дошао, умножио се
преступ, ер е он давао мноштво заповести.
Меутим, уди су све те заповести преступили, због чега се и умножио преступ
(безакое). Везник "да се" не указуе на узрок, него на последице. Закон е дат ради
умаеа и истребеа греха. Меутим, догодило се сасвим супротно, али не услед
природе закона, него услед удског немара.
И док се кроз закон умножио грех, кроз Христа се благодат Божиа авила
преизобилно. Она нас ние само ослободила од греха, него нас е и оправдала,
учинила небескима и усинила Богу. Због тога и не каже да се благодат умножила,
него да се ош вема умножила (досл. преумножила), указууи тиме на ено
велико обие.


45
21. Да би, као што царова грех у смрти, тако и благодат царовала
праведношу за живот вечни кроз Исуса Христа, Господа нашега.

Рекавши да се благодат преизобилно авила, а да ми не бисмо били неверни,
апостол показуе да такво авае одговара еном циу и каже: грех е био цар а
смрт воник, коег е она наоружала. Ако е над нама царевао грех, имауи смрт као
неког воника, онда е се утолико пре у нама зацарити благодат коа даруе
праведност, уништава грех и заедно са грехом искореуе и смрт и води у живот
вечни. И као што у рату противници стое едан наспрам другога, грех е за свог
воника имао смрт, док е благодат (за свог воника) имала оправдае.
Према томе, оправдае е умртвило цара, грех, а заедно с им и смрт и, назад,
уведен е вечни живот.
ШЕСТА ГЛАВА

1. Шта емо, дакле, реи? Хоемо ли остати у греху да се благодат умножи?
Никако! 2. Ми кои умресмо греху, како емо ош живети у ему?

Кад се умножио грех, каже, преумножила се благодат. На основу тога, неко би
могао да расууе на следеи начин: "Неемо престаати да грешимо, да би се
благодат обилние авала." Апостол оповргава такво расуивае и негативно се
изражава: Никако, као што се и обично изражава о нечему што е, према општем
разумевау, крае недолично. На-кон тога наводи доказ: будуи да смо умрли за
грех, да смо кроз крштее за ега постали мртви и не морамо више да му будемо
послушни, како онда да и дае живимо у ему, да му будемо склони и послушни?
Одатле знамо да кроз крштее сваки верууи уистину умире за грех, али да услед
свог немара самога себе "васкрсава" и оживава за ега (т. за грех), чим се с им
седини. Напротив, бриживи свагда у себи чува ту умртвеност и, ма шта да му
грех заповеда, не покорава му се, као да е мртав.

3. Или зар не знате да сви кои се крстимо у Христа Исуса, у смрт егову се
крстисмо! 4. Тако се с им погребосмо кроз крштее у смрт, да би, као што
Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом
(обновеном) животу.


46
Приповеда како смо умрли за грех и каже: кроз крштее. Ми смо се крстили у
смрт Христову, што значи да смо дужни и да умремо као што е умро Он. Оно, што
е за Христа крст и гроб, то е за нас крштее, иако у другом смислу. Христос е
умро и васкрсао телесно, док ми умиремо за грех и васкрсавамо за врлину. Као што
е Христос телесно васкрсао из мртвих славом Очевом (т. сопственом
божанственошу ер е слава Очева -Син), тако и ми васкрсавамо другим
васкрсеем, т. новим начином живота. Када, на пример, блудник постане
целомудрен, онда е то смрт и васкрсее смрт порока и васкрсавае и оживавае
врлине у човеку.

5. ер ако постадосмо седиени с обликом (подобием,) смрти егове, онда
емо и са васкрсеем; 6. Знауи ово, да се стари наш човек разапе са име,
да би се уништило тело греховно, да више не робуемо греху. 7. ер ко умре
ослободи се греха.

Ние рекао: придружили смо се (постали заедничари, прикучили смо се), него
каже да смо срасли, указууи речу срастае на плод смрти Христове у нама.
Тело Христово, погребено у зему, донело е спасее. Како смо ми погребени
(погружени) у воду а Христос у зему, при чему смо ми погребени за грех а Он
телесно, ние ни рекао: "са смру", него: са подобием смрти. Због тога емо бити
заедничари васкрсеа и наследиемо вечни живот, проавууи добрим делима
свое васкрсее.
Стари наш човек т. порочност, распет е с им, т. слично као што е тело
Христово погребено у зему, и он е погребен у крштеу.
Да би се уништило тело греховно, т. порочност коа е саставена од много видова
или наше тело кое е склоно греху, због чега и додае: да више неробуемо греху.
Желим, каже, да тело буде мртво, али не у смислу да буде уништено, него да не
греши.
ер ко умре ослободи се греха. Говори о васцелом човеку. Као што се она, кои е
умро, ослободио греха, т. избавио се и слободан е, тако и ти, кои си се крстио и
умро за грех, остани мртав за ега.

8. Ако ли умресмо са Христом, веруемо да емо и живети са име. 9. Знауи
да Христос уставши из мртвих више не умире; смрт више не влада име. 10.
ер што е умро, едном е умро греху за свагда; а што живи, Богу живи. 11.
Тако и ви сматрате себе да сте мртви греху а живи Богу у Христу Исусу,
Господу нашем.

47

Могло би нам се учинити да овде понава оно што е ве речено, мада, у ствари,
ние тако. Апостол е претходно рекао да смо дужни да свагда останемо мртви за
грех, а сада расууе о васкрсеу новог живота по Богу (т. новог начина живота),
кои смо дужни свагда да имамо. Ако смо кроз крштее умрли са Христом,
веруемо да емо свагда бити причасни васкрсеу (да емо бити заедничари
васкрсеа), кое се састои у новом животу, као што и васкрсли Христос свагда
живи и више не умире.
ер што е умро, греху е умро едном за свагда значи: Христос е умро због нашег
греха, док Сам по Себи ние био крив смрти.
А што живи, Богу живи, т. живи божанственом силом, ер Он свагда живи у сили
Бога и Оца. Као што Христос не умире по други пут, тако ни ми не умиремо други
пут кроз друго крштее (односно, за нас не постои друго крштее). Дакле,
остаемо у преашем, т. у смрти греха, али и у васкрсеу живота по Богу. То смо
добили у Исусу Христу, т. уз егову помо (досл. савезништво, аиццахга), ер
Она, Кои нас е васкрсао кад смо били мртви, утолико е нас пре сачувати у
животу сада, кад смо оживели.

12. Да не царуе, дакле, грех у вашем смртном телу, да га слушате у похотама
еговим.

Желеи да покаже да ми у власти порока не остаемо насилно и при-нудно него
према сопствено вои, ние рекао:"да нас не тиранише", него каже: да не царуе
ер е царство господарство оних, кои имау воу. Изра-зом: у вашем смртном
телу е, као прво, показао да ни оно што е за тело приатно ние трано (ер е тело
подложно смрти), и да му (телу) стога не треба угаати у томе, али ни да тешкое
нису постоане, тако да се не треба клонити недаа и борбе против насладе.
Као друго, напомие нам да смртност исходи из греха и саветуе нам да више не
робуемо греху, будуи да он води у смрт. На кои начин царуе грех? Ако му се
потчинимо у телесним похотама, ер тело ние шкодиво према само своо
природи, него кроз послушност греху. Запази благодат Христову. Адам е
сагрешио, иако ние имао смртно тело, док ми, иако у смртном телу, побеуемо
грех.

13. Нити даите удове свое греху за оруже неправде, него предате себе Богу
као оживени из мртвих, и удове свое Богу за оруже правди.

48

Где су манихеци,[1] кои кажу да е тело грешно по само своо природи? Тело е
оруже, а оруже е средство за врлину и за порок. Тако мач у рукама воника служи
као оруже за граане, док е у рукама разбоника оруже против граана.
Не даите удове свое греху за оруже неправди. Она кои греши често поступа
неправедно у односу на ближег, али увек - у односу на самога себе.
Него предате себе Богу, размишауи каква е разлика измеу Бога и греха и
коме е бое да се потчинимо - да ли греху кои е умртвио, или Богу Кои е
оживео? Рекавши да су удови оруже неправде, показао е с едне стране да тело,
као што е речено, ние нешто раво, ако ве може да буде оруже правде, а са друге
- да е ве наступила битка и да морамо бити воници, потчиени Богу, кои е
узети оруже да би заштитили свое душе.

14. ер грех нее вама овладати, пошто нисте под законом, него под благодау.

До доласка Христовог, каже, греху е било лако да победи ваша тела. Тада ош ние
било ни помоника Духа, ни крштеа кое може да умртви грех. Због тога закон,
прописууи шта да се чини, ние напредовао. Након доласка Христовог, борба е
постала лакша, због чега су веи и наши подвизи, као подвизи оних што добиау
веу помо. Према томе, грех нее господарити над нама, уколико му се не будемо
исувише приклаали (потчиавали). Сада више нема закона, кои само дае
заповест, али не указуе никакву помо, него е ту благодат, коа опрашта
претходне грехове и крепи за будуност.

15. Шта дакле? Хоемо ли да грешимо кад нисмо под законом него под
благодау? Никако! 16. Не знате ли да коме даете себе за слуге у послушност,
слуге сте онога кога слушате: или греха за смрт, или послушности за
праведност.

Апостол свагда ретпостава такве приговоре, због чега их и износи и разрешава.
Тако поступа и са овим изразом, одговарауи на ега: Никако!
Затим доказуе, да нама ние тешко да не грешимо. Размислите, саветуе, шта е
бое: да ли да будете слуге греха, коем се предаете по сопствено вои (ер то
значи израз: даете себе) и да као плату добиете смрт, односно вечну казну (ер е

49
Адамов грех изродио телесну и привремену смрт, док грех кои се сада савршава
излаже човека вечно смрти т. вечно казни), или да се потчините Богу и да за
награду добиете праведност и добра коа из е проистичу?

17. Али Богу хвала што беасте слуге греху па послушасте од срца правило
науке коо се предадосте.

Богу хвала. Наше ослобаае од оног зла ние дело удске, него Божие силе, због
чега и треба да захвауемо. После тога, ви нисте постали послушни по присили,
него по расположеу сопственог срца. Зато се не враате оном горем, од коег сте
добровоно отпали. Да би доказао да е, иако су они сами приступили, све
зависило од благодати Божие, додае: предадосте се, т. од Бога сте поучени
правилу науке. Каквом правилу науке? Да живе правоверним и надоличниим
животом.

18. Ослободивши се пак греха, постадосте слуге праведности. 19. Као човек
говорим због немои вашег тела. ер као што давасте уде свое да робуу
нечистоти и безакоу за безакое, тако дате сада уде свое да служе правди за
освеее.

Два сте, каже, доброчинства добили од Бога: и ослобоени сте од такве срамоте и
постали сте слуге праведности, и зато се наслауете великом славом. Желеи
затим да каже да Римани треба да служе Богу онако, као што су некад служили
греху, напре додае: Као човек говорим, т. излажем нешто незнатно, недостоно
предмета, али сразмерно вашо немои (слабости). Требало е да на та начин
покаже неупоредиво веу меру служеа Богу, него греху; меутим, услед свое
немои, каже, замислите макар еднаку меру. Запази како е асно указао на наше
добровоно ропство, рекавши: Тако сада дате уде свое. Учинивши, каже, саме
себе робовима, ви сте се предали нечистоти, т. преуби, блуду и насрамниим
делима - и шта кажем, зар само едно нечистоти?
Сваком безакоу уопште, и то да робуете безакоу, т. да чините ош веа
безакоа. Наиме, починивши неки грех, ви се нисте зауставили на томе, него сте у
томе нашли подстица за дае безакое. Сада пак, у исто мери дате удове свое да
служе правди, односно свако врлини, како би живот проводили у целомудрености
и светости а не у преашо нечистоти.


50
20. ер кад беасте робови греха, слободни беасте од праведности. 21. Какав,
дакле, плод имадосте тада од онога, чега се сада стидите? ер е кра онога
смрт.

Кад сте, каже, живели у пороку, били сте отуени од праведности. Тада о се нисте
потчиавали и уопште нисте хтели да о служите, и сами сте се ослобаали од е.
Зато се сада, служеи правди, не потчиавате греху. И какав сте плод имали од
нечистоте? Никакав, осим срамоте.
И шта кажем? Срамоте? За плод сте имали смрт: ер е кра онога смрт, често и
телесна, а душевна увек. Од смрти сте, меутим, избавени благодау Христовом,
а и стид вам е на корист, ер се стидите тих грехова.

22. А сад, ослободивши се од греха и поставши слуге Божие, имате плод сво
на освеее, а кра живот вечни. 23. ер е плата за грех смрт, а дар Божии е
живот вечни у Христу Исусу, Господу нашем.

Плод дела греха есте стид, а плод правде освеее, чистота, непорочност. Кра
првих е смрт, а кра другога вечни живот. Платом се назива и наамнина коу е цар
давао воницима. Тако, е и вама, кои служите греху дата плата (наамнина) и
награда за служее, т. смрт.
А дар Божи. Ние рекао: "награда од Бога", него дар. Ви нисте примили нити
награду нити плату за труд, него е све то проистекло из благодати у Исусу Христу,
ер е Он све сатворио.





НАПОМЕНА:
1. ерес коа се поавила у 2. половини 3. века у Персии, а име е добила по
свом предводнику, Манесу. Пореклом е био Вавилоанин и свестрано

51
образован. егово учее у почетку ние имало никакве везе са
хришанством, и углавном се сводило на покуша обнаваша Зороастриног
дуализма. Касние е у ега унео и неке хришанске елементе, тврдеи да е
Исус са сунца сишао на зему, да е примио привидно тело и да е привидно
страдао. Од своих присталица, Манес е захтевао велика одрицаа, ер е
материу презирао као зло. Ова ерес е у то мери била распростраена да е
чак и цар Диоклециан издао декрет против е.
СЕДМА ГЛАВА

1. Или не знате, брао, ер говорим онима кои знау закон, да закон влада над
човеком само докле он живи? 2. ер е удата жена везана законом за живог
мужа; ако ли муж умре, разреши се од закона мужевева. 3. Зато, дакле, док
о е муж жив бие преубница ако пое за другога мужа; ако ли о умре
муж, слободна е од закона да не буде преубница ако пое за другог мужа.

.Оставауи морално учее, враа се догматском и показуе да не треба више да
остану под законом. Закон, каже, као што и ви знате, има власт над човеком док е
човек меу живима, ер се он (закон) не распростире на мртве. Тако сте и ви, каже,
умрли за закон и због тога он, назад, нема власт над вама. Он то наговештава на
почетку, а у наставку о томе говори с друге стране.
На пример, кад умре муж, жена има власт да се у браку седини са другим. Овде е
мужа упоредио са законом, а жену са своим слушаоцима. Требало е да након тога
каже: "Услед тога, брао, закон нема власт над вама, ер е он умро." Апостол,
меутим, ние тако рекао, да не би огорчио удеце, кои се због тога користе
двоструком слободом. Наиме, ако е жена слободна од власти закона, кад о умре
муж, утолико е слободниа (од закона) онда, кад умре она сама.

4. Тако, брао моа, и ви умресте закону телом Христовим, да припаднете
другоме, Ономе кои устаде из мртвих, да плод донесемо Богу.

Ако сте, каже, умрли, онда не стоите под законом. Ако жена после мужевеве
смрти не подлеже одговорности, онда е од арма закона утолико слободниа онда,
кад и она сама умре. Запази како мудро доказуе да сам закон хое да га напусте. И
ви сте се, дакле, ослободили од закона телом Христа, Кои е за нас распет. Тело е
због тога и умртвено, да бисте ви умрли за закон и били под влашу Другог, Кои
е за вас умро и затим васкрсао. Након што е умро, закон више не живи. Христос,

52
меутим, живи и након што е умро, тако да немате власт да одступите од ега,
Кои е жив. А каква е корист од тога?
Да плод донесемо Богу, т. да из тог брака, у коем смо се сединили са Христом,
раамо Богу децу, т. добра дела.

5. ер кад беасмо у шелу, страсти греховне кроз закон дествоваху у нашим
удима да се смрти плод доноси.

Доказууи да нам закон никако не помаже да избегнемо телесне страсти него да их
само испоава, каже:" Кад смо били у телесном животу и у равим делима, у
нашим удовима дествовале су грешне страсти, испоене законом и препознате
кроз закон." Ние рекао да удови стварау пороке, да не би створио простор за
оптуживае тела. Душа е као музичар, а тело е лира. Ако музичар раво свира,
онда и лира шири раве звукове. Дакле, док смо стаали под законом и нисмо могли
да избег-немо страсти, раали смо смрти рава дела.

6. А сад се ослободисмо од закона умревши ономе што нас држаше, да служимо
(Богу) у новоме духу а не по старом слову.

Да не би огорчио удеце, ние рекао: "Укиде се закон", него: ослободисмо се од
закона, т. одвоили смо се, избавили и постали мртви и непокретни у односу за ону
узду, на коо су нас држали. Та узда е био грех, ер смо се на ему држали као на
ланцу. Умрли смо за грех, да служимо Богу у новоме духу а не по староме слову. У
старини е врлина била тешка, ер е Адам у свом смртном телу добио мноштво
природних недостатака. Сада е пак благодау Христовом наша природа у крштеу
добила помо од Духа, Кои нас е учинио новима и младима, и ослободио нас од
оветшалости и немои слова. Због тога е у време закона девственост била реткост,
док данас у Цркви хиаде благочестивих душа живе девственичким животом. То
исто би требало реи и о презирау смрти.

7. Шта емо дакле реи? Да е закон грех? Никако! Него а греха не познах
осим кроз закон, ер ни за жеу не бих знао да закон не каза: Не пожели!


53
Апостол е рекао много тога, што би могло да изгледа као оптуживае закона,
односно: Грех нее вама овладати, пошто нисте под законом него под благодау
(Рим. 6; 14), закон уз то дое да се умножи преступ (Рим. 5; 20) и по старом слову
(7; 6). Да би уклонио такво подозрее, уводи приговор у виду питаа и каже: "Шта
говорим о закону? Да ли то, да е он грех?"
Затим разрешава ова приговор и на почетау негативно одговара, као што и обично
говори о крае недоличном, а затим износи доказ. Закон, каже, ние грех, него
указуе на грех, ер а не бих знао за жеу, да закон ние рекао: не пожели. Како е,
назад, дошло до потопа? Како е спаена Содома, ако до закона нису знали да е
жеа зло? Знали су и тада, али жеа тада ние била поачана и зато у нису
познавали с таквом исцрпношу с каквом су е разумели после сведочеа закона.
Првобитно су жеу познавали само према природном, али су е касние упознали и
према писаном закону, због чега е постала повод за ош веу казну. То се,
меутим, ние догодило због поуке закона него због немара оних, кои нису
бринули за заповести закона, на шта апостол указуе и у наставку.

8. А грех узевши повод кроз заповест изазва у мени сваку жеу, ер е грех без
закона мртав.

Ние рекао да е закон изазвао жеу, него да су грех (кои е, према св. Златоусту,
немарна и искварена воа) и аво (ер су неки под грехом подразумевали ега) или
склоност ка насладама и тежа ка равом и саму поуку закона искористили за зло.
Било би неправедно оптуживати лекара кои оболеломе од грознице, спремном да
стално пие воду, не дозвоава да пие и на та начин поачава у ему жеу за
пиеем. Дужност лекара е да забрани, а на болеснику е да не пие. Тако е и закон
имао у виду да поучаваем одвои човека од пожуде. Меутим, грехоубива воа
е поачала жеу и ние створила само едну, него сваку жеу, да би напрегнуто
чинила зло. Кад некоме нешто забрауу, онда се он ош више распламса жеом за
тим. Грех се, дакле, проавио онда, кад е закон био нарушен.
ер е грех без закона мртав, т. сматра се да не постои. Када пак постои закон,
кои заповеда оно што е потребно, онда грех живи, т. постои и показуе се као
грех онима, кои преступау закон и намерно (досл. свесно, у знау) греше.

9. А а живах некад без закона, а кад дое заповест, грех оживе. 10. А а
умрех.


54
До Мосеа сам, каже, живео без закона и нисам био изложен оштро осуди (овде
апостол говори у име удске природе). Меутим, кад е дошла заповесг, показало
се да грех есте грех. И премда су грешили и рание, уди нису тога били свесни.
Добро од закона се и састои управо у томе, што е учинио да уди постану свесни
да греше.
Речи: А а умрех схвати двоако, и као: "сагреших",и као "постадохкрив вео
казни", за шта ние крив закон, него она кои пази на ега. Замисли да е неко
болестан и да не зна да е болестан. Затим код болесника долази лекар и открива му
да е болестан, саветууи да се мора уздржавати од ове или оне хране, ер поачава
болесг. Болесник, меутим, ние послушао лекара и зато е умро.

Нае се да ми заповест дата за живот би на смрт. 11. ер грех, узевши повод
кроз заповест, превари ме и уби ме оме.

Ние рекао: "заповест е за мене била смрт", него: би ми на смрт, обашавауи
тиме нечувеност и необичност ових збуууих речи. Ци заповести е да води ка
животу, због чега е она и дата. Ако е из тога проистекла смрт, онда то ние
кривица заповести, ер е мене кроз заповест преварио и умртвио грех, односно,
тежа ка равоме и искварена и грехоубива мисао или, бое речено, наслада. Да
ние било заповести, коа указуе на грех, не бих се сматрао починиоцем греха, и не
бих био изложен кажавау, ер реч уби ме треба разумети у вези и с едним и с
другим, и са грехом и са казном, као што е претходно речено и за израз: а умрех.
Закучак апостолове мисли е следеи: кад нема закона, грех се не рачуна. Кад е
дошао закон и кад е нарушен, грех се испоио и оживео, ер се кроз нарушавае
заповести поавуе грех, т. испоавае и стае греха, док рание он ние нити
постоао, нити се рачунао, пошто ни закона ние било. Због тога закон сам по себи
ние био узрок греха. Он, меутим, ние могао да ослободи од ега, тако да нам е
услед те слабости закона била потребна благодат.

12. Тако дакле, закон е свет, и заповест е света и праведна и добра.

Овде е сасвим асно затворио уста маркионитима,[1] манихецима,
симонианцима[2] и свима кои осууу Стари Завет. Он асно проглашава да е
закон свет, и да е заповест света, праведна и добра. Он разликуе закон од
заповести, као опште од поединачног. У закону, наиме, едно чине догме, а друго
заповести.

55
Дакле, и догме закона су свете, и заповести, кое се тичу делаа, есу свете,
праведне и добре. Према томе, оне су закони кое е успоставио добри и праведни
Бог, иако поменути еретици хуле и говоре да закон потиче од злог бога.
13. Зар ми, дакле, добро донесе смрт? Никако! Него грех, да се покаже као
грех, причини ми смрт кроз добро.

Ние закон, каже, за мене постао смрт, него ме умртвио грех, да би постало асно
какво е зло грех, и да е он, без обзира на лечее законом, постао ош гори. Под
грехом пак, као што смо рание рекли, подразумева и воу склону насладама, и
тежу ка греху, па према томе и авола и само делае, привучено насладом. Нека
е хвала Христу, Кои нас е ослободио таквог зла!

Да буде грех до краности грешан кроз заповест.

Кроз заповест се открило каква е несреа (пропаст) грех, ер е грех заповест
искористио за смрт. Тако се и за болест, кад се она после употребе лекова погорша,
може реи да е она посредством лекова испоила свое злоудне особине и да од
лекова ние имала никакве користи.

14.ер знамо да е закон духован, а а сам телесан, продат у ропство греху.

Апостол е рекао да се грех открио кроз заповест. Према томе, да ти не би
помислио да е узрок греха закон, износи општи приговор и каже: Знамо да е закон
духован. Сви, каже, знау, и сви прихватау, да закон нипошто ние узрок греху,
него да е он духован, т. да е учите врлине и неприате порока. Одакле е
потекао грех, и поред тако прекрасног учитеа? Од нерада и слабости ученика ер
сам а, каже, телесан, што значи: васцела човечиа природа е, како пре дароваа
закона, тако и у време еговог дароваа, била испуена мноштвом страсти. Услед
Адамовог преступа, не само да смо постали смртни, него е и наша природа
задобила страсти, предала се греху и постала егова слушкиа, тако да ни главу
ние могла да подигне.

