СВАКОДНЕВНИ АНТИФОНИ: ЊИХОВИ ПРИПЕВИ, ТРОПАРИ И
МОЛИТВЕ1
ХУАН МАТЕОС
Након што смо у претходном поглављу (превод објављен у 43.
броју Видослова‐прим. прев.) обрадили порекло антифона, потребно је
проучити и њихов садржај; ова студија ће помоћи да се чвршће заснују
неки од закључака или претпоставки изложених на крају нашег
претходног чланка.
Најпре ћемо проучити свакодневне антифоне (или антифоне за
обичне, ванпразничне данe), a затим у посебном поглављу празничне,
код којих ћемо наићи на бројне варијанте зависно од гране византијског
обреда којој припадају. Касније ћемо се посветити и Изобразитељним
који се могу певати уместо антифона.
1. Свакодневни антифони
Данашњи образац
Антифони који су данас прописани за Литургију ван празничних
дана састоје се од одређеног броја стихова из 91., 92. и 94. псалма и
утврђених припева. Број стихова је различит од земље до земље; ми ћемо
указати на варијанте које дају грчки Орологион (Г), словенски Апостол (С)
и арапски Апостолос (А)2:
Први антифон, 91. Псалам:
2. Добро је исповедати се Господу и певати Имену Твојему Вишњи
припев: Молитвама Богородице, Спасе, спаси нас!
3. Објављивати ујутро милост Твоју и Истину Твоју током ноћи
(Г: 4. на десетоструном псалтиру са песмом на гитари)
припев: Молитвама...
16. Да најаве: да је праведан Господ Бог наш и нема неправде у
њему
припев: Молитвама...
1 Са француског изворника: Juan Mateos, S.J., « Les antiphones ordinaires : leurs refrains,
tropaires, prières» y La célébration de la parole dans la liturgie byzantine, Rome 1971, cтр. 46‐61.
2 Орологион, Рим 1937, стр. 829‐31; Атина 1952, стр. 128‐29; Апостол (словенски), Рим, стр.
721‐24; Китаб ал‐Расаʹил, Хариса 1935, стр. 1‐3. ‐Српски превод преузимамо из: Апостол,
Краљево 2004, стр.752‐53 – прим.прев.
Слава Оцу...
(С и А: припев: Молитвама...)
И сада...
припев: Молитвама...
Други антифон, 92. Псалам
1аб. Господ се зацари, у лепоту се обуче, обуче се Господ у силу и
препојаса се;
припев: Молитвама Светих Твојих, Спасе, спаси нас.
1в. јер утврди васељену која се неће поколебати.
припев: Молитвама Светих...
(С: 5а Сведочанства Твоја потврдише се веома)
5бв. дому Твоме доликује светиња, Господе, у дужину дана
(многих).
припев: Молитвама Светих...
Слава Оцу...
припев: Молитвама Светих...
И сада...
Тропар: Јединородниј Сине
Трећи антифон, 94.псалам
1. Ходите обрадујмо се Господу, ускликнимо Богу Спаситељу
нашем;
преипев: Спаси нас, Сине Божији, (недељом:) који си васкрсао из
мртвих, (седмичним данима: који си диван међу светима), нас који
Ти певамо Алилуиа.
2. претекнимо лице Његово у исповедању и у псалмима
ускликнимо Њему.
припев: Спаси нас...
(С и А: 3. Јер је Господ Бог велики, и Цар велики над свима
боговима
припев: Спаси нас...)
4. Јер су у руци Његовој крајеви земље, и висине гора Његове су.
припев: Спаси нас...
(С и А: 5. Јер је Његово море и Он га је створио и копно су руке
Његове саздале.
припев: Спаси нас...)
6. Ходите поклонимо се и припаднимо Христу;
припев: Спаси нас...
тропари и кондаци
Слава...
и сада...:
кондак или богородичан
Примећујемо да је 6. стих 94. псалма (трећи антифон)
христолошки преобликован. Датум када се појавила измена је тешко
утврдити јер већина рукописа даје једино почетак стиха3. Но, латински
превод (9. век) коментара светог Германа4 као и арапски и грузијски
преводи из 11. века дају псаламски стих без ове адаптације5.
Вход (улазак) са Јеванђељем се савршава током трећег антифона,
управо приликом певања припева Спаси нас... и претходећег му
христолошки преобликованог 6. стиха 94. псалма: Ходите поклонимо се...
који се заједно називају входноје (εἰσοδικὸν).
Слава Оцу и И сада се певају, барем код Словена, пред два последња
тропара или кондака који следе трећем антифону. Број ових тропара и
кондака мења се зависно од земље. Грци и Мелкити, на пример, певају
један кондак. Руси, са друге стране, готово да певају онолико кондака
колико и тропара.
