ДОБРОТОУБЕ
ПРЕДГОВОР
Предлажемо треи том Добротоуба. Готово сва поглава коа се налазе у ему преузета су из
грчког Добротоуба. едино се додае разговор аве Зосиме, кои е испратио свету Мариу Египанку,
те Подвижничко слово преподобног Максима Исповедника. Све се налази у следеем поретку:
1. Подвижничко слово блаженог Диадоха, епископа Фотике у сто поглава, са указаем на десет
врхунаца главних врлина, кое му претходи.
2. Сто утешних и поучних поглава преподобног ована Карпатског.
3. Разговори аве Зосиме.
4. Преподобни Максим Исповедник:
Подвижничко слово у питаима и одговорима
400 поглава о убави
Сагледатена и делатна поглава изабрана из 700 поглава.
5. 400 поглава о убави, уздржау и духовном животу преподобног Таласиа.
6. 100 душекорисних поглава светог Теодора, едеског епископа.
7. Сагледатено поучно слово другог Теодора.
8. Многокорисна Повест о ави Филимону.
9. 75 поглава о делатном и сагледатеном животу преподобног Теогноста.
10.40 поглава о трезвоуму преподобног Филотеа Синаског.
11.Цветник Илие презвитера.
Свети Теофан Затворник
ДОБРОТОУБЕ
БЛАЖЕНИ ДИАДОХ,
епископ Фотике у Епиру илириском
Кратко сведочанство о ему
О пореклу и раном животу светог Диадоха пре еговог епископства ние ништа познато. Као епископ он
се прославио и светим животом и мудрим учеем. Виктор, епископ Утике (у Африци), у предговору киге
Историа о мучеништву од Вандала (Migne PL.58), написано 490. године, себе именуе еговим
учеником, сматрауи да због тога поседуе велику част. Он додае: "Ова блажени Диадох е достоан
сваке похвале. Он е за собом оставио много писаних споменика православног учеа о догматима и
хришанском животу". Из тога се може закучити да е живео у друго половини V века, и да е вероватно
дочекао егов кра. Наиме, на посланици епирских епископа императору Лаву (457 - 473) налази се и
1
егов потпис. Друге околности еговог живота нису познате.
егови познати списи су: а) Две беседе - една на Вазнесее Господе, са изложеним православним
учеем о Оваплоеу Бога Слова, а друга против арианаца; б) 100 подвижничких поглава о духовном
животу, коима претходи указае о десет врхунаца главних врлина.
Из тих егових списа делове наводи Софроние, патриарх ерусалимски у своо окружно посланици
против монотелита (Библиотека патриарха Фотиа, 231). Често се на ега позивао и преподобни Максим
Исповедник.
О еговим подвижничким поглавима, коа и ми укучуемо у зборник, блажени Фотие говори: "Ово
слово (т. 100 поглава) изузетно е корисно онима кои се подвизавау. У ему за оне кои су дугим
вежбаем стекли навику у делау, кое води ка савршенству, нема ничег неасног. ер, у том случау
ихово знае, стечено искуством, лако следи трагове учеа кое предлаже беседа". Са свое стране,
саставачи грчког Добротоуба, у свом предговору слову кажу: "Свети отац наш Диадох е био муж
мудар у делау и светао у сагледавау, у шта се свако може уверити уколико прочита слово кое се у
целости сачувало до наших дана, и кое е прекрасно саставио црпеи духовну мудрост из дугогодишег
искуства и из божанствених узлета свога срца. Поделивши га на сто поглава, он се стара да нам
раскрие надубе тане жеене врлине. Он их е, при томе, испунио многим сведочанствима
Божанственог Писма и сагледаваима свог вером просвееног разума. Може се реи да е у овом слову
он свим трезвоумним и богоносним оцима, кои су га следили, оставио примерно учее о свештеном
трезвоуму и о свим врлинама. Због тога еш наи да се многи од их обраау тим поглавима као
натачнием указатеу истине. У своим списима о трезвоуму они из их наводе дословна
сведочанства. Тако су, после сабора одржаног за време Андроника Палеолога, чинили Григорие и
Симеон Солунски, Григорие Синаит, епископ Калист, и многи други, сведочеи беспрекорност еговог
учеа".
Света Црква спомен светог Диадоха поштуе заедно са свим светима кои су се прославили у
подвижништву, т. на Сиропусну суботу. На служби тог дана, у друго песми се пева: "Певам и Диадоха,
заедно са врховним оцима Евстатием и увеналием".
ДОБРОТОУБЕ
БЛАЖЕНИ ДИАДОХ, ЕПИСКОП ФОТИЧКИ
УКАЗАЕ О КРАО ГРАНИЦИ
ИЛИ О ВРХУНЦУ ОСНОВНИХ ВРЛИНА
1. Краа граница или врхунац савршенства вере есте бестрасно погружавае ума у Бога.
2. Краа граница наде е пресеее ума ка очекиваним добрима.
3. Краа граница трпеа есте посматрае умним очима невидивог као видивог, уз непоколебиво
држае трпеа.
4. Краа граница сиромаштвоуба [нестицаа] есте жеа да се ништа нема, као што други жели да
има.
5. Краа граница разумеваа есте незнае за себе у иступеу (или у потпуном устремеу) ка Богу.
6. Краа граница смиреноума есте одлучно заборавае сопствених добрих дела.
7. Краа граница негневивости есте велика жеа да се не гневимо.
2
8. Краа граница чистоте есте осеае кое е непрестано прилепено уз Бога.
9. Краа граница убави есте велико приатеско осеае према онима кои нас вреау и срамоте.
10. Краа граница савршеног преображаа у сладосном окушау Бога есте прихватае тескобе смрти
као радости.
ИСТОГ БЛАЖЕНОГ ДИАДОХА,
ЕПИСКОПА ФОТИКЕ У ДРЕВНОМ ЕПИРУ
ИЛИРИСКОМ
ПОДВИЖНИЧКО СЛОВО, ПОДЕЕНО НА СТО
ДЕЛАТНИХ ПОГЛАВА, ИСПУЕНИХ
ПОЗНАЕМ И ДУХОВНИМ РАСУИВАЕМ
1. О трима врлинама кое као водичи треба да претходе духовном сагледавау
ума[1].
Духовном сагледавау, брао, треба да претходе вера, нада и убав, а изнад свега убав. ер, оне
(вера и нада) нас уче да презремо видива добра, а убав саму душу кроз врлине седиуе са Богом,
умним чулом достижуи Невидивога.
2. Када и како човек постае добар.
По природи е благ само Бог. Меутим, и човек може бити добар кроз ревносно старае о добро нарави.
ер, Она ко е суштаствено благ ега меа у оно што ние по природи уколико душа, кроз мариво
старае о добру, пребива у Богу, сагласно своо жеи и искау. ер, речено е: Будите добри и
милостиви као и Отац ваш небески (Лк.6,36; Мт.5,48).
3. Када и како се зачие грех.
Зла нема у природи, и нема никог злог по природи. ер, Бог ние створио ништа зло. Меутим, иако га
нема у природи, оно почие да бива када човек са похотом срца у себе произвоно уноси егов лик.
Стога треба да се са свим стараем непрестано сеамо Бога и да избегавамо уобичаене позиве на зло.
ер, добро кое постои по природи есте аче од зла кое у природу улази споа, кроз навике. Добро,
наиме, постои, а зло не, осим кад се чини.
4. Када и како достижемо подобие Божие.
Сви смо ми [створени] по образу Божием. Подобие Божие, пак, постижу само они су из велике убави
своу слободу потчинили Богу. ер, уколико нисмо свои и уколико се одричемо себе, ми бивамо слични
Ономе кои нас е по своо убави помирио са собом. То, пак, нико не може постии уколико своу душу
не убеди да се не поводи за варкама самодовоног и самоугаауег живота.
5. Шта треба чинити да би воа била увек спремна да чини само добро.
Самовласност е произвоее словесне душе кое се са готовошу устремуе ка чему год хое.
Произвоее емо имати увек усмерено само ка добру уколико стално добрим мислима истребуемо
сваку злу помисао.
6. Шта е светлост истинског познаа и шта чини да се ум оме користи.
Светлост истинског познаа есте непогрешиво разликовае добра од зла. (Уколико постои такво
разликовае и уколико се по ему управа целокупан живот), прави пут коим се ум успие ка Сунцу
правде, т. Богу, уводи човека у безгранично мислено просвеее у коме са смелошу (вером и надом)
3
назад иште само убав. Оно што е праведно треба узимати из руку оних кои га поричу и
омаловажавау, премда без гнева, будуи да се ревност из благочаша не побеуе (гневном) мржом,
него укореваем и убеиваем (са убаву).
7. О томе какав е учинак духовне беседе и о томе да покрет убави беседу о Богу чини лаком и
обилном.
Духовна беседа уноси убееност у умно осеае. Она, наиме, деством убави исходи од Бога. Тада се
наш ум без напора и тешкоа крее кроз таласе богословствоваа, не осеауи мучни и забриавауи
недостатак светлих помисли. У том стау он се слободно носи у многообухватним сагледаваима, по
жеи дества убави. ер, добро е дело у разговору о Богу увек са вером очекивати умно просвеее
кое се покрее убаву. Нема, наиме, ничег испразниег од ума кои се без Бога лаа мудроваа о
Богу.
8. Када треба приступати разговору о Божанственим стварима.
Она ко ние просвеен не треба да се лаа духовних сагледаваа. Меутим, ни она ко е богато обасан
благодау Светог Духа не треба да се упушта у разговоре о има. ер, код првих недостатак светлих
помисли облачи ум у мрак незнаа, а код других ихово изобие не дае да се говори, будуи да душа
коа се опиа Божиом убаву жели да се безмолвно [т. у тишини] наслауе славом Господа. Према
томе, ка богоусмереним речима (т. разговорима о Богу) треба приступати при средо мери духовног
узбуеа. Таква мера, наиме, пружа души неки образ преславних речи (кое тачно и асно изображавау
невидиве духовне предмете), док жеено духовно обасае храни веру оног кои говори у вери, како би
она ко поучава први окусио од плода познаа кое излива убав. Земорадник кои се труди треба
први да окуси од плодова (2.Тим.2,6).
9. О дару познаа и дару мудрости: како сваки од их просвеуе и како се стиче.
Као и сви Божанствени дарови, и мудрост и познае есу дар Духа Светог. Сваки од тих дарова, као и сви
други, има свое посебно дество. Стога и апостол сведочи да се едноме дае реч мудрости, ? другоме
реч знаа (1.Кор.12,8). Познае опитно (осетиво) спаа душу са Богом, премда е не покрее на
разговор на ту [тему] или о другим духовним стварима. Стога неки од оних кои са мудроубем проводе
усаменички живот не приступау разговору о Божанственим стварима, иако су им чула просвеена
познаем. Уколико се некоме и дае заедно са познаем страха Божиег (што ретко бива), мудрост са
убаву раскрива наунутрашиа дества познаа. ер, (познае) обично просвеуе унутрашим
деством, а (мудрост) - речу. Они се, пак, стичу на следеи начин: познае доноси молитва и велико
безмолвие уз савршену безбрижност, а мудрост - ненадмено изучавае Речи Духа, а пре свега благодат
сведареживог Бога.
10. Када се налази у стау борбе, душа треба да ути. Када се, пак, успокои, она треба да говори,
обуздавауи, ипак, ум смиреноумем.
Када се гневно покрене против страсти, душа треба да зна да е наступило време за утае, с обзиром
да е и то део борбе. Приметивши, пак, да е смуее прошло (било [деством] молитве, било
милостие), човек може да се преда пориву убави ка божанственим разговорима, уздржавауи, ипак,
крила ума, уздама смиреа. ер, она ко себе крае не смири самоунижеем, не може достоно
говорити о величини Божио.
11. Духовна беседа не води у таштину, док беседа светске мудрости води. Због чега се то дешава?
Духовна беседа душу чува од таштине. ер, испуавауи све ене делове осеаем богатства духовне
светлости, она чини да душа не осеа никакву потребу за удском чашу. Због тога она и ум чува од
маштаа, измеууи га (т. погружавауи га) целог у убав Божиу. Беседа пак, светске мудрости
стално наводи човека на славоубе: немауи могуности да осеау искуствено пружи осеа добра
од саме себе (кои би испунио срце), она своим приврженицима у замену даруе убав према удским
похвалама, будуи и сама проналаском таштих уди. Такво своство Речи Божие и сами емо
непогрешиво упознати уколико време у коме немамо потребе да говоримо проводимо у топлом сеау
на Бога, држеи се безбрижног утаа.
12. О самоубу и богоубу: шта е своствено самоубивоме, а шта богоубивоме.
Она ко уби себе, не може убити Бога. Бога истински воли она ко не воли себе услед преизобилног
богатства убави Божие. Он више никада не тражи славу за себе, него увек едино славу Божиу. ер,
4
као што самоубиви човек природно тражи своу славу, тако и богоубиви природно тражи и уби славу
свога Творца. Богоубиво души, коа е испуена осеаем Божиим, своствено е да, при испуавау
свих заповести, тражи само славу Божиу, а за себе - наслаивае смиреем. ер, Богу приличи слава
због еговог величанства, а човеку - смирее, преко кога постае сво Богу. Уколико имамо сличну жеу
и ми емо, по примеру светог ована Крститеа, радууи се слави Господо, непрестано говорити: Он
треба да расте, а ми да се умауемо (н.3,30).
13. Када и зашто се дешава да некоме изгледа да не уби Бога онако како би желео, премда га у
ствари силно уби.
Видео сам едног човека кои се веома жалостио и плакао стога што не уби Бога како би желео, премда
га е убио тако да е у своо души непрестано имао пламену жеу да се у ему прослави едино Бог, а
да сам не буде ништа. Он у ствари не зна какав е, а похвале кое му изговарау не представау за ега
никакву насладу. У велико жеи за смиреем, он не схвата сопствену вредност. Служеи Богу, као што
закон нареуе ереима, он силним расположеем за богоубе као да поткрада помисао о сопственом
достоанству, негде дубоко у своо убави према Богу у духу смиреа скривауи похвалу коа га прати.
Из силне жее за смиреем он у сопственим мислима увек изгледа као непотребни слуга, потпуно
лишен сваке вредности коа се од ега захтева. Тако чинеи, и ми треба да бежимо од сваке части и
славе из преизобилног богатства убави према Господу, кои нас е толико заволео.
14. О човеку кои у срцу осеа убав према Богу, и о томе како он, савршено се ослобаауи
убави према себи, долази до усхиеа у убави према Богу.
Онога ко у срцу осеа убав према Богу и сам Бог познае. ер, колико човек у свое срце прима убав
према Богу, толико и сам пребива у убави Божио. Због тога он не престае да у силно устремености
жели просвеее разума. Он ка ему стреми тако напрегнуто да понекад осеа потпуну исцрпеност
снаге и самих своих костиу, те више и не зна за себе, ве се сав меа, будуи прогутан убаву према
Богу. Такав и есте и ние у овом животу: ош странствууи у своме телу, он покретом душе услед убави
непрестано одлази Богу и код ега налази уточиште. Непрестано у срцу гореи неугасивим пламеном
убави, он е по неопходности свим срцем прилепен уз Бога. Због те убави према Богу он се
савршено ослобаа убави према себи. ер, ако смо ван себе, Богу смо, ? ??о смо присебни, вама смо
(2.Кор.5ДЗ).
15. Када човек почие да уби ближега и зашто телесна убав убрзо пролази, а духовна -
никад.
Она ко почне богато да осеа убав према Богу, у духовном осеау започие да воли и ближега. И
почевши, он не престае. Таква е убав о коо говори целокупно Свето Писмо. Телесна, пак, убав,
будуи да ние везана духовним осеаем, лако ишчезава, чим се укаже макар и безначаан повод.
Духовна убав ние таква: чак и да се деси да претрпи огорчее, богоубива душа не прекида савез
убави, будуи да стои под деством Божиим. Загреавши се топлином убави према Богу, она се истог
тренутка враа добром настроеу духа и са великом радошу прихвата убав према ближему, па
макар од ега претрпела увреду или велику штету. ер, горчину несугласица потпуно потире сладост
Божиа.
16. Како се стиче убав према Богу коа се осеа у срцу. О савршено убави коа е туа
очишавауем страху Божием и о друго убави, несавршено, седиено са очишавауим
страхом.
Нико не може да заволи Бога из свег срца уколико напре у осеау срца ние загреао страх Божии. ер,
душа до делатне убави долази тек пошто се очисти и омекша деловаем страха Божиег. Страх, пак,
Божии и наведени егов плод нико не може да стекне уколико се не ослободи свих животних брига. ер,
страх Божии почие спасоносно да делуе тек кад се ум успокои у потпуном безмолвиу и безбрижности.