15. ер не знам шта чиним.

56

Овде не говори о савршеном незнау ер, ако бисмо грешили у незнау, за шта
бисмо онда били кажени? Шта онда каже? Обитавам у тами, и бивам привучен, не
знауи како ме привлачи грех. Услед тога, кад каже: не знам, то не указуе на
незнае онога, што би требало чинити, него на опасност, сплетке, превару,
привученост. Све то говори о удима, кои су живели до Христовог доласка у телу,
иако приказуе као да говори у свое име.

ер не чиним оно што хоу.

Тако се изражава, уместо да каже следее: "Тадаши уди нису чинили оно, што
су хтели." Кад се тако изражава, не наговештава нужност или принуду. Шта, дакле,
говори?
Ево шта: оно што нису одобравали, оно што нису волели, то су чинили, ер у
наставку каже: Него што мрзим, то чиним. Видиш ли да не уводи ни присилу, ни
нужност, ер би у том случау додао: "На шта сам присиен нужношу, то и
чиним." Меутим, он то ние рекао, него каже: Што мрзим. Како се поавило зло?
Услед привучености, услед немои (слабости) коу су имали због Адамовог
преступа. Управо ту немо (слабост) ние могао да исцели закон, иако е говорио
шта треба учинити. Исцелио у е Она, Кои е дошао, Христос. Дакле, овде у свему
што е рекао и што е намеравао да каже апостол има едан ци, односно, да увери
да е човечиа природа постала неизлечива и да нико осим Христа ние могао да е
исцели.

16. Ако ли чиним он ошто неу, признаем да е закон добар.

Да е закон добар, каже, види се из тога што а по природи знам шта треба чинити,
и мо ум (моа мисао) ние повреен, иако се препуштам пороку.

17. Тада то не чиним више а, него грех кои живи у мени. 18. ер знам да добро
не живи у мени, то ест, у телу моему.


57
Ние рекао да то чини тело, него грех, т. тираниа греха коа ме привлачи. Шта
бунцау они, кои су се наоружали против тела, и искучуу га из творевине
Божие? Они наводе да апостол каже: добро не живи у мени, то ест, у телу
моему. Послуша, у ком е смислу он то рекао. Човек се састои од два дела, од
душе и тела. Прво од их, то ест душа, господари свему, а тело е слуга. Због тога
израз: добро не живи у мени значи: ние у власти тела, него е у власти душе. Тело
чини оно, што изабере душа. Исто тако, можемо да кажемо да складан звук ние у
лири, него у музичару; то нее унизити лиру, али е показати превасходство
уметника над инструментом.

ер хтети (добро) имам у себи, али учинити добро не налазим. 19. ер добро,
што хоу, не чиним, него зло, што неу, оно чиним. 20. А кад чиним оно што
неу, ве не чиним тоа, него грех кои живи у мени.

Речима: не налазим означава нападе и сплетке греха, ер скида кривицу и са
суштине душе и са суштине тела и све приписуе порочном делау и вои. Када
каже: што неу, скида кривицу с душе, а када каже: не чиним то а, скида кривицу
с тела. Ко дакле чини зло? Грех, кои е према речима св. ована Златоустог,
искварена и грехоубива воа. Та воа пак ние творевина Божиа, него наше
кретае. Сама по себи, воа есте творевина (дело) Божиа; меутим, воа коа е
управена ка неком циу есте нешто наше сопствено, дествовае наше слободне
вое. Претходно е речено шта е грех, т. тираниа греха, коа кроз насладу
привлачи наш ум.

21. Налазим, дакле, закон: када хоу добро да чиним, зло ми е присутно.

Израз е неасан, ер у ему нешто недостае. Требало би реи: кад хоу да чиним
добро, у закону налазим свог заштитника. а, меутим, не чиним добро, ер ми е
зло присутно. Смисао овог места е следеи: "Познае добра е од почетка
положено у мене. Налазим такое да и закон штити добро и да га хвали, и а желим
да чиним добро, али ме привлачи нека друга сила, у мени е присутно зло, т.
дествовае зла не поништава се у мени."
Уосталом, тумачеи ово место као непотпуно, св. ован Златоусти наговештава да
се оно може схватити и другачие, односно: налазим да закон ние дат никоме
другом него мени, кои желим да чиним добро. Закон е закон само за оне, што
желе да чине добро, као за оне кои желе исто што и он. То постае асно из онога
што следи.

58

22. ер се радуем закону Божием по унутарем човеку. 23. Али видим други закон
у удима своим кои се бори против закона ума моега, и поробава ме законом
греха, кои е у удима моим.

И до (поаве) закона сам знао добро, и када га налазим изображеног у писменима,
хвалим закон и саглашавам се с им по унутарем човеку.
Али видим други закон, т. грех, а назвао га е законом због тога што му се они, кое
е он обмануо, покоравау и страхуу да га напусте, као закон кои се мора
испунити. Та закон се супротстава закону ума моега т. природном закону
(претходно га е назвао унутрашим човеком а сада га назива умом). Он односи
победу а мене претвара у заробеника, и побеуе чак и природни, и писани закон.
На кои ме начин претвара у заробеника?
Законом греха, т. силом, тираниом. Ние рекао: "привлачеем тела" или
"природом тела", него законом греха кои влада у моим удовима. Отуда следи да
тело ние криво за то. Ако разбоник заузме царску палату, палата ни намае ние
крива за то. Тако е и овде: ако у моим удовима обитава грех, тело (само по себи)
ние због тога зло. Неки овде запажау четири закона: први е закон Божии, кои
нас учи ономе, што е долично; други е ему противан, и приступа нам према
дествовау авола; треи е закон ума, т. природни, а четврти и последи - закон
кои се налази у наши удовима, т. грехоубива слободна воа и склоност ка злу,
кои нас посредством навике чине каменосрдним.

24. а адни човек! Ко е ме избавити од тела смрти ове?

Природни закон е постао недовоан, писани закон се показао као немоан, и едан
и други победила е тираниа греха. Одакле емо се надати спасеу?
Ко е ме избавити од тела смрти ове, т. да не будем крив смрти, ер е тело,
поставши због преступа подложно страдау, услед тога постало и помоник греха.
Неко е реи: ако е тело било помоник греха, зашто су грешници били
кажавани и пре доласка Христовог? Зато, што су им дате такве заповести кое су
могли да испуне чак и ако су се налазили у власти греха.

25. Благодарим Богу кроз Исуса Христа, Господа нашега.

59

Она, кои е поставен у безизлазан положа и кои ние нашао другог излаза,
нужно е нашао Спаситеа у Христу. Зато и благодари Богу Оцу кроз Исуса
Христа, Господа нашег, т. кроз узрок благодарности, Христа. Он е каже, испунио
оно, што закон ние могао да учини: Он ме избавио од немои (слабости) тела и
укрепио га, тако да оно више ние под тираниом греха. И као што е кроз Адамов
преступ оно постало смртно и лак плен за грех, тако се, добивши кроз послушае
Распетога и Васкрслог залог непропадивости, одважно супротстава греху.

Тако, дакле, а сам умом служим закону Божиему, а телом закону греха.





НАПОМЕНА:
1. Маркионово учее се темеило на дуализму, и он тврди да постое два
бога: старозаветни, кои е строг и суров, и Бог Исусов, кои е благ и
милостив. За Христа тврди да е спасоносни Дух и да нема ништа заедничко
са старозаветним Месиом. Одатле следи да се старозаветна пророштва,
везана за Месиу, не односе на Исуса него на другог, кои тек треба да дое.
Поред тога, Маркион тврди да се Христос ние родио, него да е изненада, у
петнаесто години Тибериеве владавине, сишао у град Капернаум. В.
Догматика Православне иркве, I.
2. Вероватно мисли на следбенике Симона Мага (в. Дела апостолска, 8), кои е
такое окупио извесни бро присталица.
ОСМА ГЛАВА

1. Никакве, дакле, сад осуде нема онима кои у Христу Исусу не живе по телу
него по духу.


60
Рекао е служим уместо служио сам, ер се опомие преашег. Намеравауи да
каже да никакве сад осуде нема итд, и да покаже неизрециву благодат Христову,
опомие се какви смо били рание, кад смо умом познали добро, али смо се телом,
т. услед немои тела, потчинили закону греха. Сада пак, никакве осуде нема онима
кои су у Христу Исусу, односно, кои су се удостоили крштеа. Будуи да многи
греше и након крштеа, додао е: кои не живе по телу, него по духу и тиме нам
тумачи да све зло потиче од нашег немара. Сада е веома лако живети не по телу,
док е пре Христа то било веома тешко. Ми, меутим, нисмо дужни само да живимо
не по телу, него и да живимо по духу, ер се венац не задобиа само уздржаваем од
порока, него и учешем (причасношу) у врлинама и духовним делима.

2. ер закон Духа живота у Христу Исусу ослободи ме од закона греха и смрти.

Законом Духа назива Духа Светога, као што е и грех назвао законом греха. Ова
(први) закон назвао е и законом живота, за разлику од закона греха, кои нам е
донео смрт. Благодат Божиа умртвила е и грех и смрт Учинивши на та начин
борбу лаком, извела нас на подвиг. Зли езици су се дрзнули да под законом греха
овде подразумевау закон Мосеев. Апостол га, меутим, нигде ние тако именовао,
и назвао га е све-тим и духовним. Ако е, приговарау неки, и Мосеев закон
духован, каква е онда разлика измеу ега и закона Духа? Веома велика. Мосеев
закон е само дат Духом, док е закон Духа и предао Духа.

3. ер што закону беше немогуе, пошто беше ослабен телом, Бог пославши
Сина Свога у обличу тела греховнога и због греха, осуди грех у телу.

Поменувши Духа, сада помие и Оца и Сина, поучавауи о Свето Троици. Могло
би се учинити да говори против закона док, у суштини, ние тако. Он ние рекао да
е закон чинио зло, него: Пошто беше ослабен телом, беше му немогуе. Како
ослабен? Телом, т. телесним мудроваем. Након тога разоткрива се оно, о чему
е говорио апостол. Као што смо претходно рекли, он каже да закон, иако е
поучавао, ние могао да победи превелико телесно мудровае. Због тога е Отац
послао Свог Сина у обличу тела греховнога т. у телу кое е по суштини слично
нашем, грешном, али безгрешно. Како е поменуо грех, додао е: у обличу. Христос
ние примио неко друго тело него оно исто, какво имамо и ми, освештао га и
крунисао, осудио грех у применом телу и показао да тело по природи ние
грешно. Замисли да е царев син на тргу видео како биу жену, да е рекао да е ен
син и да у е на та начин ослободио из руку оних, кои су е тукли. То исто е
учинио Христос.

61
Израз: због греха може се протумачити и едноставние, т. овако: Отац е послао
Свог Сина због греха, т. да би надвладао грех. Обашавауи ово место, велики
ован (Златоусти) е рекао: "Христос е разобличио грех, кои е тешко сагрешио.
Све док е грех усмривао грешнике, са правом е то чинио; кад е пак нашао
безгрешно тело Господе и усмртио га грех е будуи неправедан и грешан
кажен. Бог е, дакле, послао Свог Сина да би показао неправедност и греховност
греха, како би га законито осудио и да аво не би могао да каже: Христос ме
победио силом."

4. Да се правда закона испуни у нама кои не живимо по телу него по Духу.

Да неко не би рекао: "Да ли а имам користи од тога, што е Христос извоевао
победу у оном телу, кое е примио", апостол каже:" Она е управо теби намеена."
Правда, каже, т. ци закона (ер е закон имао за ци да оправда човека) испуава
се у нама. Оно, чему е закон тежио и ние могао да испуни, испунио е Христос.
егово е било да води борбу, а ми се користимо победом. Због тога ни ми неемо
грешити, ако не будемо живели по телу, односно ако не будемо телесно мислили.
То, т. телесно мудровае, ние довоно, и нама е потребно, као што е претходно
речено мудровае духовно. Због тога е и додао: по Духу. И Давид каже: немо се
само уклонити од зла него и чини добро (в. Пс. 33; 14). Кад чуемо да нам е
Христос подарио победу, ми нипошто не смемо да паднемо, него смо дужни да
сачувамо благодат крштеа у води (в. Еф. 5; 26), ер е за нас борба сада лакша,
него што е била рание.

5. ер кои су по телу телесно мисле, а кои су по Духу духовно.

Они што су се, каже, препустили неумереном робовау телу, свагда помишау на
телесно и никада не размишау о божанственом. Они пак што су се потпуно
покорили Духу, све мисле и делау духовно.

6. ер е телесно мудровае смрш, а духовно мудровае живот и мир.

Телесним мудроваем назива нагрубе помисли, и егово име позамено е од
човековог наравиег дела. Наиме, тело само по себи нема мишее (мудровае),

62
али е мудровае тела грубо и вештаствено размишае, какво би неко могао да
назове умом кои помиша на телесно. Напротив, духовно мудровае е ум кои
размиша о духовном. Такво размишае раа живот, за разлику од смрти, коу
раа телесно мудровае, а раа и мир, насупрот ономе, о чему се говори у
наставку.


7. ер е телесно мудровае неприатество Богу, пошто се не покорава закону
Божием, нити може.

Духовно мудровае раа мир, а телесно - неприатество према Богу. Значи ли то
да помишае на телесно подиже руку на Бога? Не, каже, али се за ега говори да
е оно неприатество према Богу, ер ние покорно еговом закону. Нека те,
меутим, не збуни када чуеш: нити може, и разуми те речи како би требало.
Телесно мудровае не може да се покори Богу све док остае такво.
То е исто, као да е речено: блудница не може да буде целомудрена. Он то ние
рекао у будуем времену: нее мои, него у садашем: не може, што значи: сада,
док остае телесно. Ако промене нису могуе, како су онда од злих могли да
постану добри и сам Павле, и разбоник, и безброно мноштво других, порочних
уди? Тако е и Господ у Еванеу рекао: Не може дрво зло плодове добре раати
(Мт. 7; 18), т. док остае зло. Неемо, дакле, помишати на телесно, него емо
помишати на духовно, да бисмо били у миру са Богом, Кои нам дае Духа кроз
коега нам е лако све, што се у време закона тешко могло испунити.

8. А кои су по телу, не могу угодити Богу. 9. А ви нисте по телу, него по Духу.

Другим речима, они кои телесно мудруу не могу да угоде Богу, док год остау
такви. Телом пак овде ние назвао суштину тела, него груби и телесни живот, кои
васцелог човека чини телесним. Тако е и у Старом Завету речено: Нее се Дух Мо
до века прети с удима, ер су тело (1. Мос. 6; 3). У наставку каже: а ви нисте по
телу т. не служите телесном, него духовном животу. Зашто ние рекао: "Ви не
живите у греху?" Да би ти знао, да Христос ние само угасио тираниу греха, него
да е и тело учинио лакшим и духовниим. Као што гвоже, уколико дуго буде уз
ватру, и само постае ватра, тако и тело оних, кои су кроз крштее примили Духа,
васцело постае духовно.

63

Пошто Дух Божии живи у вама.

Речца "пошто" не изражава суму него потпуно уверее: Пошто е Дух Божии у
вама, и ви сте у Духу.

Ако пак неко нема Духа Христова, он ние егов.

Ние рекао: "Ако немате Духа Христова", ер би такво изражавае за их било
неугодно, него е неодреено казао: Ако неко нема Духа, та и ние Христов. И то е
сасвим правилно, ер е Дух печат. Према томе, ако неко нема печат, та и не
припада Господу, Коег та печат показуе.

10. А ако е Христос у вама, онда е тело мртво за грех, а Дух е живот за
праведност.

Опет теши слушаоце, говореи: Ако е Христос у вама. Неки су под Христом овде
подразумевали Духа, али то ние тачно. Апостол обашава да она, кои има Духа,
има у себи Самог Христа, ер где е една од ипостаси Свете Троице, тамо су и
остале. Шта е се догодити, ако Христос буде у нама? Тада е тело бити мртво за
грех, и Дух Свети у вама есте живот, т. не само да Сам живи, него и другама може
да даруе живот. Дух е живот за праведност, ер смо ми од Бога оправдани и та
праведност или оправдае бива очувана у нама. Када е она очувана, онда нема
греха, а када нема греха, онда нема ни смрти. Тада остае живот, свагда, и у овом
веку, када почнемо да живимо по Богу (ер се такав живот, кад смо мртви за грех, и
назива животом у правом смислу речи) и у оном будуем, кад е живот бити
бесконачан.

11.Ако ли живи у вама Дух Онога кои е васкрсао Исуса из мртвих, Она кои
е подигао Исуса из мртвих оживее и ваша смртна телеса Духом Своим кои
живи у вама.


64
Поново почие слово о васкрсеу и каже: "Не плаши се што си одевен у смртно
тело. Ти имаш Духа Божиег, Кои е Христа васкрсао из мртвих. И као што е
васкрсао ега, несумиво е и тебе васкрснути, па чак и оживотворити.
Васкрснуе и они кои немау Духа, али е они васкрснути у казну, док е они, кои
имау Духа, васкрснути у живот." Апостол зато ние рекао: васкрснуе тело, него:
оживее те Духом Кои живи у теби. Ние рекао: кои е живео, него: кои живи, и
ту остае до краа. Видевши у теби Духа Своега, Господ е те одвести у брачну
ложницу. Меутим, уколико не будеш имао Духа, несумиво еш пропасти, иако
еш васкрснути. Према томе, умртви тело да би у теби живео Дух, а кроз ега ти е
дат живот.

12. Тако, брао, нисмо дужни телу да по телу живимо.

Показавши каква е корист од духовног живота, односно да се име у нас усеава
Христос и оживотворавау мртва тела, на крау додае и савет и показуе да ми
нисмо дужници тела него дужници Духа. Оно, што е Бог излио на нас било е дело
благодати, а оно, што е наше, то бива по дугу и неминовно се захтева.
Обашавауи израз нисмо дужни телу и да ти то не би разумео о суштини тела,
додае: да по телу живимо. а вам, каже, не забрауем сваку бригу о телу (ер смо
обавезни да много тога чинимо и за тело, да га хранимо, греемо и сл), него
(забрауем) ону бригу, коа доводи до греха. По телу живи она, кои од тела
начини господара свога живота и цара свое душе.

13. ер ако живите по телу, помреете. Ако ли Духом дела телесна
умртвуете, живеете.

Смру овде не назива само ону бесмртну казну у геени, него као смрт именуе и
живот кои се на земи проводи у равим делима. Напротив, ако духовним
животом умртвимо рава телесна дела, живеемо и тада - бесконачним животом, и
сада - врлинским животом. Она, кои е мртав за свет, та живи. Запази да ние
рекао: умртвуте тело (ер е то човеко-убиство), него: дела телесна, очигледно
она порочна. Не треба едноставно умртвавати вид или слух (ер е и гледае и
слушае природно телесно дело), него ихову употребу за зло.

14. ер кое води Дух Божии, оно су синови Божии.

65

Претходно е дао следее обеае: биете живи, ако умртвуете порочна дела.
Сада помие важнии венац и веу награду, односно усиновее Богу. Ние рекао:
"сви, кои живе Духом", него: сви, кое води Дух, то ест, они коима Дух управа,
као кочиом, и кои су Духа учинили господарем над душом и телом. Иако си
примио крштее и кроз крштее постао син Божии, ако те не буде водио Дух
изгубиеш ова дар. Иако смо сви ми задобили Духа у ово купеи, од нас се, као
наше дело, захтева да нас Он руководи читавог живота. Зато ние рекао: "кои су
добили Духа, то су синови Божии", него каже: кое води Дух Божии.

15. ер не примисте духа ропства, да се опет боите; него примисмо духа
усиновеа...

Апостол е рекао да су они, кое води Дух, синови Божии. Меутим, како су
усиновее Божие и удеци присваали за себе, ер е речено: Синове одгаих и
подигох (Иса. 1; 2) и Израи е син мо, и првенац, мо (2. Мос. 4; 22), показуе
каква е разлика измеу нашег и усиновеа удеаца. удеци су, каже, примили
дух ропства. Тако назива писае закона.
Иако е оно било дато Духом, више е приличило робовима. Отуда су за делима
следиле телесне казне, и каменовае, и спаивае, и прете: мач е вас, каже,
прождрети (Иса. 1; 20). Отуда су, опет, следиле и земаске награде, и обеае
земаских добара, и мноштво неважних заповести, какве доликуу робовима.
Према томе, иако су се називали синовима, удеци су били робови. Ми се пак, као
благородни (племенити) и слободни, називамо синовима. Ми имамо и небеске
награде, и Царство небеско. Наше казне се не састое у каменовау и сличном,
чему су свештеници излагали удеце. Нама е довоно да кривца одлучимо од
таинствене Трпезе, као сина (= да као син приступи Трпези).
Наше заповести су божанствене и приличние благороднима, на пример: не гледа
на жену нечистим оком, не заклии се, напусти свое имае, и сл. Оне се не
испуавау због страха од казне, него услед унутраше склоности и убави. То се
доказуе и тиме, што многи од нас напредуу и мимо онога, што е прописано у
многим заповестима. Поред тога, удеци нису имали Духа, док ми имамо егову
обилну благодат.

Коим вичемо: Авва, Оче!


66
Употребио е евреску реч, ер управо тако називау Оца егови истински синови.
Како то, упитаеш. Зар и удеци нису називали Бога Оцем?
Каже се: Заборавио си Бога, створитеа Своега (5. Мос. 32; 18), а на другом
месту: Ние ли наседан БОГ створио и Ние ли нам свима едан Отац (Малах. 2;
10).
Меутим, иако е то речено о удецима, ние се нашао ниедан удеац кои е у
молитви Бога називао Оцем, као што Га сада сви ми називамо након крштеа.
Осим тога, ако су удеци називали Бога Оцем, чинили су то по сопствено вои,
док Га верууи тако називау подстакнути дествоваем Духа. Као што за дух
пророштва дознаемо на основу тога што она, кои га е добио, предсказуе
будуност, тако и дух усиновеа препознаемо одатле, што она, кои га е добио,
назива Бога Оцем, ер га на то подстиче (покрее) Дух. То и есте едан од дарова
Духа, као што наговештава и сам апостол Павле:

16. Ова Дух сведочи нашем духу да смо деца Божиа.

Сам Утешите сведочи о дару кои нам е предат. Ми реч "авва" не изговарамо без
сведока, нити од самих себе, него е то дар Утешитеа. Томе нас е научио Дух,
односно дар да тако говоримо у молитвама.

17. А кад смо деца, и наследници смо; наследници, дакле, Божии, и
санаследници Христови...

Каже тако, ер нису сва деца наследници. То доказуе да смо ми и деца и
наследници. Како не добиа сваки наследник набое наслее, доказуе и да смо ми
наследили набое наслее, ер смо ми наследници Божии. Како е, опет, могуе
бити наследник али не и санаследник единородног, каже да нам и то припада, ер
смо ми санаследници Христови.

Пошто с им страдамо, да се с им и прославимо.


67
Рекавши да емо бити санаследници Христови, доказуе да то неемо достии без
разлога. Она, Кои нас е почаствовао толиким добрима и пре него што смо
показали било какве заслуге, зар нас нее утолико пре наградити онда, кад види да
се много трудимо? Он то чини због тога да се они, кои су добили дар, не би тога
стидели, као да су га добили без труда. Размисли, меутим, да се овде наговештава
да е оном, кои се удостоио таквих дарова, неопходно да се подвргне страдаима
и опасностима.

18. ер мислим да страдаа садашег времена нису ништа према слави коа
е нам се открити.

Пошто е говорио о страдаима, апостол не жели да се слушалац поколеба, будуи
изведен на страдаа и одвучен у опасности. Због тога додае: "Не плаши се.
Страдаа садашег времена т. она привремена и пролазна, нису ништа у
порееу са будуом славом. Ние рекао: "са будуим починком", него: са будуом
славом, коу многи прижекуу. Где е починак, тамо ние увек и слава. Меутим,
тамо где е слава, тамо е увек и починак. Речу: открити указао е да та слава и
сада постои, али да е скривена, и да е се тек тада открити, т. у потпуности
показати. Како е она величанствена и далеко превазилази садаши век,
приуготовена е за будуност, ер се распростире у бесконачне векове. Према
томе, слушаоче, има у виду да су страдаа привремена, док е слава будуег века
бесконачна, и зато прихвати страдаа и задоби славу.