Три псалма
Чини се да антифоне од њиховог појављивања у Литургији
сачињавају 91., 92. и 94. псалам. 92. и 94. псалам се спомињу у Тумачењу
светог Германа (8. век)6, док у Типику Велике Цркве наилазимо управо на
три псалма у данашњој употреби7. У овим документима, међутим, нема
ни говора о скраћивању псалама какво се јавља од 12. века па до наших
дана8. У Типику Велике Цркве, ови се антифони никада не називају
«малим антифонима» као они на вечерњој, већ просто «антифони»9.
У случају 91. и 92. псалма, скраћивање се састоји у избору
неколико стихова са почетка псалма и његовог последњег стиха, при
чему се редовно прескаче средишњи део псалма. Могуће је да су
поједини стихови изостављани још у древна времена јер се нису
уклапали у смисао богослужења. 94. псалам је напросто прекинут после
3 Тако Рукописи Paris grec. 328, 330, 391, из 12 века.
4 N. Borgia, Il commentario liturgico di S. Germano Patriarca constantinopolitano e la versione latina
di Anastasio Bibliotecario, Grattaferrata 1912, n° 33, стр. 22. Рукописи Grottaf. Γ.β (10. век) и
Paris grec 328, наведен у претходној фусноти, дају исти текст светог Германа; може се
значи претпоставити да се христолошка адаптација тад још увек није појавила.
5 Арапски превод је објављен од C. Bacha y Chrisostomica, Рим 1908. стр. 418 (арапски
текст), стр 419 (француски превод)
6 Издање Borgia, nn. (грчки) 23‐24, стр. 21‐22.
7 Издање J. Mateos, том I (Рим 1962), том II (Рим 1963); ср. II, стр. 110, ред 8‐13.
8 Скраћивање данас иде дотле да се у грчкој и мелкитској пракси може наићи и на
потпуно изостављање псаламских стихова, где су антифони сведени на појање само
припева.
9 Ср. том II, Литургијски индекс, антифон II, A, c и а.
6а. стиха (прве половине 6. стиха‐прим.прев.) који погодује тренутку
уласка (входа).
Разлог због којег су изабрани ови псалми треба тражити у 94.
псалму. Овај псалам‐позив својим текстом савршено доликује почетку
Литургије, посебно уласку (входу) у цркву: (2. стих) Претекнимо лице
Његово у исповедању. Овај стих, који се свима обраћа, сасвим јасно указује
на литију која улази у цркву а не на статично сабрање верних.
91. и 92. псалам претходе 94. псалму у Псалтиру, ако се прескочи
93. псалам: Бог праведног суда је Господ који очигледно није био пригодан
за радосно богослужење какво је Литургија.
91. псалам је јутарњи псалам који се данас налази у завршном делу
јутрење. 92. псалам се односи на васкрсење, али изгледа да није изабран
из тог разлога јер се још од 8. века користи као свакодневни антифон,
дакле без обзира на дан у седмици.
Припеви антифона
Ако је за наведене псалме могуће устврдити да су установљени још
од појаве антифона, исто се не може рећи и за припеве ових псалама.
У Типику Велике Цркве, припев првог псалма обичним данима је:
Молитвама Богородице... Приликом појања литијских антифона овај
припев је понекад припадао другом псалму, уколико је први псалам
имао христолошки припев10.
Други псалам, односно други антифон Литургије никада нема за
рефрен: Молитвама Светих Твојих... већ троструко Алилуиа. Оваква
пракса је постојала у Цариграду све до 11. века11. Но у неким другим
списама нецариградског порекла налазимо већ у то време, па и раније,
данашњи припев светима12.
Појање тропара Јединородниј Сине је 528. године Црквама у
Византији прописао цар Јустинијан.13 Ништа притом није речено о месту
на коме се овај тропар певао. Најстарији текст Тумачења светог Германа
(8.век) не спомиње га, али интерполирани текст тумачења са којег је
Атанасије Библиотекар извршио свој латински превод (крај 9.века)
10 ср. том II, Литургијски индекс, антифон II, В.
11 Cod. Pyromalos y Goar, Euchologion, 2. издање, Венеција 1730, стр. 153. Превод Литургије
Светог Василија (12. век), који је објавио G. Morel, Liturgiae sive Missae Sanctorum Patrum...
Париз 1560, стр. 32.
12 У 12. веку, превод Leon Thuscus y Morel, нав. дело. стр. 59; у 11. веку арапски превод
(видети фусноту 5) стр. 415.
13 Theophanes Abbas (9.век), Chronographie, PG 108, 477 B ; Georgius Cedrenus (9. век),
Historiarum Compendium, PG 121. 729 B.
прикључује овај тропар антифонима Литургије, не утаначујући којем
антифону14.