Тада га он силним осеаем чисти од сваке земаске неосетивости, како би га уздигао до савршене
убави према свеблагом Богу. Према томе, страх е своство праведника кои се ош чисте и кои су
достигли среду меру убави. Савршена, пак, убав припада онима кои су ве очишени и у коима
нема страха, будуи да савршена убав изгони страх напое (1.н.4,18). И едно и друго се дешава
само праведнима кои деством Духа Светога упражавау врлински живот. Стога и Писмо на едном
месту каже: Боте се Бога сви свети егови (Пс.33,10), а на другом: Заволите Господа сви преподобни
егови (Пс.30,24). Оно нам дае на знае да е страх Божии своствен само праведницима кои се ош
чисте и кои имау, како е речено, среду меру убави, док е праведницима кои су се очистили
своствена савршена убав. Код их ве нема никакве страшиве помисли: они деством Духа Светога
5
пребивау у непрестаном гореу и прилепивау душе ка Богу, као што говори пророк: Прилепи се душа
моа за тебе и прими ме десница твоа (Пс. 62,9).
17. Како болесна душа почие да се лечи деством страха Божиег и како мало по мало убаву
долази до савршеног здрава.
Ране на телу кое се не очисте и не припреме не прихватау лекове кое на их става лекар. Уколико се,
пак, очисте, оне осеау деловае лекова и на та начин се потпуно исцеуу. Тако е и са душом: док
остае у леости и док е покривена губом сластоуба, она ние у стау да осеа страх Божии, па
макар о непрестано говорили о Страшном и неумитном суду Божием. Када, пак, деством пуне паже
према себе почне да се чисти, она почие да осеа и страх Божии, кои е, попут неког животворног лека,
прожима топлином. Дество изобличаваа е, као неки ога, мало по мало чисти и назад доводи до
савршеног очишеа. При томе, по мери раста убави у о долази до умаеа страха, све до поаве
савршене убави у коо, како е речено, нестае страх. У о постои савршено бестраше, изазвано
деством славе Божие. Нека и нама навеа похвала буде напре страх Божии, а затим убав, коа е
пунота закона савршенства у Христу.
18. Душа коа е спутана световним бригама не може да во ли Бога, нити е у могуности да
правилно суди о свом стау.
Душа коа се ние ослободила светских брига ни Бога не може искрено заволети, па ни авола замрзети
како треба. Старае о овом животу на о лежи као неки тешки покривач: ен ум никако ние у стау да
самостално расууе, нити да у себи приметно чуе непогрешиву пресуду суда (савести). Стога е свакако
неопходно удаавае од света.
19. Шта е своствено чисто души.
Чисто души е своствена реч без зависти, незлобива ревност и непрекидна убав за славу Господу.
(Када е душа чиста) и ум тачно уреуе свое тасове (као што се на теразиама уедначуу тасови). Он
тада у свом расуивау о свему почива као на начистием и непоткупивом судишту.
20. Неопходно е са вером седиавати дела, а са делима - веру.
Вера без дела и дела без вере подеднако се лишавау одобреа. Да би она ко веруе показао своу веру
треба Господу да принесе дела. И оцу нашем Аврааму не би се урачунала у праведност вера да ние
принео и плод вере - сопственог сина као жртву Богу.
21. Каква е вера без дела и каква е вера коа дествуе убаву.
Она ко уби Бога веруе искрено и преподобно чини дела вере. Она, пак, ко само веруе, али не пребива
у убави, у ствари нема ни саму веру. Он веруе са некаквом лакомисленошу ума, не носеи у себи
стварну тежину и славу убави. Само е вера коа кроз убав дела (Гал.5,6) велико возглавее
врлина.
22. Не треба знатижено испитивати дубину вере.
Она ко испитуе дубину вере бива запускиван таласима помисли. Она, пак, ко е сагледава са
простосрдачним расположеем има насладу у слатко унутрашо тишини.
Као вода заборава, дубина вере не трпи да е гледау, или да е разматрау радозналим помислима.
Пловимо по тим водама у простоти ума како бисмо доспели у пристаниште вое Божие.
23. Због чега душа, и поред силне жее, ние у стау ни осеаем срца ни укусом да осеа
миомирис небеских блага.
Нико ко сам себе не укорева не може искрено да воли или да веруе. ер, када е наша савест
узнемирена самоосуиваем, уму ние допуштено да осеа миомирис надсветских добара. Он се тада
раздире сумама. На основу раниег искуства вере он са топлом жеом стреми ка има, али не може са
убаву да их прими у осеае срца, услед, како сам ве рекао, честе гриже савести. Меутим, уколико
се очистимо натоплиом молитвом и пажом, поново емо добити жеено благо, окушавауи га у Богу
са ош веом опитношу.
24. О двоаком чулу, телесном и духовном, и о томе како треба побуивати духовно чуло ка
окушау небеског.
Телесна чула нас и невоно одвлаче ка видивим добрима. Тако нас ка невидивим добрима обично
6
води умно-духовно чуло, уколико окуси од Божанствене доброте. Све тражи себи сродно: душа, као
бестелесна, тражи небеска блага, а тело, као земаски прах - земаске сласти. Према томе, у стае да
опитно окусимо оно што е невештаствено доспеемо уколико трудовима стаимо свое земаско тело.
25. Душевно чуло е у стау невиности било единствено у свом деловау. После пада у грех оно
се раздвоило, али га благодат Светог Духа поново враа у простоту единства.
Да е природно чуло единствено учи нас сама чиеница светог познаа (т. разум просвеен благодау).
После Адамовог преступа оно се разделило на два дества. Ипак, Дух Свети га поново чини единственим
и простим. То, пак, у себи нико не може да увиди уколико се у очекивау будуих блага радо не одриче
од добара овога живота и уздржаем не исушуе сваку жеу телесних чула. Услед потпуне
безбрижности едино егов ум здраво и бодро врши своа кретаа. Због тога он осеаем може да
неизрециво окуша Божанствену благост и да, у исто време, по мери свог напредоваа, своу радост
саопштава и телу. Своу обрадованост он [тада] извесном безмерном речу у убави изражава, говореи:
У ега се поузда срце мое, и поможе ми, и процвета тело мое, и од вое свое исповедау се ему
(Пс.27,7). Та радост, коа се осеа и у души и телу, есте нелажно предосеае вечног и непропадивог
живота.
26. Ум треба чувати од смуеа како би верно могао да пре позна да ли су помисли [кое се
авау] од Бога или од авола.
Она ко се подвизава треба увек да свое мисли чува од смуиваа како би ум поуздано могао да
разликуе помисли кое наилазе. Разликууи добре и богопослане, он треба да их слаже у ризницу
сеаа, а неприличне и демонске треба да избацуе из природних скривница. Када е мирно, море е за
риболовце провидно до своих дубина. Стога од их не може да се сакрие скоро ниедно од живих биа
коа у ему живе. Када га, пак, ветрови узбуркау, у непрозирно мутнои се скрива све оно што се за
време приатне тишине штедро пружало погледу. Због тога у то време вештина риболовног заната остае
бескорисна. Слично се дешава и сагледатеном уму, нарочито када се дубина душе узбурка
неправедним гневом.
27. Зашто е мало оних кои су свесни своих падова и шта е неопходно да би се дошло до тога.
Веома е мало оних кои тачно знау све свое падове и чии се ум никада не одваа од сеаа на Бога.
Кад су здраве, наше телесне очи могу све добро да виде, чак и наситние комарце и мушице кое лете
ваздухом. Када су, пак, запрашене или прекривене нечим влажним, оне могу, премда слабо, да виде
само оно што е крупно и што често среу, док оно што е мало уопште не примеуу. Тако е и са душом.
Када пажом према себи изгони помраченост коа бива услед светоуба и када свое мале падове
сматра веома великим, она сузе додае сузама са великом благодарношу, скрушавауи се, по
реченоме: Али е праведни исповедати твое име (Пс.139,14). Када е, пак, опседнута светоубивим
расположеем, она едва да ош помало осеа [прекоре савести] када изврши убиство или нешто друго
достоно казне, док друге падове уопште и не примеуе. [Напротив], она их често, несретна, чак сматра
врлинама, не стидеи се да их са жаром брани.
28. Како Свети Дух чисти душу и шта да чинимо у том смислу.
Само е Свети Дух у стау да очисти ум. ер, ако не дое Накрепкии и не ухвати и свеже оног
грабивца (Лк.11,22), оно што е отето никако нее мои да буде ослобоено. Свим врлинама, а
нарочито душевним миром треба у себи успокоавати Духа Светога, како би наш светилник разума увек
светлео. ер, када он непрестано светли у дубини душе, у уму бивау очигледни и намаи демонски
прилози. Поред тога, они постау немони и нестални, будуи да их изобличава Света и преславна
Светлост. Стога апостол и говори: Духа не гасите (1.Сол.5,19), т. не жалостите (Еф.4,30) благост
Светога Духа злим делима или помислима, како се не бисте лишили оног свепобедничког светилника.
ер, при томе се не гаси увекприсутни и животворни Дух, ве егово ожалошее или пре - одвраае
чини да наш ум остае огорчен и ту светлости познаа.
29. О единствености душевног чула пре греха и егово раздеености после греха. О томе када
се неразумне жее седиавау и усаглашавау са разумним.
единствено е, како сам рекао, природно душевно чуло (с обзиром да су пет познатих телесних чула
посебна ствар, коа служи потребама тела, како нас учи свесвети и човекоубиви Дух Божии). Меутим,
оно се данас у проавама покрета душе раздеуе на двое услед саплитаа на зло, кое се уз уму
прилепило кроз непослушност. ер, ега час привлачи страсни део душе (због чега са сладошу
7
саосеамо са овоземаским добрима), час се наслауе са еним словесним и мисленим покретима (с
обзиром да наш ум, док е целомудрен, са жеом стреми ка небеским лепотама). Уколико стекнемо
навику да презиремо овосветска добра, на крау емо мои и да земаску жеу душе приведемо у
сагласност са еним словесним настроеем, путем општеа са Духом Светим, кои у нама домостроно
[делуе]. ер, уколико егово Божанство не озари скривнице нашег срца, ми неемо бити у стау да
неподееним чулом, т. свецелим расположеем душе окусимо небеска блага.
30. Када се и како умним чулом разликуу истините утехе од лажних.
Умно чуло представа егов укус кои тачно разликуе [духовне] ствари. Здравим телесним чулом укуса
ми непогрешиво разликуемо добро од лошег, те приатно желимо (а неприатно одбиамо). Почевши да
делуе правилно настроен и поставши потпуно безбрижан за све пролазно, и наш ум стиче могуност да
богато осети Божанствену утеху и да се нимало не обазире на оно што о е супротно. Пробауи
земаске сласти, тело чулом стиче непогрешиво искуство. Издигавши се изнад телесног мудроваа, и
ум може нелажно да окуша и разликуе утеху Светог Духа, по речима: Пробате и видите да е благ
Господ (Пс.33,9). По деству убави имауи у себи незаборавно сеае на наведено окушае, он
непогрешиво разликуе бое, по речима светог апостола: И за то се молим Богу да убав ваша све
више изобилуе у познау и сваком расуивау, да процените шта е набое (Фил.1, 9-10).
31. О лажно утеси сатане за време одмора у сну. Како е ум разгони топлим призиваем Исусовог
имена, нагонеи у бекство самог сатану.
Када ум почне да осеа благодатну утеху Светог Духа и сатана у душу убацуе своу утеху у облику
привидно слатког осеаа за време ноног одмора, у тренутку натананиег сна (или усниваа). Уколико
ум у то време буде заузет топлим сеаем на свето име Господа Исуса, те уколико пресвето и
преславно име искористи као наверние оруже против прелести, лукави заводивац е се одмах
удаити. Због тога е се он, назад, распалити на личну борбу против душе. Тачно препознауи
вариве прелести лукавог, ум све више напредуе у искуству расуиваа.
32. О добро утеси душе док е будна или за време одмора у сну. Како сатана за време сна
покушава да прелести душу лажном утехом.
Добра утеха се дешава или у будном стау тела или при погружеу у сан, т. кад се [човек] у топлом
сеау на Бога на неки начин убаву прилепуе уз ега. Варива, пак, и лажна утеха, како сам
рекао, увек бива у време кад подвижник доспева у танани дремеж, или заборав, при посредном сеау
на Бога. Происходеи од Бога, добра утеха очигледно привлачи душе подвижника благочаша убави
Божио, коа се изражава силним изливаем осеаа. Варива, пак, утеха обично обавиа душу
некаквим ветром вариве прелести. За време телесног сна она покушава да осеаа заплени
окушаем нечег приатног, без обзира што е ум у извесно мери здрав у односу на сеае на Бога.
Према томе, уколико се, као што сам рекао, у то време буде паживо сеао Господа Исуса, ум е одмах
расеати обмаиво наводноприатно веае неприатеа. Он е са радошу ступити у борбу са им,
имауи спремно оруже (на основу благодати и похвалне духовне опитности).
33. Како разликовати радост у Духу Светоме од лажне, аволске радости. Када аво приступа
обмаивау лажном утехом.
Уколико душа непоколебивим и немаштарским покретом успламти у убави Божио, увлачеи у ену
неизрециву дубину на неки начин и само тело у будном стау, као што сам рекао, или при погружавау
подвижника у сан под деством свете благодати (при чему не помиша ни на шта друго осим на оно у
шта е увучена), препознаемо дество Светог Духа. Сва препуна приатних осеаа од неизрециве
Божанске сладости, она у том тренутку не може да мисли ни о чему другом, ве само осеа да е
обрадована неком неисцрпном радошу. Треба, меутим, да знамо да утеха при коо ум у
распламсалости поприма извесно сумиво колебае или неку нечисту помисао (користеи свето име
Господе ради одбиаа зла, а не едино из убави према Богу) долази од преваранта. Том приликом е
и радост само привидна. Таква радост се намее споа: она ние своство и постоано расположее
душе. Очигледно е да неприате хое да душу увуче у преубу. Видеи да ум почие да показуе
право искуство [у владау] своим чулима, он своим утехама (кое изгледау као добре), приступа души
очекууи да, занета тромом и влажном сладуавошу, нее препознати свое мешае са варалицом. По
тим знацима можемо да разликуемо духа истине и духа обмане (1.н.4,6). Она ко се ние уверио да се
благодат населила у дубину еговог ума ние у стау да е осети чулима. Он ни горчину демонску не
може осетно искусити уколико се зли духови не гнезде негде око делова срца. Демони, наравно, никако
не желе да уди сазнау за тако нешто како се ум против их не би наоружао непрестаним сеаем на
8
Бога.
34. О двоако убави - природно и духовно (благодатно), и о иховим одликама.
убав у души може да буде природна. Меутим, постои и убав коу излива Свети Дух. Уколико
зажелимо, прва ступа у одговарауе кретае и нашом воом. Стога у лако расипау зли духови,
уколико престанемо да напрегнутим усием подржавамо свое произвоее. Друго [осеае], пак,
разгорева душу убаву према Богу, при чему се сви ени делови прилепуу за неизрециву сладост
Божанствене заубености у неко неизмерно едноставности расположеа. ер, ум тада као да е
трудан духовним (благодатним) деством и излива из себе неки обилни поток убави и радоваа.
35. О Божио благодати и о еном умиравау узбуених покрета душе.
Узбуркано море се обично смирава када на ега сипау уе. ер, масноа уа побеуе силу буре коа
подиже таласе. И наша душа се, умашена благодау Светога Духа, испуава сладосном тишином.
Пророк каже: Назад, Богу се повину, душо моа (Пс.61,6). Тада се, на ену радост, у о пресеца свака
ена узбурканост, уступауи место благости Духа (коа е осеуе) и бестрашу (кое се из е раа). Ма
колико демони покушавали да е потресу у тим тренуцима, она пребива у миру и сваком радовау. У
такво стае, меутим, не може доспети она ко не буде непрестано услаивао своу душу страхом
Божиим. ер, страх Господи подвижницима доноси неку врсту непорочности и чистоте. Страх
Господи е чист, говори пророк, и пребива у векове векова (Пс.18,10).
36. Како и када душа може да осети славу Божиу. О лаживости авола кои понекад показуе
светлост или нешто што личи на светлост.
Слушауи о чулу ума, нико не треба да мисли да му се слава Божиа ава на чулан [начин]. Ми кажемо
да чиста душа на неки неизрециви начин окуша Божанствену утеху. Додуше, о се при томе ништа
невидиво не ава на чулан начин. ер, ми вером ходимо, ? не гледаем, како говори блажени Павле
(2.Кор.5,7). Уколико му се ави светлост, или неки огеновидни зрак, или глас, подвижник ни у ком случау
не треба да их прихвати као истинито авае. ер, очигледно е у питау прелест вражиа. Наиме,
многи од оних коима се дешаваше [такво виее] из незнаа скретаху са истинитог пута. Ми, меутим,
знамо, да смо удаени од Бога све док као странци боравимо у трулежном телу (2.Кор.5,6). Ми, наиме
немамо могуности да очигледно видимо ни ега, нити егове дивне наднебеске [ствари].
