ДОБРОТОУБЕ
ПРЕДГОВОР
У избору одеака за ова том остало нам е да следимо поредак грчког Добротоуба.
Изабравши из светог Касиана, кога смо рание заобишли, аскетске поуке и изоставивши егов
манастирски устав, предложиемо подвижничке савете преподобног Исихиа ерусалимског и
преподобног Нила Синаског.
Меутим, овде е требало да се зауставимо у праеу грчког Добротоуба стога што су у ему
пропуштени многи свети оци подвижници, први тумачи подвижничког дела првенствено са егове
унутраше стране, као што су: свети ефрем Сирин, преподобни ован Лествичник, Преподобни
Варсануфие и ован, ава Дороте, преподобни Исаак Сирин. Била би велика неправда да наш зборник
лишимо ихових поука. Због тога смо и решили да их унесемо у ега.
У избору одломака као указате нам е послужио свети Касиан кои е као ци подвижништва поставио
очишее срца од страсти и томе усмерио све свое аскетске беседе. По егово мисли е спроведен
избор из егових списа; по о е распореено и оно што е узето из светог Нила Синаског; по о е
учиен избор и из светог ефрема; она е руководила и избор из светог Варсануфиа и ована, из аве
Доротеа и светог Исаака Сирина, премда се код их то не обележава посебним заглавима.
На та начин е наш други том Добротоуба представати збир отачких поука првенствено у вези са
борбом са страстима ради очишеа срца, што и есте последи ци подвижништва.
Свети Теофан Затворник
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОВАН КАСИАН, РИМАНИН
Кратко саопштее о ему
Свети ован Касиан Риманин се родио (350. или 360. г.) вероватно у Галско области, у околини
Марсеа, од угледних и богатих родитеа. Добио е добро научно образовае. Он е од детиства
заволео богоугодан живот. Гореи жеом да постигне савршенство у ему, отишао е на исток, где е
ступио у Витлеемски манастир и примио монаштво. Слушауи о славном подвижничком животу
египатских отаца, он е пожелео да их види и да се поучи од их. Договоривши се са своим другом
Германом, он се, после двогодишег пребиваа у Витлеемско обитеи, упууе у Египат око 390.
године.
Они су целих седам година провели тамо, живеи у скитовима, у келиама, у манастирима, меу
отшелницима, у усамености. Они су све запажали, изучавали и на самом делу извршавали, детано се
упознавши са тамошим подвижничким животом у свим еговим видовима. У сво манастир су се
вратили 397. године, да би исте године опет отишли у исте пустиске египатске пределе. Ту су
проборавили све до 400. године.
Оставивши опет Египат, свети Касиан се са своим приатеем упутио у Константинопо, где су били
благонаклоно примени од стране светог Златоуста. Он е светог Касиана посветио за акона, а еговог
приатеа, као стариег, за свештеника (400. г.). Када е свети Златоуст био осуен на заточее (405. г.),
особе кое су му биле одане послаше у Рим папи Инокентиу известан бро заступника, меу коима су
били и свети Касиан и егов приате. Меутим, изасланство ние имало никаквог успеха.
Свети Касиан се после тога више ние вратио на исток, него се упутио у отабину и тамо наставио са
своим подвижничким животом по египатским узорима. Он се прославио и светошу живота, и
1
учитеском мудрошу. Затим е био посвеен за свештеника. Око ега су се, едан за другим, почели
сабирати ученици и убрзо се од их образовао читав манастир. По узору на их, недалеко е био
устроен и женски манастир. И у едном и у другом манастиру био е уведен устав по коме су живели и
спасавали се монаси у источним, а нарочито у египатским манастирима.
Добро уреее тих манастира у новом духу и по новим правилима и очигледни успеси тамоших
подвижника привукли су на себе пажу многих ерараха и настоатеа манастира Галске области.
Желеи да и код себе заведу такав поредак, они су замолили светог Касиана да им напише источне
монашке уставе и да изнесе и сам дух подвижништва. Он е радо испунио ихову молбу, описавши све у
12 кига правила и у 24 киге разговора.
Свети Касиан се упокоио 435. године. егов спомен се врши 29. фебруара.
Из аскетских списа светог Касиана у рание [словенско] Добротоубе уврштено е осам кига (5-12) о
борби са осам главних страсти и едан (2.) разговор о расуивау, и и едно и друго у скраеном облику.
Слично емо и ми поступити. Главни одломци е бити узети из осам кига о борби са страстима,
навеим делом у потпуном преводу, са додатком неких навода и из разговора, где буде било прикладно.
Осим тога, сматрали смо да би било потребно да се испред их стави неколико одломака из разговора у
коима се показуе знача борбе са страстима у духовном животу, ено место у подвижничком животу,
ена неопходност као и општи опис страсти и борбе са има. После тога, додаемо ош одломке у
коима се описуу друге две борбе - са помислима и са тугом коа долази од невоа и напасти. То е
представати додатак претходном приказу борбе са осам помисли. На крау емо у виду додатка
приложити потребне поуке о неколико предмета кои се блиско дотичу духовне борбе, премда и говоре о
духовном животу уопште: о благодати и произвоеу као чиниоцима у изгради духовног живота; о
молитви, у коо се они сустижу; о ступевима савршенства духовног живота, с обзиром на побуде за
ега; и о крау поканичких трудова. Ти додаци нам не сметау да све одломке из списа светог Касиана
насловимо едним насловом: Преглед духовне борбе.
На та начин е одломци из дела светог Касиана бити распореени на поглава:
1. Ци
и сврха подвижништва.
2. С
агласно са тим цием треба одредити и врсту нашег одрицаа од света.
3. Б орба плоти и духа.
4. О
пшти опис страсти и борбе са има.
5. Б орба са осам главних страсти:
1. а) са стомакоугааем.
2. б) са духом блуда.
3. в) са духом среброуба.
4. г) са духом гнева.
5. д) са духом туге.
6. д) са духом униниа.
7. ж) са духом таштине.
8. з) са духом гордости.
6. Б орба са помислима и преко их са злим духовима.
7. Б орба са свим врстама туге.
8. O
Божанствено благодати и слободном произвоеу као чиниоцима духовног живота.
9. O
молитви.
2
10.O
руковоеу у духовном животу.
11.O
ступевима савршенства духовног живота с обзиром на побуде за ега.
12.O
крау поканичких трудова.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОВАН КАСИАН
ПРЕГЛЕД ДУХОВНЕ БОРБЕ
I
ЦИ И СВРХА ПОДВИЖНИШТВА
1. Све науке и вештине имау сво ци и своу сврху. Гледауи на их, ревносни убите вештине радо
подноси све напоре и издатке. Тако земорадник, трпеи час вруину, час хладноу, неуморно обрауе
и оре зему, имауи ци да е очисти од сваког страног корова и учини родниом и будуи убеен да
другачие нее достии сврху, т. остварее обилне жетве ради издржаваа себе и умножаваа свога
иметка. Тако и наше подвижништво има сво ци и своу сврху, ради кое ми неуморно и са
задовоством подносимо све трудове, ради кое нас не оптереуе оскудност испосничке хране, ради
кое нас радуе изнемоглост од бдеа. Ради те сврхе свагдаше наше читае Светог Писма са
размишаем не познае ситост, ради е нас не плаши непрестани труд, нити одрицае од свега и
оскудица у свему, па ни страхоте безмерне пустие.
2. Сврха нашег подвижничког живота есте Царство Божие, а ци - чистота срца, без кое ние могуе
постии ту сврху. Приковавши наш поглед на та ци, ми треба да натачние усмеравамо наш живот, као
по право линии. И уколико се наша мисао макар мало уклони од ега, треба да е, као по неком
правилу, одмах исправамо, враауи се на егово сагледавае.
3. Тако учи и свети Павле када онима кои су примили благи арам Христов говори: Имате плод сво на
освеее, а кра живот вечни (Рим.6,22). Тиме он као да каже: ваш ци е - чистота срца, а сврха - живот
вечни. Према томе, ми треба да се свом снагом држимо онога што нас може усмерити ка том циу, т. ка
чистоти срца, а оно што нас одвлачи од ега - да избегавамо као погибено и штетно. ер, ми све
чинимо и подносимо ради ега. Наиме, да бисмо сачували постоану чистоту срца ми напуштамо
родитее, отабину, чинове, богатство, утехе овога света и сва задовоства. Уколико, дакле, ова ци
увек будемо имали у сеау - сва наша дества и помисли бие усмерени ка еговом достизау.
Меутим, уколико он не буде непрестано стаао пред нашим очима, сви наши трудови и усиа бие
узалудно протраени, будуи да нису били усмерени само на ега.
4. Према томе, ради те чистоте треба све да чинимо и желимо. Ради е треба да идемо у пустиу, ради
е да се држимо постова, бдеа, трудова, телесног сиромаштва, читаа и других врлина. Тиме свое
срце треба да учинимо слободним од свих погубних страсти и сачувамо га таквим. Ради тог главног
циа, т. чистоте срца, треба да предузимамо постове, бдеа, отшелништво, поучавае у Светом
Писму. Због их не треба да допуштамо себи да оштетимо ту главну врлину. ер, уколико се у нама
сачува неповрееном ова главна врлина, нее бити никакве штете ако неки од наведених подвига у
извесном случау по неопходности буде изоставен. Меутим, ми неемо имати никакве користи уколико
све их одржимо, а у едину нарушимо. Стога све треба да се чини ради е. (Подвизи) нису
савршенство, ве средства за [постизае] савршенства. Стога е се она ко на има буде зауставио
стремее свога срца (задовоивши се има као навишим добром) узалудно трудити, будуи да га
нее пружити до постигнуа сврхе ради кое су они и пожени.
3
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОВАН КАСИАН
ПРЕГЛЕД ДУХОВНЕ БОРБЕ
II
САГЛАСНО СА ТИМ ЦИЕМ ТРЕБА ОДРЕДИТИ И ВРСТУ НАШЕГ
ОДРИЦАА ОД СВЕТА
5. Постое три вида одрицаа од света: прво, у коме телесно оставамо сва богатства и стицаа у
свету; друго, у коме оставамо преаше навике, пороке и страсти, како душевне, тако и телесне; и
трее, у коме, одвлачеи ум од свега садашег и видивог, сагледавамо само будуе и чезнемо за оним
што е невидиво. Господ е Аврааму заповедио да истовремено изврши сва ова три одрицаа,
рекавши: Иди из земе свое, и од рода свога, и из дома оца свога (Пост.12,1). Из земе свое, т. од
светског богатства и од земаског стицаа; од рода свога, т. од преашег начина живота, раниих
навика и порока, кои су нам веома сродни, као да су еднокрвни са нама, прилепивши нам се од самог
роеа; из дома оца свога, т. од сваког сеаа на свет и на све што у ему срее наш поглед. То се
остваруе када, умревши са Христом за светске стихие, по апостолу, гледамо ве не на оно што е
видиво, него на оно што е невидиво (ер е оно што се види привремено, а оно што се не види,
вечно) (2.Кор.4,18); када, изашавши срцем из ове привремене и видиве куе, свое очи и ум обраамо
према дому у коме имамо пребивати вечно; када, живеи по телу, не воуемо по телу у Господу
(2.Кор.10,3), делом и животом обавууи ону изреку блаженог апостола: Наше живее е на небесима
(Фил.3,20).
6. Неемо имати много користи уколико, са свим жаром вере извршивши прво одрицае, са истом
ревношу не извршимо и друго, како бисмо, успевши да га стекнемо, постигли и трее, у коме емо,
изишавши из куе нашег преашег оца по старом човеку, свецело устремити поглед нашег ума према
небеском. Стога, ако желимо да постигнемо истинско савршенство, треба да стремимо, да оставивши
телесно родитее, отабину, богатства и светска задовоства, и срцем оставимо [све што смо
напустили], те да се више никада не враамо са похотом на оно што смо са презреем одбацили. [Иначе
емо бити] слични Израицима кои су, по изласку из Египта и после кушаа небеске мане, зажелели
нечиста и скверна ела Египатска, говореи: Добро нам е било у Египту, када смо седели код лонаца са
месом (Изл.16,3; Бро.11,5). И свако ко се, по одрицау од света, враа раниим бригама, или
примамуе раниим жеама, делом и мишу говори исто што и они: Добро нам е било у Египту (т.
свету). Нама нее донети никакве користи ако свет напустимо само телом, или ако пресеее из овог
Египта буде само по месту. Ми на исти начин треба да стекнемо и одрицае срцем, кое е много више и
корисние. Ево шта е обавио апостол о одрицау кое смо назвали телесним: И ако раздам све имае
свое, и ако предам тело свое да се сажеже, а убави немам, ништа ми не користи (1-Кор.13,3). То
значи да ми нее донети никакву корист одрицае [од свега] и сажежее споашег човека, као ни
мучеништво и сажежее свог тела (кое предаемо за Христа), уколико сам, са друге стране, нетрпеив,
гневив, завидив или горд, уколико се будем распаивао због увреда других, или тражио свое,
уколико будем помишао о ономе што е зло, или нетрпеиво и нерадо подносио све што ми се догоди.
ер, унутраши човек е, при томе, ош [увек] обложен раниим страстима.
7. Према томе, са свом упорношу треба да журимо к томе да и наш унутраши човек збаци са себе и
растури све што е сабрао у претходном животу, т. богатство страсти кое су, прицепууи се телу и
души, у правом смислу наше. И уколико, док смо ош у овом телу, оне не буду одсечене и одбачене, ни по
4
исходу нее престати да нас прате. Као што врлине (или сама убав, коа е извор врлина) кое се стекну
у овом веку, и по кончини овог живота, свога убитеа чине прекрасним и светлоносним, тако и пороци,
покривши некако душу одвратним боама, не одступау од е упране и у оном пребивалишту без краа.
Лепота или одвратност душе се раа од каквоте врлина или порока. Нека од тих боа, коа се добиа од
их чини е или тако светлом и прекрасном да е достона да чуе пророчку реч: И Цар е пожелети
лепоту твоу (Пс.45,11), или потпуно црном, смрадном и безобличном, тако да може сама, исповедауи
свое скверни, да каже: Усмрдеше се и загноише се ране мое од безума мога (Пс.38,6). Стога су оне
(врлине и страсти) наше лично богатство, кое неразлучно пребива са душом, и кое нам ни цар не може
дати, нити неприате отети од нас. Оне су управо наше богатство, кое ни сама смрт ние мона да
отргне од душе.
(Потрошити зло богатство страсти значи умртвити их, што ние могуе постии без борбе са има. Стога
онима кои су се одрекли од света неизбежно предстои борба са страстима. е они треба да се
прихвате од почетка. Код светог Касиана о ово борби налазимо и општа расуиваа у четвртом
разговору: О борби плоти и духа, и у петом: О осам главних страсти, а постои и поединачан исцрпан
опис борбе са сваком од осам главних страсти у Кизи правила. - Позамиемо из свега оно што е
набитние).
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОВАН КАСИАН
ПРЕГЛЕД ДУХОВНЕ БОРБЕ
III
БОРБА ПЛОТИ ПРОТИВ ДУХА
8. Постои борба у удовима нашим, као што читамо код апостола: ер тело жели против Духа, а Дух
против тела, а ово се противи едно другоме да чините оно што не бисте хтели (Гал.5,17). По
промислитеско одлуци Божио, она као да се укоренила у саму нашу природу. И зар можемо да е не
сматрамо природним своством човековог састава после пада првоствореног, с обзиром да е општа за
све без изузетка? Потребно е, меутим, веровати, да се она, уколико е ве свима природна, у нама
налази по вои Божио и за наше добро, а не на зло. Она е у нама оставена ради буеа ревности за
више савршенство.
9. Реч плот на овом место треба схватити у смислу плотске вое или злих жеа, а не у смислу човека
као биа. Исто тако и под речу дух не треба разумети неко лично бие, него добре и свете жее душе.
Такав смисао одреуе и сам апостол, говореи: По Духу ходите, и похоту телесну неете чинити.
ер, тело жели проти Духа, и остало (Гал.5,16-17). Будуи да се и едне и друге жее налазе у едном
те истом човеку, у нама се води непрестана борба. Док похота плоти, углавном тежеи ка греховном,
налази задовоство у ономе што се односи на задовоавае потреба садашега живота, дух,
напротив, у потпуности жели да се прилепи за духовна дела, занемарууи чак и нанеопходние телесне
потребе и не посвеууи ни намау пажу трулежно плоти. Плот се наслауе изобием и
сваковрсним задовоствима, а духу ние приатна брига чак ни о предметима природних потреба. Плот
жели да се насити сном и препуни храном, а ему су храна бдеа и постови у то мери да не би хтео да
допусти сна и хране чак ни онолико колико е потребно за живот. Она жели да изобилуе сваковрсним
богатствима, а он ние задовоан чак ни због тога што има малу количину хлеба за свакодневну
употребу. Она жели да се разнежуе и да буде окружена гомилом ласкаваца, а ему е утеха строг живот
и ширина неприступне пустие, при чему му присуство смртника ние угодно. Она се заноси почастима и
похвалама удским, а ему су угодна гоеа и увреде.
10. Руководеи се самоубем и земаском мудрошу, наша воа замиша да може постии неку
средину (иначе, достону сваке осуде) измеу ова два стремеа, намеравауи да се уздржава од
плотских страсти тако да нимало не трпи невое кое су неизбежне при испуавау захтева духа: она би
хтела да без кажаваа тела постигне телесну чистоту, да без труда бдеа стекне срдачну чистоту, да
и поред телесног спокоства обилуе духовним врлинама, да без жестоких клевета задобие благодат
5
трпеа, да проави смирее Христово без губитка световне почасти, да следи простоту благочаша са
суетом овога света, да служи Христу са удском славом и одобраваем, да одважно казуе правду, не
среуи чак ни намае жалости. Уопште, она би хтела да постигне будуа блага, не губеи садаша.
Таква воа не води ка истинском савршенству, ве, успоставауи стае непожене топлине, [уде]
чини достоне прекора кои Господ наводи у Откривеу: Знам дела твоа, да ниси ни студен ни вру!О
да си студен или вру! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни вру, избувау те из уста своих
(Отк.3,15-16). Када, пак, наие благодат, буди се енергиа духа и у [човеку] васпоставау виша
стремеа коа га одвраау од свега земаскога. Излажуи се иховом утицау, воа ве не може да
остане равнодушна и млака, те задобиа ревност за бое и ему приноси на жртву све ниже. Па ипак,
наклоност ка ранием покоу равнодушности остае у о, и она е врло склона да се опет врати ему. Да
се то не би десило, у плоти остау покрети кои су неприатески према вишим стремеима, према
коима воа коа е окусила виша блага не може да буде наклоена: чим их осети, у о се одмах буди
сва ревност и она храбро чува своа виша блага. Меутим, дешава се да воа падне у богопротивну
млакост, услед чега се подиже борба плоти и подстиче млакост на делае. Из овога е видиво да
бисмо се ми заувек задржали у стау поменуте богопротивне млакости кад нас из е не би изводила
борба коа се подиже у нама. ер, при о, када, робууи самоугаау, зажелимо да себи учинимо неко
олакшае, одмах устае плот и, раавауи нас жаокама греховних покрета и страсти, не допушта да
останемо у утешно и жеено чистоти, те нас одводи ка охлаууем и нежееном задовоству, т. као
да нас одвлачи на пут кои е посут трем. Меутим, то раздражуе уснулу ревност по Богу: она устае и
прогони неприатее кои су се приближили. Свакодневно дествууи у нама, ова нас борба доводи до
благотворне решености да, одбацивши широки и безбрижан живот, са великим зноем и скрушеношу
духа стекнемо чистоту срца, да са строгим постом, глау, жеу и неспаваем чувамо чистоту тела, да
кроз читае, размишае и непрестану молитву усходимо у добру настроеност духа.
11. Осим тога, нешто таанствено е изображено у Божио одлуци коа се тиче народа неприатески
настроених према Израиу, као што читамо у Кизи о судиама: А ово су народи кое остави Господ, да
има куша Израиа... да би се научили на борбу (Суд.3,1-2). Такву борбу е Господ устроио не стога што
ние хтео покоа Израиу или што се ние бринуо о еговом добру, ве зато што е видео да е она веома
корисна за ега. Излажуи се готово непрестаном нападу тих народа, он ние могао а да не осеа сталну
потребу за Божиом помои. Због тога е био дужан да пребива у свагдашем обраау ему са надом,
и у молитви. Немауи могуности да остави дело борбе, он ние имао времена да се преда
безбрижности, или да се раслаби од леости и беспосличеа. ер, често мир и среа обарау онога кога
ние могла да победи несреа.
12. Због чега ми код ушкопеника по телу налазимо успавану душу: управо због заблуде да им, по
ослобоеу од ове плотске потребе, ние ни потребан труд телесног уздржаа и скрушености срца. Они
кои су раслабени таквом безбрижношу, не брину се о стицау истинског савршенства, или о
очишеу срца од душевних страсти. Такво стае, премда се уздиже над плотским, ипак остае само
душевно. По речима самога Господа, оно е достоно одбациваа због тога што се, од хладнога
прешавши ка млакоме, зауставило на непожено топлини.
13. Према томе, у самом почетку одрицаа, када престаемо да будемо плотски, т. када почиемо да се
одваамо од световних обичаа и да се уздржавамо од очигледне плотске нечистоте, треба да пожуримо
да се свом снагом одмах постарамо да усвоимо духовно стае, да се не би десило да узмаштамо да
смо, самим тим што смо се одрекли од света по споашем човеку, или што смо прекратили оскврее
плотском преубом, ве постигли савршенство, те да постанемо леи и безбрижни у истребивау
узрока страсти. Иначе, десие се да емо се зауставити на средини измеу плоти и духа и да не неемо
постии степен духовног савршенства, мислеи да е за ега довоно на споаши начин се одвоити
од светског живота и задовостава и бити едноставно далек од разврата и телесних веза. ер, ако
останемо у овом стау млакости (равнодушности), кое се сматра нагорим, биемо избувани из уста
Господих, као што каже: Тако. пошто си млак... избувау те из уста своих (Отк.3,16). Праведно е
Господ обавио да е они кое е примио у недра убави, и кои су се показали као хладни, бити
избувани са неким гаеем. ер. лакше се обраа ка спасеу и лакше узлази на врх духовног
савршенства плотски човек, т. световак или незнабожац, него она, ко е примио арам Христов, али
ние ступио на пут савршенства, ве е допустио да се први ога духовне ревности охлади. Наиме, први
е, будуи смираван чулним страстима и постауи свестан свое нечистоте због плотског осквреа,
доспети у скрушеност и прибеи Источнику сваке чистоте и савршенства, те се узгнушати хладног стаа
невера и безбрижности у коме се налазио. Гореи духом, он е лакше узии ка савршенству. Томе
насупрот, она ко се хладно прихвата дела Господег и без смиреа и дужног усра ступа на пут овог
6
зваа, будуи едном поражен овом бедном заразом, ве не може сам себе да умудри на бое, нити
прима уразумее од других. ер, он, по речи Господо, говори у срцу своме: Богат сам, и обогатио
сам се и ништа ми не треба, премда ему више пристае оно што дае следи: А не знаш да си
несреан, и адан, и сиромашан, и слеп, и наг (Отк:-3,17). На та начин, он постае гори од световног
човека ер губи свест о томе да е бедан, слеп и наг, да му е у много чему потребно исправае, да има
велику потребу за поукама и уразумиваем од стране других. Услед тога он не прихвата ни едну
спасоносну реч, не схватауи да е у будуем веку неизбежно бити подвргнут настрожием суду и казни.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОВАН КАСИАН
ПРЕГЛЕД ДУХОВНЕ БОРБЕ
IV
ОПШТИ ОПИС СТРАСТИ И БОРБЕ СА ИМА
14. Постои осам главних страсти: стомакоугаае, блуд, среброубе, гнев, туга, униние, таштина и
гордост.
15. Постое две врсте страсти: природне, кое се раау из природних потреба, као нпр. стомакоугаае и
блуд, и неприродне, кое немау корен у природи, као на пр. среброубе. ихова дества се, пак,
испоавау на четири начина: неке дествуу само у телу и преко тела, као стомакоугаае и блуд, а неке
се испоавау и без садества тела, као суета и гордост; затим, неке се побууу споа, као
среброубе и гнев, а неке произилазе из унутраших узрока, као униние и туга. Такво проавивае
дества страсти дае нам повод да код их допустимо ош два рода делеи их на плотске и душевне:
плотске се раау у телу и тело хране и наслауу, а душевне произилазе из душевних склоности и хране
душу, док на тело често делуу разорно. Последе се лече простим унутрашим лечеем срца, а
плотске се лече двоаким лековима - и споашим и унутрашим.
16. Поасниемо нешто од реченога опширниим расуиваем. Имауи узрок у телу, страсти
стомакоугааа и блуда се понекад буде без садества душе, едино због узбуиваа потреба из коих
произилазе. Меутим, оне повлаче и душу због ене заеднице са телом. Ради обуздаваа иховог
насртаа ние довоно само напрезае душе, ве е, при томе, неопходно и тело укротити постом,
бдеем, изнураваем помоу труда, те прибеи привремено усамености, а често и потпуном
отшелништву. Оне произилазе из порочности душе и тела, те могу да се савладау едино иховим
обостраним трудом. Суета и гордост се у души раау без посредства тела. ер, какву потребу суета има
за било чим телесним, када душу доводи до пада едино због жее за похвалом и славом? Или, какво е
телесно дество имало удела у паду луцифера у гордост. Он у е зачео едино у души и помисли, као што
говори пророк: А говорио си у срцу свом: Изаи у на небо... изедначиу се са Вишим (Ис.14,13-14). За
такву гордост он ние имао никакав подстрек споа. Она се родила и у целости сазрела у егово
унутрашости.
17. Ових, дакле, осам страсти, имау различито порекло и различито деловае. Меутим, првих шест, т.
стомакоугаае, блуд, среброубе, гнев, туга, униние су меусобно седиени неким нарочитим
сродством, т. претераност у едно доводи до следее. ер, од претераног стомакоугааа неопходно
произлази блудна похоту, од блуда [се ава] среброубе, од среброуба гнев, од гнева туга, од
туге униние. Због тога се против их треба борити истим тим поретком, прелазеи у борби са има од
претходне ка онима кое следе: да бисмо победили униние, напре треба да савладамо тугу; да бисмо
прогнали тугу, претходно треба да савладамо гнев; да бисмо угасили гнев, треба да згазимо
среброубе; да бисмо ишчупали среброубе, треба да укротимо блудну похоту; да бисмо савладали
блудну похоту, треба да обуздамо страст стомакоугааа. И преостале две страсти, т. суета и гордост,
на исти се начин меусобно седиуу: поачавае прве постае почетак друге. Од претеране суете се
раа страст гордости. Истим поретком се стиче и победа над има: да би се истребила гордост потребно
е да се савлада суета. Меутим, оне се по врсти не седиуу са претходних шест. Оне се не раау од
7
их, него, напротив, по иховом истребеу. У ове две страсти ми упадамо нарочито после победе и
триумфа над осталим страстима. Уосталом, премда се налазе у наведеном меусобном односу, ових
осам страсти се чеше раздеуу на четири савеза: блудна похота се нарочитим савезом седиуе са
стомакоугааем, гнев са среброубем, униние са тугом, а гордост са суетом.
18. Ниедна од страсти се не испоава на само едан начин. Тако се стомакоугаае испоава на три
начина: или раа жеу за елом пре одрееног часа, или захтева ела до пресиеа, не разликууи
каквоту хране, или захтева укусну храну. Отуда имамо исхрану без правила, прождривост и
сластоубе. Од ове три [страсти] произилазе разни зли недузи у души: од прве се раа гунае на
манастирски устав, од кога до неподношивости узраста незадовоство манастирским животом, за
коим обично брзо следи и бекство из манастира; од друге се буди похота и сладостраше; а треа
доводи до среброуба и не дае места сиромаштву Христовом.
Постое три облика блудне страсти: први се врши кроз мешае едног пола са другим; други настае без
мешаа са женом, због кога е Господа поразио Онана, сина патриарха уде (Пост.38,9-10), и кои се у
Писму назива нечистотом; треи се чини умом и срцем, и о ему Господ говори у еванеу: Сваки кои
погледа на жену са жеом за ом, ве е учинио преубу са ом у срцу свом (Мт.5,28). На ова три
облика блажени апостол е указао у следеем стиху: Умртвите, дакле, удове свое кои су на
земи:блуд, нечистоту, страст, и остало (Кол.3,5).
Постое и три облика среброуба: прво ономе ко се одрекао од света не допушта да се обнажи од
сваке врсте поседоваа; друго онога ко е ве све раздао ништима подстиче да опет стекне исто такво
имае; трее распауе жеу за стицаем у ономе ко пре ние ништа имао.
Постое три облика гнева: први е она кои букти у унутрашости; други е она кои се испоава у речи и
на делу; треи е она кои дуго време тиа и назива се злопамеем.
Туга има два облика: први наступа по престаау гнева, или се ава при нанесеним штетама и губицима
и неиспуено жеи; други настае од боазни и страхова за сво удео, или од неразумних брига.
Постое и два облика униниа: едан баца у сан, а други изгони из келие.
Таштина е разнообразна, али се могу разликовати два главна облика: у првом се превазносимо
телесним преимуствима и видивим стварима; у другом се распауемо жеом за суетном славом
због духовних предмета.
И гордости има две врсте: прва е плотска, а друга - духовна, коа е штетниа. Она нарочито искушава
оне кои су напредовали у неким врлинама.
19. Ових осам страсти искушавау сав род удски, премда не нападау све на исти начин. ер, у едном
главно место заузима дух блуда, у другоме превладава гневивост; у едноме влада суета, а у другом
господари гордост. Према томе, премда све страсти нападау на све, свако од нас им робуе на различит
начин и различитим редом.
20. Стога треба да водимо борбу са тим страстима. Откривши коа му страст нарочито штети, свако треба
против е да усмери главну борбу, употребавауи свако старае и бригу за ено праее и
савлаивае, усмеравауи против е копа свакодневних постова, бацауи на у свакоминутне
стреле срдачног стеаа и уздисаа, и непрестано проливауи сузе у молитви Богу ради прекраеа
борбе коа га смууе. ер, нико не може савладати ни едну страст док се не убеди да своим стараем и
трудом не може да однесе победу над ом, иако е, да би се очистио од е, и сам дужан да данононо
пребива у сваком труду и сваком старау.
21. Када такав борац осети да се ослободио од свое главне страсти, треба да са пуном пажом
разгледа скровишта свога срца како би, увидевши коа е од преосталих страсти наснажниа, сва духовна
оружа подигао против е. Побеууи на та начин сваки пут главну страсти у себи, он е брже и лакше
одржати победу над осталим, слабиим.
22. Када победиш едну или неколико страсти, не треба да се превазносиш. Иначе е Господ, увидевши
надменост твога срца, престати да га ограуе и штити, и ти еш, оставен, опет бити смуиван страшу
коу си, уз помо благодати Божие, ве био победио. И пророк не би почео да се моли: Немо предати,
Господе, зверима душу коа ти се исповеда (Пс.73,19), да ние знао да се они кои се превазносе срцем
поново препуштау страстима кое су победили како би се смирили.
8
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОВАН КАСИАН
ПРЕГЛЕД ДУХОВНЕ БОРБЕ
V
БОРБА СА ОСАМ ГЛАВНИХ СТРАСТИ
23. Приказууи борбу са осам главних страсти, описаемо ихова своства, показати узроке, и
предложити пригодне лекове против их.
а) БОРБА СА СТОМАКОУГААЕМ (V кига правила)
24. Прва борба, у коу треба да ступимо, есте борба са стомакоугааем, или са страшу преедаа.
25. Што су тиче начина уздржаа у храни, или поста, не може бити установено правило еднако за све,
будуи да код свих ние еднака снага тела. Ова врлина се, пак, не извршава само душевном силом, него
треба да буде сразмерна и са телесном силом. Не могу сви постити читаву недеу. Неки без хране не
могу бити више од два или три дана, а некима е тешко да издрже и до заласка сунца. Такое, ние за све
храиво повре, или зее. или суви хлеб. Осим тога, еднима е да се насите потребно две фунте, а
други осеа оптереее ако поеде фунту или пола фунте. Меутим, сви кои се уздржавау треба да
имау едан ци, т. да, примауи храну по мери телесних сила, не упадау у преедае. ер, душу
раслабуе не само каквота хране, него и количина, распаууи у о штетан, греховни ога.
26. Ма каквим елима да се насити стомак, родие се семена плотске похоте, и ум, савладан тежином
ела, више нее бити у стау да добро управа кормилом расуиваа. Ум не опиа само неумерена
употреба вина: ега обично чини климавим и колебивим и лишава га чистих и непорочних помисли чак и
изобие сваковрсних естива. Узрок разврата и погибли Содомана био е, не само опиае вином, него
и преситост стомака. Слуша како Господ преко пророка укорева ерусалим (ез.16,49). Због чега е
сагрешила сестра твоа, Содома, ако не стога што е ела хлеб сво до ситости и преситости? Они су
таквом преситошу хлебом били распаени неугасивим жаром плотске похоте, те су, по суду Божием,
били са неба сажежени сумпорним огем. Ако е их, на та начин, едино неумереност у употреби хлеба
због страсти преситости суновратила у понор разврата, шта реи о онима, кои, при цветауем здраву
тела, себи дозвоавау да еду месо и пиу вино у неумерено количини, употребавауи их онолико
колико им нашаптава самоугодива похота, а не колико захтева немо.
27. Свети оци као меру уздржаа утвруу да храну, коу морамо да примамо ради подржаваа живота
тела, престанемо да едемо док у нама ош постои жеа за елом. Судеи по томе, и немоан телом
може да проави врлину уздржаа у савршенству еднако као и крепак и здрав, т. уколико снагом вое
9
буде обуздавао жеу за елом када земаност тела не буде имала потребу за ом. ер, и апостол каже:
Старае за тело не претварате у похоте (Рим.13,14). Он ние сасвим забранио да водимо бригу о
телу, него само заповеда да при томе немамо похоту. Он е одбацио похотиву бригу о плоти, али
разумно, неопходно старае за живот ние искучио. Прво е забранио да кроз попуштае телу ми не
бисмо упали у погубна похотива дела, а друго е дозволио да се тело, ослабено неразумном
строгошу, не би показало немоно за испуавае наших духовних занимаа и напора.
28. Према томе, мера уздржаа треба да буде одреена судом савести сваког. Свако е дужан да себи
одреди колико да се уздржава, т. колико е уздржаа потребно за борбу против узнемираваа плоти.
Постове, уставом одреене, свакако треба држати. Меутим, ако после их не будемо чували уздржае
у храни, ихово нас извршавае нее довести до савршене чистоте. Гладовае у вишедневним
постовима е донети само краткотрану исцрпеност и замор тела, али не и чистоту целомудрености,
уколико му буде следило насиее тела до ситости: ер, чистота душе е нераздвоно повезана са
гладоваем стомака. Постоану чистоту целомудрености нема она ко не може да држи трану
равномерност уздржаа. Строги постови остау без користи уколико за има следи претерано
попуштае у храни: плод ихов брзо е бити изгнан страшу стомакоугааа. Стога е разумние
умерено свакодневно поткрепивае храном, неголи повремени дуги и крае строги постови.
Неумерено неедее може не само да поколеба постоаност и чврстину душе, него и да вршее молитве,
услед немои тела, учини беживотним.
29. Ради очуваа чистоте душе и тела ние довоно само уздржае у храни: ему треба додати и друге
душевне врлине. Напре се треба научити смиреу кроз врлину послушаа, скрушености срца и
изнураваа тела. Поседовае новца треба не само избегавати, него и саму жеу за им - из корена
чупати. ер, ние довоно немати их (што навеим делом бива и по неопходности), ве не треба
допустити ни саму жеу да их имамо уколико би нам случано били предложени. арост гнева, такое,
треба савлаивати, тежину туге надвладавати, суетну славу презирати, надменост гордости газити, и
непостоаност и лутае ума обуздавати непрестаним сеаем на Бога. Сваки пут треба да се
[потрудимо] да срце од маштауег лутаа вратимо ка сагледавау Бога. ер, лукави неприате е
покушавати да се прикраде у скривнице срца да би нам ум одвукао од сагледаваа.
30. Ко ние у стау да обузда призиве стомакоугааа, никада нее мои да савлада похоту коа се
распауе. Чистота унутрашег човека се познае по савршенству ове врлине. ер, нико нее
поверовати да се у борби са насилниим супарницима може надметати она кога у малом окршау
савлауу наслабии.
31. Према томе, напре треба да згазимо похоту стомакоугааа, те да сво ум олакшамо не само
постовима, него и бдеима, читаем и непрестаном скрушеношу срца, при сеау на све оно чиме смо
били прелешени и побеени, час уздишуи са осеаем ужаса због множине грехова, час гореи
жеом за савршенством и чистотом. И треба га довести до тога да, стално заузет подвижничким
трудовима и помислима, и само поткрепивае храном не сматра толико дозвоеним предметом
задовоства, колико бременом наложеним у виду казне, коме треба приступати више као к нечему
неизбежном за тело, неголи нечему што жели душа. Уколико се потрудимо да постоано будемо у такво
духовно бризи и скрушености, убрзо емо укротити похотивост плоти (коа долази до краег беснила
ако е товаримо елима), те отупити ен погубан жалац. Тако емо, при обиу суза и непрекидног
срдачног плача, угасити пе нашега тела коу е у нама, кроз удешавае случаева за грех и узбуивае
страсти, распалио цар вавилонски, т. аво. има нас он, слично додавау нафте и смоле у пе, силние
разгорева (на непотребно), све док благодат Божиа, веаем росног духа, у срцима нашим сасвим не
угаси пламен плотске похоте. Према томе, наша прва борба се састои у томе да жеом за
савршенством угасимо похоту за обилном исхраном и стомакоугааем. Стога не само што
сагледаваем врлина треба да савлауемо жеу за излишном храном, ве и саму неопходну храну за
нашу природу (као некорисну за целомудреност), треба да примамо са бриживом срдачном
опрезношу. Прохоее нашег живота треба да устроимо тако да се ни у кое време не одваамо од
духовних занимаа, осим када нас слабост тела принуди на неопходно старае о ему. Чак и тада када
се потчинимо то неопходности, више задовоавауи животне потребе, неголи робууи жуди душе, ми
смо дужни, што е брже могуе, да е оставамо с обзиром да представа дело кое нас одвлачи од
спасоносних занимаа. Ни у време самог примаа хране не треба да се одваамо од тих занимаа. ер,
ми никако неемо мои да се уздржимо од наслаиваа предложеним елима уколико се душа,
приковавши пажу за Божанствено сагледавае, не буде у исто време наслаивала убаву према
врлинама и лепотом небеских ствари. И уопште, све садаше е [човек] мои да се презре као трулежно
уколико се поглед ума нераздвоно буде држао прикован за нетрулежна и вечна добра. Он е тако ош за
10
време пребиваа у телу срцем окусити блаженство будуег живота.
32. Победивши таквим расположеем похоту стомакоугааа и обилне исхране, [сада] ве не као слуге
плоти, ми емо бити сматрани као достони да ступимо и у више борбе, т. да се сукобимо са нечистим
силама, кое обично ступау лично у борбу само са победницима. На та начин се савладавае плотских
жеа показуе као нека начврша основа свих борби. Не победивши своу плот, нико не може да се
правилно бори. А ко се не бори правилно, нее бити увенчан.
33. Хоеш ли да чуеш истинског борца Христовог, кои се бори по законитом правилу ратоваа? Пази.
а, говори он, дакле, тако трчим, не као на непоуздано; тако се борим, не као она кои бие ветар;
него изнуравам тело свое и савлауем га, да проповедауи другима не будем сам одбачен (1.Кор.9,26-
27). Видиш ли како е он у себи самом, т. у плоти своо, као на неком натврем основу, утврдио главно
дело ратоваа, и сав успех борбе поставио едино на изнуравау плоти и покоравау тела свога? а,
говори, дакле, тако трчим, не као на непоуздано. Не трчи на непоуздано она ко сагледава небески
ерусалим и у ему има непокретни ци према коме е дужан да непоколебиво усмерава кретае срца
свога. Не трчи на непоуздано она ко се, заборавауи оно што е иза, пружа ка ономе што е напред,
стремеи ка назначено награди небескога призваа Божиега у Христу Исусу (Фил.3,13-14). Према о
устремууи увек поглед свога ума, и журеи са свом готовошу срца свога, он са увереношу узвикуе:
Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах (2.Тим.4,7). Будуи свестан да е са упорношу и
ревношу по савести трчао за мирисом уа Христових (Песм.1,3), те да е умртваваем плоти
успешно одржао победу у духовно борби, он са несумивом надом наводи, говореи: Сад ме чека венац
правде, кои е ми у она Дан дати Господ, праведни Судиа (2,Тим.4,8). А да би и нама открио сличну
наду на награду, уколико у подвигу тога течеа будемо подражавали ему, он додае: Али не само мени,
него и свима кои са убаву очекуу Долазак егов (2.Тим.4,8). Он свечано обавуе да у Дан суда и
ми себе можемо да учинимо причесним еговом венцу уколико, убеи долазак Христов (не само она у
коме е се авити онима кои то не желе, ве особито она у коме Он увек ходи ка светим душама),
одржимо победу у борби кроз умртвее плоти. О том последем доласку Господ говори у еванеу:
а и Отац мо дои емо к ему и у ему емо се настанити (н.14,23). И ош: Ево стоим на вратима
и куцам; ако ко чуе глас мо и отвори врата, уи у к ему и вечерау са им, и он са мном (Отк.3,20).
34. Уосталом, говореи: а тако трчим, не као на непоуздано, апостол не описуе само подвиг трчаа
кои е извршио (што се особито односи на устремее ума и пламеност еговог духа, коим е са свом
ревношу следовао Христу, са невестом говореи: За тобом и за мирисом твог мира трчим, (Песм.1,3),
и ош: Душа се моа прилепила за тебе, (Пс.62,9), ве сведочи да е и у друго врсти рата одржао победу,
наводеи: Тако се борим не као она кои бие ветар; него изнуравам тело свое и савлауем га (што се
особито односи на тешке трудове уздржаа, на телесни пост и изнуравае плоти). Он ту себе
представа као будног борца са своим телом, истичуи да му ние узалудно задавао ударце уздржаа.
Напротив, он е кроз умртвавае свога тела успео да стекне победничко славе: укротивши га
бичевима уздржаа и измождивши га ударцима пошеа он е победнику духу доставио венац
бесмртности и палму нетрулежности. Видиш ли законити поредак борбе, примеуеш ли исход духовног
сукобаваа, т. како се ратник Христов, одржавши победу над бунтовником - телом, и бацивши га под
ноге свое као велики победник, вози на победничко кочии! Он не трчи на непоуздано, ер е уверен да е
убрзо уи у свети град, небески ерусалим. Тако се борим у постовима, т. у умртвавау тела, не као
она кои бие ветар, т. не као она кои узалудно задае ударце уздржаа. ер, он умртваваем свога
тела ние поражавао пуст ветар, него духове злобе кои су га нападали. ер, она ко каже: Не као она кои
бие ветар, подразумева да не побеуе пусти и празан ветар, него неке кои се налазе у ему.
Превладавши борбе ове врсте (т. са телом) он, украшен многим победничким венцима, изнова ступа [у
борбу], те се подвргава нападима насилниих неприатеа. И победивши прве завидивце, он е са
добром надом почео говорити: ер не ратуемо против крви и тела, него против поглаварстава, и
власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесу (Еф.6,12).
35. За Христовог борца, све док е у телу, никада не недостау случаеви за задобиае венаца за
ратовае. Напротив, колико се више венчава успесима своих победа, толико му предстои силнии
поредак борбе. ер, на ега, победоносног воника Христовог, кои е победио и покорио своу плот, устае
гомила противника, воска неприатеа, будуи раздражена еговим победама. То [се догаа] да
Христов воник, разнежууи се покоем мира, не би почео да заборава славне борбе свога ратоваа,
те да, опустивши се од нерада, у осеау безбедности од неприатеа, не би изгубио готовост и
храброст да испоава победничко унаштво кое е достоно навиших награда. Према томе, уколико не
слабимо, ве узрастамо у сили и храбрости, и желимо да постигнемо навише победничке триумфе,
треба у истом том поретку да проходимо борбе подвижништва: напре да извршимо оно због чега бисмо
11
заедно са апостолом могли да кажемо: Тако се борим. не као она кои бие ветар; него изнуравам тело
свое и савлауем га, а затим, када добиемо та бо, да ступимо и у она после кога бисмо опет са
апостолом могли говорити: ер не ратуемо против крви и тела, него против поглаварстава, и
власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесу. ер, са има ми никако нс
можемо ступити у борбу уколико нисмо однели победу над телом. Ми се никада неемо удостоити да
испробамо борбу са духовима уколико еднако бивамо савлаивани у борби са плоти и поражавани у
сукобавау са стомаком. И тада е нас апостол праведно прекорети: Друго вас искушее ние снашло
осим човечиег (1.Кор.10,13).
36. Монах кои жели да достигне подвиг унутраше борбе, претходно треба себи да одреди да, пре
уставом одрееног и за све заедничког часа поткрепаваа храном и изван трпезе, нипошто не узима
нешто од хране или пиа, ма каква га приатност и сладост иначе мамила. Такое, и после завршетка
трпезе нека се не усуди на нешто слично, па чак ни у намао мери. Исто тако, он треба да се држи
времена и мере сна кои су уставом утврени. И страсти те врсте треба да одсецамо са истом ревношу
са коом одсецамо блудну страст. ер, како е угасити распаеност плотске жее она ко не може да
савлада излишне жее стомака? И како е мои да победи тане страсти, кое ничу без икаквог сведока,
она ко не може да укроти видиве и мале страсти?
37. Ми треба да се боимо неприатеа кои се налази у нама самима, а не споашег противника. ер, у
нама се води непрестана унутраша борба. Уколико ту однесемо победу, све споаше борбе е
постати ништавне. За Христовог воника е све постати мирно и све е му се покоравати. Ми уопште
неемо имати потребу да се боимо неприатеа споа уколико се оно што е унутра у нама, будуи
побеено, покорава духу. Ми не треба да веруемо да е нама, за постизае савршенства срца и чистоте
тела, довоан само пост кои се састои у уздржау од видивих ела. Не, ему треба придодати ош и
пост душе. ер, и она има своа штетна ела. Удебавши се од их, она може да упадне у понор
сладостраша и без обиа телесне хране. ена храна е осуивае, и то - врло приатна храна. Гнев е
такое ена храна, премда не тако лака, ве повремено штетна, чак и смртоносна. Завист е храна душе,
коа отровно позлеуе ене сокове и коа е непрестано мучи жалошу због срених успеха других.
Суета е [такое] ена храна, коа е привремено наслауе приатним укусом, а после е чини пустом,
обнаженом и лишеном сваке врлине, оставауи е бесплодном и неспособном да доноси духовне
плодове: она не само да е лишава награде за велике трудове, него и привлачи велику казну. Свака
похота и блуее непостоаног срца есте нека паша душе на своеврсном пасишту кое е храни штетним
елима, и коа е чине непричесном небесног хлеба и тврде хране. Уздржавауи се од свега тога у нашем
светом пошеу, сразмерно своим силама, учиниемо сврсисходним и доброплодним и држае
телесног поста. ер, напрезае плоти кое е седиено са скрушеношу духа представа наприатниу
жртву Богу: оно е у чистим и лепо украшеним скривницама срца изградити обиталиште достоно егове
светости. Меутим, ако ми, постеи телесно, будемо ухваени у мрежу напогубниих душевних страсти,
изнуравае тела нам вее донети никакве користи. ер, тада емо остати оскврени у нашем
драгоцением делу, т. остати неисправни оним делом наше природе кои у правом смислу може да
постане станиште Светога Духа. ер, обиталиште Бога и храм Духа Светога ние трулежна плот, него
чисто срце. Према томе, када пости наш споаши човек, треба и унутрашег уздржавати од штетне
хране. ега нарочито треба да представамо чистим Богу да бисмо се удостоили да у себе примимо
Христа као посетиоца, као што саветуе свети апостол говореи: Да се Христос вером усели у срца ваша
(Еф.3,16-17).
38. Треба бирати храну коа стишава и не буди жар плотске похоте, коа се лако набава и коа е
саобразна са општим обичаем и употребом братие. Стомакоугаае се проавуе на три начина: едан
подстиче да примамо храну пре часа кои е уставом утврен; други подстиче да се пресиуемо и
препуавамо стомак храном, без обзира на квалитет; треи подстиче да се задовоавамо едино
наукусниим и напробиривиим елима. Стога против стомакоугааа монах треба да држи троако
правило: прво, да чека уставом утврено времена за разрешее обеда: затим, да не попушта [жеи] за
пресиаваем; и трее, да се задовоава простом и ефтином храном. И оно што у вези са храном ние
саобразно са општим обичаем и употребом, надревние предае отаца не одобрава, будуи да е
оскврено суетом, таштином и хвалисавошу. Никог од оних кои су се одликовали даром знаа и
расуиваа и од оних кое е благодат Божиа истурила напред као наблиставиа светила за
подражавае ми нисмо видели да су се уздржавали од едеа хлеба, кои се сматра простим и ефтиним.
И обратно, ми никада нисмо видели да е неко од оних кои су употребавали зее, повре и плодове са
дрвета био меу наискусниим мужевима, или да се удостоио благодати расуиваа и знаа.
39. Дела убави треба претпоставати посту. Томе смо се научили код египатских отаца. ер, када смо
12
ми, желеи да сазнамо правила ових стараца, дошли из Сирие у Египат, они су нас примили са необично
живом срдачном топлином. Ма куда да смо пролазили, ради нашег успокоеа се нису ограничавали
држаем часа за примае хране кои е одреен уставом, као што смо навикли да видимо у
палестинским манастирима. Напротив, они су увек разрешавали употребу хране пре назначеног часа,
изузев средом и петком. Када смо питали зашто се код их тако слободно заобилази правило
свакодневног поста, едан од стараца наме одговорио: "Пост е увек са мном, а вас не могу имати свагда
са собом. Осим тога, пост представа произвону [самовону] жртву, премда и есте веома користан и
увек потребан, а испуавае дела убави е неодложан захтев заповести. Према томе, примауи
Христа у вама, а сам дужан да га нахраним. А када вас испратим, а у ради ега учиено снисхоее
мои да надокнадим строжиим постом. ер, не могу сватови постити, док е женик са има. Него е дои
дани кад е се отети женик од их, и онда е постити у оне дане" (Лк.5,34-35).
40. Као што говоре свети оци, краности су подеднако штетне: и претеривае у посту и пресиавае
стомака. Ми знамо неке кои нису били побеени стомакоугааем, али су били оборени због
прекомерног поста. Они су упали у исту страст стомакоугааа због слабости коа е произашла од
прекомерног поста.
41. Ми треба да се побринемо и о томе да не примамо храну пре одрееног времена или преко мере (и
поред жее плотског задовоства), и о томе да е употребавамо у одреени час, чак и ако нам се не
еде. ер, и прекомерну жеу плотског задовоства и одвраае од хране побууе наш неприате.
Осим тога, неумерено уздржае е штетние од преситости. ер, од последег е, због покааа, могуе
преи на правилно дество, а од првога - ние.
42. О томе како да се прое измеу две краности, држеи разумну умереност, преаши оци наши су
често расуивали. Свим врстама хране они су претпоставали хлеб. Као меру егове употребе они су
одредили два невелика хлеба, тешка око фунте*'(400 гр.).
43. Опште правило умереног уздржаа састои се у томе да свако према снази, према стау тела и
узрасту еде онолико хране колико е потребно за подржавае телесног здрава, а не колико захтева
жеа за преедаем. Она ко не држи подеднаку меру, него час прекомерно пости, час се прееда, штети
како молитви, тако и целомудрености: молитви - зато што од неедеа не можете да буде бодар, због
немои нагиуи ка сну; а целомудрености - зато што ога плотске похоте, кои се распламсава од
прекомерне употребе хране, продужава да дествуе и у време строгог поста.
44. Умерено употребавати храну, по мишеу отаца, значи свакодневно користити само онолико ела
колико е потребно да би се, и по окончау обеда, ош увек осеала глад. Таква мера е чувати душу и
тело у еднаком стау, и нее човеку допустити да упада ни у прекомерни пост (кои раслабуе тело), ни
у пресиавае (кое оптереуе дух).
45. Предлажемо ош едну спасоносну поуку блаженог Макариа, како бисмо нашу кигу о уздржау и
постовима корисно завршили мишеем [великог] мужа. Он каже да монах треба разумно да се држи
дела поста као да е у телу пребивати сто годнна и да обуздава душевне покрете (т. да заборава
увреде, да избегава тугу, да пате и лишаваа не сматра ни у шта) као да е умрети следеег дана.
Тиме се у односу на прво, т. пост, саветуе душекорисна благоразумност коа монаха подстиче да увек
иде путем подеднаке строгости у уздржау, коа му, чак у случау немои тела, не дозвоава да од
уздржаности прее ка сувишности, а у односу на друго, т. обуздавае душевних покрета - спасоносна
великодушност, коом е у стау да презире не само оно што у овоме свету изгледа пожено, него и
несрее и жалости, држеи их за ништавне, остауи непоколебив и постоано устремууи поглед ума
ка ономе на шта сваки дан и сваку минуту очекуе да буде позван.
б) БОРБА СА ДУХОМ БЛУДА (VI кига правила)
46. По предау отаца, друга борба код нас есте борба са духом блуда. Она е свагдаша, ута и дужа
од других. Веома су ретки они кои е у потпуности савлауу. Она почие да се ава од првог узраста
зрелости и не престае пре победе над осталим страстима. Пошто е начин нападаа двоак, и пошто е
оруже за борбу двоструко, и оруже одбране треба да е двоако. За стицае савршене чистоте
целомудрености ние довоан само телесни пост: важниа од ега треба да буде поканичка скрушеност
13
духа и непрекидна молитва против нанечистиег духа. [их треба да прате] непрестано поучавае у
Светом Писму, седиено са умним делаем, телесни труд и рукодее кое срце уздржава од лутаа и
кое га враа у себе, и више од свега - истинско дубоко смирее, без кога ни над едном страшу никада
не може бити задобиена победа.
47. Преобража ове страсти условен е савршеним очишеем срца, из кога се, по речи Господа,
испушта отров те болести. ер из срца, каже Он, излазе зле помисли... преубе, блуд и остало
(Мт.15,19). Према томе, напре треба очистити оно откуда излази извор живота и смрти, као што говори
Соломон: Сврх свега што се чува чува срце свое, ер из ега излази живот (Прич.4,23). ер, тело се
покорава егово вои и власти. Наравно, закон испосничке оскудности у храни треба следити са свим
усрем да тело, пресиено обием ела и противеи се заповестима душе, у своме лудилу не би
оборило свог руководитеа - духа. Меутим, уколико сву суштину свога делаа ставимо само на
изнуравае тела, не постеи истовремено душом од других страсти, и не занимауи се поуком у
Божанственом или другим духовним делаима, ми неемо мои да стигнемо на врх истинске чистоте.
ер, у том случау е оно што е владалачко осквривати наше тело, кое може бити и чисто. Према томе,
по указау Господа, ми треба напре да изнутра очистимо чашу и зделу да би и споа биле чисте
(Мт.23,26).
48. Остале страсти се, поред осталог, обично очишуу и општеем са удима и свакодневним
пословима и делима. Оне се некако лече и самом неприатношу и досадом због падаа у их. Тако, на
пример, пориви гнева, понижеа и нетрпеивости се, осим срдачном поуком и бодром пажом, лече и
посеиваем братие и честим изазиваем самих страсти. ер, будуи изазиване и чеше испоаване,
оне се чеше и изобличавау и, стога - брже и лече. Ова, пак, болест поред изнураваа тела и
скрушености срца има потребу и за усаменошу и удааваем од уди како би се, пошто поводи за
ено погубно грозничаво распаивае буду уклоени, брже дошло до стаа савршеног оздравеа.
Као што е за оне кои болуу од неке болести корисно да им се штетна ела не износе пред очи (да се при
погледу на их не би поавила смртоносна жеа), тако и за прогаае ове болести (т. похотивости)
веома много потпомаже безмолвие и усаменост: будуи удаена од споног изазиваа разним
лицима и стварима, болесна душа слободние усходи према начистием умном сагледавау, чиме лакше
са кореном може ишчупати заразно узбуивае похоте.
49. една е ствар - бити уздржив, а друга - бити чедан, и постии непомуено стае целомудрене
непорочности и девствене невиности. Ова врлина приписуе се само девственицима и девственицама
душом и телом, какви су, на пример, у Новом Завету - оба ована (Претеча и еванелист), а у Старом -
Илиа, еремиа и Данило. Праведно се може сматрати да на иховом степену стое и они кои су, после
пада, дуготраним подвижничким трудовима и ревносним искаем изгубенога достигли до стаа
чистоте и непорочности душевне и телесне и кои жалац плоти не осеау толико услед напада срамне
похоте колико због покрета природе. Такво стае е, дакле, кажемо, крае тешко постии меу многим
удима, а можда чак и немогуе! То, уосталом, нека свако сам сазна кроз испитивае свое савссти и
нека не очекуе да га обавести наше расуивае. Ми не сумамо да постое многи кои се уздржавау,
кои ретке или свакодневне нападе плоти прогоне и савлауу час страхом од вечног ога, час жеом
Царства небеског. Старци сматрау да може да се деси да они не буду сасвим растроени и побеени
страсним раздраживаима, али да ош увек нису обезбеени од напада и рааваа. ер, она ко се бори
неизбежно понекад доживава узнемиреност и раавае, премда често и побеуе и савлауе
противника.
50. Ако са апостолом треба да се законито подвизавамо духовним подвигом (2.Тим.2,5), потрудимо се да
са свом ревношу побеуемо тог нанечистиег духа, и то не своим силама (будуи да е човеково усие
немоно), него надауи се на помо Господу. ер, душа се нее ослободити ове страсти коа не
одустае од покушаа да е победи све док не постане свесна да е успешно воее борбе изнад ених
мои, те да (уколико не буде поткрепена помои и заступништвом Господа) своим усием и своом
ревношу никако не може одржати победу.
51. Сваки успех у врлини есте дело благодати Господе. И савлаивае сваке страсти есте егова
победа. Утолико пре е ово дело (т. стицае чистоте и савладавае похотне страсти) нарочита благодат
и дар, као што потвруе мишее светих отаца и искуство очишеа од страсти, по сведочеу оних
кои су се удостоили да га стекну. ер, не осеати жалац плоти е, на неки начин, исто што и - пребивати
у телу и изаи из плоти, и - бити одевен у плот и бити изван природе. Због тога човек, да тако кажем, не
може на своим крилима да узлети на такву небеску висину савршенства, уколико га благодат Господа
из земаског блата не извуче даром чистоте. ер, уди у телу се ни едном врлином тако успешно не
14
уподобуу анелима, подражавауи ихов живот, као стицаем благодати чистоте. оме они, премда
живе на земи, по апостолу, имау живее на небесима (Фил.3,20). оме они у смртном телу ве
поседуу оно што се обеава светима у будуем животу, по одлагау трулежне плоти.
52. Почу шта каже апостол: Сваки кои се бори од свега се уздржава (1.Кор.9,25). Нама, у нашем
духовном подвижништву, он као образац постава онога ко се бори на тркалиштима. Ради успеха у
борби, он се уздржава не само од забраене хране, пианства и нетрезвености, него и од нерада,
беспослице и леости. Постоаним упражаваем и проницаем у дело, он се стара да развие свое
силе и задобие вештину. Он остава сваку бригу и жалост због житеских и супружанских дела, мучеи
се само бригом о успеху и победничком венцу. Нарочито се он брине да се сачува чист од плотског
осквреа, да се чак ни у сну не завара некаквим срамним маштаима како не би умаио силу
задобиену после дугог времена и велике бриге. Из тога можеш видети све што треба да ради и духовни
подвижник. Можеш видети и то да е за успех у духовном делау и теби потребно да првенствено чуваш
чистоту и целомудреност. Према томе, чистота е потребна и у светским споашим надметаима за
трулежне венце. Колико тек она бескрано неопходниа у нашем духовном унутрашем стремеу ка
небеским венцима? Код нас се захтева не само споаша чистота од телесног греха, или невоног
осквреа, него нарочито унутраша чистота мисли и осеаа. Ми на сваки начин треба да сачувамо
чисте саме скривнице срца. Оно што они (т. тркачи на тркалишту) желе да имау само телесно, ми треба
да поседуемо у дубинама савести, у коо наш подвигоположник Господ посматра све, па и намае,
покрете нашег произвоеа. Према томе, оно што не смемо да учинимо авно, не треба да допустимо да
изникне ни у унутрашости кроз неопрезне помисли, и оним што е срамота пред удима не треба да се
оскрнавуемо срце кроз тано саглашавае. ер, од уди се то и може сакрити, али не и од анела и од
самог свемогуег Бога, од кога се никаква тана не може утаити.
53. Знак и мера савршенства стечене чистоте есте одсуство сваког маштауег образа чак и када се
одмарамо или спавамо дубоким сном. Ако се он и ави, при таквом стау, ипак остае немоан да
покрене било какве похотне покрете. ер, такви покрети служе као веран знак да душа ош ние достигла
савршенство, премда се и не урачунавау у кривицу и грех. Чим маштауи образи успевау да произведу
такву неприатност, очигледно е да страст ош ние у потпуности искореена.
54. Своство помисли кое се за време трааа дана не чувау сасвим ревносно, испоава се за време
ноног покоа. Стога, када нам се деси наведена неприатност, не треба да кривимо сан, него непажу у
претходном времену. У томе треба да видимо испоавае болести коа се скрива у унутрашости и коу
ние први породио нони час. Он у е само извео на површину коже, у време поткрепеа тела сном, док
се она, у ствари, налазила у унутрашим нитима душе. Унутраши пламен страсти смо ми сами
запалили, хранеи се у току целога дана равим помислима. И телесне болести се не раау онда када
се видиво проавуу, него се образуу рание и то од хране коа е штетна за здраве и од кое се
сабирау рави сокови.
55. Знауи бое од свих природу свога створеа, и сам Бог, Творац и Саздате целокупног удског
рода, лечее усмерава ка узроцима настанка ове страсне болести и каже: Сваки кои погледа на жену са
жеом за ом, ве е учинио преубу са ом у срцу своме (Мт.5,28). Напомиуи о сладострашу
очиу, Он ипак више изобличава унутраше осеае кое се раво користи иховом услугом гледаа. У
ствари, срце кое е болесно и раено стрелом похоте гледа са жеом, те дар гледаа кои му е Творац
пружио на добро, по своо страсности, обраа на служее равим делима, чулом вида изводеи на
видело болест сладостраша сакривену у ему. Због тога се спасоносна заповест и упууе ономе чиом
страсношу произилази зло раавае кроз гледае. ер, не каже се: "На сваки начин чува очи свое",
него: Сврх свега што се чува чува срце свое (Прич.4,23).
56. Нека нам прво и главно дело чуваа чистоте срца буде да што е могуе брже из наших мисли
изагнамо сеае на лице женског пола (чак и маке, сестре, сроднице или свете жене) кое нам се по
тананом деству аволске пакости прокрада у ум. Иначе. ако се дуго задржимо на таквим помислима,
неприате наш и обмаивач може наш ум од ових жена неприметно да преведе на оне преко коих би
могао посеати мисли кое су штетне за душу. Старауи се, стога, да испунимо заповест: Сврх свега што
се чува чува срце свое, ми смо дужни да, по првобитно заповести Божио, паживо пазимо на
смртоносну главу змие (Пост.З), т. зачетке злих помисли преко коих аво покушава да уе у нашу душу.
Уколико се деси да, због нашег немара, егова глава продре у наше срце треба да пазимо да за ом не
пое и целокупно егово тело, т. да се од нечистих мисли не породи и сагласност на греховно
наслаивае. Уколико, пак, буде пуштен у унутрашост, неприате е запленити душу и коначно е
убити своим смртоносним угризом. Све безбожнике на земи кои ничу, т. плотска осеаа, ми смо
15
дужни да затиремо од утра иховог рааа (Пс.100,8), и да разбиамо о камен синове Вавилона, док су
ош деца (Пс.136,9). ер, ако не буду разбиени док су ош нежни и слаби, они е, узраставши због нашег
повлаиваа, са великом силом устати на нас, те е нас или погубити, или е бити побеени, премда не
без великих уздаха и напора. ер, када се аки, т. дух наш, наоружа и чува сво двор, т. чува мир нашег
срца страхом Божиим, имае е егово на миру (Лк.11,21), т. плодови егових трудова и врлина,
стечени након дугог времена. А када дое ачи од ега и надвлада га, т. аво кроз сагласност са
помислима кое убацуе, узме све оруже егово у кое се уздао, т. сеае на Писма, или страх Божии, и
раздели што е запленио од ега (Лк.11,22), т. навике у врлинама развее пороцима кои су им супротни.
57. Ово е, каже свети Павле, воа Божиа - светост ваша (1.Сол.4,3). И да у нама не би оставио суму
или таму неразумеваа око тога шта управо назива светошу (да ли правду, или убав, или смирее,
или трпее - будуи да се свим тим врлинама стиче светост), он дае отворено истиче: Да се чувате
од блуда, и сваки од вас да зна држати свое тело у светости и части, а не у страсно жеи, као и
незнабошци кои не познау Бога (1.Сол.4,3-5). Погледа каквим похвалама он превазноси
целомудреност, називауи е чашу сасуда, т. тела нашега и светиом. Према томе, она ко пребива у
страсти похоте, налази се у стау бешчаша и нечистоте и егов живот е ту светости. Нешто дае,
опет називауи целомудреност светошу, свети Павле додае: ер нас не призва Бог на нечистоту,
него у светост. Кои, дакле, одбацуе (чистоту) не одбацуе човека него Бога, кои е и дао Светога
Духа свога вама. (1.Сол.4,7-8). Он е своо заповести дао неразрушиву силу и важност говореи да она
ко е одбацуе не презире човека, т. ега кои е заповедио, него Бога кои кроз ега говори, кои е срце
наше назначио за обиталиште Духа Светог. Видиш ли каквим похвалама (премда и простим речима) он
хвали ову врлину! Он, напре, о приписуе светост; затим утвруе да се оме сасуд нашега тела
ослобаа од сваке нечистоте; потом, да е сасуд пребивати у части као светиа када избаци срамну
нечистоту; и, на крау, да преко е Свети Дух постае обитавате нашег срца (што и есте ено навише
преимуство).
58. Навешу и друго слично сведочанство истог апостола. Пишуи евреима, он каже: Старате се да
имате мир са свима и светост, без кое нико нее видети Господа (ев.12,14). И овде он асно
потвруе да без светости, коу он обично назива непорочношу и чистотом душе и тела, никако ние
могуе видети Господа.
59. Што е узвишение и небеские достоанство целомудрености, тим изазива силние нападе
неприатеа. Стога смо дужни да се поачано придржавамо не само телесног уздржаа, него и
скрушености срца, са непрестаним молитвеним уздасима, како бисмо пе наше плоти, коу цар
вавилонски непрестано потпауе жаром плотских жеа, стално гасили и хладили росом Духа Светога
коа силази у наша срца.
60. Такво расположее емо успети да задржимо уколико се увек будемо сеали да Бог и ноу и дау
гледа и зна не само наша тана дела, него и све помисли, и уколико будемо веровали да емо морати да
му дамо одговор за све што се налази у срцу нашем, као и за сва наша дела и поступке.
61. Ми увек треба да држимо равномерно умерени пост како нас чак ни за време сна нечиста маштаа
не би осквривала. ер, ко наруши разумну меру строгости у уздржау од хране, неизоставно е касние
на исти начин нарушити и меру попустивости. А са изменом мере поткрепаваа храном, неизбежно
е се изменити и своство наше чистоте. При томе е неопходно имати постоано смирее срца и
трпее, као и паживо удаавае од гнева и других страсти у току дана. ер, чим се у нама разгори
ога гнева, у нас е лако продрети и жар похоте. Више од свега е неопходна бодра пажа ноу. ер, као
што чистота и пажа током дана припрема нону чистоту, тако и ноно бдее срцу и пажи пружа силу
и крепост да устане против сваке нечистоте током дана.
62. Да ли е могуе сасвим угасити ога похоте, чии жар наше тело осеа као себи прироен? Претходно
погледамо шта о томе мисли блажени Павле. Умртвите, каже он, удове свое кои су на земи
(Кол.3,5). Какве то удове он заповеда да умртвуемо? Наравно, не руке и ноге или неке друге удове да
одсецамо, ве да истребуемо тело греховно, о коме говори на другом месту: Да би се уништило тело
греховно (Рим.6,6), кое, као и свако друго тело, има свое удове. Управо их заповеда да умртвимо. На
истом месту он и набраа кои су то удови. ер, рекавши: Умртвите, дакле, удове свое, кои су на земи,
он продужава: Блуд, нечистоту, страст, злу похоту, и лакомство, што е идолопоклонство. Први уд
е блуд, т. грех незаконитог телесног спааа; други блуд е нечистота, коа се без икаквог додира са
женом догаа за време сна, или за време бдеа; треи уд е страст, коа, налазеи се у скривницама
душе, може да се разгори и без дества телесне похоте; четврти уд е зла похота, коа може да се односи
не само на наведену нечисту страст, него и уопште на све погубне жее, и коа е болест развраене
16
вое; и последи уд тела греховног за апостола есте лакомство. Апостол саветуе да треба да се
уздржавамо не само од туих ствари, него да и свое великодушно презиремо, као што е заиста и
поступала прва заедница верууих коа се спомие у кизи Дела апостолских (Дап.4,32-35). Из свега
реченога може се извести закучак: ако су многи Христа ради одбацили свое имае, при чему су не
само поседовае новца, него и саму жеу за им, одсекли од своих срдаца, следи да е на исти начин
могуе угасити и распаивае похоте. ер, апостол не би сединио немогуе дело са могуим.
Признауи и едно и друго могуим, он е заповедио да и едно и друго умртвимо. Блажени Павле е до те
мере био уверен у могуност да се искорени блудна страст из удова наших да е заповедио не само да е
умртвимо, него да се чак ни име ено не изговара меу нама: А блуд и свака нечистота и лакомство да
се и не спомие меу вама, као што и доликуе светима; ни срамотне ни луде речи или шале, што год
е непристоно (Еф.5,3-4). Стога и не може бити суме да страст блуда може бити истребена из удова
наших. ер, апостол е заповедио да е одсецамо као и грамживост, празнослове, смехотворство, кое
е лакше одсеи.
63. Уосталом, треба да знамо да и поред све строгости уздржаа, т. глади, жеи, бдеа, постоаног
труда, усрдног читаа душекорисних кига, ми не можемо задобити непрекидну чистоту
целомудрености, уколико нам не дое у помо нарочита благодат Божиа. Нека свако зна да е дужан да
се неуморно упражава у наведеним подвизима само ради тога да би се, трпеиво подносеи жалости
од их и привукавши к себи милосре Божие, удостоио Божанственог дара ослобоеа од борбе плоти
и од господареа надмоних страсти, а не са надом да е сам по себи, посредством их, постии
неуништиву чистоту телесне целомудрености, коу толико жели и тражи.
64. Жее садаших ствари не могу бити савладане или одбачене, уколико уместо их не буду
прихваене друге, спасоносне. Стога, ако желимо да истребимо плотске жее из наших срдаца, на
ихово место треба да посадимо духовне жее како наш дух, стремеи увек ка иховим предметима, не
би имао нити жеу, нити времена да обраа пажу на прелести пролазних земаских радости. Када се
наш дух свакодневним упражаваем у духовном делау утврди у расположеу одрицаа од свега,
искуствено е разумети силу стиха кои сви ми често понавамо, премда га само малоброни, т. опитни
поимау: Свагда видим пред собом Господа. Он ми е са десне стране да не посрнем (Пс.15,8). Дакле
силу и смисао овога стиха разуме само она ко, достигавши до чистоте тела и духа о коо говоримо,
постане свестан да га Господ чува свакога минута да не скрене на преаше, и да десницу егову, т. да
егова света дела - Он ограуе. ер, Господ е увек присутан поред светих своих и то не са леве (будуи
да свети муж нема ништа лево, т. зло), него са десне стране. А за грешнике и нечисте Он бива
невидив, зато што они немау десну страну, на коо е Он обично присутан.
65. Много е степена целомудрености, по коима се узлази до непоколебиве чистоте. Лествицу таквог
усавршаваа целомудрености а раздеуем на шест ступева, кои се заправо неприметно пролазе,
као што и наше тело сваки дан неосетно расте, и без нашег знаа израста до свога савршеног облика.
Први степен целомудрености е присутан тамо где се монах не подвргава смуеу од плотске похоте у
будном стау; други, тамо где се ум не задржава на сладострасним помислима; треи, тамо где се при
виеу жене ни мало не узнемири жеом; четврти, тамо где у будном стау не допушта ни просте
плотске покрете; пети, тамо где и сама танана сагласност на плотско делае не раава ум у случау
када расуивае или читае приводи на сеае човеково роее; шести, тамо где ни за време сна не
бива смуен саблаживим маштаима о женама.
66. Потпуна целомудрена чистота се од почетака уздржаа од похотних мисли и покрета разликуе
савршеним умиреем плотских узбуеа и покоем. Савршено сазрела целомудреност увек чува
непомуеном и непоколебивом чистоту тела и душе. Она ние друго до - светост. То се дешава када тело,
преставши да жели против духа, почне да се саглашава са еговим жеама и врлином, и када се обое
меусобно седине чврстим миром, и, по изреци Псалмопоца, као браа стану да живе заедно
(Пс.132,1). Тада и Бог пребива са има, будуи да се каже да е у миру место егово (Пс.75,3), т. не у
буци рата и борбе са страстима, него у миру целомудрености и у постоаном покоу срца. Стога она ко се,
кроз гашее плотских страсти, удостои да стекне ово место мира у исто време постае и обиталиште
Божие.
17
в) БОРБА СА ДУХОМ СРЕБРОУБА (VII кига правила)
67. Треа борба коа нам предстои есте борба са духом среброуба, т. са страшу коа е туа и
несвоствена нашо природи. Она се у монасима раа због малодушности слабоенергичне душе коа ние
настроена како треба, и навеим делом - од раво положеног одрицаа од света, у чио основи ние
лежала пламена убав према Богу. Покрети осталих страсти као да у нама самима имау почетак, као да
су усаени у човекову природу и некако унедрени у плот. Будуи да су истовремене са нашим роеем,
страсти своим покретима предупреуу проаву способности да се разликуе добро и зло. Оне се побеуу
едино дуготраним трудом. Та, пак, болест (т. среброубе) долази касние и споа прилази души.
Због тога она и може да се лакше отклони и истера. Меутим, уколико због немара буде пренебрегнута и
едном пуштена у срце, она бива погубниа од свих. Она се тада теже изгони од свих, будуи да постае
корен свих зала (1-Тим.6,10), служеи као извор буеа разних страсти.
68. Уколико уграби власт над малодушном и хладном душом монаха, ова страст га напре побууе ка
малом стицау, са упечативим сликама му описууи неке, наводно праведне и разумне разлоге због
коих му е неопходно или да сачува нешто новца приликом одрицаа од света, или да га стекне након
одрицаа. "Оно што се дае у манастиру, - жали се она, - ние довоно за здраво и крепко тело. Шта еш
чинити ако се деси телесна болест, а код тебе не буде ништа да би себи помогао у немои? Манастирска
средства за издржавае су преоскудна, а небрига о болеснима превелика. Мораеш да умреш на бедан
начин уколико не будеш имао нешта властито што би могао да употребиш на поправку телесног
здрава. Ни одеа коу ти е дао манастир ние довона. Због тога треба да имаш нешто чиме би могао
себи да набавиш другу. На крау, не може се све време [живота] провести у истом манастиру. Према
томе, уколико не припремиш себи паре за путне трошкове и превоз преко мора, нееш мои да се
преселиш када будеш усхтео, те еш, стешен краом бедом, без икаквог успеха постоано проводити
раднички и бедан живот". Када таквим помислима заплете сво ум, монах почие да мисли како да
стекне макар едан динар. Са тим цием он тражи неки посао, кои и испуава са свом маривошу, без
знаа свога аве. Продавши, затим, тано [свое рукодее] и добивши жеену монету, он се, у страху за
у, премиша где да е стави, или коме да е повери на чувае. Истовремено, ега е ве почела да га
нагриза ош уа брига о томе како да удвостручи монету: и он напрегнуто ствара важне планове о томе
шта би купио за у, и какву би нову корист стекао од купеног. А када му се и та жеа оствари, поавие
се нанезаситиа похлепа за златом, коа се затим све силние и силние разгорева, сразмерно са
количином прихода: ер, са умножеем новца, увеава се и беснило страсти према ему. Као жар на
жар, долазе и друге бриживе помисли: обеава му се дуг живот, представа старост и разне дуге
болести кое у старости ние могуе поднети уколико се у младе године не припреми довоно пара. Тако
се несрена душа, будуи свезана узама ове змие (среброуба), све више и више разгорева у жеи
да умножи раво започето сабирае иметка, сама у себи раауи заразу коа е, слично пламену, све
аче и аче прождире. Будуи сва прожета користоубивом помисли, она ни шта не обраа срдачан
поглед осим на извор из кога би могла да набави новац коим би се што брже ослободила од бремена
манастирске строгости. Уколико се поави нека нада за добиае новца, она се ве ничега не устручава:
ни лажи, ни клевета, ни крае, ни нарушаваа верности. едном речу, злато и очекивае користи у
свему за у постае бог, као што е за друге - стомак. Провидеи погубан отров ове болести, блажени
апостол е назвао не само кореном свих зала, него и идолослужеем, говореи: (Умртвите) и лакомство,
кое е идолопоклонство (Кол.3,5).
69. Постое три врсте те болести кое сви оци са еднаким гаеем осууу. Прва, чиу смо погубност ве
описали, вара неке несренике и убеуе их да сабирау оно што нису имали ни рание, када су живели у
свету; друга их побууе да опет желе и да поврате оно што су оставили на почетку свога одрицаа од
света: треа се раа при лошем поставау почетка монаховаа (т. при несавршеном одрицау од
свега) и онима кое успева да зарази душевном хладноом не допушта да се савршено обнаже од свих
светских имаа, уплашивши их будуом оскудицом и раслабивши их неверем: она им затим, услед
задржаваа новца и другог имаа, (коа су били дужни да оставе, одричуи се од света) никако не
допушта да достигну еванелско савршенство. И у Светом Писму можемо наи примере осуде те три
врсте пада, са тешким казнама кое их прате. Желеи да добие оно што пре ние имао, Гиезие не само
да се ние удостоио да задобие благодат пророчке службе (коу е требало да добие од свога учитеа
по наследном преемству), него е био и поражен губом због елисеевог проклетства (4.Цар.5,21-27).
Желеи да поврати новац кои е, пошавши за Христом, одбацио, уда е упао у издаство Господа и
изгубио апостолски чин. Осим тога, он ни сво живот ние окончао на општи начин, ве самонасилном
18
смру (Мт.27,5). Задржавши неки део од онога што су поседовали, Ананиа и Сапфира су устима
апостола кажени смру (Дап.5,1-11).
70. О онима кои су се одрекли света, али су затим били побеени неверем, боеи се да остану
обнажени од сваког земаског имаа, таанствено е записано у кизи Поновених закона: Ко е
плашив и слаб срцем (нека не иде у рат), ве нека иде и врати се куи своо, да не би срце брата
свога уплашио као свое (Пон.Зак.20,8). Шта е очигледние од тог пророштва? Ние ли очигледно да
Свето Писмо жели да они бое и да не поставау теме таквом звау, нити да име егово примау на
себе како и друге своим речима, равим примером и неверним страхом своим не би раслабивали и
удаавали од еванелског савршенства. има се, дакле, заповеда да одлазе из борбе и да се враау
дому своме, будуи да са подееним срцем нико не може да се бори у Господо борби. ер,
двоедушан човек е непостоан у свим путевима своим (ак.1,8). У еванелско причи се говори о цару
кои е са десет хиада кренуо против другога, кои е имао двадесет хиада. Не надауи се да е имати
успеха у сукобу са им он е, док е ош био далеко од ега, послао да иште мир (не желеи очигледно
нити да почие борбу). Проничуи у смисао те приче долазимо до закучка да е бое да више
наведена лица уопште и не започиу са одрицаем од света, него да, започевши, касние не могу да га
подносе усрдно и са потпуном тачношу, те тако себе изложе велико опасности. ер, као што говори
Премудри, бое е не обеати, него ли обеати па не испунити (Проп.5,4). Добро е ту речено да едан
иде са десет хиада, а други са двадесет. ер, бро страсти, кое нас нападау, веи е од броа добрих
расположеа коа се боре за нас. Али нико не може... служити Богу и мамону (Мт.6,24), и ниедан кое
метнуо руку своу на плуг па се обазире назад, ние приправан за Царство Божие (Лк.9,62).
71. Такви обично склоност ка грамживости сличну ранио покушавау да оправдау ауторитетом Светог
Писма. Тумачеи га неправилно, они су са радошу спремни да изокрену и по своо жеи измене мисао
апостола, па чак и [самог] Господа, не прилагоавауи сво живот или разум према смислу Писма, него
чинеи насие над Писмом по жеи сопственог самоугааа. Желеи да и у садашем случау покажу
да е Писмо сагласно са иховим мишеем, они говоре: "Написано е: Блажение е давати, него
примати" (Дап.20,35). Схватауи ове речи на наопак начин, они сматрау да се има савршено
поништава сила изреке у коо се говори: Ако хоеш савршен да будеш, иди, прода све што имаш и
пода сиромасима, и имаеш благо на небу, па хаде за мном (Мт.19,21). Они мисле да под таквим
изговором не морау да оставау свое богатство. Они се проглашавау блажениим од оних кои су га
оставили ер су у стау да, као обезбеени раниим имаем, од сувишка и другима уделе. Они се, у
ствари, стиде да са апостолом приме славно сиромаштво Христа ради, и не желе да се задовое
трудовима своих руку и манастирским оскудним издржаваем. има преостае едно од двога: или да
постану свесни свое самопрелести и тога да се никада нису одрекли од света (будуи да су пристрасни
према ранием богатству), или да (уколико желе да на делу и кроз труд испитау монашко звае) све
одбаце и раздау како би се, не задржавауи код себе ништа од онога од чега су се одрекли, заедно са
апостолом хвалили глау и жеу и [трпеем] хладное и наготоваа (2.Кор.11,27).
72. Кружи една изрека светог Василиа, епископа кесариског, упуена едном сенатору, кои е био
савладан хладноом о коо е реч, т. кои е, говореи да се одрекао од света, код себе задржао нешто од
имовине, не желеи да се издржава трудом своих руку, нити да се обучава истинском смиреу кроз
оскудицу у свему и мукотрпни напор у манастирском потчиавау. "И [чин] сенатора си изгубио, - рекао
е он ему, - и монах ниси постао".
73. Према томе, ако желимо да се законито подвизавамо духовним подвигом, истерамо из срдаца наших
и тог погубног неприатеа. Победа над им ние толико велика, али е врло нечасно и ружно бити
побеен од ега. ер, бити поражен од силниег есте болно (због обараа доле) и жалосно (због изгуб-
ене победе), премда поражени на неки начин налази утеху у томе што е свестан силине противника.
Меутим, ако се пораз претрпи од слабашног противника и при борби коа ние тешка, понижавауи стид
е изазвати много веи бол од бола због па-да, и срам е бити много тежи од настале штете.
74. Коначна победа и савршено славе над овим неприатеем може се очекивати тек када савест
монаха не буде упрана поседоваем чак ни намаег новчиа. Стога е немогуе да се она ко се занео
макар и намаим новчаним даром и ко е едном у срце свое примио корен похоте граживости, одмах
не разгори огем чеже за веим. И воник Христов е бити победник, ван сваке опасности и недоступан
нападу страсти, све док ова нанезгоднии дух у еговом срцу не посее зачетке свое похоте. Код свих
врста страсти наважние е пазити на главу змие. Меутим, нарочито у односу на ову страст треба бити
набриживие опрезан и не дозволити да ена глава продре у унутрашост. ер, уколико буде пуштена
унутра она е, хранеи се своом материом и ачауи, сама од себе разгорети велики пожар. Стога не
19
треба страховати само од поседоваа новца, него и саму жеу треба сасвим ишчупати из душе. И не
треба толико избегавати дела (effectus) среброуба, колико са кореном одсецати страст (affectus)
егову. ер, никакву корист нам нее донети оскудица у новцу, уколико у нама остане жеа да га
поседуемо.
75. Могуе е да и она ко нема новца буде поробен болешу среброуба. Никакву корист нее
донети дело лишаваа од свега ономе ко не буде могао да одсече страст грамживости. ер, он се
наслауе делом осиромашеа, али не и самом врлином сиромаштва, те се са жалошу у срцу мири са
тешком неопходношу. ер, као што неке неоскврене телом еванелска реч проглашава нечистима
срцем (Мт.5,28), тако и они кои нимало нису обремеени тежином новца могу, по срцу и уму, бити
осуени заедно са среброупцима. Они едноставно нису имали прилику за стицае, али су имали воу
[за стицаем], коа у очима Божиим увек има веу важност од неопходности. Стога ми треба на све
начине да се побринемо да плодови наших трудова не пропадну узалуд. ер, достоно е сажаеа да се
трпе последице лишаваа од свега и осиромашеа, а да се плодови губе услед бесплодне грешне
жее вое.
76. Хоеш ли да сазнаш какве погубне плодове доноси ова страст и какве огранке других страсти пушта
из себе, на погибао онога ко е прима и ко е бриживо не истребуе? Погледа на уду кои е био
приброан апостолском чину! Како га е само погубила отровом своим (будуи да ние хтео да згази
смртоносну главу змие) ухвативши га у замку свое похоте! У какву га е само дубоку пропаст преступа
бацила, научивши га да за тридесет сребрака прода Искупитеа света и Спаситеа удског рода! Он
никада не би био доведен до тако безбожног дела издае да ние био заражен болешу среброуба. Он
не би постао светотатствени виновник убиства Господа да се ние навикао да поткрада поверени му
ковчежи.
77. Ето наснажниег примера тиранства ове страсти. едном заплеено души она, као што смо рекли,
више не допушта да врши било какво правило поштеа, нити да се насити било каквим приходима. ер,
кра еног беснила се не постиже обогаеем, него огоеем од свега. И сам уда е добио на
располагае ковчежи намеен за раздавае беднима да би, наситивши се обием новца, у крао
мери, умерио своу страст. Меутим, он се распалио претераним разгореваем страсти, те е не само
тано поткрадао ковчежи, него - и самог Господа усхтео да прода. ер, беснило ове страсти се не
насиуе никаквом величином богатства.
78. Знауи да она ко има нешто по страсти ние у стау да грамживост задржи у пристоним
границама, и да кра страсти ние мала или велика сума, него савршено одрицае од свега, свети
апостол Петар кажава смру Ананиу и Сапфиру, кои су за себе задржали нешто од свог имаа. И они
су погинули за лаж због грамживости, као што е уда сам себе погубио због кривице издаства Господа.
Каква е само меу има сличност у преступу и у казни! Тамо е среброубе довело до издаства, а
овде до лажи. Онамо се издае истина, а овде се врши грех лажи. Дество греха тамо и овде наочиглед
ние слично, али му е ци истоветан. Он е, да би се избавио од беде, опет пожелео да има оно чега се
био одрекао, а они су, да не би постали бедни, покушали да за себе задрже нешто од свога имаа, кое
е требало да се апостолима верно принесе, или потпуно разда браи. И у првом и другом случау е
следила еднака казна смру због тога што су оба греха израсла из истог корена среброуба. Ако е
(наставиемо да разматрамо) онима кои нису желели да стекну туе, него само да сачувау свое
сопствено и кои нису имали жеу за стицаем, него само жеу да сачувау, изречена тако строга
пресуда, шта да се каже за оне кои желе да сабирау богатство кое никада нису имали, и кои се пред
удима показуу сиромашни, док пред Богом остау богати због страсти грамживости.
79. Грамживце треба сматрати губавима духом и душом, слично Гиезиу кои е, пожелевши трулежан
новац овога света, био погоен заразном нечистотом губе. оме е он и нама оставио очигледан пример
како душа, коа се оскрнави преступном страшу грамживости, бива поражена духовном заразом
страсти, и како у очима Господа има нечистоту коа води вечном проклетству.
80. Према томе, ако си, стремеи савршенству, оставио све и пошао за Христом, слушауи реч егову:
Иди, прода све што имаш и пода сиромасима, и имаеш благо на небу, па хаде за мном (Мт.19,21),
зашто се, положивши руке на плуг, освреш назад, те по речима истог Господа, постаеш неприправан
за Царство небеско (Лк.9,62)? Кад си ве поставен на кров, на висину еванелског савршенства, због
чега опет силазиш у куу своу да узмеш нешто од онога што си рание тако радосно презрео (Лк.17,31)?
Кад си ве поставен на пое делаа врлина, зашто се опет трудиш да се обучеш у бреме светског
стицаа, од кога си се ослободио при одрицау од света? Ако тада, предухитрен сиромаштвом, ниси
имао шта да оставиш, утолико пре сада не треба да стичеш оно што рание ниси поседовао. Ти си, по
20
особитом Божием благовоеу, (сиромаштвом) био припремен (за одрицае од света) како би,
неометан никаквим ланцима стицаа, брже притекао к ему. Уосталом, нико од сиромашних не треба
да се понижава (стога што нема шта да остави). ер, нема никога ко не би имао шта да остави. Од свих
имаа света одрекао се она ко е са кореном одсекао саму страст за стицаем.
81. Ову врлину неграмживости [нестицаа] ми не можемо сачувати целом и неповрееном уколико не
живимо у манастиру, и уколико, по апостолу, нисмо задовони кад имамо храну и одеу (1.Тим.6,8).
82. Према томе, сеауи се осуде Анание и Сапфире, устручавамо се да задржимо нешто од онога што
смо по завету дужни да савршено оставимо, намеравауи да се одрекнемо од света. Плашеи се такое
примера Гиезиа, кои е за грех среброуба био кажен неизлечивом губом, побомо се да стекнемо
оно што ни пре нисмо имали. Ужасавауи се, такое, како злодела удиног, тако и еговог краа,
избегаваемо свим силама поновно стицае новца, од кога смо се одрекли едном за свагда. Осим тога,
помишауи на смртност наше природе и неизвесност смртног часа, побомо се да Дан Господи, кои
наступа као лопов у нои, нашу савест не затекне упрану стицаем макар и едне паре. ер, и она
една е уништити све плодове нашег одрицаа од света и учинити да се оно што е Господ у еванеу
рекао богаташу односи и на нас: Безумниче, ове нои тражиу ду-шу твоу од тебе; а оно што си
припремио чие е бити (Лк.12,20)?
Нимало не мислеи о сутрашем дану, никако немомо себи дозволити да се удаимо од устава
општежиа. Ми то, без суме, никако неемо мои испунити, нити емо мои да мирно проживимо по
правилима манастирског устава, уколико у нама претходно не буде на чврстом темеу утврена врлина
трпеа, чии извор ние ништа друго до смирее.
г) БОРБА СА ДУХОМ ГНЕВА (VIII кига правила)
83. У четврто борби предстои нам да из дубине наше душе са кореном ишчупамо смртоносни отров
гнева. ер, све док се он гнезди у нашим срцима, и ослепуе око' нашега ума погубним мраком, ми не
можемо стеи ни правилно разликовае добра и зла, ни оштрину часног сагледаваа, ни зрелост
савета; нити можемо бити причесници живота, нити се непоколебиво држати правде; нити примати
истинску духовну светлост, будуи да е речено: Узнемири се од арости око мое (Пс.6,8); нити постати
причесници мудрости, чак и да нас сви сматрау премудрим, будуи да гнев почива у недрима безумних
(К.Про.7,10); нити постии дуговечни живот, чак и ако нас други уди сматрау разумним, будуи да
гнев погубуе и разумне (Прич.15,1); нити узмои да увек добро држимо меру правде по указау срца,
будуи да гнев човеков не твори правду Божиу (ак.1,20); нити узмои да поседуемо важно уважавае,
тако обично и меу удима овога века, макар и по преимуству роеа били сматрани знатнима и
поштованима, будуи да гневан човек ние благообразан (Прич.11,25); нити узмои да поседуемо
зрелост савета, макар изгледали као они кои су стекли многа познаа, будуи да аросни човек све чини
без савета (Прич.14,17); нити бити спокони од немира и смуеа, ни слободни од грехова, макар
нимало од других не били узнемиравани, будуи да гневив човек замее свау, и аросни открива
грехе (Прич.29,22).
84. Трудеи се да оправдау ову погубну болест душе, понеки покушавау да умае ену неприличност
погрешно тумачеи Писмо, те говоре: "Ние страшно ако се гневимо на братиу коа греше, будуи да се и
сам Господ гневио и аростио на оне кои или нее да га познау, или нее да га поштуу као што треба,
премда га и знау, као на пример: И плану гнев Господи на народ егов (Пс.105,40), или, као на другом
месту, где се пророк моли, говореи: Господе, немо ме покарати у арости своо, нити у гневу своме
казнити (Пс.6,2). Они не разумеу да тиме не само што удима дау слободу да дествуу по страсти на
своу пропаст, ве и безграничноме Богу, извору сваке чистоте, нечастиво приписуу нечисту плотску
страст.
85. Уколико се ова и слична места у Светом Писму схвате буквално, у грубом телесном значеу,
испаше да Бог спава и да се буди, да седи и хода, да е благонаклон према еднима и да се одвраа од
других, да се приближава и удауе, да има телесне удове - главу, очи, руке, ноге и слично. Не може
избеи крау погрешку она ко све ово буквално разуме о Ономе кои е, по сведочанству Светог Писма,
невидив, неописив, свудаприсутан. Исто тако се ему без богохулства не може приписати смуее
21
гневом и арошу. Под именом телесних удова и покрета означавау се Божанствена своства и
промислитеска дества о нама, коа ми лакше можемо да схватимо кроз пореее: очи означавау да
Бог све види и све зна; руке и ноге - егово стваралаштво и промишае, мишице - силу и
сведржитество и остало. Тако исто, када читамо о гневу или арости Божио, треба да се чувамо да не
помишамо на нешто што се сусрее код човека. Под тим треба богодолично да схватимо нешто што е
туе свако утини, заправо да е Он Судиа и праведни узвратите за све што у овоме свету ние
исправно учиено. При читау изрека такве врсте ми треба да се плашимо праведне казне Божие, те да
се на сваки начин чувамо од свега што е противно егово вои.
86. Стога, монаху кои стреми ка савршенству и кои жели да се законито подвизава духовним подвигом
треба да е ту сваки покрет гнева и арости. Он треба да слуша шта му заповеда изабрани сасуд: Свака
горчина и гнев и утина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас (Еф.4,31). Говореи:
Сваки гнев да е далеко од вас, он не изузима никакав покрет гнева, чак ни зна кои изгледа као
неопходан или користан. Монах кои жури (ако се покаже као неопходно) да лечи брата кои е сагрешио
нека пази да се не разгневи како не би, старауи се да излечи онога ко страда лаком грозницом, упао у
ош гору болест слепила. ер, она ко хое да залечи рану другога треба да е здрав и слободан од сваке
болести, да му се не би рекла она еванелска реч: Лекару, излечи се сам (Лк.4,23), а такое и: А зашто
видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осеаш? Или, како еш реи брату своме: стани
да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме (Мт.7,3-4).
87. Ма из ког разлога се у нама разгорео, покрет гнева ослепуе очи срца. Налажуи покров на оштрину
умног вида он не дае да видимо Сунце правде. Све едно е да ли е на очи поставен златни или
оловни лист, или од неког другог метала: вредност метала не утиче на разлику у ослепености.
Уосталом, гнев нам чини и веома корисну услугу уколико се срдимо на сладострасне покрете нашега
срца и уколико негодуемо што се у скривницама наших груди ава [наклоност] ка ономе што е стид
чинити, па чак и говорити пред удима и због чега стрепимо од страха при мисли на присуство анела и
самога Бога, кои е свуда и све испуава, као и о свевидеем Оку Божием, од кога се не могу сакрити
никакве тане наше савести. Корисно е и када се утимо против самога гнева, т. због тога што се он
увукао [у нас], побуууи нас против брата. ер, тада са гневом одбацуемо егове погубне предлоге, не
дауи му да се на зло наше скрива у скривницама наших груди. Да се тако гневимо учи нас и пророк кои
е одлучно од своих осеаа одбацивао ову страст. Он чак ни своим авним неприатеима (кое е Бог
предао у егове руке) ние хтео да се освети. Када га е Семе на глас псовао пред свима, бацауи камен
на ега, и када е Ависа, син Саруин, за казну због такве увреду цара хтео да му одруби главу, блажени
цар Давид е благочастиво узнегодовао против такве намере, сачувавши непоколебиво своу кротост, и
показавши образац смиреа и тврдог трпеа, говореи: Шта е вама до мене, синови Саруини, нека
псуе; ер му е Господ рекао: псу Давида. Па ко сме казати: зашто тако чиниш? ош рече Давид
Ависау и свим слугама своим: ето, мо син кои е изашао од бедара моих, тражи душу моу, а како
нее ова Вениаминов? Оставите га нека псуе, ер му е Господ заповедио. Да ако Господ погледа на
невоу моу, и врати ми Господ добро за псовку егову данашу (2.Сам.16,10-12).
88. На та начин, нама се допушта да се гневимо, али за спасее, т. на саме себе, и на раве помисли
кое нам долазе. Можемо, дакле да се гневимо на их, и да не грешимо, т. да их не спроводимо у дело
на сопствену погибао. Исти смисао ош асние изражава и следеи стих: Говорите у срцима своим и на
постеама своим се растужите (Пс.4,5). Наиме, оно што помишате у срцима своим када вас
изненадно спопадну смуууе помисли исправате и заглауте спасоносном скрушеношу, пошто
претходно мирним расуиваем успете да утишате сваки шум и немир гнева, што е бити слично легау
на удобну постеу. Искористивши поуку овога стиха и блажени Павле е рекао: Гневите се али не
грешите, и затим додао: Сунце да не зае у гневу вашем: нити дате места аволу (Еф.4,26-27). Ако е
погубно допуштати да Сунце правде зае у гневу нашем, и ако ми, разгневивши се, одмах даемо место
аволу у срцу своме, због чега онда рание заповеда да се гневимо, говореи: Гневите се али не
грешите! Не каже ли он следее: гневите се на свое страсти и на сам гнев ваш, да при вашо
попустивости у гневом помраченим умовима вашим не би почело да залази Сунце правде - Христос.
ер, еговим одласком ви бисте у вашим срцима дали место аволу.
89. У пренесеном значеу под сунцем можемо да схватимо разум. Он се праведно назива сунцем због
тога што просвеуе све помисли и стремеа нашег срца. [С друге стране], под забраном гнева треба
схватити заповест да страшу гнева не гасимо то светило како, са еговим заласком, сво наше срце не
би обузео мрак бурног немира заедно са еговим виновником - аволом. ер, тада бисмо, обухваени
тамом гнева као у тамно нои, остали у незнау шта да радимо. Такво схватае овог места код
апостола предано нам е у поукама стараца. Они не дозвоавау чак ни за тренутак да допустимо гневу
22
да се увуче у наше срце. Они нас саветуу да на све начине пазимо да не доемо под осуду изречену у
еванеу: Сваки кои се гневи на брата свога низашто бие крив суду (Мт.5,22). При томе, кад би
било дозвоено да се гневимо до заласка сунца, страст гнева би се увек журила да се, наводно
оправдано, задовои своом осветом пре него што сунце позна запад сво.
90. А шта реи за оне чиа неумоивост не престае ни по заласку сунца, и кои много дана држе злобу на
оне против коих су се расрдили? Они понекад говоре да се не гневе, премда ихова дела често
отворено изобличавау силно негодовае (када се, на пример, према некоме не обраау са пристоном
речу или када не разговарау са уобичаеном убазношу). има се чини да они при том не греше,
будуи да не траже одмазду за свое раздражее. Меутим, они само не смеу, или не могу да га
испое, док им у срцу кипи. утеи, они га преживавау, чиме отров гнева обраау на своу пропаст.
Они горчину гнева не изгоне одмах силом душе, него е варе током многих дана, да би е тек током
времена унеколико укротили.
91. Зар не задовоава своу освету и гнев она ко од онога на шта га побууе гнев испуава само оно
што може? Тако чине и они кои задржавау покрете гнева не због жее да су мироубиви, него због
немои да се освете, премда га и искауу чиме могу. Немауи могуности да онима на кое су се
расрдили учине нешто више, они сво бес искауу тиме што са има не говоре са обичном убазношу.
Ние, дакле, довоно само да се обузда испоавае греха на делу. Гнев треба да се избаци из
скривница срца, иначе е се, услед помрачеа тамом, изгубити здраво расуивае и светлост познаа,
чиме [човек] престае да буде храм Духа Светога. ер, премда и не жалости уде из околине, притаени
гнев у срцу изгони насветлие сиае Духа Светога, исто као и испоени гнев.
92. Зар се може мислити да нам Бог допушта да макар едну минуту држимо гнев, уколико [се зна] да не
дозвоава да приносимо жртве наших духовних молитава кад смо свесни не само да се гневимо на
другога, него и кад други има нешто против нас: Ако, дакле, принесеш дар сво жртвенику, и онде се
сетиш, да брат тво има нешто против тебе; остави онде дар сво пред жртвеником, и иди те се
напре помири са братом своим, па онда дои и принеси дар сво (Мт.5,23-24)? И како можемо мислити
да нам се дозвоава да држимо огорченост на брата макар до заласка сунца (да не кажем много дана),
уколико нам се не дозвоава да молитве свое приносимо Богу чак ни када он има нешто на нас, и када
нам апостол заповеда: Непрестано се молите(1.Сол.5,П), и: Хоу, дакле, да се мужеви моле на сваком
месту, подижуи свете руке без гнева и двоумеа (1.Тим.2,8)? Према томе, уколико будемо
задржавали такав отров у срцима своим преостае нам или да се никада не молимо (те да смо криви
пред апостолском и еванелском заповешу, коом нам се заповеда да се непрестано и на сваком месту
молимо), или да смо свесни да, изливауи своу молитву без обзира на забрану, у ствари проавуемо
своу горду непокорност у духу бунта, а не да приносимо молитву Господу.
93. Не морамо да се дуже задржавамо на еванелским и апостолским заповестима када и Стари Завет
(кои, чини се, унеколико повлауе нашим немоима) упозорава на исто, говореи: Немо мрзети брата
свог у уму свом (Лев.19,17), и опет: Путеви злопамтивих воде у смрт (Прич.12,28), и ош: Не буди
осветоубив, и не носи срде на синове народа свога (Лев.19,18). Видиш ли да се и ту раво
расположее према братии одсеца не само на делу, него и у таним помислима, будуи да се заповеда
да се из корена из срца избаци мржа како не само не бисмо узвраали за увреду, него како се е чак не
бисмо ни опомиали.
94. Осетивши нарочиту унутрашу побуду да исправимо своу несреену и немарну нарав, и побеени
гордошу или нетрпеем, ми се у себи жалимо да нам недостае пустиа. Тиме као да подразумевамо
да бисмо тамо, ни од кога не узнемиравани, одмах стекли врлину трпеа, очигледно правдауи сво
нерад (око укроеа порива гнева), и разлог еговог настааа пребацууи на братиу, а не на свое
нетрпее. Меутим, уколико ми, на та начин, будемо узроке наше неисправности приписивали
другима, никада неемо дои до неопходне мере трпеа и савршенства. Дело исправаа и умиреа
свога срца немо смештати у руке произвоеа другога, кое уопште не стои у нашо власти, ве га држи
у добром расположеу свое вое. Наше непадае у гнев не треба да зависи од савршенства другога,
него од наше врлине, коа се не стиче туим трпеем, него сопственом великодушношу.
95. Према томе, искае пустие приличи савршенима и очишенима од сваке страсти, кои су у
заедници са братиом истребили све страсти. У у не [треба] ступати због малодушног бекства, него из
жее да се достигне висина Божанственог сагледаваа (будуи да у ни савршени не могу стеи без
пустие). ер, неисцеее страсти кое пренесемо у пустиу остае скривене у нама, али не и
истребене. Онима кои су чисти срцем пустиа обезбеуе начистие сагледавае, те у наверниим
виеима открива познае духовних тани, док онима кои се ош нису очистили обично не само да
23
очувава страсти, него их ош и поачава. У таквом случау [човек] себи може да изгледа трпеив и смирен
све док се не види или не ступи у додир са неким човеком. Меутим, чим га неки случа изазове на
покрет, он се одмах враа своо ранио нарави: тада одмах у ему ничу страсти кое су се скривале и,
као необуздани кои кои су угоени дугим одмором, са навеим стремеем и беснилом излазе из
своих затвора на пропаст свог ахача. ер, уколико нису претходно очишене, страсти са веим
беснилом дествуу у нама после прекида случаева иховог испоаваа и обуздаваа меу удима. И
саму сенку трпеа, коом смо, како се уображавало, живеи заедно са братиом, наизглед овладали, и
кое смо проавивали, у намау руку, из уважаваа према има и из стида да се пред свима покажемо
малодушним, ми губимо у пустиско безбрижности.
96. Слично е и са отровним змиама и зверима: док се сакривау у пустии, у своим леглима и
азбинама, оне не уедау, премда не због тога што су безопасне или што су стекле добре особине, него
стога што их на то присиава пустиа. Меутим, чим уграбе могуност да уеду, оне одмах износе и
испоавау отров и зверство кое се у има скрива. Исто тако и онима кои желе савршенство ние
довоно да се не гневе на уде (када са има нису у општеу и сукобу, будуи да е гнев при томе жив:
он се само притаио и готов е да се одмах обруши на било шта). Сеам се како сам се, живеи у
пустии, понекад раздраживао на перо за писае уколико ми се не би свидела егова дебина или
танкост, понекад на ножи уколико се при резау затупи те не сече брзо, а понекад и на кремен уколико
из ега ние брзо излетала искра ога када сам журио на читае. Покрет негодоваа е понекад
наваивао са таквом силом да се из уста невоно чуло проклетство на бездушну ствар, или ве
неизоставно на авола: тиме би и смуее нестаало и душа се успокоавала. Према томе, у делу
усавршаваа е малу корист донети удаавае од уди на кое би се подизао гнев, уколико претходно
не задобиемо трпее. ер, страст гнева се може испоавати и на немим стварима и на ситницама.
Остауи у нашем срцу она нам нее дати да постигнемо мирно расположее, нити да се ослободимо од
других страсти.
97. Стога, ако желимо да постигнемо навише Божанствено благо о коме се говори: Блажени чисти
срцем, ер е Бога видети (Мт.5,8), дужни смо да ову страст избацимо не само из наших дела, него и да
е са кореном ишчупамо из дубине душе. ер, нее нам сувише користити да обуздавамо беснило гнева у
речи и да га не испоавамо на делу, уколико га Бог, од кога се не могу сакрити тане срца, буде видео у
скривницама срца. еванелска реч нам заповеда да пре одсецамо корене страсти, неголи ихове
плодове (кои се по искореивау корена више нее раати). Тиме е душа добити могуност да
постоано пребива у сваком трпеу и светости, будуи да гнев нее бити одстраен само са површине
наших поступака и делаа, него и из скривница помисли. Стога треба умртвавати гнев и мржу, како
не бисмо упали у грех човекоубиства, кои без их не може да се деси. ер, сваки кои се гневи на брата
свога ни за што, бие крив суду (Мт.5,22), и: Сваки кои мрзи брата свога есте човекоубица (1н.З,15).
Такав, наиме, у срцу жели да погине она на кога се гневи. И премда уди не сматрау да е пролио крв
сопственом руком или мачем, Господ га због страсти гнева проглашава убицом. Он е, наиме, сваком
узвратити или наградом, или казном не само за остварена дела, него и за намере вое, како сам говори
преко пророка: А а знам дела ихова и мисли ихове, и дои е време, те у сабрати све народе...
(Ис.66,18). И апостол [каже]: Пошто се мисли ихове меу собом оптужуу или оправдавау на дан када
Бог узасуди тане удске... (Рим.2,15-16).
98. Према томе, Христов подвижник, кои се законито подвизава, треба са кореем да из себе избаци
страст гнева. За савршено, пак, излечее од ове болести неопходно е следее лечее: пре свега, треба
веровати да не доликуе гневити се ни под коим изговором, ни због оправданих, ни због неоправданих
разлога, знауи да емо, по помрачеу гневом изворне светлости коа е у нама, по помрачеу
светлости нашег срца, одмах изгубити и светлост разликоваа ствари, и чврстину благоразумности и
пристоности, и мерило правде; затим, треба да се држимо убееа да е се, уколико се дух гнева
задржи у нама, неизбежно помутити и чистота нашега духа, те он ве нее мои постати храм Духа
Светога; и назад треба да помишамо и на то да све док пребивамо у гневу ми никако не смемо да се
молимо и да пред Господом изливамо свое прозбе. И изнад свега, имауи пред очима неизвесност
границе човековог живота, ми постоано треба да смо свесни да се сваког дана можемо преселити из
тела. Тамо нам нимало нее помои ни држае чистоте целомудрености, ни одрицае од целокупног
имаа, ни презирае богатства, ни труд поста и бдеа, будуи да ве због гнева и мрже Судиа
васеене прети вечним мукама.
24
д) БОРБА СА ДУХОМ ТУГЕ (IX кига правила)
99. У пето борби треба да избегнемо жалце свепрождируе туге. Уколико задобие могуност да овлада
нашим срцем, она онемогуава Божанствено сагледавае. Суновративши душу са висине светог
расположеа, она е раслабуе до краа и гуши, не дауи о ни да молитве врши са обичном срдачном
живошу, ни да притиче читау Свештених кига (као духовном оруу и леку), ни да буде мирна и кротка
са братиом, док е према обавезним делима послушаа чини нетрпеивом и ропуом. Лишивши е
сваког здравог расуиваа и помутивши о срце, она е чини избезуменом и опиеном, те е скрушава и
дави погубним очааем.
100. Стога смо, уколико желимо да се законито трудимо у подвизима духовне борбе, дужни да са
подеднаком пажом лечимо и ову болест. Као што моац [нагриза] одеу, и црв дрво, т-ко и туга
човеку изеда срце (Прич.25,21): тако асно и одреено Божанствени Дух изражава силу опасне и погубне
страсти. Као што одеа коу су изели моци више нема никакву вредност, нити е прикладна за часну
употребу, и као што дрво кое су изгризли црви више ние за грау или за украс ма кое граевине, макар
и осреде, ве заслужуе да буде одложено ради спаиваа огем, тако и душа коу прождиру угризи
свеуништавауе туге више ние прикладна за првосвештеничку одеу, т. миро Духа Светог, кое силази
са неба напре на браду Ааронову, а затим на скуте егове, као што е речено у пророштву светог
Давида: Као добро уе на глави, кое се стаче на браду, браду Ааронову, кое се стаче на скут од
хаине егове (Пс.132,2), нити за граее и украшавае духовног храма чии е теме поставио Павле,
премудри архитекта, говореи: ер сте ви храм Божии и Дух Божии живи у вама (1.Кор.З,16), за чиу
изграду се користе дрва коа описуе невеста у Песми над Песмама, говореи: Греде су нам у куама
кедрове, даске су нам од кипариса (Песм.1,17). Ето какве врсте дрвеа се изабиру за храм Божии: оне су
и угодног мириса и не труле, како не би подлегла квареу услед старости, нити гилости од црва.
101. Понекад та болест има обича да се раа од претходних страсти, од гнева, похоте, или
грамживости, т. кад неко у уму изгуби наду да е их задовоити делима или стварима по иховим
врстама; понекад се раа без икаквих видивих разлога кои би могли да нас баце у ту пропаст, т. по
деству лукавог неприатеа, при чему нас изненада захвата таква жалост да са уобичаеном
убазношу нисмо способни да примимо чак ни особе кое су нам надраже и напотребние (и све што
нам оне тада буду рекле ми емо сматрати неумесним и непотребним, те им неемо дати никакав
убазан одговор, будуи да су све поре нашег срца испуене горчином жучи).
102. Тиме се на асние показуе да се жалци жалости у нама не подижу увек због кривице других, него
више због наше сопствене [кривице]: ми сами у себи носимо узроке свих жалости, т. у семенима страсти
коа, чим нашу душу ороси киша искушеа, одмах избиау у своим младицама и плодовима. Нико се
никад не принууе на грех (чак и ако рав пример других побууе на грех), ве [човек] у своме срцу има
сакривену грау одрееног греха. И никако не треба веровати да човек, на пример, изненада прима
страст срамне похоте (не поседууи е рание), т. када погледа на лепу жену и када буде поражен еном
лепотом. Напротив, треба сматрати да у е он пожелео стога што е гледае на у само изнело на
видело болест коа се скривала у унутрашости. Због тога ми првенствено треба да се побринемо око
очишеа своих страсти и исправке своих осеаа и расположеа.
103. Постои ош една врста туге, и то наравиа, коа у душу коа е сагрешила не полаже намеру да
исправи живот и да се очисти од страсти, него - напогубние очаае. Она Каину ние допустила да се
покае после братоубиства, ни уди да после издае потражи средства исправаа. Напротив, она га е,
кроз очаае кое е саветовала, навела на самоубиство.
104. Туга за нас може бити корисна само у случау када е примамо будуи покретани или покааем због
грехова, или ватреном жеом за савршенством, или сагледаваем будуег блаженства. О о и
блажени Павле говори: ер жалост коа е по Богу доноси покаае за спасее, за кое се не кае; а
жалост овога света доноси смрт (2.Кор.7,10).
105. Меутим, та туга, коа доноси покаае за несумиво спасее, есте послушна, срдачна, смирена,
кротка, приатна и трпеива, будуи да произлази из убави према Богу. Из жее за савршенством она
се неуморно простире према телесном самозлопаеу и скрушености духа, али истовремено некако
остае радосна и жива због наде на напредак, услед чега задржава сву приатност срдачности и
благодушности, носеи у себи све плодове Духа Светога кое набраа апостол: А плод Духа есте:
убав, радост, мир, дуготрпее, благост, доброта, вера, кротост и уздржае (Гал.5,22). Туга, пак,
25
овог света есте крае ропуа, нетрпеива, груба, пуна одбоне свадивости, бесплодне жалости и
погубног очааа. Онога кога обузме, она расеава и одвлачи од сваког занимаа и спасоносног стараа
о самом себи. Она не само да пресеца дество молитве, него и пустоши све наведене духовне плодове
кое обично омогууе жалост коа е по Богу.
106. Због тога сваку тугу коа се не прима или ради спасоносног покааа, или због ревности за
савршенством, или због жее за будуим добрима треба као светску и смртоносну одсецати и сасвим
избацивати, заедно са духом блуда, среброуба и гнева.
107. Ову напогубниу страст мои емо да изагнамо из себе уколико своу душу непрестано будемо
занимали духовним поукама, оживавауи е и подижуи е надом и сагледаваем будуег блаженства.
На та начин ми можемо да савладамо све врсте туге: и ону кое произилази из претходног гнева, и ону
коа долази од губитка прихода и подношеа штете, и ону коа се раа од нанесених нам увреда, и ону
коа произилази из неразумног душевног растроства, и ону коа нас баца у смртно очаае. Увек се
радууи због сагледаваа вечних будуих добара и пребивауи непокретно у таквом расположеу, ми
неемо падати духом у неприатним околностима, нити узносити у приатним, гледауи и на едне и на
друге као на ништавне и брзо пролазее.
(Ради смириваа духа туге чита ош у 7. одеку избор из светог Касиана - о борби са невоама и
напастима).
) БОРБА СА ДУХОМ УНИНИА (X кига правила)
108. Као шеста, предстои нам борба са страшу коу ми можемо назвати унинием, чамотиом или
срдачном сетом. Она е сродна тузи и у особито трпе монаси кои странствуу по пустиама. Она е
нанеприатнии неприате оних кои пребивау у усамености. Она сваког монаха узнемирава нарочито
око шестог сата (у дванаест сати по нашем рачунау времена, односно у подне) као нека грозница коа у
одреене сате напада болесну душу са своим растроавауим дествима. Неки старци (Евагрие I том,
стр. 631), називау е подневним демоном, о коме се говори у 90. Псалму.
109. Напавши на бедну душу инока, униние раа ужас према месту [на коме пребива], одвратност према
келии и презир према братии кои живе са им, или на мао удаености од ега, представауи их
леивим и сасвим недуховним, док ега самог сасвим разлеуе и одвраа од дела коима се обично
занима у свом обиталишту. Оно у ему слаби воу да седи у келии, не допушта му да приступа читау,
нагони га да уздише и да се жалости што е толико времена проживео без имало напретка и што ние
стекао никакав духовни плод, те му саветуе да тугуе због тога што остае у пустом месту иако би могао
да управа другима и да многима доноси корист, и стога што никога ние васпитао и што никога своим
поукама и учеем ние духовно родио. Затим му оно хвали манастире кои се налазе далеко од ега,
представауи места на коима се они налазе као много корисниа за духовно напредовае, будуи да
могу више да потпомогну спасее, док општее са тамошом братиом приказуе као наприатние и
духовно назиууе. Насупрот томе, место на коме се он налази представа као неподношиво,
напомиуи му да од братие коа ту пребива нема никакве поуке, док све нужно за одржавае тела
добиа са огромним трудом. На крау, оно усаменику наговештава да нее мои да се спасе уколико
остане на том месту, те да е ускоро погинути уколико не остави келиу и уколико се одмах не пресели на
неко друго место. После тога, око петог и шестог часа оно егово тело доводи до такве немои и до
такве изгладнелости да му се чини као да е исцрпен и изморен од дугог путоваа и натежег труда, или
као да е поднео дводневни или тродневни пост без икаквог поткрепиваа храном. И ето, он се у
немиру обазире тамо-амо, уздише због тога што му нико од братие не долази, често улази и излази из
келие, и посматрауи сунце има утисак да споро тече ка заласку. У такво неразумно сметености ума он
као да е обавиен мраком, те постае неспособан за било какво духовно делае. Он почие да мисли да
се од такве напасти не може избавити уколико не посети неког од братие, или уколико се не утеши сном.
Ту та разорни дух почие да му износи да треба да учини неопходне посете братии, или да посеуе
болне кои се налазе у близини или далеко. Он му, такое, убацуе [помисао] да е дужан да пронае неке
роаке или роакие и да их почеше посеуе, те да би било велико дело побожности уколико би неку
благочастиву жену, коа е се посветила Богу и коа е лишена сваке помои од родбине, почеше
посеивао и доносио о све што о е потребно, будуи да се ени сродници не старау о о. [Он му
26
подмее закучак] да се треба више трудити у делима благочастивости те врсте, док е седее у келии
бесплодно и не доноси никакав напредак.
110. Тако се узнемирава бедна душа, заплетена у неприатеске замке све док се монах, изморен духом
униниа, или баци у постеу, или напусти келиско затворништво, иштуи избавее од напасти у
посети некога од братие. Меутим, та посета, коу он у садаше време користи као лек, у рукама еговог
противника убрзо постае средство кое изазива ош вее растроство. ер, неприате е ош чеше и
снажние нападати онога ко му, као што е на делу дознао, одмах, чим започне борба, окрее леа, те
свое спасее не очекуе ни од победе ни од супротставаа, него од бекства. Он е, наиме, мало по
мало напуштауи келиу, почети да заборава на главно дело свога зваа кое се састои у стремеу
према Божанствено, свепревазилазео чистоти, коа се може постии едино у свагдашем безмолвном
пребивау у келии и у непрестаном Божанственом поучавау. Тако, на крау, воник Христов бежи од
свое борбе, заплие се у светска дела и више ние угодан Воводи (2.Тим.2,4), коме е обеао служее.
111. Блажени Давид е веома прекрасно изразио све штетне последице те болести у следеем стиху:
Задрема душа моа од униниа (Пс.118,28). И заиста, у то време спава душа, а не тело. ер, раена
стрелом ове разорне страсти, душа заиста постае поспана за сва стремеа према врлини и за
праее своих духовних осеаа.
112. Према томе, истински воник Христов, кои жели да се законито подвизава у борби за савршенство,
треба да се стара да и ову болест изагна из скривница свое душе. Он и против тог нанеумесниег духа
униниа треба да се смело наоружа супротставаем, како не би пао ни од рааваа стрелом сна, нити
као бегунац иступио из затворништва свое келие, чак ни под оправданим изговором благочаша.
113. ер, онога кога почне да савлауе са било кое стране, он остава да пребива у келии без икаквог
успеха, начинивши га леивим и безбрижним, га изгони напое и чини скитницом и леивим за свако
добро дело, присиавауи га да постоано обилази келие братие и манастире, и да ни о чему другом не
помиша осим о томе где и под коим изговором да нае себи прилику да обедуе следеи пут. ер, ум
леивог ни о чему другом не мисли осим о храни и о стомаку. Сревши негде приатеа у неком
мушкарцу или жени, кои обамиру у исто хладнои, он се уплие у ихова дела и потребе. Мало по мало
ухвативши се у замку таквим занимаима коа су штетна за егову душу, и као обавиен змииним
заграем, он се ве више никада нее мои одвоити од их, нити се обратити ка напуштеним делима
раниег зваа.
114. Дух униниа у нама, пре свега, изазива леост, одвраа нас од делаа и учи беспосличеу. Стога е
главно дество против ега: не попуштати и седети за делом. У том погледу ми, као лекарски рецепт
против униниа, можемо примити оно што е свети Павле Солуанима писао о труду: Али вас молимо,
брао... да се усрдно старате да живите мирно, и да гледате своа посла, и да радите своим
сопственим рукама (1.Сол.4,10-11). Он каже: живите мирно, т. пребивате безмолвно у своим келиама
како од разних прича (од коих не може да се сачува она кои празно лута тамо-амо) не би изгубили сво
унутраши мир, те почели и другима да причиавате немир. Он затим каже: гледате своа посла, т.
немоте се, заносеи се радозналошу, старати да сазнате дела света и да испитуете понашае друге
братие како се уместо бриге о сопственом исправау и ревноваа за стицае врлина не бисте
навикли да свое време проводите у осуивау и клеветау братие. И ош он каже: радите своим
сопственим рукама, т. седеи у келии, прионите на рукодее. Тиме е он одсекао саму могуност онога
што е рание одбацивао. Она ко воли да седи за послом нема када да шета тамо-амо, да истражуе туа
дела, да се уплие у их и суди о има. У дру-го посланици истим Солуанима он овоме додае:
Заповедам вам пак, брао, у име Господа нашега Исуса Христа, да се клоните од свакога брата кои
живи неуредно, а не по предау кое примише од нас (2.Сол.З,6). Овде он ве не моли, него заповеда, и
то не простим речима, него именом Господа нашега Исуса Христа. Тиме он дае да разумемо да е та
заповест обавезна. Из даих речи се види да е то заповест о труду. Онога ко га избегава не треба
примати у хришанску заедницу. Према томе, он заповеда да се удаавамо од оних кои не желе да се
труде. их треба да одсецамо као удове кои су повреени поквареном леношу, како болест нерада,
као смртоносна зараза, не би прешла и на здраве удове тела. И у реченоме ве постои силна побуда на
трудоубе. у, меутим, он ош више поачава пружауи им себе као пример кои треба да
подражавау (2.Сол.З,7). Он каже: живеи код вас, ми нисмо забадава ели хлеб (2.Сол.З,8), премда и
Господ заповеда да они кои еванее проповедау од еванеа живе (1.Кор.9,14). Када ни она ко е
проповедао еванее и извршавао тако високо духовно дело ние примао храну на дар, шта емо реи
у оправдае свое леости ми коима ние наложена никаква проповед речи и кои немау никакву другу
бригу осим стараа о сопствено души? Са каквом надом се ми осмеуемо да у леости на дар едемо
27
хлеб, кога изабрани сасуд, задужен бригама о проповеди еванеа, себи ние дозвоавао да еде без
труда своих руку? Да се, уосталом, не би показало као да е егов сопствени пример едини, те да се не
предлаже као образац за подражавае свима, апостол наводи да су тако поступали и сви кои су били са
им. Наиме, Сила и Тимоте, кои су то писали са им, баваху се истим трудовима. Да ко не би
помислио да се уклони од подражаваа еговог примера (представауи да су они сви радили утеи,
немауи намеру да дау пример кои и нас обавезуе на труд) он каже да су, имауи власт да не раде,
радили да би себе дали има за пример, да би се угледали на нас (2.Сол.З,9). Он као да каже: "Ако
заборавите разумно учее, кое често улази у ваше уши, барем задржите у сеау наше примере, кои су
представени вашим очима". Назад, после толиких убеиваа, апостол у односу на их ве не
употребава савет учитеа или лекара, него ауторитет апостолске власти, говореи: Ако неко нее да
ради, нека и не еде (2.Сол.З,10)! То е пресуда против могуих и предвидивих презирача ове
заповести, изречен са седишта апостолског суда.
115. И у Посланици Ефесцима апостол е о истом труду писао, говореи: Крадивац нека више не краде,
него бое нека се труди да ради своим рукама оно што е добро да би имао давати ономе коме е
потребно (Еф.4,28). И у Делима апостолским налазимо да он не само учи, ве и дела. Дошавши у
Коринт, он ние желео да се задржи нигде другде осим код Акиле и Прискиле, кои су били мастори
заната коим се и он обично занимао, са очигледном намером да ради заедно са има (Дап.18,1-3).
Осим тога, када се, пловеи у ерусалим, зауставио у Милету, он е послао у Ефес да дозову презвитере
Ефеске Цркве. Дауи им поуке како да у еговом одсуству управау Црквом Божиом, он е рекао да ни
новаца, ни одее од их ние тражио. Напротив, еговим потребама и потребама оних што беху са им
послужиле су егове сопствене руке. И он е то чинио ради тога да би показао да се тако треба трудити,
помажуи онима кои немау и сеауи се заповести самог Господа, т. да е блажение... давати, него
примати (Дап.20,33-35). Дауи пример трудоуба, он уедно поучава да е бое помагати
потребитима од онога што е стечено зноним трудом, него од онога што е неким другим путем дошло у
наше руке. Монах кои тако делуе бие украшен двоструком врлином: одбациваем свих ствари стеи е
савршено сиромаштво Христово, а своим трудом и расположеем показае дареживост богатог,
поштууи Бога своим праведним трудом, и приносеи му на жртву од плодова свое правде.
116. Египатски оци никако не дозвоавау монасима, а нарочито младима, да буду без посла. Напротив,
ревношу према труду они мере стае срца и брзину напретка у трпеу и смиреу. Они ништа не
примау од исхране за своу употребу, него од своих трудова хране братиу коа долази и странце, и
шау у места Ливие коа су сиромашна због неплодности и глади. Они чак и у градовима онима кои
страдау у правим тамницама доставау велике количине хране сваке врсте, верууи да таквим
пожртвоваем од плодова своих руку приносе приатну жртву Господу. О том предмету древни египатски
оци су створили изреку: монаха кои ради искушава едан демон, а онога кои пребива у леости напада
безброно мноштво.
117. Почевши да живим у пустии, а сам ави Мосиу (Ливиском, коме припадау 1. и 2. Кига разговора)
рекао да сам уче био потпуно раслабен недугом униниа и да сам га се ослободио тек кад сам отишао
ави Павлу. "Не, ти се ниси ослободио од ега, - рекао ми е он, - него си му се предао и покорио. ер, он
е те ош силние нападати као кукавицу и бегунца, видевши да си у прво борби допустио да будеш
побеен и да си одмах побегао са боног поа. Стога треба да решиш да други пут ступиш у борбу са
неприатеем и да одбиаш егове ватрене нападе, побеууи га трпеем и супротставаем, а не
напуштаем келие или погружаваем у сан". Тако се на опиту показало да не треба бежати од напада
униниа, избегавауи борбу са им, ве да га треба побеивати храбро му се супротставауи.
е) БОРБА СА ДУХОМ ТАШТИНЕ (XI кига правила)
118. Као седма, предстои нам борба са духом таштине. Он е разнообразан, промеив и танан. ега и
наоштровидние очи тешко могу размотрити и препознати. Стога е утолико теже од ега се заштити.
Остале страсти су просте и еднолике. Таштина е, пак, сложена и разнолика. Она одасвуд и са свих
страна сусрее воника - за време борбе, и када се ве поавуе као победник. ер, она покушава да
рани воника Христова и одеом, и стаситошу, и ходом, и гласом, и послом, и бдеима, и постовима, и
молитвом, и усаменошу, и читаем, и знаем, и утивошу, и послушношу, и смиреем, и
28
добродушношу. Као неки наопаснии подводни камен, сакривен таласима кои се дижу, она изненадно
доводи до страшног бродолома оне кои плове при благоприатном ветру и у време у кое се намае
надау.
119. Према томе, она кои жели да иде царским путем са оружeм праведности десним и левим треба, по
апостолском учеу, подеднако да ходи и у слави и срамоти, у грди и похвали (2.Кор.6,7-8), те да са
краом опрезношу управа сво корак путем врлине, посред узбурканих таласа искушеа, под
руководством расуиваа и надахнуем Духа Господег. Он треба да зна да е се одмах разбити о
погубне подводне гребене чим макар мало скрене на десно или на лево. Због тога од премудрог
Соломона и слушамо савет: Не скреи ни на десно, ни на лево (Прич.4,27), т. не обмау себе због
врлина и не узноси се своим духовним успесима, нити скреи на леву стазу страсти тражеи, као што е
апостол рекао, славу у срамоти ихово (Фил.3,19). Онога у коме не може да изазове таштину лепотом
стасите и раскошне одее, аво искушава еговом незграпном, неуредном и ништавном одеом; онога
кога ние успео да баци у ту страст помоу части, он саплие понижаваем; онога кога ние успео
наговорити да се превазноси многим знаем и способношу красноречивости, он лови утаем. Она ко
авно пости бива узнемираван суетном славом, а она ко из презира такве славе почне да скрива пост
трпи нападе од самоузношеа. Да се не би упрао таштином понеко избегава да врши дуге молитве
пред братиом. Меутим, почевши да их упражава у таности и немауи никога за сведока свог делаа,
он не избегава да труби о томе. Наши старци прекрасно описуу своство те болести, упореууи е са
луком и чешем: ма колико ми скидали едан сло омотача, опет се показуе други сло.
120. Она не престае да гони чак ни онога ко се, бежеи од славе, сакрива по пустии избегавауи свако
општее са смртнима. И што човек бежи дае од света, то га више напада. Неке од оних кои живе у
манастирима она покушава да баци у превазношее трпеем у делау и труду, друге - спремношу
на послушае, трее - смиреем кое све надвисуе. еднога она искушава многим знаа, другог - дугим
седеем за читаем, треег - дужином бдеа. Та болест се труди да свакога рани еговим властитим
врлинама. Тако она приреуе спотицае у пропаст управо оним чиме се стичу плодови живота. Онима
кои желе да проходе пут побожности и савршенства неприатеи - клеветници поставау мреже
прелести баш на путу по коме корачау, по изреци блаженог Давида: На путу коим ходим сакрише ми
замку (Пс.141,4). Уколико се ми, дакле, ходеи путем врлине и стремеи ка почасти вишег зваа,
надмемо своим успесима, саплешемо се и заплешемо се у мреже таштине, имауи свезане ноге свое
душе. На та начин се дешава нас не савлауе противник, али нас побеуе величина наше победе над
им.
121. Будуи надвладаване, све друге страсти вену и сваким даном постау све слабие. Такое, под
утицаем места или времена, оне сахну и стишавау се. Уопште, услед борбе са врлинама кое су им
супротне, их е лакше избеи и одбити. Меутим, ова и када е поражена ош жеше устае на борбу. И
када се мисли да е испустила дух, она кроз своу смрт постае ош жива, здравиа и ача. Друге страсти
тирански владау само над онима кое су победили у борби. Ова, пак, свое победиоце ош жеше
притиска. И што е силние побеена, снажние се бори помислима превазношеа због победе над собом.
Танана лукавост неприатеа се управо види у томе што због егових смицалица воник Христов пада од
сопствених стрела, иако ние могао бити побеен неприатеским оружем.
122. Остале страсти се, као што смо рекли, умируу под утицаем другог места. Оне се, такое, стишавау
и слабе услед удааваа од предмета греха, или прилика и повода за грех. Ова, пак, иде и у пустиу са
оним кои бежи од е. Она се не бои никаквог места, нити слаби због удааваа предмета од очиу. Она
црпи храброст управо из успеха у врлини онога кога напада. Остале страсти, као што смо напред рекли,
са временом понекад слабе и ишчезавау. о, пак, време не само да не штети, ве ош више сабира
храну за ену суету.
123. Назад, налазеи се у рату са врлинама кое су им супротне и отворено иступауи, као по дану,
остале страсти е лакше победити и лакше држати на одстоау. Прогуравши се, пак, меу врлине и
помешавши се са нашом воском, таштина као да ступа у борбу по тамно нои. Она утолико жеше
обмауе, уколико е мае очекуу и уколико се мае чувау од ених напада.
124. Читамо да е езекиа, удески цар, муж савршено праведан у свему, због едне стреле
превазношеа био оборен; да е она ко е едном молитвом могао да измоли избавее од 185 хиада
асирских воника био побеен суетним славоубем; да е она ко е молитвом био удостоен
продужетка живота за 15 година (иако е после ве постоало Божие одреее граница еговог живота и
дана смрти) и коме е сунце, враауи се уназад за десет степени, потврдило [чудо], за едно
превазношее и маштае о себи све изгубио. И после сведочанства о врлини и таквог знамеа Божиег
29
благовоеа према ему, он е не само себе, него и сав народ сво подвргао гневу Божием. И та гнев е
био толики да е, и после смираваа и умоаваа Бога са свим своим народом, едино могао измолити
егово одлагае, т. да не дое у егове дане (4.Цар.20,2). Тако е погубан и тежак грех страсти
превазношеа!
125. Осиа, прадеда споменутог цара, кои е такое похваен сведочанством Светог Писма, имааше
многе врлине и многа веома похвала дела и уредбе за добро народа. Меутим, поневши се таштим
високоумем он е увредио Господа Бога свога делом кое му ние било угодно. И одмах е пао са висине
свое славе и био кажен губом (2.Днев.26). Ето и другог примера тешког пада! Видите, дакле, како
срени успеси могу бити погубни, уколико се [човек] не чува од таштине и превазношеа. Они кои се не
пазе и не чувау и кои избегавау скрушеност у тешким околностима, трпе ачи пораз због своих победа.
Избегавши опасност смрти у време борбе, они падау због победе и слава.
126. Због тога апостол опомие: Немомо бити суетни (Гал.5,26). Изобличавауи фарисее, и Господ
говори: Како ви можете веровати када примате славу едан од другога, а славу коа е од единога Бога
не тражите (н.5,44). O таквима и блажени Давид са претом говори: Бог расипа кости
човекоугодника (Пс.52,6).
127. Почетнике и оне кои су мало напредовали у врлинама и у духовном знау, таштина обично надима
због гласа, т. што певау лепше од других, или због сувог тела, или због лепоте тела, или због богатих и
благородних родитеа, или због тога што су презрели вону службу и почасти. Другога она убеуе да би,
да е остао у свету, лако стекао и почаст и богатство, премда их никада не би могао постии. Она га, на
та начин, надима приношеем на жртву неизвесних нада, наговарауи га да се превазноси због
оставаа онога што никада ние имао.
128. На некога она попушта жеу за свештенством или аконством, представауи му у мислима да би
он са светошу и строгошу испуавао свое дело, те би и другим свештеницима био пример светости, а
многима користан своим понашаем и изреченим поукама. Понекад и онога ко живи у пустии, или
самуе у келии, оно наводи да у уму своме машта како обилази домове разних лица и манастире и
деством своих уображених убееа многе обраа на пут исправног живота. И бедна душа бива воена
тамо-амо таквом суетом, маштауи као у дубоком сну. И занесена сладошу тих помисли и испуена
таквим маштаима, она навеим делом ние у стау да примети нити своа дела, нити присуство братие
кои су стварно присутни. Напротив, она е сладосно погружена у оно што машта у будном стау,
лутауи своим помислима.
129. Сеам се како е, док сам живео у Скитско пустии, едан старац пришао келии едног брата ради
посете и зачуо како се унутра нешто говори. Он се зауставио, желеи да сазна шта он чита из Светог
Писма или шта изговара напамет, као што е био обича да се чини за рукодеем. Пригнувши ухо ближе,
благочастиви слушалац е чуо да брат дае поуку народу као да е у Цркви. То е значило да е он,
преварен духом суете, себе замишао ереем и вршио свое замишено дело. Почекавши ош мало,
старац е чуо како е брат завршио своу поуку. Затим е заменио дужност и ве био у чину акона,
започевши да возглашава: "Оглашени изиите". Старац е покуцао на врата. Изашавши, брат га е сусрео
са уобичаеним поштоваем. Уводеи га унутра, он е упитао да ли е давно дошао, претварауи се да е
забринут што е, можда, дуго морао да стои напоу и да можда претрпи нешто неприатно. У ствари,
ега е изобличавала савест због маштаа и због оног што е чинио покретан има. Старац е умиато
одговорио: "Стигао сам у тренутку када си возглашавао: "Оглашени изиите".
130. Ова пример сам навео како бисмо, имауи пред очима потпуно изображее силе и поретка напада
страсти на бедну душу, бое пазили на себе, и како бисмо лакше избегли замке и клопке неприатеа.
Тако поступау и египатски оци. Не колебауи се уопште, они све слично износе на видело и своим
причама о другима и о себи раскривау и обнажуу пред младим монасима борбе са свим страстима, и са
онима кое ве трпе млади, и са онима кое им тек предстое. Кроз такво изношее искушеа од свих
страсти, почетници кои горе духом спознау тане своих тренутних борби. Видеи их као у огледалу, они
схватау узроке страсти кое се боре са има, као и средства против их. Они, исто тако, унапред сазнау
и за борбе кое им тек предстое, припремауи се да се заштите од их, да ступау у борбу против их и
да се сукобавау са има. Наискуснии лекари имау обича не само да лече садаше болести, него и
да се, по свом прозоривом искуству, супротставау будуим, унапред их отклаауи поукама или
целебним напицима. Тако и ови наистинскии лекари душа своим духовним поукама, као неким
противотровом, унапред убиау болести срца кое би могле изнии. Они не дау да оне никну у душама
младих инока, откривауи им и узроке напада страсти, и целебна средства против их.
30
131. Желеи да се по закону подвизава истинским духовним подвигом, Христов воник треба на сваки
начин да се стара да победи ову разнообразну и многолику звер. Напре, ми можемо избеи сам сусрет
са овом сложеном непотребношу коа е са свих страна спремна да истрчи против нас. Да бисмо то
постигли не треба да, задржавауи у мисли Давидову изреку: Господ расипа кости човекоугодника
(Пс.52,4), себи забранимо да било шта чинимо или подузимамо са таштом намером да стекнемо суетну
славу. Затим, оно што е учиено са добрим почетком треба да сачувамо са сличном - добром пажом,
како се не би поткрала болест суете и опустошила плодове свих наших трудова. Осим тога, оно што
братиа ние прихватила као општи обича, и што не чине сви, свим настоаима треба да одбацуемо као
хвалисаво дело. На све начине треба избегавати и оно што нас може учинити истакнутим меу другима и
што нам, због тога што е само нама своствено, може донети славу код уди. Тим самоистицаем се
првенствено и обелодауе да смо оболели од смртоносне заразе таштине, премда смо могли да е
избегнемо да смо у мислима држали опомену да емо не само сасвим изгубити плодове трудова кое
предузимамо са таштом намером, ве постати и кривци за велики преступ. ер, као крадивци светие
ми емо морати да понесемо вечне муке. Жалостеи Бога, ми смо пожелели да дело чинимо ради уди,
а не ради ега, као што смо били дужни. Тиме смо ми уде претпоставили Богу, и славу света - слави
Божио. У томе е нас тада и изобличити Бог кои зна оно што е сакривено.
ж) БОРБА СА ДУХОМ ГОРДОСТИ (XII кига правила)
132. Осма и последа борба предстои нам са духом гордости. Иако се по поретку описиваа борбе са
страстима сматра последом, она е по почетку и времену заправо прва. Ово е насвирепиа и
нанеукротивиа звер, коа особито напада савршене. Она их са утим уедом прождире у тренутку када
они готово достижу сам врх врлине.
133. Постое два облика гордости: први е она кои, као што смо рекли, напада мужеве високог духовног
живота, а други обузима почетнике и плотске [уде]. И премда оба облика гордости подиже погубно
узношее како пред Богом, тако и пред удима, ипак се први управно односи на Бога, а други - на уде.
Начело другог и средства против ега ми емо истражити, ако Бог да, у последим поглавима ове
киге, а сада бисмо унеколико размотрили први, коим се, као што смо рекли, искушавау првенствено
савршени.
134. Зла гордост е страст коа уништава све врлине, и обнажуе и лишава човека сваке праведности и
светости. Као нека свеобухватна зараза, она се не задовоава раслабеношу само едног уда, или
едног дела, него цело тело раава смртоносним растроством. Она и оне кои ве стое на врхунцу
врлине покушава да обори крае тешким падом и упропасти. Свака друга страст се задовоава своим
границама и своим цием. И премда ремети и друге, она е усмерена углавном против едне врлине, те
првенствено у притиска и на у напада. Тако стомакоугаае, т. страст према преедау и
сладокусности упропашуе уздржае, похота оскрнавуе чистоту, гнев прогони трпее. Понекад она
ко пати од неке страсти ние сасвим ту осталим врлинама. Губитком едне врлине, коу е савладала
ревносно наоружана страст коа о е супротна, човек може донекле задржати остале. Меутим, када
овлада бедном душом и заузме навишу твраву врлина (смирее), гордост као неки насвирепии
тиранин руши и разара до темеа цео ен град. Изравнавши некада високе стене светости и
помешавши их са земом порока, она више не допушта да ни едан знак слободе у поробено души
буде сачуван. Што е богатиа душа коу пороби, то е тежи арам ропства коме е подвргава, насуровиим
грабежом е обнаживши од свега имаа врлина.
135. Ако желиш да тачние сазнаш меру силе тог насуровиег тиранина, присети се да е као анео, кога
су због прекомерног саа и лепоте називали утаром звездом (луцифером), збачен са неба управо због
те страсти. Раен стрелом гордости, он е из навишег чина блажених анела пао у преисподу. Такав
бестелесни анео, украшен тако значаним преимуствима, за едно узношее срца беше збачен са неба
на зему. Колико тек ми, кои смо обучени у смртно тело, треба да са сваком будношу избегавамо
гордост. То само показуе величину погубног пада. Како, пак, треба да избегавамо наштетниу заразу
овом страшу, научиемо се ако испитамо начело и узроке наведеног пада. ер, немо се не може
излечити, нити се може одредити лек против ма кое болести, уколико се напре паживим
истраживаем не испитау ихова начела и узроци. Одевен Божанственом светлошу и сиауи више од
31
других виших сила по штедрости Створитеа, ова (арханео) е умислио да са премудрости и лепоту
врлине, коима е био украшен по благодати Творца, поседуе по своим природним силама, а не по
дареживости Божио. Надувши се због тога, он е почео да себе сматра равним Богу. Помислио е да ни
у чему нема нужде, слично Богу, и да ради пребиваа у такво чистоти нема потребе за Божанственом
помои. Тако се он потпуно поуздао у силу свог слободног произвоеа, верууи да е му име бити
доставено у изобиу све што е потребно за потпуно савршенство у врлини и за непрекидност навишег
блаженства. Ова една помисао постала е за ега први узрок погубног пада. Сматрауи да нема
потребе за Богом, он е био и оставен од Бога, те е одмах постао непостоан и колебив. Тако е одмах
осетио и немо свое сопствене природе и изгубио блаженство коим се, по дару Божием, наслаивао.
Он е, наиме, заволео погубне речи, коима се величао и говорио: Узии у на небо (Ис.14,13), и език
лажив, коим е, обмаууи себе, говорио: И изедначиу се са Вишим. има е затим обмануо Адама
и Еву, наговарауи их: Биете као богови. Стога е и чуо пресуду: Тога ради Бог е те поразити до
краа: ишчупае те и преселити из твога насеа. и корен тво из земе живих. Видее праведници и
побоае се, и подсмевае му се, говореи: Гле човека кои ние имао Бога за помоника, него се уздао у
величину богатства свога. Он напредова у суети своо' (Пс.51,6-9). Последе речи ("гле човека")
веома праведно могу да се примене и на оне кои се надау да постигну навиша блага без Божие
заштите и помои.
136. Ето узрока првог пада и начела главне страсти. Она се, затим, преко онога ко е оме први био
раен, прокрала у првоствореног и произвела све мноштво страсти. И првостворени е поверовао да
едино силом свог слободног произвоеа и своим трудовима може да достигне славу Божанства. Тиме
е он изгубио и ону силу коуе добио по благости Творца.
137. Таквим примерима и сведочанствима Светог Писма наасние се доказуе да е страст гордости по
настанку прва и да е извор свих грехова и преступа, иако е по редоследу борбе последа. Она не
уништава само едну, себи супротну врлину, као остале страсти, т. смирее, ве уедно погубуе све
врлине. И она не искушава неке осреде и ништавне, него нарочито оне кои стое на висини
савршенства. ер, тако о томе духу говори пророк: Храна му е изабрана (Ав.1,16). Блажени Давид е са
великом пажом чувао скривнице свога срца. То показуе смелост са коом е Ономе од кога нису биле
сакривене тане егове савести, узвикивао: Господе, не надима се срце мое, нити се узносе очи мое,
нити идем на велико, ни на оно што е више од мене (Пс.130,1), и ош: Не живи у дому моме она ко се
држи гордости (Пс.100,7). Па ипак, знауи колико е чак и савршенима тешко да се сачувау од сваког
покрета ове страсти, он се ние уздао само у сво труд, ве е у молитви измоавао помо од Господа. Он
е искао да избегне ране од стрела овога неприатеа, говореи: Не да да стане на мене нога охола
(Пс.35,12), (т. "Не да ми, Господе, да учиним какав корак по наговору гордости"). Он се, наиме, боао и
страшио да не буде подвргнут ономе што се говори за горде: Бог се противи гордима (ак.4,6), и ош:
Нечист е пред Господом ко е год поносита срца (Прич.16,5).
138. Колико е само велико зло гордост. о не могу да се супротставе ни анели ни друге противне сила,
ве мора да се успротиви сам Бог. Треба приметити да апостол ние рекао да они кои су спутани
осталим страстима имау Бога за противника. Он ние рекао: "Бог се противи стомакоугодницима,
блудницима, гневивцима, или среброупцима", него едино - гордима. ер, те страсти су окренуте или
само против оних кои греше, или против ихових саучесника, т. других уди, а гордост е нарочито
усмерена против Бога. Због тога га и има за противника.
139. Мреже овог нанепотребниег духа можемо да избегнемо уколико о свако врлини у коо смо
напредовали будемо говорили: Али не а, него благодат Божиа коа е са мном, и: Благодау Божиом
есам, што есам (1.Кор.15,10), и: ер Бог е Она кои чини у вама и да хоете и да творите по
еговом благовоеу (Фил.2,13). И сам Савршите нашег спасеа говори: Ко остае у мени и а у
ему, та доноси многи плод, ер без мене не можете чинити ништа (н.15,5), а и Псалмопоац пева:
Ако Господ не сазида дом, узалуд се муче кои га граде; ако Господ не сачува град, узалуд не спава
стражар (Пс. 126,1). ер, воа оних кои желе и кои се труде и кои су обучени у тело кое се бори
против духа ние довона да би се, без нарочитог покрова Божанственог милосра, постигла савршена
чистота и непорочност, нити да се задобие оно што се тако силно жели и ка чему се стреми. ер, сваки
дар добри и сваки поклон савршени одозго е, силази од Оца светлости (ак.1,17). Шта ли имаш што
ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио (1.Кор.4,7).
140. а ово говорим не због тога што бих, понижавауи човеков труд, некога хтео да одвоим од
бриживог и напорног труда. Напротив, а одлучно тврдим (и то не на основу сопственог мишеа, него
на основу мишеа стараца) да се без их никако не може задобити савршенство. Меутим, оно не
32
може бити доведено до одговарауег степена само на основу их, т. без благодати Божие. Према томе,
као што кажемо да га само човекови трудови без помои Божие не могу постии, тако тврдимо да се
благодат Божиа дае само онима кои се труде у зноу лица, или, говореи речима апостола - само онима
кои хое и кои се труде. У 88. Псалму се у име Божие каже: Послах помо унаку, узвисих изабранога
свога из народа (ст.20). Ми по речи Господо говоримо да свако ко иште прима, да се свакоме ко куца
отвара и да свако ко тражи налази. Меутим, тражее, искае и куцае сами по себи нису довони без
милосра Божиег кое даруе оно што иштемо, кое отвора оно у шта куцамо, и кое дае да наемо оно
што тражимо. Оно е спремно да нам све то даруе, чим му ми пружимо прилику и принесемо своу добру
воу. ер, оно много више него ми сами жели и очекуе наше савршенство и спасее. И блажени Давид
е дубоко постао свестан немои да постигне успех у своме делау и труду само сопственим напорима.
Стога е двоструком молитвом искао да се удостои да Господ сам исправи егова дела, говореи: И
дело руку наших доврши нам, и дела руку наших доврши (Пс.89,17), и опет: Утврди Боже оно што си
учинио меу нама (Пс.67,29).
141. Према томе, ми треба да стремимо савршенству, ревнууи у постовима, бдеима, молитвама и
скрушености срца и тела како не бисмо, надимауи се гордошу, све учинили узалудним. Ми треба да
веруемо да сопственим напорима и трудовима, т. без помои благодати Божие, не можемо постии не
само савршенство, него ни оно у чему се упражавамо ради еговог постизаа, т. подвиге и разна
духовна делаа.
142. Ми увек треба да узносимо благодарност Богу не само стога што нас е створио разумнима и
обдарио способношу слободног произвоеа, што нам е поклонио благодат крштеа и као помо
пружио познавае закона, него и стога што нас своим свакодневним промишаем ослобаа од
неприатеских напада, што нам помаже да савладамо плотске страсти, што нас без нашег знаа
покрива од опасности, што нас штити од падаа у грех, што нам помаже, што нас просвеуе у познау и
разумевау захтева еговог закона, што тано у нама побууе скрушеност због нерада и грехова наших,
што нас спасоносно исправа, што нас удостоава нарочите посете и што нас понекад и против наше
вое привлачи спасеу. Назад, он само наше слободно произвоее, кое е више наклоено
страстима, усмерава ка боем душекорисном делау, и обраа га на пут врлине, посеууи га своим
дествима.
143. Ето у чему се заправо састои смирее пред Богом, ето у чему се састои вера надревниих отаца,
коа чак до сада пребива чиста и код ихових преемника. О то ихово вери дау несумиво
сведочанство апостолске силе, кое су проавене не само меу нама, него и меу невернима и
маловернима.
144. оасаф, цар удески напре беше похвалног живота. Меутим, погордивши се, он е био предан
бешчасним и нечистим страстима, по апостолово речи: Предаде их Бог у покварен ум, да чине што е
неприлично (Рим.1,26-28). Такав е закон правде Божие. Она ко се непокаано надима гордим
превазношеем срца, предае се на посрамее нагнуснио плотско срамоти како би, понижен, осетио
да е оскрнавен због тога што рание ние хтео да буде свестан надубе и наважние нечистоте од
гордог превазношеа, те да би, спознавши [несреу], поревновао да се очисти и од других страсти.
145. Према томе, очигледно е да нико не може да постигне краи степен савршенства и чистоте без
истинског смиреа. ега свако треба да авно сведочеи пред братиом, а такое и пред Богом у
скривницама свога срца, те да веруе да без егове заштите и помои, кои га посеуу сваког трена,
никако не може да постигне савршенство кое жели и према коме са напором стреми.
146. Досада смо, колико е дозвоавала оскудност нашег дара, уз Божиу помо довоно рекли о
духовно гордости коа, као што е речено, искушава савршене. Та облик гордости ние многима познат, и
не испитуу га многи, будуи да су малоброни они кои се старау да стекну савршену чистоту срца.
Малоброни достижу до таквих борби. Гордост се обично бори само са онима кои се, победивши све
друге страсти, налазе готово на самом врхунцу врлине. Пошто ние могао да их савлада наводеи их на
плотски грехопад, налукавии наш неприате покушава да их упра и погуби духовним падом. Он
намерава да их кроз ега лиши свих преаших плодова, стечених великим трудом. Уосталом нас, кои
смо спутани плотским страстима, он ни намае не искушаваа на та начин, ве нас спотиче грубом,
плотском надменошу. Због тога сматрам неопходним да, по нашем обеау, нешто кажем о опасности
коа првенствено прети нама, удима наше мере, и нарочито душама младих и почетних монаха.
147. Ако после равог и недовоно ревносно поставеног почетка одрицаа од света остане у души
монаха, плотска гордост му нее допустити да од рание светске гордости сие до истинског Христовог
33
смиреа. Она е га напре чинити непокорним и тврдоглавим, не дозвоавауи му да буде кротак и
убазан. Она му нее дозволити да иде у корак са свом братиом, да живи као и остали и да избегава
самоистицае. Она му нарочито нее допустити да се, по заповести Бога и Спаса нашега, обнажи од
сваког земаског стицаа. Одрицае од света ние ништа друго до испоавае умртвености према
свему и крст. Оно се истински може започети и изградити само на темеу свести о духовно умрлости за
сва дела овога света, и на вери да и телесно треба да умиремо сваки дан. Она, насупрот томе, човека
учи да га очекуе дуговечан живот, представауи му унапред разне дуготране болести. Колебауи га
стидом и смуеем због могуности да остане без ичега и да се издржава из туих, а не из своих извора,
она му саветуе да е много бое да храну и одеу обезбеуе од своих, а не туих средстава. Као
потврду, она наводи изреку: Блажение е давати него примати (Дап.20,35). Меутим, они кои су
одебали и охладнели срцем никада нее мои да разумеу смисао са коим е она речена.
148. Према томе, монах кои ние добро започео свое подвизавае никада нее мои да прими истински
просто Христово смирее. Он нее престати да се хвали или знатношу порекла, или да се надима
раниим световним чином (кои е напустио само телом, а не и срцем), или да се узноси новцем (кои е
задржао код себе на своу погибао, будуи да због ега не може нити споконо да носи бреме
манастирског поретка, нити да се потчини поукама ма ког старца). Она киме е овладала гордост сматра
понижавауим да држи ма какво правило потчиаваа или послушаа. Он чак нерадо слуша и опште
учее о савршенству духовног живота. Понекад се он и у потпуности одвраа од ега, нарочито када га
изобличи савест или када прими подозрее да е намерно усмерено против ега. У том случау се
егово срце ош више огорчуе и распауе гневом. После тога се код ега ава гласан говор, груба
реч, тврдоглав одговор са горчином, горд и брзи ход, незадржив говор. Тако се дешава да му духовни
разговор не доноси никакву корист. Напротив, за ега он постае штетан, постауи повод за веи грех.
149. Слушао сам како е едан ава прекорио младог монаха: "Зашто си оставио смирее, кое си
проавивао неко време по одрицау од света, и почео да се надимаш аволском гордошу". Са
краом охолошу он му е одговорио: "Зар сам а неко време смиривао себе да бих заувек био
потчиен". При тако необузданом и увредивом одговору, старац се запрепастио од изненаеа. ему
се прекинуо говор. Он као да е чуо речи од самог древног луцифера, а не од човека. Он ние могао да
изусти ни едну реч из уста своих против такве дрскости, него е само из срца испуштао уздахе и
стеаа. утеи, он е у уму понавао оно што е речено о Спаситеу нашем: Будуи у обличу
Божием... унизио е себе и био послушан и то не на неко време (као што говори обузети аволским духом
надмености), него чак до смрти (Фил.2,6-8).
150. Плотска гордост се проавуе у следеим делима: ен говор прати бучност, ено утае - досада,
ену веселост - громки смех, ену тугу - бесмислена потиштеност, ено одговарае -заедивост, ену
реч - лакомисленост. ене речи као да се изговарау без икаквог учеша срца. Она не познае трпее,
и остае туа убави, смела у наношеу жалости, малодушна у иховом подношеу, тешко покретна на
послушае уколико му не претходи ена сопствена жеа и воа, непокорна саветима, неспособна за
одрицае од свое вое и за потчиавае другима, упорна при своме решеу, несагласна да попусти
другоме. Поставши неспособна да прима спасоносне савете, она више веруе своме мишеу, него
расуивау стараца.
151. Спустивши се доле по таквим степенима она киме е едном овладала гордост са ужасом се ве
одвраа од строгог општежитеног поретка. Сматрауи да се споро крее на путу савршенства због
општеа са братиом, те да незнатно успева у стицау трпеа и смиреа услед кривице других и
препрека са ихове стране, ему долази жеа да живи у усамено келии или чак да оснуе властити
манастир са цием привлачеа многих ка строгом животу. И он се жури да сабере присталице свог
учеа и поука, од неуспелог ученика постауи нанеуспелии учите.
152. Према томе, ако хоемо да се наша граевина (здае) подигне до самога врха и да буде угодна
Богу, постарамо се да о поставимо теме по тачном еванелском учеу, а не по нашо самоугодиво
вои. По ему, такав теме не може бити ништа друго осим страха Божиег и смиреа, кое се раа од
кротости и простосрдачности. Смирее се не може стеи без одрицаа од свега. Без одрицаа се
неемо мои утврдити ни у добром послушау, ни у тврдом трпеу, ни у непомутиво кротости, ни у
савршено убави. Без свих их, пак, наше срце никако не може постати станиште Духа Светога. О томе
Господ говори кроз пророка: На кога у погледати, ако не на кротког и скрушеног срцем, кои дрхти од
речи моих (Пс.66,2).
153. Због тога воник Христов, кои се законито се подвизава духовним подвигом и кои жели да буде
увенчан венцем од Господа, треба на сваки начин да се побрине да истреби и овог науег звера као
34
погубитеа свих врлина. Он треба да е убеен да се нее ослободити од страсти све док он буде у
еговом срцу. Напротив, чак е и оно нешто врлина кое буде стекао пропасти од еговог отрова. ер, у
нашо души никако не може бити подигнута граевина врлина уколико напре у нашем срцу не буду
поставени темеи истинског смиреа. Наиме, едино смирее, као натвре сложено, може да издржи
здае савршенства и убави кое се диже до врха. Ради тога е, напре, потребно да пред нашом
братиом са искреним расположеем проавуемо истинско смирее, не дозвоавауи себи да их
било чиме ожалостимо, или растужимо. Ми то неемо никако бити у стау да испунимо уколико у нама
не буде дубоко укореено истинско одрицае од свега због убави према Христу. То одрицае се
састои у потпуном лишавау од ма каквог стицаа. Осим тога, потребно е да у простоти срца и без
икаквог притворства примимо арам послушаа и потчиаваа тако да, осим заповести аве, у нама
нипошто не живи никаква друга воа. То е мои да испуни само оно ко е себе умртвио за ова свет, и
ко се сматра неразумним и глупим, без икаквог размишаа извршавауи све што заповеде старци, са
вером да е све свето и обавено самим Богом.
154. Ако се будемо држали у таквом расположеу, без икакве суме емо стеи непомуено и
неизмеиво стае смиреа. име емо се сматрати намаим од свих и трпеиво подносити све што
нам се дешава, било да се ради о клеветама, скорбима или штетама. И то емо примати као да се на нас
налаже од стране наших старешина (као послушае или испитивае). И не само да емо то са лакоом
подносити, него емо све сматрати незнатним и ништавним, постоано се сеауи и осеауи страдаа
Господа нашега и свих светих. ер, тада е нам се клевете кое нам се причиавау изгледати утолико
лакше, уколико смо дае од ихових великих дела и веома плодног живота. Одушевее према
трпеу, кое одатле произилази, бие ош силние уколико будемо помишали да емо се убрзо и ми
преселити из овога света и да емо по брзом завршетку нашега живота одмах постати саучесници
иховог блаженства и славе. Таква помисао е погубна не само за гордост, него и за све страсти. После
тога следи да врло строго одржавамо такво смирее и пред Богом. То емо и постии уколико се будемо
држали убееа да сами од себе, без егове помои и благодати, не можемо учинити ништа што би
допринело савршенству врлине, и уколико будемо искрено веровали да е и оно што смо успели да
разумемо - дар Божии.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОВАН КАСИАН
ПРЕГЛЕД ДУХОВНЕ БОРБЕ
VI
БОРБА СА ПОМИСЛИМА И ПРЕКО ИХ СА ЗЛИМ ДУХОВИМА, КОА
ПРАТИ СВЕ ДРУГЕ БОРБЕ И СВЕ ИХ НАДЖИВУЕ
155. Питае. И поред свог стараа не видим никаквог успеха у утвривау паже. Ум никако не може
да се сачува од лутаа. Чак и кад осетиш да се срце саосеано устремуе ка одрееном сагледавау,
35
ум се неприметно спушта и са великом брзином упада у своа уобичаена скитаа. Тако неброено много
пута сваки дан ум бива плеен своим лутаима тамо-амо. Осим тога, ега хвата очаае да никада
нее постии жеено исправае немои. Он стиче мисао да е напрезае паже ради тог дела
бескористан труд, будуи да душа сваку минуту брзим полетима стреми расеаности. Страхом Божиим
привучена духовном сагледавау, она ипак, пре него се учврсти, опет тренутно ишчезава из вида.
Уколико чак и предухитриш ену намеру за лутаем и ухватиш е на самом почетку, повукавши е ка
сагледавау од кога е почела да одступа, намеравауи да е, као неким узама, свежеш са навеом
напрегнутошу паже срца, она ипак, за време самог труда над ом, успева да исклизне из унутрашег
светилишта брже него егуа из руку риболовца. Трудеи се на та начин сваки дан са свим усрем над
чуваем мисли, и не видеи никаквог успеха, и невоно долазиш до закучка да лутаа мисли не
потичу од нас, него од саме природе.
156. Ние безопасно тако брзо изводити закучке, т. пре него што се дело испита како треба. Због свое
немои или неспособности да успемо у нечему, не треба да сматрамо да ни други не могу постии успех.
То би било исто као кад би неко, не умеуи да плива и да се одржава на води, закучио да ничие тело
не може да се одржава на води и да, према томе, нико не може да плива. Пошто егово тело због свое
тежине не може да се одржава на води, и пошто су тела свих као и егово, [он закучуе] да сама
природа тела ние у стау да плива. Ма како му изгледао исправан такав закучак, искуство га не
оправдава. Такав е и наш суд. Наш ум по своо природи не може да буде празан. Уколико у себи не буде
имао унапред бриживо припремене предмете у коима би упражавао своа кретаа и коима би се
постоано занимао, он е због свое покретности неизбежно летети тамо-амо, све док дугим
упражаваем и постоаном навиком (што ви називате узалудним трудом) из опита не сазна да у своме
сеау треба да припреми материал око кога би се окретао у своим неуморним полетима, и да е кроз
непрекидно пребивае у труду стеи силу да одбиа супротне наговоре неприатеа (коима се рание
расеавао), непоколебиво пребивауи у стау жееног (непомуеног и унутрашег покоа). Према томе,
непостоаност несрееног лутаа помисли не треба приписивати човеково природи, или Богу, еном
Творцу. ер, истинита е реч Писма: Бог е човека створио добрим, а они (т. уди) траже свакоаке
помисли (Проп.7,30). Према томе, каквота помисли зависи од нас. И Псалмопоац говори: Благо човеку
коме си ти заступник: он е у свом срцу положио да иде горе (Пс.83,6). Видите да е у нашо власти да
полажемо у срца своа или усхоее, т. помисли кое достижу до Бога, или нисхоее, т. помисли, кое
нас спуштау доле, ка земаским и плотским стварима. Кад се помисли не би налазиле у нашо власти,
Господ не би прекорео фарисее: Зашто ви зло мислите у срцима своим (Мт.9,4). И преко пророка Он
не би заповедио: Удаите зле помисли ваше од очиу моих (Ис.1,16), и: Докле е се у теби
задржавати порочне мисли. (ер.4,14).
157. Истина е, додуше, да нас многе суетне помисли и против наше вое узнемиравау и готово без
нашег знаа заваравау. Оне у нас улазе неприметно и лукаво. И ми не само да не можемо да их
спречимо, него их и са великим трудом примеуемо. Ипак, свако може да их прима, или одбацуе
уколико, уз Божиу помо, уложи старае и труд. ихово настаае не зависи од нас, али ихово
одбацивае или примае стои у нашо вои. Уосталом, и у самом развиау помисли не треба све
приписивати иховом нападу, или духовима кои се старау да их посеу. Напротив, и од нас, ако не увек
а оно навеим делом, зависи да ли емо исправити каквоту помисли, и да ли емо се постарати да у
нашим срцима ничу духовно-свете уместо плотско-земних помисли. Раве помисли се умауу и рее
поавуу у ономе ко се разумно и усрдно поучава у Светом Писму, упражава у Псалмима и певау
[црквених песама], подвизава у посту и бдеу, сеа на будуе (т. на Царство небеско и геену огену), и
на сва дела Божиа. Напротив, зле помисли се умножавау у ономе ко се занима световним бригама и
плотским делима, и упушта у суетне и празне беседе.
158. Делатност нашега ума се може успоредити са млинским жрвем кои се од силовитог воденог тока
брзо окрее у круг. Покретан водом, он никако не може да престане да се окрее. Меутим, у власти
млинара стои да ли е млети пшеницу, житарице или куко. Тако ни наш ум у садашем животу не
може бити празан од тока помисли, будуи непрестано покретан потоцима утисака кои се на ега
устремуу са свих страна. Меутим, од наше вое и одлуке зависи кое е од их да прими или
прихвати. Уколико се ми, као што е речено, будемо постоано занимали поучаваем у Светом Писму,
уколико сеае будемо испуавали духовним предметима и уколико будемо гаили жеу за
савршенством и наду за задобиае будуег блаженства, у нама е ницати духовне помисли, и наш ум
е се кретати у непрестаним мислима о предметима у кое смо се удубили. Меутим, уколико се ми,
услед безбрижности и нерада, будемо занимали предметима страсти и празним беседама, или
световним и суетним бригама, у нама е се, по иховим родовима, као плева раати и помисли и нашем
36
срцу доставати веома штетан посао, по речима Спаситеа: ер где е благо дела ваших и ваше
паже,
неопходно е бити и срце ваше (Мт.6,21).