У Типику Велике Цркве (10. век) јавља се као тропар или припев 94.
псалма (трећег антифона), то јест као входноје (песма входа‐уласка) за
ванпразнична богослужења15. На данашњем месту – после Слава и ниње
другог антифона – певан је само онда када је за трећи антифон постајао
посебан тропар. Ово премештање тропара Јединородниј Сине јасно се
види у рубрикама (упутствима) које даје Типик Велике Цркве за други
понедељак после Васкрса‐Пасхе. Тог дана савршавана су два одвојена
богослужења: у Великој Цркви, обично, а на Халкопратији друго у част
Пресвете Богородице којим је началствовао Патријарх. За оба
богослужења предвиђени су антифони: у Великој Цркви, уобичајени,
који су певани током целе године, док је на Халкопратији тропар
Јединородниј Сине измештен на крај другог антифона пошто је за входноје
требало певати тропар у част Богородице:
(У Великој Цркви:) Антифони Литургије: Први, 91. псалам:
Молитвама Богородице... Други, 92. псалам: Алилуиа троструко.
Трећи, 94. псалам: Јединородниј Сине.
(На Халкопратији) Антифони, Први: Молитвама Богородице. Други:
Алилуиа троструко и на Слава Оцу: Јединородниј Сине. Трећи,
тропар 50‐ог псалма (Благословена јеси Богородице Дјево) и на Слава
Оцу, тропар глас први плагални: Светију од Херувима16.
Meђутим када је трећи антифон имао за припев тропар светог,
тада је Јединородниј Сине обично било изостављано, јер се не даје никаква
назнака за његово премештање на други антифон. Осим горе наведеног
случаја, премештање је назначено само у Недељу Пасхе и на
Педесетницу17.
Тропар Јединородниј сине је без сумње веома погодно входноје за
богослужење у Недељу јер сажима све искупитељно дело: Оваплоћење
Сина Божијег, његову смрт и победу над смрћу18. Стога је он под
византијским утицајем коришћен у многим Литургијама приликом
литије са Јеванђељем као остатком древног входа: код Јермена, код
Сиријаца, у грчкој Литургији светог Јакова, у Литургији Светог Марка19 и
14 Издање Borgia, n. 23 (грчки), упоредити са n. 32 (латински), стр. 21.
15 Ср. том II, Литургијски индекс, Ὀ Μονογενής.
16 Typicon II, 110.
17 Исто 94, 138.
18 О пореклу овог тропара видети V. Grumel, L’auteur et la date de la composition du tropaire ho
monogenes, y Echo d’Orient 22 (1932), стр. 398‐418.
19 О ове четири Литургије видети Brightman, Liturgies Eastern and Western, Oxford 1896,
стр. 421, 77, 33, 116‐17.
у синајском ђаконском Служебнику, у којем видимо да се након сваког
псаламског стиха понављао само завршни део тропара: Ти, који си један од
Свете Тројице...20.
У итало‐грчкој Литургији Светог Петра21, која је у ствари
византијски преобликована римска миса, нема ни првог ни другог
антифона, већ само трећи који одговара римском introit (песма входа‐
уласка), и којег сачињавају 94. псалам и тропар Јединородниј Сине.
Треће‐шести час (тритекти), служба за обичне дане (осим суботе и
недеље) у Четрдесетници, која је представљала први део Литургије,
трећи антифон је за тропар имао Јединородниј Сине, и певан је док је
патријарх улазио у цркву22.
Јединородниј Сине је певан као тропар литије входа на почетку
Литургије. Чињеница да се појављује у Типику приликом литије која је
ишла у стационалну цркву у коју се улазило уз појање тропара
Јединородниј Сине али без антифона, још један је снажан аргумент у
прилог тврдњи да је трећи антифон био управо литијско входноје још
пре увођења прва два антифона.
(Среда по Педесетници): Око другог часа дана, литија креће из
Велике Цркве и уз појање тропара Јединородниј Сине долази до
Новог двора. Кад уђу, трисвето, прокимен...23.
Када је премештен Јединородниј Сине на крај другог антифона?
Кодекс Петроград 226 (10. век) наводи га још увек на трећем антифону,
након Приидите поклонимсја (Пс. 94, 6). На том месту у рукопису
прецртани су и Приидите поклонимсја и Јединородниј Сине24. До промене
мора да је дошло мало после 10. века25.
Припеви првог и другог антифона Литургије проистекли су из
антифона певаних на статијама‐станицама литије. По Типику Велике
Цркве било је пет дана којима су певани антифони на успутним
станицама: 1. септембар, 7. октобар, 6. новембар (двапут), 11. мај,
20 Cod. gr. 44, који је објавио J.‐B. Thibaut, Monuments de la notation ekphonétique et hagiopolite
de l’Eglise Grecque, Петроград 1913, трећи део, стр. 7.