37. О сновима кое шае Бог, и о сновима кое убацуе аво, те о разлици меу има.
Снови кои се души авау по Божио убави есу непогрешиви показатеи еног здрава. Они не
прелазе из едног облика у други, не раау страх, не изазивау смех, нити изненадну тугу. Они души
приступау у пуно тишини, испуавауи е духовном радошу. Стога душа, и након што се тело пробуди,
свом усрдношу иште радост коу е осетила у сну. У демонском маштау све бива супротно. Она се не
задржавау у истом облику: ихов изглед не остае дуго без промена. Наиме, они не могу дуго да се
користе оним што ние у иховом произвоеу и што су позамили од свое лаживости. При томе они
много говоре и обеавау велике [ствари], а ош више плаше претама, узимауи често вид ратника.
Понекад души са шумном буком певау понешто вариво. Када е чист, ум их брзо препознае. Понекад
он мисаоним напором буди тело, а понекад радо остае у затеченом стау, будуи задовоан што може
да препозна ихово лукавство, изобличавауи их у самом сну, чиме изазива ихов велики гнев.
Уосталом, дешава се да ни добри снови души не доносе радост, него неку сладосну тугу и безболну сузу.
Они се дешавау онима кои су ве узнапредовали у смиреноуму.
38. О врлини невероваа никаквим сновима.
Изложили смо како се разликуу добри и лоши снови, ослаауи се на [речи] кое смо чули од искусних
стараца. Стога, нека нам буде велика врлина правило да не веруемо никаквом сненом маштау. ер,
снови навеим своим делом нису ништа друго до идоли помисли, игра уображеа, или ош, како сам ве
говорио, аволско изругивае и забава. Уколико понекад, придржавауи се наведеног правила, не
примимо сновиее кое нам се шае од Бога, свеубеи Господ Исус се нее прогневити на нас,
знауи да снове избегавамо због опасности од демонских замки. ер, премда е описани начин
разликоваа снова поуздан, дешава се да душа, будуи неосетно и невоно оскврена некаквим
вражиим наговором (што, како ми се чини, нико не може избеи), губи траг поузданог разликоваа, те
лоше снове сматра добрим.
39. Пример кои показуе да Бог не криви онога кои не веруе сновима кое шае.
9
Нека нам следеи случа послужи као доказ онога што смо рекли. После дугог одсуствоваа господар се
вратио куи. Стоеи ноу пред вратима, он е позвао слугу да му отвори. Не распознауи добро да ли се
заиста ради о еговом господару, слуга одлучно одбиа да му отвори, плашеи се да, обманут
сличношу гласа, не пусти злочинца, те да постане упропастите имовине коу му е господар поверио.
Када се разданило, господар не само што се на ега ние наутио, него га е обасуо великим похвалама
што е егов глас сматрао за обману, не желеи да изгуби било шта од еговог имаа.
40. О виеу духовне светлости у себи. О демонско светлости. О томе како да постигнемо да,
живеи у свету, будемо туи свету.
Наш ум сав постае светао кад у ему почне приметно да делуе Божанска светлост. Не треба ни
намае да сумамо да он тада обилно види светлост коа у ему постои. То се дешава чим душа
снажно загосподари над страстима. Меутим, дешава се да се нешто слично призрачно (било светлост,
било пламен) ава у уму [под деством] вражие злобе, као што нас учи божанствени Павле кад говори
да се и сатана понекад претвара у анела светлости (2.Кор.11,14). Због тога подвижничком животу не
треба приступати са таквом надом (т. да се у себи види светлост), како сатана душу не би затекао
унапред спремну за прихватае прелести и како е заиста не би ухватио. Ми на уму треба да имамо само
едно, т. да достигнемо убав према Богу свим чулима и пуним срдачним осведочеем - што и значи
убити Бога свога свим срцем своим и свом душом своом и свим умом своим (Лк.10,27). Она у коме се
речено дешава уз благодат Божиу, живеи у свету постае ту свету.
41. О послушау, кое е навеа меу врлинама. Оно сачиава врата убави и предводницу свих
врлина.
Као што се поуздано зна, послушае е прво добро меу уводним врлинама. Оно одсеца надменост и у
нама раа смиреноуме. За оне кои га се усрдно придржавау, оно постае улазна капиа убави према
Христу Богу. Одбацивши га, Адам е пао у дубину ада. Заволевши га, Господ е, у складу са домостроем
нашег спасеа, био послушан своме Оцу чак до Крста и смрти (Фил. 2,8), иако ни у чему ние уступао
егово величини. Своим послушаем изгладивши кривицу удске непослушности, Он оне кои живе у
послушау узноси ка блаженом и вечном животу. Према томе, они кои ступау у борбу са аволском
гордошу, пре свега треба да се потруде да стекну ту врлину. Уколико буде претходила, она е им потом
непогрешиво показати све стазе врлина.
42. О томе да уздржае треба примеивати у свему како се не би стицале само телесне врлине,
ве и оне кое чисте унутрашег човека.
Уздржае е своство свих врлина. Стога подвижник треба у свему да се уздржава (1.Кор.9,25). Цео лик
човека се унаказуе уколико се од ега удаи макар и намаи део тела. Слично томе, човек (иако
можда сам и не примеуе) разара целокупну благообразност уздржаа уколико занемари макар едну
врлину. Стога треба мариво проходити не само телесне врлине, него и оне кое имау мо да чисте
нашег унутрашег човека. ер, каква е корист од девственог тела, уколико душа блудничи са демоном
непослушности? Или, како е увенчати она ко се чува од стомакоугааа и сваке друге телесне похоте,
али показуе немар према надмености и славоубу, не будуи у стау да претрпи ни намау увреду.
[Треба, меутим], знати да е светлост правде уравнотежити тас (награде) са делима правде само код
оних кои су их обавали у духу смиреа.
43. О користи и начину чуваа уздржаа у храни.
Подвижник треба да замрзи све бесловесне похоте. Та мржа код ега треба да се претвори у навику.
Меутим, уздржае од хране не треба да се преобрази у становиште да су нека ела мрска. Такво
[становиште] есте аволско дело и ние далеко од клетве. ер, ми се од неких ела не уздржавамо стога
што су по природи зла (далеко било!), него да бисмо унеколико укротили успаене удове тела. Други
разлог уздржаа есте да се храна коа нам преостане употреби за подмирее насушних потреба
сиромаха, чиме се проавуе искрена убав.
44. Шта треба да учинимо да би нам било лако да се одрекнемо сласти неких ела и других
задовостава.
ести и пити од свега што е предложено са благодарношу Богу ние противно закону познаа. ер,
свако саздае Божие е врло добро(Пост.1,31). Меутим, добровоно уздржавае од преедаа и
наслаиваа елима есте веома благоразумно и мудро. Ипак, ми неемо бити у стау да се
добровоно одрекнемо предложених сласти уколико на самом делу и искуству свим чулима не осетимо
10
Божанствену сладост.
45. О избегавау претераног уздржаваа како би тело било довоно снажно за духовне подвиге.
Оптереено мноштвом ела, наше тело чини да е ум некако немаран и непокретан. Са друге стране,
уколико е измождено претераним уздржаем, оно сагледатени део душе чини тромим и леим за
поучавае. Стога треба начин телесне исхране усагласити са стаем сила и снаге тела. Наиме, када е
здраво треба га по мери притешавати, а када е немоно - донекле му попуштати. Подвижник не треба
да се раслаби телесно, ве треба да има довоно снаге за подвиг, како би се душа барем телесним
напорима чистила.
46. О ублажавау уобичаене строгости у уздржау у случау доласка братие или странаца.
Приликом доласка некога од братие или странаца покрее се таштина. Користеи случа, она нас надима
своим отровом, подстичуи нас да не нарушавамо свое правило исхране. Тада е неопходно унеколико
ослабити уобичаену меру ела. На та начин емо од себе отерати демона, кои е бити жалостан због
безуспешности свога покушаа. Уедно емо са расуиваем испунити и закон убави. Назад,
попуштаем ми емо и тану нашег уздржаа сачувати од обавиваа.
47. О томе да пост и друге телесне врлине без правилног срдачног настроеа немау вредности
пред Богом.
Као оруе кое помаже онима кои стреме ка целомудрености, пост има вредност, премда не пред Богом.
Стога подвижници благочаша не треба сувише високо да мисле о ему, ве да достизае свог циа
очекуу само од вере у Бога. Мастори заната савршенство свое вештине не доказуу вредношу оруа.
Напротив, они стрпиво довршавау свое рукодее, кое ве само служи као показате мере ихове
вештине.
48. О користи умерености у пиу за духовну плодност душе.
Зема коа се умерено наводава чини да чисто семе кое е у у бачено раа са великим прирастом.
Меутим, када е наквашена сувише обилним кишама, она доноси само тре и коров. Тако и зема срца
проавуе чистим свое природно семе уколико вино употребавамо са мером. Тада она чини да и семе
кое сее Дух Свети ниче богато лишем и плодом. Када е, пак, преко мере овлажимо многим пием, она
свим своим помислима доноси само тре и коров.
49. О неумерености у пиу коа изазива срамну похоту.
Пливауи у таласима многог пиа, наш ум страсно гледа на ликове кое му у сну предлажу демони. Он
тада чак и сам од себе слика нека лепа лица, те се своим маштаима, као неким живим биима,
наслауе и распауе. ер, уколико се детородни делови тела распале од винске топлоте, на ум
навауе потреба да у себи сластоубиво представа сенке страсти. Стога треба да, поштууи
умереност, избегавамо штету коа долази од сувишка. У одсуству сласти коа га покрее на
изображавае греха, ум пребива слободан од маштареа и, што е ош више, од наслаиваа.
50. О избегавау употребе вештачки припремених напитака кои раздражуу глад.
Они кои желе да укроте немирне телесне удове не треба да користе вештачки припремене напитке
кое вештаци сличних изума називау предпием, с обзиром да мноштву ела обично отварау пут у
стомак. ихово своство бива на штету телима подвижника. Осим тога, и бесмислена смеша вештастава
коа улазе у ихов састав снажно нападау богобоаживу савест. ер, шта недостае природи вина да би
било неопходно смекшавати егову силу додаваем разноразних сласти?
51. Чему е хтео да нас научи Господ примивши на Крсту сире из сунера натакнутог на трску.
Наш Господ и Учите свештеног (подвижничког) живота, Исус Христос за време свога страдаа беше из
руку оних кои су служили наредбама авола напоен сиретом како би нам, како ми се чини, оставио
асан пример расположеа са коим треба да проходимо свештене подвиге. Тиме Он као да е рекао:
"Она ко се подвизава против греха не треба да употребава слатка ела и пиа, ве треба стрпиво да
подноси горчину борбе". Уз сунер се може додати значее исопа, како би се асние представио начин
нашег очишеа. Као опор, исоп представа своство подвига, а као предмет кои се користи приликом
умиваа, сунер напомие пуно савршенство очишеа.
52. Зашто духовни [уди] не треба да користе купае.
11
Нико не сматра да е коришее купаа грешно или неразумно. Ипак, егово избегавае ради
уздржаа а у назвати нахрабриим и нацеломудрениим делом. На та начин се ни наше тело не
излаже раслабивау сласним умиваем, нити се у души побууе сеае на неславно обнаживае
Адама (чиме се избегава потреба да се, слично ему, бринемо о лишу коим би се покрила друга
срамота обнажеа). Та [подвиг] е нарочито неопходан нама кои смо се недавно ослободили од погубне
искварености овог живота. Ми, наиме, на сваки начин треба да се старамо да пребивамо у неразлучном
седиеу са лепотом целомудрености кроз непорочну чистоту свог тела.
53. Зашто у општежиима треба позивати лекара ради лечеа болести. Шта у таквим случаевима
треба да чини она ко живи усамено у пустии.
Ништа нас не спречава да приликом болести позивамо лекара. Бог е предвидео да е се поавити
потреба за лекарском вештином. Он е благоволео да се она на основу удског искуства назад и
уобличи. Због тога е унапред уложио лековита своства у читав низ твари. Ипак, наду у оздравее не
треба полагати на их, него на истинитог нашег Лекара и Спаситеа, Исуса Христа. а, наравно говорим
онима кои подвижнички живот проводе у општежиима или у градовима. ер, у околностима у коима се
налазе, они не могу увек да имау непрекидно дество вере с обзиром да су окружени убаву. Осим
тога, [они треба да пазе] да не упадну у таштину и аволско искушее, т. да пред многим изавуу како
им лекар ние потребан. Она, пак, ко проводи отшелнички живот у пустиским местима са двоицом или
троицом едномислене брае, треба да се повери единоме Господу, Исцелитеу сваке наше болести и
немои, ма какве да га болести салетеле. У само пустии он од Господа има довоно утехе у болести.
Осим тога, дество вере код ега може да буде неоскудно. Исто тако, покривен добром завесом пустие,
он нема могуности да истакне своу врлину трпеа. Ради тога Господ и насеава истомишенике у
дом (Пс.67,7).
54. Шта сведочи малодушност у болести, а шта благодушност.
Уколико се крае оптереуемо због растроства здрава кое нам се дешава, треба да знамо да нам е
душа ош увек поробена телоубем. С обзиром да жели вештаствене насладе, она нее да се
одреши од житеских добара, сматрауи великом невоом немогуност да се, због болести, користи
стварима кое су приатне за плотски живот. Уколико, пак, она са благодарношу [Богу] подноси тескобу
коу доноси болест, очигледно е да се не налази далеко од предела бестраша. Тада она са радошу
очекуе и саму смрт као виновницу ступаа у истински живот.
55. Шта душа треба да [помиша] да се не би наслаивала добрима овога света, ве да би више
желела да се разреши од тела.
Душа нее пожелети да се разреши од тела све док не постане потпуно равнодушна према овом ваздуху
(т. према свему житеском и светском). Сва телесна чула се противе вери, с обзиром да ишту да окушау
само од оног што е садаше, док вера обеава богатство будуих добара. Стога подвижник никада не
треба да мисли о хладу развиених кроши, о бистрим изворима, о расцветалим луговима, о велелепним
куама, нити о приатним разговорима са сродницима, као што уосталом не треба да се подсеа ни на
богате дарове коих се некада удостоио. Он, напротив, треба са благодарношу да се користи само оним
што му е неопходно, те да ова живот сматра неком врстом странствоваа кое е туе свако плотско
утеси. Ако на та начин притеснимо своу мисао, ми емо е мои читаву обратити на стазу коа води у
живот вечни.
56. Неумерено коришее телесних чула омета сеае на Бога и егове заповести. Како избеи
то зло.
Вид, укус и остала чула расеавау срдачно сеае уколико се употребавау преко мере. О томе нас
прва уверава Ева. ер, све док ние сластоубиво погледала на забраено дрво, она е мариво
памтила заповест Божиу. Покривана крилима убави Божие, она ние видела своу наготу. Меутим,
када е сластоубиво погледала на дрво, додирнула га са великом похотом и назад окусила од еговог
плода са незадрживом жеом, она е одмах стекла склоност ка телесном самонаслаивау. Будуи
обнажена и сединивши се са страшу, она е све свое жуее усмерила на тражее садаших утеха.
Она е уз то, под деством привидне привлачности плода, свом паду додала и пад Адамов. За удски ум
е [од иховог пада] ве постало тешко да се сеа Бога и егових заповести. Ми, меутим, са
непрестаним сеаем на Бога и гледауи у дубину свог срца, треба да проводимо ова живот (кои е
склон прелести) као да смо слепи очима. ер, духовном мудроубу е заиста своствено да очува
непокретним позив кои е у нама присутан: Приатан беше за гледае (Пост.3,6). Томе нас учи и
многоискусни ов, говореи: Ако е за очима моима пошло срце мое... (ов 31,7). Такво делае е
12
сигуран знак краег уздржаа.
57. Она ко ходи духом избегава плотске жее, те аво узалуд искушава егову чистоту.
Она ко увек пребива у свом срцу далек е од свих красних ствари овог живота. Ходеи духом, он не може
да упражава телесну похоту. Он сво пут проходи ограен врлинама. Оне служе као чувари при вратима
еговог града чистоте. Стога све замке авола против ега остау безуспешне, премда стреле похоте
коа е заедничка свима понекад долазе до прозора природе.
58. Како протерати униние кое понекад напада након што се одагнау телесне похоте.
Када душа назад прекине да жуди за красотама земаских ствари, често о се прикрада дух униниа,
кои не допушта ни да се усрдно потруди у служеу речи, ни да чврсто жели будуа добра. Чак и
привремени живот он о представа као крае непотребан, као лишен вредних врлинских дела. Он
умауе и знача познаа, [наводеи] да се дае и многим другим и да нам не пружа ништа нарочито. Ту
млаку и разлеууу страст емо избеи уколико своу мисао крае стеснимо, пазеи едино на сеае
на Бога. Само на та начин пронашавши жар кои му е своствен, дух може од себе отерати ту леост.