159. Треба знати да постое три извора наших помисли: Бог, аво и ми сами. Бог нас удостоава посете
просвееем Светога Духа, побууе у нама или ревност према веем напредовау, или скрушеност
због спорог напретка и попуштаа леости и безбрижности, открива нам небеске тане, и наше намере
обраа ка боим делима. Тако е Господ надахнуо Артаксеркса да тражи кигу дневника из кое е
сазнао за добра дела Мардохеа, те одмах изменио своу раниу сурову одлуку о уништавау удескога
народа (Ест.6). Тако е и апостолима обеано: ер неете ви говорити, него е Дух Оца вашега
говорити из вас (Мт.10,20). Од авола су помисли кое покушавау да нас спотакну, побуууи у нама
страсно наслаивае, или са налукавиом препреденошу представауи зло под видом добра. ер, он
се пред нама претвара у анела светлости (2.Кор.11,14). Тако е он метнуо у срце уди
Искариотскоме да изда Господа (н.13,2), и Анании да слаже Духу Светоме (Дап.5,3). Од нас самих
раау се помисли када се природно сеамо онога што смо видели, слушали, или чинили.
160. Та троструки узрок настанка помисли треба увек да имамо на уму и да према ему просууемо о
помислима кое настау у срцу. У складу са тиме треба и да се односимо према има. У овом смислу ми
треба да подражавамо искусне меаче новца кои тачно умеу да препознау да ли се ради о злату, да ли
е монета од чистог злата, или од бакра кои личи на злато, да ли на о царев лик, и да ли е законито
представен, те да ли монета има закониту тежину. Нешто слично у духовном смислу ми треба да
чинимо у односу на помисли. Прво, треба свестрано да испитамо да ли е истинито или не оно што е
ушло у наше срце. Например, ако нам е предложено неко учее, ми треба да испитамо да ли е
очишено Божанственим огем Светога Духа, или припада удеском суеверу, или произлази из
надмене светске философие и само носи маску благочастивости. Поступивши тако, ми емо испунити
апостолску поуку: Не веруте свакоме духу, него испитуте духове есу ли од Бога (1.н.4,1), и биемо
изван опасности да се удаимо од истине. Они, пак, кои се нису побринули да испуне ову
предострожност, подвргавали су се бедном отпадау од вере. Слаткоречиви саблазнитеи су их напре
привукли себи неким побожним осеаима и умоваима, сагласним са светом вером, као са саем
злата. Затим су их научили мудроваима противним вери. Обманути првобитним изгледом, они их нису
подвргнули свестраном испитивау. Примивши на та начин лажни бакарни новац за златни, они су
упали у еретичке заблуде. Друго, треба да бриживо размотримо да ли чуемо лажно тумачее Светог
Писма. ер, [може се десити] да оно, опонашауи чисто злато истинитог разумеваа Божанствених речи,
покушава да нас обмане изгледом драгоценог метала како бисмо га примили са мешавином бакра лажно
придаваног смисла. Тако е сатана покушао да искуша самог Спаситеа Христа. Тако он и све нас
искушава, премда не безуспешно као код нашег Господа. Трее, на све начине треба да будемо опрезни
како неприате, извруи драгоцене поуке Светога Писма лукавим тумачеима, не би успео да нас
наведе на неправилну примену и употребу. Прикривауи обману позиваем на предае кое наводно
потиче од стараца он као да незаконито става царски печат на лажни новац. Он у томе успева када нас
прелешуе на неуморни труд кои е изнад наших мои, на прекомерна бдеа, на молитве без икаквог
реда, на неумесно читае. Заводеи нас наводним добром, он нас приводи крау кои е штетан по душу.
Он нас наговара да чинимо непотребне посете да би нас истерао из усамености и лишио блаженог
безмолвиа. Он нам саветуе да преузмемо на себе бригу о побожним беспомоним женама како би нас
ухватио у замку погубним бригама. Он нас подстиче да желимо свештенички чин под изговором
назидаваа многих и одвлачи од нашег смиреног зваа. Сви такви савети, прикривени покровом
милосра, побожности и вишег напретка, неискусне одводе у обману. Споа они личе на новац
истинитог цара, премда су их исковали лажни духовни ковачи, а не православни опитни оци. их су
подмукли демони исковали на штету и пропаст. На их се савршено може применити изрека
Проповедника: Постое путеви кои човеку изгледау прави, иако им кра гледа у дно адово (Прич.16,25).
Последе (четврто) опажае искусног меача се односи на испитивае тежине [монете]. Ми емо га у
нашем духовном делау испунити када дело кое нам саветуе помисао положимо на тас савести, те са
свом строгошу испитамо да ли има стварну тежину, т. да ли е тешко страхом Божиим, да ли е све у
ему по еговом смислу и значеу, не чини ли га лаким споашност и новина, ние ли му тежину
умаила суета и ние ли га уништила удска слава. Извагавши и испитавши га сведочанствима
апостола и пророка, ми смо дужни да га прихватимо као сагласно са има, или да га са свом строгошу
одбацимо као има противно и за нас погубно.
161. Према томе, треба непрестано да осматрамо све скривнице нашег срца, и да са будном пажом
пратимо трагове оних кои улазе како се не би прокрао и неки мислени звер, или сам лав или дракон те,
37
потано запечативши погубне стопе при нашо непажи, и другима прокрчио пут у завое нашег срца.
Обраууи на та начин свакога часа и сваке минуте зему нашег срца еванелским плугом, т.
непрестаним сеаем на крст Господи, ми емо мои да уништимо легла погубних звери и азбине
отровних змиа, и да их изгнамо из себе.
162. Образ савршеног ума (кои има власт над своим помислима) прекрасно е представен у лицу
еванелског капетана. Наравствена сила коа не дозвоава да нас све помисли обмауу, ве по свом
расуивау добре прима, а супротне без икаквог напора прогони, у причи о ему е описана еговим
речима (кое, наравно треба схватити у преносном значеу): ер и а сам човек под влашу, и имам под
собом вонике, па речем едноме: иди, и иде: и другоме: дои, и дое; и слуги своме: учини то, и учини
(Мт.8,9). Кад бисмо се храбро борили против неуредних унутраших покрета и страсти, кад бисмо их
потчинили своо власти и своме расуивау, кад бисмо похоту коа устае у нашо плоти угасили, кад
бисмо неуредну гомилу помисли држали под армом власти разума, кад бисмо спасоносним знамеем
крста Господег од граница нашег срца прогонили гомиле злих неприатеских сила, ми бисмо ми били
узведени у чин капетана у духовном смислу. Због таквих триумфа и победа и ми емо се подии на
висину еговог достоанства и имати заповедничку власт и силу. При о ве неемо бити привлачени
помислима кое не жели мо, него само онима коима се духовно наслауемо. Тада емо добити
могуност да пребивамо у има и да им се приубуемо. Злим наговараима емо, пак, са влашу
заповедати: "Одлазите", и одлазие. Тако емо и добре помисли призивати: "Доите" и оне е долазити.
И слузи нашем - телу емо показивати шта му е потребно за целомудреност и уздржае, и он е,
изавууи потпуну покорност, без икаквог противеа све испунити, не изазивауи више порочне
жее противне духу.
163. Али, како то постии? То е дои само од себе уколико се тесно сединимо са Богом. Тада е ве Он
дествовати у нама. У то нас уверава апостол, говореи: ер оруже нашег воеваа ние телесно него
силно Богом за рушее утвреа, обарауи помисли (2.Кор.10,4). Ма шта ми предузимали у циу
савлаиваа помисли, неемо имати успеха, све док не почне да делуе сам Бог после седиеа са
нама. Тада е и наша немона средства постати силна и свепобедна, разарауи неприатеске твраве
и поражавауи и изгонеи све помисли. И испуние се на нама пророчка реч: Немони нека говори:
"Могу а" (имам снаге), и кротак нека буде храбар (ои 3,10-11), и оно што о себи говори свети Павле:
ер кад сам слаб онда сам силан (2.Кор.12,10). ер, тада е се сила Божиа проавити у немои нашо
(2.Кор.12,9). Према томе, свим хтеем срца треба да се устремимо ка седиеу са Господом да би се и
у нама извршило оно што е испитао блажени Давид; Душа се моа прилепила за тебе. И прими ме
десница твоа (Пс.62,8). И свако од нас е почети да пева заедно са им: А мени е добро бити близу
Бога (Пс.72,28). Наравно, то захтева постоани напор и труд. Али, без их нема успеха ни у каквом делу.
Тим више га без их не треба очекивати у тако важном делу. Савршенство ниедне врлине се не може
постии без труда, и мир помисли нико не може постии без краег срдачног напора. На то се управно
односи реч Господа: Царство небеско са напором се осваа, и подвижници га задобиау (Мт.11,12). Да
би дух наш достигао у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф.4,13), и постао едан дух са
Господом (1.Кор.6,17), неопходно е да са великим напором увек бди и да буде неуморан у ревности.
Дошавши дотле, он ве са апостолом може свечано да ликуе: Све могу у Христу кои ми дае мо
(Фил.4,13).
164. Стога сва наша пажа треба увек да буде усмерена на брзо враае помисли од иховог лутаа и
кружеа ка сеау на Бога. Она ко хое тачно да подигне и сагради кров у облику куполе, врпцом из
центра постоано прави круг, постижуи на та начин свуда подеднаку округлину. Ко, пак, покуша да без
ове помои заврши дело нее мои непогрешиво да оствари правилну округлост, чак и ако поседуе
велику вештину, будуи да единим погледом нее мои одредити колико е одступио од кружнице. Исто
тако ни наш дух, уколико у себи, као неки непокретан центар, не утврди убее сеае на Бога, како би,
име обезбеен, сваког момента обилазио сва своа дела и трудове, како би име, као провером,
одреивао каквоту своих помисли и подвига (те едне примао, а друге одбацивао), и како би име, као
истинским шестаром, давао правац свему што ради - никако нее мои као што треба да сагради духовну
граевину чии е архитекта Павле (1.Кор.З,10). Он тада нее мои да куи да лепоту о коо блажени
Давид, желеи да е у свом срцу представи Господу, говори: Господе, заволех лепоту дома твога, и
место обитаваа славе твое (Пс.25,8), него е неразумно у срцу своме подии ружан дом, кои е
недостоан Духа Светога и кои е увек склон рушеу. И он се нее прославити усеаваем блаженог
станара (т. Духа Светога), ве се подвргнути жалосном разрушеу.
165. Тамне силе делуу на нас првенствено кроз помисли. Наравно, нама би било лакше да изаемо на
кра са има када нас не би непрестано и у великом броу окруживали неприатеи кои нам не желе
38
добро. Ипак, тога се не треба ужасавати. Истина е да нас неприатеи стално опадау. Меутим, они
само сеу и побууу зло у нама, немауи силе да нас принууу на ега. ер, кад би им била дата власг
да нас насилно увлаче у зло, а не само да нас наговарау на ега, ни едан човек не би могао да избегне
грех кои би одговарао греховно жеи коу би запалили у нашим срцима. Меутим, ми видимо да е има
дата могуност да нас побууу, као што е и нама дарована сила да их одбиамо и слобода да се са
има саглашавамо. И зашто се боати? Уосталом, ономе ко се бои ихових насиа и напада, са друге
стране предлажемо Божии покров и Божиу помо, коа е мониа од их, као што се говори: ер е ееи
Она кои е у вама неголи кои е у свету (1н.4,4). егово заступништво се бори за нас са силом коа е
несравиво веа од оне са коом на нас устае неприатеска страна. ер, Бог не само да надахуе на
добра дела, него их и подупире и приводи крау. Он нас понекад и без наше вое и нашега знаа
привлачи спасеу. Према томе, очигледно е да аво може да прелести едино онога ко му сам своом
воом да сагласност. То е Еклисиаст асно изразио речима: Суд над злим делима ние брз. Због тога се
срце синова удских не бои да чини зло (Екл.8,11). Очигледно е, дакле, да свако греши стога што
одмах, када на ега нападну зле помисли, не пружа отпор противречеем. ер, речено е: Успротивите
се аволу, и побеи е од вас (ак.4,7).
166. Код некога може да се ави питае о начину на кои зли духови улазе у општее са душом. Они
неосетно разговарау са ом, сеу у у што зажеле, виде ене помисли и покрете и користе се има на
ену штету. Меутим, нема ничега необичног у томе. Дух може да улази у општее са духом, и да
прикривено утиче на ега, подстичуи да на оно што жели. ер, меу има, као и меу удима, постои
нека сличност и сродност по природи. Меутим, савршено е немогуе да они улазе едан у другог и да
едан овладава другим. То може истински да се приписуе само Божанству.
167. Напред реченом нимало не противречи оно што се догаа са бесомученима, т. што они, опседнути
нечистим духовима, говоре и чине оно што нее, или бивау принуени да изговарау речи кое не
разумеу. Извесно е, меутим, да се не подвргавау сви на исти начин утицау духова. Некима они
овладавау до те мере да нимало нису свесни шта раде или говоре, док су други свесни и после се сеау
оног што се дешавало. И едно и друго бива од утицаа нечистог духа. Ипак, не треба мислити да он,
изговарауи речи и говореи устима онога кои страда, прожима саму суштину душе или да сраста са
ом и да се облачи оме. Они то никако не могу да учине. То се, заправо догаа на следеи начин:
заседауи на органе кроз кое дествуе душа, и налажуи на их неподношиву тежину, нечисти дух
страшним помрачеем покрива разумна осеаа душе и пресеца ихову делатност. То се, додуше, као
што видимо, понекад дешава и од вина, и од грознице, и од претеране хладное, и других болести кое
долазе споа. Да аво не би помислио да исто учини и са блаженим овом, добивши власт над еговим
телом, Господ му е нарочитом заповешу запретио, говореи: Ето, предаем ти га у руке, али му само
душу сачува (ов 2,6). Он као да каже: "Само га немо чинити безумним, немо му растроити седиште
душе, не напада му разум и не повреу му орган разума ер име треба да ти се супротстави.
168. Дух се, на та начин, некако меша са грубим и тврдим вештаством, т. са телом, и то веома лако. Из
тога, меутим, не следи да се он и са душом, коа е такое дух, може сединити тако да и у, слично
телу, учинити седиштем свог биа. То е могуе едино Свето Троици, коа не само да обухвата сваку
разумну природу, него е и прожима. Само е Бог свагде и у свему, тако да види и све помисли наше, и
све унутраше покрете, и све душевне тане. И нема твари сакривене пред им, него е све обнажено и
откривено пред очима Онога коме емо одговарати (ев.4,13). Он праведно испитуе срца и утробе
(Пс.7,10).
169. Како, меутим, нечисти духови знау наше мисли? Они их не читау управно у души, него их
препознау по иховом испоавау у споашим чулним обележима, т. из наших речи и дела.
Меутим, они никако не могу проникнути у мисли кое ош нису изашле из унутрашости душе. Чак и то
да ли су и како су примене мисли кое нам они сами подмеу, они сазнау не из саме душе, и не из
наунутариих покрета кои се у о тано дешавау због их, него по иховом испоавау ван душе.
Тако, нпр. они знау да е монах, у кога су посеали помисао стомакоугааа, примио похоту
стомакоугааа уколико виде да е почео да посматра кроз прозор на сунце, или да се обавештава
колико е сати. И ние чудно што ваздушне силе стичу такво знае, када видимо да и умним удима
успева да по очима, лицу и другим споашим знацима сазнау стае унутрашег човека. Наравно,
утолико тачние знае могу да имау они кои су, као духови, без суме много танании и проницивии
од уди.
170. Треба знати да сви демони не распауу све страсти у удима, ве да се о свако брине одреени
дух. ер, едни од их се наслауу нечистим и срамним похотама, други воле богохулство, треи - гнев и
39
арост, четврти се теше тугом, пети - суетом и гордошу. И сваки у срцу човековом сее страст коом се
нарочито наслауе. Меутим, не побууу они сви заедно свое страсти, него наизменично, сагласно са
временом, местом и приемчивошу онога ко се искушава.
171. Осим тога, треба знати да они нису сви у еднако мери зли и еднако мони. На почетнике и немоне
се пуштау слабии духови. Уколико се они савладау, шау се монии. На та начин, Христов воник, по
мери свог напредоваа и умножаваа духовних сила, треба да подноси све веу и веу борбу. И нико од
светих никако не би могао поднети злобу таквих и толиких неприатеа, или издржати ихове нападе и
свирепуарост, уколико при нашо борби не би увек био присутан наш намилостивии заступник и
подвигоположник Христос, уедначавауи силу оних кои се боре, одбиауи и обуздавауи изненадне
нападе неприатеа и чинеи са искушеем и кра, да би се могло поднети (1.Кор.10,13).
172. Демони немау власти да штете сваком човеку. То на нааснии начин доказуе пример блаженог
ова кога неприате ние смео да искуша више, него што му е било допуштено воом Божиом. О томе
сведочи и исповедае злих духова кое е унесено у еванелске приче: Ако нас изгониш, дозволи нам да
идемо у крдо свиа (Мт.8,31). Они, дакле, без Божие дозволе нису имали власт да уу чак ни у нечисте и
бесловесне животие. Утолико више треба веровати да по своо вои они не могу уи ни у едног
човека, створеног по образу Божием. ер, кад би им била дата власт да искушавау и огорчавау свакога
човека по своо вои, нико не само од младих монаха, него ни од савршених мужева не би могао да
издржи живот у пустии, будуи окружен гомилама злих неприатеа.
173. Такое, познато е да нечисти духови у тела бесомучених улазе тек пошто завладау иховим
умовима и помислима. Лишивши их напре страха Божиег, сеаа на Бога и духовне поуке, они их смело
нападау. И будуи да су разоружани и лишени Божие помои и Божие ограде, они их лако побеуу. На
крау, они у има, као у месту кое е препуштено ихово власти, устроавау себи станиште. Уосталом,
тачно е и то да они теже, прекомерние и погубние муче оне кое нису савладали телесно, него душевно.
То су управо они кои су се ухватили у мрежу иховим страстима и похотама. ер, по речи апостола, од
кога е ко побеен томе и робуе (2.Пт.2,19).
174. Свето Писмо сведочи да су уз свакога од нас нераздвоно присутна два анела, добар и зао. О
добрима говори Спасите: Гледате да не презрете еднога од малих ових; ер вам кажем да анели
ихови на небесима стално гледау лице Оца мога небескога (Мт.18,10), и блажени Давид: Анели
Господи стое око оних кои га се бое, и избавау их (Пс.33,8). О има сведочи и оно што се у кизи
Дела апостолских говори о светом Петру: То е анео егов (Дап.12,15). О оба анела нашироко се
говори у кизи Пастир. Ако размислимо о ономе ко е тражио приступ блаженом ову, асно емо
разумети да се радило о ономе ко га е увек нападао, премда га никада ние могао покренути на грех.
Због тога е и искао од Господа власт над им, исповедауи да е дотле био побеиван заступаем
Господа (кои га е увек ограивао своим покровом), а не еговом врлином. И о уди се такое говори: И
аво нека му стане са десне стране (Пс.108,6).
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОВАН КАСИАН
ПРЕГЛЕД ДУХОВНЕ БОРБЕ
VII
БОРБА СА СВИМ ВРСТАМА ТУГЕ КОА ДОЛАЗИ ОД НЕВОА И
НАПАСТИ
175. У Палестини, у пустиама измеу ерусалима и Мртвог мора, варвари су изненада напали монахе,
и веома многе поубиали. Како е Бог допустио да се над еговим слугама изврши такво злодело? То
питае обично смууе душе оних кои немау много вере и знаа и кои мисле да се врлине и подвизи
светих награуу у овом временском животу. Ми, пак, кои се не само у овоме животу надамо у Христа
40
да, по апостолу, не бисмо били аднии од свиу уди (1.Кор.15,19), не треба да падамо у заблуду таквим
мишеима. Иначе се може десити да, због нетачног одрееа истине у односу на такве догаае,
доемо у ужас и смуее од искушеа коа и нас сусреу, да своим ногама скренемо са пута правде
(Пс.72,2), или, што е и реи страшно, да Богу припишемо неправду и небригу о делима удским, т. као
да Он свете уде кои живе праведно не избава од искушеа, те да добрима добром, а злима злом не
узвраа у садашем животу. Тиме бисмо заслужили осуду са онима коима пророк Софониа прети у име
Господа, говореи: Осветиу се онима кои у срцима своима говоре: "Господ не чини ни добро ни зло"
(Соф.1,12), или бисмо се подвргли еднаком уделу са онима кои жалбама изричу хулу на Бога: Она ко
чини зло е добар пред Богом и он му угаа. И где е Бог правде, додауи и друго богохуее кое
пророк описуе: Узалуд служимо Богу. И каква е корист од држаа онога што е наредио, и што
ходисмо као молитвеници пред Господом Сведржитеем? ер, ми хвалимо туе, напредуу кои чине
безакое, и спасавау се они кои се противе Богу (Мал.3,14-15). Према томе, да бисмо избегли незнае
кое е узрок и корен наравие заблуде, унапред треба да тачно сазнамо шта е заиста добро, а шта зло.
Држеи се, затим, истинског одрееа Писма, а не лажног мишеа гомиле, ми се ве никако неемо
прелестити заблудом неверууих уди.
176. Све што постои и што се догаа у свету може бити едно од трога: добро, зло или нешто среде.
Према томе, ми треба да сазнамо шта е заправо добро, шта зло, а шта среде како би наша вера,
будуи ограена тачним знаем, у свим искушеима остала непоколебива. У удским делима ништа не
треба сматрати суштинским добром, изузев душевне врлине коа нас искреном вером приводи Богу и
подстиче да се непрестано прилепуемо уз непромеиво добро. И насупрот томе, ништа не треба
сматрати злом осим греха, кои нас одваа од благог Бога и веже за злог авола. Среде е, пак, оно што
може припадати и едно и друго страни, судеи по особинама и расположеу онога кои се име
користи. Ту спадау: богатство, власт, почаст, телесна снага, здраве, лепота, сам живот или смрт, беда,
немо тела, клевете и друго томе слично. Оно, дакле, према своству и расположеу онога ко се име
користи може да служи и на добро и на зло. ер, богатство, према апостолу, често може да служи на
добро. Он богатима овога света заповеда да се не преузносе, нити да се уздау у богатство
несигурно, него у Бога живога, кои нам дае све изобилно на употребу, да добро чине, да се богате у
добрим делима, да буду дареживи, друштвени, спремауи себи добар теме за будуност, да добиу
живот вечни (1.Тим.6,17-19). Меутим, оно се обраа у зло када га сабирау да би га гомилали и
закопавали у зему, као што чине тврдице, или да га расипау на раскош и утехе, а не на корист
потребитих. Исто тако су власт и почаст и телесна снага и здраве нешто среде и могу се употребити и
на добро и на зло. Тиме се лако обашава чиеница да су многи од светих у Старом Завету, владауи
свиме тиме, били веома угодни Богу, и што су напротив, они кои су их раво користили и обраали на
служее своим равим склоностима, праведно били кажавани или предавани смрти, као што често
приповедау киге Царства. На исти начин схвати и о другим средим стварима, т. да нису истинско
добро (кое се састои у врлинама), него - нешто неодреено. ер, оне су корисне и благотворне за
праведнике кои их употребавау на праведна и потребна дела, дауи им могуност да уризниче добре
плодове за живот вечни, док су за оне кои се има раво користе некорисне и погубне, доводеи их
само до греха и смрти.
177. Чврсто држеи у сеау такву разлику ствари и дела, знауи да нема истинског добра изузев
врлине (коа произилази из страха Божиег и убави према Богу), и да ништа ние право зло осим греха и
удааваа од Бога, сада емо са свом пажом погледати да ли е икада Бог, било сам било кроз неког
другог, причинио зло некоме од своих светих? Без суме, тако нешто нигде нееш наи. ер, никада се
ние десило да [човека] неко други наведе на грех уколико он нее зло и противи му се. Уколико е, пак,
упадао у грех, значи да га е сам у себи ве зачео услед непаживости срца и развраене вое. Желеи
да у то зло, т. у грех баци праведног ова, аво е употребио све замке свое злобе: лишио га целокупног
богатства, децу му поразио смру, и ега самога од главе до ногу покрио ранама, кое су причиавале
неподношив бол. Ипак, он никако ние могао да га упра грехом. ов е уза све то остао непоколебив и
ние изрекао безуме на Бога (ов 1,22), т. ние упао у богохулство.
178. Меутим, како сам Бог о себи говори: а сам ... она кои гради мир и ствара зло (Ис.45,7)? И пророк
о ему сведочи: Може ли бити несреа у граду, а да е Господ не учини (Ам.3,6)? Свето Писмо речу зло
понекад означава скорбне случае не због тога што су заиста зли по природи, него због тога што их као
зле осеау они коима се шау на корист. ер, говореи са удима, Реч Божиа по неопходности говори
човечиим речима и са човечиим осеаима. Тако и спасоносно сечее и спаивае, кое лекар
добронамерно врши на телу кое страда од опасних повреда, болесник сматра за зло кое мора да трпи.
Коу мамузе и ономе кои греши - исправае нису слатки. И све дисциплинске строгости онима кои
41
пролазе курс образоваа изгледау горке, као што говори апостол: ер свако карае, док трае, не чини
се да е радост, него жалост, али после дае мирни плод праведности онима кои су кроз ега
извежбани. Он ош каже: ер кога уби Господ онога и кара; и бие свакога сина кога прима. ер кои е
то син кога отац не кара (ев.12,6-7;11)? На та начин, реч зло се понекад употребава у значеу
жалосних случаева, по реченоме: И раскаа се Бог због зла кое рече да им учини, и не учини (он.3,10).
И ош: ер знах да си ти Бог милостив и жалостив, спор на гнев и обилан милосрем, и кои се
жалости због зла (он.4,2), т. због жалосних лишаваа и беда кое е принуен да наведе на нас због
грехова наших. Знауи како су оне за неке корисне, други пророк се због жее иховог спасеа, а не
због неприатеског осеаа према има, молио: Дода им зла Господе, дода зла славним земи
(Ис.26,15). И сам Господ говори: Ево, а у на тебе навести зло (ер.11,11), т. туге и разараа.
Спасоносно кажен има у садаше време, биеш принуен да се на крау обратиш и пожуриш к мени,
кога си у дане свое срее заборавао. Ми их због тога не можемо сматрати суштинским злом, будуи да
многима служе на добро и воде ка примау вечних радости. Вратимо се, меутим, поставеном питау.
Све што обично сматрамо злом, што нам причиавау неприатеи, или што нас поражава на неки други
начин - не треба да сматрамо злом, него нечим средим. И тада оно ве нее бити онакво каквим га
сматра она ко га е нанео у аросном духу, него онакво, каквим га осеа она ко га е претрпео. Стога, када
се светом мужу деси смрт, не треба мислити да му е учиено зло, него нешто среде. ер, она е за
грешника зло, а за праведника - успокоее и ослобоее од зла. Смрт е за праведног човека поко,
чии е пут сакривен (ов 3,23). Праведан човек од такве смрти нее претрпети никакву штету. ер, са
им се ние десило ништа необично. Оно што е имало да се деси са им по природно неопходности, он
е примио по злоби неприатеа, и то не без користи за вечни живот. Дуг човечие смрти, кои е морао да
плати по неизбежном закону садашег нашег постоаа, он е отплатио са богатим плодом страдаа,
стичуи залог за велику награду.
179. То, меутим, не ослобаа кривице онога ко чини зло. Нечастиви безаконик нее остати без казне
због тога што злоделом своим праведнику ние могао да причини суштинску штету. ер, трпее е
врлина праведника. Оно доноси награду не ономе ко е нанео смрт или страдае, него ономе ко их е
трпеиво поднео. едан е заслужено поднети казну за зверску суровост, док други нее претрпети
никакво суштинско зло. Храброшу свога духа трпеиво подневши искушеа и страдаа, он е све што
му е нанесено са злим намерама, обратио себи на добро и на умножее свога блаженства у будуем
животу.
180. овово трпее ние стекло добру награду аволу, кои га е учинио славним своим искушеима,
него ему самом кои их е храбро поднео. И уди нее бити даровано ослобоее од вечних мука због
тога што е егово издаство послужило на спасее човечанског рода. ер, не треба гледати на плод
дела, него на расположее онога ко га чини. Због тога ми треба да смо чврсто убеени у то да човеку
нико не може нанети зло уколико га сам не привуче слабошу свога срца и малодушношу. ер, и
блажени апостол у едном стиху потвруе: А знамо да онима кои убе Бога све помаже на добро
(Рим.8,28). ер, говореи: Све помаже на добро, он обухвата заедно све - не само оно што се сматра
среом, него и оно што се сматра несреом. И на другом месту исти апостол говори да е прошао и кроз
едно и кроз друго: Са оружем праведности десним и левим, т. у слави и срамоти, у грди и похвали,
као варалице и истинити, као незнани и познати, као они кои умиру а ево живимо, као кажавани али
не убиани, као жалошени а увек радосни, као сиромашни а многе богатеи, и остало (2.Кор.6,7-10).
Према томе, и оно што се сматра среом и што апостол сврстава на десну страну, означавауи га
речима славе и похвале, и оно што се сматра несреом и што сврстава на леву страну, обележавауи га
речима срамоте и грде, за савршеног мужа постае оруже праведности. Он нанесене му (жалости)
великодушно подноси, користеи их као оруже против оних кои га нападау. Он се има, као луком,
мачем и начвршим штитом наоружава против оних кои му их наносе, савршено проавууи свое
трпее и храброст. Наславние торжество свое непоколебивости он показуе кроз саме неприатеске
стреле кое га смртно погаау. Он се, на та начин, ни среом не узноси, нити због несрее пада духом,
ве корача правом стазом и царским путем. Са таквог мирног стаа срца он се ни наиласком радости
нее скренути на десно, ни нападом несрее и доласком жалости обрнути на лево. Велик мир имау они
кои убе закон тво, Господе, и они се не саблажавау, сведочи свети Давид (Пс.118,165). О онима,
пак, кои се при наиласку сваке случаности меау, сагласно иховим своствима и разликама, каже се:
Безумник се меа као месец (Сир.27,11). О савршенима и премудрима се, пак, говори: А знамо да онима
кои убе Бога све помаже на добро. О слабима и неразумнима се, опет, обавуе: Иди од човека
безумна, ер нееш чути паметне речи (Прич.14,7), будуи да се он ни приатношу не користи на свое
добро, нити се због неприатности исправа. Наравствена сила коа е потребна да се храбро подносе
жалости, потребна е и ради очуваа умерености у радости. Она кога из колосека избаци една од тих
42
случаности, несумиво нее мои одлети ни едно од их. Уосталом, среа више повреуе човека,
неголи несреа. ер, несреа понекад и против вое обуздава и смируе. Приводеи нас у спасоносну
скрушеност, она нас или побууе да мае грешимо, или нас приморава да се сасвим исправимо. Среа,
пак, надима душу погубним, премда приатним ласкама, те страшним опустошеем обара у прах оне кои
се, због срених успеха, сматрау безбедним.
181. Такви савршени мужеви се у Светом Писму преносно називау двоструким дешацима. Такав е био,
као што пише у кизи Судиа, Аод, кои се обема рукама користио као десном (К.Суд.3,15). Таквим
савршенством у духовном [смислу] емо и ми овладати, уколико и среу, коа се сматра десном [страном]
и несреу, коа се назива левом [страном], добром и правилном употребом будемо обраали на десну
страну. Тиме би све што год се са нама деси, за нас, по апостолу, било оруже праведности. У нашем
унутрашем човеку ми опажамо две стране и, тако реи, две руке. И ни едан од светих не може да нема
како ону коу називамо десном, тако и ону коу зовемо левом руком. Савршенство, пак, егове врлине се
познае из тога што он обе обраа у десницу, добро се користеи обема. Да бисмо асние могли разумети
о чему се ради, реи у: свети муж има десницу када проавуе духовне успехе; када, гореи духом,
господари над свим своим жеама и похотама; када, будуи слободан од сваког аволског напада, без
имало труда и нелагодности одбацуе и одсеца плотске страсти; када, узневши се са земе горе, на све
садаше и земаско гледа као на непостоан дим и пусту сенку, презируи га као брзопролазно; када у
усхиеу ума не само пламено жели будуе, него га и асно види; када се настварние храни духовним
сагледаваима; када асно, као отворена врата, опажа небеске тане; када чисто и пламено узноси
молитве Господу; када се, разгоревши се огем духа, свим стремеима душе пресеава у невидиво
и вечно, при чему мисли да се ве не налази у телу. Он има такое и леву руку када е окружен бурама
искушеа; када се распауе наступима похотних побуда према плотским жеама; када према
необузданом гневу бива подстрекнут огем раздражууег смуеа; када самопревазношеем бива
подстрекаван на гордост или суету; када бива угетаван жалошу коа доноси смрт (2.Кор.7,10); када се
растужуе нападима подмуклог униниа; када, по одласку целокупног духовног жара, обамире због
охладнелости и неке необашиве сете, при чему од ега одлазе не само добре помисли, кое
разгоревау унутрашу ревност, него му и Псалми и молитва, и читае, и келина усаменост постау
ужасно тескобни и сва оруа врлина сусрее са неким неиздрживим одврааем и одбоношу. Када га
све ово буде нападало, монах треба да зна да га притискуе лева страна.
Према томе, она ко ни због онога, као што смо рекли, што припада десно страни не буде надмен
таштином коа наилази, и ко ни због онога што припада лево страни, храбро ратууи, не пада у очаае,
користие обе руке као десну. У оба делаа показавши се победником, он е добити победнички венац,
како са свог левог, тако и са свог десног стаа. Такав венац е, како читамо, заслужио е блажени ов кои
се за десно деловае овенчао венцем: будуи богат и знатан отац седам синова, он е свакодневно
приносио жртву Господу за ихово очишее, желеи да их учини благоугодним и сродним не толико
себи, колико Богу; егова врата су била отворена за свакога долазника; он е био нога хромих и око
слепих; овчиим крзном од егових оваца су била загревана рамена немоних; он е био отац сиротама и
удовицама; он се чак у срцу своме ние радовао због погибие свога неприатеа. Исти ов е, делууи
левицом, са неупоредиво високом храброшу триумфовао над невоама; у едном тренутку лишивши се
седам синова, он се као отац ние уцвелио жестоком жалошу, него се као слуга Божии умирио воом
свога Творца; од набогатиег поставши набеднии, од преобилног наг, од здравог губав, од познатог и
славног понижен и презрен он е сачувао храброст духа неповрееном; лишивши се на крау целокупног
свог имаа и иметка, он е постао обиталиште гноа и, као неки насуровии мучите свога тела, црепом
стругао исцеени гно, те погружавао прсте у дубину рана кое су покриле све делове еговог тела и
извлачио црве. При свему томе он ни намае ние похулио на Бога, и ни у чему ние узроптао на свога
Творца. Шта више. Нимало се не боеи бремена натежих искушеа, он е и саму одеу коа е покривала
егово тело (и коа е едина могла бити сачувана од авое отимачине стога што е била на ему)
раздерао и одбацио од себе, придодавши произвону наготу оно коом га е поразио егов науи
отимач. Он е чак и косу са свое главе, коа е остала као едино нетакнут знак рание славе, одсекао и
бацио своме мучитеу. Он е тако одсекао оно што му е оставио насвирепии неприате, и небеским
гласом изавио радост свое славне победе над им: Добро смо примали од Бога, а зла зар неемо
примати? Го сам изашао из утробе матере свое, го у се и вратити. Господ даде, Господ узе. Како е
било угодно Господу, тако се и збило. Нека е благословено име Господе (ов 2,10; 1,21). У двоструке
дешаке праведно у уброати и осифа кои е у среи био приатан оцу, пун поштоваа према браи,
благоугодан Богу, а у неприатности целомудрен, веран своме господару, накроткии у тамничком
затвору, незлопамтив према увредама, доброчините према неприатеима, према завидно браи кои
су готово постали егове убице не само нежно расположен, него и богато милосрдан. Он и ему слични
43
се праведно називау двоструким дешацима, будуи да се са обе руке користе као са десницом.
Пролазеи кроз искушеа коа е наброао апостол, они слично ему могу говорити: Са оружем
праведности, левим и десним, у слави и срамоти, у грди и похвали, и остало. И ми емо бити
двоструки дешаци уколико и нас не буду меали ни обие, ни оскудица у пролазним добрима, т.
уколико нас ни обие не буде одвлачило задовоствима штетне распуштености, нити оскудица - у
очаае и роптае, ве уколико у оба случаа, одауи благодарност Богу, будемо извлачили еднак плод
и из приатности и из неприатности. Тада емо постати истински двоструки дешаци, као што е био
учите незнабожаца, кои е посведочио о себи: Говорим то не због оскудице, ер а сам се научио да
будем задовоан оним што имам. Знам и понизити се, знам и изобиловати; у свему и свачему
навикох: и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудевати. Све могу у Христу кои ми дае мо
(Фил.4,11-13).
182. Искушее, као што смо рекли, бива двоако, т. кроз приатност и неприатност. Узрок, пак, због кога
се искушавау уди есте троак: навеим делом ради испитиваа, понекад ради исправаа, а неретко
и ради кажаваа због грехова.
Тако су ради испитиваа, како читамо, слично ову, безброне жалости поднели Авраам и многи свети.
Ради ега е и народ удески био подвргнут искушеима у пустии, као што у кизи Поновених закона
говори Мосие: И опомии се свега пута коим тее водио Господ Бог тво четрдесет година по
пустии, да би те намучио и искушао, да се зна шта ти е у срцу, т. хоеш ли држати заповести
егове или нееш (Пон.Зак.8,2). И у Псалму се напомие: На води Мериви искушах те (Пс.80,8). Да се
ов управо ради тога подвргао свему што е поднео, управно сведочи сам Бог, говореи: Зар мислиш да
сам ти ради чега другог учинио [све то], осим да се авиш прав (ов 40,3)?
Ради исправаа се, пак, то дешава када Господ, смирууи свое праведне због неких малих и лаких
грехова, или због превазношеа личном праведношу, попушта разна искушеа. има се они у
садаше време чисте од сваке нечистоте помисли и има се спауе свака нечистота коа се види у
ихово унутрашости (Ис.1,25), како би се на будуем испитивау показали слични чистом злату, и како
у има не би остало ништа што би, после испитиваа огем Суда, требало да се очисти казненим
сажигаем. У томе смислу е речено: Многе невое има праведник (Пс.33,20), и такое: И заборавили
сте савет кои вам говори као синовима: Сине мо, не занемару карае Господе, нити клони кад те
Он покара. ер кога уби Господ онога и кара; и бие свакога сина кога прима. Ако подносите карае,
Бог поступа са вама као са синовима. ер кои е то син кога отац не кара. Ако ли сте без караа, кое
су сви искусили, онда сте копилад а не синови (ев.12,5-9). И у Откривеу [е речено]: а оне кое убим
карам и поправам (Отк.3,19). Таквима е, под видом ерусалима, од лица Божиег преко пророка
еремие упуена реч: И учиниу кра свим народима, меу кое сам те расеао, а теби неу учинити
краа, него у те покарати на суду (ер.30,11). За такво спасоносно исправае свети Давид се моли,
говореи: Испита ме, Господе, и искуша ме. Прекали утробу моу и срце мое (Пс.25,2). Разумевауи
спасоносност таквог искушеа, и пророк еремиа вапие: Казни нас Господе, али са мером, а не у гневу
свом (ер.10,24). Исто и Исаиа [говори]: Благосиам те, Господе, ер си се разгневио на мене, али си
одвратио арост твоу, и помиловао ме (Ис.12,1).
Ударци искушеа се шау и због грехова. Тако Господ прети да пошае ударце народу израиском,
говореи: Зубе зверске послау на их са арошу оних кои гамижу по земи (Пон.Зак.32,24). И у
Псалмима се о има говори: Много ране има грешник (Пс.31,10). И у еванеу се помие: Ето
постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (н.5,14).
Постои ош и четврти разлог због кога се некима шау страдаа, познат из Светог Писма: авае
славе и дела Божиих. Тако се у еванеу говори о слепороеном: Не сагреши ни он ни родитеи
егови, него да се аве дела Божиа на ему (н.9,3). И о болести Лазара [се каже]: Ова болест ние на
смрт, него на славу Божиу, да се Син Божии прослави кроз у (н.11,4).
Постое и друге врсте Божиих одмазди, коима бивау поражени они кои су превазишли навиши степен
зла, и коима су били осуени, као што читамо, Датан, Авирон и Коре, и првенствено они о коима говори
апостол: Предаде их Бог у покварен ум да чине што е неприлично (Рим.1,26-28). То треба сматрати
натежим од свих казни. О има и говори Псалмопоац: На пословима човечиим нема их, и не муче се са
другим удима (Пс.72,5), будуи да не заслужуу да буду спасени посетом Господом и да добиу
излечее посредством временских казни. ер, они отупевши предадоше себе разузданости па чине
сваку нечистоту са похлепом (Еф.4,19) услед огрубеа срца свога од дуготраног пребиваа у
непрестаном греху кои превазилази све мере очишеа и одмазде у веома кратком року живота у овоме
веку. Такве Реч Божиа укорева и преко пророка Амоса: Затирах вас као што Господ затре Содом и
44
Гомор, и биасте као глава истргнута из ога. Па ипак се не обратисте к мени, говори Господ
(Ам.4,11). [Он говори] и кроз пророка еремиу: Потру народ сво, ер се не враау са путева своих
(ер.15,7), и на другом месту: Биеш их, али их не боли; сатиреш их, али нее да приме поуке. Твре им
е лице од камена, и нее да се обрате (ер.5,3). Ипак, изливши све спасоносне лекове као наискуснии
Лекар, и видевши да ве ние остало ниедно исцеууе средство кое би било могуе приложити на
ихове ране, Господ као да, на неки начин, бива побеен величином ихове неправде. Будуи принуен
да одступи од милостивог кажаваа, Он им обавуе, говореи: И ревност е се моа уклонити од
тебе, и починуу, и више се неу постарати (ез.16,42). О другима, пак, чие срце ние огрубело честим
грешеем, кои ош нису заслужили нажешу и истребууу казну, ве су способни да приме
уразумууу казну ради спасеа, говори се: Покарау их и чуе о скробима своим (т. уразумиу их,
давши им да чуу о невоама кое им прете) (Ос.7,12).
183. Како задобити и сачувати трпее и благодушност? Истинско трпее и благодушност се не могу
ни задобити ни сачувати без срдачног смиреа. Када трпее буде истицало из тог извора, ради
избегаваа жалости од неприатности нее бити потребно нити затварати се у келиу, нити сакривати се
у пустиу. Утврууи се у дубини душе на врлини смиреа, своо родитеки и чуварки, трпее ве
нее имати потребу за споашом помои. Због тога, уколико се ми због неке увреде узнемиримо,
очигледно е да у нама ние чврсто утврен теме смиреа. Стога се наша унутраша граевина, при
налету чак намае буре, подвргава разарауем потресу. Трпее ние похвално и достоно удивеа
у случау када е унутраше спокоство сачувано услед недостатка стрела неприатеа. Напротив, оно е
величанствено и славно када пребива непоколебиво и поред буре искушеа коа е на ега усмерена. И
када се, наизглед, руши и потреса, оно се више учвршуе. И оним се више усавршава, чиме наизглед
слаби. ер, никоме ние непознато да е трпее добило свое име од подношеа жалости. Стога нико ко
без туге не подноси све што му се чини не може бити проглашен трпеивим. Стога Соломон трпеивог
заслужено похвауе: Бои е дуготрпеив човек него унак. И господар од свога срца е бои него
она кои заузме град (Прич.16,32). Он ош [каже]: Ко е дуготрпеив велика е разума, а ко е малодушан
показуе лудост (Прич.14,29). [Дешава се], дакле, да неко доживи клевету и да се запали огем гнева.
Тада узроком еговог греха не треба сматрати увреду коа му е нанесена, будуи да е она искучиво
повод за испоавае у ему сакривене болести (гнева). Такав е смисао Спаситееве приче о две куе:
едно, утемеено на камену, и друго, утемеено на песку. На их се са еднаком силом устремио
напад воде и буре ветрова. Последице су, меутим, биле различите. ер, дом кои е био утемеен на
тврдом камену ние претрпео никакве штете од силног удара, док се она кои е био утемеен на
растреситом песку одмах срушио. И он се очигледно срушио не стога што е био подвргнут споашем
удару, т. од вода коа су се устремиле на ега, него стога што е био неразумно утврен на песку. Исто
тако се и свети човек од грешника не разликуе тиме што ние подвргнут снажним искушеима, него тиме
што га ни велика искушеа не побеуу, док грешник пада и од малих. И, као што смо рекли, храброст
праведника не би била похвална уколико би он био победник без искушеа. Уосталом, ни победе не би
било уколико не би било неприатеских напада. ер, блажен е човек кои претрпи искушее, ер кад
буде опробан примие венац живота, кои Господ обеа онима кои га убе (ак.1,12). И апостол Павле
[каже] да се сила Божиа не показуе у миру и утехама, него у немои (2.Кор.12,9). ер, тако говори Господ
еремии: ер, ево а те поставам данас као тврд град и као стуб гвозден и као зидове бакарне сво
ово земи, царевима удиним и кнезовима еговим и свештеницима еговим и народу земаском.
Они е ударити на тебе, али те нее надвладати, ер сам а са тобом, вели Господ, да те избавам
(ер.1,18-19).
184. Хтео бих да вам представим бар два примера таквог трпеа. едан е показала една
благочастива жена. Желеи да се усаврши у врлини трпеа, она не само да ние бежала од искушеа,
него е чак и тражила да е огорчавау. Ма колико често била ожалошавана, она ние падала у
искушеима. Та жена е живела у Александрии, и потицала из познате породице. У куи коу су о
оставили родитеи, она е благочастиво служила Богу. Дошавши едном блаженом архиепископу
Атанасиу, она е замолила да о да на издржавае и успокоее неку од оних удовица кое се
издржаваху о црквеном трошку. "Да ми, - говорила е она,- едну од сестара, коу бих успокоила".
Похваливши женину добру намеру и ено усре према делу милосра, светите е заповедио да од свих
изаберу удовицу коа би све превазилазила часном нарави, озбиношу и убазношу, како жеа оне
коа проавуе милосре не би била потиснута равошу оне коа га користи, и како она коа проавуе
милосре, будуи ожалошена злом нарави удовице, не би претрпела штету у вери. Примивши, дакле,
изабраницу, она у е довела у своу куу и почела да о служи у свему. Меутим, видеи ену скромност
и тихост, и добиауи од е сваке минуте поштовае ради благодарности за дело свога човекоуба,
она е кроз неколико дана опет дошла ка споменутом светитеу и рекла: "а сам молила да заповедиш
45
да ми дау неку коу бих успокоила, и коо бих служила са пуним послушаем". Он у почетку ние разумео
ради чега тако говори и шта заправо жели. Помисливши да е ено моее због небриге надзорника над
удовицама било пренебрегнуто, он е са извесним душевним смуеем питао за разлог таквог пропуста.
ему су, меутим, рекли, да о е послана начасниа удовица. Тада е он, схвативши шта е искала та
мудра жена, заповедио да о дау наравиу од свих удовица, коа е све превазилазила гневивошу,
свадивошу, глупошу, брбивошу и суетом. Када су нашли и дали о такву, она е, узевши е у своу
куу, са истим или ош веим усрем почела да о служи. Као благодарност за те услуге она е од е
добиала само ожалошаваа понижавауим грдама, злим речима, вреаем. Укоревауи е, удовица
е са пакосним ругаем роптала што у е испросила од архиепископа, будуи да е не успокоава, него
мучи. Она у е, [наводно], узела из споконог живота и увела у тежак, а не из тешког у спокони. Таква
ожалошеа е та жена понекад проширивала и до удараца руком. Меутим, она госпоа о са ош веим
смиреем служаше, учеи се да побеуе ену арост не супротставаем, него пре смиреним
потчиаваем себе. Она е ен бес укроивала човекоубивом кротошу. Таквим опитима у потпуности
се утврдивши у трпеу и постигавши савршенство у жеено врлини, она е отишла поменутом
светитеу и захвалила му за егов мудри избор и за обучавае у доброчинству у правом смислу, те за
то што о е, савршено сагласно ено жеи, назначио надостониу учитеицу, чиим се непрестаним
ожалошеима свакодневно укрепивала у трпеу и постигла сам врхунац врлине. "Напокон, ти си
ми, Владико, ради успокоеа дао онакву какву сам управо желела да имам. Она прва е, пак, своим
поштоваем према мени пре мене успокоивала и утешавала, неголи а у". То е довоно реи о
женском полу, како бисмо се успоменом на такво дело не само назиивали, него и постиивали себе.
ер, ми не можемо сачувати трпее уколико се не затворимо у келии.
185. Изнеемо и други пример о ави Пафнутиу, кои е живео у савршено усамености у знаменито
Скитско пустии, у коо е и сада презвитер. Будуи ош млад монах, он е засиао благодатном
светошу тако да су се навеи мужеви тога времена дивили еговом напретку. И без обзира на то што е
био млаи од свих, ега су упореивали са старцима. Тако су одлучили да и ега уброе у лик стараца.
Када се то прочуло, завист, коа е некада побудила душе брае против осифа, своим отровним огем
разгоре против ега еднога од скитске братие. Он беше наумио да егову славу упра неком мром
срамоте. Сачекавши време у кое е Пафнутие одлазио у недени дан у Цркву, он потано уе у егову
келиу и меу корпе, кое тамо обично плету од палмовог пруа, сакри своу кигу. Затим и сам оде у
Цркву, задовоан своом лукавошу. После завршетка недене службе он пред свом братиом светом
Исидору, кои е тада био презвитер, изнесе жалбу да е из егове келие украдена кига. Та жалба е све
смутила (а особито презвитера) и они нису знали шта да мисле, нити шта да подузму, будуи поражени
новим и нечувеним преступом. Тада е тужилац захтевао да се сва братиа задржи у Цркви, и да пошау
неколицину изабраних да претресу све келие. Када су три старца, кое е назначио презвитер,
претражили све друге келие, дошли су и до Пафнутиеве келие. И у о су нашли кигу сакривену меу
палмовим корпама, где е беше сакрио зависник. Узевши е, они су е одмах донели у Цркву и ставили
пред све. Премда е због чистоте савести био уверен да нема никаквог удела у греху Пафнутие е, као да
е крив због крае, себе предао суду стараца, изавууи спремност да поднесе шта му буде досуено
као казна и молеи да му одреде место покааа. Он ништа ние говорио у своу одбрану због стидиве
скромности страхууи да, трудеи се да речима спере мру крае, поврх тога не поднесе ош и осуду за
лаж, будуи да нико ние подозревао ништа друго осим онога што е откривено. По завршетку
испитиваа и доношеа пресуде, он е изашао из Цркве, не павши духом, ве поверавауи себе суду
самога Бога. Он е почео да приноси покаае, поачавши молитве са обилним сузама, утростручивши
пост, показууи се пред лицем уди са навеим смиреем духа. Пошто е током истека готово две
недее на та начин себе подвргао свако скрушености тела и духа, он е у суботни или недени дан
рано уутро дошао у Цркву не ради примаа Светог Причеша, него да би се испружио код врата Цркве и
смирено молио опрошта. Меутим, не трпеи да он и дае сам себе скрушава и да буде понижаван од
других, Бог, сведок и зналац свега сакривенога, примора авола да обави оно што е проналазач зла,
бешчасни крадивац свое ствари, слави ту лукави клеветник, учинио без икаквих сведока. ер, обузет
науим демоном, он е сам открио сву лукавост свое тане подвале. И тако е она ко е био
саветодавац злог дела и сплетке, уедно постао и изданички разглашивач. Затим е та нечисти дух силно
и дуго мучио бедног брата, тако да га нису могле истерати не само молитве осталих светих кои су тамо
пребивали, и кои су имали Божанствени дар власти над демонима, него ни нарочита благодат Исидора
Презвитера. Ни он ние могао да истера тог науег мучитеа, премда му е, по милости Господо,
била дарована сила над има, будуи да су бесомучни добиали исцеев ош пре него што би били
доведени до егових врата. И то е било стога што е Христос Господ ту славу сачувао за Пафнутиа, како
би клеветник био исцеен молитвама онога против кога е учинио сплетку, и добио опрошта греха и
46
ослобоее од садаше казне, обавууи име онога чиу славу е хтео да, као завидни неприате
потамни.
186. Два су ме разлога побудила да вам испричам ова догаа: први, да бисмо, помишауи о
непоколебиво чврстини тог човека, утолико више проавивали непоколебивост и трпее, уколико се
маим нападима неприатеа подвргавамо; и други, да бисмо на основу их дошли до чврстог убееа
да не можемо бити безбедни од бура искушеа и напада авола уколико целокупну заштиту нашег
трпеа и сву наду не будемо полагали на силе нашег унутрашег човека, а не на келиски затвор, на
пустиску усаменост, на заедницу светих, или уопште на било шта што постои изван нас. ер, ако
Господ (кои е у еванеу рекао: Царство Божие унутра е у вама, Лк.17,21), не укрепи наш дух силом
свога заступништва, узалуд се надамо да емо нападе неприатеа (кои е у ваздуху) победити или
помоу уди кои са нама живе, или удааваем у удаена места (т. удаивши се у пустиу), или
сакриваем иза камеа и крова (т. закучавши се у келиу). ер, све е то имао и Пафнутие, па ипак
кушач е пронашао начин да га нападне. Тог назлиег духа од ега нису одбили ни заштита стена, ни
усаменост пустие, ни заступништво толиких светих у то заедници. Меутим, пошто ние полагао наду
свога срца ни на шта споаше, него на самога Судиу свега сакривенога, ова свети слуга Божии
никако ние могао бити уздрман подвалама таквог напада. Исто тако, зар се и она кога е завист бацила у
такав преступ, ние користио благотворношу пустие, оградом удаеног станишта и заедницом
блаженог Исидора, аве и презвитера, и других светих? Па ипак, када га е нашла утвреног на песку,
аволска бура не само да е еговом дому (унутрашем настроеу) нанела силан ударац, него га е и
сасвим разрушила. Престанимо, стога, да основу свога непомуеног унутрашег мира тражимо ван себе,
те да очекуемо да немо нашег трпеа може помои туе трпее. ер, као што е Царство Божие
унутра у нама, тако су и неприатеи човеку... домаи егови (Мт.10,36). И нико ми се не супротстава
више од мога осеаа, кое е мо наближи домаи. Пазимо више на себе, како нас наши домаи не би
повредили. ер, када наши домаи не устау на нас, тада и Царство Божие пребива у нама у
непомуеном душевном миру. И ако ревносно размотримо узроке онога што се дешава у нама, наи
емо да ми не можемо бити раени никаквим, чак ни напакосниим човеком, уколико сами не устанемо
против себе немиром свога срца. И уколико смо раени, узрок не треба тражити у нападу споа, него у
нашем нетрпеу. Тако е тврда храна корисна за здравог, а за болесног - штетна. Она не може
повредити онога ко е прима, уколико о за наношее повреде егова немо не дода силу.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОВАН КАСИАН
ПРЕГЛЕД ДУХОВНЕ БОРБЕ
VIII
O БОЖАНСТВЕНО БЛАГОДАТИ И СЛОБОДНОМ ПРОИЗВОЕУ КАО
ЧИНИОЦИМА ДУХОВНОГ ЖИВОТА
187. Ми увек треба да смо чврсто уверени у то да никако не можемо постии савршенство своим
трудовима и подвизима, макар се и са свом неуморношу упражавали у свако врлини. Човекови
напори немау довону вредност и силу да нас уздигну на висину светости и блаженства. Неопходно е
да нам Господ садествуе и усмери наше срце према ономе што е за нас корисно. Због тога смо дужни
да свакога тренутка, заедно са Давидом, вапиемо Господу: Утврди стопе мое на стазама твоим да
се не би поколебале (Пс.16,5). Неопходно е да невидиви Руководите човековог духа према врлини
обраа наше произвоее, кое е, што због незнаа добра, што због искушеа страсти, склоние
пороку. То е веома асно изразио пророк у едном стиху песме: Одбачен, нагнух се да паднем, али ме
Господ прихвати (Пс.117,13). Прва половина стиха означава слабост наше вое, а друга - увек спремну
помо од Господа. Сваки пут када почнемо да се колебамо, Он ка нама пружа свое руке, подржава нас и
утвруе. У противном бисмо, препуштени свом произвоеу, пали савршеним падом. Ни едан
праведник, заправо, нема у себи довоно снаге да стекне праведност. Он се непрестано колеба и
свакога тренутка е готов да падне. Стога га милост Господа поткрепуе своом руком. У супротном би,
изложивши се паду због слабости вое, у потпуности погинуо. Зар е неко бити толико самопоуздан и
слеп да мисли да нема потребе у непрестано помои Божио, када сам Господ у еванеу асно учи:
Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не
47
останете. ер без мене не можете чинити ништа (н.15,4-5)? Како е, заправо, неразумно и чак
богохулно, добра дела приписивати своим напорима, а не благодати и помои Божио! И изрека
Господа сведочи да без егове помои нико не може да доноси духовне плодове?
188. Због тога веруемо да се особитим надахнуем Божиим у нас полаже како почетак доброг
расположеа, тако и упражавае у врлинама. Наш труд се састои у томе да се са веом или маом
спремношу покоравамо надахнуима Божиим и да примамо егову помо. Ми заслужуемо награду,
или достону казну, с обзиром на то да ли смо немарни, или се са побожном покорношу бринемо о
прилагоавау заповестима и промишау Божием, кое се простире на нас еговом благовоеем.
То се асно показало при исцелеу ерихонских слепаца. Случа Господег пролажеа поред их е
представао благодат Божиег промисла и снисхоеа. ихово, пак, узвикивае: Помилу нас Господе,
Сине Давидов (Мт.20,31) беше дело ихове вере и наде. И опет, само враае вида представа израз
Божиег милосра.
189. Чак и ако се много труди око обраиваа земе, земорадник не може да очекуе обилан род,
уколико на обраену зему благовремено не падне киша и не буде повоно време. Према томе, као што
леивим земорадницима, кои се не брину око обраде свое земе, Бог не дае плода, тако и
трудоубивим нее бити користи од свакодневне бриге, уколико им не помогне Божие милосре. И у
делу живота по Богу е исто: потребан е и наш труд, премда без помои благодати Божие ми ни у чему
неемо успети. Треба да исповедаш да е Бог почетни Виновник не само дела, него и добрих помисли:
Он нам надахуе и своу свету воу, и дае нам силу и згодну прилику да испунимо оно што исправно
желимо. ер, сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго е, силази од Оца светлости (ак.1,17).
190. Воа Божиа увек жели да човек кога е Бог створио не погине, него да вавек живи. Уколико у нашем
срцу примети макар искру расположеа ка добру Бог о, по благости своо, не допушта да се угаси.
Желеи да се сви спасу и доу у познае истине, Он на све начине потпомаже да се она обрати у
пламен. Благодат Божиа е близу свих. Она све без изузетка призива спасеу и познау истине, ер
говори: Ходите к мени сви кои сте уморни и натоварени и а у вас одморити (Мт. 11,28).
191. Ум човечии не може да схвати како спасее припада и нашо вои, будуи да се каже: Ако хоете
и послушате ме, ешете добра земаска (Ис.1,19), и истовремено ние дело ни... онога кои хое, ни...
онога кои трчи, него... Бога кои милуе (Рим.9,16). ему ние асно како Бог има да свакоме врати по
делима еговим, а истовремено е Она кои чини у нама и да хоемо и да творимо по еговом
благовоеу (Фил.2,13). Он би хтео да схвати зашто нам се заповеда да начинимо себи ново срце и нов
дух (ез.18,31), кад нам се истовремено каже: И дау вам срце ново и дух нов (ез.11,19). Ове суме
нее бити тешко да решимо уколико будемо разумели да у делу нашег спасеа учествуу и благодат
Божиа и наше слободно произвоее. Наиме, иако понекад може да жели врлину, човек нее бити у
стау да е стекне без Божие помои. Ни болеснику ние довона само жеа да буде здрав, ве и
Давалац живота, Бог треба да да силу за поново успоставае здрава. Да бисмо се савршено уверили
у то да и добре жее, кое настау од природне способности коа нам е дата милосрем Творца, можемо
испунити само уз помо Божиу, треба да се сетимо речи апостола: ер хтети имам у себи, али учинити
добро не налазим (Рим.7,18).
192. Многи питау о томе када у нама делуе благодат: да ли онда када се у нама испоавау добре
жее, или се добре жее у нама испоавау онда када нас посети благодат Божиа? Опит оправдава и
едно и друго: Савле и цариник Мате нису сами пожелели [Христа], него - тек после позива. Закхе и
разбоник на крсту су, пак, своом жеом предухитрили дело благодати. Тако и треба сматрати: када
види да желимо да чинимо добро, Бог усмерава и учвршуе нашу спремност. Ако, пак, не желимо добро,
или смо охладнели према ему, Он нам дае спасоносна надахнуа, кроз коа се образуу или обнавау
добра расположеа.
193. Не треба мислити да е човекова природа способна само за зло. Творац е у душе наше посеао
семена свих врлина. Меутим, да би она узрастала, неопходна е помо Божиа. Исто тако, и у човеку
увек постои слободна воа да прими или не прими благодатна дества. Када граее нашег спасеа
уопште не би зависило од нас, апостол не би рекао: Градите спасее свое са страхом и трепетом.
Меутим, кад би зависило само од нас, он не би додао: ер Бог е она кои чиниу вама и да хоете и да
творите по еговом благовоеу (Фил.2,12-13). Благодат Божиа нас и предухитруе, ер пророк
говори: Бог мо, и егова милост ме предухитруе (Пс.58,11), и иде за нашом воом, због чега и каже:
И утром те молитва моа предухитруе (Пс.87,14).
194. Благодат Божиа увек усмерава нашу воу на добру страну, премда и од нас захтева или очекуе
48
одговарауе напоре. Да не би свое дарове давала немарнима, она тражи случа коим би нас пробудила
из хладне безбрижности. И да се дареживо саопштавае ених дарова не би вршило без разлога, она
их саопштава према нашо жеи и труду. Ипак, при свему томе, благодат се увек дае на дар, будуи да
се наши мали трудови награуу неизмерном дареживошу. Због тога, ма колико били велики, сви
удски трудови не могу учинити да се благодат ипак не дае на дар. Премда е говорио да се потрудио
више од свих апостола, апостол незнабожаца ипак додае да трудови не припадау ему, него благодати
Божио коа е са им (1.Кор.15,10). Према томе, речу: Потрудих се, он изражава напор свое вое,
речима: Не а, него благодат Божиа - Божиу помо, а речима: Коа е са мном -да му е благодат
помагала онда када се он трудио, а не када е пребивао у немару и безбрижности.
195. Бог разноврсним и непостижним начинима устроава наше спасее: у онима кои желе и траже
спасее Он поачава жеу, а у онима кои немау жеу Он изазива намеру. Он помаже испуавае
наших спасоносних жеа, удахуе свете жее и утвруе их. Због тога га ми у своим молитвама зовемо
и Заштитником и Спаситеем и Помоником. Он, слично нанежнием Оцу и састрадалном Лекару, чини
све у свима: у еднима побууе почетак спасеа и разгорева усре ка ему, а код других приводи дело
завршетку, и врлине савршенству; едне задржава од блиског пада, а другима пружа прилике за спасее;
онима кои желе и кои се труде, помаже, а друге, кои не желе и кои се противе, привлачи и скрее према
добром расположеу. Он свагде све чини побуууи, помажуи и утврууи, премда без нарушаваа
слободе коу нам е дао.
ПРЕГЛЕД ДУХОВНЕ БОРБЕ
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОВАН КАСИАН
IX
О МОЛИТВИ
196. Као сво наглавнии ци и врхунац савршенства треба да поставимо непрестану молитву, коа се
ослаа на душевни мир и чистоту срца. Ради их треба да поднесемо злопаее тела и да се држимо
скрушености у срцу. Веза измеу свих тих трудова и молитве е нераздеива и узаамна. ер, као што
скуп тих врлина доводи до савршенства у молитви, тако и молитва, као ихов завршетак и венац, их
чини чврстим и постоаним. Као што без их не може да се стекне и усаврши непрестана, чиста и
непомуена молитва, тако ни оне, кое у урееу живота по Богу иду испред, не могу достии
савршенство без непрестане молитве. Због тога се ми не можемо одмах упустити у расуивае о сили
молитве (коа завршава граевину свих врлина), уколико напре по реду не означимо и размотримо све
што треба бити одсечено или припремено ради еног стицаа, или уколико, по смислу еванелске
приче (Лк.14,28-30), напре не прорачунамо и саберемо све што е потребно за подизае тог
наузвишениег духовног стуба. Меутим, ни оно што е припремено ми неемо мои како треба
употребити нити на ему правилно надзидати последе врхове савршенства, уколико напре, по
изношеу сваке нечистоте порока и избацивау рушевина и мртвог убрета страсти, на живо и тврдо
земи срца нашега, као на ономе еванелском камену (Лк.6,48), не положимо начврши теме
простоте и смиреа. Тек на ему би могао да се подигне та стуб путем полагаа духовних врлина. И он
е непоколебиво стаати и сво врх уздизати до навиших висина неба, надауи се на своу чврстину.
Утврдивши се на таквом темеу, он е издржати пусак страсти и реке гоеа кое, слично машинама
за ломее камеа, силно нападау, те свирепу буру неприатеских духова. И он не само да се нее
разорити рушеем, него нее ни осетити ихове нападе.
197. Због тога, да би молитва могла бити узношена са потребном ватреношу и чистотом, неопходно е
побринути о следеем: прво, свака брига о телесним стварима треба да се потпуно одсече; [друго], не
треба допустити не само бригу о неком делу или случау, него чак ни сеае о има; [трее], треба
пресеи расеавае, празнослове, многоговоривост и шале; [четврто], више од свега треба сасвим
савладати смуее од гнева или жалости; [пето], са кореном треба ишчупати погубне побуде плотске
похоте и изазов среброуба. По савршеном избацивау и одсецау тих и сличних порока, видивих и
за човеков поглед, и после предупреууег очишеа од свега (кое сво завршетак налази у чистоти и
49
непорочности), треба, дае, положити непоколебиву основу дубоког смиреа (коа би била мона да
одржи стуб кои треба да продре до самих небеса). Затим, на то основи треба да се подигне граевина
духовних врлина, док дух треба уздржавати од сваког лутаа и непостоаног колебаа како би се
духовни поглед, мало по мало, почео приближавати сагледавау Бога. ер, за време молитве е нам,
уношено руком сеаа. по неопходности на мисао долазити оно што е наша душа примила у себе пре
часа молитве. Због тога, ми пре времена молитве треба да се припремимо да будемо онакви какви
желимо да будемо за време молитве. Осим тога, пожуримо да пре молитве из скривница нашег срца
изгнамо оно што не бисмо желели да видимо да нас притешава за време молитве. Тако емо мои
испунити апостолску заповест: Молите се без престанка (1.Сол.5,17).
198. Ум наш не без разлога упореуу са крае лаким пером, или паперем кое, слободно од влаге
стране течности, при наслабием дувау ветра обично, због свое лакое, узлее на велику висину.
Уколико е, пак, оптереено неком течношу оно е, уместо да се пее по ваздуху, због тежине од влаге
падати доле и приубивати се уз зему. И наш ум е, уколико не буде обремеен придошлим
страстима, светским бригама и уколико не буде повреен влагом погубне похоте, као лак и по природи
чист, при намаем веау духовног размишаа узлазити горе и, оставауи оно што е доле и
земаско, узносити се ка небеском и невидивом. То нам управо и саветуе заповест Господа: Али
пазите на себе да срца ваша не отежау преедаем и пианством и бригама овога живота (Лк.21,34).
Према томе, ако хоемо да наше молитве продру не само до небеса, него и изнад небеса, постарамо се
да сво ум узведемо ка егово природно лакои, очистивши га од свих земаских порока и од сваке
влаге световних страсти. На та начин, не оптереууи се никаквим страним бременом, егова молитва
е лако узлетати Богу.
199. Обратите пажу на узроке кои обремеуу наш ум по указау Господем. Он ние указао на
преубу, ни на блуд, ни на убиство, ни на богохулство, ни на отимае (што се све сматра смртним
грехом и достоним осуде), него на преедае, опиае вином и бриге или стараа овога века, коих се
нико од светских уди не чува и кое не сматра срамним. Напротив, срамно е и реи, чак и неки од оних
кои су се одрекли света допуштау себи иста попуштаа, не видеи у има за себе нити штету, нити
беду. Уосталом, те три неправилности кое притискуу душу и кое е од Бога одеуу и уз зему
прилепуу, уопште ние тешко избеи, нарочито нама кои смо тако далеко удаени од сваке везе са
светом и кои немамо савршено никакве прилике да се уплиемо у видиве бриге, пианства и
преедаа. Ипак, постои едно друго духовно преедае и пианство, кое се теже избегава, и постои
нека брига и туга овога века, кои и нас обузимау после нашег савршеног одрицаа од свих стицаа, при
сво нашо уздрживости од вина и сваког преедаа и при нашем пребивау у пустиско усамености.
а мислим на попуштаа телу, на привезаности и страсти. И уколико се не очистимо од их, наше срце
е и без опиаа вином и без обиа хране бити оптереено ош штетниим пианством и преедаем.
ер, само она чии се ум, одрешивши се од свих страсти, дубоко умири и чие се срце начвршим
стремеем приуби уз Бога, као уз навише добро, може у потпуности испунити апостолску заповест:
Молите се без престанка.
200. Мислим да без искрене скрушености срца, чистоте душе и просвееа Духом Светим ние могуе
обухватити све облике молитве. их е онолико колико у едно души, или свим душама може да настане
разних стаа и настроеа. Молитва се свакога преображава с обзиром на меру напретка ума у чистоти
и особини стаа у кое се уводи или случано, или због своих унутраших делаа. Стога е очигледно да
нико не може узносити увек исте молитве. Човек се другачие моли када е весео, другачие када е
обремеен тугом или очааем, другачие када цвета у духовним успесима, другачие када е угетен
мноштвом неприатеских напада, другачие када иште опрошта грехова, другачие када иште пораст
благодати или стицае неке врлине или гашее неке страсти, другачие када е поражен страхом при
размишау о геени и Будуем суду, другачие када се разгорева надом и жеом за будуим благима,
другачие када е у невоама и опасностима, другачие када се наслауе сигурношу и миром, другачие
када се просвеуе откривеима небеских тани, другачие када се жалости због бесплодности у
врлинама и сувое у осеаима.
201. С обзиром на предмет, апостол разликуе четири облика молитве: Молим, дакле, пре свега да се
чине моеа, молитве, прозбе, благодареа (1.Тим.2,1). Моее, есте преклиае или умоавае
за грехе. име [човек], дошавши у скрушеност због учиених грехова, било садаших, било прошлих,
измоава опрошта; молитва, се узноси када нешто приносимо или обеавамо Богу (говореи: "Учиниу
то и то, само се смилу, Господе"); прозба, се врши када, налазеи се у топлоти духа, узносимо молитве
за друге, за оне кое волимо, или за мир целога света; благодарее, се обава када ум Богу приноси
захвалност (и славослове), сеауи се прошлих благих дела егових, или видеи садаша, или
50
прозируи она коа е у будуности припремио онима кои га убе.
202. Иза ова четири облика молитве следи неко наузвишение молитвено стае кое се састои у
сагледавауединога Бога и у пламено убави према ему. У ему ум наш, обузет и прожет овом
убаву, беседи са Богом на наприснии начин и са нарочитом искреношу. Молитва Господа: Оче
наш (Мт.6,9-13) нам саопштава да са ревношу треба да иштемо то стае.
Ми говоримо: Оче наш, исповедауи Бога, Владику васеене своим Оцем. У исто време исповедамо да
смо избавени из стаа ропства и присвоени Богу у своству усиновених чеда. Додауи: Кои си на
небесима, ми изавуемо спремност да се потпуно одвратимо од привезаности за садаши земаски
живот (кои е нешто страно, што нас далеко удауе од нашег Оца), те да са навеом жеом стремимо
према области у коо обитава Отац наш, не дозвоавауи себи ништа што би нас чинило недостоним
високог усиновеа, и што би нас, као незакониту децу, лишило отачког наслеа и подвргло сво
строгости праведног суда Божиег.
Достигавши тако високи степен синова Божиих, ми треба да пламтимо синовском убаву према Богу.
Ми више не тражимо своу корист, него свим срцем желимо славу Оца нашега, говореи: Да се свети
име твое. Ми тиме сведочимо да е сва наша жеа и сва радост слава Оца нашега, т. да се слави,
побожно поштуе и обожава преславно име егово.
Друго искае очишенога ума есте молба: Да дое Царство Оца нашег, или Царство у коме Христос
царуе у светима. У ему, по одузимау од авола власти над нама и по изгнау из наших срца страсти,
Бог почие да влада кроз миомирис врлина. Оно е у одреено време обеано уопште свима
савршенима и чедима Божиим, коима Христос каже: Ходите благословени Оца мога, примите
Царство кое вам е припремено од постаа света (Мт.25,34).
Треа молба е своствена синовима: Да буде воа твоа и на земи као на небу. То значи: нека уди
буду слични анелима. Као што они испуавау воу Божиу на небу, тако и сви кои живе на земи нека
творе егову воу, а не своу. То ош значи: нека буде са нама у животу све по вои твоо. Теби
предаемо удео наш, верууи да ти све, и приатно и неприатно, устроаваш на наше добро, и да се више
бринеш о нашем спасеу, него ми сами.
Затим: Хлеб наш насушни да нам данас. Насушни, хлеб е над-суштаствени, изнад свих суштина, (какав
само може бити хлеб кои е сишао са неба). Када се каже: данас, назначуе се да учераше кушае ние
довоно. Он треба да нам се да и сада. И пошто нема дана у кои не би требало укрепавати срце
нашег унутрашег човека примаем и кушаем овога хлеба, неопходно е да у свако време изливамо
молитву за ега.
И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима своим. Милостиви Господ нам
обеава опрошта грехова уколико сами покажемо пример праштаа своо братии: Опрости нам дугове
наше као што и ми опраштамо. Очигледно е да, у нади на ову молитву, са смелошу може себи молити
опрошта грехова само она ко е сам опростио своим дужницима. Она, пак, ко од свега срца ние
опростио брату кои му е сагрешио ову молитву е изговарати на своу осуду, а не на помиловае. ер,
ако егова молитва буде услишена, шта се друго може очекивати осим (сагласно са еговим примером)
немилосрдног гнева и безусловног одрееа казне. ер е ономе бити суд без милости кои не чини
милости (ак.2,13).
И не уведи нас у искушее. Приводеи у сеае речи апостола акова: Блажен е човек кои претрпи
искушее (ак.1,12), ми речи молитве не треба да разумемо у значеу: "Не допусти да икада будемо
искушани", него: "Не допусти да будемо савладани искушеем". Искушаван е био и ов, али ние уведен
у искушее. ер, уз помо Божиу, он не рече безума за Бога (ов 1,22). Он ние оскрнавио уста своа
богохулним роптаем, на шта га е хтео навуи егов кушач. Искушаван е био и Авраам, искушаван е
био и осиф, али ни едан ни други нису били уведени у искушее. ер, ни едан ние испунио воу
кушача.
Но избави нас од злога, т. не допусти да будемо искушани од авола преко наших сила, него учини са
искушеима и кра, да бисмо могли поднети (1.Кор.10,13).
203. Премда наведена молитва, коу е изрекао сам Господ, садржи у себи сву пуноту (молитвеног)
савршенства, ипак Господ свое присне води ош дае - према неком наузвишением стау, ка оно
пламено, чак, реи у, неизрециво молитви, коу су веома ретки докучили и испитали. Превазилазеи
свако удско разумевае, она се не означава ни звуком гласа, нити покретом езика, нити изговараем
51
неких речи. Озарен изливаем оне небеске светлости, у ум не изражава слабом удском речу, него е,
сабравши осеаа, као из неког наобилниег извора, незадрживо излива, и некако неизрециво узноси
управно Господу. У том накраем тренутку времена он испоава оно што, повукавши се у самога себе,
ние у стау ни речу да искаже, ни мишу да обуми.
204. Та облик молитвеног стаа есте дар Божии. Обично, пак, благодатно молитвено расположее се
одликуе умилеем. еговом посетом обузети ум се покрее на чисту и пламену молитву. То умилее
наилази при разним случаевима, као што е показао опит. Понекад су, за време певае Псалама, речи
неког стиха давале повод за пламену молитву, а понекад е благозвучна мелодиа братовевог гласа
покретала душе задивених на напрегнуту молитву. Знамо, такое, да е понекад паживо и побожно
певае уливало много пламености у оне кои су слушали, а често е савет савршеног мужа и духовни
разговор у присутнима, у време иховог преклааа колена, покретао осеае на обилно изливае
молитве. Догаало се да смо снажно били покренути на потпуно умилее смру брата или неког драгог
нам човека. Такое е и сеае на нашу хладноу и леост понекад на нас наводило спасоносни
духовни жар. И уопште, безброни су , случаеви у коима е благодат Божиа наше душе будила из
безосеаности и саивости.
205. Умилее наилази при разним случаевима. Оно се, исто тако, испоава на разне начине. Понекад
се оно проавуе у неко неизрециво духовно радости, понекад погружава у дубоко утае све силе и
покрете душе, понекад изводи више или мае обилне сузе. Сузе или некакво сузно расположее есте
егов науобичаении израз. Оне се авау или због рааваа срца свешу о властитим гресима, или
због сагледаваа вечних добара или због жее вечне славе, или због спознае великих доброчинстава
Божиих према нама, при осеау властите ништавности и недостоности, или због осеаа нашег
болног странствоваа на земи.
206. Какав е знак да е молитва услишена? Ми не сумамо да нам е молитва заиста услишена када нас
не смууе никаква сума, када наду наше молбе ништа не баца у очаае, када у самом изливау
молитве осеамо да смо добили оно за шта се молимо. ер, молитвеник е бити удостоен услишеа и
добити оно што тражи сразмерно са своом вером да га Бог гледа и да може испунити егову молбу.
Наиме, изрека нашег Господа е непромеива: Све што иштете у своо молитви, веруте да ете
примити; и бие вам (Мк.11,24). При томе, Реч Божиа указуе на довоно средстава коа помажу да
молитва буде услишена. Молитва бива услишена када се двое сложе у прозби (Мт.18,19), или када е
прати вера (макар била и као зрно горушично) (Мт.17,20), или када е непрекидна (Лк.11,8), или када се
седиуе са милостиом (Сир.29,15), и другим делима милосра (Ис.58,6-9). Видите на колико начина се
стиче благодат услишаваа молитве. Стога нико не треба да пада у очаае при измоавау за себе
спасоносних добара. ер, претпоставимо да ти недостае оно због чега се услишуе молитва. Ипак, зар ти
не можеш да будеш постоан у молитви? То е у рукама свакога ко жели. Само ради тога Господ е обеао
да да све за шта се будемо молили. Стога не треба да се колебамо неверем. Будимо упорни и добиемо
оно што тражимо. Тако е обеао Господ: Иштите и дае вам се; тражите и наи ете; куцате и
отворие вам се (Лк.11,9-10). Меутим, свако ко се моли треба да зна да сигурно нее бити услишен
уколико буде сумао у услишее.
207. Више од свега, у вези са молитвом треба да испунимо еванелску заповест, т. да се, ушавши у
своу клет и затворивши врата, молимо Оцу небескоме. То треба испуавати и буквално, а ош више
духовно. У унутрашо клети своо се молимо онда када срце свое савршено удауемо од свих
помисли и брига и када молитве свое приносимо Господу на неки тани начин и са смелошу. Са
затвореним, пак, вратима се молимо онда када се са затвореним устима и утеи молимо Ономе кои
испитуе срце, а не речи. На сакривеном месту се молимо онда када само срцем и паживим умом
приносимо свое молбе единоме Богу, тако да ни саме противне силе не знау о чему се молимо. Стога
треба да се молимо са дубоким утаем не само ради тога да присутну братиу своим шапатом или
говореем не бисмо одвлачили од молитве и узнемиравали у молитвеним осеаима, него и ради тога
да бисмо предмет нашег искаа сакрили и од самих неприатеа, кои нас нападау нарочито када се
молимо.
208. Наша молитва е дои до савршенства кое о е своствено када се у нама деси оно о чему се
молио Господ Оцу своме: Да убав коом ме убиш у има буде и а у има (н.17,26), и ош: Као ти,
Оче, што си у мени и а у теби, да и они у нама едно буду (н.17,21). То е се догодити када целокупна
наша убав, све жее, сва ревност, сво стремее, све наше мисли, све што видимо, све о чему
говоримо, све чему се надамо - буде Бог, те када се единство кое е код Оца са Сином, и код Сина са
Оцем излие у наша срца и умове. Тада емо и ми бити седиени са им чистом и нераздеивом
52
убаву, као што нас Он искрено воли чистом и нераскидивом убаву. Она ко е то постигао ступа у
стае у коме му се у срцу разгорева непрестана молитва. Тада е сваки покрет еговог живота, и свако
стремее еговог срца бити една непрестана молитва, предокушае и залог вечноблаженог живота.
209. Да би се постигло крае савршенство у молитви неопходно е да се утврдимо у непрекидном
сеау на Бога. Као набое средство за то служи кратка, често понавана молитва. Наши оци су
пронашли да она ко стреми непрестаном сеау на Бога треба да стекне навику у непрестаном
понавау молитве: Боже, погледа да ми помогнеш, Господе, притеци ми у помо (Пс.69,2). Та стих
ние без разлога изабран из целокупног Светог Писма: он изражава сва расположеа коа се захтевау у
молитви, и одговара свим потребама молитвеника. Он садржи смирено исповедае властите немои,
исповедае Бога единим Помоником кои е увек спреман да помогне, те веру и наду да е нам помои
и избавити нас од сваке беде. Она ко непрестано призива Бога тим речима, умно види и срцем осеа
Бога присутним у себи. Он му се обраа као Оцу са синовском убаву у срцу, и тиме на себе привлачи
Божии покров, заштиту и ограду. На та начин, ова кратка молитва постае необорива стена против
напада демона, прогонитека немира помисли, одгонитека равих помисли, укротитека страсних
покрета, и васпитачица свих добрих покрета у срцу. Оци су нам заповедили да у случау напада страсти
стомакоугааа у еним различитим проавама вапиемо: Боже, погледа да ми помогнеш, Господе,
притеци ми у помо; да се у случау осеаа потребе за строжиим постом ради укроеа тела и
недостатка наде да емо сами успети, молимо: Боже, погледа да ми помогнеш... и остало; да у случау
да нас мучи дух униниа и мори туга, одваауи нас од сваког потребног дела, говоримо: Боже, погледа
да ми помогнеш, Господе, притеци ми у помо; да у случау да нашу душу посети нека духовна радост и
желимо да е сачувамо и увеамо, такое кажемо речи: Боже, погледа да ми помогнеш. Господе,
притеци ми у помо; да у случау да се на нас подигне голицае плоти са своом обмаууом слашу, и
да се боимо да та ога не опали миомирисни цвет целомудрености, такое вапиемо: Боже, погледа да
ми помогнеш... и остало; да у случау да е у наше удове ушло спокоство и свежина, и да желимо да се
добро стае продужи, или да увек пребива у нама, непрестано говоримо: Боже, погледа да ми
помогнеш... и остало. Тако и при свако духовно потреби непрестано говори ту кратку молитву. И бие ти
она избавее од свега равог и чувар свега доброг. Због тога нека се она непрестано окрее у твоим
грудима. При сваком делу и служеу, на путу и за столом, при одласку на спавае и после устааа од
сна непрестано пева ова стих и поучава се у ему све док, кроз постоано упражавае, не навикнеш
да га певаш и у сну.
210. Први плод тога е бити одбацивае свог мноштва помисли и задржавае на едном стиху. Све више
еш стицати навику да сабираш ум мишу о едином Помонику. Ти еш приметити да е Он увек
присутан у теби, да све види и да све одржава. Полазеи одатле, ти еш усходити ка наживем
општеу са Богом, те еш почети да се насиуеш све узвишениим танама, погружавауи се у Бога, са
им единим пребивауи, и едино са име се испуавауи. Тако еш, на крау, достии и поменуту
чисту молитву. Она више не узима у обзир никакав лик, нити се проавуе у звуку гласа, или у
изговарау ма каквих речи. Напротив, она са незадрживом снагом избиа из срца. У неизрециво
усхиено пламено устремености ума Богу она се излива у необашивим уздасима и стеау.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОВАН КАСИАН
ПРЕГЛЕД ДУХОВНЕ БОРБЕ
X
O РУКОВОЕУ У ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
(O РАСУИВАУ СА САВЕТОВАЕМ КОД ИСКУСНИХ)
211. едном су се старци сакупили код светог Антониа Великог и од вечера до утра разговарали о
разним духовним предметима. Нарочито се прича повела о томе коа е навеа врлина, т. коа врлина би
нас могла сачувати неуловивим од замки аволске прелести, и правим путем водити навишем
савршенству. Предлагана су разна мишеа: едни су истицали пост и бдее, други неграмживост и
53
презирае свих ствари, едни отшелништво, или удаавае у пустиу, други човекоубе. Пошто су
се сви изаснили, блажени Антоние е почео да говори. "Све што сте рекли е спасоносно и неопходно за
оне кои траже Бога и кои желе да му приу. Меутим, искуство пада оних кои су напредовали у има не
дозвоава да им се да првенство. ер, у замке неприатеа су упадали и они кои су се одликовали
строгим постовима и бдеима, и они кои су пребивали безизлазно у пустиско усамености, и они кои
су дошли до навеег степена неграмживости, и они кои су обилно давали милостиу. Мислим да е
разлог тога био недостатак расуиваа. ер, оно учи човека да иде царским путем, избегавауи опасне
краности. У односу на пост, на пример, оно не допушта ни безмерно изнуравае тела, нити угаае
телу. У еванеу се оно назива оком и светиком душе: Светика телу е око, каже Господ. Ако,
дакле, око твое здраво буде, све е тело твое светло бити. Ако ли око твое кварно буде, све е
тело твое тамно бити (Мт.6,22-23). Када светлост све осветава и око све види. Тако и расуивае
све помисли и дела човекова разматра, просууе и обашава. Оно одреуе шта треба чинити, те како и
од чега се треба уздржавати. Код онога, пак, ко нема такво расуивае, дела и помисли иду тек тако, без
строгог разматраа. Ту неприате успева да подметне привидно добро уместо истинског добра.
Прикривауи име своу замку, он [човека] баца у ров и погубуе га".
212. Решее светог Антониа е потврено безброним примерима. Присетимо се жалосног пада старца
Ирона. Он се упражавао у крае строгом посту и у дубоко усамености. И да их никако не би
нарушавао, по наговору неприатеа он е престао да долази на уобичаена [литургиска] суботна и
недена сабраа пустиака, после коих су се у разговору разашавали разни путеви и беспуа
строгог живота. Обманувши се тим наводно добрим, саветом неприатеа, он се предао ош вео
прелести: примио е авола кои му се авио у облику анела и по егово речи скочио у надуби бунар.
Разбивши се, он е треи дан скончао. Ево ош едног примера: намеравауи да оду у надубу пустиу
два брата су одлучили да примау едино храну коу им пошае сам Господ. Лутауи по пустии они су
толико изнемогли да се ве нису могли ни кретати. У том час су их напали Мазики, диви и суров народ.
Меутим, видеи их у тако жалосном стау, они су се сажалили на их и предложили им хлеб. едан е
размислио, и пристао да прими хлеб као од уди кое е Господ послао. Он се поткрепио и остао жив.
Други е, пак, упорно остао при своо одлуци и умро од глади. Ево ош едног примера: едан од строгих
испосника и усаменика е помислио да е достоан општеа са небеским силама. И неприате ние
закаснио да се тиме искористи. Почео е да му се ава као анео, да му дае откривеа о удским
делима и мислима, да производи у келии светлост без светике. Задобивши на та начин егово
поверее у потпуности, он му е на крау заповедио да, слично Авраму, свога сина принесе на жртву
Богу. То би се свакако и догодило да син, видеи необичне припреме, ние побегао. И ош едног:
неприате е у Месопотамии едног испосника и усаменика довео до беспоговорног повереа у снове.
Он му е у сновиеу представио два народа: хришански са апостолима и мученицима у мраку,
бешчашу, тузи и плачу, и удески са Мосием, патриарсима и пророцима у лучезарном сиау, у слави
и радости. И тиме га е навео да прее у удество и прими обрезае. И ови примери су довони да се
убедите да недостатак расуиваа представа отворена врата за пад и погибиу.
213. Расуивае е дар Божии кои, меутим, треба развиати и васпитавати. Како? Предауи све свое
расуивау наискусниих отаца. То е намудриа школа расуиваа у коо се уче да добро расууу о
доличном чак и они кои немау посебну способност. Тако се решава питае како стеи расуивае.
Истинско расуивае се стиче истинским смиреем. Први ен показате есте откривае оцима не
само онога што радимо, него и онога о чему мислимо, без имало повереа у свое помисли. [Смирее е]
да се у свему следе поуке стараца, и да се добрим или равим сматра само оно што они таквим признау.
Такво деловае потпомаже да без опасности пребивамо на правом путу и чува нас од свих авоих
замки. Она ко сво живот распореуе по савету оних кои су напредовали, а не по свом суду, не може да
падне од бесовске прелести. Предавае своих помисли расуивау отаца замеуе властито
расуивае и учи [истинском] расуивау. Неприатеи не воле светлост. Због тога откривае злих
помисли их одмах разгони и истребуе. Извучена из тамне рупе на светлост, змиа се стара да
побегне и сакрие. Тако се и зле помисли, будуи откривене отвореним признаем и исповешу, старау
да побегну од човека. То се потвруе многим и премногим примерима и опитима.
214. Ава Серапион прича о себи: "Када сам био почетник од аве сам тано узимао суварке и ео. То сам
чинио веома дуго време. И страст е овладала мноме тако да нисам могао да е савладам. Савест ме е
осуивала. Меутим, а сам се стидео да ави признам [своу страст]. Ипак, по промислу човекоубивога
Бога се десило да код старца сврати нека братиа, кои су почели да му откривау свое помисли и да
моле решеа за их. Старац им е одговорио оно што е било потребно. При томе е дошло на ред да
говори и о уздржау у храни. Затим е додао: "Ништа толико монасима не наноси штету и ништа толико
54
не радуе бесове као утаивае помисли од духовних отаца". Ове речи су ме силно поразиле. Мени се
чинило да е Бог открио старцу моа сагрешеа. Дошавши у скрушеност, а сам почео да плачем. Затим
сам испод пазуха извукао хлеб кои сам обично крао. Пруживши се на зему, а сам молио да ми опрости
прошло и да се моли за мене да се сачувам убудуе. Тада рече старац: "Твое признае те е
ослободило од ропства. Откривши сво грех ти си победио демона кои те е раавао у твом утау.
Досада си му допуштао да влада тобом, не противречеи му, и не изобичавауи га. Будуи, пак, изведен
из срца и откривен, он ве нее имати места у теби". Старац ош ние ни завршио своу реч а из моих
недара е изашло нешто што е личило на гореу баку и сву келиу напунило смрадом, тако да су
присутни мислили да гори сумпор. Старац е додао: "Ето, Господ е видиво потврдио истину моих речи
и твога ослобоеа". Тако е деством исповести одступила од мене страст стомакоугааа. Од тада ми
чак ни на мисао ние долазила раниа жеа".
215. Шта видимо код Самуила? Од детиства будуи посвеен Богу и удостоавауи се беседе са им,
он ние веровао своо помисли. Будуи двапут позван од Бога, он жури старцу Илиу и од ега добиа
поуку како да одговори Богу. На та начин е сам Бог и онога кога е удостоио разговора са собом хтео да
руководи поуком старца, како би га привео смиреу. Не видимо ли исто то и код светог Павла? Сам
Господ га е призвао, али га уедно шае Анании да се би научио путу истине. И сам свети Павле, после
великог искуства еванелске проповеди, иде у ерусалим да провери своу благовест, да како не би
трчао узалуд (Гал.1,13-2,2), иако га е осетно пратила благодат Светога Духа. Према томе, Господ пут ка
савршенству открива само онима кое руководе духовни оци, као што и говори преко пророка: Пита оца
свога и саопштие ти, старце твое - и казае ти (Пон.Зак.32, 7).
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОВАН КАСИАН
ПРЕГЛЕД ДУХОВНЕ БОРБЕ
XI
О СТУПЕВИМА САВРШЕНСТВА ДУХОВНОГ ЖИВОТА С ОБЗИРОМ НА
ПОБУДЕ ЗА ЕГА
216. Три побуде подстичу уде да пригушуу страсти: страх од адског мучеа у будуности, или страх од
строгости закона у садашости; нада и жеа да се добие Царство небеско; и напокон, убав према
врлини или доброубе. О томе да страх наводи да се гнушамо скверни зла говори се у Причама:
Страх Господи мрзи неправду (Прич.8,13). Да нас и нада задржава од предаваа страстима [види се
из] реченог: Нее се преварити сви кои се уздау у ега (Пс.33,23). О убави е, пак, речено да се чак
не бои греховног пада: убав никад не престае (1.Кор.13,8). Због тога апостол целокупно дело
спасеа смешта у стицае те три врлине, говореи: А сад остае вера, нада, убав, ово трое
(1.Кор.13,13). Уливауи нам страх од Будуег суда и мучеа, вера нас одвлачи од скверни страсти;
истржуи наш ум од садашег очекиваем небеских награда, нада нас наводи да презиремо сва плотска
задовоства; своим огем распламсавауи у нама убав према Христу и према напредовау у
55
духовним врлинама, убав нас, пак, побууе да се са савршеном мржом одвраамо од свега што им е
противно. Премда нас воде ка едном циу, т. побууу да се уздржавамо од свега недозвоеног, све
три врлине се по ступу свог достоанства много разликуу меу собом. Прве две су своствене удима
кои стреме напретку, али ош нису стекли срдачну убав, док треа искучиво припада Богу и удима
кои су у себи обновили образ и подобие Божие. ер, само Бог чини све добро по своо убави, а не
заради страха или награде. Господ е све створио за себе, каже Соломон (Прич.16,4). Наиме, по
благости своо Он обилно излива свако добро на достоне и недостоне, будуи да, као вечно савршена и
по своо природи непромеива благост, не може бити ни огорчен увредама, нити раздражен удским
безакоем.
217. Стога она ко стреми савршенству треба од првог ступа страха (кои се заправо назива ропским) да
узлази на стазу наде. Ту човек ве постае сличан наамнику, а не више слуги, будуи да делуе у
очекивау будуе награде. Премда се више се не бои казне за грехе (будуи да е уверен у опрошта), и
премда очекуе да е примити добру награду (будуи свестан своих добрих дела), он ош ние дошао до
расположеа кое е своствено сину. Син се, наиме, ни мало не колеба у уверености да е све што
припада Оцу уедно и егово (будуи потпуно убеен у Очево свештедро благовоее према ему).
218. Према томе, ми треба да убрзамо свое напредовае како бисмо се, посредством убави коа никад
не престае ступивши на треу степеницу синова кои сматрау своим све што припада Оцу, удостоили
да примимо образ и подобие небеснога Оца и како бисмо, следеи пример еговог истинског Сина,
говорили: Све што има Отац мое е (н.16,15). То и блажени Павле исповеда о нама, говореи: ер све
е ваше, био Павле, или Аполос, или Кифа, или свет, или живот, или смрт, или садаше, или будуе,
све е ваше (1.Кор.3,21-22). Ка таквом богоподобиу призива нас и заповест Спаситеа: Будите
савршени као што е савршен Отац ваш небески (Мт.5,48). Код оних кои се ош налазе у стау слуге и
наамника расположее према добру понекад бива прекинуто, наиме када душа услед охладнелости
ених осеаа, или услед обузетости светским задовоствима и радостима, престане да се надахуе
страхом од геене или жеом будуих добара. Према томе, ми не можемо достии истинско савршенство
уколико Бога не заволимо покретани едино убавном чежом према ему. ер, и Он нас е напре
заволео едино ради нашег нашег спасеа. Због тога треба да се старамо да са пламеном ревношу
узлазимо од страха к нади, и од наде ка степену убави према Богу, или убави према самим врлинама,
са пуном душевном ватреношу. Стекавши такву приврженост према добру ми емо мои, колико е само
доступно удско природи, чврсто пребивати у ему.
219. Велика е разлика измеу онога ко страхом од геене или надом на будуу награду у себи гаси
пламен страсти, и онога ко се због осеаа Божанствене убави са мржом одвраа од саме
порочности и нечистоте, ко у срцу чува добро чистоте због убави и привржености према чистоти, ко све
чини из убави према врлини, а не из страха од мука, и ко не гледа на оно што нам е обеано у
будуности, него се насиуе свесним окушаем истинског добра. У таквом стау човек нее себи
допустити да искористи случа за грех, чак и да га нико не види. Он нее хтети ни да се тано у мислима
оскрнави греховним наслаиваем. ер, он у срцу храни истинску убав према врлини и у осеаа не
прима ништа што о е противно, ве се са мржом одвраа од свега сличног. Она, пак, ко се уз помо
страха уздржава од предаваа обмани страсти, по отклаау преграде страха опет прилази ономе што
воли. Због тога он нее увек бити постоан у своо врлини, и никада нее бити миран од борбе са
страстима. Он никако нее мои да стекне тврд и непрекидан унутраши мир кои пружа присуство
чистоте. Где, пак, нема мира од борбе не може се повремено избеи ни раавае. Ма колико да е
искусан у борби, ма колико да се храбро сукобава, макар и често наносио неприатеима смртоносне
ране, човек понекад не може избеи неприатеску оштрицу. Насупрот томе, она ко е савладао сваку
побуну страсти, ве се наслауе тврдим миром, поставши привржен само врлини. Он е постоано
чувати стае доброг настроеа коим е сав обузет и коме е у потпуности предан, будуи уверен да
нема ништа погубние од губитка чистоте. Уважавае према присутним удима нее нимало увеати
егову часност, нити е е умаити егову усаменост. Он, наиме, увек и свуда са собом носи судиу не
само своих дела, него и помисли, т. савест. Он се првенствено стара да угоди Ономе кои се, како е
убеен, не може ни заобии, ни обманути, и од кога се [човек] не може сакрити.
220. Она ко се, надауи се на Божиу помо, а не на сво ревносни труд, удостои да достигне степен
савршенства, из стаа слуге (у коме делуе страх). и из стаа наамника (у коме покретач служеа ние
унутраша доброта онога кои делуе, него очекивае награде) прелази у стае усиновеа у коме не
постои ни страх, ни жеа за наградом, ве само убав коа никад не престае. Она ко кроз такву убав
у себи обнови образ и подобие Божие, наслаивае се добром ве по срдачном расположеу према
ему самом. Стекавши трпее и кротост, кои су унеколико слични Божиим, више се нее гневити ни
56
на какве пороке оних кои греше. Напротив, он е се, сажаевауи их и састрадавауи им у немоима,
молити за ихово помиловае, сеауи се да е и сам био савлаиван сличним страстима све док га
милосре Господе ние спасло. Он зна да се из уза плотског живота ние ишчупао своим напорима, ве
благодау Божиом. Због тога он схвата да према онима кои су сагрешили не треба проавивати гнев,
него састрадавае кое омогуава да се у мирном расположеу срца пое Богу: Раскинуо си окове мое:
теби у принети жртву хвале (Пс.115,7), и ош: Кад ми Господ не би био помоник, брзо би се у ад
преселила душа моа (Пс.93,17). Налазеи се у тавом смиреном настроеу духа, он е у стау да
испунити и следеу заповест еванелског савршенства: убите неприатее свое... чините добро
онима кои вас мрзе и молите се за оне кои вас вреау и гоне (Мт.5,44). На та начин се он удостоава
да добие награду коа е обеана за извршее те заповести, т. да се удостои не само да носи образ и
подобие Божие, него и да се назове сином Божиим: Да будете синови Оца свога, кои е на небесима;
ер Он своим сунцем обасава и зле и добре; и дае дажд праведнима и неправеднима (Мт.5,45).
Поставши свестан какву е убав достигао, блажени ован каже: Да бисмо имали смелости на Дан суда;
ер као што е Он, и ми смо у овоме свету (1.н.4,17). ер, чиме другим би човек, кои е по природи
немоан и слаб, могао бити као што е Он, ако не простираем доброжелатене убави свога срца на
добре и зле, праведне и неправедне? Према томе, она ко хое да достигне истинско усиновее Богу
треба да чини добро из привржености према самом добру. О томе исти блажени апостол благовести:
Сваки кои е роен од Бога не чини грех, ер семе егово остае у ему, и не може грешити, ер е од
Бога роен (1.н.З,9), и ош: Знамо да сваки роени од Бога не греши, него кои е роен од Бога чува
себе, и нечастиви га се не дотиче (1.н.5,18). (То уосталом треба разумети само за смртне грехе, а не
за сваку врсту грехова. Заиста, ни сами свети не могу избеи мала сагрешеа коа се догаау у речима,
мислима, у жеама услед незнаа, заборава, неке краности, или неочекиваног случаа. Премда се они
разликуу од греха кои се назива смртним, ипак нису без икакве кривице и прекора). Према томе, она ко
стекне убав према добру и постане подражавате Бога, поприма милосре и дуготрпее Господе
(Кол.3,12) и моли се и за саме гонитее свое, говореи слично своме Господу: Оче, опрости им, ер не
знау шта чине (Лк.23,34). Очигледни, пак, признак душе коа се ош ние очистила од скверних страсти
есте недостатак осеаа састрадаваа према туим сагрешеима, као и изрицае строгог суда о
има.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОВАН КАСИАН
ПРЕГЛЕД ДУХОВНЕ БОРБЕ
XII
О КРАУ ПОКАНИЧКИХ ТРУДОВА
221. Савршено покаае састои се у томе да више не чинимо грехове због коих се каемо, и због коих
нас савест изобличава. Као доказ да смо се потрудили око их и да су нам опроштени служи изгнае из
нашег срца и самог саосеаа према има. Нека свако зна да ош ние разрешен од раниих грехова
уколико за време трудова и уздаха, кое предузима ради иховог изглаиваа, пред очима еговог ума
играу образи грешних дела - било оних кое е сам учинио, било сличних има, и уколико се преко
наслаиваа сеаем на их (да и не помием саме непристоне предмете) разара добро унутраше
57
расположее душе. Према томе, она ко се бодро труди над таквим изглаиваем нека сматра да е
разрешен од своих грехова, те да е за све што е рание учинио добио опрошта, тек када осети да се
егово срце ни мало не узнемирава не само уобразиом, него ни иховим мамцима. Према томе,
испитивач покааа и опроштаа заседа у нашо савести и ош пре судег дана и док се ош одуговлачи
наше пребивае у овом телу открива отпуштае наше кривице и обавуе о окончау изглаиваа
аваем опроштаа. И да бих одреение изразио оно што сам рекао, додаем: можемо поверовати да
су нам опроштене све скверни раниих грехова тек када из нашег срца буду изгнане и сластоубиве
жее и саме страсти.
222. Питае: Како се у нама после тога може родити она света и спасоносна скрушеност и смирее кое
описуе поканик: Грех сво казах теби и кривице свое не затаих. Рекох: Исповедам Господу преступе
свое, како би нам се истински и заслужено могло придодати и оно што следи: И ти скиде са мене
кривицу греха мога (Пс.31,5)? Или, како емо, раширивши руке на молитви, мои да у себи пробудимо
поканичке сузе кое би биле силне да нам привуку опрошта грехова, слично светом Давиду: Сваку но
квасим одар сво. Сузама своим натапам постеу своу (Пс.6,7), уколико из срдаца наших изгонимо
свако сеае о нашим гресима, иако нам се, насупрот томе, речу самог Господа, чврсто заповеда да га
чувамо у себи: а сам она кои изглауе твое преступе и грехе твое. И неу их поменути, а ти их
помии (Ис.43,25)? Због тога се а не само за рукодеем, него и на молитви нарочито старам да у души
изазовем сеае на рание грехе. Тиме се а успешние орасположуем за истинско смирее и
скрушеност срца, и са пророком могу смело да кажем: Види смирее мое и труд мо, и опрости ми све
грехе (Пс.24,18)?
223. Одговор: Оно што е речено, речено е о свршетку покааа и о признацима изглаеа савести и
правде. Помиае, пак, грехова е, разуме се, веома корисно и потребно, премда само за оне кои ош
проходе подвиг покааа. Биуи се у прса, они треба непрестано да вапиу: ер а знам безакое мое, и
грех е мо стално преда мном (Пс.50,5), и ош: Саопштиу кривицу своу, и побринуу се о греху своме
(Пс.37,19). Према томе, све док се каемо и док нас сеае на раниа греховна дела ош раава,
неопходно е да киша суза, коа се раа због сазнаа кривице, гаси мучни ога жежеа савести. У човеку
деством дубоког смиреа срца и скрушености духа, при неуморном поканичком труду и уздасима,
сеае на грехе може да буде успавано и жалац савести да се, благодау милосрдног Бога, повуче из
дубине душе. Тада постае очигледно да е он достигао свршетак изглаиваа, да е заслужено добио
опрошта за све и очистио се од скверни свих своих грехова. До таквог заборава, меутим, долази се
едино заглаиваем раниих грехова и страсних заноса, те савршеним, т. потпуним очишеем срца.
До ега, без суме, не може достии нико од оних кои због нерада или презреа не брину о очишеу
од страсти, ве само она ко горким плачем и непрестаним уздасима умива сву скверну раниих
нечистота. После своих трудова он може свом чврстином душе да говори Богу: Грех сво казах теби и
кривице свое не затаих (Пс.31,5), и: Сузе су ми хлеб дан и но (Пс.41,4), како би заслужено чуо од самог
Господа: Одузех као облак преступе твое, и као примрак грехе твое (Ис.44,22).
224. Ти си напред рекао да нарочито изазиваш сеае на рание грехе. То не треба чинити. Чак и ако се
оно против вое поави, треба га одмах изгонити, будуи да одвлачи ум од чистог сагледаваа, особито
код оног ко пребива у усамености, запличуи га у нечистоте овога света и гушеи га смрадом страсти.
ер, обнавае сеаа на оно што си из незнаа или похоте рание чинио по кнезу овога света (чак и
под претпоставком да се при такво помисли не поткраде никакво наслаивае) може покварити ваздух
ума одвратним смрадом. Наиме, само мислено дотицае са раниом гилином може прогнати духовни
мирис или сладост миомира врлина. Према томе, од сеаа на раниа страсна дела, кое дотиче наша
осеаа, треба бежати као што частан и озбиан муж бежи од приче и заграа бестидне и дрске жене.
ер, уколико се одмах не удаи од ених предлога и уколико допусти макар накрае задржавае у
нечасном разговору са ом (чак и ако одбаци сагласност на срамно задовоство), он никако нее
избеи осуду свих пролазника због допуштеа нечег бешчасног и прекорног. Због тога и ми, када
заразним присеаем будемо уведени у помисли такве врсте, не треба ни мало да се задржавамо на
[нечистоти], ве одмах да одступимо од ихових уображеа. ер, видеи да се занимамо нечистим и
срамним помислима, анели кои пролазе [поред нас] нее бити вони да о нама кажу: Благослов
Господи на вама! Благосиамо вас именом Господим (Пс.128,8). Дешава се често да неискусни, док
са осеаем скрушености истражуе свое падове, или падове других уди, сам неприметно бива раен
тананом стрелом похоте и саглашава се са ом. На та начин се оно што е започето под видом
побожности завршава срамним погубним завршетком. Постое путеви кои човеку изгледау прави, иако
им кра гледа у дно адово (Прич. 16,25).
58
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ИСИХИЕ, ПРЕЗВИТЕР ЕРУСАЛИМСКИ
Кратко саопштее о ему
Преподобни Исихие, родом ерусалиманин, у младим годинама беше слушалац и ученик светог
Григориа Богослова. По кончини свог великог наставника, он провоаше подвижнички живот у едно од
палестинских пустиа, где е продужавао да изучава дух Хришанства час у кигама, час из разговора
са савременим подвижницима Палестине, час из опита сопственог живота и своих испитиваа. 412.
године ерусалимски архиепископ е просвееног подвижника посветио у презвитера. Од тог времена,
седиууи са чином презвитера и звае проповедника, он се у истории Цркве поавуе као едан од
знаменитих учитеа. "Велики Евтимие, - како (у житиу светог Евтимиа) пише егов ученик Кирил
Скитопоски, - беше веома утешен што е свети увеналие, патриарх ерусалимски, дошавши 429.
године у егову обите ради освееа храма, са собом повео и преосвееног Исихиа, презвитера и
учитеа Цркве".
Теофан у свом хронографу егову кончину везуе за 26. годину цароваа Теодосиа Млаег, што
одговара 432-3. години. У месецослову императора Василиа егов спомен се везуе за 28. март. Код
нас, као и на читавом истоку, он се помие са свим преподобним на Сирну суботу. У канону светог
Теодора Студита на та дан у 9. песми он се помие заедно са великим учитеима - Василием
Великим, Григорием Богословом, ованом Златоустим, Атанасием Великим, са Кирилом ерусалимским
и Кирилом Александриским, са светим Епифанием, Григорием Ниским. Поред Григориа Богослова, он
се именуе другим богословом.
По своим ученим делима, преподобни Исихие беше достони ученик светог Григориа Богослова.
Оцеууи преподобног Исихиа као проповедника и тумача Светог Писма, Месецослов императора
Василиа наводи: "Он е обаснио читаво Свето Писмо, изложио га са асношу и пружио за општу корист.
Због тога е за све био веома знаменит и поштован".
Подражавауи Грчко добротоубе, ми емо из егових многоброних дела у наш зборник унети едино
Слово Теодулу, подеено на 200 поглава. Оно е веома корисно за оне кои желе да се навикну на
трезвоуме, пажу и чувае срца. У своо Филокалии, у 198 поглаву, Фотие ово слово именуе као
"напригодние за оне кои проводе подвижнички живот ради наслеа Царства небеског. Оно е асно
изложено и по свему одговара онима кои се не упуштау у дубока испитиваа, ве сав труд и сву пажу
обраау на подвиге делатног живота".
(При превоеу е грчки текст Добротоуба био допуен са неколико места из Patrologiae Graecae,
Migne t. 93).
59
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ИСИХИЕ
ДУШЕКОРИСНЕ И СПАСОНОСНЕ СТОТИНЕ ПРЕПОДОБНОГ ИСИХИА,
ПРЕЗВИТЕРА ЕРУСАЛИМСКОГ ТЕОДУЛУ, О ТРЕЗВОУМУ И МОЛИТВИ
СТОТИНА ПРВА
1. Трезвоуме е духовна уметност. Уколико га дуго и са постоаном усрдношу упражава, човек е се,
уз Божиу помо, потпуно избавити од страсних мисли, речи и равих дела. Ономе ко га тако проходи оно
даруе верно познае непостижног Бога, колико е то нама могуе, као и тано разрешее скривених
Божанствених тани. име се испуава свака заповест Старог и Новог Завета и оно подае свако благо
будуег века. Трезвоуме, у ствари. есте чистота срца коа е због своих високих вредности или, тачние
говореи због наше непаже и немарности, сада врло ретка код монаха. Меутим, баш у Христос
ублажава говореи: Блажени чисти срцем, ер е Бога видети (Мт.5,8). Пошто е такво, трезвоуме се
добиа по скупу цену. Уколико постоано пребива у човеку, оно за ега постае путово у прави и
богоугодни живот. Оно е и лествица за сагледавае. Оно нас учи како да управамо покретима
троделне душе (т. са три силе: словесном, раздражаном и желатеном) и како да крепко чувамо
осеаа. Оно у свом судеонику свакодневно умножава четири основне врлине (мудрост, храброст,
уздрживост и праведност).
2. Показууи колико е ова врлина непорочна, чиста, свеобухватна и делотворна, и учеи нас како треба
да е започнемо и обавамо, велики законодавац Мосие, или пре - Дух говори: Пази на себе да у срцу
твом не буде тана реч безакоа (Пон.Зак.15,9). Таном речи он назива мислено изображавае неке
грешне и небогоугодне ствари. То свети оци називау прилогом кои у срце убацуе аво. По еговом
поавивау у уму следе наше помисли и са им страсно разговарау.
3. Трезвоуме е пут ка свако врлини и свако заповести Божио. Оно се ош назива срдачним
безмолвием и есте исто што и чувае срца кое се држи савршено [слободно од маштаа.
4. Човек кои се роди слеп не види сунчеву светлост, док она кои не живи у трезвоуму не види
светлост изобилне благодати коа нисходи свише. Он се нее ослободити од грешних и Богу мрских дела,
речи и помисли. По свом исходу они нее слободно прои поред кнезова тартара.
5. Пажа е непрестано безмолвие срца у односу на све врсте помисли. Срце у ему свагда, непрекидно
и непрестано дише единим Христом Исусом, Сином Божиим и Богом, ега призива, са им се храбро
бори против неприатеа, и ему, кои има власт да отпушта грехе, исповеда своа сагрешеа. Таква
душа призиваем често обухвата Христа, единог Танозналца срдаца. Она се на сваки начин стара да
од уди сакрие своу сладост и сво унутраши подвиг како лукави неприате некако не би нашао
начина да у у унесе зло и уништи ено добро делае.
6. Трезвоуме е непоколебиво смештае и стаае помисли ума на вратима срца. Ту он лако примеуе
како му се прикрадау стране помисли, т. крадивци и чуе што говоре и што чине те убице. Он, такое,
разазнае каква изображеа изазивау демони, покушавауи да га увуку у маштае и да га преваре.
Уколико се будемо трудили на овом делу, стеи емо основано искуство у мислено борби.
7. Учесталост обазриве паже у уму човека кои се стара да загради извор равих помисли и дела
обично раа двоструки страх: са едне стране, од оставености Богом, а са друге - од васпитног
попуштеа споаших искушеа. Бог, наиме, понекад остава [човека] и шае неочекивана искушеа
ради исправаа живота, нарочито онима кои су окусили сладост покоа од тога добра (т. паже и
трезвоума) и постали немарни. Од те учесталости у нама се раа навика, а од е извесна природна
непрекидност трезвоума. Од ега се, опет, мало по мало, раа познае борбе, кое следи непрестана
Исусова молитва, и сладосна тишина ума без маштаа, те неко дивно стае кое произилази од
седиеа са Исусом.
8. Ум кои стои и призива Христа против неприатеа и кои му прибегава ради помои личи на животиу
коа е окружена мноштвом паса коима се храбро супротстава из свог скровишта. Издалека мислено
провидеи замке мислених неприатеа, он се непрестано моли Миротворцу Исусу и остае нераив.
9. Уколико умеш, и уколико ти е дано да изутра стаеш пред Господа, те не само да те Он гледа, него
да и ти гледаш (Пс.5,4), разумееш о чему говорим. А ако не разумеш држи се трезвоума, па еш
разумети.
60
10. Састав мора е мноштво воде. Састав, пак, и упориште трезвоума, бодрости и удубеног
безмолвиа душе, као и бездан дивних и неизрецивих сагледаваа и разумног смиреа исправности и
убави есте (едино) крае трезвоуме и непрестана, напорна молитва Исусу Христу, праена
уздасима али без помисли, униниа и тескобе.
11. Господ е рекао: Нее сваки кои ми говори: Господе, Господе, уи у Царство небеско; но кои твори
воу Оца мога кои е на небесима (Мт.7,21). А воа еговог Оца есте: Кои убите Господа, мрзите
зло (Пс.96,10). Дакле, при молитви Исусу Христу омрзимо зле помисли - и воа Божиа е бити
испуена.
12. Оваплотивши се, наш Владика и Бог е предложио изглед сваке врлине ради примера удском роду и
опозиваа древног пада, живописавши сав врлински живот сво у телу. Показууи едан од многих
добрих примера, Он е по крштеу отишао у пустиу и ступио у мислену борбу са аволом кои муе
приступио као простом човеку. Начином на кои га е победио, т. смиреем, постом, молитвом и
трезвоумем (коег се држао, премда, као Бог и Бог богова, за им ние имао потребу), Он е и нас,
непотребне слуге, научио како да се долично боримо против духова злобе.
13. Неу се олеити да ти неукрашеном и некиеном речу изложим, по мени, све начине трезвоума
кои, мало по мало, могу очистити ум од страсних мисли. ер, а не сматрам разумним да се у овом слову,
као иначе у повестима о споашим ратовима, корисна садржина сакрие киеним речима, особито
пошто се пише за просте уде. Реи у ти апостоловим речима: А ти, чедо Тимотее, пази на читае
(1.Тим.4,13).
14. И тако, едан начин трезвоума есте: будно пазити на маштае или прилог. ер, без маштаа
сатана не може да припрема помисли, нити да их представа уму да би га обмануо.
15. Други е: имати срце увек у дубоко тишини, безмолвно у односу на сваку помисао и у молитви.
16. И опет други е: непрестано у смирености призивати у помо Господа Исуса Христа.
17. И опет други е: у души имати непрестано сеае на смртни час.
18. Све ове делатности, убени, слично вратарима бране улаз равим помислима. О томе, пак, да
увек треба гледати на небо (занимауи ум сагледаваем небеских ствари), ни у шта не рачунауи
зему (и све земно), (што е, такое, едан од снажних начина трезвоума), а у, уз помо Бога кои дае
реч, детание поговорити на другом месту.
19. Уколико пресечемо узроке страсти (т. поводе кои их побууу), те се подухватимо духовних дела
само на кратко време, али нам бавее има не постане едино занимае за цео живот, опет емо се
лако вратити телесним страстима. И од тог (доброг подухвата) неемо имати никакве користи, осим што
е нам се ум само ош вема помрачити и што емо ош дубе потонути у вештаствено.
20. Она ко се подвизава у унутрашости, сваког момента треба да поседуе четири делаа: смирее,
крау пажу, противречее (помислима) и молитву. Смирее треба да има, будуи да се бори против
гордих демона, а ему е увек при срцу потребна помо Христова, кои ненавиди горде (Прич.3,34);
пажу, ер срце треба да му е слободно од сваке помисли, па чак и оне коа изгледа добра;
противречее (помислима), ер са гневом треба да се супротстави лукавоме чим оштрим умом препозна
како му прилази, као што е речено: И одговориу онима кои ме вреау. Зар се моа душа нее
повиновати Господу?(Пс.119,42; 62,1); молитву, ер после противречеа треба из дубине срца
неизрецивим уздасима да завапи Христу. Тада е сам подвижник видети како се обожаваним именом
Исусовим развеава неприате и егова маштариа, слично праху или диму пред ветром.
21. Она ко ние стекао молитву чисту од помисли, нема оруже за битку. То оруже е молитва коа
непрестано дествуе у наскривением месту душе. Призиваем Господа Исуса Христа она (невидиво)
бичуе и опауе неприатеа кои скривено напада.
22. Ти треба да оштрим и напрегнутим погледом ума гледаш унутра како би сазнао ко улази. Чим
распознаш о коме се ради, противречеем смрска главу змие и, истовремено, са уздисаем завапи
Христу. Тако еш искусити невидиву Божанску заштиту. Тада еш, такое, асно увидети исправност
срца (т. да ли исправно делуе, или - у чему се састои исправно дество срца).
23. Она кои стои пред огледалом и гледа у ега, стоеи са другима, види како изгледа егово лице као
и лица оних кои стое покра ега. Тако и она кои са свом пажом посматра свое срце у ему види
свое сопствено стае, као и мрачна лица мислених црнаца.
61
24. Сам од себе ум не може победити демонска маштаа. Нека се и не усууе на тако нешто било када!
ер, као лукави, наши неприатеи се претварау да су побеени, покушавауи да борца оборе са друге
стране - путем таштине. Меутим, при призивау Исусовог имена они нее издржати ни минут у
спремау замки против тебе.
25. Пази да не узмашташ много о себи (нити да измишаш свое начине борбе) као некад древни
Израи, иначе еш бити предан у руке мисленим неприатеима. ер, он е, пошто га е Бог свих био
избавио од Египана, измислио себи свог помоника - изливеног идола.
26. Под изливеним идолом треба разумети наш слаби разум. Све док против злих духова призива Исуса
Христа, он их лако одгони, а чим нерасудно почне да се узда у себе, пада и разбиа се, слично
такозваном брзокрилом. Ево шта исповеда она кои се узда у Господа: Господ е крепост моа и
заштитник мо: у ега се узда срце мое, и Он ми поможе. И ко е, осим Господа, устати за мене
насупрот злима? Или ко е стати за мене насупрот онима кои чине безакоа, т. на безброне
помисли? Она ко се узда у себе, а не у Бога, паше страшним падом.
27. Нека ти, убени, уколико хоеш долично да водиш борбу, као пример начина и облика срдачног
безмолвиа послужи мала животиа - паук. Он хвата и убиа мале мухе. И ти као и он (кои седи у своо
пауково мрежи), болеиво безмолву у своо души и не преста да убиаш вавилонске младенце, будуи
да е те за такво истребее Дух Свети преко Давида назвати блаженим.
28. Као што се Црвено море не може видети меу звездама на небеском своду, и као што човек кои ходи
по земи не може да не дише овим ваздухом, тако ни ми не можемо очистити свое срце од страсних
помисли и из ега изгнати мислене неприатее без честог призиваа имена Исуса Христа.
29. Уколико са смиреним умоваем, сеаем на смрт, самоукореваем, противречеем (помислима) и
призиваем Исуса Христа свагда будеш пребивао у своме срцу, свакодневно трезвоумно проходеи
мислени и уски, али и радосни и сладосни пут, доспееш до светих сагледаваа и Христос е те
просветити познаем дубоких тани, будуи да су у ему скривена сва блага премудрости и знаа
(Кол.2,3), и да у ему обитава сва пунота Божанства телесно (Кол.2,9). ер, у Христу Исусу еш
осетити да е у твоу душу сишао Дух Свети. Просветивши се име, ум човека откривеним лицем
одражава славу Господу (2-Кор.З, 18). ер, апостол говори да нико не може реи: Исус е Господ, осим
Духом Светим (1.Кор.12,3), кои онога кои га иште тано утвруе (у истини о ему).
30. Они кои воле поуку треба да знау да зли демони често утишавау духовну борбу и скривау е од нас,
знауи колико е она понекад корисна за нас, колико нас умудруе и колико узводи ка Богу. (При томе, они
имау намеру да, пошто заборавимо на опасност са ихове стране) и постанемо безбрижни, изненада
заробе наш ум (кроз маштаа), те да нас опет начине немарним и непаживим у срцу. ер, они имау
само едан ци и их заокупа само едан подвиг - да нашем срцу никако не дау да буде паживо,
будуи да знау какво богатство душа том будношу стиче. Стога ми (за време затиша) ваа нарочито
да се сеамо Господа нашег Исуса Христа и да се пружамо у духовна сагледаваа. Тада е борба опет
навалити на ум. едино, ми све треба да чннимо, да тако кажем, по савету самог Господа и са великим
смиреем.
31. Живеи у општежиу треба да се радо и са великом готовошу одричемо сваке свое вое пред
настоатеем и да, уз Божиу помо, будемо нека врста добровоних безвоника. При томе, на сваки
начин треба да се потрудимо да се не смууемо раздраживошу и да не допуштамо неразумне и
неприродне изливе гнева. У супротном емо у време борбе бити без смелости (т. лишени храбрости).
ер, наша воа се, уколикое сами добровоно не одсецамо, обично раздражуе против оних кои
покушавау да е одсеку принудно (т. без наше сагласности). Гнев кои се тада подиже, злобно лауи,
уништава познае борбе (т. умеа еног воеа) кое се са великим трудом стекло. Гнев е обично
рушилац. Ако се подигне против демонских помисли, гнев их разбиа и истребуе, а ако, пак, ускипти
против уди, истребуе наше добре помисли о има. На та начин, гнев е рушилац свих врста
помисли, било равих, било исправних. Он нам е дат од Бога као штит и као лук. И он остае то све док
се не уклони од свог назначеа. Уколико, пак, почне да делуе несагласно са своим назначеем, он
постае разоран. Имао сам прилике да видим како пас, кои се некада смело борио са вуцима, потом
растрже овце.
32. Од дрскости (т. од непаживе претеране смелости у општеу са другима) треба бежати као од
змиског отрова, и од поединачних разговора - као од змиа и порода отровница. ер, они врло брзо могу
довести до потпуног заборава на унутрашу борбу и душу свести доле са радосне висине коа се стиче
чистотом срца. Проклетства достоан заборав се, као вода огу, противи пажи. Он му се сваког часа
62
показуе као силан противник. Од заборава падамо у немарност, од немара у пренебрегавае (поредака
духовног живота), у униние и у неумесну похоту. Тако се опет враамо на оно старо, као пас на своу
бувотину (2.Пт.2,22). Клонимо се те врсте смелости као смртоносног отрова, а зао недуг заборава
лечимо строгим чуваем ума и непрестаним призиваем Господа нашег Исуса Христа. ер, без ега не
можемо чинити ништа (н.15,5).
33. Ние уобичаено, нити е могуе дружити се са змиом и носити е у недрима своим. Исто тако е
немогуе мазити свое тело, волети га и угаати му преко мере (и преко потребног), и уедно се старати о
небеско врлини. ер, змиа се по природи своо нее мои уздржати да не уеде онога ко у е пригрлио, и
тело се нее уздржати да покретима похотне сласти не оскрнави онога кои му угаа. Када погреши у
нечему, тело треба строго казнити као одбеглог роба, како би знало да над им постои господар (ум),
готов да га казни, како би знало да не иште опиае похотом као вином у крчми, и како би, као нона
слушкиа (плот), знало своу нетрулежну господарицу (душу). До саме смрти не веру своме телу.
Телесна жеа е, вели апостол, неприатпество Богу, пошто се не покорава закону Божием
(Рим.8,7). ер тело жели против духа (Гал.5,17). А кои су по телу не могу угодити Богу. А ви нисте по
телу него по Духу (Рим.8,8-9).
34. Дело благоразумности е да раздражану силу свагда подижемо на сукоб у унутрашо борби и на
самоукоревае; дело мудрости е да нашу словесну силу подстичемо на напрегнуто и непрекидно
трезвоуме; дело храбрости е да желатену силу управамо ка врлини и ка Богу; а дело
праведности е да управамо са пет чула и да их уздржавамо како не би оскврнила нашег унутрашег
човека, т. срце, ни споашег, т. тело.
35. Благоепие е егово на Израиу, т. на уму кои, колико е могуе, гледа красоту самога Бога, и
сила е егова на облацима, (Ис.67,35), т. на светлозрачним душама кое изутра упиру сво поглед у
Онога кои седи са десне стране Оца, и кои их чини милим и озарава као што сунце озарава чисте
облаке.
36. едан грешник квари много добра, вели Божанствено Писмо (Екл.9,18). И ум кои греши квари све оно
што е споменуто мало пре - небеско пие и храну.
37. Ми нисмо ачи од Сампсона, ни мудрии од Соломона, ни разумнии од блаженог Давида, нити волимо
Бога више од апостола Петра. Стога не треба да се уздамо у себе. ер, Свето Писмо каже да е она кои
се узда у себе пасти страшним падом.
38. Научимо се од Христа смиреноуму, од Давида смерности, од Петра плачу за падове, али немомо
очаавати као Сампсон, уда и премудри Соломон.
39. аво као лав ричуи ходи са своом воском и тражи кога да прождере (1.Пт.5,8). Стога код нас
никада не треба да престане срдачна пажа, трезвоуме, супротставае (помислима), молитва
Христу Исусу, Богу нашем. ер, боег помоника од Исуса нееш наи у целом свом животу. едино е
Он Господ и као Бог познае демонска лукавства, сплетке и обмане.
40. Нека се, дакле, душа смело узда у Христа и нека га призива. Неприатеа нека се уопште не бои,
будуи да не воуе сама, него са Страшним Царем Исусом Христом, Творцем свега што постои,
бестелесног и телесног, видивог и невидивог.
41. Што киша дуже пада, то више смекшава зему. Тако и често, без помисли призивано свето име
Христово све више смекшава зему срца нашег, пунеи га радошу и весеем.
42. Неискусни би требало да знау да смо телесни и да пузимо по земи и телом и умоваем, те да свое
неприатее, кои су бестелесни и невидиви, злонамерни и мудри на зло, брзи и лаки, искусни у борби
коу воде од Адама до сада, не можемо другачие победити осим кроз непрестано трезвоуме и
призивае Исуса Христа, нашег Бога и Творца. За неискусне е Исус Христова молитва бити побуда и
руководство за искуство и познае добра. За искусне, пак, набои наставник у добру есте делае,
испитивае делом и окушае добра.
43. Видеи некога да изводи извесне вештине, мало и невино дете показуе знатижеу и, по своо
незлобивости, иде за маионичарем. Тако се и душа наша, коу е благи Владика наш створио као просту
и благу, наслауе маштарским прилозима авола и прелешуе се има. Она им, злобним, трчи у сусрет
као што голубица трчи ка ономе кои постава замке за ене младунце, те свое помисли меша са
маштариама. Уколико се ради о лицу лепе жене или о нечем другом што заповести Христове потпуно
забрауу, она се довиа како да у дело спроведе оно што о е понудила лепота коа о е представена.
63
Дошавши, потом, до сагласности са помишу, она ве посредством тела приводи у дело безакое кое
о се представило у мисли, на своу осуду.
44. Таква е подмуклост лукавог и таквим стрелама он труе сваки плен. Стога, пре него што ум задобие
велико искуство у борби, ние безопасно пуштати да помисли улазе у наше срце, нарочито у почетку, док
душа ош саосеа са демонским прилозима, наслауе се има и радо иде за има. их треба одсецати
чим се примете и у моменту кад се поаве и приближе. Пошто се, дуго време проводеи у дивном делу,
научи подвизавау, ум е ве све распознавати и стеи навику у борби тако да е тачно препознавати
помисли, те е, као што говори пророк, бити у стау да лако лови мале лисице (Песм.2,15). Тада е он
ве искусно мои да их пусти да уу унутра, те да се, уз помо Христа, са им сукоби, да их изобличи и
избаци напое.
45. Као што едним истим каналом не могу да пролазе заедно ватра и вода, тако ни грех не може да уе
у срце, док претходно не покуца на врата срца маштариом лукавог прилога.
46. Напре се ава прилог, затим долази до спааа у коме се наше помисли мешау са помислима
лукавих демона, онда долази до слагаа у коме се обе врсте помисли слажу на зло и решавау како да га
изведу, и на крау долази до чулног дела или греха. Меутим, ако е ум трезвен, ако пази на себе, те ако
посредством противеа и призиваа Господа Исуса прогони прилог од самог еговог поавиваа,
ништа се од онога што обично следи за им нее десити. ер, као бестелесан, лукави душе може да
обмауе само преко маштаа и помисли. 0 прилозима пророк Давид говори: Изутра убиам све што е
грешно на земи (Пс.100,8), док о слагау велики Мосие говори: Немо се мешати са има
(Изл.23,32).
47. Ум са умом невидиво води борбу - демонски ум са нашим умом. Стога сваког минута из дубине
душе треба призивати Господа Исуса како би отерао демонски ум и како би нам, као Човекоубац,
даровао победу.
48. Нека ти као образац срдачног безмолвиа послужи она ко у рукама држи огледало и паживо гледа у
ега. Када будеш (почео да му подражаваш) увидееш како се мислено у твоме срцу изображава и
добро и зло.
49. Увек пази да уопште немаш никакву помисао у срцу, ни неприкладну, ни благовидну, како би лакше
разазнавао туинце, т. првородне египатске синове (прилоге).
50. Како е блага, приатна, светла, добра и ведра врлина трезвоума Христе Боже, коу ти управаш и
коу удски ум са великим смиреем бодро проходи! ер, она до мора и дубине сагледаваа
распростире свое гране, и до река сладосних Божанствених тани свое изданке (Пс.79,12). Она освежава
ум кога издавна опауе нечастивост сланости лукавих демонских помисли и бесног мудроваа тела, у
коме е смрт.
51. Трезвоуме е слично аковево лествици на чием врху седи Бог и по коо ходе анели. Оно из нас
истрже свако зло, одсеца многоговоривост, оговарае, клеветае и сав списак чулних страсти, не
желеи да се ни на кратко време лиши сопствене сладости.
52. Стога га, братио моа, свеусрдно проходимо. Чистом мишу у Христу Исусу се уздижуи у виеима,
држимо се и гледаа своих сагрешеа и раниег живота како бисмо, скрушавауи се и смиравауи се
сеаем на свое грехе, у своо мислено борби имали сталну помо Исуса Христа, Бога нашег. ер, чим
се услед гордости, таштине или самоуба лишимо Исусове помои, ми се уедно лишавамо и чистоте
срца путем кое Бог човеку омогуава богопознае, као што е обеано (Мт.5,8), будуи да е прво узрок
другог.
53. Ум кои се брине о свом скривеном делау и кои се непрестано упражава у чувау себе од оног
што га сусрее, поред других блага стиче и [особину] да егових пет телесних чула више нису помоници
грешних искушеа коа долазе споа. Пазеи стално на своу врлину, т. на трезвоуме и свагда желеи
да се наслауе добрим помислима, он не допушта да га поткрадау пет чула путем вештаствених и
суетних помисли кое преко их долазе. Знауи, пак, какве обмане преко их долазе, он их снажним
напором обуздава изнутра.
54. Пребива у пажи ума и нееш бити претоварен искушеима. Ако, пак, одступиш од е, трпи оно што
наие.
55. Као што е за оне кои су изгубили апетит и кои осеау одвратност према храни користан горки пелен,
64
тако е за злоудне уде корисно да се злопате.
56. Ако нееш да се злопатиш, немо чинити зло, будуи да прво неодступно иде за другим. Шта ко сее,
то е и пожети. Када добровоно сеуи зло и против свое вое жаемо (скорб), треба да се дивимо
Божием правосуу.
57. Ум заслепуу три страсти: среброубе, таштина и сластоубе.
58. Те три страсти су утицале да отупе знае и вера, васпитаници наше природе.
59. Кроз те три страсти у удима су се укоренили арост, гнев, борбе и убиства и читав низ других
страсти.
60. Она ко не зна истину, не може истински ни веровати, будуи да знае по природи претходи вери.
Оно што е речено у Писму, речено е не само да бисмо ми знали, него и да бисмо творили.
61. Отпочнимо са делаем. Постепено напредууи, ми емо наи да нада у Бога, тврда вера, унутаре
познае, избавее од искушеа, благодатни дарови, срдачно исповедае и обилне сузе вернима
долазе од молитве. И не само то, него и -трпее наилазеих невоа, и искрено праштае ближем, и
разумевае духовног закона, и наилазак Светога Духа, и примае духовних скривница и свега што е Бог
обеао верууима и у овоме и у будуем веку. едном речу, душа не може бити образ Божии без
благодати Божие и вере човека кои са дубоким смиреем и нерасеаном молитвом пребива у срцу.
62. Ми смо из искуства примили велико благо, т. да непрестано призивамо Господа Исуса против
мислених неприатеа како бисмо очистили срце. И погледа како е оно што ти говорим из опита
сагласно са сведочанством Писма. Приправи се, говори оно, Израиу, да призиваш Господа Бога свога
(Амос 4,12). И апостол такое вели: Молите се без престанка (1.Сол.5,17). И Господ нас упозорава: Без
мене не можете чинити ништа... Ко остае у мени и а у ему, та доноси многи плод... Ко у мени не
остане, избацие се напое као лоза, и осушие се (н.15,5-6). Молитва е велико благо кое у себи
садржи сва блага, будуи да чисти срце у коме верууи виде Бога.
63. Ризница смиреноума е нешто врло високо и Богу угодно, те има снагу да истребуе свако зло и
све што Бог не воли. Стога се оно врло тешко стиче. У многим удима еш наи поединачна дела
многих врлина, док е благоухае смиреа тешко сусрести. Да би се стекла та ризница, потребан е
велики труд и усие. Писмо авола назива нечистим стога што е од самог почетка одбацио благу
ризницу смиреноума и заволео гордост. Само због тога се он свагде у Писму назива нечистим духом.
ер, какву би телесну нечистоту могло учинити потпуно невештаствено, бестелесно и безудно бие да би
се назвало нечистим? асно е да е само због гордости назван нечистим, и да е од чистог и светлог
анела постао прав. Нечист е пред Богом свако ко се надима (Прич.16,5). По Писму први грех есте
гордост (Сир.10,15). Фараон е као горд говорио: Не знам твога Бога и неу пустити Израиа
(Изл.5,2).
64. Многа дества ума могу нам помои да стекнемо благи дар 'смиреноума, само ако нисмо немарни за
свое спасее: сеае на грехе речу, делом и мишу, те мислено разматрае. И непрекидно
размишае о врлинама других располаже ка истинском смиреу. Видеи на та начин своу беду и
колико далеко стои од других, човек природно почие да себе сматра земом и пепелом, чак не
човеком него неким псом, будуи да у свему заостае за свим разумним тварима и будуи да е оскуднии
и убогии од свих.
65. Уста Христова, стуб Цркве, велики отац наш Василие говори: "Велика помо у избегавау греха и
удаавау од свакодневног падаа у исти грех представа вечере самоподвргавае суду савести
коим се утвруе у чему се сагрешило, и у чему се правилно поступило. Тако е поступао ов у односу на
себе и на своу децу". То свакодневно разгледавае осветуе оно што се у нама дешава сваког часа.
66. Неко други од оних кои су мудри у Божанственим стварима е говорио: "Зачетак плода е цвет, а
почетак делатног живота есте уздржае". Држимо се, дакле, уздржаа и то са мером, како уче оци.
Читав дванаесточасовни дан проходимо у чувау ума, Чинеи тако и принуавауи себе ми емо, уз
Божиу помо, у себи угасити и смаити зло. ер, принуаваем себе стиче се врлински живот за кои се
добиа Царство небеско.
67. Бестраше и смирее воде познау. Без их нико нее видети Господа.
68. Она ко непрестано пребива у своо унутрашости одржава целомудреност, и при томе сагледава,
богословствуе и моли се. То е оно о чему апостол говори: По духу ходите, и похоту телесну неете
65
чинити (Гал.5,16).
69. Она ко не уме да иде духовним путем нее се постарати о страсним помислима (т. нее их гонити од
себе), ве е непрестано бити заузет само телом. Он угаа трбуху, пада у распуство, тугуе, гневи се,
злопамти и кроз све то помрачуе ум, или се пак, упушта у прекомерне подвиге и растроава срце.
70. Она ко се одрекао од светског, т. од жене, имаа и осталог, само е споашег човека начинио
монахом, а не и унутрашег. Она, пак, ко се одрекао страсних помисли о свему томе начинио е монахом
и унутрашег човека, т. ум. И то е истински монах. Споашег човека е лако начинити монахом, али е
велики труд начинити монахом унутрашег човека.
71. Ко е та кои се у овоме роду потпуно ослободио од страсних мисли и кои се удостоио непрестане,
чисте и невештаствене молитве (што и есте одлична црта унутрашег човека).
72. Многе се страсти криу у нашим душама. Оне се, меутим, поавуу тек кад се пред очима покаже
ихов узрок.
73. Немо се занимати само телесним обучаваем. Напротив, определивши за тело подвиг по снази, сав
ум обрати на унутрашост: ер телесно вежбае за мало е корисно, а побожност е корисна у свему
(1.Тим.4,8).
74. При мировау страсти (до кога е дошло или уклааем ихових узрока, или услед лукавог
одступаа демона) раа се гордост.
75. Смирее и злопаее (подвижничка телесна лишаваа) човека ослобаау од сваког греха.
Смирее одсеца душевне, а злопаее телесне страсти. Стога Господ говори: Блажени чисти срцем,
ер е Бога видети (Мт.5,8). Они е видети и ега самог и блага коа се у ему налазе уколико
убаву и уздржаем очисте себе. И они е видети утолико више, уколико више буду очистили себе.
76. Осматрачница узрока сваке врлине есте чувае ума, као што е некада Давидов стражар означавао
обрезае срца (2.Цар.18,24).
77. Кад чулима гледамо штетно, повреуемо се. Исто бива и са умом.
78. Цела бика се суши кад о се повреди езгро. Исто схвати и о удском срцу. Стога треба стално да
пазимо, будуи да грабивци не спавау.
79. Желеи да покаже да е свака заповест обавезна и да е усиновее дар кои е удима обезбедио
своом крву, Господ говори: Кад извршите све што вам е заповеено, говорите: Ми смо непотребне
слуге, ер смо учинили што смо били дужни учинити (Лк.17,10). Стога Царство небеско ние награда за
дела, него милостиви дар Владике, припремен верним слугама. Слуга не иште слободу као награду:
добивши е, он благодари као дужник, а не добивши е, он е очекуе као милост.
80. Христос е, по Писму, умро за наше грехе и слугама кои му верно служе дае слободу, будуи да
вели: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим у те поставити; уи у радост
господара свога (Мт.25,21). Меутим, верни слуга ние она кои само зна (своу дужност), него она кои
послушношу показуе верност Христу кои е дао заповест. Она ко поштуе свога господара извршуе оно
што муе заповеено. Кад погреши у нечему или кад не послуша он као казну подноси оно што се са им
дешава. Будуи знатижеан, буди и трудоубив (разуме се - у извршавау заповести): ер, голо знае
надима човека.
81. Неочекивана искушеа нас по промислу уче да будемо трудоубиви.
82. Као што звезди приличи светлост, тако благочастивом и богобоаживом човеку приличи сиромаштво
и смирее. ер, Христови ученици треба да се распознау и одликуу баш смиреним умоваем и
униженим изгледом. О томе свагде узвикуу [сва] четири еванеа. Она ко не живи смирено лишава се
удела са Оним кои е смирио себе до Крста и смрти и кои е делатни законодавац Божанствених
заповести. кое су обавезне за нас (и кое е делом и животом изобразио у еванеима).
83. Кои сте жедни, ходите на воду, вели пророк (Ис.55,1). Кои сте год жедни Бога, ходите у чистоти ума
и срца. Уосталом, она кои оме усходи високо треба поглед да обраа и на зему свое ништавности?
Нико ние виши од смиреног. Као што е онде где нема светлости све тамно и мрачно, тако су и сви наши
мариви трудови по Богу узалудни и бесплодни уколико немамо смиреноума.
84. Главно е у свему што си чуо: Бога се бо, и заповести егове држи (Екл.12,13), и мислено и
66
телесно. Ако се мислено будеш приморавао да их сачуваш, ретко еш имати потребе да се чулно ради
их потрудиш. Давид вели: Усхтех чинити воу твоу, Боже мо и закон е тво мени у утроби
(Пс.39,9). Човек кои не врши воу Божиу и закон егов у своо утроби, т. у срцу, ни споа га нее
мои лако испуавати. Она кои ние трезвоуман и кои е равнодушан као да говори Богу: Неу да видим
путеве твое (ов 21,14). Он то, наравно, чини због лишености Божанственог просвееа. За онога, пак,
ко е причестан том просвееу закон Божии ние само убеее у срцу, ве и снага да живи по Божием.
85. Чулна со дае укус хлебу и свако храни и месо дуго чува од квареа. Исто то важи и за умно чувае
мислене сладости и чудесног делаа у срцу. ер, и оно на Божанствени начин заслауе и унутарег и
споашег човека, прогони смрад равих помисли и омогууе да останемо постоани у добру.
86. Од прилога долази мноштво помисли, а од их - раво чулно дело. Она ко са Исусом одмах гаси
прво, избегава и остало. Он е се обогатити сладосним Божанственим виеем коим е Бога видети као
свудаприсутног. Он е пред им поставити огледало ума и просвеивати се име, као што се
просвеуе чисто стакло поставено пред чулно сунце. Достигавши последу границу своих жеа, ум
е назад починути од сваког другог сагледаваа.
87. Свака помисао у срце улази преко уображаваа нечег чулног (а чулно смета умном). Стога
Божанствена светлост почие да обасава ум кои се испразнио од свега и постао савршено безвидан
(избегавауи сваки изглед и образ). ер, та светлост се ава тек у чистом уму, т. под условом да
осиромаши од свих помисли.
88. Уколико више будеш пазио на сво ум, утолико е твоа молитва Исусу бити чезнутивиа. И опет:
уколико више будеш занемаривао сво ум, утолико еш се више удаити од Исуса. И као што прво
дубоко просвеуе ваздух ума, тако га друго, т. удаавае од трезвоума и сладосног призиваа
Исуса, обично потпуно помрачуе. Сасвим е природно да буде као што смо рекли - и друкчие не бива. То
еш сазнати из искуства, када пробаш на делу. ер, врлина се (а особито такво светлоносно сладосно
делае) обично изучава едино опитом.
89. Непрестано призивае Исуса, праено топлом чежом пуном сладости и радости чини да се ваздух
срца, услед крае паже, испуава утешном тишином. Узрочник, пак, пуног очишеа срца есте Исус
Христос, Син Божии и Бог, кои е Виновник и Творац свега доброг. ер, Он сам каже: а сам Бог кои
гради мир (Ис.45,7).
90. Душа коо е учиено добро и коу услауе Исус, са неком радошу и убаву Доброчинитеу
узвраа исповедае. Она благодари и са весеем призива Онога кои е умирио. Она изнутра мислено
види како Он расеава маштарие злих духова.
91. Давид вели: И погледа умно око мое на мислене неприатее мое, и о лукавим кои устау на мене
слушау уши мое (Пс.12-13). И видех уздаре грешницима од Бога кое се преко мене оствариваше
(Пс.90,8).
92. Када у срцу нема никаквих маштаа, ум е у свом природном стау. Тада е он готов да се пружи на
свако сладосно, духовно и богоубиво сагледавае.
93. На та начин, као што сам рекао, трезвоуме н Исусова молитва се узаамно употпууу: крае
трезвоуме улази у састав непрестане молитве, а молитва, опет, у састав краег трезвоума и паже.
94. И за тело и за душу добар васпитач есте непрестано сеае на смрт. Осим тога, [корисно е] да се
смрт, пошто се мимоие све постоее (измеу садашег тренутка и смртног часа), стално држи пред
очима, те сам одар на коме емо лежати кад се будемо растаали са телом.
95. Ко не жели да буде раен, братио, не сме да се предае сну. едно од двога е неизбежно: или пасти
и погинути (обнаживши се од врлине), или свагда стаати (на стражи) са наоружаним умом, будуи да и
неприате стално стои спреман са своом воском.
96. Од сталног сеаа и призиваа Господа нашег, Исуса Христа у нашем уму се раа неко
Божанствено стае, наравно, уколико не занемаримо сталну умну молитву, ему упуену, непрекидно
трезвоуме кое обухвата записничко и стражарско дело (т. пропуштае своих и терае туих), и
уколико као едино истинско дело (кое вршимо на увек исти начин) будемо имали само призивае Исуса
Христа, Господа нашега. Са горуим срцем ми треба да вапиемо к ему, не би ли нас удостоио да се
причестимо еговим светим именом. ер, стално понавае е мака навике, било да се ради о врлини
или о пороку. Навика, потом, ве постае као друга природа. Дошавши у такво стае, ум ве сам тражи
67
неприатее свое, као што ловачки пас тражи зеца у шуми. Разлика е само у томе што пас тражи да
поеде, а ум да би поразио и протерао.
97. Према томе, сваки пут кад у нама почну да се рое лукаве помисли, латимо се призиваа Господа
нашег Исуса Христа. И одмах емо увидети како е оне почети да се расеавау као дим, као што нас е
научио опит. Када после тога ум остане сам (без помисли кое га смууу) опет се латимо непрестане
паже и призиваа. Тако поступамо увек када нас спопадне такво искушее.
98. Немогуе е да неко ступи у рат са нагим телом, или да у оделу преплива велико море или да живи
без дисаа. Тако се ни без смиреа и непрестане молитве Христу не можемо научити мислено и
скривено борби, нити е искусно пратити и пресецати.
99. Искусни у делима, велики Давид каже Господу: Силу моу у теби у сачувати (Пс.58,10). Исто тако
очувае у нама силе срдачног и мисленог безмолвиа, од кога се раау све врлине, зависи од садества
Господег, кои нам е дао заповести и кои, уколико га непрестано призивамо, од нас одгони подмуклу
заборавност коа више од свега другог, као вода ога, потире безмолвие срца. Стога се, монаше, немо
предавати сну немара, на своу смрт, ве именом Исусовим удара неприатеа. То наслае име нека се,
као што е рекао едан мудрац, залепи за твое дисае, па еш познати корист од безмолвиа.
100. Када се ми недостони удостоимо да се са страхом и трепетом причестимо Божанским и пречистим
Танама Христа, Бога и Цара нашега, треба да покажемо велико старае за трезвоуме, чувае ума и
строгу пажу како би Божанствени ога, т. Тело и Крв Господа нашега Исуса Христа, истребио наше
грехове и све што е нечисто, било мало или велико. ер, улазеи у нас, Он одмах из срца прогони лукаве
духове злобе и отпушта нам преаше грехе. Наш ум тада постае слободан од узнемиравауе
нападности лукавих помисли. Уколико после тога, стоеи на вратима срца, будемо мариво чували сво
ум, Божанствено Тело е, када га се поново будемо удостоили, све више и више просвеивати наш ум,
чинеи га саним попут звезде.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ИСИХИЕ
ДУШЕКОРИСНЕ И СПАСОНОСНЕ СТОТИНЕ ПРЕПОДОБНОГ ИСИХИА,
ПРЕЗВИТЕРА ЕРУСАЛИМСКОГ ТЕОДУЛУ, О ТРЕЗВОУМУ И МОЛИТВИ
СТОТИНА ДРУГА
1. Као што вода гаси ватру, тако заборав обично гаси чувае ума. Меутим, непрестана Исусова молитва
са неослабним трезвоумем га назад изгони из срца. Молитва има потребу за трезвоумем, као што
свеица има потребу за светлошу свее.
2. Треба свеусрдно да се старамо око чуваа онога што е драгоцено. А за нас е истински надрагоцение
управо оно што нас чува од свакога зла, како чулног тако и мисленог. То управо представа чувае ума
са призиваем Исуса Христа, т. свагдаше гледае у дубину срца и непрестано безмолвие мислима,
чак и у односу на помисли кое изгледау да долазе са "десне" стране, и старае да будемо слободни од
сваке помисли, да се испод изгледа добрих не би прикрили лопови. И премда се напрежемо, са
трпеем пребивауи у срцу, утеха е веома близу нас.
3. Срце кое се непрестано чува и коме не дозвоавау да прима изгледе, образе и маштарие тамних и
лукавих духова обично из себе раа светле мисли. ер, као што уга раа пламен, тако и Бог, кои од
светог крштеа обитава у нашем срцу, запауе нашу мисаону мо за сагледавае, као пламен воштану
свеу, уколико нае да е ваздух нашег срца чист од ветрова злобе и заштиен стражом ума.
4. Име Исуса Христа треба увек да се налази у просторима нашега срца, као што се муа крее у
ваздушном пространству пре кише. То е добро познато онима кои имау духовно искуство у унутаро
борби. Ту унутрашу борбу треба водити следеим поретком: прво дело есте пажа; затим, пошто
опазимо долазак неприатеске помисли, треба да са гневом из срца на у бацимо речи клетве; трее
дело е да се молимо против е, обраауи срце призивау Исуса Христа, како би се у трен ока
распршио демонски привид, и како ум не би кренуо за маштариом, као дете преварено искусним
шарлатаном.
68
5. Принудимо се да, слично Давиду, узвикуемо: Господе, Исусе Христе! Нека и грло наше изнемогне.
Умне, пак, очи не треба да престану да се устремуу горе у нади на Господа Бога нашега (Пс.68,4).
Сеа се увек приче о неправедном судии коу нам е за поуку испричао Господ, т. да треба увек да се
молимо и да нам не дотужи. Тако емо стеи и корист и одмазду.
6. Ние могуе да лице човека кои стои на сунцу не буде осветено. Исто тако е немогуе да се не
просвети она ко свагда прониче у ваздух срца.
7. У овом животу се не може живети без хране и пиа. Исто тако ни душа не може да постигне ништа
духовно и Богу угодно, или да се избави од мисленог греха без чуваа ума и чистоте срца (што се и
назива трезвоумем), па чак и ако се страхом од мука принудно уздржава од греха на делу.
8. Уосталом. и они кои се принуаваем уздржавау од греха на делу блажени су пред Богом, анелима
и удима. ер, подвижници задобиау Царство небеско (Мт.11,12).
9. Ево дивног плода за ум од безмолвиа: сви греси кои напре на ум наилазе само у виду помисли
(постауи груби чулни греси уколико их срце прихвати), деством и заступништвом Господа нашега Исуса
Христа, у нашем унутрашем човеку бивау одсечени мисленом врлином трезвоума, коа им не
дозвоава да уу унутра и да се испое у равим делима.
10. Образ споаших, чулно-телесних подвига есте Стари Завет. док е Свето еванее, т. Нови
Завет образ паже и чистоте срца. Стари Завет ние доводио до савршенства, и ние задовоавао и
испуавао унутрашег човека у делу угааа Богу (ер Закон ништа ние довео до савршенства, -
говори апостол, ев.7,19), него е само донекле зауставао грубе грехе (ер, одсецати од срца раве
помисли и жее ради очуваа срдачне чистоте, што е еванелска заповест, есте нешто више од, на
пример, забране да се избие око или зуб ближем). Исто схвати и о телесно праведности и о телесним
подвизима, т. о посту, уздржау, спавау на голо земи, стаау, бдеу и осталом. Све то се обично
предузима ради тела, т. да се страсни део тела умири у односу на греховне покрете. Наравно, и све то е
добро, као што се и о Старом Завету каже (т. да е Закон добар), будуи да се и тим путем обучава наш
споаши човек и чува од страсних дела. Меутим, ти подвизи нас не чувау од мислених грехова. Они
нас не могу избавити од зависти, гнева и осталога.
11. Чистота срца, т. чувае ума, чии образ есте Нови Завет, уколико се само остваруе на прави начин,
одсеца и искореуе све страсти и усеава радост, наду, сеае на смрт, истинску смиреност, безмерну
убав према Богу и удима и Божанствено рачение срца.
12. Она ко хода по земи не може да не расеца ваздух. Тако ни удско срце не може избеи непрестану
борбу са демонима, или ихово скривено дество, па ма како строге телесне подвиге да проходи.
13. Ако желиш да у Господу будеш монах не само по споашости, него у стварности, т. благ, кротак,
милостив и увек са Богом седиен, свим силама се постара да проходиш врлину паже коа се састои у
чувау ума и у успоставау сладосног срдачног безмолвиа, те блаженог стаа душе кое е слободно
од маштаа. То е дело кое се не налази код многих.
14. Врлина паже се назива духовним мудроубем. Ти е проходи са великим трезвоумем и топлим
усрем, са молитвом Исусовом, са смиреем и непрекидношу, са утаем чулних и мислених уста, са
уздржаваем у елу и пиу и са удааваем од свега грешнога. Проходи е искусно и са расуиваем,
идуи по мисленом путу, и она е ти уз помо Божиу, открити оно што ниси очекивао. Она е ти пружити
знае, просветити те, умудрити, и научити ономе што рание, док си ходио по тами страсти и мрачних
дела, и будуи погружен у бездан заборава и сметености помисли, ниси ни у ум могао примити.
15. Као што долине обилно раау пшеницу, тако Исусова молитва обилно оплоуе срце твое сваким
добром. Бое речено, то ти даруе сам Господ наш Исус Христос, без кога не можемо ништа чинити
(н.15,5). Она е ти прво изгледати као лествица, затим као кига за читае, и назад, кад будеш
узнапредовао, као небески град ерусалим. И заиста еш умом угледати Христа Израиевог, Цара сила,
заедно са едносушним еговим Оцем и Духом Светим, коме се клаамо.
16. Демони нас увек наводе на грех лаживим маштаем. Тако су маштаем о богатству и користи
завели нечастивог уду да изда Господа и Бога свих. Лаживим маштаима о телесном изобиу (кое е
само по себи ништавно), о части, богатству, слави, увукли су га они у богоубиство, а потом га вргли у
самоубиство вешаем, припремивши му вечну смрт. Тако му се десило све савршено супротно од онога
што су му лукави у маштау или прилогу представали.
69
17. Тако нас лаживим маштаима и пустим обеаима неприатеи нашег спасеа увауу у пад. И
сам сатана е на исти начин, маштауи о еднакости са Богом, спао са небеских висина. Тако е касние
он и Адама удаио од Бога подметнувши му маштае о неком Божанском достоанству (свезнау). Тако
лаживи и лукави неприате обично вара и све друге кои греше.
18. Када се, поставши немарни услед заборавности, на дуже време одвоимо од паже и Исусове
молитве, наше срце се пуни горчином од отрова равих помисли. Меутим, када из убави према
Божанственом са крепком усрдношу приежно почнемо да се у нашо мислено делаоници (у мислено
радионици у срцу) бавимо има (т. пажом и молитвом), оно се опет поново пуни сладошу,
обрадовано у чулима неком Божанственом радошу. Тада ми полажемо тврду намеру да свагда ходимо у
срдачном безмолвиу и то управо ради приатне сладости и утехе коу од ега осеамо.
19. Наука над наукама и вештина над вештинама есте умее да се управа злотворним помислима.
Набое средство против их есте - уз Божиу помо пазити на поаву иховог прилога и своу мисао
чувати чистом, као што чувамо телесно око. име самим, заправо, оштро посматрамо све што би га
могло случано повредити и на сваки начин се старамо да не допустимо да му се приближи чак ни
трунчнца.
20. Као што снег нее породити пламен. ни вода ога, ни тре смокву, тако се ни срце ни едног човека
не може ослободити демонских помисли, речи и дела уколико не очисти своу унутрашост, уколико не
спои трезвоуме са Исусовом молитвом, уколико не стекне смирее и душевно безмолвие и уколико не
буде са свом усрдношу стремило напред. Душа коа не пази на себе неизбежно постае бесплодна за
добре и савршене помисли, слично бесплодно мули. У о нема поимаа духовне мудрости. И заиста,
призивае Исусовог имена и потирае страсних помисли есте сладосно дело кое доноси душевни мир.
21. Сагласивши се у злу, душа и тело заедно зидау град таштине и стуб гордости и насеавау га
нечистим мислима. Меутим, Господ страхом од геене разбиа ихову сагласност и раздеуе их,
подстичуи госпоу душу да мисли и говори супротно телу (робу). Од тог страха и происходи деоба меу
има: ер е телесно мудровае неприатество Богу, пошто се не покорава закону Божием
(Рим.8,7).
22. Ми свакога часа треба да одмеравамо своа свакодневна дела, док сваке вечери треба да
олакшавамо ихово бреме покааем по своим силама, уколико желимо да, са Христовом помои,
победимо зло у себи. Исто тако треба да посматрамо да ли сва своа чулна и видива дела вршимо по
Богу, пред еговим лицем и едино ради ега, како због неразумности не бисмо били покрадени неким
лошим осеаима.
23. Уколико, уз помо Божиу, сваког дана стекнемо понешто трезвоумем, не следи да неразумно смемо
да ступамо у односе са другима, с обзиром да можемо претрпети штету од саблаживих разговора.
Напротив, пре треба презрети све суетне красоте и добробити ради те предивне и преслатке врлине
(трезвоума).
24. Трима силама душе ми треба да даемо правилно кретае, саобразно са иховом природом и са
намером Бога кои их е створио. Наиме, раздражану силу треба да подижемо против нашег споашег
човека и против змие-сатане. Речено е: Гневеи се не грешите (Пс.4,5). То значи гневити се на грех, т.
на саме себе и на авола, како не бисмо грешили против Бога. Желатену силу, пак, треба усмеравати
ка Богу и врлини. Мислену, пак, силу треба да поставимо за господарицу над обе друге како би их са
мудрошу и благоразумношу усмеравала, уразумивала, кажавала и руководила, као што цар влада
над потчиенима. И тада е разум по Богу, кои постои у нама, управати има (т. када буде има
управао, а не када им се буде потчиавао). Премда страсти и устау на разум, немомо престати да
нареуемо, како би разум ипак управао има. ер, брат Господи говори: Ако неко у речи не греши,
та е савршен човек. моан е зауздати и све тело (ак.3,2). Истину говореи, свако безакое и грех се
врши са те три силе, и свака врлина и правда се има остваруе.
25. Ум се помрачуе и постае бесплодан када монах почне са неким да разговара о светским стварима,
или када мислено сам са собом поразговара о има, или када му се тело заедно са умом занесе нечим
чулним, или када се уопште преда суети. У свим тим случаевима он одмах губи топлину, скрушеност и
смелост пред Богом и познае (т. заборава на Бога и на егов поредак). Стога, уколико више пазимо
умом, утолико се више просвеуемо, и уколико мае пазимо, утолико се помрачуемо.
26. Она ко свакодневно стреми ка миру и безмолвиу ума и ко га усрдно иште, лако презире све чулно,
како се не би узалудно трудио. Уколико, пак, он неким лажним мудроваем обмане своу савест (а
70
уопште ние тешко бити обузет нечим чулним), уснуе горком смру заборава, против кое се молио
божанствени Давид (Просвети очи мое да не заспим на смрт - Пс.12,4). А апостол говори: ер, кои зна
добро чинити и не чини, грех му е (]ак.4,17).
27. Из немарности се ум поново враа у ему своствено стае и трезвоуме уколико се, чим примети
охлаее, одмах разгори ревношу и уколико са топлим усрем опет васпостави свое обично делае
(т. трезвоуме и молитву).
28. Млински магарац не може да изае из круга у коме е везан. Ни ум се не може издии високо у
савршено врлини (т. у трезвоуму кое води ка савршенству) уколико не доведе у ред своу
унутрашост (зауставивши лутае помисли). ер, такав е увек слеп унутарим очима, немауи
могуности да види врлину и светлозарног Исуса.
29. Добар и ак ко весело скаче када прими ахача. И ум се весели светлости Господо када изутра
стане пред ега (Пс.5,4), слободан од свих мисли. Сам себе разгоревауи, он е пои из силе делатног
мудроуба ума у дивну силу сагледаваа и неизрецивих тани и врлина. Када, пак, назад у срце свое
прими дубину узвишених Божанствених мисли, ему е се авити Бог богова (Пс.83,8) по мери егове
приемчивости. Дирнут тиме, ум са убаву слави Бога кога види и кои га види и кои ради тога спасава
онога кои тако према ему устремава сво умни поглед.
30. Разумно одржавано срдачно безмолвие е угледати високу дубину, а уво ума кои безмолствуе е
чути дивне [ствари].
31. Кренувши на далек, непроходан и тежак пут, путник постава ознаке кое му служе као путокази кои
е му помои да не залута на повратку и да се лако врати у свое место. Тако и човек кои ходи путем
трезвоума нека (у своству путоказа) постави речи (кое е чуо од отаца), чувауи се истог (т. да не
залута или да се не упути назад).
32. За путника повратак на место одакле е пошао представа радост, док за трезвоумника повратак
назад есте погибао разумне душе и знак одступаа од богоугодних дела, речи и помисли. У време
смртоносног душевног сна ему е се авати помисли кое е га, слично бодилу, будити (из
обамрлости), напомиуи му о дубини помрачености и раслабености у коу е упао услед свог нехата.
33. Уколико упаднемо у невоу, очаае и безнадежност (у краи безизлаз из кога е немогуе извуи
се) треба да чинимо оно што е чинио Давид, т. да изливамо срце свое и моее свое пред Богом, и да
невоу своу пред им казуемо (Пс. 141,3). ер, ми се исповедамо Богу кои може премудро да уреди
све што се тиче нас, да невоу нашу учини лаком (подношивом и пролазном), те да нас избави од
погубне и рушилачке туге.
34. Гнев на уде кои се не покрее по природи, туга коа ние по Богу и униние су подеднако штетни за
добре и разумне помисли. Меутим, Господ у нас усеава радост, пошто их изагна ради нашег
исиоведаа.
35. Помисли кое нам се против наше вое натурау и стое у срцу обично одстрауе Исусова молитва
са трезвоумем из дубине срдачних мисли.
36. Олакшае и радост у скорби од мноштва бесловесних помисли ми емо наи уколико се искрено и
беспристрасно укоримо, или уколико све саопштимо Господу као човеку (кои е пред нама). Свакако емо
на та два начина наи успокоее од свега (што нас смууе).
37. Оци законоположника Мосиа сматрау образом ума кои Бога види у купини, чие се лице прослава
и кога Бог богова постава за бога фараону. Он затим казнама поражуе Египат, из ега изводи Израи
и дае Закон. Све то, схваено преносно, изображава дества и преимуства ума.
38. Образ, пак, споашег човека есте Аарон, брат законодавца. Са гневом га окривууи, и ми му, као
Мосие по еговом сагрешеу, приговоримо: "Чиме ти е учинио неправду Израи (ум кои гледа Бога)
те си пожурио да га учиниш одступником од Господа Бога Живог Сведржитеа (своим помислима га
одвукавши од сагледаваа Бога у трезвоуму - Изл.32,21)".
39. Измеу многих других добрих примера Господ е, приступауи да васкрсне Лазара из мртвих (тиме
што е запретио духу), показао да строгом претом треба да обуздавамо душу када се она женолико
предае раслабууо чулности и, уопште, када покушава да установи женску нарав. ер, едино оно, т.
самоукоревае, може душу избавити од самоугааа, таштине и гордости.
71
40. Као што се без велике лае не може препловити морска пучина, тако се без призиваа Господа
Исуса не може одагнати прилог лукаве помисли.
41. Супротставае обично заустава надирае помисли, док их призивае имена Господа Исуса
Христа изгони из срца. Чим се у души образуе прилог представом неког чулног предмета (човека кои нас
е увредио, женске красоте, сребра и злата) или када све едно за другим похрли у наше мисли, асно е
да су наше срце до маштаа довели духови злопамеа, блуда и среброуба. Уколико е опитан,
искусан и навикнут да се чува од напада и да асно, као дау, види варива маштаа и прелест лукавих,
наш ум е одмах отпором, супротставаем и Исус Христовом молитвом лако да угаси распаене
стреле авола. Он нее дозволити да наше помисли крену за страсним маштаем. да се слажу са
призраком прилога, да приатески са им разговарау, да се упуштау у причивост, нити да се слажу
са им. У супротном би за свим тим са неком неопходношу, као но за даном, следила рава дела.
42. Уколико е, пак, неискусан у делу бодрог трезвоума, наш ум се одмах пристрасно поводи за
прилогом кои му се представа, ма какав био, и почие са им да разговара, примауи неприлична
питаа и пружауи сличне одговоре. Тада се наше помисли мешау са демонским маштаима, коа се
због тога ош вема плоде и умножавау како би превареном и уловеном уму изгледала ош дража,
лепша и привлачниа. Наш ум тада трпи нешто слично агацима кои псу, кои им се приближи на
поани где пасу, прилазе као маци: од тог приближаваа они нее имати никакве користи, осим што е
од ега позамити нечистоту и смрад. На исти начин и наше помисли у уму из неопитности трче у сусрет
свим демонским маштаима, те се, као што рекох, мешау са има. Тада они као да се (меусобно)
саветуу шта би требало урадити да би се посредством тела спровело у дело оно што се под деством
демонске прелести учинило тако лепим и слатким. Тако на крау настау унутраши падови у души.
После тога се, ве као по неко неопходности, и споа износи оно што е сазрело у унутрашости срца.
43. Наш е ум нешто лако покретиво и незлобиво. Он се лако предае маштаима и лако пада у грешне
помисли, уколико у себи нема помисао коа би га као неки цар над страстима, непрестано задржавала и
обуздавала.