21 Објавњена на основу кодекса Rossanensis y C. A. Swainson, The Greek Liturgies,
Cambridge 1884, стр. 191‐203. На основу неколико рукописа у H. W. Codrington, The
Liturgy od Saint Peter, Munster 1936, стр. 115‐175.
22 Typicon II, стр. 4
23 Typicon II, стр. 142.
24 Н. Красносељцев, Сведенија о њекоторих литургических рукописјах в Ватиканској
Библиотеки, Казан 1885, стр. 285. фуснота 1.
25 Јавља се на крају другог антифона у арапском преводу из 11. века (види фуснота 5), у
12. веку у кодексу Pyromalos (види фуснота 11) у Sinait. gr. 961 (ср. А. Димитријевски,
Описание литургических рукописеј II, Кијев 1901, стр. 75‐76) и у латинском преводу
Thuscus (види фуснота 12).
пасхални понедељак (пред литију). Такође су 24. децембра и 5. јануара
певана три антифона између бдења и Литургије, по узору на литијске
антифоне. Од ових осам образаца, пет имају истоветан распоред, где
први антифон има христолошки припев26, други има припев:
Молитвама Богородице или Молитвама Светих Твојих, а трећи Алилуиа.
7.10.
Христу
Богородици
Алилуиа
6.11.(први)
Христу
Светима
Алилуиа
24.12.
Христу
Богородици
Алилуиа
5.1.
Христу
Богородици
Алилуиа
Пасхални понедељак
Христу
Богородици
Алилуиа
У три преостала обрасца на трећем антифону се појављује тропар.
Тада је Алилуиа премештана на други. На први антифон се или
пребацивао Богородичин припев (11. мај) или је остављан христолошки
припев (1. септембар, 6. новембар други образац). Пошто је на Литургији
певан тропар као входноје, обично је Алилуиа стављано на други
антифон, а припев Богородици на први, као 11. маја, што је било сасвим
природно с обзиром на то да је тропар трећег антифона Јединородниј
Сине био христолошки.
Рекли смо да су антифони за 24. децембар и 5. јануар имали облик
стационалних антифона из литија. Ово се може објаснити чињеницом да
та бдења нису имала погодан тропар који би се могао певати уз трећи
антифон.
Тропари
Данас се након појања трећег антифона са припевом: Спаси нас,
Сине Божији...27 пева већи број тропара. Појање ових тропара и кондака
издвојило се у целину независну од трећег антифона. Једино за празнике,
када се тропар пева као припев уместо Спаси нас, Сине Божији, после
трећег антифона долази обично само кондак празника28.
Која је била древна пракса? Рецимо најпре да у 10. веку, по Типику
Велике Цркве, припев Спаси нас, Сине Божији никада није био прописан
26 Као што су: Помози нам, Господе; Сачувај нас Христе Боже наш и слични, ср. Typicon II,
Литургијски индекс, антифон, В.
27 Овај припев кодекс Pyromalos назива стихиром.
28 Појање ипакоја испред кондака на Пасху није засведочено ни у једном старијем спису;
ср. Typicon de la Grande Eglise II, стр. 94. где се у Недељу Пасхе на трећи антифон пева
једино тропар: Христос воскресе из мертвих..., чак нема ни кондака. По Евергетидском
Типику (Димитриевски, Описание I, Кијев 1895, стр 559) на дан Пасхе певали су се тропар
и кондак али не и ипакој.
за трећи антифон29. Тропар Јединородниј Сине је заузимао то место
недељом и у дане без посебног празновања, док је за празике светих ту
долазио тропар светог30. Тропар је чинио целину са псалмом входа и
обично био само један. Понекад, додуше веома ретко, певао се на Слава
Оцу један други тропар, у складу са објашњењем које смо на другом
месту изложили у вези са варијацијама код појања периси31. Никада ту
нису придодавани други тропари. Трећи антифон је у свему следио
уобичајен начин појања псалма са тропаром.
По Типику су поједини празници имали два тропара, један са
псалмом, други после Слава Оцу32. Разлог за то често је био спајање два
спомена истог дана или жеља да се истакну два аспекта истог
празновања:
9.септ. спомен светих Јоакима и Ане, у Богородици Халкопратији,
на трећи антифон се поје тропар: Часнију од Херувима
Истог дана на другом сабрању поје се осим поменутог тропара и
други тропар на Слава Оцу, Радуј се Благодатна Богородице Дјево...
којим се Света Дјева назива Богородицом како је установљено у
Ефесу против Несторија.33
16.јула, спомен Сабора у Халкидону, тропар трећег антифона није
назначен, значи да је уобичајени тропар Јединородниј Сине. На Слава
Оцу, додаје се други тропар: Данас се догмати Католичанске Цркве у
којем је сажето учење из Халкидона34.