59. Колико е у духовном подвигу велика помо од непрестаног помиаа Исусовог имена у
дубини срца.
Уколико му сеаем на Бога затворимо све излазе, наш ум е имати потребу за неким делаем како би
се запослила стална покретност коа му е своствена. ему треба дати едино свештено име Господа
Исуса: нека име у потпуности подмири своу ревност у достизау поставеног циа. Меутим, треба
знати да, по речи апостола, нико не може реи: Исус е Господ, осим Духом Светим (1.Кор.12,3). Од нас
се захтева да у унутрашости ума (кои се у себи притешуе) непрестано изговарамо исказ (Господе,
Исусе Христе, и остало). При томе, он не треба да скрее ни у какво маштае. Они кои ово свето и
преславно име непрестано мислено држе у дубини свога срца, бие у стау да виде светлост свог ума
(т. асност мисли или одреено сазнае о свим унутрашим покретима). Осим тога, уколико се са
напрегнутом бриживошу држи у мислима, ово предивно име сасвим приметно спауе сваку
нечистоту коа се поавуе у души. ер, по речи апостола, Бог наш е ога кои спауе свако зло
(ев.12,29). Због тога Господ, назад, душу доводи до велике убави према егово слави. ер,
задржавауи се у топлом срцу кроз сеае ума, преславно и многожуено име у нама ствара навику да
егову благост убимо без препрека. Наиме, тада више нема ничега што би поставало препреку. То е
она драгоцени бисер кои се стиче продаом целокупног имаа. И [човек] стиче неизрециву радост што га
е нашао (Мт.13,46).
60. О двоако радости - почетно и савршено, и о сузама измеу их.
едно е почетна радост, а друго - завршна. Прва може бити помешана са маштаима (о себи), а друга е
ака смиреноумем. Измеу их е богоубива туга и безболни плач. ер, где е много мудрости, много
е и разума. Ко умножава разум, умножава муку (Проп.1,18). Због тога напре треба почетном радошу
позвати душу на подвиг. Потом е треба предати изобличеу и провери истином Духа Светога због
рание почиених грехова, као и због саплитаа у самозабораву. Казнио си човека изобличавауи га за
безакое, и истопио си као паучину душу егову (Пс.38,12). Пошто е изобличее Божие испита као у
огу, душа прима дество немаштарске радости у топлом сеау на Бога.
61. О забораву Бога и о поновном успоставау сеаа на ега. О узроцима првог и о
средствима коима се постиже друго. О вишим проавама сеаа.
Када е душа узруана гневом, или оптереена претераним едеем, или помрачена тешком тугом, ум
ние у стау да се држи сеаа на Бога, чак ни кад би се подстицао. Сав омрачен жестином тих страсти,
ум е потпуно отуен од сопственог чула. Због суровости страсти егово сеае потпуно огрубуе,
услед чега жеа [за сеаем на Бога] нема на чему да остави сво печат (кои би му омогуио
незаборавно и неизмеиво богомислие). Када е, пак, душа слободна од таквих узнемиреа, забораву
само на тренутак полази за руком да украде мисао о убеном Господу с обзиром да ум, сабравши
свое дество и живост, одмах опет са жаром прихвата многожеени и спасоносни улов сво. ер, тада
сама благодат заедно са умом богомисли и кличе: Господе, Исусе Христе, слично маци коа, учеи дете,
често понава реч "отац", све док га не доведе до навике да е асно изговара уместо било кое друге
речи, чак и у сну. Стога апостол говори да нам сам Дух помаже у нашим немоима: ер не знамо како
треба о чему емо се молити, него сам Дух се моли за нас уздисаима неизрецивим (Рим.7,26). С
обзиром да смо као деца пред савршенством те молитвене врлине, ми свакако имамо потребу за
13
еговом помои. Када егова неизрецива сладост обухвати и услади све наше помисли, ми са пуним
жаром можемо да се дамо на сеае на Бога и Оца нашег и да га убимо. Дивни Павле говори: име
[т. Духом Светим] вичемо: Ава, Оче (Рим.8,15), када нас подстакне да призивамо Бога Оца.
62. Када и како можемо допустити гнев.
Гнев обично више него било коа друга страст узнемирава и смууе душу. Меутим, има случаева када
о е он крае користан. Када се без смуеа гневимо на уде кои се нечастиво или бестидно понашау
са цием да се спасу, или да се у намау руку постиде, ми своо души пружамо корист коу би имала и
од кротости. ер, у таквом случау садествуемо циевима Божие правде и доброте. Осим тога, ега
користимо када се у души аве женоубиви покрети, усмеравауи га против греха, чиме е често
трезнимо и даемо храбру силу да им се супротстави. Ми не треба да сумамо да и кад се налазимо у
краем духовном растроству можемо гневно да запретимо самом духу растроитеу, узвисууи се
мудроваем чак и над ужасима коима се хвали тескобност смрти. Желеи да нам то покаже, Господ е
при Лазаревом васкрсеу напре у духу запретио аду и ободрио себе, а затим са несметеном воом (као
и увек) вратио телу Лазареву душу. Стога мени изгледа да е целомудрени гнев Бог, наш Саздате,
нашо природи подарио више као оруе правде. Да га е Ева употребила против змие, не би потпала под
погубно дество страсне похоте. Стога сматрам да е се она ко се целомудреним гневом користи из
ревности према благочашу на теразиама праведне надокнаде показати као похвалнии од онога ко
услед непокретности ума никада не запада у гнев. ер, код другог управите удских мисли и осеаа
остае неизвежбан, док први, седеи на коима врлина, увек пребива у борби, уреи кроз демонске
хорде, и непрестано обучавауи страху Божием четворопрег уздржаа, кои Свето Писмо назива
колесницом Израиевом, као што налазимо у опису узимаа на небо божанственог Илие (2.Цар.2,12).
Прве е удеце Бог на многе начине обучавао четирима врлинама [т. мудрости, целомудрености,
праведности и храбрости]. Због тога е узет на небо велики ученик мудрости. Он е, како ми изгледа, ове
врлине имао као кое када га е Дух узео у веау ога.
63. Савршеноме у духовном животу не приличи да се суди.
Она ко се удостоио светог познаа и ко е окусио сладост Божиу, не треба ни да се спори (када на ега
уложе жалбу), нити да сам против било кога подиже тужбу, чак и да му скину одеу коа е на ему. ер,
правда власти овог века есте нижа од правде Божие, или, бое речено - ние ништа пред правдом
Божиом. Деца Божиа се и разликуу од уди овога века неупоредивошу свое правде. Стога се правда
других назива удском, а правда првих - Божиом. И Господ наш вреан, не узврааше увредом и
страдауи не преаше (1.Пт.2,23). Напротив, Он не само да е скидае одее претрпео утеи, него се
(што е неупоредиво више) молио Оцу да опрости еговим злотворима. уди, пак, овога света не
престау да се споре све док са добитком не добиу оно што траже од оних са коима се препиру: они чак
ишту раст на дуг. На та начин ихова правда често бива почетак велике неправде.
64. Бое е, предавши неправду Суду Божием, посветити се молитви и чувау срца, неголи
судити се.
Чуо сам како неки благочастиви уди говоре да не треба дозвоавати да свако коме се прохте развлачи
оно што имамо за свое издржавае и успокоавае сиромаха. [Они сматрау] да бисмо у супротном, т.
снисходеи таквоме злу, постали виновници греха оних кои нам чине неправду, нарочито када се ради о
Хришанима. Меутим, поступати на та начин значи хтети више спасавати свое, неголи себе самог.
Уколико, оставивши молитву и пажу према сопственом срцу, почнем да тражим суд за оне кои су ме
оштетили и да скапавам по судским ходницима, бие очигледно да е за мене оно што тражим
драгоцение од мог сопственог спасеа, да не кажем - и од саме спасоносне заповести. Како у се а
показати следбеником еванелске заповести коа говори: Кои твое узме, не ишти (Лк.6,30), уколико, по
речима апостола, не будем са радошу подносио отимае имовине свое (ев.10,34). ер, та (заповест)
и онога ко на суду добиа оно што му е узето не ослобаа од греха лакомости? Оно што е пропадиво
(привремено, т. судови кое пропадиви покреу због пропадивих ствари) не може да замени
неиропадиви Божии Суд. Кривац треба да пази на законе под кое потпада егов случа и по коима
треба да се брани. Добро е дело трпети насие од оних кои желе да нам учине неправду и молити се за
их, будуи да е им грех лакомости бити опроштен ради покааа, а не стога што су нам вратили оно
што су отели. ер, правда Божиа хое да ми самог лакомца (а не оно што е узео) прихватимо као
слободног од греха кроз покаае.
65. Прода све и разда сиромасима. На то више од свега подстиче смирее.
Веома е прикладно и изнад свега душекорисно да, познавши истински пут благочаша, одмах све свое
14
распродамо и, по заповести Господо, добиено разделимо сиромасима, не допустивши себи да, под
изговором жее да свагда имамо могуност да испуавамо заповест (о помагау сиромасима), не
послушамо спасоносну наредбу (о подели свега одедном). [Од испуаваа заповести] ми емо напре
имати добру безбрижност, из кое произилази сиромаштво, кое не подлеже нападима. Она мисли само о
горем. Назад, она не дае повод за неправедна потраживаа, будуи да неемо имати ништа што би
могло распалити ога лакомости код лакомих. Тада е нас више од свих других врлина као наге огреати
смиреноуме и успокоити у своим недрима. Дете по своо младалачко простоти скида свое одело и
одбацуе га од себе, по своо велико незлобивости налазеи да му е нагота приатниа од шарене
лепоте еговог одела. Тада га мака узима у руке и успокоава и грее у свом наручу. ер, речено е:
Господ чува одочад. Смирих се и спасе ме (Пс.114,5).
66. Раздати све представа пут ка смиреу.
Господ од нас тражи да положимо рачун о давау милостие по ономе што имамо, ? не по ономе што
немамо (2.Кор.8,12). Зар у а бити прекорен што више ништа нема [да даем], уколико у страху Божием и
са пламеном усрдношу за кратко време, повинууи се заповести Господа, раздам све што бих могао
раздавати током дугих година? Можда е неко реи: "(Уколико све раздамо), одакле е потом добиати
милостиу сиромаси кои се сада хране од наших даваа према снази". Таквоме треба дати следеу
поуку: "Немо да се усууеш да помиаш нешто прекорно за Бога да би прикрио сопствену убав према
поседовау. ер, Богу нее недостаати начини да бриживо обезбеди свое саздае, као што чини од
почетка. Да ли су сиромаси остаали без хране и одее пре него што е ова или она бивао побуен на
давае милостие? Буди, дакле, уверен да е много бое одмах по познау истине радо све потрошити
на потребе сиромаха, одбацивши неразумно мудровае и надменост (на коу нас наговара пристрасност
према богатству), те замрзевши свое пожуде (што и значи - замрзети душу своу). ер, потом бисмо се,
немауи више повода за самохвалисаво радовае због постоаног раздаваа иметка, ве унижавали с
обзиром да ништа добро не чинимо. Наиме, све док изобилуемо богатством, ми се много наслауемо
раздаваем (када смо расположени), као они кои са радошу испуавау Божанствену заповест.
Уколико, пак, све потрошимо, ми се испуавамо смиреним и скрушеним осеаима, као они кои ништа
праведно не чине. Услед тога се душа у великом смиреу враа себи како би се приежном молитвом,
трпеем и смиреноумем удостоила онога што више не може да стиче свакодневним даваем
милостие. ер, речено е: Сиромах и убоги хвалие име твое Господе (Пс.73,21). Осим тога, Бог дар
богословствоваа припрема само онима кои су се напре решили да се одрекну свега свога ради славе
еванеа Божиег, т. како би богоприатним сиромаштвом благовестили о богатству Царства Божиег.
Да разумемо речено помаже нам она ко е рекао: Припремио си (е) У доброти твоо сиромаху, Боже, и
потом додао: Господ е дати реч онима кои благовесте снагом многом (Пс.67,11-12)".
67. О дару богословствоваа, т. колика и каква добра од ега произилазе.
Сви дарови Бога нашег су врло добри и благотворни. Ипак, ни едан од их не разгорева и не покрее
наше срце ка убави према егово благости као дар богословствоваа. Као први пород благости
Божие, он души пружа и прва уздара. Он нас, напре, подстиче да са радошу презиремо све приатне
животне утехе, с обзиром да у ему уместо пролазних утеха имамо неизрециво богатство Речи Божиих.
Осим тога, он неком огеном променом озаруе наш ум, чинеи га заедничарем духова кои служе.
Припремивши се достоно, убени, потецимо ка то прекрасно и свевидео врлини, коа пресеца сваку
земаску бригу и коа у озареу неизрециве светлости ум храни Речима Божиим. И да не говорим
много: [она е води] ка врлини коа словесну душу преко светих пророка припрема за неодвоиво општее
са Богом Словом. Припремивши богоумилне песме у душама удским (о дивнога чуда), ова божанствена
невестоводитека гласно пева величину Божиу.
68. Због чега наш ум ние брз на молитву као што е брз на богословско сагледавае и колико е
молитва неопходна за напредак у сагледавау.
Наш ум веим делом ние много спреман за молитву, с обзиром да га врлина молитве стешава и
ограничава. Богословствовау се, пак, радие предае с обзиром на простор и неограниченост
божанствених сагледаваа. Стога, да не бисмо давали места еговом слободном разматрау и да не
бисмо попуштали егово склоности да се безмерно предае високопарним лутаима, набое е да се
упражавамо у молитви, псалмопоау и читау Писма, не пренебрегавауи притом ни тумачеа
мудроубивих отаца, чие су речи испуене истинским познаем вере. Дествууи тако, ми му неемо
дозволити да свое изреке меша са благодатним речима, нити да се, подстакнут таштином, расеава у
лутаима под деством самозадовоства и причивости. Напротив, ми емо се научити да га чувамо
чистим за време сагледаваа, све егове помисли учинивши сузоточним. Успокоивши се у часовима
15
безмолвиа и опиауи се сладошу молитве, ум не само да е се ослободити од страсних покрета о
коима смо говорили, ве е се обновити и добити снагу да лако и без напора пребива у божанственим
сагледаваима, напредууи истовремено и у сагледавау расуиваа са великим смиреем. Треба,
меутим, да знамо да е молитва виша од сваке свеобухватности сагледаваа. Она е своствена
искучиво онима кои су у сваком чулу и осведочеу преиспуени светом благодау.
69. Благодат напре приметно делуе на душу. Потом умауе свое дество, или га сасвим скрива.
О благотворности [таквог дешаваа) за душу.
Благодат у почетку обично врло приметно озаруе душу своом светлошу. Када, пак, успеси у
духовнохришанском животу почну да се умножавау, она ве веим делом своа таанствена дества у
богоубиво души обава неприметно, како би нас након (умиреа душе) са радоваем увела на стазу
божанствених сагледаваа, из незнаа нас призивауи у знае. Усред подвига она жели да наше
духовно знае сачува од таштине. Нама приличи да се умерено подвргавамо тузи кад нас благодат
(привидно) напушта, како бисмо се ош више смирили и научили да будемо покорни Господим
опредееима, те да потом благовремено приступамо радости, окриууи се добром надом. ер,
безмерна туга душу уводи у безнае и очаае, а прекомерна радост е доводи до самомеа и
надмености. а говорим о онима кои су по животу и разуму ош увек деца. Средина измеу просвееа
благодау и оставености есте искуство, а измеу туге и радости - нада. ер, каже се: Трпеи потрпех
Господа и обрати на ме пажу (Пс.39,2), и ош: По мноштву болова моих, утехе твое обрадоваше
душу моу (Пс.93,19).
70. Колико е причивост штетна, а утае благотворно за душу.
Ако се врата купатила често отварау, унутраша топлота е брзо изаи напое. И душа оног ко много
говори, чак и о доброме, кроз врата речи испушта свое сеае (т. свесно стаае у поретку духовних
ствари). Услед тога се ум на крау лишава начистиих мисли, у неуредно навали помисли сметено
водеи реч о предмету кои се покренуо. У том случау он ве нема Духа Светога, кои е чувао нашу
мисао од маштаа. ер, Благи Дух, као ту сваком метежу и маштау, бежи од причивости. утае е,
напротив, благотворно, будуи мака мудрих помисли.
71. Како богоубива душа треба да управа осеаем праведности.