44. Сагледавае и познае обично постау путеводитеи и виновници строгог живота због тога што срце
кое су подигли горе, почие да презире земаска задовоства и сваку чулну животну сласт као нешто
ништавно.
45. И обрнуто, паживи живот у Исусу Христу постае отац сагледаваа и познаа и родите
Божанствених усхоеа и мудрих помисли када се седини са супругом - смиреем, као што каже
Божанствени пророк Исаиа: Они кои живе у Господу добиау нову снагу, и окрилатие као орлови
(Ис.40,31).
46. удима се чини да е ако строго и тешко безмолствовати душом од сваке помисли. Заиста е то
тешко и напорно. ер, закучавати и задржавати бестелесно у телесном дому е до боли тешко не само
онима кои нису посвеени у тане духовне борбе, ве и онима кои су се искусили у унутрашо
невештаствено борби. Меутим, она ко непрестаном молитвом у грудима држи Господа Исуса, по
пророковим речима се нее уморити идуи за им, нити е пожелети дана удског (ер.17,16) због
лепоте, приатности и сладости Исуса. Он се од своих неприатеа - нечистих духова, кои иду око ега,
нее постидети, ве е проговорити са има на вратима срца (Пс.126,5), Исусом их прогонеи назад.
47. Винувши се после смрти по ваздуху ка небеским вратима, душа се нее постидети пред своим
неприатеима, имауи Христа са собом. И тада е, као и сада, смело са има на вратима проговорити.
Неопходно е, меутим, да до свог изласка из тела данононо истрае у вапиау Господу Исусу Христу,
Сину Божием. Он е тада бити ен брзи осветник, по истинитом и Божанском еговом обеау,
изреченом у причи о неправедном судии: Кажем вам да е их убрзо одбранити, и у садашем животу и
по изласку из тела (Лк.18,1-8).
48. Пловеи по мисленом мору, узда се у Исуса, будуи да е Он сам у теби, у срцу твоме, и таанствено
ти говори: Не бо се акове, мали Израиу, а сам Бог тво кои држи твоу десницу (Ис.41,13-14). Ако е
Бог са нама, ко е против нас (Рим.8,31). Са нама е Бог кои е ублажио оне кои су чистог срца и кои е
установио да Наслаи Исус, едини Чисти, Божанствено силази на чиста срца и обитава у има.
Немомо престати да, по божанственом Павлу, сво ум вежбамо у побожности (1.Тим.4,7).
49. По Давиду е се мноштвом мира насладити (Пс.36,11) она ко не гледа на лице удско судеи
неправду у срцу своме, т. ко не прима ликове лукавих духова и кроз их представе греха, ве строго
судеи и доносеи строгу пресуду на земи срца свога, греху дае оно што му припада. Велики и мудри
72
оци у неким своим списима и демоне називау удима због ихове разумности. И у еванеу Господ
говори: Неприате човек то учини (Мт.13,28), т. посеа куко по пшеници (подразумевауи авола,
будуи да е затим рекао: Неприате кои га е посеао есте аво). Нас савлауу помисли управо стога
што тим делатницима зла не противречимо истог часа.
50. Уколико, започевши живот умне паже, трезвоуму припоимо смирее, и противречеу
[помислима] присаединимо молитву, започеемо са добрим хоеем мисленим путем, држеи се
поклааног и светог имена Исуса Христа као сане светике. Уколико се, пак, поуздамо само у свое
трезвоуме или пажу, брзо емо пасти и срушити се пред нападима неприатеа. Тада е почети у
свему да нас савлауу налукавии злобници, а ми емо се све више и више заплитати у зле жее као у
замке, све док нас у потпуности не закоу, будуи да при себи немамо победоносни мач - име Исуса
Христа. ер, само е ова посвеени мач у стау да их одбиа и сасеца, сажиже и уништава, као ога
сламу, уколико е, наравно, непрестано присутан у срцу упраженом од свих образа.
51. Душекорисно и многоплодоносно дело непрестаног трезвоума састои се у брзом разазнавау
маштарских помислн кое се образуу у уму. Дело противречеа се састои у изобличавау и
посрамеу помисли коа покушава да уе у простор нашега ума преко представе неког чулног
предмета. Оно. пак, што одмах гаси и расеава сваку неприатеску замисао, сваку реч, сваки привид,
сваки идол, свако утврее злобе есте - призивае Господа. И ми сами у уму видимо како их моно
поражава Исус, велики Бог наш, и како штити нас смирене, бедне и непотребне.
52. Многи не знау да наше мисли нису ништа друго до маштарски образи чулних и светских ствари.
Проборавивши дуже у трезвоуму и молитви наш ум е се ослободити од сваког вештаственог образа
лукавих помисли. Молитва е му дати да препознае речи неприатеа (т. значее помисли уопште, или
планове и видове неприатеа при сеау помисли), те да осети корист трезвоума. Него еш своима
очима гледати, и одмазду над мисленим грешницима мислено и сам гледати и схватити, како каже
блажени Псалмопоац Давид (Пс.90,8).
53. Ако можемо мислимо непрестано на смрт, будуи да се од тог сеаа раа напуштае свих брига и
суета, чувае ума и непрестана молитва, непристрасност према телу, мржа према греху. Из ега се,
ако хоемо реи истину, раа свака жива и делатна врлина. Стога, уколико смо у могуности, мислимо на
смрт непрекидно, као што непрекидно дишемо.
54. Срце кое се потпуно ослободи маштаа почие да раа Божанствене и таанствене помисли, кое у
ему играу као што у мирноме мору играу рибе и скачу делфини. Море се покрее благим ветром, а
бездан срца - Духом Светим. А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина свога у срца ваша, кои виче:
Ава Оче (Гал.4,6).
55. Посумае и поколебае се [у намери] да се лати духовног делаа пре отрежеа ума сваки монах
кои ош ние упознао егову лепоту или кои е познао, али нема снаге да се реши на ега услед
недостатка ревности. Меутим, то колебае е несумиво нестати чим он ступи на дело чуваа ума,
кое есте и назива се мисленим мудроубем, или делатним мудроубем ума. ер, тада е он
обрести Пут кои каже: а сам пут и истина и живот (н.14,6).
56. Он е се опет поколебати када угледа бездан помисли и гомилу вавилонских младенаца. Меутим, и
то колебае е расеати Христос уколико се основом ума непрестано утвруемо у ему и уколико
вавилонске младенце одбацуемо, разбиауи их о та камен (Пс.136,9), испуавауи на има, како е
речено, своу жеу (т. свое негодовае). ер, како говори премудри, она ко чува заповест нее
познати лукаве речи (Екл.8,5). И Господ говори: Без мене не можете чинити ништа (н.15,5).
57. Истински монах е она ко се држи трезвоума, а истински трезвоумник е она ко е монах у срцу
(коме е у срцу само Бог и он сам).
58. Човеков живот е усмерен унапред путем реаа година, месеци, недеа, дана и нои, часова и
минута. Заедно са тим требало би да се до саме смрти простиремо напред (ка савршенству) врлинских
дела, т. трезвоума, молитве, срдачне сладости, при неослабном безмолвиу.
59. Назад, дои е и нама смртни час. Дои е ер га е немогуе избеи. О, када би при свом доласку
кнез овога света нашао да су наша безакоа мала и ништавна и да нема за шта да нас праведно оптужи!
У супротном, заплакаемо тада, премда ве бескорисно. ер, Господ е рекао: А она слуга кои е знао
воу господара свога и ние приправио нити учинио по егово вои, бие много биен (Лк.12,47).
60. Тешко онима кои погубе срце свое! Шта е радити када дое Господ (Сир.2,14). Заузмимо се,
73
братио, ревносние за дело срца.
61. Иза простих и бестрасних помисли следе страсне, као што смо сазнали из дуготраног искуства и
посматраа. И прве служе као улаз за друге, бестрасне за страсне.
62. Човек заиста треба да се произвоеем пресече на двое. Он треба да се располови намудриом
помишу и да постане непомириви неприате сам себи. Уколико хоемо да остваримо прву и навеу
заповест, т. блажено смирее, Христов живот и оваплоени живот Бога, требало би да према себи
будемо расположени онако како смо расположени према некоме кои нас е крае ожалостио и увредио.
Стога апостол говори: Ко е ме избавити од тела смрти ове (Рим.7,24). ер, телесно мудровае се не
покорава закону Божием (Рим.8,7). Показууи, пак, да е покоравае тела вои Божио една од наших
дужности, он е рекао: ер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуени. А кад нам суди Господ,
кара нас (1.Кор. 11,31-32).
63. Зачетак плода е цвет, а почетак трезвоума е уздржае у храни и пиу, одбацивае и одсецае
свих помисли и срдачно безмолвие.
64. Када, оснажени у Христу Исусу, почнемо да се трудимо у тврдо заснованом трезвоуму, у нашем уму
се поавуе као нека светика, коу ми држимо руком ума и коа нас води ка мисленим стазама. Затим,
као да нам се ава месец у пуно светлости, кои кружи по своду срца, а затим и сунце - Исус, кои
слично сунцу сиа правдом, т. кои показуе себе самог и свое свесветле светлости сагледаваа.
65. Све то Господ таанствено открива уму кои са непрекидном ревношу чува егову заповест коа
гласи: Обрежите огорченост своу (Пон.Зак.10,16). Да, дивним истинама, као што е ве речено, човека
учи мариво трезвоуме. Божанство не зна шта е лицемерство. Стога Господ говори: Ко има дае му
се, и претеи е му; а ко нема, узее му се и оно што има (Мт.13,12-13). И ош [е речено]: Онима кои
убе Бога све помаже на добро (Рим.8,28). Зар им утолико пре у томе нее помои те врлине
(трезвоуме и молитва)?
66. Брод се без воде нее покренути: ни чувае ума нее ниуколико успети без трезвоума са
смиреем и Исус Христовом молитвом.
67. Теме куе е - камен, а теме те врлине (чуваа ума) и основа и кров есте свето и поклаано име
Господа нашег Исуса Христа. Брзо и лако е претрпети бродолом неразумни крманош кои за време буре
распусти морнаре, баци едра и весла у море и легне да спава. ош лакше е, меутим, демони потопити
душу коа при поави прилога буде немарна у односу на трезвоуме и призивае имена Исуса Христа.
68. Оно што знамо ми предаемо преко списа и оно што смо видели ходеи путем - сведочимо онима кои
желе да прихвате оно што говоримо. Ето, и сам Господе рекао: Ко у мени не остане, избацие се
напое као лоза, и осушие се, и скупие е, и у ога бацити, и спалити... Ко остане у мени и а у
ему, та доноси многи плод (н.15,5-6). Као што ние могуе да сунце сиа без светлости, тако се срце
не може очистити од скверни погубних помисли без молитве Исусовим именом. Ако е то истина, као што
видим (из опита), призивамо то Име често као што дишемо. ер, оно е светлост, а оне (скверне помисли)
су тама; Он (призивани Исус) е Бог и Владика, а оне су демонске слуге.
69. Чувае ума може прилично и достоно да се назове светлоносним, муеродним, светлородним и
огеним. ер, истину говореи, оно само превазилази све навее телесне врлине, ма колико их ко имао.
Ту врлину и називамо напоштованиим именима стога што се из е раа светлозарна светлост. Силом
Исуса Христа они кои е заволе од непотребних, скверних, неразумних, неправедних постау праведни,
пожени, чисти, свети, и разумни. И не само то, него почиу да сагледавау тане и да богословствуу.
Поставши сагледатеи, они се приближуу пречисто и бесконачно Светлости, додируу е неизрецивим
додиром и са ом живе и делуу, будуи да су окусили да е благ Господ. На тим првоанелима се
очигледно испуава реч божанственог Давида: Праведни е исповедати име твое, и прави е се
населити са лицем твоим (Пс.139,14). И стварно, едино они истински призивау Бога, и исповедау му
се, и увек воле да са им разговарау пошто га убе.
70. Тешко унутрашости од споашости. ер, унутраши човек много трпи од споаших чула.
Уколико нешто претрпи, он треба да употреби бич против споаших чула. Она ко е учинио оно што
следи по писаноме, ве е разумео и оно што следи по умозреу.
71. Свети оци [тврде] да е наш унутраши човек, уколико е трезвоуман, бити у стау да сачува и
споашег човека. По иховим речима, ми и злочинци - демони се удружуемо када чинимо грехе: они
нам кроз помисли или маштарска изображеа пред умом сликау грехе кое хое, а ми грешимо
74
помислима унутра и делима споа. Пошто немау тела, демони себи и нама припремау муку само
помислима, лукавствима и преварама. Да нису лишени тела, они нанепотребнии би непрестано грешили
и делима, свагда у себи имауи зло произвоее, спремно на нечастивост.
72. Меутим, срдачна молитва Господу их разбиа и ихове преваре преобраа у прах. ер, Исус, Бог и
Син Божии, кога непрестано и ревносно призивамо, не допушта да демони у нас убаце грех, т. такозвани
прилог, не допушта ни да нам у огледалу ума покажу било какав образ, нити да проговоре било какве
речи срцу. Уколико се никакав образ не прокраде у срце, ни помисли га нее узнемиравати. ер, демони
обично кроз помисли скривено беседе са душом и уче е злу.
73. Непрестана молитва чисти мислени ваздух ума од мрачних облака и ветрова духова злобе. Када е
ваздух срца чист, више ништа не спречава да засиа Исусова Божанска светлост. Потребно е само да се
не надмемо таштином, самомеем и самодопадивим истицаем, да се не пружамо ка недостижном,
те да не будемо лишени Исусове помои. ер, као образац смиреа, Христос ненавиди све такво.
74. Држимо се, дакле, молитве и смирености. Са та два оружа, удружена са трезвоумем као са
огеним мачем, наоружавау се мислени воници против демона. Уколико тако будемо водили сво живот,
сваког дана и часа емо таанствено имати радосни празник у срцу.
75. Постои осам главних грешних помисли кое обухватау сву [греховну] област и од коих се раау све
остале. Све оне прилазе вратима срца и, кад виде да их ум не чува, улазе една за другом, свака у свое
време. Уколико се нека од тих осам помисли приближи срцу и уе у ега, са собом е увести читав ро
нечистих помисли. Помрачивши ум и срце, она раздражуе тело и вуче га на срамна дела.
76. Меутим, ко пази на главу змие (прилог) и гневним противречеем и гневним речима удара у лице
неприатеа, одмах пресеца борбу. ер, размрскавши главу, он избегава и порочне помисли и порочна
дела. После тога егова мисао ве остае непомуена, будуи да Бог прима егово бдее над
помислима и као награду му дае познае како да побеуе неприатее и како да чисти срце од помисли
кое скрнаве унутрашег човека. О томе Господ Исус каже: Из срца излазе зле помисли, убиства,
преубе, блуд... И ово е што погани човека (Мт.15,19-20).
77. На та начин душа у Господу може да поврати своу благообразност, красоту и исправност коу е
имала на почетку, када у е створио Бог. Свети Антоние каже: "Када ум постане онакав какав треба да е
по природи, сва душа постае - врлина". На другом месту он вели: "Да би душа постала исправна, ум
треба да е у природном стау, у коме е и створен". И на треем месту он каже: "Очистимо ум. ер, а
веруем да свестрано очишен ум кои е дошао у свое природно стае може постати прозорив и
видети бое и дае од демона, имауи у себи Господа кои дае откривеа".
78. Свака помисао у уму производи образ неког чулног предмета. ер, Асирац (неприате), као умна
сила, уде може да заводи само ако користи нешто чулно што е привлачно за нас.
79. Ми уди не можемо гонити птице по ваздуху, нити летети као оне зато што то ние своствено нашо
природи. Исто тако се ми не можемо избавити од нетелесних демонских помисли и слободно устремити
паживо око ума ка Богу без непрестане трезвоумне молитве. Ако код тебе нема тога, ти пузиш по
земи.
80. Ако стварно хоеш да стидом покриеш помисли, да долично безмолствуеш и да без труда будеш
трезвоуман срцем, нека се уз твое дисае прилепи Исусова молитва. И за мало дана еш то увидети на
делу.
81. Слова се не могу писати по ваздуху, ве их, да би била дуготрана, треба урезивати на неки чврсти
предмет. Исто тако са напорним трезвоумем треба чврсто споити Исусову молитву. Тако е предивна
врлина трезвоума са им мои да опстане целовита и кроз ега на векове да остане неодвоива од
нас.
82. Положи, као што е казано, на Господа дела своа и задобиеш благодат. Немо да се и на тебе
односе пророкове речи: Ти си им, Господе, близу уста, али далеко од утробе (ер.12,2). Нико не може
трано да умири твое срце од страсти осим Исуса Христа, кои е у себи сединио оно што е далеко
раздвоено (т. Божанство и човештво).
83. Душу подеднако помрачуу и унутраше мислене беседе са помислима и споаши разговори и
празнослове. Стога они кои се старау да од свог ума удае све штетно треба без жалости да прогоне
и едне и друге убитее празнослова - и помисли и уде, из веома важног разлога по Богу, т. да ум
75
не би ослабио у трезвоуму. ер, уколико се помрачимо заборавом (због разговора), ми емо изгубити
ум (т. постати такви као да уопште немамо ум).
84. Она ко ревносно буде чувао чистоту срца, стеи е Законоположитеа Христа за учитеа. И Он е
му таанствено изрицати своу воу. Послушау шта е о мени реи Господ Бог (Пс.84,9), вели Давид,
указууи на то. Изображавауи разговор ума са самим собом о мислено борби и о заступничком
покровитеству Божием, он е говорио: И рече човек: Има ли плода праведник (Пс.57,12). Износеи
потом последицу двоструког разматраа он говори: Приступие човек и срце дубоко и узнее се Бог. И
тада е ихове ране настати од стрела неаких (Пс.63,7-8).
85. Свагда се понашамо као они кои су срцем поучениу мудрости (Пс.89,12), непрестано дишуи
Исусом Христом, силом Бога Оца и Божиом Премудрошу. Уколико се, пак, случано опустимо и
занемаримо умно делае, следее утро опет добро опашимо бедра ума свога и снажние се латимо
свога дела, знауи да немамо никаквог оправдаа ако не чинимо добро ми кои знамо добро чинити
(ак.4,17).
86. Она ко поеде нешто отровно, чим осети тегобу жури да из себе избаци све и остае неповреен. Тако
е и ум, кои прогута порочне помисли и осети душештетну горчину, те одмах пожури да их Исусовом
молитвом, коу врши из дубине срца, избаци напое и одбаци из себе, избеи сваку штету. Тако су, по
милости Божио, онима кои се труде да трезвоумем схвате наше дело предали други и наш властити
опит.
87. Са своим дисаем седини трезвоуме и призивае имена Исусовог, или мисао о смрти и смирее.
И едно и друго доноси велику корист.
88. Господ е рекао: Научите се од мене, ер сам а кротак и смирен срцем (Мт.11,29).
89. Господ е ош рекао: Кои се, дакле, понизи као дете ово, она е навеи у Царству небеском
(Мт.18,4), ер сваки кои себе узвисуе, понизие се (Лк.18,14). Научите се, говори Он, од мене. Видиш ли
чему? Смиреу. егова е заповест живот вечни. И та е заповест смирее. Значи, ко ние смирен, отпао
е од живота и наи е се у ономе што е супротно томе.
90. Свака врлина се врши душом и телом, а душа и тело су творевина Божиа. Не чинимо ли онда нешто
крае лудо када се величамо и суетимо туим украсима душе и тела? И ние ли ош веа лудост када се
ослаамо на гордост као на трску и против себе изазивамо Бога кои е бескраан по величанству?
Своим краим безакоем ми, наиме, на своу главу привлачимо егово страшно негодовае. ер,
Господ се противи гордима (ак.4,6). Уместо да смиреношу подржавамо Господу, ми гордошу ступамо
у дружбу са еговим навеим неприатеем, гордим аволом. Због тога апостол говори: Шта ли имаш
што ниси примио (1.Кор.4,7). Зар си ти сам себе створио? Ако си, пак, и душу и тело, коима се, у коима
се и преко коих се врши свака врлина, примио од Бога, зашто се хвалиш као да ниси примио? ер,
Господ ти е све то даровао.
91. Очишее срца (коим стичемо смирее и свако друго благо кое долази одозго) ние ништа друго до
спречавае да у душу улазе помисли кое о се приближавау.
92. Чувае ума уз Божиу помо, кое се обава ради самог Бога, усталивши се у души, уму саопштава
мудрост за познае подвига по Богу. Своме причеснику оно пружа и велику способност да, са
беспрекорним расуиваем, по Богу устрои своа споаша дела и речи.
93. Посебан првосвештенички украс у Старом Завету (чиста златна плочица на грудима са натписом;
светиа Господа - Изл.28,36) био е праобраз срдачне чистоте. Она нас подстиче да пазимо на плочицу
нашег срца, т. да гледамо да ли е поцрнела од греха, и (ако есте) да пожуримо да е очистимо сузама,
покааем и молитвом. Наш е ум нешто лако покретиво и тешко га е задржавати од грешних сеаа.
Уосталом, може се реи да он са истом лакоом иде и за равим и за добрим мисленим маштаима.
94. Заиста е блажен она ко е своу мисао присаединио Исусово молитви (непрестано га призивауи у
срцу) као што се ваздух седиуе са нашим телом, или пламен са свеом. Проходеи изнад земе,
сунце производи дан, а свето и пречасно име Господа Исуса, непрестано сиауи у души, раа безброне
сунцолике помисли.
95. Када се растуре облаци, ваздух постае чист, а када Сунце правде, Господ Исус, разагна страсна
маштаа, у срцу се обично раау светлозарне и звездолике помисли. То е стога што е ваздух срца
просветио Исус. ер, премудри говори: Кои се уздау у Господа познае истину и остае му верни у
76
убави (Прем.3,9). ему припада слава у векове. Амин.
96. У претходним главама (кое сачиавау први и други стослов) описали смо труд свештеног
безмолвиа ума и навели не само свое искуство, него и оно чему нас о чистоти ума уче Божанствене
речи богомудрих отаца. Казавши ош нешто мало о користи чуваа ума, ми емо завршити слово.
97. И тако, пои за мном, и следи ме да би достигао блажено чувае ума, ма ко био, уколико желиш да у
духу видиш благе дане (Пс.33,12). И а у те у Господу научити видивом делау и животу бестелесних
сила.
98. Анели се нее наситити да певау Творцу. Ни ум се нее наситити, саревнууи им у чистоти.
Невештаствени (анели на небу) се не брину о храни. Тако се о о не брину ни вештаствени
невештаственици (трезвоумници на земи) када узиу на небо безмолвиа ума.
99. Као што се горе силе не брину о богатству и стицау, тако се ни очишено око, кое е стекло навику
у врлини (трезвоума), не брине о сплеткама злих духова. И као што оне одликуе богатство успеваа у
усавршавау у Богу, тако ове одликуе чежа и убав према Богу, те стремее и уздизае ка
Божанственом. Пружауи се ка уздизау (горе по степенима духовног савршенства) са ненаситом
чежом коа настае од окушаа Божанствене убави, коа доводи до усхиеа, они се не зауставау
све док се не уподобе серафимима. Они нее престати са трезвоумем и чеживим узвишаваем све
док не постану анели у Христу Исусу, Господу нашем.
100. Нема отрова ачег од отрова змие аспиде и василиске, и нема веег зла од зла самоуба. Пород
самоуба су крилате змие: самопохвала у срцу, самоугаае, стомакоугаае, блуд, таштина, завист
и круна свих зала - гордост, коа не само уде, него и анеле свргава са неба и, уместо светлошу,
покрива тамом.
Ово ти е Теодуле написао имеак безмолвиа (т. Исихие), кои, додуше, ние безмолвник и на делу.
Можда нисам написао све што се односи на предмет о коме е реч, али сам ипак написао све што ми е
дао Бог, кога у Оцу, Сину и Духу Светом хвали и слави сва словесна природа, анели и уди и сва твар
коу е саздала неизрецива Троица, едини Бог, чиег светлог Царства да се удостоимо и ми, ради
молитава Пресвете Богородице и преподобних отаца наших. ему, непостижном Богу, нека е вечна
слава. Амин.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ НИЛ СИНАСКИ
Кратко саопштее о ему
Преподобни Нил води порекло из богате и знатне породице. Вероватно е да е, ош док е свети Златоуст
био проповедник у Антиохии, он био егов слушалац и ученик. Знатно порекло и лична вредност ега су
уздигли до префекта престонице. Меутим, стремеа еговог духа се нису слагала са бригама и
поретком живота у престоници. Стога, сагласивши се са супругом, са коом е ве имао двое деце, он
остава свет како би у усамености лакше ходио путем спасеа. Узевши са собом сина Теодула, он се
настанио на Синау, а егова супруга е са ерком нашла прибежиште у едно од египатских женских
обитеи.
У Синаско пустии преподобни Нил е живео крае строго: своим рукама су он и син ископали пеину у
коо су живели хранеи се само хлебом и дивим горким растием. Све ихово време е пролазило у
молитви, читау Светог Писма, богомислиу и трудовима.
Оставауи, меутим, свет. преподобни Нил ние оставио општее са удима. Из разних места су му
се разне врсте уди обраале са своим духовним потребама, и нико ние био оставен без потребног
уразумеа и савета. И сам цар му е писао, просеи молитве. Он е одговорио цару, прекоревауи га
због неправде према светом Златоусту. Остала дела преподобнога углавном имау наравствену и
аскетску садржину. Из свега што е написао види се да су егова познаа била опширна и дубока, те да
е био неуморан на том делу.
Ради испитиваа егове убави према Богу, десило му се нарочито искушее. На Сина и на околне
пределе напали су варвари из Аравие и све разграбили, многе побили, а неке узели у ропство. Меу
77
заробенима е био и егов син Теодул. Та несреа е веома погодила преподобног Нила. Он ние могао
да нае покоа, особито кад е другог или треег дана после опште несрее примио вест да су диваци
решили да еговог сина принесу на жртву утаро звезди Венери. Он е био у неизвесности да ли е та
одлука ве била спроведена. Меутим, Господ ние допустио да се родитеско срце дуго мучи. Он е
ускоро сазнао да се жртва ние принела, ве да су заробеници продани у хришанском крау. Касние су
га нашли у граду Елузу. Тамоши епископ га е откупио од варвара заедно са другима. И ве га е био
припремао за служее Цркви. На исто дело е позван и отац кои е дошао да га види. Меутим, убав
према пустиском животу ние дозволила да се сагласе. Посветивши их у свештенике, епископ их е
благословио да се врате на убени Сина, где су и остали до краа живота.
Преподобни Нил е свет оставио 390. године. У Синаско пустии е проживео 60 година и скончао око
450. г. егов спомен се врши 12. новембра и 13. ануара. егове свете мошти су у време устина
Млаег биле пренесене у Цариград и положене у храм Светих апостола.
Од списа преподобног Нила Грчко добротоубе преузима Слово о молитви и Подвижничко слово.
Слово о молитви и ми преузимамо у нашем Добротоубу, а уместо Подвижничког слова
претпоставамо да преузмемо Слово о осам духова зла, као и две збирке Кратких изрека и поука.
една има назив: Поуке или савети, а друга: Мисли кое човека одваау од трулежног и приводе
нетрулежном. Преподобни е о молитви и о борби са страстима у своим другим делима изрекао многе
веома корисне савете и поуке, еднако као и о наравственом устроству и, нарочито, о животу одвоеном
од свега. Стога смо помислили да наш зборник не треба да лишимо тог блага, те смо Слову о молитви
додали оно што се односи на молитву, борби са страстима оно што се односи на сваку поединачну
страст, а збирци поука оно што се односи на општу корист.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ НИЛ СИНАСКИ
АСКЕТСКЕ ПОУКЕ ПРЕПОДОБНОГ НИЛА СИНАСКОГ
I
СЛОВО О МОЛИТВИ
ПРЕДГОВОР
Мене кои сам лежао у вруо грозници ти си, додиром свог богоубивог писма, благовремено подигао.
Мо ум, кои е боловао насрамниом болешу, ти си ободрио утехом, блажено подражавауи великог
Наставника и Учитеа. И ние чудо. Тво удео е вазда био да иштеш славно и знаменито, као и
благословени аков. Стога, одрадивши добро ради Рахие и добивши Лиу, ти иштеш и убену,
будуи да си и за у испунио седам година (Пост.29,20-28).
а не одричем да признам да сам се потрудио читаву но и да нисам ништа уловио. Па. ипак, по твоо
речи бацивши мрежу, извукао сам мноштво риба, их 153, премда не великих (н.21,11). их ти и
шаем у торбици убави, чиме испуавам твоу наредбу. а се дивим и ублажавам твое произвоее
по коме си зажелео баш поглава о молитви. Осим тога, ти ниси само пожелео да се она рукама напишу
на хартии, ве да буду са убаву и незлобивошу изнедрени из ума. И пошто е све двоструко, едно
наспрам другога, по речи премудрог Сираха (Сир.42,25), и ти их разуми духом, поред тога што еш их
примити написмено.
Због малоброности поглава немо да се утиш, као она кои уме и сит бити и гладовати (Фил.4,12).
Да, немо се утити сеауи се да Господ ние одбацио ни две лепте удовице. Заправо, он их е примио
са веом благонаклоношу, неголи богате прилоге многих других. Осим тога, умеи да према своо
искрено братии чуваш добро расположее и убав, помоли се о нанемонием да устане здрав и да,
узевши сво одар, благодау Христовом, почне да ходи. Амин.
78
СТО ПЕДЕСЕТ ТРИ ПОГЛАВА О МОЛИТВИ
1. Кад би неко хтео да припреми благоухани таман, било би му потребно да по правилу
равномерно седини чист ливан, касиу, оних и стакту (Изл.30,34). То су, у ствари,
четири врлине[1]. Уколико су све оне у пуном савршенству и са равном силом присутне
у души, ум нее бити издан (неким унутрашим издаником).
2. Очистивши се испуаваем заповести, душа е ум поставити у стае непоколебивости, чинеи га
способним да прихвати устроство кое е неопходно (за молитву).
3. Молитва е беседа ума са Богом. Какво е устроство потребно уму да би узмогао да се, без обазираа
унатраг (или - тамо-амо), узнесе ка свом Владици и да, без икаквог посредника, разговара са им?
4. Мосие своу намеру да се приближи ка земно пламтео купини ние могао да оствари све док ние са
ногу скинуо обуу (Изл.3,5). Како, онда, ти да од себе не одбациш сваку страсну помисао када пожелиш
да видиш Онога кои е изнад сваког осеаа и помисли и да будеш егов сабеседник?
5. Пре свега се моли да стекнеш сузе како би плачем смекшао грубост коа постои у души и како би,
исповедивши Господу (Пс.31,5) безакое кое е у теби, од ега добио опрошта грехова.
6. Користи сузе као оруе за задобиае сваког опроштаа. ер, Владика се много радуе кад се ти молиш
са сузама.
7. Изливауи у време молитве потоке суза немо се узносити сам у себи као да си веи од многих. ер,
твоа молитва е добила помо одозго како би, усрдно исповедивши свое грехе, сузама умилостивио
Владику.
8. Немо средства против страсти да преокрееш у страсти, како ош више не би прогневио Онога ко ти е
дао ту благодат (т. сузе). Многи су, проливауи сузе због грехова, заборавали на ци суза и,
побесневши, скренули (са правог пута или сишли са ума).
9. Сто трпеиво и моли се крепко, одбиауи навалу житеских брига и сваких помисли. ер, оне те
смууу и узнемируу како би растроиле твое молитвено устремее.
10. Када примете да неко има усре и ревност за молитву, демони му (за време молитве) подмеу мисли
о било чему, наводно нужном (и одлазе). Нешто касние они га опет подсеау на то, подстичуи и ум да
се забави тиме (ако се ради о питау - да га разреши, а ако о ствари - да е стекне). И он, не налазеи
оно што иште - жали и тужи. И затим, пошто стане на молитву (та усрдни ревните молитве) они му
напомиу о предмету размишаа и искаа како би ум, покренувши се опет ка познау (рание
нерешеног) молитву учинио бесплодном.
11. Подвизава се да сво ум за време молитве учиниш глувим и немим. Тада еш мои да се молиш као
што треба.
12. Када те сусретне искушее или раздражи нечие противее тако да се покренеш на гнев против
онога ко ти е противречио, или чак изговориш неку неприличну реч, сети се молитве и суда (над тобом у
савести пред Богом) у ено време па е се у теби одмах укротити неприличан покрет.
13. Оно што будеш учинио светеи се брату кои ти е учинио неправду, за време молитве е се показати
као саблазан (т. смуивае те).
14. Молитва е изданак кротости и безгнева.
15. Молитва е излив радости и благодарности.
16. Молитва е излечее туге и униниа.
17. Иди прода све што имаш и пода сиромасима (Мт.19,21), и узевши крст, одрекни се себе (Мт.16,24),
како би могао да се помолиш без расеаности.
18. Ако хоеш да се молиш похвалном молитвом, одричи се себе за време молитве. Трпеи крае
неправде, буди мудроубив ради молитве.
79
19. Уколико будеш мудроубив за време невое и покажеш трпее, плод еш обрести на молитви.
20. Ако желиш да се молиш као што треба немо жалостити душу, иначе е узалудан труд тво.
21. Остави онде дар сво, говори Господ, пред жртвеником, и иди те се напре помири са братом
своим (Мт.5,24). Тада еш се, дошавши, помолити без смуеа. ер, злопамее наводи мрак на
владалачки ум онога кои се моли и тамом окружуе егову молитву.
22. Они кои у себи сабирау жалости и злопамее, те се [моле], личе на оне кои захватау воду и сипау
е у избушен сасуд.
23. Уколико си трпеив, свагда еш се молити са радошу.
24. Када се молиш као што треба могу те сусрести (или дои на ум) нека дела због коих ти може
изгледати оправдано да се разгневиш на ближег. (Буди опрезан). Уопште не постои гнев на ближег
кои би био оправдан. И ако се потрудиш наи еш да е могуе и без гнева добро завршити ствар. Стога
се на сваки начин труди да се не покренеш на гнев.
25. Пази да, мислеи да излечиш другог, сам не останеш неисцеен, омевши сопствену молитву.
26. Штедеи друге и не утеи се на их, и себи припремаш снисхоее. Тако еш се показати разуман
према себи и уврстиеш се у бро оних кои се истински моле.
27. Супротставауи се гневу никада нееш претрпети напад похоте. ер, она дае храну гневу, кои
помууе умно око и омета молитвено настроее.
28. На молитви се немо ограничавати само на споаше покрете тела и положае, ве сво ум узводи до
осеаа духовне молитве са великим страхом.
29. Понекад се молиш добро чим станеш на молитву, а понекад не обретеш жеени ци ни после много
труда. (То се на тебе попушта стога) да би ош усрдние искао (молитву), и да би, добивши, имао
исправну молитву, безбедну од поткрадаа.
30. Када нам се приближи анео одмах се удаавау сви кои нам досауу (демони). Ум тада осеа
велику утеху и здраво се моли. Понекад, опет, за време обичне борбе ум се отима и не дае му се да се
уздигне (ка богомислиу и добром осеау). То е стога што се рание обележио разним страстима.
Уосталом уколико упорние заиште и ако се не олеи да куца, отворие му се.
31. Немо се молити да буде по твоим жеама, будуи да оне нису у свему сагласне са воом Божиом.
Бое е да се молиш као што си научен, говореи: Да буде на мени воа твоа (Мт.6,10). И у сваком
делу тако моли Бога. Он, наиме, свагда жели добро и корисно твоо души, док ти сам то не тражиш увек.
32. Много пута сам, молеи се, искао да добием оно што ми е изгледало добро за мене. И а бих
настоао на искау, неразумно подстичуи воу Божиу, и не препуштауи Богу да устрои оно што Он
сматра корисним за мене. Меутим, добивши (искано) а сам се налазио у велико невои управо стога
што нисам тражио да буде по вои Божио. ер, ствар се ние показивала онаквом каквом сам е а
замишао.
33. Штае добро осим Бога? Предамо му све што се односи на нас и бие нам добро. ер, Благи е
свакако и Дародавац добрих дарова.
34. Немо се жалостити ако одмах не добиаш од Бога оно што иштеш. Он хое да ти пружи вее
доброчинство управо тиме што те наводи на то да му са трпеем дуже предстоиш са молитвом. ер,
шта е више од простираа беседе са Богом и од обузетости општеем са им.
35. Нерасеана молитва е навише умно делае.
36. Молитва е усхоее ума Богу.
37. Уколико желиш праву молитву, одреци се свега. Тако еш све наследити.
38. Моли се напре за то да се очистиш од страсти, затим да се избавиш од незнаа и заборава, и назад
да се избавиш од сваког искушеа и оставености.
39. У своо молитви ишти само правду и Царство, т. врлину и познае, а остало е ти се све додати
(Мт.6,33).
40. Праведно е да се молимо не само за свое очишее, ве и за очишее сваког човека,
80
подражавауи анеоски чин.
41. Посматра да ли заиста у своо молитви предстоиш Богу, или си, напротив, савладан жеом за
удском похвалом коу хоеш да уловиш, прикривауи (раву жеу благовидним) продужаваем
молитве.
42. Било да се молиш са братиом, било да си усамен, труди се да се помолиш са осеаем, а не само
да задовоиш обича.
43. То молитви е своствено самоудубивае са побожношу, умилеем и душевним болом. у прати
исповедае грехова са тихим уздисаем.
44. Ум кога поткрадау [помисли] за време молитве ош се не моли као монах, него као световак, кои
само украшава споаши дом.
45. Када се молиш свим силама чува свое памее да ти не би подметало свое [садржае]. На сваки
начин се подстичи на разумно предстоае (са свешу коме и ради чега предстоиш). ер, за време
молитве памее често поткрада ум (приводеи му на мисао ствари, лица, догаае и има одвлачеи
пажу од молитве).
46. За време молитве памее уму приказуе или слике давних дела, или нове бриге, или лице кое га е
увредило.
47. Демон врло завиди човеку кои се моли и употребава свакаква лукавства како би пореметио егову
намеру. Стога он помоу памеа не престае да побууе мисли о разним стварима. Он посредством
тела приводи страсти у покрет само да би омео егов прекрасан ток (т. молитвени труд) и пресеее
Богу (кроз усхоее паже).
48. Не успевши да омете молитву маривог (молитвеника) и поред многих лукавстава, свелукави демон
унеколико слаби (свое нападе), да би му се затим, пошто заврши молитву, осветио. ер, он га или
распауе гневом и уништава прекрасно настроее кое е стечено молитвом, или га подстиче на неку
бесловесну сласт (позивауи га на окушае чулног задовоства), подсмевауи се над умом.
49. Помоливши се као што треба очеку оно што не треба и сто храбро чувауи сво плод. Ти си на то
поставен од самог почетка, т. да обделаваш и чуваш (Пост.2,15). Стога, потрудивши се (испунивши
молитву као што треба), немо оставати без заштите оно што си стекао трудом. Иначе од молитве
нееш имати никакве користи.
50. Сва борба коа се води измеу нас и нечистих духова бива едино због духовне молитве. Она им
много смета и не могу да е подносе, а за нас е спасоносна и благоприатна.
51. Због чега демони желе да у нама побуде стомакоугаае, блуд, среброубе, гнев, злопамее и
остале страсти? Због тога да ум, одебавши од их, не би могао да се моли као што треба. ер, страсти
нашег неразумног дела (пошто почну да дествуу) уму не дозвоавау да делуе разумно.
52. Ми вршимо врлине стога што их захтева природа, а природу слушамо стога што е створило Слово
(Господ). То Слово нам обично постае очигледно (и у нашо свести се асно оцртава) у молитвеном
стау.
53. Молитвено стае е бестрасно настроее кое краом убаву усходи на висину мудроуба и
духовног ума.
54. Она ко хое да се истински моли треба не само да влада над гневом и похотом. ве и да буде ту
свако страсно помисли.
55. Ко уби Бога [трудие се] да свагда беседи са им као са Оцем, удаууи се од сваке страсне
помисли.
56. Не моли се истински свако ко е стекао бестраше. ер, такав ош може бити заузет простим
помислима (о стварима, премда и без страсних покрета), расеавауи се иховим историама (иховим
сликама о разним свезама) и остауи далеко од Бога. (Код ега нема страсних покрета, али ум машта).
57. Меутим, и када се ум не задржава на простим помислима о стварима, ош не значи да е достигао
место молитве. ер, он може бити заузет (философским) умозреем о има и удубен у ихове
узрочне односе. Премда су све то извучености (апстракцие), ипак се ум одводи далеко од Бога. ер, као
умозреа о стварима, оне у уму запечауу образе ствари. (Страсти нису у покрету, али ум философира,
81
а не моли се: то е стае учених).
58. Меутим, чак и да е ум изнад умозреа о вештаствено природи ош не значи да е угледао право
место Божие. ер, он може да е заузет познаем мислених твари (анеоског света) и да е испуен
има (пун разноликих мисли и представа о има).
59. Ако хоеш да се молиш као што треба потребан ти е Бог кои дае молитву ономе кои се моли. ега
и призива у молитви говореи: Да се свети име твое, да дое Царство твое (Мт.6,8-9), т. Дух Свети и
единородни Син тво. ер, тако учи сам Господ, говореи да Оцу у духу и истини треба да се клаау
(н.4,24).
60. Она ко се моли у духу и истини мисао за величае Творца не позамуе од твари. Он у ему самом
црпи сагледавае ради кога га слави.
61. Ако си богослов молиеш се истински, и ако се истински молиш онда си богослов.
62. Ако се тво ум, пламтеи чежом ка Богу, мало по мало одрешуе од тела и одвраа од свих помисли
кое исходе од чулних утисака или памеа, будуи истовремено пун побожности и радости, можеш
закучити да се приближио границама молитве.
63. Снисходеи нашо немои, Свети Дух нам прилази и док ош нисмо чисти. И уколико само нае да се
ум наш искрено моли, он наилази на ега и разгони сву гомилу помисли и представа кое га окружуу,
подстичуи га на жеу за духовном молитвом.
64. Остали (духови - добри и зли) уводе у ум помисли, представе и уображеа кроз дество на тело.
Господ, пак, дествуе супротним начином. Обузимауи сам ум, Он му пружа познае о чему хое, те
посредством ега укроуе неуздржаност тела.
65. Достоан е сваког прекора она ко се гневи и злопамти премда воли истинску молитву. ер, он личи на
онога ко жели да асно види, премда [прахом] засипа свое очи.
66. Ако желиш да се молиш као што приличи немо чинити ништа што е супротно молитви. Тада е Бог,
приближивши ти се, корачати са тобом.
67. Када се молиш немо Божанству придавати никакав облик, нити дозвоава да ти се ум преобрази у
неки образ (или да себе престава под неким образом), ве невештаствено приступи невештаственом,
па еш се сединити са им.
68. Чува се замки неприатеских, будуи да се дешава да ти, док се молиш чисто и безметежно,
одедном предстане неки чудни и необичан образ. То неприатеи чине да би те довели до самомеа,
подметнувши ти мисао да (ти се авило) Божанство, а и да би помислио да е Божанство ограничено (да
заузима место, да е протежно и да има делове) иако е, у ствари, без количине и изгледа.
69. Када не успе да покрене памее, завидиви демон дествуе на крв и сокове како би у уму произвео
уображее нечег страног и испунио га ликовима. Навикавши се да се крее у помислима, ум се лако
вара има и, мислеи да усходи ка невештаственом и безвидном познау, бива обманут, примауи дим
уместо светлости.
70. Сто на стражи своо, чувауи ум од помисли за време молитве и старауи се да стоиш у мирном
стау како би ти Она кои... саосеа онима кои су у незнау (ев.5,2) пришао и пружио ти преславни дар
молитве.
71. Ти нееш мои да се молиш чисто уколико се уплиеш у вештаствена дела и уколико те узнемиравау
непрестане бриге. ер, молитва е одлагае [свих] помисли.
72. Свезани не може да бежи, ни ум кои служи било коо страсти не може да види место духовне
молитве. Осим тога, он бива ношен страсним помислима и нема непоколебиву постоаност.
73. Када ум назад почне да се чисто и бестрасно моли демони му више не приступау са леве, него са
десне стране: они му наводно представау авае славе Божие или неку сликовиту представу,
приатну за чула, да би га навели да помисли да е ве достигао савршенство молитве. То се, као што е
рекао едан муж коме е ствар позната, дешава због страсти таштине, или од тога што демони додируу
едан део мозга и од потреса (или запаеа) жила у ему.
74. Чини ми се да демон, додирууи наведено место како хое, преобре светлост коа се налази око
ума. Од тога се таштина подиже на помисао коа ум подстиче да лакомислено себи присвои Божанствено
82
и суштинско познае. Пошто га не узнемиравау нечисте телесне страсти и пошто чисто стои на
молитви, он никако не помиша ни на какво неприатеско дество. Он е уверен да се ту ради о
Божанственом авау, иако оно долази од демона кои, употребавауи крае лукавство, као што смо
рекли, кроз мозак меа светлост коа е везана са умом и сам е образуе (дае о образ).
75. Приближивши се, анео Божии едном речу у нама прекрауе свако неприатеско дество, те чини
да светлост ума дествуе непогрешиво.
76. Оно што се у Откривеу говори о анелу, т. да приноси таман са молитвама светих (Отк.8,3)
указуе, како ми се чини, на ту благодат коа дествуе преко анела и коа пружа умее истинске молитве.
Тада ум назад стои на молитви без сметености мисли, без униниа и малодушности.
77. Чаше са таманом су, како се тамо говори, молитве светих кое су приносили двадесет четири
старешине (Отк.5,8). Под чашом треба подразумевати седиее са Богом или савршену, духовну
убав према ему, у коо се молитва врши духом и истином.
78. Када за време молитве помислиш да немаш потребу да плачеш за свое грехе, погледа колико си
далеко од Бога (иако си обавезан да свагда у ему пребиваш), те еш пролити натоплие сузе.
79. Заиста е тако: сазнавши своу меру (сиромаштво и ништавност) слатко еш се наплакати, окаавауи
себе слично Исаии. ер, будуи нечист и имауи нечиста уста и живеи у таквом народу, т. са
противницима (Божиим - нечистим силама и помислима), ти се ипак усууеш да предстанеш Господу
Саваоту (Ис.6,5).
80. Уколико се будеш истински молио у многоме еш добити потпуно осведочее. Анели е се сабрати
око тебе као око Данила и просветити те на познае узрока онога што се догаа.
81. Зна да нас анели побууу на молитву и стое са нама на о, радууи се и уедно, молеи се за нас.
Према томе, ми емо их крае прогневити уколико постанемо немарни и ако примимо противне
помисли. ер, док се они толико подвизавау за нас, ми ни за саме себе неемо да молимо Бога, ве
пренебрегавамо свое служее Богу и, оставауи иховог Бога и Владику, ступамо у разговор са
нечистим демонима (у помислима).
82. Моли се мирно и безметежно, пева разумно и пристоно, па еш бити као орли кои се подиже у
висину.
83. Псалмопоае успавуе страсти и укроуе призиве на телесну неуздрживост, а молитва
настроава ум на умно делае кое му приличи.
84. Молитва е делае ума кое му приличи, или, бое, егова права употреба.
85. Псалмопоае е слика многоразличне премудрости, а молитва е обрис невештаственог познаа.
86. Познае е прекрасно дело. Оно потпомаже молитву побуууи мислену силу ума на сагледавае
Божанственог сазнаа.
87. Уколико се ош ниси удостоио дара молитве и псалмопоаа ишти неодступно, па еш добити.
88. Каза им (Господ) и причу како треба свагда да се моле, и да не клону (Лк.18,1). Стога немо изгарати
и падати у униние што ош ниси добио [тражено]. ер, касние еш добити. Уз причу Господ е ош додао:
Ако се и не боим Бога и уди не стидим, но будуи да ми досауе ова удовица, одбраниу е (ст.4-5).
Тако е и Бог одбранити изабранике свое кои му вапиу дан и но (ст.7). Буди добродушан у
трудоубивом трпеу пребивауи на молитви.
89. Немо желети да оно што е у вези са тобом буде онако како теби изгледа (набое), ве онако како е
Богу угодно. Тада еш на молитви бити безметежан и благодаран.
90. Чува се демона блуда, чак и да си ве са Богом. ер, он е врло вешт и покварен и на сваки начин
покушава да савлада устремее твог трезвоума, те да га одвуче од Бога, чак и кад стои пред им
са побожношу и страхом.
91. Уколико се стараш око молитве припреми се за демонске нападе и трпеиво подноси ихова
бичеваа. ер, они е те напасти као диве звери и изранавити сво тело твое.
92. Припремивши се, као искусан борац, немо да се колебаш, чак и ако изненада угледаш неко
привиее. Немо се смуивати чак и ако се према теби усмери мач, или ако пламен буде устремен у
83
твое лице. Немо падати духом (немо се плашити) чак и ако ти се поави изглед ружне и лукаве (ушке).
Напротив, сто, исповеда добро исповедае и смело гледа на неприатее свое.
93. Она ко подноси тугу бие удостоен и радости, и она ко трпи неприатно нее бити лишен удела ни у
приатном.
94. Пази да те лукави демони не преваре неким виеем. (Уколико се деси нешто слично), пребивауи
сабран у себи, обрати се молитви и проси Бога да те сам просвети, уколико е то од ега (на
уразумее), а ако ние да што пре од тебе одагна варалицу. И буди храбар, ер ти пси нее опстати ако
ти притекнеш Богу са топлим моеем, ве е одмах, невидиво биени Божиом силом, побеи далеко
од тебе.
95. Треба да ти е познато и следее лукавство демона. Понекад се они деле на групе. едни долазе са
саблазни. И када ти потражиш помо, други долазе са анеоским изгледом и прогоне прве, да би се ти
преварио меем да су они прави анели, те да би пао у самомее што си се удостоио тако нечег.
96. Постара се колико е могуе да будеш смиреноуман и храбар, те се неприатески напад демона
нее коснути твое душе и ихов бич се нее приближити твоме телу. (Господ е) анелима своим
заповедити да те чувау (Пс.90,10-11).
97. Она ко се стара да држи чисту молитву нее да падне помишу, нити да е преда демонима, чак и да
чуе шум, и топот, и усклике, ве е говорити Богу: Неу се убоати зла, ер си ти са мном (Пс.22,4).
98. У време таквих искушеа непрестано употребава кратку, али напрегнуту молитву.
99. Немо се боати, нити се брини уколико демони почну да ти прете да е се изненада поавити у
ваздуху, да е те избезумити и да е ти одузети ум. Они те, у ствари, плаше да би испитали да ли их
уопште рачунаш у нешто, или си их ве презрео.
100. Ако си у молитви предстао Богу Сведржитеу, Творцу и Промислитеу, због чега онда неразумно
оставаш егов непобедиви страх и боиш се мушица и комараца. Зар не чуеш шта говори пророк:
Господа Бога твога се бо (Пон.Зак.10,20), и ош: Онога кога се све бои и трепти пред силом еговом
(2-Днев.З6, Манасиина молитва).
101. Као што е хлеб храна телу, и врлина - души, тако е и молитва храна ума.
102. На свештеном месту треба да се молиш као цариник, а не као фарисе, како би и тебе Господ
оправдао.
103. Подвизава се да се не молиш против некога у своо молитви, да се не би десило да сам рушиш оно
што зидаш и да своу молитву не би учинио мрском (Богу).
104. Она кои е дуговао десет хиада таланата нека те научи да ни ти нееш добити оставее
(свога дуга) уколико и сам не оставаш (дуг) свом дужнику. ер, речено е; Предаде га мучитеима
(Мт.18,34).
105. За време молитвеног предстоаа (Богу) одложи у страну телесне потребе како те уед буве,
комарца или муве не би лишио навеег дара кои доноси молитва.
106. До нас е дошло да се лукави толико противио едном светоме да се, сваки пут кад е дизао руке на
молитву, преображавао у лава, подизао на преде ноге и нокте заривао у егов бок, не одступауи све
док он не би спустио руке. Меутим, подвижник их никада ние спуштао пре него што би завршио свое
уобичаене молитве.
107. Такав е био, као што нам е познато, и мали (или бое реи навеи монах) ован кои е
безмолствовао у ами. Он е неодступно пребивао у умном седиеу са Богом. Стога се демон у виду
аждае обавиао око ега, гризао му тело и избувавао му га у лице.
108. Ти си вероватно читао житиа тавенисиотских инока у коима се говори о томе како су до аве
Теодора, док е држао слово братии, допузале две змие. Он е, не смуууи се, савио ноге у облику
свода и пропустио их да проу, те продужио реч до краа. Тек тада их е показао братии, испричавши им
случа.
109. O другом духовном брату ми смо читали да свое руке (подигнуте на молитву) ние спустио све док
ние завршио уобичаено молитвослове, иако му е пришла змиа и дотакла се егових ногу.
84
110. У време молитве нека ти се око не расеава. Одвоивши се од тела и душе, тада живи умом.
111. едном другом светом, крепком молитвенику кои е безмолствовао у пустии, авили су се демони и
током две недее се играли са им као са лоптом, бацауи га увис и прихватауи га у рогожу. Па ипак,
они уопште нису могли одвоити егов ум од пламене молитве.
112. едан богоубиви инок е ходио по пустии твореи умну молитву. ему су предстала два анела
и пошли са им, имауи га у средини. Меутим, он ни на тренутак на их ние обратио пажу како не би
претрпео штету у боем, будуи да се сеао изреке апостола кои говори: Ни анели, ни поглаварства,
ни силе... нее нас мои одвоити од убави Христове (Рим.8,38-39).
113. Монах преко молитве постае сличан анелима, желеи да види лице Оца кои е на небесима
(Мт.18,10).
114. Уопште немо желети нити искати да за време молитве видиш било какав лик или образ.
115. Немо желети да чулима видиш анела, ни силе, ни Христа, како не би сишао са ума, примивши вука
уместо пастира, и поклонивши се неприатеима - демонима.
116. Почетак прелести ума есте таштина. оме покретан, ум покушава да Божанство опише у неком
образу или изгледу.
117. а у свое реи, као што сам рекао и почетницима: блажен е ум кои за време молитве чува
савршено безмолвие.
118. Блажен е ум кои, молеи се без расеаности, поприма све веу и веу чежу за Богом.
119. Блажен е ум кои за време молитве постае невештаствен и неграмжив.
120. Блажен е ум кои е за време молитве потпуно неосетив за све.
121. Блажен е монах кои сваког човека поштуе као бога после Бога.
122. Блажен е монах кои на спасее и напредак свих гледа као на свое сопствено.
123. Блажен е монах кои себе сматра горим од свих.
124. Монах е она кои е са свима у единству, премда е од свих удаен.
125. Монах е она кои сматра да е са свима и у свакоме види самог себе.
126. Молитву твори она кои свагда своу прву мисао приноси Богу.
127. Монах кои жели да се моли избегава сваку лаж и заклетву. Иначе, он на себе узалуд прима изглед
кои му не приличи.
128. Ако желиш да се молиш у духу ништа не позаму од тела. Тако нееш имати облак кои пред тобом
за време молитве распростире мрак.
129. Повери Богу свое телесне потребе, па е бити очигледно да му повераваш и духовне.
130. Уколико се удостоиш да примиш обеаа - цароваеш. Зар, гледауи на то, не треба са
задовоством да подносиш садаше сиромаштво?
131. Немо да се одричеш сиромаштва и невоа, кои су оруа лаке молитве.
132. Нека ти телесне врлине буду залог душевних, а душевне - духовних. Духовне, пак, нека ти буду
залог невештаственог и суштаственог познаа.
133. Уколико, молеи се против неке помисли, приметиш да она брзо и лако одлази размотри због чега
се то дешава да не би упао у заседу и, обманувши се, постао изданик самог себе.
134. Дешава се понекад да те сами демони побууу да се молиш против неке помисли коу су у тебе
убацили и да о се противиш. И они истог часа беже како би ти упао у прелест помисливши да си ве
почео да побеуеш помисли и да плашиш демоне.
135. Ако се молиш против неке страсти или неког демона кои ти досауе, сети се речи Псалмопоца:
Потерау свое неприатее и стии у их, и неу се вратити док не нестану; потиснуу их и нее
мои да опстану, паше под ноге мое (Пс.17,38-39). Ипак, реци то благовремено, наоружавши се
85
смиреноумем против неприатеа.
136. Немо мислити да еш стеи врлину ако се напре не потрудиш до крви. Потребно е, наиме, по
Божанственом апостолу, до смрти се борити против греха, подвизавауи се за непорочност (ев.12,4).
137. Дешава се да (због неприатеских замки), учинивши корист едноме, претрпиш штету од другог како
би, сусревши клевету, рекао или учинио нешто неумесно, те на та начин зло расуо оно што си добро
учинио.
138. Подвргавауи се демонским нападима, пази да им не паднеш у ропство.
139. Демони се труде да духовног учитеа ноу смуте сами, а дау - преко уди, окружууи га
неприатним случаевима, клеветама и невоама.
140. Немо да ти дотужи да трпиш те сукнаре. Нека ударау и тапкау ногама, нека растежу и глачау. Тиме
е твоа одеа постати ош светлиа.
141. Све док се у потпуности не одвоиш од страсти и све док тво ум ош увек проавуе противее
врлини и истини, нееш обрести благоприатни таман у недру своме (т. чисту и топлу молитву).
142. Желиш ли да се молиш (као што треба)? Преселивши се од садашег, свагда живи на небесима, и
то не само на речима, него и анеоским делаем и Божанственим разумеваем.
143. Уколико се само у невои (подвргавауи се силним искушеима и налазеи се у опасности да
паднеш) сеаш Судие и тога како е страшан и неумоив, значи да се ош ниси научио да служиш
Господу са страхом и да му се радуеш са трепетом (Пс.2,11). Зна да му при духовним утехама треба ош
усрдние служити са страхом и побожношу.
144. Мудар е човек кои пре оствареног покааа не престае да се са тугом сеа своих грехова и
праведне осуде на вечни ога.
145. Она ко пребива у гресима и ко прогневуе Бога, те се бестидно и дрско упушта у познае
Божанствених ствари и у невештаствену молитву нека прихвати апостолску опомену да ние безопасно
молити се обнаженом и непокривеном главом. Таква душа, по речима апостола, треба да има власт на
глави ради анела кои предстое (1.Кор.11,10), те да се обуче у стид и прилично смиреноуме.
146. Болесноме очима нее донети никакву корист дуготрано и напрегнуто посматрае сунца, чак и при
на ачо светлости поднева. Ни страсни и нечисти ум нее имати користи од замишаа страшне и
натприродне молитве у духу и истини. Напротив, он е на себе изазвати негодовае Божанства.
147. Она кои нема потребе ни за чим и кои не гледа на лице не прима дар за олтар све док се
доносилац не помири са ближим кога е ожалостио (Мт.5,23). Размисли колика е тек опрезност и колико
расуивае неопходно да би се Богу принео благоприатни таман на мисленом жртвенику.
148. Немо бити причив, ни славоубив. У противном е бити очигледно да грешници раде на твом
лицу, а не на твоим плеима (Пс. 128,3). Тада еш им за време молитве бити подсмех, и они е те вуи
и прелешивати на неумесне помисли.
149. Тражеи молитву, пажа е е [назад] и пронаи. За пажом не следи ништа друго до молитва. Око
е се и треба мариво постарати.
150. Као што е [мо] виеа боа од свих чула, тако е и молитва Божанствениа од свих врлина.
151. Молитва се хвали не само због количине, него и због каквоте. То показуу два човека кои су ушли у
храм да се моле Богу, едан фарисе а други цариник (Лк.18,10), као и следеа реч: А када се молите, не
празнословите, и остало (Мт.6,7).
152. Све док обрааш пажу само на положа тела кои приличи молитви и док се тво ум брине само о
споашо лепоти скиние (о осталим споашим особинама молитвослова) (зна да) ош ниси
угледао место молитве и да си ош далеко од тог блаженог пута.
153. Када еш пронаи истински молитву? Када, молеи се, будеш био изнад сваке друге радости.
154. Молитва и читае су прекрасни. Они зауставау суетно скитае мисли, свезуу помисли кое
неприлично круже и са коришу их задржавау ни мало расеаним у том прекрасном занимау.
155. Молитва нас подстиче на разговор са Богом. Дуготраном навиком, она нас уводи у саживот са им,
86
кои и безначане уде воли и не стиди се приатеског зближаваа са има, све док им убав коа у
има пребива пружа смелост.
156. Молитва ум одрешуе од сваке помисли о чулном и узводи ка Богу кои е изнад свега, приводеи га
разговору са им. Она од ега са смелошу иште све што о е угодно. На та начин она чини да човек
живот проводи у чистоти. ер, он е ве био у општеу са Богом и ускоро се опет припрема на то
општее.
157. Свети Павле учи да будемо у молитви постоани (Рим.12,12), те да дуготраним пребиваем у о
створимо навику на у (Кол.4,2; Еф.6,18). Он ош заповеда да се молитва врши на сваком месту
(1.Тим.2,8) како се ни едан леивац не би изговорио тиме што живи далеко од молитвеног храма. Свако
место е погодно за молитву. Бог прима оне кои га призивау са чистим срцем и праведним делима,
гледауи на ихово расположее и слушауи ихову молитву, чак и да се место на коме га призивау,
по нашем мишеу, ничим посебним не издваа.
158. Понекад на бдениу треба брзо читати Псалам, а понекад треба предпоставити певае Псалама. Ми
треба да меамо начин деловаа, насупрот замкама неприатеа кои нас понекад подстичу да ломимо
език у брзом читау, а понекад побууу на надмено слатко поае.
159. Када твое срце нападне неприатеска помисао, немо молитвом искати едно или друго, ве исуци
мач суза против неприатеа. Иступивши против неприатеа са тако силним оружем, ми емо га брзо
приморати да одступи од нас.
160. Заволи бавее рукодеем, премда у молитвеном расположеу. Оно, наиме, не доноси свагда
сво плод, а она - увек. Немо прекидати молитву све док у потпуности не испуниш молитвени дуг, нити
слуша помисао коа ти говори да е време да седнеш за посао. Осим тога, седеи за послом немо да се
силно обузимаш делом како не би, хитауи, узнемирио срце свое и учинио га неприкладним за молитву.
161. Ум из кога е украдена мисао о Богу и кои стои далеко од сеаа на ега ве равнодушно греши
споашим чулима. ер, он више не може да буде чувар ни слуха ни езика, будуи да е из егове
унутрашости отишла приврженост ка подвижничком труду над самим собом.
162. Дешава се да се напрежемо да творимо чисту молитву и да не успевамо. Меутим, дешава се и то
да душа пребива у чисто молитви и без нашег принуаваа. Прво произилази од наше немои, а друго
од благодати одозго, коа нас призива ка искау душевне чистоте. И едним и другим, она нас поучава да
чисту молитву не приписуемо себи, ве да е сматрамо даром Дародавца. ер не знамо као што треба
о чему емо се молити (Рим.8,26). Када се деси да се напрежемо да творимо чисту молитву и нисмо у
стау, ве се помрачуемо, омочимо образе сузама и молимо Бога да се развее но борбе и да у души
засиа светлост.
163. Сеае на телесну похоту смууе [човека]. Оно не само да не дозвоава разговор са Богом, ве и
ум, кои се наводно моли, оскрнавуе маштариама гнусних представа. Добро е непрестано пребивати у
молитви и ум упражавати у беседи са Богом. Меутим, да ли е тако код нас? Често се одваауи од
речи молитве ми пратимо помисли кое нас заводе, уместо да се удаавамо од их и уместо да нас
огорчуу, што би био признак несагласности вое са онима кои нам подмеу неприлично. И премда
споашост показуе молитвени изглед (због преклоених колена другима изгледа да се молимо), ми
мишу представамо нешто приатно: убазно разговарамо са приатеима, са гневом грдимо
неприатее, празнуемо са гостима, зидамо куе за сроднике, садимо дрвее, путуемо, бавимо се
трговином, на силу нас приводе свештеничком чину, са великом бриживошу водимо дела цркви кое су
нам уручене. И велики део свега тога пребирамо у мислима, саглашавауи се са свиме што нам
представи помисао онако како е угодно страсти коа надахуе наше срце.
164. Молитва захтева да ум буде чист од сваке помисли и да у себе не прима ништа што ние молитвено,
макар се радило и о нечем часном. Напротив, као надахнут Богом и одвоивши се од свега, обава сво
разговор са име единим.
165. Ко свое време дели на рукодее и молитву, свое тело укроуе трудом и егове неуредне захтеве
доводи до умерености. Душу, пак, коа се труди заедно са телом и након извесног времена жели одмор,
он орасположуе на молитву као на неко лакше [дело]. И душа ка молитви приступа са усрдношу и
живим силама. ер, она осеа утеху при промени дела и прелазу од едног ка другоме, док е дуготрано
занимае едним истим притиска. Она се оптереуе еднообразношу, док е разноврсност занимаа
радуе. о се чини да, оставауи едно дело, са себе скида неки терет због чега ка другоме приступа
87
као са свежим снагама и као да тек започие труд.
166. Ко не воли да ради неделатношу храни страсти и жеама дае слободу да се устремуу ка
предметима кои су им сродни. То се навише проавуе у време молитве, будуи да е тада пажа ума
потпуно прогутана оним чиме е заузето срце. Он тада у помислима пребира оно што е донела страст
коа е ступила у дество уместо да беседи са Богом и да од ега иште себи корист. Знауи то, свети
Павле са ревношу напада леост и све апостолском влашу обавезуе на труд (2.Сол.3,6-12). Дело е
сидро за мисао и дае о безопасан смер. Чак и ако одасвуд наилазе буре и наиласци ветрова прете
бродоломом, мисао стои непоколебиво, задржавана делом као сидром. Она се унеколико колеба
помислима кое се подижу, али не пада у опасност стога што су узе кое е држе силние од ветрова кои
уре.
167. Они кои одбиау рукодее под изговором да треба непрестано да се моле, у ствари се и не моле.
Управо стога што мисле да леошу души оставе слободу од брига, они се запетавау у лавиринт
безизлазних помисли и постау неспособни за молитву. Тело кое се труди над делом задржава мисао
при себи, будуи да она, не мае него очи, треба да прати оно што се ради и да садествуе телу у
непогрешивом вршеу дестава. Поконо тело, напротив, мисли дае слободу да лута. Стога се у време
покоа буде страсти. При сваком похотивом сеау оне хватау мисао и овладавау оме као
заробеницом.
168. Постои виша молитва савршених, неко усхиее ума, свецело одрешее од чулног, у коо се он
неизрецивим уздасима духа приближуе ка Богу кои види расположее срца кое е отворено као
исписана кига и кое у безгласним образима изражава своу воу. Тако е до треег неба био однесен
Павле, не знауи да ли у телу или изван тела (2.Кор.12,2).
169. После прве постои и друга молитва. На о ум са умилеем прати речи кое произноси, знауи
коме упууе молбу.
170. Молитва коу прекидау помисли и коа е седиена са телесним бригама стои далеко од настроеа
кое приличи молитвенику. Такав не чуе самог себе, носеи се мишу тамо-амо и не сеауи се какве
речи изговара. И зар е Божанствени слух обратити пажу на оно на што ни сам молитвеник, у своо
расеаности, не пази? Код оних кои су говорили: Пази на молитву моу, услиши молитву моу (Пс.16,1),
и: Нека твое уши пазе на глас мое молитве (Пс.129,2), сав ум беше мариво сабран. Он се ние
разливао на оно на шта се обично разлива и расеава мисао немарних коа не влада собом.
НАПОМЕНЕ:
1. Уздржае, храброст, мудрост и правда- Прим. пре.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ НИЛ СИНАСКИ
АСКЕТСКЕ ПОУКЕ ПРЕПОДОБНОГ НИЛА СИНАСКОГ
II
O ОСАМ ДУХОВА ЗЛА
а) O СТОМАКОУГААУ
1. Зачетак плода е цвет, а почетак делатног живота е - уздржае.
2. Ко обуздава стомак умауе страсти, а ко попушта пред прождривошу умножава сластоубиву
похоту.
3. Први меу незнабожним народима е Амалик, а прва меу страстима - стомакоугаае.
88
4. Храна за ога су дрва, а храна за стомак - ела.
5. Много дрва распауе велики пламен, а много хране храни похоту.
6. Пламен нестае кад понестане грае, а оскудна храна исушуе похоту.
7. Похота према елу е породила непослушност, а слатко ело е довело до истериваа из раа.
8. Скупа ела наслауу грло, али хране и неуспавивог црва похотивости.
9. Стаено црево припрема за бдее на молитви, а препуно наводи на дубоки сан.
10. Трезвоуме прати сувоедее, а сит живот у угодностима погружава ум у дубоку саивост.
11. Молитва испосника е слична младом орлу кои пара висине, а молитва онога кои се гости пада доле,
оптереена ситошу.
12. Ум испосника е као светла звезда на чистом небу, а ум онога кои се гости као мрачно небо у нои
без месеца.
13. Магла скрива сунчеве зраке, а густа испареа употребених ела помрачуу ум.
14. Запрано огледало не предае асно црте лика кои се у ему одражава, а мисаона сила, замагена
ситошу, не прима познае Бога.
15. Зема коа се дуго не обрауе раа тре, а ум стомакоугодника - срамне помисли.
16. Ние могуе обрести мирис у гноу, нити благоухае сагледаваа код стомакоугодника.
17. Око стомакоугодника тражи где су гозбе, а око уздрживца - где е сабор мудрих.
18. Душа стомакоугодника брои дане спомена мученика [ради обилног ручка кои га очекуе], а душа
уздрживца подражава ихов живот.
19. Плашиви воник дрхти од звука трубе кои наговештава борбу, а стомакоугодник од наговештаа
почетка поста.
20. Стомакоугодиви монах е слуга свог стомака, и под еговим бичем плаа свакодневни данак.
21. Хитри путник брзо достиже до града, а уздрживи монах - до мирног устроства срца.
22. Спори путник (кои ние достигао насеена места) нои у поу, под откривеним небом, а
стомакоугодиви монах не достиже до дома бестраша.
23. Дим тамана замиришуе ваздух, а молитва уздрживца - Божии ух.
24. Уколико се предаеш похоти ситости стомака, ништа нее мои да задовои твое сластоубе,
будуи да е беснило стомака ога кои уништава горуи грау и свагда тражи ново вештаство.
25. Пуна мера (нечега што се става у сасуд) пуни посуду, а стомак нее реи: "Доста", па макар се
распао.
26. Подизае руку е нагнало у бекство Амалика, а дела коа су устремена горе побеуу плотске
страсти.
27. Истребу из себе све што оживава страсти и крепко умртву свое телесне удове.
28. Као што мртав неприате у теби не побууе страх, тако умртвено тело нее помутити твоу душу.
29. Мртво тело не осеа бол од ватре, ни уздрживац - сласт у умртвеном телу.
30. Ако победиш Египанина, сакри га у песку, т, ако победиш страст похоте немо насиавати тело (ве
га држи на сувоедеу). ер, као што из земе, када се овлажи, ниче оно што е у о било сакривено,
тако се и страст похоте разгорева када се тело насити.
31. Згаснут пламен поново арко пламти ако се додау суве гране. И угасла сласт похоте поново
оживава кад се стомак насити елима.
32. Немо имати сажаее према телу кад почне да се жали на изнемоглост, нити га насиу угодним
елима. ер, ако опет оача, устае на тебе и подии е против тебе непомириву борбу све док не
заплени твоу душу и не преда те као роба страсти блуда.
89
33. Умерено храено тело е као добро укроен ко кои никада нее збацити коаника. Ко кои е
обуздан уздом попушта и повинуе се руци коаника, а тело кое е укроено оскудицом у елу и бдеем
се не отима из руку помисли коа е села на ега, нити рже, како иначе чини кад е покренуто страсним
поривом.
34. Преедае храном храни помисли, а пиани пои сан маштом.
35. Приатност насладе умире чим храна прое кроз грло, али у том гробу оживава похотивост.
36. Труд на обраивау свог дела земе као плод доноси упокоее, а разни видови задовоства за
сво кра имау - горее (или телесно овде, или каженичко - тамо).
37. Она ко подвизима чини да вене цвет плоти, свакодневно у телу помиша о своо кончини.
38. Нека благоразумност срца труд уздржаа мери према стау тела како, по раслабености тела, и
само не би пострадало.
39. Нека се тело задовои умереним подмиреем природних потреба.
40. Нека се твое телесно подвижништво усмерава наравственим разлозима како би се научио да
болуеш срцем (због грехова) и да саосеаш душом.
41. Мака (похотног) сластоуба есте стомакоугаае: оно раа сластоубиву похотивост и многе
друге страсти. Од ега, као од неког корена, ничу стабике других страсти. За кратко време поставши
дрвее подеднако са оним кое га е родило, оне се разгранавау у пороке кои досежу до неба. Тако су
среброубе, гнев и туга пород и израслине стомакоугааа. Стомакоугоднику е понапре потребан
новац да би задовоио жеу коа увек пламти, премда се никада не подмируе; осим тога, он е се
свакако узбудити гневом против оних кои га ометау да стекне новац; када, пак, гнев буде био немоан да
прее у дело, по нужности е се поавити туга.
42. Стомакоугаау су више него било чему другоме сродни сладострасни покрети. Желеи да покаже
сродност тих страсти, и сама природа е полним органима назначкла место под стомаком. Том блискошу
она означава ихову тесну везу. Према томе, ако ослаби та страст (т. похота), значи да е ослабило оно
што е изнад, т. стомак, а ако се осили и ступи у покрет, значи да е примила силу одозго. Меутим,
стомакоугаае не храни и не дои само ту страст. Оно у човеку искореуе свако добро. Чим оно дое
до површине, обично падау и нестау уздржае, целомудреност, храброст, трпее и све остале
врлине.
43. Прекрасно е остаати у пределима потребе и старати се свим силама да се они не преступе. Уколико
некога похота по мало претеже на страну житеских сласти, ве никаква реч нее бити у стау да
заустави егово стремее (у том правцу). ер, за оно што премашуе потребе не постои граница.
Неуморно старае и бескрана испразност без мере умножавау труд (за свое задовоее), те хране
похоту као што се пламен храни додаваем дрва.
б) О БЛУДУ
1. Уздржае раа целомудреност, а стомакоугаае есте мака блудне похотивости.
2. Уе храни пламен светилника, а општее са женама распауе ога похотне сласти.
3. Ударцима таласа се носи тамо-амо ненатоварени брод, а блудним помислима - неуздрживи ум.
4. Блуд себи присваа преедае и стае у ред са противницима ума, до краа се бореи против ега
заедно са еговим неприатеима.
5. убите безмолвиа се тешко раава стрелама неприатеа, а она ко се меша са гомилом
непрестано од ега прима ране.
6. Гледае на жену е отровна стрела коа раава душу и у у уноси отров. И што више застарева та
рана, утолико прави веу озледу.
7. Ко се чува од тих стрела не иде на многоудна сабраа и не лута расеано по празницима. ер, бое
е споконо остаати куи и пребивати у молитвама, неголи, са намером да се успоштуу празници,
постати лаки плен неприатеа.
8. Ако хоеш да будеш целомудрен, избегава општее са женама и никад им немо дати слободу смелог
90
обрааа. ер, у почетку оне или истински имау, или лицемерно показуу суздрживу стидивост, док
се касние одважуу на све. И то за тебе постае удица коа лови на смрт, вешта замка коа вуче у погибао.
Нека те оне не доведу у обману скромним речима, будуи да се у има крие зли отров зверии (звери
из бездана).
9. Бое е да приеш арко ватри, неголи младо жени док си и сам млад. ер, осетивши бол од ога ка
коме се приближиш, одмах еш одскочити дае. Разнеживши се, пак, женским речима, нееш одедном
отии.
10. Буа трава коа расте поред воде, као и страст нечистоте у општеу са женама.
11. Она ко пуни стомак и обеава да е бити целомудрен личи на онога ко тврди да е сламом
зауставити дество ога. Као што е, меутим, немогуе сламом зауставити силу распламсалог ога, тако
е немогуе преедаем зауставити ватрено стремее похоте.
12. Стуб се опире на своу основу, а блудна страст се покои на преедау.
13. Лаа у бури жури у пристаниште, а целомудрена душа иште пустиу. Лаа бежи од морских таласа
кои прете опас-ошу, а душа од женских лица коа изазивау погибао.
14. Изглед украшене жене потапа горе него таласи. Из валова се, из убави према животу, ош и може
испливати, док привлачни изглед жене наводи на презирае и самог живота.
15. Пустиско шибе е безбедно од пламена, и целомудрени [монах], кои е далеко од жена, заштиен
е од распаиваа страсти похоте. ер, као што сеае на ога нее сагорети мисли, тако ни страст
нема силу када нема хране.
16. Ако се смилуеш на противника, остае ти неприате, а ако поштедиш ту страст - устае на тебе.
17. Поглед на жену код неуздрживог изазива нечисту страст, док целомудреног подстиче на
прославае Бога.
18. Чак и ако похотна страст при обраау са женама буде покона, немо веровати бестрашу кое
обеава. ер, и пас, окружен гомилом, маше репом све док не изае из е, да би одмах затим показао
утину коа му е своствена.
19. Када сеае на жену постане бестрасно можеш закучити да си ступио у предео целомудрености.
Уколико ти, пак, ен лик обузима душу, зна да си ош далеко од те врлине. Меутим, ни у првом случау
се немо задржавати на таквим помислима, нити беседи мислено са женским ликом, будуи да се та
страст лако враа назад. Опасност од е е врло близу.
20. Умерено топее чисти сребро, а претерано га оштеуе. Тако и целомудрена навика квари
дуготрано представае жене у мислима.
21. Немо дуго разговарати са лицем кое ти се представило да се у теби не би запалио пламен
сластоуба, те да се не би запалило гумно твое душе.
22. Као што искра, коа се дуго остави у слами, изазива пламен, тако и дуготрано сеае на жену подиже
похоту.
23. Уколико тело кое похотствуе на дух смириш подвижничким трудовима, иза граница овог века еш
имати славу коа е обеана речима о блаженствима, будуи да си у борби победио онога ко се у твоме
телу бори против закона твога ума и поробава те законом греха кои е у твоим удовима (Рим.7,23).
24. Треба да схватиш да се одвоени видови блуда, наиме, телесни и духовни блуд, остваруу заедно.
Када се блудна помисао раствори у твом духу, твоа душа се спаа са прелесном представом. Немо да се
заносиш призраком кои нема стварности да и телом не би учинио нешто слично. Духом блуда бивау
преварени сви кои унутрашу преубу не одбиау крстом.
25. Демон на себе узима женски лик како би душу навео на седиее са им. Облик женског лика на
себе узима бесплотни демон како би похотивом помишу душу навео на блуд.
26. Кажава помисли оскудношу хране како би мислиле о глади, а не о блуду.
27. Са молитвеним бдеем седини сузе како би стекао помо у борби.
28. За време блудне борбе немо прихватати позив на гозбу.
91
29. Демон похоте на ревносног борца напада брзо, изненада га обасипауи стрелама страсне похоте,
будуи да не може дуго да подноси опаивае светлоносним огем кои исходи из егових
подвижничких трудова. Ка ономе, пак, ко е, услед вариве сласти похоте, ослабио у строгости
самообуздаваа он мало по мало приступа и егово срце наводи на разговор како би се оно,
разгоревши се злом похотом, предало беседи са ом, било ом заробено и потпуно напустило мржу
према том греху.
30. Наопасние е ако се срце погрузило у навику на сласти похоте. Бие потребно много труда да се то
растие ишчупа из корена.
31. Немо приучавати помисао да ступа у беседу са сластима похоте стога што се у гомили страсних
мисли и покрета разгорева ога (Пс.105,18). Распаууи те, они те наводе на мишее да е тешко
задржати ога природе и да више ниси у стау да чиниш насие над природом. [Они те наводе на
мисао да ние толико страшно ако] данас по невои згрешиш, ер еш се сутра покаати по заповести.
ер, (хришански) закон е човекоубив, те лако опрашта грех онима кои се кау. При томе, они ти
наводе пример како су неки пали после уздржаа и како су се опет покаали, придауи вероватност
своме варивом савету како би, срушивши чврстину противеа надом лаког обраеа кроз покаае,
храм целомудрености претворили у дом блуда.
32. Пази, човече уздржаа, да се под изговором покааа не вараш неизвесном надом. ер, многи су,
павши, одмах били покошени смру, док други нису имали снаге да устану (од пада), везани навиком на
сласт похоте као законом. ер, како, човече, знаш да еш бити жив и да еш се покаати и како себи
назначуеш године живота? Падауи, ти попушташ телу, уместо да се предаеш сеау на смрт, како би
у срцу свом живе представио страшну одлуку суда и тиме угасио мудровае распаеног тела.
33. Природни начин живота и за нас и за животие е, по Саздатеевом опредееу, едан исти: Ето,
дах вам, говори Бог човеку, сваку траву у поу. Вама и звериу е то бити храна (Пост.1,29-30).
Добивши заедничку храну са бесловеснима и своим досеткама е претворивши у много раскошниу, са
правом треба да се сматрамо неразумнии од животиа, будуи да оне остау у границама природе, не
нарушавауи оно што е Бог поставио, док ми уди, обдарени разумом, потпуно одступамо од древног
устава. ер, где е лакомство код бесловесних? Какви пекари и кувари на хиаде начина припремау
насладу иховом бедном стомаку? Не воле ли они древну оскудност, хранеи се травом и
задовоавауи се оним што се нае, користеи за пие воду, и то понекад и ретко? Стога се они и
телесним насладама предау рее, не распаууи жее никаквом храном коа гои, и не препознауи
увек разлику измеу мушког и женског пола. ер, то осеае им се дае едном годише када природни
закон, као начин за продужее рода, одреуе ихово спаае ради сеаа има сличних. У остало
време они се до те мере удауу меусобно да потпуно заборавау на ту жеу. У удима е, пак,
скупоценим елима ненасита похота преубе посеала махните жее кое ни у какво време не
дозвоавау да се страст смири.
в) О СРЕБРОУБУ
1. Среброубе е корен свих зала. Оно, слично равим гранама, храни све остале страсти и не
дозвоава да увене оно што е од ега процветало.
2. Она ко жели да истреби страсти, нека напре ишчупа ова ихов корен. Све док остае среброубе,
нееш имати никакве користи од одсецаа грана. ер, и ако се одсеку, оне е опет брзо израсти.
3. Грамживи монах е као претоварен брод кои се лако потапа у таласима кое подиже бура.
4. Неграмживи монах е лаки путник кои на сваком месту себи налази пристаниште.
5. Неграмживи монах е орао кои лети у висинама. Он се са висина спушта едино када га принуди
потреба за храном.
6. Такав е изнад сваког искушеа, подсмевауи се над свим што постои. Стремеи горе, он се удауе
од свега земаског и живи са горима. ер, он има лака крила, коа нису оптереена бригама.
7. Ако наие невоа, он без туге остава свое место. Ако настане време смрти, он благодушно одлази
одавде, будуи да никаквим земаским узама ние везао своу душу.
8. Грамживац е, напротив, спутан бригама, и слично псу - привезан ланцем. Уколико е принуен да се
пресели, он тужно сеае о имау носи са собом као тешко и бескорисно бреме.
92
9. Кад дое смрт, он са жалошу остава садаше. Он предае душу, док му се око не спушта са онога
што има код себе. И ега вуку као побеглог роба. Он се раздваа са телом, али се не раздваа од имаа,
стога што е страст коа га е обузела силниа од оних кои га вуку.
10. Море се не пуни иако у себе прима мноштво река. Ни похота среброупца се не сити ве сабраним
имаем. Ако га удвои, он опет жели да удвои удвоено. И он никада нее престати да удваа све док
смрт не пресече та бескорисни труд.
11. Благоразумни монах има у виду само потребу тела, те празан стомак пуни само хлебом и водом.
12. Он нее ласкати богатима како би стомаку пружио насладу, нити е слободан ум предати у ропство
многим господарима. ер, егове руке су довоне да послуже телу и да задовое егове природне
потребе.
13. Неграмживи монах е неухвативи борац и лак тркач кои брзо достиже до награде небескога
призваа (Фил.3,14).
14. Многограмживи монах се радуе многим приходима, а неграмживи - венцима због напретка.
15. Многограмживи монах мариво ради, а неграмжи-ви проводи време у молитвама и читау.
16. Среброубиви монах ризницу пуни сребром, а неграмживи сабира ризницу на небу.
17. Проклет да е она ко прави идола и полаже га у скривеном месту (Пон.Зак.27,15). Меутим, такав е и
она ко гаи страст среброуба. Први се без користи клаа лажном богу, а други машту о богатству
сакривено носи у срцу као кумир.
18. Неграмживи живи безбрижним животом, а многограмживи свагда болуе бригом о богатству.
19. Одвешеш у плен гомилу помисли уколико срцу не дозволиш да брине о вештаственом. И крст еш
понети без расеаваа уколико се одрекнеш од жее да имаш сопственост.
20. Помисао о вештаственом стицау предсказуе ти старост и болести, како би своу наду на Бога
поделио са надом на имае.
21. Она ко е изабрао подвижнички живот у одрицау од света нека се осени вером, нека се укрепи
убаву и утврди надом. Вера ние остаае без ичега, ве непоколебиво убеее у посед савршениег,
са трпеивим уздаем и живом убаву.
22. Када се одрекнеш свих ствари више немо обраати пажу на мрачне помисли кое е те прекоревати
због осиромашеа, представауи ти лишаваа, беду и бешчаше, како би те сликом таквог
злопаеа довели до раскааваа због славне врлине. Меутим, уколико проникнеш у смисао таквог
подвижништва, наи еш да ти се управо због тога због чега те оне прекоревау теби плете венац.
23. Оставимо житеске ствари и окренимо се духовним добрима. Докле емо се зауставати на дечиим
играчкама, не доспевауи до мушког начина мишеа? У детиству се ради забаве користе коцкице,
лопте, и слично. И деца су пристрасна према томе све док не доспеу у савршени узраст. А када омужа,
човек одбацуе све то и са усрем се занима важним делима. Ми, пак, све остаемо у младалачком
узрасту, дивеи се ономе што е своствено детиству и неемо да се побринемо о боем, т. о томе што
приличи мужевима. Као што е срамно гледати како одрастао човек седи у гомили пепела и црта по ему
дечие шаре, тако е срамотно, или чак и срамние, видети како они кои имау у виду наслаивае вечним
добрима риу по праху земаских ствари те, неприкладношу таквих поступака, срамоте достоанство
завета. Узрок тога е, како изгледа, у томе што ми себи не представамо ништа важние од видивог,
што нисмо свесни безначаности садаших добара и превасходства тамоших добара, те што се
ослепуемо блеском онога што се овде сматра вредним поштоваа, прилепууи се уз ега свом
жеом.
24. Почнимо да се одваамо од садаших добара, занемаримо имае и новац и све што у себе
погружава и потопуе помисао. Кад се наемо у бури, избацимо товар како би се спасао крманош (ум) и
посада (помисли). Ако они кои плове морем у време буре не маре за сво товар, те своим рукама и
скупоцене ствари бацау у море, сво живот ставауи изнад имаа, због чега ми ради боег живота не
пренебрегавамо оно што душу вуче у бездан? Због чега код нас ние толико ак страх Божии колико е код
их ак страх од мора? Они из убави према временском животу не сматрау високим губитком погибао
оног што возе, а ми, говореи да желимо вечни живот, не пренебрегавамо ни маленкости, ве се
решавамо да е бое да погинемо са ништавним товаром, неголи да се спасемо, лишивши се ега. Због
93
тога вас умоавам да све свучемо са себе. Борци у борбу не ступау обучени, будуи да их закон борбе
на поприште изводи наге. И било да е вруина, или хладовина, они иступау оставауи одеу ван
попришта. Она ко се не сагласи да се обнажи мора да се одрекне и од борбе. Ми, пак, давши завет да се
подвизавамо, не само да не скидамо одеу (поседоваа), него ступамо у подвиг носеи на плеима
хиаду бремена, пружауи противницима мноштво могуности да нас ухвате.
25. Како е грамживац да се бори са духовима злобе када е ему [због те страсти] лако наносити
ударце? Како е се са духом среброуба борити она ко е засут новцем? Како е заобии демоне, кои
су лишени сваке бриге, она ко е обучен у хиаде брига? Божанствено Писмо говори: Наг е побеи у
та дан (Ам.2,16). Наг е она ко ние обучен у безброне пре брига о житеским делима; наг е она коме
многосложне помисли о новцу и имау не сметау да брзо трчи. ер, злобници нагог тешко могу ухватити.
26. Борци се боре наги и премазани уем. Нагост чини да борци не могу да се ухвате ни за шта, а
мазае уем им дае могуност да исклизну из руку чак и ако их противник ухвати. Због тога се
противници старау да едан другог поспу земом како би прахом учинили да гладкост уа постане
храпава. Тиме би себи дали могуност да задрже противника у рукама кад га едном ухвате. Што е прах
код их, то су у нашем подвигу земаска дела, а што е код их уе, код нас е отсуство брига.
27. Савршено души е своствено да нема брига, док е нечастиво своствено да се сатире бригама. О
савршено души е речено да е као крин у тру (Пес.2,2). То означава душу коа усред оних кои се
брину о многоме живи безбрижно. Крин и у еванеу означава душу коа нема брига, будуи да е
речено: Не труди се нити преде, па ипак е одевена у славу коа е веа од Соломонове (Мт.6,28). О
онима, пак, кои имау много брига о телесном се каже: Сав живот нечастивог е у бригама (ов 15,20). И
заиста, нечастиво е распростирати бригу о телесном на читав живот и уопште се не бринути о будуем
(2,86).
28. Мера стицаа треба да буде потреба. Оно што превазилази ту меру, т. излишност, есте нешто
оптереууе, а не олакшавауе. Одеа коа е сразмерна са телом уедно сачиава и потребу и украс.
Одеа, пак, коа са свих страна пада, опасуе ноге и вуче се по земи не само да е ружна, него и омета
сваки посао. Тако и имае кое превазилази телесну потребу уедно представа и смету за врлину и
подвргава се прекору оних кои су у стау да испитау природу ствари.
29. Неграмживошу ми не називамо невоно сиромаштво кое, дешавауи се по нужди, притиска дух и
кое се, као непроизвоно, сматра несносним, ве добровону решеност да се [човек] задовои са
малим. Она се стиче самовласношу помисли коа захтева труд све дотле док се упражавае не
претвори у навику. Она е, пак, и оно што е дуго изгледало тешко и неиздрживо учинити
подношивим. Жеу не вара силно само телесна красота, ве и блесак богатства. У оба случаа е
потребна храбра душа како се не би уступило пред иховом варивошу.
30. Заиста треба сматрати великим и назвати храбрим оне кои на овом попришту побеуу иако их
нападау и саплиу помисли убедивим доказима, слично покретима тела, старауи се да докажу како
се треба сагласити са мишеем многих и како треба признати за истински добро оно што само изгледа
као добро, не одбиауи оно што се, по општем меу, сматра вредним. Оне наговарау да се [човек] не
уклаа од поседоваа онога што е сам Саздате дао на употребу, те да не изобличава узалудно
стицае онога што е приведено у бие са неким цием, а не тек тако. Ти подвижници су заиста достони
дивеа, будуи да нису уступили пред противником. Они нису побегли са попришта, нити су се дали у
руке неприатеа. Утврдивши своа колена на исправном расуивау, они се нису приклонили стицау
земаских ствари, ве су нерасеани живот претпоставили метежном, умереношу у потребама
стекавши безметежност.
31. Древни светитеи су до те мере распростирали ревност за неграмживост да су водили живот без
крова над главом, хранеи се оним што е давала природа. Они би налазили постеу на месту где би се
задесили. Они нису имали ни кров, ни постеу, ни трпезу, док им е овчиа кожа служила као одеа. Они
су се трудили да са свом тачношу следе Господи савет: Погледате на птице небеске... Погледате
на кринове у поу... (Мт.6,26-18). Они су искрено веровали да е оно што е потребно телу дои само од
себе уколико се угаа Богу кои све дае и уколико се изнад свега брине о стицау Царства небеског.
32. Како е наш живот, одасвуд окружен сваким изобием, да се упореди са животом оних блажених кое
нису узнемиравале помисли о телу и телесном и кое е нека чиста чежа за Божанственим, непрестано
их усхиууи ка узвишеном, убеивала да забораве на оно што се на земи сматра бештавим? Они на
земи нису имали ништа осим тела кое е природа задржава доле. Меутим, они су и ега желели да
имау са собом тамо где су пребивали умом, сагледавауи небеска блага. И они се никада не би
94
одваали од тамоше сладости кад их природа не би враала ка подмиривау телесних потреба. Због
поштоваа према Ономе кои е душу свезао са телом, они су принуени да се побрину од телу, премда
сматрау да е крае потребно отуее од ега.
33. Телесна потреба брзо тече и пролази. Она у прошлости ние промишала о садашем, нити у
садашем не промиша о будуем: она лечи само садаше. Труд, пак, врлине есте семе кое дае плод
кои не оскудева. Он и у време самог напрезаа радуе савест очекиваем сладости, и по пресееу
одавде се показуе као диван и као саузрочник вечног весеа.
34. Пут кои води у Царство е врло тежак, будуи да е узак и са свих страна окружен стрминама. Због
чега се онда обремеуемо теретом новца и друге своине и покушавамо да идемо име? Расеавауи и
вукуи доле, бриге о вештаственом чине да се лако падне, нарочито тамо где е потребна оштра и
трезвоумна пажа. Чак и при такво пажи путовае ретко пролази без падова услед тешкоа на уском
путу по стрминама. За оптерееног непотребним теретом поседоваа, пак, пад е неизбежан. Та и само
поседовае е ве пад.
35. Наш живот у односу на стицае може бити трострук: узвишен, среди и - овештаствен и
многограмжив.
У рау е првоствореноме било речено: ешеш поско бие (Пост.1,29). Достоанство Онога кои е
наредио сведочи о пуно довоности такве хране за живот кои е човеку назначен. Поашавауи ту
довоност можемо додати да е таква храна била наприкладниа за очувае жеене виткости у онима
кои су створени по образу Божием: оме мислена сила свагда остае лака и трезвоуме непомрачено.
Све што е било потребно за живот нудило се само од себе тако да се ум, остауи слободан од телесних
напора, све време узносио ка духовним сагледаваима коа су у ему разливала неисцрпно весее.
Такво делае е у ему васпитавао сам Бог кои е, по свом благовоеу, свакодневно долазио к ему
ради разговора. Таква е норма живота кои е своствен човеку. егова суштина се не може изменити,
нити укинути, иако е могуе да се промени начин еговог испоаваа, као што се и десило услед
касниег пада.
Ономе ко е преступио заповест и изгнан из раа, Бог одреуе други начин живота, кои одговара еговом
палом стау. Он нареуе да она кои покоем ние умео да се користи као што приличи и кои ние знао
да постоано пребива у служеу Богу и разговору са им (имауи слободно време и немауи потребе
за телесним трудом), храну треба да стиче радом и трудом. За храну му е одреен хлеб кои добиа у
зноу лица, а за одеу - кожне ризе, коима се одреуе граница грамживости и суети. Првобитна раска
неграмживост е замеена скромним имаем, кое е, уосталом, и поред зноног труда, више зависило
од Божиег благослова.
Из тога су се на делу раскрила три начина живота: едни су задовони са скромним имаем, у зноу лица
свога се уздауи у Бога; други су се, удубивши се у нади на Бога, сасвим одрекли сваког стицаа
(ревнууи да васпоставе раску неграмживост) и били храени Богом; а треи су се удубили у труд
сваке врсте и на ему засновали наду за потребним, обезбеее свог живота полажуи у много имае.
Последи су заборавили на Бога: за их е бог постала грамживост. То су три вида нашег односа
према стицау.
36. Други вид представа понашае кое е (првенствено) прилично разумном биу: проводити време у
служеу Богу и потребно добиати из ризнице Божиег промисла; надати се на Божие старае и зему
имати као ризницу; искрено служити Саздатеу и на твар полагати данак опскрбиваа потреба; овде
бити странац а стаништем сматрати оно кое е припремено на небу. Такав живот е у почетку одредио
Саздате и име су, повинууи му се, живели сви свети (као Илиа, елисе, пророчки синови, Претеча,
апостолски чин).
37. Таква е виша неграмживост светих. Меутим, много корисног постои и у средо неграмживости,
коа одговара времену и потреби. Премда и не може да се избори за првенство и да се похвали равном
чашу са превасходним начином живота, о неоспорно припада други степен части. Први светитеи (са
савршеном неграмживошу) су живели едино за душу и за Бога кои у е саздао, ни у шта не
рачунауи тело. Ипак, они су и без бриге о ему имали све потребно, и то не од онога што е претходно
сабрано у житнице, него од онога што е, по Божием благовоеу, благовремено постаало доступно.
Светитеи кои следе за има (са средом неграмживошу) су свое руке употребавали сагласно са
мером коу е захтевало нанеопходние услуживае тела, бринуи се о неопходно утехи тела и
промишауи о томе да се, услед занемариваа животне стране, не разруши оно што е, по вои
Саздатеа, седиено са нама (т. тело). Па ипак, они су веи део времена проводили у бризи за душу, у
95
молитвама, у богомислиу и потребним занимаима, имауи у виду напредовае у добрим делима.
38. Последи су, пак, у потпуности поставши тело, себе свецело посветили служеу земном кумиру
желеи да имау не само оно што е довоно за телесни живот, ве и оно што их не би разликовало од
оних кои се одликуу изобием и то стога што би бар тиме били свима пред очима. Тиме они очигледно
показуу свое безуме, желеи да се похвале оним што е за осуду, те мислеи да на себе обрате пажу
и заслуже дивее оним што е достоно презира и подсмеха. Оно што е сагласно са неким зваем да
е повод за одобравае, док оно што не приличи звау (премда у другим околностима и ние раво)
изазива негодовае, будуи да не приличи месту.
39. Коима од наведених су среди ближи? Наравно, онима коима се приближавау делом,
разглашавауи свое сродство са има тиме што се старау да су им блиски по животу. Иако сачиавау
среди чин измеу едних и других, они нису подеднако склони и еднима и другима, ве непосредно
следе за онима што су испред, младалачком ногом ступауи иховим трагом. Они су удаени од оних
коу су иза их онолико колико се они кои трче раздваау од оних кои ходау, или чак - стое у месту.
Први, пак, са последима немау ништа заедничко. ер, каква е веза оних кои имау много вештаственог
са неграмживима? Каква е заедница оних кои мудруу телесно са онима кои размишау духовно?
Какав е заеднички удео оних кои су оковани житеским делима са онима кои безбрижно служе Богу?
едни апостолски оставау све што су стекли, а други стичу и оно што нису имали. едни пребивау у
безмолвиу, унутраше прилажуи старае о духовном напретку, а други воде све врсте борбе, ратууи
за новац и имае. едни се са духовима злобе препиру око небеских блага, а други ради земаских
добара нападау сличне себи. еднима Павле говори: Да сиате као светила у васиони (Фил.2,15),
светлеи славом живота и за оне кое виде поставши виновници доброг опонашаа, док е другима
речено: Име се мое због вас хули (Рим.2,24), будуи да поступате супротно звау и будуи да носите
споашост коа противречи делима.
40. Ко се нее узгнушати оног ко говори да се одрекао житеског, а на делу се предае еговим
разбибригама; и оног ко се хвали да е презрео свет, а до страсти се предае светским делима; и оног ко
е обеао да нее обраати пажу на земаско, а делима показуе лаживост обеаа; и оног ко тврди
да се растао са суетом, а не одваа се од е? Ако си изашао из Египта, шта имаш заедничког са
правеем цигли? Ако идеш пустиом, журеи ка обеано земи, зашто касниш, бавеи се узалудним
пословима, те постаеш спор путник на далеком путу? Због чега луташ по раскрсницама, подвргавауи
се опасности да не достигнеш поко, када пут кои те очекуе захтева сваку маривост? Када си положио
руку своу на плуг, због чега се обазиреш назад, губеи из вида Царство Божие? Када си иза себе
оставио пет запаених градова, због чега се обазиреш да видиш шта се у има дешава? Када си узео
крст, иди за Христом, оставивши све стога што Он, са коим си се сединио, жели да га волиш изнад
свега.
41. Тело нема потребе за многим утехама: потруди се о томе. ер, ти си привремено везан са телом.
Стога треба да се побринеш о ему како би га имао као сарадника у вршеу врлина и како душа не би
имала смету у свом напредовау. И како е имати времена да се сети Бога она ко се стара о
воловима, ко свакодневно пребраа стадо оваца, ко непрестано похаа виноград, шуму, иве и баште,
кад му ни цео дан ние довоан да обави све послове? Када е он наи времена да се подухвати
псалмопоаа? Када - да се помоли? Како е наи време за упражавае у богомисленом сагледавау?
Меутим, чак и да ретко нае могуност да се измеу других дела помоли, зар е егова молитва
Владици бити чиста, будуи да му мисао ние одвоена од онога за шта е везана егова брига и
старае? Како е он посматрати кретае страсти како би приметио учераше и садаше стае и
запазио разлику на бое или на горе? Како е размрсити помисли кое се многообразно смеуу и
отежавау само посматрае? Или, зар не примеуеш како те дау ломе дела, а ноу брига о има,
чинеи да се време одмора претвори у време мучеа? Приводеи на мисао онога ко е нарушио границу,
ко е оштетио плодове, ко е пресекао воду за заливае, ко е изгазио пашу, ко чини или е учинио неку
другу штету, или се препире и спори, сеае раздражану силу душе доводи до беснила, побуууи на
освету и не дауи време за сан и поко, а ош мае за молитву коа захтева велико безмолвие и слободу
[од свега], као и разрешее од свих брига.
г) О ГНЕВУ
1. Гнев е бесна страст коа лако изводи из уравнотежености чак и оне кои имау познае. Он душу чини
сличном звери и наводи е да се удаава од општеа.
2. Силни ветар не колеба стуб, као што ни негневиву душу не узнемирава раздраживост.
96
3. Вода се колеба деством ветра, док се раздраживи узнемируе нерасудним помислима.
4. Гневиви монах е пустиски вепар. Чим види некога - открива зубе.
5. Увеае магле згушава ваздух, а покрет раздраживости огрубуе ум гневивца.
6. Облак заклаа сунце, а помисао злопамеа - ум.
7. Лав у кавезу непрестано потреса запоре на вратима, а раздраживи у келии пребира гневиве
помисли.
8. Мирно море е приатан призор, премда не толико колико - мирно настроее духа.
9. У тихом мору играу делфини, и у мирном настроеу духа ничу богодоличне мисли.
10. Дуготрпеиви монах е тихи извор кои свима пружа приатно пие, а ум гневивог е свагда помуен
и жедноме не пружа воду. Уколико се, пак, и деси да е пружи, бие мутна и неприкладна.
11. Код гневивца су очи мутне и крваве, те изобличавау смуеност срца. Лице, пак, дуготрпеивог е
споконо, док су му очи добронамерне и гледау право.
12. Кротост човекова е се поменути код Бога (Пс.131,1), и негневива душа постае храм Светога Духа.
13. Христос приклаа главу ка дуготрпеивом духу, а умирени ум постае обите Свете Троице.
14. У злопамтиво души живе лисице, а у узнемиреном срцу се криу звери.
15. Частан човек избегава срамно место, а Бог - злопамтиво срце.
16. Воду помууе камен кои падне, а срце човека - рава реч.
17. Удаи гневиве помисли из свое душе и не допушта да се раздраживост усели у твое срце, те
нееш бити смуен у време молитве.
18. Дим од труле сламе уеда очи, а злопамее - ум за време молитве.
19. Помисли гневивца су пород аспиде, кои изеда срце кое га е родило.
20. Молитва раздраженог е мрзак дим, а псалмопоае гневивог - неприатан звук.
21. Дар злопамтивог е црвива жртва, коа не треба да се приближи олтару очишеа.
22. Раздраживац види смутиве снове, а гневиви маштау о нападу звери.
23. Дуготрпеиви човек у виеу види саборе светих анела, а незлопамтиви се упражава у
духовним речима, ноу примауи разрешее тани.
24. Видевши да се нисмо запалили у само ватри увреде, демони се старау да у тишини побуде оно што
е владалачко у нама (ум) како бисмо накнадно устали против оних према коима смо сачували мир док су
били са нама лицем у лице.
25. Када се мирно заврши тво спор или размирица са братом поводом неког незадовоства, сматра да
си сам погрешио како се у безмолвиу у твом срцу не би развила борба помисли од коих би едне
истицале ништавност увреде (прекоревауи због задржаваа на ожалошеу), а друге - ену важност
(наводеи на тебе жаее због тога што ниси узвратио истом увредом).
26. Уколико силно раздражее огорчи неке од братие у општежиу, помисли пред има почиу да
ублажавау оне кои живе у усамености како би их лишиле благодушног трпеа или их удаиле од
попришта убави.
27. Она ко благодушним трпеем од себе одбиа гнев, и убаву - огорчее, двема врлинама
одгуруе две зле и гневиве звери.
28. Она ко на коленима огорченог моли да прекине гнев, одедном обоицу удауе од раздраживости.
29. Ко измируе гневивце побеуе сам дух гнева.
30. Ко ради мира трпи срдитог, заиста есте син мира.
31. Припреми се да будеш кротак и ратоборан: кротак са удима, а ратоборан са нашим неприатеем.
ер, природна употреба гнева се и састои у неприатеевау против змие.
97
32. Кротост кротког се састои у томе да, ради убави, буде великодушан према брату и да се бори са
(гневивом) помисли.
33. Кротки треба да буде спреман и за борбу, не распростируи кротост на зле помисли и не ширеи
борбу на ближе по природи.
34. Немо природну употребу гнева преокретати у против-природну, т. немо се гневити против брата,
уподобавауи се змии, нити се саглашу са злобним помислима, братимеи се са змиом.
35. Ако и претрпи нешто скорбно, кротки не остава убав, ве ради е све сноси, све трпи (1.Кор.13).
36. Ако е дело убави - имати дуготрпее, онда е борба против брата ствар неубавности.
37. Гнев буди огорчее и мржу, а убав их сво трое одгони.
38. Ако си утврен у убави, онда више пази на у неголи на онога ко те вреа.
39. Она ко е стекао врлину убави лови страсти кое су своствене равима.
40. Она ко од Свете Троице има три врлине - веру, наду и убав, бие као град са три зида, утврен
кулама врлина као пушкарницама.
41. Она ко се раава увредама других, не односеи их на авола као на извор, ош више изазива
неприатеа да припрема стреле против ега, будуи да му душа пада, раена опакаваем.
42. Трпеи и навеу увреду или тешку клевету, немо бити злопамтив, ве благосиа.
43. Ко е злопамтив према демонима, нее бити злопамтив према удима. Меутим, она ко е
злопамтив према брату, са демонима е склопио мир.
44. Гнев и мржа су пожар срца, а душа незлопамтивих се орошуе духовном росом.
45. Огено угеве од себе испушта искре, а злопамтиве душе из себе избацуу злобне помисли.
46. Као што уед шкорпие изазива жесток бол, тако и злопамтива душа у себи држи нагорчи отров.
47. Када су га вреали, Давид ние ништа одговарао, ве е зауставио и Авесину осветоубивост
(2.Цар.16,10). Ни ти не узвраа увредом када те клевеу, ве укроти и онога ко би хтео да те освети.
48. Трпеиво подноси увреду и устима закуча врата гневу: у томе се састои тво напредак.
49. Ништа не одговара онима кои ти прете, како би утаем затворио уста коа дишу пламеном.
50. Ставивши узду на своа уста, ти еш причинити осетив бол онима кои ти прете и кои те вреау.
51. утеи, ти нееш бити прогутан увредом. И она ко те вреа бие силно раен твоим утаем,
видеи како великодушно подносиш егову дрскост.
д) О ТУЗИ
1. Ожалошени монах не зна за духовну сладост. Туга е увенулост душе и ава се као последица
гневних помисли. ер, гнев иште освету, а неуспех у освети раа тугу.
2. Туга е лава страст коа лако гута ожалошенога.
3. Туга е црв у срцу кои изеда маку коа га е родила.
4. Мака се мучи када раа дете, али се ослобаа муке када га роди. Туга, меутим, и за време рааа
изазива велики бол, и по роеу мучи не маим болом.
5. Ожалошени монах не зна за духовну радост, као што она ко пати од велике грознице не осеа укус
меда.
6. Ожалошени монах сво ум нее подии ка сагледавау и никада нее уздии чисту молитву, будуи
да туга омета свако добро.
7. Узе на ногама ометау брзи ход, а туга е смета сагледавау.
8. Она кога заробе варвари бива закован у гвоже, а заробен страстима се везуе тугом.
9. Туга нема силу ако нема других страсти, као што ни узе не вежу уколико нема свезаних.
98
10. Свезани тугом е побеен страстима и као изобличее свог пораза носи узе. ер, туга е последица
незадовоене самоубиве жее, а жеа е повезана са свим страстима.
11. Ко е савладао жее, савладао е страсти, а ко е победио страсти, избегао е тугу.
12. Уздрживи се не жалости због тога што ние дошао до хране, целомудрени се не жалости због тога
што ние упао у срамну неприличност, негневиви - што му ние успело да се освети, смиреноумни - што
е лишен удске почасти, неграмживи - што е претрпео неуспех. Они су потпуно у себи погасили све
такве жее и стога не осеау такву тугу. ер, бестрасног не раава туга, као што одевеног у оклоп не
пробиа стрела.
13. Штит вонику пружа заштиту, а граду - зидине. Меутим, монаху навеу заштиту пружа бестраше.
ер, штит често пробиа стрела коа лети, и зид руши мноштво воника. Бестраше, меутим, туга не може
савладати.
14. Ко е савладао страсти, надвладао е тугу. Она, пак, ко е савладан страсном слашу, нее избеи
ене узе.
15. Ко се често растужуе, а себи приписуе бестраше, личи на болесника кои се претвара да е здрав.
ер, као што болесника открива боа лица, тако страснога изобличава туга.
16. Ко воли свет имае велику тугу, а ко презире све што е у свету - увек е весео.
17. Када грамживи претрпи губитак, горко тугуе, а она кои презире имае - нема брига.
18. Славоубиви се жалости када трпи бешчаше, а смиреноумни га прима као приатеа.
19. Топионица чисти нечисто сребро, а туга по Богу - срце у гресима.
20. Често претапае умауе олово, и светске жалости слабе ум.
21. Мрак умауе енергиу очиу, а туга притупуе сагледавае ума.
22. Сунчева светлост не допире у дубину водену, и срце у тузи не озаруе светло сагледавае ума.
23. Сунчев излазак е мио сваком човеку. Меутим, жалосна душа се не наслауе име.
24. Болест желуца пресеца дество укуса, и туга одузима осеае душе.
25. Она ко презире светска задовоства нее бити смуен помислима туге.
26. Када у себи савезом мира будеш сединио троицу (т. дух, душу и тело) ти еш, као она ко се
обединио по заповести Божанствене Троице, чути: Блажени миротворци, ер е се синови Божии
назвати (Мт.5,9).
27. Велики е та савез мира зато што се са им седиуе и радост коа просвеуе мислено око за
сагледавае виших добара.
28. Уколико стекнемо миротворну радост у тешким околностима, лако емо са благодарношу одбиати
жалост и демона туге кои риче и иште да прогута душу, навише е нападауи у скорби, и кои припрема
место и духу униниа како би заедно силние помрачили душу и упропастили ен труд.
29. Нека радост мира за нас буде закон кои е написан у срцу. Нека она прогони тугу, гаси гнев, одбиа
мржу, уништава осветоубивост, расеава униние и скорб претвара у весее.
30. Скривауи се у мирно благодушности, та радосте море врлина кое крстом потапа аволску воску.
31. Меутим, треба да разумеш да постои и супротна радост - смуууа. Пази да се не превариш сенком
и да уместо едне не примиш другу. ер, демони се сакривау и испод [наводних] духовних дарова како би
призраком увели ум у заблуду и довели га до беснила. Духовна радост прилази без икаквог споашег
разлога, налазеи премудрог водича у тузи по Богу.
32. Туга по Богу сузама обнава душу, весели бриживо старае о смрти и суду кои се приближавау, и
мало по мало учи да се они очекуу са жеом.
33. Неиспуене жее раау тугу, а молитве и благодарее их исушуу.
34. Меу гневивцима се крее туга коа посредуе. Уколико се неко од их отрезни и другом пружи руку
са извиеем, прогнае горку тугу.
99
35. Туга постае болест душе и тела. Душу она поробава, а тело исушуе.
36. Туга се раа од онога што е противно (од беде, скорби, огорчеа). Од туге произилази мрачно
расположее духа (као што се каже: "Он ние у духу"). Од их заедно се раа бесмислена свадивост
(гунае на све).
37. Ако хоеш да савладаш тугу са мрачним расположеем духа, загрли благодушну убав и обуци се у
незлобиву радост.
38. У скорби изнад свега буди благодаран. Кроз их се, наиме, асние осеа благодат заступништва.
Благодареем прогаауи тугу од скорби кое су те постигле ти нееш помрачити блиставу красоту
храбре благодушности.
) О УНИНИУ
1. Униние е изнемоглост душе. Изнемогла душа, пак, немауи оно што о е своствено по природи, губи
храбру истраност пред искушеима.
2. Оно што е храна за здраво тело, то е искушее за храбру душу.
3. Северни ветар храни растие, а искушеа крепе трпеивост душе.
4. Безводни облак носи ветар, а ум кои нема трпее - дух униниа.
5. Пролена роса потпомаже раст растиу у поу, а духовна реч узвишуе устроство душе.
6. Дух униниа монаха изгони из еговог станишта, а ко има трпее - свагда пребива у безмолвиу.
7. [Монах] кога е ухватило униние као разлог за напуштае [келие] наводи посеивае болесних,
премда, у ствари, има сво ци.
8. Монах е у униниу брз за служее, сматрауи га заповешу коом задовоава своу жеу.
9. Лагани ветар савиа слабо растие, а мисао о туиновау лако обузима [монаха] са унинием.
10. Дрво кое се добро укоренило не померау ветрови, као што ни униние не савлауе крепке душе.
11. Монах кои лута е као осушена пустиска грана. Он е за кратко поседети у келии, да би се опет
упутио било где.
12. Дрво кое се пресауе са места на место нее донети плода, и монах кои лута нее донети плод
врлине.
13. Болесник се не задовоава едино са храном, и монах у униниу - едино са послом.
14. Сластоубивоме ние довона една жена, и монаху у униниу ние довона една келиа.
15. Поглед онога кои е у униниу непрестано се окрее према вратима и егова мисао машта о
посетиоцима. Чим шкрипну врата он скаче, чим се чуе глас он погледа на прозор и не одлази од ега
док му не досади.
16. Она кога е [напало] униние често зева док чита кигу. Док га обузима сан, он отире лице, протеже
се, подиже руке и одваа очи од киге, упорно гледауи у зид. Окренувши се опет кизи, он чита кратко
време, обре листове, занима се за кра текста, брои странице, пребраа целе листове, оштеуе рукопис
и украсе. Назад, склопивши кигу и ставивши е под главу, он пада у лаган сан, будуи да и глад ве
почие да узнемирава егову душу, приморавауи га да се побрине о о.
17. Монах у униниуе леив за молитву и никада не изговара молитвене речи.
18. Као што болесник не подноси тешко бреме, тако ни она ко е [обузет] унинием ние у стау да
мариво испуни дела Божиа. ер, код првог су телесне снаге растроене, а другом недостау душевне
силе.
19. Од униниа лечи трпеивост и истраност на свом делу, са сваким самопринуиваем из страха
Божиег.
20. На сваком делу определи себи меру и не остава га све док е не испуниш. Такое, моли се разумно
и упорно, па е дух униниа побеи од тебе.
100
21. Свим твоим напорима нека претходи храбро трпее. ер, против тебе е се са свом злобом подии
униние. Оно прати твое напоре и испитуе их све. И уколико нае да неки од их ние укрепен
трпеем, оно га чини неподношиво тешким.
22. Дух униниа кои напада за време службе Божие нашаптава души да е псалмопоае врло заморно,
истичуи леост као противницу усрдности. Он наговара да се убрза псалмопоае како би се телу дао
одмор, будуи да е, наводно, из неког разлога врло уморно.
23. На ноном бдеу, за време службе, немомо седети са унинием, будуи да е одмах прии демони,
сабрати плеву помисли, и посеати е у наше срце.
24. Пробудивши се пре службе, испунимо срце светлим помислима како бисмо, припремивши се има,
са бодром мишу могли да затим стоимо на псалмопоау.
25. Као што наш споаши човек ради своим рукама како не би друге обременио, тако нека и наш
унутраши човек ради (на свом послу) како не би допустио да му се ум обремени помислима. ер,
помисли задау сво посао души уколико е нау слободном од помисли по Богу.
26. Труди се око рукодеа из човекоуба и око мислене силе из мудроуба: првим да би послужио
исхраивау странаца и ради уништеа или савршеног прогнаа леости, а другим да би имао
путеводитеа ка сагледавау и савршеном очишеу ума од помисли.
27. Немомо се селити са места на место, ве бое потрпимо у безмолвиу и труду. ер, због леости
помисли нас надачавау.
28. Помисли нас напре орасположавау да заволимо одреено место и да преемо на ега, да би нас,
затим, подстицале да се раскаемо због тога како би нас у свему учиниле непостоаним и бесплодним.
29. Промена места нека буде условена духовниим, а не спокониим животом.
30. Трпее, благодушност и убав су благодарни и у невоама, а униние, лагодност и самоубе се
радуу споконом животу.
е) О ТАШТИНИ
1. Таштина е неразумна страст коа се лако везуе за свако дело врлине.
2. Линиа повучена по води се брзо губи. Тако бива и са трудом врлине у ташто души.
3. Бела рука сакривена у недрима и дело кое се сакрива - сиау асние од светлости.
4. Бршен обавиа дрво и кад дое до врха - суши му корен. Таштина се, пак, прибиа (прираста) уз
врлине и не одваа се од их све док им не одузме сваки знача.
5. Грозд на лози коа се спусти до земе или прилегне на зему - лако трули. Пропада и врлина коа се
прилепи уз таштину.
6. Ташти монах е бесплатни радник: подиже труд а не добиа награду.
7. Пробушени сасуд не задржава оно што се у ега сипа. Тако и таштина погубуе награду врлине.
8. Уздржае таштог е као дим из пеи: и едно и друго се расеава у ваздуху.
9. Ветар замее трагове човека, а таштина [погубуе] милостиу.
10. Ма колико ако био бачен, камен не досеже до неба. Ни молитва човекоугодника нее узии на небо.
11. Таштина е подводни камен: ако се удари у ега, губи се товар.
12. Благоразумни човек сакрива ризницу, а добромислени монах - труд на врлини.
13. Таштина саветуе да се молимо на тргу, а она ко се бори са таштином молитву врши у своо клиети.
14. Неразуман човек пред свим народом обавуе о свом богатству, чиме многе побууе на злобу
против себе. И ти, идуи путем на коме се налазе разбоници, сакрива оно што имаш све док не доеш у
град мира и не почнеш да се безопасно користиш своим добром.
15. Врлина таштога есте скршена жртва коу не треба приносити на олтар Божии (Лев.22,22).
16. Униние раслабуе душевну силу, а таштина и болесног чини здравим и старца снажниим од
101
младиа, уколико е само много сведока онога што се ради. Тада су лаки и пост, и бдее, и молитва,
будуи да похвала много подстиче усре.
17. Немо продавати труд за славу удску и немо давати будуу славу за похвалу коа не вреди ништа.
ер, удска слава се обраа у прах и ен метеж замире на земи, док слава врлине пребива у векове.
18. Истинска врлина не тражи удску хвалу и не наслауе се почашу, маком зала.
19. Почетак почасти есте човекоугаае, а ен кра - гордост.
20. Она кои иште почасти виси на самом себи и не може поднети понижее.
21. Нека ти част буде труд око врлина, а бешчаше - изречена похвала.
22. Немо искати славу од тела, ер си решио да се одвоиш од страсти тела, ве потражи оно што е
бое. И то е ти бити на славу.
23. Она ко жели почасти завиди ономе кои га превазилази славом. То зависти он придодае и мржу.
24. Она ко е побеен жеом за почашу не може да истрпи да некога другога више поштуу. Он се
отима о првенство да се не би показао нижим од било кога.
25. Он не трпи да хвале онога кои га надмашуе, чак ни у еговом одсуству, те славу егових напора
обично представа као ништавну.
26. Омаловажавае е за славоубивог натежа рана. Он не може да избегне мржу према увредиоцу.
27. Славоубиви е у ропству код сурове господарице. ега препродау многим владарима -
превазношеу, зависти, убомори и свим гомилама духова. Ко, пак, дух частоуба савлауе
смиреем, прогаа читав пук демона.
28. Она ко из смиреа постае слуга свих уподобава се Ономе кои се смирио и узео обличе слуге
(Фил.2,7).
29. Уколико будеш самог себе мерио малом мером, нееш се поредити са другима.
30. Она ко сузама буде обнаруживао своу немо уопште нее високо мислити о своим трудовима.
31. Демони често на смиреноумне наводе понижее и увреде како би, не претрпевши незаслужени
презир, оставили смиреноуме. Меутим, ко у смиреу храбро поднесе бешчаше, узноси се на висину
мудроуба.
32. Изгони из себе чак и мисао о удско похвали како би самодопадиву помисао таштине одбио ош
пре еног роеа.
33. Уколико победиш страсти, бореи се са иховим узроцима, немо дозволити да те лукава помисао
велича како не би, поверовавши о, пао у прелест. Бое се постара да видиш недостатке у ономе у чему
се трудиш како тво напредак не би био поткраден од унутраших неприатеа.
34. Понеки су, будуи похваени за напредак, са временом постали немарни. Тако е и похвала прошла,
и труд пропао.
35. Понеки су, осуровивши се од надмености своим делима, узмаштали да су нешто велико. Меутим,
код их се савест све више раава, болест хвалисаа поачава, док помисли, под видом похвала,
растурау сав ихов труд, одвраауи поглед душе од ених рана.
36. Када примете да се усрдно каеш због своих грехова, демони почиу да узносе твое покане подвиге,
те умауу грехе, често их прекривауи заборавом, или наводе на мисао да су ти опроштени како би ти,
ослабивши напор, сматрао да више ние потребно да горко оплакуеш свое падове.
37. Наоштрие оруже (древне) змие есте таштина коа уништава плодове свих наших напора. Меутим,
она ко е претходно припремио супротни маневар тане врлине припрема се да одруби главу самог
авола.
38. Мирис своих подвижничких трудова сакрива под печатом утаа. ер, уколико се обелодани езиком,
може се десити да се растури славом.
39. Сакрива език сво у делатном прохоеу подвижништва. ер, у том случау еш, и поред утаа, о
102
свом животу имати сведоке достоне вере - свое напоре. Она о коме сведоче споаши трудови нема
потребе да сам сведочи своим езиком.
40. Понеки су, скинувши са себе терет трудова, покушали да своу леост прикриу делима из прошлог
времена, неувериво и неубедиво представауи као сведоке дела коа нису уочива.
41. Као што од уди сакриваш свое грехе, тако сакрива и свое трудове. Ти се стидиш да откриваш своа
срамна дела како се не би подвргао увредама и понижеу, иако би то било корисно за твоу душу. Бо се,
меутим, да показуеш и свое напоре како грех човекоугааа не би изазвао погибао твое душе.
Откривауи единоме Богу свое срамне падове, од уди сакрива своу борбу са има, како е не би
схватили као венац победе.
42. Понеки су, прочувши се у народу равим понашаем, на себе обукли частан живот, премда не стога
да би свое греховне падове оплакали у подвижничким трудовима, него да би зауставили прекорни глас о
себи. Меутим, она ко се дела благочаша прихвата едино ради имена не служи Богу, него удима.
43. Она ко се у свом подвижничком животу одликуе бледим лицем треба да од себе одбиа удску
похвалу пре него што дое, т. док ош неприате, пре сусрета са удима, полаже хвалоубиву
помисао.
44. Пошто проведеш много времена уздржавауи се од вина, уа и осталих излишности, помисли е,
рачунауи време, са похвалом почети да те наводе на попуштае трудова ради тела. Тим злонамерним
мерачима говори насупрот све што може послужити ка обарау ихове замисли. Тако е едан од братие
унутрашим помислима кое су га хвалиле због труда у борби против демона говорио речима Писма:
Нека сместа устукну они кои ми говоре: Лепо, лепо (Пс.69,4).
45. Немо да се облачиш у лепу одеу како се не би обукао у демона таштине. ер, ружноа одее
показуе да носиш одеу врлина, и подвижнички напори, као златни украси, сведоче о лепоти одее твое
душе.
46. Она ко, након искуства у делатном и сагледатеном животу, неопитним преноси опит разликоваа
помисли треба да пази да му се не прокраде надимае знаем и жеа да га ради славе изнесе пред
друге.
47. Она ко се без самосажаеа труди у ношеу телесних подвига нека се не претоваруе ради
похвале, и нека се не превазноси славом. Иначе е демони навести егову душу да се надима
трудовима. Они е га славом побудити да ош више поача суровост према себи, те да предузме ош вее
подвиге како би се ош више разметао. Са тим цием они, посредством помисли, са им унутра воде
разговор, наводеи му пример неког подвижника кои себе ние штедео и кои е стекао велико име, тако
да о ему говоре и после егове смрти. Они и ега подстичу да узие на сам врх подвига како би стекао
славу, како би егово име било велико и како би се по егово смрти оно изговарало са великом
похвалом.
48. Другога они у машти узводе на катедру учитеа и представау као да говори реч, при чему му
гомила дае првенство пред свима кои су се прославили подвижничким напорима и многостраним
знаем. Тиме они у ему буде не само [тежу] за надметаем, него и завист према свима онима кое
прославау због напретка, чиа су дела достона дивеа и чие е знае чудесно.
49. Дешава се да демони успавуу распаеност тела и из унутрашости одстрауу нечисте помисли
са лукавом намером да подвижник помисли да е строгошу свог живота сасвим победио духа блуда, да
се егово срце очистило, да е постало блиско светости светих, и да е узишао на сам врх светости. Они
таквог често наговарау да прича о самом себи и о своим подвизима, наиме, да е учинио то и то, да се
тако и тако подвизавао и измождио себе, не дауи му при томе да дода: Али не а, него благодат
Божиа коа е са мном. Они му не дозвоавау да Бога исповеда као помоника, ве га подстичу да се
хвали као да е сопственим трудом извршио све свое подвиге, присваауи хвалу себи. Таквим
избегаваем да се слава ода Богу он се погружава у дубину богохулства, неразумно се величауи као
самодовоан.
50. Монах (и нарочито усаменик) ние далеко од повреде ума уколико се у еговом срцу чуу такве
славоубиве помисли и он им се не супротстава. Тада разум долази у опасност да се растрои или од
демонских снова кои се примау са вером, или од призрака за време бдеа, или од аваа демона у
неким светлим изгледима. ер, и сам сатана се, да би нас преварио, преображава у анела светлости.
При томе он обеае да е ти, уколико му се поклониш, дати неки дар, или да е те уздии на небо на
103
огеним колима, као новог Илиу. И дешавало се да су се они кои су то примали са вером уклаали од
истине и повреивали сво ум. Да би то избегао, сеа се ради чега се са убаву предузимау
подвижнички напори, те на сваки начин чува свое срце како не би, гледауи само на споаше
подвиге, на лукав начин било унутра уловено (бесмисленим) самопревазношеем.
51. Онима кои се упражавау у делау добрих дела Господ саветуе: А ти када се молиш, уи у клиет
своу, и затворивши врата своа, помоли се Оцу своме кои е у таности (Мт.6,6). И ош: Када, дакле,
даеш милостиу, не труби пред собом (ст.2.). Он заповеда да се као штетно избегава чиее добра
ради показиваа. И пророк, говореи да она ко зарауе плату своу за пробушени новчаник (Аг.1,6),
показуе да се поквареним цием славоуба уништава сваки труд (подвизаваа и врлиноваа). ер,
они кроз срце пролазе као кроз пробушени новчаник, без ограде смиреног умоваа. Срце смиреноумног
заиста представа скривницу и твраву коа е одасвуд силно утврена, где ни моац ни ра не квари, и
где лопови не поткопавау и не краду (Мт.6,20). Под моцем се подразумева самомее кое се раа
унутра и кое уништава све што е добро у удима, а под лоповима - похвале кое долазе споа и кое
побууу неразумно надимае, те брзо расипау духовне ризнице кое су напуене дугим трудом у
врлини. ер, као што црв еде вештаство од кога е постао, и као што, лопови, поткопавауи зид, односе
оно што е са напором скупено (вештаствено добро), тако и помисао, коа е добрим делима покренута
ка превазношеу, потире вредност самих дела, док удске похвале поткопавау лак ум (поткрадау се
унутра) и не оставау ништа добро. Оно што е било унесено законим путем (кроз врата), они извлаче
кроз пукотине. Меутим, нека нико не допусти да га та страст толико савлада да, успаван од слаткореча
славоуба, потпуно изгуби све што е стекао усиеним трудом. Нека свако буде трезвоуман и бодар
како би истребио нападаче ош док они поткопавау и пре него што нанесу штету, поразивши их у
тренутку напада, ош пре него што изае сунце и мисао постане дело.
ж) О ГОРДОСТИ
1. Гордост е оток душе, испуен поквареном крву. Ако он сазре, пробие се и причиние велику
неприатност.
2. Блистае муе наавуе удар грома, а поава таштине предсказуе гордост.
3. Гордост гордог подиже на велику висину, али га затим сурвава у бездан.
4. Гордошу болуе она ко е одступио од Бога. Он добра дела приписуе своим сопственим снагама.
5. Она ко стане на паучину пада. Тако пада и она ко се ослаа на свое сопствене снаге.
6. Обие плодова гране дрвета савиа до земе, а мноштво врлина смируе човекову мисао.
7. Сатрулео плод е некористан за земорадника. И врлина гордога Богу ние потребна.
8. Мотка подржава грану оптереену плодовима, а страх Божии - врлинску душу.
9. Као што терет плода ломи грану, тако гордост обара врлинску душу.
10. Немо предавати гордости своу душу па нееш видети страшна маштаа. ер, душу гордога остава
Бог. Тада она постае радост за демоне.
11. Горди ноу уображава гомилу звери кое нападау, а дау се смууе боаживим помислима. Ако
спава, он често поскакуе, а док е будан - бои се птиче сенке.
12. Шум листа гордога доводи до ужаса, а жубор воде поражава егову душу.
13. Тако се она кои се противи Богу и одбиа егову помо страши безначаних призрака.
14. Гордост е арханела свргла са неба и учинила да он као муа падне на зему. Смиреноуме, пак,
човека узводи на небо и припрема за ликовае са анелима.
15. Зашто се, човече превазносиш и подижеш изнад облака, кад си зема и прах?
16. Погледа на своу природу, т. да си прах и пепео и да еш се убрзо распасти у прах. Сада се
надимаш, а ускоро еш бити црв. Зашто подижеш врат кои е убрзо иструлети?
17. Човек е нешто велико кад му помаже Бог. Меутим, чим га Бог остави, он спознае немо свое
природе.
18. У теби нема ни едног добра кое ниси примио од Бога. Због чега се, онда, хвалиш туим као своим?
104
Због чега се оним што е дала благодат Божиа хвалиш као са своом своином?
19. Призна Дародавца и немо се много превазносити. Ти си твар и не одваа се од Творца.
20. Бог ти помаже - немо да се одричеш Доброчинитеа. Узишао си на висину живота - Бог те е
руководио. Успео си у врлини - Бог е у теби дествовао. Исповеда Онога кои те е узвисио како би
непоколебиво остао на висини.
21. Призна да е [човек] едне природе са тобом и да имате заедничку суштину, те се немо одрицати
сродства са им услед надмености.
22. Он е унижен, а ти се превазносиш. Меутим, Саздате вас е обоицу створио.
23. Немо пренебрегавати смиреног. Он стои твре од тебе: ходи по земи и не пада лако. А када високи
падне, разбие се.
24. Горди монах е дрво без корена кое не може да издржи удар ветра. Ненадмена, пак, мисао есте
ограени град. Она ко у ему пребива, остае безбедан.
25. Ветар високо подиже травчицу, а гордост се узноси наиласком безума.
26. Мехур кои се распухне ишчезава. Тако и спомен гордога нестае.
27. Реч смиренога е мелем за душу, а реч гордога е испуена надменошу.
28. Молитва смиреног умилостивуе Бога, а искае гордога га скорби.
29. Смиреноуме е венац дома. Ко уе под ега, остае безбедан.
30. Имаеш велику потребу за оградом када се будеш попео на висину врлина. Ако падне она ко стои на
поду, брзо е устати. Она, пак, ко падне са висине долази у опасност да погине.
31. Драгом камену приличи златни оков, а смирее човека блиста многим врлинама.
32. Немо да забораваш сво пад, чак и кад се покаеш. Сеа се греха свог са плачем да би се смирио и
да би, смиривши се, одсекао гордост.
33. Немо на пале гледати са охолом помишу коа те надима и чини судиом, ве пази на себе са
трезвоумном помишу, коа испитуе и оцеуе твоа дела.
34. Падауи уздиши и напредууи - немо да се надимаш. Не велича се тиме што си беспрекоран да се,
уместо у велелепност, не обучеш у срамоту.
35. Разговарауи о смиреу, неко од искусних е испричао: "Веома искусног оца е по образу ударио
авоимани кои е имао силан напад безума. Одмах се окренувши, отац му е предложио и други образ
са спремношу да прими ударац. Поражен смиреем као муом, демон е повикао и одмах изашао из
саздаа Божиег".
36. Као што она ко се спушта у дубину земе ископава злато, тако и они кои се спуштау до златоликог
смиреа износе врлине.
37. Свети Павле заповеда да се заборава оно што е иза нас, а да се стреми за оним што е пред нама
(Фил.3,13). Ко е тако расположен нее се толико превазносити своим успесима колико е се смиравати
оним што ош ние остварено, прилажуи старае да доврши незавршено и не окреуи се ономе што е
ве завршено. ер, оно што е завршено често надима лакомислене до неразумности, док оно што ош
изискуе делае мисао смирава неизвесношу да ли е бити доведено до краа, изазивауи и скроб пре
него што се оствари. Опомиуи оне кои су дошли до висине врлина од пада у самомее, Господ
говори: Тако и ви кад извршите све што вам е заповеено, говорите: Ми смо непотребне слуге, ер
смо учинили што смо били дужни учинити (Лк.17,10). Он не забрауе да се радуемо испуеу
дужности, али не дозвоава да о себи мислимо високо. ер, ние принесен добровони дар, него е
одужен дуг.
38. Гордост надима мисли до охолости, учи да се пренебрегава сваки човек, да се са презиром гледа
она кои е исте природе са нама, да се сматра нечим ништавним, до безума доводи високопарну
помисао, наводи на маштарее о еднакости са Богом, не признае промисао и старае Свеблагог Бога,
сматра да све милости кое ужива прима као дуг за своа дела, нее да види Божие садество у ономе
што чини и успева, себе сматра довоном за свако добро дело, по самоумишености мисли да има
105
снаге за све, иако е крае немона. Она е водени мехур, надувен суетним меем о самом себи, кои
се, чим се у ега дуне, претвара у ништа.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ НИЛ СИНАСКИ
АСКЕТСКЕ ПОУКЕ ПРЕПОДОБНОГ НИЛА СИНАСКОГ
III
ПОУЧНА ПОГЛАВА
1. Има страх Божии и убав према Богу и са свима поступа са чистим сведочанством савести.
2. Веру да сам Бог стои пред тобом при свим делима кое свакодневно предузимаш.
3. Бежи од похвала, али се стиди и прекора.
4. Раду се када чиниш врлину, али се не превазноси да не би доживео бродолом у пристаништу.
5. Што више успеваш у делима закона, то се сматра удаениим од савршенства.
6. Кра сваког дела испиту пре еговог почетка.
7. Ноу и дау гледа на сво зади дан, па те никаква убав према садашем животу нее привезати
за зему.
8. Немо се везивати за онога кога се, како видиш, гнушау добри.
9. Било шта да радиш, или говориш, или размишаш, стара се да никоме не будеш од штете.
10. Немо се веселити цвеу живота. ер, то е цвет траве: чим га се дотакнеш - вене.
11. У невоама благодари, па е бреме твоих грехова постати лакше.
12. У искушеима буди тврд. ер, они су многе велике изобличили (у мекои и непажи).
13. Немо одрицати Божие дуготрпее, будуи да е оно опште лекарство.
14. Омрзи неред живота (удског), али не окриву Бога због ега.
15. Пазимо на себе, па неемо осуивати друге. ер, и у нама самима е много тога због чега осууемо
друге.
16. Молитвени Псалам нека увек буде у твоим устима. ер, и само произношее имена Божиег прогони
демоне.
17. Нека наша молитва буде трезвена како од Бога не бисмо тражили оно што му ние угодно.
18. Свагда се сеа Бога, па е тво ум постати небо.
19. Обуздава око. ер, уколико не пазиш на ега, оно е лутати тамо-амо.
20. Чува език ер он често износи надое оно што е бое да се сакрие.
21. Оплемеу ум поучаваем у закону. ер, непрестано поучавае у ему искореуе раве помисли.
22. Сакрива врлине, али се потруди да имаш многе сведоке свог живота.
23. Омрзи насладу тела зато што она заедно са телом пра и душу.
24. Пружа телу само оно што му е потребно, а не оно што оно жели из похоте.
25. Немо волети да живиш у задовоствима. ер, то призива на садаши живот, што ствара
неприатество према Богу.
26. Удау се од житеских радости зато што се због их спотичу и падау они кои ходе (путем живота).
27. Ако имаш богатство - дели га, а ако немаш - немо га ни стицати.
106
28. Пост сматра оружем, молитве оградом, а сузе - купеу.
29. Ма у чему да си сагрешио, о свему се присеа са стеаем. ер, од тога у душу долази постоано
умилее.
30. Теши сиромашне ер они чине да е Судиа милостив према нама.
31. Постани саучесник невоа светих, ер се преко их општи са Богом.
32. У цркву улази као на небо. У о немо говорити нити помишати ни о чему земаском.
33. Сматра неопходним да се има довоно онога што е потребно за живот. Меутим, бригу о томе
препусти Богу.
34. Изнурава тело добрим трудовима, али се постара да не падне потпуно.
35. Вино пи што мае. Оно постае утолико благотворние, уколико се мае пие.
36. Укроу гнев зато што, излазеи из мере, он постае отац беснила.
37. У болестима се, пре лекара и лекарстава, користи молитвом.
38. Пошту све свештенике, а притичи ка добрим.
39. уби домове Божие, али и себе припрема за дом Божии.
40. Иди чеше у цркву. Она нас избава од бура и споаших узнемиреа.
41. На земи е све привремено. Немо да се жалиш ако нешто такво буде одузето од тебе.
42. Када на тебе наие помисао сладостраша, супротстави о стид од уди и ожалошее Бога.
43. Ограу слух и очи зато што кроз их улазе све стреле неприатеске.
44. Када се молиш, мисао узводи ка Богу. И ако се она, расеавши се, спусти доле, ти е поново подигни.
45. Ум не престае да раа помисли. Ти, пак, изгони раве, а негу добре.
46. Раду се смиреу зато што е висина коа се раа из ега велика и не може да падне.
47. Подвизава се колико е потребно да би подавио телесне покрете. А ако изнемогнеш, попусти телу не
ради насладе, него ради здрава.
48. Раве помисли одгони другим - добрим.
49. Помиша о лепоти небеских добара и у тебе нее уи никаква пристрасност према земи и
земаским насладама.
50. Веру да су раве помисли авое семе. Због тога е се оне прекратити, а сеач посрамити.
51. Навише пази на слух ер он душу чини расеаном и немарном. Немарна, пак, душа лако са себе
свргава узду закона.
52. Душу треба поделити на дела и молитву (т. да буде час запослена, час на молитви). Тада аво нее
наи много прилаза ка нама.
53. Ако пружиш руку на посао, нека ти език пева, а ум се моли. ер, Бог очекуе да га се свагда сеамо.
54. Молитвом осеу свако свое дело, а нарочито оно у вези са коим твоа помисао сусрее суму.
55. Ако хоеш да дела твоих руку буду Божанствена, а не земана, нека оно што стекнеш са има буде
доступно потребитима.
56. Раду се посети светих ер се преко их ава Бог.
57. Истински свете распозна по делима, зато што се свако дело познае по плодовима.
58. Постара се да увек стекнеш неку корист кад видиш свете. Посматра ихов поглед и држае зато
што еш и од тога стеи корист.
59. Подвизава се да у срцу имаш незлобивост, а у телу чистоту, ер е и едно и друго од тебе начинити
храм Божии.
107
60. Чува сво храм као храм Онога кои те е саздао, кои е ти судити и кои све устроава да ти, кои си
егов образ, будеш чист.
61. Разговори са светским удима одваау мисао од Бога. Стога сам немо разговарати са има, па и
друге удау од тога.
62. Када те прекоревау, гледа да ниси учинио нешто што е достоно прекора. Ако ниси учинио тако
нешто, сматра да е прекор дим кои брзо ишчезава.
63. Без скрушеног срца ние могуе да се ослободимо страсти. Срце се приводи скрушености троаким
уздржаем: од сна, од хране и од телесног покоа.
64. Ако си увреен, прибегни трпеу, па е штета преи на увредиоца.
65. Када видиш богатство, или славу, или светску власт помисли на несталност, те еш избеи мамац.
66. Трпи невое зато што се у има, као руже у тру, раау и сазревау врлине.
67. Немо ништа сматрати равним по достоанству са врлином, зато што е она лик Божии. Стога е она
непромеива, као и Он.
68. Плачи због грешника коме е све потаман зато што мач правосуа виси над им.
69. Леост сматра маком зла. ер, она растура добра коа имаш, и не дозвоава да стекнеш она коа
немаш.
70. Када се она ко чини зло не стиди, рана постае дубока и пад стреми ка очаау.
71. Сваки пут када те ухвати малодушност помисли на добра коа су припремена вернима, те е те
духовни плод (веселост) брзо посетити.
72. Свако треба да се пред свима смирава. ер, смиравати се само пред некима значи имати лажно
смирее.
73. Ништа не претпостава убави према ближем, изузев кад се због е презире убав према Богу.
74. Не везу се ни за кога, нити има пристрасност према било коме мимо закона Божиег. ер, ко било
кога претпостави Богу, чини да е Бог мае достоан од ега.
75. Немо штитити зле зато што би их тиме подстицао на зло и себе оскрнавио, саучествууи у иховим
делима.
76. Уразуми онога кои греши и не осуу онога кои пада. ер, друго дело приличи злоречивом, а прво
ономе кои жели да исправи.
77. Стара се да увек слушаш и говориш о делима светих. ер, то побууе душу на добру ревност.
78. Срце сваког од нас е домаа црква. Стога у о треба да вршимо и црквене службе.
79. Ако се у цркви врши служба, иди на у, а ако се не врши, прочита апостолску благовест и иди (на
сво посао).
80. О слави врлине суди на основу светих, зато што ихова слава и по смрти остае бесмртна.
81. Зло еш омрзети када се убедиш да се ради о демонском мачу кои сева на нас.
82. Уколико уразумуеш палога, свое речи раствара саосеаем. Тада е се и егове уши смекшати и
срце просветити.
83. Говореи са светима, распиту се о духовном. А када не говориш са светима, не говори о томе.
84. Свагда се жури да вршиш добра дела да не би, оставивши их, одавде отишао са незавршеним
[послом].
85. Тако тгрчите да... добиете (1.Кор.9,24), т. без зауставаа. ер, за врлином треба да трчимо све
док не сиемо са попришта живота.
86. Немо бити слабо брижив за вршее заповести зато што се код таквих узалуд труд додае на труд.
87. Вежба се у трпеу и пре него што затреба како би у време невое имао спремно оруже.
108
88. Бори се са злим помислима и говори им оно што се говори у закону (т. у Речи Божио).
89. Са великим стараем одваа око од овога живота, зато што егов зли дим чини да се душа смути.
90. Ако е тобом овладала нека рава навика, одсеца е по мало, па еш то тре из душе ишчупати без
веег труда.
91. Чистог Бога уби чисто. Све сматра нижим од ега кои е над свиме.
92. Ако желиш да будеш храм Божии, приноси Богу непрестану молитву као трану жртву.
93. Онога ко живи немарно немо узимати за саветника. ер, волеи раво, он не може саветовати добро
кое не воли.
94. Уздржава се од свега трулежног и сваки дан се причешу таанственом вечером. На та начин е
Христово тело бити наше.
95. Немо роптати ако те било чиме Бог кажава. ер, Он кажава као Отац. Осим тога, ему смо, као
Добротвору, дужни захвалност.
96. Раду се када претрпиш бешчаше. ер, имаеш велику награду ако е оно неоправдано. Ако е, пак,
оправдано ти еш се, због уцеломудреа име избавити од бича казне.
97. Животне невое и радости су сличне сенци и точку. ер, оне немау постоаност, слично сенци, и
окреу се, као точак.
98. Стара се да свагда напредуеш по Богу. ер, она ко додае мало на мало, за кратко време е сабрати
добро богатство кое сви ишту.
99. Ако желиш да избегнеш болно мучее немо никога злословити, будуи да се тиме огорчуе
Божанство.
100. Ако желиш да од свога дома удаиш сваки бич казне, немо злословити човека кои има исту
природу са тобом. ер, Она ко га е саздао се праведно због тога ути.
101. Ако хоеш да будеш изнад сваког греха немо се распитивати о туим гресима. ер, и у теби е много
тога због чега окривуеш другог.
102. Човече, бежи од гордости чак и ако си богат, да не би имао Бога за противника.
103. Заволи смиреноуме чак и ако си велики, да би био узнесен у Дан суда.
104. Немо се подсмевати човеку па читавог живота нееш претрпети подсмех.
105. Када си у цркви, немо лутати умом. ер, они кои су пред Царем не предау се смеху нити се
расеавау.
106. Врло добро запамти што ти е речено и то е те учинити славним по животу.
107. Ревну за часни живот да би имао смелости да исправаш оне кои греше.
108. Обуздава дрскост и никог не омаловажава да не би био осуен као високоуман.
109. Немо се смеати паду другога да не би био исмеан од кога не желиш.
110. Сачува ове поуке па еш стеи венац славе.
111. Испуава те заповести и оне е те учинити славним пред удима и милим Богу. ер, тиме се угаа
Богу и таквим напретком му се истински служи.
112. Стара се да увек напредуеш у добрим делима.
113. Воник се нее прославити уколико напре не буде обучен дуготраним вежбама, испитан у труду и
биткама, и уколико на опиту не покаже да односи победу над неприатеима.
114. Утолико пре се нико нее удостоити да од небеског истинског Цара прими небеске дарове Светога
Духа уколико се претходно не буде вежбао у изучавау светих заповести, чиме тек прима небеско оруе
саме благодати коим ступа у борбу са духовима злобе.
115. Колико [човек] успева у духовном подвигу, толико усходи на висину тани Духа и сакривених ризница
109
премудрости.
116. Колико се [човек] богати благодау, толико, уз помо Владике, напредуе у познау замисли злобе.
ему слава и мо у векове! Амин.
1. Почетак спасеа е - осуивае самог себе.
2. Бое е бацити камен на [човека], неголи реч.
3. Буди према свима онакав каквима би желео друге према себи.
4. Правду пре проаву делом, неголи речу.
5. Благочастив ние она кои е многима указао милост, него она кои никога ние увредио.
6. Бое е спавати на земи на лишу од дрвеа са смелошу (т. споконом савешу), неголи без е на
златно постеи.
7. Сладак е она приате кои храни душу.
8. Пева Богу речима, а поклоее му узноси делима. Мишу, пак, и срцем буди пред им побожан.
9. ереа чине разумност, добар живот и благородство.
10. Нагоре дело е улагивати се свему срамном.
11. Речима учи врлину, а проповеда о о делом.
12. Немо сматрати да е прекрасно дело поседовае врлине, ве - ено поседовае на прави начин.
13. Поштууи закон ти еш и живети по закону.
14. Странац е она коме е туе све светско.
15. Богатом не ласка, али га немо ни раздраживати.
16. Тело укрепуе вино, а душу - Реч Божиа.
17. Употребава здрава, а не слатка ела.
18. Желеи да угодиш гомили, постаеш као гомила.
19. Изнад свега умртву свое тело.
20. Трудоубив е она ко нема сувишног времена.
21. Хулу на Бога изврже неопростиви грех.
22. Од ушиу и езика [долази] велика невоа.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ НИЛ СИНАСКИ
АСКЕТСКЕ ПОУКЕ ПРЕПОДОБНОГ НИЛА СИНАСКОГ
IV
МИСЛИ КОЕ ЧОВЕКА ОДВААУ ОД ТРУЛЕЖНОГ И ПРИВОДЕ
НЕТРУЛЕЖНОМ
1. Пут ка врлини е бекство од света: добри и кратки пут.
2. Она кои жели нетрулежно не треба ни у шта да рачуна трулежно.
110
3. Уколико желиш истински живот, увек очеку удску смрт.
4. Омрзни садаши живот, будуи да видиш како се неуредно окрее егов точак.
5. Немо желети добра чиа е употреба пролазна и коа се могу изгубити.
6. Сме се над онима коима све [ововековно] успева, и сажаева оне кои су у свему неуспешни: едно
води ка награди, а друго ка мудроубу.
7. Подвизава се у трпеу кое су, као што знамо, показали мученици. ер, да бисмо (одговорили
захтевима савести) и од нас се очекуе мучеништво савести.
8. Свему претпостава душу, па еш путем врлине потеи без труда. ер, све е трулежно, а душа е
нетрулежна. Трулежном треба претпоставити нетрулежно.
9. Буди спреман на невое и обрешеш велику корист.
10. Од Бога не ишти приатног, него само корисног. ер, Бог прво не дае, ма колико га тражио. А, уколико
га некако и добиеш, брзо е пропасти.
11. Не вреа сиромаштво, будуи да оно борца на попришту закона чини нерасеаним.
12. Не вара се богатством. ер, бриге о ему начеше одваау човека од Бога и [егове] вое.
13. Близу е кра. Припреми се, леивче, за бичевае.
14. Близу е жетва. Очистимо од тра иву душе.
15. Ништа ние сакривено од Судие. Узалуд покушавамо да се сакриемо грешеи.
16. Више се стиди од анела (коих е много око нас), неголи уди. Удау се од сваког срамног дела.
17. Забринуто помиша на вагу Судие, те еш из дела свог живота избацити све што не може да
издржи праву меру (т. оно што е се, услед примесе туих расположеа, показати лажним, као што се,
нпр. показуе лажном златна монета коа, због примесе других елемената, не показуе своу нормалну
тежину).
18. Сматра губитком сваку беспослицу и поко, те жури да учиниш било шта од онога што е се тражити
од нас.
19. Свагда помиша о непостоаности садашег живота, те ништа у ему нее бити у стау да те
расее.
20. Нека те не наслауу земаске, привремене радости. ер, оне су удица коа твоу душу, као рибу,
примамуу и лове.
21. Сто против искушеа, показууи потребну храброст.
22. Никада немо презрети сиромаха кои пролива сузе, да ни твое молитве не би биле презрене.
23. Мудроубе е набое имае кое уди могу стеи. Меутим, будуи единствено, и оно хое да
пребива едино са оним ко га е стекао.
24. Врлина е - хитон Божии. Труди се да га ткаш, те еш облачити Онога кои одева сву твар.
25. Приземне [ствари] отимау лопови. Чини небеско кое е недоступно за прсте грабиваца.
26. Треба да одбиамо утехе, будуи да нас наводе на дела због коих се, по отрежеу, обично стее.
27. Плотоубивих помисли треба да се гнушамо зато што кваре тело и оскрнавуу душу.
28. Ни земаска добра се не стичу без труда. Зашто бисмо, онда, због напора избегавали небеска
добра?
29. Хоеш ли да чиниш врлину и да не осеаш напор? Држи у мисли да е труд привремен, а награда
вечна.
30. Требало би да сви кои истраавау у непотребним сластима помисле о краткотраности насладе и о
дуготраности казне за их.
31. Све сматра трулежним, а едино врлину - нетрулежном.
111
32. Пренебрегава све што човека чини сличним скоту, и чини само оно што те може учинити небеским.
33. Труди се око врлине зато што она Адама, кроз мудроубе, показуе богом.
34. Да ли уздржаваш стомак? Меутим, уздржава и език, да не би био роб едног, а бескористан
слободак другог.
35. уби Бога и према своима немо бити привржении него према ему, како се, по егово речи, не би
показао недостоним ега, премда и не би желео да се то деси.
36. Стрпиво подноси невое зато што се у има крие венац за борце.
37. Блажено е - трпети зло, а чинити га - адно. ер, она ко трпи есте наследник Христов, а ко га чини -
сунаследник авола.
38. Добар е хлеб поста зато што у ему нема квасца сластоуба.
39. Свет е жртвеник молитве зато шта нам привлачи Светога над светима.
40. Немо праведност сматрати додатком врлине, зато што е без е свако дело нечисто.
41. Ако сееш меу ниште, се свое, зато што е туе горче од пелена.
42. Милостив [човек] е слеп уколико е неправедан, будуи да обрауе пое са кога не може да сабере
жетву.
43. Свагда очеку смрт, али се немо боати: и едно и друго су црте мудроуба.
44. Носи образ врлине, али не стога да би обмануо, него да би донео корист онима кои те виде.
45. О добру треба да говори и она кои не чини добро како би, постидевши се своих речи, и сам почео да
га твори.
46. Ако истински желиш небо онда са земом немаш ништа [заедничко]. ер, она нее дозволити да се
узнесеш ка ему.
47. Немо желети да се обогатиш ради убави према сиромасима. ер, Бог е праведнику наредио да
дае милостиу од онога што има (Лк.11,41).
48. Ако чаша студене воде оправдава милосрдног, каква тек награда очекуе онога кои е све дао
сиромашнима?
49. Чистота и саосеаност су маке врлина. Стога без их ние могуе воевати за Христа.
50. Немо занемаривати саосеаност зато што е она благог Владику свела са неба.
51. Немо пренебрегавати чистоту зато што е оме она коа е постала оруе Оваплоеа (Пресвета
Дева) удима даровала Бога кои се ради нас оваплотио.
52. Не говори: "Осветиу се неприатеу", зато што на небу имамо праведног Судиу.
53. Немо желети ни да живиш у утехама, ни да си богат, ни да те славе. ер, то е житеска трулежност, а
ми смо саздани за нетрулежност.
54. Немо плакати над умрлим, будуи да е то заеднички пут. И блажен е она ко та кра достигне (без
прекора).
55. Плачи због грешника, а не због сиромашнога. ер, другоме се припрема венац, а првоме - мука.
56. Сме се над точком живота кои се неуредно врти. Меутим, чува се бездана у кои он свргава оне кои
заспу на ему.
57. Са Богом беседи много, а са удима мало. Поучавауи се у закону, постии еш и едно и друго.
58. Сузе за време молитве су за душу - благотворна купе. Ипак, после молитве се сеа због чега си
плакао.
59. Немо ублажавати силне овог света, зато што е силни бити силно испитивани (Прем.6,6). Према
има е и Судиа бити строжии.
60. Адаму е наложено да се труди (и то без награде), а ми, трудеи се у закону, стичемо награду.
112
61. Наследницима Еве свакако припада скорб. Меутим, уколико будемо са благодарношу подносили
скорби, клетва е се преокренути у благослов.
62. Нека ти у твоим делима савест буде светилник. ер, она показуе коа су од их добра, а коа рава.
63. Осудимо себе, па емо умилостивити Судиу. ер, Он се, као благ, радуе када види да грешник
растаче свое бреме.
64. Ако смо учинили нешто нечисто, омимо се покааем. ер, ми смо дужни да образ Божии
представимо чистим.
65. Излечимо душевне ране пре него што се оне обнаже, како бисмо тим излечеем одвратили бичеве
казне.
66. Као што везани не може лако да хода, тако ни они кои су се сплели у житеске [ствари] не могу да
чисто проходе пут врлина.
67. Треба мрзети грех. Тако е и она ко упадне у ега скорие изаи из егових мрежа.
68. Ко не мрзи грех, бие приброан грешницима, чак и ако га не чини.
69. Стеи због ближег кои греши да би застеао и због себе. ер, сви смо ми дужници због греха.
70. Паломе приатеу напомии о Судии, па еш и своу греховну рану помазати. ер, такав савет есте
опште лекарство.
71. Намеравауи да нешто кажеш или учиниш има у виду и одговор кои е се ускоро захтевати од тебе,
па еш се уцеломудрити под деством страха.
72. Бо се казне за грех и стрепи при помисли на стид због ега, зато што е ихова тежина безмерна.
73. И лепота и мноштво будуих добара су безгранични, а садаша су - сенка, дим и водени мехур.
74. Немо сеати зло зато што е сетва близу и што онога кои негуе тре очекуе ога.
75. Лицемери, грамживци и сластоупци су руже овога света. Меутим, сачека мало па еш (уместо
ружа) видети изгажену траву.
76. Свако раво дело дае оруже аволу против нас. Наоружан име, он се жестоко односи према онима
кои су га наоружали.
77. Хоеш ли да неприатеа доведеш до исцрпености? Одсеци грех, па еш мои да му се ругаш као
очерупаном врапцу.
78. Тешко нечастивоме! ер, док се сви просвеуу, он се покрива мраком.
79. Тешко богохулнику! ему е се везати език пред лицем Судие, те он нее мои ништа да каже у
свое оправдае.
80. Тешко безаконику зато што е пои строгоме Судии и праведноме Законодавцу.
81. Тешко грамживоме, зато што е богатство побеи од ега, а он - стеи ога.
82. Тешко леивоме! Он е тражити време кое е зло протраио.
83. Тешко надменоме! Када легне у гроб, сазнае ко е.
84. Тешко блуднику кои е оскрнавио брачну ризу! Он е са стидом бити избачен из царске ложнице.
85. Тешко бунии и пианцу! Они е се уброати у убице и бити кажен са преубочинцима.
86. Тешко ономе ко се предае утехама у ово кратко време! Он се гои као теле кое е намеено за
клае.
87. Блажен е она ко иде тесним путем! Он е на небо узии са венцем.
88. Блажен е она ко сатире грехе, ер пред им дрхте демони.
89. Блажен е она ко е чист у души и нелицемеран у врлини. ер, он е судити свету, и ему се нее
судити са светом.
113
90. Блажен е она ко е неуспавив у молитвама, читау и доброчинству! Такав нее заспати на смрт.
91. Блажен е она ко има висок живот и смирену мисао! Он подражава Христа и са Христом е засести.
92. Блажен е она код кога закон не силази са езика! Од еговог боравишта Бог никада нее одступити.
93. Блажен е она кои многима чини добро! Он е на суду наи многе заштитнике.
94. Блажен е она чиа врлина ние лажна. ер, лопата Судие е без грешке све развеати.
95. Блажен е она ко своа дела украшава пре поаве ога коим е све бити испробано.
96. Блажен е она ко жури ка будуем животу, зато што садаше испушта мирис трулежности и вуче ка
смрти.
97. Блажен е она ко расипа сабрано зло и кои е чист стати пред чистог Судиу.
98. Заглаве овог слова есте: Душо, немо бити немарна! ер, кроз кратко време еш стати пред вагу
Страшног суда Христа Бога нашег.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ НИЛ СИНАСКИ
АСКЕТСКЕ ПОУКЕ ПРЕПОДОБНОГ НИЛА СИНАСКОГ
V
МИСЛИ СЛИЧНЕ ПРЕТХОДНИМ, ИЗВУЧЕНЕ ИЗ ДРУГИХ ДЕЛА
ПРЕПОДОБНОГ НИЛА
1. Храброст врлина е похвална и у време мира, али е ош више за похвалу у време борбе.
2. Врлина се ава не само на делу, него и у невоама кое о се супротставау.
3. Бестрасан е она ко е однео победу, подносеи страдаа у многим борбама. Ко, пак, говори да е
стекао врлину без борбе, ош е страстан.
4. Срце у коме нема борбе остае без могуности да покаже врлину. ер, врлина е добила име од
врлинских подвига кои се делом проавуу у борби.
5. Одлучно одбиамо да се наслауемо помислима и обраамо се на их са гневом како, иначе, не
бисмо постали саосеани и ка предметима [кое представау].
6. Душа човека кои не живи у безмолвиу води борбу са утисцима чула, а убите безмолвиа, кои чува
чула, води борбу са помислима.
7. Они кои су од благодати примили силу за подвижничке напоре нека се чувау од мисли да е имау по
природи. Виновник свега доброг у нама есте Она кои е дао реч о заповестима, као што е виновник
свега равог лукави подметач прелести. Стога, ма какво добро учинио, принеси благодарност Виновнику
добра. Зло, пак, кое ти досауе призивима, припису родоначелнику свега равог.
8. На крау сваког труда (тешкое, скорби) принеси благодарност Богу - Доброчинитеу како би твоим
искреним благодареем била посрамена злоба неприатеа. Она ко делу припои благодарност имае
некрадиву скривницу срца, сазидавши против греха двоструки зид са пушкарницама.
9. Достоан е похвале човек кои е са делатним животом споио умни, како би душа, орошавана из оба
источника, обилние раала врлине. ер, умозрее окриуе умну суштину ка сагледавау савршених
ствари, а врлина умртвуе удове ... кои су на земи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту (Кол.3,5).
Стога, она ко се опаше са оклопом делаа и умозреа ве успешно наступа на демонско лукавство.
10. Демони са душом ратуу помислима. има се, пак, супротстава трпее, кое они осеау врло
снажно. Видеи тог моног предводника битке, они ве са страшивошу ступау у борбу.
11. Ако хоеш успешно да водиш борбу са воском демона врата свое душе (чула) затвара
усаменичким безмолвием и свое уво окреи ка отачким речима. Тада еш их, научивши се да лакше
114
препознаеш тре помисли, спаивати гневом и одбиаем.
12. Пазеи на савете отаца, немо бити судиа ихових дела, ве схвата и изучава ихове изреке.
13. Неприатеи имау обича да пажу онога ко пита скреу на дела онога кои саветуе како би га,
начинивши га строгим судиом, лишили корисног савета.
14. Немо одбацивати савет кои ти се нуди, чак и ако ти е ве познат.
15. Ко не слуша отачку заповест, преслушае и заповест закона.
16. O успесима отаца немо разговарати само ради свог задовоства, ве се потруди да и сам поеш
иховим стопама.
17. Она ко се мариво стара да позна коме се подвигу коа помисао супротстава постае искусан у
борби са неприатеском прелешу.
18. Зна да се на место подвига кои недостае у целини твоих трудова поткрала помисао коа га е
поткрала и коа му се обично противи.
19. Са благоразумношу се у своим подвижничким напорима сеа да чуваш срце како те заборав на
старае о добрим стварима не би предао у ропство помислима. ер, заборав на ропство се договара са
злобом (неприатеем) да лоповски уе у ум и опустоши га како хое чим га он покраде.
20. [Дешава се] да едан воли да слуша како други оговара неког треег. Тада обоица служе као оруа
два духа кои потпомажу едан другог. ер, слушае увреда распауе оговарае, а оговарае изазива
слушае зла. Они, на погибао свог срца, воле едан другог.
21. Затвара слух сво пред осуиваима да не би двоако грешио: и тиме што се навикаваш на погубну
страст, и тиме што друге не опомиеш због брбивости.
22. Она ко воли да се подсмехуе разбонички поткрада душу боих (од себе), клеветама прокопавауи
слаби слух.
23. Она ко бежи од езика кои злослови ближега, прогони и свое сопствено оговарае.
24. Она ко са задовоством слуша клеветника ушима усисава отров звери.
25. Нека твое уво не окуша од тог отрова да и ти другоме не би принео такву сплачину.
26. Не оптереу сво слух осуиваем да не би, продавши се то страсти, постао роб многих страсти.
ер, нашавши у теби место, една страст е у исто гнездо увести и друге. Владалачки ум постае роб
многих страсти када се спрегне са неком страшу и сасвим одбаци подвижничке напоре.
27. Оно што може да изазове завист мариво сакрива од онога кои може да падне у завист.
28. Ако се тво приате, сматрауи добру славу твоих дела за свое понижее, рани завишу и чак
умисли да е неким прекором помрачи, буди на опрезу да се и сам не раниш, пустивши да се у твоу душу
улие горак отров огорчеа. ер, сатана се баш о томе брине да ега распали завишу, а тебе изеде
огорчеем.
29. Бое jе да се смириш и да чашу такве учиниш веим од себе (Рим.12,10), постаравши се да и
трпезом укротиш ихов дух кои е постао зверолик због зависти.
30. едног трпеивог пустиножитеног старца неко е покушавао да изведе из пустие због егове
дубоке старости. Меутим, старац му е рекао: "Престани да ме принуаваш на то стога што за мене,
злочинца, ош ние престао рок изгнанства".
31. Када сам га замолио да ми каже поучну реч, он е одговорио: "Трудоубиво напре ишти да се у твое
срце укорени страх Божии. Тада еш ве у себи увек наи потребну реч коа човека учи разуму".
32. Упитан о стицау страха, та старац е рекао: "Ко бриживо пази на сеае на смрт, бие руковоен
и ка страху од суда".
33. Побуиван страхом, биеш свакодневни сабеседник Божанствених Писама. Кроз разговор са има ти
еш истерати беседу за туим помислима.
34. Она ко из Божанствених Писама у срце сабира ризницу духовног познаа бие у стау да из ега
115
лако изагна помисли.
35. При ноном читау на бдеу, слушауи Божанствена Писма, немомо сном оптереивати слух, нити
душу предавати у ропство помислима. Напротив, жаоком Писма раавамо срца како бисмо, дошавши у
скрушеност, стекли ревност за спасее и пресекли неприатеску леост.
36. Она ко гори убаву према Богу сеаем на небеско из мисли изгони свако човекоугаае.
37. Сведока твоих дела, т. своу савест, немо слати помисли коа презире пад и коа о ему говори
слаткоречиво.
38. Телесне страсти нееш угасити уколико свом телу не пружиш лек подвижничких трудова. Ни душевне
страсти нееш угасити уколико претходно свое срце не напуниш плодовима убави.
39. Телесне страсти сво зачетак имау у природним потребама тела. Против их е неопходно уздржае.
Душевне, пак, страсти се раау од душевних потреба и против их е неопходна молитва.
40. убав е пунота бестраша - потирае страсти: она доноси дуготрпеивост, хлади гнев кои кипти,
саветуе смирее, смируе гордост.
41. убав у ствари нема ништа осим Бога, будуи да е Бог убав.
42. Страхом Божиим се обуци преко страха од вечних мука, како би страхом од геенског ога у себи
запалио неугасиви пламен (за дело богоугааа) и брже се умудрио против злобе помисли. ер, страх е
почетак премудрости.
43. Онога кои из искуства обашава варке помисли нее сви познати, ве само они кои су и сами
искусни. ер, постои само едан пут (заеднички за све) за ихово познае - искуство.