19. ер жарким ишчекиваем творевина очекуе да се аве синови Божии.

Желеи да покаже какву емо славу добити, каже да е се и сама тво-ревина
изменити на бое и да емо ми утолико пре доспети у бое стае. Оно што е
речено има такав смисао. Пророци говоре овако: реке пескау рукама, брежуци
поскакуу, животие и вештаствени предмети имау лица. Тако чини и апостол,
када каже да творевина очекуе т. чека да се промени на бое и чека откровее
наше славе, као славе синова Божиих. Тада, кад ми задобиемо бесмртност, и она
е се прославити непропадивошу. Зато, кад чуеш да се о творевини говори као о
живо, претпостави да се тако говори у смислу оличеа (= персонификацие).


68
20. ер се твар покори таштини не од свое вое, него због онога кои е
покори, са надом. 21. Да е се и сама твар ослободити од робоваа
пропадивости на слободу славе деце Божие.

Твар се покорила таштини, т. пропадивости, и постала е пропадива кроз тебе,
човече. Пошто си ти добио тело смртно и подложно страдаима, и из земе е
поникло тре и коров, и небо е остарило и потребна му е промена. На кои е
начин твар постала пропадива кроз другога? Тако што е и она у целини била
саздана за човека. Израз не од свое вое означава да е све то било промишае (=
старае) Божие и да ние било заслуга твари, него е устроено ради твое користи,
како би е ти, видевши ену пропадивост (пропадивост твари) презрео, и поглед
управио ка небесима. Речи с надом и остале, има сличне, схвати у смислу
оличеа (= персонификацие).
Дакле, и сама твар е се ослободити, не само ти, него и они што су далеко нижи од
тебе, и оно што е без душе и без чула, и све е бити причасно добрима. Нее више
бити пропадиво, него е следити тебе. Кад е тело постало пропадиво, и твар е
постала пропадива. Исто тако, кад ти постанеш непропадив, и она е постати
непропадива. Ако е, дакле, твар због тебе била изложена страдау, онда и ти
треба да, Бога ради, претрпиш страдае; ако се она (твар) нада да е се прославити,
онда ти утолико пре треба да се надаш прославеу. Да би почаствовао синове,
отац и слуге одева у боу одеу. Тако е и Бог, нас ради, украсио творевину.

22. ер знамо да сва твар заедно уздише и тугуе до сада. 23. А не само она,
него и ми кои прве дарове Духа имамо (првине Духа) и ми сами у себи
уздишемо чекауи усиновее, избавее тела нашега.

Тим речима подстиче слушаоца да презре садаше и као да каже следее: не буди
гори од твари и не привезу се за садаше. Напротив, требало би да уздишеш, ер
ош не поседуеш будуу славу. Ако, дакле, уздише сва твар, онда би утолико пре
ти требало тако да поступаш. Додае да и ми, имауи прведарове (првине) Духа, т.
окусивши будуа добра, уздишемо ер их ош не поседуемо. На основу оних
духовних дарова кое смо ве добили (а то су првине, први дарови) имамо залог и
оних будуих. Да еретици не би имали повода да мисле да е свет зло и да ми
тобоже због тога уздишемо, каже: чекауи усиновее. Како то? Ми смо ве
усиновени. Какво емо ош усиновее добити? а, каже, не говорим о оном
усиновеу кое се савршава кроз крштее (ер смо то усиновее ве добили),
него о савршено слави, коа се састои у непропадивости тела. Она и есте
савршено искупее, слобода и ослобаае од смрти и страдаа, када се из стаа
усиновеа више неемо вратити у робовае греху.

69

24. ер се надом спасосмо. А нада коа се види ние нада. ер кад ко види
нешто, како и да се нада? 25. Ако ли се надамо ономе што не видимо, чекамо
са стрпеем.

Пошто е говорио о будуим стварима, коима многи нису веровали, саветуе: ти,
кои веруеш, не сума у оно што ти говорим. Посредством онога, што си ве
добио, буди уверен и у погледу будуег. Као што ни пре, кад ти е Бог подарио
велика добра, ниси принео ништа осим вере, тако и сада, надауи се будуим
добрима, искористи веру. Нада и есте нада управо онда, кад е ен предмет
невидив. ер кад ко види нешто, како и да се нада? Према томе, не би требало да
све тражимо овде: ми будуе чекамо са стрпеем.
Када чуеш да се говори о стрпеу (трпеу), под тим подразумева подвиге и
поачан труд, ер е хришанин дужан да трпи (да буде стрпив) очекууи
невидиво коем се нада са вером.

26. А такое нам и Дух помаже у нашим немоима.

Поменувши трпее, поново укрепуе слушаоце и каже да нам и Дух помаже.
Према томе, не допусти да занемоаш у нади и трпеу: ти и приносиш само наду
и трпее, а помаже ти Дух.

ер не знамо шта емо се молити као што треба.

Показуе како нам Дух помаже у нашим немоима. Ми смо толико немони, да не
знамо чак ни за шта би требало да се молимо. Тако сам немоан и а, Павле. И
Павле се, као што знамо, молио за избавее од жаоке у телу (в. 2. Кор. 12; 7-8) и
да дое у Рим (в. Рим. 1; 10). Мосе се молио да види Палестину (в. 5. Мос. 3; 23-
25), а еремиа се молио за удеце (ер. 11; 14), не знауи шта е неопходно.
Павле сада говори тако, зато што су тада верууи Римани, будуи изложени
прогонима и невоама, природно чезнули за спокоством. Меутим, како га нису
добили, падали су у очаае. Он, дакле, доказуе да нико од уди не зна за шта би

70
требало да се моли. Због тога сте ви, каже, дужни да трпите, а о ономе, што вам е
на корист, зна едино Дух. Због тога додае и оно што следи.

Него сам Дух се моли за нас уздисаима неизрецивим.

У старини е Бог онима, кои су се крштавали, давао многе и различите дарове, и
они су их, уопштено, називали духом. едан е имао дар пророштва, други дар
мудрости, а треи неки други дар. На исти начин, Бог е давао и дар молитве, кои
се исто тако називао духом. Будуи да не знамо много од оног, што е за нас
корисно, ми тражимо бескорисно. Зато е у преаша времена дар молитве
нисходио на неког поединца, и едино е он тражио, учеи и друге да траже оно
што е свима на корист. Дакле, духом овде назива дар те врсте и душу, коа е
добила дар молитве и коа посредуе пред Богом и уздише. Такав, духован човек,
стаао е с великом скрушеношу и са силним уздасима. Данас е символ овог дара
акон, кои стои и приноси усрдне молитве уместо народа.

27. А Она што испитуе срца, зна шта е жеа Духа, ер по вои Божио
посредуе за свете.

Та човек не стои и не моли се због тога што Богу, наводно, нису познате наше
потребе. Она, кои испитуе срца, зна каква е жеа Духа, т. духовног човека;
уместо верууих кои су присутни у цркви - ер су они свети - он тражи то, што е
угодно Богу. То се догаа зато, да бисмо ми научили да тражимо по вои Божио,
односно, оно, што е Богу угодно. Будуи, дакле, да за нас посредуе Дух, немо да
се жалостиш кад си у невоама.

28. А знамо да онима кои убе Бога све помаже на добро, има кои су
позвани по намери.

Све оно што е претходно речено, односно, да се твар покори таштини (ст. 20),
дае бити ослобоена одробоваа пропадивости (ст. 21) и да ми не знамо шта
емо се молити као што треба (ст. 26), служило е, као што смо ве приметили, за
укрепее прогоених у Риму. Сада се то, пак, додае асние него рание. Онима,
каже, кои убе Бога, све, па чак и оно што изгледа неприатно и жалосно, помаже

71
на добро. Ние рекао да се онима, кои убе Бога, не догаау никакве невое, него
да их, ако се догоде, Бог употребава на корист онима, кои их трпе. Како е то
изгледало неве-роватно, потвруе га оним што е прошло и каже: позваним по
намери (егово). Бог те е, каже, призвао кад си био далеко и Он те усвоио. Зар ти
онда нее утолико пре помои ако си призван? Човек пак постае призван и по
намери, т. и по своо сопствено вои.
Наиме, сам призив ние довоан (ер би се у том случау сви спасли, пошто су сви
призвани), него е потребна и човекова сопствена воа.

29. ер кое унапред позна, унапред и одреди, да буду саобразни лику Сина
егова, да Он буде Првороени меу многом браом. 30. А кое унапред
одреди, оне и призва.

Бог унапред зна оне, кои су достони призива, а затим и одреуе. Дакле, на
почетку е предзнае, а затим (пред)одреее. Под предодрееем подразумева
непромениву и благу воу Божиу. Тако е Он унапред знао да е Павле достоан
еванелског призива, и на та начин е предодредио, т. непромениво одредио, а
затим га и призвао. Оне, за кое унапред зна да су достони призива, чини
саобразнима лику Сина еговог. Оно, што е единородни по природи, они постау
по благодати, поставши и сами синови Божии. Он е Првородни меу многом
браом према икономии (домостроу), ер е према божанствености единородни.
Кад е примио тело, Он га е васцело и потпуно сединио са свом Своом природом,
постао е наша првина и у Себи освештао нашу осуену природу. Због тога е Он
достоно Првородни, а ми се називамо еговом браом.

Кое призва, оне и оправда,

ослободивши их грехова и учинивши праведнима кроз купе препороеа.

А кое оправда, оне и прослави, удостоивши их усиновеа и подаривши им и
остале дарове.

31. Шта емо, дакле, реи на ово? Ако е Бог с нама, ко е против нас?

72

Видиш ли, да овде веома асно показуе да говори о онима, кои су у невои? Он
готово да каже следее: ако смо удостоени таквих добара у време кад смо били
неприатеи, каквих емо се тек добара удостоити након свог оправдаа и
прославеа? Ако е Бог с нама, ко е против нас?
Чак и кад би на нас устала читава васеена, премудрост Божиа би ту побуну
преобратила у наше спасее и славу.

32. Он кои Свог Сина не поштеде него Га предаде за све нас како да нам с
име и све не даруе?

Оставам, расууе, остало, што сам рание помиао, односно да нас е Бог
оправдао и прославио. Замисли да Он ние поштедео ни Сина Свога, т.
единородног, убеног, Кои е од егове суштине (= егове природе) (ер
постое и синови Божии усиновени кроз крштее), него Га е предао за нас,
предао Га е за све, и за племените, и за неплемените, и за славне, и за ништавне, и
то Га ние едноставно предао, него Га е предао на убиство. Како да нам сад Он не
даруе и све остало? Зар Она, Кои е дао Владику, ние дао и остале дарове? Дакле,
ако Он нешто не дае, отуда не следи да уопште нее дати. Немо стога исувише
желети да будеш ослобоен ти, кои си због Христа у недаама, ер еш оно што
желиш добити онда, кад ти Он то да.

33. Ко е оптужити изабране Божие!

Меу осталим искушеима, верууима се често догаало да их уде-ци прекоре
због тога што су се лако меали и што су се у едном тренутку преобраали у
хришанство, због чега апостол каже: "Вас е изабрао Бог, икое оптужити
изабране Божие!" Ако нешто изабере човек-уметник, нико нее осуивати егов
избор. Ко е онда осудити избор Божии?

Бог е Она кои оправдава. 34. Ко е осудити? Христос е Она кои умре, па
ош и васкрсе.


73
Ние рекао: "Бог отпушта грехове",него, што е далеко важние, Бог оправдава.
Према томе, неемо се плашити нити оних што искушавау, нити оних што вреау.
Нас е изабрао и оправдао Бог и Христос Кои е умро за нас, па ош и васкрсао. Ко
е осудити нас, кои смо удостоени такве славе?

Кои е с десне стране Богу, кои и посредуе за нас.

Рекао е: посредуе за нас, да би показао Христову убав према нама, т. да
Христос, иако е испунио икономиу (домостро) по телу, ние прекратио Свое
човекоубе према нама, него да нас заступа. То значи реч: посредуе. Та израз ни
намае не умауе славу единородног.
Претходно е рекао: Кои е с десне стране Богу (то е знак егове величине), због
чега додае: и посредуе за нас, показууи тиме ништа друго до, као што е ве
речено, егову убав према нама. И о Оцу е речено: Као да Бог позива кроз нас
(2. Кор. 5; 20). Да ли се слава Божиа умауе због тога, што Он моли? Напротив,
то е знак егове неизрециве бриге о нама.
Неки су речи: и посредуе за нас разумели у следеем смислу: будуи да е Он
носио тело и да Га ние скинуо, као што празнослове манихеци, и сама та
чиеница означава посредовае и заступае код Оца. Гледауи на то, Отац се
опомие убави према удима, због кое е егов Син прихватио тело, и на та
начин се приклаа милосру и милости. Као што сам ве више пута приметио,
Павле тако говори ер жели да надахне унесреене и да покаже да и Дух посредуе
за нас, и да Отац ние поштедео сопственог Сина, него да нас е оправдао и
прославио, и да Син посредуе за нас. Због тога не би требало нити да очаавате,
нити да клонете духом.

35. Ко е нас раставити од убави Христове? Жалост или тескоба, или
гоее, или глад, или голотиа, или опасност, или мач?

Показавши неизрециву убав Оца, и Сина и Светога Духа према на-ма, као да
ускликуе у божанственом надахнуу: Ко е насраставити од убави Христове?
Онога, кои е толико убен и кои се удостоио таквог промишаа, ништа не
може да растави од те убави. Помовима жалости и тескобе обухватио е све, што
може да узрокуе невое, иако их ние поединачно набраао.


74
36. Као што е написано: Ради Тебе нас убиау ваздан, сматрау нас овцама за
клае.

Да жалости и тескобе не бисмо сматрали за престанак убави Бо-жие, наводи речи
пророка, кои их е предсказао и показао да трпее и свакодневно убиае славе
Божие ради представау навеу утеху. Такво трпее или утеха бивау према
слободно вои, ер су по природи они немогуи. Убиае значи приношее на
жртву Богу. Управо на то указуе када каже: сматрау нас овцама за клае. Као
што се овце не противе када их коу, тако чинимо и ми.

37. Али у свему овоме побеуемо (досл. препобеуемо) кроз Онога, кои нас е
заволео.

Пошто е претходно рекао да нас убиау, а да неко не би ослабио, помишауи на
човечие, апостол их бодри и не каже: побеуемо него: препобеуемо т.
побеуемо с лакоом, без труда и зноа, и то посредством онога, помоу чега нам и
поставау замке. У томе се и састои насавршениа победа, да победимо у време
кад нас прогоне. Према томе, не губи веру, ер нам помаже Бог, и не само да нам
помаже, него нас е и заволео. Стога нема ничега чудног у томе што ми побеуемо
у време самих искушеа.

38. ер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анели, ни поглаварства, ни
силе, ни садашост, ни будуност, 39. Ни висина, ни дубина, нити икаква
друга твар нее мои одвоити од убави Божие, коа е у Христу Исусу,
Господу нашем.

Претходно е рекао да е Бог нас заволео, а затим говори о своо убави према
Богу, како нико не би помислио да он самога себе преузноси. Ми смо, расууе,
толико привезани за убав према Богу, да нас од е не могу одвоити не само
невое, нераздвоиве од овога живота, него ни неки тиранин: чак и ако би нам
претио смру и казном, или ако би нам обеао бесконачан живот да би нас на та
начин одвоио од Бога, ни намае не би успео у томе. И шта ми говориш о
царевима и тиранима? Нас од те убави не могу да одврате ни анели, ни све
више силе, ни садашост, ни будуност, ни висина, т. оно што е на небу, ни
дубина, т. оно што е на земи, ни слава, ни срамота.

75
Неки под висином подразумевау Царство небеско, а под дубином егов губитак.
Чак и ако би постоала нека друга твар, било видива било умом замислива, ни она
ме не би одвоила од ове убави. Ние се тако изразио због тога што анели тобоже
удауу уде од Христа, него у виду претпосгавке и услед велже жее да покаже
навиши степен убави према Богу: не оне, каквом се размеу евреи, него оне,
какву имау хришани. Иако удеци говоре да убе Бога, они Га не убе у Исусу
Христу, ер не веруу у Христа.
ДЕВЕТА ГЛАВА

1. Истину говорим у Христу, не лажем, то ми сведочи савест моа Духом
Светим. 2. Да ми е врло жао и срце ме мое боли без престанка.

У речима кое следе намерава да докаже да нису сви, кои су потекли од Авраама,
егово семе. Да неко не би помислио да то говори у велико помети духа, он их
предупреуе и, удаууи такву претпоставку, говори повоно о евреима,
исказууи да их силно уби. Да би ми ти поверовао, каже, истину Говорим о
Христу, не лажем. Као доказ за то наводи три сведока: Христа, сопствену савест и
Светога Духа, говореи: врло ми е жао и срце ме боли без престанка због евреа,
ер се налазе изван благодати, о чему и намерава да говори.

3. ер бих желео да а сам будем одлучен од Христа за брау своу, сроднике
мое по телу.

Напре би требало да знаш, шта е одлученост. То е раздваае или отуее. Као
што нико не сме да додирне дар кои е посвеен Богу, тако е и са одлученим, само
у другом смислу. Свештеном предмету нико ние смео да се приближи због
поштоваа, ер е то предмет посвеен Богу. И са одлученим (анатемисаним) сви
прекидау везе, као са оскрнавеним и отуеним од Бога. Шта значи оно, што е
Павле рекао? Чини се да он овде говори супротно ономе, што е претходно речено.
Тамо е рекао да нас нико нее разлучити (одвоити) од убави Божие, а овде каже
да би желео да буде одлучен од Христа. Чини се да он противуречи ономе, што е
претходно речено, иако, у ствари, ние тако. И овде он говори да жели да буде
одлучен од Христа због убави према Богу. Сви су оптуживали Бога, што е
протерао и лишио части еврее, удостоене усиновеа, кои су уживали посебну
сла-ву и били називани прецима Христовим, и што е уместо их увео уде кои
никад нису знали за Бога, незнабошце. Роптали су и хулили на Промисао, као да е
то неправедно учиено и као да е Бог обмануо праоце, коима е обеао дарове.

76
Због тога се Павле и мучио, туговао због славе Божие и желео да сам буде
одлучен, само да се удеци спасу и да престане ихова хула на Бога. Видиш ли да
он због пламене убави по Богу жели да, ако е то могуе, буде одлучен од оних
што вечно живе уз Христа - не од убави егове него од славе и наслаиваа
оме. Тако се и очеви често одлучуу (одваау) од синова да би се синови
прославили, не отуууи се, меутим, од убави синова и желеи да они сами
буду лишени славе, али да синови постану славни.
Дакле, расууе апостол, а, кои сам извршио неброено мноштво подвига, кои
бескрано убим Бога, желим да се, ради славе Божие, лишим славе Христове. То
пак не значи лишити се него, бое речено, задобити е. Речима: за брау своу,
сроднике мое по телу, показуе намилосрдниу и натоплиу убав према
удецима.

4. Кои су Израици, чие е усиновее и слава и завети и закон и
богослужее и обеаа. 5. Чии су и оци, и од коих е Христос по телу, кои е
над свима Бог благословени у векове. Амин.

Овде хвали и преузноси удеце. Да неко, као што сам рекао. не би помислио да
тобоже говори у велико помети духа. Неприметно указуе да Бог жели да се и
они спасу. То се види отуда, што их е Он удостоио усиновеа и славе, дао
обеае иховим оцима, подарио им сва остала преваходства и благоволео да се
од их (по телу) роди Христос. Меутим, они сами су одбацили доброчинство.
Због тога, дивеи се убави Божио, узноси благодарност единородном и каже:
Кои е над свима Бог благословени у векове.
Иако, расууе апостол, други хуле да прихватае незнабожаца ние било основано,
ми, знауи тане Христове, знамо да е Он достоан прославеа. Зато би требало
да се постиди Арие,[1] ер Павле назива Христа "Богом над свима".

6. Али не као да е пропала реч Божиа.

а се, каже, срдим због тога, што хуле на Бога и зато исказуем жеу да се сви
спасу. Меутим, ако се сви не спасу, то не значи да е Бог слагао у обеаима
датим оцима и да се егове речи нису оствариле. Он е испунио обеае, иако
хулитеи кажу да е еднима обеао а другима дао. Послуша шта дае каже.


77
ер нису сви Израици кои су од Израиа. 7. Нити су сви деца кои су од
семена Авраамовог;

Бог е, каже, испунио обеае. Он е рекао: Дау теби и потомству (семену)
твоему (1. Мос. 13; 15). Размотримо, дакле, какво е то потомство. Нису сви, кои
су потекли од Авраама, егово потомство, нити су сви, кои су потекли од Израиа
- Израици, него су то они, кои су се родили по примеру Исааковом и кои су
прославени по врлини Израиево, кроз коу е он и видео Бога. Ние рекао: "кои
су од акова", него: кои су од Израиа, поменувши почасно име. Дакле, ако
разумеш ко се раа по примеру Исааковом, откриеш да обеае ние лажно, ер су
таквима дата обеаа.
Због тога Бог нипошто не заслужуе хулу: оно што е рекао, Он е и испунио, иако
неки то не разумеу.

Него е речено: У Исааку е ти се назвати семе. 8. То ест, нису оно деш Божиа
што су по телу деш, него се деца обеаа рачунау у семе. 9. ер е ово реч
обеаа: У ово време дои у, и у Сарре е бити син.

Не обашавам ти а, каже, шта е истинско семе Авраамово, него Стари Завет, где
е речено: УИсааку е ти се назвати семе (1. Мос. 21; 12). Према томе, они кои су
се родили по примеру Исааковом, односно, по обеау, то су уистину деца
Авраамова а превасходно деца Божиа. Све се савршавало речу Божиом. Исаак се
ние родио по закону и по сили природе, него по сили обеаа.
У ово време дои у, и у Сарре е бити син (в. 1. Мос. 18; 10). Исаак е, дакле,
зачет и роен речу Божиом. Тако се и над нама, чедима Божиим, у купеи
крштеа, као у утроби, изговарау речи Божие, кое нас и зачиу, ер се ми раамо
крштаваем у име Оца, и Сина, и Светога Духа. И као што е тамо Бог обеао
роее Исааково а затим то обеае и испунио, тако е Он кроз пророке обеао и
наше роее, а затим е (то обеае) и испунио.
Због тога речи: У Исааку е ти се назвати семе треба схватати овако: семе
Авраамово су они, кои су се родили по примеру Исааковом, т. речу Божиом.
Према томе, реч Божиа се остварила, али е Бог обеае подарио истинском
семену, т. верууима кои потичу од незнабожаца: и они су постали чеда Божиа
као и Исаак, ер су и они од обеаа. Ако пак удеци кажу да речи: у Исааку е ти
се назвати семе означавау да е се они, што се роде од Исаака, уброати у семе
Авраамово, онда овде треба уброати и Идумеце и све, кои су од ега потекли, ер
е ихов праотац Исав такое био Исааков син. Идумеци, меутим, не само да се

78
не називау синовима Авраамовим, него су и сасвим туи Израицима и називау
их иноплеменицима.

10. А не само она, него и Ревека коа у исто време заче два сина од еднога, од
Исаака оца нашега.

Доказао е ве да, иако е Авраам имао много потомака, еговим семеном е назван
Исаак и они кои се раау слично ему. Сада пак каже: то можеш да видиш не
само на Исааку него и, што е ош важшге, на браи коа се раау од едног оца и
од едне маке и кои су при том близанци, т. на Исаву и акову. Они нису добили
еднака права, ер е едан изабран а други омрзнут. Зато не пита зашто е Бог
изабрао незнабошце и учинио их семеном Авраамовим, односно Божиим, док е
еврее одбацио.

11. ер док ош деш не беху роена, ни учинила ни добра ни зла, да остане
онако какое Бог по избору одредио, 12. Не због дела, него због онога кои
призива, рече о се: веи е служити маему. 13. Као што е написано: акова
заволех, а Исава омрзнух.