Учее [духовног] познаа нам саопштава да у почетку на богоубиву душу (коа е ступила на пут
богоугааа) напада мноштво страсти, нарочито гнев и мржа. Она се томе подвргава не толико по
деловау злих духова, колико по поретку напредоваа у духовном животу. ер, док се руководи
светском мудрошу, душа остае равнодушна кад види да неко гази правду. Будуи заузета своим
похотама, она не брине о правди Божио. Почевши да се узноси изнад своих страсти и похота и
ослобаауи се од овдаших ствари, те по своо убави према Богу, она ве не може равнодушно да
посматра неправду, чак ни у сну. Она се гневи и смууе против злотвора све док не угледа како сами
нападачи на Божиу правду штите ено достоанство по деству благочастиве помисли (т. дошавши у
страх Божии и покаае). На та начин душа природно мрзи неправедне, док праведне воли крепком
убаву. Око душе, наиме, не бива поткрадано (т. одвлачено на неправилно гледае) када е ена
завеса, т. тело стаена краим уздржаем. Уосталом, много е бое оплакивати неосетивост
неправедних, неголи мрзети их. Иако су достони мрже, учее истине не одобрава да се богоубива
душа смууе мржом. ер, у души у коо постои мржа истинско познае ние делатно.
72. Ум богослов и ум зналац.
Разгореван Речима Божиим богословски ум се у души наслауе и довоно широко достиже своу меру
бестраша. ер, речи су Господе, каже се, речи чисте, сребро ражежено, очишено од земе (Пс.11,7).
Ослаауи се, пак, на опит благодатних дестава, спознани ум бива изнад страсти. И богослов учествуе
у сазнаном искуству уколико у себи насади насмирениа расположеа, а познавалац у извесно мери
дотиче сагледатене врлине уколико расуивачка сила егове душе иде правим путем. ер, оба ова
дара [човек] не може имати у савршено мери. На та начин се она ко има едан од их диви ономе чиме
га други надвисуе, напредууи у смиреноуму и у ревности за праведни живот. Стога апостол каже:
едноме се дае кроз Духа реч мудрости, ? другоме реч знаа по истом Духу (1.Кор.12,8).
73. О гласно молитви и о оно коа се твори само у срцу.
Изобилууи своим природним плодовима, душа гласние обава свое псалмопоае, стичуи
расположее да се моли наглас. Уколико, пак, осети дество Духа Светога, она са пуном радошу и
16
сладошу пева и моли се едино у срцу. Прво настроее прати маштарска радост (услед
самозадовоства), а друго - духовне сузе и неко безмолвоубиво радовае. Задржавауи глас, сеае
остае топло, саздауи неке сузотворне самоусредсреууе помисли. У томе се заиста могу видети
семена молитве коа се са сузама, па ипак радосно, сеу у зему срца са надом на обилну жетву
(Пс.125,5). Уосталом, када нас притиска велика туга, ми можемо нешто гласние да обавамо свое
псалмопоае, радошу наде потискууи скорбне вапае душе, све док се тешки облак туге не развее
ветром псаламског напева.
74. О природном и о благодатном богоубу.
Достигавши до познаа себе саме, душа из себе пораа неку топлину и богоубиву стидивост.
Неузнемиравана житеским бригама, она убав (према Богу) одражава из себе у миру, сразмерно
тражеи Бога мира. Меутим, сеае (на Бога кога тражи) се убрзо расеава или стога што е утисци чула
поткрадау или што по своо оскудности природа брзо исцрпуе свое сопствено добро. Стога грчки
мудраци нису могли да постигну како треба оно што су тражили преко уздржаа. Наиме, ихов ум ние
осетио дество вечне и свеистините мудрости. Богоубива, пак, топлина коу Дух Свети дае срцу есте
мирна и непрекидна. Она све делове душе призива убави према Богу. Она се не пружа ван срца, него
сама по себи целокупног човека весели неком безмерном убаву и радошу. Они кои су е упознали
треба да се труде да е достигну. ер, природна убав е знак извесног здрава природе због уздржаа.
Ипак, она ние у стау да ум уздигне до бестраша: то постиже духовна (благодатна) убав.
75. О светлоносном деловау благодати на душу, и о еном помрачеу под деством мрачних
сила.
Када дува северни ветар, ваздух кои нас окружава бива чист услед извесне тананости и освежавауег
дества дуваа. Када, пак, дува ужни ветар, ваздух као да се згушава и постае тежак: наиме, ужни
ветар из своих (т. ужних) земаа доноси и по целом свету разноси некакву суву маглу. И душа е изван
демонског помрачеа када прима дество истинског и Светог Духа. Када е, пак, силно обузме дух
прелести, она се сва прекрива облацима греха. Стога ми свое стремее треба увек свом снагом да
усмеравамо ка очишавауем и животворном веау Светог Духа, т. ка духу кои е пророк езеки у
светлости познаа видео из правца севера (ез.1,4). На та начин е увек бити чист сагледатени део
наше душе и ми емо се удостоити да нелажно приступамо Божанственим виеима, у ваздуху
светлости гледауи оно што е у светлости. То и есте светлост истинског познаа.
76. Како Дух истине и дух прелести дествуу у души пре и после крштеа.
Неки су измислили да се благодат и грех, т. Дух истине и дух прелести заедно криу у уму оних кои се
крштавау. Стога, кажу, едан позива ум на добро, а други на оно што е супротно. а сам, меутим, из
Светога Писма и (искуства) умног чула разумео да пре крштеа благодат споа усмерава душу на
добро, док се сатана гнезди у самим еним дубинама, покушавауи да уму загради све десне излазе. Од
тренутка, пак, када се препораамо у крштеу демон излази напое, а благодат улази унутра. Стога
налазимо да е некада над душом господарила прелест, док после крштеа над ом господари истина. И
након тога сатана дествуе на душу по прежем, а често и горе него рание. Ипак, он ние саприсутан
благодати (далеко било), ве на неки начин ствара димну завесу пред умом преко телесне влажности и
приатности бесловесних сласти. Све то бива по попуштеу Божием како би човек постигао
наслаивае добром тек пошто прое кроз буру, ога и искушее. ер, речено е: Проосмо кроз ога и
воду и извео си нас у поко (Пс.65,12).
77. Начин деловаа Божие благодати у души.
Од самог тренутка крштеа, како рекох, благодат почие тано да пребива у само дубини ума, криуи
свое присуство и од самог еговог чула. Ономе, пак, ко почне да уби Бога свим своим произвоеем,
она на неизрецив начин кроз чуло ума беседи са душом, саопштавауи о едан део своих добара. Она
ко жели да заувек у себи задржи та проналазак са великом радошу решава да се одрекне свих
садаших добара. Он, наиме, хое да стекне пое на коме е нашао сакривено благо живота (Мт.13,44).
Наиме, она ко се одрекне свег животног богатства у себи налази место на коме се сакрила благодат
Божиа. По мери напредоваа душе и Божански дар (благодати) открива у уму своу благотворност.
Меутим, тада Господ допушта да и демони могу више да узнемиравау душу како би е научио да
расуууи разликуе добро од зла и како би е учинио смирениом. ер, подвргавауи се таквим
искушеима, она се покрива великим стидом од срамоте због демонских помисли.
17
78. Кроз крштее се Свети Дух усеава у срце, док се зли дух изгони. Меутим, тиме се склоност
ка греху не уништава потпуно.
Са образом Божиим у нас е [усаен] умни покрет душе. Тело е, пак, на неки начин ен дом. Меутим,
Адамовим преступом су се оскрнавиле не само наравствене црте душе, ве е и наше тело постало
подложно пропадау? Стога се Свесвети Бог Слово оваплотио. Кроз свое сопствено крштее, Он нам
као Бог дарива воду спасеа коом се препораамо. ер, ми се препораамо у води, деством Светог и
Животворног Духа. Стога се одмах очишуемо и по души и по телу, уколико Богу приступамо са пуним
расположеем. При томе се Дух Свети усеава у нас, изгонеи грех (или оца греха), будуи да е
немогуе да би при единству и простоти (кои су особене црте душе) заедно пребивау оба лица, као што
неки мисле. Осим тога, где е се наи место за лице лукавог када се Божанска благодат кроз свето
крштее у неко безмерно убави спои са цртама образа Божиег, [чинеи] залог еговог подобиа?
ер, какву заедницу има светлост с тамом (2.Кор.6,14). Према томе, ми кои ходимо стазом свештених
подвига, веруемо да се баом нетрулежности (Тит.3,5) многооблична змиа избацуе из дубина ума.
Ипак, немомо се чудити ако и после крштеа опет заедно са добрим помислима наилазе и зле. ер,
баа освееа скида правштину греха, али не уништава двоственост наших жеа и не спречава
демонима да воуу против нас и да нам говоре заводиве речи. Ми, наиме, треба да силом Божиом,
наоружавши се оружем правде, сачувамо оно што нисмо успели да задржимо док смо се налазили у
природном стау.
79. Благодат делуе преко чула ума, а сатана преко телесних чула и пожуде.
Сатана се, како рекох, светим крштеем избацуе из душе. Ипак, ему се, из наведених разлога,
допушта да на у дествуе преко тела. Благодат Божиа се усеава у саму дубину душе, т. у ум. ер,
речено е: Сва е слава кери цареве унутра, т. невидива за демоне (Пс.44,14). Према томе, када се са
топлином сеамо Бога, ми осеамо да Божанствена убав као поток избиа из саме дубине нашег срца.
Напротив, зли дуси нападау телесна чула и гнезде се у има. Они на оне чиа душа ош ние одрасла
налакше делуу преко тела, кое им е доступно. На та начин, како каже божанствени апостол, наш се ум
увек наслауе законом Духа, док се телесна чула радо предау сластоубивим склоностима (Рим.7,22).
Отуда код оних кои ревносно напредуу у познау, благодат преко чула ума и само тело радуе
неизрецивим весеем. Уколико, пак, нау да немарно и безбрижно ходимо стазом благочаша, демони,
т. убице плене нашу душу преко телесних чула, насилно е вукуи ка ономе што не жели.
80. [Реч] против оних кои говоре да благодат и грех заедно обитавау у срцу крштених.
Они кои говоре да два лица, т. Дух благодати и дух греха, заедно пребивау у срцима верууих у
потврду свог мишеа узимау речи еванелисте: Светлост светли у тами, и тама е не обузе
(н.1,5). Они изводе закучак да се Божанствена светлост нимало не оскрнавуе заедничким
пребиваем са лукавим, т. да се Божанствена светлост на неки начин приближила аволско тами.
Меутим, речи истог еванеа их изобличавау и показуу да не мудруу сагласно са Светим Писмом.
Бог Слово, истинита Светлост е благоизволео да се ави творевини у свом Телу. По свом безграничном
човекоубу Он е у нама запалио светлост свог светог познаа, кое мудрост света ние обухватило.
Она, наиме, ние познала светлост Божиу с обзиром да е телесно мудровае неприатество Богу
(Рим.8,7). Због тога е Богослов и употребио сличан израз. Рекавши ош неколико речи, дивни муж
наводи: Беше светлост истинита коа обасава свакога човека кои долази у свет. Он као да каже да
та светлост руководи и оживотворава. У свету беше, и свет кроз ега постаде, и свет га не позна.
Своима дое, и свои га не примише. ? онима кои га примише даде власт да буду чеда Божиа, онима
кои веруу у име егово (н. 1,9-12). Обашавауи реч - не примише [т. не познаше], премудри Павле
говори: Не као да то ве постигох или се ве усаврших, него стремим не бих ли то достигао, као
што мене достиже Христос Исус (Фил.3,12). Према томе, еванелист не говори да сатана ние познао
светлост истиниту (та, он о е био ту од самог почетка), него достоно оповргава уде кои због свог
помраченог срца не желе да приу светлости Божиег познаа, иако слушау о силама и чудима
еговим.
81. Постое две врсте злих духова: истанчани, кои воуу против душе, и груби, кои више делуу
на тело.
Учее [духовног] познаа нам саопштава да постое две врсте злих духова: едни су истанчани, а други
грубо-вештаствени. Истанчани ратуу против душе, док груби обично плене тело посредством неких
срамних сласних покрета. Стога се духови кои нападау на душу увек противе и онима кои нападау на
тело, премда се подеднако старау да нашкоде удима. Уколико благодат не обитава у човеку, зли
18
духови се, слично змии, гнезде у дубини срца, не дозвоавауи души да се уздигне и пожели добро.
Када, пак, благодат тано обитава у уму, они као неки тамни облаци пролеу деловима срца,
претварауи се у греховне страсти и у разноврсне привиде и маштаа, како би путем успомена и
саареа расеавали ум и одвлачили га од општеа са благодау. Према томе, када нас духови кои
нападау на душу распауу на душевне страсти, понапре на самомее и гордост (т. маку свих зала),
ми треба да помишамо на [предстоее] распадае свога тела. На та начин емо постидети надменост
самоубивог самоузношеа. Слично треба да чинимо и када демони кои ратуу против тела наше срце
наводе на ускипелост срамним похотама. То сеае силно разара све нападе злих духова, [враауи]
нас на сеае на Бога. Меутим, уколико поводом сеаа на смрт демони почну да нам подмеу мисао
о ништавности удске природе, коа због распадаа у себи нема ничег доброг (с обзиром да они воле да
узвраау онима кои их муче сличним мислима), ми треба да се сетимо части и славе Царства небеског,
не заборавауи, уосталом, да у мислима држимо страхоту нелицемерног Суда Божиег. На та начин
емо одбити и малодушну безнадежност, [у исто време] пружауи чврстину и снагу за супротставае
нашем срцу, кое е склоно лакомислености.
82. У срцу оних кои имау благодат не може да буде аво. Против их он воуе посредством тела.
Господ нас у Светом еванеу учи да сатана, уколико при повратку сво дом нае пометен и украшен
(т. бесплодно [удско] срце), узима седам других духова, горих од себе. Он тада улази у дом и у ему
се гнезди, чинеи да е потое стае човека горе неголи прво (Лк.11,25). Из тога треба схватити да
сатана не може уи у дубину душе и у у се настанити све док Дух Свети обитава у нама. И божанствени
Павле учи истом схватау ствари. На основу подвижничког (опитног) сведочанства видеи ену суштину
(т. каква е у пуно истини), он говори: Радуем се закону Божиему по унутрашем човеку, али видим
други закон у удима своим кои се бори против закона ума мога, и поробава ме законом греха кои е у
удима моим (Рим.7,22-23). О онима, пак, кои су напредовали у животу по духу, он говори дае: Никакве,
дакле, сад осуде нема онима кои у Христу Исусу не живе по телу него по духу. ер, закон Духа живота
у Христу Исусу ослободи ме од закона греха и смрти (Рим.8,1-2). Да би, опет, показао да сатана из тела
воуе на душу коа е постала причесна Светом Духу, он на другом месту говори: Стоте, дакле,
опасавши бедра своа истином и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправност за
еванее мира, ? изнад свега узмите штит вере, о кои ете мои погасити све огене стреле
нечастивога, и кацигу спасеа узмите, и мач Духа, кои е реч Божиа (Еф.6.14-17). Меутим, една е
ствар поробеност, а друга - борба. Прва означава неко насилно узимае под власт, а друга указуе на
равноправно супротставае. Стога апостол и говори да аво огеним стрелама напада на душе кое у
себи носе Христа Господа. Она ко не може рукама да дохвати свог противника, обично против ега
користи стреле. Водеи борбу са им издалека он хое да га повреди летом стреле. Будуи да због
присуства благодати више не може да се као рание гнезди у уму, сатана се гнезди у телу преко
похотиве влажности и ених прохтева, покушавауи да превари душу. Стога треба исушивати тело,
како се ум, повучен похотивом влажношу, не би хватао на мамац сладостраша и падао. Из самих
речи апостола се можемо лако уверити да ум подвижника стои под деством Божанске светлости, због
чега служи Божием закону и име се наслауе. Тело, пак, будуи склоно злу, [прихвата] потчиавае
злим духовима, услед чега бива привучено да служи иховим злим наговараима. Из тога е само по
себи асно да ум ние неко опште обитавалиште за Бога и авола. ер, како бих а могао умом моим да
служим закону Божием, а телом закону греховном кад се ум мо у потпуно слободи не би противио
демонима (радо се покоравауи благом деловау благодати) и кад тело у исто време не би било
привлачено приатним мирисом бесловесних сласти услед, како сам рекао, попуштеа да се у телима
подвижника угнезди зао дух? Апостол говори: ер знам да добро не живи у мени, т. у телу моему
(Рим.7,18). На та начин, демони се боре против ума оних кои се посредством подвига супротставау
греху (будуи да апостол не говори о себи), старауи се да тело разнеже и раслабе приатним
покретима, наводеи га на уживае. ер, има е, по праведном попуштеу, допуштено да се сакриу у
дубину тела чак и оних кои се крепко подвизавау против греха, будуи да се произвоее удског
мудроваа увек налази на проби. Она ко ош у овом животу, посредством подвижничких трудова, може
да умре, назад сав постае дом Духа Светога. Он е и пре смрти ве васкрсао. Такав е био и сам
блажени Павле. Такви су били и бивау сви подвижници кои су се подвизавали савршеним подвигом и
кои се подвизавау против греха.
83. Како се сматра да из срца излазе помисли кое сее сатана.