44. Школа опитног познаа есте делатни живот. Прихвативши га мариво, ми емо и себе упознати, и
помисли почети да разликуемо, и Бога познати.
45. Нека дела буду сила коом еш умиривати свое помисли. ер, делатност е мудриа од познаа и
изговараа, као што е и тежа. При делатности речи севау као муе, а без дела оне не севау силом
дествености.
46. Бодуи душевно око, помисли нас ослепуу како бисмо ми и набое заповести користили на
нагори начин.
47. Демони се уте на оне (од братие) кои се одликуу повиноваем свом ави и на их шкргуу зубима,
будуи да су они са потчиаваем споили и безбрижно одрицае од света.
48. Код оних кои су послушни свом оцу демони на сваки начин покушавау да изазову огорчее према
ему, проналазеи разне поводе. У случау да их покрену на гнев, они у има изазивау и срдитост, да
би, затим, мало по мало, изродили и мржу према ему због тога што, наводно, неправедно кажава и
што е лицемер. Демони то чине стога да би на разне начине поколебали душу и отели е из отачког
наруча.
49. Понекад демони величау подвижничке напоре у помислима, а понекад их омаловажавау као
ништавне како би негде положили високоуме, а негде посеали очаае. Они величау напоре оних кое
не могу довести до леости како би их бацили у високоуме, а онима кои се не саглашавау са
високоумем наговештавау да су им подвизи ништавни, како би их, довевши их до леости, вргли у
очаае.
50. Када нам помисли буду величале наше подвижничке напоре, понизимо своу душу, одбацивши их са
презиром, а када буду подцеивале наш труд као ништаван похвалимо колико год можемо Христово
милосре.
51. По мери злопаеа тела испиту и своу савест. Упознава самог себе пратеи тану крау помисли
како не би, остауи неосетив према таном поткрадау, доживео помрачее од мисли да се врлине
жау само суровошу живота.
52. Као што се злато слабе каквоте прочишава када се стави у топионицу, тако монах почетник,
претапауи своу нарав у обитеи, постае светлии посредством искуства трпеа. Наредбама братие
он се васпитава у послушау, а казнама онога кои кажава (аве или старца) стиче основу дуготрпеа.
Уколико он буде са радошу примао увреде и уколико буде заволео смирее у понижеима, по мери све
116
вее силе коу му дае благодат почее да умножава врлине, поставши виши од супротних страсти.
53. Ум е осетити спокоство када, одсекавши узроке страсти, ступи у сагледавае. До одсецаа страсти
он е осеати и напор и опасност, неутвреном ногом ступауи у борбу са супарницима.
54. Старци веома одобравау отшелништво кое бива у свое време, т. када му неко приступа пошто се
усавршио у врлинама у општежиу. Па ипак, и човек нека се у почетку испита да ли са успехом може да
живи у отшелништву. Ако, пак, нае да то ние у стау услед недостатка снаге, нека се врати у
општежие како се, иначе, немауи силе да одоли лукавим помислима, не би лишио ума.
55. Као што удовици коа плаче синови служе као утеха, тако и подвижнички напори кои расеавау
помисли очааа, продубуу верууе покаае, обзнауу Христово милосре и изглауу учиене
грехе утеху представау пало души.
56. Као што млади пас покушава да узме хлеб од детета, тако лукава помисао покушава да срцу одузме
разум. Стога немомо као деца гледати на лукавство неприатеских сила како им не бисмо предали
душу на разграбее.
57. Као што светлеа скупина звезда осветава небо, тако и истина Божанствених речи просвеуе
човека и као да у ега уноси светику. Стога сви носимо едан исти образ истине, будуи да Господ
едномислене усеава у дом (Пс.67,7).
58. Као што се сунце светлозарним лучама осмехуе сво земи, тако убав светлозарним делима
поздрава сваку душу. Уколико е стекнемо угасиемо страсти и засиаемо до небеса. Оствариеш
сваки труд чим стекнеш свету убав. А кад е нема, изостае сваки успех. Онда и гнев бесни, и нарав
огрубуе, и уз труд се, због високоума, прилепуе таштина.
59. Напре треба да се ухватимо у коштац са страстима и да са великим трезвоумем предамо сеау
оно што е било за време борбе. Затим, по испитаноме на себи, треба и другима да саопштимо правила
борбе како би ихову победу учинили лакшом, указууи им унапред на начин како да воде борбу.
Понеки су у себи и савладали страсти дуговременим строгим животом али не знау начин победе стога
што су, као у ноно битки, занемарили да прате свое дествовае, услед чега ихов ум ние познао
неприатеску подмуклост.
60. Она ко е окусио безмолвие и ко е колико толико започео да упражава сагледавае, нее се
сагласити да сво ум веже за бриге о телесном, нити да га, одвоивши га од духовног познаа, обрати ка
земаским делима, будуи да веим делом ходи по висинама.
61. Када су страсти покорене неприатеи нас више не узнемиравау и више нема потребе да се
употребава одбрамбено оруже. Тада се ве може приступити неговау и других душа. Меутим, док
ош владау страсти, и док се борба са мудроваем тела продужуе, не треба одваати руке од оружа,
ве га непрестано имати под рукама, како злобни неприатеи наше спокоство не би обратили у прилику
за напад и како нас не би заробили без проливаа крви.
62. Свети Мосие Израиу дае савет да, по уласку у обеану зему и савлаивау тамоших народа,
пази на себе и да не следуе за има пошто их савлада (Пон.Зак.12,30). Та савет веома приличи и
онима кои, по одсецау страсти, не обраау мариву пажу на свое срце. ер, у том случау у има
почиу да, као неки изданци, ничу ликови из прошлости. Она ко им буде дао слободу да често западау у
владалачки ум, не бранеи им улаз, поново открива у себи гнездо за страсти иако их е ве победио, при
чему егов живот опет долази у опасност од борбе. ер, страстима кое су ве укроене е своствено да,
слично воловима кои су приучени да еду сено, услед немарности укротитеа поново постану диве и
да доспеу до зверске свирепости.
63. Нека е проклет она кои положи идола у таности (Пон.Зак.27,15). Ние едно исто нешто за свагда
скрити у зему и положити у таности. Оно што се сакрие у зему и више се не поавуе чулима са
временом се изглауе из сеаа. Положено, пак, у таности се сакрива од других, али га она ко га е
положио често виа и обнава сеае на ега. Такав идол кои се полаже у таности представа свака
срамна помисао коа се образуе у мисли и не избацуе, ве тано задржава. Ко тако чини, подвргава се
казни коа е прописана у закону, будуи да е неговае срамне помисли исто што и поклоее идолу.
64. Не треба да дозволимо да срцу приступау представе кое оштеуу помисао. ер, срце кое падне у
помрачее нечистим помислима ве насилно и против вое запада у страсно дело.
65. Дух Свети е написао житиа светих како би свако кои проводи неки [подвижнички] начин живота
117
истинским примерима могао да буде узведен ка истини.
66. Они кои су се тек недавно ослободили од светског метежа треба да пребивау у безмолвиу (унутар
зидова обитеи или дома) како честим изласцима и чулним утисцима не би повредили ране срца, те
старим греховним кумирима додали нове кипове. То безмолвие е тешко за оне кои су се недавно
одрекли од света. ер, тада сеае приводи у покрет све што се чува у ему. Рание то ние стизало
услед мноштва дела коа су се непрекидно реала едно за другим. Меутим, тако бива само у почетку.
Временом е безмолвие, наоружавши се трпеем, потпуно ослободити ум од смуеа скверним
помислима.
67. Ум онога кои се тек одвоио од греха личи на тело кое е почело да обнава снаге после дуготране
болести. За ега, кои се ош ние потпуно укрепио, и намаи повод бива узрок повратка болести.
егове силе су ош слабе. Стога постои боазан да се страст врати уколико о неко да повод да се
раздражи и уколико се не избегава лутае у народно гомили. Укрепени и сазрели подвижници могу и
ту да смело ступе у борбу. Ко, пак, ош ние у стау да се бори нека у безмолвиу, остауи код куе,
налази безбедно прибежиште.
68. Када е у унутрашости истинска тишина замиру не само страсни покрети, него и сеае на их.
Тада душа, мирно пребивауи у себи, има могуност да унапред примети представу и ликове кои се
криу у о, да ступи у борбу са сваким од их и да их истргне из срца. Када ликови долазе едан за
другим ние могуе да се изгладе претходни утисци стога што е мисао заузета новим образима кои, при
непрестаном привлачеу, помрачуу душевни поглед. Они кои желе да виде суво корито реке немау
никакве користи уколико ваде воду са места на коме, по иховом меу, лежи оно што траже, будуи да
одмах долази друга вода и заузима место претходне. Уколико, пак, заграде ток воде одозго, без труда се
одмах открива дно, будуи да преостала вода сама отиче и остава суву зему коа се може по жеи
истражити. Исто тако е лако избацити запечаене утиске страсти уколико чула више ништа не
доставау споа. А уколико, пак, слично потоку, дау све нове и нове утиске, бие не само тешко, ве и
немогуе да се душа очисти од страсних ликова и покрета.
69. Пророк нареуе: Истребите сеача из Вавилона (ер.50,16). За нас се савет састои у томе да
истребуемо образе ош док се налазе у чулима, пре него што падну на зему срца и дау изданке,
напаани кишом честог разговора са има и пре него што донесу плодове зла. Други пророк ублажава
оне кои не чекау да страсти сазру, ве их истребуу док ош личе на младенце кои се хране из доки,
говореи: Блажен е она кои шчепа и смрска о стену твоу дечицу (Пс.136,9). Нешто слично значи и оно
што е рекао ов: Мраволав гине немауи лова (ов 4,11). Очигледно е да е велики ов, желеи да
изобрази подмуклост страсти, изабрао сложеницу (мрав и лав), саставивши е из имена насилниег лава
и нанемониег од свих створеа - мрава. Прилози страсти, наиме, започиу тананим помислима,
неприметно се прокрадауи слично мравима, да би се затим разрасли и за онога ко се подвргава
иховом утицау постали еднако опасни као напад лава. Стога подвижник треба да се бори са страстима
ош док оне приступау као мрави, као подстица имауи ихову ништавност. ер, уколико успеу да
достигну силу лава ве постау непобедиве и силно узнемиравау. Стога им и не треба давати хране. А
ихова храна су, као што е ве више пута било речено, образи страсти кои улазе посредством чула.
Они хране страсти, при чему сваки против душе наоружава свог кумира.
70. И на храму е Законодавац устроио окна са решеткама (ез.41,16). Тиме се истиче да она ко
намерава да свое срце сачува чистим као храм треба, слично храму на коме се решеткама на окнима
спречава улазак било чега нечистог, своа чула да огради страхом Будуег суда као решетком коа би
спречавала улаз нечистих ликова кои се изнова раау и гурау унутра.
71. Она ко е за време борбе са призором кои раздражуе (страсне покрете) у стау да, страхом од
будуих казни кое прете, себе доведе у напрегнуту борбу, слично ономе кои се у мору бори са таласима,
без напора е савладати оне кои га нападау, не осеауи ударце кое му наносе и реи е: Тукли су ме
и не одболовах, ругали су ми се и а не разумех (Прич.23,35), т. они су ме тукли, мислеи да ми се
наругау, а а нисам осеао ударце зато што су ихове ране постале од стрела неаких (Пс.63,8). а
нисам обратио пажу на ихову превару и нисам показао да уопште примеуем ихово присуство.
72. Они кои не остау при своо решености немау користи од одрицаа од светских дела, будуи да се
поново заводе и попуштау помисли и будуи да се често враау ка оставеноме, показууи свое
пристраше, слично Лотово жени коа е, погледавши назад, постала слани стуб, на уразумее уди
са сличним [расположеем]. Честа наклоност према ономе од чега сmo се удаили без суме е повуи
назад од ош неутврене навике у добру. Слабеи стремее напред, оно е опет у потпуности привуи
118
к себи и приморати нас да се вратимо раниим равим делима. Стара рава навика е се од тога ош
више учврстити, спречавауи да се поново вратимо ка започетом навикавау на добру нарав. ер, од
обичаа долази навика, коа, опет, прелази у природу. Изменити, меутим, и преокренути природу уопште
ние лако. Погледа на душу коа иде за своим навикама: она заседа на свое идоле као да е окована за
их - Не могу, говори, устати ер ме е задесило оно што бива код жена (Пост.31,35). Дуго времена
умиривана на житеским делима, душа ве заседа на их као на идоле. Она се прикива за их, при чему
више не може и нее да се растави од их.
73. Светитеи Божии су бежали од градова знауи да е општее са развратним удима много
штетние од заразне болести. Оставивши удеу, Илиа е обитавао у пусто Кармилско гори, пуно
звериа. У пустиноубу е свог учитеа подражавао и елисе. И ован е живео у орданско пустии,
хранеи се бием и дивим медом, показууи да ние тешко задовоити потребе телесног живота.
Може бити да е и Мосие нешто слично провозглашавао дауи Израицима закон да ману саберу само
за едан дан. Тиме е наговештавао да бригу о удском издржавау треба ограничити само на едан дан.
Та, и сви свети, коих свет не биаше достоан, оставивши насеену васеену, потуцаху се по
пустиама (ев.11,37-38), бежеи од леполиких удских порока, како силом иховог стремеа, као
потоком, не би били увучени у ток погубног светског живота.
74. Ми смо створени по образу Божием да бисмо сачували егове црте и да бисмо онима кои гледау на
нас изузетним животом представили асне одлике богоподобиа. а сам, говори Бог, штедар и милостив,
дуготрпеив и многомилостив (Пс.102,8; оил 2,13) и држим се правде. Ето црта Божанског образа. По
има е се препознати и душа коа се причестила богоподобием и коа се ородила са Божанством. Из
убави према Богу поревновавши за пуноту богоподобног савршенства и ометана узама тела кое везуе,
душа предузима труд у стремеу да се очисти и да стекне оно чиме се одликуе Божанска природа, т.
благост, дуготрпее, доброта и човекоубе. И тада она постае нешто мало маа од анела
(Пс.8,6).
75. Она ко бежи од светског метежа не дозвоава да му се приближе немири житеске суете. Он се
удауе од општеа са лакомисленим и неутвреним удима, и веи део времена проводи у куи у
безмолвним молитвама, у изучавау Речи Божиих. При ретким изласцима из дома ега виде као
умереног, кротког, нераздраживог, саосеаног, братоубивог. Ко таквог нее назвати правим Божиим
ревнитеем, истинским образом и подобием Божиим, озареним Божанственим лучама Божие благости.
Он свое уподобее Богу проавуе врлинама као неким напривлачниим цветовима.
76. Особене црте Бога и човека кои ревнуе за уподобее Богу су: тихост, незлобивост, негневивост,
независтивост, благотворност, саосеаност, незлопамее, доброубе, доброта, указивае части,
брига о користи других, дружеубе, услужност, нечастоубивост, кратко речено, све у чему ава
обие благости Бог кои своим сунцем обасава и зле и добре; и дае дажд праведнима и неправеднима
(Мт.5,45). По тим цртама е се препознати она ко се стара да подражава Бога.
77. И ово указае е довоно да се благопослушни науче савршеном животу. Знауи, меутим, како се
понеки са трудом приводе ка томе, свети Павле се стара да нас многим саветима искусно одвои од
суете, побуууи нашу ревност разним похвалним именоваима. Он час говори: Ви сте храм Божии
(1.Кор.З,16), час: Владате се као деца светлости (Еф.5,8), час: Живите достоно еванеа Христова
(Фил.1,27), час: Телеса ваша су удови Христови (1.Кор.6,15). На едном месту нас назива светим и
непорочним (Еф.1,4), а на другом - беспрекорним и честитим, децом Божиом непорочном (Фил.2,15). Он
о свему томе говори као о присутном код нас, премда тога код нас ош нема, са цием да бисмо се ми,
ужаснувши се пред могуношу да нам се такве похвале не преокрену у прекор и подсмех уколико се не
покажемо такви, узревновали свом усрдношу да постанемо и останемо такви. Стога се свети апостол не
ограничава само на те похвале, ве наводи и разне начине и мере помоу коих се може дои до
степена човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф.4,13).
78. Он, пре свега, захтева да умремо и да се разапнемо свету, како ни мало не бисмо осеали ни светске
насладе ни скорби. Умресте, говори, и ваш е живот сакривен са Христом у Богу (Кол.3,3), желеи да
покаже како живе они кои устау са Христом, кои траже оно што е горе и кои мисле о ономе што е
горе, кои су умрли за стихие света и више не живе по има. Он ош говори: Него предате себе Богу,
као оживени из мртвих (Рим.6,13), желеи да, са едне стране, ми умремо управо за оно чиме се
телесне страсти, ратууи против духа, приводе у дество, и са друге стране, да живимо ониме чиме се
врше дела врлина коима се угаа Богу. Стога он и назива живом жртвом оне кои су умртвили удове кои
су на земи (Рим.12,1; Кол.3,5), и кои ходе у новом животу (Рим.6,4), кои се не креу ка равом након
жртвеног умртвеа, и кои не остау бесплодни у добрим делима. Као жива жртва, они нису изгубили
119
силу, ве е, као расцветалу и младу, користе против издавна неприатеског мудроваа тела, остауи
неуловени неразумним жеама, будуи да су савршено прешли из телесног живота у духовни, и
будуи да не живе телом, него духом.
79. О онима кои су, иако обложени телом, престали да буду узнемиравани еговим неуредним
захтевима, апостол говори: Ви нисте по телу, него по Духу (Рим.8,9). Наиме, у иховом умртвеном
телу више не царуе грех, нити их насилно принуава да слушау егове наредбе, противеи се закону
ума и заробавауи их неким законом кои се налази у удовима. Напротив, у има се зацарио закон
духа живота у Христу Исусу, кои их подстиче на потпуну послушност Христовим заповестима. У том
настроеу они не само да се наслауу добром по унутрашем човеку, ве се са готовошу напорима
око врлине свете телу за сваку раниу непослушност коу су допустили угаауи му. О то освети и начину
еног оствариваа апостол учи: Као што давасте уде свое да робуу нечистоти и безакоу за
безакое, тако сада дате уде свое да служе правди за освеее (Рим.6,19). Како е то велики труд
знау они кои су, побеивани обичаем, принуени да раву навику преобразе у добру. Велики е то труд
у коме успевау они кои, благодау Божиом, не жале себе. После многих одступаа и многоброних
устремеа напред, они назад успевау да сасвим одступе од равих стремеа коима су били
предани, те да све расположее у потпуности окрену од равог ка добром, како би све удове
употребавали против неприатеских страсти, од оруа неправде учинивши их оруима правде.
80. Побрините се о покретима мисли, пратеи како производе сеаа о стварима и како пристрасно или
беспристрасно у себе примау ихове представе. Многи попуштау страстима више у помислима, неголи
у дествима, невидиво се са има саглашавауи и наслаууи. Они су у унутрашости пали, премда
се споа не види ихов пад. Тако се дешава да е неко по споашости беспрекоран, иако сам зна за
сакривену унутрашу поквареност и стиди се због тога што е невидиво супротно са видивим. Тако
истина противречи поштовано споашости, приморавауи праведно савест да се стиди. Чиме се
такав разликуе од гроба када му душа помиша о неприличном и када е пуна срамних осеаа?
Гробови на кратко у себи садрже смрад, т. све док у телу остае влага. Меутим, чим се сокови истроше,
прекрауе се и смрад. Срце, пак, испуено срамним помислима свагда изазива гнушае, будуи да е
смрадние од тела кое се распада. едино се оно само наслауе своом срамотом.
81. Задовоство и туга иду за жеом (едно по испуеу, а друго по неиспуеу), а жеа се буди
осеаем (утисцима од споаших ствари, или помислима о има). Она, пак, ко не допушта последе
(утисак, помисао), не дае места ни првима (жеи и задовоству или тузи). Она ко згечи главу змие
коу е прикештио вратима остава иза врата читаво ено тело кое би, свакако, ушло у собу да е
глава коа претходи нашла слободан пролаз. Такав е закон паже или трезвоума.
82. За онога ко жели нешто раво подеднако е штетно и да га стекне и да га не стекне, т. штетна е и
радост у првом случау, и туга у другом. ер, та туга ние жалост по Богу коа, по речима светог Павла,
доноси покаае за спасее (2.Кор.7,10), и та радост ние радост у Господу, коом се радуу они кои су
добре савести (Фил.4,4). Та радост е извесна душевна превара коу подмее демон: она не зависи од
окушаа природног добра, него од заведености еговим призраком.
83. [Навешемо] особене црте начина на кои врлина онога кои о е привржен умудруе да иде ка
напретку. Напредак се не представа као сувише удаен како се не би показало као да врлина хое да
заплаши великом удаеношу, али не стои ни непокретан да не би био лако уловен гониоцем како он
до смрти не би прекидао свое усре, ве како би читав сво живот увеавао усрдност, распростируи е
на све.
84. Ни време целог живота ние довоно за старае о врлини. Онима кои се подвизавау потребно е
велико трезвоуме због удова кои се противе. Уколико смо, пак, расеани и промеивих мисли, како
емо успешно прои тако дуги и тешки пут и сачувати се од замки противника кои су многоброни и
невидиви, и кои као оруже против нас употребавау наше страсти и чула, обарауи нас баш оним
чиме нас е Божиа благост наоружала за борбу против их? Због тога треба да смо паживи и да се не
заваравамо оним што нашим противницима помаже у борби против нас. Очигледно е: оно што нам не
помаже да стекнемо успех у подвигу, служи на корист нашим неприатеима.
85. Каквим помислима треба да се руководе они кои намеравау да дау правилан ход своим мислима?
Пази. Давид е на едном месту рекао: Мисао мога срца [говорие] разумно (Пс.48,4), на другом: Бавиу
се твоим одредбама (Пс.118,16), и опет: И поучиу се свим делима твоим и говориу о поступцима
твоим (Пс.76,13). Чини тако и вечно покретни ум тво нее имати времена да се заноси ка неприличном,
120
ве е се неодступно занимати оним што доноси сладост и велику корист, што весели чула виеем и
душу сагледаваем.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ НИЛ СИНАСКИ
АСКЕТСКЕ ПОУКЕ ПРЕПОДОБНОГ НИЛА СИНАСКОГ
VI
ПОУКА МОНАСИМА
1. Неумереност у храни пресеца пост, а блудну похотивост одгони самообуздавае са молитвом.
2. Среброубе е мака идолослужеа коа уништава нестицае, док бригу о потребама тела одсеца
нада на Бога.
3. Ум кои лута уразумуе читае Речи Божие и бдее са молитвом.
4. Налет гнева укроуе благодушност и певае Псалама.
5. Униние прогоне трпее и сузе, а светску тугу ууткуе удаавае од чулних задовостава.
6. Гостоубе се дае смиреноумнима и онима кои избегавау властоубе и предности у односу на
друге. Гордост, т. древно зло, есте мрзост пред Господом. о се Бог противи. у, пак, смирава само
безмерно смирее кое говори: а сам прах и пепео (Пост.18,27), или: Ако Господ не сазида дом, узалуд
се муче кои га граде; ако Господ не сачува град, узалуд не спава стражар (Пс.126,1).
7. Као што е немогуе очистити мутну воду, не учинивши е [претходно] непокретном, тако е немогуе да
монах спозна свое унутраше стае без безмолвиа.
8. Као што е немогуе да се борац увенча венцем победе не ступауи у борбу, тако е немогуе да се
буде Хришанин без подвига.
9. Као што е немогуе да тасови на ваги стое на исто висини ако е една страна оптереена тежином,
тако е немогуе испунити заповест Божиу са плотским мудроваем.
10. Као што е немогуе да се стекне вештина уколико се не приступи вежбау, тако е немогуе стеи
молитву уколико се не клечи пред Богом са правим срцем.
11. Ко не стекне чисту молитву, нее имати оруже за борбу.
12. Она ко ходи накиен, иако е ту за врлине Божие, представа станиште демона.
13. Као што цар нее хтети да живи у дому сиромаха, тако ни Христос нее боравити у души коа е
оскрнавена гресима.
14. Као што се запуштено пое обрауе са маривим трудоубем, тако се и душа, коа е подивала
у гресима, укроуе уколико стане да живи по закону Божием.
15. Као што е камен кои дубоко лежи у мору недоступан за таласе, тако и она ко е напредовао у
врлинама и кои као да е погружен у их - нее бити поколебан аволом.
16. Као што искусни лекар одмах смиша лекарство за дотичну болест, тако и познае Бога кое се чува
(у уму и срцу) свога причесника учи како да се сачува и како да се пружи ка боем.
17. Као што поток сам себи крчи пут, тако и грех, кои се прихвати, сам собом онога кои га е стекао води
у погибао.
18. Као што елен кои упадне у замку нема прилику да побегне, тако нее избеи грех она ко храни
похоту, креуи се у свету. ер, лукава и слатка похота е тешко разрешива уза.
19. Као што секу винову лозу коа не дае добар плод, како не би узалуд заузимала место, тако е Господ
искоренити сваког ко не доноси плодове Духа Светог.
20. Као што е немогуе да човек, кога е погодила стрела, остане без повреде, тако е немогуе да монах
121
не буде раен од раве помисли, уколико е прихвати.
21. Као што човек, кои е изгубио прави пут, лута по туо земи, не знауи где би се упутио, тако лута и
човек кои не веруе у едносушну Троицу.
22. Као што се човек дели на многе делове, премда има едну природу, тако и Света Троица има едну
природу, премда се и раздеуе именима и ипостасима. Природа Божиа се не може постии, па чак кад
би и на крилима узлетео ка ему. Бог е недостижан, будуи наш Творац.
23. Као што сасуд кога праве не зна природу онога кои га прави, тако ни човек не може да позна природу
Божиу.
24. О Троици немо испитивати, него само веру и поклаа се. ер, ко испитуе - не веруе.
25. Стекните мудрост, а не сребро. Направите себи светлу одеу Христа Господа нашег, пре него било
коу свилену одеу, зато што имаа нее бити од користи у дан смрти.
26. Као што ога изеда тре, тако е огем вечним бити прогутан и сваки грешник. Меутим, он нее
мои умрети, будуи да е се бесмртно мучити.
27. Нема ничег великог у томе што емо постати праведни. ер, у том случау емо едноставно постати
онакви каквим нас е Бог саздао у почетку, т. врло добри.
28. Ко не живи по природи, не испуава заповести Божие.
29. Сва мудрост се састои у томе да се боимо Господа. Свака наука коа не учи закону Господем есте
лудост и неразумност.
30. Од вечног ога не избава ни вера, ни крштее, уколико недостау дела правде. Уколико си се
сединио са Христом, чува заповести егове, и ако веруеш у будуе - стара се да задобиеш вечну
славу, боеи се огеног мача. Уколико, пак, не испуаваш заповести Божие, немо се називати верним.
31. Свака твар се повинуе вои Божио. едино се човек усууе да се не повинуе Богу, кроз кога све
постаде.
32. Богу неемо ништа допринети уколико се сачувамо чистим, али емо сами стеи вечни живот и
наслаивае неизрецивим вечним добрима.
33. Немо говорити: "Не могу да испуним заповест Божиу, ер ми смета отац, или мака, или жена, или
деца, или неко други". ер, они те нее избавити од гнева кои долази и од неуспавивог црва. Нека ти
свако ко ти смета да стекнеш Бога и врлине буде мрзак и одвратан. Са таквима немо ни да едеш.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ЕФРЕМ СИРИН
Кратко саопштее о ему
Свети ефрем се родио од сиромашних родитеа, у граду Нисибии или у егово околини, првих година
четвртог века. Родитеи су га васпитали у страху Божием. Меутим, године младости су га одвукле у
извесна наравствена саплитаа. Због тога е почела да се помрачуе егова вера у Божии промисао: он
е почео да мисли да се све у нашем животу дешава случано.
Ипак, Божии промисао га е од таквог душевног настроеа излечио на веома дирив начин. ега су
окривили за крау оваца и сместили у тамницу. Истовремено су заедно са им у тамницу вргнули ош
едног [окривеног], а у затвору су нашли и треег окривеног. Сва троица су, у ствари, били осуени
као невини. Провевши у затвору седам дана. свети ефрем е у сну чуо глас кои му е обаснио да страда
због раниих грехова, премда у овом случау ние крив. Исто тако и она два човека кои су затворени
заедно са им страдау због раниих грехова. Пробудивши се, он е испричао сан друго двоици
122
окривених. И они су, преиспитавши прошло време свога живота, закучили да су у прошлом периоду
живота заиста учинили слична рава дела и да су прошли без последица. Судиа е оправдао светог
ефрема, као што му е опет било предсказано у саном виеу.
Васпоставивши у еговом срцу потпуну веру у бдиуе око промисла Божиег, ова догаа га е тако
поразио да е он одмах напустио свет и повукао се у околне горе ка отшелницима где е постао ученик
светог акова, касние великог нисибиског епископа. Свети ефрем се под еговим руководством
упражавао у подвизима побожности и изучавау Речи Божие, и под иховим утицаем е у потпуности
променио нарав. Уместо гневивог и колебивог младиа, свети ефрем е постао смирен и скрушен
пустиак, савршено предан путевима промисла Божиег, кои дан и но оплакуе свое грехе.
Када е постао епископ, свети аков се, знауи високу вредност свога ученика, користио еговим
способностима у делу управаа Црквом, поверавауи му проповед Речи Божие и обучавае деце у
школи. Водио га е са собом и на I Васеенски сабор у Никеу. После повратка свети аков га е узео за
помоника у своим подухватима и молитвама ради избаваа града од напада персиског цара Сапора
(337. године).
После кончине светог акова (338. године), свети ефрем е зажелео да посети отабину свое маке, град
Амиду, кои се такое налази у Месопотамии. У ему е провео неко време. Одатле е зажелео да иде у
Едесу да се поклони тамошим светиама: тамо се чувао одговор кои е Господ послао цару Авгару, из
кога се сазнало за Нерукотворени Образ Христов; ту су биле мошти светог апостола Тадеа кои е вером
просветио цара, град и сву зему; а у околини града е цветао монашки живот. Свети ефрем е дошао у
град и остао у ему. Немауи од чега да живи, он се запослио као наамник код газде кои е држао
купатило. Та посао, меутим, ние одговарао еговом настроеу и циевима. Ипак, он е чекао указае
одозго, кое е убрзо и добио. Кад е био слободан од посла и молитве он е разговарао са незнабошцима.
За време едне од таквих беседа ега е случано чуо едан старац пустиак. Он е, судеи по
узвишености тих беседа, праведно закучио да свети ефрем ние на правом месту. Због тога е,
дочекавши кра беседе, ступио са им у разговор. Сазнавши за егова подвижничка стремеа, он му
е предложио да ступи у неки од околних манастира. Свети ефрем е одмах пристао.
Удаивши се у горе, он е нашао све што е егова душа тражила. Тамо е било много великих
подвижника кои су сав сво живот проводили у молитвама, певау Псалама и славословеу Бога. Они
нису имали другог склоништа, осим пеине. Нису употребавали чак ни уобичаену храну, него су се
хранили едино бикама. Видеи све то, свети ефрем е са свим усрем примио такав поредак живота,
додауи молитвеним и подвижничким трудовима ош и неуморно изучавае Речи Божие. Убрзо се
егова душа зближила са тим убитеима пустие. Ипак, он се нарочито сприатеио са подвижником
улианом, кои е, као и он, био скрушеног духа, и кои е такое волео да изучава Божанствено Писмо.
Непрестано се бавеи изучаваем Речи Божие, свети ефрем е црпео умилее и мудрост. Меутим,
ризнице еговог познаа су, навеим делом, остаале сакривене од других, или због еговог смиреа,
или можда због тога што су ош увек биле плод егових сопствених умних напора, а не нарочитог дара
учитества, кои не воли да се сакрива, него иште да се учее разлива на друге.
Убрзо му е та дар и био дарован. То е било откривено оном истом прозоривом старцу кои га е извео
из града Едесе. Он е видео светлог анела кои е светом ефрему у уста ставио неку таанствену кигу.
Од тог времена е егова душа, напуена живом водом познаа Бога и Божанских ствари, почела да
излива незадржив поток умилних поука. Загреане истинским осеаем, и изговорене из пуноте срца кое
е освеено благодау Божиом, егове речи су биле пуне духовног помазаа. У еговим устима су се
чудесно раали наубедивии савети, дирива самоизобличеа и изобличеа других, мудра правила и
савети. Често се изненада егова побожна мисао са неочекиваним полетом узносила Богу са
исповедаем славе егове безграничне убави, или са молбом за опрошта грехова. Примери и изреке
из Светог Писма, искуства из подвижничког живота, приче и порееа из царства природе - све е било
спремно и поавивало се само од себе у еговим простим и неизвештаченим беседама.
Меутим. нису само наравствено-духовне и подвижничке поуке биле предмет егових дела. Он се много
трудио и на тумачеу Светог Писма, и ош више у излагау догмата. Првенствено оних против коих су
грешили тадаши еретици и еретици кои су живели пре ега.
У таквим трудовима протекао е сав егов живот. И живот му се ве приближио крау када му е дошла
жеа да види египатске подвижнике, и да посети великог кападокиског архипастира, Василиа Великога.
Узевши са собом ученика кои е умео да говори грчки, он е дошао до Средоземног мора и сео на брод.
Молитва и нада на Бога избавили су и ега и оне кои су пловили са им од бродолома. Нитриска гора
123
га е примила као жееног госта, и пружила му утеху да се види са Пасием Великим (с коим е
разговарао у току шест дана), са ованом Коловом и другим старцима. Осим Нитрие, он е посетио и
друга места, насеена подвижницима, и свагде е оставио срдачну успомену богопросвееног човека.
Осим тога, и сам е понео поучне поуке о животу и правилима упокоених и ош живих египатских
подвижника.
На повратном путу из Египта свети ефрем е одлучио да посети Кесариу Кападокиску, како би видео
светог Василиа Великог. ихов први сусрет збио се у храму. Свети ефрем е ушао у храм у тренутку
када е свети Василие Велики говорио поуку народу, и добио потврду о еговом високоблагодатном
стау. И свети Василие Велики е Духом Светим био обавештен о светом ефрему, и позвао га себи у
олтар. После краег разговора у олтару и узаамног поздраваа, беседа е наставена у куи и
дотакла се разних предмета. Кесариски светите е хтео да рукоположи светог ефрема у чин
презвитера. Меутим, смирени едески монах никако ние хтео да се сагласи да прими чин. Свети
Василие е успео да га посвети само у чин акона, док е у чин презвитера рукоположио еговог ученика.
Касние е свети Василие послао своа два ученика у град Едесу са намером да светог ефрема постави
за епископа. Меутим, свети ефрем е притворним лудилом уклонио ту част од себе, због свог смиреа
сматрауи се недостоним да е прими.
По повратку у своу Едеску пустиу, свети ефрем е желео да остатак живота проведе у усамености.
Меутим, промисао Божии га е ош едном позвао да служи ближим. Житеи града су у то време
страдали од глади. Свети ефрем е своом силном речу приволео богате да олакшау страдаа
сиромашних, узевши на себе труд расподеле ихових прилога. То е био егов последи подвиг за
Цркву. По повратку из града на гору, он се убрзо разболео, и, написавши завештее, мирно уснуо 372.
или 373. године. Упокоио се на рукама своих ученика и житеа Едесе кои су га волели. егово тело е
предано земи у присуству великог мноштва народа, клира и пустиака. После неког времена егови
нетрулежни остаци су били пренесени у храм.
У Грчком добротоубу нема ништа од светог ефрема. Ми смо сматрали да ние праведно да сво
зборник лишимо ризница еговог учеа. Због тога смо одлучили да изаберемо оно што е напоучние из
егових дела, по следеим поглавима:
1. Подстица на покаае и граее спасеа.
2. Савети о покаау.
3. Општи нацрт живота оних кои су се посветили угаау Господу и изграивау свог спасеа.
4. О врлинама и страстима.
5. О борби са осам главних страсти.
6. Опште поуке о подвижничком животу.
7. Свему томе додаемо, као неки сажетак свих поука - 50. слово, т. Савете подвижницима, са
додатком истих таквих савета и из 55. слова.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ЕФРЕМ СИРИН
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ
I
ПОДСТИЦА НА ПОКААЕ И ГРАЕЕ СПАСЕА
1. Приите, воени, латимо се трговине док ош трае дан за трговину. Приите, стекнимо живот вечни и
купимо спасее наших душа. Ухватимо се за прекрасну мисао и зажелимо Царство и ра.
2. Подвизавате се у ова еданаести час. Журите да не бисте остали иза затворених врата. Вече е близу
и Наградодавац иде са великом славом да свакоме да по делима еговим. Покамо се, братио, док ош
има времена.
3. Послушате шта говори Господ: Бива радост пред анелима Божиим због едног грешника кои се кае
124
(Лк.15,10). Због чега се, онда, предаеш нераду, грешниче? Зашто се предаеш очаау? Чега се плашиш
кад на небу бива радост због твог покааа? Анели се радуу, а ти се предаеш немару? Арханео
обавуе покаае, а ти се боиш? Нераздеива Троица коо се клаамо те позива, а ти уздишеш!
4. Заплачимо мало овде да не бисмо плакали тамо, у вечним мукама. Други Христов долазак бие
изненадан, као страшна муа. У она час свако е примити по своим делима: свако е пожети оно што
е посеао. Сви емо откривени предстати Суду Христовом, и свако е Судии дати одговор за самога
себе. У та час нико нее мои да помогне. Свако е са страхом и трепетом стаати у очекивау да чуе
Божиу пресуду.
5. Због чега се немарно односимо према Светом Писму и Христовим речима? Чуте шта говори Господ:
Реч коу а говорих, она е му судити у последи Дан (н.12,48). Коа е то реч? То е егово Свето
еванее и остале киге Светог Писма, киге пророка и апостола. Немомо бити немарни према ономе
што е у има написано. Небо и зема е прои, али речи Христове нее прои (Мт.24,35).
6. Приите, убени, и бацимо се у море милосра Божиег док ние наступио та Страшни дан. Сам Бог
нас позива: Ходите к мени сви... и а у вас одморити (Мт.11,28). Он позива све, будуи да хое да се
сви спасу. Нека се нико не колеба. ер, Он каже: Онога кои долази мени неу истерати напое
(н.6,37). А ко е та кои му долази? Она ко слуша егово Слово и испуава егове заповести.
Послушамо га и повинумо му се: ер, страшно е пасти у руке Бога живога (ев.10,31).
7. Пока се, грешниче, са смелошу гледауи на безгранично човекоубе Христа кои е рекао: Нисам
дошао да зовем праведнике но грешнике на покаае (Мт.9,13). Пока се, док ош има времена да не би
био постиен на Страшном суду, где е са страхом стаати хиаде хиада анела и светих, где е се
отворити киге дела, и где е тано постати авно. Судиа е силан и суд неумоив, а дела и огена река
су пред очима. Размисли о свему томе и похита да се спасеш.
8. Шта чекаш? О чему размишаш? Зар е неко други одговарати за тебе? Зар не знаш да е свако сам
за себе дати одговор Богу, да е свако пожети оно што е посеао, и да е свако понети свое сопствено
бреме? Растури то бреме грехова, док ош има времена.
9. Ти си се едном заувек одрекао сатане и свих дела егових, пред многим сведоцима давши завет
Христу. Сеа се тога и не заборава. Зна да су тога часа свети анели записали твое речи, те да твое
завете и одрицае [од сатане] чувау на небесима до Страшног судег дана. У дан Суда они е изнети
твое завете и речи уста твоих пред страшно судиште. И тада еш чути: По твоим у ти речима
судити, зли слуго (Лк.19,22). Буди милостив према себи и поштеди своу душу.
10. Погледа на друге и на ихов подвиг: они се старау о спасеу, труде се у сваком добром делу, чувау
се од свега равога, заволели су узак и тесан пут, посте, бдиу, злопате се и плачу, ихова уста увек
прославау и славослове Женика, ихове очи увек гледау лепоту егову и ихове душе се радуу.
11. Размисли и погледа: ова Женик се ве приближава. Он долази да увенча оне кои се законито
подвизавау и кои су заволели узан и тесан пут; долази да помилуе милостиве; долази да учини
блаженима сиромашне [духом] и да обогати оне кои су били гладни и жедни ега ради; долази да
осветли што е сакривено у тами и да обави намере срца (1.Кор.4,5), и да свакоме да по делима
еговим (Рим.2,6).
12. Назад е се изненада разлеи вика: Ево женик долази (Мт.25,6). Ево очекиване радости, похвале
праведних, Сунца правде! Ево Женика, излазите му у сретае!
13. Тада е они чие светике светло горе и чиа е одеа чиста пои у сретее Господу са радошу и
смелошу, радууи се и надауи се да се ихове светике нее угасити. А шта е бити са тобом?
Примеууи да се твоа светика гаси, са ужасом и тугом еш се обратити првима са молбом да ти дау
мало уа. И чуеш: Иди продавцима и купи себи (Мт.25,9).
14. И пои еш, али нееш наи где да га купиш. ер, време животне трговине е ве завршено. Тада еш
са великом смуеношу, плачуи и тугууи, реи себи: "Пои у, покуцау на врата милосра Христовог.
Можда е ми их милосрдни Господ и отворити". Пои еш и куцаеш. Меутим, Женик е ти изнутра
одговорити: Заиста ти кажем, не познаем те (Мт.25,12). Идите од мене сви кои чините безакое. Ти
ниси био милостив, и због тога нееш бити помилован. Ти си хранио свое тело и своу одеу упрао
нечистотама. Како онда хоеш да уеш и да оскрнавиш мое Царство? Ти си испуавао воу авола, а
моу одбацио. Нема теби удела са мном. Иди од мене... у ога вечни (Мт.25,41).
125
15. Слушауи ово, стааеш постиен. У исто време до твоих ушиу е дои глас радости и весеа.
Препознаеш глас твоих приатеа, и горко еш уздахнути, говореи: "Тешко мени, несреноме! Какве
славе сам се лишио, и од какве заеднице сам одлучен због злих и непристоних дела своих! Али, заиста
е праведан Суд Божии, заиста праведно трпим такво лишавае. Они су живели у уздржау, а а сам
трчао за сваковрсним задовоствима; они су певали Псалме, а а сам певао срамне песме; они су се
молили, а а сам безбрижно лежао, или шетао; они су плакали, а а сам се смеао. Стога се они сада
радуу, а а тугуем; они се веселе, а а плачем; они е царовати са Христом у векове векова, а а у са
антихристом бити бачен у ога вечни. Тешко мени, несреноме".
16. То и томе слично еш говорити тада мучеи се, премда без икакве користи. ер, тамо нема користи
од покааа. Прихватимо се, напокон, бриге о спасеу душе. ер, то е едно потребно (Лк. 10,42).
17. И тело захтева извесну бригу, премда не велику. Брига, пак, о души треба да е непрестана. ер, душа
е вредниа од свега. Ти се састоиш од душе и тела: души да - душевну, а телу - телесну храну. Немо
допустити да ти душа умре, него е храни Речу Божиом, Псалмима, химнама и песмама духовним,
читаем душеспасоносног Писма, постом, бдеем, молитвама, сузама, надом и размишаем о
будуим добрима. Све то и томе слично есте храна и живот за душу.
18. У целокупном Светом Писму се прославау само они кои иду уским путем, док се онима кои су
ступили на простран и широк пут увек предсказуу невое. Оставимо широки пут, кои води у пропаст, и
ступимо на уски како бисмо, потрудивши се мало овде, царовали у векове векова. Потрудимо се, увек
имауи пред очима Онога кои е дои да суди живима и мртвима. Непрестано држимо у сеау вечни
живот, бесконачно Царство, стаае са анелима, пребивае са Христом.
19. Немо да се заносиш тиме што си млад. Напротив, нека у твоим устима увек буде Псалам. ер,
изговорено име Божие прогони бесове. Чак и кад на посао простиреш свое руке, нека ти език говори
Псалме, а ум твори молитву. Сам Господ убеуе свакога да се ош овде припрема за будуи живот.
Потрудимо се да тако и чинимо. Ако се и спотакнемо и сагрешимо, лечимо се сузама, док е ош време
покааа. Време покааа е кратко, а Царство небеско нема краа.
20. Ми ублажавамо свете и желимо ихове венце, али не желимо да подражавамо ихове подвиге. Зар
мислите да су има даровани венци без труда и невоа? Желите ли да чуете какав су мир имали у
овом животу? Биаху мукама уморени... потуцаше се у кожусима... у оскудици, у невоама, у патама...
и остало (ев.11,35-38). Хоеш ли да заедно са има вечно царуеш? Иди иховим путем!
21. Наши оци су као светила обасали сву зему. Они су као драгоцено камее и многоцени бисери
поживели посред тра и корова, меу еретицима и нечастивим удима. Због иховог високог и чистог
живота сами ихови неприатеи су постали ихови подражаватеи. И ко ние долазио до скрушености
видеи ихово смирее? Они су се овде подвизавали, а тамо се радуу. ер, и Бог се прославио у има,
и уди су се од их поучавали.
22. Оставивши прави пут, ток нашег живота иде по стеновитим и кривудавим местима. Не видим човека
кои би Бога ради сасвим оставио имае и ради вечног живота у потпуности напустио свет. Нема ни
кротког, ни смиреног, ни безмолвног. Нико се не уздржава од наношеа увреда и нико не трпи клевете.
Сви су склони геву и воле да противрече; сви су леиви и раздраживи и брину се о отменим
одеама; сви су ташти и славоубиви и сви су самоубиви.
23. Ми слушамо да е сам Бог Слово био разапет на крст и умро ради наших грехова и смеемо се,
предауи се расеаности. Сунце е, не трпеи срамоее Владике, потамнело, а ми не желимо да
изаемо из таме наше греховности. Завеса Храма се поцепала сама од себе, иако ние нимало
сагрешила, а ми не желимо да се наше срце раздере од скрушености због наших грехова. Покамо се,
напокон, братио, како бисмо умилостивили Бога за наше грехове.
24. Боим се да нас она Дан не затекне изненада и да не будемо одбачени као наги, бедни и непогодни.
ер, управо се то десило са онима кои су живели у дане Ноа: еаху, пиаху, жеаху се, удаваху се...
куповаху, продаваху... до онога дана... кад дое потоп и погуби све (Лк.17,27-28).
25. Ко хое да се спасе нека ревнуе за спасее, и ко жели да уе у Царство нека не буде ле. Ко хое
да се избави од ога геенског нека се законито подвизава, и ко не жели да га баце неуспавивом црву
нека буде бодар. Ко хое да уе у брачну одау и да се весели, нека припреми светику и уе у суду. Ко
очекуе да га позову на ону брачну гозбу, нека припреми светлу одеу.
126
26. Царев град е пун весеа и радости, пун светлости и задовоства. Онима кои обитавау у ему,
заедно са животом вечним, он пружа сваку утеху. Она ко жели да живи у граду у коме живи и Цар, нека
убрза сво корак. ер, дан се примиче крау и нико не зна шта е му се десити на путу. Има путника кои
знау да е пут дуг, па ипак лежу да спавау до вечера. И када се пробуде, они виде да се дан примиче
крау. И тек што започну путовае, их сустиже олуа, град, грмавина, севае муа. Са свих страна их
обузимау беде, и они нису у стау нити да стигну до преноишта, нити да се врате у место из кога су
кренули на пут. И ми емо претрпети исто уколико будемо немарни у време покааа. Ми смо странци и
дошаци (Пс.38,13). Постарамо се да на време уемо у сво град и отабину.
27. Ми смо, братио, духовни трговци. Ми тражимо многоцени бисер - Спаситеа нашег, Христа, ризницу
коа се не може покрасти. Немомо бити леи у тражеу тог бисера. Блажен е и три пута блажен она ко
е поревновао да га стекне. Меутим, крае е адан и бедан она ко е био немаран да сам стекне
Створитеа свих, и да га стекне Створите свих.
28. Зар не знате да смо ми лозе истинског виноградског Чокота, кои е Христос? Пазите да се неко од нас
не покаже бесплодан. Обраууи сво виноград, Отац Истине се са убаву брине о онима кои доносе
плод, како би донели ош више плода. Оне, пак, кои не доносе плода Он сече и избацуе напое из
винограда на сажежее огем. Пазите на себе да вас, као бесплодне, не би посекли и предали огу.
29. Ми смо, такое, добро семе кое е посеао Саздате неба и земе, Владика Христос. Ето, ве е
дошло време жетве, и српови су у рукама оних кои жау. Они само чекау знак Владике. Пазите, да се и
ми не покажемо плева и да не будемо свезани у снопове и бачени у ога вечни (Мт.13,30).
30. Зар не знате да нас е Цар над царевима позвао на брачну гозбу у сво дворац? Зашто се онда
предаемо немару и не старамо да стекнемо светлу одеу, светику коа асно гори и уе у посудама?
Како не разумете да тамо нико нее без одее? Знате ли, пак, шта е претрпети она ко нема брачну
одеу а упорно настои да уе? По заповести Цара, ему е свезати руке и ноге и бацити га у таму
накрау, где е бити плач и шкргут зуба (Мт.22,13). Боим се да и нас, кои смо украшени само споа,
телесне страсти не избаце из брачног дворца.
31. Кои е Отац толико састрадалан? Кои е Отац толико милостив? Кои Отац воли као наш Владика кои
испоава убав према слугама своим? Он нас свиме снабдева, све нам припрема у изобиу, лечи
наше душевне ране и дуго трпи када га оставамо желеи да све учини наследницима Царства свога.
Он грешнику опрашта грехе, побуууи га на ревност и брзо помаже немономе како не би упао у
малодушност. Он би могао да нас силом приволи на добро. Ипак, Он то нее како наше произвоее не
би лишио своих похвала. Зар емо бити леи да му угаамо када нас тако уби и милуе? Он е искупио
и просветио очи нашега ума. Он нам е даровао познае о себи. Дао нам е да окусимо егову сладост
како бисмо едино ега тражили. Блажен е она ко е окусио егову убав. Он се тиме припремио за
непрестано наслаивае еговом убаву.
32. Ко нее заволети таквог Владику? Ко се нее поклонити и исповедити благост егову? Какво емо
оправдае имати у Дан суда за своу немарност? Или, шта емо му реи? Да ли да нисмо чули, или
нисмо знали, или нисмо били научени? Меутим, по сво земи е изашла проповед егова. Шта Он ние
учинио ради нас од онога што е требало учинити? Ние ли ради нас сишао са безмерне висине, из
благословених недара Очевих? Зар Он, кои е невидиив, ради нас ние постао видив? Зар се Он, кои
е Ога бесмртни, ради нас ние оваплотио? Зар Он, кои е бесмртан, ние умро да би нас оживео? Зар
Он ние погребен да би нас васкрсао заедно са собом? Зар нас Он ние ослободио од неприатеа,
свезавши га и давши нам власт да га газимо? Зар нас ние услишио када смо га призивали? Зар нам ние
отворио кад смо куцали на врата? Чак ако е понекад и одуговлачио имао е у виду само увеае наше
награде. Приводеи у сеае све то ко е остати у немарности и безбрижности, ожалошууи таквог
Владику?
33. Размисли брате и о следеем. Оне братие кои су уче постоали и разговарали са нама, данас ве
нема. Они су позвани пред свог и нашег Господа како би показали своу трговину. Погледа, шта е уче, а
шта данас: као што е уче прошло слично утарем цвету, тако е прои и данас слично вечеро сенци.
Испита да ли е твоа трговина успешна пред Богом. Наши дани беже као лакрдиаш. Блажен е она ко из
дана у дан стиче све веу добит од свое трговине, и ко сабира за вечни живот. А ти воени, зашто си
немаран? Зашто си ле? Зашто се опиаш унинием (леошу) као вином?
34. Замисли да су се два путника сусрели на путу и да се оба враау куи. Када их е сустигло вече, они
су се зауставили у гостионици до кое су дошли и уутру су се опет растали. Свако од их зна шта е у
егово куи - богатство или сиромаштво, мир или туга. Исто се дешава и са нама у овом веку. ер, ова
127
живот е сличан гостионици. Ми е напуштамо када се враамо у свое место и унапред знамо шта наш
чека. ер, свако од нас зна шта е послао на небо: на пример сузну молитву, или често бдее, или
скрушено псалмопоае, или уздржае са смиреноумем, или одрицае од земаског, и нелицемерну
убав и приврженост Христу. Буди храбар ако си то послао, будуи да одлазиш у поко.
35. Теби е дато време за покаае, а ти не бринеш о покаау. Зар еш смрти реи: "Сачека! Да ми
времена да се пока-ем". Отрезни се, воени, отрезни се. Последи час е као замка наии на тебе.
Тада еш у ужасу почети да вапиеш: "Ава! У расеаности су протекли дани мои. У неумесним
помислима сам проживео свое време". Меутим, каква е ти бити корист да тако помишаш у часу
смрти с обзиром да ти се више не дозвоава да останеш у овом веку? Стога се бое сада удуби своим
умом у ове речи, те према има уреди сво живот.
36. Ко се нее расплакати, ко се нее ожалостити, ко се нее ужаснути због тога што Владика васеене и
сам и преко своих слугу - пророка и апостола проповеда и вапие, а нема оних кои слушау? "Обед е
уготовен,- узвикуе Господ. унци мои и храеници су поклани (Мт.22,4). Женик са славом и саем седа
у брачни дворац и са радошу прима оне кои долазе. Врата су отворена и слуге изавуу свое усре.
Журите да уете док су врата ош отворвна. Иначе ете остати напое и нико вас нее мои увести
унутра". Па ипак, нема никога да разуме. Нико не улаже старае. Леост и бриге овога века су, слично
ланцима, оковале наш ум. Божанствена Писма ми правилно исписуемо и читамо, али не желимо да их
правилно слушамо, будуи да нам ние угодно да испунимо оно што нам се у има заповеда.
37. Понекад усред нои, док се удски род налази погружен у сан, изненада бива велика бука на небу и
страшна грмавина и страховите муе праене земотресом. И они кои спавау одедном доспевау у
ужас. Тако е и у она час, слично нахитрио муи коа неочекивано страши сву зему, страшно
затрубити труба са неба и пробудити оне кои спавау и васкрснути умрле од [почетка] века. Ово небо и
силе небеске е се покренути (Мт.24,29) и сва зема е се, као вода у мору, усталасати од славе
егове. ер, страшан ога е ии пред лицем еговим, чистеи зему од безакоа коа су е
оскрнавила. Ад е отворити своа вечна врата, смрт е се укинути, а иструлели прах удске природе е
оживети чувши трубни глас. Тада е се зарадовати праведници и развеселити преподобни. Савршени
подвижници е бити утешени за труд свога подвига. Мученици, апостоли и пророци е се увенчати.
Блажен е она ко се удостои да у та час буде са славом узнесен на облацима у сретае бесмртном
Женику (1.Сол.4.17). Свако е тамо полетети у висине сразмерно са овдашим развием своих крила.
По мери овдашег очишеа свога ума свако е тамо видети славу егову. И по мери свое убави
према ему свако е се тамо наситити еговом убаву.
38. Присетио сам се оног часа и - задрхтао. Помислио сам на Страшни суд и - ужаснуо се. Помислио сам
на раско весее и, уздахнувши, заплакао. И плакао сам све док ми ние понестало сила за плакае,
будуи да сам у леости и расеаности провео свое дане, и у нечистим помислима проживео свое
године. И нисам схватио како су они прохуали, нисам осетио како су протекли. Дани су се умаили, а
моа безакоа су се умножила. Ава! Шта у радити у час када ме окруже познаници кои су ме
прославали видеи ме у побожном чину, иако сам у унутрашости био пун безакоа и нечистоте,
заборавауи на Господа кои испитуе срца и утробе. Тамо влада истински стид. адан е она ко тамо
буде постиен. Преклием те, ради милости твое, о Човекоубиви и Благи, немо ме ставити на леву
страну, где се налази арад коа те е веома огорчила, и немо ми реи: Не познаем те, ве ми, по своме
милосру, да непрекидне сузе, скрушеност и смиреност у срцу. Назад, очисти ми срце како би постало
храм твое благодати.
39. Молим вашу едномисленост, убена братио моа, постарате се да угодите Богу док има времена.
Плачите пред им дан и но у вашим молитвама и псалмопоау како би вас избавио од онога
бесконачног плача, и од шкргута зуба, и од ога геенског, и од црва неуспавивог, и како би нас испунио
радошу у Царству своме, у животу вечном, одакле нестаде [свака] туга, бол и уздисае, где е увек
радост, и весее, и усхиее, и трпеза коа е испуена духовном храном коу е Бог уготовио онима кои
га убе. Блажен е она ко се е удостои и бедан е она ко се е лиши.
40. Проговори богати, и сви зауташе и узнесоше реч егову до облака (Сир.13,28). Нама, пак, у
Светом Писму говори Бог и ми не желимо да заутимо и да чуемо. Напротив, неко прича, неко дрема, а
неко лута помислима негде напое. Меутим, шта говори Писмо? Она ко одвраа ухо свое да не чуе
законе Вишега, сам оскрнавуе своу молитву (Прич.28,9).
41. Хвата се за вечни живот у кои си призван пред многим сведоцима исповедивши свое добро
исповедае: ер ош мало, врло мало, па е дои Она кои треба да дое и нее одоцнити (ев.10,37).
128
42. Бо се Господа свом снагом своом, и немо бити саучесник дела нечастивих. ер, ога ихов се нее
угасити, и црв ихов нее умрети (Мк.9,44).
43. Немо веровати лукавоме кои ти подмее обмаиве помисли, говореи: "ош си млад и ош много
година треба да живиш. Стога се сада весели и немо жалостити своу душу. У старости своо еш
принети покаае". Зар е могуе да си тако неразуман, брате, и да не знаш да те лукави обмауе? Ако
се не покаеш у младости, т. у узрасту кои обилуе снагом и када си у стау да поднесеш сваки труд и
подвиг, у старости еш се, утолико пре, изговарати немоу? И шта еш радити ако ош у своо младости
будеш узет одавде? Због тога остави аволски пут и послуша глас истинског Владике кои е рекао:
Стражите и молите се ер не знате дана ни часа (Мт.25,13).
44. Дои е, дои е и нее закаснити та страшни час у кои при испитивау неемо имати оправдаа.
ер, шта емо мои да одговоримо Господу? Шта е ош преостало да учини за нас? Зар нисмо видели
Бога Слова кои се смирио у обличу слуге како бисмо и ми постали смирени? Зар нисмо видели
недокучиво егово Лице попувано како се и ми не бисмо огорчавали када нас жалосте? Или зар нисмо
видели како су егова света леа била предана бичевау како бисмо и ми покорно носили арам
послушности? Или зар нисмо видели како су егови образи били биени како и ми, када трпимо
понижеа, не бисмо падали у арост? Или зар нисмо чули како говори: Научите се од мене, ер сам а
кротак и смирен срцем (Мт.11,29), како бисмо и ми постали кротки и смирени, како не бисмо завидели
едни другима, како не бисмо уедали и прождирали едан другога? И како емо се оправдати пред
Богом?
45. Знам да е Бог помиловао многе кои су се покаали. Меутим, навеи део их е грешио из незнаа.
Знам да е Бог многима опростио. Ипак, они су имали многе заступнике пред им. Читам оно што е
написано о Кореу и Датану и ужасавам се, видеи како их е Бог казнио због Мосиа. Расууем о томе
што е написано о Мариам, егово сестри, т. да е за едну реч речену Мосиу била покривена губом, и
трептим. Ако е таква казна [за увреду] светог човека, какво е тек бити мучее [због ожалошеа]
вечнога Бога? Убивши брата, Каин е био подвргнут дуготрано казни. Шта е тек бити са онима кои су
ожалостили Бога? У време потопа е била строга пресуда, и а се боим да не будем истог удела са онима
кои су тада погинули. Бог се прогневио због зидаа куле коа ние могла бити довршена. Шта е тек бити
због наших падова? а сам се покаао, али не знам да ли сам умилостивио Бога. Умоавам и свете, али
се може десити да ни ихове молитве не буду услишене. ер, а чуем езекиа кои каже да ни Ное, ни
ов, ни Данило нее успети у ономе за шта се моле (ез.14,20).
46. Сишавши из Очевог наруча и поставши за нас пут спасеа, Господ нас своим Божанственим гласом
подстиче на покаае, говореи: Нисам дошао да зовем праведнике него грешнике на покаае
(Мт.9,13). Да то а кажем, могао би да ме не послушаш. Али, кад то каже сам Господ, због чега си
немаран и не бринеш о свом животу? Ако си схватио да у твоо унутрашости постои рана од помисли и
дела, због чега не бринеш о унутрашем [здраву]? Боиш ли се лекара? Али, Он е пун благости и
милосра. Он е због тебе и сишао из Очевог наруча. Он се ради тебе оваплотио како би могао без
страха да му приступиш. Ради тебе е постао човек како би исцелио твое тешке ране. Он те и сам
призива себи са великом убаву и благошу.
47. Врата покааа су отворена. Постара се, грешниче, да уеш на их док се не затворе. Она те нее
чекати уколико те час иховог затвараа затекне да пребиваш у нераду. Зашто си омрзао живот сво,
несрениче. Шта е вредние од твое душе, човече? Ти си е, пак, грешниче, занемарио. убени, ми не
знамо у кои час е небески Лекар затворити врата свога лечеа. Преклием те, прии и постара се да
се исцелиш. Он хое да твоим покааем обрадуе небеску воску. Сунце е ве дошло до вечерег часа,
али не жури како би и ти стигао у обите.
48. Докле еш трпети свог нечистог неприатеа, бестидно испуавауи егову воу? Он хое да те
баци у ога. Ето о чему се он стара! То е егов дар онима кои га убе. Он се увек бори са свим
удима, гаауи их равим и нечистим жеама. Оне кои су му се покорили он, нечисти, доводи до
очааа. Он огрубуе срце и исушузе сузе како грешник не би дошао до скрушености. Свим силама се
одвраа од ега, човече, хранеи мржу и одвратност према ономе што е ему драго.
49. Приимо и молимо се док ош имамо времена. Док смо у овом животу ми можемо да умилостивимо
Бога. Ние тешко да стекнемо опрошта све док имамо времена да ударамо на врата еговог милосра.
Пролимо сузе док ош [трае] рок за ихово примае како не бисмо, отишавши у тамоши век,
бескорисно плакали. ер, тамо нема никакве користи од суза.
50. Зашто смо немарни за спасее? Зашто не желимо да се исцелимо док ош има времена? Због нешто
129
мало суза проливених у ово време и ради покааа Бог опрашта све грехопаде. Плачимо нешто мало
овде, да не бисмо плакали тамо у векове векова у тами накрао. Пока се овде да тамо не би био бачен
у неугасиви ога.
51. Многи свети и праведни су се одрекли света и егових дела по добром произвоеу слободе и по
добро нади на заповести Божие, уверивши се да е се насладити Божиим добрима у рау сладости.
Заволевши Христа, они су га претпоставили свему пропадивоме. Због тога они свакодневно ликуу у
Богу, просвеуу се у Христу, непрестано се радууи у Духу Светоме. Због их се радуе Света Троица,
због их се радуу анели и арханели, због их се весели и ра сладости.
52. Други су, пак, заглибили у пропадиво и уподобили се бесловеснима. Због чега, човече, проводиш
тако грешни живот? Бог те е створио разумним: немо сам себе чинити сличним бесловеснима. Отрезни
се унеколико и дои себи. Ради тебе е са неба дошао Свевиши Бог, т. да би те узнео са земе на
небо. Ти си позван на свадбу Небеског Женика: због чега си немаран? Зашто оклеваш? Реци ми како еш
пои на свадбено славе без прикладне одее? Ако уеш без е одмах еш чути: Приатеу, како си
ушао овамо без свадбеног руха (Мт.22,12). Свежите га и баците у пе огену. Зар се не боиш тога? Не
дрхтиш ли због тога што е близу време да се ави Женик у своо слави? Зар не знаш да е ве све
спремно и да небеска труба чека знак? Шта еш радити у она час кад се ниси припремио како треба?
53. У време смрти велики страх очекуе све грешнике. Тренутак разлучиваа [душе од тела] свим
светима, свим праведницима и свим подвижницима доноси радост, док немарне и слабе баца у тугу,
приводеи им у сеае ихов нерад и безбрижност у прошлом времену живота. Тада е раскаавае
страшно мучити срце човека кои се ние бринуо о свом спасеу. Мучност тог раскааваа надвишуе сам
страх од смрти и разлучеа [душе од тела]. Насупрот томе, праведници, свети и подвижници се радуу у
часу смрти и разлучиваа [душе од тела], имауи пред своим очима велики труд свога подвижништва,
бдеа, молитава, постова, суза, лежаа на голо земи и рогожи. ихова душа ликуе, будуи да по
разлучеу са телом очекуе да уе у поко. Меутим, поава смрти е страшна за грешнике и за слабе
уде, кои се нису бринули о чистоти живота у суетном свету. Грешног човека веома силно жалости час
раздвааа [душе од тела]. ему се уопште не дозвоава да каже нешто о себи. Заповест о том часу се
издае са строгошу.
54. Час раздвааа не жалости онога ко се ослободио од свега земаског. Смрт, меутим, жалости
сластоубивог човека, жалости грешника, жалости леивца кои е био немаран да чини оно што е Богу
угодно, жалости лакомог кои е своу душу свезао световним бригама, жалости богаташа кои се невоно
растава од свог богатства, жалости светоупца што се растава од света. Све их жалости час смрти
стога што су свезани световним бригама. Душа, пак, коа е слободна од света и коа се одрекла
световних брига нема због чега да уздише и да се жалости? Она е зажелела слободу, нашла е и стекла
е, остауи иста, храбро корачауи путем Божиим и са готовошу чинеи оно што е угодно Богу.
Уколико се свом душом приубиш уз Бога, и ти се никада нееш уплашити часа смрти. Напротив, смрт и
разлучее са телом е се за тебе обратити у радост.
55. Благи Бог нам е даровао просвеее познаем. Ми га, пак, одбацуемо из дана у дан. Да смо
испуавали воу Божиу, ми бисмо били блажени у тренутку награиваа, заедно са свима кои су
творили егову воу. Меутим, пошто е нисмо испуавали, тамо неемо имати никаквог оправдаа.
Ми, наиме, сви грешимо са знаем. Сви ми осеамо Божии промисао и дарове коима нас е обдарио
благи Бог. егова благодат у свако време посеуе наша срца. И ако себи нае упокоее, она постоано
обитава у души. Ако, пак, нае да наше срце ние чисто, она одмах одступа. Ипак, штедрост е опет
побууе да сие и да посети нас грешне, кои смо промеиви по произвоеу, премда не и по природи.
Ми смо увек расеани и слаби, пуни зависти и лукавства и често едан о другоме мислимо раво. Ми се
занимамо равим помислима и увек смо погружени у помисли као у страшни глиб. Дошавши да нас
посети, благодат у нашим срцима сусрее смрад нечистих помисли и одмах одступа. Она не налази себи
улаз, нити могуност да обитава у нама како о е угодно. Она едино своом светлосном сладошу
остава утисак у срцу како би човек осетио да га е благодат посетила и како у ему ние нашла места.
По наслаивау тим озареем благодати у човеку може да се поави жеа да е потражи. Уосталом,
сама благодат не може потпуно да одступи од нас зато што е ено сопствено милосре побууе да све
милуе. Видиш ли промисао Божии? Видиш ли милосре Христово? Видиш ли како нас Свети Бог увек
уби и жели да се спасемо? Блажен е човек кои се увек стара да благодати припреми чисто срце.
Дошавши у ега и нашавши миомир врлина и светост душе, она е обитавати у ему у векове векова.
56. Блажени су они кои су, по паду у неприатеске мреже, успели да покидау егове окове и да се
сакриу. Они су побегли од ега као риба коа се спасла из мреже. Док е у води, иако ухваена, риба има
130
наде да е подрети мрежу и сакрити се у дубину. Тиме би се и спасла. А када е извуку на суво она више
не може себи да помогне. Док смо у овоме животу и ми имамо од Бога власт да на себи кидамо узе
вражие вое, да покааем збацимо са себе бреме грехова и да се спасемо у Царству небеском. А ако
нас сустигне она страшна наредба и душа изае, те тело буде предано земи, ми ве неемо бити у
стау да помогнемо себи, слично риби коа е извучена из воде и затворена у суд.
57. Немомо чекати да дое смрт да не бисмо били постиени при васкрсеу мртвих и када се свети буду
облачили у светлу ризу коу су себи припремили добрим делима. Какав е стид завладати нама када се
угледамо не само обнаженим од светле славе, него и тамним и испуеним смрадом? Постарамо се да
се не подвргнемо такво опасности, т. ступимо на подвиг покааа и очишеа од страсти.
58. Грех е тама, а врлина - светлост. Грех потамуе оне кои га воле и чине, а врлина подвижнике кои у
о напредуу чини светлим.
59. Донесимо плод кои е благоугодан Богу пре него дое страшна заповест да се наша душа узме из
тела. Тешко тада ономе ко е ожалостио Господа Бога нашега и ко се ние покаао! Он е почети да тражи
време кое е изгубио у нераду, и нее га наи. Заплачимо пред Господом Богом нашим да бисмо стекли
штедрост егову. Док ош имамо времена, побринимо се о себи и стеи емо благослов Господи. Наша
брига не треба да буде о новцу. ер, ако га се и лишимо, мои емо да стекнемо други. Код нас е,
меутим, душа у опасности: ако е изгубимо, више е неемо мои повратити (Мт. 16,26-27).
60. Наши дани пролазе и кра се приближава. Заплачимо пред Господом Богом нашим док нас ош нису
затворили у таму накрау. Уколико их проведемо у нераду и уколико их ни мало не искористимо за
спасее, ни многим сузама неемо мои да их повратимо. Сад е напогодние време, сад е дан спасеа
(2.Кор.6,2). Блажени бодри, стога што е бити увенчани у радости. Блажени кои плачу, ер е се
утешити (Мт.5,4), заедно са изабраницима Божиим. Блажени кои се труде у Господу, стога што их
очекуе раска наслада.
61. Ми се не оправдавамо делима других и други нее бити осуени због наших дела. Нас е обнажене и
откривене извести пред Судиу да дамо одговор за оно што смо учинили. Тада никога нее осудити због
туих грехова: ер е сваки свое бреме носити (Гал.6,5).
62. Она ко е учинио зло може да се спасе ако од кнеза коме е оптужен побегне на друго место. Куда
емо, пак, побеи од Бога, када е речено: Куда да поем од Духа твога, и куда да утекнем од лица
твога? Ако се попнем на небо, ти си онде; ако сием у ад, тамо си; ако бих уутру узео своа крила и
населио се кра мора, и онде е ме рука твоа водити и десница твоа држати (Пс.138,7-10).
63. Поимо уским и тесним путем, убеи скрушеност, како би у нама пребивало сеае на смрт и како
бисмо се ослободили осуде. ер, речено е: Тешко вама кои се смеете сада, ер ете заридати и
заплакати (Дк.6,25). Блажени кои плачу, ер е се утешити (Мт.5,4). Погледамо у гроб и приметимо
тану наше природе: гомилу костиу кое леже една на друго, лобау одвоену од тела и остале кости.
Гледауи на их, пронаимо и сами себе. Где е лепота садаше бое, где е лепота лица?
Размишауи о томе, одрекнимо се плотских жеа да не бисмо били постиени при васкрсеу.
64. Сваки дан очеку сво излазак [из тела] и припрема се за та пут. ер, у час кои не очекуеш дои е
страшна заповест. И тешко ономе кои ние спреман! Прекрасна е скрушеност срца: она лечи удску
душу.
65. Они кои плове не остау на броду за свагда, ни путник у гостионици у коо се зауставио. Тако ни ми не
пребивамо вечно у овом животу. Ми смо странци и дошаци. Гледауи на то мисленим оком,
припремамо се за одлазак из овог живота.
66. Ако си био марив немо се жалостити због приближаваа доброг пресееа у други живот. ер,
они кои се враау куи са богатством никада нису жалосни.
67. Бог е човека створио слободним. Због тога су му одреене почасти и казне: онима кои се добро
подвизавау - почасти и венци, а преступницима и немарнима - казне и муке. Има грех на смрт
(1.н.5,16). Смрт себи припрема она ко истраава у греху и ко од забраених дела не прелази на бои
живот.
68. Велики е страх у часу смрти, када се душа раздваа од тела. ер, у том часу раздвааа е пред душу
изаи ена добра и зла дела коа е учинила по дану и по нои. Гледауи на своа дела, она е им са
страхом говорити: "Отиите! Дате ми да изаем". А ена дела е о едногласно одговорити: "Ти си нас
131
учинила: са тобом емо пои Богу на Суд".
69. Ником ние познат дан и час разлучеа. Може се десити да изненада стигне страшна заповест, т. да
се узме душа наша из тела док ми безбрижно ходамо и веселимо се на земи. И грешник одлази на та
пут у дан и час у кои ние очекивао, при чему е душа егова испуена гресима и без оправдаа.
70. Немо мислити, брате, да еш проживети ош много година на земи. Немо се разлеити,
попуштауи греховним помислима и делима. Наредба Господа може дои изненада и грешник може
остати без времена за покаае и за задобиае опроштаа. И шта еш реи, брате, смрти у часу
разлучеа?
71. Непрекидно очеку смрт, разлучее душе од тела и излазак пред Суд Господи. И као она ко се
усрдно и мудро стара за спасее увек има припремену светику своу, и свакога часа е проматра са
сузама и молитвама.
72. Дан се приклонио вечери. Наше време е при крау. Ми, пак, по своме неверу мислимо да е ош утро.
Ве се приближило време жетве: "Век ова пролази". Анели у приправности држе српове и очекуу знак.
Побомо се, воени! Ве е еданаести час дана, а пут е ош далек. Постарамо се да нас затекну на путу.
Постанимо бодри и отрезнимо се од сна.
73. Говори самоме себи: "Ето, наша братиа ради, а ми проводимо време у леости; слушауи
Божанствена Писма они се напаау као жедна зема кишом, а ми лутамо помислима, налазеи се и
унутар келие; они су трезвоумни, а ми немарни; они су бодри у молитвама, а ми смо свезали себе сном и
леошу; они су добили венац, а ми остаемо у своо леости; они су благоугодни Господу, а ми угаамо
свету. Због чега се не трезнимо како бисмо добили награду".
74. Ови дани, године и месеци пролазе као сан и као вечера сенка и убрзо е настати страшан и велики
долазак Христов. И заиста е та Дан страшан за грешнике кои нису желели да испуавау воу Божиу и
да се спасу. Одбацимо напокон од себе бригу о земаском и почнимо да се спремамо за сусрет са тим
Даном.
75. Све пролази, све ишчезава, и ништа нам нее донети корист у та час осим добрих дела коа смо овде
стекли. Сваки е понети своа дела и речи пред престо праведнога Судие. Срце е задрхтати и
унутрашост е се изменити када буду откривена дела и строго испитане речи и помисли. Ко нее
задрхтати, ко нее заплакати, ко нее пролити сузе када се открие све што е свако од нас учинио у
таности и у мраку.
76. Да бих вам то обаснио представиу вам као пример плодна дрва коа у свое време заедно са
лишем доносе и плодове. Дрва се у своу лепоту не облаче однекуд споа. Напротив, свако из свое
унутрашости дае плод по своме роду. Тако е и у она Страшан дан сва удска тела изнети из свое
унутрашости све што е учиено - било добро, било зло. Свако е пред престо страшног Судие донети
дела - као добар и приатан плод, и речи - као лише. Свети е тада принети прекрасан и драгоцен плод
добрих дела; мученици е донети преславно трпее мучеа и злопаеа; подвижници е донети
трудове уздржаа, бдеа и молитава. Грешни, пак, нечастиви и оскрнавени уди е са стидом,
плачем и тугом донети плод скверни и неправде, т. храну за неуспавивог црва и неугасиви ога.
77. Због чега смо немарни? Или, зар не знамо шта нас чека? Знауи пак, зашто не плачемо дан и но,
умоавауи Бога да нам да покаае да бисмо се избавили од онога стида и вечне таме? Тамо е се
затворити наша грешна уста, тамо е задрхтати сва твар, задрхтае и сами чинови светих анела од
славе и страхоте доласка Господег. А шта емо му ми реи у та Дан уколико у нераду проведемо све
наше време? Овде е Он дуготрпеив и све привлачи и милостиво прима у свое Царство. Тамо е, пак,
захтевати обашее. Суд без милости е бити изречен онима кои нису хтели да следе за им и кои су
били немарни.
78. Ето, припремени су - са едне стране Царство и живот, радост и поко, а са друге - вечно мучее у
тами накрао. Иди куда хоеш: у свему ти е дата слобода. Према томе, уколико будеш немаран, не
желеи да се спасеш, уколико не будеш ишао правим путевима Божиим и не испуаваш заповести
егове, сам себе еш погубити и сам себе еш избацити из небеског дворца. Свети Бог због тебе ние
поштедео единородног Сина свога, а ти, несрениче, не волиш самога себе. Отрезни се напокон и
пробуди из свога греховног сна!
79. Узии на висину, па еш видети да е све што се налази доле ништавно. Уколико, пак, сиеш са
висине, задивиеш се и мало окречено куи.
132
80. Побринимо се о своме спасеу, побринимо се о часу смрти. Ава, како е страшан час смрти у коме се
душа разлучуе са телом! Тада отац нее пратити сина, ни мака кер, ни жена мужа, ни брат брата, ве
е свакога пратити егова дела, т. оно што е учинио - било добро, било зло. Пошаимо пред собом
добра дела како бисмо имали некога ко е нас, када и сами поемо, увести у град.
81. Ако хоеш да наследиш Царство ош овде стекни приатество Цара. Он е те уздигнути на степен
кои одговара мери твог овдашег поштоваа према ему. Колико му ти овде послужиш, толико е и Он
теби тамо указати почаст. ер, написано е: Прославиу оне кои ме прославау, а они кои ме презиру
бие презрени (1.Цар.2,30). Пошту га свом душом како би и Он тебе удостоио части светих. Ти питаш:
"Како да се стекне егова благонаклоност". Принеси му злато и сребро кроз помагае потребитима,
уколико га имаш. А ако немаш ништа такво, принеси му друге дарове: веру, убав, уздржае, трпее,
великодушност, смиреноуме, уздржавае од осуиваа, чувае очиу од суете, чувае руку од
чиеа неправде, чувае ногу од скретаа на зли пут, тешее малодушних, састрадалност према
немонима, нуее чаше студене воде жедноме, давае комада хлеба ономе кои тражи. Принеси му,
дакле, оно што имаш код себе и оно чиме те е обдарио. ер, Христос ние одбацио ни две удовичине
лепте.
82. Чеше се присеамо мука кое очекуу грешнике како бисмо се побудили на покаае и на прекидае
грешног живота. Шта е мае од комарца? Меутим, ми ни егов уед не можемо да поднесемо. Шта е,
пак, бити тамо од отровног неуспавивог црва? При наступау вечери говоре: "Упали светику. Мрак
е". И светилник прогони таму. А шта емо тамо радити са непрозирном тамом коа нема краа? Овде она
кога опауу сунчани зраци бежи у хладовину. Шта емо, пак, учинити са неугасивом огеном гееном?
83. Дои себи и не пренебрегава пламен кои се никада не гаси. Ако га, пак, пренебрегаваш ош овде
испита себе да ли си у стау да поднесеш суровост мучног ога. Упали светику и приближи кра прста.
Ако си у стау да поднесеш та бол може бити да еш и тамо мои себи да помогнеш. Ако, пак, ниси у
стау да поднесеш болове едног малог уда (при чему ти цело тело остае ван ога), шта еш радити
када ти цело тело, заедно са душом, буде бачено у геену огену?
84. Ми смо странци и дошаци у овоме животу. Меутим, ми не знамо када емо бити узети одавде.
Многи од оних кои су се пробудили уутро, нису доживели вече. Други, пак, заспавши увече, нису
дочекали утро. Човек е као ништа: дани егови пролазе као сенка (Пс.143,4). И ко зна да ли е ве
наступило време наше смрти? Немомо бити немарни према свом спасеу.
85. Блажен е она ко се у часу смрти покаже као света и богоугодна жртва и ко се са великом радошу
разлучуе са телом и суетним животом. Угледавши га на небесима, анеоске силе е га прославити као
слугу кои им е сличан и кои е искусан у Господу.
86. Часна е пред Господом смрт преподобних егових (Пс.115,6), али е страшна смрт грешника
(Пс.33,22). Дои е, неизоставно е дои и нее нас мимоии дан у кои е човек оставити све [уде] и
све [ствари] и пои сам, оставен од свих, обнажен и беспомоан, без заступника, без сапутника,
неспреман, без одговора. У дан када се не нада, и у час када не мисли (Мт.24,50), када се весели, сабира
ризнице, живи раскошно, предае се пировау и нераду [ега е задесити смрт]. Изненада е дои та
час и свему е дои кра. една дубока болна но и - човек е пои као осуеник тамо где га поведу они
кои е га преузети. Човече, тада е ти бити потребно много помоника. Много молитава е бити
потребно у час разлучеа душе [од тела]. Велики е завладати страх, велики трепет и велики преокрет
при преласку у тамоши свет. Наш е то час, и час страшан, али неминован. То е општи кра за све кои
е за све страшан. То е тешка стаза по коо сви треба да проемо. Пут е узак и тесан, али емо сви на
ега ступити. То е горка и страшна чаша, али емо е сви испити. Страхом и ужасом е тада испуена
душа. То, меутим, не зна нико од нас, ве едино они кои су нас претекли, едино они кои су стекли
искуство.
87. Зар не видиш како е страшно када [уди] умиру? У какво су они тада паници, како само уздишу, како
окреу очима тамо-амо. Како тада шкргуу зубима? Тада они виде оно што никада нису видели, чуу оно
што никада нису чули, и трпе оно што никада нису трпели. Они тада траже избавитеа, али нема никога
да их спасе.
88. едан од оних кои су умирали говораше: "Праштате, братио, праштате. а идем на далек пут, на пут
коим ош нисам ишао, у нову зему из кое се нико ние вратио, у тамну зему у коо не знам шта е ме
срести. Ево одлазим, и ве се неу вратити к вама. Тескобан е за мене ова час стога што ме узимау
неспремног; мрачна е за мене ова но стога што ме секу као неплодно дрво; тежак е за мене
предстоеи пут стога што немам добар пртаг. Сада видим како сам се обмаивао, говореи: "Млад
133
сам и наслаивау се животом, а тамо у се покаати. Бог е човекоубив и, напокон, опростие ми". Тако
расуууи сваки дан, а сам раво проживео сво живот. Мене су учили, а а нисам пазио; мене су
поучавали, а а сам се смеао; слушао сам Свето Писмо, а завршавам живот као они кои нису ништа
чули; слушао сам о Суду, и подсмехивао се; слушао сам о смрти и живео као да никада неу умрети. И
ето, сада ме узимау сасвим неспремног, и немам помоника; затечен сам без покааа, и нема ко да ме
избави; подвргавам се осуди и нема ко да ме спасе. Колико пута сам решавао да се покаем, па сам опет
чинио зло? Колико пута сам припадао Богу, па опет одступао од ега? Колико пута ме е миловао, а а га
опет жалостио? И сада одлазим у безнадежном стау. Уздахните, братио, и пролите сузу за мене!" Тако
они кои умиру понекад разговарау са нама. И език им се изненада везуе, очи се меау, глас се
прекида и уста онемуу.
89. Када се приближи последи час шау се анели кои прихватау душу. Они е узимау и приводе Суду
Божием. Угледавши их како се приближавау, бедни човек, чак и цар, и властодржац, и светодржац,
постае потпуно сметен, као од земотреса. Он сав дрхти, као лист кои ветар колеба, и отима се, као
птичица из руку ловца. Он се сав избезумуе, будуи да види страшне силе, нове и велике призоре,
грозна и сурова лица, ствари кое рание ние видео. Све то види само она ко се узима од нас, и на нас
ве не обраа пажу. Он сам у себи твори молитве, колико му дозвоавау снаге. Из еговог стаа ми
закучуемо да види горе силе. Дауи едан другоме знак руком, рецимо: "утите, не узнемиравамо
више онога кои лежи како га не бисмо смутили. Бое се молимо да егова душа оде са миром и да му
Судиа буде снисходив".
90. Ето, скончао е. Нестао е. Проживео е сво век и лежи непокретан, без даха и нем. Шта е човек?
Снено виее и сенка. Анели прихватачи узлазе са душом по ваздуху где се налазе поглаварства и
власти, и господари противних сила. Ти наши зли тужитеи су овде саблазнитеи и записивачи наших
злих дела, а тамо - испитивачи. Они душу коа се подиже сусреу на путу, проматрау и набраау ене
грехове по своим записима: грехове младости и старости, воне и невоне, учиене делом, речу и
помишу. О, какав е тамо страх, какав трепет бедне душе! Неописива е невоа коу тада трпи душа од
неизброивог мноштва авола кои е окружуу и клевеу како би е спречили да узие на небо, да ступи у
блажени живот и да се насели у земи живих.
91. Узевши душу, анели е одводе путем кои е едино има познат. Ми, пак, уреуемо тело и износимо
га на гробе, сусреуи нову страшну тану. Мали и велики, цареви и прости уди, господари и слуге -
сви постау иста зема, исти прах, исти пепео, исти смрад, исти гно: какав е црнац, такав е и лепотан,
какав е млади, такав е и старац, какав е раслабени, такав е и снажни телом. Сви су постали зема
и пепео, као што е у почетку одреено (Пост.3,19). И човек ништа не може да распозна! Заиста е велика
и страшна тана пред нама! Видимо да е ту сваки узраст избрисан, да е свака телесна слава измеена,
да е свака лепота лица ишчезла, да се свако приатно око склопило, да су се свака речита уста
затворила, да е свака плетена коса иструлела. Све се завршило. Говорим и нико не слуша, плачем и
нико се не обазире.
92. Питамо оне кои леже: "Куда сте отишли, братио наша? Где обитавате? Где е место вашег
пребиваа? Одговорите нам. Поразговарате са нама, као што сте некада разговарали". А има би
приличило да нам одговоре: "Ми смо отишли од вас кои ош пребивате у земаском животу. Душа
свакога од нас се налази на месту кое одговара еном достоанству. А ова прах кои лежи пред вама,
ова пепео кои видите, та смрад, те иструлеле кости, то су тела оних младиа и девоака кое сте ви
некада волели. Та пепео е тело кое сте ви ставали у свое наруче и ненасито убили. Ти искежени
зуби су уста коа сте ви дан и но покривали безброним поупцима. Та гно и одвратна влага е тело кое
сте грлили, предавауи се греху. Стога погледате и тачно схватите да, грлеи на постеама своим
младе супруге, ви грлите прах и блато. Знате да, убеи ихове удове, ви убите смрад и гно.
Разумите да, гореи убаву према има, ви желите црве, пепео и смрад. Немоте се предавати
заблуди, неразумни младии и девице! Немоте се заносити суетном лепотом младости. ер, и ми кои
лежимо пред вашим очима као иструлели мртваци, некада, за време свога живота, беасмо као и ви сада,
стасити, величанствени, намазани лепим мирисима, воени, сладеи се и живеи у благостау. И ето,
као што видите, све то постаде зема, прах, пепео и смрад. Немоте се више обмаивати. Напротив, од
нас кои смо вас предухитрили и кои смо сада у гробу научите да постои Суд, бесконачно мучее,
непрозирна тама и страшна геена, неуспавиви црв, непрекидни плач, непрестани шкргут и неисцелива
туга".
93. Томе нас, ако не речима, а оно самим делом, уче наша братиа кои су отишли пре нас. Пренимо се из
сна. Престанимо да обмауемо себе пустим надаима. Немомо допустити да нам се лукави
134
неприате и дае руга. Нека нас не обмане лажна помисао обеаем дугог живота. Дешавало се да
они кои направе велике планове не доживе ни до утра, будуи изненада уграбени смру као птица од
стране астреба, или аге од стране вука. Неки се, заспавши увече здрави, нису пробудили; други су
испустили душу седеи за трпезом; неки су изненада умрли за време шете и забаве; неки су,
успокоавауи се у купатилу, уедно нашли погребно прае; неки су били изненада уграбени смру за
време свадбе, у само брачно ложници, при чему им е брачна одеа уедно послужила и као погребна,
док су свираче замениле нарицаке, а плесаче они кои плачу. Све то ми знамо, па ипак не престаемо
да се обмауемо. Ми неемо обрести никакво Божие снисхоее, будуи да се обмауемо са знаем,
а не из незнаа. Умоавам вас да напокон постанете творитеи учеа кое вам се предлаже, а не само
слушатеи.
94. Каквом страху и какво невои емо се ми подври у часу изласка из овога живота и при разлучеу
душе од тела! Тада е се извршити велика и страшна тана! Души прилазе добри анели и мноштво
небеске воске, а такое и све противне силе и кнез таме. И едни и други желе да душу уведу у место у
коме и сами живе. Ако е душа овде стекла добре особине, водила честит и врлински живот, у дан
изласка врлине кое е овде стекла постау добри анели кои е окружуу и не допуштау никакво
противничко сили да о прие. Напротив, оне е са светим анелима у радости и весеу узимау и
односе Христу, Владици и Цару Славе, и поклаау му се заедно са свим небеским силама. И назад се
душа одводи у место упокоеа, у неизрециву радост, у вечну светлост, где нема ни жалости, ни
уздисаа, ни суза, ни бриге, где е бесмртни живот и вечна радост у Царству небеском са свима
осталима кои су угодили Богу. Ако е, пак, душа живела срамно у овоме свету, предауи се нечасним
страстима и заносеи се плотским задовоствима и суетом овога света, у дан изласка из овога живота
е пристраша и уживаа, коа е стекла у овоме животу, постати лукави демони кои е е окружити, не
дозвоавауи анелима Божиима да о се приближе. Она е е, заедно са противничким силама и
кнезовима таме, узети беспомону, уплакану, потиштену и сетну и одвести у тамна, мрачна и тужна
места где се држе сви грешници за Дан суда и вечног мучеа, и где е бачен аво са своим анелима.
95. Према томе, док ош имамо времена побринимо се да се покааем очистимо од страсти, и да
трудовима самоумртвеа и добрих дела у срцу засадимо врлине. ер, оне е се, по нашем исходу,
заступати за нас и заедно са анелима Божиим стати пред Владику нашег и Господа, привлачеи
егову благонаклоност према нама.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ЕФРЕМ СИРИН
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ
II
САВЕТИ О ПОКААУ
1. Тешко мени! У каквом сам стиду! Моа унутрашост ние као моа споашост! Заиста, а имам изглед
побожности, али не и ену силу. С каквим у лицем изаи пред Господа Бога кои зна тане срца мога?
Подлежуи одговорности за толика зла дела, стоеи на молитви а се боим да не сие ога са неба и
погуби ме. Па ипак, не очаавам, уздауи се на штедрост Божиу.
2. Отврдло е срце мое, изменио се разум мо, помрачио се ум мо. Као пас враам се на своу
бувотину (2.Пт.2,22). Нема у мени чистог покааа, нема суза за време молитве, премда и уздишем, и
бием се у прса, т. у пребивалиште страсти.
3. Тамо е се обелоданити оно што е учиено у тами, и оно што е учиено авно. Какав е стид обузети
моу душу када ме угледау осуеног они кои сада говоре да сам беспрекоран! Оставивши духовно, а
сам се покорио страстима. Не желим да се учим, а спреман сам да учим [друге]; не желим да се
потчиавам, а волим да [друге] подчиавам себи; не желим да се трудим, а врло радо друге
обремеуем; не желим да указуем част, а желим да ме [други] поштуу; прекоре не трпим, а волим да
прекоревам; не желим да ме понижавау, а волим да понижавам; мудар сам да даем савете, али их сам
не испуавам; говорим шта треба чинити, а сам чиним оно што не треба ни говорити.
4. Немо реи: "Данас у сагрешити, а сутра у се покаати". Бое е да се данас покаемо, ер не знамо
135
да ли емо доживети до сутра.
5. Ако смо сагрешили, покамо се зато што Господ прима покаае оних кои се истински кау.
6. Ако сагреши брат, ми га са задовоством изобличавамо, а ако сами погрешимо изобличее примамо
са неприатношу.
7. Немо противречити истини и не стиди се када те исправау. Немо се стидети да исповедиш грехе
свое (Сир.4,29-30). Немо реи: "Сагреших, па шта", будуи да е Господ дуготрпеив. Немо каснити да
се обратиш Господу, и не одлажи из дана у дан (Сир.5,4; 8). Зна да гнев нее закаснити (Сир.7,18).
8. Ко е дати глави моо воду, и очима моим извор суза да плачем због грехова моих дан и но
(ер.9,1). Рекох смеху (Проп.2,2): "Иди од мене;" и сузама: "Доите ми", ер е веома велик грех мо пред
Господом и нема броа моим падовима.
9. Да ли знате да код уди постое три различите врсте суза? Постое сузе због видивих ствари, кое су
веома горке и суетне. Постое сузе покааа, када душа жели вечна блага: оне су веома слатке и
корисне. И постое сузе раскааа тамо где е плач и шкргут зуба (Мт.8,12): оне су горке и бескорисне,
будуи да су у потпуности неуспешне, с обзиром да е прошло време за покаае.
10. По споашости ми смо смирени, а по нарави - сурови и нечовечни; по споашости смо побожни,
а по нарави - убице; по споашости смо пуни убави, а по нарави - неприатеи; по споашости
смо дружеубиви, а по нарави - пуни зависти; по споашости смо подвижници, а по нарави - ра за
подвижнике; по споашости смо испосници, а по нарави - морски разбоници; по споашости смо
целомудрени, а у срцу - преубочинци; по споашости смо безмолвници, а у срцу - скитнице; по
споашости смо кротки, а по нарави - уображени; по споашости смо саветодавци, а по нарави -
заводници; по споашости смо простодушни, а по нарави - опасни. Због чега е то тако? Због тога што
пред своим очима немамо страх Божии, и због тога што заповести Господе или не знамо, или
извремо онако како нам е угодно.
11. ош и сада (после дуго година самоисправаа) у мени е много нечистих помисли - зависти,
пакости, самоугааа, стомакоугааа, гневивости, таштине, грамживости. Сам по себи сам ништа, а
себе сматрам за нешто; припадам броу равих уди, а упорно тражим да добием славу светости;
живим у гресима, а желим да ме сви сматрау праведним; сам сам лаживац, а на лажове се утим;
оскрнавуем се мишу, а осууем блуднике; осууем лопове, а чиним неправде беднима; показуем се
као чист, премда сам сав нечист; у цркви стоим на првом месту, премда нисам достоан ни последег;
захтевам да ме поштуу, иако треба да ме презиру; пред женама хоу да се покажем убазан и пред
богатима - благочастив; ако ме жалосте, светим се; ако ме изобличавау, негодуем; ако ми не ласкау,
гневим се; старешине презирем, и понашам се лицемерно пред има; не желим да одам поштовае
достономе, а сам захтевам почасти иако сам недостоан. Неу почети да описуем помисли кое ме
свакодневно окупирау, бриге око суете, немар за молитву, страст за осуиваем. Напротив, описау
одласке у Цркву едино због установеног поретка као и намерна закашеа, тражене сусрете,
лицемерне разговоре са побожним женама, ненаситост у примау дарова, ласкае ради задобиаа
боег. Такав е мо живот, такви су мои недостаци!
12. Можда е неко реи: "Какву важност имау помисли". На то у вам реи: "Оне су веома важне". И ево
доказа из Светог Писма. ов е приносио жртве за децу своу, говореи: Може бити да су у своим срцима
помислили о нечему злом (ов 1,5). Кад помисли не би подлегале одговорности, због чега би он приносио
едно теле због грехопада помислима? У збору Кореевом осуени су били и они кои су имали зле мисли.
Будуи да су имали зле мисли, они су били спаени. И Господ Спасите е сагласност да се учини
преуба назвао преубом, и жеу за женом - самим делом, и гнев - убиством, и мржу - самим
убиством. И блажени Павле сведочи о нашо одговорности за помисли када каже да е Господ на Суду
открити све намере срца и осветлити оно што е сакривено у тами (1.Кор.4,5). Немоте, дакле, говорити
да помисли ништа не значе, будуи да се сагласност са има признае за само дело.
13. Ми нисмо дужни да испитуемо само помисли, ве и одлуку нашег произвоеа да помисли призна
приатним и да им се приклони. Земоделац сее на зему, али се не прима све што е посеано. Тако и
ум сее у произвоее, али се не прима и не одобрава све. Земорадник очекуе род од онога што е
зема примила. И Бог захтева одговор за оно што е примило и одобрило произвоее.
14. Апостол е уде кои поступау у складу са природом назвао душевнима, а оне кои поступау
противприродно - телеснима. Духовни су, пак, они кои и природу преображавау у дух. Бог зна и природу
136
и произвоее и мои свакога [од нас]. Он у их сее свое Слово и од их очекуе дела према иховим
могуностима. Он натприродно прониче у душу и дух, у природу и произвоее (премда не врши
насие над им). Ако се човек задовоава оним што е природно, Бог нее тражити одговор, будуи да
е одредио меру природе и поставио о закон. Меутим, ако произвоее буде надвладано природом,
Он е тражити одговор за ненаситост и за нарушавае Божиег закона.
15. Мрзим грех, али пребивам у страстима; одричем се безакоа, али се и нехотице потчиавам
наслади. Потчинио сам своу природу греху. Купивши мое произвоее, он за мене постае
неопходност. Потоцима у мени теку страсти, будуи да сам сединио сво ум са телом: раздваае ние
могуе. а журим да изменим свое произвоее, али се претходно стае противи. а покушавам да
ослободим своу душу, али ме притешуе мноштво дугова.
16. Зли замодавац, аво не подсеа на враае дуга. Он дареживо позамуе и никако нее да узме
назад. Упорно тражи да нас пороби, а о дугу не спори. Он дае на дуг да бисмо се богатили страстима, и
дано не тражи. а желим да вратим, а он ранием [дугу] ош додае. Када га принудим да узме, он дае
нешто друго како би било очигледно да му исплауем из егове позамице. Он ме обремеуе новим
дуговима, будуи да рание страсти истребуе другим, дотле непостоеим. Старо е наизглед
исплаено, али ме он увлачи у нове дугове страсти, и уводи у нова стаа. Он ме приморава да утим о
страстима и да се не исповедам, и убеуе ме да стремим ка новим, наводно безначаним. а се
навикавам на до тада непостоее страсти и, обузет има, заборавам на рание. Затим склапам уговор
са онима кое као нове долазе к мени, и опет постаем дужник. а стремим ка има као према
приатеима, а они кои су ми дали у заам опет постау мои господари. Покушавам да се ослободим, а
они ме чине робом кои е за продау. Журим се да покидам ихове окове, и бивам завезан новим
оковима. Старам се да се избавим од ратоваа под заставом страсти, али због напретка и ихових
дарова се показуем као ихов власник.
17. O дае од мене ропство змиино! Дае од мене владавино страсти! Дае од мене застарели греху.
Он е дао и залоге да би купио ум мо; ласкао е телу да би му потчинио душу; предухитрио е младост да
разум не би знао шта се десило; привезао е за себе несавршену памет да би преко е, као бакарним
ланцем, држао недалеки ум; држи ум на узици и не допушта му да побегне. Грех ограуе ум и затвара
врата знаа. Страст непрестано стражари поред разума не дозвоавауи му да повиче ка Богу и да
онемогуи да тело буде продано. Она уверава да старае о телу ние ни мало раво и да за такву
ситницу нее бити кажаваа. Као пример она наводи мноштво замршених помисли и уверава у
немогуност да се оне подвргну испитивау. Она се позива на ихову тананост (безначаност) и уверава
да е све слично бити предано забораву. Ето чиме ме задржава и везуе неприате, обавиауи ме
обманом и лажи.
18. Павле е рекао дае она ко греши - телесан (Рим.7,14). Грех у дело приводи она ко га прихвати
произвоеем. Измеу природе и греха посредуу навике. Страсти су нешто што е донео грех и што е
природа примила. Вршее греха е потчиавае душе, сметеност ума и ропство. Налазеи се у телу
грех господари над умом. Он овладава душом потчиавауи е уз помо тела. Грех користи тело уместо
управника. име он обремеуе и саму душу и постае као ен домоуправите, будуи да предлаже
дело и захтева одговор о извршеу. Кад хое да удари душу он користи тело. ер, он е плот преобратио
у сво сопствени ланац. На ему он држи душу као овцу за клае. Он е душу као високопарну птицу
везао тим ланцем. име о е одсекао руке и ноге, као што се неком крепком диву мачем [одсецау
удови]. И а не могу ни да бежим, ни да помогнем себи, будуи да сам жив сахраен. Гледам очима, али
сам слеп. Од човека сам постао пас. Иако имам разум, понашам се као бесловесан.
19. Меутим, а желим да се ослободим од адног страсног распложеа, уколико ми Господ помогне. Ако
са мном учини по велико милости своо, биу избавен од греха, и ако излие на мене благост своу,
спашу се. Уверен сам да то може учинити, и не очаавам за свое спасее. а знам да е мноштво
егове милости превазии мноштво моих грехова. Знам да е Он дошао и све помиловао, и да е у
светом крштеу даровао опрошта грехова. а то исповедам будуи да сам се сам послужио том
благодау. а имам потребу за излечеем од грехова кои су учиени после крштеа. Меутим,
Васкрсломе из мртвих ние немогуе и од тога да ме исцели. а сам слеп, али е Он исцелио и
слепороеног. а сам одбачен као губавац, али Он, ако хое, може и мене очистити. а изобилуем
греховима, али егова благост према мени нее бити побеена. Он е помиловао Закхеа, као достоног,
а мене е помиловати као недостоног.
20. Суду подлеже и празна реч. И шта е у ствари празна реч? Обеае вере кое ние испуено на делу.
Човек веруе и исповеда Христа, али остае празан и не чини оно што Христос заповеда. Празну реч
137
имамо и у случау када се човек исповеда и не исправа, када говори да се кае па опет греши. И рав
исказ о другоме е празна реч, будуи да препричава оно што ние било учиено и што ние виено.
21. Приступи грешниче, к добром Лекару, и исцели се без напора. Збаци са себе бреме грехова, принеси
молитву, и окваси сузама иструлеле ране. ер, небески Лекар сузама и уздасима лечи ране. Приступи и
принеси сузе: оне су набои лек. ер, небеском Лекару е угодно да се свако лечи и спасава своим
сопственим сузама. То е лек тренутног, а не спорог дества. ега ние потребно стално привиати уз
рану, будуи да одмах исцеуе. Лекар само чека да види твое сузе. Приступи без страха. Покажи му
рану и уедно принеси лек т. сузе и уздахе.
22. Ко се нее задивити, ко се нее запрепастити, ко нее благословити велико милосре твое благости,
Спаситеу душа наших, због тога што си благоволео да примиш сузе као цену за тво лек! О, сило суза!
Докле си се пружила! Ти са великом смелошу неометано узлазиш на само небо. О, сило суза! Анеоски
чинови и све небеске силе се непрестано веселе због твое смелости. О, сило суза! Уколико усхтеш, ти
можеш са радошу да предстоиш светом и високом престолу Пречистог Владике. О, сило суза! Ти за
трен ока узлееш на небо, и оно што тражиш добиаш од Бога. ер, Он ти излази у сусрет и радосно дае
опрошта.
23. Како у ти се молити, Спаситеу мо, кад су ми уста испуена оговараем? Како у те песмама
прославати када ми е савест оскрнавена? Како у те дозвати када нисам сачувао заповести твое?
Меутим, ти сам, Свеблаги, немо презрети мене ништавног, немо одбацити мене мрског, немо оставити
мене безнадежног. ер, неприатеу моме веома годи да види како очаавам. егова едина радост е да
ме због очааа види као сво плен. Меутим, ти сам своим милосрем посрами егово надае, отми ме
из егових чеусти, избави ме од злобне намере и од свих замки кое постава против мене! И све кое
мучи савест због непотребних дела егових молим: Немоте очаавати, немоте причиавати радост
своме супарнику. Напротив, без стида приступите Богу, плачите пред им и, испитууи себе, немоте
губити наду. ер, наш Господ се веома радуе онима кои се кау и чека наше обраае. Он сам све зове:
Ходите к мени сви кои сте уморни и натоварени, и а у вас одморити (Мт.11,28). Стога нека нико не
очаава за себе, без обзира колико е сагрешио. Господ е строг само према онима кои га одбацуу и кои
се не кау.
24. Блажен е она ко е пожелео да разумно плаче, и ко са скрушеношу на зему излива сузе, као
драгоцене бисере пред Господом.
25. Блажен е она чиа е душа постала слична новопосаеном дрвету, и коа увек, као воду за заливае,
има сузе по Богу.
26. Блажен е она ко у своо души засауе добро растие, т. врлине, и кои оно што е засадио у себи
залива, молеи се са сузама, да би било благоугодно и плодоносно Господу.
27. Хоу да вам изобразим силу суза. Ана е сузном молитвом добила пророка Самуила, усхиеност
према горем и хвалу Богу у срцу своме. Жена грешница у Симоновом дому е, плачуи и умивауи
сузама свете ноге Господе, добила опрошта грехова. Умилее (срдачни плач пред Богом) есте
исцелее душе. Оно у нас, сагласно са нашом чежом, усеава единородног Сина и у душу привлачи
Духа Светога. На земи нема радости сладосние од радости умилеа. Да ли се неко од вас озарио том
радошу суза по Богу? Она ко е то окусио и ко се тиме усладио за време молитве ве се уздигао изнад
земе. У то време он е био сасвим изван тела, изван овога века, и ве више не на земи. Свете и чисте
сузе по Богу увек омивау душу од грехова и чисте е од безакоа. Сузе по Богу у свако време дау
смелост пред Богом. Нечисте помисли никако не могу да се приближе души коа има свагдаше умилее
по Богу. Умилее е скривница коа се не може покрасти. Наравно, а не мислим на умилее кое трае
едан дан, него на оно кое трае непрестано, данононо и до краа живота. Умилее е чисти извор кои
орошава плодни насад душе (т. врлине).
28. Пре безакоа, неприате у човековим очима умауе знача греха. Он нарочито омаловажава
похоту сластоуба, нашаптавауи да е по значау равна са проливаем чаше хладне воде на под.
Тако лукави умауе грех у очима човека пре него што га учини. Када га, пак, учини лукави га у еговим
очима представа бескрано великим. Он на ега, при том, подиже и таласе очааа. Често се он против
ега наоружава и причама, убацууи му следее мисли: "Шта си учинио, узалудни трудбениче? И на шта
личи твое дело? Ево на шта: засадио си неколико виноградских лоза, чувао их и пазио док нису дале
плода; затим си сабрао гроже и вином напунио боце; назад си устао, узео секиру и разбио боце; и вино
се излило и пропало. Ето на шта личи твое дело". Лукави то нашаптава човеку са намером да га вргне у
дубину очааа.
138
29. Због тога, кад ве унапред знаш неприатеске смицалице, бежи од греха. Ако и упаднеш у неки
грехопад, немо закаснити, ве устани и обрати се Господу Богу своме свим срцем своим како би се
спасла твоа душа. Кажи лукаво помисли:
"Премда сам и разбио боце и уништио вино, ипак имам цео виноград, а и Господар е дуготрпеив,
многомилостив, милосрдан и праведан. И надам се да у, уз помо егове благодати, опет одгаити и
обрати гроже, и напунити свое боце, као и рание. ер, Он преко пророка Исаие каже: Ако греси ваши
буду као скерлет, постае бели као снег; ако буду црвени као црвац, постае као вуна(Ис.1,П)".
30. Другоме помисао саветуе и говори: "Ти си ош млад. У старости еш се покаати". Ономе, пак, ко е
остарио она предлаже помисао: "Ти си остарио. Како еш поднети трудове покааа? Теби е потребан
поко' .
31. Немо очаавати у себи и немо говорити: "Ве не могу да се спасем". Напротив, и те како можеш да се
спасеш. Заволи страх Божии свом душом своом: он е излечити твое ране и убудуе те сачувати
неозлееним. Све док душа твоа уби страх Господи нееш пасти у мреже аволске, него еш бити
као орао кои високо лети. Меутим, ако занемари страх Божии и постане немарна према себи, душа е,
стрмоглавивши се са висине, постати игралиште духова преисподе. И они е е, затворивши о очи,
уплести у страсти бешчаша, као што се во упреже у арам.
32. Ако те рани стрела лукавог неприатеа, немо никако падати у очаае. Напротив, ма колико пута
био савладан, немо остаати побеен, него одмах устани и сукоби се са неприатеем. ер,
Подвигоположник е увек спреман да ти пружи своу десницу, и да те подигне палог. Чим му први пружиш
своу десну руку, Он е ти дати своу десницу да би те подигао. Сва брига скверног неприатеа е у томе
да те баци у безнае пошто паднеш. Немо му веровати. Напротив, ако и седам пута на дан падаш,
побрини се да устанеш и покааем умилостивиш Бога.
33. Чак и ако смо пали због заведености, постарамо се да се излечимо покааем. Ако смо као уди
пали под утица страсти, немомо очаавати до краа, ве, напротив, притекнимо Богу и чумо шта каже:
Покате се, ер се приближило Царство небеско (Мт.4,17). Немомо мислити да е Он установио покаае
само за извесне грехове. Напротив, Лекар наших душа нам га е дао као лек за сваку греховну рану.
34. Покаае е пое кое се може обраивати у свако време. Оно е веома родно дрво кое на сваки
начин Богу доноси племените плодове. Оно е дрво живота кое васкрсава умртвене гресима. Оно е
сапричесно Божанству и Бог му се радуе као сили свога ствараа. ер, оно онога кога е грех погубио
препораа за славу Божиу. Оно е духовна лихва, будуи да жае оно што ние сеало, и сакупа оно
што ние дало.
35. Добри делатници су покааем обрадили Божиу иву, обогатили Цркву и напунили Божиу житницу.
име е зема постала небо, будуи да се испунила светима, т. земаским анелима. Похвауу се
добри служитеи кои су покааем много пута умножили оно што е посеано.
36. Бог е видео да е удски род узнемиравати аво. Стога е Он, као оруже против ега, поставио
покаае. Неприате убеуе да се греши, а покаае е спремно да прихвати грешника. Неприате
побууе да се учини безакое, а покаае саветуе обраее. Он баца у очаае, а оно обеава наду у
спасее. Грех обара савест, а покаае о служи као штап помоу кога устае. Господ подиже оборене
(Пс.145,7). То се остваруе кроз покаае.
37. Закон покаау служи као светика. ер, они кои су сагрешили кроз ега поново сусреу Бога.
Безаконик е обавиен тамом и не види доброту, будуи да е неприате егову душу испунио очааем.
Меутим, покаае, као добри лекар, са душе уклаа маглу и све оно што е обремеуе, показууи о
светлост Божие доброте. аво, пак, безосеанима не да да се уразуме, представауи им суровост
покааа. Видеи егову лукавост, покаае прилази са умиаваем и говори: "Ви се само сетите Бога
и а у се потрудити за вас. Представите у своме уму егово милосре и а у се са уздисаима заложити
за вас. Само незнатно уздахните, грешници, са скрушеношу, и а у вас учинити слугама Божиим. И
пророк Исаиа е рекао: Када се вратиш и уздахнеш, спашеш се (Ис.30,15). Ето, приводим ти и
сведочанство: само се пока". И ако она ко е сагрешио уздахне, са ега е, са уздахом, спасти бреме
греха коим га е обременила змиа. Тада е се и са ума скинути магла незнаа, душевно око е постати
бистро и покаае е почети да душу руководи ка спасеу.
38. Када угледа благост Божиу, грешник кои се кае не само да уздише, него и са великом тугом пролива
сузе. Када, после дугог растанка са Богом, назад успе да га препозна као Оца, душа почие да пролива
139
сузе. Она пролива сузе због тога што е напокон угледала свога Створитеа. убеи Очеву
благонаклоност она приклаа Бога себи и тиме се чисти од свега до чега е довела змиа. Или, зар ниси
чуо шта е рекао Давид: Сваку но квасим одар сво (Пс.6,7). Он е напре уздисао, па тек онда плакао. И у
природи е тако: напре ветар, а затим киша; напре грми гром, а затим се из облака образуу капи кише.
39. Давид е уздишуи квасио одар сво због тога штое био оскрнавен преубом. Он е сузама умивао
постеу коу е оскрнавио безаконом везом. Он е говорио: Изнемогох од уздисаа (Пс.6,7). Напор, пак,
уздисаа есте плод срдачног бола кои раа мноштво суза. Тако се сузе умножавау од уздисаа.
40. Савест по природи стреми ка Богу (стои за Бога и све Божие), и одбацуе прелест коа се прикрада.
Често пута грех бестидно навауе, али савест надвлауе, користеи се временским околностима.
Онога ко се уплаши, налазеи се у тами, она изобличава за грех. ер, Писмо каже: Бежи нечастивац
иако га нико не гони (Прич.28,1). И ономе ко се на броду смете због бурног таласаа мора, савест
напомие егову нечастивост. И при земотресу она на сеае приводи безакоа. И ономе ко е на
путу она обнава сеаа на страсна дела. Назад, и грешника кои се не обрати она изобличава када
падне у немо и телесну болест. И он због убави према животу дае завет Богу да е уништити грех у
себи. Боеи се да умре, и да се лиши блага вечног живота, он, мучен савешу, прибегава покаау, т.
посреднику измеу Бога и уди.
41. Узевши од оца наследство, млади (кои се спомие у еванеу) отиде у далеку зему и расу га са
блудницама. Услед тога он е у свему почео да трпи мучну оскудицу. Када е почео да малаксава услед
тежине лишаваа, покаае му е, изобличивши га због губитка раниег мирног живота у очевом [дому],
породило жеу да се врати и наду да е умилостивити оца. И он е узвикнуо: Уставши отии у оцу
своме, па у му реи: Оче, сагреших небу и теби (Лк.15,18). Када е на младиа, кои се подао искушеу,
насрнуо неприате и од ега учинио шта е хтео, покаае е утало, давши знак и савести да ути и да
се неко време не ава на делу. А када е за ега настало тешко време, оно е као мака раширило свое
наруче и загрлило га, истргнувши га из руку маехе сластоуба, и вративши га маци -
благочастивости.
42. Млади е завапио: Оче, сагреших небу и теби. Син кои е сагрешио е познао оца, жалеи што га е
обмануо очух и злотвор. Он е увидео лукавост, увидео обману и прибегао покаау као маци. Дуго
времена се хранио рошиима и трпео глад. Меутим, као жалостивна мака примивши овог младиа,
покаае га поново храни млеком, дауи му свое груди. Оно га храни млеком стога што е грех расточио
егове силе кроз сраман живот. Без тог млека он не би могао да се исцели. Онога кои ние могао да
устане, подигло е покаае, нахранивши га млеком. Оно е излечило потпуно немоног и предало га у
руке оцу.
43. Видиш ли како се покаае грешницима напре показуе као снисходиво и лако, а не сурово! Оно
ние предложило пост, ние захтевало уздржае, ни бдее, ве е призвало да се почне са исповедагвем:
Сагреших. Оно започие од налакшега, знауи да е остало довршити савест. Савест е помоница
покааа: преузима бригу о души и жури да е очисти. о е позната покорност душе и она е усмерава
као ахач. Она настои да покаае буде прихваено, да се утврди у грешницима, те да као сунце продре
у ум и обаса га. Она их лако приводи Богу и за кратко време чини наслеем Божиим.
44. Не треба, братио, да очаавамо за свое спасее, имауи такву маку, т. покаае. Не треба да
губимо наду у спасее када нас теши таква мака. Оне кои су били уловени од стране свирепог
неприатеа оно е уводило у ра Богу. Зар е се од нас одвратити? Кад е помиловало их кои су ван
Цркве, зар се нее смиловати на нас? Нико нее дозволити другоме да слободно растури оно што е сам
сакупио са трудом. Па, како е Бог Отац да допусти да неприате овлада онима кое е стекао крву
Сина свога? Ми смо стадо егово, и Он е наш Пастир. Он нам е дао покаае као воду коа очишуе
како бисмо имали чиме да се умиемо кад погрешимо. Ми немамо само бау препорода, него и
обновеа. Ако у нечему сагрешимо, ми се умивамо покааем и постаемо чисти.
45. Покаае е жртвеник Божии, будуи да они кои су сагрешили еговим посредоваем
умилостивавау Бога. Они кои су сагрешили под законом беху дужни да принесу вештаствену жртву.
Ради тога е требало да иду у ерусалим. Меутим, неки то нису испуавали било због тврдичлука, било
због беде, било због леости. У ново благодати све ово извршава покаае, приносеи жртву у савести.
о ние потребна коза, него исповест. Ти немаш грлицу, грешниче? Уздахни, и Бог е ти уздах урачунати
више од грлице. Ти немаш голуба? Кажи грехе свое Богу, и имаеш свепаеницу. Немаш ни друге
птице? Плачи, и примие ти се као жртва. Ако се помолиш, Бог е твоу молитву примити уместо телета.
Ако му припаднеш са искреним срцем, твое усре бие ставено изнад вола принесеног на жртву. И
140
зашто да припремаш таман? Покаае е те очистити и без дима.
46. Покаае е Божиа трпеза, будуи да Он преко ега окуша удско спасее. И Спасите говори:
ело е мое да вршим воу Оца мога кои е на небесима (н.4,34). Према томе, покаае е диван хлеб
Божии. Бог у ему окуша исповедае савести, пие сузе умилеа, наслауе се угодним мирисом
искрених уздаха, кои су за ега благоухано кандило. Ево различитих ела Божиих: уздржае, пост,
бдее, приежна молитва, послушност са смиреем. ер, то е Богу приатние од многих жртава.
47. Покаае е празник за Бога. ер, еванее говори да се Бог више радуе због едног грешника кои
се кае, неголи за деведесет и девет праведника (Лк.15,7). Чинеи празник за Бога, покаае призива и
небо на гозбу. Анели се радуу када их покаае позива на вечеру. Сви небески чинови се веселе,
побуени покааем на радост.
48. Покаае приноси на жртву оне кои су сагрешили, али их исто тако и оживава. Оно умртвуе, али
и васкрсава из мртвих. Како то? Чу: оно узима грешнике и чини их праведним. уче су били мртви, а
данас су за Бога живи покааем; уче су били туи, а данас су Божии; уче су били безаконици, а данас
су свети. Покаае е велика топионица коа у себе прима бакар, и претвара га у злато. Она узима олово
и враа сребро. Ако си видео како стакло прима боу зумбула, или смарагда, или сапфира, нееш
посумати у преображавауе силе покааа. По благовоеу Божием, покаае поканика седиуе са
благодау Духа Светога, и човека у потпуности чини сином Божиим.
49. Закон е заповедао да се све свештене ствари израуу од злата. Законодавац ние дозволио
ништавност у тим стварима да бисмо знали да свети Божии у себи имау потпуну светост! Чу, поканиче!
Приступи Богу из свег срца и Он е ти узвратити потпуним претапаем онога што е у теби. Тражио си да
будеш претопен у огу покааа: пази да ништа не остане непретопено. Ево, шта а мислим.
Претпоставимо да приносиш покаае за блуд. Пази да одбациш све видове блуда, будуи да се од их
раа сваки разврат. И не само то, него одбаци и све што води ка оскрнавеу блудом: смех, шале,
скверне речи, стомакоугаае. То су, наиме, путеви кои воде у блуд.
50. Потпуно одложи све греховно. Када е народ сагрешио, пророк Мосие е наредио да се разапне
змиа, т. да се истребе греси. Он е начинио змиу и то не обичну, него ливену и целовиту. Због чега? Он
тиме показуе да у потпуности треба да се одврааш од сваког лукавства. Он е целу змиу начинио из
бакра стога што е корен свег зла среброубе. Он е змиу изливену извадио из пенице да би и ти у
себи зауставио распаеност коа прети да ти разврати ум. Змиу е, пак, обесио на дрво како би ти, кауи
се, у себи распео три порока преко коих долази до душевне смрти.
51. Теби е упуена реч моа, поканиче. Немо имати у себи празно место. Буди чврсто решен да се
бориш против греха и да пребиваш у добру као камен. Утврди срце [мое], каже пророк, да се не
поколебам (Пс.111,5; 8). Ти си дужан да принесеш чврсто покаае као Петар, будуи да си много
грешио. Бог не прима покаае кое не испоава чврсту решеност. Многи своим ходом опонашау
цареве, иако их због тога не сматрау царевима. Тако е они кои се кау имати само изглед поканика, али
не и силу коу дае покаае уколико га се не лате са одлучношу. Они кои приносе покаае само за очи
не чине едан него многе грехе, будуи да и друге побууу да приносе само споаше покаае. има
не само да се нее отпустити греси, ве е се додати нови.
52. Принеси одлучно покаае, грешниче, како би добио опрошта. Свети Павле е рекао да она ко на
темеу зида дрва, сено и сламу нее добити награду. И он то ние рекао само о учеу, него и о покаау.
Она ко не приноси одлучно покаае представа трску и дрво кое плива на води. Дрво е она ко
покаау не приступи одлучно. Он не само да е бити одбачен, него и сажежен огем, као што е речено.
А зашто? Стога што е мислио да се подсмехне Богу.
53. Принесимо покаае као Ниневани како бисмо и ми добили спасее. Они су се истински покаали,
те су истински и спашени. Како су сагрешили, тако су се и покаали - и били примени. Они се нису само
половично обратили, будуи да су подеднако плакали и цареви и прости уди. И ние се само едан део
их поправио, будуи да су заедно ридали и господари и робови. И опет, нису се само кратко време
каали, будуи да цела три дана мужеви и жене, стари и млади нису престаали да приносе исповедае.
Они су поверовали осуди, и ве су, као припремауи се за смрт, горко туговали едан за другим. Под
Ниневиом а подразумевам човека, а под мноштвом ених житеа - делове душе и покрете ума. Као
што су они сви заедно приступили покаау, тако и ми свим силама целокупног нашег састава треба да
принесемо покаае.
54. У Закону е Бог заповедио не само да се истребе идоли, жртвеници и кумири, него и да се пепео од
141
сажеженог камеа и дрва избаци напое као нечист. И ти поканиче држи у уму да си обавезан из себе
да истребиш сваки траг греха. Ако у теби остане греховни пепео, бие привучене нечисте животие и
гмизавци. А ако га избациш из себе, више те нее узнемиравати чак ни греховне вашке, ни комарци.
Очисти у потпуности сво ум од греховних мртваца, и ихов смрад е ишчезнути из тебе. Греховни
мртваци су страсна присеаа. Ако остану у теби, она е помрачити твоу мисао. Она е и помисли твое
присиавати да лутау, те е, као густа магла, налеи на твое духовне очи.
55. Исцедимо себе покааем како не бисмо изгубили благодат опроштаа као своу праву боу. Цеее
есте ревносно одлагае онога што е супротно. На та начин "боа" (опроштаа), коа е нанесена на нас и
коа се учврстила у нашим душама, ве нее мои да се избрише. Ревносно уми себе сузама, као што
боаие перу вуну. Преда се смиреу и стегни себе у свему. Очистивши себе на та начин, ти еш
приступити Богу са спремношу да примиш благодат.
56. Неки од поканика се поново враау греху стога што нису упознали змиу коа се у има скрива.
Уколико су е, пак, познали, онда е нису у потпуности избацили из себе, него су дозволили да у ихово
унутрашости остану трагови еног лика. Она се, пак, брзо зачие у утроби и поново успостава пуни
лик свое злобе. Ако видиш поканика кои поново греши, зна да се ние изменио у своме уму: он е у себи
оставио све греховне призиве. Обележе, пак, онога ко е одлучно принео покаае есте сабран и суров
начин живота, одлагае надмености, уображености, а такое и - очи и ум увек устремени ка жееном
Исусу Христу са чежом да се, благодау Христовом, постане нови човек.
57. Чува се од онога што е супротно врлини. ер, ако постиш али се и безумно смееш, бие лако да се
саплетеш. Ако на молитви плачеш, а у друштву се понашаш световно, брзо е те уловити у мреже. Ако си
при целомудреном понашау немаран, нееш закаснити да паднеш. Покаае треба приносити од свег
срца. Она ко се кае треба постоано да буде исти, т. оно што е почео да буде. Она код кога се
примеуе недостатак сведочи непотпуно обраее. Она ко се меа показуе да у еговом срцу ние
поставен чврст теме живота по Богу. Такав човек приноси покаае као дете кое се поучава. Он
плаче због нужде, као она кога биу, а не по [свом] произвоеу. Световни закони страхом исправау
понашае, премда не меау расположее срца. Тако, може бити, понеки приносе покаае са таном,
подсвесном мишу да понекад попусте греху.
58. Неко од пророка е рекао: У сабору Господем не клевеите сузама (Мих.2,5.6). Тиме пророк не
одбацуе покаае, нити исповедае смиреног срца пред Господом назива клеветом, ве говори о
лажном покаау у коме се сузе притворно проливау са злом намером. И он ош каже: Поцепате срца
ваша, а не хаине ваше (ои 2,13). ер, он нее да се ми надимамо покааем, него да се заиста
каемо. И Давид каже: Сузама своим натапам постеу своу (Пс.6,7). Неу у Цркви проливати сузе,
показууи пред удима само споашост и упорно тражеи славу праведности, него у на кревету
своме сузама умивати постеу своу како бих био еднодушан са Христом, кои каже: Затворивши клиет
твоу помоли се. Тада е ти Отац, ради кога то чиниш у таности, узвратити и смиловати се над тобом
авно (Мт.6,6).
59. Многи тргуу исповешу, представауи себе наизглед боим него што заиста есу. Тако се они
прикривау. Други показуу покаае, купууи себи славу. Неки обраау покаае у повод за гордост, и
уместо опроштаа пишу себи нове дужничке обвезнице. ош се ниси ослободио од раниег дуга, а ве
улазиш у нови? Дошао си да исплатиш дуг, а вежеш се новом обавезом? Стараш се да се ослободиш од
дуга, и припремаш себи ново ропство? Ето шта значи речено: Молитва егова нека буде грех
(Пс.108,7). И како да се он не врати греху? Како да се опет не преда страстима? Зар е га змиа оставити
на миру? Да ли е престати да га узнемиравау гмизавци? Ава! На ему е се испунити Христова реч, т.
у ега е се настанити седам других горих духова(Лк.11,26).
142
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ЕФРЕМ СИРИН
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ
III
ОПШТИ НАЦРТ ЖИВОТА ОНИХ КОИ СУ СЕ ПОСВЕТИЛИ УГААУ
ГОСПОДУ И ИЗГРАИВАУ СВОГ СПАСЕА
1. Свима, кои су себе посветили Богу и кои се увек старау да предау тела своа у жртву живу, свету,
угодну Богу (Рим.12,1), предстои да, сагласно са светим заветима еванеа и осталих Светих Писама,
веруу да е, предавши се на свако добро дело и свако упражавае у врлини, благодау Христовом и
силом Божиом, добити савршено избавее и очишее од срамотних страсти, кое се подижу у души и
телу. Оно што е немогуе за нас, могуе е за Бога кои е обеао. Осим тога, греховне страсти су касние
ушле у душу и тело услед преступа првосазданог човека.
2. Ми верууи смо кроз свето крштее примили залог благодати као таланат ради многоструког
умножаваа и добиаа обеаног наследства. Божанствени Дух Утешите, кои е дат апостолима и,
преко их, едино истинито Цркви Божио, од часа крштеа пребива у свакоме кои е приступио са
чистом вером. И свако добиа кесу сребра ради умножаваа, обраиваа и добитка, као што е речено у
еванеу.
3. Као што дете, кое е роено у овоме веку, не остае заувек у дечием узрасту, него свакодневно расте,
по природном закону, док не израсте у одраслог човека, тако и роени одозго водом и Духом не треба да
остае у духовном дечаштву, ве да, постоано пребивауи у подвигу, труду и многом трпеу, кроз
борбу са духовним неприатеем напредуе и узраста све док не достигне пуноту духовног узраста, т.
док не постане савршен човек, кои има меру раста пуноте Христове, како учи апостол (Еф.4,13).
4. Дете кое се родило телесним роеем достиже зрео узраст по неопходном закону природе. Божии
промисао е, наиме, одредио да савршенство телесног узраста наступа независно од наше вое, т. по
закону природе. У духовном роеу одозго Бог е, напротив, установио други поредак. Он е у делу
духовног узрастаа човековом слободном произвоеу препустио труд, подвиг и напорно корачае
(према циу) са чврстим трпеем. Борите се, говори Господ, да уете на уска врата (Лк.13,24); и
ош: напрежите се због тога што подвижници задобиау Царство небеско (Мт.11,12); и ош: Трпеем
своим спасавате душе свое (Лк.21,19). Благодат Божиа е уредила да свако, по сопственом
расположеу и сопствено вои, [сопственим] трудом и подвигом духовно узраста.
5. [Човек] стиче причеше Светога Духа за духовно узрастае у обновеу ума сразмерно са телесним
и душевним подвигом [кои предузима], и сагласно са наслаиваем добрим делима. Он по благодати и
забадава добиа (силу за) спасее, а по вери, убави и подвигу слободног произвоеа усходи и
напредуе. Тако он и по благодати и по правди постае наследник вечног живота. Човек не узраста у
напредовау само Божиом силом и благодау, ве и сопственим деством и стараем. И обратно, он у
савршену воу Божиу и у меру чистоте не може дои само сопственом силом и снагом, без садества и
помои Духа. ер, ако Господ не сазида дом, узалуд се муче кои га граде; ако Господ не сачува град,
узалуд не спава стражар (Пс.126,1).
6. Шта е савршена воа Божиа коу, по савету и убееу апостола, свако треба да постигне (Рим.12,2)?
Очишее и освеее срца причешем Духом Божиим кое се без суме врши у души, коа се са вером
и убаву у потпуности предае Богу. Господ е рекао: Блажени чисти срцем, ер е Бога видети
(Мт.5,8). Од оних кои желе да постигну такво блаженство Он захтева савршено очишее од греха, т.
одлучно ослобоее од страсти бешчаша и савршено стицае навише врлине. На то указуе и пророк
кои у молитви говори: Срце ми чисто сазда Боже, и дух прав обнови у мени (Пс.50,12). И опет, на
питае: Ко е изаи на гору Господу, или ко е стати на Светом месту еговом, он одговара: Чие
су руке невине и ко е чист срцем (Пс.23,3.4). Тиме е Дух показао да смо дужни да своом сопственом
делатношу савршено одсечемо од себе грех кои се чини делом, речу и помишу, те да стремимо
савршено чистоти духа са надом да емо е, благодау Светога Духа, и достии. Наводеи какве треба
да буду душе кое се удаавау од телесног брака и световних веза и кое желе да пребивау у
девствености, апостол говори: Коа е неудата брине се за Господе, како е угодити Господу, да буде
света не само телом, него и духом (1.Кор.7,34). Он тиме саветуе да душа. т. невеста Христова, коа
143
жели да се седини са чистим небеским Царем, треба да постане слободна од греха на делу и у мисли. т.
како од очигледних грехова, тако и од таних страсти, као што е речено код ована Богослова: И сваки
кои ову наду има у ега, очишава себе, као Он што е чист (1.н.З,3).
7. Душа коа се удаила од световних веза и коа е зажелела да пребива у савезу и општеу са
нетрулежним Жеником, треба да буде чиста не само од очигледних грехова, т. блуда, крае,
стомакоугааа, клевете, празнослова, вике, смеха, грамживости, него ош више - од насилниих
душевних страсти и таних грехова, т. од похоте, таштине, човекоугааа, лицемера, властоуба,
лажи, раве нарави, мрже, невера, зависти, превазношеа, убоморе, самоугааа, самоуба,
охолости и има сличних невидивих срамних страсти (Рим.1,26). Писмо и сакривене душевне грехове
сматра равним гресима кои су проавени на делу, будуи да се ради о изданцима едног истог корена.
Пророк изобличава: У срцу чините безакоа (Пс.57,3), док се за себе моли: Од таних моих очисти ме
(Пс.118,13). И колико треба да се старамо да од очигледних грехова сачувамо споашег човека, т.
тело, као храм Божии, толико треба да се побринемо и подвизавамо ради очуваа унутрашег човека,
т. душе од сваке лукаве помисли, као што е речено: Сврх свега што се чува чува срце свое, ер из
ега излази живот (Прич.4,23).
8. Ми емо напредовати у чувау срца уколико се увек супротставамо лукавим помислима таштине,
мрже, охолости, лажи, похоте, надметаа, властоуба и осталих, те уколико са свом строгошу
испитуемо сами себе, чувауи сво ум од савеза и сагласности са таним душевним страстима. Осим
тога, неопходно е да се са напором предаемо сваком добром подухвату, труду и подвигу како бисмо
поставили препреку своме неприатеу. Ако будемо тако чинили, Господ е, видеи наш душевни
подвиг, по своме човекоубу у нама силом Духа непрекидно вршити велико исцеее од таних
страсти, светеи се нашим мисленим неприатеима.
9. Духовну меру коо треба да стремимо наводи нам свети Павле. Он каже да сва наша брига треба да
буде усмерена на то да сваког човека покажемо савршеног у Исусу Христу (Кол.1,28). У чему се, пак,
састои то савршенство он показуе у своим молитвеним жеама Ефесцима, говореи: Нека вам Бог да
силу да оачате Духом еговим у унутрашем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша, да
бисте, укореени и утемеени у убави, могли... [познати убав Христову] (Еф.3,16-18). Венац
свега е убав. То е он ош снажние представио у друго посланици где е навео да разни Божии дарови
и човекова самопожртвоваа нису савршени без убави. Осим тога, он убав представа као
уништитеку и истребитеку свих страсти (1.Кор.13,1-8). То е граница савршенства. Из тога следи да се
они кои су се удостоили духовних дарова, кое е свети Павле наброао, налазе у опасности, борби и
страху уколико ош нису примили избавее (од страсти) деством насавршение и праве духовне
убави.
10. То е апостол открио ради оних кои желе да се тачно уздижу ка хришанском савршенству, заправо,
да неко од оних кои су се удостоили неких дарова не би помислио да е и при непотпуном деству
благодати ве постигао савршенство и да, уобразивши као да ве ни у чему нема нужде и задовоивши
се нижим даровима, не би остао меу онима кои нису постигли потребан врхунац савршенства.
Указиваем на ци савршенства апостол учи да свако треба да се непрестано и истрано подвизава
добрим подвигом, сматрауи се сиромашним пред таквим богатством убави, те да проходи духовно
тркалиште док не постигне ци, као што е речено: Тако трчите, да... добиете (1.Кор.9,24).
11. Расуивае о циу подвижништва сам раширио са цием да у онима кои желе да га прихвате
учврстим тачну мисао о нашем надау, и о врсти трке коа нам предстои, да би свако (и свака) од оних
кои се посвеуу Богу стално имао у виду где смо призвани и какву меру смо обавезни да постигнемо, те
да бисмо свим силама и са свом ревношу саме себе и све што имамо у овоме веку, увек усрдно
посвеивали на добро, не допуштауи да нас суета убеди да смо ми нешто, него сматрауи да заиста
нисмо ништа у порееу са превасходством савршене мере нашега зваа и неиспитивим богатством
убави Христове. Са стрпеем хитамо у подвиг кои нам предстои, гледауи на Исуса, Начелника
и Савршитеа вере (ев.12,1). Што е за мном заборавам, а стремим за оним што е преда мном
(Фил.3,13).
12. Како братиа треба да живи и да се опходи меу собом? Каквим трудовима, напорима и делатностима
убитеи истине могу да постигну ци кои е наведен?
Она ко стреми ка овом циу нека своу душу преда братству, удаивши се од света и светских
задовостава. Тако е заповедио Спасите када е, наброавши шта е дужан да остави она кои жели да
га следи, додао: Па и душу своу (Лк.14,26). ер, шта значи оставити своу душу или одреи се е? То
144
значи безусловно и потпуно се предати братству, нипошто не испуавати своу воу, и одлучно ништа
немати у своо власти, осим одее коа се носи. Тиме се [брату] омогууе да, будуи слободан од брига,
увек са радошу испуава само оно што му е заповеено. Она ко се одрекао свое душе нека сву
братиу, а нарочито настоатеа, поштуе као господаре и владаре. Нека им он драговоно служи, не
радеи само привидно као да угаа удима, него као слуга Христов (Еф.6,6). Предавши себе Господу,
нека он иде уским и тесним путем (послушаа), и нека се радо стави под благи арам Христов, чврсто
верууи да му се припрема велико спасее.
13. Братиа е дужна да меу собом живи у простоти, чистоти, еднодушности, миру и срдачно
искрености. Нико не треба да се превазноси над другим, нити да се сматра боим, или веим од другога.
Напротив, као ученик Христов нека се свако сматра набедниим од свих уди како би се убаву,
простотом, одсуством супарништва и охолости, при узаамном потчиавау едних другима, у страху
Божием, у братству могао сачувати савез мира, и како би оно било едно тело и едан дух у Христу Исусу.
14. Намеравауи да се држи ових правила, нека се свако напре на сваки начин постара да у срцу своме
има свету убав и страх Божии. Нека их он непрестано измоава од Бога, и нека честим, или бое
реи, непрестаним сеаем на Господа и небеску убав на сваки начин ревнуе да их, уз помо
благодати, у себи свакодневно увеава.
15. А у убави према ближему емо (после тога) ве лако напредовати. Поставивши прво на првом
месту, друго е се ве, следеи за првим, по реду извршити. Она, пак, ко буде ле према прво велико
заповести, т. убави према Богу (коа се уз Божие дество образуе у нама из унутрашег расположеа,
добре савести, и исправних мисли о Богу), а намерава да се побрине о друго, слично прво, остварие
само споаше служее братии кое никада нее бити чисто и здраво, будуи да е злобне сплетке,
налазеи егов ум далеким од сеаа на Бога и од убави и стремеа к ему, или у души
производити роптае и жалбе на служее братии, представауи га тешким и неподношивим, или е
почети да га надимау и нагоне да машта о себи као о великом и достоном поштоваа, обмаууи га
мишу о еговом многом делау на корист свих. Налазеи се далеко од сеаа на Бога и од страха
Божиег, човек по неопходности тражи славу и похвале од оних коима служи. Уколико су, пак, ум и
душевно расположее увек заузети мислима о Богу и стремеем ка ему, човек е, саобразно
убави Божио, све чинити у славу Божиу, богатеи се чистим и богоугодним делима убави према
братии и задобиауи савршен успех у своме труду кои га увенчава вечном наградом од Бога.
16. Свако упражавае у врлинама кое предузимамо треба да чинимо у славу Божиу, а не ради наше
сопствене славе. Хоее по заповестима бива свето и чисто само ако га прати сеае на Бога, страх
Божии и убав према Богу. Таквим расположеем се од нас далеко одгони неприате кои увек
покушава да оскрнави испуавае заповести, те све што нам е заповеено у заповестима нама изгледа
радосно и лако испуиво. ер, убав Божиа чини да су нам заповести лагане, удаууи сваку тешкоу
при иховом испуавау. Неприате се на све начине труди да различитим земаским мамцима наш
ум одвуче од сеаа на Бога, од страха и убави према Господу, да би, затим, неким привидним добром
и наше срце привукао према лажним добрима и удаио га од истинског добра, т. од убави према Богу.
И све што човек чини добро лукави настои да поквари и оскрнави, мешауи са испуаваем заповести
своа семена таштине, или суме, или роптаа, и нечег сличног како добро кое се чини не би било
истински добро. ер, добро е истинско само онда када се смиреноумно и усрдно извршава ради Бога.
Ето због чега е свакоме потребно много знаа и расуиваа како би ум могао да распозна сплетке и
замке неприатеа и да од своих дела одбаци све што е грешно. ер, и добро дело се може урадити
лео и небриживо, или са нечистом намером, услед чега постае неблагоугодно Богу, као што се може
учинити и по вои Божио, усрдно, бодро, Бога ради, због чега е се показати као благоугодно пред
им.
17. Они кои су се у потпуности предали Богу треба да испуавау све заповести у складу са своим
силама, будуи да е очигледно да е пред све поставен едан ци побожности, т. да се по вери и
ревности за све врлине удостоимо да се испунимо Духом Светим, те да стекнемо савршено ослобоее
од страсти, т. очишее срца, кое у душама верних и побожних остваруе Дух кои освеуе. Стога нека
се свако посвети добру саобразно са мером егове душевне убави према Богу. И напокон, она ко жели
да се непрестано моли нека постоано пребива у молитви. (Мисли се на затворнике).
18. Према томе, брата кои жели да ступи на молитвени подвиг из убави према небесним добрима не
треба ометати. И он е веома достоан похвала пред удима и пред Богом. еднодушна братиа са
радошу нека дозволе таквоме да пребива у молитви како би и сами добили награду од Бога за
сагласност и за добру подршку коу су дали брату. едино нека она ко се одлучуе да незадрживо жеуе
145
за Господом и пребива едино са им и на самом делу пребива у подвигу непрекидног стремеа ка
Господу, противеи се свим непотребним помислима, како би егови плодови, на опште изграивае
свих, постали свакодневно очигледни. Ономе ко има убав према Богу, чак уколико ош и ние достигао
до раености и усхиеа Божанственом убаву у време молитве, премда се и присиава, подвизава
и принуава своу воу, безусловно се предауи небеско убави и старауи се да стекне истинску
духовну молитву, остала братиа нека са радошу дозволи да пребива у молитви. Бое реи, нека му
они потпомажу као помоници, сматрауи своим сопственим добитком братовев напредак у
савршенству. Нека га они не спречавау услед супарништва и зависти, нека не ометау почетак
прекрасног ревносног подвига, и нека не прекидау добро стремее према Богу. Видеи ватреност
узаамне убави, Бог е испунити искаа свих, дауи свакоме утеху због правилног и доброг меусобног
односа.
19. Она ко е ступио у чин молитвеника треба да прихвати навеи подвиг, будуи да е на себе узео
навее дело. ер, многе препреке стое пред непрестаним пребиваем у молитви: сан, униние,
отежалост тела, лутае помисли, нетрпеивост, раслабеност. Осим тога, ту су напади лукавих духова
кои воде борбу са душом коа на делу непрестано иште Бога. Они се боре против е и на све начине е
спречавау да се приближи Богу. Стога он треба да постоано пребива у трезвоумно пажи према свему
ономе што се догаа у [егово] унутрашости, у борби, трпеу и плачу, поачано се старауи да не
допусти ништа што би засметало молитви.
20. Ако нашу молитву не буду украшавали смиреноуме, убав, простота и доброта, ми неемо имати
нимало користи, будуи да е се радити само о личини молитве. То, уосталом, треба реи не само о
молитви, него и о сваком подвигу уопште - о девствености, о посту, о бдеу, о певау Псалама, о
служеу и о сваком другом труду кои се чини ради врлина. Сви такви трудови и подвизи су узалудни
уколико у себи не налазимо плодове убави, мира, радости, кротости, смиреа, простоте, искрености,
трпеа, одсуства зависти и сличног. ер, они се и предузимау ради таквих плодова. Без тих плодова
сва наша дела и сви наши подвизи су бесплодни. Они кои немау те плодове на Дан суда е се наи у
истом реду са лудим девокама.
21. Ви кои сте ош неспособни да се савршено посветите делу молитве, са вером и страхом Божиим се
припремите за служее братии, или за прохоее послушаа. И започевши труд, истрате као они кои
испуавау заповест Господу и кои врше духовно дело. Будите паживи према ему као према делу
Божием, и служите са радошу као слуге Господе, нипошто не допуштауи да га неприатеска злоба
оскрнави било човекоугааем, било роптаем, било надутошу, било леошу, било немарношу.
Напротив, старате се на све начине да свое прекрасно послушае осветите побожношу и убаву
према Богу, како би му било благоприатно.
22. Према томе, пошто сво братии коа живе истим начином живота предстои едан, рание наведени
ци, нека се свако подвизава у складу са своим силама и нека веруе Богу да е, уз добру ревност и
упражавае у врлинама, постии савршену меру хришанског усиновеа. Простота, искреност,
узаамна убав, радост и смиреноуме у свему нека у братству увек буду непоколебиви као теме. У
противном емо, превазносеи се, надимауи се едан на другог, или предауи се роптау, сво труд
учинити узалудним. Она ко непрестано пребива у молитвама нека се не превазноси над онима кои ош
нису способни за постоану молитву како би егово дело могло напредовати пред Богом и удима. И
она ко се посветио служеу, или прохоеу неког другог послушаа, нека не ропе по наговору злога, и
нека не клевее онога ко пребива у молитвама и постовима, како би стекао благодат код Бога, и како би
егово дело постало благоприатно Богу.
Будуи да смо удови едан другога, дужни смо да едан другога успокоавамо. Руковоени душом,
телесни удови без зависти служе едан другоме. Тако смо и ми, будуи удови едни других, руковоени
едним Духом и храени едном живом речу истине, дужни да, уз узаамно успокоавае едан другога,
доводимо себе у општу сагласност убаву и простотом, добротом и радошу. Када буде сачувано
такво узаамно расположее простоте едних према другима, сувишак оних кои упражавау молитве е
допунити недостатак молитвености код оних кои носе послушаа, и обратно, сувишак трудова оних кои
носе послушаа е допунити недостатак делатности оних кои пребивау у молитвама како би, по речи
апостола, постоала еднакост (2.Кор.8,14). Само нека меу братиом буде утврена простота, убав,
смиреноуме и одсуство зависти. Тада е се свако сразмерно своо вери, убави и труду, свакодневно
напредууи, удостоити Царства небеског. Ето правог анеоског живота! То управо значи: Да буде воа
твоа и на земи као на небу. Тада се ми едан са другим седиуемо у одсуству зависти, у простоти,
убави, миру и радости; тада напредак ближега сматрамо своим сопственим добитком; тада немои,
146
или недостатке и невое других признаемо за сопствени губитак, као што е речено: Не старате се
свако за свое, него свако и за оно што е других (Фил.2,4). На та начин емо, страдауи едан због
другог, и нарочито снажни због слабих, и крепки због немоних, бити у стау да испунимо закон Христов,
као што е обаснио свети Павле (Гал.6,2).
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ЕФРЕМ СИРИН
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ
IV
О ВРЛИНАМА И СТРАСТИМА
1. Треба знати да човек поседуе двоака чула зато што е двострук, т. што се састои из душе и тела.
Постои пет душевних и пет телесних чула. Душевна се код мудраца називау душевним силама: ум,
разум (разбор), мее (смисленост), уобразиа и осеае. Телесна чула су: вид, мирис, слух, укус и
додир. Отуда произилазе двоаке врлине и двоаки пороци. Сваки човек треба да асно зна кое су
душевне, а кое телесне врлине и, такое, кое су душевне, а кое телесне страсти.
ДУШЕВНЕ ВРЛИНЕ
2. Душевне врлине углавном чине четири опште врлине: храброст, мудрост, целомудреност и
праведност. Од их се раау остале душевне врлине: вера, нада, убав, молитва, смирее, кротост,
великодушност, трпее, доброта, негневивост, богопознае, нераздраживост, простота,
неузнемиреност, нелицемерност, правдоубивост, слобода, одвраае од осуиваа, од суете, од
надимаа, од гордости, од зависти, од лукавости и од среброуба, састрадалност, милосре,
штедрост, поштовае [других], побожност, жеа за будуим бесмртним добрима, чежа за Царством
Божиим, за усиновеем.
ТЕЛЕСНЕ ВРЛИНЕ
3. Телесне врлине се, тачние речено, познаем по Богу обраау у оруе врлина. Уколико су туе сваком
лицемеру и човекоугаау, ове човека воде ка напретку у смиреу и бестрашу. У их спадау:
уздржае, пост, глад, же, бдее, свеноно стаае, метание, некупае, задовоее едним огртачем,
сувоедее, узимае хране касно и у мало количини, задовоавае жеи само водом, лежае на
земи, сиромаштво, нестицае, изможденост, одсуство бриге за одеу, одсуство самоуба,
усаменост, безмолвие, безизлазно пребивае у келии, оскудица, задовоство малим, утивост,
упражавае у рукодеу, свако злопаее и сваки телесни подвиг. Све е ово веома нужно и корисно
када е тело здраво и муче га плотске страсти. Ако е, пак, немоно, и ако е, уз Божиу помо, савладало
страсти, све то ние толико неопходно. Наиме, све то замеуе свето смирее и благодарност.
ДУШЕВНЕ СТРАСТИ
4. Душевне страсти су: заборавност, леост и незнае. Помрачено овим трима страстима, душевно око,
т. ум, потпада под власт осталих страсти, у кое се убраау: безбожност, неправилна вера, т. свака ерес,
хула, раздраживост, гнев, срба, плаховитост, мржа према удима, злопамее, клевета,
осуивае, неразумна туга, страх, боазан, раздор, убомора, завист, суета, гордост, лицемере, лаж,
невере, неблагоразумност, неразборитост, кратковидност, ненаситост, грамживост, леост,
уображеност, пристрасност, привезаност према земаском, униние, малодушност, неблагодарност,
роптае, надувеност, самомее, наглост, високоуме, властоубе, човекоугаае, лукавост,
бестидност, безосеаност, ласкае, тановитост, подругивост, двоедушност, пристаае на грех из
страсти, непрестана мисао о греху, расеаност помисли, самоубе - мака свега равога, среброубе
- корен свих порока и страсти, зла нарав и лукавство.
ТЕЛЕСНЕ СТРАСТИ
5. Телесне страсти су: стомакоугаае, прождривост, раскош, пианство, потано узимае хране, разне
147
врсте сластоуба, блуд, преуба, разврат, нечистота, родоскрнавее, оскврее деце,
скотолоштво, зле жее и сваке противприродне и срамотне страсти, краа, краа светие,
разбоништво, убиство из зависти или због неразумне раздраживости, сваки телесни поко,
задовоее телесних жеа, нарочито када е тело здраво, чарае, врачае, маиае, гатае,
предсказивае, гиздае, лакомисленост, нега, страст према украшавау, мазаа лица, разврат
достоан прекора, коцкае, пристрасна преданост светским задовоствима, плотски живот кои
одебава ум, чинеи га оземеним и звероликим, и кои никако не допушта да уздигнемо поглед према
Богу и к врлинским делима. Корен, пак, свих зала и, како би неки рекли, први ихов узрок есу
сластоубе, славоубе и среброубе, од коих се раа све раво.
6. Меутим, човек нее сагрешити ни едним грехом уколико га напре, како говори мудри подвижник
Марко, не савладау и не обузму три силна дива, т. заборавност, леост и незнае. их, пак, раа
сластоубив и спокоан живот и привезаност за удску славу и разоноду. Првобитни, опет, узрок и
напокварениа мака свега тога есте самоубе, т. неразумна привезаност и страсна приврженост
према телу, лутае и расеаност ума, заедно са бестидном и сваком претераном слободом у речима и
смеху, кои доводе до много чега равог и до многих падова.
7. Осим тога, треба знати да е славоубе, кое се обратило у страст, веома разнолико и да има много
облика. Постое многа задовоства коа заводе душу коа ние трезвоумна пред Богом, коа се не опасуе
страхом Божиим и убаву Христовом и коа ние заузета чиеем врлина. ер, одсвуда се указуу
хиаду задовостава коа к себи привлаче душевне очи: и телесна лепота, и новац, и раскош, и слава, и
леост, и гнев, и поседовае, и властоубе, и грамживост. Они нам, на нашу превару, доставау
задовоства. Они имау светао и приатан изглед, довоан да себи привуче оне кои су опчиени
сличним, и кои у себи немау велику убав према врлинама, ве е доживавау као терет. Свака
земаска веза, свако пристраше према вештаственом, ма како било безначано, у ономе кои е
савладан пристрашем ствара задовоство и приатно осеае, премда неразумно, кое касние постае
штетно. Оно желатену силу душе поробава до те мере да она ко се покорио страсти због лишаваа
жеенога пада у раздраживост, у тугу, у гнев и у злопамее. А ако, осим пристраша, човеком овлада
макар мала навика - тада, ао! Она чини да се она ко е заробен пристрашем до краа преда жееном,
због сакривеног задовоства.
8. Задовоство похоте е, као што е напред речено, разноврсно. Оно свое задовоее не налази само
у блуду и другим телесним насладама, него и у осталим страстима. И целомудреност се не састои само
у томе да се уздржавамо од блуда и од плотских задовостава, него да смо слободни и од осталих
страсти. Стога она ко е користоубив, среброубив, грамжив - ние целомудрен. едан бива
поробен телесном лепотом, а други новцем. И други е у ош мао мери целомудрен, будуи да нема
побуду коа би га притискала из саме природе, као што е случа код првог. ер, неискусним ахачем се не
назива она кои не може да обузда упорног и неукроеног коа, него она кои не уме да изае на кра са
мирним и послушним коем. Из тога се види да е страст према новцу гора од осталих и да ние
природна. Побуде ка о се не налазе у нашо природи, него у исквареном произвоеу. Стога и греши
неопростиво она кои е оме савладан. Треба да асно разумемо да се сластоубе не ограничава
само на блуд и телесне насладе. Оно е присутно у свему ономе што волимо из душевног произвоеа и
пристрасности.
9. Да бисмо асние познали страсти, сматрамо важним да додамо ош и следее.
Постое три душевне силе: словесна, раздражана и желатена.
Греси словесне силе су следеи: невере, ерес, неблагоразумност, хула, неразборитост,
неблагодарност, сагласност на грех, коа произилази од страсне силе у души. За лечее и исцеивае
од ових грехова служе - несумива вера у Бога, истинити и непогрешиви догмати, постоано изучавае
речи Духа, чиста молитва и непрестана благодарност Богу.
Греси раздражане силе су следеи: немилосрдност, мржа, несастрадалност, злопамее, завист,
убиство и постоано размишае о сличном. За лечее и исецеее грехова служе - човекоубе,
убав, кротост, братоубе, саосеаност, трпеивост и доброта.
Греси желатене силе су следеи: стомакоугаае, прождривост, пианство, блуд, преуба,
нечистота, разврат, користоубе, жеа пусте славе, злата, богатства и телесних задовостава. За
ихово лечее и исцеивае служе - пост, уздржае, злопаее, неграмживост, раздавае новца
ништима, стремее будуим добрима, жеа Царства Божиег, жеа за усиновеем.
148
10. Реи у сада нешто и о страсним помислима, помоу коих се извршуе сваки грех.
Порочних помисли има осам: стомакоугаае, блуд, среброубе, гнев, туга, униние, таштина и
гордост. Да ли е нас све ове помисли узнемиравати или не - ние у нашо вои. Меутим, да ли е оне у
нама пребивати или не, и да ли е побуивати страсти или не - у нашо е вои.
И едно е - прилог [приступае], друго - спаае, друго - страст, друго - борба, друго - слагае, кое
прети да прее у дело и кое му е слично, а друго, опет - поступае по страсти, и друго - поробее.
Прилог есте проста помисао коу подмее неприате, например: "Учини то и то", као што е неприате
рекао Христу Богу нашему: Реци, да камее ово постану хлебови (Мт.4,3). И то, као што е речено, ние у
нашо вои.
Спаае е примае помисли коу нам подмее неприате, бавее са ом и разговор седиен са
задовоством. Оно зависи од нашег произвоеа.
Страст е навика на помисао коу нам подмее неприате, настала као последица спааа. Она е
постоано размишае и маштае о о.
Борба е меусобно противее помисли и ума, коа води или истребеу страсти (т. помисли), или
слагау на страсну помисао, као што говори апостол: Тело жели против Духа, а Дух против тела; а ово
се противи едно другоме (Гал.5,17).
Поробее е принудно, невоно занимае (са помисли) срца кое е савладано предубееем и
дуговременом навиком.
Слагае е изавивае у помисли сагласности на страст, а поступае по страсти е само дество по
слагау са страсном помисли.
11. Она ко своим противречеем и чврстином у самом почетку одбиа од себе прво, т. прилог,
одеданпут пресеца и све остало.
Стомакоугаае се истребуе уздржаем, блуд Божанственом убаву и тежом ка будуем,
среброубе - саосеаем према ништима, гнев - благошу и убаву према свима, туга овога света -
духовном радошу, униние - трпеем, чврстином и благодарношу пред Богом, таштина - таним
чиеем врлина и постоаном молитвом са срдачном скрушеношу, гордост - избегаваем осуиваа и
фарисеског понижаваа и сматраем себе последим од свих.
Ослободивши се од свих наброаних страсти и уздигавши се к Богу, ум ош овде почие да живи
блаженим животом, примивши залог Светога Духа. По одласку одавде, са бестрашем и истинским
знаем, он се настауе у светлости Свете и Божанствене Троице, заедно са Божанственим анелима
сиауи у векове векова.
12. Душа е, као што е напред било речено, троделна: у о се налазе три силе: помисао [словесност],
раздражаност и жеа. Уколико е у раздражано [сили] убав и човекоубе, а у желатено чистота и
целомудреност, онда е помисао светла. А, ако е у раздражано [сили] мржа према удима, и у
желатено разврат, онда е помисао тамна.
Када су му страсти потчиене, разум е здрав, целомудрен и светао, те духовно сагледава меусобан
однос Божиих твари, и уздиже се ка Свето и Блажено Троици.
Раздражаност се, такое, крее на природан начин када уби све уде, када се не жали ни на кога и
када не памти зло.
И жеа одговара природи када уздржаем, смиреноумем и неграмживошу умртви страсти, т.
телесно задовоство, тежу ка користоубу и пролазно слави. ер, жеа има троако стремее:
или према плотским задовоствима, или према празно слави, или према обмани богатства. Услед тог
стремеа кое е противно разуму, она не брине о Богу и Божиим заповестима, заборава свое
сопствено благородство, постае сурова према ближима, помрачуе помисао и не дозвоава о да се
уздигне ка истини.
Она, пак, ко е стекао виши образ мишеа, ош овде, као што е речено, предокушава Царство небеско,
почие да живи блаженим животом, очекууи блаженство кое е припремено онима кои убе Бога.
Нека бисмо га се удостоили и ми недостони, по благодати Христово.
13. Треба знати да меру савршенства у било коо врлини не може да постигне она ко о у току целог
149
живота, са неуморним трудоубем, не буде стремио користеи делатно рачение [убав]. То треба
реи о милостии, молитви, убави, или о ма коо од општих врлина - храбрости, мудрости,
целомудрености и праведности. Уз непрекидност труда у испуавау врлина ми треба да се чувамо да
не умаимо или сасвим не поништимо ихову вредност и знача прихватаем равих циева, например
- човекоугааа, пусте славе и слично. Осим тога, у врлинама увек треба да се упражавамо са
расуиваем, кое е изнад свега - као нека царица, врлина над врлинама.
14. Сви они кои желе да напредуу у врлини и кои се старау да се уклоне од греха, неопходно треба да
знау да су душевне врлине душе (нарочито оне коима се подражава Бог и коима се именуе Бог) више
од телесних врлина, будуи да е душа несравено вредниа од тела. Исто тако су пороци душе тежи и
погубнии од телесних, како по своим дествима, тако и по казнама кое им следе. И не знам зашто то
измиче схватау многих. Многи се чувау, бое и удаавау од пианства, блуда, крае и сличних порока,
будуи да их се многи гнушау, док равнодушно гледау на пороке кои су, као душевни, много важнии -
завист, злопамее, високоуме, лукавство, и корен свих зала - среброубе, те на сличне има
пороке.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ЕФРЕМ СИРИН
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ
V
O БОРБИ СА ОСАМ ГЛАВНИХ СТРАСТИ, УОПШТЕНО
1. Зна да постои осам помисли од коих настае све оно штое раво: стомакоугаае, блуд,
среброубе, гнев, туга, униние, таштина и гордост. Оне воде борбу са сваким човеком.
2. Ти, пак, ако хоеш да победиш стомакоугаае, заволи уздржае и стекни страх Божии. Тако еш
победити.
3. Ако хоеш да победиш блуд, заволи бдее и же, увек мисли на смрт и никада не разговара са
женама. Тако еш победити.
4. Ако хоеш да победиш среброубе, заволи неграмживост и нерасипност.
5. Ако хоеш да победиш гнев, стекни кротост и великодушност. Опомии се колико су зла евреи
чинили Господу нашему Исусу Христу. Па ипак, Он се, као човекоубиви Бог, ние гневио на их, ве се,
напротив, молио за их, говореи: Оче, опрости им, грех ова, ер не знау шта чине (Лк.23,34).
6. Ако хоеш да савладаш неблаговремену тугу, никада се не жалости због нечег пролазног. Ако те ране
речу, или те узнемиравау, или срамоте, немо се жалостити, него се, напротив, раду. Жалости се само
онда када сагрешиш. Па ипак, и у том случау држи меру да не би пао у очаае, и да не би погинуо.
7. Ако хоеш да победиш униние, бави се, премда на кратко, неким рукодеем, или чита, или се често
моли.
8. Ако хоеш да победиш таштину, немо волети похвале, ни почасти, ни лепе одее, ни прва места, ни
првенства. Напротив, воли да те укоревау и срамоте, да те лажно окривуу. И укорева сам себе као
грешниег од свих.
9. Ако хоеш да победиш гордост, немо говорити да оно што чиниш, чиниш своим сопственим
трудовима, или своим сопственим силама. Било да постиш, било да проводиш време у бдеу, било да
спаваш на голо земи, било да певаш Псалме, или чиниш много поклона говори да све бива уз Божиу
помо и уз Божие покровитество, а не твоом силом и твоим стараем.
а) O БОРБИ СА СТОМАКОУГААЕМ
10. Немо, монаше, желети месо и не опиа се вином. У супротном, тво ум е огрубети и житеским
бригама нее бити краа.
11. Знаци доброг живота младог монаха су - смиреноумно уздржае од пиеа вина и
150
многоговоривости. Ко их, пак, воли нее добро завршити живот.
12. Немо принуавати свога брата да пие вино до пианости, чак и ако га он одавно употребава. ер,
брод се гради дуго времена, а уништава се тренутно, од едног ударца.
13. Ко жели телесно спокоство себи припрема многа искушеа, а дуготрпеиви се спасава.
14. Бое е ести у Господу и благодарити Господу, неголи не ести [т. постити на води] и осуивати оне
кои еду и благодаре Господу.
15. Сео си за трпезу? еди хлеб и не осуу ближега да се кроз осуивае не би десило да прождиреш
брата свога.
16. Буди здрав у вери и еди у Господу све што е изнесено пред тебе. Ако ти е понуено неко ело кое не
желиш да едеш немо га одгуривати са трпезе уколико други желе да еду и благодаре Господу.
17. Сео си да едеш? еди као човек и не осври се око себе као незнавен.
18. едан брат е рекао: "Не одбиам да едем месо због неке одвратности, будуи да е свако створее
Божие добро и ништа ние за одбацивае (1.Тим.4,4), него стога што е написано: Безумном не користи
сладост (Прич.19,10). За монаха е неразборито да еде месо животиа".
19. Немо се гнушати ни остатака уколико су ти понуени. ер, Господ е заповедио своим ученицима да
сакупе преостале комаде, да ништа не пропадне (н.6,12).
20. Срамота е за човека да се опиа вином. Видевши многе, нисам пронашао никога ко би био сличан
ономе ко се опиа.
21. Уздржае изнуруе тело, а преедае ум чини грубим.
22. ути иноче, и потчиава тело свое да не би био одбачен.
23. Ради са телом своим и донееш плод Богу.
24. Желиш ли, иноче, да постигнеш поко у братско заедници? Буди задовоан општом братском
трпезом. И бие исцеено тело твое, и излечене кости твое (Прич.33,8) и душа твоа нее претрпети
штету. Ако се на чаши и стакленцу задржавау очи твое свакако еш оболети и бие ти као да те
змиа уела (Прич.23,31).
25. уреи за пленом да би наситио стомак, лав бива ухваен: и стомакоугодник бива понижен због
задовоства стомака.
26. Од мноштва хране ум постае груб, а добро уздржае га очишуе.
27. Човек кои се опиа и раздражуе смууе душу братие, и егова срамота е стално уз ега.
28. Човек кои се увече опиа, чини и говори што не треба, и уутру се кае. Али, ако опет пие вино,
поступа на исти начин.
29. Не пи вина до опиености, макар те и молили приатеи кои се налазе са тобом. ер, ако те вино
савлада, тобом е се саблазнити напре они кои су те молили.
30. Она ко угаа стомаку се труди и пашти око тога како да напуни сво стомак елима, а када поеде -
мучи се да их свари. Уздржае, пак, прати здраве и бодрост.
31. Монах кои угаа стомаку брине се о многоме, а она кои се уздржава сличан е срни у поу.
32. Иноче, не брини се о стомаку, и биеш спокоан.
33. Сва дрва у шуми нису довона да се насити ога. Тако е ненасита и плот, ма колико о угаао.
34. Пиани пастир не чува поверене му овце, а саиви и сам постае плен звери. ер, тре е нии у
руци пианице делима (Прич.26,9), а душа онога ко се уздржава припада Богу.
35. Уздржае е особина трпеа.
36. Не опиа се вином ради угааа удима. ер, обузее те велики стид када те нау пианог.
37. ео си хлеба и наситио се! Пода славу Богу кои те е нахранио. А ако хоеш да твое тело буде
задовоно малим, пода славу Богу кои те укрепуе и не говори пред свима: "Нисам поео ни такав
151
комад хлеба". ер, шта би тиме себи додао? Не осууеш ли тиме само оне кои еду и благодаре?
38. Монах кои угаа стомаку пост назива временом жалости, а она ко се уздржава ни у време поста не
изгледа тужно.
39. Чини ми се да прекомерно уздржае ние похвално. Исто тако, ни пренебрегавае дужног уздржаа
ние корисно. Као што дуготрано удаавае од установених ела доводи до раслабености и
недостатка снаге за служее, тако и пресиавае храном подвргава осуди. Речено е: Тешко вама кои
сте сити сада, ер ете огладнети (Лк.6,25). Поврх тога, неуздрживац од неумерености упада у
плотске страсти. Због тога треба побожно и на правилан начин управати телом.
40. Уставши по примау утехе (за трпезом) немо ии по келиама, ве безмолству у своо келии, будуи
да е аво многе преварио вином. Због тога, бити у туо келии након примаа утехе служи као знак
бесрамности и распуштености. На сличним скуповима догаау се душевни падови, нарочито када жезал
настоатеа ние делатан. ер, она ко сво ум нее да обуздава страхом Божиим има потребу за страхом
од уди како би се уздржавао од онога што ние корисно, као што е слуга целомудрен захваууи
строгости господара.
41. Употребава просту и неопходну храну да ти ум не би огрубео преедаем, пианством и бригама
овога живота (Лк.21,34). ер, побеени сличном страшу ни блуд не сматрау блудом, ни преубу
преубом, нити се одричу свега онога што чине незнабошци. Напротив они све то чине без страха,
ничим се не разликууи од свиа у блату. Они не мисле на Закон, ни на пророке, ни на самог Господа
кои се очовечио да би уништио безакони грех. Не буди пристрасан према месу и вину да ти ум не би
постао неспособан за примае духовних дарова.
42. Не наслау се баама, пием и мноштвом меса да не би пао у несавладиве опасности, грешеи у
нечему важном.
43. Не слуша савете уди кои себи угаау, кои су себе учинили робовима стомака и телесних страсти.