Овде е неопходно да унапред укажемо на смисао онога, о чему апостол намерава
опширно да говори. Многи су питали: Зашто су незнабошци претпоставени
удецима (ер нико ние могао да каже: због врлине, пошто су сви сагрешили)?
Апостол е сабрао многе недоумице (тешкое, атгора), неразумиве за нас, али
разумиве за Бога.
На почетку излаже да измеу двоице брае-близанаца изабрани ние изабран због
врлине, а да омрзнути ние омрзнут због порока (ер они не беху учинили ни добро
ни зло, пошто су се ош увек налазили у мачино утроби), него е према избору,
према предзнау Божием, едан изабран и био воен а други е био омрзнут, као
што каже пророк: акова убих, а на Исава мрзих (Мал. 1; 1-2), да би све било дело
Бога и еговог избора и предзнаа. Меутим, шта а говорим о има? Сви
Израици су се клаали телету; меутим, едни су били кажени, а други нису.
Фараон е уистину био суров. Меутим, и други су били сурови: зашто е онда
казна сустигла само едног?
Видиш ли да е то неразумиво за уде, и да е разумиво само за Бога? Тако и
избор незнабожаца и одбацивае удеаца нама из-ледау неосновано, али у очима
Божиим е и едно и друго веома праведно. Такав е смисао целокупног овог места.

79

14. Шта емо дакле реи? Зар има неправде код Бога? Никако!

Бог е, дакле, праведан, и у односу на нас, незнабошце, и у односу на удеце.

15. ер Мосеу вели: Помиловау кога помилуем, и сажалиу се на кога се
сажалим.

Додае, као што е и претходно речено, и другу изреку из Старог Завета, доказууи
да едино Бог зна ко е достоан почасти а ко казне. Иако су сви подеднако
погрешили кад су излили теле, Бог е едне помиловао а друге предао Левитима да
их убиу. Ни Мосе, велики пред Богом, ние знао за разлог томе, а ти покушаваш
да докучиш разлог, због коег су незнабошци били претпоставени удецима, иако
су били грешници?! Уосталом, Павле е могао да изнесе та разлог, као што га е
изнео на другом месту: Израици су мислили да е се оправдати делима, док су
незнабошци веровали да е се оправдати вером и благодау. Меутим, немо сада
да тражиш та разлог; затвори уста радозналима и убеди их да не истражуу одлуке
Божие.

16. Тако, дакле, ние ни до онога кои хое, ни до онога кои трчи, него до Бога
кои милуе.

Исаак е хтео да благослови Исава. Меутим, аков е пожурио у пое, да би
уловио дивач и од оца добио благослов, а Бог е према праведном суду учинио да
аков, као сасвим достоан, добие благослов. Могло би се учинити да апостол овде
поништава слободну воу, премда ние тако.
За куу кажемо да е она у целини дело мастора. Иако су мастору потребни и
вештаство, и помоници у гради, кажемо да е он подигао читаву куу, ер она
превасходно зависи од ега. тако и за Бога кажемо да е све егово дело, иако е
Богу потребна наша слободна воа. Он савршава, Он дае венце, Он и осууе; због
тога и кажемо да е све дело Божие.


80
17. ер Писмо говори фараону: Баш за то те подигох, да на теби покажем силу
Своу, и да се разгласи име мое по сво земи.

Како су, расууе, меу онима што су излили теле едни спасени а други кажени,
ер е едино Бог знао кои су достони спасеа а кои достони казне, тако е, и
поред тога што е било много сурових, гневу Божием био изложен само фараон.
Због тога сам те, каже, и поставио, т. истакао сам те, фараону, како би кроз тебе
упознали Моу силу и како би се многи уздржали, слушауи о Мом имену, као о
моном и имену праведног судие по васцело земи.

18. Тако, дакле, кога хое помилуе, а кога хое отврдоглави.

Изводи закучак и каже, да од Бога не треба тражити обашее. Бог помилуе
кога хое, као што е поступио с Израицима кои су излили теле, а кога хое
отврдоглави, као што е поступио с фараоном.
Шта значи: отврдоглави? Могло би се учинити да е то недолично. Меутим, за
Бога се каже да е учинио да отврдне фараоново нечисто срце, слично као што
сунце учини да отврдне блато. На кои е начин то учинио?
Дуготрпеем, ер га е, показууи према ему дуготрпее, учинио суровим.
Овде се, дакле, дого дило нешто слично ономе, што се догаа кад неко има
порочног слугу и човекоубиво се понаша према ему. И уколико се он
човекоубивие понаша према ему, он га чини све равиим, али не зато што га
тобоже он сам учи пороку, него зато што слуга користи егово дуготрпее да би
увеао своу порочност и тиме показуе презир према еговом дуготрпеу.

19. Реи еш ми: зашто онда укорава? ер ко се супротставио вои егово?

Као што сам више пута рекао, Апостол свесрдно настои да докаже да су одлуке и
судови Божии познати едино Богу. Због тога свагда сабира мноштво недоумица
(тешкоа) и не нуди решее, како би поставио слушаоца у тежак положа и убедио
га да су одлуке и судови Божии неразумиви за човека и да превазилазе егов ум.
Смисао овог места е следеи.

81
Апостол износи приговор и недоумицу. Ако Бог чини суровим кога хое, зашто
онда Он грешника оптужуе? Ко може да се супротстави егово вои? Он е хтео,
и учинио е некога суровим, а сурови е затим с правом сагрешио. Како га онда Он
оптужуе и кажава? Апостол е изнео управо такав приговор, да би показао да
недоумицу о томе може да разреши едино Бог. Из тог разлога е и не разрешава он
сам, него затвара уста пометеноме и каже:

20. А ко си ти, о човече, да се препиреш са Богом:

Видиш ли како заустава неправовремену радозналост, постава узду и поучава
познау разлике измеу Бога и човека? А ко си ти? Зар ти са Богом учествуеш у
управау светом? Зар си ти судиа ономе, што би Он требало да учини или да не
учини? Говорити да би требало урадити овако а не другачие, значи препирати се с
Богом и противити Му се. Тако се, меутим, нипошто не сме поступати, него се с
покорношу мора прихватити оно, што е Бог учинио, ма како да е то учиено.

Зар рукотворина говори мастору своме: зашто си ме тако начинио? 21. Или
зар лончар нема власти над глином, да од исте смесе начини едан суд за част а
други за срам!

Павле ние употребио ова пример с намером да унизи нашу слободну воу и да
нас представи као недествене и непокретне, него зато, да би нас научио да смо
дужни да се покоримо Богу и да Му покажемо дубоку и беспоговорну послушност.
Као што лончар, расууе, од едне исте глине прави оно што е ему угодно и
ниедна посуда му не противуречи, тако ни ти немо да питаш Бога зашто меу
удима, чак и ако су истог рода, неке кажава а неке награуе.
Напротив, осети страхопоштовае пред им и подражава глину. Као што е она
покорна лончарево руци, тако се и ти покори вои Домостроитеа (Иконома)
васеене. Зна, читаоче, да, као што меу посудама не зависи од глине да ли е
нека бити за част а нека за срам, него то зависи од онога, кои се посудама користи,
тако ни меу удима не зависи од природе да ли су едни достони казне а други
достони награде (ер е природа една иста), него то зависи од човекове слободне
вое.


82
22. А шта ако Бог, хотеи да покаже гнев Сво и да обави мо Своу, поднесе
са великим стрпеем сасуде гнева, кои су спремени за пропаст. 23. Да би
обавио богатство славе Свое на сасудима милости, кое припреми за славу.
24. Нас кое и призва, не само од удеаца, него и од незнабожаца.

Затворивши уста радозналом, сада дае решее. Смисао реченога е следеи.
Фараон е био сасуд гнева, т. човек кои е своом каменосрдношу распламсао
гнев Божии. Бог га е подносио, т. поштедео, трпео, ер га е (фараона) удостоио
Свог великог дуготрпеа.
Меутим, он е то дуготрпее искористио да би постао ош суровии и постао
сасуд способан да прими гнев, спреман за пропаст, т. од самога себе и по своо
сопствено вои био е припремен за у, ер ние пропустио ништа, што е
служило пропасти и учинио е све што га е водило ка о.
Или другачие: подносио, да би показао да он (фараон) ние постао бои због
дуготрпеа, да га због тога кажава и показуе сопствену мо, како би други због
тога постали бои. Као што е, кажавауи фараона кои е према сопствено вои
постао сасуд гнева, Бог показао Своу мо, тако е, помиловавши незнабошце, кои
су много сагрешили али су постали достони милости, обавио богатство славе
Свое.
Ние рекао: "човекоуба", него: славе, ер се савршена слава Божиа састои у
помиловау. У наставку каже: Кое приправи, т. за кое предвиде. Осим тога, ние
рекао: "спасао е све незнабошце", него: од незнабожаца, т. само неке меу има.
Не саблажавате се, дакле, ви, удеци, ер су и меу незнабошцима неки
помиловани а неки не.

25. Као што и говори код Осие: назвау народом Своим народ кои ние Мо
и немилу милом. 26. И бие да на месту где им е било речено: Ви нисте Мо
народ, тамо е се назвати синови Бога живога.

удеци су могли да кажу: "Ти нас, Павле, обмауеш када то говориш." Због тога
наводи речи пророка Осие, кои узвикуе и каже: Назвау народом Своим народ
кои ние Мо. Кои е то народ, кои ние био егов? Незнабошци.
А ко е немила! Незнабожачка црква. Меутим, незнабошци су постали и убени
народ и, што е ош важние, синови Бога живога. Ако неко каже да е то речено о
удецима кои су били незахвални, али су затим прихваени у благодат, такав

83
приговор нее нашкодити нашем обашеу. Ако се догодило да они буду
прихваени, шта е онда спречавало да буду прихваени и незнабошци?

27. А Исаиа виче за Израи: Ако буде бро синова Израиевих као песак
морски, остатак е се спасти.

Не задовоивши се позиваем на Осиу, он за сведока позива и Исаиу, кои виче,
т. говори смело и неустрашиво да се нее спасти сви Израици, него самоони,
достониспасеа (ерто значиреч "остатак",т. изабрани) кое е Бог оставио и
издвоио као достоне. Говореи: као песак морски подсеа их на старозаветно
обеае коег су постали недостони. Према томе, не узнемируте се што е тобоже
нарушено обеае: сви пророци су обавивали да нису сви достони спасеа.

28. ер е извршити брзо реч Своу по правди, извршие Господ брзо реч
Своу на земи.

Сада показуе како е се спасти остатак и каже да ние потребно да се труде, да
одлазе далеко и да се исцрпуу делима закона. Бог, каже, Кои окончава и брзо
савршава реч вере по читаво земи, учиние то по правди, т. да би оправдао оне,
кои су е (реч) примили. Ако исповедиш устима своим да е Исус Господ и веруеш
у сриу своему да Га Бог подиже из мртвих, биеш спасен (Рим. 10; 9). То е
скраена реч, т. кратко исповедае вере.

29. И као што прорече Исаиа: Да нам Господ Саваот ние оставио семе,
постали бисмо као Содом и слични Гомору.

Рекавши да е се спасти остатак, сада обашава шта то значи и говори да нам е
Бог оставио изабрано семе и квасац, ер реч: оставио употребава уместо речи:
изабрао. Да га Бог ние сачувао, ми бисмо били истребени као житеи Содоме и
Гоморе, и били бисмо кажени због своих прегрешеа.


84
30. Шта емо, дакле, реи? Да незнабошци, кои не тражише праведност,
постигоше праведност, али праведност од вере. 31. А Израи, тражеи закон
праведности, не постиже закона праведности.

Овде дае наасние разрешее, показууи због чега су незнабошци прихваени а
Израици одбачени. Придржавауи се праведности од вере, незнабошци су се
уистину оправдали, док Израици, непрестано тражеи закон праведности, т.
закон дела, нису достигли праведност, ер закон, кои се састоао од дела, ние био у
стау да их оправда.

32. Зашто? Зато што не тражише од вере, него од дела закона.

Ти еш упитати: "Зашто Израици нису задобили праведност, иако су е у многоме
досегли?" Зна да они нису тражили оправдае у вери, него у делима закона.

ер се спотакоше о камен спотцаа, 33. Као што е написано: Ево, ставам у
Сиону Камен спотита и Стену саблазни, и сваки кои у ега веруе нее се
постидети.

Спотиче се она, кои посматра нешто са стране, и не обраа пажу на то, што е
пред еговим ногама. Тако су се и удеци загледали у закон, па су се спотакли о
Христа, односно, нису у ега поверовали.
Каменом спотицаа и Стеном саблазни Христос е назван због по свршетку и
окончау оних кои нису поверовали. Он е Сам по Себи положен у теме и
ослонац, због чега се каже: Кои у ега веруе нее се постидети (Иса. 28; 16),
било да е удеац или незнабожац, ер све савршава и оправдава вера, а не дела.





85

НАПОМЕНА:
1. "еретик кои е своим учеем толико узбунио Цркву да е 325. г. морао
бити сазван Први Васеенски сабор у Никеи, где е осуена арианска ерес
и у Символу вере формулисана црквена догма о Сину Божием. Арие тврди
да е Бог едан и нестворен, и да се с им никако не може повезати поам
рааа. Кад е ова Бог хтео да створи свет, напре е створио едно више
бие, кое Свето Писмо назива Сином и Логосом. Арие тврди да е Логос
роен, али да ние Син Божии по природи него по благодати. Логос, дакле,
ние Бог у правом смислу те речи, него само у оном смислу, у коем Свето
Писмо праведнике назива боговима и синовима Божиим. Пошто Син ние
Бог по природи, ни егово знае ние савршено: за ега е Отац невидив,
и Он не може потпуно нити да види, нити да позна Оца. Што се тиче
оваплоеа Логоса, Арие е сагласан са Светим Писмом, али тврди да
осеаа коа Он испоава показуу да Он ние Бог по природи, ве бие
подложно страдау." В. еромонах др устин, Догматика Православне
Цркве, I.
ДЕСЕТА ГЛАВА

1. Брао, жеа е срца мога и молитва Богу за Израи да се спасе.

Намеравауи да удецима зада ударац, предупреуе га кротким речима, како не
би помислили да речи кое следе потичу од неблагонаклоности према има и
говори о жеи срца, т. о свом хтеу, о своо велико жеи за удеце, не само да
се ослободе казне него и да се спасу. Како, каже, да будем неблагонаклон према
вама, кад се молим Богу за ваше спасее?

2. ер им сведочим да имау ревност за Бога, али не по разуму. 3. ер не
познауи правде Божие и настоеи да своу правду утврде, не покорише се
иравди Божио.

На почетку е, чини се, благонаклон и приатан према удецима, ер е, рекавши:
имау ревност за Бога, али не по разуму показао да су достонии милосра него
казне. Они, каже, ревнуу на закону кои им е дат од Бога. Меутим, они не ревнуу
по разуму, ер не желе да познау да е закон престао и да е укинут. У наставку

86
указуе на ихову страст према спореу и на ихово властоубе. Они су
настоали да утврде сопствену праведност, т. праведност на основу закона,
саставену од сопствених дела и труда, коа, будуи да е ве пала, не може више
да стои. На та начин, нити су утврдили своу праведност, нити су се покорили
праведности Божио. То и есте знак разметивости и властоубивог духа, па чак
и безума: настое да утврде оно, што не може да стои, и у томе проводе све
време. Праведношу Божиом назива се она (праведност) коа не зависи од нашег
труда, него е у целини дар Божии.

4. ер е Христос завршетак закона за оправдае свакоме кои веруе.

Пошто е као целовиту праведност именовао ону, коа е у закону, а да они, кои су
поверовали из еврества не би рекли: "Постали смо преступници ер смо напустили
ту праведност", и да, опет, ни они неверууи не би утврдили: "Како е целовита
праведност у закону, иако е сада нисмо испунили, можемо то у потпуности да
учинимо касние", апостол уда-уе и едну и другу мисао, и каже: Завршетак
закона е Христос.
Оно, што е закон желео а ние сатворио, сатворио е Христос, т. оправдае човека.
Због тога ти, кои си поверовао из еврества, немо да кажеш да си преступник
закона; напротив, ти си познао воу закона, коа се савршава посредством вере у
Христа. С друге стране, ти, удеине, кои ош ниси поверовао, немо да се надаш да
еш сам савршити праведност по закону, ер у савршава Христос. Ако, дакле,
хоеш да задобиеш праведност, вером прихвати Христа и све еш имати.

5. ер Мосе пише за праведност коа е од закона: Човек кои то чини живее
у томе.

Потвруе оно што е речено: оно, што ние извршио закон, извршио е Христос, и
додае: Мосе расууе о оправдау човека посредством дела. Меутим, како ние
било ниедног човека кои би испунио дела, оправдае по закону е немогуе.

6. А праведност коа е од вере овако говори: Да не речеш у срцу своме: Ко е
се попети на небо? То ест, да сведе Христа, 7. Или: Ко е сии у бездан? то
ест, да изведе Христа из мртвих. 8. Али шта говори Писмо? Близу ти е реч, у
устима твоима, и у срцу твоме, то ест реч вере коу проповедамо. 9. ер ако

87
исповедаш устима своим да е Исус Господ, и веруеш у сриу свом да Га Бог
подиже из мртвих, биеш спасен.

Познавши да дела закона не могу да оправдау човека, научи да се без труда и лако
оправдавамо у Христу: за то се захтева вера у срцу и исповедае устима. Меутим,
требало би исцрпние обаснити оно што е речено: Ко е се попети на небо? Ко е
сии у бездан? Апостол е то позамио од Мосеа (в. 5. Мос. 30; 11-14), али у оном
смислу, у коем е он то разумео своом узвишеном мудрошу. Мосе е у
дословном смислу рекао овако: "Заповест Божиа лежи пред твоим очима,
удеине, и нема потребе да идеш на небо да би е нашао, нити да силазиш у бездан,
нити да прелазиш преко мора, да би е тамо узео. Она ти е близу, у твоим устима и
у твом срцу, ер ти е Бог посредством закона све показао." Тако, чини се, дословно
говори Мосе.
Меутим, апостол е то повезао са Христом. Не сума, каже, и не пита се у свом
уму: како е Христос сишао с небеса и оваплотио се? Или како е, умревши, устао
из бездана, т. из преисподе? Веру и да е Он сишао и да се оваплотио, и да е,
будуи погребен, устао кроз васкрсее, ер Га е Бог подигао. Због тога се и
гледауи на достоанство Васкрслога лако може поверовати.
Шта е лакше од тога, него кад у своим устима (т. у своим речима) имаш
спасее? Да неко, услед те лакое, не би сматрао да е дело вере достоно презира,
указуе да су помисли невера противне само вери и да се одлучно морау одбиати.
Не говори у свом срцу, саветуе, ово или оно, односно, не допушта никакве суме
у своим мислима.

10. ер се срцем веруе за праведност, а устима се исповеда за спасее.

Срцу су потребна уста. Каква е корист ако се веруе у души, али се то не исповеда
и пред удима? Иако вера оправдава у уму, савршено (потпуно) спасее зависи од
исповедаа. Вера тада блиста и многима користи. И устима е, меутим, потребно
срце. Многи лицемерно исповедау Христа, иако су ихова срца далеко од ега.

11. ер Писмо говори: Сваки кои веруе у ега нее се постидети. 12. ер
нема разлике измеу удеца и елина; ер е исти Господ свиу, богат за све
кои Га призивау. 13. ер сваки кои призове име Господе бие спасен.


88
Рекавши да срцем веруу а устима исповедау, наводи из Писма сведочанства о
вери и исповедау или призиву. Када каже: сваки кои веруе, указуе на веру, и
она, кои е оме оправдан, нее бити постиен. Када пак каже: сваки, кои
призове, указуе на исповедае, кое твори спасее. Сада, дакле, свако, без обзира
да ли е удеац или елин, може да буде прихваен од Бога. Исти Господ свиу,
богат за оне кои Га призивау.
Другачие речено, то е цар, богат и златом и сребром. Ако, дакле, егово
богатство чине сами верууи, не очаава мислеи да си сагрешио толико, да ти не
може бити опроштено. Он е те прихватити, да би и тебе учинио причасником Свог
богатства.

14. Како е дакле призвати Онога, у кога не повероваше? Како ли е
поверовати у Онога, за кога не чуше? А како е чути без проповедника? 15. А
како е проповедати ако не буду послани? Као што е написано: Како су
красне ноге оних кои благовесте мир, кои благовесте добро!

Претходно е рекао да е се спасти сваки, кои призове име Господе. Сада пак
прекорева удеце због тога, што нису призвали име Господе. Зашто га нису
призвали? Зато што нису поверовали. А зашто нису поверовали? Да ли зато, што
нису слушали? Не, они су слушали. Затим следи приговор: Како е чути без
проповедника! После тога опет следи одговор: Не, било е и проповедника, и много
е таквих било послато к има. Одакле се види да су ти изасланици били
проповедници? Као одговор наводи речи пророка: Како су красне ноге оних кои
благовесте мир, кои благовесте добро (в. Ис. 52; 7). Прешавши читаву васеену,
апостоли нису благовестили ништа друго до неизрецива добра и мир измеу Бога и
уди. Због тога е невере лична кривица оних, кои нису прихватили
проповедника.

15. Али сви не послушаше еванее: ер Исаиа говори: Господе, ко верова
проповеди нашо?

Апостол каже да пророци сведоче да е те благовеснике послао Сам Бог. Да неко не
би приговорио:" Да су били од Бога, онда би их сви послушали" утвруе да
уистину нису сви послушали благовест (евангелион), али да то ни намае ние
нашкодило истини. О томе е пре много година говорио Исаиа: Ко верова
проповеди нашо? Говори тако, уместо да каже: "Само е неколицина поверовала
ономе, што су од нас чули."

89

17. И тако вера бива од проповеди (досл. од слушаа), а проповед (слушае)
од речи Божие.

Ове речи су повезане с претходнима и као да представау закучак из онога, што
е претходно речено. Апостол, меутим, овим речима исказуе и нешто друго.
удеци су непрестано тражили чуда, па су чак тражи-ли и да виде васкрсее. Зато
каже да е вера од слушаа (проповеди), и да не треба захтевати ништа више, осим
слушаа (проповеди). То, наиме, ние просто слушае, нити слушае обичних
речи, него слушае речи Божиих. Према томе, ако тражиш чуда коа потичу
(бивау) од Бога, веру и речима кое се говоре од Бога.

18. Али велим: Зар не чуше? Свакако: По сво земи отиде глас ихов, и до
краева васеене речи ихове.

Неко би могао да упита: "Шта ако су благовесници били послати, а удеци их нису
чули?" Апостол одговара: "Чула е читава васеена; како онда да нису чули они,
меу коима су апостоли провели толико вре-мена и од коих су потекли? Да ли е
то могуе?"

19. Него велим: зар не разуме Израи!

Опет нови приговор. Ако су апостоли проповедали а удеци нису разумели, зар не
заслужуу да буду оправдани? Апостол и то разрешава.

Први Мосе говори: а у вас на ревност покренути кроз оне кои нису народ,
неразумним народом расрдиу вас.

Они су, каже, морали да разумеу да се проповеда Христос, ако ни из чега другог, а
оно из части кое су удостоени незнабошци. Они су видели да су се
идолопоклоници изненада удостоили таквих добара. Требало е да се у има

90
пробуди ревност и да закуче да е то она исти народ, о коем е говорио Мосе.
Ние само величина части била довона да подстакне удеце на ревност, него и то,
што се части удостоио и народ кои е у то мери био низак да се ние чак ни
сматрао народом. Расрдиу вас народом неразумним, речено е. А шта е
неразумние од незнабожаца, кои су се клаали дрвету и камену?

20. А Исаиа говори смело: Наоше Ме кои Ме не траже, авих се онима кои
не питау за Мене.

Рекавши да е напре говорио Мосе, помие и другог пророка, кои е такое асно
и отворено говорио. Исаиа, каже, говори смело, т. настои да искаже истину у сво
ено обнажености, и више воли да се изложи опасности, него да ту истину
преути. Код ега е речено: Наоше Ме кои Ме не траже, кои нису ни питали за
Мене (Иса. 65; 1). О онима, кое е Мосе називао неразумним народом, Исаиа
каже да нису ни тражили ни питали, односно, назива их незналицама и
неприатеима знаа. Дакле, требало е да на основу свега тога удеци разумеу да
су едни одба-чени а други прихваени.

21. А Израиу говори: Ваздан пружах руке Свое према народу непослушном
и бунтовном.