Срце из самог себе износи како добре, тако и лоше помисли. Уосталом, зле помисли оно не изводи из
сопствене природе: неке од их има стога што се сеае на зло код ега, услед раниих прелести,
претворило у навику, док се веи ихов део, и притом нагорих, зачие под злим утицаем демона. Ми,
19
меутим, осеамо као да излазе из срца. Због тога су неки помислили да у нашем уму заедно пребивау
благодат и грех. Као потврду [свог мишеа] они приводе и речи Господа: ? што излази из уста излази
из срца, и оно погани човека. ер, из срца излазе зле помисли, убиства, преубе, блуд, и остало
(Мт.15,18-19). Меутим, они не знау да наш ум, под деством неког тананог чула, усваа зле помисли кое
у ега убацуу зли духови. И само тело, склоно угаау себи, ош више (премда не знамо како) на их
наговара душу, будуи да е са ом заедно срасло. ер, тело безмерно воли угодности кое пружа
прелест. Из тог разлога изгледау да помисли кое у душу убацуу демони излазе из срца. Ми их у ствари
усваамо када желимо да се има насладимо. Господ е наведене речи и изрекао као прекор, како
сведочи само Божанствено еванее. ер, она ко се наслауе помислима кое лукави сатана у ега
убацуе и ко сеае на их уписуе у свое срце, очигледно показуе да их потом ве пораа из
сопственог [ума].
84. Пример из Светог Писма кои показуе да благодат и аво не могу заедно да пребивау у срцу.
Господ у еванеу говори да аки не може бити избачен из свог дома уколико га не свеже она ко е ош
ачи од ега. Тек он е отети све егово и избацити га (Мт.12,29). Како е после такве срамоте она ко е
избачен мои поново да уе и да пребива заедно са правим господарем дома, кои са своим домом
располаже по своо вои? И кои цар би тиранина кои е устао на ега хтео да заедно са собом држи у
царским одаама? Зар га нее он одмах посеи, или везаног предати своим воницима на заслужене муке
и настрашниу смрт?
85. Доказ исте тврде из искуства духовног живота, т. на основу дества благодати у ономе ко
напредуе.
Она ко на основу тога што ми заедно помишамо и о добру и о злу закучуе да Дух Свети и аво могу
заедно да обитавау у удском уму, треба да зна да се [слична поава] дешава стога што ош нисмо
окусили и видели да е благ Господ (Пс.33,9). ер, у почетку, како сам ве говорио, благодат скрива свое
присуство у крштенима, очекууи произвоее душе. Када се ве човек потпуно обрати Богу, она
неизрецивим неким чулом открива срцу свое присуство. И она поново очекуе кретае душе,
попуштауи у меувремену да демонске стреле погаау саму дубину еног осеаа како би са топлиим
произвоеем и насмирениим расположеем искала Бога. Уколико човек назад са тврдом одлучношу
почне да испуава заповести и непрестано призива Господа Исуса, ога свете благодати е се
прострети и на споаша чула срца, видно истребууи тре на удско иви. Услед тога е се и
аволски савети и наговараа зауставити негде далеко од тог места (т. од срца са благодау), само
лако дотичуи страсни део душе. ? када се човек своим подвизима обуче у све врлине, и нарочито у
врлину нестицаа, благодат озаруе целокупно егово бие у неком надубем осеау, разгоревауи
у ему натоплиу убав према Богу. Тада се и стреле аволске гасе ош пре него што достигну до
телесних чула. Веае Духа Светог срце испуава дубоким миром, а огене аволске стреле се гасе ош
док лете ваздухом. Уосталом, понекад Бог допушта да се чак и човек кои е достигао ту меру подвргава
злом деству демона, оставауи егов ум на неко време неосветеним како наша самовласност [т.
воа] не би била сасвим везана узама благодати, будуи да грех треба да се побеуе подвигом и
будуи да човек ош увек треба да напредуе у духовном искуству. ер, оно што се сматра савршеним код
ученика (т. напредак до самог врха лествице коа е показана акову), ни издалека ние савршено у
порееу са богатством Бога, кои поучава убави коа ревнуе за напредовае.
86. Божие попуштее кое васпитава, а Божие одвраае кое кажава.
Сам Господ говори да е сатана пао са неба (Лк.10,18), како (унакажени) не би видео обитавалишта
светих анела. Кад он ние достоан општеа са добрим слугама Божиим, како е мои да заедно са
Богом обитава у уму човечием? Можда е неко реи да тако бива по попуштеу. Меутим, тиме се
ништа не доказуе. ер, васпитно попуштее никако не лишава душу Божанске светлости: благодат само,
како сам ве говорио, скрива од ума свое присуство да би се душа због аволске горчине, т. егових
дестава покренула да са свим страхом и великим смиреем потражи помо од Бога. Слично и мати
свое дете, кое се лоше понаша (не желеи да се потчини потреби храеа млеком, на кратко време
испушта из свога заграа. Уплашивши се необичних непознатих уди КОИ га окружуу, оно у великом
страху и са сузама поново хрли у мачин загра. Томе насупрот, одвраае Божие душу (коа не жели
да га има у себи) препушта демонима у ропство. Меутим, ми веруемо да нисмо недоношчад, него
истинска чеда Божие благодати, коа се хране ретким попуштеима (искушеа) и честим утехама. [Ми
веруемо] да емо под деством ене доброте доспети у човека савршена, у меру раста пуноте
Христове (Еф.4,13).
20
87. О деству на душу васпитног попуштеа Божиег и Божиег одврааа коим се кажавамо. О
томе како треба дествовати у првом и у другом случау.
Васпитно попуштее напре погаа душу великом тугом, осеаем понижеа и извесном мером безнаа,
како би се у о угушила таштина и жеа да собом задивуе, и како би се привела доличном смиреу.
Меутим, одмах потом оно у срцу изазива умилни страх Божии и исповест са сузама, те велику жеу за
добрим утаем. Меутим, напуштае, кое се дешава због Божиег одврааа, душу препушта само
себи, услед чега се испууе очааем и неверем, надменошу и гневом. Познауи и едно и друго, т.
попуштее и напуштае, ми треба да приступамо Богу сагласно са своствима сваког од их: у првом
случау треба Богу да приносимо благодарност и обеаа, с обзиром да необузданост наше нарави
милостиво кажава лишаваем утехе са намером да нас очински научи да разликуемо добро од лошег,
а у другом - непрестано исповедае грехова, непрекидне сузе и велико усамивае, како бисмо, своим
трудом умолили и умилостивили Бога да погледа, као рание, на срца наша. Уосталом, треба знати да се
у случау васпитног попуштеа благодат скрива у души, на неухватив начин о помажуи у ено борби
против сатане прса у прса, тако да еним неприатеима изгледа да е победа над има дело е саме.
88. Примером се обашава због чега се при благодати помиша и добро и зло. И ко се
удостоава да помиша само о духовном.
Она ко се у зимско време, стоеи негде на отвореном простору, окрене лицем ка истоку у рано утро,
своом предом страном е бити огреан сунцем, док е му зада страна остати ван утицаа сунчеве
топлоте. У том тренутку, наиме, сунце ние над еговом главом. Тако бива и са онима кои се ош налазе
на почетку духовног делаа: ихово се срце понекад делимично огрева светом благодау, услед чега
ихов ум почие да раа духовна размишаа. Ипак, споаши делови иховог срца ош увек
наставау да мудруу по телу. Наиме, сви делови срца ош ни издалека нису у дубоком осеау озарени
светлошу благодати. (Они кои то нису разумели измислише да се у уму подвижника налазе два лица
коа се меусобно супротставау). Ето због чега се дешава да душа у исто време помиша и добро и
зло. Тако у поменутом примеру човек у исто време осеа и хладноу и топлоту. ер, од тренутка када е
склизнуо у двоственост познаа, наш ум осеа неку нужду да, и без свога хтеа, у исто време помиша
и добро и зло. То се нарочито [може приметити] код оних кои су достигли до тананог расуиваа. Ма
колико се трудио да увек помиша само добро, он се увек сеа и лошег. ер, од Адамовог пада удско
сеае се некако разделило на двоаку помисао. Меутим, уколико ми са топлом ревношу почнемо да
испуавамо Божие заповести, благодат е, осветавауи сва наша чула у неком дубоком осеау,
попалити сва наша греховна сеаа. Наслаууи нас миром непрестане убави, наше срце е да нас
навикава да помишамо само оно што е духовно, а не телесно. То се веома често дешава онима кои се
приближавау савршенству и кои непрестано у срцу своме имау сеае на Господа.
89. Кроз крштее благодат обнава у нама образ Божии. Подобие, пак, она изображава касние
заедно са напорима човека кои стиче врлине, на чием се врху налази убав, као насавршениа
црта богоподобиа.
У крштеу кое нас препораа света благодат нам даруе два добра, од коих едно безгранично
превазилази друго. едно од их она дае одмах: у само води се обнавау и просвеуу све црте душе
кое сачиавау образ Божии и [човек] се пере од сваке греховне правштине. Друго, т. подобие
Божие, она очекуе да оствари заедно са нама. Према томе, када ум са великим одушевеем почие
да окуша добра Свесветог Духа, треба да знамо да благодат почие, да тако кажем, да на цртама
образа изображава црте подобиа. Сликари у почетку само едном скицом оцртавау лик човека, да би
потом, мало по мало, додавали едну боу за другом, представауи образ онога кога сликау, кои е са
им сличан чак до поединачних власи. И света благодат Божиа у почетку кроз крштее у човеку
обнава црте образа Божиег, поставауи човека у стае у коме е био када е био саздан. Када увиди
да ми са свим произвоеем стремимо ка красоти подобиа Божиег, те стоимо наги и без страха у
ено радионици, она у души слика врлину за врлином, узносеи ен лик из славе у славу и додауи о
црте подобиа Божиег. При томе осеа показуе како се у нама обликуу црте подобиа. Ипак,
савршенство подобиа препознаемо тек кроз просвеее. Напредууи у извесно мери и неизрецивом
складу, ум осеаем прима све врлине. Меутим, духовну убав не може стеи она ко се ние
осведочено просветио Духом Светим. Уколико од Божанске светлости не прими савршено подобие, уму
е савршена убав ош увек остати недоступна, па макар и стекао све друге врлине. ер, само када се
савршено уподоби Божио врлини (у мери коа му е доступна), човек е понети и подобие Божанствене
убави. Када се при сликау портрета скици дода наподесниа боа, лик чак по осмеху постае сличан
ономе кога портретишу. И Божанска благодат, изображавауи у некоме подобие, додае светлост
21
убави, показууи да е образ Божии свеукупно доведен до благоепиа подобиа. Осим тога,
бестраше души може да достави едино врлина убави. ер, убав е пунота закона (Рим.13,10). Наш
унутраши човек се свакодневно обнава у додиру са убаву. Ипак, у пуноту узраста он долази само
са пуним савршенством убави.
90. У почетку се у целини могу осетити благодатне утехе, кое се потом скривау. Прво се дешава
да би се подржала ревност у подвизима, а друго - да би се подвижник смирио. Потпуно
проавивае благодати се остваруе у убави... Како оно бива.
Уколико човек ватрено заволи врлину Божиу, Дух Свети у самом почетку подвижништва души дае да се
са осеаем осведочи у сладост Божиу како би ум тачно и асно спознао величину плода богоубивог
труда. Меутим, Он потом на дуго време сакрива богатство животворног дара како бисмо ми, и поред
напредоваа у свим врлинама, мислили о себи да смо ништавни, будуи да не видимо да е света убав
у нама постала стални део наше нарави. У то време се дешава да демон мрже силно навауе на душе
подвижника услед чега се оне мрзовоно односе чак и према онима кои их воле: они чак ни за време
поздрава не могу да се ослободе погубног дества мрскости. Услед тога душа силно тугуе и болуе. Иако
у сеау држи духовну убав, она ние у стау да е пробуди у свом осеау, услед, како о изгледа,
недовоног напора у усавршавау. Стога треба силом да се терамо на вршее дела убави, те емо
мои да е осетимо у сво ено пуноти и осведочености. Меутим, еном савршенству нико од оних кои
живи у телу не може да прие, изузев светих кои су се удостоили мучеништва и савршеног
исповедништва. ер, она ко их е достигао, потпуно се преображава, те чак и храни нерадо прилази.
Уосталом, зар би она ко се храни Божанском убаву могао ош да осеа жеу за добрима света? Због
тога премудри Павле, велики сасуд познаа, благовестеи нам о будуим утехама намееним
праведницима, из сопственог сведочеа говори: Царство Божие ние ело ни пие, него праведност и
мир и радост у Духу Светоме (Рим.14,17), што представа плод савршене убави. На та начин, они
кои напредуу у савршенству често и овде могу да е окушау. Ипак, у пуном савршенству не може да е
стекне она у коме напре ние живот прогутао оно што е смртно (2.Кор. 5,4).
91. О деству благодатне убави према Богу.
едан од оних кои незасито убе Бога ми причаше: "едном сам пожелео да заиста познам убав
Божиу. И Благи ми е [тражено] даровао у пуном осеау и са потпуним осведочеем. То дество сам
осеао са великом снагом, услед чега е моа душа са неизрецивом неком радошу и стремеем
желела да напусти тело и да оде ка Господу, те да сасвим заборави начин привременог живота". Она ко
е окусио дество те убави не ути се ни на кога, па макар доживео хиаде увреда и лишаваа: он
остае у души прилепен убаву за онога ко га вреа и жалости. егова [ревност] се разгорева само
против оних кои нападау на сиромахе или против Бога говоре неправду, како говори Писмо (Пс. 74,6),
или, пак, на неки други начин живе у злу. ер, она ко Бога уби много више него себе (т. ко не уби
себе, него само Бога) ве не мисли о сопствено части, ве жели едино да се поштуе праведност Онога
кои га е почаствовао вечном чашу. То он не жели неком олаком и привременом жеом. Напротив,
услед савршеног искуства убави према Богу, то расположее е код ега постало непромеиво
своство нарави. Треба такое знати да она ко е Богом доведен до такве убави бива изнад саме вере,
у осеау срца потпуном убаву држеи Онога кои се вером поштуе, као што нам асно указуе свети
Павле, говореи: ? сад остае вера, нада, убав, ово трое; али од их навеа е убав (?.?о?.13,13).
ер, она ко Бога држи пуним богатством убави, као она ко сав пребива у чежи, како рекох, бива
неупоредиво изнад свое вере.
92. Ради успеха у богословствовау неопходно е обнавати нарушени мир са другима.
Умерено дество светог познаа нас, по свом своству, наводи да знатно тугуемо уколико своом
раздраживошу некога увредимо и начинимо га своим неприатеем. За сличан поступак оно не
престае да гризе нашу савест, све док посредством обашеа и извиеа не успемо да увреенога
вратимо ка преашем добром расположеу према нама. Таква скрушеност се са нарочитом снагом
проавуе када се неко од уди овога света, макар и неправедно, наути на нас. То нас крае
оптереуе и жалости, будуи да смо за ега постали саблазан и узрок посртаа. Због тога и ум наш у
тим тренуцима више ние способан да богословствуе. По своо природи будуи у потпуности убаву,
учее [духовног] познаа нашо мисли не допушта да се узнесе до божанствених сагледаваа уколико
претходно не васпостави убав са оним ко се неправедно гневи на нас. У случау да он нее [да се
измири], или да се удаио из наших краева, ми треба у души са набоим расположеем према ему
да замислимо егов лик, у дубини срца испуавауи закон убави. ер, они кои желе да стекну
богопознае треба и лица оних кои се неправедно гневе на их да замишау у свом уму са безгневном
22
помисли. Уколико постигне [речено], ум е не само у области богослова корачати безбедно и
непогрешиво, ве е и са великом смелошу узрастати у убави Божио, са другог степена се пеуи на
први.
93. Пут врлине е у почетку тежак и горак, а касние постае лаган и приатан.
Пут врлине за оне кои тек почиу да воле благочаше изгледа суров и страшан. Он ние такав сам по
себи, ве се природа човека од самог изласка из мачине утробе навикава да живи лагодно у уживаима.
За оне кои су ве успели да стигну до егове средине, он поприма сасвим други, веома благ и приатан
вид. ер, када наша зла стремеа буду потиснута добрим навикама, заедно са има ишчезава и само
сеае на бесловесна уживаа. Услед тога душа са великом радошу корача свим стазама врлине.
Стога Господ, изводеи нас на пут спасеа, говори да е тесан и пун скорби пут кои води у живот и да е
мало оних кои име иду (Мт.7,14). Онима, меутим, кои су се са великом жеом устремили на
испуавае егових светих заповести, Он говори: арам е мо благ и бреме е мое лако (Мт.11,30).
Нама предстои да у почетку нашег подвига насилним напором вое испуавамо свете заповести
Божие, како би нам благи Господ, увидевши нашу намеру и труд, даровао спремност да радо служимо
егово преславно вои. ер, од Господа се добиа воа (Прич.8,35). После тога, ми ве почиемо са
великом радошу да непрестано чинимо добро. Тада заиста осеамо да е Бог она кои чини у нама и да
хоемо и да творимо по еговом благовоеу (Фил.2,13).