44. Преедае и много пиее пружа приатност само у текуем дану, док следеег дана у помисли
оставау неприатност и раслабеност.
45. Монах кои напре не заволи утае и уздржае нее остати дуго на едном месту, нити е наи поко.
ер, утае учи безмолвиу и постоано молитви, а уздржае помисли чини нерасеаним. Онога ко е то
стекао очекуе мирно устроство срца.
46. Не обмау се насииваем стомака и не опиа се вином, ер е у ему блуд (Еф.5,18). Ти ни у чему
нееш наи користи, осим у испуавау вое Божие.
47. Зна да сразмерно са негом тела (на властиту пропаст) душа у себи умножава страсти тако да,
обремеена злом навиком тела, назад постае бесплодна. Због тога Спасите каже: Пазите на себе да
срца ваша не отежау преедаем и пианством и бригама овога живота (Лк.21,34). Стога и апостол
каже: Изнуравам тело свое и савлауем га, да проповедауи другима, сам не будем одбачен
(1.Кор.9,27). Тело онога ко се принуава на дело Господе постае силно, а душа му се просвеуе.
Борац упорно проводи време у телесним вежбама како би свое тело оспособио за вештину борбе. И
подвижник побожности е дужан да се вежба у сваком добром делу, као што говори апостол: Вежба се у
побожности (1.Тим.4,7),
б) О БОРБИ СА БЛУДНОМ СТРАШУ
48. Сластоубиви при сусрету са женама постае весео и бива привучен иховом лепотом. ега
телесна лепота доводи до лудила, леп изглед лица га усхиуе, виткост стаса га опчиава. Он се у
разговору са женама топи од задовоства. При сеау на оно шта е видео он похотиво машта, живо
представауи у уму женска лица, ихове страсне изразе, опчиавауе осмехе, покрете очиу, лепоту
одее, ласкаве речи, стиснусте усне. Са мушкарцима ему е досадно, а ако види жену постае радостан
и трчи напред-назад како би се нашао на услузи. Тада се код ега однекле ава и глас за певае, и
умешност да каже оштроумну реч, и да се смее, и да се покаже као занимив и приатан.
49. Не дозвоава своим очима да гледау тамо-амо, и не загледа се у туу лепоту да те помоу очиу не
би оборио тво неприате.
50. Око кое лута е прекор за монаха. Око кое блуди причиава многе жалости ономе ко му следи. Ако
се не уздржиш од скитаа очима, нееш прокрчити праву стазу целомудрености.
152
51. Ако заволиш уздржае, обуздаеш демона блуда.
52. Ко насиуе плот свога тела храни зле похоте, и срамне помисли нее понестати код ега.
53. Ко обуздава свое очи, постае лаган, а она чии поглед блуди сабира бреме. ер, речено е:
Подизае похоте меа незлобив ум (Прем.4,12).
54. Ако се превариш и очима даш на воу да гледау на суету, потруди се да их што брже зауставиш, да
не би пао у срамоту угааа телу.
55. При распаивау плоти не дотичи тело да не би произвео ош силние распаивае.
56. Буди пажив према себи, иноче. Буди пажив сусреуи се са женама.
57. Ти бежиш од змие коа уеда тело. Меутим, ош више бежи од жене коа уеда душу.
58. Она ко се занима женском лепотом, у своо души засауе жеу за ом, а она ко се задржава на
вратима еног дома постае сличан ономе кои хода по леду с обзиром да од ега ние далеко
поклизнуе.
59. Монах у друштву са женом представа слику два борца. Меутим, трезвени е извуи корист, а сам
нее бити покраден.
60. Не окреи слух сво ка срамним речима да се не би оскрнавио ум тво. ер, као што дим [шкоди]
очима (Прич.25,20) тако и срамна реч шкоди души.
61. Ако те узнемирава дух блуда, запрети му говореи: "Господ нека те уништи, бесу нечистоте кои си
испуен смрада". ер, знамо онога кои е рекао: ер е телесно мудровае неприатество Богу
(Рим.8,7).
62. Свако ко воли чистоту и целомудреност постае храм Божии.
63. Ко разара храм Божии, разорие ега Бог (1.Кор.З,17), говори Божанствено Писмо. Демону блуда се
противи упорно као псу. Никако се не саглашава на повоее за таквом помишу стога што од искре
настае много жара и што се од раве мисли умножавау раве жее. Више се стара да истребиш
сеае на их него на прави смрад.
64. Као што леп мирис весели чуло мириса, тако се и Дух Свети радуе чистоти и обитава у човеку.
65. Као што е свии угодно да се ваа у блату, тако и аволи налазе приатност у блуду и нечистоти.
66. У чистоти обитава велика светлост, и радост, и мир, и трпее, а у блуду обитавау туга, униние,
ненасити сан и густа тама.
67. Заволи монаше, чистоту убави Христове. Она приличи твом животу, као што дрводеи приличи
длето.
68. Патеи од блуда едан монах е запретио бесу, говореи: "Иди у таму, сатано! Зар не знаш да носим
удове Христове, премда и есам недостоан?" И истог тренутка се изненада пресецала распаеност (као
кад неко дунувши угаси светику). Он сам се дивио због тога и прославао Господа.
69. Због чега са таквом небоаживошу волиш да се украшаваш? Чу шта каже апостол: Бежи од
младалачких жеа (2.Тим.2,22). Зар не знаш са каквим се неприатеем бориш? Зар не знаш како е
опасно бити замка за другу душу? Зар не размишаш какву трулеж и какву распадивост наслеуу они
кои чине слична дела? Жеа ми е да схватиш да е станиште душе оскрнавено, премда е споаши
човек лепо обучен. И егова лепота е се убрзо нарушити. А уколико стекнеш душевну лепоту, нешто од
ене светлости е се излити и на споашег човека. И таква лепота е постоана.
70. Ко украшава свое одее и прееда се, претрпее многе борбе, а трезвени е страшан противницима.
71. Ако те за време посла узнемирава дух блуда, немо се олеити да свое руке подигнеш на молитву. И
молитва вере е се борити за тебе.
72. Савлау похоту у себи, да она не би савладала тебе. ер, оне кое покори, она суноврауе на дно
пакла.
73. Воли мир и светост (чистоту) да би се удостоио да угледаш лице Господа Бога.
153
74. Уздржава се, брате, од шала да не би постао бестидан. ер, бестидност е мака разврата.
75. Не иди у келиу оних кои се опиау да изненада не би изгубио богатство целомудрености.
76. При распламсавау похоте у телу приведи себи мисао о вечном огу и црву кои не спава, и одмах
е се угасити распаеност удова. Иначе еш, раслабивши се, бити побеен и почееш да се каеш, те е
те обузети ога поканичке жалости. И ти еш се навикнути да грешиш, премда еш и да се каеш.
Постара се да у почетку будеш строг према сваком покрету те жее да не будеш савладан ом, и да се
не навикнеш да о препушташ победу над собом. ер, навика е друга природа. Навика попуштаа
никада ти нее дати да стекнеш строгост. Она увек зида и разара, греши и раскаава се. Ако се навикнеш
на раслабеност када нападау на тебе, натпис твое обавезнице у векове векова е бити: раскаавае.
Онога ко се навикне да жеи препушта победу над собом увек изобличава егова савест. Он е у свако
време жалостан. И премда пред другима показуе весело лице, ега мори унутраша туга будуи да га
изобличава савест. ер, уобичаено наслее похоте е саопштавае мучне жалости онима кои е
испуавау. Због тога пази свом душом своом и свагда има у себи Бога.
77. Пази на самога себе и стара се да се до смрти сачуваш чист како би са смелошу и радошу сусрео
бесмртног Женика. Веома пошту девственост: она е те увести у небески дворац. Због тога е апостол и
рекао: ер вас обручих мужу единоме, да девоку чисту приведем Христу (2.Кор. 11,2).
78. Чува тело од греха да не би слагао пред Саздатеем. ер, ми смо себе принели на дар Господу, и
ве немамо власти над своим телом. Ми та дар не можемо узети назад по своо сопствено вои. Када
неко да завет Богу и принесе дар Господу, ере га става у храм. И тада ве она кои е принео дар
Господу више не може да се предомисли, будуи да нема власти да га узме назад. Уколико се, пак,
одлучи да га украде тано нее бити слободан од кривице, будуи да ние узео свое: он е бити кажен
као крадивац светие. Слично томе и они кои су свое душе посветили Богу ве немау власт над
своим сопственим телом.
79. Чува се равих савета. ер, дешава се да се они кои су отпали од врлине труде да спотакну и друге
како не би сами пребивали у развратном животу. Они говоре са убазношу да би оне кои их слушау
одвукли од целомудрености и погрузили у грехе. Подвргавши се паду, они не само да не желе да устану,
него и другима намерно бивау на саблазан, наводеи их на пад и разврат. И аво се има користи као
мамцем на удици. ихово е грло гроб отворен. Они су предани у срамне страсти (Рим.3,13; 1,26).
Чува их се, да те не би спалили своим умиатим речима.
80. Блажени су они кои у смиреноуму чувау светост (чистоту)! Али, нека се нико не нада да е постии
поко (у овом делу) уколико се предае на послушност наговорима неприатеа. ер, тада е их ова
мучите држати у ропству преко помисли и наслаиваа жеама, иако без срамних дела. Пошто нису
познали жену, неприате им убацуе мисао да себи приписуу девственост, премда е сво ихово тело
испуено правштином похоте. Тако неприате чини да се они хвале као да су слободни од греха, док
их он храни, гроздом жучи, и гроздом горчине (Пон.Зак.32,32).
81. О томе да се не треба опиати вином и да не треба проводити време са женама излишно е и
говорити. ер, свако асно и сам види колико е то туе врлини. И ние неопходно да се само у томе
чувамо од неприатеских напада, ве ни са мушкарцима не треба да водимо разнежавауе разговоре,
кои могу пробудити похотну сласт и душу повуи у пропаст. Ми се од сусрета са женама не одричемо
због тога што сматрамо да су препредене, ве стога што нас кроз сусрете и беседу са женама
неприате лако може оборити и довести до преступаа Божиих заповести. Ми треба да се са свих
страна чувамо од напада лукавих духова, полажуи наду на свеоруже и силу Светога Духа. Она ко
неприатеу затвори една врата, а отвори двоа, и мисли да ние у опасности, налази се у обмани. Не,
неопходно е заштити се са свих страна, и не давати повода ономе кои тражи повод.
82. Немо бити ле у односу на врлину целомудрености, ве се свим силама стара да у себи имаш
светост (чистоту). ер, ради тога си и напустио свет. Стекни девственост да би се у тебе уселио Дух
Свети. Немо обраати пажу на срамне жее и суетна ласкаа. Чува своу чистоту. Ако у теби почне
да се разгорева греховни пламен, лати се суза и молитве Господу, кои уби оне кои траже светост и
кои му служе у светости. Девственост у правом смислу е надрагоцениа своина. Ако е заволиш, Господ
е те прославити, и у свему еш напредовати.
83. Немо се боати пити пада духом ако се у теби подигне телесна борба. ер, тиме еш осмелити
неприатеа против себе, и он е почети да у теби сее саблаживе мисли, говореи: "Ние могуе да се
у теби прекрати пламен, уколико не задовоиш своу похоту". Меутим, трпеи чека Господа, и са
154
плачем излива молитву своу пред еговом благошу. Он е те услишити, подии из аме страсти, т.
нечистих помисли, и из блата, т. срамних маштаа, и поставити ноге твое на камен светости (т.
чистоте) (Пс.39,1-3). И ти еш осетити помо коа ти долази од ега. Само трпи, не раслабу се
помислима и немо да изнемогнеш избацууи воду из чамца: пристаниште живота е близу. И ош док
говориш Он е реи: Ето доох (Ис.58,9). Он само очекуе да види тво подвиг, т. да ли си до смрти
спреман да се супротставиш греху. Према томе, не буди малодушан. Бог те нее оставити. Он посматра
тво подвиг. Посматрау га и чинови светих анела, као и мноштво бесова. Анели су спремни да дау
венац победнику, а бесови да стидом покриу побееног. Буди пажив. Немо ожалостити свое (анеле),
и обрадовати туе (бесове).
84. Нема места кое би било скривено од очиу Божиих. Нека те не заведе противник, говореи: Нее
видети. Ти стоиш близу ногу Божиих. Немо то да пренебрегнеш. ер, написано е: Небо ми е престо,
зема подноже ногама моим (Дап.7,49).
85. Ние невоа у томе што се страсти боре са нама (и ми смо дужни да се боримо са има), него у томе
што попуштамо себи и падамо пред противницима. Супротстава се похоти коа се распауе у теби да
би избегао ога кои се никад не гаси. Ако те едном победи, страст више нее одступати, него е ош
аче нападати на тебе. Буди, меутим, пажив према себи да се не би лишио славе Лица Божиег.
86. Бежимо од опиаа. Бежимо, коликое могуе, од сусрета са женама. ер, реч жене е као замка у
срцу (Прич.7,21). Она оне кои е слушау вуче у скверну везу.
87. Гледа да не будеш уловен краткотраном слашу како се не би лишио вечног живота. Позван си да
будеш трговац: буди потпуно трезвоуман да не би изгубио бисер, да неприате не би покрао твоу
ризницу, и да не би потопио тво брод са товаром оставауи те да се вратиш куи без ичега. Знауи
какву славу код Бога стиче она ко се чува од телесне нечистоте, неприате човека силно напада
помислима желеи да га заплете, те да, заневши се има, не задобие будуу славу. Душу коа одбацуе
непотребне помисли он, пак, не напада често, премда е и не остава сасвим. Он радие иде тамо где му
отварау чим закуца, те нанечистиим жеама пра тело и душу оног кои му се не супротстава.
Напокон, као наводно добар саветодавац, он му саветуе овакву помисао: "Бое ти е да идеш у свет, и
да се ожениш, него да на та начин измождаваш свое тело". Ништа слично се не приближава ономе ко е
трезвоуман. Пази на себе да те не би постигло нешто слично.
88. Памти шта си обеао Богу и чува светост (чистоту) како би обрео благодат пред Господом. Послуша
онога кои е рекао: Бежите од блуда (1.Кор.6,18). Желиш ли да сазнаш колико е тежак грех блуда? Ево
погледа: оне кое нису могле да усмрте змие у пустии, оборио е блуд у Мадиамско земи. Ако си пао
у грех, немо се задржавати у паду, нити буди немаран према Божием дуготрпеу и Божио поштеди.
Сеа се да смрт нее закаснити (Сир.14,12). Сеа се да не можеш да побегнеш из руку Божиих. Према
томе, немо бити немаран, него се ка, плачи и уздиши због тога што си био заведен. Ако ми и предамо
пад забораву, Бог кои нас е створио зна дела сваког [од нас].
89. Немо бити немаран, него се храбро супротстави неприатеу, и загради канал коим неприате
обично улази у тебе и пустоши те. И он е, не нашавши погодно место да уе, отии празан. Заградити
канал значи обезбедити осеаа коима у душу улази и добро и зло, т. вид, слух, мирис, додир и укус, те
помислима не дозволити да лутау тамо где не треба. Има на уму дивове кои су осквривали зему
своом владавином, и то како их е Господ потопом истребио са лица земе у едном трену. ихова сила
им ние била ни од какве користи. Расуди о Содомско и Гоморско земи и о еном уништеу због
грехова ених житеа. И раскош и гордост им нису донели никакве користи. Побринимо се о свом
спасеу да и нас не би постигла изненадна смрт, и да не поемо одавде са великом осудом.
90. Ономе ко ти убацуе скверне и нечисте жее реци: "О, неприатеу истине! Зар да се а стидим себе
због тога да би ти испунио своу жеу? Иди ка онима кои су непристони као и ти. Измолио си себи стадо
свиа! С има се и удави. А а више неу да будем послушни слуга своих похота. Довоно им е
преаше време. Од сада у се побринути о истини, и умоавати Бога мога да ме савршено избави од
твоих дела. Он ми е дао Светога Духа, а а сам га гневио. Он ми е дао чисту душу и тело, а а сам их
оскрнавио". Тако говори, воени, ономе ко ти нашаптава сличне страсти.
91. Неко од светих е рекао: "Блуд е сличан псу: ако га будеш мазио, нее отии од тебе, а ако га
потераш, побеи е". Пази на себе и не пренебрегава сво живот. Пази да због малог задовоства не
уништиш плодове своих трудова, да због нечистоте не предаш награду за свое делае, да ради
нечистоте не уништиш награду за безмолвие, награду за бдее, уздржае и за друге врлине. Немо бити
сличан човеку кои плату коу е добио става у шупи новчаник. Огради се страхом Господим.
155
92. Уколико разговараш са лепом особом чува око да не би похотом помутила ум тво. Иначе еш почети
да продужаваш разговор пун страсних покрета. И показае се да само езиком говориш о
целомудрености, док се душом предаеш похоти и свецело си оме заузет. Када ти се деси такав сусрет
набое е да се, што пре прекинувши [раз]говор, држиш утаа. ер, Писмо каже: Превари га многим
речима (Прич.7,21). Чести разговори такве врсте причиавау души значану штету.
93. Блудник не може да воли онога ко осеа одвратност према егово страсти: Човек се прилепуе уз
оне кои су му слични.
94. Испиту чиме еш савладати свое сладостраше: то е препуштено твом труду.
95. Као прибежиште од сладостраша служи, напре, честа и трезвоумна молитва, а затим - препуштае
владалаштва уму и чистим мислима, те - избегавае развратних речи (несагласних са побожним
настроеем духа) услед убеености да е Господ непогрешиви Судиа. Паживост ума и очекивае
Суда уништавау унутраше голицае и исушуу растуу похоту. У такво души настае тишина
(утишавау се похотиви покрети).
96. Уколико си целомудрен, немо се превазносити своим уздржаем, ве са смиреноумем моли
Господа да до краа живота буде тво Чувар. ер, често е, услед немара стражара, изненадан упад
четвероножаца у виноград одедном уништавао плод.
97. Када лежеш да спаваш немо испод себе простирати више него што е потребно. ер, нега природно
може да распали твое тело и да силно разгори уга сладостраша.
98. Блажен е она ко држи свое тело у светости ради Спаситеа, и ко ние постидео своу душу равима
делима, него е остао благоугодан Господу. Блажен е она ко е омрзао гнусна и срамна дела, и принео
самога себе на живу и благоугодну жртву Господу.
99. Блажен е она ко е на делу изобличио мучитеа (авола - тиранина душе), и ние се уплашио
пламена сладостраша. Због тога е егова душа бити орошена росом Светога Духа.
100. Ако се храбро подвизаваш против оних кои покушавау да покраду трудове твога делаа (суетне
помисли), пази да неко не успе да се прокраде одоздо и не рани те (блудна помисао). Доводи у ред свое
помисли (буди пажив) како не би пропустио повоан ветар, те држи опрему у приправности како би
спасао брод, уводеи га у пристаниште живота.
101. Зар е она ко посади смоквино дрво заборавити да надгледа егов плод? Утолико више треба
пазити на чистоту и целомудреност. Или, зар се нее прибоавати да се приближи змиско рупи она кога
е уела отровница? И уколико он и после угриза стави руку у ену рупу, и други пут га угризе, ко е бити
крив за егову смрт - отровна животиа, - или он кои не пази на себе? А ти разуми речено.
102. За монаха е штетно да се дружи са женом. Ка девственици се, пак, уопште и не приближава
уколико у теби ош постои мисао о плотском. Монах кои заедно са женама проводи време уз вино личи
на онога кои хрли у ога. Бежи од сусрета са има као што срна бежи од замке.
103. Чува непорочност свога тела. Ако е сачуваш из убави према Христу мои еш лако да напредуеш
у свако врлини. Дух Свети (кои обитава у теби) е се радовати што сво храм Божии испуаваш
мирисом чистоте и исправних жеа, те е те учврстити у сваком добром делу. Постое три помона
средства за напредовае у врлини и Божанствено чистоти: уздржае стомака и езика и обуздавае
очиу. Треба се држати сва три [средства]. Ако сачуваш, претпоставимо, прва два, а не уздржиш очи од
лутаа, нееш стеи трану чистоту. Као што поломени водовод не може воду да сачува у себи, тако
расеано око не може да сачува целомудреност ума. Не погледа на туу лепоту (Сир.9,8), и нека тво
ум буде прикован за страх Божии (Пс.118,120).
104. Монах не треба да са особитом пажом пере тело и ноге. Сластоупци у лепоти тела и одее
траже задовоство. Подвижник благочаша, пак, супротним средствима треба да се наоружа на
противнике.
105. Ние мала борба измеу светости (чистоте) и нечистоте. Они кои нас подстичу да се оскрнавимо
нашаптавау нам овакву мисао: "Нико те нее видети. Чега се боиш". А они кои нам помажу у светости
им противрече: "Бог види, и анели егови. Како кажеш ко е видети". Кушач настава: "Где су они?
Овде никога не видим". Ту га прекидау они кои нам помажу у светости: "Не видиш?! Истину си рекао,
будуи да е написано: Ослепи их злоба (Прем.2,21). Зар нее видети Она кои е створио око (Пс.93,9)?
Где еш се сакрити од Бога (Пс.138,1-12)". Ето шта треба да положиш у помисао и грех више нее
156
господарити над тобом. Греховна жалост те нее постии и радост и мир у Духу Светом е ти прии.
106. Чува чистоту свога тела у Господу као драгоцени бисер. Немо се дичити са одеом, те поглед
обраа доле, а душу горе. Са младием немо заводити слободне разговоре. И прича са женом е сасвим
непотребно дело. Са дечаком немо продужавати разговор, и не дружи се са онима кои се опиау и шале,
него свецело пребива у страху Божием, сеауи се заповести апостола: Не опиате се вином, у чему е
разврат (Еф.5,18).
107. Догаа се да лукави саветуу овакву саблаживу мисао: "Непекидно те мучи блудна помисао.
Колико еш дуго ош носити то беспокоство и трпети? Удовои телу да би прекинуо борбу, па еш се
после покаати. То дело ние важно". Ти му, пак одговори са будношу: "Ко ми, пак, каже да у наи
времена за покаае ако обешчастим тело свое и да неу бити бачен заедно са онима кои чине
безакое? ер, наш живот на земи е сенка (ов.8,9). Сагрешити на та начин исто е што и узети мач и
убити самога себе? И како ти кажеш да то дело ние важно? ер, а видим да се веома поштуу они кои
нису попустили том искушеу и да су доживели велико бешчаше они кои су му се предали. осиф се
похвауе из покоеа у покоее и на небу и на земи, а Египанки се подсмевау; целомудрена
Сузана се прослава, а похотиви старци су у свим нараштаима оставили рав глас о себи. Како ти
говориш: "3адовои се едном и умириеш се". Зар не знаш, аволе, да звер коа се навикне на месо
стреми да често задовоава нову страст? А ти хоеш да ме увериш да ме похота више нее
узнемиравати уколико е едном задовоим. Господ нека ти запрети, лукави злобниче, кои, слично лаву,
иштеш, да прождереш моу душу. Твоа сласт е горка, савет тво - дубина злобе, а обеаа твоа пуна
смрти и погубности. Ти ми предлажеш грех кои е ме лишити благодати Господе и ожалостити Духа
Светога коим сам запечаен за дан избавеа (Еф.4,30), а говориш да се ради о неважном делу. Ти ме
наговараш да удове Христове начиним удовима блуднице (1.Кор.6,15), да у едном трену упропастим
бесмртно богатство и изгубим освеее (т. чистоту) без кое нико нее видети Господа. И то, по твоме,
не значи ништа? Ти ме наговараш да прогневим Господа, да у она Страшни дан, пред страшним
судиским престолом, од ега, праведног Судие, чуем: "3ли слуго, више сластоубиви, него
богоубиви, оскрнавио си зему своим нечистотама и своим гресима". Зар то ние важно? Зар ти сам
ниси искусио строгост и неизмеивост страшног суда праведнога Бога кои тебе и анеле кои
сагрешише не поштеде, него вас баци у окове мрака пакленога, и предаде да се чувате за суд? И ош
кажеш: "Ние важна ствар". Ти си лаж, обмана и погибао. Лажу и обманом ти ослепуеш очи ума и
довиаш се да намамиш друге, те да малу насладу претпоставе вечном животу. Меутим, предавши се
Господу, ми се тебе не боимо. Господ е наша крепост, Господ е наше уточиште, Господ е наш помоник
и заштитник".
108. Дество демона блуда се онемогуава не само уздржаваем од хране, него и уздржаваем очиу
кое не треба да виде суету (Пс.118,37). У оку, кое расеано лута, ве пребива демон блуда о коме
сведочи Господ: Сваки кои погледа на жену са жеом за ом, ве е учинио преубу са ом у срцу
своме (Мт.5,28). Такву преубу из себе искореуе она ко очи обраа доле, а душу горе - ка Господу.
Кое загосподарио над стомаком загосподарио е и над погледом. Расеано око е страшан изданик.
109. Борба коа е пробуена расеаношу очиу, и у присуству и у одсуству предмета, душу распауе
похотом. Предмет се представа срцу чак и у сну. Демони живопишу саблаживу ствар у мисли и
окупирау ум, обнавауи лик предмета кои е човек рание видео очима. Стога се пророк моли:
Одврати очи мое да не виде суету.
110. Када бес почне у теби да слика саблаживи предмет и кад у твоме уму наслика лепоту жене коу си
некада видео, у своо унутрашости пробуди страх Божии и сети се оних кои спавау у гресима,
помисли на дан свога изласка када е се твоа душа разлучити од тела и представи она страшни глас
кои е нас бацити у страх, кои е чути они кои се нису бринули о правди, и кои нису држали заповести
Христове: Идите од мене, проклети, у ога вечни кои е припремен аволу и анелима еговим
(Мт.25,41), представи [себи] и неуспавивог црва и бесконачну муку. О томе мисли и тога се сеа, па е
из мисли твоих нестати жеа за наслаиваем, као што се топи восак пред огем. ер, беси ни
тренутак не могу да се одрже пред страхом Божи-им.
111. Ко се не противи похоти, ве своим очима дозвоава да слободно лутау умом се ве приклонио
страстима, и кад не би постоао стид од уди он би и телесно ве много пута пао. Због тога, ако не буде
био бодар и ако страх Божии не буде постоано имао пред своим очима, он нее закаснити да падне
телесно. ер, за демоном кои очи учи расеаности следи демон кои [учи] да се грех телом учини на делу.
Ако види да е први успео да заведе душу и да е учини расеаном, други одмах почие да о саветуе да
изврши и телесни грех. Ономе ко е побеен очима он почие да саветуе: "Ето, у намери си ве
157
сагрешио и учинио преубу у срцу. Заповест си ве нарушио и грех преступаа заповести ти е ве
урачунат. Стога сада задовои и похоту. ер, пожелети и учинити е едно исто. Наслади се назад и
своом похотом". Меутим, ти не веру еговим помислима, по речи апостола: ер нам егове намере
нису непознате (2.Кор.2,11). Он тиме хое да улови твоу душу. Демону кои ти саветуе да извршиш
безакони грех треба да кажеш: "а сам и пао оком, и учинио преубу срцем. Меутим, свое преубничко
срце а скрушавам уздасима покааа, и око кое е пало умивам сузама. ер, срце скрушено и смирено
Бог нее понизити (Пс-50,19)".
112. Ако се ави потреба да одеш у насее, немо да се заносиш разговором са женама. У противном е
твоа заведена душа бити слична прогутано уду. Тада у вео мери буди бодар, будуи да пад ние
далеко од тебе. Уколико будеш пазио на себе, биеш као у пристаништу. С побожношу и страхом
Божиим се бори са искушеем. Бестидност е мака блуда. Ако виде да се према има опходиш
слободно, и да говориш празне ствари, жене е те покренути на ош горе ствари и довести до пада.
Меутим, пази се и од других кое под видом скрушености и побожности хое да раслабе тво ум. Неко од
светих е рекао: "Оне продужуу разговор покушавауи да те склоне на страст".
113. Ако приметиш да те нека помисао подстиче на сусрет са дечаком или лепом женом зна да се
приближаваш неприатеским мрежама. Ако и после уразумиваа (да то не чиниш) не оставиш своу
намеру зна да си ве ухваен у мрежу и да нееш лако савладати сластоубе. Можда еш реи: "а
од тога неу претрпети штету". Али, да ли е могуе ходити по ужареном угеву и не опеи ноге.
114. Ако хоеш да будеш целомудрен чува уздржае и прекини са штетним сусретима. Сразмерно са
приближаваем ономе што производи саблазан човеково срце постае изложение смуивау од стране
помисли и распаивау од лукавих жеа. ер, виено лице и [раз]говор ега побууу на страст.
Сунер кои се принесе нечем влажном у себе упиа влагу. Тако и човек кои у мислима ние постоан у
себе упиа штету уколико се приближава и дуго разговара са онима кои телесно расууу. Напивши се
тиме, он и без вина постае пиан. И испунивши се штетним, он више не прима духовну реч.
115. Она ко жели да се исправи и утврди у чистоти треба да се чврсто веже за помисао целомудрености.
Он треба тело да изнурава добрим подвизима, те да непрестаним сеаем на Бога очисти мисао од
свега равога и срамотнога. Тиме се наш ум испуава благодау. Обитавауи у уму и владауи име
благодат Божиа не дозвоава злобнима да му приу.
116. Видевши благоразумну жену коа блиста лепотом, коа има светао поглед, коо образи сиау и чие
лице има приатан израз, и коа распауе твоу помисао и поачава у теби жеу, помисли да е оно што
те задивуе - зема, и оно што те распауе - пепео, те е твоа душа престати да махнита. Помишу
прои иза коже еног лица па еш видети ругобу оног што [споа] изгледа лепо. ер, тамо нееш наи
ништа осим костиу, жила и смрада. Замисли такое да она стари, меа се, умире и да е цвет младости
отпао. Расуди чему се дивиш и застиди се, те принеси покаае.
117. Блажен е човек кои се брине да угоди Богу и свое тело чува чистим како би постало свети храм
Христа Цара. Човече, ти си по своо добро вои ве постао храм. Буди пажив према себи дан и но
да не би упропастио сво храм. Уколико га сачуваш чистим и погодним свом Владици, у теби е
обитавати Дух Божии и све више те освеивати.
118. Опаши се вером, надом и убаву, и чврсто стани на стражу, чувауи храм Божии од свих
нечистих помисли. Сав постани око и непрестано проматра и испиту лукаве грабивце. ер, ови
грабивци чим примете да е неко раслабен и расеан, употребавау сву силу да упропасте телесни
храм адника, како ве не би био погодан за Владику. Ти, меутим, пази на себе да се не би показало да
сам примаш те лукаве грабивце, т. нечисте помисли скверне жее.
119. Корен похоте е бестидан. Премда га сечеш свакога дана, он расте свакога часа. Сасвим ишчупа
корен похоте из свога срца како не би ницала и расла свакога трена. Ако е и хиаду пута посечеш, она
е двоструко веи бро пута изнова да пушта изданке све док потпуно не ишчупаш ен корен.
120. Пази на себе да уместо Светог и Пречистог Владике у храм не би увео скверног неприатеа и да
тво храм не би био упропашен бестидношу тог неприатеа и мрзитеа добра. Он е бестидан и
упоран у своо намери: ти га много пута са прекором изгониш напое, али се он бестидно труди да уе.
Ако га уведеш у сво храм, Бог е те оставити. И тво храм е се испунити сваком нечистотом, смрадом и
тамом.
158
в) О БОРБИ СА СРЕБРОУБЕМ
121. Не пружа се ка добитку у коме се налази штета за душу. ер, шта е вредние од душе?
122. Сиромашан монах, кои безмолствуе у смиреноуму, вреди више него богати монах кои е испуен
гордошу и надменошу.
123. Ко воли злато нее бити оправдан, а ко воли Господа бие благословен. Ко е положио наду на
злато паше, а ко е положио наду на Господа - спаше се.
124. Ако заволиш среброубе, одавде еш отии празан, а ако заволиш неграмживост, нееш се
лишити небеског богатства.
125. Ако заволиш сиромаштво, натераеш у бекство демона блуда.
126. Она ко у своо келии скрива злато уедно у себи гомила страст високоума и непокорности. Она,
пак, ко у своу ризницу сабира молитве и милостие постае богат код Бога. Нека други гомилау себи
новац, а ти, монаше, скупа молитве и милостие.
127. Иштимо само оно што задовоава потребе. ер, оно што е сувишно само расеава, не доносеи
никакву корист.
128. Монах кои тражи наследство од родитеа по телу упада у искушеа, а она кои тражи Господа
бие спасен.
129. Немо говорити; "Чиме у се хранити кад остарим". ер, нама ние дозвоено да се бринемо ни о
сутрашем дану, а ти се бринеш чак о старости. Иштимо напре Царство Божие и правду егову и ово
е нам се све додати (Мт.6,33). Уколико га не будемо искали пре свега бие асно да се и не бринемо о
ему. Према томе, положи на Господа тугу своу и Господ е те прехранити (Пс.54,23).
130. Лакоми монах е бесплодна палма. Неграмживи, пак, монах личи на поткресану палму коа расте у
висину.
131. Монах кои е привезан за вештаствено е сличан астребу кои лети са завезаним ногама; где год да
слети одмах се саплетне. А она кои ние привезан за вештаствено е сличан путнику кои е увек спреман
за пут.
132. Злато не подстиче трпее, а вера постава на чврст теме онога ко у е стекао.
133. Зашто не одбацимо од себе сваку бескорисну бригу, и не олакшамо се од бремена земаских
ствари? Зар не знате да су врата уска и тесна и да грамживац не може уи на их? Бог уби оне кои
су неграмживи, кои су Христа ради себе добровоно подвргли лишаваима и тескобама у подвигу,
бдеу и у многом злопаеу.
134. Нека твоа рука не буде испружена ради узимаа, ве нека радие буде испружена ради даваа
(Сир.4,35).
135. Страст среброуба е натежа будуи да е корен свих зала (1.Тим.6,10). Чиме се, пак, она
искореуе? Надом на Бога из свег срца и душе.
136. Понекоме брату лукави дае усрдност према рукодеу преко мере. Одатле се раа страст
среброуба. Ранивши се среброубем, кореном свих зала, душа побууе монаха да уутро седа за
рукодее рание него обично, и да га увече прекида касние него што приличи. Заузет едино послом и
због среброуба он ве занемаруе молитву и службу Божиу. Када звоне на службу он долази после
свих, и тражи разлог да е напусти пре свих. Знауи то, чува се да не изгубиш сво поредак уколико
скренеш у недозвоено преко мере. ер, неприате се не заустава на томе. Нашавши приступ, он
успева да понеког скрене са пута, саветууи му: "Ти се [ето], трудиш, трудиш, а готово ништа немаш. Иди
и научи неко уносние рукодее". И не схвативши о чему се ради, он због тога иде у свет. А деси се да
тамо и сасвим остане. Чува се.
137. Целомудреност се не састои само у уздржавау од блуда и плотских задовостава, него и у
слободи и од осталих страсти. Користоубац, среброубац и грамживац нису целомудрени. Понеке
плени телесна лепота, а их - новац. И други су у вео мери нецеломудрени будуи да за своу [страст]
немау исту побуду као први, коу подстиче потреба саме природе. Страст према новцу ние природна и
побуде према ему се не налазе у нашо природи, ве у превртивом произвоеу. Стога она кога она
159
савлауе по егово сопствено вои греши неопростиво.
г) О БОРБИ СА ГНЕВОМ
138. Она ко од себе прогони дух гневивости и раздраживости налази се далеко од борбе и метежа,
увек е спокоан духом, весео лицем, здрав умом и представа станиште Светога Духа.
139. Кротки се радуе ако га увреде, а ако га ожалосте - благодари. Он гневиве укроуе убаву.
Примауи ударце он се не смууе, а када се препиру са им остае спокоан. Када га присиавау на
покорност он се весели, туа гордост га не раава, радостан е у понижеима, не надима се заслугама,
са свима е у миру, власти е покоран, приправан е за свако дело, ту е лукавству, не зна за завист.
140. Она кои не завиди не стреми ка части. Он се радуе са радоснима, помаже онима кои напредуу, за
задовоством гледа на оне кои иду добрим путем, хвали оне кои живе како треба. Уопште, она ко не
завиди у себи нема неприатества према успеху [ближега] и радуе се сваком племенитом делу
другога.
141. адан е она ко се раава завишу и супарништвом будуи да е саучесник аволов, чиом завишу
у свет уе смрт (Прем.2,24). егово срце свагда изнемогава од туге, тело изеда бледило и снага му
копни. Завист и супарништво су страшан отров: од их се раа клевета, мржа и убиство.
142. Она ко сво език ние ранио оговараем успео е да свое срце и своу савест сачува
неосквренима. Ко ние уловен духом оговараа истински е познао да е човек од земе. Он се
сачувао од злопамеа. Она ко ние у друштву са клеветницима пребива заедно са анелима. Она ко
ние отровао уши и език оговараем испуен е леком убави. Уста онога ко се ние оскрнавио
оговараем миришу плодовима Светога Духа.
143. Ко другога оговара, сам себе осууе. У ономе ко оговара пребива клевета, и мржа, и сплеткарее.
Он се праведно сматра братоубицом.
144. Мржа или завист под видом благочаша есу горка вода у златним посудама. Стави у у дрво
живота и она е постати слатка. Крстом нашег Спаситеа уништена су сва опадаа лукавог
неприатеа.
145. убав просвеуе мислене очи. Ко, пак, воли неприатество и свау лича на човека кои своу руку
често става у змиско легло.
146. Уколико у свом срцу будеш скривао страст злопамеа, постаеш станиште арости и незнаа, а
уедно и жалости, те е се и изглед твог лица изменити. ер, речено е: Путеви злопамтивих [воде] у
смрт (Прич.12,28).
147. Она ко у своме срцу скрива злопамее личи на онога ко храни змиу у грудима своим.
148. Жесток човек смууе душе братие, а дуготрпеиви у убави се бои Бога.
149. Северни ветар узбуркава море, а плаховитост узбуркава човекове мисли. Великодушност, меутим,
далеко прогони раздраживост. Где, пак, нема раздраживости, нема ни гнева.
150. Необуздани ко свог ахача предае у руке зликоваца, и гневив човек упада у невоу.
151. Немо, монаше, слушати завист, немо смишати сплетке брату своме, и немо му придавати
погрдно име. Желеи да га са стидом истераш из еговог места, пази да се сам не подвргнеш ономе што
ему смишаш. Ко ближему аму копа, сам у у упада (Проп.10,8). Слуша шта е написано: Грешници
е упасти у мреже свое (Пс.140,10).
152. Немо мислити: "Ова брат чини штету заедници". Ти сам немо чинити зла другоме, нити се дружити
са онима кои чине зло. ер, Бог испитуе срца и утробе (Пс.7,10).
153. Ко е пронашао пут дуготрпеа и незлобивости, пронашао е пут живота.
154. Она ко завиди успесима свога брата одлучуе себе од вечнога живота, а ко помаже брату постае
егов сажите и у животу вечном. По суду се кажавау и они кои чине зло и они кои им помажу. Нее
ли тим пре Господ наградити онога ко потпомаже испуавае вое егове?
155. Бое е осмехом прекинути раздраживост, неголи бити неукротиво суров.
160
156. Дим одгони пчеле далеко, а злопамее из срца изгони знае.
157. Моли Господа, и пролива сузе пред благошу еговом. Тада се злопамее нее уселити у твоу
душу, и твоа молитва е бити као кад пред им (Пс.140,2).
158. Она ко хое да мирно живи на сваком месту нека не тражи свое сопствено спокоство, него
спокоство других у Господу. Тако е наи сопствено спокоство. А она ко е свадив и зле нарави никада
нее бити спокоан.
159. Она меу братиом кои се, после свае, први покае задобиа венац победе. Меутим, увенчае се и
други уколико не одбаци покаае, ве са готовошу учини оно што е потребно ради мира.
160. За човека раздраживост представа ров. Она, пак, ко е у себи савладао раздраживост, успео е
да га прескочи.
161. Са едномисленом братиом пребива Господ, док ихово неприатество весели лукавога.
162. Ко ути када га изобличавау због порока, у своме срцу скрива злопамее, а ко се мирно и са
кротошу брани (или признае) ние злопамтив.
163. Човек кои е раздражив и бучан изобилуе клетвама, а она ко безмолствуе поседуе разум.
164. Шта е раздраживост? Раздраживост е прека и бестидна страст, за коом следи и раскаавае. И
жалост изеда срце човека кои е упао у у.
165. Онога ко воли немир изненада е постии погибао, подееност и непоправива пропаст. ер, он се
радуе свему што е мрско Господу. Мир е, пак, наследити она ко га воли. Кротост у човеку предупреуе
раздраживост.
166. Раздраживост и злопамее су исто што и змиски отров. ер, они и лице меау, и мисао смууу,
и удове раслабуу, и онемогуавау да човек заврши дело. Кротост и убав, пак, све то удауу.
167. Чиме се истребуе злопамее? Држаем у души страха Божиег и сеаа на дан смрти. Сеа се
свое кончине и престани са неприатеством (Сир.28,6). Сеа се смрти и не узноси се. ер, ош мало,
па еш бити смештен у гроб. Какву е ти корист тада донети зла дела?
168. Буди миротворац да би се удостоио да се назовеш сином Божиим.
169. Храна за ога су дрва, а храна за раздраживост е високоуме.
170. Хоеш ли да укротиш раздраживост? Прихвати се смиреноума и иди путем кротких и смирених.
171. Блажен е миротворац кои [умируе] братиу коа е у силном огорчеу. Она, пак, ко их подстрекава
на свау нее остати без казне.
172. У кротком и смиреном човеку е починути дух премудрости. Оне, пак, кои ходе у премудрости уби
Господ.
173. Живот вечни е наследити кротак и безмолван монах.
174. Кротки монах е стражар кои прати страсти.
175. Опрости брату кои е сагрешио према теби и Господ е теби опростити сагрешеа твоа.
176. Похита да одеш код брата кои те е ожалостио и да се покаеш пред им од чистог срца по речи
Онога кои нам е заповедио да опраштамо брату грехове не само до седам пута, него до седамдесет
пута седам (Мт.18,22).
177. Прима, брате, покаае од брата као од онога кога е Бог послао, да не би увредио Онога кои га е
послао и да га не би покренуо на гнев против себе.
178. Не напада на брата свога у дан егове туге и егово душевно тузи немо дометати нову тугу.
179. Немо се опомиати зла брата свога, ер е написано: Путеви злопамтивих воде у смрт
(Прич.12,28).
180. Ако не можеш да подносиш ожалошее ути, и успокоиеш се.
181. Пази на себе да се не би подао плаховитости, раздраживости и злопамеу. У супротном еш
161
водити немиран и неуредан живот. Напротив, стекни великодушност, кротост, незлобивост и све што
приличи Хришанима како би водио миран и безметежан живот.
182. Немо никога мрзети у срцу своме, и не узвраа злом за зло. Напротив, стекни убав коу е
Божанствено Писмо поставило изнад сваке врлине. ер, у е упоредило са Оним кои е све створио,
рекавши: Бог е убав(1.н. 4,8).
183. Онога ко е пао, али кои у себи не негуе мржу и завист, Господ нее оставити у паду, ве е му
пружити руку помои како би устао, будуи да ние одбацио убав. Насупрот томе, она ко, наизглед,
чврсто стои, али се надима гордошу и у себи негуе мржу, ние без опасности стога што е тама мрже
осдепила егове очи и не види куда иде.
184. Подвизава се да се не гневиш како се не би опиао и без вина, оптереууи себе страшу гнева.
185. Радовати се и веселити се због напретка ближега есте особина савршенства, а туговати и бити
незадовоан када другога хвале есте признак раве нарави и лукавог расположеа.
186. Ние могуе да врлина постане чврста уколико се не раствори са убаву (1.Кор.13,2). Без убави
ми емо стоати далеко од правог пута кои води према вратима неба. Плачимо да бисмо се ослободили
од окова мрже, зависти, гордости и сваке аволске нечистоте. Жалостити се због успеха оних кои
напредуу есте аволско дело. У демоне се уселила мржа: они више од свега желе да сви савршено
пропадну. Свети, пак, подражавауи Владику, желе да се сви уди спасу и да доу у познае истине
(1.Тим.2,4). ер, испунивши се убави, они су ближега заволели као саме себе.
187. Буди дуготрпеив да би постао чврши у разборитости. Дуготрпее е прекрасан дар. Оно изгони
раздраживост, гнев и презир, а у душу усеава мирно расположее.
188. Немо да се распауеш гневом када те буду оговарали, него истог тренутка, показавши осмех на
лицу, са скромношу раздраживост промени у мир. Ипак, има на уму да осмех при раздраживости у
другоме разгорева велики гнев. Стога напре умири срце, а затим говори са осмехом. Ога се не гаси
огем. Ти, пак, убаву и добром благодушношу угаси гнев раздраженог. Уколико се брат не уразуми,
постарамо се, на све начине, да употребимо друге мере како бисмо га излечили од раздражеа, иначе
е све наше жртве Богу бити неблагоприатне (Мт.5,23-24). Уподобавамо се Господу Спаситеу
нашем кои не узврааше увредом када га вреаху, (1.Пт.2,23), и Давиду кои е на клевете Семееве,
рекао: Оставите га нека псуе ер му е Господ рекао да псуе Давцда... да би како Господ погледао на
смирее мое (2.Цар.16,10-12).
189. Сунце нека не зае у гневу нашем, него све опраштамо [своим] дужницима и учврстимо убав,
будуи да покрива мноштво грехова. Она ко има мржу према брату своме и мисли да нешто принесе
Богу, бие прихваен исто као и она кои на жртву приноси пса, или плату блуднице. Она ко мрзи брата
свог и мисли да воли Христа есте лажов и вара самог себе.
190. Ако имаш нешто на брата, или брат на тебе, потруди се да се помириш. Уколико то не учиниш, све
што приносиш Богу бие некорисно (Мк.11,25; Мт.5,23-24). А ако испуниш ту заповест Владике, моли му
се са смелошу, говореи: "Остави ми, Владико, сагрешеа моа, као што и а оставам брату моме,
испуавауи заповест твоу". И Човекоубац е ти одговорити: "Ако си отпустио, отпуштам и а. Ако си
опростио, и а опраштам теби сагрешеа твоа".
д) О БОРБИ СА ТУГОМ
191. Она ко трпеиво подноси када га оговарау или вреау личи на онога ко е закучао лава у кавез, а
ко одговара оговараем и увредом личи на човека кои сам себе удара (оружем).
192. Немомо бити малодушни, будуи да неемо вечно живети на ово земи.
193. Немо допуштати да ти срце буде жалосно. ер, жалост овога света доноси смрт, а жалост коа е
по Богу доноси живот вечни (2.Кор.7,10).
194. Монах кои е спреман да храбро претрпи све што се деси само е делимично имати жалости.
195. Немо давати своме срцу да буде жалосно, него се теши у Господу.
196. Ако будеш подвргнут клевети па се касние открие чистота твое савести, немо мислити високо [о
162
себи], него са смиреем служи Господу кои те е избавио од клевете удске, како не би пао великим
падом.
197. Лукава душа се превазноси када о ласкау, а побесни када е жалосте. Добра душа се, пак, не радуе
похвали, нити негодуе када е вреау.
198. Трпеу нема мере, нарочито ако е растворено убаву.
199. Сачека Господа у дан жалости, да би те покрио у дан гнева.
200. Немо се смеати огорченоме, нити се раду кад видиш онога ко се предао разврату, да се на тебе не
би прогневио Господ и ти остао без заштите у дан жалости.
201. Немо мислити да трпиш невое више од свих [других]. Она ко живи на земи не може да избегне
ваздух. Тако и човек кои живи у овоме свету не може да избегне искушее невоа и страдаа. Обузети
земаским од земаског доживавау жалости, а они кои стреме духовном, због духовног и страдау.
Меутим, последи е бити блажении будуи да е ихов род [из]обилан у Господу.
202. Ако смо сужи Бога Спаситеа немомо се стидети да на себи носимо окове невоа, него их са
радошу трпимо очекууи егов долазак са небеса, када е и нас приброати лику светих. ер, они кои
су постали заедничари егових страдаа постае и заедничари утехе (2.Кор.1,7).
203. Постое две врсте жалости коима е окружен сваки човек под сунцем: жалост по Богу и жалост овога
света. И ние могуе проживети ова живот без едне од их - или без жалости по Богу, или без жалости
овога света. Жалост овога света е тешка, и не обеава награду, а жалост по Богу доноси утеху и ош
више увесеава обеаем вечног живота. Ако си подвргнут прво пожури да е претвориш у другу. Тако
еш отерати мучну жалост из срца.
204. Са побожношу и смиреноумем вршеи дело Божие, немо се плашити нити скреи са правога
пута када неприате, са намером да те омете у исправном животу, подстакне немарне уде против
тебе. Сачека Господа (Пс.26,14), изабраниче Божии, како би се они кои те ожалошуу задивили твом
славном спасеу, као што е написано: Ако га и смрт задеси, праведник е у поко уи (Прем.Сол.4,7).
205. Као што ога у топионици испитуе злато и сребро, тако се у напастима испробавау душе смртних,
имауи Господа за помоника.
206. Немомо се боати искушеа, ве се смело пружимо ка почасти вишега зваа у Христу. ер,
Господ увенчава све кои га убе.
207. Она ко хое да постане монах, а не може да подноси ожалошеа, понижеа и губитак, не треба да
се монаши.
208. Великодушно подноси ожалошеа од оговараа, те назив злог прима као назив доброг, и
именовае непотребног као именовае благоугодног. И свако треба да се сеа да слуга Господи не
треба да се сваа, него да буде тих према свима (2.Тим.2,24).
209. Ако ти се деси да се разболиш немо прибегавати мртво помои и удско заштити. Бое е да
потрпиш очекууи милост Божиу и егово старае о свему. ер, постое тренуци у коима и тело има
потребу за уразумиваем. Угаамо, пак, Господу у свему, ер се Он стара о нама (1.Пт.5,7). Душа
човека кои е болестан изнад свега почие да иште Господа. Стога е уразумее добро само уколико
она ко трпи уразумивае благодари. Такав е говорити: Добро смо примали од Господа, а зар зло
неемо? Нека е благословено име Господе у векове (ов 2,10; 1,21).
210. Немо бити малодушан за време искушеа, ве буди бодар у молитвама и добрим делима.
Подражава оне кои плове по мору: када се подигне бура они паживо мотре на све, бдиу и призивау
Бога у помо. Господ не одбацуе оне кои га призивау у истини. Стога и ми, када нас постигне жалост,
прибегнимо ка Господу, слично ономе кои е рекао: Господе, у невои те се сетисмо (Ис.26,16). Море
ние увек мирно. И садаши живот се не може препливати без искушеа. Меутим, ако се будемо
држали за веру у Господа, као за кормило, доспеемо у пристаниште живота. Свукавши са себе напоре,
тада емо се обуи у живот и нетрулежност.
211. Кад нас постигне жалост очекумо и приближавае радости. Узмимо као пример оне кои плове по
мору. Када се подигне ветар и силна бура они се боре са таласима, очекууи тихо време, а када настане
тишина, очекуу буру. Они су увек будни како их изненадни налет ветра не би затекао неспремне и
преврнуо у море. Тако и ми треба да чинимо. Доживевши жалост и тескобу, очекумо олакшае и помо
163
Божиу како нас, због дуготране жалости, не би умртвила мисао да ве немамо наде на спасее. На
сличан начин, очекумо жалост када е у нама присутна радост како од обиа радости не бисмо
заборавили на сузе.
212. Буди чврст у искушеима и невоама и супротстава се сладострашу кое те распауе како и
тебе, као неиспечену опеку, не би размекшале капи кише, и како се не би показао као она кои нема
чврстину коу мисли да има.
213. Одлучивши се да угааш Богу буди дуготрпеив. Погледа на древне нараштае и видееш да су сви
свети добили обеано постоаним и дугим трпеем. Стога се сваки дан побуумо да са има
наследимо Царство небеско. Трпее се удауе од нас због нашег невера. Увеа ревност у Господу и
храбри се као веран како од велике жалости не би ослабио душевне силе. Представи себи оне кои беху
подвргнути мучеима у изгнанству, у рудницима и горком ропству, и покори се у Господу невоама кое
те сусреу.
214. Може се десити да те обузме огорчее. И то ош ние навее зло. Тешко е и опасно остати у
огорчеу. Ако те неко оговара у твоме одсуству и неко други ти, дошавши, саопшти да те е брат
оговарао, као мудар схвати ко е изазвао неприатност и не ути се на брата свога. Ономе, пак, ко те е
обавестио реци: "Премда ме е увредио, ипак ми е брат. Са друге стране, а сам заслужио жалост.
Уосталом, он ме ние ожалостио своом воом, него га е наговорио аво, желеи да посее
неприатество меу нама. Нека би Господ растурио замисли лукавог, брата помиловао, и уз нас остао".
Уколико те опет у лице увреде, немо се раздраживати и нека ти се ум не помера. А када претрпиш
жалост због равог дела немо бити окорелог срца, ве бое исправи своу грешку.
215. Ако е она ко утешава ожалошеног духован човек, донее му корист, а не штету. А она ко има
телесни начин мишеа [ожалошеноме] нее донети ни мало користи, него е му, уместо да га утеши,
ош више растроити.
216. Чуо си неприатну реч и жалостиш се. Меутим, ако си по правди повреен раду се ер си раен
ради уразумеа и постара се да се исправиш у своме паду. Уколико су те, пак, неправедно увредили
имаеш веу награду ако добродушно поднесеш. И апостоли су били биени посред града као неки
злочинци. Они се, меутим, нису гневили, нити су негодовали, него су се радовали, будуи да су се
удостоили да поднесу срамоту за име егово (Дап.5,41). Раду се и ти што си се удостоио да примиш
бешчаше за име егово.
217. Неко од немарних е можда реи: "Тешко ми е што ми се то десило после толиких трудова". То ти е
тешко, слуго Господи? Ние ли бое да из тога схватиш да су после тако дуготраног труда све твое
страсти остале несавладане, те да, познавши то, почнеш од сада да их побеуеш? ер ако ко мисли да
е нешто, а ние ништа, вара самога себе (Гал.6,3). Вештина кормилара се проавуе за време буре.
Она ко се хвали: "Толико сам година у монашком чину", а не показуе дела свог чина едноставно уз себе
носи оруа вештине коо се ош ние научио. Догодила ти се мала жалост и ти си одмах иступио из чина
монашког живота и као да си га се одрекао. Не, брате, не окреи леа своим неприатеима, него сто
чврсто, противи се, и они е побеи од тебе. Обуци се у оклоп вере, стави на себе кацигу спасеа, узми
мач Духа Светога, кои е Реч Божиа (Еф.6,17), те се бори да би се твоо храбрости зарадовао Дух Свети
кои живи у теби.
218. Ако не поднесеш мало искушее, како еш поднети велико? Ако не савладаш дете, како еш
победити одраслог човека? Ако не поднесеш реч, како еш претрпети ударац? Ако не подносиш шамар и
ударац, како еш понети крст? Ако не понесеш крст, како еш наследити небеску славу заедно са онима
кои говоре: Ради тебе умиремо по цео дан, сматрау нас овцама за клае (Пс.43,23)? Зар смо а и ти,
брате, заборавили шта е претрпео за нас наш Владика? Он е био исмеан и понижен. Говорили су да е
аво у ему и Он се ние гневио. ега су називали варалицом, били га по образима, тукли, приковали на
крст. Он е окусио оцат помешан са жучи и био прободен копем у ребра. Он е све то претрпео ради
нашег спасеа. А ми! Тешко нама беднима! Ми никакву жалост, чак ни реч не желимо да поднесемо ради
ега кои е толико претрпео ради нас.
219. Она ко жели да угоди Господу, да постане наследник Божии по вери и да се назове син Божии кои
е роен од Духа Светога, пре свега треба да, обукавши се у благодушност и трпее, храбро подноси
скорби беде и невое кое му се догаау, било телесне болести и страдаа, било грде и увреде од
уди, или различите невидиве жалости кое на душу наводе лукави духови са намером да е доведу до
раслабености, немара и нетрпеивости, те омету да уе у живот. И све се то догаа по Божием
промислу. Он попушта да свака душа буде искушана различитим жалостима како би се показали они кои
164
убе Бога из све душе, кои све храбро подносе без губеа наде на ега и кои са вером, трпеем и
благодау Божиом свакодневно очекуу избавее. Издржавши, на та начин, свако искушее они
постау достони Царства небеског.
220. Душа коа ние храбра и коа одлучно не подноси свако искушее и сваку жалост, ве пада у
огорчее и униние, те негодуе, узнемируе се, занемаруе подвиг или чак очаава, коначно постае
недостона живота будуи да нема наде на избавее и да у себи ние сачувала наду коа са
несумивом вером очекуе милост Божиу. Она, наиме, ние следовала свима светима и ние ишла
стопама Господим. Погледа и примети како су у давнини оци, патриарси, пророци, апостоли и
мученици прошли ова пут искушеа и жалости, како су угодили Богу и удостоили се великих награда.
221. Бог не допушта да душа коа е трпеива и коа се нада на ега буде искушана у то мери да дое
до очааа, т. да падне у искушеа и жалости кое не може да поднесе (1.Кор.10,13). Лукави не искушава
и притискуе душу жалостима онолико колико би желео, него сразмерно са Божиим допуштеем. Само
нека душа све храбро подноси, држеи се наде коа произлази из вере, и очекууи од Бога помо и наду.
Такву душу Бог нее оставити. Напротив, што се више душа подвизава, прибегавауи Богу са вером и
надом, и несумиво очекууи од ега помо и избавее, тим е брже Господ избава од сваке
жалости коа е окружуе. ер, Он зна колико душа треба да се подвргне испитивау и искушеу. Управо
толико Он и допушта. Судови кое направи лончар нее бити прикладни за употребу уколико се не
положе у пе да печеем очврсну. (Ставауи их у пе) он зна колико времена треба да се држе на
ватри да би постали употребиви. Он их не остава у пеи дуже него што е потребно да не би
прегорели и попуцали, и опет их не вади пре времена да не би остали недопечени и некорисни за
употребу. Кад уди при расуивау о трулежном показуу толико разборитости и знаа, нее ли Бог
утолико више знати колико е потребно испитати и искушати душе кое желе да му угоде и да задобиу
вечни живот.
222. Из кудее се не извлаче лако танке нити уколико се не истрли много пута. И што се више истрли,
она постае чистиа и прикладниа за предиво. Исто тако и богоубива душа, подвргавауи се многим
искушеима и испитиваима и храбро трпеи жалости, постае чиша и способниа за духовно делае, и
на крау се удостоава Царства небеског. Жалости и искушеа душу чине искусном и чврстом уколико
храбро, радо и са надом на Бога подноси све што о се деси, те са несумивом вером очекуе
избавее од Господа и егову милост.
223. Уколико душе кое су подвргнуте невоама ради испитиваа и кое на различите начине муче
лукави духови (било тано - унутрашим теретом невоа и лукавим помислима, било авно - телесним
страдаима) буду храбро трпеле, чувале наду и чекале награду од Господа удостоие се венаца правде
и у Дан суда е пред Богом стеи смелост коа е равна смелости светих мученика. ер, мучее у
невоама е подеднако: едни су га претрпели на крсту, а други од лукавих духова.
224. На човека кога не може да приволи на зло и обори мислима, неприате наводи невое како би
помрачио егов разум, а затим ве у ега посеао што му е угодно. Уколико ни тиме не може да га
наведе на зло он му пружа све животне удобности, узноси га и уводи у велику обману, коа е опасниа и
равиа од свих страсти. Она човека чини гордим, увлачи у пучину сластоуба и изгони сеае на
Бога, на сопствену немо и смртни час. Он испитуе према чему су наклоена човекова расположеа, па
се против тога и наоружава како би му се супротставио свим неправдама.
225. Све е од Бога: и добро и прискорбно. едно е, меутим, по благовоеу, друго по промислу, а
трее по попуштеу. По еговом благовоеу е да живимо врлински. Богу е угодно да се они кои
живе врлински украшавау венцима трпеа. По промислу се дешава да се уразумуемо када падамо у
сагрешеа. По попуштеу се, пак, дешава да се не обраамо иако нас [невое] уразумуу. Опет, Бог
нас по промислу кажава када грешимо да не бисмо били осуени са светом, као што каже апостол: А
кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуени са светом (1.Кор.11,32). У том смислу е речено:
Нема зла у граду кое Господ не учини (Амос.3,6). Таква зла су: глад, ране, болести, порази, борбе. ер,
све то служи на очишее од грехова. Бог напушта и потпуно остава оне кои или не желе да живе без
греха, или се не обраау иако се опомиу [невоама]. их предаде... Бог у покварен ум, т. допусти
ихово слободи да чини што е неприлично (Рим.1,28).
) О БОРБИ СА УНИНИЕМ
226. Она кои ропе ние ваан ни за какво дело, нити има расположее за ега. Он е леив и увек има
припремен изговор за избегавае делаа. Он и друге развраа, говореи: "Шта е то, и због чега ово?
165
И ето, од тога нема никакве користи".
227. Када га зову на псалмопоае, леивац се раздражуе, а када га буде на бдее изговара се да га
боли стомак и глава. Ако га саветуу, он говори: "Учи себе ", а ако га нечему уче, виче: "Знам и сам".
228. Ние добро да човек кои е способан да ради еде туи хлеб у леости, ер апостол каже: У свему
чувах себе и чувау да не будем вама на терету (2.Кор.11,9).
229. Монах кои ропе трпи велику штету, а ко све храбро подноси наслеуе радост.
230. Ако на тебе наие дух униниа немо оставати сво дом, ве му се са трпеем супротстави. Немо
дозволити да те мисао убеди да прееш са места на место. ер, уколико пристанеш на ту помисао,
никада се код тебе нее наи трпее.
231. Монаше, немо говорити: "Овде е борба и тескоба, а тамо (на том и том месту) е спокоан и
безбрижан живот (намеравауи да прееш на друго место)". Зар не знаш ко са нама води борбу? Зар не
- наш неприате, аво? А он проходи сво поднебесе (ов 2,2). Према томе, ма куда пошао остаеш у
поднебесу. Због тога е бое да се, остауи на месту, супротставиш аволу, и побеи е од тебе, те да
се приближиш Богу, да би се и Он приближио теби (ак.4,7-8).
232. Леив монах размиша и говори: "Данас у живети овде, а сутра у пои на друго место. Због чега
онда да се трудим".
233. Мноштво изговора сабира леиви монах, а спавив упада у невое.
234. Она ко стално прелази из едне келие у другу стиче суетне помисли, а ко пребива на едном месту -
добро безмолствуе.
235. Монах кои лута ние нераив уколико ние трезвен, а она ко пребива на месту на кое е призван
брзо налази поко.
236. Теби е приатна леост, али о е горак кра. Изнемогаваш радеи, али еш се зарадовати касние.
237. Леив и самоубив монах се скрива чим види посао, а за трпезом е меу првима.
238. Сеае на смрт и суд есте мач против демона униниа.
239. Униние е едно од натежих терета, нарочито уколико га прати невере. ер, егови плодови су пуни
смртоносног отрова.
240. Монаше, оставио си келиу, и луташ по свету: зар се не боиш безакоа и свае у граду (Пс.54,10)?
241. Ко е леивии од жеднога кои седи близу извора и нее да испружи руке да узме воду и утоли же?
И ко е немарнии од човека кои има кигу, а не брине о читау.
242. Потруди се са оним ко жели да се описмени да би, читауи о чудесним делима Божиим,
благосиао дивно Име, па е те Бог наградити.
243. На унилог монаха напада леост, а када поседуе трпее - напада га високоуме. Ко, пак, заиста
уби Господа - отклаа и едно и друго.
244. Леиви монах е у многоме претрпети штету, а трезвени не пренебрегава ни едан час.
245. Немо волети да прелазиш са места на место, ве бое трпеем извлачи корист из незгода кое
те сусреу на месту у коме живиш. Реци ми, зар нас ипак не очекуе келиа након што обиемо цео свет,
уколико желимо да се спасемо? Ако немамо трпеа да останемо у општежиу, и ако у усамености не
налазимо безмолвие, где емо наи уточиште? То е исто као да кажемо: "Не могу да поднесем сунчеву
топлоту, а и хладовина ми е неподношива". Боим се да нас назад не поеде она пе.
246. Будимо постоани у срцу, будуи да е слабост срца противна врлини. Немомо бити малодушни ако
нам се деси невелико униние, ве сами себе присиавамо, слично добром путнику. Када се деси да
ослаби на путу, путник не одустае од путоваа, ве се теши речима: "ош мало, и дои еш до
преноишта, па еш одахнути". Видеи како се принуавамо, Господ е нам дати силу и олакшати нам
тешкое.
247. Радимо да бисмо се, у нади на Бога, исхранили. Не жалости се због труда. Многи су се, ништа не
радеи, оптереивали самом безбрижношу. Учи се да радиш да се не би учио да просиш милостиу. Не
буди немаран према послу. Господ е близу (Фил.4,5).
166
248. Немомо падати у униние док седимо у келии, сеауи се да су свети мученици после многих
мучеа били ставани у железне окове. Због тога немомо бежати од неудобности келие. Нека нам не
буде тешко да радимо, сеауи се да су многи од светих Господа ради били слати у руднике. Да ли
бисмо, да смо живели у та времена, изменили сво живот због мучеа? Да ли бисмо се због насуровиих
околности одрекли свое вере?
249. Држи се места на коме живиш, супротставауи се леости. ер, страсти нееш укротити
променом места, него паживошу ума. Нама е потребно трпее, да бисмо, пошто извршимо воу
Божиу, примили оно што е обеано (ев.10,36). Она ко се предае униниу далеко е од трпеа, као
што е болесник [далеко] од здрава. Врлина се познае у трпеу, а не у униниу. Трпее се, пак,
обнава и учвршуе када е ум заузет сагледаваем и Божанственим поучаваем. Ум кои се тиме
храни задобиа снагу, као и тело кое користи здраву храну. Ако одступи од ове благодати и од овога
достоанства, ум заиста постае бедан и немоан. Стога, збацивши са себе пристраше према
вештаственом, упражава сво ум у том Божанственом делау. И тада нееш имати потребе да
прелазиш са места на место, и да изнураваш свое тело странствоваима без оправданих разлога. ер,
Царство Божие унутра е у вама (Лк.17,21).
250. Када приметиш да ти е досадно читае Божанствених Писма и да нерадо слушаш духовне поуке,
зна да ти е душа упала у тешку болест. ер, е то почетак злоума коим се жае плод смрти.
251. Блажен е она ко свакодневно у себи обделава прелепе и добре мисли, и ко е надом победио
лукаву страст униниа, са коом се боре подвижници Господи.
252. Блажен е она ко е у делу Господем постао сличан храбром вонику и кои подстиче леиве и
ободрава малодушне на путу Господем.
253. Блажен е она кога, као плашивог, ние оборила страст униниа и кои се прихватио савршеног
трпеа, због кога су сви свети задобили венце.
254. Када те узнемирава дух униниа, немо се заносити еговим помислима, ве пребива на месту на
кое те е поставио Бог. Присети се какву си убав имао према Богу када си у почетку дошао пред
манастирска врата. Ту убав сачувамо до краа чекауи Господа, слично борцу кои трпеем побеуе
онога кои му задае ударце. ер, ко претрпи до краа, та е се спасти (Мт.10,22).
255. едном брату е пред бдее помисао предлагала: "Данас да себи предаха и не уста на бдее". Но,
он е одговорио помисли: "Ко зна? Сутра, може бити, и нееш устати. Стога треба данас устати". Помисао
му е и за послом нашаптавала: "Данас одмори, а сутра ради". А он би о опет одговарао: "Не, данас у
радити, а о сутрашем дану е се постарати Господ".
256. Ако те буде узнемиравало униние, немо падати духом, ве се помоли Господу да ти да трпее.
После молитве седи и, сабравши свое помисли, Псалмима теши своу душу: Што си жалосна душо
моа? И због чега ме смууеш? Узда се у Бога, ер у га ош славити. Спаситеа мога и Бога мога
(Пс.41,6). Такое реци: "Зашто си се раслабила, душо моа? Та, неемо вечно живети у овоме свету?
Послуша шта говори Псалмопоац: ер сам гост у тебе и дошак као и сви стари мои (Пс.38,13).
Преселиемо се и ми када Богу буде било угодно". Живот праведних почие после ихове кончине.
Стога и пророк, зажелевши будуи живот, каже: Као што елен тражи потоке, тако душа моа тражи
тебе, Боже!... Када у дои и показати се лицу Божием (Пс.41,2.3)? Свети су садаши живот сматрали
тамницом. Стога е едан од их са радошу клицао: Сад отпушташ... слугу свога, Владико (Лк.2,29),
док е други рекао да има жеу умрети и са Христом бити (Фил.1,23).
257. Када настане утро, брат устае, и извршивши молитву, прихвата рукодее. Тада мрзите добра,
демон, у ега полаже помисао униниа.
258. Брат кои при униниу, кое е наишло на ега, продужава да ради и да се труди, уз помо благодати
од себе тера [искушее]. Она, пак, ко га трпеем не одбиа од себе, бива побеен и постае егов
плен. Попустивши помисли, он почие да говори самоме себи: "Данас се осеам као да сам растроен и
немоан. Сада у се одморити, а сутра у урадити за два дана". Тако брат тог првог дана ништа не ради,
маштауи да е сутра надокнадити пропуштено. Сутра, меутим, неприате добра, демон, на ега
наводи ош силние униние него уче. Савладан помислима, брат устае и напушта рукодее. Он се или
уопште име не занима, или се занима тек тако, т. не као послом, или га неприате изводи из келие и
чини луталицом.
259. Ако нешто радиш и неприате на тебе наводи униние, учини [напор да му се] супротставиш,
167
указууи на неко слично занимае (и додауи: "Видиш, како се [други] труде ради пролазног? Због чега
ти нееш да се трудиш ради вечног"). Ма шта да радиш нека ти савест сведочи да е тво посао угодан
Богу, па еш се спасти (од униниа).
е) O БОРБИ СА ТАШТИНОМ
260. Разуми, монаше, шта говорим: нека у мени и теби не буде побожност само када смо напоу, а када
смо у келии - безбрижна распуштеност, да не бисмо били као окречени гробови (Мт.23,27). ер, на
сваком месту е едан и исти Бог, коме нека е слава у векове векова! Амин.
261. Монах кои се хвали своом чврстином ние разборит. За монаха е стид и прекор да се хвали своом
сопственом силом: Ко се хвали нека се Господом хвали (1.Кор.1,31).
262. Хоеш ли да стекнеш добро име? Врши дела своа са кротошу (Сир.3,17).
263. Бити осрамоен и не узнемиравати се због тога ош ние врлина. Врлина е - осеати то и подносити
ради благочаша. ер, речено е: Леивац се не стиди када га срамоте (Прич.20, 4).
264. Славоубе е душевна болест, лукава страст.
265. Написано е: Нека те хвали ближи, а не уста твоа; туин, а не усне твое (Прич.27,2). И ош:
Сребро и злато се испитуу у топионици, а човек устима оних кои га хвале (Прич.27,21).
266. Свима указу част Господа ради, не тражеи е за себе и наи еш благодат код Господа.
267. Нека те никада не задиви човекоугодник, кои се стара да многима угоди, премда не Господа ради.
268. убени, испуава заповести Господе у таности и Господ е ти узвратити авно.
269. Немо се дивити кад видиш да е човек достигао велику славу на земи, него се диви ономе ко е
омрзао земаску славу.
270. Пази да, желеи непотребну славу, не навучеш на себе бешчаше. Права човекова слава е да све
чини по Богу. Велико, пак, бешчаше е да преступа заповести.
271. Немо се трудити да се покажеш вешт у сваком делу да не би упао у таштину коа доводи до
славоуба, гнева и жалости. Навише се брини да постанеш прост и еднак са другима.
272. Не хвали се, величауи се красноречивошу, ве бое обаву опитно учее простих и
некижевних уди како би постао ученик Христових апостола. ер, забраено е хвалити се
споашом мудрошу, и то нарочито Хришанима. Ко се хвали Господом нека се хвали (2.Кор.10,17).
273. Они кои због човекоугааа упражавау врлину теме спасеа поставау на песку, а не на
камену. Због тога их обарау помисли чим падне киша, потеку реке и задувау ветрови (искушеа).
Уколико, пак, не падну, него живе како треба, они се надимау великом гордошу. А ако падну, они се
предау бескорисном очаау.
274. ер ние ваан она кои се сам хвали (2.Кор.10,18). Ти напре испита своа дела, т. да ли си заиста
проводио живот како треба и како хвалиш самога себе, да ли си победио жее, заволео сиромаштво,
омрзао оговарае, одложио убав према таштини, омрзао похоту, стекао одвратност према
сластоубу, да ли заиста никоме ниси учинио зло, да ли си савладао страсти, да ли се заиста ниси
гневио на оне кои су те ожалостили, да ли се ниси превазносио слушауи похвале, да ли си заволео
Господа свом снагом и ближега као самога себе. Уколико нисмо сачували све ово, због чега се
величамо? Ми треба да плачемо пред благошу Господа како би нас исцелио од окамеености срца, и
како би нас оснажио да живимо како приличи.
275. Ништа не треба чинити са намером да нас уди виде, него у свему треба поступати са чистим
срцем. ер, Бог зна оно што е сакривено и тано. Од ега единог очекумо награду.
276. [Дешава се] да суетан човек, уз то и оскудан имаем, узмашта да е цар. То ош нее значити да е
он заиста цар. Исто тако ни монах кои потано еде, а за братском трпезом се лицемерно представа као
испосник и уздрживац, ние самим тим и подвижник. Он себи припрема тканину од паучине, и не иде
путем светих, него путем човекоугодника.
ж) О БОРБИ СА ГОРДОШУ
277. Горди не трпи превласт над собом. Сусреуи е, он или завиди или се противи. Противее и
168
завист подупиру едно друго. У коме се налази една од ових страсти, наи е се и друга.
278. Човека у коме оне постое свакако е мучити успех других. Она, пак, ко их нема, бие слободан од
те жалости. Он се не смууе када е другоме указана част и не узнемирава се када се други прослава,
будуи да свима дае првенство и све претпостава себи.
279. Без смиреноума е узалудан сваки подвиг, свако уздржае, свако послушае, свака
неграмживост и свака ученост.
280. Нечисти дух високоума е превртив и многообразан. Он употребава сав напор како би
завладао над свима: мудрог лови мудрошу, снажног снагом, богатог богатством, лепог лепотом, вештог
вештином.
281. Он не пропушта да на сличан начин искушава и оне кои воде духовни живот. Он ономе кои се
одрекао од света припрема замку у одрицау, ономе ко се уздржава - у уздржау, безмолвнику - у
безмолвиу, неграмживом - у неграмживости, молитвенику - у молитви. Он се стара да код свих посее
своу плеву.
282. Ради лечеа од гордости почеше чита места из Светог Писма коа су усмерена против е: Када
извршите све што вам е заповеено, говорите: Ми смо непотребне слуге (Лк.17,10). Ако ко мисли да
е нешто, а ние ништа, вара самога себе (Гал.6,3). Што е код уди високо, гадост е пред Господом
(Лк.16,15). Научите се од мене, ер сам а кротак и смирен срцем, и наи ете поко душама своим,
каже Господ (Мт.11,29). У смиреу нашем сети нас се Господе, и избави нас од неприатеа наших
(Пс.135,23). Смирих се и спасе ме (Пс.114,5). Нечист е пред Господом сваки горд [човек] (Прич.16,15).
283. Немо се превазносити ако си здрав телом, ве се бо.
284. Ко сам себе узвишуе себи припрема срамоту, а ко служи ближему са смиреноумем - бие
прославен.
285. Смири помисао гордости пре него што гордост смири тебе. Обори помисао високоума пре него
што она обори тебе. Савлада похоту пре него Што она савлада тебе.
286. Немо осуивати брата због непостоаности да и сам не би упао у исту немо.
287. Почетник кои нема смиреа нема уз себе оруже против неприатеа. Он е претрпети велике
поразе.
288. Нека монах себе сматра последим меу последима, па стеи е наду. ер, кои себе понизуе
узвисие се, а кои себе узвисуе понизие се (Лк.18,14).
289. Рав прекор за монаха су гордост, дрскост, безосеаност, бестидност, неразборитост, плаховитост
и безуме.
290. Ако заволиш гордост биеш удео демона, а ако заволиш смиреноуме биеш удео Владике Христа.
291. Надмени човек е претрпети многе жалости, а смиреноумни е се увек веселити у Господу.
292. Високоуме у свако време иште почасти, а смиреноуме се ни у слави не превазноси. нити се у
бешчашу узнемирава: оно од Господа очекуе награду.
293. Превазношее ослепуе умне очи, а смирее их просвеуе убаву. ер, Господ учити кротке
путевима своим (Пс.24,9).
294. Опасно е да се човек узда у самога себе. Спаше се, меутим, она ко се нада на Господа.
295. Ко украшава своу одеу паше у гордост, а горди монах е - орао без пера.
296. Смиреноумни монах е лаки тркач и добар стрелац.
297. Као што железо све истауе и савлауе, тако и смирее по Богу разрушуе сплетке неприатеа.
298. Што е копе за ловца, и оруже за воника, то е смирее за монаха.
299. Гордост е за човека опасна у сваком облику. Немо волети гордост зато што од е нема користи.
Свака немо се стараем исцеуе. Меутим, болест гордости е зло кое се тешко лечи. Она, наиме,
одбацуе целебни лек и себи измиша смртоносни отров. Нека е не буде у слугама Христовим.
169
300. Хоеш ли да будеш велики? Буди маи од свих (Мк.9,35).
301. Немо се превазносити у мислима над братом кои изае из манастира и нека у твоим очима не буде
бешчастан, ер не знаш шта е донети сутраши дан (Прич.3,28).
302. Слуша онога кои говори: Кои мисли да стои нека пази да не падне (1.Кор.10,12), и ош: ер ние
ваан она кои се сам хвали, него кога Господ хвали (2.Кор.10,18). ер, многи су мислили да су достигли
врх и да руководе, премда су постали зади од назадиих, док су очани уди примали благодат,
будуи да се Бог противи гордима, а смиренима дае благодат (ак.4,6).
303. Ако видиш непослушног и гордог човека, кои е сам себи мудар, [зна] да му е корен ве полумртав,
будуи да у себи нема хумуса кои нам се саопштава страхом Божиим. А ако видиш утивог и смиреног
човека, зна да му е чврст корен, будуи да се храни хумусом страха Божиег.
304. Велик е успех и велика слава смиреноума: у ему нема падаа. Признак смиреноума е кад се
обема рукама задовоавау потребе брата, тако као да и сам примаш помо.
305. Горд и непослушан човек е угледати горке дане, а смиреноуман и трпеив е се увек радовати у
Господу.
306. Велика е ствар наи смиреноумног и трпеивог човека. егово доброти нема мере!
307. Над оним ко се превазноси над своим братом изругавау се аволи.
308. Кише размножавау коров, а разговор са световним удима изазива страст високоума. Меутим,
она кои се бои Господа избегава превазношее.
309. Немо мислити високо о себи уколико си се удостоио дарова, будуи да немаш ни едно
савршенство кое ниси примио од Бога (1.Кор.4,7). И ако не будеш ходио по еговим заповестима и
вои, Он е од тебе одузети свое власништво: тада еш личити на човека од кога одузимау перо кое
тек што е замочено у мастило.
310. Ма колико да се превазноси у гордости свога срца, човек ипак гази по земи из кое е узет и у коу
е се вратити, док Господ узвисуе смирене.
311. Високоуме обара, а смиреноуме доноси победнички венац.
312. Сматра себе непотребним сасудом чак и ако се пред своом братиом покажеш чист као злато, па
еш избеи гордост коа е мрска и Богу и удима.
313. Ако видиш да брат греши, и уутро се сретнеш са им, немо га презрети, сматрауи га грешником у
своим мислима, будуи да не знаш да ли е, можда, по твом удаеу од ега, и после свог пада, учинио
нешто добро и уздасима и горким сузама умилостивио Господа.
314. Треба да се уздржавамо од осуиваа [других]. Свако од нас треба да се смирава, говореи за себе
речима Псалма: Безакоа моа превазиоше главу тоу и као тежак терет отежаше ми (Пс.37,5).
315. Немо ми дати, општи Владико свих, срце кое мрзи послушност и отачке поуке. Удаи од мене
горде помисли, будуи да си запретио гордима (Пс.118,21).
316. Нека тво поглед буде усмерен наниже и нека се срце твое не превазноси над другима.
317. Ко е од два почетника кои живе са старцем веи пред Господом? Она ко е у страху Божием
смирио себе пред своим братом. ер, не лаже Она кои е рекао: А кои себе понизуе узвисие се
(Лк.18,14).
318. Ко хое да помери камен, полугу постава одоздо, а не одозго: тада е лако померити камен. То е
образац за смиреноуме.
319. И Богу и удима е мрска гордост, а Господ узвисуе оне кои воле смирее.
320. У Царство небеско нас не уводе ни достоанство, ни почаст, ни величина, него смирее,
послушност, убав, трпее и благодушност. Ето шта спасава човека. Зар нисте чули да е аво због
гордости пао са неба? Зар нисте чули какве е велике славе био лишен због противеа Богу.
321. Смирени ние ташт и не горди се, ве служи Господу са страхом. Смирени ние упоран у своо вои,
противречеи истини, ве се покорава истини. Смирени не завиди успеху ближега, и не радуе се
еговом неуспеху (паду), ве се радуе са радоснима и плаче са жалоснима. Смирени лишаваа и
170
несрее не сматра понижеем, нити е надмен у благостау и слави, ве постоано пребива у врлини.
Смирени не поштуе само више, него и ниже од себе. Смирени не пада у раздраживост, никога не
ожалошуе, нити се са киме сваа. Смирени ние самовоан и не леи се чак ако га и у пола нои
позову на посао, будуи да се предао у послушност заповестима Господим. Смирени не зна за гнев,
нити за лукавост, ве у простоти служи Господу, живеи у миру са свима. Ако чуе прекор, смирени не
ропе, и ако га ударе, не напушта трпее, будуи да е ученик Онога кои е за нас претрпео крст.
Смирени мрзи самоубе и не тражи првенство, ве живи у овоме свету као привремени путник на
броду.
322. Пази да те помисао, насупрот Писму, не надима уколико изучиш цело Божанствено Писмо. ер, цело
Божанствено Писмо нас учи смиреу. Она ко мисли и ради противно ономе чему се учио, показуе да е
преступник.
323. [Буди опрезан] када те узнемирава дух гордости, или властоуба, или богатства и не заноси се
име. Напротив, стани храбро наспрам напада лукавог и лаживог духа. Представи себи у мислима
старе граевине, застареле слике, оронуле раве стубове и размисли где су ихови власници и
градитеи, те се постара да угодиш Господу како би се удостоио Царства небескога: ер е свако тело
као трава, и свака слава човечиа као цвет травни (1.Пт.1,24). Шта е више и славние од царског
достоанства и славе? Па ипак, и цареви пролазе и слава ихова. А они кои су се удостоили Царства
небеског не трпе ништа слично, ве у миру и радости пребивау на небу заедно са анелима, без
болести, туге и уздисаа, у радости и весеу, хвалеи, прославауи и величауи Небескога Цара и
Господа све земе.
324. Немо да те надима помисао уколико пре свих доеш на службу Божиу и одстоиш до краа. ер,
високоуме е слично рупи у коо се гнезди змиа и умртвуе онога ко о прие.
325. Немомо се превазносити, ве бое постанимо смирени. А и каква е то сила у нама коом бисмо се
превазносили, када нас и мале потешкое обарау на зему? Стога заволимо смирее, да се Господ не
би удаио од нас.
326. Нека смиреноуме буде са тобом на сваком месту и у сваком делу. ер, као што тело има потребу
за одеом (било да е топло или хладно у куи), тако и душа има свагдашу потребу за одеом
смиреноума. Сматра да е бое да ходиш го и бос, него да си обнажен од смиреноума. ер, сам
Господ одева оне кои воле смиреноуме.
327. Има смирени начин мишеа да се, уздигавши се на висину, не би разбио у страшном паду.
328. Почетак смиреноума е потчиавае. Нека ти смиреноуме буде и теме и одеа одговора. Реч
нека ти буде проста и срдачна у убави Божио. Високоуме се, пак, не потчиава, нема послушности,
нема покорности и руководи се сопственим помислима. Смиреноуме е, напротив, послушно, покорно,
скромно и одае част и малим и великим.
329. Изабравши побожан живот буди бодар како ти лукави под видом побожности не би подметнуо туу
помисао, т. [помисао] суете и гордости, због кое еш избегавати да се трудиш заедно са братиом.
Ради, као и друга братиа, и чува своу побожност.
330. Ако те буде узнемиравала помисао самомеа, ономе кои се бори против тебе реци: "Иди дае од
мене, лукава помисли. Шта сам а то учинио или у коо врлини сам напредовао, те ми убацуеш сличне
мисли? Свети су били камеем побиени, престругани, измучени. [а многи и] од мача помреше
(ев.11,37). Сам Владика свих е ради нас претрпео крст, не мареи за срамоту (ев.12,2). А какав у
одговор а дати у Дан суда, проводеи сво време живота у гресима". Тиме еш високоуме отерати од
себе.
331. едан брат е рекао: "Молио сам се да ми Господ да помисао смиреноума како бих, када ми брат
наложи да нешто учиним, могао своо помисли да кажем: "Ово е тво господар, [по]слуша га", и како бих,
када ми заповеди други брат, опет говорио: "Ово е брат твога господара", те како бих, када ми заповеди
дете, назад говорио: "Слуша сина свога господара"". На та начин е он, противеи се туим помислима и
уз помо благодати Божие, безметежно радио сво посао.
332. Неустрашивост раа гордост, а гордост е мака непотчиаваа. Смиреноуме и кротост оне кои их
поседуу учвршуу у страху Божием, те личе на утврен стуб у храму Божием.
333. Чува се од демона високоума да не би пао у гордост и непокорност и повредио самога себе. Не
171
треба да се стидиш да пребиваш у послушности у Господу и да своим рукама чиниш добро. Та мала пе
и жалост коу претрпиш ради Господа донее ти вечни живот. Замисли да неко много хиада таланата
злата размеуе за едну драхму. Исто значее има и свака жалост монашког живота у порееу са
будуом жалошу коа е задесити оне кои чине зло. Ти уступаш ништавно, а дае ти се нешто велико.
Стога се одреци високоума и тво удео е бити Господ.
334. Особене црте и одлике човека кои има истинско смирее су следее: он себе сматра грешниим од
свих грешника; сматра да ние учинио ништа добро пред Богом; укорева себе у свако време, на сваком
месту и у сваком делу; никога не грди и не налази на земи човека кои би био грешнии и немарнии од
ега; увек све хвали и прослава; никога никада не осууе, не понижава, и не клевее: увек ути и без
наредбе или крае нужде ништа не говори; када га питау и одлучи да говори или када га присиава
краа нужда говори тихо, мирно, полако, са стидом и као да е присиен; ни у чему не истиче себе за
меру; ни са ким не спори ни о вери, нити о чему другом; ако неко говори добро, реи е му: "Да", а ако
говори раво, одговорие: "Ти знаш"; послушан е и мрзи своу воу као нешто штетно; поглед му е увек
оборен ка земи; пред очима има своу смрт; никада не празнослови; не води празне разговоре; не лаже;
не противречи претпоставенима; са радошу подноси увреде, понижеа и губитак; мрзи поко и воли
труд; никога не огорчава и не раава ничиу савест. Такви су знаци истинског смиреа. Блажен е она ко
их има, будуи да ош овде постае дом и храм Божии. Бог се радуе због ега и он постае наследник
Царства.
335. Смиреноуме се не састои у томе да грешник себе сматра грешником. Оно се састои у томе да
она ко е свестан да поседуе многе и велике [врлине] не уображава да е нешто велико. Смиреноуман е
она ко е сличан Павлу и кои о себи говори: Не осеам ништа на своо савести (1.Кор.4,4), или: Исус
Христос дое у свет да спасе грешнике од коих сам први а (1.Тим.1,15). Према томе, смиреноуме
значи бити велики по делима и понижавати се у уму!
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ЕФРЕМ СИРИН
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ
VI
ОПШТЕ ПОУКЕ О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ
1. Уздржае езика е - не говорити много, и празно; не оговарати; не вреати речу; не заклиати се; не
празнословити; не клеветати друге; не осуивати; не откривати тане и не занимати се оним што ние
наше.
2. Уздржае слуха е - владати слухом и не бити побеиван пустим метежом.
3. Уздржае очиу е - владати погледом и не устремивати поглед на оно што е грешно-приатно и што
ние прилично.
4. Уздржае од раздраживости е - владати гневом и не распаивати се одеданпут.
5. Уздржае од почасти е - не желети и не тражити прославаа и части; не превазносити се; не
надимати се и не маштати високо о себи.
6. Уздржае од помисли значи - обарати их страхом Божиим; не пристаати уз обмаиву и распаиву
помисао и не наслаивати се оме.
7. Уздржае у храни е - не желети и не тражити многа, слатка и скупоцена ела; ести у одреени час; не
предавати се духу стомакоугааа; не подстицати се на халапивост приатношу хране и не желети
час едно, час друго ело.
8. Уздржае у пиу е - умерено употребавати не само вино, него и воду; не урити за задовоством да
се пиу вешто припремени напици; не тражити разне напитке; не пити вина без потребе и не ии на
гозбе.
172
9. Уздржае од порочног сластоуба е - не повлаивати покретима похоте кои се случано подижу; не
пристаати на срамне помисли; не испуавати воу тела и обуздавати страсти страхом Божиим.
10. Свети оци су нам оставили прекрасно правило за поканичке подвиге и трудове, говореи: "Немо
само данас да постиш, а сутра да припремаш многа ела; немо само данас да пиеш воду, а сутра да
набаваш вино; немо само данас носити власеницу, а сутра скупоцену хаину; немо само данас да
будеш смирен и кротак, а сутра високоуман и горд; немо само данас да будеш тих и послушан, а сутра
непристоан и тврдоглав; немо се само данас предавати плачу и ридау, а сутра смеху и
равнодушности; немо само данас спавати на голо земи, а сутра на меко постеи. Напротив, сачува
едно правило, убени, по коме би могао да угодиш Богу и да донесеш корист себи и ближему".
11. По четрдесет или по педесет година свети оци нису меали свое правило, т. прелепо и беспрекорно
уздржае у односу на храну, говор, спавае на голо земи, смиреноуме, кротост, веру и убав,
неграмживост, непрекидну молитву са плачем и скрушеношу. На та начин су се они очистили. Стога
се Бог и уселио у их и прославио их.
12. Бог се нее уселити у онога ко себе не очисти од сваког лукавог дела, од нечистих помисли, од
порочних жеа, од гнева, раздраживости, зависти, гордости, таштине, мрже, препираа, осуиваа,
празнослова, едном речу - од свега што му е мрско. И по отрежеу, он мора да се од свега тога
држи далеко. Стога, убени, очистимо себе да би се Бог уселио у нас и да бисмо се удостоили
егових обеаа.
13. Ако хоеш да знаш шта се налази у твоме срцу, посматра: жеа да нас хвале служи као знак да смо
ташти; жеа за приатном храном значи да смо стомакоугодници; немар открива да смо леи;
грамживост показуе да не волимо Христа; завист обавуе да у нама нема убави; задовоство са
коим осууемо друге обзнауе да смо пуни мрже. Тако невидива душа преко телесних дела постае
видива, т. показуе да ли е добра или зла.
14. Нанезадрживии проповедник онога шта воли и чему се привиа срце есте език. Устима се откривау
тане нашега срца. Када су уста отворена и кра их нема страже, наша реч излази без расуиваа и
избацуе напое све што е у срцу. Због тога, ако хоеш да сазнаш помисли срца пази на уста. Од их
еш сазнати о чему се брине и стара срце: о земаском или небеском, о духовном или телесном, о
задовоству или уздржау, о многом стицау или неграмживости, о смиреу или високоуму, о
убави или мржи. Из скривнице срца уста нуде ела онима кои долазе. Оно чиме е заузет език
показуе шта срце воли - Христа, или нешто од овдашег.
15. Наша душа е по природи добра. Она се преобраа у злу по слободном произвоеу. Страсти нису
природне. Оне се привиау и развиау злим произвоеем. И навика их чини моним као што е мона
природа. Природа е ропство, а навика - произвоее. Будуи слободно, произвоее е као неки
земоделац кои у нашу природу усауе и зле и добре навике, како му е угодно. Природа е зема коу
обрауемо, произвоее е земоделац, а Божанствена Писма - саветници и учитеи кои нашег
земорадника уче кое зле навике треба да искорени, и кое врлине да засади.
16. Ма колико био бодар и ревностан, без учеа Божанствених Писама наш земорадник нее бити
способан ни искусан. Закон Божанствених Писма му дае разумевае и силу, а истовремено од своих
грана - и корисне врлине кое треба да накалеми на дрво природе: веру, наду, убав, знае, ревност и
слично. Уколико, пак, услед свога високоума, реши да остави свога учитеа и саветника, т.
Божанствена Писма, наш земорадник е почети да греши и да природи калеми оно што о ние
своствено: невере, незнае, мржу, завист, гордост, таштину, славоубе, стомакоугаае, свау,
противее и слично. ер, оставауи Законодавца, он и сам бива оставен. Меутим, ако се покае,
осуди самога себе и припадне Законодавцу, говореи: "Сагрешио сам што сам те оставио", Законодавац
е га, по човекоубу кое му е своствено, брзо примити, дати му разумевае и потребну снагу да опет
обрауе иву свое природе, да искореуе раве навике и да уместо их засауе добре врлине. Осим
тога, Он е му ош дати венце и обасути га похвалама.
17. Због чега си се одрекао света, ако ош увек тражиш светска уживаа, уместо голотие иштуи одеу,
и уместо жеи - вино? Позван си да се бориш, а ти хоеш без оружа да изаеш у борбу са неприатеем:
уместо да бдиш ти се погружаваш у сан, уместо да плачеш и тугуеш ти се предаеш смеху и уместо да
волиш ти се храниш мржом према брату. Ти си позван да се потчиаваш, а не да се противиш. Позван
си да наследиш Царство небеско, а ти мислиш о земаском, уместо смиреноума и кротости
испоавауи надменост и гордост.
173
18. Ми смо духовни трговци, братио, и личимо на светске трговце. Трговац сваки дан брои добитак и
губитак. И ако е претрпео губитак он улаже труд како би надокнадио штету. Тако и ти, воени, сваки дан
и уутро и увече мариво испита како стои са твоом трговином. Ушавши увече у храм свога срца, ти
направи обрачун и пита самог себе: "Нисам ли нечим прогневио Бога? Нисам ли рекао празну реч?
Нисам ли био немаран? Нисам ли ожалостио брата свога? Нисам ли кога осудио? Ние ли за време
певаа Псалама мо ум маштао о нечем светском? Нису ли се у мени раале плотске жее, и нисам ли
се са задовоством бавио има? Нисам ли дозволио да ме савладау земаске бриге". И уколико си у
било чему од наведеног претрпео штету, постара се да надокнадиш изгубено. Затим уздиши и плачи
како не би поново пао у исто. Уутру се, пак, опет позабави самим собом и пита се: "Како е прошла но?
Да ли сам ове нои стекао какав добитак од свое трговине? Да ли е мо ум бдио заедно са телом? Да ли
су текле сузе из моих очиу? Нисам ли био савладан сном за време правеа метаниа? Нису ли ми на
ум долазиле лукаве помисли и нисам ли се са задовоством занимао има". И ако си био побеен било
чиме од наведенога побрини се да се исцелиш, те постави стражу код срца свога како опет не би
претрпео исто. Ако будеш марив на та начин у потпуности еш сачувати своу трговину. Осим тога,
постаеш угодан своме Господу и себи еш донети корист.
19. Пази на себе и не препушта се леости. ер, предавае леости есте почетак погибли. Угледа се
на пчелу и уи у ену дивну тану коом она са цветова кои су расеани по земи сакупа сво плод.
Проникни своом мишу у ту незнатну твар. Чак и кад би се сабрали сви земаски мудраци и сви светски
философи ена мудрост би остала неодгонетнута. Видеи ене трудове и сваки разуман човек
прослава Бога Творца што из тако малог створеа произлази толико [много] мудрости. Слично томе и
ти, воени мо, буди као пчела, те из Божанствених Писама сакупи богату и неукрадиву ризницу и
пошаи е на небо [испред себе].
20. Монах е сличан вонику кои иде у борбу. Он са свих страна пуним наоружаем ограуе свое тело и
остае бодар до саме победе. Он е узнемирен због могуности изненадног напада, те пази да му се не
деси да због неопрезности допадне у заробеништво. И монах кои доспе до раслабености и леости
постае лак плен неприатеа. ер, неприате му убацуе нечисте помисли кое он са радошу прима:
помисли високоума и таштине, зависти и осуиваа, стомакоугааа и многог спаваа, и изнад свега -
очааа. Меутим, ако е увек бодар, монах е на себе привуи помо благодати Божие. ега Бог
поучава како да му угаа. Он постае вредан похвале од Бога и славите Бога. Она ко себе посматра у
огледалу истовремено е и посматрач и посматрани. Исто е и са благодау: ако себи нае успокоее у
човеку и усели се у ега, она га прослава и сама се име прослава.
21. Без благодатне помои срце не може да пронае довоно снаге да се испуни умилеем како би се
на доличан начин исповедило Владици. Напротив, без те помои човек е бедан и оскудан у
савршенствима, као сова меу рушевинама (Пс.101,7), и у ему се настауу нечисте и мрске помисли.
Због тога е човек обавезан да привуче благодат како би га просветила. Човекова е обавеза да очисти
себе и да упорно тражи да се благодат настани у ему и да му помаже. Уз помо благодати он е успети
у свако врлини. Просвеен оме, он е бити у стау да схвати разноликост и лепоту блага будуега
века. Благодат за ега постае стена и утврее, чувауи га од овога века за живот века кои долази.
22. Постара се да стекнеш савршену врлину, украшену свим оним што Бог воли (т. убав). Она се
именуе единственом врлином и у себи смешта сву лепоту и сву разноврсност [осталих] врлина. Царска
круна не може бити начиена без драгоценог камеа и одабраних бисера. Тако ни она не може
постоати без лепоте разних врлина. Она е у потпуности слична царско круни. Ако о недостае едан
камен или бисер, царска круна не може сиати на царско глави. Тако се ни ова единствена врлина не
може назвати савршеном уколико о недостае нека лепота других врлина.
23. Она е ош слична приатним елима коа се припремау са свим одабраним зачинима, али и са соу.
Скупоцена ела нису прикладна за употребу и нису укусна ако у има нема соли. Тако и ова врлина ние
нимало привлачна (чак и ако е украшена лепотом различитих врлина) уколико о недостае убав према
Христу и ближему.
24. Она е ош слична савршеном и прелепом азбучном реду у коме су слова раздвоена и украшена.
Меутим, он постае у потпуности неупотребив уколико му одузмемо макар едно слово. Тако е и са
овом врлином: ако буде лишена макар едне од осталих врлина, она у потпуности постае бескорисна.
25. Она е ош слична великом орлу кои високо лети. Видевши храну у замци, он са свом силином налее
на у. И желеи да ухвати плен, он се сам заплие краевима ноктиу. И због те ситнице сва егова снага
постае свезана. Цело егово тело се налази слободно изван замке, па ипак е сва егова сила окована
174
замком. На сличан начин и ова врлина умире, малаксава и гине уколико е свезана било чим земаским.
Она ве ние у стау да узлети на висину, будуи да е прикована за зему.
26. Има уди кои се погружавау у дубину како би пронашли драгоцен и одличан бисер. Нашавши га, они
испливавау на површину и наги се устремуу на обалу са великим богатством. Тако се и ти обнажи од
свих житеских нечистота и обуци у ову врлину. Украсивши се оме, буди бодар дан и но како е не би
свукли са тебе. Душу коа е поседуе не може поколебати никаква невоа, ни глад, ни нагота, ни униние,
ни болест, ни сиромаштво, ни гоее, нити какво друго аволско искушее. Уколико е бодра, она е ош
више узрасти и увенчати се, непрестано напредууи по Богу и просвеууи се. Ни сама смрт о не може
учинити зло. Напротив, по изласку из тела анели е са ликоваем примау на небо и приводе Оцу
светлости.
27. Због е се радуе Отац и Син са Духом Светим. Отац се радуе због тога што га е заволела и што
ние волела никога осим ега. единородни Син егов се радуе стога зато што е жудила за им и ние
стекла никога осим ега. Дух Свети се радуе стога што е постала егов свети Храм, и што се уселио у
у. Због е се радуу небеса и силе небеске, и еднодушно се клаау и прославау Оца и Сина и
Светога Духа. Они виде да е она украшена анеоском врлином у сво лепоти праведности. Радуе се због
е и ра због тога што га е наследила. Слава и част единоме благоме и човекоубивоме Богу кои нам,
по благости своо, даруе Царство свое.
28. Будимо бодри и потрудимо се за ово кратко време. Вече е близу. Наградодавац иде са великом
славом да свакоме да по делима еговим. Будите паживи како неко од вас после успеха не би постао
немаран и изгубио неизмерну Спаситееву награду. Монах е сличан засеано иви коа, примивши
обие влаге од плодоносних киша и роса, доноси плод весеа. И када дое време сазреваа плода она
земорадника доводи у велику бригу због опасности да е град и диве звери не опустоше. А када
добие награду у жетви и сабере пожевене плодове у житницу, земорадник се радуе и весели,
благодареи Бога. Слично томе е и монах дужан да, док е ош у овоме телу, брине о вечном животу,
трудеи се у подвигу до последег дана како због нерада цео сво подвиг не би учинио бескорисним.
Завршивши, пак, подвиг и, слично земораднику, преневши на небо плодове своих трудова, он постае
радост и весее за анеле.
29. Замисли да неко стои пред царем и разговара са им. На позив, пак, слуге, он остава диван и
славан разговор са царем и почие да прича са робом. ему е сличан и она ко разговара за време
певаа Псалама. Схватимо, воени, пред ким стоимо. Као што анели, стоеи са великом страхом,
славослове Творца, тако смо и ми дужни да са страхом стоимо за време певаа Псалама. Нека се не
деси да су само наша тела присутна, а да се ум предае маштау.
30. Три врсте дела умножавау зло, и четврта се не прибра-а броу добрих: ако млади не слушау; ако
старци завиде успеси-ма млаих; ако побожни пристау на непристона дела, и ако на-стоате, због свог
дезнаа, притешава и оптереуе братиу.
31. Три врсте дела умножавау добро, и четврта е угодна пред Господом и удима: ако е братиа
еднодушна у кротости и у правди; ако брат брата поучава страху Господем; ако су млаи потчиени
стариима као своим господарима, и ако настоате уби своу братиу као себе самога, истински се
бринуи о спасеу ихових душа.
32. Ако видиш онога кои нечим тргуе, реци у себи: "Же-леи пролазно и сабирауи трулежно богатство
ова човек толико трпи. Због чега си онда, душо моа, немарна за оно што е непролазно". Ако видиш оне
кои се меусобно оптужуу реци у себи: "Ови уди улажу толико труда и споре се меу собом због онога
што ни мало ние корисно. Зар ти, душо моа, будуи дужна мноштво таланата, нееш утолико пре
припасти Богу, иштуи да ти се опрости тво дуг". Ако видиш оне кои од глине граде куу, реци у себи:
"Ови уди, градеи куу од глине, употребавау сав сво труд да заврше дело. Зар еш ти, душо, бити
немарна за вечне обитеи". Меутим, да не бих, говореи засебно о многом, продужио реч, реи у:
"Све што видимо у животу, т. световне мисли и световна расуиваа, заменимо са духовним, те емо, уз
помо благодати, неминовно стеи корист".
33. Шта е монах? Монах е сличан човеку, кои е, падауи са висине, наишао на конопац кои виси над
земом и ухватио се за ега, те виси и непрестано вапие Господу за помо, знауи да е, ако ослаби и
испусти уже из руку, пасти и умрети.
34. Због тога што, Господа ради, неемо да претрпимо мале невое, ми невоно упадамо у многе и
тешке скорби. Због тога што, Господа ради, не желимо да оставимо своу сопствену воу, ми сами себи
175
припремамо душевну штету. Због тога што, Господа ради, не подносимо да смо у потчиености и
понижеу, ми сами себе лишавамо утехе праведних. Због тога што не слушамо поуке, кое нам дау
Господа ради, ми постаемо подсмех демонима. Због тога што не примамо казне кое нам шае
промисао Божии, нас очекуе котао у коме нее бити утехе.
35. Лукави неприате е на разне начине у свакога од нас налива свое отрове и своим сплеткама
саплие свакога. едан е одржао пост, али се предае надметау и зависти. Други се уздржава од
срамних жеа, али е свезан таштином. едан е напредовао у бдеу, али се заплео у мреже осуиваа.
Други се чува од осуиваа, али е пун непослушности и противеа. едан се уздржава од хране, али
тоне у гордост и надменост. Други е неуморан у молитви, али га савлауу гнев и раздраживост. [И
опет], неко е успео у нечему малом и превазноси се над онима кои су немарнии од ега. Свакога е грех
свезао на едан или на други начин и нема разумнога.
36. Ми не водимо борбу са видивим удима. Од их бисмо могли да се сакриемо. Они кои ратуу са
нама су невидиви. Стога су немарни у велико опасности, док победници добиау велику награду.
Немомо невешто ступити са има у борбу, па емо их победити. Навешу пример: ако нас неприате
побууе на стомакоугаае, нападнимо га постом; ако у нама раздражуе похоту према женама, држеи
се трпеа савладамо осеае и он е одмах побеи од нас; ако нас побууе на гнев, наоружамо се
миром; ако нас доводи до раздраживости, ухватимо се за кротост; ако у нама распламсава мржу,
прилепимо се за убав; ако нас подстрекава да тражимо почасти, потражимо понижее; ако нас
подстрекава на тражее славе, ухватимо се за своу ништавност; ако нас у машти подиже на висину,
насликамо пред собом Господе смирее. Неприате нее издржати уколико му се на та начин
будемо противили. Он е побеи, а нама е се вратити благодат.
37. Пази на себе, ти кои си заволео подвижништво, како твои дани не би прошли у расеаности. Не
пушта у себе лукаве помисли како твоа снага не би изнемогла у борби са неприатеем. Свагда у уму
држи свог наслаег Владику како би тво подвижнички живот био увенчан. Укрепи сво подвиг, будуи да
е убрзо наступити дан у кои е се они кои се труде увенчати, а немарни - раскаати. Стичи врлину док
ош имаш времена: стичи побожност оку своме, истину слуху своме, речи живота езику своме,
посеивае немоних ногама своим, лик Господа твога у срцу своме; напредак у целомудрености
удовима своим. Тако еш се удостоити велике части пред анелима и удима. Бездушно дрво се
поштуе ако на себи има изображен лик смртнога цара. Утолико е више и у садашем и у будуем веку
бити цеена душа коа у себи има Бога.
38. Доите, приатеи мои, припаднимо Господу и иштимо да нам даруе просвеее душе како бисмо
разумели сплетке неприатеа, противника нашег, коме е мрско све што е добро. ер, он е нам на пут
поставити спотицаа, саблазни, штету, расеаност овога века, телесно задовоство, наду на
дуготраност садашег живота, страх за време подвига, леост у молитви, сан и телесни поко за време
певаа Псалама. И колико е он ревностан, толико смо ми безбрижни. И што се он више довиа
лукавством, тим више смо ми немарни, премда знамо да су наши дани скраени и да долази Господ
славе.
39. Ми смо дали завет да емо приносити плод живота. Меутим, нашем плоду недостау сузе, кое би га
доводиле до зрелости. Ми немамо скрушеност и сузних уздисаа коим он цвета. Ми немамо смиреа кое
би га засенило од велике вруине. Нама недостае неграмживост коа би га разрешавала од
обремеености оним што му е противно. Ми немамо убави Божие, т. чврстог корена кои подупире
плод. Ми немамо безбрижност према земаском, немамо бдее, немамо бодар ум, немамо трезвоуме
у молитви. Уместо тих прелепих и добрих врлина у нама постои све што им е противно: постои аросни
гнев и раздраживост због коих обилни плод постае неупотребив; постои грамживост коа га
притискуе доле; постои велико униние. Да ли е све те раве склоности допустити да он сазре као што
треба и да постане употребив за Владику?
40. Да бисмо видели начин живота [подвижника] и да бисмо се угледали на ега и на ихову ревност да
хитау ка награди небеског призваа (Фил.3,14), ми треба тачно да увидимо савршену и тачну веру код
еднога, наду на Бога код другога, убав према Богу и ближему код треег, те страх Божии са коим
четврти стои на своо стражи, чува себе од свакога лукавог дела, те води непорочан и беспрекоран
живот, кои сви хвале због чистоте и непорочности.
41. Осим тога, примети како други [подвижник], кога неприате напада преко различитих страсти, у
молитви прибегава Богу, како се са скрушеношу и убаву прилепуе уз ега, добиа благодатну
помо и избава од нечистих и непотребних помисли, како се са великим плачем, сузама и уздасима
176
кае због своих дела, са тугом оплакууи свое грехе, исповедауи се Богу у молитвама и бдеима,
злопатеи се у посту, уздржау и невоама, и старауи се да се иховом помоу спасе. Тако се и
стара да се бориш до смрти, као истински воник, држеи у мисли да е подвижништво озбино дело, и
да се спасее постиже едино великом ревношу.
42. Угледа се на оне кои проавуу савршено одрицае од света, па еш се лако попети на висину
врлине. Потруди се да се ревносно угледаш на онога ко се држи савршене неграмживости, ко све
остава и труди се да сво ум ослободи од сваке земаске бриге како би без расеаности вршио молитве
и како никаква помисао и никаква брига не би прекидала егову молитву. Она ко се са чистим срцем,
убаву и сузама моли Богу у своме уму, као у огледалу одражава самога Бога. То непроцеиво благо
се стиче сиромаштвом, бедом и тескобним животом. ер су уска врата и тесан пут што воде у живот
(Мт.7,14).
43. Начином свога живота подражава свете: неког у побожности и страху Божием, неког у смиреноуму,
неког у самопонижавау и самоосуивау, неког у безмолвиу, неког у кротости, неког у благодушном
трпеу, неког у попустивости и мироубу, неког у дружеубу и едномислености, неког у
трезвоуму и расуивау, неког у приатном опхоеу, убазности и снисходивости, неког у
опраштау увреда, храбрости и великодушности, неког у подвизима и послушау, неког у рукодеу и
служеу братии, неког у ревности и пламености духа, неког у савршеном одрицау од света и у
свакодневном самораспиуем умирау, неког у постоаности духа и истиноубу, неког у
целомудрености и девствености. Осим тога, код неког се угледа на милостивост и готовост да помогне,
код неког на тиху нарав и доброту, код неког на саосеае и милосре, код неког на беспристрасност и
правосуе, код неког на избегавае самоистицаа и скромност, код неког на задовоство малим и
умереност; код неког на простоту и искреност, код неког на непрестану молитву, на певае Псалама и
потоке суза. Кратко речено, код свих уочи црте богоугодног живота и подражава им.
44. Побринемо се да гледамо на оно што е горе, да мислимо на оно што е горе, да се увек сеамо онога
што е горе, да се свецело приубимо уз горе и да будемо са им у непрестаном општеу. И никако не
скреимо сво поглед на оно што е доле где су задовоства, где су похоте овог лукавог и мртвог века.
Прекрасно е увек очима срца гледати на оно што е горе. На све начине треба да пазимо да у зеницу ока
не упадне лукава помисао или нешто што ние Богу угодно како се не би помрачио ум.
45. Ми треба да се непрестано молимо да нас Господ избави од неприатеских замки. ер, помисли нас
нападау не само када усамено седимо у келии, него и када се састаемо у дому Господем. Оне чине
да и на мушка тела гледамо нечисто. Путем машталачких помисли та змиа нас доводи до насрамниег
дела. Она сее неку збрку помисли како бисмо пали у расеаност и како не бисмо могли чистим умом
пазити на пречисте Тане Спаситеа нашега - Бога. Уосталом, она ко се уздржава чуваем очиу и
умном пажом назад побеуе уз садество благодати Божие. Стога треба са свом будношу да чувамо
свое срце и своа осеаа. Ми у овоме животу, наиме, водимо велику борбу, а наш неприате е бесан.
46. Не треба избегавати борбу. Како е се, меутим, борити она ко е у миру са страстима, ко се ве
продао у ропство греховним сластима и са радошу плаа данак мучитеу? ер, где е неприатество,
тамо е и сукобавае. Где е сукобавае, тамо е и борба. Где е борба, тамо су и венци. Она ко хое
да се ослободи од горког ропства нека ступи у рат са аволом. Поставши победници у то борби, свети су
се удостоили небеских блага.
47. Ко хое да се ослободи од неприатеске поруге и да се избави од горког робоваа треба да се
супротстави вои тог тиранина и да води са им рат из убави према Спаситеу. ер, опит храбре
борбе е се показати када му са расположеем срца, а не само устима, кажу: "Неемо послушати тво
глас, аволе, и више неемо да служимо твоим похотама". Меутим, за време борбе треба узносити
молитвени глас ка Богу да посрами оне кои желе зло слугама еговим. Нека тада насвирепии мучите
седмороструко разгори пе похоте. Она ко се нада на Господа брзо е угледати како се та пе претвара
у росу, а мучите кои е рание задавао страх почее сам да трепти пред им.
48. Неко од светих е рекао: "Мисли о добру да не би мислио о злу, будуи да ум не може бити празан".
Стога посветимо сво ум поучавау у речима Божиим, молитвама и добрим делима. ер, занимае
суетним делима раа рава дела, а занимае добрим делима раа добри плод.
49. Ако немаш видивих суза стекни макар скрушеност у срцу. ер, и меу сузама постои разлика.
Меутим, блажен е она ко у своо души, као у огледалу, сагледава Господа и ко, заедно са сузама,
излива славослове пред еговом благошу. ер, егова молитва е бити услишена.
177
50. Ако хоеш да постанеш изабрани сасуд напреду у послушности своме наставнику у Господу и у
смиреноуму. Живот светих е постао светао будуи узвеличан послушаем. Исус Навин се због
савршене послушности Мосиу удостоио дара да буде егов преемник. Налазеи се у послушности код
свештеника Илие, Самуило се удостоио да чуе глас Божии. елисе е због послушности задобио
двоструку благодат свога учитеа. Сам Бог Слово е, поставши човек, проводио живот у смиреу и
послушности, као што говори еванелист: И беше им послушан (Лк.2,51). А апостол е ош рекао: Унизио
е себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Фил.2,8). Почео си са добром жеом: сто
чврсто како би те Господ узвисио са кроткима и смиренима у Царству небеском.
51. Пребивауи у послушау духовним оцима, едан брат е дошао другом и рекао: "Хоу да одем од
духовних отаца и да безмолствуем самостално". Други му е као одговор изложио причу. едан човек е
имао сина и дао га у руке едном занатлии да би га научио свом занату. Дечак е био непажив према
послу. И кроз неколико дана он оде оцу своме и рече: "Оче, узми ме од учитеа. Самостално у се много
бое научити том занату". Меутим, отац му е рекао: "Ако се, учеи се код других, ничему ниси научио
уз ихово руководство, како еш сам мои у нечему да успеш? Видим да си се лоше учио своме занату,
и боим се да сам се узалудно трудио око тебе. Стога се прихвати свога посла како треба. Навикни се на
ега под руководством занатлие да би, поставши искусан, могао да живиш". Тако и ми, брате, немомо
да се трудимо да са себе збацимо арам послушаа у Господу како не бисмо остали неискусни у делу
угааа Богу и како не бисмо били беспомони када паднемо у искушее.
52. Када победимо страсти и из себе искоренимо свако пристраше према овоме свету, благодат Светога
Духа е, нашавши поко у нама, просветити наша срца као припремену светику коа обилуе уем и
коа е снабдевена фитием. Меутим, ако смо ми ош [увек] заробени страстима и погружени у има,
биемо слични светици без уа и фитиа, и седеемо у тами. Побринимо се да се припремимо за
примае умне светлости. Иштимо духовни живот како би нам се просветио и ум (ставши под власт Духа
Светога) и тело (поставши причесник Духа).
53. Прича. Два човека су пошла у град кои се налазио на удаености од тридесет стадиа. Прошавши
два-три попришта, они су на путу срели сеновит шумарак коим е текао поток и у коме е било много
приатних места. Путници су дошли на то место и едан е, желеи да што пре види град, брзо прошао, а
други се зауставио да погледа и остао. Погледавши га, и он е хтео да пое у град, али се уплашио жеге и
задржао у сенци дрвета. Меутим, док се он наслаивао приатношу места, изае звер из луга, ухвати га
и одвуче у своу азбину. Други [човек], кога ние преварила лепота места, пак, сретно стиже у град.
Ево шта значи ова прича: два човека су они кои ступау на пут благочаша и кои су почели да се
подвизавау. Привлачно место на путу е свет са своим обманама. Она кои е прошао поред означава
оне кои ни на чему не зауставау своу пажу, ве журе према циу ради награде небеског призваа
Божиег у Христу Исусу (Фил.3,14). Она, пак, ко е био занесен местом означава оне кои су,
заборавивши сво ци, сво ум од онога што се не види окренули ка видивом. Жега е труд око врлине.
Човек кои се задржао на месту и постао плен звери означава оне кое помисли зауставау иа
земаским жеама. Из их настае грех кои, слично диво звери, изеда човека, као што е написано:
Жеа затрудневши раа грех, а грех учиен раа смрт (к.1,15). Стога бежимо од световних похота да
не бисмо поново постали робови греха.
54. Избегава бескорисне разговоре да не би пао у срамне помисли. Добра реч е корисна за душу, а зла
е развраа, као што е апостол рекао: Зли разговори кваре добре обичае (1.Кор.15,33).
55. Када видиш немарне уде кои су остарели у монаштву треба да си опрезан и да пазиш да не поеш
истим путем. Исто тако, и кад стекнеш уздржае [треба да пазиш] да се не превазносиш над има.
Иначе еш високоуму препустити победу над собом. Послуша онога кои каже: Пази на себе, и
ревносно чува своу душу.
56. Немо сваком човеку откривати свое помисли, него само онима за кое си сазнао да су духовни. ер,
много е аволских мрежа. Ништа не скрива од духовних уди да се неприате не би угнездио у теби,
нашавши себи погодан кутак. Меутим, са телесним удима се немо саветовати.
57. Треба избегавати бескорисне разговоре и не дружити са онима кои не брину о страху Божием. Они,
наиме, не говоре ништа корисно, нити ишта раде за Господа, нити говоре о врлини, нити о побожности,
нити о чистоти. ихове речи су смртна мрежа, ихови савети - бездан ада, а ихово друштво - душевна
штета.
58. Пази да не изгубиш смелост пред Господом због удске славе или части, или због хране. или пиа
178
или одее. ер, све то подлеже трулежи. Свачиа се, пак, дела записуу, било добра, било зла. Мислите
о ономе што е горе, а не што е на земи (Кол.3,2) да бисте добили обеае Оца небескога.
59. Воници земаскога цара проливау крв да би угодили своме цару. Ти, меутим, немаш потребе да
проливаш крв, него само немо дозволити да те савлада грех како не би доносио плод смрти (Рим.7,5).
Буди бодар, брате, буди бодар и пребива у труду. Бог ние неправедан и нее заборавити тво труд. Због
тескобе коу трпиш, седеи у келии, теби е засиати светлост истине. Бори се добрим подвигом вере
(1.Тим.6,12) како би могао да се, одржавши победу над неприатеем, без стида поклониш Цару Славе.
ер, Господ не венчава само оне кои су умрли од мача, и кои су пострадали од мучитеа, него и оне
кои су се показали искусни у подвигу и у убави. Као што су први трпели поругу Господа ради, тако су и
последи Господа ради трпели тегобан живот и подвижништво.
60. Пази на себе и нека се не нае лукава реч у срцу твоме. Немо пристаати на лукаву помисао. Од
тога е пострадао неко од древних сакривши у сво шатор нешто од онога што е било проклето
(Ис.Нав.7,1-26). Слично е пострадао и Гиезие, ученик пророка елисеа. Они не само да се нису сакрили
од Бога, ве ни од уди. Они су извршили преступ у таности, али су били кажени авно. еднога е сав
народ затрпао камеем, а други е наследио губу (4.Цар.5,27). ер, не лаже она кое рекао: Бог се не да
обмаивати. ер што човек посее оно е и пожети (Гал.6,7).
61. Због чега нас неприате савлауе? Због чега се у нама умножавау страсти? Зар не због наше
непокорности? Када нас уче ми смо непаживи; када нас изобичавау ради исправаа погрешака ми
се противимо. Од уди се скривамо, а о Богу не бринемо. Страшна змиа става у нас мудрост како
бисмо речима победили оне кои хое да нас исправе. Због тога се грех, немауи противника, у нама
умножава.
62. Почетак духовног разврата у монаху су смех и слободно понашае. Уколико то угледаш у себи,
монаше, зна да си пао у дубину зла. Немо престаати да молиш Бога да те избави од те смрти. Смех и
слободно понашае бацау у срамне страсти не само младе монахе, него и старце. О слободном
понашау неко од светих е рекао: "Слобода у понашау е слична вруем ветру. Она уништава сав плод
монаха". Чу нешто и о смеху: смех лишава човека блаженства кое е обеано онима кои плачу (Мт.5,4),
разара добро унутраше устроство, ожалошуе Духа Светога, раава душу, упропашуе тело. Смех
изгони врлине. У ему нема сеаа на смрт, нити помисли о мукама.
63. Почетак плача е самопознае. Нека у нама пребива плач кои ние по човеку, него по Богу кои зна
оно шта е сакривено у срцу, како бисмо га умилостивили. Стога будимо светли лицем, радууи се
даровима Господим, у Духу Светоме, а плачимо и будимо жалосни мислено, умоавауи Бога да нам
опрости наше грехе и да нас од их сачува до краа нашега живота. Плач изграуе и чува. Плач умива
душу сузама, и чини е чистом. Плач раа целомудреност, одсеца похоту, учвршуе врлине. Плач
умилостивуе Бога и прима утеху од анела.
64. Занима се оним што е духовно да би се у теби сачувало сеае на Бога и гнуша се бескорисних
речи. ер, ние могуе да смрад и мирис пребивау заедно.
65. Пустиножите е избавен од три борбе: од гледаа, слушаа и говора. И паживи монах кои живи
у општежиу е, такое, избавен од три борбе: од куповине, продае и напада разбоника. Меутим,
свагде е потребно пазити на себе и своу савест чувати чистом.
66. Немо говорити: "а сам ступио у манастир и носим на себи анеоски образ". Ни Богу, ни удима ние
угодан само споаши образ, ве се првенствено захтевау плодови добрих дела. Према томе, сто као
расцветало дрво, чувауи плодове своих врлина како се не би поткрао црв гордости и како у теби не би
нагризао плод смиреноума, како таштина не би помрачила твоу побожност, како гнев не би отео твоу
кротост, како раздраживост не би исцрпла твоу благодушност, како ута не би нарушила тво мир,
како сваа не би послужила као препрека приатеству, како злопамее не би пресекло узаамну
убав, како увреда не би прекинула сагласност, како стомакоугаае не би ометало пост, како
халапивост не би уништила уздржае, како безбрижност не би спотакла ревност, како сан не би
заменио бдее, како униние не би отежало усре, како леост не би помутила служее, како роптае
не би умаило потчиавае, како непокорност не би заградила врата послушности, како празнослове
не би превладало над певаем Псалама, како неозбиност не би превагнула над славословем, како
смех не би савладао плач. како блуд не би упропастио целомудреност, како среброубе не би било
претпоставено неграмживости. Пази да не заволиш родитее више од Христа, и да се не наслауеш
светом више него Царством, да страст осуиваа не подстиче тво език, да те не мучи завист према
било коме, да обмана не потамни чистоту твога срца, да те лицемере не лиши сладости истинских
179
добара, да те отимае не одлучи од Царства, да ти неправда не загради ра, да човекоугаае не
уништи твоу смелост, да убав према задовоствима не покраде твоу убав према Богу и да похота у
теби не угаси срдачну скрушеност.
67. Човек напредуе по мери одсецаа и смираваа свое вое. Човек себи самом наноси штету уколико
се упорно држи свое вое. Стога немо желети да робуеш своо вои, ве бое буди послушан вои
Божио.
68. Излазеи из келие на службу, или због разговора са неким огради око, а срце подстичи
благочастивим помислом, говореи: "Ти ниси сликар и ниси изашао да се учиш како да сликаш удске
ликове". Пази на себе. Уколико е твоа пажа заузета чулним нееш мои да чистим умом, као у
огледалу, сагледаваш небеско, нити да се наслауеш и радуеш сеаем на Бога.
69. Престани да се занимаш за туе грехове, да се природно не би покварила твоа благочастива мисао.
70. Држи се утаа. Оно е те избавити од многих нечистота. Непрестано се сеа тескобе грешника,
боеи се да и ти ускоро не будеш има приброан.
71. Немомо бити самоубиви, будуи да се од самоуба, као од неког корена, раау све страсти.
Самоубе се, пак, истребуе убаву коа све привлачи едномислености и везуе у едно. убав е
велика и драгоцена тековина. Стога се стара да не отпаднеш од убави.
72. Бринуи се о свом спасеу будимо ближима образац врлине у вери, у убави, у трпеу, у
чистоти, у послушности, у смиреноуму, у страху Божием. Немомо се заносити равим жеама, ве се
подвизавамо у духовним трудовима.
73. Ради примаа заповести Божиих држи се безазлености (голуба), а ради одбиаа сплетки
противника - лукавости (змие).
74. Умом се одваа од штетних сусрета, да би тво унутраши човек пребивао у миру.
75. Немо проводити време са лицемерима да се твое мисли не би оскрнавиле. ер, ихове речи су
веома штетне. Они старце нагоне да поступау као младии, а младие увлаче у безакона дела.
76. Она ко плаче никако нее сагрешити. И нико ко е скрушен срцем не смиша зло. Код човека кои е
скрушен срцем авау се сузе, а за сузама умаее зла због уздржаваа од равих дела.
77. Ако си млад, учи се утау и труду. Труд е те учинити лаким, а утае е твоу светлост душе
сачувати неугасивом, не допуштауи о да се затамни било каквом страшу.
78. Световног човека не чине коса и одеа, него рава нарав и наклоност према светским и нечистим
жеама, од коих душа постае мрска.
79. Монаха не чине постриг и одеа, него жеа за небеским и Божанствени живот, коима се испоава
савршенство живота.
80. Не узноси се пре искушеа. ер, искушее често постиуе оне кои привидно стое чврсто. Због тога
треба бити бодар и тиме ум обезбедити од пада.
81. Мисли и све чини како да би угодио Богу. ер, ако у теби нема те мисли свако твое дело губи
вредност.
82. Било да пребиваш у општежиу, или да безмолствуеш далеко од свих немо бити немаран према
ономе што се од тебе захтева, т. према чистоти срца и скрушености духа. Бог нее постидети оног ко их
стекне. Она, пак, ко их занемаруе налази се у велико опасности.
83. Орошава душу Божанственим водама (Речу Божиом и Танама) како би процветала и донела плод у
правди. Ми треба да стремимо ка ономе шта е душекорисно као што животие хитау на зелене
пашаке.
84. Када е душа здрава, и тело има снаге за добре трудове, а ако се душа изгубила у скверним
помислима, и тело е се, по неопходности, оскрнавити грехом.
85. Лукави свакодневно нашо души постава сакривене замке да би е, саблазнивши е, подвргао
вечном мучеу. Ове замке су испуене сладошу како би превариле и привукле непаживе душе. Немо
се, брате, наслаивати том смртоносном сладошу, заносеи се обмаивим помислима. Уколико нае
приступ у душу, помисао-обмаивач е наслауе греховним мислима како би е умртвила грехом. И она
180
постае замка за душу. Меутим, освести се и пожури да разориш ту замку, изагнавши помисао из душе
молитвом, сузама, уздржаем и бдеем. И убудуе буди будан и ни едног тренутка се не заустава на
обмаиво помисли. Увек прибегава Богу са молитвом, са постом и сузама како би се ослободио од свих
замки, саблазни и страсти.
86. Будимо бодри воници и свакодневно савлаумо лукавог у борби. Изучимо правила те борбе. Онае
невидива и ено [основно] правило е: ослободити се од свега земаског. Ми неемо грешити уколико
очекуемо смрт, свакодневно е имауи пред очима. Ако испразниш себе од свега земаског нееш бити
оборен у борби. ер, оно што е земаско вуче према доле. Страсти помрачуу очи срца и лукави нас
побеуе.
87. Немо, монаше, погрешно расуивати, говореи: "Велики су трудови подвижништва. а сам, пак, слаб
и немоан и нисам у стау да се подвизавам". Она ко реши да оде у неку далеку и страну зему не
може за едан тренутак преи цео пут. Напротив, он сваки дан од преноишта до преноишта прелази
део пута и, након одрееног времена, стиже у жеену зему. Исто се може реи и о Царству небеском и
о рау сладости. У их се долази уз помо трудова целог живота, т. поста, уздржаа и бдеа.
Уздржае, сузе, молитва, бдее и убав су преноишта коа воде на небо. Проходи их стрпиво и са
радошу. После сваког преноишта е се учвршивати стопе твое душе и нееш наи тешкоу на путу
кои води небу.
88. Неприате се жури да у човека, кои е без дубег размишаа ступио у монаштво, усади
претерану слободу у понашау. Онога, пак, ко е из побожности ступио у монаштво он наговара на
подвиге изнад егових сила. Онога, меутим, ко се истински бои Бога он не може уловити ни едном ни
другом помишу. Страх Божии просвеуе егово срце како би ишао правим путем.
89. Брат се, после примаа монашког образа, борио са мишу да изае из општежиа. И помисли су му
представале следеи пример: "Погледа на повре у башти. Бике нее почети да расту уколико их
она ко брине о леама не ишчупа и не пресади на друго место". Брат е, пак, одговорио помислима: "Зар
е баштован ишчупати све што е посеано у леама? Зар он нее у леама оставити онолико колико оне
могу да исхране. Осим тога, ни оно што е ишчупано нее бити онакво какво е бити оно што е остало на
месту. Стога и ти буди у броу оних кои нису ишчупани". И он е, уз помо благодати Божие, савладао
помисао.
90. Монах треба да е благоразуман како би препознао противникове замисли против ега. Нешто од
тога он треба да пропушта са подсмехом, нешто са смиреем, а нешто да обара добро припременом
речу.
91. Све док душа машта о земном, различите жее овога света и суетна задовоства, кое о
представау помисли, раслабуу ене силе. Због тога она кои седи у келии постае немаран. Немар,
меутим, нее имати власти над оним ко се савршено одвоио од света, ко е омрзео свет и егове
прелести, и ко се од свег срца и од све душе предао на служее Господу. Он е слободно вршити сво
посао. ему е само предстоати борба са помишу таштине. Меутим, слуга Господи тера од себе и
ту помисао, држеи на уму своу сопствену немо и сеауи се чие дарове поседуе, сагласно ономе кои
е рекао: Шта ли имаш што ниси примио (1.Кор.4,7). Код ега е, такое, присутна и борба са немои
тела. Ипак, слуга Господи због тога не пада у страх, нити е се одвоити од убави Божие, по речи
онога ко е казао: Ко е нас раставити од убави... Божие (Рим.8,35-39). После свих страсти следи дух
блуда. Меутим, бежи од срамних речи и избеи еш нечисте помисли.
92. Мудри старци су за братиу уе кое помазуе и укрепуе душу.
93. Ако си се одрекао света побрини се о своме делу како би добио тражени бисер. ер, неки су,
одрекавши се света и удаивши се од светског живота, оставили вону службу или раздали богатство, да
би ипак, на крау, пали. Они су се, наиме, руководили своом воом. Нешто набедние е руководити се
своом воом, а не живети по вои Божио. Они су се на главна врата привидно удаили од свега
житеског, да би му се опет вратили на тана врата.
94. Човек има благоухано знае ако у сваком случау осууе самог себе и ако, осуууи себе, не осууе
другог кои е пао у грех.
95. Она чие е срце помрачено буром помисли и она ко е побеен страстима нити се човека стиди, нити
се Бога бои. Ако е господар он е без страха чинити зло. А ако е немоан и бедан, он е, предавши се
грубости свое нарави, такое чинити зло без срама.
181
96. Воници имау краткотрану борбу. Код ревнитеа за спасее она се, пак, продужава до иховог
одласка ка Господу. Због тога делу треба приступати са свом ревношу, бодрошу и трпеем. Ако
намераваш да убиеш лава, лати се посла са свом одлучношу како не би сломио твое кости као
земани сасуд. Ако будеш бачен у море, немо губити бодрост све док не изаеш на стену како не би као
камен потонуо у дубину. Ако ступиш у борбу буди бодар како се противник, победивши те, не би
зарадовао, и како уместо венца не би добио оно што му е супротно.
97. Она ко хое да буде монах треба да е спреман за уначко трпее како, по ступау у монаштво, не
би рекао: "Нисам знао да е то бити са мном". Меутим, то треба да ти е познато. Доведи у ред свое
помисли, и наоружа се трпеем како се не би десило да при постригу кажеш: "Све у трпети", а
сутрадан постанеш нарушите свога завета и речу и делом. Анели Божии стое и слушау све што
излази из твоих уста. Пази да не слажеш, будуи да е Господ погубити све кои говоре лаж (Пс.5,7).
98. Онога кои приступа да служи Господу окружуу многа искушеа. Али, у свим искушеима побеуе
она ко себе свим срцем поверава руководству Божием, и пребива у вои Божио. Бог од нас захтева
само одлучност, док сам дае снагу и победу: Он е заштитник свима кои се у ега уздау (Пс.17,31).
99. Немо гледати на леиве, ве пази на себе, имауи Бога пред своим очима, по узору на онога кои е
написао: Свагда видим пред собом Господа. Он ми е са десне стране да не посрнем (Пс.15,8).
100. Немомо никога осуивати. ер, ми не знамо како се човек влада у своо келии или како се труди
пред Богом. Немомо осуивати никога, чак и ако видимо да се неко смее или разговара, будуи да не
знамо какво е егово расположее у келии. Свако од нас треба да пази на себе будуи да е свако од
нас за себе дати одговор Богу.
101. Хоеш ли да те не савлада искушее? Одсеци своу воу. Ако тво настоате у Господу неко дело
не сматра добрим покори му се у Господу, чак и ако теби изгледа добро. Улазити у спор и ии за своом
сопственом намером ве е признак скретаа са правог пута. Нека свако чуе шта се говори у Псалму:
Служите Господу са страхом и радуте му се са трепетом. Примите поуку да се едном Господ не
разгневи и не пропаднете ван пута правде (Пс.2.11-12).
102. Немомо да наше владае буде промеиво, т. да данас имамо уздржае и кротост, а уутро
неуздржае и гордост; данас безмолвие, бдее и смирее, а уутро расеаност, ненасити сан,
непотчиавае и слично; данас одрицае од света, одрицае од свега земаског, одрицае од
отабине, приатеа, родитеа (због наде на Господа), а уутро жеу да видимо родни кра, родбину и
наследство кое погружава у мноштво зала. Опомиимо се да е жена Лотова, обазревши се натраг,
постала стуб од соли. И Господ учи: Ниедан ко е метнуо руку своу на плуг па се обазире назад, ние
приправан за Царство Божие (Лк.9,62).
103. Увек има на уму дан у кои си, свукавши све, оставио свет ради Господа, у кои си био распаен
страхом Божиим и у кои си горео духом ка Господу. Држи се тога расположеа до краа. ер, ко претрпи
до краа, та е се спасти (Мт.10,22).
104. Нека те не раслабуу помисли кое наилазе. ер, то е тек почетак борбе. Поучи се од цистерни
испуених кишницом. После кише, након благослова кои се сакупи у цистерну, вода е мутна. Меутим,
што више пролази време, она е све чистиа. Потрпи и стишае се и твое помисли, и дае ти поко.
105. Почу причу о скверним помислима. Пошто се виноградски плодови саберу са лозе, ставе у тоцило и
исцеде, добиа се вино кое се налива у посуде. Тада оно напре ври као да е загреано наснажниом
ватром, при чему и посебни судови, не подносеи егову силовитост, понекад пуцау од напрезаа. Тако
бива и са човековим помислима, т. када од овог суетног века и брига прелази к небеском. Не трпеи
човекову ревност, демони на разне начине смууу егов ум са намером да му додау мутни напитак
(Ав.2,15). И ако нау суд кои ние без недостатка, т. душу коа е неверна и коа сума, они га разарау.
Они као грабиви вукови иду по келиама монаха тражеи отворена врата. И продревши унутра, они
упропашуу душу коа им е покорна. А уколико наиу на затворена врата, т. на душу коа е утврена у
вери, они се повлаче назад са доле обореним лицем.
106. У свим своим делима држи се смиреноума кое е мака послушности. Збаци са себе двоедушност
и у свему се заодени вером да би те Господ, видеи ревност твое душе, учврстио у подвигу. Потхрау у
себи силну мржу према леости, према надметау, према свако зло нарави и зависти, будуи да си
Христа ради све оставио. Зна да еш претрпети много труда и штете уколико те на почетку раслабе
такве помисли.
182
107. Ако не дозвоаваш да се у дворишту нагомилава убре, онда немо дозвоавати ни да се у твоо
унутрашости крепе плотске жее.
108. На широком путу се налази следее: злоуме, расеаност, стомакоугаае, пианство,
расипништво, разврат, раздор, раздраживост, надменост, непостоаност и слично. За има, пак, следи:
невере, непослушност, непокорност и, последе од свих зала - очаае. А на тесном и уском путу се
налази: безмолвие, уздржае, целомудреност, убав, трпее, радост, мир, смиреноуме и слично.
За има следи бесмртни живот.
109. Особито се чува од смелости у понашау да не би постао роб празнослова и бестидности, да не
би постао радост демонима, и да се на крау не би одвоио од братства. [Чак] ни диви магарци не
пустоше пшеницу онолико колико дрскост разара трудове монаха.
110. Замислимо оне кои стое пред земаским царем и служе трулежном престолу. Са каквом пажом и
страхом они стое пред своим царем? Нисмо ли тим више ми верни дужни да пред Небеским Царем
стоимо са страхом и трепетом и са сваком побожношу? Стога не сматрам добрим да се бестидним оком
гледа на присутне Тане Тела и Крви Господа и Спаситеа нашега Исуса Христа. Нека нас у то убеди и
Божанствено Писмо кое каже: А Мосие се уплаши и не смеаше да погледа (на купину) (Дап.7,32).
111. По моме расуивау, постое три врсте дремивости кое ноу смууу човека. Прву брат
доживава услед дества лукавога када почне да пева Псалме. Меутим, ако у ему нема леости, она
нема никакву снагу. Она силние узнемирава ако е братовев стомак оптереен елима и пием. Друга
наилази на брата за време службе Божие због егове сопствене немарности, т. када не жели да се
потруди да одстои до краа правила, ве усред службе остава оне кои певау Псалме и одлази да
спава. Треу осеамо по захтеву природе после завршетка правила обичне службе. Немо бити немаран.
Зар ниси чуо како се пророк Самуило, кои е више пута био позиван, ни едном ние олеио да устане,
премда е ош био дете? Када стоиш на служби Божио, меу братиом или у усамености, ради
славеа Спаситеа нашега Исуса Христа и узнемири те прва врста дремивости потруди се да о се
успротивиш како се због свое леости не би лишио плодова служеа Богу. Са чврстином потрпи, ма
колико пута дремае склапало твое очи. Не одлази са свога места и стеи еш велику корист.
Пристраше према ненаситом сну е слично страсти стомакоугааа. И природа тражи много код оних
кои су навикли да много еду, а код оних кои су навикли на уздржае не захтева много хране. Примени
на себе оно што чине рибари: они по сву но проводе у бдеу, не напуштауи сво посао. Ако се она
кога савлада саи, преда нераду и заспе, када устане видее да ништа ние ухватио. Тада е почети да се
укорева због нерада. Исто е се десити и са тобом ако се предаш дремау и сну, као што и пророк каже:
Заспаше сном своим и ништа не стекоше{Пс.75,6).
112. Ма колико да е велик, брод на коме се направи мала рупа бива потопен валовима уколико се
убрзо не предузму мере. Исто се догаа и са душом коа е допустила да о се приближе неприатески
прилози, уколико не припадне Ономе коиу е саздао. Стога е мени и теби, брате, потребна бодрост и
велико смиреноуме. Срдачно обраее Богу чини немоним свако лукавство [неприатеа].
113. Догаа се да неко узме суд да би захватио воде, али га испушта и разбиа пре него што га напуни
водом. ему е сличан и она ко ступи у манастир ради постизаа хришанског савршенства, па одбаци
благодат Божиу и поново се врати световном животу.
114. Вера е мака сваког добра. оме човек постиже обеаа Владике и Спаситеа нашега Исуса
Христа, према ономе што е написано: Без вере ние могуе угодити Богу (ев.11,6). Веома плодна, пак,
тековина за авола есте невере, кое е мака сваког лукавог дела. Од ега се раа двоедушност кое е
неред. Двоедушан човек, речено е, непостоан е у свим путевима своим (ак.1,8).
115. Хоеш ли да избегнеш саблазни и осуивае? Постави врата на уста своа у Господу и одврати очи
свое да не виде суету (Пс.118,37). Тако еш утаем избеи оговараа, а чуваем очиу - саблазни.
Уколико то у себи не савладамо, ма куда да поемо у самима себи емо носити свое неприатее.
Победи их и имаеш мир, ма где живео.
116. Молитва и пост су прекрасни. их укрепуе милостиа, будуи да е речено: Милости хоу, а не
жртве (Ос.6,6). И Спасите ублажава милостиве: Блажени милостиви, ер е бити помиловани. И
анео е рекао Корнилиу: Молитве твое и милостие твое узиоше на спомен пред Богом (Дап.10,4):
не само молитве, него и милостие.
117. Не избегава црквену службу под изговором неког посла. Као што киша помаже да семе расте, тако и
183
црквена служба утвруе душу у врлини.
118. Немо бити [превртив], т. немо себи дозволити да едног дана пребиваш у безмолвиу и пажи
према делу Божием, а другог да идеш од келие до келие, или, што е ош равие, из насеа у насее.
Напротив, постоано безмолству, сеауи се да се по мери безмолствоваа чисте помисли. Код оног,
пак, ко се удаава од безмолвиа ум постае све груби.
119. Страх Божии е чврсти стуб пред лицем неприатеа. Не уништава та стуб и нееш пасти у
ропство. Приуби се уз Човекоупца, вапиуи егово благости заедно са пророком: У тебе се,
Господе, уздам да се не постидим довека. По правди своо избави ме и склони ме (Пс.30,1-6). Тада е и
Господ теби реи: а у бити са тобом и неу те оставити, нити превидети. Крепи се и буди храбар
(Ис.Нав. 1,5-6).
120. Будимо великодушни и понесимо терет едни других, трудеи се да подигнемо оне кои су пали и
упали у ропство неприатеа. Кои воник нее ступити у борбу са неприатеима, видевши да су еговог
приатеа одвели у ропство? Он е се сукобити са има да би свога приатеа избавио из ихових руку.
Уколико, пак, ние у могуности да га избави, он плаче и жалости се, сеауи се приатеа. Нисмо ли ми
утолико пре дужни да полажемо свое душе едан за другог? ер, Господ и Спасите наш Исус Христос е
рекао: Од ове убави нико нема вее, да ко живот сво положи за приатее свое (н.15,13).
121. Човек кои проводи сво живот у леости самога себе обмауе. Он уопште не помиша на блага
коа е Господ припремио праведним, и о казни коа е припремена грешницима, предауи се утехама
без икаквог страха. У таквом [човеку] лукави побууе телесне похоте сваке врсте. Он, пак, ние у стау
да то примети, као што ни врата не примеуу оне кои на их улазе и излазе. ер, похота е, настанивши
се у еговом уму, помрачила егове очи.
122. Бежи од претеране слободе у понашау и смеха. Стомакоугаае обуздава уздржаем,
среброубе - неграмживошу, многоговоривост - утаем, неспособност пребиваа на едном
месту - пребиваем у келии, леост - сеаем на будуа добра, непокорност - смиреноумем. Више од
свега бежи од претеране слободе коа е, по моме расуивау, почетак свих зала. Ако е не обуздаш, она
е те учинити бестидним. А обуздавши е, пак, биеш блажен, будуи да е речено: Благо човеку кои се
бои свих ради побожности (Прич.28,14).
123. Пази на себе како не би изгубио свое време у немару и расеаности. Ако си посадио виноград,
огради га оградом. Ако си стекао врт, чува егове плодове да би се зарадовао на крау. Немо пуштати
свое свие на плодове трудова твоих да их не би опустошиле. Каква е корист ако едан дан градим, а
два дана рушим? Како е се посао привести крау ако се ради на та начин?
124. Сваковрсни греховни мамци су расеани по свом удском роду како би човек непрестано водио умну
борбу. Меутим, неко се бори, а неко се препушта изазову и пада. И едан пада у едно, а други у друго, у
зависности од предрасположеа свакога. То се не дешава без учеша неприатеа, премда се и он
саображава нашим склоностима. И када некога жели да свеже своим греховним жеама, он га везуе
баш оним коим се он наслауе стога да уопште не би ни пожелео да се икада ослободи. Она кои нас
веже е лукав и добро зна кога чиме да веже. Он зна да [човека] не треба да свеже невоним оковима,
будуи да е егов ум одмах раскинути окове и побеи. Због тога он свакога веже оним чиме се
наслауе и у чему ужива. Будуи свезани, дакле, ми се не жалостимо, ве се радуемо. И будуи
уловени, ми се надимамо. Надимамо се стога што смо, на пример, везани завишу, а не страшу
преубе. И само због тога што нисмо везани страшу преубе, ми сматрамо да смо слободни од свега.
Исто тако она ко е свезан суетом сматра да е слободан од свих окова само стога што ние свезан
авним неправдама. И нико од оних кои су свезани не зна за свое окове и не препознае мреже кое су
прострте око ега. Сви они пате од незнаа пианице. Свезани, слично пианоме, не зна да е везан. Од
вина они заборавау на окове, и због пианости не виде мреже око себе.
125. Има на уму да се примесом греховне страсти упропашуе и уништава свако добро: уништава се
правда када о се присаедини лукавост; повреуе се непорочност ако е се косне похотивост;
уништава се вера ако буде слушала прорицаа [судбине]; помрачуе се доброчинство уколико садржи
нешто гордости; посрамуе се пост ако се да места осуивау. Пази на себе и немо да допустиш такве
штетне примесе.
126. Ти си дужан да сваки уд на одговарауи начин сачуваш од онога што е штетно. Ако ти е тело чисто
од блуда, чува и своа уста од осуиваа других. Уста не могу да чине преубу, али могу да лажу и
клевеу. Ако едан тво уд ние крив, а други есте, осуда едног уда е преи на тебе целог. Немо
184
сматрати да е осуивае нешто безначано. Из примера оних кои постау храна ловцима научи се да не
занемаруеш ни намае ситнице. Дешава се да птица бива задржана у замци само малим ноктом: врх
безвредног нокта надмашуе и савлауе снагу крила. Птица е [телом] у потпуности ван замке, али е ипак
[због нокта] читава заробена.
127. Бежимо од равих помисли. ер, за помисли е нам се судити подеднако као и за дела. Приступимо
добрим помислима кое од Онога кои испитуе срдачне намере добиау награду заедно са делима.
Намера е ве дело, будуи е у о, као у [средишту] из кога се све раа, поставена основа наше
слободе.
128. Милостиви Господ нас е снабдео оруима против свих неприатеских напада. Само немо бити
ле да се има служиш, и нееш претрпети штету. Ако неприате на нас пусти свое распаене стреле
и ми уз себе имамо необориви штит, т. молитву. Ако намерава да нас пороби неправдом, прибегнимо
правди и спашемо се. Ако намерава да те рани мржом према удима, сусретни га обием
човекоуба. Ако те напада гордошу, успротиви му се смиреноумем. Ако у теби побууе телесну
похоту, брзо се обуци у оклоп целомудрености. Ако нас нападне ненаситошу, начинимо себи крила од
поста. Према томе, наши неприатеи имау стреле, али и наша немо поседуе стреле. Пораз у борби
се, дакле, не догаа због недостатка оружа, него због непаже и одсуства жее да га употребимо.
129. Каква е корист ако неко има све, али нема убави коа спасава? [Претпоставимо] да неко начини
велики обед како би позвао цара и кнежеве, те све богато припреми како ни у чему не би било
недостатка. Меутим, едино се деси нема соли. Да ли е такав обед мои да се еде? Без суме, не.
Исти случа е и овде. Ако она ко е стекао девственост, ко е постио, ко е вршио бдеа, ко се молио, ко
е давао уточиште беднима, ко е приносио дар, или првине, или плодове, ко е изградио цркву, нема
убави, сав [егов труд] пред Богом нема никакве вредности (1.Кор.13,1-4).
130. Побринимо се о стицау вечних добара коа су нам обеана. Постарамо се о томе док се ние
смркло и док се ние завршила трговина. Начинимо себи за тамоши живот приатее од бедних и
немоних. Купимо себи уа од их и пошаимо га тамо испред себе. ер, овде за тамоше светике
уе продау удовице, сиромаси, немони, сакати, хроми, слепи и сви ништи кои седе код црквених врата.
131. Када станеш пред Бога на молитву, пази да прекрасне органе помоу коих певаш Бога, т. помисли,
не покраду твои неприатеи. Како еш или чиме еш служити Богу ако ти одузму орган, т. заплене
помисли? Служее Богу захтева да помисли, сва крепост и сила душе и сав ум буду нерасеано
усмерени Богу. Своме злату немо додавати бакар или олово, т. своо души - многе и нечисте помисли.
Девица коу преваре [покварени уди] постае мрска у очима обручника. И душа коу заведу нечисте
помисли и коа се саглашава са има постае мрска свом небеском Женику, Христу. Она треба да на све
могуе начине избегава везу са тим помислима и да се не наслауе сагласношу са има како би
Господ, увидевши ену убав према ему, био благонаклон према о и уништио неприатее кои
покушавау да одврате ене мисли од ега. ер, чим увиди да се душа напрегнуто стара да буде
сабрана у себи, непрестано га иштуи, очекууи га ноу, и вапиуи ка ему дау, Господ е пожурити
да е освети и очисти од порока кои се ош у о налазе, те да е постави пред себе као чисту невесту.
132. Отвори свое срце и одлучи да желиш Бога у све дане свога живота. Желети Бога е свагдаше
наслаивае, просвеивае и свакодневна радост. Ако га увек будеш желео, Он е увек обитавати у
теби. Он пребива у души коа га се бои, и испуава воу оних кои га убе.
133. Хоеш ли да будеш свет и непорочан храм Божии? Има увек у срцу своме образ Божии. Под
образом Божиим не подразумевам изображее боама, него лик кои се у души живопише добрим
делима, постовима, бдеима, напредоваем у добру, уздржаем и молитвама. Бое за ова небески
Владичин образ су чисте помисли, одлагае свега земаског и увек чисти живот.
134. Ни у свету ни у подвижничком животу нико не бива увенчан без борбе. Без борбе, дакле, нико не
може да добие неувениви венац и вечни живот. ер, садаши живот е увек сличан борилишту. Хоеш
ли да се покажеш савршен у борби? Увек буди обучен у врлине као у оруа борбе. И ако си се обукао у
врлине непрестано употребава напор да не останеш без их.
135. Постара се да постанеш подражавате живота и врлина преподобних отаца. Иди путем иховог
живота и подвизава се као и они: подвизава се умом, подвизава се духом, подвизава се телом. Буди
подвижник и у одеи, буди подвижник и у храни, буди подвижник и у речи, буди подвижник и у погледу,
буди подвижник и у помисли како би се у свему показао савршен.
185
136. Пази на себе како ти се не би десило да у време молитве будеш расеан. Када станеш на молитву
пред Бога, сто са страхом и трепетом. Из свога срца избаци све помисли и бриге о земаском. У време
молитве буди потпуно као небески анео. Постара се да твоа молитва буде света, чиста и нескверна
како би се, при уздизау на горе, небеска врата одмах отворила пред ом и како би е анели и
арханели са радошу сусрели и принели ка светом и узвишеном престолу пречистог Владике. У време
молитве свагда припада Богу као херувим или серафим.
137. Твоа борба ние нека обична борба. Напротив, сви анели и Владика посматрау борбу коу водиш
са неприатеем. Према томе, Бог и анели е те похвалити уколико победиш неприатеа. Анели е,
радууи се, прославити Бога кои ти е дао силу да победиш лукавога. И твоа борба се све више и више
поачава како би ти постао искуснии, како би се Бог прославио и уди почели да се угледау на тебе.
138. Немо да падаш у нерад због изнемоглости, ве увек има у виду наду. ер, где су подвизи, тамо е и
награда; где су борбе, тамо су и почасти; где е битка, тамо су и венци. Гледауи на то, помазу себе
поукама трпеа. Заедно са светима непрестано узвику: Храбри се, нека се крепи срце тпвое и
сачека Господа (Пс.26,14).
139. Припрема дела своа за исход. Доведи у ред све на поу своме. Пое е, пак, ова живот: узми
добар ашов - Нови Завет и огради сво посед трем (направи ограду од бодикавог растиа), т. поста,
молитве и учеа. Уколико будеш имао такву ограду звер, т. аво нее уи [у твое пое]. Обрау своу
душу као прелепи виноград. Виноградари кои чувау виноград ударау дланом о длан и громко вичу да би
зауставили оне кои намеравау да провале у ега. Тако и ти подигни глас и запева Псалме, па еш
протерати лукаву лисицу, т. авола. Непрекидно пази на неприатеа уколико твое жее буде
усмеравао на непристона дела. Ако твоу душу почне да, као из праке, гаа нечистим помислима
подигни штит вере и стави на себе кацигу наде. Извуци мач духовни кои е Реч Божиа (Еф.6,17). И
наоружавши се тако против неприатеа трпи, и немо бити немаран у борби. Напротив, буди бодар у
свему, говореи: "Знамо ми егове замисли".
140. Када у тебе уе лукава помисао извуци сво мач, т. пробуди у срцу страх Божии, па еш посеи сву
неприатеску силу. Уместо боне трубе употребава Реч Божиу. Као што труба своим звуком сакупа
вонике, тако и Реч Божиа, призивауи нас, сабира благе помисли и доводи их у поредак страхом
Божиим, саставауи пук кои се супротстава неприатеу. ер, наше помисли се, слично воницима,
сукобавау са неприатеима цара. И ош, као што труба своим звуком у време борбе и у младим
воницима буди готовост да иду на неприатее, тако и Божанско Писмо буди твоу ревност према добру
и учвршуе те у борби са страстима.
141. По мери своих сила принуава себе да што чеше читаш Писмо како би сабрао свое помисли кое
неприате расеава своом препреденошу. Он у тебе полаже лукаве помисли, наносеи ти или честе
жалости, или много успеха и животних приатности. Он то чини по своо пакости, са намером да човека
удаи од Бога.
142. Буди трезвен и стара се да се увек усрдно занимаш читаем како би се научио да избегаваш
неприатеске мреже и да достигнеш вечни живот.
143. Читае Божанствених Писама сабира расеани ум, и даруе [по]знае Бога. ер, написано е:
Почините и разумите да сам а Бог (Пс.45,11). Почу да [по]знае Бога стиче она ко се чистим срцем
упражава у читау Божанствених Писама. Стога немо бити немаран, него се упражава у читау и у
молитви, како би се просветио тво ум и како би постао савршен и потпун, без икаквог недостатка
(ак.1,4).
144. Неки се хвале што разговарау са велможама, кнезовима и царевима, а ти се хвали што, приликом
читаа Светог Писма, беседиш са Светим Духом. ер, кроз Писмо говори Дух Свети.
145. Стара се да читаш Божанствена Писма и да постоано пребиваш у молитвама. ер, сваки пут када
разговараш са Богом иховим посредством, освеуе се твое тело и душа. Знауи то, стара се да се
чеше упражаваш у има.
146. Ако не умеш да читаш немо одлазити оданде где можеш да слушаш и да добиеш корист. ер,
написано е: Уколико видиш разумног човека, порани да га обиеш и нека твоа нога похаба прагове
егових врата (Сир.6,36). То е корисно не само за оне кои не умеу да читау, него и за оне кои умеу,
будуи да многи читау премда не знау шта читау.
147. Када решиш да читаш буди опрезан да те неприате не би прекинуо, наводеи униние или
186
расеаност, или говореи: "Напре учини то и то дело, будуи да е незнатно, а затим еш са споконим
духом да читаш". Нашаптавауи ти то, он у теби буди особито усре према рукодеу како би те што пре
одвукао од читаа. Он то чини када види да се брат усрдно бави читаем и стиче корист од ега. Тада
се он стара да га одвуче од тог бавеа и да му се супротстави помоу тих и других предлога. Немо му
веровати, ве буди као жедни елен кои жели да дое до извора воде, т, Божанствених Писама, како би
из их пио и угасио же коу пале страсти.
148. Побрини се да реч из Писма коу ти Господ да да прочиташ и сазнаш не остане празна. У о се
поучава умом своим, напиши е у срцу своме, и неизбрисиво е чува у сеау своме. ер, написано е:
Поучавам се у закону твоме (Пс.118,16), и ош: У срцу своме затворих речи твое (Пс.118,11).
149. Када читаш, чита мариво и са усрем. Са великом пажом заустава се на свако речи. Немо се
старати да само ишчитаваш стране, ве, ако е потребно, немо бити ле да и два, и три и више пута
прочиташ стих како би разумео егово значее.
150. Седауи да читаш или слушаш онога ко чита напре се помоли Богу, говореи: "Господе Исусе
Христе! Отвори уши и очи срца мога да чуем речи твое и испуним воу твоу. Отвори очи мое да бих
разумео чудеса закона твога (Пс.118,18). У тебе се уздам, Боже мо. Ти просвети срце мое". Увек се
моли Богу да просвети тво ум и да ти открие значее своих речи. Многи су, поуздавши се у сво разум,
пали у заблуду. Говореи да су мудри, они полудеше (Рим.1,22).
151. Стекни безмолвие као чврсту стену и оно е те издигнути изнад страсти. Ти еш водити борбу
одозго, а оне одоздо. Стекни, пак, безмолвие у страху Божием, и ниедна неприатеска стрела те нее
повредити. Споено са страхом Божиим, безмолвие е огена колесница коа оне кои су е стекли узноси
на небо.
152. Безмолвие е мака скрушености, огледало грехова, извор незадрживих суза, училиште стражеа
над помислима и расуиваа, утврее поста, преграда стомакоугаау, поприште упражаваа у
молитви и читау, умирее помисли, необориво уточиште од брига, благи и лаки арам кои успокоава и
носи оне кои га носе, родитека побожности, тамница за страсти, узда за очи, език и слух, узрок
неграмживости, плодоносна Христова ива коа дае добре плодове.
153. Стекни добри део, кои е изабрала Мариа. Она е, наиме, севши кра ногу Господа и прилепивши се
едино уз ега, постала образац безмолвиа. Стога у е Господ и похвалио, рекавши: Али е Мариа
добри део изабрала кои о се нее одузети (Лк.10,42). Видиш ли какво е безмолвие! Сам Господ
похвауе оне што су га стекли. Стекни безмолвие и насладиеш се Господом (Пс.36,4). Седни кра ногу
егових и приуби се едино уз ега тако да са смелошу можеш реи: Душа се моа прилепила за
тебе и десница твоа ме прихвати (Пс.62,9).
154. Болести не постау одедном неизлечиве: добивши рав почетак од нерада, оне прелазе у велику
повреду. И страсти у души ничу из малих узрока. Уколико се, пак, не истребуу, производе велико
растроство у души. Видиш ли како зелена ивица на бакру постае све дуба и дуба? Из тога разуми
шта страсти производе у души услед нерада. Ако не очистиш ру, нееш уклонити мру; ако не изнуриш
природу тела, нееш успети да од себе отераш страст. Ра се тесно седиуе са бакром: и страст се
укореуе у природи. Ко очисти бакар пре него што зара, бие безбрижан: ко обуче душу у врлине, нее
бити у опасности, нити е претрпети потани удар зла. Очишени бакар прима светлост као одеу. Ако е
очишени бакар недирнут ром, бие употребив на дуго време. У супротном е светлост варива. Та
сасуд е слаб и убрзо пропада, будуи да е израен од оштееног бакра. Ако оштеена приступа врлини,
душа пада у колебае, а од колебивости долази распуштеност.
155. Као што душа, услед седиеа са влажним телом, постае телесна, тако и тело, уз нетрулежност
душе и единство са семеном Божиим, постае духовно. И свети Павле разликуе телесне од духовних
уди. Он е знао да и телесни уди имау душу, и духовни тело. Меутим, он целом човеку дае име по
ономе што преовладава у ему. Ако тело преовладава над душом човек е телесан, а ако превладава
душа, човек духован. И на другом месту он говори: ер тело жели против Духа, а Дух против тела; а
ово се противи едно другоме, да чините оно што не бисте хтели (Гал.5,17). У еванеу се каже да
Царство небеско припада подвижницима (Мт.11,12). Дух се труди да уздигне природу к Божанственом
стога што се природа телом прелешуе земним. Та напор духа над природом есте борба коа се
проавуе на два начина: код почетника са цием да се не потчине телу, а код савршених - да и само
тело учине духовним.
156. Ако е бесмртна душа оно главно у човеку, онда ние неправедно што е Бог човека усмерио ка
187
нетрулежности. Он не чини насие над сложеном човековом природом, него само подстиче силу духа да
самовоно привлачи тело ка нетрулежности, као слушкиу упропашену грехом. Као што у ужарено
пеи и бакар прима изглед ога, тако и тело постае духовно уколико сраста са нетрулежношу. Бакар
кои е закопан у зему изеда ра и претвара у прах. Исто се дешава и телу кое е погружено у страсти.
157. Како се свети односе према телу? Природа тела захтева одмор, а они се више старау да е скруше и
притесне. Наша (повреена телесна) природа се наслауе славом, а они се радуу ружеима, и
сакривау своа дела. Природа тела захтева храну, а они е изнуравау постовима и исцрпуу подвизима.
Природа има склоност према брачном животу, а они е обуздавау уздржаем и одсецау све узроке кои
побууу похоту. Природа тежи за приатностима живота, а они трпе када им чине неправду и
великодушно подносе када их поткрадау. Уопште, они се у потпуности одричу телесног живота, по речи
Господа: Узмите крст сво и за мном идите (Мт.16,24). Исто то учи и апостол, говореи: Умртвите удове
свое кои су на земи (Кол.3,5). Апостол не осууе Божиа створее на заклае, него жели да оживи
тело, умртвивши напором духа оно што е у ему неприродно. Он ние рекао: "Умртвите ваше телесне
удове", него: Удове кои су на земи. Кои су то [удови]? Блуд, нечистота, зла похота, лакомство, и све
томе слично. Свим сличним наслауе се телесни човек, кои е понижен и упропашен грехом. Грех чини
насие над природом. Тада се природа уместо умерености предае ненаситости, уместо утоавау
жеи - пианству, уместо браку - блуду, уместо правди - неправди, уместо убави - злоби. Апостол [нас]
учи да принууемо повреену природу и да умртвуемо све оно што се споа увукло у у. На та начин
она не би излазила из своих граница, налазеи се под руководством духа. Говореи да е подвижнику
бое да хром или каст уе Царство (Мт.18,8), Спасите ние заповедио да одсецамо удове, кое е
створио, него да их не чинимо оруима греха.
158. Она ко жели да се подвизава Христа ради треба да стекне оруже коим е бити у стау да се
супротстави аволу и да угоди Спаситеу нашем.
159. Уместо борбе прихвати веру у едносушну и нераздеиву Троицу, сличну горушичном зрну.
Горушично зрно е савршено округло и као - самопокретно. Тако самопокретна треба да е и твоа вера.
Покрети вере су врлине. Неки имау веру, али немау дела. То ние вера, будуи да е мртва, као што е
речено: ер, вера без дела е мртва (ак.2,20). Веру има она ко твори дела вере. И она личи на
самопокретно горушично зрно. Стекни е и буди здрав и неповредив у о, гореи расположеем за
заповести нашега Спаситеа како би и ти чуо од ега: Добро, слуго добри и верни... уи у радост
господара свога (Мт.25,23). Добрим га е Господ назвао због дела, а верним због вере.
160. Уместо кациге прихвати наду на будуа добра коа око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не
дооше, и у коа анели желе завирити (1.Кор.2,9; 1.Пт.1,12). Ова нада ти дае аку утеху у злопаеима
и жалостима, и сеае на у те радуе. у су имали у виду блажени Христови мученици. Посред
оштрица, посред страшних и разноврсних мучеа, посред врелог ога они су ову жеену наду имали
пред своим очима. Они су радосно и са благодарношу све трпели само да добиу оно чему су се
надали. Ту наду увек и непрестано има пред своим очима како ти жеа за оним чему се надаш не би
дозволила да помишаш о нечему пролазном, и како би у теби будила спремност за свако добро дело.
161. Уместо поасом, опаши се савршеном убаву према Богу и ближему. Она е учинити да потрчиш
без препрека. Она ко е опасан све пролази лако и без препрека. Утолико пре она ко е опасан убаву
лако прелази свуда. ер, убав, као што е речено, све сноси... све трпи (1.Кор.13,7). оме испуен,
свети Павле е говорио: Ко ослаби а да и а не ослабим? Ко се саблажава, а а да не горим
(2.Кор.11,29). Ето састрадалности и силе убави!
162. Уместо обуе прими смиреноуме. Као што ноге газе обуу тако и она ко е стекао смирее прима
као нешто нормално када га сви газе. И ти, брате, стекни смирее. То ние телесна, него духовна обуа:
она е те заштитити да не спотакнеш о камен ногу своу (Пс.90,12). Стекавши смирее, блажени Давид
е рекао: а сам црв, а не човек (Пс.21,7). Схвати колико Бог воли смирее, колико се приближава ономе
кои га е стекао и како увек гледа на ега. ер, написано е: Кои на висинама живи и на смирене гледа
(Пс.112,5.6), и ош: Очи егове гледау на убогога (Пс.9,29). Слушауи о убогом, схвати да се не говори
о ономе кои нема имае (ер су и многи цареви угодили Богу, као што су и многи сиромашни пропали),
ве о сиромашнима духом, као што е речено: Блажени сиромашни духом, ер е ихово Царство
небеско (Мт.5,3).