Да удеци не би имали право да кажу Богу: "Тебе су пронашли незнабошци а са
нама ниси хтео да говориш", пророк додае: Ваздан, т. у свако доба, пружах руке
Свое, т. привлачио сам вас, али сте се ви показали као непослушан и бунтован
народ. Према томе, криви сте ви а не а.
Пружао сам Свое руке према вама и призивао вас, али ви нисте послушали. Отуда
е очигледно да су Израици и слушали и знали, али да нису хтели да се покоре.
ЕДАНАЕСТА ГЛАВА

1. И кажем, дакле: Зар Бог одбаци народ Сво? Никако! ер сам и а
Израиац, од семена Авраамова, од племена Вениаминова. 2. Не одбаци Бог
народ Сво, кои унапред позна.


91
Назвавши удеце непослушним народом, претвара се да сума и каже: "Зар се
обеаа Божиа нису испунила због тога, што е израиски народ постао
непослушан?" "Не", одговара. Бог не одбацуе Сво народ, кои унапред позна, т. за
кои е знао да е способан да прихвати веру. ер сам иа Израиаи, Да неко не би
приговорио: "Зар ти сам чиниш народ", Павле затим додае:" Бог ние напустио
Сво народ, ер постое и други, осим мене, постое три, постои пет хиада,
постои велико мноштво народа, кои е поверовао, као што показуу Дела
апостолска (в. 2; 41,4; 4 и 5; 14).

Или не знате шта говори Писмо за Илиу како тужи Богу на Израиа
Говореи: 3. Господе, пророке Твое побише и жртвенике Твое раскопаше, и
а остадох едини, и траже живот мо. 4. А шта му вели Божии одговор:
оставих себи седам хиада уди, кои не приклонише колена пред Ваалом.

Апостолу су могли да приговоре: "Шта то говориш, Павле? Зар на три или пет
хиада ограничаваш народ, кои се пореди са песком и звездама?" Зато и каже: Ни
у Илиино време ние се спасло више од седам хиада, али Илиа их ние знао. И
сада, вероватно, постои много оних, кои су поверовали. Ако их ви не знате, то
ние ништа ново: ни Илиа ние познавао оне (т. оних седам хиада). При том се
егова беседа неприметно окрее ка другом предмету и показуе да е убиство, кое
су они извришли, одавно предсказано.
Другим речима, да они не би рекли: "Убили смо Христа као варалицу", он их пита:"
Како су ваши преци убиали старозаветне пророке? Зар су и они били варалице? Да
ли их е вреала ихова одважност? Како су ваши преци раскопавали жртвенике?
Зар су их и олтари вреали? Како то да су покушавали да убиу и самог Илиу, кои
е ревновао за удеце и прославио се чудотвореем? Ако е у та времена, кад е
било тако много порочних уди, Господ за себе изабрао само седам хиада, као
што показуе Писмо, то ест откровее и реч Божиа, онда ние ништа ново ако Он
и сад изабере само достоне." То обашава и у наставку.

5. Тако, дакле, и у садаше време постои едан остатак по избору благодати.

И сада, каже, постои остатак, т. набои. Када провеу жито, у остатку се налазе
зрна. Исто тако и Бог, одбацууи раве, остава за Себе достоне. Када е рекао: по
избору, указао е на настоае спасених, ер су се они услед свог настоаа
удостоили да буду изабрани, а кад е рекао: благодати, указао е на дар Божии.

92

6. Ако ли е по благодати, онда ние од дела, ер благодат ве не би била
благодат.

Овде е показао да они меу евреима, кои нису поверовали, немау никаквог
оправдаа. Не можете, каже, реи да е Бог од вас захтевао дела и труд. Све е дело
благодати. Зашто неете да се спасете, кад вам се без икаквог вашег труда нуди
такво благо? Према томе, кои су хтели, они су се и спасли. Управо они и чине
народ Божии. То значи да Бог ние одбацио Сво народ, кои е био достоан
спасеа.

Ако ли е од дела, више ние благодат, ер дело ве не би било дело.

Кад бисмо Богу могли да угодимо делима, благодат не би била потребна. Ако пак
постои благодат, онда више нема дела и дело ние дело. Тамо, где постои
благодат, не захтевау се дела. Тамо пак, где су дела, нема благодати.

7. Шта дакле? Оно што Израи тражи не постиже, а изабрани постигоше.

Обаснивши шта е благодат, односно, да е она дар Божии независан од дела, каже
да Израици, тражеи праведност, нису успели да е задобиу, ер су е тражили на
рав начин и делима, чиме се она не може задобити. Изабрани постигоше. Речу
постигоше указуе на величину добара и да е све то дело благодати Божие. И ми у
обичном говору че-сто кажемо: "Постигао е", кад мислимо да е неко задобио
корист без труда.

Остали пак окореше. 8. Као што е написано: даде им Бог дух неосетивости
(досл. успаваности, чамотие), очи да не виде и уши да не чуу до дана
данашега.


93
Као сведока ихове ослепености наводи Исаиу, да се не би испоставило да
говори свое. Речи: Даде им Бог употребене су уместо: допусти т. дозволи,
одобри да имау дух неосетивости. Неосетивошу се назива она навикнутост
душе на зло, коа се не може исправити и променити. Бити неосетив значи
привезати се, или причврстити се за нешто. Имауи очи да виде чуда и уши да чуу
учее Господе, они нису ни едно ни друго искористили како доликуе. Они нису
тако поступили само у односу на Христа, него и у односу на апостоле. До дана
данашега, речено е.

9. И Давид говори: нека им буде трпеза ихова замка и клопка и саблазан и
одмазда. 10. Нека потамне очи ихове да не виде, и леа ихова заувек сави!

Како су, каже, непромениви у злоби, бие изложени навео казни. Трпеза
ихова, т. сва ихова добра и насладе претворие се у своу супротност. Уловие
се у замке и клопке, постае лак плен и свако е мои да их надвлада, у свом
животу свагда е имати саблазни и спотицаа. Да би се видело да е они то
претрпети због греха, рекао е: одмазда. Осим тога, због недаа су им се помрачиле
очи, како душевне тако и телесне. Леа су им савиена, ер е бесконачно робовати
Риманима. То значи реч: заувек, односно, они се никад нее ослободити тог
ропства.

11. Говорим дакле: Посрнуше ли да отпадну? Никако!

Пошто е довоно прекорео удеце, сада смиша како да их утеши и пита:
Посрнуше ли да отпадну, т. да ли су сагрешили тако, да се више никако не могу
исцелити? Они су се спотакли, али пад ние био такав да се не би могао поправити.
Као што се каже у наставку, у време свршетка света и они е се спасти.

Него е ихов пад спасее незнабошцима, да би се и они подстакли на
ревност.

Овде жели да испуни два задатка: као прво, да утеши удеце, а као друго, да обузда
надменост незнабожаца. Каже: "Кад су се удеци спотакли и нису поверовали,
спасее е постало наслее незнабожаца." По реду е требало да се напре спасу

94
удеци, па тек онда незнабошци. Меутим, како удеци нису поверовали,
изабрани су незнабошци. На то се указуе и на многим местима у Еванеима.
Незнабошци су спасени да би се и они подстакли наревност, т. да би удеце
позледила част указана незнабошцима и да би се бар на та начин, односно, из
суревивости према незнабошцима, убедили да приступе Христу.

12. А ако ли е пад ихов богатство свету и пораз ихов богатство
незнабошцима, колико ли е више пуноа ихова!

Ако су, каже, удеци своим спотицаем припремили спасее незнабошцима, и
ако су незнабошци били прихваени онда, кад су удеци одбачени, ако е пад
удеаца постао богатство незнабожаца, онда е утолико више пуноа ихова, т.
онда кад се они преобрате и сви спасу. Иако су удеци пали, ни незнабошци се не
би спасли да нису имали вере.

13. ер говорим вама, незнабошцима, пошто сам а апостол незнабожаца,
хвалим служее свое. 14. Не бих ли како подстакао на ревност сво род (по
телу) и спасао неке од их.

Поново тешеи удеце и рушеи надменост незнабожаца, каже: "Хвалим вас из два
разлога. Као прво, зато што сам, будуу поставен за вашег учитеа, дужан да
прославам служее свое, т. вас, а као друго, зато што желим да подстакнем на
ревност сво род по телу, удеце. Речима: по телу исказао е свое сродство с
удецима и самилосну убав према има.
Не бих ли спасао, али ние рекао све, него: неке од их, ер неприметно разоткрива
ихову каменосрдност; тако се могло десити да се неки због зависти распламсау
ревношу, да подражавау незнабошце и поверуу.

15. ер ако е одбацивае ихово помирее свету, шта би било примае - ако
не оживее из мртвих!

Ако е, каже, разгневивши се на их, толико подарио другима и неприатее
учинио приатеима, шта онда нее даровати онда, кад прихвати их? Тада е

95
бити оживее из мртвих, т. бесконачна добра, ер на их указуе речу
оживее. Упоредо с тим наговештава и нешто узвишение, односно да, као што
васкрсее мртвих нее зависити од прихватаа удеаца, тако ни спасее других
нее зависити од их, ако ови не буду имали вере. Чини се да све то говори у
корист удеаца, дауи им свеже пие, као што лекари често поступау с тешким
болесницима.

16. Ако е квасац свет, то е и тесто; и ако е корен свет, то су и гране.

Квасцем и кореном назива (старозаветне) патриархе, а тестом и гранама оне
ихове потомке кои су поверовали. Тешеи удеце кои нису поверовали, каже:
"И ви ете бити свети, ако поверуете." Неопходно е да тесто и гране буду слични
квасцу, односно гранама. Ако им нисте слични, онда е то знак велике порочности.

17.Ако ли се неке гране одломише, и ти, кои си дива маслина, прицепио си
се на их и постао заедничар корена и сокова маслинових, 18. Не преузноси
се над гранама...

Одломеним гранама назвао е неверууе еврее, ер су они постали недостони
светог корена. Прекрасно е рекао: одломише се, ер их Бог никада ние тако
одбацио, иако су грешили на разне начине. Уместо их, каже, кои су се одломили,
прицепио си се ти, незнабошче.
Ние рекао: "ти си засаен", него: прицепио си се. Тиме позлеуе удеца и показуе
да се на удеском дрвету, т. патриарсима, налази незнабожац, и да е постао
заедничар корена и сокова, т. да су му од Бога дати подеднако благородство и
слава као и удецима. Дакле, не преузноси се и не горди се над гранама.

Ако се пак узносиш, не носиш ти корен, него корен тебе.

Какве користи од тога имау одломене гране? Ношее е, наиме, своствено само
корену. Видиш ли да само привидно хвали удеце, трудеи се само да их утеши?
Уосталом, и тиме подстиче удеце на ревност, указууи им на штету коу су
претрпели, на то да су други добили ихово власништво и да га поседуу.

96

19. Реи еш, дакле: одломише се гране да се а прицепим. 20. Добро!
Невероваем се одломише, а ти вером стоиш.

Не поноси се, него се бо. Овде доказуе да незнабошци нису изабрани уместо
удеаца због тога што су удеци сагрешили, него због вере коу су незнабошци
показали.
Дакле, тамо где, како се чини, унижава незнабошце, показуе да пад удеаца не
може да се оправда. Он, меутим, исправа и едне и друге. Ти, незнабошче, кажеш
да су се гране одломиле зато, да би се ти прицепио? Да, одломиле су се, али због
свог невера, а не због тога, што е Бог наводно обавезан да ти укаже такву част. Ти
вером стоиш, прицепивши се уз корен. И зато, бо се, ер прицепее ние дело
природе, него дело вере.

21. ер кад Бог природне гране не поштеде, нее можда ни тебе поштедети.

удеци су били синови светих патриараха по природи, али су се неверем
одломили. Утолико пре би требало да страхуеш ти, прицепени, хое ли те Бог
поштедети у случау твог пада.

22. Види, дакле, доброту и строгост Божиу: на онима што отпадоше строгост,
а на теби доброту, ако останеш у доброти; иначе еш и ти бити одсечен. 23. А и
они, ако не остану у неверовау, бие прицепени, ер е Бог моан да их опет
прицепи.

Ние рекао: види заслугу своу, него доброту Божиу, ер е све дело благодати
Божие. Постара се да останеш, али ние рекао у вери, него: у доброти, т. до краа
живота чини оно, што е достоно човекоуба Божиег. Ако не будеш тако
поступао, биеш одсечен. Тако е и удеци бити прицепени, ако не остану у
неверовау, ер их ние Бог на почетку одсекао, него су сами отпали и саме себе
одсекли своим невероваем. Говореи да Бог ние поштедео, има у виду да Бог
ние помиловао удеце, него да их сматра недостонима заеднице и друштва
светих предака. Павле веома мудро застрашуе незнабошце оним, што се десило
удецима, док примером незнабожаца у удецима подстиче одважност да се с

97
вером прицепе, испуавауи их надом у свемогуство Божие. Бог е, каже, моан
да их опет прицепи, Он чини све, што превазилази наша надаа.

24. ер кад си ти одсечен од маслине, по природи диве, и прицепио се, не по
природи, на питому маслину, колико е се пре ови, кои су по природи,
прицепити на своу маслину?

Ако си ти, незнабожац, коем е по природи своствено зло и кои имаш претке
сличне диво маслини, вером одсечен од их и прицепен уз добру маслину т. уз
патриархе, а што ние било у твоо природи, зар се онда утолико пре нее вратити
своо маслини, т. своим оцима, удеци, коима е по природи сродно добро? Кад
чуеш да Павле каже: по природи, разуми "природно и сагласно", на пример: било е
природно да и син светог Авраама буде свет. Напротив, израз: не по природи схвати
као: неприродно и несагласно, на пример, било е неприродно да син нечистог
незнабошца буде свет.

25. ер неу, брао, да ви не знате ову тану, да не мудруете сами по себи: део
Израиа отврдну, док не уе пун бро незнабожаца. 26. И тако е се спасти сав
Израи...

Таном се овде назива непознато и скривено. У чему се састои та тана? У томе да
нису сви евреи остали у неверовау, али да су неки меу има отврднули. И меу
има су многи поверовали, и за их е, као што е претходно речено, Бог унапред
знао, а многи е поверовати и касние. Израици су отврднули док се не спасу сви
незнабошци, кои су Богу унапред познати. Тада е се спасти и сав Израи,
очигледно, када поверуе.

Као што е написано: Дои е од Сиона Избавите, и одвратие безбожност од
акова. 27. И ово им е завет од Мене, када скинем грехе ихове.

Опет помие Исаиу, кои ускликуе да е са Сиона дои Она, што може да спасе и
очисти грехе Израиаца, Када е то бити? Када скинем грехе ихове, т. кад их
посредством крштеа удостоим отпуштаа (грехова). Према томе, иако сада нису
добили отпуштае грехова (будуи да су отврднули), то е се испунити касние.

98

28. По еванеу, дакле, неприатеи су вас ради; а по избору мили су отаца
ради. 29. ер се Бог нее раскаати за Свое дарове и призвае.

Како сте се, каже, покорили еванеу и како вас е Бог прихватио, они су постали
суревиви, ош су се више удаили и постали су неприатеи. Меутим, како су
ихови преци од почетка од Бога изабрани, Бог им нее допустити да потпуно
пропадну (ер су они мили), него е их прихватити ако поверуу.

30. ер као што и ви некада не покоравасте се Богу, а сад сте помиловани, због
ихове непокорности, 31. Тако се и они сада не покорише ради вашега
помиловаа, да би и они били помиловани.

Ви, каже, кои сте некад називани незнабошцима, нисте хтели да послушате. Због
тога су удеци изабрани и добили су закон. И опет, кад су удеци били призвани и
кад нису послушали Христа, ви сте били изабрани и помиловани. Меутим, ваше
помиловае е бити и ихово помиловае: они е постати ревносни због зависти
према вама па е поверовати, и на та начин е се удостоити вашег помиловаа (т.
да буду помиловани као и ви).

32. ер Бог затвори све у непокорност, да све помилуе.

Т. разобличи, и показа као непослушне, да би едне спасао суревивошу других.
Рание, кад су непослушни били незнабошци, спасао е, као што е речено, еврее.
И опет, кад удеци нису послушали Христа, спасени су незнабошци. Кад су пак
спасени незнабошци, због ревности изазване завишу према има, спаше се и
удеци, и на та начин е сви бити помиловани.

33. 0, дубино богатства и премудрости и разума (грч. свезнаа) Божиега! Како
су неиспитиви судови егови и неистраживи путеви егови!


99
Размишауи о домостроу (икономии) Божием од почетка света, о томе како Бог
посредством супротног устроава супротно, а посред-ством непокорности едних
показуе покорност других, Павла е обузело усхиее: уверен е да е Она, Кои
тако устроава наша дела, неминов-но устроити и будуе спасее удеаца.
Богатством се назива доброта (ауаботтуссс), чиа дубина и доводи у усхиее, а
чиа нам е величина непозната: обогатити тако незнабошце уистину е дело
изобиа.
Упоредо с добротом, усхиуу и премудрост посредством кое Бог управа нашим
животима и умудруе непросвеене (досл. неуке) незнабошце, и свезнае (у
српском преводу: разум), посредством коег Он зна шта е корисно за свакога од
нас. О путевима ние рекао да су несхвативи, него неистраживи, т. да се не могу
чак ни испитати. Путеви егови, т. егов домостро (икономиа), не само да се не
могу разумети, него се чак не могу ни испитати, т. не могу се видети чак ни
ихови трагови.

34. ер ко познаде ум Господи? Или ко Му би саветник?

едино Он, каже, познае дела Своа, и осим ега нжо други. Будуи премудар, Он
не позамуе премудрост од саветоваа с другима, него е Сам по Себи био и есте
самодовоан. Он е и извор сваког добра, и оно што дае, не дае као она, кои е
обавезан да награуе, слично ономе, кои е нешто узео од другога, него дае према
Своо доброти.

Или ко ему претходно даде, да би му било узвраено, т. да би се доброчинство,
дато од Бога, сматрало за враае ономе, кои е дао?

ер е од ега и кроз ега и ради ега све.

Он Сам е извор свега, и то значе речи: из ега. Он е и подршка свему, и то значи:
кроз ега. Све има почетак од ега, и све е Он створио, све стои и држи се
ослаауи се на ега као на неки теме.


100
ему слава у векове. Амин.

Кад год говори о нечему важном, Павле има обича да свое слово закучи
благодареем. Тако и сада поступа. Будуи да се испунио усхиеем због доброте,
премудрости, свезнаа и домостроа Божиег, на крау славослови Бога, учеи тиме
и нас да благодаримо Богу за егова велика добра и да Га прославамо делима и
животом.
ДВАНАЕСТА ГЛАВА

1. Молим вас, дакле, брао, ради милости Божие, да дате телеса своа у жртву
живу, свету, угодну Богу, као свое духовно богослужее.

Пошто е довоно беседио о догмама, прелази, назад на учее о моралу. Будуи
да е указао на неизрециви домостро о нама и на доброту Божиу, моли милошу
Божиом, т. представа као да моли сама милост Божиа, да се бар е застиде и да
не показуу ништа, што би е било недостоно. За шта моли?
За то да предамо своа тела, т. да их дамо у борбу. Тако се обично изражавау у
обичном говору: восковоа е дао воску у рат. Другачие речено, ми смо дужни да
свое удове предамо Богу као цару, беспрекорне и непорочне, какви и доликуу
цару. Поред тога, ми смо дужни да их дамо као жртву живу, ер кад их
умртвуемо, тада живимо по духу. удеска жртва ние, дакле, угодна Богу. Зар
Мени, речено е, треба мноштво ваши жртава (в. Иса. 1; 12)? Бог, меутим,
захтева жртве верууих, т. словесно служее.
Принесите Богу жртву хвале (Пс. 115; 8) и Жртва хвале прославие Ме (пс. 49;
23), речено е на другом месту. Словесно служее се не састои само у томе да се
Богу обраамо посредством речи, него и у томе да живимо као хришани, да у нама
не царуе никаква бесловесна страст, него да свим управа ум, да сваки за самога
себе буде архиере кои е заклати свако зло што се крие унутар ега,
замишауи да свагда стои пред Богом и да, слично првосвештенику кои стои
испред жртвеника Божиег, дрхти од страха због сваког дества и сваке речи.

2. И не саображавате се овоме веку, него се преображавате обновеем ума
свога...


101
Предлаже нам начин на кои можемо да савршавамо словесно служее. Он се
састои у томе, да се не саображавамо овом веку, ер у ему нема ничега сталног и
постоаног. Напротив, све е у ему привремено и има само споаше обличе
(схлца) а не ипостас (личност или постоану суштину). Не уподобуте се, каже
овом веку, кои нема постоану суштину, односно, не помишате на оно, што се у
ему налази.
Него се преображавате обновеем ума вашега, т. свагда се обнавате. Да ли
си сагрешио? Да ли е оветшала твоа душа? Обнови е. Мало си се поправио?
Постара се, да се све више и више поправаш, и ти еш постати нов, свагда се
преображавауи у бое. Запази да е свет назвао споашим обличем,
означавауи тиме да се он лако може уништити и да е привремен.
Напротив, врлину е именовао као стваран облик, пошто она поседуе природну
лепоту и нису о потребне споаше маске и украси. Свет има споаше обличе
да би нас увео у заблуду, док врлина показуе сво стварни лик, без маске. Због тога
смо дужни да се свагда преображавамо према врлини, да обнавамо себе од зла на
добро и од мае врлине ка вео.

Да искуством познате штае добра и угодна и савршена воа Божиа.

Рекавши нам да се свагда обнавамо и да постаемо нови, показуе каква е корист
од обновеа ума. Оно е, каже, корисно да бисте познали штае добраиугодна и
савршена воа Божиа. Она, кои е оветшао умом, не зна у чему се састои воа
Божиа, не зна да Бог хое да живимо у смиреноуму, да убимо сиромаштво, да
плачемо и испуавамо све остало што нам е од Бога заповеено. Напротив, она
чии е ум обновен, зна у чему се састои воа Божиа, и то зна управо онако, као
што су то знали удеци кои су се придржавали закона. Воа Божиа е био и
закон, али не блага, угодна и савршена. Он (закон) због тога и ние дат као главна
воа, него као (воа) прилагоена слабости удеаца.
Савршена, блага и угодна воа Божиа есте Нови Завет. Уосталом, сагласно са св.
Василием Великим, можеш то и тако да разумеш. Много е онога, што хое Бог:
нешто хое ради доброчинства према нама, и то се назива благим (добрим), будуи
да е испуено благошу (добротом). Нешто хое стога, што су Га разгневила наша
сагрешеа: то називамо злом, ер нас огорчуе, иако е егов ци - добро. Према
томе, оно што Бог хое ради нашег добра и ми смо дужни да подражавамо, док оно,
што побууе осеае жалости, не би требало да чинимо. Ми нисмо слуге зла, него
су то нечисти духови. Због тога, као прво, откри воу Божиу и види да ли е она
блага, а затим, када то дознаш, осмотри да ли е та воа и угодна Богу. Наиме,
постои много тог доброг кое ние угодно Богу, ер се савршава или
неправовремено, или пак од стране оног лица, кое не би требало то да чини.

102
На пример, добро е кад кадимо Богу; меутим, када е то учинио Озиа, то Богу
ние било угодно (в. 2. Дневн, 26; 16). Исто тако, било е добро да ученици дознау
тане, али ние било угодно да их дознау пре времена: Сада не можете носити (н.
16; 12). Кад се покаже да е нешто добро и угодно, постара се да буде савршено и
без недостатака, управо онакво, какво се захтева, и без одступаа од тога. На
пример, давати треба искрено (Рим. 12; 8), т. издашно. Меутим, уколико се то
чини са шкртошу, онда давае ние потпуно сагласно с оним, што се од ега
захтева.

3. ер кроз благодат коа ми е дата, говорим свакоме кои е меу вама: да не
мисли о себи више него што ваа мислити.

Будуи да е био смиреноуман, Павле никада ние сматрао да су егове речи
довоне него, да би их потврдио, помие или милосре Божие или благодат. а,
каже, не износим ове речи сам од себе, него од Бога, како ме е саветовала благодат
егова. Не мислите о себи више, него што ваа мислити, каже он свакоме, и
простом човеку и старешини.
Превасходно расууе о смиреноуму и подражава Господа, Кои е почео од оног:
Блажени сиромашни духом (Мт. 5; 3). Смисао егових речи е следеи: треба
мислити, односно имати узвишену мисао, али зато да бисмо мислили о небеском и
да бисмо се уздизали над земаским, а не због тога да бисмо се преузносили над
ближима. То значи: мислити о себи више него што ваа мислити.