31.јула, освећење Богородице Влахерне, на трећи антифон се пева
општи тропар за освећење: Подигните врата кнезови ваши (Пс. 23,
9); на Слава Оцу, други тропар у част Богородице, Часнију од
Херувима35.
Приметимо да су се понекад и приликом литијā певала два
тропара. 29. јун литијски тропар у част апостола Петра и Павла: Апостола
началници. При входу‐уласку у цркву пева се на Слава Оцу посебан тропар
светом Павлу: Које тамнице окови36.
29 Typicon II, Литургијски индекс, антифон, В.
30 Typicon II Литургијски индекс, Ὀ Μονογενής. За свете видети нпр. 25. септ. или 6.нов
или 9.март.
31 Ср. Proche‐Orient Chrétien 15 (1965), стр. 342‐43, и Typicon II Литургијски индекс, tropaire
I,d стр. 324.
32 9.септ, 25.дец, 26.дец, 16.јул, 31.јул, други понедељак по Пасхи.
33 Ср. Typicon I, 22.
34 Исто I, 342.
35 Исто I, 354.
36 Исто I, 324.
Умножавање тропара почиње у 11. веку, у исто време, чини се, када
се устаљује припев Спаси нас, Сине Божији за трећи антифон и када је
Јединородниј Сине премештен на крај другог антифона.
Случај појања два тропара на трећем антифону, од којих је први
представљао припев псалма, остаје изузетак у 10. веку. У 11. веку срећемо
осим уобичајеног припева Спаси нас, Сине Божији још један тропар или
кондак или богородичан који се поју после Слава Оцу37. Приметимо
такође да је назив кондак у 10. веку коришћен још увек у свом изворном
смислу дуге поучне прозе, као што је нпр. Акатист38. Касније је у неким
случајевима почео да означава и тропар који је у исто време био и
проимион древног кондака39.
Неки итало‐грчки рукописи из 12. века још увек прописују појање
једино тропара дана након Слава Оцу трећег антифона40. Цариградски
Евергетидски Типик прописује углавном појање једног тропара после
којег долазе један кондак или богородичан41; но у случају када је празник
падао у недељу, већ тада се певају три различите химне: тропар
празника, тропар васкрсења и кондак42.
У 13. веку, сусрећемо појање три химне једне за другом: тропар,
Слава кондак и И ниње богородичан43. Други списи још увек следе старију
праксу: тропар и кондак44 или тропар и богородичан45.
Рукопис из Гротаферате (14. век) још увек не допушта умножавање
тропара, прописујући појање кондака или отпуститељног тропара
дана.46
37 Један кондак или тропар после Слава: кодекс Grottaferrata Γ.β. ΙΙ издање С. Муретов, К
материалам дља истории чинопоследованија Литиргии, Сергијев Посад 1895. стр. 3.
Арапски превод (фуснота 5), осим појања Спаси нас, Сине Божији, додаје на Слава тропар
дана и на И ниње богородичан, стр 418‐19. Међутим грузијски превод из 11. века
(фуснота 5) прописује само тропар дана.
38 Typicon II, Литургијски индекс, condakion. Чак и у случају када је тропар који се певао
на Литургији био проимион кондака, Типик га назива просто тропар, нпр. 25.децембра,
тропар Ἡ Παρθένος σήμερον (који се данас назива Божићним кондаком) био је
проимион кондака светог Романа Мелода на Рождество Господње, ср. P.Maas и
C.A.Trypanis, Sancti Romani Melodi Cantica, Cаntica genuine, Оксфорд 1963, стр. 1.
39 Тако је нпр кондак Томине недеље: Τῆ φιλοπράγμονι δεξιᾶ био проимион кондака
светог Романа који је говорио о Томином неверју. ср. P.Maas и C.A.Trypanis, стр. 234.
40 Barber.gr. 345, Barber.gr. 393.
41 Зависно од степена свечаности богослужења којим је обележаван спомен светог : код
најсвечанијих служби певани су тропар и кондак (1., 6., 26. септ. 6., 26. окт...), код мање
свечаних, тропар и богородичан (16, 20, 23, 24, 28, 30. септ; 1, 2, 3, 7,9. окт...). Овим
данима трећи антифон је свагда био замењиван Блаженствима. Понекад је притом
певан само тропар (7, 22. септ.), ср. Описание I, стр. 258‐313.
42 нпр. 25. марта, ср. Описание I, стр. 433.
43 Кодекс Патмос 719, Описание I, стр. 173.
44 Sinait.gr. 1020, Описание I, стр. 140.
45 Јерменски превод из 13.века који је објавио G.Aucher y Chrysostomika, Рим 1908, стр. 378.