163. Уместо штита огради себе часним крстом и запечати име свое удове и срце. И немо само руком
ставати на себе крсно знамее, ве и мислено запечау име сваки сво посао, сво улазак и излазак,
седае и устаае, и одар сво. Ма кои посао да радиш, пре свега, ради благослова, осени себе
188
знамеем крста у име Оца и Сина и Светога Духа. То е веома моно оруже. Нико ти никада нее мои
нанети штету уколико си ограен тим оружем. Ономе ко носи печат земаскога цара нико не сме да
учини зло. Утолико пре нико нее бити у стау да се надмее са нама кои на себи носимо печат великог
небеског Цара. Брате, чеше од свега делу овим оруем кое се силно супротстава стрелама
неприатеа. Никада не заборава да се осениш крсним знаком. име еш раскинути мреже кое ти
постава аво, будуи да е написано: На путу коим ходим сакрише ми замку (Пс.141,4). Увек запечау
себе крстом и зло се нее дотаи твога духа.
164. Уместо лука рашири свое руке на молитву, као што е написано: Мишице мое чини да су лук од
бакра (Пс.17,35). ер, заиста су за неприатеа руке кое су испружене на молитву (коа се приноси за
знаем) бакарни лук. Она е стрела коа е тачно пуштена из натегнутог лука. Ако дозволиш помисли да
лута биеш сличан човеку кои у рукама држи лук, али не уме да упути стрелу ка неприатеу, ве е
пушта насумице. Да ли е твог неприатеа уплашити напад ако примети да држиш у рукама лук и
стрелу пушташ насумице? Нимало. Тек кад се човек моли са знаем, не дозвоавауи помислима да
лутау, и кад разуме ко е он, пред ким стои и са ким разговара, [егова] молитва се приближава к Богу, и
неприате силно страда као да е погоен стрелом у срце. Тада душа, по благодати Божио, све више и
више напредуе, а неприате бежи, као прах пред ветром, гоен анелом Божиим. Ето због чега мучи
неприатеа она ко се моли са знаем, и ко се храбро подвизава, држеи своу мисао на узди.
165. Моли се са знаем (са свешу коме и због чега се молиш). И ако нешто у време молитве или
посредством очиу, или због неког другог разлога, расее тво ум, зна да се ради о деству неприатеа.
Стога не жури да завршиш молитву, ве, осудивши самога себе, поново сабери сво ум и моли са
знаем, будуи свестан онога што иштеш од Бога, и због чега га молиш Богу како не би говорио
непотребно и како не би празнословио. Дело сатане е и да устремуе помисао као стрелу пуштену
насумице, и да не да човеку да се задржи на оном чиме се занима. ер, он зна, да е човека, уколико
одужи своу молитву, услишити Творац, чак и ако е веома грешан. Неприате га стога одводи ка многим
мислима како би му помисао летела као стрела коа е насумице пуштена. И догаа се да су егове руке
испружене на молитву, при чему език говори едно, а ум мисли и замиша друго - на смех неприатеу.
Због тога, брате мо, увек моли Бога за оно што ти е нарочито потребно и у чему постои нарочита нужда,
те по осеау те потребе. Погледа на два ерихонска слепца. Они су викали ка Господу: Помилу нас,
Господе, сине Давидов. И када их е Господ питао: Шта хоете да вам учиним, они су са скрушеношу и
уздисаем свога срца молили: Да се отворе очи наше (Мт.20,30). Они нису рекли: "Да нам то и то". И
зар е код их било мало потреба? Не, они су молили само за оно у чему су имали крау нужду.
Погледа на Хананеку. Због чега она виче идуи за Господом? Помилу ме, Господе, сине Давидов, кер
моу много мучи аво (Мт.15,22). Она ние навела ништа друго осим бола свога срца. Зар нису, слично
томе, и сви други, кои су долазили и прилазили Господу, износили пате свога срца? Болесник кои
долази лекару показуе оно што га боли. И ти, брате мо, изнеси пред Господа пате свое душе. Гледа
на ега мисленим очима, уз помо вере, како би, по написаном, видео Онога кои седи на високом и
уздигнутом престолу (Ис.6,1) и воске анела и арханела кое стое пред им. И баци се пред благост
егову и изли пред им молбу своу. Напре исповеди свое грехе, а затим пред ега изнеси свое речи,
или жалост како би се умилостивио по благости своо и излио на тебе милост своу. О душо! Велика е
вера твоа. Нека ти буде како хоеш (Мт.15,28).
166. Они код коих су просвеене и увек отворене умне очи тачно знау да се од саблазни лукавога не
избавау своом сопственом силом, него непобедивом силом Божиом. Слобода, коа е човеку доступна
састои се едино у одлучности или неодлучности да се супротстави аволу. Меутим, и поред
могуности да се успротиви [аволу], он нема потпуну власт над страстима. Када би удска природа
могла да се супротстави сплеткама авола и без свеоружа Светога Духа, Господ не би заповедио да у
молитви говоримо: И не уведи насу искушее, но избави нас од злога. Према томе, ко хое да се избави
од распаених стрела лукавога, да се удостои бестраша и да постане причесник Божанствене славе
нека увек са ненаситим расположеем и свим срцем и свом силом иште помо одозго како би побеивао
страсти и кроз неослабну победу стигао у област чистоте, без кое нико нее видети Господа.
167. Постара се да будеш беспрекорно чедо Божие и да уеш у поко где као претеча за нас уе Исус
(ев.6,20). Побрини се да будеш записан у небеско Цркви заедно са првороенима. Постара се да уеш
у гори ерусалим, где е и ра сладости. Меутим, зна да се нееш удостоити ових дивних
достоанстава уколико дан и но не будеш проливао сузе као потоке, слично светоме кои каже: Сваку
но квасим одар сво, сузама своим натапам постеу своу (Пс.6,7). Зар не знаш да е они кои су
сеали са сузама, пожети са радошу (Пс.125,5)? Стога и пророк каже: Немо превидети мое сузе
(Пс.38,13), и: Поставио си сузе мое пред собом, као и у обеау твом (Пе.55,9); и: Сузе су ми хлеб дан
189
и но (Пс.41,4), и; Пие мое растварам сузама (Пс.101,10). Сузе кое се проливау са знаем, са
великом тугом, при чисто топлоти у унутрашости срца представау душевну храну, небески хлеб кои
храни душу за живот вечни.
168. Као што постои ово видиво небо, кое се назива сводом, тако изнад ега постои друго, телесним
очима невидиво, блиставо небо где су воске анела. Тамо е нерукотворена скиниа у коо свети
анели врше своу службу. Све то е Божанствено, неизрециво, светлоносно, и припада другоме свету, а
не овоме веку. Тамо нема ни нои, ни лукавих духова, ни борбе. Меутим, не дозвоава се свакоме да
унутрашим оком види небеско. Због тога е поставен небески свод, слично неко завеси. Тако ни они
кои су тамо не могу да сагледавау све, него само оне кои су чисти срцем и освеени умом, т. свое
суграане и сатанике. А када завеса буде уклоена, праведницима е бити откривено оно што очекуе
праведнике.
169. Молитва коа се врши полако, са душом скрушеном и са напрегнутим умом узлази на небо. Док тече
равницом и док се користи великим простором, вода се не пропие у висину. Када о, пак, руке
водовоиа преграде ток одоздо и стесне е, она се, брже од сваке стреле, устремуе навише. Тако се и
удски ум разлива и расеава док се користи великом слободом. Када га, пак, скрушеност и туга у срцу
притисну, он узлее навише и узноси Богу чисте и напрегнуте молитве. Молитве кое се узносе са тугом
бивау нарочито услишене. О томе сведочи пророк, говореи: Господу завиках у невои своо и услиши
ме (Пс.119,1). Према томе, узбуркамо савест и побудимо у души тугу сеаем на грехове како бисмо е
учинили достоном да буде услишена. Учинимо е трезвоумном, будном, способном да своим вапаима
досегне небеса. Ништа тако од нас не одгони леост и немар као скрушеност и туга. Они сабирау ум и
враау га самоме себи. Она ко се тако жалости и моли, бие у стау да, после молитве, у своу душу
усели велику утеху. Нагомилавае облака чини да ваздух постане мрачан. Када се, пак, из их излие
киша, и када едан за другим изгубе пару коа се скупила у има, ваздух поново постае чист и асан. Тако
и душевна жалост помрачава наше помисли све док е закучана унутра. Кад се, пак, исцрпи у сузним
речима молитве и изае напое, у души настае велика асноа, низводеи у ум онога ко се моли, слично
неком зраку, мисао о Божио помои.
170. Хоеш ли да се нерасеано молиш? Учини да твоа молитва излази из дубине душе. Дрва коа су
пустила корен у дубину не ломе и не могу бити ишчупана чак и ако поднесу и хиаде налета ветрова.
ер, ихов корен е дубоко учвршен у дубини земе. И молитве кое се узносе из саме дубине душе, као
правилно укореене, иду у висину и никакав налет помисли не може да их расее. Пример нам дае
пророк кои о себи каже: Из дубине вичем к теби, Господе (Пс.129,1).
171. Посматрао сам наоружае победника и настоао да схватим кое оруже доноси одлучну победу.
Многа оружа су се указала моме погледу. Сваким од их могуе е одржати блиставу победу. Напре сам
видео чисти пост, т. мач кои никада не отупуе. Затим сам видео девственост, чистоту и светост, т. лук
чие оштре стреле продиру у срце лукавога. Видео сам и сиромаштво кое са презиром одбацуе сребро и
свако имае, т. оклоп кои не допушта да до срца доу изоштрене стреле авола. Приметио сам тамо и
убав, т. штит, и мир, т. тврдо копе од кога сатана дрхти и бежи. Видео сам бдее, т. панцир,
молитву, т. грудак, и праведност, т. лаку воничку кочиу. Меутим, разматрауи сва та оружа и
размишауи о томе кое е од свих их напоуздание, угледао сам бедем смиреа. Тада сам схватио
да ништа ние поуздание од ега. ега никакво неприатеско оруже не може да пробие и лукави нема
мои да га заузме на уриш. Стога, ако желиш да одржиш победу у борби коу водиш, тражи себи
прибежиште иза бедема смиреа. Тамо се сакри и не напушта ту заштиту, те грабивац нее успети да
те зароби. На друга своа оружа немо у потпуности да се ослааш како те лукави не би поразио.
190
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ЕФРЕМ СИРИН
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ
VII
САВЕТИ ПОДВИЖНИЦИМА
1. Почетак монашког одрицаа есте - боати се Бога. Монах кои се не бои Бога бие изван врата
Царства Божиег. Почетак доброг живота монаха есте познае Бога, а незнае Бога помрачава
монахову душу.
2. Добра баштина монаха е целомудреност и светост. Она монах кои их нема - лишава се наследства
отаца.
3. Монашки подвиг представа - изучавае Писма и испуавае заповести Божиих. Монах кои се тиме
не занима, ние подвижник.
4. Монахова храна е да твори воу Божиу, а чулна храна га нее поставити пред Христа. ер, што
улази на уста иде у трбух, и избацуе се напое (Мт.15,17).
5. Стопало монаха, креуи се пристоно, нека хаба Црквене степенице, и нека не прелази из куе у куу,
владауи се непристоно.
6. Нека монах прима савет од разумних, а савет неразумнога нека се не усели у срце егово.
7. Монах кои бдие у Псалмима и славословима и духовним песмама од себе тера нона маштаа, а
монах кои спава, надимауи се своим добрим делима, плете паукову мрежу.
8. Храбри монах крстом Христовим избегава аволске мреже.
9. Монах кои се везао за земаско и к земаском приклонио у свему поступа по сатански
(противеем заповестима, лукавством и самоугааем).
10. Нека монахова мисао увек буде заузета добрим делима. Делае монаха су пристоне помисли.
Бдее монаха укроуе нечисте помисли.
11. Пое кое монах треба да обрауе есте добра душа коа доноси еванелски плод. Монах кои е
обрауе први еде од ених плодова.
12. Бесмртна сила за монаха есте неграмживост коа носи крст. Среброубе е, пак, штетно за ега,
ер заграуе [улаз] у Царство небеско.
13. Добар дар за монаха есте девственост кое га, заедно са Илиом на колесници, узноси на небо. Сила
девства е уздржае у храни, а монах кои се опиа оскрнавуе свое тело.
14. Сузе кое се лиу из очиу есу дрво живота кое израста у висину смиреноума. Монах кои га е стекао
сабира добре плодове.
15. Монах кои свима разглашуе о своме дару изазива омразу и чуе од Господа: Ти си ве примио
плату своу (Мт.6,2). Ко се, пак, стиди да прича добиа награду од Господа кои зна [оно што е учиено] у
таности.
16. Монаше, не узноси се дауи Богу Божие. Напротив, молеи се Господу, говори: Твое од твоих
приносим ти, Владико и само од тебе иштем избавее душе.
17. Монаха кои са чистим срцем врши ноне молитве чуе Господ. Дау га Он чини светлим као дан и
свакодневно га све више и више показуе светлим.
18. У гордости монаха не почива Господ, а у смиреноуму еговом почива Дух Свети.
19. Нека хитон монаха (не ткани, него духовни) у свако време буде чист. Такав монах е у поно са
191
Жеником уи у дворац.
20. Монаше, припреми уе ради изласка у сретае Женику. ер, ако тада ништа не будеш имао да
налиеш у светику, да би асно горела, остаеш ван дворца заедно са лудим девокама.
21. Нека монашки живот, кои е подражавае анеоског живота, буде уништите греха. Он треба да
буде непрестано доношее плодова поканика.
22. Нека монашки живот става печат умртваваа похоте на све удове: образац за то есте живот
светог ована Претече.
23 Нека бесовска бура бежи од монаха и нека у има ликуе анеоска тишина. Када наилази бесовска
бура чува се, монаше, свое раздраживости. ер, живот монаха треба да увек носи одеу кротости и
трпеа.
24. Монах кои гори духом (ревности по Богу) прогони бесове, а монах кои се ради (гордог) супарништва
надмее са своим братом - привлачи демоне.
25. Нека сунце не зае у гневу твоме, и ружна реч, коа излази из раздраженог грла, нека не смууе
братиу.
26. Немо избегавати да слушаш певае, кое заправо представа анеоско славослове. Од шума, пак,
сатанских призора бежи, зато што се ради о аволско прелести.
27. Нека на твом челу увек буде крст Христов, а у срцу страх Божии.
28. Безмолвие са чистим срцем помазуе монаха уем Духа Светога.
29. Добра нарав раа братоубе и далеко прогони свау.
30. Ко се сединио са Господом не предае се аволу да не би био постиен у брачном дворцу.
31. Необориви штит за монаха есте анеоско певае у еговим устима. Сан, пак, кои му е приатнии од
певаа, за ега представа смрт.
32. Добровоно сиромаштво е ризница монаха и божанствен е монах кои е обучен у ега. На небу
сабира своу ризницу, будуи да су векови сладости бесконачни.
33. Нека тво ум увек буде заузет Божанственим Писмима. Нека твоа врата не буду закучана металним
бравама, него нека буду преграена краеугаоним каменом (трезвоумним призиваем имена Господа
Исуса).
34. Лице монаха у молитви постае чудесно, и трагови еговог духовног весеа преносе радост на све
мноштво монаха.
35. Монах кои се не брине о стомаку и кои не воли да пие вино постае сличан анелима.
36. Неописива лепота монаха есте девственост коа блиста у души. Наодвратнии, пак, изглед монаха
представа - оскрнавена девственост.
37. За монаха е нагоре од свега - пасти у грех. Он у ему уништава све добро, као ога сламу.
38. Монах, кои е згазио свет постае сабеседник Христов, а она ко е спутан делима овога света ние
угодан Воводи Христу.
39. Несреброубив монах е навернии проповедник Царства небеског. Ко, пак, болуе од среброуба
есте човек кои несрено гине.
40. Младом монаху е украс целомудреност коа влада непомраченом девственошу.
41. За монаха е послушност [велика] драгоценост: ко е стекне бие услишен од Господа.
42. Нека монах изговара добру реч и нека своим устима изговара речи Вишега.
43. Нека монах прими на себе добровоно гладовае да би смирио свое тело, и узвисио становницу
неба - душу.
44. Монах нека благовести речи истине и лаж нека буде изгнана из егових уста.
45. Чувши грубу реч немо упасти у србу, него се смири. Поставши посредник мира, наиме, примиеш
192
верну награду за мир и назваеш се сином Вишега.
46. Лав е страшан дивим магарцима. Нека такав буде и монах за похотне помисли.
47. Монах кои пре времена разрешава пост личи на онога кои поткопава теме стуба (на коме живи).
48. Гордеиви монах кои побууе страсне покрете у манастиру исто е што и ветар кои подиже прашину
у равници.
49. Добри монах е анео на земи кои ние раен стрелама сластоуба.
50. Не препушта се гордости да не би пао страшним падом. Угледа се на смиреноуме Павла да би
постао егов санаследник.
51. Као узор себи изабери Мосиеву кротост да би Бог твое камено срце претворио у водено езеро и да
би ти, осетивши благотворност, могао захвално да кличеш: На тихо води васпита ме Господ (Пс.22,2).
52. Спозна како е прекрасно смиреноуме и изабери га за себе, будуи да узноси на небо.
Представена ти е добра награда за смиреноуме - Царство небеско. Немо бити немаран за ега.
53. Нека се млади монах, презируи суету, утвруе у целомудрености. Монах кои е испуен
целомудреношу представа младицу освеену Богом.
54. Пост е узда за монаха. Ко са себе збаци ову узду постае сличан распаеном коу (ер.5,8). Млади
монах кои не обуздава стомак нее мои да се уздржи од телесног греха.
55. Бодри монах данононо мариво пребива у молитвама. Ударауи се у срце, он проливасузе и на
себе са неба низводи уе.
56. Монах кои ние предан страстима есте дрво живота на земи. Он е примио анеоски живот.
57. Псалам у устима монаха есте наоштрии мач против авола.
58. Суво дрво елисеево е из дубине извукло жеезо, а тело, кое е монах учинио сувим, извлачи душу
из дубине (страсти). Пост монаха исушуе токове страсти. Монаху е граница поста - смрт и пре кончине
нека га не напушта.
59. Бодрост монаха у молитви есте мач против страсти. Монаху ние назначена граница молитве. Стога
нека он у свако време благосиа Господа.
60. Монаху кои не задржава сво език у дан гнева ние лако да савлада ни страсти. Монах кои се гневи
убиа своу душу и оштрим стрелама раава свога ближега.
61. Наоружа се пре искушеа. То е ти помои да се у време искушеа покажеш искусан.
62. Не стичи богатство и не гои тело: тесан и узак пут захтева да се одложи на страну све што ние
корисно. Подражава Павла и сматра све за трице, да би Христа добио (Фил.3,8). Богатство и гоее
тела нее прои кроз небеска врата. Заволи неграмживост и уздржае и нееш остати изван тих врата.
63. Ога кои пали монаха есте сластоубе кое се запауе пиеем вина. Христос е извор кои увек
тече. Захватауи из ега угаси смрадни ога.
64. Немо да изговараш раву реч иначе еш постати виноград у коме расте тре. У разговору са
ближим употребава наприатние речи, угледауи се на пчелу коа увек доноси мед кои нема
горчине.
65. Лакомисленог монаха узнемирава бура помисли, а ко влада собом учвршуе се речима еванеа.
Немарног, пак, монаха даве помисли као тре пшеницу.
66. Немо у своме срцу чувати злу реч на брата свога да би у молитви могао да говориш: И остави нам...
као што и ми оставамо (Мт.6,12).
67. Венац похвале за монаха есте мир и светиа. Ко их е стекао видее Господа (ев.12Д4).
68. Мудрост монаха ние у знау трудова кое треба понети, него у иховом разумном ношеу. Ко е
такав - не учи речу, него уразумуе делом.
69. Ратууи са пуковима бесова, мудри монах не бива раен иховим стрелама. Крепеи се крстом
Христовим, он уништава главу змие.
193
70. Драгоцено наслее монаха е девственост коу озаруе светлост милостие. Она кои га е стекао и
сачувао несумиво е уи у брачни дворац.
71. Сачува заповести Вишега и чува правила отаца, те еш постати наследник Царства небеског.
72. Самовоан и дрзак монах пада у искушее и у мрежу аволску, а кротког е сусрести мир и венац
светие.
73. Монах кои се обилно храни пада у искушее и нона маштаа, а испосникова постеа е чиста и сан
безметежан.
74. Монах кои се бои Бога нее претрпети никакву штету. ега чува Господ и у дан смрти он е имати
жртву измиреа.
75. Послушност монаха се не познае у великим подвизима, него - у искушеима. Монаху трпее у
жалостима, кое се верно чува, доноси непостидну наду. Нека га он чува до последег даха, ер - ко
претрпи до краа та е се спасти (Мт.10,22). Трпи, монаше, ер е време трпеа кратко, а векови
сладости - бесконачни,
76. Нека песмопо монаха буде непрекидан, будуи да се и славослове серафима никада не прекида.
Монаше, нека у твоим устима буде духовна песма, коа е олакшавати тежину искушеа коа те сусреу,
77. Послушни монах е са добром смелошу стаати поред крста. ер, на крсту е Господ кои е био
послушан до смрти, и то до крсне смрти.
78. Нека се глас монаха у молитвено кротости искрено узноси Богу из непокретних уста.
79. Истинска светлост на земи есте монах кои се не спотиче своим езиком. Ко е такав и ко свое тело
не оскрнавуе гресима - приате е Христов.
80. Монах кога окружи страх Божии есте као стуб кои се не може оборити. Монах, пак, кои ние стекао
страх Божии бие лак плен противницима.
81. Монах кои ништа нема есте чиста светлост на земи. ер, као корен свих зала, среброубе
(1.Тим.6,10) не доноси добре плодове.
82. Бое е да монах еде месо и да пие вино, него да осуиваем еде тела свое братие.
83. Злато се испитуе у огено пеи, а прави монах се познае у мноштву монаха.
84. Нека руке монаха буду преподобно испружене Богу на пораз неприатеа, подражавауи Мосиа кои
е, рукама изобразивши крст, савладао Амалика.
85. На монаху кои е распет и умире свакодневно почива обилна благодат. ему се радуу анели,
примауи га у Царство небеско.
86. Узда за страсти е пост, а умртвее страсти е молитва са милостиом.
87. Монах кои е изнад телесних страсти есте чистии од снега. Зажелевши едино Христа, он е
угледати како га Христос увенчава у дан благости.
88. Монах-клеветник разгони мноштво монаха и уништава приатество. Змиа е уз помо клевете Еву
изгнала из раа. И монах кои клевета о е сличан, будуи да погубуе душу ближега и своу не
спасава,
89. Бог е услишити онога ко разумно пева у своме срцу. Нека душа монаха нерасеаним оком гледа
према Богу. ер, одрекавши се света и сединивши се са Христом, она треба да пренебрегава све
земаско.
90. Душа монаха коа духовно мирише, свето заграуе чуло мириса од змие да не би омирисала скверну
похоте. Осим тога, она ко у срцу има страх Божии нее дотаи скверну сладостраша.
91. Стара се да увек будеш простосрдачан и искрен. Немо едно држати у срцу, а друго на езику. ер, то
е лукавство.
92. Буди правдоубив и не лажи, будуи да е лаж од авола.
93. Не узвраа злом на зло. Напротив, опрости ономе ко ти учини зло, да би Господ и теби опростио.
194
94. Ако те напада злопамее, из све душе се помоли за дотичнога брата - и злопамее е одступити
од тебе.
95. Пази да у себи не допустиш страст зависти да те аво не би живог прогутао, ве се што пре исповеди
и моли Бога да те избави од такве опасности.
96. Ако видиш некога да греши, не разглашу егов грех, не осуу га и немо га мрзети да не би пао у
исти грех, ве бое реци: "а сам гори од ега. Данас е он сагрешио, а сутра у а".
97. Зна да се демони бое утаа, поста, бдеа, уздржаа, смиреа, молитава, суза и осталих
подвижничких врлина.
98. Непрестано се сеа смрти и свога гроба уколико хоеш да ти Бог даруе сузе, скрушеност и
бестраше.
99. Ако те аво обмане, те паднеш у мали или велики грех, немо очаавати нити себе осуивати на
погибао, ве прибегни исповести и покаау. И - Бог се нее одвратити од тебе.
100. Немо волети да идеш у град. ер, ти еш остати чист ако не будеш видео оно што е греховно.
101. Не опиа се вином. Иначе еш учинити да се срце твое са помамом устреми на задовоства.
102. Немо ести два пута на дан да не би огрубело твое тело, а са им и страсти оачале.
103. Немо много да спаваш, ве непрекидно ишти помо Божиу да би као птица избегао мрежу
(Прич.6,5).
104. Немо говорити много да не би упао у лаж.
105. Немо стицати ништа што е преко твоих потреба, и живи са умереним прохтевима.
106. Безмолству, и ради свое дело.
107. Свом силом чува език и стомак.
108. Држи се смиреноума и буди као незналица и она ко не разуме.
109. Буди кротак према свим удима.
110. Много е штете од говоривости и смеха, а благоразуман човек чува безмолвие.
111. Свагда пред своим очима има смрт и искушеа те никада нее довести до пада.
112. Уутро и увече испиту сам себе, т. како си провео време. То ние могуе учинити без напора (т. без
постоане паже према себи и стражеа над срцем).
113. Бо се Бога као она ко е обавезан да му да одговор за сва своа дела.
114. Свакодневно се пита коу си страст победио.
115. Ко веруе да е бити Суд нее осуивати ни едног човека, ве е се више пазити и чувати чак и од
малог и неважног зла.
116. Ко веруе да е егово тело васкрснути брине се о томе да га очисти од осквреа.
117. Утврууи се у страху Божием, чува и испуава све што си дужан да чиниш и не постава
спотицаа своо савести. Буди пажив према о да би и она била твоа чуварка и одмах ти показивала
у шта падаш, не оставауи те и не допуштауи да паднеш у руке своих неприатеа.
118. Зна да монаха напада униние када егов ум почне да избегава самовоу и да прибегава Богу. За
истребее униниа служи молитва и непрестано размишае о Богу. То размишае се, пак,
подржава уздржаем, а уздржае се чува телесним трудом. Такав е тесни пут кои води у живот
(Мт.7,14).
119. Ако си истински заволео Господа, ако се стараш да задобиеш Царство и ако си дао завет да еш се
трудити због своих грехова, сеа се Суда и вечних мука, са страхом очекууи сво одлазак из овога
света.
120. Немо имати пристрасност ни према парама, ни према имау, ни према родитеима, ни према
светско слави, ни према приатеима, ни према сродницима, ни према братии, и уопште - ни према
195
чему земаском. Немо се бринути нити старати о томе. Раскинувши сваку везу, одложивши бригу,
омрзнувши [све] и обнаживши чак свое тело од свега безбрижно и без леости иди за Христом увек
гледауи на небо и отуда очекууи помо. ер. смрт долази изненада и суд е близу. И тешко ономе ко
ние спреман!
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОВАН ЛЕСТВИЧНИК
Кратко саопштее о ему
Родитеи светог ована, као и место роеа и егов живот пре ступаа у Синаску обите - нису
познати. Из егових дела се види да е стекао добро образовае. Меутим. жеа за близином Божиом
га е подстакла да напусти свет и егову славу, и да се усами у Синаско обитеи, коа се тада славила
мудрим оцима. Он е у у ступио са 16 година и препустио се руководству и поукама старца Мартириа.
кои га е после 4 године, т. у егово 20. години, постригао у монашки образ. егово послушае старцу
е било толико велико да е изгледало да уопште нема свое вое. Према братии е био простосрдачан и
смирен, ни пред ким не истичуи свое првенство.
Проживевши са своим старцем 19 година, свети ован е назад остао без ега. По егово смрти он е
за себе изабрао пусто место, звано Тола, кое се налазило на 5 стадиа од обитеи. Ту е он провео 40
година. егов живот у усамености е текао мирно, у строгом подвижништву, кое е он, уосталом, умео
да сакрие, не истичуи се ничим нарочитим. Сваку суботу и недеу он долажаше у обите на
богослужее, причешууи се Светим Христовим Танама. Затим би поговорио са светим оцима,
проверавауи иховим указаима свое стае. При таквим разговорима, на сабраима е често говорио
и свети ован? Природно, егова реч се своим преимуствима истицала пред другима. Смирене е то
радовало, а неискусни су мудрог беседника почели да окривуу за таштину. Тада е свети ован, да не
би саблазнио немоне, на себе наложио савршено утае, кога се строго држао целе године. И са
утаем е прекинуо тек кад су га усрдно молили они исти кои су га принудили да се осуди на такав
подвиг.
После 40 година живота у безмолвиу, свети ован е, на општу жеу све братие, био изабран за игумана
Синаске обитеи. Управауи духовном паством 4 године, он се опет вратио у своу усаменост, на
кратко пре свое смрти, коа га е задесила у 80. години старости, 563. године.
На молбу Раитског игумана. свога имеака, свети ован е написао духовну Лествицу у коо е у 30 слова
изобразио ступеве духовног усхоеа ка савршенству. Написао е и Слово пастиру, у коме излаже
обавезе духовног пастира.
Из 30 слова Лествице правимо избор подеен на следеа поглава:
1. О
пшта начела подвижништва.
2. О
покаау.
3. О
врлинама и страстима и о борби са страстима уопштено.
4. О
борби са осам главних страсти.
5. О
бестрашу.
196
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОВАН ЛЕСТВИЧНИК
I
ОПШТА НАЧЕЛА ПОДВИЖНИШТВА
1. Бог е живот и спас свих кои су обдарени слободом.
2. Монах припада анеоском чину и [води] анеоски живот, кои се остваруе у вештаственом и правом
телу. Монах е човек кои се држи само Божиих заповести и речи, у свако време, на сваком месту, у
сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над своим чулима.
Монах има посвеено тело, очишена уста и просвеен ум. Монах е преболна душа, стално обузета
сеаем на смрт, било да бди или да спава. Одваае од света есте хотимична мржа на оно што уди
у свету хвале, и порицае природе ради постигнуа оног што е натприродно.
3. Сви они кои су спремно одбацили оно што припада овом животу, свакако беху подстакнути [жеом] за
будуим Царством, или обием грехова, или, пак, убаву према Богу. Ако се ни едним од споменутих
циева нису руководили, ихово е напуштае света бесмислено. Само, и у том случау, добри наш
Судиа очекуе да види какав е бити кра иховог животног пута.
4. Свима нама што хоемо да изаемо из Египта и побегнемо од фараона, безусловно е потребан неки
Мосие, посредник по Богу измеу нас и Бога, кои би, ревностан у делау и сагледавау, за нас пружао
руке к Богу, како бисмо под еговим воством прешли море грехова и Амалика страсти натерали у
бекство.
5. удима кои су се подухватили да се са телом попну на небо, потребан е заиста краи напор, праен
безграничном патом (нарочито у почетку иховог одрицаа), док се сластоубива наша нарав и
неосетиво срце помоу правога плача не претворе у богоубе и чистоту. ер, каае, дубоко каае,
и велика, невидива горчина су неизбежни у овом подухвату, а навише онима кои живе површно, све
док наш ум, то бесно и халапиво псето, кроз простоту, дубоку кротост и мариви труд не постане будан
стражар чистоте. Но, будимо храбри, сви страсни и немони, и непоколебивом вером, као десницом,
принесимо и признамо Христу немо и слабост свое душе. Он е нам неизоставно помои чак и више
него што заслужуемо, само ако се непрестано држимо дубоког смиреноума.
6. Они кои започиу ова подвиг, да би поставили сигуран теме, треба свега да се одрекну, треба све
да презру, све да исмеу, све да одбаце. Чврст, троструки и тростубни теме чине: безазленост, пост и
целомудреност.
7. Одлучан почетак бие нам од користи и кад потом наступи малаксалост: храбру душу, сусталу у
подвигу, подстиче сеае на првобитну ревност као бодило. Неки су се, захваууи томе, често
подизали.
8. Када душа, издауи саму себе, изгуби блажену и милу топлину, нека бриживо испита из каквог
узрока се е лишила, па нека свом снагом и ревношу настои да га отклони. Ту топлину е немогуе
вратити кроз друга врата осим кроз она на коа е и изашла.
9. У самим почецима подвига одрицаа од света, врлине се, свакако, стичу трудом и муком. Напредууи
дае, постаемо неосетиви за тешкое, или их осеамо ош само мало. А када ревност потпуно обузме
и освои нашу телесну природу, врлине ве стичемо потпуно прожети радошу, чежом и Божанским
пламеном.
10. Неки од оних што воде површан живот у свету, поставили су ми следее питае: "Како се можемо
приближити монашком животу и поред своих жена и пословних брига". Одговорио сам им: "Свако добро
дело кое можете учинити, учините. Никога немоте ружити. Никога не пачкате. Никога немоте лагати.
Не правите се важни ни пред ким. Никога немоте мрзети. Често посеуте цркву. Будите милосрдни
према сиротии. Никога не саблажавате. Туе се жене не дотичите: нека вам буде довона ваша. Ако
тако будете поступали, неете бити далеко од Царства небеског".
11. Кренимо са радошу и страхом Божиим на ова дивни подвиг, не плашеи се наших неприатеа.
197
ер, они, мада невидиви, паживо посматрау лице наше душе. Кад виде да се променило од страха,
они се ош жеше окомуу на нас, ер опажау, лукави, да смо се препали. Спремимо се храбро за борбу
са има: нико не сме да се супротстави ономе кои се своски бори.
12. Они кои су решили да озбино служе Христу, пре свега треба да се постарау како би уз помо
духовних отаца и на основу свог сопственог сазнаа изабрали себи одговарауе место, начин подвига и
занимае. Ние за сваког општежие, нарочито не за оне кои су склони сластоубу, нити е за сваког
испосница, ер испоснички усаменички живот садржи много повода за гнев. Сваки треба да размисли
кои му начин живота набое одговара.
13. На три наглавние врсте подвига своди се читав монашки живот: на подвижничко напуштае света и
самоу, на подвиг безмолвиа са едним или навише са двоицом, и назад, на трпеиво живее у
општежиу.
14. Човек кои одиста воли Господа и стварно иште будуе Царство, човек кои заиста пати због своих
грехова и кога су стварно испуниле мисли о муци и Суду вечном, човек кои озбино страхуе при
помисли на своу смрт - више ние у стау да води рачуна о имовини, новцу и слави овога света, о
родитеима, приатеима, браи, нити о било чему земаском. Преставши сасвим да се брине о томе,
омрзнувши сваку помисао на то, па чак и свое сопствено тело, слободан од свега, безбрижан, он
одважно иде за Христом и стално гледа у небо, од ега очекууи помо, по речима светога: Припила се
душа моа уз тебе (Пс.62,9), и као што рече и други незаборавни: А а се неуморих пратеи те, и не
зажелех дана нити одмора удског, Господе (ер.17,16).
15. За нас е навеа срамота да мислимо на нешто што нам у часу невое, т. смрти, не може добра
донети, када смо ве све поменуто оставили на позив коим нас е Господ а не човек позвао. То е баш
оно што рече Господ: освртати се за собом, и не бити достоним Царства небеског.
16. Да чуемо шта е Господ рекао младиу кои е скоро све заповести извршио: ош ти едно недостае
- да продаш све и раздаш сиромасима (Лк.18,22; Мт.19,21), те да сам постанеш сиромах кои прима
милостиу.
17. Припазимо, да се не наемо у заблуди говореи како идемо узаним и тесним путем, док, у ствари,
ходимо по широком и пространом путу. Узани пут се препознае по мореу стомака, свеноном стаау,
ограниченом узимау воде, оскудевау у хлебу, очишавауем пиу срамоте, подсмеха, поруге и
грде, одсецау своих прохтева, трпеу увреда, подношеу презира без роптаа; препознае се по
томе - ако се не срдиш када те клеветау, ако се не утиш када те понижавау, ако си смирен када те
осууу. Благо онима што иду путем кои е овде показан, ер е ихово Царство небеско!
18. Ко е омрзнуо свет, умакао е од туге. А ко е остао привржен било чему видивом, ош се од туге ние
избавио.
19. У луци се може наи спасее, али и пропаст. То добро знау они кои плове по духовном мору.
Жалостан е то призор, када у само луци претрпи бродолом она кои се са пучине ве био спасао.
20. Кад си се одвоио од света, не дотичи га се више, ер се страсти лако враау.
21. Бежи од прилике за грех као од бича: плод кои се не види - толико се и не жели.
22. Потрудимо се да будемо као Лот, а не као жена егова (уп. Пост.9,26). ер, душа коа се врати тамо
одакле е изашла, постае као со коа е изгубила сво укус (Мт.5,13), и остае и дае неспособна да
напредуе. Бежи из Египта главом без обзира! Срца коа су се тамо вратила, не угледаше ерусалим,
зему бестраша.
23. Нека ти отац буде човек кои може и хое да се помучи са тобом, како би се растеретио бремена
своих грехова. А мати нека ти буде - умилее, кое те може опрати од нечистоте. Брат нека ти е
сатрудник и саревните на стази коа се пее горе, ка ономе што е на небу. За нераздвону другарицу
узми сеае на смрт. А деца твоа мила нека ти буду уздисаи срца. Роб нека ти буде твое тело, а
приатеи - свете небеске силе, кое ти, ако ти постану блиски, могу користити у часу исхода душе. Такав
е род оних кои траже Господа (Пс.23,6).
24. Удаавауи се од света, треба да изаберемо наскромние место, у коме нема ничега што би нас
тешило или наводило на гордост. Иначе, ми носимо са собом и свое страсти.
25. Као што е немогуе гледати едним оком на небо а другим на зему, тако ни она кои се душом и
198
телом ние потпуно одвоио од свих сродника и несродника не може а да душу своу не изложи велико
опасности.
26. С великим трудом и подвигом стиче се поштена и среена нарав. Оно, пак, што е са великом муком
стечено може се изгубити у едном магновеу. ер, зли разговори кваре добре обичае (1.Кор.15,33).
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОВАН ЛЕСТВИЧНИК
II
О ПОКААУ
1. Покаае е обнова крштеа. Покаае е завет са Богом да е се водити едан нови живот. Покаае
е извор смирености. Покаае е неопозиво одрицае од сваке жее за телесним добрима. Покаае е
самосудна мисао и брига о себи без бриге о споним стварима. Покаае е кер наде, и порицае
безнадежности.
2. Када паднемо у аму безакоа, ми се не можемо извуи на други начин до да се спустимо у дубину
поканичке смирености.
3. една е ствар сетно смирее поканика; друго е грижа савести оних кои ош греше; а друго е, опет,
блажена и богата смиреност коа по деству Божием улази у савршене. Ми неемо ни покушавати да
речима обаснимо у чему е суштина ове трее врсте смиреа, ер бисмо се само узалуд трудили. Знак
друге врсте смиреа есте свецело трпее срамоте. Навика често тирански мучи и оне кои плачу због
своих грехова. Ние ни чудо: наука о Суду и паду е веома таанствена. Ниедна душа ние у стау да
схвати какви се греси догаау са нама због нашег нехата, какви по промислитеском Божанском
напуштау, а какви због тога што се Бог од нас одвраа. Уосталом, неко ми е и то причао: када нам се то
деси по промислу Божием, брзо се спасавамо од невое. Она, наиме, кои е допустио да паднемо, не
дозвоава да дуго будемо обузети тиме.
4. Док е ош свежа и запаеа, рана се лако лечи; но застареле, нелечене и запуштене ране се тешко
лече: да би се исцелиле, потребно е ве много рада и свестраног заузимаа лекара. Многе ране са
временом постау и неизлечиве. Али, Богу е све могуе (уп. Мт.19,26).
5. Пре него што паднемо у грех, демони нам говоре да е Бог човекоубив.
6. Не веру ономе кои ти по паду твоме говори о твоме греху као о мало погрешки: "Само то и то немо ти
да учиниш, а ово - па то ние ништа". Често су, наиме, и мали поклони велики гнев судие стишавали.
7. Човек кои истински полаже рачуна своо савести, сматра изгубемим сваки она дан у кои ние
плакао, макар учинио тог дана не знам каква добра дела.
8. Нека нико од оних што плачу не очекуе да е у часу свое смрти добити потврду о томе да му е
опроштено: оно што ние асно, ние ни сигурно. Ослободи ме страха доказом да ми е опроштено, да се
одморим пре но што одем одавде без потврде да ми е опроштено (Пс.38,14). Где е Дух Господи, тамо
се раскидау окови. Где е надуба смиреност - и тамо се окови раскидау. А она кои е и без едног и
без другог, нека се не вара: окован е!
9. Они кои живе у свету, не добиау такве потврде. Нарочито не ону прву. Уосталом, они кои чине
милостиу е у часу свог одласка из овог света сазнати колика им е корист од е.
10. Она кои плаче над собом, не види плач, и пад, и грижу савести код другог. Пас кога уеде звер, ош
више се на у разари и од бола што га осеа у рани лае без престанка.
11. Пазимо да савест наша ние престала да нас гризе услед тога што се, на известан начин, уморила, а
не услед чистоте наше. Знак разрешеа од греха е у томе што човек увек сматра себе дужником.
12. Сви, а нарочито пали у грех, треба да пазимо да нам се у срце не увуче болест безбожног Оригена.
егово погано учее о Божием човекоубу веома е прихвативо за уде кои воле уживаа.
199
13. Пре свега, исповедимо се нашем добром судии, не само насамо него и пред свима, ако заповеди.
Ране кое се откривау, не само што се не погоршавау него се лакше и лече.
14. На исповести буди и по споашем изгледу и у дубини душе као осуеник: ником поникни и ако е
могуе ороси сузама ноге судие и лекара као да су Христове.
15. Демони често имау обича да нам саветуу или да се уопште не исповедамо, или да се исповедамо у
треем лицу, или да кривицу за сво сопствени грех пребацуемо на друге.
16. Нека те не прелести дух гордости: немо казивати свое грехове учитеу као у треем лицу. ер, без
срамоте се од срама не може ослободити. Покажи слободно своу озледу лекару. Не стиди се, реци:
"Моа е то рана, оче. Мо е то ожиак. Ние га нико други направио него моа сопствена лакоумност.
Нико други ние крив - ни човек, ни дух, ни тело, нити шта друго - ве едино мо немар".
17. ован Претеча е од оних што су му долазили тражио да се пре крштеа исповеде (уп. Мт.3,6; Мк.1,5)
не стога што е ихова исповест ему самоме била потребна, ве зато што му е стало до иховог
спасеа.
18. Ништа толико ние недолично онима кои се кау, као узбуее гнева. ер, обраае [Богу са
покааем] захтева велико смирее, а срдитост е знак велике гордости.
19. Као што зрак сунца, кои кроз прозор уе у куу, све осветава, тако да се може видети и наситнии
трун прашине што лебди у ваздуху, тако и страх Господи кои уе у срце, показуе све егове грехе.
20. Као што вода може избрисати слова, тако и сузе могу избрисати грехе.
21. Као што слова, у недостатку воде, бришемо и другим средствима, тако и душе кое немау суза
изглауу и одстрауу свое грехе туговаем, уздасима и дубоком сетом.
22. Као год што се свежа рана лако да излечити, тако и запуштене ране у души тешко зацеуу, премда
се и могу излечити.
23. Као што би било нечасно да неко ко е сахранио свог оца одмах по повратку са погреба оде на свадбу,
тако ни онима кои плачу због своих грехова не одговара да траже од уди било какву част, или
спокоство, или славу у садашем животу.
24. Као што се станови граана разликуу од обиталишта осуеника, тако и живот поканика треба да буде
различит од живота невиних.
25. Осеае душе е ено природно своство, а грех е егово мрцварее. То осеае доводи или до
престанка или до смаиваа зла. А саосеае е плод савести. Савест, пак, есте глас и прекор нашег
анела чувара, кои нам е ош приликом крштеа додеен. Због тога се некрштени и не муче толико у
своо души због своих злих дела, ве сaмо некако слабо.
26. Ко напусти свет да би са себе збацио бреме грехова, нека се угледа на оне што седе на гробу ван
града, и нека не заустава вреле и горке свое сузе, ни нечуни лелек срца, док и сам не угледа Исуса
где долази да одвали стену окорелости са срца и ослободи ум од веза грехова - као што е Лазара
ослободио (уп. н.11,44) - заповедауи своим послушним анелима: "Раздрешите га од страсти, и
пустите да иде к блаженом бестрашу".
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОВАН ЛЕСТВИЧНИК
III
O ВРЛИНАМА И СТРАСТИМА И O БОРБИ СА СТРАСТИМА УОПШТЕНО
1. Расуивае е тачно схватае Божанске вое у сваком тренутку, месту и ствари, схватае кое се
налази само у удима чиста срца.
2. Ко е побожно свргнуо прве три страсти [суету, среброубе и стомакоугаае], свргнуо е уедно и
осталих пет [блуд, гнев, тугу, униние и гордост], а ко и не хае за их, ниедну другу страст нее
победити.
200
3. Све демонске борбе у нама настау на основу три главна узрока: било из нашег нехата, или из наше
гордости, или из зависти демона.
4. У свим случаевима треба да се руководимо своом савешу по Богу, да бисмо, дознавши одакле ветар
дува, на одговарауи начин и едра развили.
5. У свим нашим подвизима по Богу, демони нам копау три аме: прво, боре се да спрече извршее
нашег доброг дела; друго, кад при првом покушау претрпе пораз, старау се да бар оно што се чини не
буде учисно по Богу; па када, лопови, и ту промаше, тихо нам се прикраду и хвале нас у души нашо као
уде кои у свему живе по Божио вои. Првоме е неприате брига и размишае о смрти; другоме -
послушност и самониподаштавае; треем - непрестано прекоревае самога себе. То е труд пред
нама, док не уе у светилиште наше (Пс.72,15-16) ога Божии: тада ве нее бити у нама насиа
укореених навика. ер Бог наш еога кои спауе (ПонЗак.4,24; ев.12,29) сваку распаеност и
похоту, сваку лошу навику и окорелост, без обзира да ли се ради о нечем унутрашем или споашем,
видивом или невидивом.
6. Кад они победе душу, и светлост ума помраче, у нама, аднима, нема више ни трезвоума, ни
расуиваа, ни сазнаа, ни обзира, ве само остае тупост, неосетивост, нерасудивост,
заслепеност.
7. Краа е неосетно заробавае душе. Убиство душе есте усмрее словесног ума палог у
непристона дела. Погубее душе есте очаае после извршеног безакоа.
8. Нека се охрабре страсници кои су стекли смирее. ер, ако су и у сваку клопку упали и у све мреже се
заплитали, и сваку болест одболовали, по своме оздравеу су за све уде постали звезде, лекари,
светила, крманоши, учеи их своствима и изгледу сваке болести, и спасавауи своим искуством оне
кои се налазе пред падом.
9. Набоа азбука за све е следеа: послушност, пост, кострет, пепео, сузе, исповедае, утае,
смирее, бдее, храброст, мраз, рад, мука, понижеа, скрушеност, непамее зла, братоубе,
благост, проста и неубопитива вера, немарее за свет, немрзеа мржа према родитеима,
беспристраше, простодушност са безазленошу, добровона скромност.
10. Домет и плод напредних е: одсуство таштине, безгневе, нада, безмолвие, расуивае, трано
сеае на Божии Суд, милосре, гостоубе, умерено поучавае, бестрасна молитва,
несреброубе.
11. Краа граница, правило и закон за духове и тела, кои ош у плоти достижу савршенство есте:
незаробено срце, савршена убав, извор смиреноума, усхиее ума, усеее Христа,
неукрадивост светлости и молитве, изобие озареа Божиег, чежа за смру, мржа према животу,
бежае од тела, заступник света, принудите Бога, саслужите анела, бездан знаа, дом тани, чувар
неизрецивих откривеа, спасилац уди, бог демона, господар страсти, владар тела, управите
природе, туин греху, дом бестраша, подражавалац Господа уз помо самог Господа.
12. Сав духован по своо суштини, ум поседуе и особито духовно чуло. Таква природа удског ума
сваког човека нагони да трага за тим чулом у себи, без обзира да ли га ве има или не. ер, када се то
духовно чуло покаже у нама, престае уобичаено дество телесних чула. И то е управо оно што едан
мудрац, познавауи ствар, рече: "И наи еш Божанско чуло".
13. У погледу делатности и речи, мисли и доживаа душе, монашки живот треба да тече у осеау
срца. Иначе, он ние монашки, да и не говорим - анеоски!
14. Извесни уди су, не знам због чега (ер нисам научио да радознало истражуем своом главом оно
што е Божии дар), тако реи по природи склони уздржау, или безмолвиу, или чистоти, или скромности,
или кротости или умилеу. А код других уди се скоро сама природа противи овим врлинама, те силом
приморавау себе да их чине. Иако са времена на време доживе пораз, а их, као уде кои своу
сопствену природу присиавау на добро, ипак више похвауем него прве.
15. Монасима су светлост анели, а светлост свима удима - монашки живот. Због тога, нека се монаси
подвизавау да у свему пружау добар пример, не дауи ни намае повода за саблазан (уп. 2.Кор.6,3),
како у ономе што раде, тако и у ономе што говоре.
16. Уз помо Свете Троице, наоружамо се за борбу против три страсти - трима врлинама. Иначе емо
навуи на себе велике муке.
201
17. Ако Бог васкрсне у нама кроз дела наша, ишчезнуе неприатеи егови. Ако се, пак, кроз
сагледавае приближимо ему, побеи е они кои га мрзе, од лица егова (Пс.67,2) и од нас.
18. Постарамо се да учинимо Божанске ствари више своим сопственим зноем, него голим речима. У
часу смрти дужни смо показати дела, а не речи.
19. Чувши да на неком месту постои закопано благо, уди [се труде] да га нау. Оно што у томе тражеу
нау они са муком чувау. Они, пак, кои су се без муке обогатили, лако расипау свое богатство.
20. Неки су ми поставили тешко питае, кое превазилази умне способности свих уди са разумом попут
мога, и кое не наох ни у едно кизи коа е дошла до мене: "Кое е, управо, потомство осам страсти?",
или: "Коа од три главне страсти раа коу од осталих пет". А а признадох свое незнае у вези са тим
изванредним питаем, те од свепреподобних отаца добих овакав одговор: "Мака блуда е
стомакоугаае, униниа - славоубе, а туга, као и гнев, есте пород све три страсти. Мака гордости е
славоубе". Пошто ми ти чувени оци пружише обашее, а их стадох молити да ме науче кои греси
произлазе од осам главних страсти, и кои е грех плод кое страсти. На то бестрасни оци одговорише
убазно да меу страстима нема ни реда ни смисла - све е ту неред и збрка.
21. На пример: неумесни смех раа се понекад од демона блуда, понекад од демона таштине - кад човек
самога себе у себи нечасно хвали, а понекад и од уживаа у елу.
22. Дуго спавае произлази понекад од пресиености, понекад од поста - када се посници поносе своим
постом, а понекад од униниа, или чак и од природе.
23. Многоговоривост произлази понекад од угааа стомаку, а понекад од таштине.
24. Хула е управо плод гордости, а често долази и као последица тога што смо ближега осуивали за
исти грех, или услед претеране зависти демона.
25. Окорелост срца долази од ситости, од неосетивости, од пристраша. То пристраше долази, опет,
или од блуда, или од среброуба, од угааа стомаку или од таштине, или од многих других страсти.
26. Злоба проистиче из уображености и гнева.
27. Лицемерство - од самозадовоства и своеглавости.
28. Природно, врлине кое су супротне овим страстима раау се од супротних родитеа. И да не бих
много говорио (ер ми не би остало доста времена када бих хтео подробно испитати сваку поединачно),
реи у само да све горе споменуте страсти уклаа смиреноуме. Они кои су ту врлину стекли,
победили су све страсти.
29. Страх од власти и од звериа нека нам послужи као пример страха Господег. И нека ти телесна
убав буде слика жуде за Богом. Ништа не смета да извесне особине врлина упоредимо са оним што
е има супротно.
30. Бог се не показуе у подвизима, ве у простодушности и смиреу. Па иако се сила Господа у немои
показуе (уп. 2.Кор.12,9), ипак Господ нее стати на пут смиреноумноме подвижнику.
31. Има болести кое се добиау ради очишеа од грехова, а има и таквих кое треба да сломиу наш
понос.
32. Кад види да е неко веома ле према подвигу, наш добри, сведобри Владика и Господ егово тело
смируе болешу као напогодниим подвигом, а понекад и душу очишуе од равих помисли и страсти.
33. Свако видиво или невидиво зло кое нам се догоди, може се примити или онако како треба, т.
мирно, или са узбуеем, или помало овако и помало онако. Видео сам, на пример, три кажена монаха:
едан е негодовао, други е остао миран, а треи е примио казну са великом радошу.
34. Гледао сам како земорадници бацау исто семе, али сваки са своим посебним цием: едан, да
отплати сво дуг, а други, да напуни своу кесу; едан, да поклонима укаже почаст господару, а други, да
за сво добар рад добие похвалу од оних што пролазе путем живота; едан, да напакости неприатеу
кои му завиди, а други, да га уди не би кудили као леог. А ево и назива семена: пост, бдее,
милостиа, обавае дужности и слично. Нека монаси бриживо испитау шта управо хое да постигну
своим подвигом.
35. уди кои доу на извор по воду пазе да са водом не захвате и по коу жабу. ер, и онда када добра
202
дела чинимо, ми често вршимо и оно зло што се тано са има сплело, а да тога нисмо ни свесни. На
пример: са гостоубем се преплие стомакоугаае, са убаву блуд, са расуиваем подмуклост,
са мудрошу препреденост, са кротошу подмуклост, млитавост, леост, оговарае, своеглавост,
глухоа за основани прекор, као што се и са утаем преплие уображена поза учитества, са радошу
понос, са надом немар, са убаву (сем блуда) осуивае, са безмолвием униние и леост, са
чистотом огорчее, са смиреноумем дрскост. А уза све то, као нека лепива коломаст, бое реи -
отров, лепи се таштина.
36. Не будимо тужни ако наше молитве Господу за извесно време не буду услишене. Господ хое да сви
уди у едном тренутку постану бестрасни.
37. Они кои нешто моле од Бога и не добиау, свакако не бивау услишени из едног од ових разлога: или
због тога што пре времена траже, или због тога што траже недостоно и из суете, или због тога што би се
погордили и олеили уколико добиу тражено.
38. Страсти напуштау не само вернике, ве и неке невернике, те одлазе све - осим едне, коу оставау
саму, као неко врховно зло кое собом замеуе све остале. ер, она е тако штетна, да е у стау
збацити и са неба.
39. Гориво страсти троши се, сагоревано Божанским огем, кои е искореуе из душе.
40. Демони се плански повлаче, да би нас начинили необазривима, те да би изненада уграбили бедну
душу.
41. Знам и за едно друго повлачее звери: до ега долази када се душа коначно навикне на грех. То е
нешто слично као када деца, навикнута да се дое и одбиена од сисе, сисау свое прсте.
42. Знам ош и за пето бестраше у души, кое настае услед велике простодушности и похвалне
невиности. Таквима праведно шае своу помо Бог кои спасава праве срцем (Пс.7,11), и неосетно их
избава од страсти, као што и мала деца нису ни свесна свое наготе када их свуку.
43. У човеку нема зла или страсти по природи. Бог ние творац страсти. Насупрот томе, Бог е нашо
природи даровао многе врлине, од коих су нарочито асне: милосре - ер и пагани имау самилости;
убав - ер и животие често засузе када их раздваау; вера - ер у сами од себе раамо; нада - зато
што и ми узамуемо, и тргуемо, и сеемо - надауи се да емо се обогатити. Ако е убав, као што смо
показали, врлина коу можемо имати по само природи - а она е свеза и пунота закона (Кол.3,14;
Рим.13,10) - значи да врлине уопште нису далеко од наше природе. Нека се, стога, застиде они кои се
позивау на своу наводну неспособност да чине добро.
44. Има и натприродних врлина: чистота, безгневе, смиреноуме, молитва, бдее, пост, непрестано
умилее. Некима од их научили су нас уди, другима - анели, а некима е, опет, сам Бог Слово
Учите и Дародавац.
45. Кад бирамо измеу два зла, треба да изаберемо мае. На пример, често нас братиа посете баш
онда када се молимо. Или - или: или прекинути молитву, или увредити брата, пустивши га да оде а да му
нисмо рекли ни речи. убав е веа од молитве: молитва е делимична врлина, а убав е свеобухватна
врлина.
46. Бог по своме промислу често у духовним удима остава неке веома лаке страсти. Због тих своих у
ствари лаких и безгрешних страсти они су веома незадовони са собом, чиме стичу непропадиво
благо смиреноума.
47. Почетник не може постии смирее ако не живи у послушности. Сваки самоук човек, наиме, кои е
без ичие помои савладао какву вештину, себе сматра изузетним.
48. Оци са правом тврде да се делатни [живота монаха] састои из две главне врлине: из поста и
послушности. Пост истребуе телесне пожуде, а послушност, развиауи смиреноуме, утвруе успех
постигнут помоу прве врлине. Стога и плач има двоструко дество: као истребите грехова и творац
смиреноума.
49. Побожним удима е своствено да дау свакоме кои тражи; побожниим, да дау и ономе кои не
тражи; не тражити, пак, назад ништа од оних кои су узели, ни онда када су у могуности да нам врате
позамено, своствено е искучиво бестрасницима.
50. Никада не треба да престанемо да испитуемо где се налазимо у односу на све страсти и врлине: у
203
почетку, у средини или на крау.
51. До свих напада демонских на нас долази на основу едног од три разлога: због сластоуба, због
гордости или због зависти демонске.
52. една е ствар, молити се против помисли; друго е, опет, противречити им; сасвим нешто трее е
ниподаштавати их и презирати. Среди се често служи првим начином, због свое неспремности; први
ош ние у стау да одбиа неприатеа другим начином; а треи пуе на демоне.
53. Као што они кои имау здраво чуло мириса могу да осете и сасвим притаен мирис, тако и чиста душа
у другима препознае како миомир што га и сама од Бога доби, тако и смрад од кога се сама савршено
ослободила, премда други то и не осеау.
54. Не могу сви постати бестрасни. Али ние немогуе да се сви спасу и помире са Богом.
55. Нека не овладау тобом они туинци, демони, кои хое да се упустиш у испитивае несхвативих
тани Божиег промисла или егових аваа удима, и кои ти потано нашаптавау да Бог ипак гледа
ко е ко. Те помисли су, очигледно, пород гордости.
56. Неки рекоше да демони раде против демона. Тек, а видим да сви они сложно мисле о нашо
пропасти.
57. Свакоме духовном подвигу, видивом или мисленом, претходи посебна намера и племенита тежа,
уз Божие садество. Ако нема првога, ни друго не следи.
58. Све под небом има свое време, како вели Еклисиаст (Екл.3,1 и д.). Не тражимо, дакле, пре времена
оно што е дои у свое време, преварени своом гордеивом ревношу. Не тражимо лета у зиму, ни
жетве у доба сетве, ер постои време за сетву труда и време за жетву неизрецивих дарова благодати.
Ако о томе не поведемо рачуна, неемо после ни у одговарауе време добити оно што том времену
припада.
59. По несхвативом промислу Божием, извесни уди су добили од Бога свето уздаре пре но што су се
и потрудили; други, у току самог труда; неки, по завршеном труду; а неки, назад, у часу смрти. Треба
испитати, ко е меу има смирении од осталих.
60. Постои една врста очааа коа произлази од многоброности грехова, од оптерееа савести и
несносне туге. А постои и една друга врста очааа коа нас обузима од гордости и високог мишеа о
себи, у коме они кои су пали мисле да нису заслужили такво понижее. Прву врсту очааа обично лече
уздржае и нада, а другу врсту смирее, и ош - никога не осуивати.
61. Нека ти у свим потхватима и подвизима (без обзира да ли на основу послушаа или не, да ли у
видивим или мисленим) буде образац и правило [да испиташ] да ли их заиста предузимаш по Богу. Код
нас, тако незрелих, сигурна потврда да е оно што чинимо у складу са воом Господом есте баш та
смиреност; код средих ве можда и обуставае унутраше борбе; а код савршених - повеае и
обие Божанске светлости.
62. Када се ваздух очисти од облака, сунце заблиста у пуном сау. И душа коа се удостоила опроштаа
грехова, несумиво види Божанску светлост.
63. Неки изнад свега цене чудотворство и оне духовне дарове кои се виде, не знауи да има и много
узвишениих дарова кои су скривени, но баш зато и слободни од пада.
64. Ко се савршено очистио, види чак и душу ближега (премда не душу као такву), управо стае у коме
се душа ближега налази. Она, пак, кои е тек на путу очишеа, о стау душе свог ближег закучуе
само на основу споних дестава.
65. Душевно немони уди у телесним тегобама, опасностима и споним искушеима треба да виде
бригу коу Господ води о има; савршени е то видети у доласку Духа и умножавау благодатних
дарова.
66. Постои едан дух, звани "претеча", кои нас прима одмах по буеу, и пра наше прве мисли.
Посвети првине дана свога Господу: дан е припасти ономе кои га први добие. едан одличан
подвижник саопштио ми е мисао коа заслужуе да се спомене: "По раноме утру а ве унапред знам како
е ми читав дан протеи".
67. Када се наемо у искушеу, демони се боре да кажемо или учинимо нешто безумно. Ако, пак, не могу
204
да нас савладау, прикрадау се тихо и неприметно нам у душу убацуу фарисеску захвалност Богу.
68. уди кои мисле на оно што е горе, на небу, горе и одлазе своом душом по смрти своо. А они кои
мисле само на оно што е доле, доле и одлазе. За душе кое се раздваау од тела, не постои неко трее,
среде место.
69. Као што жедан елен жуди за изворима шумским (Пс.41,2), тако и монаси жуде за разумеваем свете
вое Божие. Осим тога, они желе да знау и када се са том воом меша наша сопствена воа, а када,
пак, дествуе воа противна вои Божио. Пред нама е задатак да пишемо опширно о многоброним
питаима коа ние лако решити: кое смо подвиге дужни извршити без икаквог оклеваа и опомене, а
кое, опет, треба да обавамо с обзиром на околности и уз свестрано разматрае.
70. Сви кои хое да упознау воу Господу, треба да напре умру у самима себи. Затим треба да се
помоле Богу са великом и искреном простодушношу, да са смиреним и недвоумним срцем упитау оце
или братиу, и да ихове савете приме као да долазе из уста Божиих, чак и ако е оно што они кажу
супротно иховом расуивау, па чак и ако упитани нису толико духовни. Бог ние неправедан па да
допусти да се преваре.
71. Неки, дакле, од их, кои су испитивали воу Божиу, одврааху своу мисао од сваке пристрасности
према овом или оном савету душе (хоу да кажем: и према ономе кои побууе на одреено дело и
према ономе кои се противи), те сво ум, обнажен од сопствене вое, представаху Господу у ватрено
молитви током неколико одреених дана. И успевали су да сазнау воу егову или тако што е сам
умни Ум са иховим умом умно разговарао, или тако што е из душе савршено ишчезавала помисао на
едну од оних могуности опредееа.
72. Други су закучили да е дело кое чине Божие по мукама и тешкоама на кое би наишли пошто би
га се прихватили, сагласно речима апостола: Хтедосмо дои к вама - бар а Павле неколико пута - и
спречи нас сатана (1.Сол.2,18). Неки, су напротив, по неочекивано помои Божио у извршеу
[одрееног] дела осеали егову богоугодност, сеауи се речи: Бог помаже свакоме кои реши да чини
добро (уп. Рим.8,28).
73. Ко е просвееем у себи стекао Бога, долази до познаа вое Божие на други начин (т. молитвом),
како у оним случаевима када се ради о хитним стварима, тако и кад ствар ние хитна, и то без
закашеа.
74. Ние Бог неправедан, па да закуча двери милосра пред онима кои са смиреем куцау на их.
75. У свим нашим делима, како хитним тако и оним кое треба одлагати, Господ испитуе нашу намеру.
Све што е чисто од пристраша и сваке правштине, и чини се искучиво ради Господа, а не ради било
чега другога - урачунае нам се у добро, макар и не било сасвим добро.
76. Има уначких душа кое се прихватау подвига што превазилазе ихову мо, покренуте убаву и
смиреношу срца. А има и гордих срца, коа чине исто. Често баш наши неприатеи хое да
предузимамо оно што е изнад наших мои, како бисмо, не постигнувши никаквог успеха, оставили чак и
она дела коа одговарау нашим способностима, и тако се начинили предметом иховог изругиваа.
77. Видео сам и уде, немоне душом и телом, кои се због мноштва грехова подухватаху подвига кои су
превазилазили ихове снаге, и кои не издржаваху. а им рекох да Бог процеуе покаае по мери
смиреа, а не по мери труда.
78. Понекад е узрок краег зла васпитае; понекад - дружее са равим удима. Но, често е за
пропаст душе довона ена сопствена посуновраеност. Ко живи у пустии, ко се одвоио од света,
избавио се од прва два, а можда и од треег зла. Ко е подложан треем злу, рав е на сваком месту,
будуи да нема сигурниег места од неба.
79. Има нечистих духова кои су гори од других. Они се не задовоавау тиме да само на нас наведу на
грех, ве нам саветуу да и друге увучемо у зло, како би нам и казна била тежа. Знао сам едног човека
кои е своу раву навику пренео на другога. Потом е дошао к себи, почео се каати и одвикао се од зла.
Но, како е егов ак у злу наставао да греши, покаае егово остаде без икакве вредности.
80. Слушае о врлинама духовних отаца подстиче ум и душу на ревност. А слушае ихових поука есте
светика у тами, повратак заблуделих, прогледае слепих.
205
81. Ко жели да Господу представи чисто тело и чисто срце, треба да се држи безгнева и уздржаа. Без
ове две врлине, сав наш труд е узалудан.
82. Постое врлине, а постое и маке врлина. Разборит човек се навише труди да стекне врлине кое су
мака осталих. Сам Бог, сопственим деством, учи таквим врлинама, док су учитеи оних врлина кое се
од их раау многоброни.
83. Треба да пазимо да пост не потремо дугим спаваем. То могу да учине само безумни, као и у
супротном случау.
84. Постое извесни нечисти демони, кои нам, док смо ош почетници, тумаче Свето Писмо. То навише
воле да чине славоубивим срцима, а поготову удима кои су учили светске науке, да би их, варауи
их мало по мало, вргнули уерес и богохулство. Ту теологиу (богослове), бое реи теомахиу
(богоборство) демона, препознаемо по узнемиреу и неко збркано и нечисто радости коа се у тим
тренуцима ава.
85. асно е да убав нема граница и да ми никада неемо престати да растемо у о, и у садашем и у
будуем животу, примауи у светлости Божио светлост богопознаа. То што кажемо многим удима
може изгледати чудно. Меутим, то ипак логички произлази из свега што смо до сада, блажени оче,
говорили. Не бих се усудио тврдити да духовна биа не доживавау никакав напредак; напротив,
тврдим да она свагда расту из славе у славу, из знаа у знае.
86. Немо бити одвише строг судиа удима кои на речима проповедау велике ствари, док су на делу
леи. Корист коу доносе ихове речи често надокнауе недостатак дела. Немамо сви све у сасвим
исто мери: неки су бои на речима него на делу, а други, опет, бои на делу него на речима.
87. Бог ние створио, ни саздао зло. Стога су у заблуди извесни уди кои тврде да су неке страсти у
удско души природне. Они не знау да смо ми природна своства душе претворили у страсти. На
пример, ми по природи имамо семе за раае деце, али смо га искористили за блуд. По природи е у
нама и гнев - али против змие, а ми смо га употребили против ближега. У нама е ревност - да
ревнуемо за врлине, а ми на зло ревнуемо.
88. Одважна душа изазива демоне: више борбе - више небеске славе! Она ратник кои у борби не буде
раен, свакако ни венцем славе нее бити увенчан; а онога кои не клоне због грехова у кое пада,
анели похвауу као правог ратника.
89. Непрестано испиту и обележа страсти, па еш схватити да си их пун. Налазеи се у болести, ми их
не можемо распознати, било због немои наше, било због тога што се грешна навика у нама дубоко
укоренила.
90. Демони нас често спречавау да чинимо оно што е лакше и што е за нас набое, а подстичу нас да
предузимамо оно што е теже.
91. Вуновлачара е [слика] општежиа по Господу, кое скида са душе сваку правштину, неравнину и
наказност. Отшелништво е, пак, нека врста боаинице за оне кои су се очистили од похоте, злопамеа
и гнева, па онда прешли у безмолвие.
92. Зли дуси блуда, гнева, прождривости, униниа и спаваа немау особину да подижу нос нашег ума,
а зли дуси среброуба, властоуба и многоговоривости, као и многи други, имау обича да
едноме злу додау и друго, т. гордост. Демон осуиваа е сличан последим дусима.
93. Ко оде у посету световацима, или их прима код себе, па сат или дан после растанка са има буде
погоен стрелом жалости (уместо да се радуе што се извукао из клопке), доживео е да буде исмеан или
од стране таштине или од блуда.
94. Потребно нам е велико расуивае [да бисмо знали] када, у коим случаевима и докле смо дужни да
одолевамо и да се боримо са оним што сачиава страсти. Може се понекад, због свое слабости,
претпоставити и бекство, да не би дошло до коначне погибие.
95. Када е тихо време, ветрови покреу само површину мора, а други пут - и саму дубину морску. Тако е
и са ветровима страсти. ер, код страсних уди они таласау и надубе осеае срца, а код оних што
су ве напредовали - само површину ума. Ови други одмах и осете уобичаену тишину своу, будуи да е
унутрашост ихова остала нетакнута.
96. Уздржае е мака здрава. Мака уздржаа е помисао на смрт и трана успомена на жуч и оцат
206
Господа и Бога.
97. Помоник и узрок целомудрености е безмолвие, а пост гаси ога телесне пожуде. Противник равих
и срамних помисли есте скрушеност срца.
98. Као што змиа не може да свуче са себе стару кошуицу ако се не провуче кроз тесну рупу, тако ни
ми не можемо одбацити старе навике, стару кошуицу душе и плашт старог човека, уколико не проемо
тесним и узаним путем поста и понижеа.
99. Као што аа, загревана под крилима птице, оживуу, тако и неисповеене помисли прелазе у дело.
100. Као што се кои утркуу да престигну едан другога, тако и у добром братству монаси подстичу едан
другога на усавршавае.
101. Као што облаци сакривау сунце, тако раве мисли помрачуу и погубуу ум.
102. Као што сиромаси кои виде царске ризнице ош више осеау свое сиромаштво, тако и душа коа
чита о великим врлинама отаца свакако постае смирениа у своим мислима.
103. Као што се човек кои носи аромате и нехотице открива мирисом, тако се и она кои Духа Господег
има у себи препознае по речима и по смирености своо.
104. Као што се лопови не усууу лако да доу на место где виде да лежи царско оруже, тако ни
мислени разбоници не могу тако лако да покраду онога кои е уз срце, као стражу, поставио молитву.
105. Као што брод кои има доброг крманоша, уз Божиу помо, безбедно стиже у луку, тако и душа коа
има доброг пастира лако узлази на небо, макар и многа зла рание починила.
106. Као што човек кои нема водича лако залута, ма колико био паметан, тако и она кои потпуно сам
иде монашким путем лако пропада, макар поседовао и сву мудрост света.
107. Ко има слабо тело, а иза себе има тешке грехе, нека иде путем смиреа и онога што му е
своствено. За ега не постои други пут к спасеу.
108. Умаее зла има за последицу уздржавае од зла. Уздржавае од зла е почетак покааа.
Почетак покааа, пак, есте почетак спасеа. А почетак спасеа е добра воа. Добра воа раа труд.
А почетак труда су врлине. Почетак врлина е цват, а цват врлине - делае. Пород врлине е навика.
Плод и пород упорне бриге о своо души е обича. Од ега се раа чиее добра. А чиее добра е
мака страха Божиег. Страх Божии раа држае заповести, како небеских тако и земаских. Држае
заповести е знак убави. А почетак убави е огромна смиреност. Огромна смиреност е кер
бестраша. А стицае бестраша е пуноа убави, или коначно усеее Бога у оне кои су кроз
бестраше постали чисти срцем. ер, они е Бога видети (Мт.5,8).
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОВАН ЛЕСТВИЧНИК
IV
O БОРБИ СА ОСАМ ГЛАВНИХ СТРАСТИ
а) БОРБА СА СТОМАКОУГААЕМ
1. Чудило би ме када би се неко ослободио од ове страсти пре него што легне у гроб.
2. Угаае стомаку е лицемерство трбуха: иако сит, он виче да му е мало, и мада пун и претоварен,
запомаже да е гладан. Угаае стомаку е обмана очиу: оно нас подстрекава да одедном прогутамо све
оно што би требало ести у одмереним залогаима.
3. Она кои мази лава, често успева и да га припитоми. А ко угаа телу, чини само да оно ош више
подива.
207
4. Слуга трбуха рачуна са каквим е елима дочекати празник, а слуга Божии - каквим е се благодатним
даровима обогатити.
5. Кад наие гост, слугу стомака стомакоугаае свег покрее на убав. Он мисли да гостопримство,
кое треба да укаже брату, разрешуе и ега самог. Долазак извесних уди он сматра за прилику коа и
ему допушта да пие вино. И мислеи да скрива врлину, он постае роб страсти.
6. Славоубе се често односи неприатески према стомакоугаау. Ове две страсти се боре око
несреног монаха као око неког скупог роба. Стомакоугаае наводи на разрешее од поста, а
славоубе наговара да се покаже сопствена врлина. Мудар монах успева да избегне и едну и другу
опасност, одбиауи едну другом у одговарауе време.
7. Када се тело успали, у свако време и на сваком месту треба да га мучимо. А када се оно умири (што,
уосталом, не очекуем пре смрти), ве можемо скривати своу врлину пред другима.
8. Знао сам старе свештенике кои су демонима постали предмет исмеваа услед тога што су младим
монасима, кои се не налажаху под иховим руководством, са благословом одобравали на гозбама да
пиу вино и све остало. Ако имау добро сведочанство у Господу, онда то у извесно мери и можемо себи
допустити; но, ако се ради о небризи, не треба уопште да обраамо пажу на ихов благослов, нарочито
када се налазимо у борби са ватром телесне пожуде.
9. Прекинимо, пре свега, са храном коа гои, онда са храном коа распауе тело, и назад са
слаткишима. Ако е могуе, да стомаку своме заситиве и лако свариве хране, да бисмо ситошу од
себе одвратили егову ненаситу жеу, а брзим вареем се избавили од разбуктаваа пожуде као од
бича.
10. една врста уздржаа одговара онима кои су самостални, а друга онима кои се налазе под нечиим
руководством. Првима похотни осеаи служе као знак, а други остау са има све до смрти, до краа
живота свог, без утехе и одмора. Први хое да стално одржавау равнотежу духа, а други
умилостивавау Бога тиме што душевно тугуу и вену.
11. Укротимо стомак представом вечног ога. Неки су уди, покоравауи се стомаку, на крау одрезали
сво полни уд, и умрли двоструком смру. Испитамо, и свакако емо наи да е угаае стомаку едини
узрок свих наших бродолома.
12. Ум испосника моли се бодро, а ум неуздрживца препун е нечистих саариа. Ситост стомака значи
пресушивае извора нашег плача. А када се стомак осуши, читави потоци суза лиу из нас.
13. Ко служи сопственом стомаку а хое да победи духа блуда, личи на човека кои уем хое да угаси
пожар.
14. Када стомак гладуе, срце постае смирено. А када се стомаку угаа, мисао постае охола.
15. Стешава стомак, па еш и уста затворити, ер език добиа слободу од велике количине хране.
16. Она кои оптереуе сво стомак, шири црева, а ко се бори против стомака, сужава и црева. А када се
она сузе, нее више примати много хране.
17. Зна да демон често седи уз желудац и не да човеку да осети ситост, макар и читав Мисир поео и
реку Нил попио.
18. Ако си обеао Христу да еш ии узаним и тесним путем, сужава стомак. ер, ако га храниш и
шириш, нееш мои да испуниш обеае. Обрати пажу, и чуеш речи: Широка су врата и широк пут
стомака, што води у пропаст блуда, и много их има кои име иду. Уска су, меутим, врата и тесан
пут поста, што води у живот чистоте, и мало их е кои га налазе (уп. Мт.7,13-14)!
19. Седауи за сто на коме е изнет ручак, духовно стави на средину сеае на смрт и на Суд. Па и тако
еш едва мало укротити ову страст. Кад пиеш пие, немо престаати да мислиш на оцат и жуч Господа
твог, и ти еш се свакако уздржати, или еш уздахнути, или еш мисао начинити смирениом.
20. Угаае стомаку е у манастирима узрок сваког пада и гажеа монашких завета. Ако ову господарицу
савладаш, свако е ти место бити погодно да постигнеш бестраше. А када она влада, на сваком месту,
осим у гробу, биеш изложен сваковрсним опасностима.
21. Делатно сеае на смрт пресеца неуздржае у храни. Уколико е оно пресечно са смиреем, заедно
са им се одсецау и друге страсти.
208
22. едном приликом, док сам ош био млад, доох у неки град, и тамо ме, док сам седео за трпезом, у
истом тренутку спопадоше две помисли: помисао стомакоугааа и помисао славоуба. Боеи се
последица попуштаа беснилу стомака, дозволио сам пре да ме победи славоубе. Знао сам, наиме,
да код младих демон славоуба често побеуе демона стомакоугааа. И право е. Код светских
уди, корен свих зала есте среброубе (1.Тим. 6,10), а код монаха - угаае стомаку.
23. Виао сам одважне подвижнике кои су по неко нужди морали мало попустити стомаку, али су зато
одмах свеноним стааем мучили свое бедно тело. На та начин су га научили да се са радошу клони
ждераа.
24. Као што сам на другом месту ве рекао, немогуе е да се у самом почетку подвига одеданпут
очистимо од стомакоугааа и славоуба. Али, не треба се против славоуба борити -
прождривошу.
25. Као што осуени на смрт кога воде на извршее казне не говори о позоришту, тако ни она кои
искрено плаче никада нее угаати стомаку.
26. Као што много убрета производи много црва, тако и велика количина хране изазива многе грехе,
раве мисли и снове.
27. Ако е краа граница стомакоугааа у томе да се силом еде и онда када се не жели ести, онда е,
свакако, краа граница уздржаа у томе да се непослушна природа наша уздржава и онда када гладуе.
28. Као што одве дебеле птице не могу летети високо, тако се ни човек кои мази тело не може попети
на небо.
29. Исушено блато више не годи свиама. Ни увенуло тело више не привлачи демоне.
30. [Исповест стомакоугааа]: И како можете покушавати да се раздвоите од мене? а сам природом
везан са вама. Моа врата е природа саме хране. Узрок мое ненаситости есте навика. А основа мое
страсти есте дуготрана навика, безосеаност душе, и заборавае смрти. Првенац син ми е дух
блуда. Други за им е - окамееност срца. Треи е - сан, та пучина нечистих помисли, са своим
правим валовима. Дубина незнаних и неисказаних нечистота из мене произлази. Мое су кери:
леост, многоговоривост, дрскост, смехотворство, шаивост, расправае, тврдоглавост,
непослушност, неосетивост, ропство духа, хвалисае, безобразност, наклоност према гиздау, на коу
се надовезуе нечиста молитва и тумарае мисли, а често и догааи ненадани и неочекивани, за коима
иде очаае, опасние од свега. Против мене воуе, али ме не побеуе, сеае на властите грехе.
Доследни ми е неприате помисао на смрт. Али, у човеку нема ничега што би ме могло потпуно
уништити. Ко е примио Утешитеа, моли му се против мене, и Он, умоен, не дозвоава да дествуем
страсно. Они кои нису ега окусили, траже свакако да уживау у моим сластима.
б) БОРБА СА БЛУДОМ
1. Преедае е мака блуда, а морее трбуха - виновник чистоте.
2. Пошто смо се наели, та нечисти дух одлази и шае нам духа блуда, извештавауи га о томе шта се
са нама збило: "Хаде,- каже,- узнемири га! Пошто му е стомак препун, савладаеш га лако". А ова
долази, смеши се, и свезавши нам помоу сна руке и ноге, чини са нама што му е воа, прауи душу
нечистим саариама и тело истечеем.
3. Нико од оних кои су се научили чистоти, нека успех не сматра своом заслугом, будуи да наша
природа ние способна да победи саму себе. Где природа претрпи пораз, препознае се долазак Онога
кои е изнад природе. Ван сваког спора, мае одступа пред веим.
4. Почетак е чистоте у неслагау са нечистом помисли, и у истечеима коа се са времена на време
догоде без икаквих нечистих слика. Средина е чистоте, када од обилне хране имамо природне полне
прохтеве, али смо без правих маштариа и без истечеа. А кра е умртвее тела, кое иде за
умртвеем помисли.
5. Она кои пса сладостраша молитвом тера од себе, личи на човека кои се бори са лавом; она кои га
противразлозима побиа, личи на човека кои е свог неприатеа ве натерао у бекство; а човек кои е
ве потпуно презрео нападе тога пса, устао е из гроба иако се ош налази у овом животу.
209
6. Ако е доказ истинске чистоте да се буде без похотивих осеаа при нечистим сновима, онда е
свакако краи ступа блуда - имати истечее у будном стау од самих помисли.
7. Ко телесним радом и зноем води борбу са овим противником, личи на човека кои е неприатеа свог
везао слабом врпцом; она ко се са им бори уздржаем и бдеем - на онога кои неприатеа става у
гвоздене окове; а она ко се са тим противником бори смиреноумем, безгневем и жеу - на човека кои
е свог неприатеа убио и сакрио у песак.
8. едан савлауе овог мучитеа подвизима, други смиреем, а треи - Божанским откривеем. Први е
као звезда Даница, други као пун месец, а треи - као светло сунце. Но, свима е заедно живее на
небесима.
9. Лисица се претвара да спава, а демон глуми целомудреност. Само, лисица то чини да превари птицу,
а демон - да нам упропасти душу. Читавог свог живота не веру овоме блату, и не ослаа се на ега док
се не сусретнеш са Христом.
10. Почетници падау у блуд обично због хране. Среди. осим из истог узрока, ош и због гордости. А они
кои се приближавау савршенству, падау искучиво због осуиваа ближег и ни од чега другог.
11. Неки ушкопенике сматрау по природи сренима, као уде кои су се избавили од тирание тела. А
а сматрам да су блажени они духовни евнуси кои свакога дана сами себе шкопе чистим мислима као
ножем.
12. Немо ни помислити да разлозима и противразлозима потучеш демона блуда, ер он увек може
доказивати да е у праву, пошто се по природи бори са нама.
13. Ко хое да се бори са своим телом или да га победи своим сопственим снагама, узалуд се мучи. ер,
ако Господ не разори дом тела и не сагради дом душе, узалуд бди и пости она кои би хтео да тело свое
умртви.
14. Призна пред Господом немо свое природе, потпуно свестан свое неспособности, па еш неосетно
добити дар целомудрености.
15. Они кои су се оклизнули у споменуту аму, налазе се далеко од оних кои се пеу и силазе по
лествици. За такав успон потребно е да у настрожем посту пролиу много зноа.
16. Мислим да ови нанесреии крвници упропашуу нас, адне, противприродним гресима из два
разлога: прво, због тога што ми у самима себи свуда носимо могуност таквог пада, и друго, што такви
греси навлаче на нас веу казну. Постои у нама нека смрт и опасност пада, коу ми увек са собом и у
себи носимо, нарочито у младости. Нисам се ни усудио да о томе нешто више ставим на хартиу, ер ми е
руку зауставио она кои е рекао: ер е срамотно и говорити о ономе што неки тано чине (Еф.5,12).
17. Наш нечовечни неприате и заступник блуда говори да е Бог човекоубив и да ово страсти, као
природно, врло лако опрашта. Но, ако испитамо мамац демона, видеемо да после учиеног греха они
Бога називау праведним и неумоивим судиом. Оно прво нам говоре, да нас навуку у грех; а ово друго,
да нас баце у очаае.
18. Када се туга и очаае увуку у нас, ми више нисмо ни спремни да се опет подамо истом греху. А када
се очаае угаси, поново нам тиранин наш говори о човекоубу Божием.
19. Као пречист и бестелесан, Господ се весели нетакнутости и чистоти нашег тела. Демони се, како неки
веле, ничему другом не радуу толико као смраду блуда, нити се неко друго страсти толико веселе као
прау тела.
20. Мака природних красота есте зема, натопена росом, а мака чистоте - безмолвие са
послушношу. Бестраше тела стечено подвигом безмолвиа, због честог одлажеа у свет не остае
непоколебиво. Бестраше, пак, кое долази од послушности, свуда е поуздано и непоколебиво.
21. Ко покушава да ову борбу стиша уздржаем, и ничим другим осим уздржаем, личи на човека кои
мисли да се са отворене пучине спасе пливауи само едном руком. Спои са уздржаем смирее, ер
прво без другога не доноси никакве користи.
22. Ко примети да га нека страст све више осваа, треба да се пре свега на у, и само на у обори,
нарочито ако е у питау уроени неприате. ер, ако се та страст не савлада, ништа нам нее
користити победа над осталим. А ако овог Мисирца лупимо по глави (уп. Изл.2,11), свакако емо и ми у
210
дубини смирености видети Бога.
23. Приликом едног искушеа, осетио сам да ова вук хое да ме превари, изазивауи у моо души
безраложну радост, и сузе, и утеху. У свом неискуству, мишах да се ради о плоду, а не губитку.
24. Не заборава се, младиу! Знао сам неке младе уде кои су се од свег срца молили за оне што су
им драги, покренути на то блудом, мислеи да одужуу дуг успомене и закона убави.
25. Кад легнемо у постеу, пазимо: тада се сам ум, без тела, сукобава са демонима. И ако е
сластоубив, он радо постае наш изданик.
26. Нека сеае на смрт увек спава и устае са тобом, као и непрекидна умна Исусова молитва, ер ти у
сну ништа друго не може помои као то.
27. Истечеа у сну могу настати услед узимаа великих количина хране и услед претераног одмараа;
могу настати и услед гордости, када се уобразимо због тога што извесно време нисмо имали истечеа;
назад, она могу бити последица осуиваа ближих. Из ова два последа разлога истечеа могу
имати и болесни, а претпоставам - и из сва три разлога. А ко дое до закучка да код ега ние
посреди ни едан од споменутих узрока - блажен е, трудбеник бестраша, ер он само због пакости
демона трпи тако нешто, са времена на времена, кад Бог попусти, како би помоу едне безгрешне
незгоде стекао навеу смиреност.
28. Нико не би требало да у току дана машта о ономе што е саао. И то е план демона - да нас оним
што смо саали прау у будном стау.
29. У време [искушеа] нам могу добро послужити: кострет, пепео, свеноно стаае, глад и же коа
пали език, гашена само по неком капи воде, посеивае гробова, а пре свега смирее срца, и - ако е
могуно - отац или добар и разборит брат, кои би били у стау да нам помогну. Сматрао бих за чудо да
неко потпуно сам спасе сво брод на то бурно пучини.
30. едан човек угледа неку веома лепу жену и од све душе прослави Творца због е. Био е довоан
едан поглед на у, да та човек, обузет убаву Божиом, пролие буицу суза. И било е чудно видети,
како том човеку доноси венац небеске славе управо оно што би другога сурвало у пропаст! Ако такав
човек доживава исто осеае и исто се тако понаша у свим таквим случаевима, онда е васкрснуо из
мртвих као нераспадив ош пре свеопштег васкрсеа.
31. Истога мерила треба да се придржавамо и у погледу музике и певаа. Без обзира да ли слушау
светске или духовне песме, богоубиви уди се испуавау ведрином и убаву, и гуше у сузама. Код
сластоубивих е обратно..
32. Неки кажу да е немогуе назвати се чистим пошто се ве едном окуси телесни грех. А а, побиауи
то мишее, рекох да е ономе кои само хое могуе и згодно од едне диве маслине начинити
питому. И да су нешто кучеви Царства небеског поверени девственику по телу, можда би оно
мишее и било исправно. Али, нека егове поборнике посрами она кои е имао ташту а постао чист и
понео кучеве Царства.
33. Змиа сладостраша се ава у много видова: неискусне наговара да само еданпут пробау, па да
прекину; а оне кои су то ве искусили, та бедник наводи да се сеау свог греха, како би кроз успомену
поново пали у грех. Многи меу првима остау мирни захваууи свом незнау. Меу другима многи
трпе узнемирее и борбу, због тога што су окусили од ове гадости. Уосталом, дешава се и супротно.
34. Уколико се пробудимо чисти и мирни, знамо да се ради о таноме деству светих анела, нарочито
ако смо заспали са великом молитвом и трезвоумем. А понекад устаемо немирни, после нечистих
снова.
35. Ние чудно ако се бестелесни бори са бестелесним. Чудо е, меутим, право чудо, што едно телесно
бие, у борби са телом као са своим подмуклим неприатеем, побеуе у ствари бестелесне
неприатее.
36. Према обашеу мудрих отаца, треба разликовати: приступае [т. прилог], спаае, пристанак [т.
слагае], поробее, борбу и тзв. страст у души. Блажени оци одреуу приступае као просту реч, или
слику било чега, коа се поново поавуе и уноси у срце. Спаае значи разговарае са оним што се
поавило, без обзира да ли са страшу или бестрасно. Пристанак е сагласност душе са оним што се
авило, седиена са уживаем. Поробее е насилно и невоно завоее срца или трано општее
211
са предметом, кое разара наше добро душевно здраве. Борбу они одреуу као равнотежу снага
измеу онога кои напада и оног кои се брани, где последи побеуе, или бива побеен искучиво по
своо вои. Страшу називау порок кои се током дужег времена страсно угнездио у души, и кои е кроз
навику постао као ено природно своство, тако да душа ве сама, хотимично, хрли к ему. Од свега
тога, прво е безгрешно. Друго - не сасвим. Трее - ве према стау у коме се подвижник налази. Борба
е узрок победничких венаца или осуде, а поробее се друкчие цени ако е за време молитве, а
друкчие у неко друго време, друкчие према безначаним стварима, а друкчие у односу на раве мисли.
Страст подлеже код свих уди или будуем покаау или будуо муци. Према томе, ко се према
приступау односи без страсти, едним ударцем одсеца и све потое.
37. Наоштроумнии учени оци приметили су ош едну мисао, тананиу од ових о коима смо сада
говорили. Неки е називау препадом ума, пошто без трааа и без речи и слике, тренутно изазива страст
у подвижнику. Меу духовима кои кушау тело, нема ниедног тако брзог, тако хитрог и подмуклог као што
е он. Наиме, он се у едно ситно представи, без задржаваа, без трааа и без речи, а код неких и мимо
ихове свести, поавуе у души. Ко е, дакле, успео да плачем постигне такву истанчаност разума, може
да нас научи, како то душа страсно блудничи само оком, и простим погледом, и додиром руке, и
слушаем мелодие, без икакве мисли и помисли.
38. Неке страсти из душе прелазе у тело, а друге иду обратним путем. Друго се дешава са удима кои
живе у свету, а прво се збива са онима кои се налазе у монаштву, пошто немау прилике за друго.
39. После дуге борбе назад истеран из нашег срца, претучен камеем поста и мачем смиреа, бедни
демон, друг нашега глиненог тела, попут неког црва кои се увукао у ега, настои да цас испра,
дражеи нас извесним неочекиваним и незгодним кретама.
40. Ова демон, много више од других, пази на тренутке у коима нисмо у стау покренути свое тело да
се моли против ега. Тада та зликовац навише и покушава да нам наметне борбу.
41. Онима кои ош нису стекли праву молитву срца, одговара подвиг телесне молитве, т. ширее руку,
ударае у прса, упуивае умилних погледа ка небу, дубоко уздисае, често падае на колена. Све то,
меутим, они често не могу чинити у присуству других уди. Стога демони покушавау да их нападну
управо тада. А они, будуи неспособни да им се супротставе снагом ума и невидивом силом молитве,
подлежу, можда и против свое вое, своим нападачима. У тим случаевима, ако можеш, сместа се
удаи на неко скровито место и, ако ти е могуе, погледа горе душевним оком. Ако не, онда погледа
према небу макар и телесним оком, држеи непомично руке у виду крста, како би и тим знаком посрамио
и победио Амалика (уп. Изл.17,11). Завапи ка Силноме да те спасе, и то не одабраним речима, ве
смиреним шапутаем, почиуи напре са: Помилу ме, немоан сам (Пс.6,3)! Тада еш на сопственом
искуству осетити силу Вишега, и своим вапаем ка Невидивоме на невидив начин отерати
невидиве неприатее. Човек кои е навикао да се тако бори, брзо е почети и самом мишу да од
себе гони свое неприатее. ер, овим другим даром Бог награуе подвижнике за ихов први подвиг.
42. Жудно испиа подсмех као воду живота, од сваког човека кои хое да те напои име. ер, он е лек
кои чисти од блуда. Тада е се у твоо души родити сунце дубоке чистоте, и светлост Божиа нее
напуштати твое срце.
43. Немо престати да замишаш и да истражуеш бездан тамнога ога, и нежалостиве слуге,
неосетивог и неумоивог Судиу, бескрани хаос подземне ватре, и страшно место под земом, и
силазак у тесне поноре, и уопште све томе слично, да би похотивост коа се у нашо души налази била
потиснута великим страхом, и да би се душа сединила са непролазном чистотом и примила у себе са
невештаствене светлости коа блиста аче од било каквог пламена.
44. Постои демон кои нам прилази чим легнемо у постеу, и кои нас обасипа злим и нечистим мислима,
како бисмо, онако троми, не наоружавши се против их молитвом, заспали са правим мислима, те
саали праве снове.
45. Као што човек на основу самог слушаа баш много не жели да проба оно што ние и своим очима
видео, тако и уди чистога тела имау у своо неискусности велико олакшае.
46. Као што човек кои се бори са лавом гине оног часа кад од ега одвои поглед, тако и она кои се бори
са сопственим телом страда чим му да одмора.
47. Онима кои се боре са блатом [т. телом], у свое време одговара подвиг безмолвиа, уколико само
буду имали доброг духовног воу.
212
48. Дознао сам да демон униниа претходи демону блуда и припрема му пут, да би му, ако измождивши
тело и бацивши га у сан, пружио могуност да безмолвника доведе до осквреа.
49. Земаском цару е мрзак она кои стои пред им и од ега окрее главу, разговарауи са
неприатеима господаревим. Тако е и Господу мрзак она човек кои стои на молитви, а прима нечисте
помисли.
50. Тог пса кои ти прилази отера оружем молитве. Ма колико био дрзак, не узмичи пред им.
51. [Исповест блудне страсти]: [Душа пита]: Реци ми, реци ми, о, моа супруго, природо моа! Никога
другог неу да питам о ономе што е у вези са тобом. Како да останем неповреен од тебе? Како да
избегнем природну опасност, када сам обеао Христу да у водити рат са тобом? Како да победим твоу
тираниу, када сам добровоно решио да те силом савладам? [А тело одговара]: Неу ти реи ништа
што и ти сама не знаш, ве само оно што знамо обое. Мо драги отац есте самоубе. Узрок
споашег распаиваа лежи у неговау тела, и уопште у одмарау, а узрок унутраших страсних
осеаа налази се у претходном одмарау и успомени на почиена сладострасна дела. Зачета, раам
грехове. Роени, они са свое стране раау смрт кроз очаае. Ако упознаш моу и твоу очевидну и
дубоку немо, ти си ми везао руке. Ако грло свое мучиш постом, везао си ми и ноге, да не могу корачати.
Ако свему томе додаш и послушност, ослободио си се од мене. Ако стекнеш смирее, одсекао си ми
главу.
в) БОРБА СА СРЕБРОУБЕМ
1. Среброубе е обожавае идола, кер невера, извиее слабости, весник старости, предсказивач
глади, пророк суше.
2. Среброубац исмева еванее. Он е свесни преступник. Ко е стекао убав, расипа новац. А ко
каже да има и едно и друго, обмауе себе.
3. Ко себе оплакуе, одриче се и тела свог, те у случау потребе не штеди ни ега.
4. Немо реи да скупаш благо ради сиромаха. Царство се небеско могло купити и за само две лепте.
5. еднога дана, сретоше се гостоубив и среброубив човек. И други назва првог неразборитим.
6. Ко е победио ову страст, ослободио се од брига. А ко е ом спутан, никада се нее молити чисто.
7. Среброубе почие под изговором милостие, а завршава се као мржа према сиромасима. Док
не згомила новац, среброубац е милосрдан; чим до новца дое, он стисне руке.
8. Виао сам уде, сиромашне новцем, како у друштву са сиромашнима духом обогатише сво дух и
заборавише на своу преашу беду.
9. Нестицае [т. добровоно сиротовае] есте одбацивае земаских брига, безбрижан живот,
неометано путовае, вера у заповести Божие, одстраее туге. Монах кои добровоно сиротуе есте
господар света, кои е поверио Богу сву бригу о себи, и помоу вере све начинио своим слугама. Он
никоме нее говорити о своим потребама, а оно што му долази, прима као из руке Господе.
10. Подвижник кои добровоно сиротуе есте син беспристраша, кои све што има сматра као да нема.
Напуштауи свет, он све држи за убре. Ако му е, пак, нечега ош жао, ние ош ни постао
сиромаштвоубац.
11. Човек кои добровоно сиротуе има чисту молитву, а лаком човек се моли мислеи на земаске
ствари.
12. Онима кои живе у послушности, туе е среброубе. ер, када су и тело свое предали, шта ош да
сматрау своим?
13. Ко е окусио небеско, лако презире земаско. А ко ние окусио небеско, радуе се стицау земаских
ствари.
14. О, монаси, не будимо у вери слабии од птица: оне не брину ни за шта и не сабирау у житнице
(Мт.6,26).
15. Велики е она човек кои се побожно одриче свое имовине, а свет е она човек кои се одриче
213
сопствене вое. Први е стоструко примити, било у имау, било у благодатним даровима, а други е
наследити живот вечни.
16. Као што на мору увек има валова, тако и среброупца не напуштау гнев и туга.
17. Непоколебива вера чини кра бригама, а сеае на смрт доводи до тога да се и тела свога
одрекнемо.
18. У ову не беше ни трага од среброуба: због тога он остаде спокоан и када се свега лишио (уп. ов
1,22).
19. Среброубе се назива, и есте, корен свих зала (уп. 1.Тим.6,10). Оно доводи до мрже, до крае и
зависти, до раздвааа и неприатества, до сукоба и злопамеа, до окрутности и убиства.
20. Вера и туиновае су смрт среброуба. Самилост и убав предае за ближег и само тело.
21. Као што човек коме су ноге оковане не може лако да хода, тако се ни они кои гомилау паре не могу
попети на небо.
22. Ако е граница среброуба, никада не престаати са гомилаем пара и никада се не заситити, онда
е врхунац нестицаа - не штедети ни свое сопствено тело.
23. Не бавимо се више ничим земаским, братио! Ми смо се уписали у уде кои се ни о чему
земаском не брину. Нема греха, нема времена, нема бремена коим бисмо се могли изговорити. Онима
кои примише Господа крштеем поновног роеа, Бог даде власт да буду чеда Божиа (н.1,12),
рекавши: Почините [од земаских брига] и познате да сам а Бог (Пс.45,11).
24. За нас е навеа срамота да мислимо на нешто што нам у часу невое, т. смрти, не може добра
донети, када смо ве све поменуто оставили на позив коим нас е Господ а не човек позвао. То е баш
оно што рече Господ: освртати се за собом, и не бити достоним Царства небеског.
25. Демон среброуба се жестоко бори са онима кои су се добровоно одрекли имаа. Не успевши
да их савлада, он им указуе на тужан живот сиротие, како би их навео да од равнодушних за тварна
добра поново постану вештаствоубиви.
26. Велики губитак трпе они кои меау злато за блато: исто се дешава и онима кои испоавау и
изводе духовне подвиге ради тварних добитака.
г) БОРБА СА ГНЕВОМ
1. Гнев е израз потане мрже, т. злопамеа. Гнев е жеа да се догоди зло ономе кои нас е расрдио.
Плаховитост е запаивае срца у невреме. Огорчее е неприатно осеае, кое се гнезди у души.
Гнев е промеиво стае нарави и ругоба душе.
2. Има уди склоних гневу, кои се не брину о лечеу и искореивау ове страсти. Они, адници, не
мисле на оно што е речено: Тежина га србе егове обара (Сир.1,22).
3. Брзо кретае еднога воденичног камена може у едном магновеу да сатре и уништи жито душе и
плод дотадашег подвига у вео мери него споро кретае другога за читав дан. Стога и треба добро да
пазимо. Понекад пламен, одедном распаен аким ветром, спауе и упропашуе иву срца више но
ватра коа дуго гори.
4. Безгневе е чежа за понижаваем, исто онако ненасита као што е код суетних уди ненасита
тежа ка похвалама. Безгневе е пораз природе, кои се испоава у неосетивости за увреду,
неосетивости коа произлази из великих подвига и обилног зноа.
5. Кротост е непокретно стае душе, коа се не меа било да трпи разноврсна понижеа или да слуша
похвале.
6. Почетак безгнева е утае уста када е срце узбуено. Средина е утае мисли при тананом
узнемиреу душе. А врхунац, непоколебиви мир и поред тога што дувау нечисти ветрови.
7. Као што вода, када се мало по мало сипа на ватру, потпуно угаси пламен, тако и суза истинског плача
гаси сваки пламен гнева и плаховитости.
214
8. Као што тама нестае када засиа светлост, тако и мирис смиреа потискуе сваку горчину и арост.
9. Ништа толико ние недолично онима кои се кау, као узбуее гнева. ер, обраае [Богу са
покааем] захтева велико смирее, а срдитост е знак велике гордости.
10. Ако е знак надубе кротости у томе, да и у присуству онога кои нас изазива сачувамо спокоство у
срцу и убав према ему, онда е свакако знак крае гневивости ако се сами са собом, речима и
покретима, сваамо и беснимо на онога кои нас е увредио.
11. Ако се Дух Свети назива, и есте, мир душе, а гнев есте и назива се узнемирее срца, онда ништа
толико не омета долазак Духа Светога у нас, као срдитост.
12. Виао сам, опет, и такве уде кои су привидно трпели, али су неразумно, под плаштом утаа,
скривали у себи злопамее. И дошао сам до закучка да су такви уди беднии од лудака, ер су
белину голуба као неком црнином прекривали. Треба велику пажу да обратимо на ову змиу, зато што и
о, као и змии телесних прохтева, помаже сама прпрода. Виао сам уде кои би се расрдили и у свом
огорчеу одбиали да еду, те су таквим бесмисленим уздржаем само додавали отров на отров. А
виао сам и друге уде, кои су своу србу користили као згодан повод да се предау ждерау, па су
тако из аме упадали у понор.
13. Када е умерено, поае понекад одлично умируе србу. А понекад, када е неумерено и
неправовремено, погодуе сластоубу. Ово е нам средство користити само ако водимо рачуна о
тренутку.
14. Налазеи се неким послом близу келие уди кои су се посветили безмолвиу, чух како се од
огорчеа и беса сами у своо келии сваау као аребице у кавезу, и како се на увредитее свое
обрецуу као да су присутни. а сам им благо саветовао да не живе усамено, како се од уди не би
начинили демонима. Виао сам, опет, уде сладострасна и прождрива срца, кои су, меутим, били
кротки и убазни, братоубиви и убитеи лепоте. их сам наговарао да се одаду безмолвном
животу, као леку против сладостраша и прождривости, да не би од словесних биа на нажалоснии
начин постали бесловесне животие. А пошто ми неки тужно говораху да су веома подложни и едном и
другом, а сам им потпуно забранио да живе по своо вои, а духовницима иховим приатески сам
саветовао да им са времена на време дозволе да воде та или она начин живота, покоравауи се ипак
главноме настоатеу у свему.
15. Опасно е узнемиравати око нашега срца арошу, као што е речено: Узнемири се од гнева око мое
(Пс.6,8). ош е теже изражавати речима узруаност душе. А ако се она изражава и рукама, онда се ве
чини нешто што е сасвим супротно и туе монашком, т. анеоском и божанском животу.
16. Обратимо пажу, па емо видети да се многи гневиви уди радо вежбау у бдеу, посту и
безмолвиу. Демону е ци да им под видом плача и покааа подмее ствари кое потхрауу ихову
страст.
17. Први ступа блажене трпеивости есте у томе што се понижее подноси, макар и са горчином и
болом у души. Средина е, бити у таквим околностима без туге. А кра (ако само краа има), сматрати
увреду за похвалу.
18. една е ствар, безгневе код почетника кое проистиче из плача, а друго е потпуно спокоство код
савршених. Код првих е гнев везан сузама као некаквом уздом; код других, он е умртвен бестрашем
као змиа мачем.
19. Видео сам троицу монаха кои су у исто време претрпели увреду исте врсте. Први се увредио, али е
оутао. Други се обрадовао себе ради, а ожалостио због онога кои му е нанео увреду. А треи,
замисливши штету коу е тако ближи самоме себи нанео, заплака врелим сузама. Тако су се заедно
могли видети подвижник страха, награде и убави.
20. Злопамее е последица гнева. Оно е чувар грехова, мржа на праведност, пропаст врлина, отров
за душу, црв ума, посрамее молитве, пресечее моеа, отуее убави, трн забоден у душу,
неприатно осеае у коме се са горком насладом ужива, грех кои не престае, вечито будан преступ
закона Божиег, трана злоба.
21. Она кои е савладао гнев, уништио е и злопамее: докле год е жив отац, дотле се и деца раау.
22. Ономе кои е стекао убав постало е туе да се гневи, а она кои у себи гаи неприатеска осеаа
215
сам себи задае непотребне муке.
23. Ако ве хоеш да будеш злопамтив, буди злопамтив према демонима. И ако хоеш да будеш
некоме неприате, буди неприате телу, и то у сваком погледу. Тело е незахвалан и неискрен
приате: што му се више угаа, више нам зла наноси.
24. Злопамее се представа као учите Светог Писма: речи Светога Духа тумачи на сво начин. Нека
га посрами молитва Исусова, коу не можемо изговарати ако смо злопамтиви.
25. Када ни после великих подвига ниси у стау да до краа ишчупаш из срца свога ова колац, извини се
неприатеу, макар само на речима, да би, застидевши се свог дуготраног лицемерства пред им и
мучен савешу као огем, могао савршено да га заволиш.
26. Дознаеш да си се потпуно избавио од ове трулежи не када се помолиш за онога кои те е увредио,
ни када му за зло узвратиш добрим или га позовеш к себи на трпезу, ве кад се, на вест да е претрпео
неку душевну или телесну незгоду, растужиш и заплачеш због ега као због себе самог.
27. Успомена на Исусова страдаа лечи злопамее, кое се излаже силно срамоти пред еговом
трпеивошу.
28. Да би заслужили опрошта грехова, неки су се посветили напорним подвизима. Али, човек кои не
памти зла стиже пре их на ци: Опраштате оно мало што су вам уди дужни, и опростие вам се
огроман дуг ваш пред Богом (Лк.6,37).
29. Непамее зла есте знак правог покааа. А ко е у срцу свом злопамтив, и мисли да се кае, личи
на човека коме се у сну причиава да трчи.
30. Виао сам злопамтила кои су саветовали другима да не памте зло, и кои су се, застидевши се своих
сопствених речи, ослободили и свое страсти.
31. Оговарае е пород мрже. То е танана а крупна болест, скривена и подмукла пиавица, коа сише и
слаби крв убави.
32. Делатеи овога зла су у своу одбрану наводили да тако чине из убави и бриге за онога кои е био
предмет оговараа. А а има рекох: Онога кои тано оклевета ближега свога, тога отерах
(Пс.100,5). Ако заиста волиш ближега како кажеш, помоли се тано, а не да исмеваш човека. То е начин
кои е угодан Господу.
33. Ко хое да победи духа оговараа, нека кривицу не приписуе ономе кои е пао, ве демону кои га е
оборио. ер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно.
34. едан од накраих путева да се добие опрошта грехова есте: не осуивати. Не судите, и нее вам
се судити (Лк.6,37).
35. Као што се ватра противи води, тако е и осуивае страно ономе кои хое да се покае. Немо
осуивати чак ни када би видео некога да греши и на само самрти: Суд Божии удима ние познат. Неки
су авно чинили велике грехове, али су ош и вее врлине чинили тано. И они кои су им се тако радо
ругали, преварише се, ер од дима нису видели сунце.
36. Чуте ме, чуте, сви ви кои строго судите туим делима: ако е тачно (а тачно е) да е нам се судити
судом каквим судимо (уп. Мт.7,2), онда емо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за
кое окривавамо ближега.
37. Строге и бриживе судие грехова свог ближег болуу од наведене страсти зато што немау
савршенога и траног сеаа и бриге о своим сопственим гресима. ер, она кои тачно, без плашта
самоуба, види своа зла дела, ни о чему се другом од овоземаских ствари више не брине, мислеи
на то да ни за сопствени плач нее имати довоно времена, макар и сто година живео; и макар видео
како из очиу егових истиче и читава река суза, велика као ордан.
38. Демони нас наговарау или да грешимо, или, ако не грешимо, да осууемо оне кои греше, како би,
убице, помоу другог испрали прво.
39. Зна да се злопамтиви и злобни уди препознау и по томе што, обузети духом мрже, лако и са
уживаем умауу вредност учеа, делатности и врлине свог ближег.
40. Знао сам неке уде кои су тано и скривено од света чинили натеже грехе. Меутим, сматрауи се
216
чистим, они су тешко нападали оне кои авно падау у лаке грехе.
41. Судити, значи бестидно своатати Божие право, а осуивати, значи упропашивати своу душу.
42. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суее само по себи
може савршено погубити. Она фарисе е био осуен управо због тога (уп. Лк.18,10 ид.).
43. едном се сретоше гневивац и претворица: у разговору ихову не беше могуе наи ни едне
едине праве речи. Отвориш ли срце првоме, наи еш беснило; испиташ ли душу другога, угледаеш
злоу.
44. Као што ветрови усталасау океан, тако и гнев, више од свих осталих страсти, узбурка разум.
45. [Исповест страсти гнева]: "Реци нам, луда и нечасна страсти, име онога кои те е начинио, и име оне
коа те родила, а такое и имена твоих поганих синова и кери. Не само то, него нам назначи и оне кои
се боре против тебе и кои те убиау". "Имам много маки, и отац мо ние едан. Маке су ми: таштина,
среброубе, стомакоугаае, а понекад и блуд. Отац ми се зове: понос. А мое кери: злопамее,
мржа, неприатество, самооправдавае. Мои противници, кои ме сада држе окована, есу врлине
супротне овим страстима: безгневе и кротост. Мо потани неприате зове се: смиреноуме".
д) БОРБА СА ТУГОМ
1. Ко е омрзнуо свет, умакао е од туге. А ко е остао привржен било чему видивом, ош се од туге ние
избавио. Како и да се не растужи - када се лишио онога што му е толико прирасло за срце! У свему треба
да се држимо трезвоума. Ипак, у односу на то ми треба нарочито да будемо разборити.
2. Када смо подвргнути драгоценом понижавау, злоставау и казнама, замислимо страшну пресуду
вечног Судие, па емо зацело, кротошу и трпеем, као мачем са две оштрице, одсеи бесмислену
тугу и горчину, кои су посеани у нас.
3. Ако смо пали у грех, онда пре свега треба да се боримо против демона туге. ер, долазеи пред нас за
време молитве наше и подсеауи нас на раниу слободу пред Богом, он хое да нас одврати од
моеа.
4. Лек од гнева е убав према понижеу. А поае, састрадалност и добровоно сиротовае су
задавее туге.
5. Као што превелика количина цепаница често загуши и угаси пламен, производеи много дима, тако и
прекомерна туга често душу чини задименом и мрачном, и пресушуе изворе суза.
6. Узани пут се препознае по мореу стомака, свеноном стаау, ограниченом узимау воде,
оскудевау у хлебу, очишавауем пиу срамоте, подсмеха, поруге и грде, одсецау своих прохтева,
трпеу увреда, подношеу презира без роптаа; препознае се по томе - ако се не срдиш када те
клеветау, ако се не утиш када те понижавау, ако си смирен када те осууу. Благо онима што иду
путем кои е овде показан, ер е ихово Царство небеско!
7. Покаае е добровоно трпее свих мука.
8. Знак приежног покааа е у томе што човек сматра да заслужуе сваку видиву и невидиву
невоу коа му се догоди, па чак и нешто теже.
9. Као што се притешена вода пее у вис, тако често и душа, притиснута несреом, кроз покаае
узлази к Богу и спасава се.
10. Авакира су навише, приметио сам, скоро сви злоставали: трапезари су га готово сваки дан
истеравали из трапезарие, будуи да по природи беше на езику мало неуздржив. И рекох му: "Брате
Авакире, зашто видим да те сваког дана избацуу из трапезарие, па често и на спавае одеш без
вечере". А он ми одговори: "Веру ми, оче, кушау ме оци, да виде есам ли прави монах. Они то не чине
одистински. Те тако и а подносим све лако, пошто ми е познат ци великога оца и свих осталих". Он е
пре него што е испустио душу [рекао]: "Хвала, хвала Господу и вама! Зато што сте ме, ради мога
спасеа, кушали ви, ево ве седамнаест година како ме не куша демон".
11. [Архиакон е добио послушае да оде у град ради неког посла и да се врати пре празника]. Пошто е
стигао дан касние, забрани му пастир да служи и одреди му место меу последим почетницима. Добри
217
е акон трпеа и архиакон постоаности примио заповест очеву, и то тако мирно као да е кажен
неко други, а не он. Пошто е у таквом положау провео четрдесет дана, мудри пастир га врати у
преаши егов чин. Но, тек што е прошао едан дан, архиакон га стане понизно молити да остане под
епитимиом и првобитном казном губитка части, говореи му да е "у граду починио едан неопростив
грех". А мени, бедноме, ова велики Македоние повери разлог, због чега се добровоно вратио на
последе место: "Никада нисам у себи осетио такво олакшае од сваке борбе и такву сладост
Божанствене светлости, као сад".
12. Подстицани грижом савести, доимо к себи, док Господ, видевши колико се напрежемо и отимамо к
ему, не избрише грехове наше и бол кои нам раздире срце не претвори у радост. ер, по мноштву
болова моих у срцу моме, утехе твое развеселише душу моу (Пс.93,19).
13. Благо ономе кои ради Бога сваки дан трпи грду и понижее, и успе да се савлада! Та е ликовати
са мученицима и слободно е разговарати са анелима. Ко од себе одбацуе праведан или неправедан
укор, одбиа свое спасее; а она кои га прима, са болом или без бола, брзо е примити опрошта своих
грехова.
14. Ако се од самог почетка свом душом предаш сваковрсним понижеима, нееш се, сине, дуго времена
трудити да у себи осетиш блажени мир.
15. Мала ватра смекша велику количину воска. Тако и мала увреда коа нам се често наноси, сву
суровост, безосеаност и окорелост срца одеданпут омекша, заслади и сасвим искорени.
16. Увреде, потцеиваа и сличне ствари у души подвижника могу да се упореде са горчином пелена.
Похвале, почасти и разне друге убазности, попут меда, код сладострасних раау сваку сласт.
Размотримо, стога, природу и едног и другог: пелен чисти у нама сваку нечистоту, а мед обично изазива
поремеа жучи.
) БОРБА СА ДУХОМ УНИНИА
1. Униние е раслабее душе и немо ума, занемаривае подвига, мржа на монашки завет,
хвалите световака, клеветник Бога - као да е немилостив и нечовекоубив. Оно е клонулост у
богослужеу, немо у молитви, оно е у служби гвоздено, у телесном раду вредно, у послушности
неискусно.
2. Послушан човек не зна за униние, вршеи кроз видиви рад сво основни, духовни задатак.
3. Општежие е противник униниа. Човеку, пак, безмолвнику, оно е вечни пратилац: до саме смрти се не
повлачи и све до скончаа егова не престае да се бори против ега. Видевши келиу отшелника, оно
се осмехуе, и приближивши му се, настауе се кра ега.
4. Лекар болесника посеуе изутра, а униние подвижнике усред дана.
5. Гостопримство е подлога униниа, и подстиче на то да се радом сопствених руку чини милостиа.
Усрдно побууе на посеивае болесника, подсеауи на онога кои каже: Болестан беах, и
посетисте ме (Мт.25,36). Саветуе да се одлази к ожалошеним и клонулим удима и, само будуи
малодушно - предлаже да тешимо малодушне.
6. Оне кои су стали на молитву, ова безумни дух подсеа на нужне послове, и употребава свако
средство како би нас под неким згодним изговором отргнуо од моеа.
7. Сваку осталу страст потискуе по една супротна врлина. Но, униние е за монаха свеобухватна смрт.
Ова дух е едан од осам предака зла, и то нагори од свих.
8. Када нема богослужеа, нема ни униниа, и чим се канон заврши - очи се отварау.
9. Прави подвижници се познау за време униниа. Монаху ништа толико не доноси венац као борба са
унинием.
10. Она кои плаче над собом, не зна за униние.
11. Монаху кои воли новац, туе е униние. Он се сваки час сеа апостолових речи: Нерадник нека и не
еде (2.Сол.З,10), и: Потребама моим и оних кои су са мном били послужише ове руке мое (Дап.20,34).
218
12. Униние произлази понекад од преситости, а понекад од недостатка страха Божиег.
13. Усрдна молитва е пропаст за униние. Сеае на Суд Божии раа ревност.
14. Монах кои е испуен надом као ножем кое униние.
15. [Исповест страсти униниа]: "Реци, дакле, ти, распуштени и одрешени, ко е та кои те е тако наказно
родио? Кои су ти потомци? Кои су то кои воуу са тобом? Ко е тво убица". А он, тиранин, одговара:
"Родитеке мое су многоброне: понекад неосетивост душе, понекад заборав онога што е горе на
небу, а може да буде и прекомеран рад. Мои су потомци: мени уроена маниа сеакаа са едног
места на друго, непослушност према духовном оцу, заборав Страшног суда, а понекад и напуштае
завета. Мои противници (кои ме сада држе везана) есу: богослужее са телесним радом. Мо
неприате, помисао на смрт. А оно што ме убиа, есте молитва са чврстом надом да е се добити
блаженства".
е) БОРБА СА ТАШТИНОМ
1. Таштина е растурач труда, уништите зноа, крадивац ризнице, изрод неверства, претеча гордости,
бродолом у луци, мрав на гумну (кои, иако маушан, разноси сав труд и плод).
2. Свима без разлике сиа сунце, и свим добрим делима весели се таштина. На пример, суетан сам кад
постим; када разрешавам себи пост, да уди не сазнау за мое уздржае, опет сам суетан - ер сматрам
себе мудрим. Суета ме побеуе када се обучем у сану одеу; али и кад се оденем у дрое - и тада сам
суетан. Поражен сам кад проговорим, а заутим ли - опет ме она побеуе. Како год бациш на зему ова
триболум [тророжац], едан врх остае уперен горе.
3. Суетан човек е Хришанин кои обожава идоле. Он мисли да обожава Бога, а у ствари хое да угоди
удима а не Богу.
4. Суетан е сваки човек кои воли да се хвалише. Пост суетног човека остае без награде и егова
молитва без плода, ер и едно и друго чини ради похвале удске.
5. Славоубиви подвижник себи наноси двоструку штету: прво, што изнурава тело, а друго, што не
прима награду.
6. Господ од очиу наших често скрива и оне врлине кое смо стекли. А човек кои нас хвали (бое реи -
квари), своом похвалом отвара наше очи. Но, чим се очи отворе - ишчезава из нас богатство наше.
7. Ласкавац е служите демона, водич гордости, истребивач умилеа, рушилац врлина, заводник.
Они кои вас хвале, обмауу вас, вели пророк (Ис.3,12).
8. Виао сам како су уди кои имааху плач, падали у арост кад су их хвалили, и тако као на вашару
трампили едну страст за другу.
9. Кад чуеш да е ближи тво или приате рекао о теби нешто лоше у твоме одсуству, покажи колико га
волиш - и похвали га!
10. Велика е ствар стрести са себе похвалу удску. ош веа е ствар, отрести се похвале демонске.
11. Смиреноуме не показуе она кои сам о себи говори раво (ко не би био у стау да поднесе самога
себе?), ве она кои од другога човека подноси увреду тако да не умаи своу убав према ему.
12. Кад види извесне уде да су дошли до неког малог спокоства, демон таштине их сместа наводи да
преу из пустие у свет, говореи: "Иди да спасеш уде кои пропадау".
13. Суета побууе лакомислене монахе да очекуу посету светских уди, те да изау у сусрет онима кои
долазе; учи их да падау ничице пред ихове ноге, и да се, препуни гордости, одевау у смиреност;
подешава држае и глас.
14. Таштина цеене монахе чини гордима, а понижаване злопамтивима.
15. Она врло лако иде са природним даровима, и има често обара свое окаане слуге.
16. Видех едног демона како вреа и прогаа свог брата. Када се, тако, едном приликом брат наутио,
наиоше неки светски уди. И бедник та од гнева прее на славоубе, ер не могаше робовати у исто
219
време и едно и друго страсти.
17. Монах кои е постао роб суете, води двоструки живот: споа - монашки, а у души и мислима -
светски.
18. Ако се усрдно трудимо да угодимо Богу, свакако емо и од небеске славе окусити. А она кои осети ту
славу, презирае сваку земаску славу. Чудио бих се, наиме, када би неко презрео другу пре него што
окуси прву.
19. Виао сам уде кои су из таштине почиали духовни подвиг. И премда им е почетак био порочан,
кра испаде похвалан, због тога што се дух у има изменио.
20. Ко се хвали природним даровима (нпр. оштроумем, бистрином, [наклоношу за] читае, речитошу,
и свим сличним што добисмо без труда), никада нее добити натприродна добра. ер, ко е у маломе
неверан, и у многоме е неверан и ташт (уп. Лк.16,10).
21. Ко тражи дарове за сво труд, полаже опасан теме, а ко себе сматра дужником, примие
неочекивано и ненадано богатство.
22. Немо слушати овог веача, кои ти саветуе да обавиш свое врлине ради користи слушалаца. Каква
е корист човеку ако сав свет задобие а души своо науди (Мт.16,26)? Ништа тако ние у стау да поучи
оне кои гледау, као смирено и искрено понашае и реч. ер, то е и другима послужити као пример како
се ничим не треба поносити. А шта може бити корисние од тога?
23. Похвале узносе и надимау душу. А када се душа понесе, тада е обузима гордост, коа узноси до неба
и низводи до ада.
24. Та права таштина учи нас да глумимо врлину коу немамо, наводеи нам речи: Тако да се светли
светлост ваша пред удима, да виде ваша добра дела (Мт.5,16).
25. Не скрива своу бруку, под изговором да не изазиваш саблазан. (Уосталом, можда ова лек треба
употребавати према томе о какво се срамоти ради).
26. Када хвалитеи (бое реи кваритеи) почну да нас хвале, одмах треба да се сетимо мноштва
своих безакоа, па емо видети да смо недостони онога што се говори о нама или чини за нас.
27. Простодушнии уди обично нису много подложни деству овог отрова. ер, суета искучуе
простодушност и претпостава лицемеран живот.
28. Често се дешава да црв, достигнувши одреени узраст, добиа крила и узлее у висину. Тако и
таштина, када се потпуно развие, раа гордост, та почетак и кра свих зала.
29. Почетак неславоуба е утае и радо примае увреда; средина - одстраивае свих мисли кое
су прожете славоубем; а кра (ако та океан уопште има краа) - труд да пред удима чиниш без
устручаваа оно што нам наноси штету, а да те при томе ние ни намае стид.
30. Не говори о своме племству, ако си био племи, и не хвали се своим угледом, да не био едан на
речима а други на делу.
31. Видео сам неискусног ученика како се пред неким удима хвали врлинама свога учитеа. Мислеи
да туом славом постане и сам славан, изложио се срамоти када му сви рекоше: "Па, како да едно тако
плодно дрво има на себи едну тако алову грану".
32. Многоговоривост е престо таштине, на коме се она радо поавуе у свом блеску своме.
33. После дуге борбе назад истеран из нашег срца, претучен камеем поста и мачем смиреа, бедни
демон, друг нашега глиненог тела, попут неког црва кои се увукао у ега, настои да нас испра,
дражеи нас извесним неочекиваним и незгодним кретама. Томе су навише подложни уди кои се
покоравау демону славоуба. ер, они се испуавау таштином чим примете да у иховом срцу више
нема блудних мисли. А да то што кажемо ние неистина, они се могу и сами уверити ако паживо
испитау себе, пошто ве достигну известан ступа безмолвиа. Неизоставно е пронаи у дубини свог
срца едну помисао, коа се у ему крие као змиа у убрету, а коа им нашаптава да чистоту срца,
постигнуту у извесно мери, припишу своме труду и ревности, и да и не помисле, адници, на оне речи:
Шта ли имаш уди и ихове молитве.
34. утае и безмолвие су неприатеи таштине: но, ако живиш у заедници, користи понижее.
220
35. Ако е врхунац таштине, да се човек понаша суетно и онда када нема никога ко би га похвалио, онда
е без суме знак савршеног неславоуба када се и приликом посете страних уди никад не поткраде
ни намаа суетна помисао.
ж) БОРБА СА ГОРДОШУ
1. Гордост е одрицае Бога, проналазак демона, ниподаштавае уди, мака осуиваа, потомак
похвала, знак духовне аловости, протеривае помои Божие, претеча лудила, виновник падова,
подлога епилепсие, извор гнева, врата лицемерства, подупирач демона, чувар грехова, узрочник
немилосра, незнае за самилост, сурови иследник, нечовечни судиа, противник Бога, корен хуле.
2. Почетак гордости е тамо где се завршава таштина; средину представа ниподаштавае ближег,
бестидно разглашавае властитих подвига, хвалисавост у срцу, мржа према прекору; а кра е
одбацивае Божие помои, уздае у свое властите снаге, демонска нарав.
3. Видео сам уде кои су на речима захваивали Богу, а у мислима величали сами себе. То асно
сведочи она фарисе, рекавши: Боже, хвала ти (Лк.18,11)!
4. Где се догодио пад, тамо се претходно настанила гордост: друго обавуе долазак првога.
5. Гордоуман монах осорно одговара. А смиреноуман не одговара ни на кои начин.
6. Кипарис се не савиа и не вуче по земи. Тако ни монах охола срца не може стеи послушност.
7. Господ се противи гордима (ак.4,6). Ко их, онда, може помиловати? Нечист е пред Господом сваки
човек охола срца (Прич.16,5). Ко, онда, таквога може да очисти?
8. Ко не трпи прекоре, испоава страст, а ко их прима - ослобаа се од ланаца коима е био окован.
9. едан старац, веома посвеен у тане духовног живота, саветоваше охолог брата. А ова, заслепен,
рече: "Опрости, оче: а нисам горд". А свемудри старац е на то реи: "Какав би ми аснии доказ могао
пружити о своо гордости, дете мое, ако не тиме што кажеш: "а нисам горд"".
10. Таквима веома одговара потчиавае, што суровии и неугледнии начин живота и читае о
натприродним подвизима светих отаца.
11. Срамота е китити се туим украсом, а крае е безуме поносити се Божиим даровима. Поноси се
искучиво оним врлинама кое би извршио пре свог роеа: оне врлине, напротив, кое си стекао после
свог роеа, даровао ти е Бог, као што ти е даровао и само роее. Твое врлине би могле бити едино
оне кое би извршио пре но што си дошао до свести: Бог ти е, меутим, и сам ум даровао. Своме
сопственом труду могао би приписати само оне победе кое би постигао без свог тела: тело, пак, ние
твоа ве Божиа творевина.
12. Немо се осеати сигурним докле год не примиш пресуду, имауи на уму онога коме су везали руке и
ноге, и кога су бацили у таму накрау, иако е ве седео за свадбеном трпезом.
13. Никада немомо престати да испитуемо и упореуемо себе са оцима и светилницима кои су живели
пре нас. Тако емо наи да ош нисмо ни крочили на пут правог подвижништва, да нисмо испунили сво
завет онако како треба, те да ош живимо светски.
14. Монах е океан смиреа, у кои е сурвао и утопио свакога злог духа.
15. Надменост доводи до забораваа грехова, а сеае на грехе е посредник смиреноума.
16. Гордост е краа беда душе коа у своме помрачеу мисли да е богата.
17. Гордост е нар, унутра гио, а споа гладак и леп.
18. Гордоме монаху демон ние потребан: он е самоме себи постао демон и неприате.
19. У гордим срцима раау се богохулне речи, а у смиреним душама - небеска виеа.
20. Веина гордих уди (како, не знам) заварава се све до смрти увереем да су бестрасни. Тек тада
они увиде колика е ихова беда.
21. Човеку кога е уловила гордост, само Господ може помои. Свако удско средство за спасавае
221
било би му некорисно.
22. Чули смо да од злог корена и зле маке произлази ош гори плод: од погане гордости раа се
неописива хула. Ми нисмо у стау да помисли хуле без тешкоа кажемо своме духовном лекару, да их
исповедимо и жигошемо. Стога су многи често падали у очаае и губили наду. Та опаки грех им е,
наиме, као црв у дрвету, упропастио сву наду.
23. Ниедна друга помисао не исповеда се тако тешко као ова. Стога она често са многима дочека и
старост. А демонима и хулним помислима ништа тако не дае снаге у нападима на нас, као то што их
неисповеене гаимо и скривамо у срцу.
24. Нико не треба себе да сматра виновником хулних помисли. Господ е срцезналац. Он разуме да такве
речи нису наше, ве неприатеа наших.
25. Стога, презируи га и не придауи никакав знача помислима кое он убацуе у нас, рецимо: "Иди од
мене, сатано! Господу Богу свом у се клаати и ему единоме служити (Мт.4,10). А мука твоа и реч
твоа вратие се на главу твоу, и на теме твое паше хула твоа у садашем и у будуем веку (уп.
Пс.7,17)".
26. Ко презре овог демона, ослобаа се и од страсти, а ко мисли да води борбу са им на неки други
начин, подлеи е му коначно. ер, ко хое речима да савлада духове, личи на човека кои хое да
закуча ветрове.
27. Када, дакле, у нама почне сазревати грозд преподобне смирености, одмах емо (мада са муком)
омрзнути сваку удску славу и добар глас, изгнавши из себе гнев и утину. А када смиреност, та царица
врлина, почне да напредуе у души духовним узрастом, сва своа добра дела неемо сматрати ни у шта.
Штавише, држаемо их за гадост, будуи да емо мислити на то да сваки дан, мада нисмо ни свесни,
само увеавамо свое бреме.
28. Измеу покааа (дакако стварног покааа), плача (очишеног од сваке нечистоте) и свепреподобног
смиреа почетника, постои разлика и деоба слична разлици измеу квасца, брашна и хлеба.
29. Прво и искучиво своство ове дивне и чудесне триаде [т. троице], есте потпуно радосно
подношее понижаваа. Наиме, душа га прима раширених руку и грли као лек кои лечи и спауе ене
болести и велике грехе. Друго иза ега своство есте уништее сваке утине, а са тим - умереност. А
треи, и налепши степен, есте искрено пеповерее у сопствена добра дела, и жуда за непрестаним
учеем.
30. Кра, пак, нечистих страсти е таштина и гордост, код свакога кои не пази на себе. ихов истребите
е мислени елен [т. смиреноуме], кои своу кошуту чува од дества сваког смртоносног отрова.
31. Смиреноумни монах ние превише радознао када се ради о несхвативим стварима, а уображени
хое да испитуе и тане Суда Божиег.
32. едноме врло мудром брату авише се демони видиво, и почеше да га хвале. Но, свемудри
подвижник им рече: "Када бисте престали да ме у души моо хвалите и када бисте отишли, а бих
закучио да сам велики човек. Меутим, ако не престанете да ме хвалите, а у из саме похвале познати
колико сам нечист. ер, нечист е пред Господом сваки горд човек (Прич.16,5). Према томе, или
одлазите - да бих био нешто велико, или ме хвалите - да помоу вас доем до смирености". Збуени
овом доскочицом, демони одмах ишчезнуше.
33. една е ствар - узносити се, а друга - не узносити се; нешто трее е - смиравати се. Први суди по цео
дан; други не суди, али ни себе не осууе; а треи, мада невин, увек осууе самога себе.
34. Коу кои е упрегнут сам, често се чини да трчи довоно брзо. Но, када е упрегнут са другим коем,
по ему упознае своу спорост.
35. едноме подвижнику, кои се нарочито трудио да стекне ту блажену врлину, зли дуси тано посеаше у
срце похвалу. Меутим, он е, по Божанском надахнуу, умео да победи неваалство злих духова
благочастивим лукавством: он устаде и на зиду свое келие написа називе наузвишениих врлина -
савршене убави, анеоског смиреноума, чисте молитве, нетене [т. неупране] чистоте и слично. И
кад су га помисли започеле хвалити, он рече: "Хад'мо на суд". Дошавши пред зид, читао би називе, па би
викнуо на самога себе: "Кад будеш и све ове врлине стекао, зна да си ош далеко од Бога".
36. Ти еш знати (и нееш се преварити) да е ова преподобна врлина у теби по томе што еш сав бити
222
испуен неописивом светлошу и неизмерном убаву према молитви. Томе претходи срце кое не
грди туе грехе. Претеча ове врлине е мржа према свим облицима славоуба.
37. Не треба да престанемо испитивати себе, ако хоемо да постигнемо врлину смиреноума. Па ако у
дубини душе будемо мислили да е сваки наш ближи бои од нас, значи да е милост Божиа близу.
38. Многи од нас називау себе грешнима, а можда се одиста и сматрау таквима. Но, тек трпее
увреда показуе какво е срце.
39. Ко тврди да е испуен мирисом овог мира, а осети макар и намае задовоство у срцу кад га хвале
или придае велики знача речима похвале, нека се не вара: у заблуди е!
40. Не нама Господе, не нама - чуо сам некога где каже у дубини свое душе - вг само имену твоме да
славу (Пс.113,9). Човек кои е то рекао добро е познавао природу удску. Он е знао да похвала не може
да о не нашкоди. Од тебе е похвала моа у цркви велико (Пс.21,26), т. у будуем веку. А пре тога, а
нисам у стау да без опасности примам похвалу.
41. Природно своство лимуновог дрвета есте, да му се гране пружау у вис када е без плода. Када се,
пак, савиау, значи да е ускоро бити и плода. Ко е разборит, разуме шта хоу да кажем.
42. Ако е гордост неке анеле претворила у демоне, без суме и смиреност може од демона начинити
анеле. Стога, нека се охрабре пали!
43. Ништа тако ние у стау да смири душу, као сиротовае и исхрана само оним што се испроси.
44. Ко у разговору са другим удима упорно настои да наметне свое мишее, макар било и тачно,
треба да схвати да болуе од болести авола. Ако то чини у разговору са себи равнима, можда га ош
може излечити казна стариих; меутим, егову болест уди нее мои излечити уколико се на исти
начин понаша и пред стариим и паметниим од себе.
45. Затражих едном од еднога од наискусниих подвижника да ми обасни на кои се начин у
послушности стиче смиреност. А он рече: "Чак када би и мртве васкрсавао, и дар суза стекао, и
ослобоее од духовне борбе достигао, разборит послушник све приписуе учинку молитве духовног оца,
те му е суетна уображеност туа и далека. Како би се и могао уобразити због онога што е, како и сам
мисли, учинио уз помо другога а не своим сопственим снагама?
46. Пази на себе када се налазиш са братиом, и никако немо настоати да било по чему изгледаш
праведнии од их. Иначе еш направити два зла: их еш озледити своом извештаченом и лажном
ревношу, а самоме себи еш на сваки начин пружити повод за гордост.
47. Има ревност у души своо, никако е не испоавауи телом, нити изгледом, нити речу, нити каквим
загонетним понашаем. Па и то чини тек пошто си престао да потцеуеш ближега. Ако си, пак, у том
погледу неуздржив, буди у свему сличан братии своо, и не издваа се ни у чему своом
уображеношу.
48. Плод лажног умилеа е уображеност, а плод правога - утеха.
49. Ко се у души поноси своим сузама и у себи осууе уде кои не плачу, личи на човека кои од цара
измоли оруже за борбу против неприатеа свог, а употреби га против самога себе.
50. Ако неко осети да га понос и плаховитост, злоба и лицемерство лако побеуу, па реши да на их
извуче мач кротости и стрпеа, нека ступи у едан општежитени манастир, као у радионицу спасеа.
Ако уопште хое да се потпуно избави од ових страсти, нека тамо, подвргнут злоставау, понижавау
и досаивау од стране братие, те духовно, а понекад и телесно, тучен и угетаван, гажен и мучен,
очисти хаину душе свое од правштине.
51. Видех како гордост може да буде узрочник смиреноума, и сетих се онога кои говори: Ко познаде ум
Господи (Рим.11,34)! ама и плод надмености есте пад. А пад често постае повод смиреноума у
онима кои су смиреноуму склони.
52. Охола душа е роб страшивости, ер се узда у саму себе: она се плаши од сваког шума, од сваке
сенке.
53. Блуднике могу излечити уди, покварене - анели, а горде - само Бог.
54. Видиву гордост лече жалосне околности, а невидиву Она кои е одвека невидив.
223
55. Не скида душевног ока са гордости: меу свим лоповима духовним нема опасниег од ове страсти.
56. Ако е знак пропасти (т. гордости), узносити се и безначаним делима, онда е спасоносна ознака
смиреа, мислити смирено о себи и поред великих подвига и успеха.
57. едном приликом сам ухватио ову безглаву варалицу, коа се увукла у мое срце на раменима свое
матере. Свезавши и едну и другу ужетом послушности и изударавши их бичем скромности, притиснух их
да ми кажу како су ушле у мене. Назад, под ударцима, проговорише: "Ми немамо ни почетка, ни роеа,
ер смо саме и почетак и родите свих страсти. Скрушеност срца коа се раа у потчиавау - не мало
ратуе са нама. Ми не трпимо да било ко над нама влада. Са неба смо отпале управо стога што смо и
тамо хтеле да владамо. Укратко речено, ми смо родите свега онога што се противи смиреноуму; све
што смиреноуму помаже - нама е супротно. Уосталом, и на небу се беасмо осилиле: где, онда, да
побегнеш од нас? Ми често идемо иза трпеа увреде, иза послушности и безгнева, иза непамеа
зла и преданог служеа. Наше потомство чине: падови духовних уди, гнев, оговарае, самовоа,
непокорност. Постои само една едина ствар на коу нисмо у стау да насрнемо. Реи емо ти шта е то,
ер нас твои ударци страшно боле: ако пред Господом искрено окривиш себе, сматраеш нас за
паучину". Као што видиш, ко на коме аши гордост есте таштина. Преподобно смирее и
самоосуивае, меутим, насмеае (972) се коу и ахачу егову, певауи са одушевеем
победничку песму: Запевамо Господу, ер се славно прослави: коа и ахача бацио е у море (Изл.15,1), и
у бездан смиреа.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОВАН ЛЕСТВИЧНИК
V
О БЕСТРАШУ
1. Звезде су лепота небеског свода, а украс бестраша - врлине.
2. Бестрасним се, дакле, у правом смислу речи назива, и есте, човек кои е тело начинио
непропадивим, кои е ум уздигао изнад свега створеног, кои е сва чула покорио уму а душу своу
представио Господу, пружауи се вечито к ему, и преко своих мои.
3. Неки, опет, одреуу бестраше као васкрсее душе пре васкрсеа тела, а други, као савршено
богопознае, кое по своо вредности заостае само за богопознаем кое имау анели.
4. То савршено савршенство савршених, чием усавршавау нема краа (како ми рече едан човек кои га
е доживео), тако освеуе ум и отрже га из вештаственог света, да га често, разуме се - после стизаа у
ово небеско пристаниште - одваа од живота у телу и подиже на небеске висине, до сагледаваа.
5. Има бестрасних уди, но има и од бестрасних бестрасниих. На пример, едан човек силно мрзи зло;
други се, меутим, незаситно богати у добру.
6. И чистота се назива бестрашем, и то са правом: она е почетак свеопштег васкрсеа и обесмреа
смртних.
7. И ако е обележе свецелог острашеа, да се човек хитро покорава скоро свему што демони тано
посеу у егову душу, сматрам да е обележе светог бестраша кад човек може искрено реи са
Давидом: Онога лукавога кои се склонио од мене, не познах (Пс.100,4) т. ни како, ни ради чега дое, ни
како оде. Напротив, потпуно сам равнодушан према свему томе, пошто есам, и биу сав седиен са
Богом.
8. Ко се удостоио таквог духовног стаа, има у себи настаена, ош за живота у телу, самога Бога кои га
увек води у свим речима, и делима, и мислима. Стога такав човек кроз унутраше озарее чуе у себи
као неки глас кои му открива воу Господу, и постае узвишении у односу на свако удско учее. Кад
у дои и показати се лицу Божием (Пс.41,3)? Не подносим више пламен ове чеже, ве иштем
бесмртну лепоту, коу ми ти, Господе, даде пре но што сам пао у ово блато!
9. Но, зашто много говорити? Бестрасник више не живи сам, ве у ему живи Христос, као што вели она
кои е срено ратовао рат, завршио трку и одржао веру [православну] (уп. Гал.2,20; 2.Тим.4,7).
224
10. Царска круна ние саставена само из едног драгуа. Тако ни савршеног бестраша нема ако смо
макар и едну едину врлину (без обзира како безначана изгледала) пропустили да извршимо.
11. Од послушности - смирее, од смиреа - бестраше. Ако нас се баш у смиреу нашем опоменуо
Господ и избавио нас од неприатеа наших (Пс.135,23-24), ништа нас не спречава да кажемо да се кроз
послушност долази до бестраша, у коме смирее постиже своу сврху. ер, са смиреем почие
бестраше, као год што са Мосием почие Закон. И кер усавршава маку као Мариа синагогу.
12. Да би постигли крае бестраше и богатство дарова, силу чудотворства и мо предвиаа, неки
уди узалуд изнуравау свое тело. адници! Они не знау да мака тих добара ние труд, ве више од
свега - смирее.
13. Ко е са смиреношу склопио брак, постао е благ, приатан, нежан, саосетив, а изнад свега тих,
ведар, спреман да послуша, нетужан, будан, вредан и (зар е потребно много говорити?) бестрасан. ер,
у смиреу нашем сети нас се Господ, и избави нас од неприатеа. од страсти и од правштина
наших (Пс.135,23-24).
14. Многи су одмах примили опрошта грехова. Али, бестраше нико ние стекао одмах. За ега е
неопходно и много времена, и много труда, и милост Божиа.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОЦИ ВАРСАНУФИЕ И ОВАН
Кратко саопштее о има
Свети Варсануфие се родио у Египту. Од младих година е желео да води подвижнички живот.
Пролазеи еданпут поред коског тркалишта, и видеи како се ту едан стара да предухитри и заобие
другога, он е у себи помислио: "Видиш ли како се усрдно подвизавау они кои траже трулежне венце?
Зар нисмо утолико више дужни да се подвизавамо ми - наследници Царства небеског". Он е од тог
призора отишао ош више гореи духом за подвиг.
Ние познато да ли е био у какво египатско обитеи. Повест указуе на ега као на монаха у Палестини.
Дошавши у ерусалим на поклоее светим местима. он е решио да у ему и остане. У почетку е
живео под руководством старца Маркела, а затим е отишао у обите аве Серида, близу Газе. Стремеи,
пак вишем подвижништву он е саградио малу келиу изван обитеи. Затворивши се у о, он се
наслаивао наслаим медом безмолвиа.
На почетку еговог безмолвиа из манастира су му доносили само три хлеба недено. Он се предавао
плачу и из суза е црпао сладост. Због осеаа те неизрециве сладости он е често био задовоан са
едним хлепчиом, а често е заборавао и ега да се дотакне. Тако е он храну узимао понекад два пута
недено а понекад еданпут. Он е често био узвоен ка духовно храни и због ене сладости
забораваше на чулну.
Омивауи се свагдашим сузама, временом е блажени очистио свое срце од телесних и душевних
страсти и постао недоступан неприатеским стрелама. Он е стекао мир помисли, кои постае
сместиште за дарове Духа Светог. Постигао е и то да у ему утихне, или бое реи, умре сваки страсни
покрет и мудровае због чега е сво затвор и назвао гробницом.
Од како е свое срце очистио од страсти и удостоио се да постане храм и обиталиште Духа Светог, он се
обогатио узвишеним, истинским и савршеним смиреем. Он е себе сматрао земом и пепелом, и то на
делу, а не само на речима. Он е увек себи говорио: "Ко сам а? Ко мене сматра за нешто".
Кроз такво смирее он се удостоио навее меу врлинама - расуиваа, кое Бог монаху дае као
управитеа.
225
Велики Варсануфие се путем расуиваа удостоио да стекне прозрее, коим се, по обашеу
преподобног Петра Дамаскина схватау мислене и скривене суштине чулне и мислене творевине.
Он се удостоио да прозреем стекне дар прозоривости и пророштва коим е видео оно што се дешава
у даини као да е близу, и будуе као да е садашост. По благодати, он е такое знао и срдачна
расположеа уди.
Стога е онима кои су га питали одговарао саобразно са настроеношу иховог ума и мисли а не
сагласно са иховим речима.
Блажени Варсануфие е, по речима божанственог Давида, у срце свое примао усхоеа, смиреу
додауи смирее, безмолвиу безмолвие, убави убав, да би се на крау удостоио и навишег дара -
усхиеа у Богу и вазношеа до седмог неба, и то не на мисленим крилима маште, него у неизрециво
сили Духа. Тамо е он примио благослов и видео неизрецива блага Царства Божиег, не знауи да ли е
био у телу или изван тела, слично великом Павлу (2.Кор.12,3).
Због тога е ему дата обилна благодат чудотворства, те е именом Владике Исуса Христа могао да
васкрсава мртве, да изгони демоне, да исцеуе неизлечиве болести, да чини и друга знамеа и чудеса
и, слично Илии, да закуча и отвори небо.
Таквих дарова се удостоио и у такво савршенство врлина е достигао велики меу оцима, Варсануфие.
Меутим, тако велики дарови дошли су после искушеа кое многи не само да не могу на делу
претрпети, него их ни ихов слух не може поднети. Исто тако се преблажени подвргавао и великим
болестима, али их е подносио са таквом великодушношу да не само да никада ние легао ка одар ради
одмора, него ни рукодее свое ние оставао.
Ова светите е живео у 6. веку, у време цара устиниана. Више од 50 пуних година ега ние видео
нико од уди. Само едном се он показао неколицини братие и умио им ноге како би развеао суме о
свом постоау. Пред кра живота он се ош едном одвоио од свог драгог безмолвиа и то ради добра
Цркве. Тада е устиниан почео да притешуе оне кои нису примали учее афтартодокета, кое е сам
подржавао. ерусалимски патриарх е у то невои наговорио великог аву да се упути императору са
поруком да сво гнев промени у милост. Посланство е имало успеха. Убеен силом речи аве, император
е прекинуо замишено прогаае непокорних. Он е ерусалимско Цркви вратио своу наклоност,
пославши о дарове са Варсануфием.
Велики ава се упокоио 563. године. Неки, пак, не наводеи годину, едноставно кажу: "Пре 600. године".
Други старац преподобни ован, проводио е безмолвни живот као и Варсануфие и удостоио се истих
дарова Духа. Нарочито е стекао дарове прозоривости и пророштва, због чега е и назван Пророк.
Одакле е био родом и откуда е дошао у обите преподобни ован ние познато. Живео е у првобитно
келии Варсануфиа Великог пошто е велики старац изваи Гаске обитеи сазидао другу келиу. У о е
безмолствовао 18 година, до свое кончине. Нико га ние видео да се икада насмеао или био смуен, или
да се без суза причешивао Божанственим Танама, као што о томе сведочи игуман тог манастира.
Преподобни ован е много тога предвидео и предсказао, што се на делу и остварило. Прелодобни ован
е унапред знао о своо смрти, рекавши: "У седми дан по ави Сериду и а у се упокоити. Да е ави
Сериду био продужио живот, и а бих проживео ош пет година. Меутим, пошто е Бог то сакрио од мене
и узео га, ни а неу дуже живети".
Ава Елиан, кои е пострижен и поставен за игумана обитеи, ош беше млад по годинама, без
познаваа манастирског правила и начина управе над братиом. Стога е он молио божанственог ована:
"Поклони ми барем две недее, како бих могао да те питам о манастиру и управау име". Старац е
сажаливши се над им и будуи покренут Духом Светим кои е обитавао у ему, одговорио: "Добро,
остау са тобом ош две недее".Тако га е ава Елиан испитивао о свему што се тиче управаа
општежием. После две недее преподобни е позвао сву манастирску братиу и, опростивши се са
свима, све отпустио у ихове келие. Затим е у миру предао дух сво у руке Божие.
По кончини преподобног ована и свети Варсануфие е савршено заутао и више никако ние давао
одговоре, како предае ава Дороте у заглаву свог 2. слова. А када е заутао Варсануфие, и сам ава
Дороте е напустио обите утемеивши свое одвоено општежие.
Ови блажени оци су свом душом заволели ближе, и помагали им и користили им не само за свог
живота, него и по смрти, будуи да су оставили душеспасоносну кигу своих богомудрих одговора, као
226
отачко наслее духовно деци. Приежно е читауи, они из е могу извуи велику корист за душу.
Та кига садржи 850 одговора пружених на различита питаа разноврсних лица: архиереа, ереа,
монаха, световака. стараца, младиа, немоних и здравих. Неке од их е написао такозвани "други
старац", ован, а друге, и то веину, дао е сам велики старац Варсануфие. При томе, он их ние писао
сам, него преко аве Серида.
Када е Варсануфие Велики почео да дае одговоре игуману манастира, преподобном Сериду, десила се
една околност достона дивеа. (Наиме), позвавши свог писца Серида, свети Варсануфие му е
наложио да напише одговор преподобном овану, иноку обитеи светог Саве. Не могавши да задржи у
уму своме све речи кое муе рекао свети, Серид се замислио и био у недоумици како е да запише
толико мноштво речи. Он е очекивао да е му старац наредити да донесе мастило и хартиу да би,
слушауи, записивао реч по реч. По благодати прозреа дано му од Светог Духа, свети Варсануфие е
познао тану мисао Серида. Лице му е изненада засиало као ога и он е рекао. "Пои, напиши и не бо
се. Ако ти кажем и безброно мноштво речи са намером да их забележиш, зна да Свети Дух нее
допустити да напишеш ни едну реч више или мае од онога што ти е речено, чак и кад би желео, ве е
твоу руку водити са цием да запишеш све по реду коим ти е говорено".
Таква е ова кига! Изобилууи дивним расуиваем, она разрешава и назамршениа питаа. Она е
учитеица трпеа, искореивач роптаа, мач кои одсеца самовоу, секира коа сече лицемерство,
руководилац ка истинском и савршеном смиреу кое нас поучава да себе сматрамо ништавним,
проповедница покааа, родитека плача и заступница спасеа душа и савршенство у Христу Господу.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОЦИ ВАРСАНУФИЕ И ОВАН
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ
Учиен е избор онога што се односи на подвиге и борбу са страстима.
1. Припреми се да благодариш за све, слушауи реч светог апостола: На свему захвауте (1.Сол.5,18).
Макар био у невои или у тегоби, у тескоби или болести, у телесном труду, за све што ти се дешава -
захвау Богу. Надам се да еш и ти дои у егов починак (ев.4,3), ер нам кроз многе невое ваа
дои у Царство Божие (Дап.14,22). И тако, не сума у души своо и нека не слаби ни због чега срце
твое, него се сеа апостолске речи: Ако се наш споаши човек и распада, ипак се унутраши
обнава из дана у дан (2.Кор.4,16). Ако не претрпиш страдае, не можеш узии на крст.
2. Док е на мору, брод е изложен опасностима од ветрова. а кад достигне тихо и мирно пристаниште,
више се не бои од опасности, нити невоа и аких ветрова, него остае неузнемираван. Тако е и са
убаву твоом: док пребиваш са удима, очеку скорби, опасности и буре мислених ветрова. А кад
будеш достигао припремено (пристаниште безмолвиа), нееш више имати страха.
3. Не пада духом у невоама и трудовима телесним кое носиш, напрежуи се за нас и наше општежие,
ер то и значи: Полагати живот за брау (1.н.З,16). Надам се да е бити велика награда за труд тво.
Као што е Господ поставио осифа у Египат да прехрани брау своу у време глади (Пс.32,19), тако е и
тебе поставио да послужиш овом општежиу, заедно са сином нашим Серидом. а ти понавам реч
апостола, изречену Тимотеу: Ти, дакле, чедо мое, ача у благодати (2.Тим.2,1).
4. едан трудовима по Богу долази до покоа у ему (ев.4,3), а други тамо достиже смиреем. А за тебе
се надам да еш га достии и едним и другим када у теби умре гнев као последица укроене
раздраживости у срцу твоме. Тада е се на теби испунити реч Писма: Погледа смирее мое и труд
мо и остави све грехе мое (Пс.24,18)... Господ нека сачува твоу душу и тело, и дух тво од сваког зла,
од сваке неприатности коу наводи аво, и од сваког маштаа кое изазива сметеност мисли.
5. Пре свега се чува духа униниа, [т. леости], из кога се раа свако зло и различита искушеа... Зашто
твое срце слаби и изнемогава (због скорби кое ти наносе) овце Христове?... Почу са пажом шта у ти
реи: Дуготрпеивост е мака свих добара. Погледа на Мосиа кои е пре изабрао за себе да страда са
227
народом Божиим него да има привремену насладу греха (ев.11,25).
6. Чува се да те не покраду лукаве змие и да те не отруу своим отровом: он е смртоносан. Нико никада
нее извршити добро дело посредством зла, зато што е сам побеен злом. Напротив, добрим се
исправа зло (уп. Рим.12,21). Ти стоиш на позорници: и због тога си и дужан да се бориш са зверовима,
слично апостолу (1.Кор.15,32) кои се, победивши звери, хвалио. Ти си бачен у морску буру. Због тога си и
дужан да, слично нама, претрпиш многе опасности и да се подвизаваш против високих таласа.
Победивши, уз Божиу помо, ти еш са нама дои до тихог пристаништа у Христу Исусу, Господу нашем.
ему слава у векове. Амин.
7. Тебе узнемиравау помисли, побуууи те да друге смууеш и да се сам смууеш преко других... Зна,
брате мо, да ако неко жалости другог или делом или речу, касние сам бива ожалошен стоструко
више... Буди дуготрпеив у свему и чува се да у било шта уплиеш своу воу... Постара се да (пре
тога) паживо испиташ свое помисли како оне не би заразиле твое срце смртоносним отровом и како те
не би превариле да комарца сматраш камилом а каменчи каменом, иначе еш личити на човека кои,
имауи [у свом оку] брвно, гледа на туи трун.
8. Ти себе називаш грешним, а на делу показуеш да не познаеш самог себе. Ко себе сматра грешником
и виновником многих зала, никоме не противречи, ни са ким се не сваа, ни на кога се не гневи, него све
сматра боим и разборитиим од себе... Ако си грешан, зашто онда укореваш ближег и окривуеш га
као да преко ега долази жалост на тебе?... Испита себе и наи еш да у ствари не сматраш себе
таквим... Погледа брате, како се нама ругау: говоримо само устима, а дела показуу друго. Због чега ми,
када противречимо помислима, немамо снаге да их одбиамо? Због тога што се пре тога одаемо
осуивау ближег, што слаби нашу духовну силу. Ми окривуемо свог брата, а сами смо кривци...
Положи на Бога сваку помисао, говореи: "Бог зна шта е корисно", и умириеш се, те еш постепено
стеи силу да трпиш.
9. Ти знаш, брате, да човек нее видети славу уколико не трпи увреде и да нее
осетити сладост ако се не очисти од жучи. Ти си ступио меу братиу и различите
околности да би на ватри био испитан, ер злато се не испитуе другачие осим огем.
Због тога ништа себи не налажи[1], будуи да би се на та начин подвргао борби и
бризи, него са страхом Божиим испиту шта одговара времену и ништа не чини кроз
свадивост... Колико е могуе удаава се од гнева... Не суди и не осуу никог... а
особито уби оне кои те кушау... Уколико схватимо, видеемо да нас управо они
помажу у напретку.
10. Буди дуготрпеив у жалостима, као она ко е достигао завештае Владике кое поручуе: У свету
ете имати жалост, али не боте се, а сам победио свет (н.16,33). Достигни непобедиву убав коа
ене поседнике уводи у царске дворе и чини их Христовом браом.
11. Разбиа млеко, и изаи е масло, а ако руком стиснеш доку изаи е крв (Прич.30,33)... Ако неко хое
да савие дрво или винову лозу у облик обруча, он то чини постепено да се они не сломе, а ако савие
изненада и снажно, они се одмах ломе (Овде он говори о строгим мерама старешина и о претераним
подвизима монаха).
12. Зашто изнемогаваш у невоама као телесни човек? Зар ниси чуо да ти предстое невое?... Зар не
знаш да праведници [трпе] многе невое (Пс.33,20), коима се кушау, као злато у огу? Због тога, ако
смо праведни, биемо испитани невоама, а ако смо, напротив, грешни, онда их претрпимо као достони,
ер трпее гради искуство (уп. Рим.5,4). Сетимо се свих светих од почетка (света) и опоменимо се како
су они трпели, чинеи добро, говореи добро и пребивауи непоколебиво у истини. их су уди мрзели
и скорбили све до саме кончине ихове а они се, по речи Спаситеа (Мт.5,44), моаху за неприатее и
оне кои их искушаваху. Зар си ти био продан као целомудрени осиф?... еси ли слично Мосиу трпео
увреде од детиства (Изл.2,3) па до старости (Бро.31,14-16)? Шта си ти претрпео, леивче? еси ли био
гоен као Давид, кои е трпео гоее од Саула (1.Цар.18,27) и од сопственог сина (2.Цар.15,17)? еси
ли и ти плакао због их по ихово смрти (2.Цар.1,11-27; 18,33)? И да ли си као она био бачен у море
(он.1,15)? Ти си забораван, убени мо! Зашто слаби твоа помисао? Не страши се и не бо се као она
ко е ту храбрости, да се не би лишио обеаа Божиих. Не ужасава се као неверууи, него ободри
свое маловерне помисли. Заволи невоу у свему како би био искусан син светих.
13. Брате, она ко хое да дое до града, не лежи, и ко хое да заврши (дело), не леи се кад види (да е
228
изашло) сунце, и ко хое да обради своу иву, ние немаран. (Напротив), она ко хое да достигне град
жури пре него што се смркне и, видеи да е сунце изашло, са бодрошу жури на труд боеи се да нечим
не буде задржан. Ко жели да обради свое пое, стара се (да то учини) пре него што га захвати коров. Ко
има уши да чуе, нека чуе (Мт.13,9).
14. Да ли желиш да се избавиш од невоа и да се не оптереуеш има? Очеку и вее, па еш се
успокоити. Сеа се ова и осталих светих и мука кое су претрпели. Стекни ихово трпее и утешие
се дух тво. Храбри се, крепи се и моли се.
15. Плачи, рида, не тражи да те други сматрау нечим, ни у чему се не упореу са другима. Остави
назад свет, узии на крст, збаци са себе [све] земаско, отреси прах са ногу своих, не мари за срамоту
(уп. ев.12,2), не распау са Халдецима пе да не би заедно са има био сажежен гневом Божиим.
Сваког човека сматра боим од себе и плачи због свог мртваца. Извади брвно свое (Мт.7,5). Подигни
разрушени дом сво. Узвику: Помилу ме... Сине Давидов... да прогледам (Лк.18,38; 41).
16. Брате, док е ош време, пазимо на себе и учимо се утау, будуи да е све обузео метеж. А ако
хоеш да будеш спокоан у свему, буди мртав за сваког човека и умириеш се. Схвати да то говорим у
односу на помисли, сва дела и обрааа са удима као и у вези са бригама.
17. Ти си ми у писму написао: "Помоли се за мое грехе". И а у реи исто: "Помоли се за мое грехе", ер
е написано: Како хоете да вама чине уди, чините тако и ви има (Лк.6,31). Премда сам а и окаан,
[т. адан], и маи од свих уди, ипак све до сада то чиним по сили моо, ради Онога кои е рекао:
Молите се... едни за друге, да оздравите (ак.5,16).
18. Она ко е тврд у вери макар разговарао и носио се са еретицима и невернима, никада се нее
смутити због тога што унутар себе носи Исуса, Начелника мира и тишине. Такав, после мирног
супротставаа, са убаву може многе еретике и неверууе да привуче у познае Спаситеа нашег
Исуса Христа. Пошто, брате, такво расуивае о тим предметима превазилази твоу меру, ти се држи
царског пута, наиме, вере три стотине осамнаест светих отаца у коо си се крстио: за оне кои схватау
савршено она у себи све потанко садржи. Безмолству паживо, размишауи о гресима своим и о
томе како еш срести Бога.
19. Брате, на мени се преко тебе испунила реч Писма: уди мои, кои вас хвале, лажу вас (Ис.3,12), и
остало. Таква похвала не дозвоава да видимо гнусност дела наших. Она, како ми се чини, штети и
онима кои су достигли меру (духовног напретка) и одваа од вере у Бога кои говори: Како ви можете
веровати у мене када примате славу едан од другога (н.5,44)? Она ко схвата смирее апостола пре
е изабрати лудост, да би потом био мудар (1.Кор.З,18). ер, а бих се чудио уколико би она ко себе
приказуе разумним, а не пре духовним, избегао осуду назначену за надменост.
20. (На питае и ноном страху). Граани се све дотле бое наиласка неприатеа док не дое помо од
цара. А када добиу вест да е у ихов град дошао вовода или восковоа, више се не узнемиравау,
знауи да се старешине брину о има. Уколико и чуу да се неприате приближава, имауи
заштитника, они се више не бое. Тако се ни ми не бомо демона уколико веруемо у Бога, будуи да нам
Бог шае своу помо.
21. Часови и песме су црквена предаа и добро су установени ради [молитвеног] усаглашаваа свих
уди, а тако е и у општежиима ради сагласности многих. Скиани, [т. келиоти, или усаменици] не
читау ни часове нити песме [т. каноне], него се у усамености упражавау у рукодеу, читау и
размишау, да би, после извесног времена, започели молитву. Кад стоиш на молитви дужан си да се
молиш за ослобоее од старог човека или да произносиш Оче наш, или и едно и друго заедно, а затим
да седнеш за рукодее. А о томе да ли да продужаваш молитву када пребиваш у о (реи у): Ако се
непрестано молиш, по речи апостола (1.Сол.5,16), онда ние неопходна дужина.
22. [Правило у вези са ноним сном]. Моли се увече два сата, рачунауи их од заласка сунца и,
завршивши славослове, спава шест часова. Затим устани на бдее и бди остала четири сата. У лете
време ради исто, али смаи славослове и (чита) мае Псалама због краткое нои.
23. Господ нас е научио како да стекнемо савршено смиреноуме, говореи: Научите се од мене ер
сам а кротак и смирен срцем, и наи ете поко душама своим (Мт.11,29). Ако и ти хоеш да стекнеш
савршено спокоство, разуми шта е Господ претрпео, па и ти претрпи и одбаци своу воу у свему. Сам
Спасите е рекао: Сишао сам са неба не да творим воу своу, него воу Оца кои ме посла (н.6,38).
Савршено, пак, смиреноуме састои се у томе да се подносе увреде и срамоте и остало што е претрпео
229
Учите наш Исус... Знак за то да се (човек) коснуо савршене молитве есте одсуство смуеа, макар га и
сав свет вреао.
24. Савршена, пак, молитва састои се у томе да се разговара са Богом без мислене расеаности, при
чему су све помисли и осеаа сабрани. Човек доспева у такво (стае) кад умре свим удима, целом
свету и свему што се у ему налази... Савршено се моли она ко се умртвио за свет и егов поко. Она
ко Бога ради приежно испуава свое дело ние расеан, него мариво угаа Богу.
25. Оци говоре да се мера уздржаа у елу и пиу оствари употребом мае количине од онога што нам е
неопходно, т. да се желудац не напуни до краа. И свако мора сам себи да одреди (меру): како у кувано
храни, тако и у вину. Током зиме нико не пие много, али е и тада неопходно пити нешто мае од
потребнога, а исто тако поступити и са храном. Уосталом, мера уздржаа се не односи само на храну и
пие, него и на разговоре, и сан, и одеу и сва чула. У свему томе треба да постои мера уздржаа.
26. Шта значи употребавати нешто мае од неопходног у вези са храном, пием или поврем? Од све
количине хране, т. хлеба и другог ела и повра, треба одбити скоро едну унцу, а што се тиче вина и
воде - треба одузети пола чаше. Уколико пазиш на себе и ние ти тешко, било би добро да пиеш само
еданпут, а ако не можеш, онда пи два пута, но сваки пут нешто мае од потребнога. У време
узнемиреа и мислене борбе, обичну количину (хране и пиа) треба ош више смаити, т. храну за едну
унцу, а сво пие за пола чаше, тако да се уопште количина хране сведе на две унце, а пиа на целу
чашу.
27. Како се може сазнати колико е потребно да се еде и пие? Пазеи на себе током
неколико дана, а са обзиром на сву храну, т. хлеб, друга ела и повре, човек може из
искуства да сазна колико е хране и пиа потребно еговом телу. На пример: ако неко
(стално) пие по три чаше на дан и еде по едну литру[2] хлеба, па увиди да еговом
телу треба више од три чаше не стога што се више трудио или што е ео слано, него
тек тако, без особитог разлога, онда се ради о борби. А кад не осеа напад, онда, ако
може, (треба) од те три чаше да одбие половину едне, а у храни такое, уместо целе
литре, да употреби литру без едне унце.
28. Како да исправно схватимо реч: "По сили своо". Чинити "по сили своо" значи употребавати нешто
мае хране, пиа и сна него што нам е потребно... Ако неко, устауи сваки дан у пола нои, одмори и
сат више због труда, онда е он учинио по сили своо стога што е умор знак (потребе) да се [човек]
унеколико одмори, као што е било речено, да би после опет бдио по обичау... Питаш: "Каква мера важи
за сан". Оци назначуу половину нои. У храни се уздржава онда када желиш да поедеш ош мало, и на
такав начин е увек употребава умерено.
29. Шта значи примати храну због прохтева, а шта због природне потребе? Због прохтева примати храну
значи да се она жели узети без телесне потребе, само ради угааа стомаку. Треба, меутим, од тога
разликовати природну наклоност за неком другом врстом повра осим сочива, због лакое саме хране.То
ние прохтев. едни по своо природи траже слатку храну, други слану, други опет киселу, и то ние
страст, ни прохтев, нити стомакоугаае. Меутим, волети неку (нарочиту) храну и помамно е желети,
ве представа прохтев кои е слуга стомакоугааа. Зна да си обузет страшу стомакоугааа ако
нешто овлада твоим помислима. Ако се томе противиш и пристоно примаш храну из телесне потребе,
онда изостае стомакоугаае...
Други наговешта стомакоугааа састои се у жеи за превременим узимаем ела. То, меутим, не
треба чинити без неког важног разлога.
30. Шта ако страст не обузима човека пре ела, него се ава за време самог обеда? Да ли да се остави
ело или не? Не остави истог часа, него се противи помисли, приводеи себи на сеае смрад у кои се
храна преобраа. И ако страст одступи, узми храну осуууи се, а ако не одступи, призови име Божие у
помо и успокоиеш се. Како други, кои седе са тобом, не би ништа приметили, узима по мало [ела]. У
случау глади, еди хлеб или неку другу храну према коо не осеаш борбу.