Него да мисли целомудрено (у српском преводу: смиреноумно).

Разумност нисмо добили због тога да бисмо е претворили у преузношее, него да
бисмо е претворили у целомудреност, односно у смиреноуме. Тако говори да би
показао да е умишени изгубио разум и сишао с ума, док смиреноумни има здраве
мисли, због чега се и назива целомудреним.

Сваки по мери вере како му е Бог уделио.


103
Рекавши да не би требало да имамо високо мишее о себи, сада показуе да о
себи треба мислити скромно, помишауи да е Бог свакоме уделио меру вере.
Како су због духовних дарова многи пали у преузношее, каже да о себи треба
мислити скромно, ер е Бог свакоме уделио меру вере. Ништа не зависи од твог
успеха, него представа божанствени дар: било да е велико или мало, Бог га е
подарио. Даровима овде назива ону веру, коом су творили чуда. Постое, наиме,
две врсте вере; една припада нама, на пример: вера твоа спасла тее (Мт. 9; 22), а
друга е дар Божии, То е она вера, коа твори чуда, на пример: Ако имате вере
колико зрно горушичино, реи ете Гори ово: преи одавде тамо, и преи е, и
ништа вам нее бити немогуе (Мт. 17; 20).

4. ер као што у едном телу имамо многе уде, а сви уди немау исти посао, 5.
Тако смо многи едно тело у Христу, а поединачно уди смо едни другима.

Примером тела и удова руши велику надменост преузношеа. Тело е едно, али
има различите удове, кои врше различите раде. Исто тако и ми, верууи, чинимо
едно тело у Христу као Глави, док смо поединачно едан другоме удови, не само
мали за велике, него и велики за мале. Према томе, не преузносите се едни пред
другима ер сте, као удови, едни другима потребни.

6. Имамо пак различите дарове по благодати коа нам е дата: ако е
пророштво, нека е по мери вере.

Ние рекао да имамо вее или мае, него различите дарове. Тако и самим
именоваем смируе надмене! Осим тога, не назива их врлинама, него даровима.
То што си добио, каже, есте дар Божии, а не твое дело: то ти е подарила
благодат. Дакле, да би смирио надмене, каже да е то дато од Бога и назива га
даром. С друге стране, да би подстакао леиве показуе да за добиае дарова и ми
нешто приносимо и каже: Ако е пророштво, некае по мери вере.
Иако е то благодат, она се ние едностав-но излила, него се излива онолико,
колико може да обухвати сасуд вере, кои о е понуен. Зашто на самом почетку
помие пророштво? Можда и без неког посебног разлога, али вероватно због тога
што су се неки гордили тим даром. Ако су се гордили, зашто их Бог ние лишио тог
дара? Ради користи уди и ради наше поуке, да оне, кои имау дарове, не бисмо
осуивали онда, када греше." Ако га а", говори Бог," не лишавам Свое благодати,
ко си онда ти, да унижаваш онога, кои поседуе дар?"

104

7. Ако е служба, нека е у служеу.

Постои служба и посебан дар у црквеном чину, каква е служба седморице акона.
Овде, меутим, под речу служба подразумева свако духовно дело уопште. Ма
какву службу да си добио, каже, остани у о и не тражи ништа више. Не
преузноси се пред другима, и буди задовоан оним, што си добио.

Учитество, нека е у учеу.

Ако службу схватимо у општем смислу, у наставку се набраау ени видови. Ако
се пак под тим подразумева посебна (аконска) служба, запази како е напре
поменуо ниже а затим навео више, т. учитество, не водеи рачуна о поретку.
Самим тим нас поучава да се не гордимо и не преузносимо оним, што нама изгледа
више.

8. Ако е тешите, нека теши.

И утеха представа едан вид учитества. Под учеем уопште подразумева се
расуивае о сваком предмету, док утеха подразумева умирее речима оне душе,
коа е помуена жалошу или гневом. Нека, дакле, тешите теши и твори свое
дело, и нека се не преузноси пред другима.

Кои дае, нека дае искрено; кои управа, нека е ревностан.

Говореи о учитеству и утехи, односно о ономе што се односи на бригу о душама,
сада говори и о телесном, као о ономе што заузима друго место. Искреношу
назива издашност, великодушност, и, према томе, поучава да се дае издашно.
Наиме, никаква врлина ние врлина, уколико се не савршава на доличан начин.
Иако су имале уе, девоке га нису имале довоно, због чега су и биле одбачене (в.
Мт. 25). Управите е такое дужан да своу службу извршава бриживо и

105
мариво. Управае значи помагае речу и делом ономе, коем е потребна
помо. Будуи да е говорио о подели иметка и да, при том немау сви (иметка) у
изобиу, додае: ако си старешина, буди то на други начин, и помажи, али
ревносно, онима кои оскудевау.

Кои чини милостиу, нека чини радосно.

Претходно е рекао да треба давати искрено и издашно. Многи, ме-утим, иако
дау, чине то принудно и са жаеем. Због тога поучава да давае треба да буде
без жаеа, па чак и са задовоством и радошу. Требало би да се радуеш, што за
малу цену добиаш небо. Схвати каква е разлика измеу онога кои дае и
доброчинитеа. Дае она кои дели милостиу од онога што е добио од другога, а
доброчините е она кои дае од свог наслеа.

9. убав да не буде лииемерна.

Показуе чиме се употпууе све, што е претходно речено и каже: убав да буде
нелицемерна. Таква е истинска убав, а са ом е се све лако савршити:
доброчините е радо чинити добра дела и пружати ближем као и самоме себи.
Управите е ревносно управати, бореи се за ближег као за самога себе, итд.

Мрзеи зло, држите се добра.

Претходно е говорио о убави. Меутим, како се догаа да и убав буде штетна,
као, на пример, меу удима кои су се договорили да пачкау, апостол додае:
мрзеи зло (досл. одвраауи се од зла) т. мрзеи зло од свег срца, ер предлог
"шго" указуе на силну и мржу свим срцем. Много е оних кои, иако не чине зло,
чезну за тим. Зато, каже, захтевам да се зло мрзи свим срцем, како би се душа
очистила. Пошто сам вам наложио да убите едни друге, немоте мислити да вас
тобоже подстичем да едно другоме помажете и у равим делима. Сасвим
супротно, желим да вам буде туе не само свако раво дело, него и свака душевна
склоност ка ему. Ние довоно само да се удаите од зла, него е потребно и да
се привежете за творее добра. Због тога каже: Држите се добра, т. нека вас ка
ему води склоност и убав.

106
У том смислу е и Бог, седиууи мушкарца и жену, рекао: Прилепие се к жени
своо (1. Мос. 2; 24).

10. У братоубу будите едни према другима нежни.

а сам вас, каже, поучио убави и вама е сасвим природно да то испуните, ер сте
ви браа, роени од едне утробе, т. од купеи крштеа. Према томе, самим тим
сте обавезни да убите едан другога, ер као знак и проава братства служи
приатество, а приатество се ствара и утвруе братоубем.

Чашу чините едни друге веим од себе.

Учи их како да сачувау братоубе, односно, поштууи едан другога и узаамно
указууи почасти, ер чинити другога веим од себе значи: предухитрите едан
другога у указивау части.

11. У ревности не будите леи.

Будуи да, на први поглед, многи искрено поштуу и убе едни друге али да не
пружау руке према има, поучава их да се брину едни о другима и да самим
делима помажу ближима.

Будите духом ватрени.

Претпостава се приговор: "Како нам е могуе да у ревности не будемо леи?"
Ако, одговара, будемо пламтели духом, т. ако будемо усрдни и ревносни. Запази
такое да е будите духом ватрени изречено после набрааа многих видова
врлине. Она, кои е испунио наведено, привлачи благодат Духа и распламсава се
еговим огем.

107

Господу служите.

Кад си братоубив, кад имаш убав и остале врлине о коима е претходно
говорено, тада служиш Господу, ер Он на себе примеуе оно, што ти чиниш за
брата.

12. Будите у нади радосни.

Како е оно што апостол захтева нешто велико и тешко, сада поучава ономе, што
чини да испуее буде лако: он поучава дествовау у нади, ер нада чини душу
одважниом и храбриом у опасностима.

У невои будите трпеиви.

Нада се односи на будуност. Ти, меутим, и у садашости, каже, можеш да
задобиеш велико добро, ер те трпее у невои чини трпеивим и опитним.

У молитви (будите) постоани.

То, мисли се - молитва, значи велику помо у извршавау свега, што е претходно
поменуто. Он ние едноставно рекао:"молите се", него: будите у молитви
постоани. Ако у овом тренутку ништа не добиаш, буди постоан и достии еш
оно што желиш.

13. Помажите светима у потребама (досл. Учествуте у потребама светих).


108
Претходно е рекао: Кои чини милостиу, нека чини радосно и нека свима уопште
отвори руку. Сада пак поучава о милостии према верууима, ер их назива
светима. Ние рекао: "помажите светима", него: Учествуте у потребама. Тиме
показуе да е та помо куповина и општа корист: ти даеш новац, а они ти
узвраау небом. Осим тога, ние рекао: "у великим издацима", него: у потребама,
како бисте удовоили потребама светих. Како да нису сурови и слични зверима
они, кои не помажу светима у иховим (неопходним) потребама?

Будите гостоубиви (досл. Ревнуте на гостоубу).

Ние рекао: "Будите гостоубиви", него:ревнуте на гостоубу. Тиме нас
поучава да не ишчекуемо када е сиромаси дои код нас него да сами притекнемо
к има и да их сами доведемо код нас, као што су чинили Авраам и Лот.

14. Благосиате оне кои вас гоне, благосиате а не куните.

После учеа о братоубу и о убави према своима, износи, назад, поуку и о
томе, како би требало да се понашамо према неприатеима. Ние рекао: "не
опомиите се увреде", него: благосиате, а затим е додао: не куните, како не
бисмо проклиали, него само благосиали. Ко благосиа оне, што га прогоне
Христа ради, показуе да он с радошу трпи због убеног. Она пак кои
проклие показуе да се не радуе и открива да не уби Онога, због коег га
прогоне.

15. Радуте се с радоснима, и плачите с онима кои плачу.

Потребан е снажан дух, не само да не бисмо завидели, него и да бисмо се радовали
с радоснима. То показуе душу, коа е у потпуности слободна од зависти. Ово
значи далеко више него плакати с онима кои плачу, ер на плач подстиче и сама
природа, привлачеи ка састрадау. Поучава нас, дакле, и едном и другом, т. и
састрадау, и расположеу коем е туа завист, према свима па чак и према
прогонитеима.


109
16. Будите едне мисли меу собом.

Опет расууе о смиреноуму ер е било природно што е у Риму, као у
престоници, била присутна болест гордости. Смисао изреченога е следеи:
"Сматраш ли себе великим човеком? Онда и брата сматра таквим. Ти подозреваш
да е он мали и нискога срца? Изнеси такав суд и о себи. На та начин еш смирити
свое преузношее и нееш га се гнушати као да си, тобоже, бои од ега, него
еш почети да га поштуеш као равног себи и као самога себе.

Немоте гордо мислити, него се дружите са смиренима.

Поучава како се може испунити оно, што е претходно речено, односно: ако не
будемо гордо мислили и ако се будемо дружили са смиренима, ако почнемо да
подражавамо унижене и презрене, т. ако будемо снисходили и прилагоавали се
има.

Не сматрате сами себе мудрим.

Не мислите да сте у свему довони сами себи и да вам нису потребни савети
других или оних, кои вам наговештавау шта би требало чинити. Мосе е беседио
са Богом, па се и поред тога саветовао са своим тастом.

17. Никоме не узвраате зло за зло.

Ако прекореваш другога због тога што е учинио зло, зашто га подражаваш и сам
чиниш зло? Ние рекао: "немо чинити зло верууем", него: никоме, без обзира да
ли е он незнабожац или неко други.

Настоте добро чинити пред свима удима.

110

Не говори тако због тога, што ми живимо за славоубе, него да не бисмо давали
повода да нас прекоре они, кои желе да то учине. Захтева да живимо без саблазни
и без спотицаа, ер е много оних кои мотре на нас и на све оно што се нас тиче.

18. Ако е могуе, колико до вас стои, будите у миру са свима удима.

Прекрасно е рекао: Ако е могуе, колико до вас стои. Понекад е немогуе бити у
миру, на пример, кад се води борба за благочеше или за увреене. Према томе,
саветуе: испуава своу обавезу и никоме немо дати прилику за неприатество
и помету. Ако видиш да вреау благочеше, одважно устани и бори се за истину.
Немо се, меутим, борити против човека, него против безбожништва. Што се тиче
човека, на ега се сажали и поштеди га. На та начин е бити могуе и оно, што се
рание чинило као немогуе. Што се тебе тиче, ти си у миру с им, а битку водиш
едино с безбожништвом.

19. Не чините освету за себе, убени, него подате место гневу Божием, ере
шписано: Моа е освета, а у вратити, говори Господ.

У односу на оне, кои вас вреау, подате, каже, место гневу Божием. Ако се
будете светили за саме себе, Бог се нее светити за вас. Ако пак опростите, Бог е
се строжие осветити. Наводи и сведочанство, коим потвруе свое речи. Говори
то ради утехе малодушнима, ер они ништа друго не желе, него да виде како су
ихови неприатеи кажени због их.

20. Ако е, дакле, гладан неприате тво, нахрани га. Ако е жедан, напо га;
ер то чинеи, згрнуеш живо угеве на главу егову.

Овде се од вас захтева навиши степен мудроуба. Шта а кажем, расууе, да би
требало да живите у миру? Заповедам чак да им чините добра дела. Рекао е:
Згрнуеш живо угеве на главу егову, снисходеи према малодушности
увреених, ер е човеку наприатние да види како е кажен егов неприате.

111
Тиме као да каже: "Да ли желиш да се осветиш? Чини му добро, и тако еш му се
много аче осветити." Зато е и рекао: Згрнуеш живо угеве на главу егову,
означавауи тиме велику казну. У том смислу е и претходно говорио: Дате
места гневу Божием.

21. Не да да те зло победи, него победи зло добрим.

Овде показуе да неприатее не смемо хранити уз мисао да емо на та начин на
их привуи веу казну. Смисао реченога е следеи: Не да да те зло победи,
односно, не чини то у намери да се осветиш и не подражава онога, кои чини зло
(ер то значи бити побеен), него се труди да га победиш своим доброчинствима и
да га одвратиш од злобе. Оно, дакле, што е претходно рекао, говорио е у намери
да укрепи малодушне, а сада е изложио оно савршение.
ТРИНАЕСТА ГЛАВА

1. Свака душа да се покорава властима кое владау.

Изложивши слушаоцима довоно поука о моралу и научивши их да буду
благонаклони чак и према неприатеима, излаже и ово саветовае, поучавауи
сваку душу - било да е свештеник, монах или апостол - да се покори старешинама
(управитеима), ер то не поткопава благочеше. Апостол ова савет излаже с
цием да покаже да Еванее не поучава издаи или непокорности властима, него
благородном мишеу и потчиавау.

ер нема власти да ние од Бога, и власти што постое од Бога су установене.

Шта то говориш? Зар е сваког старешину поставио Бог? "Не, а то не говорим",
одговара. а сада не говорим о сваком старешини поединачно, него о самом
старешинству. То, што постои старешинство, и што едни управау а други су
потчиени, и што се виши не мешау са нижима, а називам делом премудрости
Божие.

112
Ние рекао: "нема старешине", него: нема власти да ние од Бога. Према томе,
кажем, расууем о самом предмету, т. о власти. Слично томе, када Премудри
говори: Од Господа е разумна жена (Приче Сол. 9; 14), он не говори да Бог
седиуе свакога кои ступа у брак, него да е брак установио Сам Бог. Дакле, ма
коу власт да разматрам - било да е то власт оца над сином, мужа над женом или
све остале, па чак и оне кое постое меу животиама, т. меу пчелама,
ждраловима или рибама - све су оне установене од Бога.

2. Зато ко се противи власти, противи се уредби Божио, а кои се противе
примие осуду на себе.

Да верууи не би могли да кажу: "Ти нас понижаваш, ер сгарешинама
потчиаваш оне, кои треба да добиу Царство небеско" показуе да се она, што се
потчиава властима, потчиава и Богу или пак, што е далеко страшние, да се
она, што се противи властима, противи и Богу Кои е установио старешинство.
Она што се противи бие, дакле, кажен и од Бога и од уди. Он е то наговестио
рекавши: Кои се противе, примие осуду на себе.

3. ер старешине нису страх за добра дела, него за зла. Хоеш ли пак да се не
боиш власти? Чини добро, и имаеш похвалу од е.

Чега се плашиш и од чега страхуеш? Зар е те старешина кудити ако чиниш
добро? Зар е он страшан за тебе, ако ревнуеш на врлини? Напротив, ако чиниш
добро, старешина е те похвалити. Он е толико далеко од тога да те застрашуе да
те чак и хвали.

4. ер е (старешина) слуга Божии, теби на добро.

Он, каже, садествуе вои Божио. На пример, Бог ти саветуе да будеш
целомудрен, а старешина то исто прописуе законима. Бог ти саветуе да не будеш
користоубив и лопов, док е старешина поставен за судиу таквима. Према томе,
старешина нам е помоник у добрим делима, ако му се предамо.


113
Ако ли зло чиниш, бо се, ер не носи мача узалуд.

То значи да наш страх не узрокуе старешина него наши пороци, због коих и мач
старешине, односно власт, кажава. Старешина, каже, не носи узалудно мач, него
га носи зато, да би кажавао порочне.

ер е Божии слуга, осветник, да излие гнев на онога кои зло чини.

Кад старешина хвали врлину, он испуава воу Божиу. И када употреби мач, опет
е слуга Божии, кои штити врлину и прогони порок. Многи чине добро не толико
због страха Божиег, колико због страха од старешина. Услед тога, када старешина
штити врлину и кажава порок, он е слуга Божии.

5. Зато е потребно покоравати се не само због гнева, него и због савести.

Неопходно ти е, каже, да се покориш не само зато да не би, као непокоран,
искусио гнев Божии и гнев старешине и био изложен неподношиво казни, него и
зато, да се не би показало да си несавестан и неза-хвалан Доброчинитеу.
Старешинства обезбеуу државама велика доброчинства. има се подржава наше
благостае, и да она не постое, одавно би се све срушило због тога, што би ачи
прогутали слабие. Нека те, каже, твоа сопствена савест убеди да поштуеш
старешине, кое ти обезбеуу толико добара.

6. ер због тога и порезе плааше.

Ти, каже, сам сведочиш да ти старешина чини добра дела зато што му даеш
награду, очигледно као оном кои промиша о теби. Ми од почетка не бисмо
плаали порезу, кад не бисмо знали да емо на та начин имати користи од
старешина, кои неуморно бдиу уместо нас док смо ми слободни од брига о томе.


114
ер су службеници Божии, кои се тиме стално баве.

Зато е и Богу угодно да платимо порезу еговим службеницима. Бог хое да у
граанском друштву буде мирно, да се живи врлински и да се побеуе порок.
Старешине у томе и служе вои Божио, будуи да се брину о општем спокоству
и неуморно се старау да ми живимо у миру и тишини. Ако пак неко употреби
старешинство за зло, то не говори ништа против користи од самог старешинства.

7. Подате, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу - порезу, коме царину -
царину, коме страх - страх, коме част - част.

Захвалност старешинама е, каже, твоа неизбежна дужност. Свакоме, коме су
поверена различита старешинства, пода што си дужан: коме следуе пореза, т.
општа пореза, томе плати порезу; коме следуе земарина, пода му земарину.
Немоте, меутим, давати само новац. Подате и страх, т. поштовае,
страхопоштовае и доличну почаст. Због тога и додае: коме част - част.
Постое пак две врсте страха. едно е страх, какав осеау преступници, и то е
страх кои потиче од нечисте савести. Та страх е апостол ош рание одбацио.
Постои меутим, и други страх, кои они што убе осеау пред онима кое убе.
Та страх е навиши степен поштоваа, као што е речено: Нема оскудице онима
кои га се бое (Пс. 33; 10) и Страх Господи е чист и остае у век века (Пс.
18;10). Под овим сграхом се подразумева страхопоштовае.

8. Не будите никоме ништа дужни, осим да убите едан другога.

Друге дугове, каже, подате. Меутим, никад немоте пожелети да отплатите убав,
и нека она буде ваш стални дуг. Ако ближем свагда показуеш убав, немо ни
помишати да сутра можеш да га запоставиш. Напротив, свагда има на уму да
имаш едан дуг - да убиш ближег. ер кои уби другога испунио е закон.

9. ер оно: не чини преубу, не уби, не укради, не сведочи лажно, не пожели и
било коа друга заповест испуава се у ово речи: уби ближег своега као
себе самога.

115

Ко уби ближег, испунио е закон. Сваки е дужан да уби ближег зато, што од
ега и од убави према ему добиа толико доброчинстава да испуава васцели
закон. Ние рекао: "допууе се", него: испуава се, т. у то заповести се сажето
садрже све остале, ер е почетак и кра врлине - убав. Осим тога, закон захтева
убав у вишем степену: уби, каже, ближег као себе самога.
Наш Господ захтева ош више и саветуе да ближег убимо више него саме себе,
ер нас учи да едни за друге положимо душу (в. н. 15; 13).

10. убав не чини зла ближему; убав е, дакле, пуноа закона.

Показуе да убав поседуе и едно и друго савршенство. Кад каже да убав не
чини зла ближем означава да е она уздржавае од зла, а речима: убав е пуноа
закона указуе да е она творее добра. Дакле, убав у нама ствара врлину, на коу
указуе закон, у сво ено пуноти.

11. И ово тим пре што знате време, да е ве час да устанемо од сна.

Дужни сте, каже, да веома високо цените убав, а кроз у и све остале врлине.
Наступило е такво време. Близу е дан васкрсеа, близу е дан суда, и ми морамо
да се пробудимо из сна и нерада и да будемо спремни за дела достона васкрсеа.

ер нам е сада спасее ближе него кад поверовасмо.

Вероватно е да су они на почетку, након свог преобрааа, били ревноснии и да
су затим, током времена, охладнели. Због тога каже:" Сада смо ближе будуем
веку", ер ега подразумева под спасеем. Назвао га е тако с егове бое стране,
ер он за грешнике ние спасее, него пропаст. Приближавауи се будуем
животу, дужни смо да изоштримо (поачамо) своу пажу. О томе говори и у
наставку.


116
12. Но поодмаче, и дан се приближи.

Односно, но е се ускоро окончати. На пример, претпоставимо да се но састои
од дванаест часова. Кад прое десет часова, кажемо да е но поодмакла, уместо да
е прошла и да се приближила крау. Но означава садаши век, ер се у ему
многи налазе у тами, и живот свакога е прекривен тамом. Дан означава будуи век,
како због светлости правед-ника, тако и зато што е се тада открити тане свих. У
Еванеу се даном назива садаши век, ер у егово време треба делати. Но пак
означава (у Еванеу) будуи век, ер тада нико не може да дела (в. н. 9; 4).

Одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оруже светлости.

Делима таме е назвао грешне поступке, као нешто што е тешко, повезано с
многим непогодностима и изложено хиадама опасности, чак и у садашем веку.
Оружем светлости назвао е врлинске поступке, ер оне, кои их поседуу, слично
оружу штите од опасности, и чине их светлим као оруже светлости. Речима:
одбацимо и обуцимо се показао е лакоу и едног и другог, т. и удааваа од
равих дела и обрааа ка врлини. Као што ние тешко скинути (одбацити) одеу и
обуи другу, тако се може и удаити од порока и пригрлити врлина.

13. Да ходимо (да се понашамо) иошшено (долично) као по дану.

Претходно е рекао: дан се приближио. Сада показуе да е он ве наступио и учи
нас да се у ему долично понашамо. Доличношу е привлачио оне, кои су
уживали славу меу народом. Ние рекао: "понашате се", него: да се понашамо, и
тако сво савет учинио приличниим. Ништа ние тако наказно као грех, нити ма
шта узрокуе толико приатности као врлина.