94. Споаша и унутраша искушеа подвижника чине способним да у себи одрази Божанске
красоте.
Восак кои ние загреан и омекшан не може добро да прими печат кои се у ега утискуе. Тако и човек
кои ние подвргнут напорима и болестима не може да прими печат врлине Божие. Стога Господ говори
божанственом Павлу: Доста ти е благодат моа; ер се сила моа у немои показуе савршена
(2.Кор.12,9). И сам апостол се хвали говореи: Зато у се нарадие хвалити своим немоима, да се
усели у мене сила Христова (2.Кор.12,9). Такое, и у Причама е написано: ер, Господ кара онога кога
уби, и бие сваког сина кога прима (Прич.3,12). Апостол немоима назива нападе неприатеа Крста,
кои су се често дешавали и ему и свима светима како се не би погордили због мноштва откривеа
(2.Кор.12,7), ве како би кроз смирее пребивали у стау савршенства, преподобно чувауи Божански
дар путем честих унижеа. Ми, пак, немоима називамо лукаве помисли и телесне неправилности. ер,
тада су тела светих (кои су се подвизавали против греха) била предавана смртоносним ранама и разним
другим мукама, услед чега су била изнад страсти кое су кроз грех ушле у удску природу. Данас, пак,
када се у Господу умножава мир Црквама, тело подвижника благочаша треба да се искушава честим
неправилностима [т. болестима], а душа лукавим помислима, нарочито оних кои имау познае кое е
праено са сваким осеаем и осведоченошу, како не би пали у таштину и расеаност и како би могли,
ради великог смиреа, у своа срца да сместе печат Божанске лепоте, по речима светог пророка:
Знаменова се на нама светлост лица твога, Господе (Пс.4,7). Стога треба са благодарношу да трпимо
воу Господу. Тада е нам се и болести и борба против демонских помисли урачунати као неко друго
мучеништво. ер, она ко е некада из уста безаконих властодржаца говорио светим мученицима:
"Одрекните се Христа и заволите славу овога века", и данас исто непрестано понава слугама Божиим.
Она ко е тада мучио тела праведних и ко е кроз служитее аволског мудроваа ужасно вреао часне
учитее и данас на исповеднике благочаша наводи разна страдаа са великим понижеима и
изругиваима, нарочито уколико, ради славе Господе, са великим жаром помажу угетеним и
сиромасима. Због свега тога требало би са свом извесношу и трпеем да у себи изградимо
сведочанство савести пред лицем Божиим, по [Давидово] речи: Трпеи потрпех Господа, и обрати на
ме пажу (Пс.39,2).
95. О двоаком смиреу - т. смиреу напредних и смиреу савршених.
Смирее се не стиче лако. С обзиром да е врло узвишена [ствар], неопходни су велики напори да би се
достигло. Причесницима светог познаа оно долази на два начина. Код подвижника благочаша кои се
налази на средини духовног пута смирена мисао се одржава или услед телесне немои, или услед
неприатности од стране оних кои устау на ревнитее праведног живота, или услед лукавих помисли.
Код онога, пак, чии се ум у пуном осеау и осведочеу озаруе светом благодау, смиреноуме постае
природно расположее душе. ер, храена и насиеа благошу Божиом, она не може више да се
надме до узношеа славоуба, чак и да непрестано испуава заповести Божие. Напротив, у општеу
са Божанским снисхоеем, она себе сматра безначаниом од свих. Прво смиреноуме е углавном
праено тугом и тескобом, а друго - радошу и свемудрим стидом. едно, како рекох, долази
подвижницима кои су на средини пута, а друго се удеуе удима кои се приближавау савршенству.
23
Стога се прво често подавуе житеским успесима, док се друго не колеба чак ни када би се
[подвижнику] понудила сва царства овога света. Оно не само да се не плаши настрашниих стрела
греховних, ве их уопште и не осеа. ер, будуи духовно, оно више нема никаквог осеаа за телесну
славу. Подвижник ега достиже тек пошто прое кроз прво смирее. ер, уколико напре кроз васпитну
скорб страдаа испитивачки не смекша нашу самовласност [т. воу], благодат нам нее дати друго
богатство.
96. О чувау од празних лоших помисли и разговора.
Бубитеи уживаа садашег века прелазе од помисли на пад. Ношени меем без расуиваа, они
скоро све свое страсне замисли са жудом изражавау или у безаконим речима или у неподобним
делима. Они, пак, кои су одлучили да воде подвижнички живот [оставау зла дела и] прелазе ка злим
помислим, или ка злим и штетним речима. Уколико виде да се они предау осуивау и злословеу
других, или да воде испразне и неумесне разговоре, или да се неприлично смеу, или да се безмерно
гневе, или да желе испразну и некорисну славу, демони их одмах у гомилама нападау. Узевши
славоубе као повод за своу злоу и ускочивши кроз у као кроз нека мрачна врата, они пачкау
ихове душе. Стога они кои се предау стицау врлина не треба да прижекуу славу, нити да ишту
разговоре са многима, нити да често излазе и шетау се, нити да било кога осууу (чак и да е достоан
осуде), нити да су причиви (макар и говорили само о доброме). ер, причивост знатно расеава ум и
не само да га чини неспособним за духовно делае, него га ош и предае у руке демона униниа.
Ослабивши га мало по мало, он га дае предае демону безмерне туге, а на крау и демону гнева. Стога
ум увек треба упражавати у испуавау светих заповести и у дубоком сеау на славу Господу. ер,
она ко поштуе заповести, каже Писмо, нее познати лукаву реч (Проп.8,5), т. нее скренути ка
неумесним помислима или речима.
97. Непрестано сеае на Господа и непрестана молитва са чуваем ума есу едино средство за
очишее срца.
Знак да е душа болно почела да мрзи страсти есте осеа оштрог бола срца кое прима убоде демонских
стрела, при чему се човеку чини да носи саме стреле. Она се тада налази на почетку свог очишеа.
ер, уколико не претрпи велики бол од бестидности греха, она касние нее мои богато да се радуе
благости праведности. Након тога, она ко жели да очисти свое срце нека га загрева непрестаним
сеаем на Господа Исуса, имауи у ему единствено поучавае и непрестано делае. ер, она ко
жели са себе да збаци сопствену гилост не треба само повремено да се моли. Напротив, он увек треба
да се бави молитвом и да чува ум, па макар се налазио и далеко од молитвеног дома. Она ко хое да
очисти злато [не треба] ни за кратко време да остави огиште без ватре, иначе е се руда коу чисти
поново стврднути. Тако ни [подвижник] не треба само повремено да се сеа Бога, т. да у друго време не
мисли о ему. ер, оно што стиче молитвом, он е изгубити када е прекрати. убитеу врлине е
своствено да непрестаним сеаем на Бога чисти земаност срца. На та начин е, при постепеном
испаравау зла под деством ога доброг сеаа, душа у пуно слави да савршено дое до свое
природне прозрачности.
98. У чему се састои бестраше или чистота срца.
Бестраше ние стае у коме нас не нападау демони. ер, у том случау би, по апостолу, требало изии
из овога света (?.?о?. 5,10). Бестраше значи да остаемо мирни и када нас они нападау. Они кои су
обучени у оклопе могу да се подвргавау стреау противника, да чуу звук стрела кое лете и чак да
виде саме стреле кое су на их одапете, па ипак да остану нераиви услед тврдое свое ратничке
одее. Ограени гвожем, они нису подвргнути ранама за време борбе, Ми се, пак, посредством чиеа
добрих дела облачимо у оклоп свете светлости и у шлем спасеа, те разгонимо мрачне демонске
редове. ер, чистоту не доноси само престанак чиеа зла, него ош више велика ревност за добро, коа
на крау потпуно искореуе зло.
99. О два демона кои нас нападау дуже од свих других - демону прекомерне ревности и телесне
похоте. Како се борити против их.
Пошто човек Божии победи скоро све страсти, остау два демона кои ратуу против ега. едан од их
мучи душу, услед еног великог богоуба распаууи е на претерану ревност и на намеру да не
допусти да ико други угоди Богу више од е, док други мучи тело, побуууи га неким огеним деством
на телесну похоту. Са телом се наведено дешава стога што е сласт своствена нашо природи, у коу е
уложена ради рааа деце (услед чега се тешко савлауе), а потом и по попуштеу Божием. ер, када
види да се подвижник високо узноси због умножаваа врлина, Господ понекад допушта да га узнемири
24
погани демон како би себе почео да сматра горим од свих других уди. Такав напад страсти понекад
бива након учиених добра дела, а понекад и пре их. Било да им претходи или да им следи, покрет ове
страсти приморава душу да се сматра некорисном, ма како иначе била велика дела коа чини. Против
првог ми треба да се боримо удвааем смиреа и убави, а против другог - уздржаем,
негневивошу и удубеним сеаем на смрт. На та начин емо у себи непрестано осеати дество
Светог Духа и у Господу постати виши од страсти.
100. Богу треба исповедати и све невоне и незнане грехе. Иначе е у часу смрти бити тешко.
Они меу нама кои су постали причесници светог познаа неоспорно е морати да дау одговор и за
нехотичну расеаност ума, као што говори божанствени ов: Забележио си и кад сам нехотично
преступио (ов 14,17). И праведно е. ер, она ко непрестано упражава сеае на Бога и ко не
пренебрегава егове свете заповести нее пасти ни у нехотични ни у хотимични грех. Треба, дакле,
одмах да Владици принесемо скрушено исповедае и за невоне падове, т. за кршее уобичаеног
[монашког] правила (ер, ние могуе да човек не пада у удске грехе), све док нам се савест кроз сузе
убави сасвим не осведочи да нам е опроштено. ер, свети ован е говорио: Ако исповедамо грехе
свое, веран е и праведан да нам опрости грехе, и очисти нас од сваке неправде (1.н.1,9). Стога треба
непрестано да пазимо на осеае скрушеног исповедаа како наша савест не би на неки начин
обманула саму себе, помисливши да се ве довоно исповедала Богу. ер, суд Божии е много строжи
од суда наше савести, чак и кад човек код себе не примеуе лоше поступке, као што нас учи премудри
Павле, говореи: Ни сам себе не судим. ер не осеам ништа на своо савести, али стога нисам
оправдан. ? она кои ме суди есте Господ (1.Кор.4,3-4). Уколико се, дакле, не будемо како треба
исповедали за их, у време изласка наше душе осетиемо у себи неки неодреени страх. Ми, пак, кои
убимо Господа, треба да желимо и да се молимо да у то време будемо слободни од сваког страха. ер,
она ко тада буде обузет страхом, нее слободно прои мимо кнезова тартара. Они, наиме, ту
боаживост душе сматрау знаком еног саучесништва у иховом злу. Душа, пак, коа е обрадована
убаву Божиом, у час разрешеа од тела са анелима мира лети изнад свих мрачних хорди. Она е на
неки начин деством духовне убави добила крила, с обзиром да е убав савршено испуее закона.
Стога е они кои са таквом смелошу одлазе из овог живота приликом Другог доласка Господег бити
узети са свима светима. Они, пак, кои у време смрти осеау макар и мали страх бие оставени у
гомили свих других уди, као подложни суду, како би били испитани огем суда и добили наслее по
своим делима од благог Бога нашег и Цара Исуса Христа. ер, Он е Бог правде и егово е богатство
благости Царства еговог, кое дае нама кои га убимо у векове и у све векове векова. Амин.
Тумачее светог Максима поводом речи стотог поглава: "Како би били испитани огем суда"... и дае.
"Они кои су стекли савршену убав према Богу и кои су путем врлина учинили да су им се крила душе
оснажила за лак лет, бивау узнесени, како каже апостол, на облацима и на суд нее ии. Они, пак, кои
нису достигли такво савршенство и кои поред добрих дела имау и грехе, ии е на суд, те е кроз
испитивае добрих и злих дела као огем бити опробани. И уколико тас са добрим делима превагне, они
е бити избавени од мучеа".
НАПОМЕНЕ:
1. Ових наслова нема у грчком оригиналу. их е смислио латински преводилац. Ми их преузимамо,
сматрауи да е знатно помои да се учее светог Диадоха лакше разуме и запамти (Patrol.
graecae Migne, т. 65),- прим. прев.
25
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ ОВАН КАРПАТСКИ
Кратко сведочанство о ему
О светом оцу овану Карпатском се не зна ни ко е био, ни у кое е време деловао, ни где се подвизавао.
едино имамо сведочанство блаженог Фотиа, кои у двеста прво лекции каже: "Прочитао сам кигу у
коо се поред десет дефинициа основних врлина н сто поглава Диадоха, епископа Фотике епирске, те
неколико списа преподобног Нила, налазе и списи ована Карпатског, кое е насловио Утешна беседа
монасима из Индие кои су га замолили да им се ави речу подршке и та беседа се састои из сто
поглава". На основу помиаа уз Диадоха и Нила, могло би се закучити да га е Фотие сматрао
иховим савременицима, т. да е живео у V веку. Карпат е велико острво измеу Родоса и Крита. Свети
ован се на ему родио или се на ему подвизавао. Своом беседом свети отац очински охрабруе
читаоце да поднесу тегобе и савладау искушеа коа их сусреу.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ ОВАН КАРПАТСКИ
ПРЕПОДОБНОГ ОЦА ОВАНА КАРПАТСКОГ
СТО ПОУЧНИХ ПОГЛАВА МОНАСИМА
КОИ СУ МУ ПИСАЛИ ИЗ ИНДИЕ
Земаским царевима доносеи пролено цвее, неки молиоци не само да нису били одбачени, ве су
били удостоени посебних дарова. Слично поступам и а приносеи вам, по вашо жеи, стотину корисних
поглава. Позамивши их негде, а их приносим вама кои живите небески живот, надауи се да ете
благонаклоно да их прихватите и да ете ме удостоити дара ваше молитве.
1. Цар свега е вечит и егово Царство нема ни почетка ни краа. Утолико треба да е усрдние старае
оних кои су решили да се потруде ради ега и ради врлина. ер, почасти овога живота, ма како биле
блиставе, престау заедно са им, док оне кое Бог додеуе достонима остау у векове будуи да се
дау заедно са бесмртношу.
2. Блажени Давид е испевао песму Богу у име целокупне творевине. Он е поменуо анеле и све небеске
силе. Потом се спустио до земе, поменувши звери и стоку, птице пернате и гмизавце. Он е сматрао да
е таква песма у ихово име исто што и поклоее Ономе ко их е створио, пожелевши да свако
створее у ему има сво одговарауи удео. Како би монах, кои се пореди са сапфирским златом, било
када могао себи да дозволи било какво попуштае или леост у псалмопоау?
3. Пламен е некада обухватао купину, али е ние сагоревао. Исто тако врелина тела не узнемирава и не
скрнави ни тело, ни ум оних кои су добили дар бестраша, чак ни ако им е тело веома тешко и врело.
ер, глас Господи пресеца пламен (Пс.28,7) природе, а хтее Божие и егова реч раздеуу оно што
е по природи седиено.
4. Своим увеаваем и смаиваем месец изображава стае човека кои час чини добро, час пада у
грех, те поново кроз покаае ступа на пут врлине. Ум код онога кои греши ние пропао (као што мисле
неки меу вама). Ни тело месеца се ние смаило, ве само светлост. Кроз покаае човек поново враа
светлост коа му е своствена, као што се и месец, после смаеа, опет облачи у уобичаену светлост.
Ко веруе у Христа, ако и умре, живее (н.11,25). И видеете да сам а Господ: Рекох и учиниу (ез.
37,25).
5. Ако будеш побеен када против тебе мислено устане ро неприатеских представа, т. ако им се
26
предаш, зна да си се привремено одвоио од Божанске благодати. Стога си по праведном суду и предан
у руке сопственог пада. Подвизава се, меутим, како те благодат никада, чак ни на тренутак, не би
напустила због твог немара. Када, пак, престанеш да се саплиеш, поставши способан да прескочиш
преграду страсних помисли и скверних прилога аволске лукавости, кои у гомилама надиру едни за
другим, немо да се покажеш незахвалним не признауи дар кои ти е дан одозго. Напротив, заедно са
апостолом исповеди: Не а, него благодат Божиа коа е са мном (1.Kop. 15,10) извоева у мени победу,
поставивши ме изнад нечистих помисли кое устау на мене. Она ме е избавила од мужа неправедног
(Пс.17, 40), т. од авола и старог човека. Крилима Духа уздигнут у висине и као разрешен од тела, а сам
могао да летим изнад демона кои су ме гонили. Они удски ум обично лове у замку сластоуба. Она
ко е измолио да буде од их избавен, кличе: "Она ко ме е извео из Египатске земе, т. из душегубног
света, таном руком е ратовао за мене и поразио Амалика. Господ ми дае наду да е и остале народе
непотребних страсти истребити испред лица нашег" (Изл.17,1416). Бог наш е дати мудрост и силу. ер,
неки су добили мудрост, али не и силу Духа коом се побеуу неприатеи. Он е подии главу твоу над
неприатеима твоим. Он е ти дати крила као голубу коима еш полетети и починути код Бога
(Пс.54,7). Господ е твое мишице учинити као лук метални, показууи те чврстим, брзим и моним да се
супротставиш противнику. Он е бацити под твое ноге све кои устау против тебе (Пс.17,3540). Узврати
благодарношу Господу за очувае твое чистоте, т. што те ние предао у руке похоте твог тела и крви и
нечистих и кварних духова, кои преко их делуу. Он те е оградио десницом своом као зидом. Подигни
му олтар, као Мосие након што е Амалик натеран у бекство (Изл.17,15). И запева му: Због тога y тe
исповедати и хвалити Господе. Имену твоме у певати, величауи силу твоу (Пс.17,50), будуи да си
избавио од пропасти живот мо и извадио ме из мреже и замке примамиве, многолике и свеискусне
злобе.