31. Да ли е потребно питати старце о свим помислима кое се раау у срцу?... Не треба о свим
помислима питати (старце), будуи да су понеке успутне, ве само о онима кое дуго остау у човеку и
нападау га. То дело е слично пренебрегавау неприатности кое [човеку] многи наносе, при чему се он
на их не освре. Али, када неко, (макар то био и само едан [човек]), устане на ега и нападне га, он
230
[неприатност] саопштава управитеу.
32. Треба ли противречити неприатеу кои нас напада?... Неприатеима не противречи зато што они
то желе, (и видеи противречее) не престау да нападау: напротив, помоли се за их Господу,
истичуи пред им своу немо, ер Он може не само да их одагна, него да их и сасвим истреби.
33. Маштаа коа се дешавау човеку ноу бивау или од надмености по аволском искушеу, или од
сластоуба због стомакоугааа... аво може на нама произвести искушее и из зависти. Меутим,
када му са наше стране не садествуе надменост или сластоубе, искушее не може често да се
понава. Она ко зида дом се узалуд труди ако не нае потребну грау. Исто е и са аволом.
34. Због чега не могу да обуздам сво стомак смаууи количину хране, иако имам жеу [за
исправаем]? ер, ако е и смаим, онда се поново, после неког времена, враам вео мери. Тако е и
са пием. Нико се од тога не може ослободити ако не дое до мере онога кои е рекао: Заборавих ести
хлеб сво од гласа уздисаа моих. Залепи се кост моа за тело мое (Пс.101,5; 6).Такав е брзо дои до
смаеа хране и пиа, ер му сузе служе као хлеб. Он назад долази дотле да се храни Светим Духом.
Веру ми, брате, да а знам човека, (коег Господ познае), кои е (доспео) до такве мере: током недее он
се еданпут, двапут и чеше узноси до духовне хране и од сладости ене заборава чулну храну. Када
дое да окуси (од хлеба), он е ве сит и, гадеи се одбиа да еде. едуи, пак, он осууе себе, говореи:
"Зашто а нисам свагда у таквом стау", и жели да напредуе ош више.
35. Како се достиже то стае?... Када све помисли човека сачиавау едну целину у Богу. Тада ово тело
следи помисли по Богу и ава се радост Духа у срцу, хранеи душу, испуавауи тело и крепеи их
обое. (Такав човек) ве не слаби и не (пада) у униние, ер од тада Исус постае егов заступник, и
постава га пред двери [кое воде] тамо одакле побеже свака болест, туга и уздах (Ис.51,11). На ему
се испуава реч Писма: Где е благо ваше, онде е бити и срце ваше (Мт.6,21). Човека такво мери
приводи савршено смирее.
36. Како се може достии уздржае и како разликовати природну немо од оне коу изазивау демони, те
колико треба узимати хране?... Тело кое свакодневно прима храну, па ипак осеа раслабеност, трпи од
демона. У супротном случау реч е о природно немои. Уздржавати се значи устаати (са трпезе) помало
гладан, као што су старци одредили почетницима. Кад човек узрасте до те мере, од ега се не може
сакрити колико треба да еде, будуи да е ве извежбан навиком.
37. Помоли се за мене, ер сам много жалостан... Они кои у потпуности умиру свету уз трпее и многе
невое, могу доспети до [зрелости]. О убени брате, Господ е претрпео крст, а ти да се не радуеш
невоама. Ко их трпи, улази у Царство небеско. Добар е знак твоа жалост. Зар ти не знаш да се на
ономе ко од отаца иште да се помоле за ега или, пак, кои моли Бога да му да помо, умножавау
невое и искушеа ради еговог испитиваа? Не тражи телесни поко ако ти га Господ не шае, ер е
мрзак пред Господом поко телесни. Господ е рекао: У свету ете имати жалост (н.16,33).
38. Каква треба да е свакодневна храна?... Ако себи одредиш свакодневну храну у келии онако како о
томе питаш, имаеш бриге и борбу. Напротив, буди задовоан оним што Бог пошае. Ко иде у
простоти, иде надауи се (Прич.10,9).
39. Да ли е потребно да после сваког прочитаног Псалма говорим Оче наш?... Бие довоно прочитати
еданпут "Оче наш" и остале молитве.
40. Идите по путу коим смо ишли и ми, трпеи тескобу и невоу. Братио, не сеам се да смо се ми
(икада) користили савршеним покоем, премда смо и имали прилике за ега, него смо се на сваки начин
старали да одасвуд помало придодамо тескобу и пату, боеи се Онога кои е рекао: Ти си примио
добра своа у животу своме (Лк.16,25), и: Кроз многе нам невое ваа уи у Царство Божие (Дап.
14,22). Тако смо поступали и онда када е многи иметак долазио у руке наше. Бог, меутим, зна у каквом
сиромаштву живесмо ради Онога кои осиромаши нас ради. Ние добро у свему себи удовоавати. Она
ко то тражи, живи за себе, а не за Бога. ер, такав (човек) не може да одсече своу воу.
41. Господ хое да ми сваког човека сматрамо боим од себе. Стога, показу послушае своме старцу у
свему и испуава све што ти говори, било да се ради о храни, пиу или неко друго ствари, и у свему му
се повину... Ако те и оклевета, ти се раду, ер еш имати велику корист. Ако те ожалости, претрпи: Кои
претрпи до краа, та е се спасти (Мт.10,22). За све благодари Богу, зато што захвалност пред Богом
заступа (удску) немо. За све увек осуу себе као оног кои греши и вара се и Бог те нее осудити.
Смири се у свему и стеи еш благодат од Бога.
231
42. У сваком случау прибегавамо смиреу, ер смирени лежи на земи, а она ко лежи на земи не
може да падне. Очигледно е да она ко се налази на висини може лако да падне. Наше обраее и
исправее ние од нас, него е дар Божии, будуи да Господ, (упууе Писмо), подиже пале и умудруе
слепе (Пс.145,8).
43. Болест е уразумивае Божие, и (послужие) нам за напредак, уколико будемо благодарили Богу.
Зар ов ние био верни приателз Божии? И шта све он ние претрпео благодареи и благосиауи
Бога? И трпее га е назад привело беспримерно слави. И ти претрпи мало и видееш славу Божиу
(н.11,40). Због поста се не жалости, као што сам ти рание рекао: Бог ни од кога не тражи (напор) кои
премашуе егове силе. И шта е пост, ако не мучее тела како би се здраво тело смирило и постало
неспособно за повлаивае страстима, по речима апостола: Када сам слаб, онда сам силан
(2.Кор.12,10). Болест е веа од овог мучеа и урачунава се у пост (или чак и више од ега) ономе ко е
подноси са трпеем благодареи Богу. ер, трпеем он стиче плод свога спасеа. Уместо да тело
ослабуе постом, он има болест. Благодари (Богу) што си се ослободио од посног труда. Чак ако би и
десет пута на дан ео, не жалости се, ер нееш бити осуен, будуи да не поступаш тако по наговору
демона и ради раслабености помисли.
44. Демони нас из зависти наводе на невере. Ако га прихватимо, ми постаемо ихове слуге и
саучесници.
45. Ти треба унеколико да се упражаваш у псалмопоау, унеколико да се гласно молиш, а потребно е
[посветити] време и испитивау и чувау своих помисли... У вези са псалмопоаем и гласном
молитвом [реи у]: Не везу се [правилом], него се има бави онолико колико те Господ укрепи, не
оставауи такое ни читае, нити унутару молитву. Мало едног, мало другог и провешеш дан
угаауи Богу. Наши савршени оци нису имали одреено правило, него су током целог дана испуавали
свое правило: мало су се упражавали у псалмопоау, мало су изговарали молитве наглас, мало су
испитивали помисли, а помало су бринули о храни, све делауи са страхом Божиим. ер, речено е: Све
на славу Божиу чините (1.Кор. 10,31).
46. Нека те аво не смууе непотребним [стварима]. Шта мисли убав твоа: да ли се искушее или
скорб дешавау са неким без Божиег попуштеа? Не. Бог то попушта ради наше духовне користи.
Видеи то, аво и сада као и некада, другачие приказуе ствари све док нас не изгна из светог мира, као
из раа... Меутим, ми не проничемо у то. Заборавауи да Бог жели да нас очисти од сваке скверне
мисли, ми се смууемо и падамо у униние... Ако хоеш да се спасеш и повериш душу своу Богу и нама,
не треба да веруеш своо помисли, ер демони сеу у тебе зло семе и представау ти едно уместо
другог... Више никога и ни због чега не окриву, него се стара да у свему угодиш ближем. Ни о коме не
мисли зло, ер еш иначе и сам постаеш зао, будуи да зли помиша зло, а добри - добро. Помишати
о другима: "Они о мени говоре", есте борба своствена почетницима... Немо имати таква подозреа...
Радуте се и веселите се, ер е велика награда за трпее... Не веру демонима ни у чему што се тиче
твог брата, будуи да оно што ти они показуу не постои у стварности. Они едино хое да те смуте.
47. Чудим се твоо простоти, брате. Зар ти мислиш да е аво престати било кога да искушава? Зар ми
можемо да окривуемо авоимане кои падау на зему и пуштау пену? Исто тако не можемо
окривавати ни оне кое аво подвргава противречеу и неосеаиости, него смо дужни да кривимо
страст. Проникни бое у оно што ти говорим будуи да и тебе смууе аво, те не гледаш на свое грехе,
него пристало пратиш грехе ближег. Ти истичеш пропусте брата, а о своим ништа не говориш... Назад,
ко си ти да би гледао на туе страсти?... Сети се Лазара и тога колико е времена он трпео благодареи
Богу.
48. "а сам се препустио маштаима". Бог пушта да паднемо у маштаа и у друге страсти да бисмо
спознали своу немо... и да бисмо наше уздае и нашу наду полагали на ега, а не на себе. Меутим,
чува се да не помислиш да ми по вои Божио падамо у маштаа и друге страсти. (За то не постои
воа Божиа). Напротив, Бог то попушта због нашег нерада. По свом човекоубу Он нас од (наших)
злих (дела) приводи ка смиреу, ради нашег спасеа... Схвати ко си и... смири се, заиста, не само пред
Богом, него и пред удима. Положи све бриге на Онога кои може да учини неупоредиво више од онога
што ми тражимо или помишамо.
49. "Малаксавам од искушеа". Немо да малаксаваш, брате. Бог те ние оставио и нее те оставити.
Меутим, зна да е непромеива пресуда коу е Владика изрекао нашем заедничком оцу: У зноу лица
свога еш ести хлеб сво (Пост.3,19)... Злато кое се усиа у пеи држе кештима, ударауи га чекием,
те оно постае чисто и подесно за царски венац. Тако и човек, подржаван моном и делотворном
232
молитвом светих, бива опаиван невоом, примауи ударце искушеа. Уколико све трпи са
благодарношу, постае син Царства. Дакле, ма шта да се деси са тобом - све служи на твоу корист,
како би и ти стекао смелост пред Богом
50. Целивамо страдаа нашег Спаситеа, кои е постао човек и заедно са им трпимо увреде, ране,
понижеа, погрде путем шамараа, ругае пурпурног огртача, срамоту трновог венца, сире са жучи,
бол од набиаа клинова, пробадае копем, проливае воде и крви. Позамимо одатле утеху за свое
муке. Господ нее тво труд оставити узалудним. Он е допустио да претрпиш малу невоу ради тога да
не би остао ту светима када их у она час будеш угледао како прославени носе плодове трпеа
невоа, те да би и ти био ихов судеоник као, уосталом, и Исусов, имауи са светима смелост пред
им. Не жалости се, ер те Бог ние заборавио, него се стара о теби и то не као о копилету, него као о
свом роеном сину.
51. Нека вам свима укаже помо Она велики Брат наш - мислим на (Господа нашег), Исуса. Он е
благоизволео да нас учини своом браом (ев.2,11). Ми смо то ве постали, те нас ан-ели блаже. О,
кога ми имамо за Брата! Силног - да нас укрепи, Крепког - да нам подели плен, Воводу - да у време битке
победи неприатее наше, Лекара - да заедно исцели нашег унутарег и споашег човека, кад му се
покоре, Хранитеа - да нас храни духовном храном, Живога - да би нас оживео, Милостивог - да би нас
помиловао, Штедрог - да би нам се смиловао, Цара - да би и нас учинио царевима, Бога - да би и нас
учинио боговима. Знауи да се све садржи у ему, ему се и моли. Он и пре твое прозбе зна шта ти е
потребно и дае ти по искау срца твога, само уколико му не засметаш.
52. Нека ти Исус испуни све молбе, будуи да е рекао: Иштите и добиете (н.16,24). едино припреми
сво дом и мариво га очисти, како би примио дарове. Они се чувау (едино) у чистом дому, а сво мирис
точе где нема нечистоте. Ко окуша од их постае ту старом човеку, разапие се за свет као и свет за
ега, и живи свагда у Господу. Ма колико да ударау неприатески таласи, егов брод остае читав. Он
постае страшан за противнике, будуи да они на ему виде свети печат. И колико постае ихов
неприате, толико постае и искрени и убени приате Великог Цара.
53. Немо да те раслаби неспокоство кое наносе аволске страсти и маштаа. Веру да (демони),
премда нас и узнемиравау и искушавау, ипак нее ништа успети. Они само ош увеличавау врлину
нашу, уколико опрезно пазимо на себе, трпеи уз меру. О праведнику кои се спасава вером Господ
говори: ер, ако посума, душа моа нее благоволети [да буде] у ему (Ав.2,4). Не попуштамо у
напору да не бисмо изгубили обеаа коа нам е дао човекоубиви и милостиви Бог. егово е да
даруе, а наше да сачувамо. И не чуди се што и после светих обеаа и дарова за кое се Бог не
раскаава (Рим.11,29), демони поново подижу на тебе свое срамне страсти, надауи се да отму
безмерно богатство. Напротив, сеа се да су они остали бестидни и после сведочанства самог Владике,
Бога нашег, о светом и славном ову и да су подигли искушеа и замке да би срушили такав стуб
(трпеа). Ипак они га нису савладали и нису могли да отму ризницу егове светле вере и
благодарности. Злато е постало ош чише пролазеи кроз ога, исто као и праведник кроз мноштво
искушеа. Бог е дозволио и допустио да и после особитог сведочеа еговог о праведнику, егов
слуга буде искушан ради вее части и славе Владике, те ууткиваа неприатеа. Не пада духом:
печати обеаа су цели, али почека, [т. потрпи] Господа (Пс.26,14). Ко претрпи до краа, та е се
спасти (Мт.24,13) у Христу Исусу, Господу нашем.
54. Таква смуеа ти се дешавау стога што немаш постоано срце... Вино не треба у потпуности да
оставиш, него можеш узимати по мало. Спавае у седеем положау приводи смиреу. Уопште, преда
целог себе Богу у страху еговом.
55. Примети брате да они хое да ти подметну оно што е мало корисно (т. спавати седеи или не
користити узглаве, што е исто што и метвица и копар и ким), и да те наведу да оставиш оно што е
претежние у закону (Мт.23,23), (т. да не угасиш гнев, да не исушиш раздраживост и да се не
повинуеш у свему). Они то полажу у тебе да би измождио свое тело и пао у болест, те да ти буде
неопходна мека постеа и разноврсна храна. Бое буди задовоан малим узглавем и одмара се на
ему са страхом Божиим... Положи у лонац зачин мислених трава као што су: смирее, послушае,
вера; нада и убав. ер, ко их има, припрема гозбу небеском Цару Христу.
56. "Повео сам се за хулном помисли". Има ве доста времена како се устремио на тебе демон хуле кои
погубуе душе кое га примау. Испита и увериеш се да те е он уловио за гривну без икаквог разлога
достоног паже, хотеи да те умртви. Нека му мо Бог не да места да на теби испуни воу своу
(2.Тим.2,26). Ако не очаавамо, свагда е нам предстоати Бог кои прима покаае... Пробуди се из
233
прелести заробеништва, а осеаа, уловена неприатеем, прочисти учеем Христовим кое сам ти
предао. ер, Он, пре свега, нареуе да се угаси гнев и раздраживост, знауи да човека приводе у
погибао богохуеа. Ти, пак, стекни смирее кое опауе демоне, послушае кое Сину Божием
отвара улаз у човека, веру коа спасава човека, наду непостидну, убав коа не допушта да човек
отпадне од Бога. Меутим, ти се ниси много постарао о тим (врлинама), него си за себе изабрао
супротно: гнев, раздраживост и савршену погибао - горе сломенуту хулу... Ипак, гледауи на благост
Божиу, да би схватио колико е добар, потруди се да се поправиш... Због оног учерашег у току 40 дана
приноси покаае Богу чинеи свакодневно по три поклона, говореи: "Опрости мени кои сам похулио на
тебе, Бога мог", и исповеда га устима коа су га хулила три пута на дан, говореи: "Слава теби, Боже мо,
кои си благословен у векове. Амин". Немо у то да се више заглибуеш да ти се не би десило нешто
горе. Због неосетивости срца упао си у гнев, а од гнева си дошао до тога да оставиш Свету Причест,
павши у ров хуле и будуи савршено уловен. И да се ние подигла рука човекоубивог Бога, те
[покренуле] молитве светих, твоа би душа упала у погибао очааа. Назад, преко мене намаег Бог ти
говори: Ако си сагрешио, не греши више. Моли се и за преаше грехе. Бог е милостив и опрашта нам
грехе, само ако имамо жеу.
57. "Жалостан сам зато што ава указуе вее поштовае неко братии него мени". Брате, ти искушаваш
самог себе. Зар не знаш да свакога искушава сопствена жеа коа га мами и вара (ак.1,14)... Брате,
немо гледати ни на кога другог осим на самог себе и не буди знатижеан. То за тебе ние корисно ни у
ком случау. Зар ние сатана смутио твое срце преко тако безначане ствари?... Устани поново,
подржаван руком Божиом и не веру своим помислима, будуи да ти демони приказуу ствари како хое.
58. (Када нам указуу част). Чува се да се не радуеш када те сматрау за нешто и покажи послушае кое
одгони [свако] препирае, кое ние по вои Богу и онима кои га убе. Држи се послушаа кое узводи
на небо и кое свое поседнике чини сличним Сину Божием.
59. (Како започети са покааем). Према томе, ако хоеш да положиш почетак покааа, погледа шта е
учинила блудница: она е своим сузама умила ноге Владике (Лк.7,38). Плач омива сваки грех. Меутим,
човек достиже плач трудом, посредством напорног изучаваа Писма, затим - трпеем, размишаем
о страшном Суду и вечном стиду, као и кроз самоодрицае, следеи Господа кои е рекао: Ако хое ко
за мном ии, нека се одрекне себе и узме крст сво и за мном иде (Мт.16,24). Одреи се себе и узети
крст сво значи: одсецати своу воу у свему и сматрати себе ништавним.
60. (Због немои не могу да се подвизавам као оци). Пошто си рекао да си немоан телом и да не можеш
ништа да радиш, барем чини колико можеш едуи хлеб и пие унеколико мае од потребног, будуи да
е Бог примио две лепте удовичине и обрадовао се због их више него ли због свег другог. Научи се да
се другима не обрааш слободно и спашеш се.
61. "Помисли кое у мени ничу говоре: "Иди у страну зему и тамо еш се спасти"". То е од авола. Он ти
подмее помисли под привидом правде да би ти се изругао и учинио те предметом саблазни за многе,
шта више, да би ти натоварио осуду и за их. Уосталом, то е цена твог нерада и таштине... Уз немар и
таштину додау свое замке и демони како би погубили твоу душу... Мариво пази на себе. Подвизава се
против помисли како не би упао у немар и таштину, како не би чинио ништа своевоно и како не би, уз
самооправдае, примао мисли кое ничу у теби. У супротном случау еш грубо пасти... Стекни чврстину
и она е од тебе да удаи слободу у приступау ближима, та узрок свих зала у човеку. Остави све
(спое) бриге па еш слободно служити Богу. Умри за све уде: у томе се састои странствовае. Не
сматра себе нечим посебним, и твоа мисао се нее смуивати. Не мисли да си учинио било шта добро и
твоа награда е се сачувати у целини. Изнад свега се сеа да нееш дуго остати у телу. Стара се да
узмогнеш да са смелошу у она час кажеш: Припремих се и не смутих се (Пс.118,60). Брате, ние могуе
живети без труда и нико се не венчава без подвига. Присиава се да се подвизаваш за свое спасее и
помои е ти Бог кои хое да се сви уди спасу и доу у познае истине (1.Тим.2,4).
62. Нису сви кои су у манастиру самим тим и монаси, него само они кои испуавау монашко дело.
Господ е рекао: Нее свако кои ми говори: Господе, Господе, уи у Царство небеско, но кои твори
воу Оца мога кои е на небесима (Мт.7,21).
Брате, зашто ти, будуи у невои, дозвоаваш неприатеу да ти се руга? Ти питаш, али се не стараш
да испуниш оно што ти е речено. Затим, опет питаш и речено суетно преносиш другима из
човекоугааа, сам себе ометауи у бржем напредовау...
Време нам е дато ради тога да бисмо испитивали свое страсти, плакали и ридали.
234
Ако се, пребивауи у келии, расеаваш помислима, прекори себе и положи своу немо пред Бога.
63. Она ко хое да буде инок, више ни у чему не треба да испоава своу воу. Учеи нас томе, Христос
е рекао: ер сам сишао са неба не да творим воу своу (н.6,38), и остало. Ко хое едно да испуни, а
друго да одбие показуе или да е паметнии од онога ко му нареуе или да му се демони ругау. И тако,
дужан си у свему да слушаш, макар ти се и чинило да ствар нее бити без грешке. Ава кои ти назначуе
понее и тво грех, будуи да е се од ега тражити одговор за тебе. Ако ти назначено дело изгледа
тешко, пита аву и остави да он расуди.
64. "Када ступим у разговор са неким, а се веома занесем и потпуно заборавам на себе. Када се
приберем, стидим се да се удаим од оних са коима разговарам". Да не би упао у такво славоубе,
немони треба на сваки начин да избегава дуге разговоре, прекидауи причу. Он треба да пожури
извиавауи се наводним послом кои му е наредио ава... Када разговор доноси корист и не служи као
препрека за потребние дело, можеш пратити ток разговора. Уколико разговор ние користан, кажи:
"Опрости, мени ние добро".
65. "Шта нареуеш да чиним ако не желим да питам, али се деси да се сусретнем са неким од их или
да ме неко сам пита о нечему". При сусрету са неким задовои се поздравом, а затим кажи: "Помоли се
за мене, а а идем због посла". А када те упитау нешто што знаш, одговори, па прои дае. Уколико не
знаш, реци: "Не знам", и пои дае.
66. "Хоу да одсечем сусрете. Да ли да то учиним одедном или мало по мало". Ако одсечеш разговоре
едним потезом, биеш спокоан. Иначе, даеш повод (за нове разговоре и различите помисли).
67. (Болничар пита да ли да чита лекарске киге). Читауи лекарске киге или распитууи се о има
код било кога, не заборава да без Бога нико не добиа исцеее. Ко се посвеуе лекарско вештини
треба да се предае имену Божием, и Бог е му дати своу помо. Лекарско искуство не смета човеку да
буде благочастив, [т. побожан]. Ипак, ти се име занима као рукодеем, (на корист) братии. Шта
чиниш, чини са страхом Божиим и сачуваеш се молитвама светих.
68. "Цео дан се налазим у послу и он ми не дозвоава да се сетим Бога". Често [се дешава да] многи
слушау о неком граду и назад уу у ега, уопште не знауи да се ради баш о том граду. Тако и ти
брате, цео дан проводиш у сеау на Бога, а ни сам не знаш. Имати заповест и трудити се да се она
испуни есте повиавае и сеае на Бога.
69. Ти знаш да е нама сваког дана потребна храна. Ипак, ми не треба да едемо са насладом. Када е
примамо благодареи Богу дародавцу и осуууи себе као недостоне, Он дае да нам послужи на
освеее и благослов.
Исто тако, ако ти е потребна нека ствар и ти е добиеш, благодари Богу кои ти помаже и осуу себе као
недостоног, па е Бог од тебе удаити пристраше.
70. Свако по своо мери воли свог ближег. Савршена мера састои се у томе да човек из убави коу
има према Богу воли и ближег свог као самог себе... Млади се подвргавау паду због неразумне убави
едних према другима и због тога што се састау ради засебних разговора. Мера ихове узаамне убави
треба да буде: не клеветати едан другог, не мрзети, не вреати, не тражити само свое, не волети другог
због телесне лепоте или из било каквог телесног повода, не седети са другима без крае потребе да не
би упали у дрскост коа погубуе све плодове монаха и чини га сличним сувом дрвету.
71. "Желим да се спасем, али не знам пут спасеа". Брате, Бог нам е преко Божанственог Писма и отаца
указао на пут спасеа, рекавши: Пита оца свога и он е ти саопштити, старце свое и реи е ти
(Пон.Зак.32,7). Према томе, ако хоеш да се не превариш под изговором смиреа, пристауи на
помисли да се удаиш из места где стичеш корист, не чини ништа без савета духовних отаца. Тако
нееш залутати, благодау Бога кои хое да се сви спасу и доу у познае истине (1.Тим.2,4).
72. "Помисао ми говори да у, уколико се некуда запутим како бих безмолствовао, назад достии
савршено безмолвие". Владика, Исус Христос е и пре крста претрпео многе увреде и ругаа. И тек онда
се попео и на крст. На сличан начин нико не може да достигне савршено и плодно безмолвие и свето и
потпуно успокоее, ако се рание ние постарао да пострада са Христом, као и да претрпи сва егова
страдаа, сеауи се речи апостола: Ако са им пострадамо, са им емо се и прославити (уп.
Рим.8,17). Не вара се, нема другог пута спасеа.
235
73. (Болесном). Ова болест те е снашла да Богу не би отишао бесплодан. И тако, ако претрпиш и будеш
благодарио Богу, она е ти се урачунати уместо подвига, будуи да ниси дуго провео у монашком лику.
74. Без наредбе никуда не треба ии. Оно што чинимо по своим помислима лако може да нам изгледа
добро, премда и ние угодно Богу. Управо се у испуавау наредби твог аве, кои те е и упослио, састои
молитва и угаае Богу, кои е рекао: а сам сишао са неба не да творим воу своу, него воу Оца,
кои ме е послао(н.6.38).
75. "Замарам се на послушау. Да ли да узмем помоника". Брате, ако неко жели да прие Исусу и ходи
путем спасеа, свакако треба да очекуе искушеа и невое, будуи да (Писмо) говори: Чедо, ако
приступиш да служиш Господу, припреми душу своу за искушее (Сир.2,1). И Господ е рекао: Ко хое
за мном ии, нека се одрекне себе и узме крст сво сваки дан, и за мном иде (Мт.16,24). И тако, ко жели
да буде егов ученик, треба до саме смрти да испуава послушае. За тебе е корисние да будеш сам
и унеколико се помучиш, неголи да позовеш другог. У случау потребе увек ти други може помои.
Смелост у обраау се мае повеава када ти (брат) само повремено помаже, неголи у случау када се
он стално налази са тобом.
76. (Кога питати о помислима и да ли треба и другога питати о истим помислима). Треба да питаш онога
према коме гаиш поверее, знауи да он може понети помисли и да му веруеш као Богу. Питати, пак,
другог о исто помисли есте дело невера и убопитивости. Ако веруеш да е Бог говорио преко свог
светог, чему онда испитивае и откуд потреба за кушаем Бога преко испитиваа других у вези са
истом [ствари].
77. "Колико пута е потребно да се помолим да би се моа помисао утврдила". Када не можеш да питаш
оног старца, потребно е да се три пута помолиш за свако дело. После тога погледа куда тежи твое срце,
макар се радило и о намаем покрету. Затим тако и поступи, ер осведочее бива приметно и
схвативо за срце.
78. "Како се треба молити та три пута - у различито време или одедном? ер, дешава се да ние могуе
одложити дело". Ако имаш слободног времена, помоли се три пута у току три дана. А ако се деси прека
потреба, те бива тешко, као у време издае Господа, узми за узор оно што е Он три пута одлазио ради
молитве и, молеи се, три пута понавао едне исте речи (Мт.26, 44).
79. (О руковоеу). Мудрошу датом од Бога крманош спасава брод када се нае обузет валовима и они
кои плове у ему радуу се видеи егово избавее. На исти начин болесника знатно весели
помиае лекара, а ош више - еговог умеа. И путника кои се налази у опасности од разбоника
ободрава глас страже, а ош више ено присуство. Ако е то стварно тако, зар ние утолико више одговор
оца дужан да донесе весее ономе кои слуша, особито ако е обузет приежном молитвом Богу кои
каже: Молите се... едни за друге, да оздравите (ак.5,16).
80. Ко открива своа сагрешеа, оправдава се, по речи Писма: Реци ти напре безакоа своа, да се
оправдаш (Ис.43,26), и ош: Рекох, исповедиу безакое мое Господу и ти си отклонио нечастивост
срца мог (Пс.35,5). Брате, чува се убудуе, а прошло нам е Бог опростио.
81. Ми знамо да пост бива мрзак Богу, ако се врши по своо вои, или ако (се пости) да ради удске
славе... Тако е и овде. Дело кое се не врши едино из убави према Богу, него му се придодае и [нешто]
од свое вое - нечисто е и неприатно Богу. То се може схватити и из Божанственог закона. Он говори:
Мае семе немо сеати у иви своо (Пон.Зак.22,9-11; Лев.19,19).
82. Учи Псалме са смиреем, колико ти Бог помаже. Лако учее Речи Божие ние од авола, него е
семе Божие. Меутим, неприате сее своу плеву код оног ко ние пажив према Богу. Желеи да
смириш своу помисао, наведи о пример: чему е бити подвргнут она ко од господара свог добие
сребро, слично оним еванелским слугама, и не стекне [ништа] и не умножи га. И помисао е ти
одговорити да е бити подвргнут ономе чему и слуга кои е сакрио сребро свог господара (Мт.25,18). А ти
о кажи: "Према томе, не превазноси се, пунеи ваздух бесплодним речима, будуи да ти оне служе
едино на осуду".
83. Коим устима да захвалимо Ономе кои нас е напре створио, а затим нам даровао и помо против
противника, разум срца, телесно здраве, светлост очиу, дах живота и, што е од свега важние,
могуност покааа, Тело и Крв своу ради оставеа грехова и утвреа срца... Зна да ми никада
неемо успети да му достоно заблагодаримо. Ипак, приносимо му благодарност устима и срцем сходно
своим силама и Он е [наше усре], по свом човекоубу, упоредити са оне две лепте (еванелске
236
удовице).
84. Неки пут ти се чини да е нека ствар бити по Богу, али о се помисао противи. Из [те] саме [чиенице]
позна да е она заиста по Богу. Ако се у време молитве наше срце утвруе у добру, и оно узраста а не
умауе се, познаемо да е ствар по Богу, без обзира да ли остае супротна помисао коа нас жалости.
ер, добру се обавезно противи жалост изазвана аволском завишу. Па ипак, добро се умножава
молитвом. Ако, пак, аво подстакне наводно добро, а при томе изазове и противее, наводно добро е
се умаивати, а уедно и наводно противее. ер, неприате се [само] претвара да се противи
помисли коу сам подмее, како би нас на та начин преварио да (ту помисао) примимо за Добро.
85. Када те помисао хвали и не можеш да избегнеш штету, постара се да призовеш име Божие и кажи
своо помисли: "Писмо говори: уди мои, они кои вас хвале, варау вас и путеве ногу ваших смууу
(Ис.3,12)"... О томе да она ко прима хвалу од уди не стиче корист, говори сам Владика: Како ви
можете веровати када примате славу едан од другога (н.5,44). Уколико нешто и бива по Богу, ми смо
дужни да се сеамо речи: А ко се хвали, Господом нека се хвали (2.Кор.10,17). ер, ни апостол се ние
хвалио, иако е постигао велику меру, него е узвикнуо, говореи: Но благодау Божиом есам што есам
(1.Кор.15,10).
86. Чак и када увидиш да егова, [т. неприатеева], смицалица омета псалмопоае, молитву или
читае, не ступа са им у препирку, будуи да то ние у твоо мои, ве се постара да призовеш име
Божие. И Бог е ти помои да разориш неприатеско лукавство.
87. "Како стеи умилее у молитви, читау и псалмопоау". Умилее, [т. скрушено сузно
расположее], долази од свагдашег сеаа. Наиме, она ко се моли треба да у сеае призове своа
дела, суее онима кои чине [безакое], те она страшни глас: Идите од мене, проклети, у ога вечни
(Мт.25,41)... Приликом читаа и псалмопоаа (умилее долази) уколико човек сво ум подстакне на
пажу према речима кое изговара и када у своу душу прима силу коа се крие у има.... При
размишау о овоме не попушта уколико у теби ош буде траала неосетивост, будуи да е милостив
и штедар и дуготрпеив Бог кои прима нашу ревност. Увек се сеа Псалмопоца кои говори:
Почекавши, сачеках Господа, и услиши ме (Пс.39,1). Поучавауи се у овоме, нада се да е те убрзо
посетити милост Божиа.
88. Ако се деси да за време псалмопоаа или у друштву уди призовеш Бога, немо мислити да га не
призиваш с обзиром да не користиш наглас, ве се сети да е Он срцезналац и да гледа на срце. Стога га
и призива у срцу. То е забележено и у Писму: Затворивши врата своа, помоли се Оцу своме кои е у
таности (Мт.6,6)... А ако и не призовеш у срцу име Божие, ве се само сетиш Бога, ош брже еш
пронаи достатну помо.
89. Истински плач, седиен са умилеем, есте слуга човечии кои му е увек потчиен. Неприатество
не савлауе оног кои има та плач. Он покрива раниа сагрешеа и чисти правштину, именом Божиим
упорно чува човека кои га е стекао, изгони смех и расеаност и подстиче непрестано туговае, будуи
да представа шлем о кои се гасе огене стреле нечастивог (Еф.6,16). У борби уопште не бива раен
она ко га поседуе, макар се налазио и меу удима, па чак и меу блудницама.
90. Несавршени плач час одлази од тебе, час поново долази, зато што се твоа помисао наизменично час
раслабуе, час разгорева. Када топлота постане стална, долази до великог и постоаног умилеа, а за
им следи истински плач, о коме ти треба да се побринеш, принуавауи се да га стекнеш.
91. Смирее се састои у томе да се у свему одсеца своа воа и да се ни о чему не брине. Одсеи
корен свих страсти, као што си рекао, значи одсеи своу воу, огорчавати себе, колико е могуе, и
принуавати огране чула да сачувау сво поредак, и избегну злоупотребу. Тако се пресеца корен не само
тих, него и осталих (страсти).
92. У бро различитих искушеа спадау и она због коих е човек дужан да се радуе. Ако е, пак, немоан
и не може да претрпи и да се радуе се због губитка ствари, оставауи све вои Божио, он е дужан да
води борбу, и то напре против смуеа, говореи себи самом: "Пази да се не смутиш. Ако буде воа
Божиа да се ствар сачува, сачувае се". Ма шта да се тада са (ствари) деси, човек е бити у стау да
благодарно прими [догаа]. ер, ништа се не дешава искучиво нашим трудом, него [заправо] силом и
воом Божиом. Ипак, и од нас Бог очекуе старае саобразно са еговом воом, а не (засновано) на
некаквом лукавству и лажи кои произлазе од лукавог.
93. утае е бое и дивние од свих (повести). ега су поштовали и волели оци наши и име су се
237
прославили... Меутим, пошто смо ми немони и пошто нисмо достигли пут савршених, (у крао мери)
барем говоримо о ономе што назиуе, као и отачке речи. У обашавае, пак, Писма се не треба
упуштати, будуи да доноси знатну опасност незналицама. Писмо е изречено на духовни [начин], а
телесни човек не може да расуди духовно... Бое у разговору прибегавамо речима отаца и наи емо
корист коа се у има крие. Меутим, и има се користимо умерено, сеауи се онога кои е рекао: Код
причивости се нее избеи грех (Прич.10Д9). Чак и ако помисао каже: "Ове речи или повести су
добре", сетимо се да не испуавамо оно што говоримо. Ми сматрамо да назиуемо друге, иако пре на
себе навлачимо осуду, будуи да не оделотворуемо оно што говоримо.
94. утае се сматра корисниим од добрих разговора. Оно е утолико пре бити корисние од средих.
Али, када не можемо да преутимо, него нас привуче разговор о сличним предметима (о градовима,
селима, трговини, миру, рату и сличном), у крао мери не одуговлачимо причу да због
многоговоривости не бисмо упали у вражиу замку.
95. Ако се будеш налазио у друштву са удима кои говоре о светском или духовном предмету, дозволи
себи да и сам са расуиваем кажеш нешто што ние штетно за душу, само да би избегао похвалу од
сабеседника и да те не би сматрали утивим, услед чега би могао да се оптеретиш. Али, и када тако
поступаш, (т. поговориш мало), чува се да их не осудиш као многоговориве, будуи да не знаш да ли
тебе една реч коу изговориш више оптеретити, неголи их многе.
96. Ако видиш смуеност у помисли (коа се задржава макар и за длаку) када намислиш да нешто
урадиш, чак и после призиваа имена Божиег, зна да ти е (дело) (нашаптао) лукави и не чини га. Ако те
и после размишаа (о томе да нешто учиниш) напада смуее и савладава помисао, немо чинити оно
што си намислио, ер ништа од оног што се чини са смуеем ние угодно Богу. (У случау да)
противеа смуеу, само дело не треба сматрати штетним, него га треба размотрити: и ако се нае да
ние добро, треба га оставити, а ако е добро, треба га извршити, превиауи смуее уз помо Божиу.
97. Ако е очигледно да помисао (коу хоеш да искажеш) у себи садржи грех, постара се да е одсечеш,
чак и да нема смуеа кое за ом следуе. Избегни е тако што е изгледати као да си заборавио оно
што си хтео реи, или преневши мисао на други разговор, како не би потпао под осуду коа из тога
проистиче.
98. "Шта е самооправдавае". Самооправдае е присутно тамо где човек не признае почиени грех
(иако се [можда] и не хвали име), као што е случа код Адама, Еве, Каина и сличних. Они су,
сагрешивши и желеи да се оправдау, одрицали сагрешее.
99. Ве сам ти рекао да е потребно размотрити сваку помисао и свако дело, т. утврдити да ли е добро
или не. То нам дае могуност да занемаримо оно што си поменуо. Ако (дело) буде добро, учини га, а ако
не, не чини га. Ипак, да добро не би било повезано са смуеем, потребно е разматрати главну
помисао, т. са коим цием она било шта предузима. И када се увериш да е она сагласна са страхом
Божиим, Бог нее допустити да паднеш у заблуду... И тако, у сваком (случау), призива име Божие.
100. (Брату кога е ударио сабрат и кои е хтео да се одвои од ега). Не смуу се како не би учинио
нешто брзоплето, особито према човеку кои е смуен помислима и аволском зависти, као што си и ти
едном био искушан и одреено време подлегао помислима... Многи болесници, имауи помрачени
мозак (што произилази од силне грознице) говоре оно што им прво падне на памет и досауу здравима
кои им служе. Они сами тога нису свесни, будуи да болест у потпуности има овладава... Тако и она
кои искушава погубуе своу душу, иако ни сам ние свестан. Чак и када би свете, кои састрадавау са
еговом душом, вреао и понижавао, он не би знао (шта чини), будуи опиен страсном болести по
деству противника, кои увек све обре пред им док га не доведе до тога да се одрекне и самога Бога.
Тако е и у наведеном случау. Знауи за [ту слабост] и да Бог по промислу попушта искушеа како
бисмо се прекалили опитом пред им, снисходимо ближем у време егове чулне и мислене борбе, ер
е речено: Носите бремена едан другога, и тако испуните закон Христов (Гал.6,2)... Не покушава да
напустиш свое место и да се одвоиш од брата. ер, та поступак нее бити по Богу, ве е представати
испуее авое вое. Ако се решиш на то, неприате се нее смирити, него е покушати ош и
нешто горе... Помоли се из све душе за свога брата и заволи га у Христу Исусу, Господу нашем.
101. (Брату кои се узнемирио страхом). Брате, ти си дужан да прославиш Бога због тога што на теби
показуе истину Писма, кое говори: Веран е Бог кои вас нее пустити да се искушате вема него што
можете (1.Кор.10,13). По снази твоо Он попушта да се обучиш духовно борби. Велике (уде) по
ихово снази испитуе у великим искушеима и они се радуу томе. ер, искушее приводи човека
напретку. Где предстои добро, тамо и борба постои. Према томе, не бо се искушеа, него се раду (у
238
има), будуи да те доводе до напретка. Презри искушее. Бог е ти помои и покрити те.
102. Постара се да, по своо сили, стекнеш смирее и покорност. Не буди упоран у своо вои, будуи
да се од тога раа гнев. Не суди и не понижава никога, зато што од тога слаби срце и ослепуе ум, а
произилази и немар и раа се неосетивост срца. Непрестано буди бодар, поучавауи се у закону
Божием, будуи да се срце тиме загрева небеским огем, као што е речено: У поучавау моме разгоре
се ога (Пс. 38,4)... Чува своа уста од излишне речи и празнослова и нека се твое срце не навикава
на зле речи. Заедно са молитвама светих положи пред Бога своу силу, говореи: Милостив буди мени
грешноме (Лк.18,13). И Он е те помиловати, сачувати и покрити од сваког зла како би ти из таме прешао
у истинску светлост, од обмане истини, од смрти у живот у Христу Исусу, Господу нашем.
103. Пружа телу онолико колико му е потребно и нееш претрпети штету, па макар и три пута дневно
ео. ер, каква е корист од тога ако човек едном дневно еде, али неразумно?... После преедаа следи
дух блуда, ер (неприате) оптереуе тело сном ради тога да би га оскрнавио.
104. Немо се чудити што при рукодеу осеа слабост. Понекад се човек осеа тако, а понекад
другачие, слично путнику кои, идуи глатким путем, сусрее стрмине и горе, а после их поново излази
на раван пут.
105. (Брату кои е принуен да прима храну и ван опредееног времена). Бог не осууе оног ко еде због
телесне немои, а не да би се насладио. ела нам се забрауу због тога да бисмо се (сачували) од
преедаа и телесне раслабености. Где е, пак, немо, ишчезава ихово дество. ер, где е немо,
тамо е призивае Бога.
106. (Брату кои е тражио молитве у изнемоглости). Малодушни и ропотиви брате, зашто тугуеш?
Зашто трагаш надалеко кад имаш Исуса кои стои близу тебе и кои жели да га призовеш у помо.
Призови га: Учитеу, и Он е ти одговорити. Додирни егов скут и Он е те исцелити не само од едног
страдаа, него и од свих твоих страсти. Кад би се тво ум обрео тамо где треба да буде, ни уеди
отровних змиа и скорпиа не би га могли привести да осети телесну болест. Заборавих, говори (Писмо),
да едем хлеб сво од гласа уздисаа своих (Пс.101,5). Не жалости се. Милост Божиа е близу тебе.
107. Презри тело кое е ести црви, ер ти оно ни уколико нее помои када се преда трулежности.
Апостол говори: Старае за тело не претварате у похоте (Рим.13,14).
108. (Болесник пита да ли да телу снисходи због немои). Бог нам е дао разум да бисмо се руководили
ка правом путу и то посредством Божанствених Писама. Апостол говори: Све испитуте, добра се
држите (1.Сол.5,21). Човек само треба да пази да не употреби или не учини нешто из страсти. А што
чини из немои или из потребе, не урачунава му се у грех, нити у раслабеност. Искае покоа у стау
здрава изазива похоту. Ми, пак, тело подржавамо у невои да би нам помагало при испуавау
наших потреба. Ако се бринемо о животиама кое служе нашим потребама, утолико (смо пре дужни да
се бринемо) о телу као о оруу душе. Када се оруе иступи, уметник има тешкоу, па макар и био бистар
и зналац. Обраауи пажу на болест и слабост желуца светог Тимотеа, апостол е наредио да
употребава вино (1.Тим.5,23), иако му е заповедио и да се злопати, испуавауи дело благовесника
(2.Тим.4,5). Човек е дужан да се држи расуиваа, па нее лако пасти.
109. "Борба ме притешава и све снажние осеам нападе". Брате, време борбе е време делаа. Немо
се раслабавати, него дела. Води борбу. И када се она распламса, ти се прекрсти, вапиуи: "Господе,
Исусе Христе, ти видиш немо и тугу моу. Помози ми и избави ме од оних кои ме гоне, ер теби
прибегох" (Пс.141,7). И моли се да добиеш силу да служиш Богу чистим срцем.
110. Бог е удима дао два дара коима могу да се спасу и избаве од страсти старог човека: смирее и
послушае. Ми, пак, не стремимо ка има и не желимо да пребивамо у има, нити да се руководимо
има како бисмо обрели помо, избавили се од зла и привили се уз великог Лекара Исуса, кои може да
нас излечи од запаености (страстима)... Напусти сва скретаа (са пута правде) и приклони сво врат
под смирее и послушае, па еш стеи милост. Ако са смиреем и послушаем будеш испуавао оно
што чуеш (од отаца), Господ е ти дати своу благу помо не само у делу коим се сада бавиш, него (е
удесити) да и сва дела твоа буду успешна. ер, Он чува пут оних кои га се бое и покрива ихов ход.
Због чега негодуеш? Због чега се препиреш? Милост Божиа е ти помои ако истраеш у трпеу
еговом. Умри, окаани, за сваког човека. Реци помисли: "Ко сам а? Зема и пепео(Пост.18,27), и пас
(Мт.15,27)"... Не гледа на друге, понижавауи их, судеи их... Принуава се да не говориш: "Шта е то?
Због чега то (Сир.39,22)? Зашто а немам исто што и они или ови други". Напротив, труди се приежно у
овом малом рукодеу са страхом Божиим и стеи еш велику награду.
239
111. Када од униниа долази дремивост и омета дело, треба устати и не престаати са молитвом Богу.
Тада е Господ молитвом прекратити дремае.
112. (Ономе кои жели да буде последи само да га приме у обите). Ние твое да тражиш да будеш на
последем месту. То зависи од нахоеа твог аве. Твое дело е да се припремиш за послушае.
113. Ако се човек сам не потруди сходно своо сили и не придода сопствени труд молитвама светих, нее
имати никакве користи од тога што се они моле за ега. Каква корист е бити од ихове молитве и поста
за ега, ако се он [предае] сластоубу и немару? И ту се збива оно што е речено у Писму: едан
зида, а други руши. Каква е ту корист осим самог труда (Сир.34,23)... ер, апостол говори: Много е
мона усрдна молитва праведника (ак.5,16). [То значи] да и сам грешник дужан да покааем
саучествуе у молитви коу свети и праведни предузимау за ега.
114. Човек коме траже да да оно што ни сам нема, нее бити осуен ако не да. Ни апостол Петар, коме е
(хроми) просио милостиу, ние позамио [нешто] да би му удовоио, него е рекао: Сребра и злата
немам (Дап.3,6). Чак ни оно неопходно што има човек не треба да раздае (на милостиу), да се затим не
би десило да сам остане у оскудици и да жали због тога, не будуи у стау да трпи недостатак. Ако му
молилац буде досаивао, он [може] реи: "Опрости ми, немам ти шта дати". И то нее бити лаж зато што
она кои има само напотребние, нема шта другоме дати. Нека он каже ономе ко проси: "Опрости ми. а
имам само оно што е мени самоме неопходно". Сети се пет девоака кое су оним другим, кое су им
тражиле уа за светике, одговориле: Да не би недостало и вама и нама, [идите и купите себи}
(Мт.25,9). И апостол Павле, пишуи Коринанима, говори: Ваш сувишак да буде за ихов недостатак
(2.Кор.8,14), и: Не да другима буде олакшае, а вама невоа (2.Кор.8,13).
115. "Како да поступим [у случау] када желим да дам, али ме помисао доводи у недоумицу да ли да
пружим [помо]". Испита своу помисао. И ако наеш да она тако чини из шкртости, да нешто више од
онога што би требало да даш, на пример, едну новчаницу. И то е ти се урачунати у милостиу.
116. "Кажи ми, господине аво, на кои начин она кои нема шта да подари може да постане саучесник
блаженства". Блаженство ние обеано само милостивим, будуи да е речено: Блажени сиромашни
духом, ере ихово Царство небеско (Мт.5,3), и ош: Блажени прогнани правде ради, ер е ихово
Царство небеско (ст.10)... И тако, ако не можеш да даеш милостиу, буди сиромашан духом, да би са
светима наследио Царство небеско. Плачи за свое грехе у овом свету да би се утешио (са онима кои
плачу)... Стекни кротост да би наследио зему. Гладу и жеа за правдом да би се оме наситио. Буди
чист срцем да би видео Бога у слави егово... Претрпи увреду, гоее и лажне клевете Господа ради
да би се развеселио у радости, добивши велику награду на небесима.
117. "Шта треба чинити када закон Господи нареуе едно, а закон овог света одреуе друго". Закон
Божии е важнии, ер он говори о спасеу душе. Закон, пак, светски, као телесан, говори телесним
(удима).
118. Твоа убав ме е питала о томе што ти се дешава да страсно гледаш на оног ко стои пред тобом.
То се очигледно односи на авоу борбу. Такое зна да е она присутна и онда кад се ум бави [тим
стварима]. Треба да се сеаш труеа и смрада природе наше и како емо се променити у гробовима. И
зашто да ти говорим о распадау? Зар ти не би пре требало себи пред очи да представиш будуи
Страшни суд? Какав е бити удео оних кои тако поступау? Како еш мои да издржиш она стид при
откривау наших дела пред анелима и арханелима, пред свим удима и пред праведним Судиом?
Како е се тада затворити уста оних кои врше таква дела? Убомо се онога кои е рекао: Не варате се:
ни блудници, ни идолопоклоници, ни преубници, ни рукоблудници, ни мужеложници... нее наследити
Царство Божие (1.Кор.6,9-10), и: [Свако кои погледа на жену са жеом за ом], ве е учинио преубу
са ом у срцу своме (Мт.5,28), те: Ако те око твое саблажава, ископа га (Мт.5,29). Треба да се сеаш
тога и да не биваш често са удима кои у теби распируу ту борбу. Исто тако им не открива због чега се
удауеш од их како им не би дао повод за разне помисли. Уколико буде неопходно да се са има
поговори, призови свето име Божие у помо, говореи: "Владико Исусе, покри ме и помози немои
моо", и не бо се. Он е сломити лукове неприатеске, будуи да од еговог имена зло постае
неделотворно. Уместо да говориш много, говори мало и немо давати слободу слуху нити помислима.
Пристоно се понаша и без смуиваа, како нико не би приметио оно што се дешава. Ако на та начин
добиеш силу, ипак немо бити смео према неприатеима, будуи да су бестидни. Макар и хиаду пута
били побеени, они изнова приступау борби. Ипак, Бог Победилац помаже човековом смиреу, будуи
да е ради ега, по сопствено вои, усхтео да се оваплоти.
119. "Како се ум обрлауе блудном помишу". То се дешава не само са блудном страшу, него и са
240
осталим. Ум се томе подвргава услед расеаности. Кад се то деси, човек треба да опомене самог себе,
говореи: "Господе, опрости ми ради светог имена свог. а сам се томе подвргао због свог нерада.
Избави ме од расеаности и од сваке замке неприатеске, ер е твоа слава у векове. Амин". Да би
препознао такву заведеност, навешу ти пример: човек може да разговара са [неким], а да егов ум лута
и преноси се на [нешто] друго. То и есте заведеност. И она ко нешто ради, а мисао му се преноси на
[нешто] друго, по нужности е из заборавности или кварити ствар или правити нешто што ние потребно.
И то е заведеност. Дешава се да неко разговара са [неким] другим и да му неприате одвуче ум од
богоугодног трезвоума. Као последица тога ава се блудна жеа. И то е заведеност, будуи да се
авила не због размишаа или сеаа. У о се (човек), павши у заборав, распршуе... Дошавши себи,
човек треба да се призове, по напред реченом, и да прибегне милости Божио. Господ е штедар и
примие га као блудног сина. Ми знамо са каквим милосрем е Он онога примио. Када, пак, она борба
никне у помислима и без расеаности, треба бити трезвен и не наслаивати се таквим помислима. На
име се не треба задржавати, него што брже прибеи Владици Богу.
120. У сваком случау нам изгледа да е неразумнима у делу Божием штетно да разговарау са женама.
Удау се од их колико е могуе и не упушта се у разговоре са има. То ти ние корисно, па макар оне
и биле добре наравствености, [т. владаа]. Меутим, пошто се ош нисмо избавили од света и нужда нас
приморава да понекад поговоримо са има о пословима или о нечем другом (неопходно потребном),
благовремено узмимо [себи] за пример човека кои се приближуе огу да би [нешто] неопходно учинио.
Он се на сваки начин чува да се не опече ватром. Тако се и ми у свако прилици односимо према женама
као према огу и потпуно се утврдимо у страху Божием да нам се не би десило да уместо наводне
користи од их, претрпимо велику штету... Немомо тек тако гледати на жене. Немомо давати слободу
своим очима и не задржавамо се у разговорима са има, будуи да се од тога раа ога похоте. Пре се
постарамо да се брзо удаимо од их, молеи Бога да нас у та тешки час спасе од замке авое коа
е разапета над нама. Непрестано се сеамо Бога, ер егова велика сила (може) да покрие нашу немо
у Христу Исусу, Господу нашем.
121. "Да ли е корисно да оставим своу жену и ступим у манастир". Сине мо, не треба сам да е
оставаш зато што еш нарушити заповест апостола кои говори: еси ли се привезао за жену? Не
тражи да се раздрешиш (1.Кор.7,27). ер, ако она сагреши и почне раво да живи, ен грех е бити на
теби. Можеш е, меутим, оставити едино у случау да се она сагласи, и то пошто се посаветуеш са ом.
Ипак, остави ту ствар Богу. Он е учинити како е угодно еговом човекоубу.
122. Због ствари овог века уопште не треба бити жалостан, него само због греха... Радовати се са
радоснима значи бити радостан са онима кои успевау у врлини по Богу и веселе се због наде на будуа
добра. Плакати, пак, са онима кои плачу значи саосеати са онима кои греше у иховом покаау због
греха.
123. (Блажени миротворци). Бое е умирити сопствено срце. То свакоме приличи и блажен е она ко то
чини. Мирити, меутим, оне кои се сваау не приличи свакоме, него само онима кои сами могу да проу
без икакве штете. Немони треба да се радуе због мира свих, али не и да себе чине посредником
измиреа меу удима, изузев оних кое воли по Богу, и то када сам нее имати душевне штете.
124. "Трпим увреду од едног човека. Шта да радим". Чини му добро.
125. "Шта да радим? а сам увек тужан. ер, када ми дое неко од отаца немам неопходне ствари коим
би их послужио". Та помисао е од авола. Довоно е да их послужиш са оним што имаш, по реченоме:
Будите задовони оним што имате (ев.13,5), и Бог е их уверити (у твое усре)... Када се деси да
поеш негде, не очеку да наеш поко и нееш се смутити. Када, пак, узмашташ да еш га наи и не
наеш га, осуиваеш онога ко те е примио. Меутим, осуивае е смрт за душу. Захвау за све,
будуи да се у томе састои духовна и душекорисна храна и поко.
126. Ко пита оце, подражава Христа кои е унизио себе узевши обличе слуге (Фил.2,7-8). Човек кои живи
без савета, неприате е самом себи. ер, [Писмо] говори: Све чини са саветоваем (Сир.32,21)...
Корисние е питати са смиреем, неголи ии своеглаво. Сам Господ, наиме, полаже савет у уста онога
кога питамо ради смиреа и исправности срца онога кои пита.
127. Никада се не препири о вери. Бог то од тебе не тражи. Ти едино веру исправно, као што си примио
од Свете Цркве при крштеу и испуава заповести егове. Испуни то и спашеш се... Ако те питау,
реци: "Опростите ми, свети оци. То е изнад мене".
128. Немо испитивати ништа од оног што Бог не тражи од тебе, нити у разговору произноси речи кое те
241
доводе у опасност, ве се задовои, као што сам рание рекао, исповедаем праве вере и не мудру ни о
чему што е изнад тога.
129. Кад се деси да се наеш меу световацима и они почну да празнослове, ако немаш особите
потребе, иди, а ако имаш потребу, умом се окрени своо молитви, а их не осуу, знауи своу немо...
Ако знаш да радо слушау Реч Божиу, исприча им нешто корисно из житиа светих и скрени разговор на
нешто душекорисно.
130. Ако се неко од твоих познаника држи еретичких мишеа, посавету га да позна праву веру, али се
не препири са им и немо желети да се удубуеш у егово мудровае, да се и сам не би заразио
еговим отровом. Ако он жели да стекне корист за себе и да чуе истину вере Божие, приведи га светим
оцима кои могу да му укажу корист у Христу. На та начин еш му помои по Богу, без штете за себе.
Уколико се, пак, он после првог и другог саветоваа не исправи, клони га се, по речима. апостола
(Тит.3,10).
131. "Помисао ми говори да не излазим често из свое куе, али се дешава да током недее неколико
пута буде црквена служба. Да ли да идем на у или е бое да се (молим) код куе". Ако знаш да ти
сусрети при изласку из куе наносе штету, бое е да не излазиш често, па макар повод [за изласке] био
и црквена служба. Можеш ии само повремено, будуи да безмолвие избава од многих зала.
132. "[Дешава се] да е потребно да изаем из куе било због властите неопходности, било због отаца.
Зар ми нее бити на оптереее савести ако (у таквом случау) не поем и на црквену службу". Ако имаш
велику потребу да изаеш из куе или наредбу отаца, постара се да свое дело испуниш са страхом
Божиим. Немо се смуивати што нееш бити на црквено служби него се врати куи и сеа се своих
грехова. Уколико, пак, из куе изаеш из леости и расеаности, онда е корисние пои на црквено
сабрае и не бити расеан него пазити на себе.
133. "Да ли е добро ии ноу у цркву (на бдее) или, пак, бдее [треба] вршити код куе, сходно своим
моима". Добро е вршити бдее у дому зато што у цркви често има разговора.
134. "Помисао ме подсеа на недостатак потребних ствари нашаптавауи ми да неу мои да прехраним
себе и свое укуане". То е удска жалост. Кад бисмо имали наду у Бога, Он би нама управао по своо
вои. Према томе, положи на Господа жалост своу (Пс.54,29), ер е Он моан да теби и твоим
укуанима подари (све неопходно) без жалости и невое. Реци му: "Нека буде воа твоа", и Он те нее
оставити у жалости и невои.
135. "[Дешава се да] учиним неку неправду, али и да се затим исправим. Тада моа помисао пада у
високоуме нашаптавауи ми како сам учинио нешто добро. Шта треба у том случау да кажем". Кажи
о: "Без Бога не можемо чинити ништа добро, будуи да е сам рекао: Без мене не можете чинити
ништа (н.15,5). А и апостол говори: Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш
као да ниси примио (1.Кор.4,7)? Према томе, ако не можемо високо да мислимо о себи када чинимо
добро, утолико пре не можемо да се надимамо када се удаавамо од зла. Велико е безуме
урачунавати себи у похвалу чиеницу да не грешимо.
136. "Свака храна има природну сладост. Да ли она штети ономе кои узима храну". Владика е свако
врсти хране дао сладост. Она ко е прима благодарно нема штете. Пристраша се, пак, увек треба
чувати, ер оно наноси штету души.
137. "Да ли е неприлично да нешто радим чисто. На пример, када зидам зграду или штогод друго". Ние
неумесно радити неку ствар тако да буде чиста и лепа за употребу, ер се и Господ радуе свако чистоти.
[Наравно, то треба вршити] без пристрасности. Уколико, пак, у себи примеуеш пристрасност према
неко ствари, сети се еног краа, т. како е пропасти, и успокоиеш се. ер, нема ни едне ствари коа би
остала трана уедном и истом облику, него е све трулежно и промеиво.
НАПОМЕНЕ:
1. Као непромеиво правило,- Прим. прев.
2. Литра има 327 грама, а састои се од 12 унци,- Прим. прев.
242
ДОБРОТОУБЕ
АВА ДОРОТЕ
Кратко саопштее о ему
Ава Дороте е живео краем шестог и почетком седмог века. Рану младост е провео у приежном
изучавау светских наука. По завршетку образоваа неко време е живео у родном месту, недалеко од
обитеи аве Серида, у Аскалону или Гази. Био е имуан. Убрзо е ступио у додир са великим старцима
Варсануфием и ованом, чие поуке су га расположиле да, оставивши све, прими монаштво у обитеи
аве Серида, где и они бораваху. Под иховим руководством он прохоаше свое монашко васпитае.
Углавном га руковоаше старац ован. Он прохоаше послушаа коа е на ега налагао ава обитеи,
кои му е напре поверио гостопримницу, а затим болницу. За време тог послушаа он постаде
руководите светог Доситеа. По упокоеу аве Серида и светог старца ована, када се општи наставник
- велики Варсануфие потпуно затворио у своу келиу, преподобни Дороте се удаио из општежиа аве
Серида и постао настоате друге обитеи. Вероватно се на то време односе поуке, изговорене
ученицима. Те поуке и неколико посланица сачиавау читаво наслее кое нам е остало од овог оца,
светлост чиег учеа се ширила не само по монашким обитеима, ве и свуда меу Хришанима.
Сматра се да се упокоио 620. године. егов спомен се врши 5. уна.
ДОБРОТОУБЕ
АВА ДОРОТЕ
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ
1. По благости своо, Бог е дао свете заповести. Ако пожелимо, чуваем заповести ми опет можемо да
се очистимо не само од грехова наших, него и од самих страсти. ер, едно су страсти, а друго греси.
Страсти су: арост, таштина, сластоубе, мржа, зла похота и томе слично. А греси су сама дества
страсти, т. када их неко чини на делу, када телом чини дела на коа га наводе страсти. ер, заиста е
могуе да [човек] има страсти, а да их не врши [на делу].
2. Намера [Старог] закона е била да нас научи да не чинимо оно од чега сами не желимо да пострадамо.
Зауставао нас е од чиеа зла страхом да и сами не бисмо пострадали. Оно што се сада [у Новом
Завету] тражи, као што сам рекао, есте да изгонимо саму мржу, само сластоубе, само славоубе
и остале страсти.
3. Чуте шта говори сам Господ наш: Научите се од мене, ер сам а кротак и смирен срцем, и наи ете
поко душама вашим (Мт.11,29). Ето, овде нам е укратко, у едно речи, показао корен и узрок свих зала, и
лек од их, т. узрок свих блага. Показао е да нас е узношее оборило и да емо бити помиловани само
због оног што е супротно, т. због смиреноума... ер, због чега смо упали у сву ову беду? Зар не због
гордости наше? Зар не због безума нашег? Зар не због тога што следимо своу злу воу? Зар не због
тога што се држимо горке [само]вое наше? Због чега другог? Зар човек ние створен за сваку сладост,
за сваку радост, за сваки поко, за сваку славу? Зар ние био у рау? Било му е речено: "Не чини то", а он
е [баш] то учинио. Видиш ли гордост? Видиш ли тврдоглавост? Видиш ли непокорност? И после тога,
видеи такву бестидност, Бог говори: "Он е луда. Он не уме да се радуе. Ако не окуси раве дане, отии
е [ош] дае и потпуно е пропасти. ер, ако се не научи шта е жалост, нее сазнати ни шта е поко".
Тада му е дао оно што е заслужио и изгнао га из раа. И [човек] е био предан своме сопственом
самоубу и сопствено вои, да би му поломили кости егове, да би се научио да се не ослаа на
самог себе, него на заповести Божие, да би га мучее непослушности поучило покоу послушности, као
што е казано код пророка: И твое е те одметае научити (ер.2,19). Ипак, благост Божиа, као што
сам много пута рекао, ние превидела свое саздае, него га опет подстиче, опет га призива: Ходите к
243
мени кои сте уморни и натоварени и а у вас одморити (Мт.11.28)
4. Ава Марко е рекао: "Без скрушености срца ние могуе избавити се од зла и уопште стеи врлину". И
тако, кроз скрушеност срца човек прихвата заповести, избава се од зла, стиче врлине, да би, назад,
ушао у сво поко.
5. Било е неких богоубивих уди кои су, после светог крштеа, не само пресекли деловае страсти,
ве зажелели да победе и саме страсти и да постану бестрасни. Такви су били свети Антоние и
Пахомие и остали богоносни оци. Они су имали намеру да се очисте, како каже апостол, од сваке
нечистоте тела и духа (2.Кор.7,1)... Они су схватили да не могу лако да чине врлине све док се налазе
у свету. Стога измислише за себе стран живот, неко чудно понашае - речу, монашки живот, и почеше
да беже од света и да живе у пустиама, постеи се, лежеи на земи, бдиуи и злопатеи се на разне
начине, потпуно се одрекавши отабине и сродника, новца и имаа.
6. И не само да су сачували заповести, него су и дарове принели Богу. А обасниу вам како. Заповести
Христове су дане свим Хришанима, и пред сваким Хришанином е да их испуава. Оне су, да тако
кажем, данак кои се мора дати цару... Али, има у свету великих и светлих уди кои не само да цару дау
данак, него му и дарове приносе. Такви се удостоавау великих почасти, великих поклона и
достоанстава. Тако и оци не само што су очували заповести, него су и дарове принели Богу. А дарови су
девственост и нестицае. То нису заповести ве дарови... Он ние рекао: Прода све што имаш као
заповест, ве као савет. ер, речи ако хоеш, нису речи онога кои заповеда, ве оног кои саветуе.
7. Оци су себи разапели свет. А подвизавали су се да и себе разапну свету, као што каже апостол: Мени
се разапе свет и а свету (Гал.6,14)... Свет се разапие човеку када се човек одриче од света - уколико
монахуе, остава родитее, новац, имае, занимае, трговину. Тада се свет ему разапие... А он се
разапие свету кад се, одрекавши се од споаших ствари, подвизава и против самих наслада, или
против саме похоте за стварима, и против своих прохтева, и када умртви свое страсти. Тада се и он сам
разапие свету, удостоавауи се да каже са апостолом: Мени се разапе свет и а свету.
8. Оци су се, како смо казали, разапевши себи свет, старали да подвизима и себе разапну свету. А ми
мислимо да смо разапели себи свет ако смо га оставили и дошли у манастир, и неемо да се разапнемо
свету. Ми ош имамо егове насладе, ош имамо егова пристраша, имамо пристраше према егово
слави, према елима, одеи... Ипак, не би требало да тако чинимо. Напротив, као што смо одбацили свет
и егове ствари, тако смо дужни да одбацимо и само пристраше према стварима.
9. Оставили смо свет, оставимо и егове пристрасности. ер, пристраша нас, како сам рекао, макар и
према нечем ситном и ништавном и недостоном било каквог говора, поново привезуу за свет, премда ми
то и не схватамо... Ако хоемо да се савршено одрекнемо и ослободимо [света], научимо се да одсецамо
свое прохтеве. Тако емо, мало по мало напредовати уз помо Божиу, и доспети до беспристрасности.
удима ништа не доноси такву корист као одсецае свое вое. И заиста, од те ствари се напредуе
готово више неголи од било кое [друге] врлине. Човек кои иде путем и нае краи пролаз, уштедее
веи део пута уколико настави име. Тако е и са оним кои иде путем одсецаа свое вое. ер,
одсецаем свое вое стиче се беспристрасност, од чега се, уз помо Божиу долази до савршеног
бестраша. Тако се може за кратак период одсеи десет прохтева. Реи у вам како то. Неко изие да
мало прошета. Уколико угледа нешто, помисао му каже: "Посмотри тамо". А он одговара помисли:
"Заиста, неу да погледам", и одсецауи своу воу не гледа. Или опет, сусрее неке кои разговарау и
помисао му говори: "Кажи и ти ту реч", а он одсеца своу воу и не говори. Или, опет му помисао каже:
"Иди, пита кувара шта кува", а он не оде и одсеца своу воу. Он види нешто и помисао му говори:
"Пита ко е то донео", а он одсеца своу воу и не пита. И тако стално одсецауи [своу воу], он стиче
навику у одсецау. Почиуи од малог, он достиже дотле да е и у великом одсеца, и то са спокоством.
Назад, долази до тога да уопште нема свое вое. Што год да се деси, он е спокоан, баш као да е све
по еговом. Тако се показуе да се увек врши егова воа, иако он сам нее да врши своу воу. Пошто
нема ништа свое, све што се дешава бива егово. На та начин испада, као што смо рекли, да нема
пристрасности, а од беспристрасности се, као што сам рекао, долази до бестраша.
10. едан старац е рекао: "Пре свега, потребно наме смиреноуме"... Зашто он говори да нам е пре
свега потребно смиреноуме, а не пре да нам е изнад свега потребно уздржае? ер, апостол каже:
Сваки кои се бори од свега се уздржава (1.Кор.9,25). Или, зашто не говори да нам е пре свега потребан
страх Божии? ер, Писмо говори: Почетак мудрости е страх Господи (Пс.110,9), и опет: Страхом
Господим свако се уклаа од зла (Прич.Сол.15,17). Зашто не говори да су нам пре свега потребни
милостиа и вера? ер, казано е: Милостиом и вером очишуу се греси (Прич.Сол.17,27), а и апостол
244
говори: Без вере ние могуе угодити Богу (ев.11,6)... Како то да е оставио све друго што е толико
неопходно? Старац овим хое да нам покаже да ни сам страх Божии, ни милостиа, ни вера, ни
уздржае, нити било коа друга врлина, не може да се достигне без смиреноума... Смиреноумем се,
дакле, уништавау сви [напади] неприатеа и противника. Заиста е смиреноуме велико, и сви свети су
ишли еговим путем. Трудом се, пак, скраивао та пут, као што говори Псалмопоац: Погледа на
смирее мое и труд мо и опрости све грехе мое (Пс.24,18).
11. Добро е описао она свети онога кои има истинско смирее, рекавши: "Смирее се не гневи, нити
кога разгневуе"... Смирее е велико, као што смо рекли, и привлачи благодат Божиу у душу. И та,
дакле, благодат Божиа, пришавши, покрива душу [и] од оне две друге тешке страсти, [т. од гнева и
разгевиваа других]. ер, шта може бити теже него гневити се и разгневивати ближега... Но, зашто
говорим да смирее покрива само од ове две страсти? Оно покрива душу од сваке страсти и од сваког
искушеа.
12. Када е свети Антоние видео разапете све мреже авое, и уздахнувши, упитао: "Па, ко е их
избеи", Бог му е одговорио: "Избегава их смирее". И што е ош чудние, додао е: "Оне га се чак ни не
дотичу". Видиш ли силу, господине? Видиш ли благодат ове врлине? Заиста нема ничег мониег од
смиреноума, нити га шта побеуе. Ако му се деси нешто неприатно, смирени се истога часа окрее
себи. Он осууе себе као да е крив. И нее себи дозволити да било кога укорева, да на другога свауе
кривицу. Тако пролази без смуиваа, без жалости, са потпуним спокоством. Због тога се не гневи, нити
кога разгневуе.
13. Смиреа име две [врсте], као што постое и две [врсте] гордости. Прва [врста] гордости е кад неко
понижава брата, кад га потцеуе као онога кои ние ништа, док себе сматра вишим од ега. Ако се брзо
не отрезни и не потруди се, такав е мало по мало, доспети и у другу гордост, тако да е се узгордити и
против самога Бога. Он е тада своа достигнуа приписивати себи, а не Богу... Размотримо сада и два
[вида] смиреа. Прво смирее се састои у томе да неко брата свога сматра разумниим од себе и да га у
свему види савршениим. едноставно, као што е рекао она свети: [Смирен е она ко себе сматра]
"нижим од свих". Друго се смирее, пак, састои у томе да се Богу приписуу сви успеси. То е савршено
смирее светих.
14. Савршено смирее се природно раа у души од испуаваа заповести. Гране дрвеа се, поседууи
мноштво плодова, савиау на доле и повиау, а гране на коима нема плодова - стреме у висину и расту
право. (А постои и дрвее кое не дае плода док егове гране расту увис. Ако, пак, неко узме камен и
обеси га о их, повивши их на доле, оно дае плод). Тако и душа доноси плод када се смирава. И што
више рода доноси, више се смирава. И свети се утолико више сматрау грешни, уколико су ближи Богу...
Видевши Господа, Авраам е себе назвао прахом и пепелом (Пост.18,27), а Исаиа е рекао: Бедан и
нечист сам а (Ис.6,5).
15. Какво е, [пак], само смирее и како се раа у души, нико не може речима изразити. Човек се ему
само из искуства може научити. Помоу речи нико га не може научити. едном е ава Зосима говорио о
смиреу. Чувши шта говори и желеи да тачно схвати, неки софиста, кои се тамо нашао, упита: "Кажи
ми како ти себе сматраш грешним. Зар ти не знаш да си свет? Зар не знаш да имаш врлине? Па, ти
видиш да испуаваш заповести. Како ти, испуавауи их, себе сматраш грешним". Старац ние знао
како да се изрази и да му одговори, него е само рекао: "Не знам шта да ти кажем, али тако сматрам [т.
да сам грешан]". Софист е настоао, желеи да сазна како то може бити. Не налазеи како да му
представи ствар, старац е у своо свето простоти почео да му говори: "Немо се срдити. а бар тако
сматрам"... Приближивши се кончини и упитан од братие: "Зар се и ти, оче, боиш", ава Агатон е
одговорио: "До сада сам се [трудио] по силама своим да испуавам заповести. Меутим, а сам човек и
не могу знати да ли е мо труд био угодан Богу. ер, едно е суд Божии, а друго удски".
16. едан старац е о смиреу говорио: "Смирее е велико и Божанствено дело. Пут смиреа сачиава
телесни труд са разумом, сматрае себе нижим од свих и стална молитва Богу"... Телесни труд приводи
смиреу... Бедна душа као да састрадава телу и поприма еднако расположее са им у свему што се
са им дешава... А смиреном телу сасмирава се и душа... Сматрати себе нижим од свих, како смо горе
казали, противи се прво гордости. ер, како може да мисли да е веи од свога брата и да се охоли пред
име или да га укорева или понижава она кои себе сматра нижим од свих! Такое, и непрестана
молитва се очигледно противи друго гордости. ер, асно е да смирен и побожан [човек], знауи да е
немогуе стеи било какво добро без помои и заштите Божие, не престае да се свагда моли Богу. Ма
шта да се удостои да изврши, он зна зашто е успео и не може да се узохоли, нити да нешто припише
своо снази, ве све успехе преноси на Бога. Он му свагда благодари и свагда га преклие, дрхтеи да
245
не отпадне од такве помои, ер би се тада показала егова слабост и немо. И тако, он се моли са
смиреем и молитвом се смирава. И што више успева, више се смирава. И уколико се смирава, утолико
добиа помо и напредуе у смиреноуму.
17. Створивши човека, Бог е у ега посеао нешто Божанско, као неку топлу и светлу помисао, коа
делуе као нека искра, просвеууи ум и показууи му шта е добро, а шта зло. То се назива савешу,
коа представа природни закон... Следеи ова закон, т. савест, патриарси и сви свети пре написаног
закона угодише Богу. Када се преступом греха закопала и погазила савест, постао е неопходан писани
закон, постали су потребни свети пророци. Постао е неизбежан и сам долазак Владике нашег Исуса
Христа како би се савест открила и узвисила, како би се затрпана искра оживотворила кроз испуавае
егових светих заповести.
18. И од тада до нас стои да ли емо е опет затрпати, или е пустити да сиа и да нас осветава,
уколико о се повиавамо. Ми, меутим, затрпавамо своу савест уколико пренебрегавамо оно што нам
говори. Уколико ми и дае не извршавамо оно што нам говори, ве продужавамо да газимо по о, она
више не може да говори асно од терета кои лежи на о, него, као светика коа светли иза завесе,
почие да ствари показуе црим, некако тамниим. Као што у води замуено мноштвом муа нико не
може да препозна свое лице, тако и ми постепено, после учиеног преступа, не осеамо шта нам наша
савест говори. Тада нам се чини да е скоро и немамо.
19. Супарником се она назива зато што се стално супротстава нашо зло вои и укорева нас што не
чинимо оно што смо дужни да чинимо. И опет она нас осууе што чинимо оно што не треба да чинимо.
Стога е [Господ] и назива супарником и заповеда нам говореи: Мири се са супарником своим брзо док
си ош на путу са им. Пут е, како говори свети Василие, ова свет.
20. Тако дакле, постарамо се, братио, да чувамо савест нашу док се налазимо у овом свету и не
допустимо да нас изобличава у било коо ствари. Не газимо е ни у чему, чак ни у намаем. ер, знате
да од малога долазимо до пренебрегаваа и великога. ер, неко [може] почети да говори: "Шта е [важно]
ако кажем ту реч? Шта значи ако поедем мало? Шта, ако погледам на ту ствар". Од тога, дакле: "Шта е
(важно) ово", или: "Шта е [важно] оно", човек прима злу и горку рану и почие да пренебрегава и велике
и тешке ствари, газеи своу савест. И тако, постепено напредууи, долази у опасност да упадне у крау
неосетивост.
21. Човек е дужан да е чува [у односу] према Богу, према ближем и према предетима. [У односу] према
Богу савест чува она кои не пренебрегава егове заповести. Он чак и у ономе пред Богом у таности... А
чувати савест према ближем значи не чинити уопште никада оно што би га могло ожалостити или
повредити, било делом, било речу, било изразом [лица], било погледом... Чувати савест према
предметима значи не користити их раво, не занемаривати ствари да не би постале неупотребиве или
не бацати их... И тако, дакле, неопходно нам е, братио, да увек будемо трезвоумни и да се чувамо од
свега тога, да не бисмо упали у опасност. ер, и сам Господ нас е упозорио, као што смо горе рекли.
22. Свети ован у своим Саборним [посланицама] говори: Савршена убав изгони страх напое
(1.н.4,18)... Пророк [Давид] говори у Псалму: Боте се Господа сви свети егови (Пс.33,10)... Свети
тиме хое да нам каже да постое два страха: едан уводни, а други савршени. едан е своствен, да тако
кажем, почетницима у богопоштовау, док други припада светима и савршенима кои су достигли меру
савршене убави... Она ко испуава воу Божиу ради страха од мука, есте, као што смо рекли,
почетник, ер оно што чини, не чини ради самог добра, ве ради страха од батина. Други испуава воу
Божиу из убави према Богу: уби га и тиме му угаа. Познавши шта значи бити са Богом, он зна шта е
добро. Он има истинску убав коу свети назива савршеном и коа га приводи у савршени страх. Он се
бои Бога и испуава воу Божиу не због батина, не да избегне муке, ве стога што се, као што смо
рекли, бои да не отпадне и да се не лиши окушане сладости пребиваа са Богом. Савршени страх, кои
се раа из убави, изгони уводни страх.
23. Ние могуе да дое савршени страх, ако се пре тога не стекне уводни. ер, речено
е: Почетак мудрости е страх Божии (Прич.1,7), и ош: "Страх Божии е почетак и
кра". Почетком е назван уводни страх за коим следи савршени [страх] светих. Почетни
страх е наше стае. Он слично калаисау[1] чува душу од свакога зла, ер е речено:
Страхом Божиим се свако уклаа од зла (Прич.Сол.15,27). И тако, ко се уклаа од зла
због страха од мука, као роб кои се бои господара, постепено долази до тога да чини
добро. Чинеи добро, мало по мало, он почие да се нада и на награду за чиее
246
добра, као што е [случа] код наамника. Постоано избегавауи зло из страха, као што
смо рекли, слично робу, и чинеи добро ради наде, слично наамнику, те пребивауи уз
помо Божиу у добру, и сразмерно се седиууи са Богом, он е стеи укус [добра] и
дои до неког осеаа суштинског добра, ве никако не желеи да се одвои од ега...
Тада он достиже до мере сина и воли ради самог добра, и бои се зато што воли. То е
она велики и савршени страх.
24. Ову постепеност свети пророк Давид изображава следеим речима: Уклони се од зла и учини добро;
потражи мир и стреми ка ему (Пс.33,15). Прво е говорио о неким гресима - о оговарау, о лукавству,
а затим додае уопште о сваком злу: Уклони се од зла, т. бежи едноставно од сваког зла, уклаа се од
сваке ствари коа може довести до греха. Рекавши то, он ние заутао, него е додао: И учини добро. ер,
дешава се да неко и не чини зло, али не чини ни добро; други опет не чини неправду, али не чини ни
милост; други опет не мрзи, али и не воли.... Рекавши о томе тако добро и доследно, он продужуе:
Потражи мир и стреми ка ему. Ние рекао само: Потражи, него и упорно стреми ка ему, да би га
достигао... Добро пратите умом своим ову реч и приметите тачност светог. На оног ко се удостои да се
удаи од зла и постара се да, заедно са Богом, дела добро, одмах устае рат од [стране] неприатеа.
[Тада] се он подвизава, труди, скрушава, не само боеи се да се опет не врати на зло, као што смо рекли
о робу, него и, слично наамнику, надауи се награди за добро. Таквим начином, трпеи нападе од врага,
бореи се са им и супротставауи му се, он чини добро са многом жалошу и уз многу скрушеност.
Када, пак, добие помо од Бога и почне да стиче навику у добру, он види поко, постепено окушава мир и
осеа шта значи жалост борбе, а шта радост и весее мира. [Тада] тражи [мир], труди се и тежи ка ему
како би га достигао, како би га савршено стекао и уселио га у себе. Шта може бити блажение од душе
коа се удостоила да постигне такву меру? Такав се, као што смо више пута рекли, налази у мери
[висини] сина. И заиста су блажени миротворци ер е се синови Божии назвати (Мт.5,9). Ко тада може
побудити такву душу да чини добро ради било чега другог осим ради сладости самог добра? Ко може
знати за такву радост осим онога кои у е сам искусио? Тада он, као што смо ве много пута рекли,
познае савршени страх.
25. Оци су рекли да човек стиче страх Божии уколико има сеае на смрт и на муке, уколико свако вече
испитуе себе како е провео дан, и свако утро како е прошла но, уколико ние дрзак, и назад, уколико
се прилепуе, [т. присно везуе] уз човека кои се бои Бога. ер, говоре да е едан брат упитао неког
старца: "Шта треба, оче, да радим како бих се боао Бога". Старац му е одговорио: "Иди, приби се уз
човека кои се бои Бога и егов страх Божии е и тебе научити да се боиш Бога". Страх Божии, пак,
одгонимо од себе тиме што чинимо супротно: ако немамо сеае на смрт и на муке; када не пазимо на
себе и не испитуемо како смо прошли [у току дана]; ако живимо равнодушно и креемо се меу онима
кои живе [равнодушно]; и ако смо дрски. И ово [последе] е горе од свега. Оно е савршена погибао.
ер, ништа тако не одгони од душе страх Божии као дрскост. На питае о дрскости, ава Агатон е рекао
да е слична велико ари пред коом сви беже и коа квари све плодове на дрвеу... Нека би Бог избавио
душе наше од свепогубне страсти дрскости.
26. Човек може бити дрзак на много начина. Он е дрзак или речу, или додиром, или погледом. Из
дрскости едан пада у празнослове, говори о светском, прави шале и побууе на непристоан смех.
Дрскост е у [питау] и кад неко дирне другог без потребе, када подигне руку према некоме из шале, кад
гура неког, отима од некога нешто, бестидно гледа у другога. Све то чини дрскост. Све то произилази од
тога што у души нема страха Божиег. Због тога човек мало по мало долази до потпуне запуштености.
Због тога е, дауи заповест закона, Бог рекао: Учините побожним синове Израиеве (К.Лев.15,31).
ер, без страха Божиег и стида човек не поштуе ни самог Бога, и не обраа пажу ни на едну заповест.
Због тога нема ништа штетние од дрскости. ер, она е родитека свих страсти, она одбацуе побожност,
она изгони страх Божии, она раа пренебрегавае [заповести].
27. [Ава ован, ученик аве Варсануфиа е имао обича да понава следее четири изреке]: "Од чуваа
[неповреиваа] савести ближега раа се смиреноуме; никада нисам ставао своу воу испред
[вое] брата свога; бежи од [свега] удског и спашеш се; носите бремена едан другога и тако
испуните закон Христов" (Гал.6,2). [Пре сваке од изрека он би говорио]: "Речено е едном, брате, Бог да
сачува убав. Оци су рекли"...
28. Ни едан посао кои се укаже, макар био и крае нужан и важан, неу да радите из победоубивости
[самоуба] или са смуиваем. Будите уверени да е свако дело кое обавате, било велико, као што
смо казали, било мало, само една осмина оног што се тражи, док чувае свог устроство, па макар се и
247
не испунило послушае, представа половину или четири осмине... И тако, када радите било коу ствар
и хоете да е савршено и у потпуности испуните, постарате се да извршите и саму ствар (што е, као
што сам рекао, една осмина траженог), и уедно да сачувате свое стае неповрееним (што
представа половину или четири осмине). Уколико е ради тога да би се извршило послушае
неопходно скренути или удаити се од заповести и повредити себе или другога, ние добро да губимо
половину или четири осмине да бисмо сачували едну осмину.
29. У Причама се каже: Кои немау воства, падау као лише. Спасее е, пак, у многим саветима
(Прич.Сол.11,14). Видите ли, братио, силу ове изреке? Видите ли чему нас учи Писмо? Оно нас упууе
на то да се не ослаамо на саме себе, да немамо сво разум, да не сматрамо да можемо сами собом
управати. Нама е потребна помо, потребни су они кои е нас по Богу водити. Нико ние несрении и
ближи погибии од уди кои немау наставника на путу Божием. ер, шта значи речено: Кои немау
воства, падау као лише! Лист напре увек бива зелен, свеж, наочит; затим постепено вене, отпада и
назад га пренебрегавау и газе. Тако и човек коим нико не управа, напре увек има ревност за пост, за
бдее, за безмолвие, за послушае и за друга добра. Затим, то усре постепено слаби и он, немауи
никог ко би га поучио, подржао и у ему разгорео усре, неосетно вене, пада и назад постае роб
неприатеа, кои са име чине шта хое.
30. О онима кои откривау свое помисли и поступке и све чине са саветоваем каже се: Спасее е у
многим саветима. Не каже се: "У саветима многих", т. да би требало да се са сваким саветуемо, него да
е потребно саветовати се о свему са оним у кога се има поверее. При томе, треба откривати све и у
свему питати за савет, а не едно говорити, а друго преуткивати. За таквог важи реч: Спасее е у
многим саветима.
31. У човеку кои не открива све што се ега тиче и нарочито, кои има раву навику или васпитае, аво
налази или неку [само]воу, или неко захтевае [свога] права, и тиме га обара... ер, када се држимо
свое вое и следимо за [прегааем свога] права, чинеи наводно добро, ми сами себи плетемо замке
и при томе не знамо како гинемо. ер, како ми можемо разумети воу Божиу, кад веруемо сами себи и
држимо се свое вое... Због тога е ава Пимен говорио да е наша воа стена измеу човека и Бога.
32. [Ономе ко веруе свом уму и предае се своо вои неприате како хое припрема пад. Ономе, пак,
ко све чини са саветоваем, он не може прии]... Каже се да враг мрзи глас утвреа, стога што не само
што мрзи утврее, ве што и сам звук егов не може да чуе. Он мрзи и сам глас коим се изговара оно
што служи на поуку... Због чега? Он зна да е се егово зло обелоданити чим се само почне питати или
говорити о нечем корисном. А он се навише плаши од тога да буде препознат. ер, тада он ве више не
може да сплеткари како хое. ер, ако се душа утвруе тиме што човек пита и открива све и слуша од
искусног: "Ово ради, а то не чини; то е добро, а то ние; то е [само]оправдае, а то [само]воа", и
такое: "Сада ние време за ту ствар", и други пут: "Сада е време", аво не налази начин да штети човеку
или да га сруши. Човек е тада, као што сам ве рекао, усмерен и са свих страна утврен. На ему се
испуава [изрека] да е спасее у многим саветима.
33. Неприате воли оне кои се ослаау на себе? ер, они му помажу и сами себи плету замке. Колико
а знам, едини пад за монаха е да веруе свом срцу. Неки говоре: "Човек пада због тога, или због тога", а
а, као што сам ве рекао, не знам за други пад. Ако си видео онога кои е пао, зна да се ослаао на
самог себе. Нема ништа теже и погубние од тога.
34. а вам увек говорим да се од онога што е лако и од тога што говоримо: "Шта [значи] ово или оно", у
души образуе рава навика коом се ве пренебрегава и оно велико. Знате ли колико е тежак грех
осуиваа ближег? Шта има теже од тога? Шта е толико мрско Богу и од чега се Он толико одвраа?...
И баш од оног наводно малог, долази се до тако великог зла. ер, због тога што се дозвоава мало
подозрее на ближег... ум почие да занемаруе свое грехе и да се занима [гресима] ближега. И од
тога после долази до осуиваа, оговараа, презираа... Ништа толико не ути Бога, ништа толико не
огоуе човека [од благодати] и ништа толико не изазива напуштае [од стране Бога], као оговарае,
осуивае и омаловажавае ближег.
35. Друго е оговарае, друго осуивае, а друго омаловажавае. Оговарае е када се о некоме каже:
"Она е слагао, или се разгневио, или пао у блуд", или нешто слично. Такав оговара брата или
пристрасно говори о греху брата. Осуивати значи реи: "Та и та е лажов, гневивац, блудник". Она ко
тако говори постае судиа самог настроеа егове душе. Он е пресудио о читавом еговом животу,
говореи да е такав и осудивши га као таквог. То е тешка ствар.
36. Она фарисе кои се молио и благодарио Бога за свое врлине ние слагао. Он е говорио истину, и
248
ние због тога био осуен. ер, ми смо дужни да благодаримо Богу када се удостоимо да учинимо било
шта добро, будуи да нам е Он помогао и сараивао нам на томе. Он ние био осуен стога што е рекао:
Нисам као остали уди, ве што се окренуо ка митару и рекао: Или као ова цариник. Он се подвргао
осуди стога што е осудио саму личност, само расположее егове душе, укратко речено, сав егов
живот. Због тога митар отиде оправдан, а не она (Лк.18,11).
37. единоме Богу припада да оправдава или осууе, ер Он зна свачие стае и силу, и васпитае, и
дарове, и телесни састав и способности. Сагласно са тиме Он и суди свакога како едини зна... И ко може
знати све судове осим единога кои е све створио, све саздао и све зна?
38. Понекад ми не само да осууемо, ве и омаловажавамо [грешника]. ер, друго е, као што рекох,
осуивати, а друго презирати. Презирае е присутно тамо где не само осууемо ближег, ве се и
одвраамо од ега, гнушауи га се као гадости. И то е горе од осуиваа и много погубние.
39. Они кои хое да се спасу не обраау пажу на недостатке ближег, него увек гледау на свое
сопствене и [тако] напредуу. Такав е био она кои е, видеи брата како е сагрешио, рекао: "Тешко мени!
Као што е он данас сагрешио, свакако у и а сагрешити сутра". Видиш ли непоколебивост? Видиш ли
спремност душе? Како е он одмах успео да побегне од осуиваа брата свога! ер, он е рекавши:
"Свакако у и а сагрешити сутра", застрашио себе и подсетио се да и он може убудуе сагрешити. И на
томе се ние задовоио, него се ставио и испод ега, говореи: "И он е се покаати за сво грех, а а се
насигурно неу покаати и свакако неу доспети до покааа, свакако неу имати снаге да покаем".
40. [Дешава се да отров осуиваа, напунивши нашу душу, стреми да се излие и на друге]. Сревши
другог брата, ми одмах говоримо: "То и то се десило", и штетимо и ему, ставауи у егово срце грех.
И не боимо се Онога кои е рекао: Тешко ономе кои ближег свог напаа мутном [течношу] коа обара
(Ав.2,15), него чинимо аволско дело и не бринемо се због тога. ер, шта друго чини аво осим што
смууе и штети? А ми се показуемо као сарадници авола на погибао и своу и ближега... Због чега ми
падамо у тако нешто ако не због недостатка убави?... ер, убав покрива мноштво грехова (1.Пт.4,8).
41. Свети не мрзе онога кои греши, не осууу га, не одвраау се од ега, него састрадавау са им,
уразумуу га, умоавау и лече као слаби уд и чине све како би га спасли... Шта е учинио свети Амон
када су му едном дошла братиа и са смуеем рекла: "Дои и види, оче. Код тог брата е жена у келии".
Какво милосре е показала, какву убав е имала она света душа! Схвативши да е брат жену сакрио
под буре, он е пошао и сео на ега, наредивши да претраже сву келиу. Пошто нису ништа нашли, он им
е рекао: "Бог нека вам опрости". И тако их е постидео и помогао им [научивши их] да не веруу лако
[клеветама] против ближега. А оног братае уцеломудрио не само покривши га Бога ради, него и
исправивши га када е нашао погодно време. ер, пославши све напое, он га е узео за руку и рекао му:
"Побрини се за себе, брате". Та брат се одмах застидео и дошао у умилее. Тога тренутка е на егову
душу подествовало човекоубе и саосеае старца.
42. Замислите едан круг на земи, едан округли пресек [кои е направен] обртаем шестара. Центар
се назива само средиште круга, [кои се налази] код игле [шестара]. Разумите добро шта вам говорим.
Претпоставите да е ова круг - свет, а само средиште круга - Бог. Линие, пак, кое воде од круга ка
средишту су путеви или животи удски. И тако, уколико свети улазе у унутрашост круга, желеи да се
приближе Богу, утолико, сразмерно улажеу, постау ближи и Богу и едни другима. И колико се
приближавау Богу, толико су ближи и меусобно, и колико су ближи меусобно, толико су ближи и Богу.
Исто разумите и за удаавае. Ко се удаава од Бога и враа ка споашости, очигледно е да се,
сразмерно са удааваем од средишта, удаава и од других. И [обратно], колико се удаава од
других, толико се удаава и од Бога. Таква е природа убави. Колико смо изван и не убимо Бога,
толико е сваки од нас удаен и од ближег. Исто тако, колико убимо Бога, и колико му се
приближавамо убаву, толико се седиавамо са ближим. И [опет], колико се седиавамо са
ближим, толико се седиуемо и са Богом.
43. Испитамо, братио, због чега неко понекад увредиву реч подноси без смуиваа, као да е готово и
ние чуо, а понекад се смууе чим е чуе. Шта е узрок ове разлике? И да ли е едан узрок те разлике или
су многи? а налазим да постое многи узроци, при чему едан, могло би се реи, раа све друге. И реи
у вам како. Дешава се напре, да се неко, после молитве и доброг упражаваа [у читау и
размишау], налази у, да тако кажем, добром стау и због тога подноси свога брата и не смууе се.
Дешава се, опет, да неко има пристрасност према другоме и због тога без огорчеа подноси све што му
чини. Бива такое, да неко презире онога кои жели да га ожалости. Гледауи као на нискост на оно што
е од ега, и уопште, не гледауи га као човека, он егове речи и дела не рачуна ни у шта... А уколико се
249
неко смууе због брата кои га жалости, значи да у том тренутку ние био у добром стау, или да има
одбоност према ему... Узрок сваког смуеа, пак, уколико тачно испитамо, есте одсуство
самоукореваа.
44. Какву радост, какво спокоство има она кои себе укорева, ма где пошао, као што е рекао ава Пимен.
Ма шта да му се деси, било штета, било бешчаше, или било каква друга жалост, он их се ве унапред
сматра достоним и никада се не смууе. Има ли нешто безбрижние од тога?
45. Меутим, шта ако неко каже: "[Рецимо] да ме брат ожалости и а, испитавши себе, наем да му нисам
дао никаквог повода. Како а [у том случау] могу себе да укоравам". Заиста, ако неко себе испита са
страхом Божиим, наи е да е свакако дао повод, било делом, било речу, било изразом [лица]. Може
бити, као што каже, да му у том тренутку ние дао никаквог повода, али га е стога свакако некад рание
ожалостио или у то или у друго ствари, или е, пак, ожалостио другог брата, и сада е дужан да због тога
пострада, а често и за неки други грех. Због тога, ако неко, као што сам рекао, тачно испита своу савест,
увек е себе видети кривим.
46. Опет, често се неком чини да седи у миру и тишини. Меутим, ако му брат каже увредиву реч, он се
смууе и при томе мисли да се оправдано огорчуе на ега, говореи: "Да ние дошао и говорио ми и
смутио ме, а не бих сагрешио". Али, то е смешно и неразумно. Зар е она кои му е то рекао у ега унео
страст? Он му е само указао на страст [коа постои] у ему како би се покаао, уколико хое. Такав е
сличан поквареном хлебу кои е споа чист. Меутим, егова буавост се показуе када га неко пресече.
Тако е и та седео у миру, како му се чинило, али е у себи имао страст, премда ние ни знао. Брат му е
рекао едну реч и у ему показао сакривену гилост. И ако жели да буде помилован, нека се покае,
очисти, напредуе и нека види да е ош дужан да захвали брату кои е био узрок такве егове користи.
47. У мери у коо чини грех, душа посустае (ер грех мучи душу и доводи до изнемоглости онога кои га
чини). Стога све што се деси, у само оптереуе. Оно, пак, што е човеку кои напредуе (рание) било
тешко, постепено постае све лакше.
48. Тако смо дужни да увек гледамо на горе. Ма шта трпели од другога, било добро,
било зло, пазимо на оно горе и захваумо за оно што се дешава, држеи се увек
самоукореваа, и говореи као што су говорили оци: "Добро нам се дешава по
промислу [домостроу] Божием[2] а зло због грехова наших".
49. Ми окаани свакодневно грешимо и проавуемо наше страсти. Оставили смо прави пут указан
оцима, [т.] самоукоревае, те идемо кривим путем укоревауи ближега. Свако се од нас стара да у
свако ствари кривицу свали на свога брата и да на ега баци сав терет? Свако е немаран и ништа не
испуава, а од ближега захтева [испуее] заповести.
50. Где е она старац кои е, када су га питали: "Шта си велико нашао на [монашком] путу, оче",
одговорио и рекао: "Да у свему укоревамо сами себе". То е похвалио и она кои е поставио питае,
рекавши: "Заиста, нема другог пута". Тако е и ава Пимен рекао са уздахом: "У ова дом су ушле све
врлине, осим едне, премда без е човек тешко може да опстане". И кад су га питали о коо се [врлини]
ради, оне рекао: "Да човек укорева сам себе". И свети Антоние е рекао да е велико дело за човека када
своа сагрешеа узима на себе пред Богом и очекуе искушеа до последег даха. И свагде налазимо
да су оци, испуавауи наведено, све, па чак и оно намае, препуштали Богу и налазили спокоство.
51. Оци су рекли да е монасима страно да се гневе, као уосталом, и да растужуу било кога. И опет [е
речено]: "Ко обуздава арост, савлауе демоне. Ко, пак, бива савладан овом страшу, потпуно е ту
монашком животу", и слично. А шта ми треба да кажемо о себи када не само да не престаемо са арошу
и гневом, ве се понекад предаемо и злопамеу? Шта друго, ако не да оплакуемо свое адно и
нечовечно стае? Пазимо на себе, братио, како бисмо се, уз помо Божиу, избавили од ове горке и
погубне страсти.
52. Бива, тако да неко направи метаниу пред братом своим када дое до смуеа или огорчеа меу
има, па [ипак] и после метание [т. опроштаа] остае тужан и има помисли против ега. Он не треба да
занемари те [помисли], ве да се потруди да их брзо пресече, ер се [ради о] злопамеу. Оно захтева,
као што рекох, велику будност, покаае и борбу, како би се савладало и како се [душа] не би довела у
опасност. Ко е направио метаниу, направио у е ради заповести, исцеливши у том тренутку гнев.
Меутим, против злопамеа се ош ние борио, и због тога у ему остае туга на брата. ер, друго е
злопамее, друго гнев, друго арост, а друго смуее. И даем вам пример да [то] схватите. Ко зажиже
250
ога, напре узима мали жар, т. реч брата кои [нас] жалости. То е ош мали жар. ер, шта е [една] реч
брата твога? Ако е поднесеш, угасио си искру. Ако, пак, станеш да мислиш: "Зашто ми е он то рекао? И
а треба ему да узвратим", или: "Да ние хтео да ме ожалости, не би ми ни рекао. И а ега [треба] да
ожалостим"... додаеш мала дрвца или нешто друго што разгорева ватру те правиш дим, т. смуее.
Смуее е кретае и побуивае помисли коа узбууе и раздражуе срце. Раздражее е осветничко
устаае на онога кои нас жалости. Оно се претвара у дрскост, као што е рекао ава Марко: "Храена
помислима, злоба раздражуе срце. [Напротив], срце се скрушава када се [злоба] истребуе молитвом и
надом". Да си поднео, као што рекох, малу реч свога брата, угасио би малу искру пре него што прее у
смуее. Али и у, ако хоеш, можеш лако да угасиш, док е ош време, и то путем утаа, молитве и
поклона од срца. Наставиш ли, пак, са димеем, т. са раздраживаем и узбуиваем срца кроз
присеае: "Зашто ми е то рекао? И а у ему реи", т. кроз сусрет, или, да тако кажемо, сукоб
помисли, распириеш, т. загреаеш срце, услед чега е дои до распламсаваа арости... Ако, пак,
хоеш, и у можеш да угасиш, пре него што постане гнев. А ако продужиш да се смууеш и [друге] да
смууеш, биеш сличан ономе кои баца дрва у ога и ош више разгорева ватру. Тако постае [ужарени]
уга, т. гнев... Гнев, пак, кои се устали, постае злопамее. И човек се ве од ега не може избавити,
уколико не пролие крв.
53. Ето, чули сте шта е почетно смуее, а шта арост, шта гнев, а шта злопамее. Видите ли како е
од едне речи дошло до таквог зла? А да е од почетка на себе свалио прекор, [т. себе укорео] и поднео
реч брата свога, да ние хтео да се освети и да ние уместо едне речи рекао две или пет, и злом узвратио
за зло, [брат] би се од свих тих зала избавио. Због тога вам и говорим свагда: сеците страсти док су ош
младе, да се не би учврстиле у вама. ер, тада ете се намучити. ер, друго е извадити малу бику, а
друго из корена ишчупати велико дрво.
54. Злом за зло могуе е вратити не само делом, него и речу и изразом. Неко делом привидно не враа
злом за зло, али се показуе да га враа, као што рекох, речу или изразом. Тако, бива да [човек] покретом
или погледом смууе брата свога. ер, могуе е и погледом или покретом ожалости брата. И то, такое,
представа враае злом за зло. Други се, [опет] стара да ни делом ни речу ни изразом ни покретом не
врати злом за зло, али у срцу своме е тужан због брата свог и огорчава се на ега. Видите ли колико
само има различитих стаа! Други опет, ние нити растужен због брата свога, али се радуе кад чуе да се
ожалостио, или да се неко жали на ега или га унижава, те се показуе, опет, као она кои враа злом за
зло у срцу своме. Други опет, нема ни злобе, нити се радуе чувши о унижеу онога кои га е ожалостио,
ве се и сам жалости кад е он ожалошен, али му ние драго када доживи нешто лепо. Он се секира ако
га види прославеног или успокоеног. И то е вид злопамеа, премда лакши.
55. Дешава се, затим, да [неког брата] неко ожалости, али да меусобно учине метаниу и помире се. У
односу на ега он тада нема никакво зло сеае у срцу свом. Меутим, ако се после мало дана деси да
му она каже било шта увредиво, он почие да се присеа и оног првог и да се смууе не само због
другог, ве и због првог. Тако он постае сличан човеку кои има рану на коу е ставио заво. И према е за
одреено време рана зацелила и зарасла, ипак е место ош осетиво. Уколико га неко буде гаао
каменом, то место е се лакше повредити него све остало тело, и почее одмах да крвари. То исто е
претрпео и она. Имао е рану и приложио е заво на у (што представа метаниа). Тиме е исцелио
рану, т. гнев, као она први, и почео ве да се труди и против злопамеа, старауи се да не задржи ни
едно зло сеае у своме срцу. То представа зарашивае ране. Али, она ош ние у потпуности
зацелила. Постои ош едан остатак злопамеа, т. корица, од кое се лако отвара читава рана, уколико
се прими мали ударац.
56. Треба се, дакле, борити да и кора у потпуности ишчезне, те место потпуно зацели, како не би остао
никакав ожиак и како се уопште не би помислило да е на том месту била рана. Како то постии? Тако
што емо се из свег срца молити за онога кои нас е огорчио и говорити: "Боже, помози брату моме, а и
мени еговим молитвама". Тако се молимо за брата свога (што е сведочанство саосеаа и убави), и
уедно смиравамо, ер тражимо помо од егових молитава. И може ли успети арост, злопамее или
друга коа страст тамо где су саосеае, убав и смирее? Као што е ава Зосима рекао: "Од смиреа
[кое се црпи] из заповести Христових, уништие се и срушити сви авои покушаи, па макар он
покренуо и све врабине, са свим своим демонима". А и други старац говори: "Она кои се моли за
неприатее, бие незлопамтив".
57. Остварите то и схватиете добро оно што слушате. Заиста, оно што не испуните на делу, неете
мои усвоити путем речи. Постои ли човек кои жели да се научи неко уметности само путем речи?
Човек прво, [неко време] борави у раду и квари [дело], и опет га поправа и квари. Тако се, мало по
251
мало, уз труд и стрпее, учи уметности, помаган од Бога, кои гледа на егову намеру и труд. А зар
емо ми уметност над уметностима да усвоимо само путем речи, не прихвативши се дела? Како е то
могуе? Пазимо дакле, на себе, братио, и деламо са маривошу, док ош имамо времена.
58. Потребно е велико трезвоуме како не бисмо били покрадени од стране лажи. Ниедан лаживац се
не седиуе са Богом, будуи да е лаж туа Богу. Писано е, наиме: "Лаж е од лукавог". И опет: [аво] е
лажа и отац лажи (н.8.44). Ето, аво се назива оцем лажи, а Бог е истина. Сам Он говори: а сам пут,
истина и живот (н.14,6). Видите ли, дакле, од кога се одваамо и коме се путем лажи прилепуемо?
Очигледно е да се [приближавамо] зломе. И тако, ако желимо да се уистину спасемо, свом силом и
сваким усрем треба да убимо истину и да се чувамо од сваке лажи. Иначе, она е нас одвоити од
истине и живота.
59. Постое три различите лажи. Постои лаживац у мислима, постои лаживац речима и постои она
кои лаже самим животом. Лаже у мислима она кои прима подозреа [суме на друге]. Он види неког да
разговара са своим братом и почие да подозрева, говореи: "Он о мени прича"... Он е лаживац у
мислима. Он никада не говори по истини, него увек по сумичеу. Отуда знатижеа, оговарае,
прислушкивае, сукоби, осуиваа. Речу, пак, лаже она кои, олеивши се да устане на бдее, не
каже: "Опрости ми, ер сам био ле да устанем", ве: "Имао Сам ватру, несвестицу, и нисам био у
могуности да устанем. Био сам слаб". И говори он десет лажних речи уместо да учини поклон [покае се]
и смири се... Опет, ако жели неку ствар, он не допушта себи да каже: "а желим то", него настава да
околиши своим речима и говори: "Патим од тога и то ми е неопходно", или: "Заповеено е [да ми се то
да]". И говори толике лажи, све док не испуни своу жеу... Таквом човеку се никада не веруе. Чак ако и
истину каже, нико му не може веровати, ер се сума и у [оно] истинито [што каже]... Лаже своим
животом она кои се претвара да е уздржив, иако е развратник, или она кои говори о милостии и
хвали саосеаност, иако е користоубив, или она кои се диви смиреу, иако е горд.
60. Побринимо се о себи, братио, и будимо трезвоумни. Ко е нам [поново] дати време кое [узалуд]
изгубимо? Заиста емо тражити ове дане и неемо их наи. Ава Арсение е увек себи говорио: "Арсение,
зашто си изишао [из света]".
61. И заиста, када бисмо хтели да се мало подвизавамо, не бисмо се много жалостили, нити замарали.
Она ко себе на почетку принууе, постепено напредуе у подвигу, да би, затим, ве са спокоством
делао. И Бог пружа помо када види да се [човек] принууе [на врлину]. Принудимо и ми себе,
започнимо, зажелимо назад добро. Премда нисмо савршени, ипак сама жеа представа почетак
нашег спасеа. ер, са жеом ступамо у подвиг, помагани од Бога и, подвизавауи се, добиамо помо
да стекнемо врлине. Због тога неко од отаца каже: "Да крв и прими дух", т. подвизава се, па еш се
навикнути на врлине.
62. Као што она ко жели да се научи столарском занату, не обраа пажу на други занат, тако и они кои
хое да стекну духовно делае, не треба да пазе ни на какву другу ствар, него да се дау и ноу
поучавау у ему, како би га могли стеи... Ко ние трезвоуман и не подвизава се, лако отпада од врлина.
Врлине представау средину и царски пут о коме е она свети старац рекао: "Идите царским путем и
броите мие". Врлине су средина, као што рекох, измеу прекомерности и недостатка. Због тога е
писано: Не скреи ни на десно ни на лево (К.Бро.20,17), него ходи царским путем (Пон.Зак.5,32).
63. Зло само по себи ние ништа. Оно ние нити суштаство, нити има неко [самостално] бие. Не било
тога. Одвоивши се од врлине, меутим, душа постае страсна и врши зло. Због тога се и мучи, не
налазеи у ему природни поко. И дрво, на пример, нема у себи црви, али се у ему начини нека
гилост, из кое постае црв кои га изеда. Исто тако и бакар производи ру и сам од е бива изедан. И
одеа сама ствара моца, кои е затим квари. Тако, дакле, и душа сама чини зло кое пре е ние
постоало, нити е имало, као што смо рекли, икакво бие. И она сама се, [опет], мучи због зла. Лепо е
рекао свети Григорие: "Ватра е пород твари и изеда твар, као и зле зло".
64. Исто се може срести и код болесних тела. Код онога ко живи неуредно и не чува здраве, настае
сувишак или недостатак [сокова], од чега се [ава] поремеа. Пре тога уопште ние било болести, нити
е она била нешто [постоее]. И опет, болест се нигде не може наи када тело оздрави. Исто тако е и
зло болест душе, лишене еног властитог и природног здрава, т. врлине.
65. У човеку [могу] да постое три стаа. Постои она кои дествуе по страсти, [затим] она кои задржава
страст и она кои е искореуе. Дествуе по страсти она кои е испуава, кои е задовоава. Она кои
задржава страст, додуше не дествуе по о, али е и не одсеца, ве мудруе о о и обилази око е,
задржавауи е у себи. Она, пак, ко искореуе страст, подвизава се и чини супротно страсти.
252
66. Казау вам пример да бисте [видели] коме е сличан она кои дествуе по страсти и подржава е.
Сличан е човеку кои, устреен од свога неприатеа, узима стреле своим рукама и сам их забада у
свое срце. Она кои задржава страст сличан е ономе кога неприате осипа стрелама, али их он не
прима у себе, ер е обучен у оклоп. А она ко искореуе страсти, сличан е ономе кои узима стреле, кое
на ега одашие неприате, ломи их или их враа у егово срце, као што се говори у Псалму: Оруже
ихово нека уе у срца ихова и лукови ихови нека се сломе(Пс.36,15).
67. Посетио сам недавно едног брата и нашао га изнемоглог од болести. Из разговора сам сазнао да е
имао ватру само седам дана, али ево ве 40 других дана никако да се подигне... Седам дана е имао
ватру она смирени, и ето колико дана не може да се придигне. Исто е и са душом. [Човек] сагреши мало,
а [после] [много] времена проводи проливауи своу крв пре него што се исправи.
68. Видимо како братиа одлазе од нас и нисмо трезвоумни, премда знамо да е се за мало времена и
нама приближити смрт. Ето, од када смо сели да поразговарамо, па до сада, провели смо два или три
часа свог времена и смрт нам се приближила. И премда видимо да губимо време, не боимо се. Како се
не сеамо речи оног старца кои е рекао: "Ко изгуби злато или сребро, може да нае друго уместо их, а
ко изгуби време, другога не може наи". Заиста, тражиемо [макар] едан час овог времена, и неемо га
наи.
69. едан велики старац се са своим ученицима [едном] нашао на месту где су били кипариси различите
величине, мали и велики. И рече старац едном од ученика: "Ишчупа ова кипарис". Беше та кипарис
врло мали, те га брат са едном руком одмах ишчупа. Потом му старац указа на други, веи од првог, и
рече: "Ишчупа и ова". Брат е и ега ишчупао, вукуи га са две руке. Старац е опет показао на ош веи
кипарис, кои е он [тек] са великим трудом успео да ишчупа. Меутим, старац му укаже на ош веи. Брат
га е дуго савиао, да би га тек после великог замора и зноеа назад оборио. Меутим, следеи кипарис
на кои му е старац указао он ни после много напора и зноа ние био у стау да га извади. Видевши да
он то не може учинити, старац е наложио другом брату да устане и помогне му. И тек су обоица успели
да га ишчупау. Тада е старац рекао братии: "Ето какве су страсти. Док су мале, ако хоемо, можемо их
са лакоом пресеи. Меутим, занемарене, оне постау снажне. И што више ачау, захтевау веи напор
[да би се савладале]. Уколико, пак, сувише порасту, ми их ни са напором неемо мои одсеи, уколико не
добиемо помо од неких светих кои се заузимау за нас по Богу".
70. [Пророк говори ерки Вавилонско]: Блажен е ко ухвати и разбие младенце твое о камен. (Пс.136,8-
9)... [Ки вавилонска е слика свега греховног и богопротивног. ен пород су страсне помисли и дела].
Блажен е она ко од самог почетка не дозвоава да се у ему разрасте оно што се раа од е, т. зле
мисли, нити да подествуе зло, ве их одмах, док су младе, и пре него што се укрепе и подигну на ега,
узима и баца о камен, кои е Христос, погубууи их прибегаваем Христу.
71. Оци су рекли да треба да се мало по мало чистимо, испитууи свако вече како смо провели дан, и
изутра како смо провели но, те да [треба] да се каемо пред Богом због оног што смо [по слабости]
згрешили. Уистину, потребно е да, због мноштва грехова и због заборавности наше, и по истеку шест
часова испитуемо како смо провели [време] и у чему смо сагрешили.
72. Она, дакле, ко себе свакодневно испитуе, старауи се о покаау за оно што е сагрешио, и
исправауи се, почие да умауе зло. Ако е [рание] чинио девет [преступа, сада] е чинити осам, те
е са Богом по мало напредовати, не допуштауи да страсти ачау у ему. А велика е опасност када
страст прее у навику.
73. Не назива се раздраживцем она ко се едном раздражио, нити се назива блудником она ко е
едном учинио блуд. Исто тако се не назива милостивим она ко е едном учинио милостиу. Како у
врлини, тако и у пороку, душа од честог упражаваа стиче некакву навику, коа е [затим] или успокоава
или мучи. А о томе да врлина успокоава душу, и да е порок мучи, ми смо говорили у разним [приликама].
Врлину имамо по природи и она се налази у нама, будуи да су семена врлине неуништива. Рекох,
дакле, да по мери чиеа добра стичемо навику у врлини, т. поново стичемо нама своствену навику.
Ми се враамо ка сопственом здраву, као што се болесним очима (враа) има своствено светло, или
као што од било какве болести прелазимо у своствено нам и природно здраве. Са пороком ние тако:
кроз чиее зла ми стичемо неку страну и противприродну навику, т. стичемо навику у неко заразно
болести.
74. Узалуд е орлу, кои е едном каном прикештен, што е читавим осталим [телом] ван замке, будуи
да се због те ситнице руши сва егова снага. Он е заробен уколико му е везана само една кана, па
макар му и читаво [тело] било изван замке. Зар ловац не може да га ухвати кад год зажели? Тако е и са
253
душом. Неприате е обара кад год усхте, уколико у о постои навика макар на едну страст. Наиме,
она му е потчиена због те страсти. Због тога вам а увек говорим: не дозвоавате да страст у вама
постане навика, него се подвизавате, умоавауи Бога дан и но да не упаднете у искушее. А ако и
будемо побеени као уди, и спотакнемо се у сагрешее, постарамо се да одмах устанемо, да се
покаемо, да заплачемо пред благошу Божиом, и да стражимо бореи се. Видеи наше настроее,
смирее и скрушеност, Бог е нам пружити руку и на нама показати милост своу.
75. Добро е, братио, као што вам увек говорим, сваку ствар узводити до Бога[3]. Треба
говорити да без Бога ништа не бива... ер, не постои нешто од оног што е Бог створио
да ние добро, него е све добро и веома добро (уп. Пост.1,31). Ни због чега што се
дешава не треба бити потиштен, него све, као што рекох, треба сводити на промисао
Божии и [тиме] се умиривати. Има уди кои се толико обремеуу жалошу од оног
што се дешава, да се одричу и овог живота. Они би радие [пристали] да умру, само да
се избаве. Од тога [човек] страда услед малодушности и великог незнаа, ер не зна за
страшне невое душе по изласку из тела.
76. едан веома марив брат упита неког старца, говореи: "Душа моа жели смрт". Старац му е
одговорио: "То е стога што [желиш] да побегнеш од невоа, и што не знаш да су будуе муке много горе
од овдаших". И други е слично упитао старца: "Због чега [постаем] утучен кад сам у келии". Старац му
е рекао: "Ти ош ниси видео ни очекивани поко, нити будуе муке. Кад би их тачно видео, ти би без
потиштености подносио чак и да ти е келиа пуна црва, и да си у има загурен до гуше". Али, ми
хоемо да се спасемо спавауи и због тога негодуемо у невоама. [Меутим], пре смо дужни да
благодаримо Бога и да се сматрамо блаженим, ер смо се удостоили да мало тугуемо овде, како бисмо
тамо нашли мали поко.
77. И Евагрие е говорио да [човек] кои се моли Богу да се убрза егов одлазак (иако е
ош обузет страстима), личи на човека болесника кои умоава столара да му сломи
кревет.[4] ер, помоу овог тела, [т. док е у ему] душа скрее пажу са страсти и
налази утеху у елу, пиу, спавау, разговору, хоеу ка приатеима. А када изае из
тела, она остае сама са своим страстима. Заузета има и страдауи од иховог
метежа, она се трза и не може ни да се сети Бога. Само, пак, сеае на Бога теши
душу, као што се говори у Псалму: Сетих се Бога и развеселих се (Пс.76,4). Меутим,
ни то о страсти не дозвоавау.
78. Може се од овог садашег помити о оно невои. Шта е оно што гори, када неко добие ватру? Какав
ога и каква дрва чине то горее? Зар нису управо рави сокови они кои пале и стално смууу и
загорчавау живот [човека] кои има тело [склоно] црно жучи? Тако се и кукавна страсна душа увек мучи
своом властитом злом навиком, имауи горко сеае и мучно препирае са страстима, кое е стално
жежу и пале.
79. Осим тога, братио, ко може да опише она ужасна места и она тела у мукама коа служе душама за
таква и толика страдаа (коа се, опет, сама не распадау); или она неописиви ога, или таму, грубе
мучилачке силе и хиаде других мучеа коа се често помиу у Божанственом Писму, коа су сразмерна
са равим дествоваем душе и са еним злим мислима?... И ош е страшние оно што говори свети
ован Златоуст: "Чак и кад не би текла огена река, и кад страшни анели не би били присутни, него би
само уди били позвани [на Суд] и едни били похваени и прославени, а други одбиени са
бешчашем да не виде славу Божиу - зар она стид и бешчаше и бол одвааа од толиких блага не би
били горчи од сваке геене и муке".
80. Потрудимо се да бисмо били помиловани. Занемарено [необраено] пое е се пунити чичком и
трем све док е напуштено. Зар нее [власнику] поа, када усхте да га очисти и када буде желео да
ишчупа коров коме е дозволио да нарасте за време еговог немара, утолико више крварити руке,
уколико е оно пуние?... Ко жели да очисти свое пое, прво треба да добро искорени сав коров. ер,
коров е опет да нарасте ако се само с врха среже и ако се добро не ишчупа све егово корее. Као што
смо рекли, он треба да ишчупа само корее. Пошто добро очисти пое од корова, и чичка и сличног,
треба да га издроби и израва и обради. И када га уреди, дакле, треба да га посее добрим семеем.
ер, ако га после таквог урееа остави празним, опет е нарасти коров, нашавши меку и погодну
254
зему. Он е пустити корее доле у дубину, те е се ош више оснажити и умножити. Тако е и са душом.
Прво е потребно да се одсеку све старе пристрасности и све навике кое душа има. ер, ништа ние горе
од злог обичаа. И свети Василие говори: "Ние мали подвиг победити своу навику. ер, обича,
утврдивши се кроз дуго време, поприма силу природе".
81. Дакле, не треба одсецати само страсти, ве и ихове узроке. Треба добро уредити своу нарав путем
покааа и плача. Тада се ве може почети са сеаем доброг семена, т. добрих дела. ер, оно што смо
рекли за пое, т. да е после еговог очишеа и урееа опет наии коров и наи добру и меку
зему, уколико се не баци добро семе - важи и за човека. Ако после исправеа свое нарави у [односу]
на раниа дела кроз покаае, запостави добра дела и стицае врлина, са им е се десити оно о чему
се говори у еванеу: Кад нечисти дух изие из човека, иде кроз безводна места тражеи покоа, и не
налази. Онда каже: да се вратим у дом сво откуда сам изишао; и дошавши нае дом празан [очигледно,
од сваке врлине], пометен и украшен. Тада отиде и узме са собом седам других духова горих од себе, и
ушавши борави онде; и буде потое горе човеку ономе од првога (Мт. 12,43-45).
82. Због тога свако ко жели да се спасе треба не само да не чини зло, ве и да дела добро, као што се
каже у Псалму: Уклони се од зла и учини добро (Пс.33,14). Ние речено едноставно: Уклони се од зла,
него и: Учини добро. На пример, неко е навикао да чини неправду. Он е, дакле, дужан не само да више
не чини неправду, ве и да чини правду. Ако е био развратан, треба не само да се не предае разврату,
него и да се уздржава. Ако е био гневив, треба не само да се не гневи, него и да стекне кротост. Ако е
био пркосан, треба не само да не пркоси никоме, него и да се смирава. И то значи: Уклони се од зла, и
учини добро. ер, свака страст има себи супротну врлину. Гордост има смирее, среброубе
милостиу, разврат уздрживост, негодовае трпее, гнев кротост, мржа убав.
83. Као што смо изагнали врлине и унели страсти уместо их, тако треба да се потрудимо не само да
изагнамо страсти, него и да унесемо врлине и да их поставимо на ихово властито место. ер, ми по
природи имамо врлине дане нам од Бога. Створивши човека, Бог е у ега посеао врлине, као што е
речено: Створимо човека по образу и по подобиу (Пост.1,26). По образу, ер е Бог створио душу
нетрулежном и самовласном [слободном], док се по подобиу односи на врлине. ер, речено е: Будите
милостиви као и Отац ваш што е милостпив (Лк.6,36). Будите свети, ер сам а свет (К.Лев.11,44)...
Значи, Бог е нашо природи подарио врлине, док страсти немамо по природи... Уклонивши се од врлина
услед сластоуба, душа е у себи образовала страсти и укрепила их против себе.
84. Добро е рекао ава Пимен да се особине монаха виде у искушеу. ер, монах кои е истински
приступио да служи Богу дужан е, према Мудрости [Сирахово], да припреми душу своу на искушее (уп.
Муд.Ис.с.Сир.2,1), како се никад не би чудио или смуивао због оног што се дешава, верууи да ништа
не бива без промисла Божиег. А где е промисао Божии, тамо е све добро и све бива на корист душе.
Све што за нас чини, Бог дела ради наше добробити, убеи нас и штедеи нас. И ми смо дужни, као
што е рекао апостол, да у свему захвауемо (уп. 1.Сол.5,18) егово благости, и да никада да не
падамо у растроство или малодушност због онога што нам се дешава. Оно што нам долази треба да
примамо без смуеа, са смиреноумем и са надом у Бога, уверени, као што сам рекао, да Он за нас
све добро чини по благости своо, убеи нас.
85. Она ко има приатеа и ко е уверен е да га приате воли, ма шта да претрпи од ега, чак и [нешто]
болно, мислие да е био покретан убаву, и никад нее поверовати да е хтео да га повреди. Колико
пре треба да смо уверени да Бог, кои нас е саздао и привео из небиа у бие, ради нас се очовечио и за
нас умро - све [у вези] са нама чини по благости своо и убеи нас. О приатеу е [човек] дужан да
мисли: "Он све чини из убави и штедеи ме, али нема увек и довоно разума да устрои [оно што е
корисно] у [односу] на мене. Због тога се може десити да ме, и не жалеи, повреди". Али, за Бога тако
нешто не можемо реи. ер, Он е извор мудрости и зна све што е на добробит нашу. Он устроава оно
што се нас тиче, чак и до наситниих [ствари]. [Други неко] може реи о приатеу: "Он ме воли и штеди и
има [довоно] разума да устрои [оно што е корисно у односу] на мене, али нема и силу да ми помогне у
ономе што сматра да е корисно за мене". Меутим, ни то не можемо реи о Богу. ер, ему е све
могуе и ништа за ега ние немогуе... Стога све треба да примамо са захвалношу, као што смо рание
рекли, као од доброчиног и благог Владике, макар се радило и о нечем болном.
86. Ко са трпеем и смиреем подноси искушее, прои е без штете, а ко се огорчава, смууе се и
свакога окривуе - имае муку. Тиме он против себе само оснажуе искушее, не налазеи корист и
шкодеи себи. Ко, пак, искушее трпи безметежно, имае велику корист.
87. ер, због чега се страстан [човек] чуди када га ометау страсти? Због чега се смууе, кад их чини?
255
Имаш страст и смууеш се? Имаш ене залоге, а говориш: "Зашто ми смета". Бое претрпи,
подвизавауи се и молеи Бога. ер, немогуе е да страсти не стварау невоу ономе ко их извршава.
"ихове посуде, [т. заложене ствари] су у теби", рекао е ава Сисое. "Да им ихове залоге и оне е
отии". Посудама е назвао узроке. Пошто смо их, дакле, заволели и испуавали, ние могуе да не
будемо заплеени страсним помислима. Оне нас, наиме, и без наше жее принуавау да испуавамо
страсти. Ми смо се, наиме, своевоно предали у ихове руке.
88. [Човек] е слободан пре него што учини нешто по страсти, чак и ако се на ега
подигну помисли. Он е ош у свом граду[5] имауи и Бога за помоника. Ако се смири
пред Богом и поднесе бреме жалости искушеа са благодарношу, и ако се лати макар
и незнатног подвига, помо Божиа е га подии. А ако побегне од труда и падне у
сладостраше тела, бие насилно и принудно [наведен] да против вое служи
[страстима].
89. Писано е, опет, да е ученик великог старца едном имао борбу против блудних [помисли]. Видеи га
како се напреже, старац му е рекао: "Желиш ли да умолим Бога да ти олакша борбу". Он е рекао:
"[Истина] е да се напрежем, аво, али видим и плодове труда у себи. Радие умоли Бога да ми да
трпее". Ето какви су они кои заиста хое да се спасу. То значи са смиреем подносити бреме.
90. Бог е послао Мосиа да их изведе из Египта и фараоновог ропства, а фараон их обремеуе ош
тежим радом... Слично поступа и аво: кад види да се Бог склонио да помилуе душу и да е речу своом
или преко неког од слугу своих олакша од страсти, он е ош више оптереуе страстима и ош снажние
напада. Знауи то, оци укрепуу човека своим поукама и не дау му да се уплаши. [Храбрите се и нека
се крепи срце свих кои се уздау у Господа - Пс.30,25].
91. Писмо нас учи да страх Божии побууе душу да чува заповести, те да се дом душе гради
заповестима. Пазимо и ми на себе, братио. Бомо се и ми Бога и изградимо себи домове, да бисмо
нашли себи кров у зимско време, у време кише, муе и громова, будуи да велику невоу зими има она
кои е без дома.
92. Како се, пак, гради дом душе? Од чулне куе ми се у тачности можемо научити то ствари. Да би се
саградила ова куа, потребно у е одасвуд утврдити. Граевину треба подизати са [све] четири стране.
[Човек] не може да брине само о едном делу, запоставауи други. У супротном, нее имати користи,
него е му бити узалудан труд и издатак. Тако е и са душом. Потребно е да човек не занемари ни едан
део граевине, ве да е равно и складно подиже. О томе говори ава ован: "Желео бих да човек стиче
помало од сваке врлине, а не, као што неки чине, да се држи едне врлине и да остае при о, вршеи у
едину, и занемарууи друге".
93. Он треба да е са свих страна сазида и да е одасвуд утврди... Прво треба поставити теме, кои е
вера, ер без вере, као што говори апостол, ние могуе угодити Богу (ев.11,6). Затим, на том темеу
треба сразмерно подизати граевину. Ако се ави прилика да се [покаже] послушност, потребно е
положити едан камен послушности. У [случау] огорчеа на брата, треба положити едан камен
дуготрпеивости. Ако се ави прилика за уздржае, треба поставити едан камен уздржаа. Тако е од
сваке врлине коа се ави, потребно поставити по едан камен у граевину. Треба е унаоколо подизати и
то час са каменом саосеаа, час са каменом одсецаа [свое] вое, час са каменом кротости, и слично.
Посебно се треба у свему томе постарати око трпеа и одважности, кои су угаоно камее коима се
веже граевина и седиуе зид са зидом, да се зидови не би нагиали и одваали едан од другог. У
души у коо нема одважности, нее бити ни трпеа. А ако нема трпеа, немогуе е да се било у
чему успе. Због тога се каже: Трпеем своим спасавате душе свое (Лк. 21,19).
94. На исти начин, она кои зида треба сваки камен да стави на глину. ер, без глине е се поломити
камее и куа е пасти. Глина представа смирее, стога што е од земе и што е под ногама свима.
Ниедна врлина коа настае без смиреа - ние врлина, као што се каже у Отачнику: "Као што е
немогуе направити брод без ексера, тако е немогуе спасти се без смиреноума"... Кров е убав. Као
што е кров [завршетак] куе, тако е и убав савршенство врлина. После тога [треба ставити] ограду око
крова. Шта е ограда? И у закону е написано: Кад градите своу куу и направите кров, начините и
ограду око крова, да ваша деца не би пала (Пон.Зак.22,8)... [Ограда у душевном дому представа
трезвоуме, пажу и молитву, а деца - помисли у души коу чувау трезвоуме и молитва].
95. Такое, и граевинар треба да буде вешт. Невешт граевинар е граевину мало накривити, због
256
чега е куа свакако пасти. Вешт е она кои [све] чини за знаем. Дешава се, наиме, да неко предузме
напор око врлине, али нема познаа. Због тога он [сав напор] поништава, остае без успеха и не може да
оствари дело: он става камен, па га [опет] скида.
96. [Има уди] кои се подвизавау из таштине или, сматрауи да врше врлину. И они се подвизавау без
разума. Сматрауи себе нечим [великим] због подвига, они почиу да понижавау брата свог. Стога не
само да се показуу као они кои ставау едан камен, а скидау два, ве су у опасности да, због
осуиваа ближег, и читав зид оборе. Она, пак, ко се са разумеваем уздржава, не сматра да чини
врлину, нити жели да га хвале као подвижника, ве се нада да е кроз уздржае стеи целомудреност и,
посредством е, дои до смиреа, као што говоре оци: "Пут до смиреа се састои у телесном труду са
разумом", и тако дае. И просто [речено], сваку врлину треба чинити са намером да се усвои и да се у
о стекне навика. Тако се граевинар показуе као добар и вешт, способан да чврсто изгради дом.
97. Не заводи се таквим мислима и не мисли да е врлина нешто превелико и неизводиво. Само
постави почетак, верууи Богу. Покажи му своу намеру и старае и видееш помо коа е ти се дати за
ено извршее. На пример, представи [себи] две лествице. една води навише на небо, а друга се
спушта у ад. Ти стоиш на земи, измеу две лествице. Немо да помислиш и да кажеш: "Како а могу да
се бацим са земе и да се одедном наем горе на врху лествице". Нити ти то можеш, нити Бог то
захтева. Али, барем се чува да се не спушташ доле: не чини зла своме ближем, не повреу га, не
оговара га, не ружи га, не понижава га. Затим почни по мало да брату своме чиниш добро, тешеи га
речима, или саосеауи му, или му нудеи ствар коа му е потребна. И тако, пеуи се едну по едну
степеницу, уз помо Божиу, ти еш дои до врха.
98. ер, ако будемо тражили, наи емо. Ако будемо искали од Бога, просветие нас. ер, у еванеу се
говори: Иштите и дае вам се; тражите и наи ете; куцате и отворие вам се (Мт.7,7). "Иштите"
говори да бисмо просили у молитви, а "тражити" значи испитивати како се долази до саме врлине, шта е
то што е доноси и шта треба да чинимо да бисмо е стекли. "Тражите и наи ете" значи да тако
свакодневно испитуемо. "Куцати" значи извршавати заповести. ер, ко куца, куца са рукама, а руке, пак,
означавау делатност. И тако, треба не само да иштемо, него и да тражимо и да чинимо, старауи се да,
као што е рекао апостол, будемо спремни за свако добро дело (2.Тим.З,17)... Тако, дакле, будимо и ми
спремни за свако добро дело, имауи сваку готовост за испуее вое Божие са разумом, онако како
Он хое и како му е угодно.
99. А шта значи оно што говори апостол: Добра и угодна и савршена воа Божиа (Рим.12,2)? Добра
воа Божиа е да волимо едни друге, да саосеамо, да чинимо милостиу, и све такво... А шта значи
угодна [воа Божиа]? Неко, наиме, може да чини добро, али на начин кои ние угодан Богу. Реи у вам
како. Дешава се да неко нае неку лепу убогу сиротицу. Она му се допадне због свое красоте и он е
узима и одгаа е, наводно као сиротицу. И ето, воа е Божиа и добро е [да се помаже сиромашнима],
али ние Богу угодно [добро чинити на та начин]. [Богу] е угодно да се милостиа чини ради самог
добра, ради самог саосеаа, а не ради неке удске помисли. То е угодно Богу. А савршена [воа
Божиа] е да [човек] чини милостиу без тврдичлука, са усрдношу, без негодоваа, из све снаге и свом
воом, да при давау [осеа] као да сам прима, и при чиеу добра [другима] као да се ему чини
добро. То е савршена воа Божиа.
100. Постое две врсте угааа стомаку. [Тако] се едан бори са слашу: не жели да еде много, али жели
укусну [храну]... Други се искушава мноштвом хране: не тражи добру храну, нити мари за ену сласт ве,
била добра или лоша, само жели да еде. Он не прави разлику у елу, него само тражи да напуни сво
стомак. [Прво] се назива сладокуштво, а [друго] стомакоугаае... Од овог, дакле, треба да се са сваким
трезвоумем удаава она ко жели да се очисти од своих грехова. ер, [такво беснило ние узроковано]
потребама тела, него страшу. Она ко му се препушта, упада у грех.
101. Меутим, треба не само да чувамо диету, ве и да се удаавамо од сваког другог греха. Као што
постимо утробом, тако треба да постимо и езиком, удаавауи се од оговараа, од лажи, од
празнослова, од вреаа, од гнева и сваког другог греха кои настае преко езика. Такое, треба да
постимо очима, да не гледамо суетне [ствари], да нисмо дрски очима и да не гледамо без стида. Осим
тога, и руке и ноге треба да уклаамо од сваке зле ствари.
102. Какав, дакле, ци ми треба да имамо када идемо едни другима? Напре, убав... Друго, да чуемо
Реч Божиу. ер, увек се у мноштву више разматра Реч [Божиа]. Често оно што едан не зна пита другог.
Затим, да се схвати сопствено стае,... [да се позаме примери живота од других. Тако е поступао] ава
Антоние кои е, обилазеи друге, гледао шта е добро код сваког од их, примауи и задржавауи од
257
едног кротост, од другог смирее, од треег безмолвие, сакупауи за себе од свега тога.
103. ер, можемо, као што вам увек говорим, из сваке ствари, ако хоемо, [извуи] и корист и штету.
Казау вам пример да схватите да е тако. Рецимо да неко стои ноу на едном месту - не кажем монах,
него било ко у граду - и да поред ега пролазе три човека. И едан о ему мисли да чека неку [жену] да
би пошао на блуд. Други мисли да е лопов, а треи да е позвао свога приатеа из оближе куе и да
га чека да сие да би некуд пошли на молитву. Ето, троица су видели едног истог човека на едном
истом месту, па ипак нису помислили едну исту мисао. Напротив, едан е сматрао едно, други друго, а
треи, опет, трее - свако, дакле, према свом сопственом стау. Постое тела коа имау црну жуч и раве
сокове, те сваку храну коу узимау претварау у раве сокове, премда е сама храна корисна (и узрок
томе, као што рекох, ние у храни, него у телу кое е равог састава и кое по нужди свог састава делуе и
меа храну). Тако и душа коа има раву навику трпи штету од сваке ствари, шкодеи себи чак и ако е
сама ствар корисна... А они кои имау добру навику, слични су онима кои имау тело са добрим соковима
кое, макар се и што штетно поело, храну претвара у добре сокове сагласно свом саставу... Тако и ми,
уколико имамо добру навику и добро стае, можемо, као што сам рание рекао, сваком ствари да се
окористимо, макар сама ствар и не била корисна.
104. Чуо сам о неком брату кои е, када би дошао код неког од братие и видео егову несреену и
неуредну келиу, говорио у себи: "Блажен е ова брат, ер е занемарио све земаско и толико сав ум
узнео горе да ни своу келиу не стиже да доведе у ред". И опет, када би одлазио другоме и видео да е
егова келиа уредна, чиста и поспремена, он би наново у себи говорио: "Као што е душа овог брата
чиста, тако е и келиа егова чиста: стау егове душе одговара и стае егове келие". И никада он
ние рекао о некоме: "Та е неуредан", или "Она е ташт", него е по свом добром стау стицао корист од
свакога. Нека би благи Бог и нама дао добро стае да бисмо и ми могли да се свиме користимо и да
никада не мислимо о злу ближег.
105. [Поуке онима кои се уче монаштву]. Ако се налазиш у потчиавау, никада немо веровати своме
срцу, ер се оно ослепуе старим пристрасностима. Ни у чему немо следити за властитим судом и не
решава се на нешто без питаа и знаа [старешине]. Немо мислити нити сматрати да си умнии и
праведнии од управитеа свога, нити буди истраживач егових дела, нити проверилац кои се много
пута вара... Потчиавауи се [тако], са спокоством еш ии безопасно и непогрешиво путем отаца.
Принуу себе у свему и одсеца своу воу, и уз благодат Христову кроз обича еш дои до навике
одсецаа [свое вое]. Убудуе еш то чинити без принуиваа и без жалости, т. као да [све] увек бива
по твоме.
"Не жели да ствари буду онакве каквима их хоеш, него жели оно што бива", па еш бити миран са
свима. Веру да по промислу Божием бива и оно набезначание у [вези] са нама. Тако еш без смуеа
поднети оно што наилази.
Веру да су бешчаша и грде лекови кои зацеуу гордост твое душе и моли се за твое прекореваче
као за истинске лекаре. Буди уверен да она ко мрзи бешчаша мрзи смирее, и да она ко бежи од оних
кои га раздражуу, бежи од кротости.
Не жели да знаш о злу ближега свога, нити прима подозреа против ега. А ако се она и сеу [у нас]
услед наше равости, постара се да их претвориш у добре мисли.
За све благодари [Богу] и стеи еш благост и свету убав.
Пре свега чувамо савест нашу у свему, [у односу] према Богу, према ближем и према предметима. И
пре него што кажемо или учинимо нешто, истражумо да ли е [ствар] по вои Божио. И тако, помоливши
се рецимо или учинимо, положивши немо нашу пред Богом.
106. Ако хоеш да у [потребно] време имаш [свете помисли], свагда се поучава и истраава у има, и
веруем Богу да еш напредовати. Молитву спои са поучаваем... Стара се да напредуеш да би био у
стау да без туге, без осеаа притешености и са трпеем поднесеш телесну или духовну невоу.
107. Ако чуеш да си учинио ствар коу ниси учинио, не смуу се уопште, нити се жести, него одмах
начини поклон ономе кои ти е рекао и са смиреем му реци: "Опрости ми и моли се за мене", и затим
уути, као што су и оци рекли. А ако те он пита да ли е та ствар истинита или не, учини поклон са
смиреем и реци истину о ствари коа се десила. А пошто кажеш, опет учини поклон са смиреем, исто
говореи: "Опрости ми и помоли се за мене".
258
108. [Ако] ош не можеш да будеш у едном истом стау при сусрету са братиом, бар се постара да се
ничим не саблажаваш, нити да осууеш, нити да оговараш, нити да пратиш речи, дела или покрете
брата кои ти ние од користи. Пре се постара да се у свему назиуеш.
109. Зна да се страст усиава против онога ко бива нападан или жалошен од неке страсне помисли, а
[нарочито] ако е оствари. Он е, наиме, оснажуе против себе, т. додае о силу да га више напада и
жалости. А код онога ко се подвизава и супротстава помисли своо и чини оно што о е противно, као
што сам много пута рекао, страст слаби и нема снаге да га напада и жалости. И тако он, мало по мало,
подвизавауи се и помаган од Бога, побеуе и саму страст.
110. Ава Пимен е рекао да су главне три [ствари]: Боати се Господа, молити се Богу и чинити добро
ближему? Боати се Господа - старац е рекао због тога што страх Божии претходи свако врлини. ер,
страх Божии е почетак мудрости (Пс.110,10), и без страха Божиег нико не може да постигне врлину,
нити било шта добро: ер страхом Божиим се свако уклаа од зла (Прич.Сол.16,6). Молити се Богу - он
е рекао будуи да човек не може стеи врлину, нити шта друго добро учинити, као што сам рекао, чак и
да због страха Божиег има жеу, уколико нема помои Божие... А - чинити добро ближему - есте
убав, коа е савршенство врлина.
111. Против неосетивости душе, брате, спои често читае Божанственог Писма са читаем умилних
речи богоносних отаца. [Томе дода] сеае на Страшни суд Божии, на излазак душе из тела, и на
страшне силе заедно са коима е душа чинила зло у овом кратковременом и окааном животу.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ИСААК СИРИН
Кратко саопштее о ему
Отабина светог Исаака беше Ниневиа. О еговим родитеима се не зна ништа. У младости се, заедно
са братом, удаио од света и свега светског, ступио у манастир светог Матие и примио образ и чин
монашког живота.
Усавршивши се у то обитеи у подвижништву и у довоно мери напредовавши у врлинама, он беше
раен жеом за безмолвием. Удаивши се на вее растоае од општежиа, он се настанио у
пустиску келиу и почео да проводи потпуно усаменички живот, ни са ким не општеи и имауи пред
собом само Бога и себе. Ступивши на управу поменутим општежием, егов брат га е много убеивао и
молио да остави пустиу и да се врати код их. Меутим, он е био толико везан за пустиу да се ние
сагласио да е остави ни на накрае време.
Меутим, оно што ние учинила молба брата, учинило е Божанствено откривее. Не послушавши
сродника, свети Исаак се покорио Оцу кои га е одозго призвао да управа Ниневиском Црквом. Стога
он остава пустиу и бива рукоположен за епископа великог града Ниневие. ер, ние требало да се
светилник сакрива испод сасуда пустие, ве да буде поставен на свеак пастирства те да далеко
разлива светле зраке светлозарне врлине. Меутим, ни то ние сувише дуго траало. Светите е оставио
своу епископску катедру из следеег разлога.
Код ега у епископски двор су дошла два човека, замодавац и дужник. едан е тражио да му се одмах
врати дуг, а други е тражио да му се да ош извесно време. Меутим, замодавац е одговорио: "Ако ми он
одмах не врати дуг, предау га суду". Свети Исаак му е приметио: "еванелска заповест ти налаже да
уопште не тражиш свое од онога кои ти е узео. Утолико пре треба да покажеш великодушност према
ономе кои е обеао да е ти ускоро вратити дуг". Та груби човек е, пак, одговорио: "Остави ти сада
еванелску заповест". И више ние хтео ништа да чуе.
Тада е епископ рекао у себи: "Ако се они не повинуу еванелским заповестима Господим, шта бих а
259
ош овде радио". Осим тога, видеи колико неопходни послови око управаа разбиау безмолвие и
безметежност на кое е навикао у пустии, он се реши да остави престо и да се врати у воени
пустиски скит.
Остауи у ему до смрти, свети Исаак е извршио неисказиве подвиге у борби са демонима и телом,
успевши у врлини коу изискуе и делатни и сагледатени живот. Он е достигао духовно савршенство и
ош у овом животу се удостоио изузетне благодати. У то може лако да се увери она ко узме егова дела.
Свети Исаак е писао много. Све што е писао, писао е из искуства. Он е напре на делу прошао све оно
што е касние предао запису. Оне сопственом делатношу обучавао оне кое е руководио. Тако е он и
из пустие наставио да точи и неисцрпно излива чисту и оживавауу струу коом е обилно напаао
душе братие.
Списи светог Исаака су до нас дошли на сириском и арависком езику. Око половина е преведено на
грчки език, а са грчког на руски, т. 91 слово.
Свети Исаак се у небеске обитеи преселио краем VI века. егов спомен се, по месецослову
архиепископа Сергиа, слави 28. ануара.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ИСААК СИРИН
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ
1. Страх Божии е почетак врлина. Он е пород вере и сее се у срце када се ум одвои од светске
расеаности. Тада он мисли кое круже и лутау сабира на размишае о будуем васпоставау.
2. Да би се положила основа врлина, набое е да се човек држи по страни од житеских дела и да
пребива у закону кои осветуе праве и свете стазе, као што е Дух Свети указао преко
Псалмопоца(Пс.22,3; 118,35).
3. Почетак пута живота се састои у свагдашем поучавау ума у Речима Божиим и у провоеу живота
у сиромаштву. Напаае едним потпомаже усавршавае у другом. Ако се напааш изучаваем Речи
Божиих имаеш помо у напредовау у сиромаштву, а усавршавае у неграмживости е ти
обезбеивати више времена да напредуеш у изучавау Речи Божиих. Напредак, пак, и у едном и у
другом убрзо е довести до подизаа целог здаа врлина.
4. Без удааваа од света нико не може да се приближи Богу. Удаавае а не називам пресеее
телом, ве одстраее од светских дела. Врлина удааваа од света се састои у томе да се ум не
бави светом.
5. За човека у коме се умножи благодат, страх од смрти на путу ка жеено праведности постае
ништаван. Он у своо души налази многе разлоге по коима е, ради страха Божиег, готов да трпи невое
као нешто што му припада. Тада све што е неприатно телу и што може да му причини страдае у
еговим очима изгледа ништавно у порееу са оним чему се он нада у будуности. Уколико се, пак, у
човеку умаи благодат, дешава се супротно реченоме. Тада код ега познае на основу истраживаа
(кое се ослаа само на опипиво) постае аче од вере. Он ве нема наду у Бога при сваком делу и
промисао Божии о човеку почие да схвата другачие. Такав човек се постоано подвргава страховима
због замки оних кои своим стрелама стреау у мраку(Пс.10,2).
6. Сума срца у душу уноси болест, а вера чини да е произвоее ако и при одсецау удова. Што те
више савлауе убав према телу, то си мае смео и неустрашив у многим борбама кое окружуу оно
што ти е мило.
7. Целомудрен ние она у коме за време борбе, труда и подвига нестау срамне помисли, ве она ко
истинитошу свог срца уцеломудруе гледае свога ума, не дозвоавауи му да се пружа ка
неприличним помислима. И док часност егове савести погледом очиу сведочи о егово вредности
(закону чистоте), стид као завеса виси у скривено одаи помисли, а егова непорочност се, као
целомудрена девица, вером чува за Христа.
260
8. За одбиае расположеа душе ка непристоности ништа ние тако моно као погружавае у убав
према изучавау Божанственог Писма и достизае дубине егових мисли. Када се помисли погружавау
у сладост схватаа мудрости коа е сакривена у речима човек иза себе остава свет и заборава све
што е у ему, по мери просвееа кое извлачи из их. Чак и кад плива само по површини мора
Божанствених Писама и не може да проникне у саму дубину мисли Писма, уму е довоно што е заузет
тежом да их разуме. Он и тада едном помишу о чудесном крепко везуе свое помисли и спречава их
да стреме ка вештаственом и плотском.
9. У свему што сусретнеш у Писму труди се да доеш до циа речи како би проникнуо у дубину мисли
светих и са веом тачношу их разумео. Они кое Божанствена благодат на путу живота води ка
просвееу свагда осеау као да нека умна луча пролази по стиховима написаног и чини да ум
разликуе гола слова од онога што е душевном познау речено са великом мишу.
10. Срце човека кои многозначне стихове чита без удубиваа остае сиромашно (т. не осеа ништа). У
ему гасне света сила коа при дивном разумевау души пружа наслаи укус.
11. Свака ствар обично стреми ка себи сродноме. Душа коа у себи има удео духа пламено вуче ка себи
садржину изреке коа у себи поседуе скривену духовну силу. Меутим, не побууе сваког човека на
дивее оно што е речено духовно и што у себи има скривену велику духовну силу. Реч о врлини
захтева срце кое ние заузето земом. У човеку чии е ум обремеен бригом о пролазном врлина не
може да пробуди помисао [т. жеу] да е заволи и пожели да е стекне.
12. Одваае од вештаства претходи седиеу са Богом, премда често, по домостроу благодати, код
поединих бива да последе претходи првоме. Поредак кои приличи домостроу е другачии од поретка
кои е општи свим удима. Ти се држи општег поретка. Уколико у теби претходи благодат, нека е, а ако
не претходи, ти путем свих уди усходи на висину духовног стуба.
13. Ненаситост душе у стицау врлина преокрее у своу корист део видивих (чулних) жеа тела кое
е повезано са ом. Сваку ствар украшава мера. Без мере постае штетно и оно што се сматра
прекрасним.
14. Да ли хоеш да са своим умом будеш у општеу са Богом? Послужи милостии! Ка духовно
убави, коа запечауе невидиви образ (Бога у човеку), нема другог пута осим да се пре свега постане
штедар слично Оцу нашем небеском, као што е рекао Господ (Лк.6,36).
15. Водом коу црта на зиду уметник не може утолити своу же. Исто е и са речу коа ние оправдана
делатношу. Она кои ономе кои га слуша говори о врлини коу е остварио на делу, чини исто што и она
кои другоме дае новац кои е добио своим трудом. Она ко из сопственог имаа сее учее у слух оних
кои га прате са смелошу отвара своа уста и своо духовно деци говори као престарели аков
целомудреном осифу: И а ти даем едан део више него браи твоо, кои узех од Амореа мачем
моим и луком моим (Пост.48,22).
16. Неко е прекрасно рекао да страх од смрти жалости човека кога осууе савест. Она, пак, ко у себи
има добро сведочанство [савест], смрт жели подеднако као и живот.
17. Оно што се дубоко споило са твоом душом сматра своим имаем не само у овом веку. Веру да е
оно са тобом пои и у будуи век. И ако е то нешто добро - весели се и благодари Бога у уму своме, а
ако е нешто раво - жалости се и уздиши, старауи се да га се ослободиш ош док си у телу.
18. Држи увек у уму свом натеже невое невоника и злопаеника како би сам узносио дужну
захвалност за мале и ништавне скорби кое ти се дешавау и како би био у стау да их подносиш са
радошу.
19. У време свог охлаеа и леости у свом срцу представа рание време у коме си био марив, у
коме си се старао о свему, чак о ситницама, у коме си показао подвиг, у коме си се са ревношу противио
свима кои су хтели да поставе препреку том хоеу. Таквим сеаем твоа душа е се поново
пробудити као из дубоког сна, те е се поново обуи у пламен ревности. Она као да устае из мртвих,
ватреним супротставаем аволу и греху враауи се у сво рании поредак.
20. Крсна делатност е двоака: една се састои у трпеу телесних невоа (телесних лишаваа
неизбежних у борби са страстима - и назива се делаем), а друга се испоава у танано делатности ума,
у Божанственом размишау и у пребивау у молитви (и назива се сагледаваем). Прва чисти страсни
део душе, а друга просвеуе умни део душе. Сваког човека кои, пре него што се савршено обучио прво
261
делатности прелази на другу, привучен еном сладошу, да не кажем - своом леошу, постиже гнев
због тога што напре ние умртвио удове свое кои су на земи (Кол.3,5), т. што се без исцелеа немои
помисли трпеивим упражаваем у делау крсног злопаеа дрзнуо да у уму свом машта о слави
крста. То е значее древне изреке светих да е ум кои усхте да се попне на крст пре него што му чула,
исцеливши се, доу до безметежности, постии гнев Божии. Она чии е ум оскрнавен срамним
помислима и кои е брз на маштарске помисли бива зауставен [на свом путу]. Он сво ум ние напре
очистио невоама, нити е покорио телесне жее, ве се поуздао на оно што е чуло егово уво и што е
написано мастилом. Он се устремио напред по путу кои е испуен мраком, премда е слеп очима.
21. Представи себи да е врлина тело, сагледавае - душа, а едно и друго - савршени човек, кои е
духом саставен из два дела, из чулног и разумног. И као што е немогуе да душа дое у стае да
проави свое постоае без потпуне образованости тела са еговим удовима, тако е немогуе да дое
до сагледаваа без вршеа дела врлина.
22. Слушауи да треба да се удаимо од света и да оставимо свет, да се очистимо од свега што постои
у свету, ти треба од почетка да схватиш и спознаш што значи сама реч свет и из каквих различитих
[значеа] се она састои. Тада еш бити у стау да схватиш колико е твоа душа далеко од света и шта
е у о ош везано за свет. Свет е опште име кое обухвата оно што зовемо страстима. Када хоемо да
именуемо све страсти заедно, ми користимо реч свет, а када хоемо да их разликуемо по врстама, ми
их називамо страстима.
23. Када будеш сазнао шта е свет дознаеш и то чиме си везан са им и чиме си се одвоио од ега. И
реи у крае: свет е телесни живот и мудровае плоти. Самим тим што е човек одвоио себе од тога
познае се да е изашао из света.
24. Страх за тело код уди понекад бива тако силан да често остау неспособни да изврше било шта
славно и узвишено. Меутим, кад му се приближи страх за душу, он ишчезава као восак пред огем кои
га прождире.
25. Душа е по природи бестрасна. Страсти су нешто придодато. За их е крива сама душа. Ако е
некада била светла и чиста због примаа Божанствене светлости, и ако постае исто таква по повратку у
првобитно стае, природа душе одступа од свог стаа чим ступи у страсно кретае, као што тврде
васпитаници Цркве.
26. Природно стае душе есте познае Божие творевине - и чулне и мислене. ено натприродно
стае есте кретае (или дество или стае) сагледаваа надсуштаственог Божанства. ено
противприродно стае есте кретае (или настроее и живот) кои е своствен страсним удима, кои
служе страстима. Према томе, очигледно е да душевне страсти нису природне.
27. Ако ниси дошао до тога да тане удске спознаеш по духу, можеш их познати по речима, начину
живота и расположеу свакога. Она ко е чист у души и непорочан по начину живота свагда са
целомудреношу изговара речи Духа и саобразно са мером свог разумеваа расууе о Божанственом и
о томе што е у ему самом. Она, пак, чие е срце испуено страстима, и език сво покрее са има.
Чак и да почне да говори о духовном, он е расуивати под утицаем страсти. Мудри таквог човека
примеуе при првом сусрету и чисти осеа егов смрад.
28. Дела монаха су: слобода од телесног, телесни труд са молитвом и непрестано срдачно сеае на
Бога.
29. едно дело е молитва, а друго - сагледавае у молитви, премда молитва и сагледавае едно у
другом имау сво почетак. Молитва е сеае, а сагледавае е жетва при коо жетелац ступа у
изумее неизрецивим виеем. Он се диви томе како е из малих и голих зрна пред им израсло тако
дивно класе.
30. Спасите е са постом започео дело нашег спасеа. На исти начин и сви кои иду трагом Спаситеа
на то основи полажу почетак свог подвига, будуи да е пост оруже кое е Бог припремио. И ко нее бити
прекорен ако га запостави? Кад е постио сам Законодавац, зар нее постити они кои су обавезни да
извршавау закон? Стога до поста удски род ние знао за победу и аво никада ние искусио пораз од
наше природе. Од тог, пак, оружа он е потпуно изнемогао. Наш Господ е био воа и првенац те победе
да би на главу наше природе положио први победни венац. Чим на неком од уди види то оруже,
авола, т. противника и мучитеа одмах спопада страх због сеаа на пораз кои е у пустии претрпео
од Спаситеа. егова сила се одмах расплиава, и поглед на оруже кое нам е дао наш
262
Подвигоначелник га спауе. Она ко е обучен у оруже поста у свако време гори ревношу. Ум онога ко у
ему пребива остае непоколебив и показуе спремност да сусретне и одбие све уте страсти.
31. Дела и напори тада души пружау бестраше, умртвууи удове... кои су на земи. Они дау
спокоство помислима уколико се латимо безмолвиа, уколико се у души прекрати смуее кое настае
од утисака споаших чула. Без тога успех се нее стеи. ер, да ли е се осушити корен дрвета кое се
свакодневно залива? Нестае ли када воде у суду кои се свакодневно допууе? Када човек ступи у
безмолвие, душа лако распознае страсти. Тада их унутраши човек, пробудивши се на духовно дело,
савлауе и своу душу из дана у дан узводи ка чистоти.
32. Када се може реи да е неко достигао чистоту? Заиста е чист срцем она кои све уде види
добрима и коме нико не изгледа нечист и оскрнавен.
33. Шта подвижник кои пребива у безмолвиу у своо келии треба да ради? Зар мариви човек кои се
држи трезвоума у души има потребу да пита како да се понаша када е усамен? Какво би друго
занимае монах у келии имао осим плача? И кое е занимае бое од тога? Само егово пребивае и
усаменост, коа е слична боравку у гробу, далеко од удске радости, треба да га учи да е егова
делатност плач. И сви свети су се са плачем преселили из овог живота. Молимо Господа да нам даруе
плач. ер, ако стекнемо ту благодат, коа е боа и превасходниа од осталих дарова, ми емо, еном
помоу, достии чистоту. Уколико е, пак, достигнемо, она се од нас нее одвоити до самог нашег исхода
из овог живота.
34. Блажени чисти срцем стога што нема времена у коме се они не би наслаивали сладошу суза, у коо
они увек виде Господа. ош док су им сузе у очима они се, на висини свое молитве, удостоавау виеа
егових откривеа. Код их нема молитве без суза. То и значи оно што е Господ рекао: Блажени кои
плачу ер е се утешити (Мт.5,4). Монаха кои се уз помо суза удостои да прее област страсти и да
ступи на равнину душевне чистоте сусрее утеха коу Господ дае онима кои плачу ради ихове чистоте.
Проливае суза и плакае есте дар бестрасних. И уколико сузе онога кои повремено плаче и тугуе
воде не само ка бестрашу, него и савршено чисте и ослобаау егов ум од сеаа на страсти, шта да
се каже о онима кои се са знаем дан и но упражавау у има?
35. Неко од светих е рекао да тело кое се бои искушеа, кое избегава краности и кое [се бои] да се не
лиши живота постае приате греха. Стога га Дух Свети побууе да умре (саветуе подвижнику да се не
бои смрти). Он зна да он нее победити грех уколико не умре. Она ко хое да се у ега усели Господ
свое тело принуава да му служи. Он се труди око заповести Духа кое е описао апостол и своу душу
чува од плотских дела коа наводи апостол (Гал.5,19). Тело, пак, кое има удела у греху налази поко у
плотским делима. Дух Божии се, меутим, не успокоава у еговим плодовима. Када тело изнемогне од
поста и смиреа, душа се укрепуе молитвом.
36. После многог угетаваа скорбима безмолвиа, после трпеа лишаваа и недостатака и по
приближавау кончини живота, тело те обично моли и говори: "Да ми мало слободе да поживим како
приличи. Сада а ходим право будуи да сам испитано сваким злопаеима". И чим га ти због саосеаа
избавиш од невоа и успокоиш, пруживши му предах, почее да ти, мало по мало, нашаптава са
ласкаем (а егова ласкаа су врло снажна) да "и близу света можемо да живимо добро, по истим
правилима по коим се сада управамо. ер, ми смо испитани у многом. Искуси ме унеколико, па емо се
вратити уколико не будем онакво каквим ме желиш. Пустиа нам нее побеи". Ти му, пак, немо
веровати макар те и силно умоавало и давало многа обеаа. ер, оно нее испунити оно што
обеава. Уколико пристанеш на егову молбу, бацие те у велике падове од коих нееш бити у стау да
устанеш и да се избавиш.
37. Када од искушеа доеш до униниа и кад их се преситиш, кажи сам себи: "Поново си пожелео
нечисти и срамни живот". И ако ти тело каже: "Велики е грех убити сам себе", ти му одговори: "Убиам
сам себе стога што не могу да живим чисто. Умреу овде да не бих видео истинску смрт свое душе -
смрт за Бога. Бое ми е да овде умрем ради непорочности и да не живим раво у свету. а сам намерно
изабрао ту смрт ради грехова своих. Сам себе умртвуем стога што сам згрешио Господу. Више неу
да га разгневуем. И зашто бих живео далеко од Бога? Трпеу ова злопаеа да не бих био одвоен од
небеске наде. Шта е Богу мо живот у овом свету уколико живим раво и прогневуем га".
38. За монаха е штетно да види свет и светско. Какве се само промене дешавау у уму онога кои, после
дуговременог безмолствоваа, изненада поново упадне у воденицу света, те види и слуша оно на шта
ние навикао! Нека нас не варау они кои тврде да неемо имати никакве штете од онога што видимо и
чуемо, да смо у своим мислима еднаки и у усамености и у свету, да се наша скромност не узнемируе
263
ни у келии ни ван е, да се она не меа на лоше, те да ми не осеамо узнемирее од страсти при
сусрету са лицима и стварима. То могу да тврде само они кои су крепки духом и кои не осеау кад
примау ране. Ми, пак, нисмо дошло до таквог здрава. Ми ош имамо смрдиве ране кое одмах раау
црве уколико их и едан дан оставимо без бриге, уколико остану неповезане, без завоа и превиаа.
39. Душа коа се едном са вером предала Богу и коа е на основу многоструког искуства познала егову
помо више не брине о себи, ве се опасуе дивеем и утаем, немауи могуности да се поново
врати начинима свог познаа. Она их више не употребава на делу како се не би лишила промишаа
кое е таанствено неуспавиво надзире, кое се стара о о и непрестано пази на у. Она би га се тада
лишила, будуи да би се показало да самоуверено машта о томе да може сама о себи да промиша,
ослаауи се на силу свог познаа.
40. Они у коима засиа светлост вере више не долазе до бестидности коом би изнова од Бога у
молитвама искали: "Да нам то", или: "Узми то од нас". Они се уопште не брину о себи самима, будуи да
духовним очима вере сваког часа виде очински промисао коим их осеуе истински Отац кои своом
безмерно великом убаву превазилази сваку очинску убав, кои може више од свих и кои има силу
да нам помаже и преко онога што иштемо, помишамо и себи представамо.
41. Она ко се удостоио да окуси сладост вере, па се опет враа ка душевном познау, личи на онога ко
е нашао многоцени бисер па га меа за бакарни новчи. Он личи и на онога кои остава самовласну
слободу и враа се у стае сиромаштва кое е испуено страхом и ропством.
42. Постое три мислена средства по коима познае узлази и нисходи. Та средства су: тело, душа и дух.
Познае е Божии дар природи разумних твари. Он е дат ош при самом саздау, и по своо природи е
прост и недеив, слично сунчево светлости. Меутим, сагласно са своим делаем, он поприма измене
и дееа. Чу какав е поредак тог делаа.
43. Први степен познаа. Када иде за плотском жеом познае сажима у едно следее ствари:
богатство, таштину, украшавае, телесни поко, старае о кижевно мудрости коа е погодна за
управае у овом свету и коа точи искуство у уметностима, наукама и осталом у чему се тело овенчава
у овом видивом свету. По тим одликама познае постае супротно вери. Оно, наиме, искучуе свако
Божанствено старае, те услед превладаваа тела у ум уноси сваку неразумну немо, при чему е сва
егова брига посвеена само о овом свету.
Ево како оно схвата само себе: оно е наводно мислена сила коа тано управа човеком, неко
божанствено старае кое пази на ега и кое се савршено о ему брине. Стога оно управае светом
не приписуе промислу Божием. Напротив, свако добро у човеку, егово спасавае од свега штетног,
егово чувае од тешкоа и од многих противности кое тано и очигледно прате нашу природу ему
изгледау као последица еговог стараа и сопствених предузетништва.
Такав е поам маштарског познаа о самом себи. Оно машта да све бива по еговом промишау. У
томе се оно слаже са онима кои тврде да не постои управае светом. Уосталом, оно не може да
прое без непрестаног стараа и без страха за тело, услед чега име овладава малодушност, жалост,
очаае, страх од демона, боазан од уди, стрепа од разбоника, боазан од гласина о смртним
случаевима, брига у болестима, бриживост у оскудици и недостатку потребног, страх од смрти, страх
од страдаа и злих звери, и све остало слично томе. То познае чини сличним мору кое данононо на
морепловце подиже и навауе валове.
Будуи да не уме да старае о себи са вером и надом препусти Богу, то познае се непрестано бави
довиаем и измишаем средстава у вези са свиме што се тиче ега самог. Када се егови
проналасци у неком случау покажу недествени, оно у томе не види таанствени промисао, ве се
препире са удима кои га ометау и противе му се. У том смислу е у том познау насаено дрво
познаа добра и зла кое искореуе убав. У ему буау надменост и гордост. Оно се надима, премда
ходи у тами. Оно свое достоанство вреднуе кроз пореее са оним што е на земи, не знауи да
постои нешто бое од тога.
44. Други степен познаа. Оставивши први степен и заузевши се душевним помислима и жеама,
човек у светлости природе душе обава следеа превасходна дела: пост, молитву, милостиу, читае
Божанствених Писама, врлински живот, борбу са страстима и остало. Сва добра дела, све прекрасне
одлике кое се примеуу у души и дивне начине кои се употребавау за служее у двору Христовом на
другом степену познаа савршава Дух Свети. И Он срцу указуе на стазу коа води вери. У ему Он
сабира залиху за истински век.
264
Меутим, и овде е познае ош увек телесно и сложено. У ему се едино налази пут кои нас води ка
вери. Постои, пак, ош виши степен познаа. Она кои буде напредовао наи е могуност да се, уз
Христову помо, уздигне и до ега, уколико као основу свог делаа постави безмолвно удаавае од
уди, читае Писама, молитву и остала добра дела коа се односе на друго познае. име се врши све
прекрасно и оно се именуе познаем дела. ер, чулним делима, посредством телесних чула, оно врши
свое дело на вишем степену.