У 15. веку, наилазимо још увек на сведочанства о двојакој пракси:
итало‐грчки
Диатаксис,
следи
најпростији
образац
(тропар,
богородичан)47, док палестински Диатаксис садржи развијенију праксу
(тропар, кондак, богородичан)48.
Припев Спаси нас, Сине Божији
Осврнимо се и на припев Спаси нас, Сине Божији. У Типику Велике
Цркве намењен је за други антифон (никада за трећи) и то једино
следећим данима: Божић, Богојављање, недеља Пасхе са Светлом
седмицом, недеља после Пасхе, недеља Педесетнице. Реч је, значи о
празничном припеву који је замењивао Алилуиа певано обичним
данима.49
У наведеним данима, припев Спаси нас, Сине Божији јавља се у
Типику Велике Цркве у трима различитим обрасцима: а) на Божић:
Спаси нас, Сине Божији, који си рођен од Дјеве50, б) на Богојављање: Спаси
нас, Сине Божији који си крштен у Јордану51, в) од Пасхе до Томине недеље
и на дан Педесетнице када никакав додатак није назначен52. Могуће да је
у ове дане задржаван првобитни образац: Спаси нас, Сине Божији, нас који
Ти певамо: Алилуиа, без икаквих уметака.
Варијанте се појављују у Евергетидском Типику (12. век). Срећемо
најпре Божићни образац који је преузет и за период од 2. фебруара до
25. марта53, у дане када се у Великој Цркви нису певали антифони на
Литургији већ јој је претходила литија54. Постоје затим посебни обрасци
за 14. септембар и за 6. август55. У Великој Цркви 14. септембра није било
антифона јер је Литургији претходио обред уздизања и поклоњења
Крсту56. Евергетидски Типик не даје посебан образац за Цвети, јер су
певани изобразитељни уместо антифона57; у Великој Цркви за Цвети се
пред Литургију ишло у литију и нису певани антифони58,
46 Grott. Γ.β, ΙΙΙ, издање Муретов, (фуснота 37), стр. 13.
47 Vatic.gr. 573. издање Н.Красносељцев, Материали дља истории чинопосљедованија
Литургии Свјатаго Иоанна Златоустаго, Казан 1889, стр. 104.
48Saint Sabas 305, издање Н.Красносељцев, Материали, стр. 88.
49 Typicon II Литургијски индекс, стр. 321.
50 Typicon I, стр. 156.
51 Typicon I, стр. 186.
52 Typicon I, стр, 94, 108, 138. Приметићемо да се на дан Педесетнице припев не односи
на Духа Светог као што је данас случај.
53 Описание I, стр. 407, 432.
54 Typicon I, стр. 222‐23
55 Описание I, стр. 274, 481.
56 Typicon I, стр. 30‐32
57 Описание I, стр. 542.
58 Typicon I, стр. 66
Када је припев Спаси нас, Сине Божији, премештен на трећи
антифон и свакодневно певан, могуће је да се најпре користио Божићни
образац и тек потом да су састављени посебни обрасци за недеље и за
седмичне дане. Ова могућност се заснива на присуству припева: Спаси
нас, Сине Божији који си рођен од Дјеве приликом входа са Јеванђељем у
једном рукопису из 1200. године59, иако сам антифон има данашње
недељне и седмичне припеве.
Приметимо још да су се различити празнични уметци развијали
током векова. У почетку су све варијанте поштовале број слогова, и у
великој мери подражавале најдревнији образац, који је без сумње био
Божићни: ὁ ἐκ παρθένου τεχθείς (25. дец.), ὁ ἐν Ἰορδάνῃ βαπτισθείς (5.
јан), ὁ δι’ὑμᾶς σταυρωτείς (14. септ.), ὁ ἐν δόξῃ ἀναλειφθείς (Вазнесење), ὁ
ἐν δόξῃ μεταμορφωθείς (6. авг.), ὁ ἀναστὰς ἐκ νεκρῶν (Васкрс). Затим су
уметане или додаване речи које нарушавају једноставност првобитног
ритма, као на пример за Богојављање: ὁ ἐν Ἰορδάνῃ ὑπὸ Ἰωαννου
βαπτισθείς, или за Вазнесење: ὁ ἐν δόξῃ ἀναλειφθείς ἀφ’ὑμῶν εἰς τοὺς
οὺρανούς60.
Молитве антифона
Сваком од ова три антифона претходи по једна молитва, које се
редом називају молитва првог, другог и трећег антифона. Овако назване
молитве говорене су сваки пут када су антифони певани61.