Не у пировау и пианству.


117
Не забрауе да се пие, него да се пие неумерено. Не забрауе употребу вина,
него пианство. Пировае подразумева пианчее седиено с увредама, што се
такое назива и недоличношу у пианству.

Не у разврату и бестидности.

Пошто е претходно говорио о пианству, сада говори о злу кое од ега происходи,
ер разврат потиче од пианства. Овде се пак не забрауе (законито) општее са
супругом, него блуд.

Не у сваи и зависти.

Угасивши зло кое се раа од пожуде, сада гаси и зло, кое се раа због гнева.
Ништа у то мери не распауе пожуду нити тако распламсава гнев, као пианство и
распуштеност у пианом стау. Од зависти потиче раздор и сваа ер она, кои
завиди другоме, долази и до свае. Због тога е, одбацивши свау, дошао и до
еног почетка, т. до зависти. Свау и завист помие заедно с развратом због тога,
што од разврата потичу прекори и рушее домова.

Него се обуците у Господа Исуса Христа.

Скинувши са нас греховну одеу, украшава нас и облачи, али не ви-ше у оруже
светлости него - шта ош може више да нас престраши - чини да наша одежда буде
Сам Владика. Она, кои е обучен у ту одеу, поседуе сваку врлину.

Старае за тело не претварате у похоте.

Не забрауе бригу о телу, него похоте. Брините се, каже, о телу, због здрава, а
не због испразности. Кад би упалио пламен и распламсао пе на своу штету, то
више не би било старае. Стара се само о томе, да имаш здраво тело; за оно, што

118
е изнад тога, немо да се стараш и не распламсава телесне похоте, него сву своу
бригу обрати ка духовном.
ЧЕТРНАЕСТА ГЛАВА

1. А слабога у вери примате без расправаа у мишеима.

Многи од удеаца, кои су поверовали, и после свог преобрааа очували су
прописе везане за храну, уздржавали се од свиског меса и нису се усуивали да у
потпуности одступе од закона. Да их не би разобличили како се уздржавау само од
свиског меса, уздржавали су се од сваког меса уопште и хранили су се бикама.
Други су били савршении, нису пазили ни на шта слично и били су прекоревани од
оних, што су се уздржавали.
Павле се плашио да би они савршении, ако неправовремено и на неодговарауи
начин разобличе несавршене, могли да их удае од вере. Због тога мудро приступа
делу, бринуи се о користи и за едну и за другу страну. Он се ние одважио да
онима, што су прекоревали, отворено каже: "Ви раво поступате", како несавршене
не би утврдио у очувау (старих) обреда. Исто тако, ние се усуивао ни да
разобличитеима каже: "Ви добро поступате", како ихове нападе не би учинио
ош силниим.
Напротив, износи савет, кои е прилагоен и еднима и другима. Чини се да е
егово разобличее у вео мери било управено ка ачо страни иако, у суштини,
сва егова сила пада на слабиу страну. Одмах на почетку, он е изразом "слабога"
указао на егову болест. Када каже: примате, указуе да му е потребна велика
брига, што и есте знак егове крае слабости. Без расправаа о мишеима,
односно, не осууте га због слабости, не саблажавате се, и нека вас не смууу
многе помисли, него свесрдно настоте да га као слабог исцелите.

2. ер едан веруе да сме све ести, а кои е слаб еде зее.

Прави пореее измеу савршеног и несавршеног и каже да савршени, задобивши
одважност по вери, еде сву храну без разлике, док слаби еде зее. Због тога ова
други заслужуе исцелее а не прекор.


119
3. Кои еде, нека не презире онога кои не еде; и кои не еде, нека не осууе
онога кои еде, ер га Бог прими.

Они, кои су као савршени ели све, унижавали су оне, кои нису ели, као
маловерне и ош увек привезане за удество. С друге стране, они кои нису ели,
осуивали су оне, што су ели све, као неуздржане. Како су меу има многи
дошли из многобоштва, каже: Бог га прими, т. открио му е Своу неизрециву
благодат. Зашто ти с им расправаш о закону, кад га е Христос оправдао?

4. Ко си ти што осууеш туега слугу? Своему Господару он стои или пада.

То говори савршеном, удаууи га како од унижаваа, тако и од осуиваа.
Савршени су чинили и едно и друго, ер су и унижавали и осуивали несавршене.
Уосталом, на прикривен начин, разобличее овде пада и на несавршене. Не
забрауем ти, каже, да судиш због тога, што понашае другог не заслужуе осуду,
него због тога што е он туи слуга, т. ние тво него Божии. Иако е слаб, он ние
престао да буде слуга, и зато не би ни требало очаавати због ега. Укрепууи
слабога, ние рекао: "пада", него: стои или пада. Било да му се догоди едно или
друго, Господу припада право да суди и о губитку палог и о добитку онога што
стои.

Али е стаати, ер е Бог моан да га усправи.

Речима: Али е стаати показуе да се он толико колеба и да е дошао дотле, да
само Бог може да га усправи. То говоримо о сасвим безнадежним удима.

5. Тако едан разликуе дан од дана, а други држи све дане да су еднаки.

едан се исцрпивао гладоваем или се у одрееним данима уздржавао од
свиског меса, док су други узимали храну и осуивали оне кои посте. За их се
каже да едан суди овако а други онако, иако е ствар неважна и не би због тога

120
требало нападати брау. У томе снисходи ка прекоренима, ер су они ош били
нови у вери.

Сваки нека е осведочен у уму своме.

Кад е реч о догмама, не смемо посгупати према увереу (сведочеу) свога ума,
него се чврсго морамо придржавати онога што смо добили, чак и ако би нам анео
са неба обзнанио нешто друго. Овде е пак реч о посту и елу. Они, кои су се на то
спотакли, ош су нови у вери и потребно им е снисхоее. Због тога е било
потребно да им се покаже одреена попустивост у погледу живота, устроеног са
навеом тачношу.

6. Кои разликуе дане, Господу разликуе, а кои не разликуе, Господу не
разликуе.

Ко, каже, разликуе дане, Господу их разликуе, као побожан. И ко не разликуе
дане, Господу их не разликуе, као она кои е савршении у Христу и кои се
издигао изнад правила закона.

Кои еде, Господу еде, ер благодари Богу; и кои не еде, Господу не еде, и
благодари Богу.

За едно, каже, питамо, а то е да ли то чине Христа ради, и да ли и она што еде, и
она што не еде, благодаре Богу? Оно, што се тако савршава, не подлеже оптужби
и клевети. Говори то, као што сам рекао, зато што су Римани ош били нови у
вери. Меутим, на прикривен начин наноси ударац онима, кои су се ош
придржавали удества. Како да благодари она, кои се ош придржава закона?
Према томе, благодари само она, коиеде.

7. ер нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи. 8. ер
ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо.

121

Ми, каже, имамо Господа Кои брине о нама и Кои наш живот сматра за добитак, а
нашу смрт за губитак. Ми, дакле, живимо или умиремо не само за себе саме, него и
за Господа. Животом се овде назива живот у вери, а смру отпадае од вере. Због
тога Господ нипошто нее допустити да умремо по вери, док су они, кои су се
чинили слабима, отпали од е.

Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господи смо.

Од смрти по вери прелази на природну смрт, ер сада о о расууе. Живимо ли,
каже, природним животом, Господи смо. Ако умиремо природном смру, опет
припадамо Господу.


9. ер зато Христос и умре и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима.

Нека те, каже, то увери, да се Господ брине о исправау слабих. Зар Она, Кои е
пролио крв и умро да би био наш Господ, може а да се не брине о онима, кои су
постали егове слуге? То нас подсеа на оно, што обично говоримо:" Да ли е
могуе да се неко не брине за свог слугу, коег е тако скупо платио?" И ако се,
каже, брине о мртвима, онда е се утолико пре бринути о живима. Све то говори с
цием да постиди удествууег хришанина и да га убеди да просуди колико е,
придржавауи се ош увек закона, неблагодаран Христу, Кои е умро за ега.

10. А ти, зашто осууеш брата свога? Или ти, зашто ниподаштаваш брата
свога? ер емо сви предстати суду Христовом.

Зашто ти, кои не едеш, осууеш као неуздржаног свог брата, кои еде? Зар зато
што еде? Он е брат, и ти не смеш да унижаваш сопствени уд. Зар еш ти дати
одговор за ега? Он е сам предстати на суду, и сам е понети казну. Видиш ли
како, управауи реч ка савршеном, наводи страх и на самог удествууег, кои
е такое морати да да одговор на Страшном суду?

122

11. ер е писано: Жив сам а, говори Господ, поклоние Ми се свако колено, и
сваки език исповедие Бога. 12. Дакле, сваки е од нас дати Богу одговор за
себе.

О томе да е нам се судити као што господар суди слугама, говори и сведочи
пророк. Речима: Поклоние Ми се свако колено, и сваки език исповедие Бога
показао е навиши степен потчиености. Исповедие, т. дае одговор о ономе,
што е учинио. Коме? Не закону, него Христу. Зашто се, дакле, потчиаваш
закону?

13. Зато да не осууемо више едан другога, него се више о томе старате да не
поставате брату спотицае или саблазан.

И едан и други, каже, оставите препирку коа постои меу вама. Ни ти, кои едеш,
немо несавршеном давати повод за спотицае. Ни ти, кои не едеш, немо брату
давати прилику за саблазан због очуваа удеских закона. Спотицае и саблазан
су узаамно прилични едном и другом лицу.

14. Знам и уверен сам у Господу Исусу Христу да ништа ние нечисто по себи,
осим кад ко мисли да е нечисто, ономе е нечисто.

Поучивши да не треба рекоревати слабога, назад поучава и о храни, саветууи
слабога да се не плаши и не бои хране као нечисте. а, каже, знам и уверен сам, али
не према удским умоваима, него у Господу Исусу, да ништа ние нечисто по
себи, односно, да не постои ништа нечисто по природи, него да га нечистим чини
слободна воа онога, кои га употребава. Оно е само за ега едног оскрнавено
и нечисто, али не и за све.

15. Ако ли се брат тво због ела жалости, ве не поступаш по убави.


123
Овде се обраа савршеном и поучава: " Ако си хтео да сачуваш убав, чак и кад
храна и по хиаду пута не би била нечиста по природи, требало е да се уздржиш
од свиског меса, да се не би ражалостио тво саблажени брат." У наставку
додае:

Не губи елом своим онога за кога Христос умре.

Ти, каже, расправом о храни погубуеш и квариш брата, кои е у Христовим
очима толико драгоцен да е Он и умро за ега! Приметивши да ти, за разлику од
ега, едеш свиско месо, постао е ош упорнии у томе и, страхууи да не
отпадне од Христа, на крау се у потпуности привезао за закон.

16. Нека се, дакле, не хули на ваше добро.

Ти имаш савршенство у вери (ер е оно именовано речу добро). Немо стога да
злоупотребаваш свое савршенство и немо давати повод да се хули на ега. Ако
ти, будуи савршен, погубуеш несавршенога, дао си повод да се хули на добро
кое поседуеш. Ти, меутим, разумеш да е и наше учее добро, и да оно не жели
да се подвргне хули неверууих, када виде расколе и саблазни кои се тичу хране.

17. ер Царство Божие ние ело ни пие.

Ми неемо тиме заслужити благовоее Божие. Ако, каже, не едеш, зар е те то
одвести у Царство Божие? Прекоревауи их због тога, што то сматрау важним,
поменуо е и пие.

Него праведност и мир и радост у Духу Светоме.

У Царство Божие уводи праведност т. све врлине, непорочан живот и мир са
братом, а не неприатество; уводи радост коа потиче од сагласности, а не жалост

124
коа потиче од прекора. Будуи да мир и радост могу потицати и од равих дела,
додао е: У Светом Духу. а говорим, каже, о радости и миру у Светом Духу.
Велики Златоуст е дубоко обаснио, зашто е Павле поменуо праведност. Због тога,
каже он, да би доказао да она, кои се ние уздржавао од свиског меса, вреа
брата у погледу спасеа, кое е Христос Своом смру задобио за ега. Насупрот
томе, она што се уздржавао због брата, очувао е правду коа и води у вечно
Царство.

18. Кои овим служи Христу, угодан е Богу и удима вредан.

Овде наговештава да су савршени прекоревали слабе услед славоуба. Ако, каже,
желиш да ти се уди диве, подстакни их на то не толико савршенством, колико
миром, и другим врлинама. Управо тиме треба служити и угаати Богу, а не тиме
што едеш свиско месо.

19. Старамо се, дакле, за оно што доприноси миру, и узаамном напретку.

О миру е говорио несавршеном, зато што ова ние имао мир. О узаамном
напретку говорио е савршеном, да не би поколебао брата, саблажавауи га.
Уосталом, рекавши: узаамном, упутио е свое слово и едном и другом. Тиме, што
е напре поменуо мир а затим напредак, показао е, да е без мира тешко
напредовати.

20. Не руши дело Божие због ела.

Делом Божиим назива спасее брата. Не нарушава, дакле, оно, што е за ега
задобио Бог, и то ради хране, односно, ради неуздржаваа од свиског меса, како
би и ти задобио корист.

ер е све чисто; него е зло за човека, кои еде са спотицаем.

125

Пошто е строго запретио савршеном, уплашио се да е се слаби утврдити у равим
помислима. Зато се опет окрее догмату (= учеу вере) и каже да е све чисто, али
да е зло за онога, кои еде с нечистом савешу и након што се саблазнио. Наиме,
ако би несавршени, кои е свиско месо сматрао за нечисто, почео да га еде под
принудом, претрпео би велику штету. Зато си дужан да га напре увериш да е све
чисто.

21. Добро е не ести меса и не пити вина и не чинити оно, на шта се брат тво
спотиче, или саблажава, или слаби.

Ти, каже, присиаваш брата да еде оно, што се не усууе да окуси, а а кажем да
си ти дужан да се уздржаваш од свега што саблажава брата, не зато што е то зло,
него зато, што се он саблажава.
Речу: спотиче показао е, да е он ослепен, ер се слепи спотичу. Саблажава се
пак као лакомислен а слаби као маловеран. Све то привлачи снажниег да помогне
брату, као потпуно слабом.

22. Ти имаш веру? Има е сам за себе пред Богом.
 
Овде потано наговештава да е савршени услед славоуба испоавао свое
савршенство. Каже: "Ти хоеш да ми покажеш да си савршен у вери у погледу
хране, верууи да е све добро и чисто? Не показу то мени, него се задовои
сведочеем свое савести пред Богом, Коем то показуеш."

Блажен е она ко не осууе себе за оно, што нае за добро.

Иако други не виде твое блаженство, буди задовоан самим собом, ако не
осууеш самога себе и ако те твоа савест не осууе у ономе, што си изабрао.
Разуми то само у погледу овог предмета, т. у погледу хране.


126
23. А кои сума, осуен е ако еде, ер не чини по вери; а све што ние од
вере, грех е.

Ко сума, каже, и ко се ние убедио да еде, та самога себе осууе. Зашто? Не
зато, што е храна нечиста, него зато, што ние уверен да е она чиста и мисли да у
дотиче као нечисту. Ко ние убеен и не веруе да е храна чиста, него у еде с
нечистом савешу, та, наравно, греши.

24. А Ономе кои вас може утврдити по еванеу моему и проповеди Исуса
Христа, по откривеу тане о коо се утало од вечних времена, 25. А сад
обавене и кроз списе пророчке, по заповести вечнога Бога, обзнаене свима
незнабошцима за послушност вери, 26. единоме премудроме Богу кроз Исуса
Христа, ему слава у векове. Амин.

Завршавае савета молитвом свагдаши е обича апостола Павла. Тако поступа и
сада. Он се моли за несавршене, и не само да их речима поучава, него и у
молитвама тражи помо од Бога. Веза меу речима е следеа:
Ономе кои вас може утврдити кроз Исуса Христа слава у векове. Амин. Кои вас
може утврдити. Вас, слабе и колебиве. На кои начин?
По еванеу моему, т. да бисте одржали оно, чему вас поучавам. Мое еванее и
проповед Исуса Христа едно су исто, ер то ние наше учее, него егови закони.
По откривеу тане. Знак е навее части то, што смо постали учесници у тани,
т. у ствари коа е одавно предодреена, али е сада обавена кроз пророчке списе.
Зашто се нечега плашиш, слаби? Да едеем свиског меса не одступиш од
закона? Меутим, сва Писма обзнауу ту тану, коа уводи неразликовае хране.
То се чак савршава према заповести вечног Бога. Твоа дужност е да не
противуречиш, него да веруеш и да се покориш Богу, ер вера захтева послушае а
не знатижеу. Осим тога, тако веруу сви народи, ер е та тана свима постала
позната. Како то да ти и дае ропски служиш закону? едином премудром Богу
рекао е зато, да би Бога разликовао од анела и нас, али нипошто и од Сина, ер е
премудрост Очева - Син. Дакле, слава Ономе, Кои е открио тану, а не закону
коем ти и дае прибегаваш, пазеи на разлику у храни.
Речи: Кроз Исуса Христа могу се, као што е речено, сединити на следеи начин:

127
Кои нас може утврдити кроз Исуса Христа. Меутим, оне се могу разумети и
овако: откривено свим народима кроз Исуса Христа, ер е тану народима открио
Она исти, Кои е и ученике послао да науче све народе.
ПЕТНАЕСТА ГЛАВА


1. Дужни смо пак ми аки слабости слабих носити, и не себи угаати.

Након молитве, опет излаже савет и наслауе савршене тиме, што их постава
упоредо са Собом, називауи их акима. Ние рекао едноставно:" слабости", него
слабости слабих. Удвостручио е израз, да би их привукао ка веем милосру.
Након што е говорио о нашо обавези да носимо слабости слабих, поучава и како
да е испунимо. За то е, каже неопходно да не тражимо едино своу корист.

2. Сваки од нас нека угаа ближему на добро ради напретка.

Другим речима, нека сваки чини оно, што е угодно ближем, и нека служи брату,
али само на добро. Да неко од савршених не би рекао: "Ево, и а водим брата ка
добру", додае: ради напретка. Иако е добро то што сада чиниш, оно е
неблаговремено, и твое дело се претвара у разарае, будуи да неблаговремено
разобличее не води напретку.

3. ер ни Христос не угоди Себи, него као што е написано: Ружеа оних кои
Тебе руже падоше на Мене.

Апостол нам указуе на Христов пример. Да е Он хтео да угоди Себи и да тражи
Свое, могао е да избегне поруге и да не претрпи оно, што е претрпео. Он то,
меутим, ние хтео, него е на Себе прихватио страдаа, код многих задобио раву
славу, био сматран немоним па чак и варалицом и злочинцем. О ему су
говорили: Друге си спасао, а Себе не можеш да спасеш (Мт. 27; 42). Тако су
ружеа оних кои Тебе руже, Оца, у Старом Завету, пала на Мене (Пс. 68; 10), Твог
Сина. И то ние ништа ново.

128

4. ер што се рание написа за нашу се поуку написа, да кроз трпее и утехом
Писма имамо наду.

То е, каже, било рание написано да бисмо га подражавали. Овде их саветуе и
трпеу у искушеима, говореи да, укрепени Писмима, трпимо, и трпеем
покажемо живу и постоану наду у себи. Она кои трпи показуе да у себи има наду
у будуа добра, а она, кои не трпи, изгубио е наду.

5. А Бог трпеа и утехе нека вам да исто да мислите меу собом по Христу
Исусу.

Показуе да нам Бог с Писмима дае трпее и утеху. Као Дароватеа и Узрочника
тих добара, назива Га Богом трпеа и утехе. Такое Га моли да им подари да
исто мисле меу собом. убави е своствено да о ближем мисли оно исто, што
неко мисли о себи. Како е та убав миранска (световна), додао е: по Христу
Исусу, односно, мислите оно, што е угодно Исусу Христу.

6. Да би еднодушно, едним устима славили Бога и Оца Господа нашега Исуса
Христа.

Шта е плод единомислиа? Прославее Бога не само едним усти-ма, него и
едном душом (ер то значи реч: еднодушно). Овде би реч Бог требало оделити, и
везати е за претходно, а затим читати од новог почетка: И Оца Господа нашег
Исуса Христа. Уосталом, нее бити неприлично ако се те речи и не буду одвоено
читале, т. подразумевауи Бога и Оца у односу на едног Истог, т. Христа, ер Бог
Отац есте Бог Христу по човечио природи, а Отац по божанствености.

7. Зато примате едан другога, као што е и Христос примио вас на славу
Божиу.


129
Понава претходни савет и наводи Христа као пример, да бисмо и ми примили
едан другога, ер и то служи на славу Божиу. Наше единство е навише
прославити Бога, као што е речено: Поверовае свет да си Ме Ти послао, ако
ученици едно буду (н. 17; 21-23). Напротив, наше несугласице срамоте Бога ер
незнабошци, видевши да хришани нису меусобно сагласни, оптужуу саму веру.

8. Али кажем, да е Исус Христос био слуга обрезаа истине ради Божие, да
утврди обеаа оцима.

Држи се преашег предмета беседе и, показууи да Христос ние Себи угаао,
него да е све прихватио ради нас, убеуе незнабошце да се не преузносе пред
онима кои су поверовали из удаизма. Наиме, удеци су се спасавали према
обеау кое е дато иховим оцима, а незнабошци само по милосру и
човекоубу. Такав е смисао реченога. Аврааму е дато обеае да е егово
семе наследити зему (1. Мос. 13; 15). Меутим, сви они кои су потекли од
Авраама постали су достони казне, ер су нарушили закон и постали недостони
обеаа. Зато е дошао Христос и испунио закон, прихвативши, како остало, тако и
обрезае. Испу-нивши закон, примивши обрезае и поставши семе Авраамово, Он
е угасио гнев Божии и учинио нас способнима да примимо обеае. Он е
обрезае примио због тога, да обеае Божие не би било узалудно, а не због тога
да би утврдио закон. Зашто се ти, удествууи, привезуеш за закон, кои те довео
у опасност да изгубиш обеае?

9. А незнабошци да прославе Бога због милости.

Они, кои су потекли из удаизма, иако су били недостони, имали су обеае. Ти,
кои си призван из незнабоштва, спасен си едино човекоубем. Због тога си
обавезан да посебно прославаш Бога. Бог се прослава онда, кад живите у
меусобном савезу и единству, кад ти носиш слабе.



Као што е написано: зато у Те признати меу незнабошцима, Господе, и
певау имену Твоему. 10. И опет Говори: веселите се, незнабошци, с народом

130
еговим. 11. И опет: Хвалите Господа сви незнабошци, и славите Га сви
народи. 12. И опет Исаиа Говори: Бие корен есеев, и кои устаде да влада
над незнабошцима, у ега е се уздати незнабошци.

Навео е сва та сведочанства као доказ да призвани из незнабоштва морау живети у
единству и бити у единомислиу с онима, кои су дошли из удаизма. Смируе их,
да се не би преузносили пред призванима из незнабо-штва, ер су их призивали сви
пророци. Оне пак, кои су призвани из незна-боштва, убеуе да се не надимау и
показуе им да су они обавезнии Богу, ер су добили веу милост. Наиме, иако
нису били народ, седиени су с народом. Речи: Признау те (славиу Те) меу
незнабошцима, изречене су у име Христово, уместо речи: "Проповедау Те, Оче,
меу народима", док су речи: Бие корен есеев изговорене уместо: од корена
есеева израше Она, Кои е устати да влада народима, т. Христос.

13. А Бог наде да вас испуни сваком радошу и миром у вери, да изобилуете у
нади силом Духа Светога.

Моли да се верууи из удаизма преиспуне радошу, ер су се они жалостили због
казне, а да се верууи из незнабожаца преиспуне миром, ер су се неприатески
односили према онима, кои су се придржавали закона. Бое речено, моли да се и
едни и други испуне радошу и миром. Како е то постии? Вером. А каква нам
добра дае вера? Богатство наде. Она, кои веруе будуим добрима и задовоан е
садашим, богат е надом. Он очекуе будуа добра и подноси све привремене
невое. Какво нам пак добро дае нада? Задобиае силе Светога Духа, коа
укрепуе наше надае. Надае нам, с едне стране, дае силу Духа Светога а са
друге, због Духа Светога, постае у нама (нада) крепкиа.