45. Треи степен познаа - степен савршенства. Почу сада како се човек усавршава, како стиче
духовно, и како се у животу уподобуе невидивим силама кое свое служее не врше чулним делима,
ве стараем ума. Када се познае узнесе над земаским и над бригама о земаским делима, када
почне да испитуе свое помисли о ономе што е скривено од очиу, када се простре горе и пое за вером у
старау о будуем веку, о ономе што нам е обеано и о скривеним танама, сама вера га гута и
преобраа и поново раа, тако да у целости постае духовно.
Тада оно може да се узнесе на крилима у област бесплотних, да се дотиче дубина недодиривог мора,
да у уму представа Божанствена и дивна дества управаа природом мислених и чулних биа, да
испитуе духовне тане кое се схватау простим и тананим умом. Тада се унутраша чула буде за
духовно делае по поретку кои е важити у оном бесмртном и нетрулежном животу, будуи да е ош у
овдашем, као у тани, примило мислено васкрсее као истинско сведочанство о свеопштем васкрсеу.
46. Ето три начина познаа. Од времена у коме човек почие да разликуе зло од добра па док не изае
из овог света, познае егове душе пребива у те три мере. И пуноту сваке неправде и нечастивости, и
пуноту правде, и коснуе свих дубина тани духа производи едно познае у три наведене мере. У ему
се састои сваки покрет ума, било да усходи или нисходи, било да е у добру или у злу, или у средем
измеу добра и зла. Те мере се код отаца називау: природном, противприродном и натприродном. То су
три смера по коима усходи и нисходи сеае разумне душе када, као што е речено, или по природи
чини правду, или се изнад природе усхиуе сагледаваем Бога, или нисходи да пасе свие као она ко
е расуо богатство свое разборитости, служеи мноштву демона.
47. Први степен познаа хлади душу за дела хоеа по Богу. Други загрева душу за брзо хоее ка
ономе што е по вери. Треи, пак, есте поко од дела у едном упражавау ума кои се наслауе
танама будуег. Меутим, наша природа не може да се савршено уздигне изнад стаа умртвености и
тежине тела. Стога док живи у телу, човек остае у прелазном стау измеу едног и другог. Душа час као
убоги сиромах почие да врши служее на другом, средем степену врлине, час се, слично онима кои
су примили дух усиновеа, у тани слободе наслауе духовном благодау по дару Дародавца. Затим
се она опет враа ка смиреу дела коа врши уз помо тела. ер, у несавршеном веку нема савршене
слободе.
48. Дело познаа на другом степену се састои у делау и дуготраном упражавау. егово дело на
треем степену есте делае вере кое се не спроводи делима, ве духовним представама ума и чистим
душевним делаем. Оно е изнад чула. Под вером а не подразумевам [садржа ума] коим он расууе о
разликама у многопоштованим Божанственим ипостасима и о дивном домостроу Оваплоеа у коме е
примена наша природа (иако е и она крае висока), ве светлост благодати у души коа умним
сведочанством поткрепуе срце како се не би поколебало у несумивости наде коа е далека од сваке
суме. Та вера се не проавуе кроз слух, него преко духовних очиу кое виде тане скривене у души, те
невидиво Божанствено богатство кое е сакривено од очиу синова плоти. Оно се открива онима кои се
хране са Христове трпезе, поучавауи се у закону еговом, као што е рекао Господ: Ако заповести мое
вршите, послау вам Духа Утешитеа, Духа Истине кога свет не може примити... Он е вас научити
свему (н.14,17; 26).
49. Ево ош едног разликоваа познаа. Познае кое се занима видивим и кое чулима прима оно
што се предае видивим назива се природно познае. Познае кое се занима мисленом силом и
природом бесплотних биа назива се духовно познае, будуи да осеаа прима духом а не чулима. И
због узрока та два роеа (т. опажаа видивих и духовних ствари) оба познаа у душу долазе споа.
Познае, пак, кое дае Божанствена сила назива се натприродним. Оно е неспознативо и заправо -
изнад спознаа. Сагледавае овог познаа душа не прима од вештаства кое е изван е (као код прва
два познаа), ве у само себи невештаствено, као дар. Оно се скоро и изван очекиваа обнаружава и
открива у само унутрашости. По речи Христово, Царство Божие унутра е у вама (Лк.17,21). Оно
нема потребу за праобразима, нити долази са задржаваем. Оно се унутар образа, запечаено у
скривеном уму, открива само собом, без икаквог примишаа. Прво познае е последица непрестаног
занимаа и маривости у обучавау. Друго е последица доброг живота и разумне вере, а трее е дато
265
као наслее вери коом се укида познае и прекидау дела.
50. Немо сумати у силу молитава нашег богослужеа иако за време молитве или свакочасовног
читаа не следи снажно узбуее и непрестана скрушеност.
51. Реч коа е изречена на основу искуства обавезно прихвата, чак и ако она кои е изрекао ние
кижеван човек. ер, ни царске ризнице, премда и вее од свих на земи, не одбиау новчи узет од
сиромаха. Осим тога, велике реке се наводавау из малих потока.
52. Сеае на добро или на зло као прстом указуе или на срамоту наших помисли, или на висину нашег
живота. И свако по своме роду у нама укрепуе или десне или леве помисли и покрете. Ми се има
занимамо у скривености нашег ума. У том мисленом бавеу се изображава удео нашег живота и ми у
ему можемо да видимо сами себе.
53. Постои убав коа е слична малом светилнику на уе, кои се гаси када се оно потроши, или потоку
после кише, чие течее се прекида са оскудеваем воде од кише. Меутим, постои и убав слична
извору кои избиа из земе и кои никада не оскудева. Прва убав е удска, а друга Божанска, коа има
Бога као виновника.
54. Да ли хоеш да се насладиш стиховима за време свое службе и да постигнеш смисао речи Духа кое
изговараш? Потпуно остави по страни количину стихова и не узима у обзир меру у стиховима, оставивши
обичну гласност и удуби се своим умом у изучавае речи Духа, све док се твоа душа не побуди на
висока схватаа и не покрене на славослове или на корисну тугу. У ропском делау (у ишчитавау
наложеног) ум нема мира. Смуеност обично отима укус смисла и схвативости и расипа мисли.
Смуее се са правом може назвати аволском колесницом, будуи да сатана има обича да, слично
кочиашу, заседне на ум. Узевши са собом хрпу страсти, он улази у несрену душу и погружава е у
смуее.
55. Немо противречити помислима кое неприате сее у тебе, ве бое са молитвом Богу прекида
беседу са има. Меутим, ми не можемо у свако време тако противречити супротним помислима и
прекидати их. Напротив, ми од их често добиамо ране кое се дуго времена не могу излечити. Без
обзира на сву твоу мудрост и на сву твоу благоразумност, неприатеи успевау да те поразе. Чак и кад
их победиш, нечистота помисли оскрнавуе тво ум и ихов смрад дуго остае у твоим ноздрвама.
Употребивши први начин, ти еш бити слободан од свега тога и од страха. ер, ниоткуда нема помои
осим од Бога.
56. Пребивауи у келином безмолвиу и прихватауи се рукодеа, немо отачку заповест преокретати у
покривало за свое среброубе. Ради избегаваа униниа држи се незнатног посла кои не узнемируе
ум. Ипак, не заборава да е молитва изнад свега.
57. Буди уверен да е тво Чувар увек са тобом и да и ти, заедно са другим тварима, стоиш под едним
Владиком кои едним покретом све доводи до кретаа и све устроава. Сто храбро и благодушно. Ни
демони, ни диве звери, ни порочни уди не могу да испуне своу воу на твоу штету и погибао
уколико им Управите не дозволи и то до одреене мере. Стога говори своо души: "а имам Чувара кои
ме штити. Без наредбе свише ниедна од твари не може да се ави пред мене. Ако е воа мог Владике
да лукави овладау саздаем, а се неу огорчити. а у то прихватити, будуи да не желим да воа
Господа мог остане неиспуена". На та начин еш у своим искушеима бити испуен радошу као она
кои е сазнао и тачно познао да име управа и руководи Владичин покрет. Тако поткрепу свое срце
надом на Господа.
58. Чувае езика не само да подстиче ум да се вине ка Богу, ве и споашим делима, коа се врше
помоу тела, пружа велику снагу, просвеууи и тано делае, како су говорили оци. ер, чувае уста
подстрекава савест да се уздигне ка Богу. Наравно, утае треба да се чува са знаем.
59. Сваку мисао добре жее прати ревност коа своом ватреношу личи на ужарени уга. Она обично
ограуе ту мисао, не допуштауи да о се приближи нека супротност, смета или препрека. То е врлина
без кое се не може дои до добра. Неко, ко е био обучен у Христа, ову ревност назва псом или
стражарем закона Божиег.
Та сила ревности се буди, укрепуе и загрева на два начина, са цием да чува дом (душе), као што се
на два начина исцрпуе, успавуе и олеуе.
Буее и распламсавае ревности се (напре) дешава када човеку на мисао дое неки страх кои га
266
наводи да се бои да добро кое е стекао, или кое има у виду да стекне, не буде украдено или уништено.
Када е та страх пробуен, ревност се разгорева дан и но као распаена пе. Она, слично херувиму,
непрестано пази на оно што се дешава около и усрдно чува свое благо од свих неприатеских
искушеа споа и изнутра.
Други начин побуиваа те ревности есте пораст жее за врлином у души. Сразмерно са порастом те
жее, и ревност постае ватрениа.
Први, пак, повод за ено хлаее есте умаее или прекраее жее за добром у души. Други повод
е поава у души помисли коа доноси увереност да човек више нема разлога да се бои да е претрпети
штету од било какве силе. Одважност и утвривае ове мисли у души човека наводи на наду и
мишее [да е обезбеен], услед чега са себе скида оруе ревности, оставауи дом без страже. Тада
пас пада у сан и задуго остава стражу.
И едно и друго се дешава стога што е у душу ушла танана помисао гордости и угнездила се у о, или
стога што е човек почео да се више предае бригама о пролазном, или стога што га е често општее са
светом довело до обмане. Дешава се то и због [обремеиваа] стомака, кои е господарица свега
равог. Сваки пут кад подвижник ступи у општее са светом душа му доспева до изнемоглости. Исто се
дешава и кад ступа у општее са многима кои са таштином сатиру егову душу. Ум подвижника кои
ступа у општее са светом личи на кормилара кои споконо плови по мору и изненада запада у воду
пуну подводних стена, те доживава бродолом.
60. Давати предност добром произвоеу есте дело онога кои жели, а довршити избор доброг
произвоеа есте дело Божие. За тако нешто човек има потребу за Божиом помои. Чим се у нама
поави добра жеа прихватимо се честих молитава са искаем да нам се не само укаже помо, ве и
познае да ли е наша жеа угодна вои Божио или не. ер, ние свака добра жеа коа долази у срце
од Бога, ве само она коа е корисна.
61. Понекад човек жели добро, али му Бог не помаже. То е стога што понекад таква жеа долази од
авола и ние нам на корист, или стога што ние по нашо мери, будуи да ош нисмо достигли живот кои
о одговара, или стога што не приличи образу кои смо примили, или стога што ош ние дошло време
када се она може испунити или када се може почети са еним испуаваем, или стога што немамо ни
познаа ни телесних сила кое су неопходне за у, или стога што околности времена не одговарау за
у. Меутим, аво се на сваки начин труди да такво дело обои благовидношу како би, подстакавши на
ега, растроио душевни поко или телу причинио повреду. Стога треба мариво расуивати и о добрим
жеама. Набое е да све радиш уз саветовае.
62. Врлина е мака туге, од туге се раа смирее, а смиреу се дае благодат. И награда се потом не
дае врлини, ни труду ради е, ве смиреу кое се раа од их. Уколико се оно изгуби, и први е бити
узалудни.
63. Господ не очекуе само вршее заповести, ве ош више исправее душе ради кога е и узаконио
заповести. Тело подеднако дествуе и у десним и у левим делима. Ум се, при том, показуе или као
исправан, или као грешан, судеи по настроеу.
64. Дар без искушеа есте погибао за оне кои га примау. Уколико пред Богом чиниш добро и Он ти да
дар, умоли га да ти даруе и умее да се смириш онолико колико ти приличи, или да ти да стражара над
им, или да ти га узме како ти не би био узрок погибли. ер, ние за све корисно да чувау богатство.
65. Врлине су повезане са скорбима. Она ко се удауе од невоа несумиво се раздваа и од врлина.
Уколико желиш врлине, преда се свако скорби. ер, невое раау смирее. Све док не стекнемо
истинско познае ми се смиреу приближавамо посредством искушеа. Ономе кои у своо врлини
пребива без скорби широм су отворена врата гордости.
66. Уколико човек пребива у гордости, од ега се удауе анео кои о ему промиша, кои е близу
ега и кои у ему буди старае о праведности. Када увреди тог анела, и кад се он удаи од ега,
човеку се приближава туи (дух таме) и од тог времена код ега ве нема стараа о праведности.
67. Бог често попушта да се врлински уди искушау нечим. Он дозвоава да одасвуд навауу
искушеа на их; поражава ихово тело, као код ова, баца их у сиромаштво, чини да их оставау
уди, одузима им оно што су стекли. едино душе ихове не дотиче. И уопште, немогуе е да не
сусретнемо жалости, да нам тело не изнемогне у болестима и напорима, или да остане неизмеено
уколико идемо путем правде и уколико заволимо да живимо у врлини. Човек кои свое хоее врши по
267
Богу не треба да се уклаа са свое стазе када сусретне нешто слично, ве треба да се радуе и да без
знатижее прима оно што му се деси благодареи Бога што му е послао такву благодат и што се
удостоио да ради ега упадне у искушее, те постане саучесник у страдаима са пророцима,
апостолима и осталим светима кои су ради тог пута претрпели скорби. Ма од кога да долази искушее -
од уди, од демона или од тела, он треба да благодари. ер, ние могуе да Бог ономе кои пожели да
пребива са им учини неко доброчинство не пославши на ега искушее за истину. Исто тако, човек
без благодати Христове не може постати достоан да прими такву величину, т. да уе у искушеа и да се
радуе.
То дело, т. да човек пострада ради наде на Бога, толико е велико да га свети Павле отворено назива
даром, говореи Филипицима: ер е вама даровано за Христа, не само да веруете у ега, него и да
страдате за ега (Фил.1,29). И свети Петар пише у своо посланици: Него ако и страдате правде
ради, блажени сте (1.Пт.З,14), будуи да сте постали судеоници у страдаима Христовим.
Теби не приличи да живиш пространо и да се радуеш. Исто тако не треба да смрачуеш лице у скорби
нити да сматраш да е туа путу Божием. ер, егов пут се одувек и у свим поколеима просецао
крстом и смру. И откуда теби таква мисао (да са угодношу можеш да проходиш пут Божии)? Схвати из
тога да се налазиш изван пута Божиег и да нееш да идеш за стопама светих, ве да покушаваш да
устроиш неки властити пут по коме би ишао слободан од страдаа. Пут Божии е свакодневни крст.
Нико ние усходио на небо живеи у угодностима. Ми знамо где завршава широки пут.
68. Истински праведници увек помишау у себи да су недостони Бога. Сама чиеница да су истински
праведници открива се из тога што се сматрау окааним и недостоним стараа Божиег и што то
исповедау и тано и авно, умудривани Светим Духом да пребивау у труду и тескоби све док се налазе у
овом животу. Време покоа Бог им е сачувао у будуем животу. Они кои у себи имау живог Господа
уопште не желе да буду у покоу и да се ослободе од скорби, иако им се повремено дае таанствена
утеха у духовном.
69. Воа Духа е да егови убени пребивау у труду. Дух Божии не пребива у онима кои живе у
покоу. Синови Божии се од других разликуу управо тиме што живе у скорбима, а свет се горди
раскошом и покоем. Бог ние благоволео да егови убени буду у покоу док су у телу, ве хое да,
док су у свету, пребивау у скорби, у тескоби, у труду, у оскудици, у наготи, у потреби, у понижеу, у
увредама, у измученом телу, у тужним мислима, како би се на има испунило речено: У свету ете
имати жалост (н.16,33). Господ зна да они кои живе у покоу не могу да пребивау у егово убави.
Стога им Он и ускрауе поко и наслаивае име.
70. На основу убави коу су показали према Богу, страдауи за име егово, свети у срцу примау
смелост да на ега гледау непокривеним лицем и да га моле са уздаем. Велика е сила смеле
молитве. Бог попушта да егови свети буду искушани сваком жалошу како би опитно познали егову
помо и колико промиша о има. Услед искушеа они стичу мудрост и из опита црпу познае о свему
како не би претрпели подсмех од демона. Кад би их Бог вежбао само у добру, они би остали неискусни у
Друго страни и у борби би били слепи.
71. Човек кои напре не стекне искуство равог нее имати искуство ни у добром. Када се у равом нае
нешто добро, он га нее искористити са знаем кое би било егова сопственост. Колико е приатно
знае кое е стечено на делу из опита и упражаваа и какву силу оно пружа онима кои су га стекли
дуготраним опитом знау само они кои су окусили егову помо као и немо природе и помо
Божанствене силе. Они то схватау тек кад их Бог, задржавши своу силу и прекинувши да им помаже,
приведе у познае немои природе, тежине искушеа, неприатеског лукавства, кад поме са киме се
боре, у какву су природу обучени, како их е чувала Божанска сила, колико су пут прешли, колико их е
узвисила Божиа сила, и колико су немони у борби са страстима уколико се од их удаи Божиа сила.
Због свега тога они стичу смирее, приближуу се Богу, почиу да очекуу егову помо и да пребивау у
молитви. И како би они знали за све то да нису стекли искуство у многом равом, упавши у ега по
Божием попуштеу, као што говори апостол: И да се не би погордио због мноштва откривеа, даде ми
се жалац у тело, анео сатанин (2.Кор.12,7). Ипак, многократно осетивши Божиу помо у искушеу,
човек стиче тврду веру. Услед тога он постае храбар и стиче благодушност у искушеима.
72. Искушее е корисно за сваког човека. Подвижници се искушавау да би свом богатству додали ош по
нешто; раслабени, да би се сачували од штетног; погружени у сан да би се пробудили; они кои су
далеко да би се приближили Богу; блиски Богу да би му се веселили са смелошу. Ниедан
неприпремен син не прима на корист богатство из дома Оца свога. Стога Бог напре искушава и мучи, а
268
затим уручуе дарове.
73. Док е немаран, човек се бои смртног часа, а када се приближи Богу, бои се доласка Суда. Када се,
пак, свецело преда будуем, убаву гута и едан и други страх. Због чега? Све док остае у телесном
познау и животу, човек се ужасава смрти. Ако се, пак, налази у духовном познау и добром животу,
егов ум е сваког часа заузет сеаем на будуи Суд. Он право стои у своо природи, крее се у
душевном поретку, занима се своим познаем и животом и приправан е да се приближи Богу. Када,
меутим, достигне познае истине, пошто позна тане Божие и утврди се у нади будуег, у ему
убаву бива прогутан и она телесни човек (слично животии коа се бои клаа), и разумни човек (кои
се бои Суда Божиег). Тада он постае син кои стиче украс убави и кои се више не уразумуе жезлом
страха, ве говори: а и дом оца мога емо служити Господу (Ис.Нав.24,15).
74. Блажен е она ко увек мисли о Богу и ко са им единим пребива у разговору свог познаа. Радост у
Богу е снажниа од овдашег живота. Ко у е обрео нее се обазирати на страдаа, чак нее обратити
пажу ни на сам живот сво. убав е слаа од живота. И разумевае по Богу, од кога се раа убав,
слае е од меда и саа. убави не представа жалост да прими тешку смрт за убене. убав е
пород познаа, а познае е пород душевног здрава. Душевно, пак, здраве е сила коа произилази
од дуготраног трпеа.
75. Вечни живот е утеха у Богу. Она ко е стекао утеху у Богу светску утеху сматра сувишном.
Да ли е примио мудрост Духа човек е познати од саме мудрости коа се налази у егово унутрашости
и коа егова чула учи смирено нарави. Да ли е достигао смирее човек е познати из тога да ли му е
гнусно да угаа свету док општи са им, и уколико му е мрска егова слава.
76. Страсти (у деству) су неки додаци кои, изазвани стварима овог света, под изговором неопходности
наводе на задовоавае. Ти додаци не нестау све док стои ова свет. Човек, пак, кои се удостоио
Божанствене благодати и кои е окусио нешто више од тога не дозвоава да они улазе у егово срце. У
ему е, наиме, завладала друга, боа жеа. еговом срцу се не приближавау ти додаци, ни ихов
пород, ве остау бездествени, и то не стога што ве не постое, него стога што е срце кое их прима
мртво за их и што живи нечим другим. Човек се ние успокоио услед чуваа расуиваа и дела, ве
стога што у еговом уму нема метежа, што е егово сазнае сито, примивши сладост од нечег другог.
77. Уколико будемо чували закон трезвоума и дело расуиваа са знаем борба са страсним
прилозима се уопште нее приближити уму. има се не дозвоава улаз у срце не услед борбе, ве
услед пресиености сазнаем и познаем коим е испуена душа, као и жеом дивних сагледаваа
коа се налазе у души.
Све док е жив човек има потребу за трезвоумем, стараем и бодрошу како би сачувао своу ризницу.
Меутим, ако остави границу коа му е назначена (пост), постае немоан и бие покраден.
Ми треба да се трудимо и подвизавамо не само до поаве плода, ве до самог исхода. ер, често и зрели
плод страда од изненадног града.
78. Уколико се приучимо на добро размишае (поучавае у срцу) стидеемо се страсти чим се
сусретнемо са има. Меутим, стидимо се страсти ве и због ихове кривичности.
79. Желеи да из убави према Богу учиниш неко дело, као границу свое жее постави смрт. Тако еш
се удостоити да се попнеш на степен мучеништва у борби са сваком страшу и, уколико претрпиш до
краа и не ослабиш, нееш претрпети никакву штету од онога што е те сусрести у то граници. Помисао
немоног разума чини немоном и силу трпеа, а тврди ум и ономе ко следи еговим помислима
саопштава силу коу нема природа.
80. Живот овог света личи на таблу са словима. Ко хое, на о додае или брише, чинеи промену у
словима. Живот, пак, будуег века личи на рукопис изведен на чистом свитку, запечаеном царским
печатом. На ему нема више ни додаваа ни одузимаа. Стога, све док смо у оквирима промена и док
имамо власт над рукописом свог живота постарамо се да га допунимо добрим животом, те да избришемо
недостатке раниег понашаа. ер, док смо у овом свету Бог не удара печат ни на добро ни на раво, до
самог изласка из овог живота.
81. Молитва има потребу за упражаваем како би се ум умудрио дуготраним пребиваем у о.
Молитви претходи отшелништво (усаменост, извлачее мисли од свега споредног). Отшелништво е
неопходно ради молитве, а молитва да би се стекла убав Божиа. ер, посредством молитве се
269
откривау узроци за убав Божиу.
82. Ми треба да знамо да се сваки разговор са Богом кои се врши тано, свако старае доброг ума о
Богу, свако размишае о духовном установуе молитвом и назива молитвом. Под тим именом се под
едно своде различита читаа, глас уста у славословеу Бога, брижива жалост у Господу, телесни
поклони, псалмопоае, и све остало из чега се састои правило молитве од кое се раа убав Божиа.
ер, убав е од молитве, а молитва од пребиваа у усамености. Усаменост нам е, пак, потребна да
бисмо лакше разговарали са Богом.
83. Чува се од самомеа за време добрих промена у себи. Своу немо и незнае у схватау
тананости тог самомеа мариво открива Господу у молитви како не би био оставен и како не би
окусио нешто срамно. ер, за гордошу следи блуд, а за самомеем - превара.
84. Када на едну страну положиш сва остала подвижничка дела, а на другу - утае, наи еш да е оно
претегнути на ваги. Код уди постое многи савети. Меутим, за онога ко се зближи утау сви они
постау излишни, као што излишна постау и претходна дела. И показае се да их е он превазишао,
будуи да се приближио савршенству.
85. Нека код тебе увек превагне милостиа. Наша милостивост нека буде огледало у коме емо у себи
видети подобие и истински образ кои постои у Божио природи и у биу Божием. Сурово и
немилосрдно срце се никада нее очистити. Милостив човек е лекар свое душе. Он као да силним
ветром из свое унутрашости разгони помрачее страсти. То е, по еванелско речи живота, добри дуг
кои даемо у заам Богу.
86. Приближавауи се своо постеи реци: "Може бити да еш ми ове нои бити гроб. И не знам да ли
е на мене ове нои уместо привременог сна наии вечни будуи сан". Стога, све док имаш ноге иди за
делом пре него што будеш свезан узама кое више ништа не може да разреши. Док имаш прсте разапни
се на молитви, предухитрууи смрт. Док имаш очи испуава их сузама, пре него што буду покривене
прахом. Чим дуне ветар ружа вене. И ти еш умрети ако дуне на едну од стихиа из коих се састоиш.
Положи, човече, у срцу своме да ти предстои брзи одлазак и непрестано говори себи: "Ето, ве е код
врата посленик кои е послат ради мене. Зашто а седим? Мое преселее е вечно. Повратка више нее
бити".
87. Она ко воли да беседи са Христом, воли усаменост. А ко воли да остае са многима есте приате
овог света. Ако волиш покаае, заволи и безмолвие. ер, без безмолвиа покаае нее достии
савршенство. Уколико волиш безмолвие, т. маку покааа, са задовоством заволи и малу телесну
штету, и увреде, и злоставаа коа е се на тебе пролити због безмолвиа. Приврженост безмолвиу
есте непрестано очекивае смрти. Ко без те помисли ступа на безмолвие нее бити у стау да поднесе
оно што е везано са тим начином живота.
88. Заволимо безмолвие све док се свет не умртви у срцима нашим. Свагда се сеамо смрти и том
помишу се приближумо Богу своим срцем. Тако емо презрети светска задовоства.
89. едан од безмолвника е говорио: "а се подвизавам у безмолвиу да би ми се усладили стихови при
читау и молитви. И када мо език умукне од задовоства при разумевау, код мене, као у сну, долази
до сажимаа чула и мисли. И када мое срце, после дуготраног безмолвиа, утихне од метежа успомена,
шау ми се таласи радости преко унутраших помисли. Оне изнад очекиваа изненада долазе и
наслауу мое срце".
90. Други е говорио: "Безмолвие одсеца поводе и узроке за нове помисли. Оно унутар своих зидова
доводи до остарелости и увенулости сеаа о ономе што смо предузимали. И када у мисли остаре стара
вештаства, ум се, исправауи их, враа у сво поредак".
91. Други е ош говорио: "Изабери себи сладосно делае - непрестано бдее ноима, будуи да су тако
сви оци са себе свукли старог човека и удостоили се обновеа ума. У тим часовима душа осеа она
бесмртни живот. Тим осеаем она скида одеу таме и у себе прима Духа Светог".
92. И ош: "Та (споаша) чула не могу да се потчине власти душе без безмолвиа и отуеа од уди.
ер, као суштински седиена и споена са чулима, разумна душа се невоно поводи за своим и
иховим помислима, уколико човек ние бодар у скривено молитви".
93. Као што од семена зноа постова израста клас целомудрености, тако од ситости ниче похотна ватра, а
од преедаа - нечистота. Код гладног и смиреног стомака у душу никако нее проникнути срамне
270
помисли.
94. Како се само просвеуе красота твоа, целомудрености, лежаем на голо земи, трудом гладоваа
кое одузима сан, злопаеем плоти коа, при уздржау од ела, измеу ребара и стомака постае слична
дубоком рову. Свако ело и сваки поко тела у нама образуу срамне представе и безобразна маштаа.
Раауи се, она нас раздражуу на тану сагласност са срамним делима. Празнина стомака, пак, наше
мисли чини пустиом коу не узнемиравау помисли, безмолвну у односу на све метежне помисли.
95. Неке неопходне напомене безмолвнику: Уколико си за време разних служби далек од лутаа ума, ако
ти се стих изненада пресеца на езику и ако се без учеша твое слободе на твоу душу полажу окови
утаа (након дуготраног пребиваа у безмолвиу), зна да се пружаш напред и да е кротост почела да
се удубуе у теби. ер, просто безмолвие би заиста било за осуду.
Уколико у души своо приметиш да се при свако помисли коа у о ниче, при сваком присеау и за
време сагледаваа коа имаш у свом безмолвиу твое очи пуне сузама и да оне без принуаваа теку по
твом лицу, зна да су пред тобом почеле да се руше преграде кое су спречавале победу над
неприатеима.
Уколико примеуеш да се повремено, без претходне твое намере и ван обичног поретка, твоа мисао
погружава у твоу унутрашост и пребива у том стау око часа, те да потом у твоим помислима царуе
мир, зна дае облак почео да осеуе твоу скиниу.
Немо се чудити ако, ступауи на то дело, не налазиш мира од страсти кое те узнемиравау. Када се
сунчеве луче удае од света, мрак влада задуго. И мирис лекова и арома мириса кои се разливау по
ваздуху задржавау се дуго пре него што се потпуно разиу. Исто тако и страсти, слично псима кои су,
уколико немау обичну храну, навикли да лижу крв у продавници меса, стое и лау све док се не сломи
сила преаше навике.
Као знак твог напретка нека ти послуже следее поаве у твоо души: у свему еш се укрепивати надом
и обогаивати молитвом, у твом уму нее оскудевати оно што ти служи на корист приликом сусрета са
удима и осеаа немои удске природе (сваки такав случа е те чувати од гордости), недостаци
ближих е у твоим очима постати недостони паже, пожелееш да изаеш из овог тела у сразмери са
жеом за будуим веком, налазиеш да ти се свака споа и унутраша невоа коа те сусрее
приближава по правди и по суду, те еш за све Богу узносити благодарност.
96. Страсти се доводе у покрет или неким ликовима, или осеаима без ликова, или сеаем без
страсних покрета и помисли, кое затим изазивау раздражее.
97. Свагдаше бдее са читаем и чести поклони е маривима убрзо пружити мирно стае срца. Она
ко га е обрео, обрео га е баш тим средствима. Они кои желе да га поново стекну, треба да пребивау у
безмолвиу и уедно у наведеним делима. Они, пре свега, не треба да се везуу своом мишу ни за шта
друго осим за своу душу, да се упражавау у унутрашем делау и у оном делау кое нам особито
омогуава осеа кои нас утвруе у добром настроеу.
98. У свако разумно природи се дешавау безброне промене и са сваким човеком се свакочасовно
остваруу измене. Разборити може да се умудри на схватау тога, вршеи испитивае на самом себи.
Уколико буде био трезвоуман и ако умом буде пратио себе лако е дознати када се каква измена десила
у егово мисли, те како е изненада из мирног стаа ступио у смуеност и из коих разлога.
И свети Макарие е писао поуку братии да у време измене на супротно не падау у очаае. ер, и са
онима кои се налазе на степену чистоте се дешава да падну из боег у лошие стае, као што се и
ваздух понекад хлади, иако код их нема немарности ни попуштаа себи. Напротив, иако се држе свог
реда, са има се дешавау сличне промене, насупрот намери ихове вое.
Исто тврди и блажени Марко, говореи: "У сваком се дешавау промене као у ваздуху". У сваком, т. не
само код нижих и лошиих, него и код савршених. У природи е час хладно, час вруе, час град, и нешто
касние - ведро. Тако е и на нашем делу - час борба, час помо од благодати. Понекада е душа у бури и
на у устау жестоки таласи, па поново долази промена пошто е посеуе благодат коа срце човека пуни
радошу и миром од Бога, те целомудреним и мирним помислима.
99. И тако, немо очаавати ни кад будеш у бури, нити се, пак, превазноси када си осеен миром.
Напротив, бое размотри у себи нечисте помисли и неприличне ликове кои су се у твом уму утврдили у
време буре и у часу сметености и неуредности помисли, те размисли о брзини са коом си се наклонио
271
страстима, разговарауи са има у помрачеу ума. Ипак, зна да е све то ради нашег смиреа на нас
навео промисао Божии кои о сваком од нас промиша и удешава сваку корист.
100. Смирее и без подвига чини да нам се опраштау многа сагрешеа, а без смиреа су и подвизи
бескорисни и припремау нам много тога равог. Оно што е со за сваку храну, то е смирее за сваку
врлину. Ради еговог стицаа треба да се непрестано жалостимо мишу са унижаваем и расудивим
болом. И оно е нас, ако га стекнемо, учинити синовима Божиим.
101. Господ е указао на молитву као на потпору наше немои, говореи: Пробудите се, бдите и молите
се да не паднете у напаст (Мт.26,41). Молите се и не будите леиви, ве у свако време будите
истрани (Кол.4,2-3). Иштите, и дае вам се; тражите, и наи ете; куцате, и отворие вам се. ер
сваки кои иште, прима; и кои тражи, налази; и кои куца, отворие му се (Мт.7,7-8). Он е ту своу реч
нарочито потврдио и подстакао нас ка вео маривости причом о човеку кои е у поно дошао свом
приатеу и тражио му хлеба. Господ говори: Кажем вам: Ако и не устане да му даде зато што му е
приате, али за егову безочност устае и дае колико му треба (Лк.11,8). И ви се молите и немоте
бити немарни. Какво само небивало подстицае ка смелости!
102. Господ зна да се све до смрти од нас не одузима могуност отпадаа, да нам е промена веома
блиска, т. прелаз од врлине ка пороку, и да човек и егова природа у себе примау супротност. Стога
нам е Он наредио да будемо мариви и да се подвизавамо у свагдашо молитви. Меутим, Он нам е
наредио да се молимо не само ради сачуваа од очигледне промене, него и ради тананости и
несхвативости онога што се свагда са нама дешава. ер, познае нашег ума не може да обухвати
стаа у коима се често налазимо и без свог произвоеа. И премда наше мисли могу бити постоане и
прилепене за добро, егов промисао нас више пута остава у границама искушеа, као што е рекао
блажени Павле: Даде ми се жалац у тело (2.Кор.12,7-9).
103. Ова свет е борба и поприште за борбу. Ово време е време борбе. У време те борбе и у време
сукоба не постои закон, т. Цар своим воницима ние поставио границу све док не буде коначни сукоб и
док сваки човек не буде приведен вратима Цара над царевима и испитан да ли е однео победу или е
окренуо леа своа. едини закон кои ту важи есте бодрост и супротставае. Немомо бити немарни за
молитву, нити се олеимо у тражеу помои од Господа без кога не можемо чинити ништа што му е
угодно. Све док смо у овом свету и у овом телу треба да се чврсто држимо увереа да не можемо бити
без дела и без труда, па макар се попели и до небеског свода.
104. Савршенство тог попришта се састои у следеем: у покаау, у чистоти и у усавршавау себе. (Она
ко се покаао треба да ступи у борбу са страстима и да се бори све док не очисти свое срце. Очишее
срца е граница борбе и врата у област савршенства).
105. Некога су питали: "Шта е покаае". Он е одговорио: "Оставае раниег и жалост због ега". И
ош: "Скрушено и смирено срце".
106. ош су га питали: "Како човек може стеи смирее". Он е рекао: "Непрестаним сеаем на своа
сагрешеа и на близину смрти, сиромашним оделом, бираем последег места у свако време,
прихватаем последих и нанижих дела у сваком случау, избегаваем непослушности, чуваем
утаа, избегаваем скупова, жеом да се остане непознат и по страни од избора, избегавае да се
било коа ствар поседуе, нерасположеем за разговор са многим лицима, одсуством убави према
стицау добитка, умом кои е изнад порицаа или окриваваа било ког човека и изнад зависти,
положаем кои искучуе могуност да су нам руке на свима, или да су руке свих на нама, бавеем
своим делом у усамености, избегаваем бриге о било чему у свету, изузев о себи самом. Крае
речено: смирее се раа и срце се чисти животом странца, сиромаштвом, и пребиваем у усамености.
107. Обележе оних кои су достигли савршенство есте следее: уколико и десет пута на дан буду
предани на спаивае за убав према ближима они се не задовоавау, као што е показао Мосие
(Изл.32,32), и блажени Павле (Рим.9,3) и остали апостоли. Бог е Сина свог предао на крсну смрт из
убави према творевини. И да е имао нешто ош драгоцение, свакако би нам га дао. Подражавауи му,
и сви свети се старау да, стремеи ка савршенству, постану слични ему савршенством убави према
ближем.
108. Нико не може узии на степен те убави уколико не осети тано своу наду. Они кои убе ова свет
не могу стеи убав према удима. Она ко стекне убав уедно се облачи у самог Бога. Она, пак, ко е
стекао Бога мора да се сагласи да са им прими и друго, па чак и да свуче свое тело. Она ко се
убаву према свету обукао у та свет и у та живот, нее мои да се обуче у Бога све док га не остави.
272
ер, сам Бог е то посведочио, говореи: Ако неко не остави то и не замрзи и душу своу, не може бити
мо ученик (Лк.14,26). Треба то не само оставити, него и замрзети.
109. Због чега е нада тако слатка и због чега сва дела коа она прати бивау тако лагана? У души светих
се тог часа ава природна жеа (за благобием), те им нада дае да пиу из ене чаше, опиауи их.
Због тога они ве не осеау труд и постау неосетиви за напоре и невое. Читаво ихово путовае им
изгледа као летее по ваздуху, а не хоее удским стопама, будуи да не виде тежину пута, нити брда
ни потоке, док им се оштрице пута чине глатким (Ис.40,4). ихова пажа е окренута недрима иховог
Оца, а сама нада им, као прстом, свагда указуе на удаено и невидиво, што се види очима вере.
Жеом тог удаеног она, као огем, разгорева све делове душе. Тамо е усмерена сва устременост
ихових помисли и они свагда тамо журе. Тако их нада загрева као огем и они себи не могу дати
одмора у чеживом и непрестаном хоеу кое врше са радошу.
110. Бестраше се не састои само у томе да не осеамо страсти, ве и у томе да их не примамо. У
светима страсти изнемогавау услед многих и различних, приметних и скривених врлина кое су стекли.
Оне код их не могу лако устати на душу. ихов ум нема потребе да непрестано буде пажив, будуи
да е у свако време испуен мислима кое се буде размишаем и беседом о превасходним наравима.
Чим страсти почну да се буде, ум се усхиуе неком поуком и избегава сусрет са има. Тако страсти, по
речи блаженог Марка, у има остау празне.
111. Вршеи врлинска дела и приближавауи се познау, ум, по благодати Божио, мало осеа оно што
сачиава рави и неразумни део душе. ер, познае га подиже на висину и отууе од свега што е у
свету. Услед непорочности, ум светих е танан, лакопокретан и оштар. Подвигом се он чисти и сувоом
иховог тела - просвеуе. Услед обучаваа у безмолвиу и услед дуготраног пребиваа у ему, они
лако обавау свако унутраше сагледавае, кое их доводи до изумеа. Они обично изобилуу
сагледаваима и ихов ум никада ние без неког предмета за разматрае. Они никада нису без онога
што у има доноси плод Духа. Дуготраном навиком из иховог срца се изглауу сеаа коима су се
будиле страсти, те слаби сила аволске власти. Духовна чула душе коа се не дружи са страстима преко
помисли, ве е непрестано заузета другим стараем, не могу бити задржана ноктима страсне силе.
112. Самомее у душу уноси надменост и дае о слободу да на облацима своих помисли кружи по сво
твари. Смирее, пак, сабира душу безмолвием, при чему се она усредсреуе у себе саму. Као што е
душа унутар тела сакривена од погледа и од општеа за другим удима, тако и истински смиреноумни
човек не само да не жели да га виде и знау уди, ве се држи намере да се погрузи у самог себе, да
постане нешто што не постои и што ош ние дошло у бие. И све док е скривен, закучан у себе и
одвоен од света, такав човек свецело пребива код свог Владике.
113. Смиреноумни се никада не заустава да погледа на скупове, на народне зборове, на гужву, метеж и
разузданост. Он не обраа пажу на речи, беседе, вику и расеаност чула. Он не жели да има много нити
да е непрестано у пословима, ве жуди за слободним временом, слободним од брига, како му помисли
не би излазиле ван. ер, он е уверен да нее мои да избегне смуеност помисли уколико се преда
многим делима. Наиме, при многим делима авау се многе бриге и скупина многосложних помисли.
има се, пак, отварау врата страстима, те се губи тишина расуиваа и врата мира остау затворена.
Стога се смиреноумни чува од свега прекомерног. Тако е он увек у тишини, у покоу, у миру, у
скромности, у побожности.
114. Код смиреноумног никада нема брзоплетости, усплахирености, врелих и лаких мисли, ве свагда
влада спокоство. Нема ничега што би га могло изумити, смутити, привести у ужас. Он се ни у жалостима
не ужасава, нити меа, нити у весеу долази до дивеа или надимаа. Сва егова радост и весее
се састое у ономе што е угодно еговом Владици.
115. Смиреноумни не сме ни Богу да се помоли, нити да моли за било шта, и не зна о чему би се молио.
Он само ути свим своим чулима, очекууи едино милост и извоее кое е Величанство коме се
поклаамо изнети о ему. Он савиа свое лице на зему, а егов унутраши поглед срца е уздигнут ка
вратима Светие над Светиама, где се налази Она чие е станиште - примрак, и пред ким серафими
покривау свое очи. Он се едино усууе да говори и да се моли: "Нека са мном буде по вои твоо,
Господе".
116. Пред Богом ходи у простоти, а не у мудровау ума. За простотом следи вера, а за превиспреношу
и довитивошу мудроваа - самомее. За самомеем, пак, следи удаее од Бога.
117. Стауи пред Бога на молитву, у своо помисли постани сличан немом детету. Пред Богом немо
273
говорити [са намером да покажеш] свое знае, ве му се приближу са детиим мислима. Ходи пред
им [са намером] да стекнеш егово отачко промишае, оно кое оци имау о своо деци. Речено е:
Господ чува младенце (Пс.114,5), и то не само мале телом, ве и мудре у свету кои су, оставауи свое
знае, воом постали слични младенцима и почели да се уче сведовоно мудрости коа се не достиже
трудом (кижевног) образоваа. Ишти од Бога дар да доеш до мере такве вере. О томе се моли без
леости и ишти са ватреношу. Моли се са великом маривошу све док не добиеш. Тога еш се
удостоити уколико се напре са вером присилиш да свое старае пребациш на Бога и да своу
бриживост замениш еговим промишаем. И када Бог у теби примети воу да се са чистом мишу
повериш ему више него самом себи, те да си се присилио да се више надаш на ега неголи на душу
своу, у тебе е се уселити она непозната сила и ти еш осетити да е са тобом. Осетивши ту силу многи
су ишли у ога без страха и ишли по води без колебаа у помислима, без боазни да е потонути.
118. Не чини ли ти се да то духовно познае човек може примити душевним познаем? Меутим, то ние
могуе. Она ко ревносно упражава душевно познае, не може га чак ни осетити. И уколико желе да се
приближе духовном познау, морае да се одрекну душевног познаа, свих егових довитивих
тананости и многообразних ради, те да се прихвате младалачког облика мисли. За их велику смету
представау навике и помови душевног познаа све док их, мало по мало, не изгладе. Духовно
познае е просто и не просиава у душевним помислима. Све док се не ослободи од многих помисли и
не дое до просте чистоте, разум не може осетити духовно познае.
119. Уколико си се едном поверио Господу кои е моан да те сачува и да се постара о теби, више немо
да се бринеш ни о чему таквом, ве реци своо души: "За свако дело ми е довоан Она коме сам едном
предао душу своу. Мене ту нема. Он то зна". И тада еш на делу видети чуда Божиа. Видееш како е
Он у свако време близу и како избава оне кои га се бое, како их окружуе егов промисао, иако е
невидив. Тво Храните е невидив, али ти не треба да сумаш у егово присуство. Он се често
открива и видивим очима како би ти био добродушан.
120. Чим човек од себе одбаци сваку видиву помо и удску наду, те са вером и чистим срцем пое за
Богом, одмах га сусрее благодат откривауи му своу силу у различитим помоима. Она му се напре
открива у видивом, у ономе што се тиче тела и указуе му помо промишаем о ему како би он у
томе налакше могао осетити силу Божиег промисла о ему. Схвативши помо у откривеном, он се
уверава у помо и у скривеном, примеууи како благодат пред им открива лукаве мисли и тешке
помисли, услед чега човек лако долази до иховог значеа, до схватаа ихове узаамне везе и
варивости, те иховог узаамног порекла и погубности за душу. У исто време, благодат пред еговим
очима посрамуе сву подмуклост демона, указууи му као прстом на оно што би му се десило да за у
ние дознао. Тада се код ега раа мисао да сваку ствар, и малу и велику, он треба у молитви да
испроси од свог Саздатеа.
121. Када благодат Божиа утврди егове мисли и он у свему почне да се нада на Бога, искушеа
почиу да га нападау. И благодат допушта да се на ега шау искушеа коа одговарау егово мери
како би био у стау да их понесе. У тим искушеима му се осетиво приближава помо како би био
благодушан, све док се не обучи и не стекне мудрост, те док у нади на Бога не почне да презире свое
неприатее. ер, човек се не може умудрити у духовно борби, ни познати свог Промислитеа, нити
осeтити Бога свог и скривено се утврдити у вери у ега уколико не издржи испитиваа.
122. Чим примети да е у помисли човека почела да се ава сума и да е почео о себи да мисли
високо, благодат одмах попушта да се против ега оснаже и учврсте искушеа како би познао своу
немо и опет се са смиреем ухватио за Бога.
123. Немо се чудити што се на тебе одасвуд изливау жестоке и силне невое када приступиш ка
врлини. ер, права врлина не може да се упражава без тешкое. Због тога е свети ован рекао:
"Врлине обично прате тешкое. Она ние достона похвале уколико е везана за поко". И блажени Марко
говори: "Свака савршена врлина се назива крст, будуи да испуава заповест Духа". И апостолско учее
каже: Сви кои хое да живе побожно у Христу Исусу бие гоени (2.Тим.З,12) Господ, пак, говори: Само
она ко изгуби душу своу мене ради, наи е е (Мт.16.25). Он ти на првим корацима предлаже крст
управо стога да би се прво одлучио на ега, па тек онда пошао за им.
124. Ништа ние тако силно као очаае. Оно не зна да ли га е неко победио било здесна било слева.
Нема никог дрскиег од човека кои е у своо мисли сво живот лишио наде. Нико од неприатеа не може
да опстане пред им и нема невое коа би егову мисао довела до изнемоглости. ер, свака невоа е
лакша од смрти, а он сагие главу да би примио смрт.
274
125. Жеа за покоем е у сва времена подстицала уде да заборавау на велико, на добро и на
врлине. И пре нас и до сада уди су управо због тога изнемогавали и лишавали се победе, губеи чак и
оно набое. Према томе, човек занемаруе Царство Божие због наде на неку малу овдашу утеху. Ко
не зна да се птице приближавау замци, имауи у виду поко?
126. Када ум поревнуе за врлину, ни споаша чула не допуштау да их савладау никакве тешкое.
Када срце поревнуе духом, тело се не жали у невоама, не плаши се и не скупа од страха. Тада ум,
као диамант, своом чврстином стои испред свих искушеа. Поревнумо, те е од нас побеи сваки
немар кои раа леост. Ревност раа одважност и души придае победоносну силу. И каква сила демона
може опстати уколико душа против их подигне своу природну ревност?
127. Знауи да ум наш не може у свако време стоати на едном [месту] и чувати стражу, и да не може
увек увидети оно што му шкоди, древни оци наши су се облачили у неграмживост као у оруже и
одлазили у пустиу где нема житеских брига, кое служе као узрок страстима. Тамо они нису имали
поводе за раздраживост, жее и злопамее. Против свега тога и сличнога они су се оме
учвршивали и ограивали као нерушивим стубом.
128. Човеку кои пребива у неграмживости непрестано на мисао долази сеоба из овог живота. Он
прилаже свагдаше старае о припреми за то, бежи од сваког покоа, при чему мисао о пренебрегавау
света трепери у еговом уму. Он стиче крепко срце кое опасности сусрее без страха, не бои се смрти
будуи да свакочасовно ка о устремуе сво поглед, невое кое га задесе сусрее са весеем и
радоваем знауи да доставау венце. Уколико се, пак, деси да стекне било шта пролазно, истог часа
се у егово души буди убав према телу, ничу помисли о телесном покоу и о начинима да се дое до
онога што томе служи. Од ега се, дае, одузима тврдоа срца коу е имао док е у своо
неграмживости био изнад света, и егову душу почиу да узнемиравау мисли кое наводе страх за
живот, услед чега од ега одлази крепко уздае на Бога.
129. Разне изреке. Она коме се глава налази у води не може да удахне танани ваздух. Тако ни она ко
своу мисао погружава у овдаше бриге не може да удахне осеа новог света.
Као што смртоносни гас разара телесни састав, тако и непристони призор уништава мир ума.
Као што стакло не може остати цело при судару са каменом кои се налази у близини, тако ни светите
не може да остане при своо чистоти и неоскрнавености уколико дуго остане заедно са женом и
разговара са ом.
Као што силни и постоани приток воде дрвее чупа са кореем, тако се притоком искушеа
устремених на тело из срца искореуе и убав према свету.
Као што горки лекови истребуу нечистоту равих сокова у телу, тако и жестина скорби чисти срце од
лукавих страсти.
Као што она ко штеди свог неприатеа на поу борбе не може остати неповреен, тако ни подвижник
кои штеди свое тело не може избавити од погибли своу душу.
Уплашена изгледом нечег страшног, млада девока трчи ка родитеима, хвата се за ихову одеу и
тражи помо. Тако и душа, коа е притешена и скрушена страхом од искушеа, жури да се припие уз
Бога, призивауи га у непрестано молитви. И док искушеа продужавау да, едно за другим, нападау,
она умножава моее. Меутим, чим стекне слободу, она се предае лутау мисли.
Као што се она ко цару донесе велики дар награуе убазним погледом, тако и оном ко у своо молитви
има сузе велики цар векова, Бог, опрашта све грехове и награуе га благоприатним погледом.
Човек кои код себе има драгоцени бисер обузет е непрестаним страхом док пролази путем око кога се
налазе разбоници, презауи од могуности да буде нападнут и опачкан. Тако и човек кои има бисер
целомудрености и иде по свету кои е пун неприатеа на путевима, не може бити слободан од страха
од разбоника све док не дое у обите гроба, т. у зему покоа.
Човек кои у дан плача пие вино и опие се, заборава сваку жалост и сво тежак положа. Тако и она ко
е опиен убаву Божиом у овом свету, т. у дому плача, заборава све свое напоре и жалости. Због
свое опиености он постае неосетив за све греховне страсти, егово срце се оснажуе надом на Бога,
душа му е лака као птица, а ум му се свакочасовно узноси са земе. Он своим мислима лебди изнад
свега удског и наслауе се бесмртношу код Свевишег.
275
130. Смиреноуме е одеа Божанства. У ега се обукло Слово кое се очовечило. Преко ега е Оно
разговарало са нама у телу нашем. Оно е смиреноумем прикрило узвишеност свое величине и свое
славе, како твар не би била сажежена погледом на ега. Твар не би могла да погледа на ега да од е
ние узео ен део и почео са ом да беседи. Стога се свако ко се обуче у ту одеу смиреа облачи у
самог Христа. ер, он е пожелео да се унутрашим човеком обуче у подобие у коме е за твар био
видив и у коме е поживео са ом сам Христос.
131. Смирее е нека таанствена сила коу, по завршетку свог живота, примау савршени свети. Ова сила
се силом благодати дае само савршенима у врлини, будуи да у себи садржи све.
132. Ние свако ко е скроман, утив и кротак ве достигао степен смиреноума. Чак ни онога ко се
смирава сеауи се своих грехова и скрушавауи се због их, неемо назвати смиреноумним, премда
е и то похвално. Он ош не поседуе смирее, иако га смишено приближава себи: он само жели
смирее, премда га ош нема. Савршено смиреноумни нема потребе да своим мудроваем измиша
узроке за смиреноуме, ве у свему проавуе смирее без труда и самопринуаваа.
133. Ако неко пита како да се стекне смирее, одговоримо му: Доста е ученику да буде као учите
егов и слуги као господар егов (Мт.10,25). Погледа како проавуе смирее Она кои га е заповедио
и кои га и даруе. Подражава му и стеи еш га.
134. На сваки начин треба да избегавамо све што у нама раздражуе зле страсти, и нарочито да у себи
одсецамо узроке страсти и оно што макар и намау страст приводи у дество. Када и поред тога ступе у
дество, треба да им се одупремо и да ступимо у борбу са има. Ради тога е набое да се погружавамо
у свог унутрашег човека и да тамо пребивамо, непрестано обраууи виноград свог срца. Уколико наш
ум тамо пребива усамен и отшелнички, са страстима ве борбу води благодат.
135. Ци Спаситеевог доласка (приликом кога нам е дао свое животворне заповести као лекове кои
чисте наше страсно стае) беше да очисти нашу душу од повреде коу е изазвао први преступ и да е
васпостави у првобитно стае. Оно што су лекови за болесно тело, то су заповести за страсну душу.
Очигледно е да су заповести поставене као супротност страстима, ради исцелеа преступне душе.
136. Повреда нам е дошла због преступа заповести. Из тога е очигледно да нам се здраве враа
иховим испуаваем. Без чиеа заповести и пре него што кренемо путем кои води ка душевно
чистоти, уопште не треба да желимо или да се надамо очишеу душе. И немо говорити да нам Бог и
без чиеа заповести по благодати може даровати очишее душе. То су Господи судови, и Црква
нам не налаже да иштемо тако нешто. удеци су на свом повратку из Вавилона у ерусалим ишли
природним путем, док е езеки натприродно стигао у ерусалим и у Божанственом откривеу видео
будуе обновее. Нешто слично треба мислити и о душевно чистоти. едни утабаним путем, кроз
испуавае заповести у многотрудном животу, своом крву долазе до душевне чистоте, а други се е
удостоавау по дару благодати. И чудно е то што нам ние дозвоено да у молитви иштемо чистоту коа
се даруе по благодати, нити да се одричемо живота испуеног делаем заповести. ер, богаташу кои е
запитао: Шта ми треба чинити да наследим живот вечни, Господ е асно рекао: "Испуава заповести"
(Лк.10,25). На жеу богаташа да сазна нешто више, Он е рекао: Ако хоеш савршен да будеш, иди
прода све што имаш и пода сиромасима, и имаеш благо на небу, па хаде за мном (Мт.19,21). То
значи: умри за све што имаш у себи, те живи у мени; изии из старог света страсти и ступи у нови свет
духа. ер, рекавши: "Узми крст сво" (Мт.16,24), Господ е научио човека да умре за све у свету. И пошто
е у себи умртвио старог човека или страсти, Он му е рекао: "Иди за мном". Стари човек не може да иде
Христовим путем.
137. убитеи пустие и хвалиоци безмолвиа, блажени Василие Велики и блажени Григории су на
безмолвие отишли тек пошто су проживели у свету упражавауи се у вршеу заповести кое су
одговарале онима кои живе у заедници. Након тога они су доспели до душевне чистоте и удостоили се
духовног сагледаваа. Затим су они пожурили и изашли на пустиско безмолвие. Од тог времена они су
пребивали са своим унутрашим човеком. Због тога су постали умозритеи, пребивауи у духовном
сагледавау све док благодау нису били призвани за пастире Христове Цркве.
138. Пустиа успавуе страсти. И од човека се захтева да их успава, или да их искорени, т. савлада
када буду устаале на нас. Успаване страсти се опет буде чим само сусретну узрок коим ступау у
дество. Желимо пустиу не само стога што успавуе страсти, ве и због тога што у о, услед
недостатка чулног и удаеа од свих, можемо да се умудримо и да се у нама обнови унутраши,
духовни човек у Христу, што сваког часа можемо пратити сами себе, и што наш ум може да постане
бодар у чувау себе, избегавауи губитак сеаа на своу наду.
276
139. Господ нам е назначио милосре као пут да се уподобимо величини Оца нашег небеског. Монаси,
меутим, претпоставау безмолвие. Како то повезати?
Господ е назначио милосре као начин да се уподобимо нашем Небеском Оцу. Оно, наиме, милосрдне
приближава Богу. И ми монаси поштуемо безмолвие, не искучууи милосре. Ми се старамо да се,
колико е могуе, удаимо од суетних брига и метежа. Ми немамо намеру да се противимо дугу (према
ближима), ве се старамо о безмолвиу (како бисмо верние испунили виши дуг) да се пребива у
богомислиу, коим се у навео мери можемо вратити у чистоту и приближити Богу. Уколико, пак, понекад
буде неопходна извесна помо братии, не треба да будемо немарни. Непрестано се принуавамо да у
свако време у унутрашости будемо милосрдни према свако разумно природи. ер, тако нам саопштава
учее Господе и у томе се, а не у нечему другом празном, састои обележе нашег безмолвиа. И ми не
треба само да чувамо то унутраше милосре, ве и да своу убав, када нас позову околности,
покажемо споа.
140. Животодавац е пуноту заповести сажео у две заповести кое собом обухватау све остале - у
убави према Богу и слично убави према образу Божием. Прва задовоава циеве духОвног
сагледаваа, а друга - сагледаваа и делаа. ер, природа Божиа е проста, невидива и по природи
нема потребе ни за чим. И свест е у свом самоудубивау и у односу према Богу природно без потребе
за телесном делатношу. ена делатност у томе е проста и проавуе се у едном делу ума; саобразно
са простотом многопоклааног Узроку кои е изнад телесних чула. Друга, пак, заповест, т.
човекоубе, услед двоности природе захтева да е испуавамо и невидиво у свести, и - телесно.
Делатност свагда претходи сагледавау. Стога нико не може да се узвиси до области вишег уколико
напре ние на делу испитао ниже. Ни едан човек не сме да каже да у убави према ближем напредуе
свом душом уколико е запоставио део кои се, сразмерно са силама, временом и местом, испууе
телесно. ер, тек по еговом испуеу постае очигледно да у човеку постои савршена убав. И
уколико смо у томе верни и истинити, души се дае сила да се у простим и ни са чим упоредивим
помовима пружа до велике области високог и Божанственог сагледаваа. Где, пак, нема могуности да
се убав према ближем оствари у видивим телесним делима, пред Богом е довоно да покажемо
своу убав према ближем коа се остваруе само душом.
141. Она ко жели да заволи Бога изнад свега треба да се постара о чистоти свое душе. Чистота, пак,
душе стиче се савлаиваем и истребиваем страсти. Страсти су врата коа су затворена пред лицем
чистоте. Она ко не отвори та закучана врата нее уи у непорочну и чисту област срца. Без тога, пак,
душа не може да има смелост у часу молитве. ер, смелост е плод чистоте и напора да се она стекне.
Ево поретка коим се то дешава: трпее са самопринуаваем се са страстима бори за чистоту. Душа
коа победи страсти стиче чистоту, а истинска чистота чини да ум стиче смелост у време молитве.
142. Одрецимо се од тога да од Бога тражимо било шта високо. Изнад свега стекнимо трпее за све
што се дешава са нама. Са великим смиреем и скрушеношу због онога што е у нама и због помисли
наших иштимо отпуштее грехова своих и душевни мир. едан од отаца е писао: "Господ не прима
молитву онога ко себе не сматра грешником". Написано е да Царство Божие не долази на видив
начин (Лк.17,20). Ми се са свое стране на сваки начин постарамо да простор свог срца делима покааа
и животом кои е Богу угодан доведемо до благоустроства. Оно што е Господе дои е само од себе
уколико место у срцу буде било чисто и неоскрнавено. Црква Божиа не одобрава оно што иштемо на
видив начин, т. високе дарове Божие. Они кои су их стицали, наслеивали су гордост и пад. ер, то
ние знак да човек воли Бога, ве да е душевно болестан. И како емо се ми отимати за високе дарове
Божие када се Павле хвалио невоама и када е високим даром Божиим сматрао заедничарее у
Христовим страдаима.
143. Све док болуе страстима, душа чулима не осеа духовно, нити уме да га жели. Она га жели само по
слуху ушиу и по написаном. Душевну силу од тих болести лечи скривено делае заповести и
заедничарее у Христовим страдаима. Наша првобитна природа е у Христовом Очовечеу примила
обновее и постала судеоник у еговом страдау и смрти. Затим се, по обновеу изливаем крви,
осветила и постала способна да прими нове и савршене заповести. Да су нове заповести удима биле
дане пре изливаа крви и пре обнове и освееа наше природе може бити да би, слично древним
заповестима, само одсецале порок од душе, немауи снаге да искорене егов корен. Сада, пак, ние
тако. Скривено делае и нове и духовне заповести кое душа испуава, држеи се страха Божиег,
обнавау и освеуу душу и скривено исцеуу све ене делове. ер, свима е очигледно какву страст
нечуно у души исцеуе свака заповест. ихово дество е приметно и за Исцелитеа и за исцееног,
као што е било и са крвоточивом женом.
277
144. Исцеее страсног дела душе може да се изврши и благодау, као што е било са блаженим
апостолима. Меутим, то е дело посебног Божиег избраа. Душа, пак, здраве обично стиче законитим
путем. Та пут се састои у савлаивау страсти путем вршеа заповести и напорних дела истинског
живота. Ко е прошао тим општим путем одоен е млеком изван вештаствености овог света. Он е у себи
одсекао претходну нарав и препородио се, као и првобитно, у духовном. По благодати е он стекао
помове унутрашег човека и постао видив за област духа, примивши у себе нови прости свет.
145. Када е ум обновен и срце освеено сви помови кои у ему ничу су саобразни са природом света
у кои ступа. У ему се напре буди убав према Божанственом и он чезне за општеем са анелима и
откривеима тани духовног света. Духовно познае твари чисти егов ум, те у ему засиава
сагледавае тани Свете Троице, као и тани многопоштованог домостроа предузетог ради нас. Затим
он свецело улази у седиее са познаем наде на будуе.
146. Када би душа, док е закучана у области страсти, могла истински да разуме духовно, не би имала
потребе да пита и сазнае о танама духовног света. Меутим, очигледно е да васпитавае и познае
при страстима не доноси корист и да ние довоно за отварае врата коа су закучана пред лицем
чистоте. Када се од душе одузму страсти, ум се просвеуе и постава на чистом месту природе,
немауи више потребе за питаима. Он тада асно види добра коа се налазе на свом месту. Споаша
чула осеау ствар коу сусреу природно, а не на основу вежбаа. На исти начин разуми и о духовном
сагледавау. ер ум, уколико е здрав у своо природи, прозире у скривене тане духа и у потпуности
сагледава славу Христову. Он не пита, нити се учи, ве се наслауе танама новог света, изнад слободе
вое, сразмерно ватрености вере и нади у Христа.
147. Уколико желиш да ти срце постане обите тани новог света, напре се обогати телесним делима -
постом, бдеем, службом, подвижништвом, трпеем, обараем помисли, и осталим. Сво ум везу
читаем Писама и удубиваем у их. Пред своим очима напиши заповести, а непрестаним
молитвеним разговором и самоудубиваем у молитвослова из срца искореу сваки образ и свако
подобие кое си рание примио. Приучава сво ум да се увек удубуе у тане Спаситеевог домостроа,
престани да иштеш познае и сагледавае кое у свом месту и у свое време превишавау словесно
описивае и продужава са делаем заповести и трудом око стицаа чистоте. Моли Господа да те
удостои умног живота. Почетак, средина и кра овог живота сачиава следее: одсецае свега
седиеем са Христом. Уколико желиш сагледавае тани, у себи негу заповести делом, а не само
стремеем да их спознаш. Духовно сагледавае дествуе у области чистоте.
148. Сагледавае тане вере е код синова повезано са вером и напаса се на поима Писма. Речи кое
су недостижне познау постау схвативе помоу вере. Познае о има ми стичемо у сагледавау кое
се остваруе по очишеу. За духовне тане кое су више познаа и кое не осеау ни телесна чула, ни
разумна сила ума, Бог нам е дао веру. оме само сазнаемо да те тане постое. Од те вере се у нама
раа нада на их (т. нада да емо их разумети). Вером исповедамо да е Бог Господ, Владика, Творац и
Устроите свега. Подстицани, затим, савешу ми решавамо да треба да вршимо егове заповести и да
разумемо да старе заповести испуава страх, а животворне Христове заповести - убав, као што говори
Господ: Ако ме убите, заповести мое држите. И а у умолити Оца, и дае вам другог Утешитеа
(н.14,15-16). Долазак Утешитеа Он назива даром откривеа духовних тани. Стога се у примау Духа,
кога су примили апостоли, састои све савршенство духовног познаа. И Господ е обеао да е умолити
Оца да им да Утешитеа како би, уколико врше заповести и очисте себе, са има остао у векове. Видиш
ли да се због чуваа заповести ум удостоава благодати таанственог сагледаваа и откривеа духовног
познаа.
149. Чувае заповести проавуе такву силу едино када се врши из убави према Дародавцу, а не из
страха. Стога законита врата коа воде у сагледавае есте убав. Божанствена убав оне кои су е
стекли узноси у сва откривеа познаа и таанствених сагледаваа. Стога напре треба стеи убав.
После тога е сагледавае духовног за нас бити нешто природно. Схвати мудрост блаженога Павла кои
е оставио све дарове кое саопштава благодат и искао само насуштинские, т. оно чиме се примау и
чувау дарови - убав (1.Кор.13). Она е место откривеа. На том месту се сагледавае показуе само од
себе. По мери природног узрастаа душа стиче ново и ново познае о оном што постои у свету, сваког
дана се све више учеи. Тако се човек и у духовном сагледавау и Божанственом осеау обучава
сразмерно са узрастаем у разумном животу. Дошавши у област убави, он духовно сагледава на
еговом месту.
150. Духовно се не покорава све док човек примеуе усие да га сведе себи. И уколико он дрско
узмашта да га разуме пре времена и подиже сво поглед ка ему, егов вид е отупети и он е
278
примеивати едино призраке и ликове. Чим то будеш схватио своим расудивим умом, више се нееш
трудити да сагледавае стекнеш пре времена. Уколико ти се учини да и сада (пре ступаа у област
чистоте и убави) имаш сагледавае, радие се, заправо, о сенци призрака, а не о сагледавау. ер,
код свега мисленог постои сличност и маштарски образ, а постои и истинско сагледавае. И у природно
области се некад види стварност, а некад ена супротност: око уместо стварности види сенку, види воду
тамо где е нема, види здаа коа висе у ваздуху, иако стое на земи. Сличне поаве постое и у
мисленом.
151. Уколико виее не буде очишено делаем заповести и делима безмолвног живота, уколико не
стекне савршену светлост убави и не узнапредуе у узрастау у Христовом обновеу, ум не може
постати истински видилац Божанственог сагледаваа. И сви образи духовног кое ум мисли да е
саставио у себи називау се привидом, а не стварношу. И чиеница да ум види едно уместо другог
произилази од тога што се ние очистио. То се десило и са споашим философима кои су духовним
сматрали оно што нису примили од истинског учеа од Бога. Они су о томе говорили са неприличним
самомеем, раздеууи едног Бога у многобоштву, излажуи и слажуи се меу собом кроз
неозбиност помисли, и ту машту безума своих помисли називауи умозреем природа.
152. Истинско сагледавае чулних и надчулних природа, као и саме Свете Троице, удеуе се
Христовим откривеем. ему е уде научио и на ега указао Христос када е првоначелном своом
Ипостасу остварио обновее удске природе, вративши о прву слободу. Он е своим животворним
заповестима пробио пут ка истини. Наша природа е постати сагледате истине, а не маште, тек кад
човек, трпеи страдаа, делаа и скорби, са себе свуче старог страсног човека, као што новореенче са
себе скида постеицу приликом изласка из мачине утробе. Препородивши се духовно, тада ум постае
способан да прими сагледавае свое отабине.
153. То сагледавае есте храна ума, све док не дое у стае да прими ош више сагледавае. едно
сагледавае, наиме, човека предае другоме, све док ум не буде узведен у област савршене убави.
убав е обите духовног и насеава се у чистоту душе. Када ум доспе до области убави благодат
почие да дествуе. Ум прима духовно сагледавае и постае видилац скривеног.
154. Као што сам ве говорио, дар откривеа умног сагледаваа дае се на два начина. Понекад се дае
благодау због ватрене вере, а понекад због вршеа заповести и чистоте. По благодати е дат блаженим
апостолима. Они ум нису очистили вршеем заповести, ве ватреном вером. Они су у простоти
поверовали у Христа и свакако са запаеним срцем ишли за им. И кад е извршио сво предивни
домостро, Христос им е послао Духа Утешитеа кои их е очистио и усавршио ихов ум, стварно
умртвивши у има старог страсног човека, и стварно оживотворивши у има новог духовног човека. И
блажени Павле е био таанствено обновен, примивши сагледавае откривеа тани. Ние написано
оно што е Христос са им разговарао, ве се наводи само оно што му е рекао Ананиа: Савле брате,
Господ наш Исус, кои ти се авио на путу... послао ме е да прогледаш и да се испуниш Духа Светога
(Дап.9,17). И.кад га е крстио, он се испунио Духа Светог. Он е осетио скривене тане откривеа, као што
се десило и са светим апостолима коима е Господ Исус говорио: ош вам имам много говорити, али
сада не можете носити. А када дое Он, Дух Истине, увеше вас у сваку истину... и авие вам оно
што долази (н.16,12-13).
155. Тек кад е примио Духа Светог и кад се име обновио, блажени Павле се удостоио тани откривеа
и почео да духом сагледава откривеа, наслаууи се сагледаваем, слушауи неисказане речи,
упражавауи сагледавае изнад природе, одушевавауи се сагледаваем небеских сила и
наслаууи се духовним. Такво усхоее он ние достигао по своо жеи, као што у свом безуму
тврде еретици (евхити). Ум уопште не може да усходи тамо. Напротив, Павле е био уздигнут духом
откривеа, као што е сам писао у Посланици Коринанима (2.Кор.12,2-4), насупрот суетним удима кои
су се поредили са светим апостолима и кои су машту своих помисли називали духовним
сагледаваима.
156. Расуууи о удима кои су обремеени страстима па ипак ступау у испитивае о законима
телесног и бестелесног (ни у чему се не разликууи од болесника кои нуде правила о чувау здрава),
едан од светих е написао: "Сазнавши да ученици кои су занемаривали заповести и кои нису савладали
страсти желе блаженство сагледаваа тани (кое е могуе само по очишеу од страсти), блажени
Павле е рекао: "Свуците напре старог човека страсти. Тада пожелите да се обучете у новог човека,
обновеног познаем тани на подобие Творцу, и не желите блаженство кое имам а и остали апостоли,
кое е дато деством благодати, стога што Бог неке милуе, а неке отврдоглавуе, како сам хое
(Рим.9,18)". ер, ко е стати пред лице егово, или ко е се успротивити егово вои? Понекад Бог
279
дарива ни за шта, а понекад тражи дела и очишее па тек онда шае дар. А понекад ни после дела и
очишеа не дае овде, него га чува да би сагледавае дао на свом месту".
157. Сматрамо да Он тако поступа и односно маег дара, наиме, опроштаа грехова. ер, Он крштее
поклаа као дар, не тражеи савршено ништа изузев вере. У покаау за грехе, пак, Он опрошта не дае
као дар, ве захтева труд, скорб, жалост, скрушеност, сузе, дуготрани плач. И тек тада опрашта.
Разбонику е одмах опростио због исповедаа речу на крсту, обеавши му Царство, а од грешнице е
захтевао веру и сузе.
158. Душа коа воли Бога само у ему налази свое спокоство.
Да би срцем био у свези са Богом мораш претходно да раскинеш сваки споаши савез. ер, седиеу
са Богом претходи разрешее од вештаства.
Младенцу се хлеб дае као храна тек пошто е отхраен млеком. И човек кои намерава да напредуе у
Божанственом треба да се напре одвои од света, као дете од наруча и доки материх.
Телесно делае претходи душевном, као што е прах претходио души коа е била удахнута у Адама. Ко
ние стекао телесно делае, не може имати ни душевно. ер, друго се раа од првог, као клас из голог
пшеничног зрна. Ко, пак, нема душевно делае, лишие се духовних дарова.
159. Као што после сеаа суза следе прегршти радоваа, тако и после злопаеа Бога ради следи
радост.
Земоделцу е сладак хлеб коие добио зноем. Слатка су и дела правде срцу кое е примило Христово
познае.
Са добром воом претрпи и увреду и понижее како би имао смелост пред Богом.
Човек кои са познаем трпи ружну реч од онога коме ние учинио неправду на своу главу полаже трнов
венац. Блажен е он ер се овенчава нетеношу, премда тога ни сам ние свестан.
160. Она ко са познаем бежи од суетне славе у своо души е осетио будуи век.
Ум онога ко у садашем животу бежи од покоа ве сагледава будуи век. Она, пак, ко е свезан
грамживошу есте роб страсти.
Немо мислити да е само стицае злата и сребра грамживост. Оно е присутно код сваког стицаа
ствари за кое е привезана твоа воа.
Немо хвалити онога кои се злопати телесно, али дае на воу чулима, т. слуху, отвореним и
неуздржаним устима и блудеим очима.
161. Зна да оставае грехова дужницима припада делима правде. Тада еш увидети тишину и
светлост по целом уму свом.
Милостиви кои ние виши од свое правде ние милостив, т. прави милостиви не дае удима милостиу
само из свог сопственог, него и са радошу од других трпи неправду и милуе их.
Милостив е она ко душу своу полаже за брата, а не она ко само даваем указуе милост своме брату.
Милостив е и она ко ние толико бестидан да брату, кои га удари, узврати и ожалости егово срце.
162. Заволи труд бдеа како би нашао утеху у ономе што е блиско твоо души.
Занима се читаем у безмолвиу како би тво ум свагда био узношен ка чудесима Божиим.
Заволи сиромаштво са трпеем како би уедно сабрао сво ум у односу на маштае. Омрзи простран
живот како би твое помисли остале безметежне. Уздржава се од многога и побрини се само о души како
би е спасао од растураа унутраше тишине.
163. Заволи целомудреност да се у време свое молитве не би постидео пред Богом.
Стекни чистоту у делима своим како би ти се озарила душа на молитви и како би ти се сеаем на смрт
у уму распламсала радост.
Немо бити леив у свом делау да се не би постидео кад станеш меу свое приатее.
Немо своу слободу везивати оним што служи наслади како не би постао слуга слугу.
280
Нека ти одеа буде сиромашна како би понизио помисли кое се раау у теби, т. високоуме срца. Ко
воли са нее мои да стекне слободне мисли, будуи да се срце унутраше усмерава према изгледу
споаших образа.
164. За смиреноумем следи уздржае и ограничавае у свему.
Услед постоаног ограничаваа, смиреноуме долази до сагледаваа и душу украшава
целомудреношу. Таштина, пак, услед непрестаног метежа и смуеа помисли, из свега што сусрее
сабира нечисто имае и оскрнавуе срце. Она непристоним погледом гледа на природу ствари и ум
занима срамним представама. Смиреноуме, пак, себе духовно украшава сагледаваем, побуууи
онога кои га е стекао на славослове.
165. Бое е да сам себе разрешуеш од уза греха, неголи да робове ослобааш од ропства.
Бое е да се умириш у души своо, у едномислиу троделног састава у теби, т. тела, душе и духа,
неголи да своим учеем умируеш разномислене. Григорие говори: "Добро е богословствовати ради
Бога, али е бое да се човек очисти за Бога".
За тебе е корисние да се постараш о томе да оно што е у твоо души пало од страсти подигнеш
подстицаем своих помисли да се окреу ка Божанственом, неголи да васкрсаваш мртве.
166. Све дане свог живота, ма где се нашао, сматра се странцем како би био у стау да се избавиш од
штете коа се раа од слободног општеа.
Свагда благосиа устима па те нее вреати, будуи да се увреда раа од вреаа, а благослов од
благосиаа.
На сваком делу се сматра оскудним како би учио, и читавог живота еш се показивати мудар.
Немо причати другоме оно што сам ниси испитао како се не би постидео сам себе и како се по
упореивау твог живота не би открила твоа лаж.
167. Чува се да не читаш еретичка учеа. ер, то више него било шта друго на тебе може подии духа
хуле.
Често и ненасито чита киге учитеа о промислу Божием. Оне, наиме, ум руководе ка поимау поретка
у творевини и делима Божиим и укрепуу га. Своом тананошу оне га припремау за примае
светлозарних мисли и чине да он у своо чистоти иде ка познау твари Божиих.
Чита еванее кое е завештао Бог ради познаа целе васеене како би се тво ум погрузио у чуда
Божиа.
Твое читае нека се одвиа у непомуено тишини. Буди слободан од многобриживости о телу и од
житеског метежа како би, при сладосном разумевау, у души осетио наслаи укус кои превазилази
сваки осеа и како би твоа душа истраала у том осеау.
168. Чисти своу душу, збаци са себе бригу о ономе што е изван твое природе, на свое помове и
покрете стави завесу целомудрености и смиреа. Тако еш наи оно што е унутар твое природе, будуи
да се смиренима дае откривее тани.
169. Уколико си решио да своу душу предаш на дело молитве коа очишава ум и на пребивае у
бодрости ноу како би стекао светао разум, треба да се удааваш од гледаа на свет, да прекратиш
сусрете са удима, да их не примаш у своу келиу, чак ни под видом користи, изузев еднодушних,
едномислених и оних кои знау твое тане. Буди опрезан у односу на смуее од душевних беседа, те
по одсецау споаших разговора са своом молитвом седини милостиу да би ти душа угледала
светлост истине. У мери у коо срце престае да се узнемирава споашим предметима ум уразумуе
мисли и обава Божанствена дела, долазеи до изумеа. ер, уколико покажемо незнатну
маривост, душа обично брзо едну беседу замеуе другом.
170. Да би едну беседу заменио другом (празну - душеспасоносном) треба да се бавиш читаем Писма
и Житиа светих. ер, када будеш стао на молитву и на свое правило, уместо размишаа о ономе што
си видео и чуо у свету, у себи еш обрести размишае о Божанственим Писмима коа си читао. То
размишае е изазвати заборав светских успомена, чиме ум долази до чистоте. То е значее
реченога да читае помаже души када стане на молитву и да се душа молитвом просвеуе у читау.
Читае, опет, уместо споаше смесе, пружа храну разним видовима молитве. Према томе, душа се
281
читаем просвеуе за свагдашу мариву и несмуену молитву.
171. Телоупци и стомакоугодници не треба да улазе у испитивае духовних предмета, као што ни
блудница не треба да разговара о целомудрености.
Крае болесно тело не подноси масну храну. Ни ум кои е заузет светским не може да се приближи
испитивау Божанственог.
Ога се не распауе у сировим дрвима. Ни Божанствена ватра се не разгорева у срцу кое воли поко.
Она ко своим очима не види сунце, на основу самог слуха другоме не може описати егову светлост. Он
чак и не осеа егову светлост. Исто бива и са оним кои своом душом ние осетио сладост духовних
дела.
172. Оно што ти претекне од твоих дневних потреба пода сиромасима, те са смелошу пои да
принесеш свое молитве, т. да са Богом беседиш као са Оцем.
Ништа не може толико срце приближити Богу као милостиа. И ништа у души не раа толико тишине као
добровоно сиромаштво.
Када даеш, да са великодушношу и са осмехом на лицу, и опскрби у вео мери него што траже.
Немо се трудити да схватиш ко е достоан, а ко ние. Нека пред тобом сви уди буду еднаки с обзиром
на добро дело. ер, на та начин можеш и недостоне привуи добру, будуи да се душа помоу телесног
брзо доводи у страх Божии.
173. Своу келиу очисти од сувишних ствари. То е те привести уздржау, чак и да ниси воан.
Оскудица у свему човека учи уздржау.
Они кои су однели победу у споашо борби (мислим на борбу коу на душу подижу чула слуха, вида и
остала) не морау се боати ни унутраше борбе.
Када затвори градска врата, т. чула, човек ратуе унутра и не бои се злобника изван града.
Блажен е она ко то зна и ко се не обремеуе мноштвом дела, ве сву телесну делатност обраа на
молитвени труд.
174. У тренуцима кад Бог буде твое срце приводио у умилее, потруди се да непрестано чиниш поклоне
и да преклааш колена.
Немо свом срцу допуштати да се брине о било чему у време кад демони почну да те убеуу да се латиш
других послова. Тада посматра и диви се ономе што е произии из тога.
Меу подвижничким борбама ништа ние толико важно и тешко и ништа не изазива толико зависти код
демона као пружае пред Христовим крстом и данонона молитва, кои чине да изгледа да су човеку
руке везане позади.
Лати се тота уколико нееш да твоа ватреност охладни и да не осиромашиш у сузама. Биеш блажен
ако се о томе будеш старао дан и но, и ако не будеш искао било шта друго.
Уколико се не будеш подвизавао, нееш наи, и уколико са ватреношу не будеш ударао у врата и
непрестано пребивао поред их у бдеу, нееш бити услишен.
175. У човековом срцу се нее пробудити сладост Духа Божиег, егови удови нее примити чистоту у
овом животу и Божанствене мисли нее уи у егову душу (остауи непримеене и сакривене), све док
споаши човек не умре за све светско (не само за грех, него и за свако дело), и унутраши човек за
лукаве мисли, и док природни покрети тела не изнемогну, поставши немони да у срцу пробуде греховну
сладост. У човеку се нее пробудити духовна опиеност све док у свом срцу не умртви старае о
житеском (изузев о неопходним захтевима природе) и док бригу о томе не препусти Богу.
176. Ко са убееем и осеаем у уму држи [мисао] о еднакости ка коо води општи кра свих, нее
имати потребе за другим Учитеем да би се одрекао од житеског.
Она ко се добровоно не удауе од узрока страсти, невоно се увлачи у грех. Узроци, пак, греха су
следеи: вино, жене, богатство, телесно здраве. Они то, ипак, нису по само своо природи, ве стога
што природа преко их лако нагие ка греховним страстима. Стога човек треба да се мариво пази
тога.
282
уди се гнушау сиромаштва, а Бог ош више - високоумне душе и надменог ума. уди поштуу
богатство, а Бог смирену душу.
177. Уколико хоеш да поставиш почетак добром делау напре се припреми за искушеа коа те
сусреу. ер, неприате има обича да онога кои е са ватреном вером започео добар живот сусретне са
разним страшним искушеима. егова намера е да у ему изазове страх како би охладнео у добром
произвоеу и изгубио ватреност у богоугодном делау. Стога се припреми да храбро сусретнеш
искушеа коа се подижу на врлину, па тек онда започии делае.
178. Заповести Божие су више од свих ризница света. Ко их е стекао, у себи е обрео Бога.
Онога ко се увек успокоава у Божием старау, Бог чини приставником дома.
Онога ко жели испуее вое Божие воде небески анели.
Она ко се бои греха без саплитаа врши страшно путовае и у време мрака пред собом и унутар себе
налази светлост.
Стопе оних кои се бое греха чува Господ. У време саплитаа их предухитруе милост Божиа.
Она ко своа сагрешеа сматра малим, пада у ош горе од претходних и носи седмоструку казну.
179. У смиреу се милостиу па еш на Суду пожети милост.
Оним чим си изгубио добро треба да га поново стекнеш. Ако си изгубио целомудреност и пребиваш у
блуду, Бог од тебе нее примити милостиу. ер, Он од тебе хое светиу тела.
И свака друга болест се лечи лековима кои су о своствени. Ако си побеен завишу, због чега се
упиеш у борби са сном (а не против зависти)?
180. ош док е преступ мали, док ние сазрео, док не пусти гране у ширину и не сазре потруди се да га
искорениш. Немо се предавати немару док ти недостатак изгледа мали, иначе е касние постати
нечовечни господар. Тада еш бежати од ега као роб и заробеник. Ко се, пак, с почетка супротстави
страсти, убрзо е загосподарити над ом.
181. Она ко може да са радошу поднесе увреду, чак и ако у рукама има средство да е одбие, примио е
од Бога утеху по своо вери у ега. Она, пак, ко са смиреноумем трпи окриваваа коа подижу на
ега, достигао е савршенство и ему се диве свети анели. ер, ни една друга врлина ние толико
висока и толико тешко испуива.
182. Немо веровати да си снажан све док не будеш искушан и не покажеш се непромеив.
Немо се уздати у своу силу да не би било попуштено да паднеш због немои. ер, тада еш из самог
пада дознати своу немо.
Немо имати поверее у свое знае да те неприате не би уловио своим лукавством.
Никада речима немо хвалити дела своа да не би био постиен.
Бог попушта да се човек измени у свему ономе чиме се хвалио како би се понизио и научио смиреу.
183. Свое око непрестано узводи ка Богу. ер, покров и промисао Божии обухватау све уде, премда
остау невидиви. Они се откривау само онима кои су се очистили од грехова и кои свагда помишау о
Богу, и то само о ему едином. има се првенствено открива промисао Божии када Бога ради улазе у
искушее. Тада они промисао Божии као да виде телесним очима, саобразно са мером и узроком
искушеа кое постиже сваког од их. То их подстиче на храброст. То видимо у случау акова, Исуса
Навина, три младиа, и осталих светих коима се промисао Божии авао у неком удском виду,
подстичуи их и утврууи у благочастивости.
184. Треба ли нешто говорити о подвижницима кои су туи свету и о отшелницима? Они су од пустие
направили град, и учинили е насеем и обитеу анела. Ка има су, услед благоустроства иховог
живота, увек долазили анели и, као ратници едног Владике, повремено ратовали заедно са има. Они
су у све дане свог живота волели пустиу, и из убави према Богу живели у горама, пеинама и
провалиама земаским. Будуи да су они, оставивши земаско, заволели небеско и постали
подражаваоци анела, сами свети анели од их, по правди, нису сакривали сво изглед, ве су
испуавали сваку ихову жеу и у свему им помагали.
283
185. Ко е едном за свагда себе посветио Богу, проводи живот у спокоству ума.
Без неграмживости душа не може да се ослободи од метежа помисли. Не привевши осеаа ка
безмолвиу, она нее осетити мир у мислима.
Не улазеи у искушеа, нико нее стеи духовну мудрост.
Без приежног читаа нееш спознати тананост помисли.
Без тишине помисли ум се нее уздии до скривених тани.
Без наде по вери душа не може да се смело одважи на искушеа.
Без искуства очигледног Божиег покровитества срце нее бити у стау да се нада на Бога.
Душа нее имати општее са Христом уколико са познаем не окуси од егових страдаа.
186. Ко милуе сиромашног, обреше Бога за старатеа. Ко осиромаши Бога ради обреше неоскудне
ризнице. Бог нема потребе ни за чим, али се весели кад види да човек успокоава егов образ и поштуе
га ега ради. Уколико ти неко иште нешто од онога што имаш немо говорити у срцу свом: "То у
оставити души своо како би се успокоила, а ему е оно што му е потребно Бог дати из другог места".
Такве мисли приличе неправедним удима кои не знау за Бога. Праведни и добри човек своу част нее
дати другом, нити е дозволити да му време благодати пролази без дела. Бог е сиромашног и
потребитог човека опскрбити, будуи да Господ никог не остава, али се ти, удаууи од себе
сиромашног, уклааш од части коу ти Он дае и одбацуеш егову благодат. Стога се весели када даеш
и говори: "Слава ти, Боже, што си ме удостоио да наем некога кога у успокоити". Ако, пак, немаш
ништа што би дао ош више се раду и, благодареи Бога, говори: "Благодарим ти, Боже мо, што си ми
дао благодат и част да осиромашим ради твог имена и што си ме удостоио да, у болести и сиромаштву,
окусим од скорби коа е поставена на путу заповести твоих, коим су ишли и свети твои".
187. Наша природа е постала лако доступна страстима. У данашем свету е много искушеа и од тебе
зло ние далеко: оно се точи у теби и налази се под твоим ногама. Као што су трепавице на очима близу
меу собом, тако су и искушеа блиска удима. Бог е то премудро устроио ради твое користи, т. да би
ти постоано ударао у егова врата, да би се страхом од невоа у тво ум сеало сеае на ега, да би
му се приближавао у молитвама и да би се твое срце освеивало непрестаним сеаем на ега. Бог те
ние створио недодиривим за невое како, пожелевши да постанеш бог, и ти не би наследио оно што е
наследило она ко е напре био даница, а затим се, због превазношеа, претворио у сатану. Он те ние
створио ни непоколебивим ни непокретним како не би постао сличан природи неодушевених ствари.
188. Непрестано се чисти пред Богом, имауи у срцу сеае на ега да не би, оставши дуго без сеаа
на ега, остао и без смелости у тренутку када му прилазиш. ер, смелост пред Богом есте последица
честог разговора са им и многих молитава.
Општее са удима бива преко тела, а општее са Богом преко душевног сеаа на ега, преко
паже у молитвама и преко свецелог предаваа ему.
Дуговременим чуваем сеаа на Бога душа повремено долази до изумеа и дивеа. Нека се
узвесели срце оних кои траже Господа. Тражите Господа, осуени, и утврдите се надом. Тражите
лице егово покааем (Пс. 104,3-4), осветите се светиом лица еговог, и очистите се од грехова
своих.
189. Неправедник на кога наилази искушее нема наде коом би призвао Бога и од ега очекивао
спасее, будуи да се у дане свог покоа удаавао од вое Божие.
Богу се моли пре него што на тебе наие невоа. Тако еш га и у време горчине наи и услишие те.
Ноев ковчег е био направен у време мира. егова дрва су обраена сто година рание. И у време
гнева неправедни су погинули, а за праведника е он постао покров.
190. Они у коима е свет мртав са радошу трпе увреде. Они, пак, у коима е свет жив не могу да трпе
увреде ве, покретани таштином, падау у гнев и од неразумног покрета доспевау у смуее или их
обузима туга.
Она ко хое да напредуе у врлини трпеа увреда и великодушности треба да се удаи од своих
сродника и да постане странац. ер, у своо отабини човек не може напредовати у то врлини.
284
едино велики и силни могу таква страдаа да подносе меу своим сродницима. То могу само они у
коимае умро свет, будуи да они у садашем свету ве не очекуу никакву утеху.
191. Као што е благодат блиска смиреноуму, тако су болне невое блиске гордости.
Очи Господе су на смиреноумнима да би их обрадовале. Лице, пак, Господе се окренуто против
гордих да би их смирило.
Радо прима погрде у своо величини, и избегава величае у своо маленкости.
Част бежи од онога кои стреми за ом. Онога, пак, ко бе-жи од е, она верно прати.
Бог е напоити своим добрима онога кои гладуе и жеуе ега ради.
Бог облачи у одеу нетрулежности и славе онога кои трпи наготу ега ради.
Она кои осиромаши Бога ради, бие утешен еговим истинским богатством.
Читавог свог живота се сматра грешником да би био оправдан за читав сво живот.
Општи са онима кои имау смирее и научиеш се ихово нарави.
Нека одлика твое нарави буде да си према свима увек убазан и уудан.
192. Бог е попустио да душа буде доступна страстима ради ене користи. Он е сматрао да не би било
корисно да е постави изнад страсти пре другог препорода. Души е корисно да буде доступна страстима
због рааваа савести, иако е пребивае у страстима - дрско и бестидно.
Као што се од стомакоугааа раа метеж помисли, тако се од причивости и непаживих разговора
раа бесмисленост и склизнуе ума из свог поретка.
Брига о житеским стварима душу приводи смуеу. Смуивае има помууе и ум и лишава га
тишине.
Иноку кои се посветио небеском делау приличи да буде изван сваке житеске бриге како би,
погрузивши се у себе самог, био изван свега што припада овом веку. Починувши од свега тога, он ве
може без расеаности да се дан и но поучава у закону Господем.
193. Телесни напори без чистоте ума су исто што и бесплодна утроба и усахле доке. ер, они се не могу
приближити познау Божием. Они умарау тело али се не старау да из ума искорене страсти. Стога
ништа не могу пожети.
Као што она ко сее по тру ништа не може да пожае, тако ни она ко се упропашуе злопамеем и
грамживошу ни у чему не може да успе, ве стее на постеи своо од бесанице услед брига о
делима кое га притискау.
194. У души коа е просиала сеаем на Бога и неуспавивим данононим бдеем Господ саздае
облак кои е штити, кои е осеуе дау и кои е ноу осветуе огеном светлошу. У еном мраку
сиа светлост.
195. Као што облак сакрива светлост месеца, тако испараваа стомака изгоне из душе Божиу
премудрост.
Оно што е пламен у сувим дрвима, то е тело са пуним стомаком.
Као што едно запаиво вештаство, додато другом, увеава пламен ога, тако и разноврсност ела
увеличава похотно кретае у телу.
У сластоубивом телу не обитава познае Божие. Она ко воли свое тело нее стеи благодат Божиу.
Као што се при пороаним боловима на свет поавуе плод кои весели ону коа раа, тако се при
мучеу грла у души раа плод познаа тани Божиих.
Као што се отац стара о деци, тако се и Христос брине о телу кое се злопати ради ега. Он увек стои
близу егових уста.
196. Странац е она ко е своом мишу стао изван свега житеског.
Монах е она ко пребива изван света и она ко увек моли Бога да му даруе будуа добра.
285
Богатство монаха е утеха коа се налази у плачу и радост од вере коа засиава у скривницама ума.
Девственик е она кои е тело сачувао неоскрнавеним од плотског спааа, и кои се стиди и намаег
спомиаа о томе.
Ако волиш целомудреност срамне помисли одгони упражаваем у читау и дуготрано молитви. Тада
еш имати оруже против природних побуда. Без тога се у души не може видети чистота.
197. Ако си истински милосрдан, немо се жалостити у унутрашости када ти се нешто одузме
неправедно, нити коме страном помии о губитку.
Нека губитак кои су ти нанели увредиоци буде прогутан твоим милосрем, као што се опорост вина
потире мноштвом воде.
Мноштво свог милосра докажи добрима коа даеш онима кои су те увредили, као што е блажени
елисе поступио са неприатеима кои су намеравали да га узму у плен (4.Цар.6,13-23).
198. Она ко е истински смиреноуман не смууе се кад му чине неправду и ништа не говори у своу
заштиту, ве прима клевете као истину. Он се не стара да уде увери у то да е оклеветан, ве тражи
опрошта. Понеки су добровоно на себе навлачили назив нечистих, иако нису били такви; други су
трпели назив преубочинца иако су били далеки од преубе, сузама сведочеи да на себи носе плод
греха кои нису учинили, и са плачем молеи од увреених опрошта за безакое кое нису учинили,
будуи да им е душа била увенчана сваком чистотом и непорочношу. Други су се, да их не би
прославали због превасходних правила живота коа су испуавали у таности, представали као
сулуди, иако су били растворени Божанственом соу и непоколебиви у своо тишини, тако да су на
висини свог савршенства имали свете анеле као сведоке своих успеха.
199. Спасите е многим обитеима код Оца назвао различите мере умова кои се настауу са оне
стране, т. разлике и особености духовних дарова коима се наслауу умови. Он е обитеи назвао
многима услед разлике у степену дарова, а не због разлике у месту. Чулним сунцем се наслауе свако
саобразно са чистотом и силом приемчивости очиу. Исто тако едан светилник у едном дому одае
различиту светлост, премда се светлост не дели на многе делове. Тако е и у будуем веку сви
праведници неодвоиво пребивати на едном месту, али е свако по своо мери бити озарен мисленим
Сунцем и по свом достоанству привлачити радост и весее из едног ваздуха, од едног места,
престола, призора и образа. И нико нее видети меру свог ближег, нити вишег, нити нижег, како разлика у
благодати не би била узрок туге и жалости. Тамо е се свако, по дано му благодати, унутраше
веселити у своо мери. За све е едан призор и една област: осим два степена, т. горе и дое стране,
у средини постои разноврсност у даровима.
200. Хотеи да ум оскрнави блудним сеаем, аво напре испитуе егово трпее убаву према
таштини, покушавауи да прилог те помисли не представи као страст. Он обично тако поступа са онима
кои чувау сво ум и у кое не може лако да положи било какву неприличну помисао. Када, пак, човека
истргне из егове чврстине, приметивши да почие да разговара са првом помисли, аво га сусрее са
нечим што напомие блуд и егов ум свраа на нешто непристоно. Ум се напре смууе због
изненадног прилога, а затим се мири са им и од мисли ве прелази на дела. Меутим, уколико одступи
назад и предупреди први напад помисли, ум, уз помо Божиу, може лако да савлада и страст.
201. Бое е страсти одбиати сеаем на врлине, неголи противеем. ер, иступауи из свое
области и подижуи се на борбу, оне у уму запечауу свое образе и ликове. Та борба стиче велику
власт над умом, силно смуууи и приводеи у сметеност помисли. Уколико се, пак, поступи на први
начин, по одгнау страсти у уму не остае ихов траг.
202. Све док не прими Утешитеа, човеку су потребна Божанствена Писма како би му се сеае на
добро запечатило у мисли и како би се непрестаним читаем у ему обнавало стремее ка добру,
чувауи егову душу од тананости греховних путева. То му е неопходно стога што ош ние примио силу
Духа коа удауе заблуду и заробуе душекорисна сеаа. Када, пак, сила Духа сие на дествену
душевну силу у човеку, у срцу се укореуу заповести Духа. Тада се он тано учи од Духа, немауи више
потребу за помоу од чулног вештаства. ер, док се срце учи од вештаства, учее прате заблуда и
заборав, а кад се учи од Духа, сеае остае неповреено.
203. Птица без крила есте ум кои е кроз покаае тек недавно напустио пут страсти. Он се у време
молитве упие да се узвиси над земаским, али не може, ве гамиже по површини земе, немауи
силе да полети. Па ипак, уз помо читаа, делаа, страха и стараа о мноштву врлина он сабира свое
286
помисли. Он само то и зна. И то му на кратко време чува ум неоскрнавеним. Меутим, касние долазе
сеаа и смууу и оскрнавуу срце, будуи да човек ош ние осетио спокоан ваздух слободе. У ега
ум улази тек после дугог времена, када заборави на земно. ер, он напре има само телесна крила, т.
врлине кое се врше споа, будуи да е ош далек од сагледатених врлина и од иховог осеаа. И
управо оне представау крила ума на коима се човек приближава небеском и удаава од земаског.
204. Све док Господу служи нечим чулним, у човековим помислима се запечауу егови образи и он
Божанствено представа у телесним образима. Када, пак, стекне осеа унутрашег, егов ум е се по
мери осеаа, са времена на време, узвишавати изнад образа ствари.
205. Признак тога да ти се душа приближава изласку из таме есте следеи: срце ти гори и као ога се
распауе дан и но, услед чега ти цео свет изгледа као смее и пепео, и ти не желиш чак ни храну од
сладости нових и пламтеих помисли кое се непрестано буде у твоо души. Теби се изненада дае извор
суза кое теку као поток без принуде и прате свако твое дело, т. и читае, и молитву, и размишае, и
примае хране и пиа. Увидевши то у своо души, испуни се добром надом, будуи да си препливао
море. Буди приежан у своим делима и мариво буди на опрезу како би се благодат у теби умножавала
из дана у дан. И све док то не обретеш у себи ниси завршио пут сво, нити си ступио на гору Божиу.
Меутим, тешко теби ако без неке телесне немои изгубиш сузе кое си примио и обрео и ако се охлади
твоа ватреност без измене у нечему другом! Ти си их тада изгубио или услед самомеа, или због
немара, или због леости. А о ономе што иде иза суза написау ти касние.
206. Уколико немаш дела, немо говорити о врлинама.
Пред Богом су невое за ега и ради ега драгоцение од сваке молитве и жртве. Мирис иховог зноа
е изнад сваког благоухаа.
Сваку врлину коа е извршена без телесног труда сматра превременом и мртвим плодом стомака.
Приноси праведних су сузе ихових очиу. Жртва коа е приатна Богу есу ихови уздаси за време
бдеа.
Када праведни и они кои су притиснути тежином тела призову Господа и када у болу узнесу молитву
Богу, у помо им долазе свети чинови. На вапа иховог гласа они их бодре и теше надом. ер, због свое
близине светим удима, свети анели имау општее у иховим страдаима и невоама.
207. Вино загрева тело, а Реч Божиа ум.
Они кои се загревау ватреношу усхиуу се размишаем о ономе чему се надау и своу мисао
припремау за будуи век.
Они кои се напиу вином пред собом не виде преграде. Тако ни они кои су опиени надом не знау за
скорби нити за било шта светско.
Блажени су они кои су за море скорби, ради убави према Богу, своа бедра опасали простотом и
неубопитивом нарави, и кои не окреу леа.
Они кои су надом ступили на нераван пут не зауставау се, нити се враау назад како би улазили у
испитивае пута. Препловивши море и гледауи на напорност пута, они приносе благодарност Богу кои
их е избавио од тескоба, провалиа и такве напорности пута. Све то они уопште нису ни примеивали.
Пуштауи се у пловидбу нада плови са првобитном ватреношу ни мало се не старауи о телу и не
размишауи о томе да ли е бити неког успеха од започетог труда.
Желеи да започнеш дело Божие, напре начини завештае као човек кои више нее живети на овом
свету, као она ко се спрема за смрт, као она ко е прекинуо са овим животом и кои е достигао кра свог
времена.
Свако добро дело започии са храброшу, а не са двоедушношу. Таквим делима немо приступати
колебауи се у срцу у нади на Бога како ти труд не би био бескористан и дело на осуду.
208. Дела оних кои живе по Богу су следеа:
едан целог дана удара своом главом у зему. То он чини уместо вршеа службе, т. часова.
Други са постоаним и дуготраним преклааем колена седиуе броне молитве.
Други, опет, мноштвом суза замеуе Божие службе и задовоава се тиме.
287
Други се стара да проникне у смисао онога што чита, придодауи и одреено правило.
Други своу душу мучи глау тако да уопште ние у стау да врши службу.
Други пребива у пламеном поучавау у Псалмима и своу службу чини непрекидном.
Други време проводи у читау и загрева свое срце.
Други пада у занос покушавауи да одгонетне смисао Божанствених Писама.
Други се изумуе чудима коа се наводе у стиховима и престае са обичним читаем, обузет утаем.
Други е окусио све то и наситио се, те се враа назад и постае бездествен.
Други е окусио нешто мало и предао се надмености, упавши у заблуду.
Другог е тешка болест и немо спречила да врши свое правило, а другог - надмо неке навике, или нека
жеа, или властоубе, или таштина, или грамживост, или пристраше према сабирау
вештаственог.
Други се саплео, али е и устао, и ние окренуо леа све док ние стекао многоцени бисер.
209. Почетак свега е добра намера пред Богом (решеност да се угаа Богу).
После удааваа од житеских дела, томе следи: гладовае, читае, свеноно и трезвоумно бдее (по
силама) и мноштво поклона кое треба чинити у дневне сате, а често и ноу.
Нека ти намаа мера поклона буде тридесет, после чега се поклони часном крсту и заврши.
Меутим, постое и такви кои по мери своих сила увеавау та бро поклона. едни у едно молитви
проводе три сата, држеи се трезвоума и пруживши се лицем према земи, слободни од принуаваа
и лутаа помисли.
210. Наш супарник аво има древни обича да са онима кои ступау у подвиг брзо рашири своу борбу.
Употребавауи против их разна оружа и прилагоавауи се са намерама лица, он меа начин
ратоваа.
Први начин неприатеске борбе. На оне кои су леиви произвоеем и немони помислима он од
самог почетка силно напада, подижуи на их велика искушеа, како би их од првог подвига обузео бол,
како би им се пут показао жесток и тешко проходан, те како би рекли: "Ако е почетак пута тако тежак и
напоран, како емо до самог краа издржати многе борбе кое нам предстое".
Са има аво не води дуго борбу, ве их брзо обраа у бекство. То е стога што су они са сумом и
хладноом ступили на пут Господи. Бог, меутим, налаже да се на та подвиг ступа са спремношу да
се умре ради угааа ему, обеавауи да е верног подвижника овенчати чашу мучеништва.
Они се показуу слаби управо стога што на почетку нису решили да се предау на смрт. У свим своим
борбама они показуу одсуство чврстине, будуи самоубиви и изнад свега штедеи свое тело. И
неприате их гони као вихор, не видеи у има душевну силу коу е навикао да виа код светих.
Сагласно произвоеу човека да стреми к ему и Бог садествуе, помаже, и ава свое промишае
о ему. И уколико човек не постане немаран или уколико Бог не допусти, аво му се не може
приближити, нити навести своа искушеа на ега.
211. Други начин. Онима кои су храбри и кои ни у шта не рачунау смрт, ве исходе на дело са великом
ревношу, аво не излази одедном у сусрет, нити при првом иховом устремеу лако победити.
Све док их види таквима, он се не усууе чак ни да их се дотакне, чекауи да охладне у своо ревности
и да са себе скину Божанствене речи и сеае кое им помаже и подржава их, те да за себе припреме
своа оружа у мислима.
Он се беспоштедно устремуе на их чим примети да су почели да се уклаау од своих првих
помисли и да сами почиу да проналазе оно што би могло да послужи за ихово савлаивае.
Лакомисленим мудроваем они сами себе исцрпуу, а леошу коа произилази од лутаа помисли
они сами себи копау ров погибли. Тиме у иховим мислима и срцима овладава хладноа.
Оне кои са пламеном ревношу стреме Богу, надау се на ега и веруу у ега, окружуе нека сила.
Стога аво избегава да их напада. Бог од их одбиа утину аволске злобе и она им се не приближуе.
288
Неприате се обуздава видеи Чувара кои их увек чува. ер, Заступник и Помоник се никада не
удауе од их, све док од себе не одбаце узрок помои - молитве и напоре смиреноума.
212. Ти кои идеш за Богом сеа се у све време свог подвига почетка и прве ревности при ступау на та
пут, као и пламених помисли са каквим си први пут изашао из свог дома и ступио у вони ред. Свакога
дана испиту себе како ватреност твое душе не би охладнела ни у едном од оруа у коа си се обукао,
нити у ревности коа е у теби пламтела у почетку твог подвига. И непрестано повишу глас сво усред
воничког станишта, бодреи и подстичуи на храброст своу децу са десне стране, показууи уедно
лево страни да се држиш трезвоума. Заедно са тим са надом призива Бога, плачи пред еговом
благошу, пролива сузе и труди се, све док Он не пошае Помоника. Тада ве нееш бити побеен.
213. Треи начин. Видеи какву силу човек прима од Бога за своу ревност и за призивае Бога са
вером, неприате се стара да пронае неки начин да га удаи од анела кои помаже, т. да у ему
пробуди помисли гордости, наиме да помисли у себи да сва егова сила зависи од егове властите
крепости и да он своом силом себе штити од свог противника и убице. Она ко поверуе таквим
помислима кое сее неприате остае без Божие помои и пада у руке неприатеа. Против онога, пак,
ко се не подае тим наговараима, ко се крепко сеа свог Помоника и око свог срца не престае да
устремуе ка небу, неприате, пак, измиша нове начине борбе.
214. Четврти начин неприатеске борбе састои се у томе што он почие да угетава човека
еговим природним потребама (нарочито потребом за женом, и потребом поседоваа средстава за
живот).
(Односно жене). Премда човека не може да наведе да било шта учини телом, с обзиром да е ограен
безмолвием, да е егово станиште далеко од повода и узрока за грех, он се ипак упие да ум
подвижников [предмет жее] види у привиду, старауи се да у има под видом истине образуе лажне
маште. Да би они при томе дошли до жее за маштаним он у има изазива голицае и побууе их да
се мишу задржавау на срамним помислима, да се саглашавау са има, чинеи их кривцима. ер,
неприате зна да се код подвижника победа или пораз дешавау у помислима и у едном тренутку.
Пораз се, наиме, дешава чим се само помисао помери са свог места и са висине свое сие на зему,
као што се и збило са многима при маштарско представи женске красоте. Уколико су се они
приближавали свету на едно или на два попришта, неприате е често удешавао да жена стварно дое
ка има. Тиме е понекад неприате побеивао немарне и слабе срцем. Меутим, други су се
показивали ачи од искушеа, те су, помагани благодау Божиом, побеивали неприатеа и егова
маштаа.
(Односно друге потребе). Неприате е такое често удешавао да они виде привидно злато, драгоцене
ствари и друго благо, а понекад би им показивао и стварно [злато] у нади да е некога од их успети да
заустави на еговом путу и улови у едну од своих мрежа и замки. То се попушта да би се познало да ли
су они, при удаености од тих ствари у отшелништву и при своим лишаваима и оскудици, заиста
богоубиви, те да ли се старау да их, када их сретну, презиру из убави према Богу, не допуштауи им
да их савладау иако их изазивау, сматрауи их за ништа у порееу за убаву Божиом. Истински
подвижници се не дау. По испитивау они се показуу као чисти, слично злату у топионици. Немарне,
пак, и слабе у случау недостатка савлауе и мала потреба, те се враау назад одричуи се подвига.
215. Она ко спозна своу немо и заиста е осети одмах подиже своу душу из раслабености и
укрепуе се опрезношу. Меутим, нико не може осетити своу немо уколико на ега не буде
попуштено макар и намае искушее, било телесно или душевно, и уколико му не буде даровано
избавее од ега. ер, тада е он асно увидети бесплодност сопствених напора и мера. Он е
увидети да опрезност, уздржае и ограда душе, на кое се надао, нису донели никакву корист, те да е
избавее дошло мимо свега тога. Отуда он стиче уверее да сам не представа ништа и да спасава
едино помо Божиа.
Она ко е спознао да има потребу за Божиом помои врши мноштво молитава. И сразмерно са
умножаваем молитава егово срце стиче смирее. ер, она ко се моли и ко иште не може а да се не
смири. Скрушено и смирено срце Бог нее понизити (Пс.50.19).
Човека кои се смири одмах окружуе милост. Срце тада осеа Божанствену помо и у себи проналази
неку силу коа га подстиче на поверее (у Бога). А када човек осети да му помо Божиа заиста помаже,
срце му се стварно испуава вером.
Из тога он схвата да е молитва прибежиште оних кои ишту помо, источник спасеа, скривница уздаа,
289
пристаниште оних кои се спасавау од узбурканости, потпора немоних, по-кров у време искушеа, штит
кои избава у време битке, оштра стрела за неприатее. ему се открива да сво мноштво духовних
дарова постае доступно управо молитвом. Од тада он ве почие да се наслауе молитвом вере. Он се
више не моли са напором и замором, ве са срдачном радошу и дивеем, непрестано раауи
благодарне покрете при безброним коленопреклааима.
216. Човек се из велике жее за помоу Божиом приближава Богу, пребивауи у молитви. И колико се
он своом намером приближава Богу, толико се и Бог ему приближава своим даровима и због еговог
великог смиреа му не одузима благодат. Ипак, понекад штедри Бог задржава дар свое благодати како
би га подстакао да му се приближи и како би ради свое потребе неодвоиво пребивао пред им кои е
готов да излие оно што служи на корист.
Неке од прозби Бог испуава брзо, наиме оне без коих се нико не може спасти, а понеке остава
неиспуене дуго времена. У едним околностима Он од човека одбиа и расеава ватрену силу
неприатеа, а у другим попушта да падне у искушеа како би га тескоба навела да му се приближи,
како би се научио опитности у искушеима и како би се, имауи пред очима сведочанство о своо
немои, ош више утврдио у смиреу.
Дела праведника кои ние спознао своу немо као да се налазе на оштро бритви: он ние далеко од пада
и од поквареног лава гордости. Ономе ко не зна своу немо свакако недостае смирее. Ко, пак, нема
смиреа ние достигао савршенство. Ко ние достигао савршенство свагда пребива у страху, будуи да
егов град ние утврен на железним стубовима и гвозденим праговима, т. смиреу. Човеково дело без
смиреа не може бити савршено, и на рукопис егове слободе не може бити ставен печат Духа: све
дотле он е ош роб и егово дело ние слободно од страха.
217. Господ светим своим остава разлоге за смирее и скрушее срца у усиено молитви како би му
се они кои га убе приближавали путем смиреа. Он их често плаши страстима ихове природе и
саплитаем у срамне у нечисте помисли, а често и увредама, озлобеима и ударцима од уди,
понекад болестима и невоама телесним, други пут сиромаштвом и оскудицом нанужниих ствари, па
мучнином силног страха, оставаем, откривеном борбом авола, и разним страшним догааима. Све
то он чини да би они имали разлог за смирее и да не би упали у сан немара.
218. Понекад се дешава да ти се душа унутра испуава тамом, као што сунчане зраке покрива магла
облака. Она се привремено лишава духовне утехе, светлост благодати унутра замире услед облака
страсти кои осеуе душу и услед умаеа радостотворне силе, и ум притиска необична магла. Ти се,
пак, немо смуивати мишу, него потрпи читауи киге учитеа, принуавауи себе на молитву, и
чекауи помо. И она е брзо дои тако да и не приметиш. Као што се површина земе обасава
сунчаним зрацима после ваздушне таме, тако молитва истребуе и расеава облаке страсти из душе и
озаруе ум светлошу весеа и утехе.
219. Све док не достигнеш до области суза, твоа унутрашост ош служи свету, т. ти ош водиш светски
живот. Тада ти дело Божие вршиш само споашим човеком, док унутраши човек остае бесплодан.
Плод егов, наиме, започие сузама.
Када достигнеш до области суза зна да е тво ум изашао из тамнице овог света и своу ногу поставио на
стазу новог века, почевши да осеа мирис новог дивног ваздуха. Сузе почиу да се лиу због тога што се
приближило роее духовног младенца. Благодат, општа мака свих, жели да Божанствени образ
таанствено изведе на светлост будуег века.
Меутим, та поредак суза ние она кои повремено бива код безмолвника (понекад при сагледавау,
понекад при читау, а понекад за време молитве). а не говорим о том поретку суза, него о оном кои
бива непрекидно, данононо.
Очи онога кои е достигао до те мере постау као источник воде од две и више године. Стога он доспева
до умиреа помисли.
По умиреу помисли он, по мери приемчивости природе, ступа у поко о коме е говорио свети Павле
(ев.4,3).
У том мирном успокоеу ум почие да сагледава тане.
Тада Дух Свети почие да му открива небеско. У ега се усеава сам Бог и у ему васкрсава плод
Духа.
290
Почу ош нешто: када улазиш у област умиреа помисли од тебе се одузима мноштво суза. Сузе се
умеравау и авау само у одреено време.
220. Постое три чина у коима човек напредуе: чин почетника, среди чин и чин савршених.
Код онога ко се налази у првом чину образ мисли е наклоен добру, премда му се ум крее у
страстима.
Други чин е нешто среде измеу страсног и бестрасног стаа. И десне и леве помисли се подеднако
буде у човеку и он не престае да точи и светлост и таму.
Такав човек е се увуи у страсти чим макар на кратко прекине читае Божанствених Писама, чим му ум
престане са представаем Божанственог, и чим се заустави опрезност према споашем од кое се
иначе раа и унутраше чувае.
Уколико он своу ватреност ка духовном буде хранио на речени начин, т. иштуи, стремеи, читаем
Писма васпитавауи добре помисли и спречавауи да склизну на леву страну, са убаву чувауи
своу душу, прилепууи се уз Бога са трпеем у неумориво молитви, Бог е му назад отворити своа
врата, и то првенствено због еговог смиреа. ер, откривее тани поверава се смиреноумним (што и
есте треи чин).
221. Нади на Бога претходи труд за Бога и зно проливен на делау.
Добро чиниш ако веруеш у Бога. Меутим, вера захтева дела и нада на Бога се проавуе у злопаеу
за врлину.
Да ли веруеш да Бог промиша о своим тварима и да е свемоан? Нека твоу веру прати долично
делае па е те Бог услишити. Немо се трудити да ветар задржиш у шаци, т. [да показуеш] веру без
дела.
Често се дешава да неко, не знауи, иде путем на коме се налази нека дива звер, или убице, или
нешто слично. И општи промисао Божии га спасава од невое или тако што нечим задржава егово
путовае док дива животиа не оде у страну, или тако што га приморава да скрене са пута због неког
сусрета.
Понекад зла змиа неприметно лежи на путу. Меутим, Бог кои не жели да човека преда том искушеу,
чини да змиа одедном почие да шишти, да се помера са места и да пузи испред путника кои е
примеуе, предузима мере предострожности и спасава се.
Често се дешава да падне куа, или стена, или камен и да неко седи у близини. И Бог по чевекоубу
нареуе анелу да задржи оно што пада док не оду или док не позову оне кои тамо седе. И чим они оду,
оно што е кренуло да падне одмах пада.
Ето, то и томе слично есте дело општег и свакодневног промисла Божиег. Праведник, пак, над собом
има особито неодвоиво промишае.
Осталим удима Бог е наредио да разумно управау своим делима и да се, при Божием
промишау, користе и своим познаем. Меутим, праведник е уместо познаа стекао веру коом е
изагнао сваки страх, те као лав ходи у нади (Прич.28,1).
И као што е егово постоано старае посвеено Богу, тако и Бог говори о ему: С им сам у скорби, и
избавиу га и прославиу га. Испуниу га дужином дана и авиу му спасее мое (Пс.90, 15-16).
Раслабени и леиви за свое дело не може да има такву наду. Она, пак, ко у свему пребива са Богом
приближава му се добротом своих дела и очи свога срца непрестано устремуе ка егово благодати.
Он о себи може да каже оно што е рекао божанствени Давид: Ишчезоше очи мое у надау на Бога мога
(Пс.68,4)
222. Приликом жее за бекством из света у нама ништа толико не умртвуе страсти и не оживотворава
нас за духовно, удаууи нас од свега световног, као плач и срдачан бол са расуиваем. Са друге
стране ништа нас толико не чини судеоницима света и не удауе од скривница премудрости и познаа
тани Божиих, као смехотворство и лутае помисли при смелости у опхоеу. То и есте дело демона
блуда.
Умоавам те убаву да се чуваш од злобе неприатеске како се не би десило да лудим речима у
своо души охладиш ватреност убави према Христу, кои е ради тебе окусио жуч на дрвету крста, и
291
како ти неприате, уместо сладосног упражаваа и смелости пред Богом, за време твог бдеа не би
душу испуавао многим маштама, а за време сна те пленио ружним саариама чии смрад анели не
трпе. Принуава се да подражаваш Христово смирее како би се у теби што пре разгорео ога кои е у
тебе положен, коим се искореуу сви покрети света кои убиау новог човека и оскрнавуу дом светог и
свемогуег Господа. ер, заедно са светим Павлом у се осмелити да кажем да смо ми храм Божии
(1.Кор.З,16). Стога очистимо храм Божии као што е чист Он сам како би пожелео да се усели у ега. Као
што е Он сам свет, осветимо и храм егов и украсимо га сваким добрим и часним делима, те га
облагоухамо мирисом покоа вое Божие и чистом и срдачном молитвом. Тада е облак егове славе
осенити душу и светлост еговог величанства засиати унутар срца.
223. Многобрижни човек не може бити безмолвник, будуи да мноштво дела разарау егову тишину и
безмолвие и без егове вое.
Монах кои истински хое да чува сво ум треба да се постави пред лице Божие и да свое око свагда
узводи к ему. Он треба да одбацуе туе покрете кои се прокрадау у ега и да у тишини помисли
разликуе оно што улази и излази.
Без ослобоеа од брига немо искати светлости у души своо, нити тишину и безмолвие при
распуштености чула своих. Без непрестане молитве ние могуе приближити се Богу. Ако се на ум
положи нова брига после молитвеног труда, дои е до расеаваа мисли.
Сузе, ударае у груди за време молитве и пламена усрдност за дуготрану молитву у срцу буде
ватреност према сладости суза. Тада срце са похвалним усхиеем усходи ка Богу узвикууи: Ожедне
душа моа за тобом, за Богом крепким и живим. Када у дои и авити се лицу твоме (Пс.41,3). Она ко е
пио од тог вина и затим га се лишио едини зна у каквом жалосном стау е оставен и шта е од ега
одузето услед егове раслабености.
224. За оне кои живе у безмолвиу сусрет са удима и разговор са има е веома штетан. Силни град
кои изненада падне уништава и обара плодове дрвеа. Тако и виеа са удима, ма како кратка била,
кидау цветове врлина кои тек што су се расцветали и раскошно украсили стабло душе насаено поред
извора вода покааа (Пс.1,3).
Силно ие уништава зелен коа тек што е никла из земе. Тако и виее са удима уништава корен
ума кои е почео да производи клицу врлина.
Благородни и часни човек заборава на свое благородство кад се опие, те постае предмет ругла због
туих мисли кое долазе од вина. Тако се и целомудреност душе помууе од гледаа лица уди и
разговора са има: човек заборава на своу опрезност, из егових мисли се брише намера егове
вое и основа за похвално устроство живота бива искореена.
225. Немо човече мислити да е у читавом монашком животу било какво дело важние од ноног бдеа.
Уколико код подвижника не буде расеаности телесним делима и бригом о пролазном, име е егов ум
за кратко време узлетети горе као на крилима и узвисити се до наслаиваа Богом. Монах кои са
расуиваем пребива у бдеу ума као да престае да е плотоносац. Ние могуе да оне кои сав сво
живот проводе у том делау Бог остави без икаквих дарова [и да не погледа] на ихово трезвоуме, на
бодрост срца, на мариво устремее ихових помисли ка ему. Душа коа се труди око пребиваа у
бдеу стиче херувимске очи коима непрестано уздиже сво поглед и сагледава небески призор.
226. Она ко е изабрао ова Божанствени труд треба да се на сваки начин дау чува од метежа скупова и
од брига о делима, иначе е му труд уздржаа од сна бити бесплодан. ер, ум у том случау нее бити у
стау да у псалмопоау и молитвама учествуе као што приличи, Она ко се уместо брига дау држи
читаа Божанствених Писама, кое укрепуе ум и служи као роса за молитву, помажуи бдее кое е
тесно повезано са молитвом, стиче путеводитеа на праву стазу и налази семе кое храни молитвено
сагледавае, кое задржава помисли од лутаа и кое непрестано у души сее сеае на Бога.
227. Свагдаше безмолвие заедно са читаем, умерена исхрана и бдее брзо побууу мисао ка
изумеу, уколико се не поави неки разлог кои нарушава безмолвие. Мисли кое се раау код
безмолвника саме од себе, без намераваног напора, чине да оба ока, са сузама кое се лиу из их и кое
омивау образе, личе на бау крштеа.
228. Све док од срца не омрзи узроке греха, човек се нее ослободити насладе коу производи дество
греха. Та борба (са сладошу греха) е нажеша и не попушта ни са проливаем крви. У о се искушава
егова слобода у единству и убав према врлини.
292
У то борби се налази сила греха коом неприате обично смууе душе целомудрених. Она их
принуава да пробау оно што никада нису у себе примили. То е време невидивог подвига кои е
крае тежак, нарочито када борба поприми велику силу због стечене навике у предавау и слагау са
сопственим помислима.
229. Чувате се леости. У о е, наиме, сакривена смрт. Без е ние могуе упасти у руке оних кои се
труде да нас заробе. У она дан Бог нас нее осудити због тога што смо оставали Псалме и молитве,
ве због тога што се тим изоставаем дае приступ демонима. А када, нашавши себи место, уу и
закучау врата наших очиу, они мучитески у нама врше оно што нас подвргава Божио осуди и
настрожо казни.
Испуавае тог (чина псалмопоаа и молитава) унутар келие установили су мудри [оци] духом
откривеа ради очуваа нашег живота. Немудри, пак, егово изоставае сматрау неважним. Будуи
да не узимау у обзир штету коа произилази одатле, почетак и средина иховог пута е незналачка
слобода коа е мака страсти.
230. Ми не можемо издествовати да у нама не постое узроци страсти. Стога се ми искушавамо и без
свое вое. Ми не желимо грех, али се дешава да узроке кои нас приводе ка има примамо са
задовоством. Тада они постау виновници дествености греха. Она ко воли поводе за страсти, невоно
е постати роб и самих страсти.
Она ко мрзи свое грехе престае да греши. И она ко их исповеда прима опрошта. Ние могуе да човек
остави греховну навику уколико напре не стекне мржу према греху. И она ко не исповеди прегрешеа
нее добити отпуштее.
231. Све док у себи носи отров пианства гресима човеку све што чини изгледа пристоно. Уколико
природа излази из свог устроства, сасвим е безначано да ли е опиена вином или страстима. ер, и
едно и друго изводи из редовног стаа, те и едно и друго изазива подеднаку распаеност у телу.
Начини су различити, али е дество едно.
232. Уколико пребиваш сам у келии и ош ниси стекао силу истинског сагледаваа, занима се читаем
тропара и катизми, сеаем на смрт и надом на будуе.
Све то сабира ум и не дае му да лута, све док не дое истинско сагледавае. ер, сила духа е снажниа
од страсти.
У нади на будуе занима се сеаем на Бога. Стара се да добро схватиш смисао тропара и чува се
свега споашег што може да те побуди на жеу. Исто тако буди пажив и у свему незнатном што
чиниш у своо келии.
Испиту свое помисли и моли се да ти се на сваком твом послу отворе очи. Од тога е почети да се
ава радост. Тада еш наи такве скорби кое су слае од меда.
233. Страсти се не могу победити без видивих и осетних врлина. Лутае ума нико не може савладати
без изучаваа духовног познаа.
Ум наш е лаган. Уколико га не свежемо неким размишаем, он нее престати са лутаем. Без
усавршаваа у наведеним врлинама ние могуе стеи наведено чувае. ер, она ко не победи
неприатее не може бити у миру.
Страсти представау преграду за скривене врлине душе. Уколико оне не буду савладане видивим
врлинама, унутраше врлине се уопште нее видети.
234. убав према Богу е по природи пламена. Душа онога кои е стекне без мере постае усхиена. На
ономе ко е осетио ту убав примеуе се необична промена: егово лице постае огено и радосно,
тело му се загрева, страх и стид одступау од ега, страшну смрт он сматра радошу, сагледавае
еговог ума не допушта никакво напуштае размишаа о небеском, он не осеа покрете кое побууу
предмети, будуи да уопште не осеа оно што чини, егов ум е узнет сагледаваем и егова мисао
увек као да беседи са неким.
Тим духовним пианством су се некада опиали апостоли и мученици. едни су обишли свет трудеи се и
трпеи увреде, а други су у ужасним страдаима били великодушни, трпеи их храбро. Други су лутали
по пустиама, горама и пеинама, остауи мирни и у навеим нередима. их су сматрали безумнима,
иако су били мудрии од намудриих.
293
235. Подвижништво е мака светие. Од ега долази прво познае осеаа Христових тани, што се ош
назива првим степеном духовног познаа.
Оскрнавена душа не улази у чисто Царство, нити се седиуе са духом светих.
Лепоту свое целомудрености украси сузама, постовима и усаменим безмолвием.
Мала жалост ради Бога е боа од великог дела кое се врши без скорби. Правда светских уди е
правда без труда, будуи да они милостиу чине од сувишка, не стичуи ништа за себе. Ти се, пак,
подвизава у себи и сапострада са Христом како би се удостоио да окусиш и славу егову. Ум се нее
сапрославити са Исусом уколико тело не пострада за Христа.
236. Постое два начина на кои се узлази на крст: распее тела, и усхоее у сагледавае. Први е
последица ослобоеа од страсти, а други - дества дела духа.
Ум се не покорава уколико му се не покори тело. Царство ума е распее тела. Ум се, пак, нее покорити
Богу уколико слобода ние покорена разуму. Ко себе потчини Богу, близу е могуности да му се све
покори.
237. Основа свега доброг, повратак душе из неприатеског плена, пут кои води светлости и животу -
садржани су у следеа два подвига: у сабирау унутар себе и у посту. То значи посветити се премудром
и благоразумном правилу уздржаа стомака, неисходном пребивау на едном месту и непрестаном
занимау богомислием.
Отуда долази покорност чула, трезвоуме, укроивае свирепих страсти кое се буде у телу, светла
кретаа мисли, маривост у делима врлине, сузе и сеае на смрт, чиста целомудреност далека од
сваког маштаа кое искушава мисао, крае речено - слобода истинског човека, духовна радост и
васкрсее са Христом у Царству.
Ко е немаран за ова два подвига нека зна да е имати штету у свему што е рание поменуто, да е
поколебати саму основу свих врлина, и да е дои до два порока коа су супротна тим врлинама: до
телесног скитаа и бешчасног стомакоугааа. То су начела коа су супротна реченоме. Она дау места
свим страстима у души.
238. Познауи време наших природних потреба кое побууу природу да их испуни, и знауи да од
лутаа очиу и задовоеа стомака ум почие да скита, неприате настои да их увеа и да посее
образе лукавих помисли како би страсти у напрегнуто борби надвисиле природу и човек огрезао у
греховном паду. Стога и ми, као и неприате, треба да пазимо на такво време, и да смо мудри, те да не
дозволимо да брзоплето испуавамо воу посеаних помисли. Ми не треба да дозволимо да нас
савлада глад, нити да се померамо са места свог безмолвиа. Ми не треба да идемо тамо где лако
можемо [пасти у искушее] кое нас може навести да потпуно напустимо пустиу.
239. Неприате данононо стои пред нашим очима и посматра, очекуе и запажа на кои би отворени
улаз наших чула ушао. И чим ми допустимо немар у било чему, бестидни пас нас одмах гаа своим
стрелама.
Понекад природа сама од себе почие да воли поко, смелост, смех, лутае мисли, леост, постауи
извор страсти и пучина метежа, а понекад све то неприате подмее души.
Чува се да не попустиш себи у нечем малом како не би дошао до попуштаа и у великом и до великих
падова. И мала небриживост, као што е неко рекао, често доводи до великих опасности. Мудрост е да
се и у малом и безначаном увек буде пажив.
240. Немо се предавати униниу када се ради о ономе што ти доноси живот, нити се полеи да умреш за
то. ер, малодушност е признак униниа, а немар - мака и едног и другог.
Боажив човек дае на знае да страда од две болести, т. од убави према животу и од маловера.
убав према животу е обележе невера. Она, пак, ко га пренебрегава сведочи о себи да свом душом
веруе Богу и да очекуе будуе.
Срдачна бодрост и пренебрегавае опасности произилазе из едног од два узрока: или од велике вере у
Бога, или од огорчености. За огорченошу следи гордост, а за вером смиреноуме срца.
241. Човек не може да стекне наду на Бога уколико претходно, по своо мери, не испуни егову воу.
ер, нада на Бога и храброст срца се раау од сведочанства савести. едино при истинском
294
сведочанству ума ми имамо уздае на Бога. Сведочанство ума се састои у томе да човека уопште не
осууе савест да е занемарио нешто од онога на шта е био обавезан по мери своих сила. Уколико нас
не осуди наше срце, смeлост имамо пред Богом (1.н.З,21). Стога смелост есте последица
напредоваа у врлинама и добро савести.
242. Свагдаше утае и чувае безмолвиа се код човека може наи услед три следеа узрока: или
ради славе удске, или из ватрене ревности за врлину, или стога што човек у себи има неку
Божанствену беседу ка коо стреми егов ум.
Врлина ние проавивае многих и различитих дела коа се врше телесно, ве срце мудро у своо нади.
ега, наиме, правилан ци привезуе уз Бога.
Ум и без телесних дела може да чини добро. Тело, пак, без срдачне мудрости нее имати користи чак ни
од добрих дела.
Уосталом, нашавши прилику за чиее доброг дела, Божии човек не може да истрпи а да своим трудом
не докаже своу убав према Богу.
243. У борби са покретима плотске похоте нека ти нааче оруже буде удаавае од гледаа женских
лица. ер, противник у нама не може произвести оно што е у стау да своом силом учини природа.
Немо мислити да природа заборава оно што е Бог посеао у у ради рааа деце и ради испитиваа
оних кои пребивау у овом подвигу. Удаавае, пак, од предмета жее у удовима умртвуе похоту,
истребуе [ене покрете] и доводи до тога да е заборавимо.
Предмети кои се не виде производе лако и едва приметно кретае. Они, пак, кои се виде своом
близином буде страст и хране е као што уе храни пламен светилника. Тако се страст, коа е ве била
обамрла и згасла, поново распламсава.
Природно кретае коме се споа ништа не додае не може да помути чистоту произвоеа и да
узнемири целомудреност. ер, Бог природи ние дао силу да надвлада добро произвоее кое стреми
ка ему.
Природно кротко кретае у телу е постати свирепо и неукротиво уколико произвоно дозвоавамо да
нас заведе чулно, уколико се предаемо елу и пиу у претерано количини, или уколико се зближавамо са
женама, гледамо их и разговарамо са има. Тим додаваима природи по побуди наше вое се
распауе и брзо шири ога похоте у телу.
Све што е Бог створио есте прекрасно и сразмерно. Све док се у нама правилно чува мера коа одговара
природи, природна кретаа нас не могу принудити да скренемо са пута. У телу се тада само поавуу
уравнотежени покрети кои едино дау на знае да у нама постои природна страст. Они, меутим, не
изазивау голицае и сметеност кои би могли да омету целомудреност.
244. Понекад кретае у нашим удовима бива и по Божием попуштеу због нашег самомеа. Та борба
нам се ава после дуговремене опрезности и умора услед труда, кад ве почнемо да мислимо да смо
унеколико напредовали. Бог попушта да е трпимо како бисмо се научили смиреу.
Друге борбе происходе од наше леости и излишног покоа плоти, од напуштаа свега напорног и
тешког у поретку нашег живота, а нарочито од избегаваа неисходног пребиваа у келии и терета
телесног труда. Тескоба, терет и притешеност живота везуу и умртвавау сладостраше, а удобност,
благостае и поко плоти га распоасавау, хране и буде: Бог и егови анели се радуу када смо у
оскудици, а аво и егове слуге - када смо у покоу. Оскудица и тескоба олакшавау и потпомажу делае
заповести, а поко дае место страстима, чиме омета и пресеца извршавае заповести.
У притешеном телу помисли не могу да се предау опасном лутау. Она ко са радошу на себи носи
труд и тескобу, лако може да обузда помисли, будуи да се оне напором доводе до мироваа.
Када човек кажава себе, сеауи се своих раниих грехова, Бог благоприатно гледа на ега. Бог се
радуе што е он сам на себе наложио казну због скретаа са еговог пута, будуи да е то знак
покааа. И што он више принуава своу душу, то више расте Божие благовоее према ему.
Свака радост, чии се узрок не налази у врлини, у ономе кои е има одмах изазива похотиве покрете.
245. Врлине се наставау една на другу како ихов пут не би био напоран и тежак, како би било могуе
да се у има напредуе по реду (чиме се осеа извесно олакшае), и како би напори кои се сусреу
постали мили и примали се као нешто добро.
295
Према томе, нико не може да стекне стварну неграмживост уколико се не припреми да са радошу
поднесе искушеа.
И нико не може поднети искушеа уколико ние стекао веру да е за скорби, за кое се припремио,
добити нешто што превазилази телесни поко.
Она ко се лишио вештаствености, али од себе ние удаио дество чула, т. гледае и слух, себи
припрема двоструку скорб, будуи да е бити двоструко сиромашан и тужан. Ве и саме мислене
представе ствари у човеку производе болно осеае. Шта емо тек реи [о болу] кои се ава у блиском
присуству самих ствари? У том случау од осеаа коа производе ствари човек трпи исто оно што е
рание трпео при вршеу дела. ер, сеае на навику коу е имао не излази из егових мисли.
Како е у том смислу прекрасно отшелништво! У ему искушавау само помисли. Оно много и силно
помаже чак и у укроивау самих помисли.
246. Немо примати савете од човека кои не води исти начин живота као ти, па чак и ако е врло мудар.
Бое е да свое помисли повериш човеку кои ние учен, али из искуства познае ствари, неголи ученом
философу кои расууе на основу своих истраживаа, а не на основу дела.
Стеи искуство значи асно схватити корист или штету ствари са коима се човек дуго сусрее, а не само
прии стварима и посматрати их, без стицаа познаа о има.
Често нека ствар изгледа штетна, премда е ена унутрашост сва испуена користи. И обрнуто, често
изгледа да е нека ствар корисна, иако е унутра пуна шкодивости.
Стога наи саветника кои е све сам испитао и кои са трпеем може расудити и о ономе што е за тебе
истински корисно.
247. Побо се када на свом путу налазиш неизмеиви мир. ер, у том случау се ош далеко налазиш од
праве стазе коу су утабале напаене стопе светих.
Нека ти признак твог приближаваа граду Царства Божиег буде следее: сусретае све силниих
искушеа. И што се више приближаваш и напредуеш, предстоеа искушеа е се све више
умножавати.
Чим на свом путу у души осетиш навеа и насилниа искушеа зна да е заиста у таности ступила на
нови виши степен и да о е умножена благодат. ер, Бог душу уводи у скорб искушеа сразмерно са
величином благодати коу има.
Ако е душа немона и нема снаге за велика искушеа, те иште да не упадне у их, Бог е услишуе.
Меутим, зна насигурние да душа коа нема довоно снаге за велика искушеа такое остае и без
великих дарова. И као што е према о заграен приступ великим искушеима, тако е заграен приступ
и великим даровима. Бог, наиме, не дае велике дарове без великих искушеа. Бог дарове опредеуе
сразмерно са искушеима по своо премудрости, коу они кое е саздао не могу постии.
248. Искушеа коа настау при ступау на добар живот и при еговом узрастау разликуу се од
искушеа коа се попуштау због уразумеа за гордост срца. Искушеа коа душа трпи од духовног
жезла ради свог напретка и раста, и коима се обучава, испитуе и уводи у подвиг есу следеа: леост,
тежина у телу, раслабеност удова, униние, смуеност мисли, сумичавост услед изнемоглости тела,
привремено пресецае наде, помрачее помисли, недостатак удске помои, оскудица у потребном за
тело, и слично.
Од тих искушеа душа стиче осеае усамености и незаштиености, помрачее срца и смирее.
Промислите, уосталом, искушее мери према силама и потребама оних кои их трпе. Са има се
раствара и утеха и пораз, светлост и тама, борба и помо, крае речено - тескоба и ширина. То служи као
знак да човек напредуе уз Божиу помо.
249. Искушеа коа се, по попуштеу Божием, дешавау удима кои се превазносе пред благошу
Божиом и своом гордошу оскорбуу Бога су следеа: одузимае силе мудрости коу имау уди,
осеае блудне мисли кое не дае покоа и кое се на их попушта ради смиреа иховог
превазношеа, брза раздраживост, жеа да се све постави по властито вои, препирае речима,
изношее приговора, срце кое све пренебрегава, савршена заблуда ума, хула на име Божие, луде
мисли достоне смеха, мисао да их уди презиру, мисао да се понижава ихова част и тано и авно,
убеее да им се на разне начине наноси срамота и изругивае демона, назад жеа да опште и
296
заедничаре са светом, жеа да непрестано говоре и бестидно празнослове, жеа да увек откривау
новости и чак лажна пророштва, жеа да обеавау преко своих сила. То су све духовна искушеа.
У бро телесних искушеа спада: болни, сложени, дуготрани, тешко излечиви напади, постоано сретае
равих и безбожних уди, падае у руке увредиваца, неочекивана саплитаа и опасни падови,
разорни случаеви за их и за ихове сроднике.
Све изложено припада броу искушеа гордости. Она почиу да се авау када човек у своим
сопственим очима себи почие да изгледа мудар. Он све те невое проходи по мери усвааа помисли
гордости. Колико их човек прима, толико у ега прониче гордост.
250. Постои и друга врста искушеа - малодушност услед недостатка трпеа. Уколико нема трпеа,
свака тескоба и свака скорб изазивау двоструко мучее. ер, трпее у човеку одбиа невоу, а
малодушност е мака мучеа. Трпее е мака утехе и нека сила коа се обично раа од ширине срца.
Човек такву силу у невоама тешко налази без Божанственог дара, изазваног неодступном молитвом и
изливаем суза.
Када намерава да човека подвргне велико скорби, Бог попушта да упадне у руке малодушности. Она
раа силу униниа коа га савлауе и у коме он осеа давее душе. То е окушае геене. Одасвуд се
точе хиаде искушеа: смуее, раздражее, хула, жаее на судбину, превратне помисли,
пресеее из едног краа у други и слично.
Узрок свега тога есте немар. Ти сам ниси покушао да наеш лек за такво стае. Лек за све то есте едан
- смиреноуме срца. Без ега нико не може разорити преграду тих зала. По мери смиреноума се дае
трпее невоа. По мери трпеа се, пак, олакшава терет скорби и прима утеха. По мери утехе се
увеличава убав према Богу, а по мери убави се увеличава радост у Духу Светом. Бог не одузима
искушеа од своих слугу, ве им дае трпее, подстакнут иховом вером и предаваем егово
вои.
251. Телесни живот по Богу сачиавау телесна дела, т. телесни подвизи ради очишеа тела од
страсти у врлинско делатности.
Умни живот есте дело срца, кои се без попуштаа спроводи са бриживом мишу о Суду, непрестаном
молитвом срца, мишу о промислу и старау Божием, како поединачном, тако и општем, кое се
примеуе о целом свету, као и чуваем од таних страсти како се не би сусрело ништа страсно у
скривено и духовно области.
252. удима е после крштеа дато покаае као благодат на благодат. ер, покаае е други препород
од Бога.
Покаае су врата милости. Тим вратима улазимо у Божиу милост. И нееш наи другог улаза ка
милости.
Покаае е друга благодат. Оно се раа од вере и страха. Страх е отачки жезал кои управа са нама
док не достигнемо до духовног раа добара. Потом он одлази од нас.
Ра е убав Божиа у коо се налази сладост свих блаженстава. Дрво живота е убав Божиа од кое е
отпао Адам. Од тог времена ега више ние обишла радост. Он е радио и трудио се на земи тра.
Они кои су лишени убави Божие треба, ако хое да иду правим путем, да еду хлеб зноа у делима
своим, као што е заповеено првосазданом по еговом паду.
Она ко живи у убави доноси плод живота у Богу и ош у овом свету мирише ваздух васкрсеа. убав
е Царство. Господ е апостолима таанствено обеао да е е окусити у еговом Царству. ер, речено:
Да едете и пиете за моом трпезом у Царству моме (Лк.22,30) шта би друго означавало до убав?
Ето вина кое весели срце човека (Пс.103,15). Блажен е она ко испие то вино!
253. Као што се велико море не може преи без брода и лае, тако се без страха не може достии до
убави.
Смрадно море кое се налази измеу нас и раа ми емо преполовити само на лаи покааа са
веслачима страха. И уколико веслачи страха не управау бродом покааа на коме по мору овог света
пловимо ка Богу, ми емо се утопити у смрадном мору.
Покаае е лаа, страх е егов кормилар, а убав - Божанствено пристаниште. Страх нас уводи у лау
297
покааа и превози по смрадном мору живота, управауи нас ка Божанственом пристаништу кое е
убав.
У то пристакиште долазе сви кои су обремеени и натоварени покааем. Када достигнемо убав,
достигли смо Бога и наш пут е завршен. Ми смо дошли на острво тамошег мира, где су Отац и Син и
Дух Свети.
254. Постои познае кое претходи вери и познае кое се раа од вере. Познае кое претходи вери
есте природно познае, а оно кое се раа од вере есте духовно познае.
Природно познае разликуе добро од зла и именуе се природним расуиваем, коим по природи и без
учеа разликуемо добро од зла.
То расуивае е Бог положио у разумну природу. Уз помо учеа оно расте и увеава се.
Нема човека кои би био без ега. То е сила природног познаа у разумно души. У о се она
непрестано приводи у дество.
Част разумне душе е расуивае кое разликуе добро од зла. Оне кои су га изгубили пророк е праведно
упоредио са бесловесним скотовима (Пс.48,13).
255. Природно познае, кое претходи вери, есте пут ка вери и ка Богу. Будуи Богом положено у нашу
природу, оно нас убеуе да треба да веруемо ега кои нас е привео у бие.
Та вера у нама производи страх, а страх нас подстиче на покаае и делае, за кое се човеку дае
духовно познае или осеае тани, кое раа веру истинског сагледаваа.
Духовно познае се не раа просто од голе вере, ве вера раа страх Божии, а он, када почнемо да по
ему дествуемо, раа духовно познае, као што е рекао свети Златоуст.
"Она ко стекне воу коа одговара страху Божием и правилном начину мишеа, убрзо е примити
откривее скривеног". Откривеем скривеног он назива духовно познае.
256. Страх Божии раа ово духовно познае. То познае се даруе као дар за делае страха Божиег.
Дело страха Божиег есте покаае. Прошавши сав сво ток, покаае приводи стицау духовног
познаа.
Духовно познае е осеае скривеног. У ономе ко осети то невидиво раа се нова вера. Она ние
противна прво вери, ве е утвруе. у зову сагледатеном вером. Дотле е постаао слух, а сада
постои сагледавае, кое е несумивие од слуха.
257. Све се то раа од оног природног познаа кое разликуе добро и зло. Оно е добро семе врлина.
То природно познае у човеку следи свагдаша грижа савести, непрестано сеае на смрт и нека мучна
брига коа се продужуе до самог исхода, па затим туга, потиштеност, страх Божии, природна
стидивост, жалост због раниих грехова, прилична маривост, сеае на општи пут, брига о припреми
за ега, сузно искае од Бога доброг уласка у врата кроз коа треба да прое свака природа,
пренебрегавае света и силна борба за врлину.
Све се то стиче природним познаем. Нека свако са тим пореди своа дела.
Човек кои е то стекао иде природним путем. А она ко га превазие улази у убав и постае изнад
природе. За ега престае борба, страх, труд, умор.
Ето последица природног познаа. И то налазимо у себи уколико познае не помрачуемо своом
сластоубивом воом. На том степену емо остати све док не приступимо убави коа нас ослобаа од
свега тога.
Нека свако на основу онога што смо рекли погледа и испита где се налази: да ли у ономе што е
противприродно, у ономе што е природно, или у ономе што е натприродно.
258. Добра мисао пада у срце само Божанственом благодау. Лукава помисао се човеку приближава
само ради искушеа и испитиваа.
Човек кои е познао меру свое немои стиче савршено смирее.
Дарове Божие привлачи срце кое стално узноси благодарност.
298
Господ подноси свакакве немои удске. Меутим, Он не трпи човека кои увек ропе и не остава га
без уразумеа.
Смирее претходи благодати, а самомее казни.
Гордеивом [Бог] попушта да падне у хулу, ономе кои се превазноси делатном врлином - у блуд, а
ономе кои се надима своом мудрошу - у тамне замке незнаа.
259. Она ко при сеау на Бога поштуе сваког човека, по таном Божием устроству од сваког човека
прима помо.
Она ко штити уврееног стиче Бога за заштитника. Ономе ко своу руку пружа на помо ближему Бог
простире своу мишицу на заштиту.
Ономе ко свога брата окривуе за порок Бог постае тужилац.
Она ко свога брата исправа у клиети своо исцеуе сопствени порок, а ко га окривуе пред сабором,
увеличава бол сопствених рана.
Приате кои изобличава тано есте мудар лекар, а она кои лечи пред очима многих есте ругате.
260. Бог уразумуе са убаву, и не свети се (не било тога!). Он само покушава да исцели сво образ, и
не чува гнев.
Ко чини добро ради награде, брзо се меа.
Ма колико се у овом животу усавршавао у свом стремеу ка Богу, човек све иде иза ега. У будуем
веку Бог е му показати свое лице, премда не и оно што е Он сам.
Ма колико овде улазили у сагледавае Бога, праведници виде само егов образ и то као у огледалу,
док е тамо угледати авае истине.
261. Ога кои се запали у сувим дрвима тешко се гаси. Тако се ни пламен срца кое се одрекло света и у
кое падне Божиа варница не гаси лако. Он е ачи и од ога.
Када сила вина уе у удове, ум заборава на строгост у свему. Тако и сеае на Бога, кое овлада
пасиштем душе, у срцу истребуе сеае на све видиво.
Осеае будуег века у овом свету личи на мало острво у мору. Она ко му се приближи више се не
труди у валовима виеа овог века.
Све док види потребу за временoм да би се ош потрудио, монах жали због раздваа са телом. Чим, пак, у
своо души осети да е искупио време и да е добио сво залог, он чезне за будуим веком.
Док е на мору, трговац у своим удовима осеа страх од таласа и од могуности да потоне нада еговог
делаа. И монаха, док е у свету, обузима страх од буре коа може да уништи дело над коим се трудио
од младости свое.
262. Пловеи посред мора морепловац гледа на звезде и по има управа сво брод, све док не дое до
пристаништа. Монах, пак, гледа на молитву коа исправа ега самог и сво пут управа ка пристаништу
ка коме е е егов живот усмерен у свакочасовно молитви.
Пливач се без одее баца у море како би нашао бисер. И монах са себе скида све овога живота како би
нашао бисер - Исуса Христа. Нашавши га, он не тражи више ништа од онога што постои.
263. За девицу е штетно да буде на народним зборовима и у гомили уди, а уму инока да буде у
разговору са многима.
Ма где била, птица стреми у свое гнездо у коме се налази ен пород. И расудиви монах жури у свое
место како би донео плод свог живота.
Облаци заклаау сунце. И многопричивост помрачуе душу коа е почела да се просвеуе
молитвеним сагледаваем.
Причау да постои птица сирена коа има тако сладак глас да свако ко е чуе бива опиен и иде за ом по
пустии. Од сладости певаа он заборава и сам сво живот, пада и умире. Нешто слично се дешава са
душом. Када у у падне небеска сладост, од слатког звука Божиих речи она се сва устремуе за има.
Због осеаа коа се запечауу у уму она заборава сво телесни живот. Тело се лишава своих жеа, а
299
душа се узноси из овог живота ка Богу.
264. Уколико напре не скине са себе рание листове, дрво нее дати нове. Ни монах кои из свог срца не
избаци сеае о своим раниим делима нее принети нове плодове и гране у Христу Исусу.
У шкоци се, приликом рааа бисера, као што говоре, муом производи нека врста искре коа из
ваздуха прима вештаство. Дотле она остае просто тело. И срце монаха и егово дело есу нешто обично
све док схватаем у себе не прими небеско вештаство. Све дотле оно у своо шкоци нее обрести
плод утехе.
Пас кои лиже своу рану и пие сопствену крв од сладости не осеа бол. И монах кои е склон да се опиа
таштином пие сво живот и од насладе коу повремено осеа не примеуе своу штету.
265. Ка речима тани кое се садрже у Божанственом Писму немо приступати без молитве и искаа
помои од Бога, ве говори: "Да ми, Господе, да осетим силу коа се садржи у има". Молитву сматра
кучем за истински смисао реченог у Божанственим Писмима.
Желеи да се своим срцем приближиш Богу, напре му своу убав докажи телесним трудовима. У има
се састои почетак живота. И Господ е их поставити у основу савршенства.
Леост сматра почетком помрачеа душе, а помрачеем помрачеа - излазак ради разговора. Чак и
кад су корисне, уколико немау меру, речи производе помрачее. А како е тек са суетним речима! Душа
постае ништавна због мноштва дуготраних беседа.
266. Мера и извесно правило у животу просвеуу ум и не допуштау смуее.
Смуее ума услед недостатка поретка (од одсуства постоаних правила) у души производи помрачее,
а помрачеем се опет производи смуее.
(Душевни) мир е последица доброг поретка, а од мира се раа светлост. Од светлости и мира у уму сиа
чисти ваздух.
267. Користоубива душа се лишава премудрости, а милосрдна бива умудрена Духом.
Срцу се куч за Божанствене дарове дае убаву према ближем. По мери одрешеа од телесних
уза срцу се отварау врата познаа.
Колико е прекрасна и похвална убав према ближем, само уколико нас не одваа од убави Божие!
268. Како е приатна беседа са нашом духовном братиом, само уколико при о можемо да очувамо и
разговор са Богом.
Добро е старати се о разговорима са духовном братиом све док се у томе чува сразмерност, т. док не
почне да се губи скривено делае и живот, и непрестани разговор са Богом.
Друго долази до поремеаа при самом почетку првог. ер, ум ние у стау да води два разговора.
Чак и разговор са духовном братиом постае штетан уколико е неумерен. Гледае, пак, светских уди е
штетно чак и кад су далеко. Чак и сам звук иховог гласа поремеуе поко срца.
269. Као што е душа по природи боа од тела, тако е и душевно тело бое од телесног.
Као што е првоначелно стварае тела претходило удахивау живота у ега, тако и телесна дела
претходе душевним делима.
И не тако високи живот, кои се неизмеиво продужава, престава велику силу. ер, слаба капа коа
постоано капе пробиа тврди камен.
Када се приближи време да у теби васкрсне духовни човек, у твоо души се загрева радост и твое
помисли се закучавау у теби сладошу коа се налази у твом срцу. Ако, пак, свет покушава да поново
устане у теби, умножава се лутае мисли.
Светом називам страсти кое се раау од лутаа ума.
Када се роде и достигну зрелост оне постау греси и умртвуу човека.
300
Као што се деца не раау без маке, тако се ни страсти не раау без лутаа мисли. Ни чиее греха не
бива без разговараа са страстима.
270. Уколико трпее расте у душама нашим очигледно е да смо тано примили благодат утехе.
Када е душа опиена радошу свое наде и весеем Божиим, тело не осеа невое иако е слабо. Тада
е оно у стау да понесе двоструку тежину, не проавууи оскудицу у снази.
Уколико сачуваш сво език Бог е ти дати благодат срдачног умилеа како би те име препознао као
своу душу и како би име ушао у духовну радост.
Срце човека поприма смелост у молитви сагласно са мером ступаа у подвиг ради Бога. Сразмерно са
расеаношу многим [стварима] човек се лишава помои Божие.
271. Прва мисао коа, по Божием човекоубу улази у човека и руководи душу ка животу, есте мисао о
пролазности ове природе. За том помишу природно следи пренебрегавае света, чиме у човеку
започие сваки добри покрет кои води ка животу. То Божанствена сила, коа прати човека, постава као
основу када хое да у ему проави живот. Уколико ту мисао не угаси житеским бригама и
празнословем, ве е, напротив, узрасте у безмолвиу и задржи сагледаваем, човек е би приведен
дубоком сагледавау кое нико не може изобразити речима. Сатана мрзи ту помисао и свим силама
покушава да е истреби из човека. И када би било могуе, он би човеку дао царство целог света са
цием да расеаношу из еговог ума изглади ту помисао. ер, лукави зна да човек, у чием уму пребива
та помисао, више не стои на земи преваре и да се егове замке ему више не приближавау.
272. После помисли, као друго, долази делае, т. када човек добро проводи исправан живот. Тада се он
приближава окушау сагледаваа и еговог делаа и свише прима благодат окушаа сладости
духовног познаа.
Почетак таквог делаа се састои у следеем: човек се напре осведочуе у Божии промисао, просвеуе
се убаву према Творцу, и уедно се диви стварау разумних биа и великом старау Божием о
има.
Од тога се у ему зачие Божанствена сладост и разгара убав према Богу. Разгоревши се у срцу, она
спауе душевне и телесне страсти.
При силном рачениу и добро савести, ова убав затим почие да се одедном распламсава, тако да се
човек оме опиа као вином и егово срце постае плен Божии.
Сразмерно са стараем за добри живот, са опрезношу и провоеем времена у читау и молитви, у
човеку се утвруе и учвршуе [духовна] сила.
273. Немомо се смуивати када се наемо у помрачеу. Мислим на оно посебно помрачее у коме се
душа мучи и у коме као да се налази усред валова. Било ког дела да се човек лати, било да чита Писмо,
или да врши службу, помрачее иде за помрачеем.
Стога он остава дело, и често му се не дозвоава ни да му се приближи. Та час е испуен очааем и
страхом. Наду на Бога и утеху вере у ега душа потпуно одбацуе и сва се испуава сумом и страхом.
Меутим, Бог душу у таквом стау не остава дуго, ве убрзо прекрауе искушее (1.Кор.10,13).
а у ти приметити нешто и дати ти савет: Ако немаш снаге да владаш собом и да паднеш на лице свое
у молитви, обави главу своу мантиом и спава док те прое та час помрачеа. Само не излази из
келие.
Том искушеу се навише подвргавау они кои желе да проводе умни живот и они кои у свом ходу ишту
утехе вере. Стога их та час колебаем ума мучи и притише више него било шта друго. ему често
последуе хула, а понекад на човека наилази сума у васкрсее и понешто друго о чему не треба ни
говорити.
Блажен е она кои то претрпи не излазеи кроз врата. Уосталом, та борба се не завршава за едан час. И
благодат не долази одедном у душу, ве се постепено у у усеава. И едно се смеуе са другим:
искушее и утеха.
274. Човек кои не ревнуе по разуму никада не долази до мира ума. А она ко е ту миру, ту е и
радости. Уколико се мир ума назива савршеним здравем, и уколико е ревност без разума противна
миру, очигледно е да она у коме постои та лукава ревност страда од тешке болести.
301
Срце кое е испуено жалошу због немои и слабости у телесним делима, собом замеуе сва та
телесна дела. Телесна дела без жалости ума су исто што и тело без душе.
Она ко тугуе срцем а дае слободу своим чулима личи на човека кои страда телом и код кога су уста
отворена за сваку штетну храну, или на онога кои има сина единца кои га, мало по мало, кое
сопственим рукама.
275. Целомудреност и разговор са женом е исто што и лавица и овца у едном дому.
Дела без милосра пред Богом су исто што и човек кои кое сина у присуству оца.
Што е шака песка бачена у море, то су греси сваке плоти у порееу са Божиим промислом и Божиом
милошу. И као што се извор кои е обилан водом не преграуе шаком прашине, тако се милосре
Саздатеа не савлауе пороцима твари.
Бити злопамтив и молити се исто е што и сеати по мору и очекивати жетву.
Пламен ога не може а да не узлази навише. Тако ни молитве милосрдних не могу а да не усходе на
небо.
Какво е течее воде на нагнутом месту, таква е сила раздраживости када нае доступ у нашем срцу.
276. Смирее може бити из страха Божиег, из убави према Богу и од радости.
Смиреног из страха Божиег у свако време прати скромност у свим удовима, пристоност чула и скрушено
срце.
Сабор смирених Бог воли као сабор серафима.
Целомудрено тело е пред Богом драгоцение од чисте жртве.
Те две врлине - смирее и целомудреност, у души за Свету Троицу припремау залог обручеа.
277. Пази на стомак, премда не у исто мери као на гледае. ер, домаа борба е, без суме, лакша
него споаша.
Немо веровати, брате, да унутраше помисли могу остати без привоеа тела у добро или раво
стае.
Бо се навика више него неприатеа. Она ко у себи храни навику личи на човека кои дае храну огу.
Навика коа едном тражи нешто и не буде услишена, идуи пут постае слабиа. Ако о, пак, едном
испуниш воу, други пут е те напасти са много веом силом.
278. Немо бити приате ономе кои воли смех и кои воли да се истиче пред удима, иначе е те
научити навици да се предаеш раслабености.
Ако неко пред тобом почне да осууе брата твог, обори лице. Чим то учиниш, показаеш се опрезан и
пред Богом и пред им.
Уколико нешто даеш потребитом, нека веселост твога лица предупреди твое давае и добром речу
утеши егову жалост. Учинивши тако, твоа убазност е у еговом уму бити драгоцениа и од твог
даваа, чак и ако би превазилазило егове потребе.
Нека сва твоа дела предупреуу телесна целомудреност и чистота савести. ер, без их е пред Богом
узалудно свако дело.
279. Нека тебе гоне, али ти не гони. Нека те разапиу, али ти не разапии. Нека те вреау, само ти
немо вреати. Нека те клевеу, само ти немо клеветати.
Изаи на суд ние дело хришанског живота. ер, о томе нема ни наговештаа у Христовом учеу.
Весели се са веселима, и плачи са онима кои плачу. Са онима, пак, кои се кау - радуе се.
Буди дружеубив према свим удима, али своом мишу пребива сам.
280. Никога не изобличава, не вреа, чак ни оне кои су крае равог живота. Рашири своу одеу над
оним кои е пао и покри га.
Зна да ми из келие и не треба да излазимо управо стога да не бисмо знали за рава дела удска. Тада
302
емо у незнау свога ума све уде видети као свете и добре.
Ако не можеш да се потрудиш телом, барем се мислено држи скорби.
Ако не можеш да постиш два дана, пости барем до вечери, а ако не можеш ни до вечери, барем се, у
крао мери, чува пресиаваа.
Ако ниси миротворац, барем немо волети метеж.
Ако ниси у стау да затвориш уста ономе кои осууе друге, барем, у крао мери, немо са им ступати
у општее.
281. Уколико из тебе изае ога и сажеже друге, Бог е од руке твое тражити душе кое су сажежене.
Уколико, пак, ога не поставаш ти, али се саглашаваш са онима кои га поставау и наслауеш се
име, на Суду еш бити у броу ихових саучесника.
Ни на едном путу по коме уди ходе у свету не може се наи мир, све док се не приближе нади на Бога.
Срце се нее умирити од труда и саплитаа све док у ега не дое нада и не успокои га, проливауи
радост на ега. О о су превасходна уста рекла: Ходите к мени сви кои сте уморни и натоварени и а
у вас одморити (Мт.11,28).
282. Син Божии е претрпео крст. Због тога се ми грешни смело уздамо на покаае.
Скорб ума е довона да замени свако телесно делае.
Свети Григорие говори: "Храм благодати е она ко е седиен са Богом и ко е увек заузет мишу о
Суду".
Блажени Василие е рекао: "Непрестана молитва у души производи асну мисао о Богу. Устоличее
сеаа на Бога у нама значи усеее Бога у нас". Тако ми постаемо храм Божии. Скрушено срце служи
као припрема упокоеа у Богу.
283. Оно што стичемо за време свог нерада посрамуе нас за време наше молитве.
Трезвоуме човеку помаже више него дело, а разрешее (распуштае помисли) му шкоди више него
(телесни) поко.
Од покоа произилази домаа борба коа узнемирава човека, премда он има могуност да е прекрати.
ер, чим човек остави поко и врати се на место свог дела, та борба га одмах остава и удаава се.
Меутим, оно што се раа од разрешеа ние исто што и оно што се раа од покоа. Све док за време
покоа пребива у своо слободи, човек може поново да се врати и исправи себе по уставу свог правила.
Он е, наиме, ош у области свое слободе. Меутим, дауи себи разрешее (на помисли са
наслаиваем) он излази из области свое слободе. Кад човек не би потпуно одбацио стражее над
собом не би био са насием и невоно принуен да се покори ономе што му не пружа спокоство.
284. Немо, човече, давати слободу ниедном од своих чула да не би дошао до немогуности да се опет
вратиш ка слободи. Поко е штетан само младима, а разрешее - и старим и савршеним. Они кои услед
покоа долазе до равих помисли могу поново да се врате ка пажи над собом и да се утврде у свом
високом животу. Они, пак, кои су, у нади на дела, занемарили пажу над собом, од високог живота су
као заробеници одведени у распусни живот.
285. Немомо туговати само онда када се саплетемо, ве и када се задржавамо у том стау. ер,
саплитае се често дешава и савршенима, а у паду се задржавау само потпуно помрачени.
Туга коу осеамо при своим саплитаима благодау нам се урачунава уместо чистог делаа.
Ко у нади на покаае са рачуном поново пада, лукаво поступа са Богом. На ега е изненада напасти
смрт, те нее имати времена да изврши дела врлине на коа се надао.
286. Сваки она кои дае на воу чулима, дае на воу и срцу. ер, делае срца служи као узда за
споаша чула.
Постое три поаве на основу коих е асно да ли се неко са расуиваем бави тим делаем: ако ние
свезан телесним угодностима, ако не воли стомакоугаае, ако не допушта раздраживост. Тамо где су
ове три [ствари], не постои исправно унутраше устроство, чак и ако е споашост беспрекорна.
Умерено пренебрегавае телесног раа слободу од свега, те занемаривае покоа и удске
303
привржености.
Она ко са готовошу и радошу прима штету Бога ради показуе унутрашу чистоту.
Она ко на онога ко га хвали не гледа са приатношу и не негодуе на онога ко га бешчасти, у овом
животу е постао мртав за свет.
287. Немо мрзети грешника, будуи смо сви одговорни. Ако на ега устаеш по Богу, потруди се да
заплачеш због ега.
И због чега да га мрзиш? Мрзи грех егов и моли се за ега, како би се уподобио Христу кои се ние
гневио на грешнике, ве се за их молио.
Буди проповедник Божие благости стога што Бог управа и тобом недостоним. ер, ти му много дугуеш,
а егово потраживае се не види. За мала дела коа си учинио, Он ти узвраа великим.
288. Бо се Бога из убави према ему, а не због грозног имена кое му се придае.
Заволи га, као што си обавезан да га волиш, не због онога што е ти дати у будуности, ве због онога
што смо добили у садашости и због овог света кои е створио за нас.
Ко е ега у почетку убедио да нас приведе у бие?
Ко га умоава за нас кад га се не сеамо?
Ко е пробудио у живот ово наше тело кад нас ош ние било?
Откуда мисао познаа пада у прах?
Каква безмерна благост природу нас грешних поново узводи ка пресаздау?
Приите разборити и задивите се! Ко е се од оних кои имау мудри и знатни ум достоно задивити
милости нашег Саздатеа?
289. У мери у коо пренебрегава свет и ревнуе за страх Божии, човеку се приближава промисао Божии.
Он тано осеа дество промисла и добиа чисте помисли како би га разумео.
Онога ко се добровоно лишава светских добара прати милосре Божие. ега подржава Божие
човекоубе сразмерно са еговим одрицаем.
Душе кое немау снаге да стекну истински живот добровоним одрицаем од свега, Он невоним
скорбима приводи ка врлини, као што видимо код ништег Лазара.
Бог е близак срцу кое е у скорби и кое му вапие. Премда е понекад и подвргава телесним лишаваима
и другим невоама, Господ ка души коа е у скорби показуе велико човекоубе, сразмерно са
жестином ених страдаа у невои.
290. Уколико чежа Христове убави у теби не дише до те мере да од радости у Христу постаеш
бестрасан у свако своо скорби, зна да свет у теби живи снажние неголи Христос. Уколико болест,
немаштина, исцрпеност тела, боазан од штетног за тело твоу мисао узнемиравау дотле да те одваау
од радости уздаа и од стараа око угааа Господу, зна да у теби живи тело а не Христос.
Просто речено, у теби живи оно што приврженошу коу изазива надвладава све остало.
Уколико немаш недостатака у ономе што е потребно телу, ако ти е тело здраво и не боиш се ничег
противног, па ипак говориш да можеш чисто ии ка Христу, зна да си болестан умом и лишен кушаа
славе Божие.
291. Како не би могао да кажеш да нема човека чии би се ум савршено узвишавао изнад немои док се
тело мучи у искушеима и скорбима, те да нема човека код кога убав према Христу могла да савлада
тугу ума, подсетиу те на мученике. Погледа само како е ихово трпее, поткрепивано силом
Христове убави, побеивало велику муку и телесни бол.
И нису само они показивали такву чврстину. Било е и философа незнабожаца, лишених познаа
истинског Бога, кои су показали чудну силу храбрости. едан од их се зарекао на утае и ние
одступио од свог решеа без обзира што му е очигледно претила смрт. Други су потпуно потрли
природну похоту, треи су лако подносили увреде, четврти су без туге трпели жестоке болести, а пети
показивали свое трпее у невоама и великим бедама.
304
Они су то трпели ради пусте славе и наде. Зар нисмо утолико више дужни да трпимо ми монаси, кои смо
призвани на општее са Богом?
305