Молитве антифона у Литургији кратке су и једноставне. Појављују
се у кодексу Барберини 336 (8‐9. век) пред Литургијом светог Василија,
али су несумњиво много старије. Ево њиховог текста:
Молитва првог антифона: Господе Боже наш, твоја је моћ недосежна
и слава несхватљива, милост неизмерна и човекољубље
неисказвано:
Ти сам, Владико, по твоме милосрђу, погледај на нас и на овај
свети храм, и покажи на нама и на овима који се с нама моле, твоју
богату милост и доброту:
Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и
Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.
59 Кодекс Ettenheim Munster 6 издање R. Engdahl, Beitraege wur Kenntnis der byzant. Liturgie,
Берлин 1908, стр. 8‐9.
60 За Евергетидски Типик видети Описание I, 274 (14. септ), 383 (6. јан), 481 (6. авг), 586
(Вазнесење). За Васкрс и Педесетницу, Димитријевски не доноси текст из рукописа, већ
само каже: «као данас»: Међутим за Васкрс није назначен никакав уметак за припев.
Описание II, 566.
61 Ср. Описание II, 13‐14 (антифони азматске панихиде); 35‐39 (антифони часова); 62‐63
(антифони полуноћнице).
Молитва другог антифона: Господе Боже наш, спаси народ свој и
благослови наслеђе твоје (пс. 27, 9), сачувај пуноћу Цркве своје,
освети оне који љубе красоту дома твога (пс. 25, 8); Ти их прослави
божанском силом твојом, и не остави нас који се у Тебе надамо (пс.
16, 7).
Јер је твоја моћ, и твоје је царство и сила и слава, Оца и Сина и
Светога Духа, сада и увек и у векова векова.
Молитва трећег антифона: Ти који си нам дао ове заједничке и
сагласне молитве; Ти који си и двојици или тројици, који се сложе
у име твоје (Мт. 18, 19), обећао дати оно за што се узмоле;
Ти сам и сада испуни на корист (1.Кор. 12, 7) молбе слугу твојих,
дајући нам у садањем веку познање истини твоје, а у будућем
дарујући нам живот вечни.
Јер си благ и човекољубив Бог, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину
и Светом Духу, сада и увек и у векове векова.
Одмах се примећује стилска разлика између прве и треће молитве
са једне стране, и друге молитве, са друге стране. У првом случају,
структура молитве је класична: 1) призива се Бог и спомињу Божански
атрибути у вези са молбама које следе, 2) мољење, 3) славословље.
Друга молитва представља, међутим, низ прозби без логичке везе.
Она је у ствари молитва благосиљања. Често се указује на њену сличност
са заамвоном молитвом, која данас почиње овако:
(Господе, Ти благосиљаш оне који Тебе благосиљају, и освећујеш
оне који се у Тебе уздају), спаси народ твој и благослови наслеђе твоје...
Ако погледамо заамовону молитву какву нам је предао Барберини
336 видимо да није реч само о сличности између две молитве него о
потуној истоветности62. Садашњи почетак заамвоне молитве, изнад
стављен у заграду, недостаје у Барберинију 336, и замењен је речима:
«Господе Боже наш», као и у молитви другог антифона. Заамвона
молитва само је значи дужа верзија молитве другог антифона.
Заамвоне молитве су некада биле свештеничка благосиљања
којима је окончавана Литургија: грузијски превод из 11. века испред
молитве ставља ђаконово «Благослови, Владико», обичај који се до данас
сачувао у појединим епархијама на Кипру63. Молитва другог антифона
представља дакле древну молитву благосиљања која је задобила данашњу
намену да претходи појању антифона.
62 Чак се и молитва у садашњем облику: τὸ πλήρωμα τῆς Ἐκκλησιας σου φύλαξον у
Берберинијевом кодексу јавља као молитва другог антифона: τὸ πλήρ. τῆς Ἐκκλ. σου ἐν
εἰρήνη διαφύλαξον.
63 Грузијски превод наведен изнад (фунсота 5), стр. 117. Податак о кипарским
епархијама добили смо од Пафоског митрополита Генадија јула 1963.г.
И док су прва и друга молитва упућене Богу Оцу, или Једном Богу
и Тројици, трећа је упућена Христу, што произилази из јасног указивања
на Мт., 18, 19. Реч је о молитви упечатљиве лепоте; славословље, притом,
не би требало да буде тројично64. Садржај молитве се не односи на
псалмопојање већ на прозбе верних. Спомињу се «заједничке и сагласне
молитве» (κοινὰς... καὶ συμφώνους... προσευχάς), које садрже молбе‐
прозбе (αἰτήσεις, αἰτήματα). Назив «заједничка», примењен на молитву,
често означава јектенијске молитве, као код св. Јустина65 и код
Златоуста66. Ако се дода да су молитве «са‐гласне» и да садрже «прозбе»,
закључујемо да је молитва трећег антифона некада била повезана са
јектенијом, а не са појањем антифона.