14. А а сам, брао моа, и сам уверен у вас, да сте и сами пуни доброте,
испуени сваког знаа, да можете и едни друге поучавати.

Након строгих прекора, исцеуе нанете ране. Ние рекао: "слушао сам", него:
уверен сам и а, кои сам вас разобличавао и оптуживао, да сте и сами пуни
доброте, т. добрих мисли и братоуба. Можда овде добротом назива пуноту
врлина. Исто тако, ние рекао: "имате доброту", него: пуни сте доброте. Како нема
никакве користи у томе да имау доброту а да не знау како да е употребе, додао е:

131
можете и едни друге поучавати. Не, дакле, само да научите, него, што е ош
бое, да поучите и друге.

15. А писах вам брао, мало смелие и делимично, као напомиуи вам.

Римани су уживали поштовае и били су веома надмени. Због тога их исцеуе
када каже: Писах вам мало смелие, ер их тим речима снажно ражалошуе. Ни
тиме се, меутим, ние задовоио, него е додао: И делимично, т. укратко, и то не
као поуку, него као да вам напомием.

По благодати коа ми е дата од Бога, 16. Да будем служите Исуса Христа
меу незнабошцима, свештенослужеи еванеу Божиему.

Дауи своим речима смирен тон, каже: "а нисам за самога себе при-грабио част,
него ми е Бог то заповедио, издвоивши ме због тога, али не зато, што сам био
достоан, него по благодати. Зашто ми е дата та благодат? Да будем служите и
свештеник еванеа. Зато ме немоте оптуживати због оног што вам говорим. Мое
свештенство се и састои у томе, да вам обавим Еванее." А ко е се усудити да
оптужи свештеника, кои е принео нож ономе, што е изабрано за жртву?

Да принос незнабожаца буде благоугодан, освеен Духом Светим.

Нисам вам писао зато, да бих се кроз то и а прославио, него да бисте се, заедно с
другим народима и ви спасавали, и да би на та начин принос незнабожаца био
потпуно благоугодан, ер сви приносе плодове Богу. Освеен Духом Светим, т.
духовним животом, ер се не освеуе само вера, него и живот. Истина, кад смо
поверовали и крстили се, ми смо добили Духа; меутим, уколико не будемо
духовно живели, благодат Духа е се угасити. Смируе гордост Римана, како они
не би сматрали недостоним да за учитеа имау онога, кои све народе приводи
Богу.

17. Имам, дакле, хвалу у Христу Исусу у ономе што е по Богу.

132

Будуи да се пре тога сасвим унизио, поново узноси беседу, како га не би презрели,
и каже: "а се не хвалим собом и своим стараем, него благодау Христовом. У
чему се хвалим? У ономе, што е по Богу, одно-сно, не неким неважним стварима,
него стварима духовним."

18. ер се неу усудити да Говорим нешто што Христос ние учинио кроза ме
речу и делом за послушност незнабожаца. 19. У сили знакова и чудеса, у сили
Духа Божиега.

Како е о себи рекао: "а сам служите Еванеа у свим народима", додае: "Не
хвалим се и не поносим нечим, што нисам учинио. а чак ни-сам ни делао, него е
делао Христос, користеи ме као оруе. Било да нешто кажем, говореи и
убомудрууи (философирауи) о небеском, било да нешто радим, проводеи
живот по Богу, било да творим чуда - све то припада Христу." Меу знаковима
(знамеима) и чудима постои разлика. Знаком (знамеем) се назива оно, што се
савршава саобразно с природом, али на необичан начин.
Такво е било изненадно исцелее Петрове таште, коа е боловала од грознице.
Овде е исцелее грознице дело, кое е саобразно природи, али се догодило на
необичан начин: чим у е дотакао Христос, грозница е нестала (в. Мт. 8; 14-15).
Чудо е пак дество, кое се савршава над оним, што се не догаа саобразно с приро-
дом. Такво е исцелее слепороеног (н. 9; 1-7). Будуи да се чуда и знакови
(знамеа) могу догаати и демонском силом, он е додао: силом Духа Божиег.
Овде се указуе и на достоанство Духа, кои може да твори истинске знакове
(знамеа) и чуда.

Тако да сам од ерусалима и наоколо све до Илирика испунио еванеем
Христовим.

Хоеш ли, каже, да имаш доказ за оно што говорим? Ето мноштва моих ученика,
од ерусалима па све до Илирика (а то е данаша Бугарска). Ние рекао: "а сам
проповедао", него: испунио сам Еванеем, да би показао да егова реч ние била
бесплодна, него делатна. Кад чуеш: од ерусалима до Илирика, немо мислити да е
апостол ишао правим и великим путем. И наоколо, каже, проповедауи сам
обишао народе и на северу и на угу.

133

20. И тако се старах да ширим еванее, не тамо где име Христово беше
познато, да не зидам на туем темеу.

Не само да сам благовестио тим и толиким народима, него нисам ни одлазио код
оних уди, коима е ве било обавено име Христово. Далеко сам од тога да себи
потчиним туе ученике и да то чиним ради сопствене славе. Зато сам вам и писао,
али не у жеи да се прославим, него да бих испунио свое служее.
Туим темеом назива ученике апостола, али не зато што су му они били туи или
што су они проповедали нешто друго, него у односу на награду, ер е награда за
ихов труд била туа Павлу и ние припадала ему.

21. Него као што е писано: Коима се не ави за ега, видее; и кои нису
чули, разумее.

Овде указуе на испуее пророштва. Ономе пак, кои, као Павле, донесе одлуку
да поучава неупуене, предстои много труда и зноа.

22. Зато и много пута беах спречен да доем к вама.

На почетку ове посланице рекао е: Бих досад спречен (Рим. 1; 13). Овде
представа сам разлог кои га е спречио да им дое. а сам, каже, свуда ходио и
проповедао, и зато сам наилазио на многе препреке, односно, често сам намеравао
и желео да вам доем, али сам свагда наилазио на препреке.

23. А сад више немауи места у овом краевима, а имауи жеу од много
година да вас видим, 24. Кад поем у Шпаниу, дои у вам; ер сенадам да у
вас у пролазу видети, и ви ете ме отпратити онамо, кад се напре бар донекле
наситим вас.


134
а, каже, наилазим на препреке зато, што желим да проповедам. Сада вам пишем и
долазим к вама иако немам посла у тим краевима. Не долазим ни из едног другог
разлога, на пример, из жее да стекнем славу. Да му не би приговорили:
"Посеуеш нас узгред, ер тамо немаш више никаквог посла", додае: Имауи
жеу од много година, и журим да ту жеу испуним. Да се они ни овог пута не би
погордили, умисливши да има жеу да дое код их, као код узвишениих од свих
осталих, додае:
Кад поем у Шпаниу, дои у код вас. Да, опет, не би рекли да он само узгред хое
да борави код их, настава: Ви ете ме отпратити онамо, т. ви сами ете ме,
видевши нужност коа ме подстиче да одем код тих народа, тамо отпратити, ер вас
не мимоилазим из презира према вама, него услед нужности. Будуи да их е и то
вреало, умируе их говореи: Кад се бар донекле напре наситим вас. Тиме
показуе да жели да их види због силне убави према има. Зато ние рекао: "да
вас видим", него: да се наситим вас, подражавауи начин на кои родитеи говоре
деци. Рекао е: донекле, односно, ма колико времена да проведем код вас, никад вас
се неу наситити, и никад ми нее досадити дружее са вама. Зато у бити
задовоан ако се макар и донекле будем наситио дружеем с вама.

25. А сад идем у ерусалим, служеи светима, 26. ер Македониа и Ахаа
добровоно одлучише да скупе неки заеднички прилогза сиромахе меу
светима у ерусалиму.

Претходно е обеао да е дои код их. Меутим, било е потребно да ош сачека.
Да не би помислили да им се изругуе, наводи им разлог због коег оклева и каже:
Идем у ерусалим, служеи светима. Ние рекао: "носим милостиу", него: да
служим, како бисмо дознали колико е то високо, ко то савршава и колико е то
важно. На та начин и Римане саветуе да дау милостиу.
Кад каже: Македониа и Ахаа добровоно одлучише, итд. полаже у их ревност да
их подражавау. Речи: добровоно одлучише употребене су уместо:" хтедоше",
сматрали су да е добро да пошау неки прилог. Тако, то ест прилогом, свагда
назива милостиу, као заедничку добит и оних што дау, и оних што примау.
Рекао е: неки, а не "мали", како Римани не би помислили да их прекорева као
шкрте и ускогруде. Светима, рекао е, односно верууима, ер су достони
двоструке самилости: као прво, због сиромаштва, а као друго, због врлина.

27. Добровоно одлучшие, али и дужни су им, ер кад незнабошци постадоше
учесници у иховим духовним добрима, дужни су и они има у телесним
потребама послужити.

135

У томе, каже, што су пожелели да дау неки прилог светима нема ни-шта ново. Они
су ихови дужници. На кои начин? Христос (по телу) потиче од удеаца и дошао
е због их. Одатле потичу пророци, апостоли и сва добра. Меутим, причасница
свега тога постала е читава васеена. Према томе, они, кои су се преобратили из
незнабоштва, дужни су да им дау своа телесна добра, као што сте то дужни и ви.
Ние рекао: "да им допусте да учествуу", него: да им послуже, и тиме као да их
приказуе као аконе. Ние рекао ни: "у телесним добрима". О духовним добрима е
рекао да припадау удецима, али за телесна блага ние рекао да припадау само
незнабошцима. Новац припада свима, а не само господарима.

28. Кад ово дакле свршим и ова им плод предам.

Т. кад га положим као у царску ризницу, као на сигурно и неприступачно место,
ер е такво оно што е запечаено. Рекавши: плод, показао е да и они, кои дау
милостиу, имау од тога велику добит.

Пои у у Шпаниу преко вас.

Опет помие Шпаниу, показууи да е неопходно да тамо отпутуе и да ние због
презира према има заобилазио Рим.

29. А знам да кад доем к вама, дои у у пунои благослова еванеа
Христова.

Другим речима, видеу вас у слави свих еванелских добара. Пунотом еванелског
благослова назива сва добра достона благослова, т. похвале сагласне Еванеу.
Под благословом, меутим, можеш подразумевати и милостиу, да би мисао била
следеа: пронаи у вас савршене у милостии и човекоубу. Говори им то да би
се постидели похвале, а онда се и потрудили да се уистину покажу као такви.


136
30. Али вас молим, брао, ради Господа нашег Исуса Христа, и ради убави
Духа...

Никада себе не сматра достоним вере, него наводи посреднике. Тако и сада указуе
на Христа и Духа. Оца ние поменуо, како би ти знао да, када помие само Оца, то
не искучуе Сина и Духа. Рекао е: Ради убави Духа ер, као што су Отац и Син
заволели свет, тако га е заволео и Свети Дух.

Да ми будете саборци молитвама Богу за мене.

Показуе навее смиреноуме, када каже су му потребне ихове молитве.

31. Да се избавим од неверууих (у срп. преводу: непокорних) у удеи.

Не каже: " Да ступим у борбу и да их победим", него: да се избавим, ер испуава
божанствени закон, кои заповеда да се молимо да не паднемо у искушее (в. Мт.
26; 41). Истовремено показуе да се морау давати прилози онима, кои живе меу
толиким неверууим (за чие се изба-вее и сам моли) и при том су у опасности
да умру од глади.

И да служее мое за ерусалим буде по вои светима.

Да благонаклоно прихвате прилог. Одатле се види да давае милостие ние
довоно да би она била прихваена. Када неко дае услед ну-жности, од неправде
или ради славоуба, онда све пропада и плод милостие бива уништен.

32. Да с радошу доем к вама, по вои Божио.


137
Молим се да будем избавен одатле, зато, да бих ускоро видео и вас, и то с
радошу, не носеи оданде никакву жалост.

И да се успокоим с вама.

Ние рекао:" да вас научим, да вас поучим у вери", него: да се успокоим, т. да
оживите моим учеем, и да а оживим нарастаем ваше вере. Тим изразом
показуе да е и ему и има, као подвижницима и трудоубивима, потребан
предах.

33. А Бог мира нека е са свима вама. Амин,

Свагдаши е обича апостолов да савету присаедини молитву.
ШЕСНАЕСТА ГЛАВА

1. Препоручуем вам пак Фиву, сестру нашу, коа е служитеица (акониса)
цркве у Кенхреи.

Риманима е ову посланицу донела Фива, и зато их и упознае с ом. Свое
поштовае према о изражава и тиме, што у е поменуо на првом месту, и тиме
што у е назвао сестром, али и тиме што е указао на ену службу, назвавши е
аконисом.

2. Да е примите у Господу, као што приличи светима,

Укажите о част у Господу. Они, кои Господа ради примау и нанезнатниег
човека, указуу част Господу. Фива е пак била света, и утолико е пре доликовало
да о укажу част. Зато е и додао: Као што приличи светима, т. као што треба
примати свете.

138

И да о будете у помои у свако ствари коу од вас затреба.

Подате о што можете, пружите о руку помои, ер ние рекао: "Удовоите у
свему што о буде потребно."

ер е и она многима помогла, и мени самоме.

На почетку е похвалио, у средини е дао савет, да би на крау поново изрекао
похвалу, окружууи с обе стране (похвалама) сво савет - да о укажу част. Она е,
каже, била помоница многима, па чак и мени самом, васеенском проповеднику,
кои е претрпео толика страдаа.

3. Поздравите Прискилу и Акилу, сараднике мое у Христу Исусу.

Они су ми, каже, помагали у беседама и учеу, и делили су са мном труд и
опасност. Неки су претпоставали, да су ти сарадници били Павлови помоници у
правеу шатора (в. Дела ап. 18; 3).

4. Кои за мо живот свое вратове положише.

Они су били истински мученици, ер су у Нероново време постоале безброне
опасности.

Коима не захвауем само а, него и све Цркве из незнабожаца.


139
Овде наговештава ихово гостоубе. Да не би помислили како им ласка, наводи
и многе друге сведоке.

Поздравите и домау цркву ихову.

Они су били толико врлински, да су и сви ихови домаи постали верууи, тако да
их е назвао црквом. Именовао их е тако и због гостоуба, ер се црквом назива
она дом, у коем постои узорно благочеше и врлина. Нека они, кои воде брачни
живот, разумеу да им брачни савез ние препрека за врлину.

5. Поздравите милог ми Епенета, кои е првенаc Ахае у Христу.

Велика е ствар бити мио Павлу, кои е волео разборито и не без разлога. Назива
Епенета првенцем или због тога што е први поверовао и тако за читав народ
постао почетак и врата ка вери, или пак зато што е показао велико благочеше,
због чега е и речено: Кои е првенац у Христу, односно, не у миранским стварима,
него у ономе, што се односи на Христа.

6. Поздравите Мариу, коа се много трудила за нас.

Украшава жену подвизима за истину. Мариа се, каже, трудила, бдела и молила се,
не само за себе, и што е ош важние, обавала е дужност и уместо нас, апостола.
Како онда каже: Жени не допуштам да буде учите (1. Тим. 2; 12)? Он о не
забрауе да поучава речима, него да заузима почасно место у цркви и да седи на
узвишеу, док о домае поучавае у потпуности одобрава. На та начин и жена
поучава свог мужа (1. Кор. 7; 16) и децу (1. Тим. 2; 15). И Прискила е Аполоса
поучавала у вери (в. Дела ап. 18; 26). Ние ни рекао: "много е поучавала", него:
много се трудила, да би показао да е Мариа помагала око новца и на друге
начине.


140
7. Поздравите Андроника и униу, сроднике мое, и сапатнике мое у
сужаству, кои су знаменити меу апостолима, кои и пре мене повероваше у
Христа.

То, што су они фодници Павлови, ние толика похвала, као то, што су егови
сапатници у сужаству. Они су пострадали много више него други сужи, ер су
били повлачени с места на место и ударани. Било е важно бити апостол, посебно
ако се узме у обзир да е униа била жена; утолико е било важние бити знаменит
меу апостолима. Они су се прославили своим делима, и Павле се не стиди да
каже: Они и пре мене повероваше у Христа, изрекавши им похвалу што су
иступили напред и напре узели благо.

8. Поздравите Амплиа, убеног ми у Господу.

Ако е велика част када некога уби цар, колико е онда славние када некога уби
Павле, кои уби због врлине и Бога ради?

9. Поздравите Урбана, сарадника нашега у Христу.

Ова похвала е веа од претходне; она е чак и ен узрок, и садржи е у себи ер,
она кои е сарадник, он е и убени. И мога милога Стахиа. И ега крунише
истом похвалом.

10. Поздравите Апелиа, прекаеног у Христу.

То ест, беспрекорног и непорочног у свему. Неки кажу да е то речено како би се
разликовао од неког другог Апелиа, кои не заслужуе похвалу.

Поздравите Аристовулове.

141

Ти, вероватно, нису били као претходни, чим их ние поединачно поменуо.

11. Поздравите Иродиона, мога сродника. Поздравите Наркисове, кои су у
Господу.

То ест, верууе.

12. Поздравите Трифену и Трифосу, кое се труде у Господу

О Марии е претходно рекао да се трудила (ст. 6), а за ове да се ош увек труде.
Велика е похвала свагда бити на делу и трудити се.

Поздравите драгу Персиду, коа се много трудила у Господу.

Она е више од оних, кое су поменуте пре е, ер се она ние само много
потрудила, него е и драга. На та начин свакога именуе према достоанству, неке
подстичуи на ревност, а неке на надметае.

13. Поздравите Руфа, изабраног у Господу, и матер егову и моу.

Двоструко добро: и син е непорочан, и мака беспрекорна. Павле,

наравно, не би рекао: матер егову и моу да та жена ние поседовала велику
врлину.


142
14. Поздравите Асинкрита, Флеронта, Ерма, Патрова, Ермиа, и брау коа су
с има.

Не гледа овде на то што их набраа али им не приписуе никакву похвалу, него
погледа на то да су, иако нижи од свих, удостоени апостоловог поздрава. Бое
речено, он е и их похвалио, назвавши их браом.

15. Поздравише Филолога и улиу, Ниреа и сестру егову, и Олимпа, и све
свете кои су с има.

Овим лицима приписуе велику похвалу, ер их е назвао светима.

16. Поздравите едан другог целивом светим

Да им не би дао повода за расправу тиме што едне поздрава овако а друге онако,
што о еднима говори с веим а о другима с маим похвалама, све их изедначуе
светим целивом, да ни виши не би презирао нижег а ни да нижи не би завидео
вишем, ер свети целив све умируе и изедначава.

Поздравау вас Цркве Христове.

Не само да их е сединио, него им шае поздрав од свих Цркава, да би се сединили,
ер говори о свима уопште а не о овом или оном поединачно. У ово Посланици е
поздравио више лица него и у едно друго, ер до тог доба ош ние видео Римане.
Будуи да су у Риму нашли уточиште многи од егових роака, он их помие по
именима и посредством ове посланице упознае с има Римане.

17. Молим вас пак брао да пазите на оне кои чине раздоре и саблазни против
науке коу ви научисте, и клоните их се.

143

Опет их саветуе, али не као саветник, него као покорни молите и са великим
поштоваем према има, ер их назива браом. Указууи на замке штетних
уди, каже: Пазите, т. бриживо се распитате о има. На почетку помие
расколе а затим и саблазни. Меутим, док у телу Цркве буде очувано единство, не
може дои до раздора. Ти раздори су ереси, ер каже: Против науке коу ви
научисте. Ние рекао: "коо смо вас ми научили", него: коу ви научисте,
предухитривши их на та начин и указууи да су они ве уверени и да су примили
учее, због чега су дужни и да остану у ономе, што су ве примили.
Дакле, раздоре или ереси уводе они, кои предау учее противно апостолском
учеу.

Клоните их се. 18. ер такви не служе Господу нашем Исусу Христу, него
своему трбуху.

Удаите се, каже, од их. Ако би то они радили услед незнаа или заблуде,
требало би их исправити. Меутим, како намерно греше, клоните их се. Указуе на
удеце, кое обично прекорева због стомакоугааа, ер е такав читав ихов род.
Осим тога, све ереси се раау од служеа страстима и трбуху. Како тебе,
брата Христовог, ние срамота да ти учитеи буду слуге трбуха? Запази да они,
кои служе трбуху, не служе Христу.

Благим и ласкавим речима варау срца незлобивих.

Они, каже, сплеткаре посредством ласкаа, ер израз: благим и ласкавим речима
значи:На уснама мед а у сриу ед. Ниерекао: "варау вас", него: срца незлобивих,
т. простих.

19. А Ваша се послушност разгласи свуда. Зато се радуем због вас.


144
Они, рекао е, варау простодушне. Меутим, ваша послушност, коа потиче од
велике кроткости, свима е позната, О о не сведочим само а, него читава
васеена. Зато се радуем, што се нисте обманули.

Али хоу да сте ви мудри за добро а безазлени за зло.

Указуе да су неки меу има били обманути. Очигледно исказуе оно исто, што е
рекао и Господ: Будите мудри као змие и безазлени као голубови (Мт. 10.16). Он
жели да буду мудри или опрезни за добро, то ест на делу сопственог спасеа и
сопствене користи, и да буду безазлени за зло, т. у томе, да другоме не чине зло,
ер простодушни никоме не наноси штету.

20. А Бог мира брзо е сатрети сатану под ноге ваше.

Како су се поавиле расправе, призива Дароватеа мира да би се раздори
прекратили. Не каже: "покорие" него, што е далеко снажние: "сатрее". Нее
сатрети само оне, кои уносе раздоре, него и ихове вое. Теши их такое и у
погледу времена, ер е додао: брзо. Реч сатрее изражава и молитву и
пророштво, ер стои у будуем времену.

Благодат Господа нашег Исуса Христа с вама! Амин.

Поменуо им е и благодат да би, на основу онога што су ве добили, постали
ревноснии у веровау и у односу на будуност. Ако их е Господ спасао у време кад
су били неприатеи, утолико е пре сада сатрети сатану. Запази да апостол не
одваа ни дела од молитве, ни молитву од дела. На почетку е посведочио о
ихово послушности, а затим се моли. Тиме им обзнауе да нам ние само пре
била неопходна благодат Божиа, него да нам е потребна и сада, чак и ако смо
опитни.

21. Поздрава вас Тимоте, мо сарадник.

145

Тимоте се трудио с им на благовештеу, а радити оно, што е радио и Павле,
велика е похвала.

И Лукие, и асон, и Сосипатар, сродници мои.

Ова асон се помие и у Делима апостолским, као човек кои е био веома
одважан у опасности (в. Дела ап. 17; 6). Они нису сродници апостола само по телу
него, што е ош важние, и по благочешу. Да нису били такви, он их не би ни
поменуо.

22. Поздравам вас у Господу и а Тертие, кои написах ову посланицу.
Велико е дело, бити Павлов писар. Тертие не пише због тога, да би похвалио
самога себе, него да би привукао веу убав Римана, будуи да е послужио код
писаа посланице коа е упуена има.

23. Поздрава вас Га, домаин мо и целе Цркве.

То ест, она кои ме примио у сво дом. Осим тога, велика е похвала што е Га
примио и самог Павла и целу Цркву, ер Павле не би пошао код ега ако би га
сматрао недостоним.

Поздрава вас Ераст, благаник Градски, и брат Кварт.

То ест, благаник града Коринта. Помие га зато, да би ти знао да ни богатство
ни чин никоме не служе као препрека за веру и истински живот.

24. Благодат Господа нашег Исуса Христа са свима вама. Амин.

146

У основу или на почетак свое Посланице положио е следее речи: Благодат вам и
мир (Рим. 1; 7). И сада, када постава границу или кра посланице, завршава
истим речима, молеи се да благодат Божиа свагда пребива са свим Риманима.
То е обележе учитеа - да ученицима не помаже само речима, него и молитвом.
Зато су апостоли и говорили: А ми емо у молитви и у служби речи приежно
остати (Дела ап. 6; 4).
Нека благодат сачува и нас, кои се не надамо да емо делима наи место
спасеа, него се у потпуности уздамо у божанствену благодат и милосре, Нека
се посредством е уздигнемо над замкама сатане, сатревши га под ногама своим
у Христу Исусу, Господу нашем, Коем нека е слава у векове.
Амин.


147