Прва молитва, и она веома добро састављена, подсећа на
заједничке молитве клира и верних (μεθ’ἡμῶν καὶ τῶν συνευχομένων
ἡμῖν). Опет предосећамо да се указује на јектенију а никако не на појање
антифона.
Анализа текста ове три молитве које смо изнад предочили показује
да је овај низ од три молитве некада имао сасвим другачију улогу.
Притом нам њихова једноставност дозвољава да их припишемо добу
много ранијем од 7‐8. века када су се појавиле у Литургији.
Ако би покушали да одредимо њихову ранију намену, требало би
тражити где се у византијском обреду јављају три молитве у низу од
којих је једна молитва благосиљања. Управо ови услови су задовољени у
цариградском обреду у којем имамо низ од три молитве на крају
службе67. Трећа молитва је свагда молитва благосиљања и отпуста; прва
и друга су назване «прва и друга молитва верних». Као што се надамо да
ћемо потпуније показати другом приликом, прва молитва верних је
изговарана у току велике‐мирне јектеније (συναπτή) коју је проузносио
ђакон, док је намена друге молитве била да закључи јектенију.
Ако би поредак наших трију молитава био трећа, прва, друга, на
основу њиховог текста се чини да оне одговарају споменутој схеми.
64 Образлагање овог нашег мишљења одвело би на далеко од теме овог поглавља, но
сматрамо да је улога коју је у старини имала и о којој ће бити речи у наставку разлог
због којег она нема своје славословље.
65 Апологија I, 65 (PG 6,428A): κοινὰς εὐχὰς ποιησόμενοι ὑπέρ τε ἑαυτῶν καὶ τοῦ
φωτισθέντος παὶ ἄλλων πανταχοῦ πάντων εὐτόνως. Исто, I, 67 (PG 6,429B), ἀνιστάμεθα
κοινῆ πάντες καὶ εὐχας πέμπομεν.
66 На Посл. Ефесцима, беседа 3, 5 (PG 62,29):... πρότεροι ἐκβάλλονται οἱ ἐν
ἁμαρτήμασι...ὅταν ἀκούςῃς Δεηθῶμεν πάντες κοινῆ...
67 Ср. Гоар, Евхологион, стр. 37. где наилазимо на варијанту светилничних молитава
преузету из Барберинија 336. Имамо две молитве верних, једну молитву названу
«аполисис»‐ молитва отпуста, палестинског порекла, и главопреклону молитву. Прве
две и последња су својствене цариградском богослужењу. На 45. страни налазимо
завршне молитве јутрење: две молитве верних, једну уметнуту молитву која припада
великом славословљу и главопреклону молитву.
Трећа, у којој се помиње Господње обећање да ће испунити молитве
сабраних хришћана, била би тако молитва говорена током заједничких
молби верних, или прва молитва верних. Данашња прва молитва, у којој
се тражи Божије милосрђе, била би закључна молитва јектеније, то јест
друга молитва верних, а садашња друга молитва би била молитва
благосиљања или молитва отпуста.
Разлог због којег је измењен њихов редослед могао би да буде
следећи: од три припева антифона који су некада били у употреби (први,
Молитвама Богородице, други, Алилуиа, трећи, тропар Јединородниј Сине)
једино је трећи христолошки. Стога је можда и једина молитва упућена
Христу стављена испред христолошког припева.
Ако прихватимо да су молитве антифона древне молитве верних,
као што је овде предложено, можемо се још запитати којем су
богослужењу оне некада припадале. Предложили бисмо једну хипотезу
чије доказивање захтева посебну студију: ове три молитве, које се најпре
јављају у Литургији светог Василија, биле су старе молитве верних из ове
исте Литургије, а молитва благосиљања некада је окончавала Литургију
Речи68. Довољно је упоредити данашње молитве верних из Василијеве и
Златоустове Литургије и уочити разлике: док се молитве код Златоустог
односе на заједничку молитву клира и верних69, молитве у Василијевој
Литургији, које би требало да су сличног садржаја односе се исључиво на
евхаристијски принос и на силазак Светог Духа на дарове.
превео са француског
Новак Билић
68 Ову последњу по нашем мишљењу спомиње Лаодикијски Сабор као трећу молитву
верних. Mansi 2, 567C. Главопреклона молитва којом се окончава Литургија Речи постоји
још увек код Халдејаца, ср. Brightman, Liturgies Eastern and Western, стр. 266‐267.
69 Прва молитва је за клир: «које си... поставио на ову службу». Друга и за клир: «дај
нам» и за верне: «и овима који се моле са нама» (τοῖς συνευχομένοις ἡμῖν); овде имамо
исте речи које се односе на клир и верне из молитве првог антифона.