6. У нама нечисте страсти распауу, обнавау, уздижу и умножавау зли демони. Напротив,
размишаа о Божанско Речи (нарочито уколико су праена сузама) их истребуу и умртвуу, ма
колико биле укореене. Она мало по мало чине да погубна греховна душевна и телесна дества
ишчезавау. Ми едино не треба да се олеимо да неослабном и неодступном молитвом и надом стално
будемо уз Господа.
7. Због чега Христос из уста верних кои су детиасти злобом чини себи хвалу? Наравно стога да би
псалмопоаем сломио неприатеа и осветника, кои тиранише преко мере неприатеа врлине,
злобног осветника, авола. ер, речено е: Мноштвом твое славе сатро си оне кои ти се противе
(Изл.15,7), и кои воуу против нас.
8. Свако еде од плодова сопственог пута: едну половину сада, а другу у будуем веку.
9. Монах увек треба да се придржава примерног поста, да се не прелашуе страстима и да негуе велико
безмолвие.
10. Мрзитеи наших душа, т. демони наговарау неке да нас узнесу неком безначаном похвалом, да би
затим и нас навели да о е радуемо. Уколико потом, раслабивши се од самомеа, допустимо [да нас
обузме] и таштина, нашим неприатеима нее више бити тешко да нас сасвим поробе.
11. Нека ти е милии она ко те грди, неголи она ко те хвали. ер, она ко те хвали (по Писму) ничим се не
разликуе од онога ко те куне (Прич.27,14).
12. Уколико ти се деси да по слабости попустиш у испосничком подвигу кои проводиш са ревношу, са
захвалношу и скрушеним срцем обрати се Промислитеу и Судии свиу. Уколико увек будеш био
смирен пред Господом, никада се нееш ни пред коим човеком узвисити.
13. Знауи да е молитва за нас напобедоносние оруже, а за ега [на]погубние, неприате се на
сваки начин стара да нас од е растави. Понекад нам он нашаптава жеу да се позабавимо елинском
мудрошу, коу смо ве напустили. Меутим, немомо слушати егова наговараа како се не бисмо
удаили од закона и поретка нашег духовног делаа, и како уместо смокава и грожа не бисмо имали
бербу тра и чкаа. Мудрост овога света е лудост пред Богом (1.?о?.3,?9).
14. авам вам радост велику, вели анео, коа е бити свему народу (Лк.2,10), а не само некима. И
ош: Сва зема нека ти се поклони и нека ти пева (Пс.65,4), а не само део земе. Певае ние
своствено онима кои се са сузама моле да нешто добиу, него онима кои се радуу због примаа
жееног. Стога немомо очаавати, него проводимо садаши живот у радости. Из реченога ми треба да
црпемо побуду за радост и благодушност. Ипак, то радовае треба да растворимо са страхом Божиим,
као што се каже на другом месту: Радуте се Господу са трепетом (Пс.2,11). Тако су жене, кое су биле
27
са Мариом, са страхом и великом радошу потрчале од гроба (Мт.28,8). Можда емо и ми едном са
страхом и радошу потрчати од мисленог гроба. ер, било би чудно да будемо без страха. Наиме, нико
ние безгрешан ни Мосие, ни апостол Петар. Меутим, у таквима Божанска убав побеуе и изгони
страх напое у тренутку исхода.
15. У Писму имаш сведочанство да страсник добиа дар бестраша уколико поверуе од свег срца и са
свим смиреем. Данас еш бити, говори Господ благоразумном разбонику, са мном у рау (Лк.23,43).
Крвоточиво жени [опет каже]: Вера твоа спасла те е; иди c миром блаженог бестраша (Мк.5,34). Има
доста и других сличних места, као на пример: По вери вашо нека вам буде (Мт.9, 29).
16. [Понекад] нас срамне помисли притешуу силние од демона, иако се строго односимо према
страстима. Тада ош више треба да се учврстимо у вери у Господа, те да аче будимо у себи наду на
обеана вечна добра. Наши неприатеи се из зависти старау да нам их ускрате и да нас удае од их.
ер, да добра нису велика, демони не би изгарали завишу, нити би нас често обасипали скверним
помислима. Они очекуу да макар на та начин задовое своу злобу, мислеи да е нас вргнути у
очаае многоструким и несносним досаиваем.
17. Неки кажу да е наистинитие знае деловае (у складу са спознатом истином). Стога се старате да
више делима показуете веру и знае. ер, она ко се дичи едино знаем [свакако] е чути: Говоре да
знау Бога, а делима га се одричу (Тит.1,16).
18. Демони се старау да оскрнаве подвижника срамним маштаем и истечеем семена углавном за
време празника и светих сабраа [т. Свете Литургие], нарочито када има намеру да приступи
светотаинско трпези. Ипак, они ни тиме не могу поразити или раслабити онога ко е навикао да све
подноси стрпиво и храбро. И нека се не хвале на наш рачун савитивци (т. слични змиама) као да су
усправни.
19. Због постоаности и ревности неприатеи се свете души, ударауи е разним и неописивим
искушеима. Али, буди храбар. Тим великим и неброеним невоама теби се плете венац. Осим тога, у
немои се показуе сила Христова (2.Кор.12,9). И благодат Духа е навикла да цвета у нажалосниим
условима, како нам сведочи реч пророка: Засиа у тами светлост праведнима (Пс.111,4), наравно, под
условом да смело поуздае и наду коом се хвалимо до краа непоколебиво одржимо (ев.3,6).
20. Добро настроее [душе] навише разара смех, шале и празнослове. Напротив, застарелу душу
обнава и припрема за приближавае Богу навише страх Божии, добра пажа, непрестано поучавае
у Речима Божиим, наоружавае молитвом и искае плодоносног бдеа.
21. Лако е и истовремено душекорисно да се подноси свака невоа, било да е причиавау уди, било
демони. ер, ми треба да знамо да заслужуемо сваку скорб коа наилази. За их не треба да
прекоревамо никога, осим себе саме. Она ко другога прекорева за свое невое напушта правилно
расуивае.
22. Дешава се да човек, упркос свог стараа, скрее са правог пута услед искушеа коа су се
намножила и коима, како говори Писмо, бива прогутана сва мудрост егова и све умее егово
(Пс.106,27). То се попушта да се не бисмо уздали у себе (2.Кор.1,9), и да се не би похеалио Израи
говореи: Рука ме е моа спасла (Суд. 7,2). Ти се, меутим, нада да еш поново бити враен у свое
преаше дивно стае пошто по Божио наредби од тебе отпадне и буде прогнан злобник, кои нас
нагони да све страсно видимо и чуемо и кои нас наговара на грех. Он оптереуе ум неким густим
облаком, док тело осеа неизрециви притисак и бреме. Уроену помисао, коа е сама по себи
едноставна и без лукавости (као код новороених младенаца), он чини многосложном и веома искусном
у сваком греху, развративши е и доводеи до блуеа леводесно.
23. Човек кои изнутра расте и увеава врлине есте нешто велико. Па ипак, и велики се бои греха, као
слон миша, т. да проповедауи другима сам не би био одбачен (1.Кор.9,27).
24. Нее само пред краем света аво проговорити против Свевишег, како говори Данило (7,25), него
се и сада дешава да кроз наше помисли узноси тешке хуле на само небо, ружеи самог Вишега и
егова саздаа и Свете Тане Христове. Чврсто стоеи на камену познаа, ми не треба да се плашимо,
нити да се чудимо дрскости нечастивца. Ми треба да се наоружамо вером и топлом молитвом, те да,
удостоивши се више помои, смело одговарамо неприатеу.
25. Претама и грдама неприате дрско напада на душу коа тек што е напустила тело, показууи се
као ути и страшни тужилац и раскринкавач ених падова. Ипак, тада се може видети и [супротно]:
28
богоубива и верна душа, премдае много пута била повреена греховима, не осеа страх од егових
напада и прети, него се показуе силна у Господу. Она се окриуе радошу и надахуе смелошу
гледауи како е прате небеске силе и како е светлошу вере ограена као зидом. Он са великом
смелошу кличе против злог авола: "Шта ми имамо са тобом, туи Богу? Шта ми имамо са тобом,
свргнути са неба и зли слуго? Ти немаш никакве власти над нама. Власт над нама и над свиме има
Христос, Син Божии. ему смо ми сагрешили, ему емо и одговарати, имауи егов часни Крст као
заступника еговог милосра према нама и спасеа у ему. ? ти, окаани, бежи далеко од нас. Нема
ништа заедничко измеу тебе и слугу Христових". Због тих смелих речи аво на крау окрее леа,
испуштауи продоран крик. Он е немоан да издржи пред именом Христовим. Летеи изнад
неприатеа, душа га удара, као што птица коу зову брзокрил удара врану лету. Након тога, у
божанствени анели са радошу преносе у место кое о е одреено на основу еног стаа.
26. И мало искушее може понекад по попуштеу Божием да буде препрека духовног раста ревнитеа,
као што се можеш убедити из примера ехениса, т. рибице, коа самим своим додиром може да заустави
лау натоварену читавим товаром робе, не допуштауи о да се дае крее. Сети се и онога ко о себи
каже: а, Павле, неколико пута хтедох дои ? вама, и спречи ме сатана (1.Сол,2,18). Меутим, немо се
смуивати, него се и дае смело подвизава против искушеа, [знауи] да еш добити благодат.
27. [Дешава се] да се богати врлинама из леости удаи од своих дужности. Тада на ега устау силе
злог истока, Амалиани, нарочито Мадиам (Суд.6...), т. блудоубива сила са свим своим камилама, т.
страсним успоменама, коима нема броа. Они тада уништавау све плодове земаске, т. плодове доброг
деловаа и навика. Због тога на крау осиромашуе Израи, запада у малодушност и бива принуен да
завапи ка Господу. Тада му се одозго шае добра помисао коа подражава Гедеона у велико вери и
смиреноуму. Он е, наиме, некада говорио: Моа е хиада нагора у Манасии (Суд.6,15). И он се са
своих триста немоних уди подиже против таквог мноштва нападача, те уз помо благодати преславно
уздиже знамее победе над неприатеима.
28. Нееш мои да наступаш на аспиду и отровну змиу, нити да газиш лава и змаа (Пс.90,13) уколико
дугим молбама ниси од Бога измолио анела помоника, кои е, подигавши те на своим рукама, учинити
да будеш виши од сваког вештаствоубивог мудроваа.
29. [Дешава се] да неко од оних кои се силно подвизавау буде побеен. Он тада не треба да пада духом,
нити да слаби у наравственом [погледу], ве треба да е добродушан, исправивши се, подстакнут речима
Исаие, и певауи песму: Покорите се силници, лукави демони. Ако се поново дигнете, поново ете
бити побеени. Господ he разрушити сваки договор кои склопите, ер е са нама Бог (Ис.8,910), кои
усправа пале и кои нагони наше неприатее да се раздиру од муке и туге због нашег покааа.
30. Она ко се учи на искушеима никако не може избеи жалост. Меутим, касние се он удостоава
велике радости, слатких суза и божанствених помисли, с обзиром да е бол и скрушеност узгаио у срцу
своме.
31. Ни Исаак кои е хтео. ни Исав кои е трчао ние добио жеени благослов (Рим.9,16). ер, Бог милуе,
благосиа и Духом помазуе онога кога е сам одредио за службу себи пре ствараа света, а не онога
кога бисмо ми хтели. Стога никако не треба да завидимо, нити да се смууемо када видимо да неки од
братие успевау у врлинама, иако су у свему неугледни и меу последима. Ти си наравно чуо шта
Господ говори у причи: Пода место овоме (Лк.14,9) да на ега седне она ко е виши од тебе. Стога се
пре завидимо Судии кои е премудро и предивно пресудио да намаи и последи буде први и
предводник, а да ми будемо последи. премда смо старии и по подвизима и по годинама. Сваки човек
треба да се саобрази са мером коу му е дао Господ. Ако Духом живимо, по Духу и да ходимо, како е
написано (Гал.5,25).
32. [Може се десити] да ти она ко е код тебе на послушау каже: "Омогуи ми да на неко време, ради
врлине, могу да мробам ово или оно дело, и да га обавим тако и тако". Ти никако немо да пристанеш с
обзиром да е очигледно да она ко говори на та начин хое да испуни своу сопствену воу, и да
одбацуе завете послушаа.
33. Телесне и душевне страсти е, ма колико их било, видееш, са временом ишчезнути уз Божиу помо.
Меутим, милост Христова никада нее престати. ер, милост е Господа од века садашег и до века
будуег на онима кои га се бое (Пс.102,17).
34. Царске ризнице се пуне златом, а ум истинских монаха познаем.
29
35. Понекад се дешава да се учите предае бешчашу и да се подвргава искушеима због оних коима
е пружио духовну корист ер, [апостол] говори: Ми смо презрени (понижавани жаоцем у телу) и слаби, а
ви сте славни и аки у Христу (1. Кор.4,10).
36. Извор и ослонац искварености кроз тело есу страсне помисли. Меутим, она ко се отрезни после
пада, покааем прогони помисао из душе. Наиме, каже се да би било бое да плачете не би ли се из
ваше средине избацио она ко вас е наговорио да урадите то дело, т. зла и неподесна помисао
(1.Кор.5,2). На та начин се плач противи духу искварености.
37. Ко е обавити ономе ко е притиснут неславним стаем и немоу за врлине да е угледати Исуса (и
то не само у будуем веку, него и овде) како са силом и великом славом иде према ему кроз
бестраше? С обзиром да е егова душа, коа е остарела у бесплодности, по обеау, слично Сари,
назад родити сина правде, он е реи: Засмеао ме е Бог, т. "Пружио ми е велику радост, након толико
година проведених у тузи због многострасности", или, по другом преводу: "Подмладио ме е Бог", т.
Обнови се, као у орла, младост моа (Пс.102,5). "ер, иако сам остарила у гресима и нечасним
страстима, а сам се данас поново родила и постала млада и нежна. Рание сам била огрубела од
вештаства, а сада ве лако гледам на светске ствари, примивши простоту и безразличност према
светском коа ми е по природи своствена. Великом милошу Божиом мо ум е оздравио, а мое тело е,
као код Неемана Сирица, постало слично телу младенаца, умивши се у ордану познаа. Сада сам
поново просте нарави, с обзиром да сам се по благодати Божио избавила од змииног мудроваа, и од
хорди злих помисли, многоискусних у злу и многовештаствених (т. погружених у чулност)".
38. Претпостави да ти сам Господ говори: "У едном тренутку сам ти одузео едан дар коим е тво ум био
задовоан и коим си се успокоавао. Уместо ега сам ти дао други, исто тако значаан дар. Ти си,
меутим, мислио само о одузетоме, не обративши пажу на замену. Стога стееш, адикуеш и рааваш
се тугом. Ипак, а се радуем кад видим да прихваташ скорб од мене (2.Кор.2,2). Заиста, а тугу шаем на
корист, старауи се да спасем, а не да погубим онога кога сматрам сином".
39. Узми себи за правило да не едеш рибу, те посматра како е неприате почети да те непрестано
наводи да е желиш. Осим тога, и ти сам еш неуморно почети да стремиш да едеш оно што не би
требало ни да желиш. Тако еш на примеру видети оно што се десило са Адамом. Чувши: "Од овог
дрвета немо да едеш", он е сву своу жеу устремио баш на забраен [плод].
40. Некога Бог спасава познаем, а некога простотом и незлобивошу. ер, ти треба да знаш да Бог нее
одбацити незлобивог.
41. Они кои снажние прилегну на молитву, подвргавау се страшниим и свирепиим искушеима.
42. Чак и ако си изабран да се обучеш у бестраше, немо се предавати нераду. Напротив, стара се свом
своом снагом да га достигнеш. ер, за тим уздишемо желеи да се обучемо у сво небески стан... да би
живот прогутао оно што е смртно (2.Кор.5,24) не само телесно (заедно са краем света), него ве
овде мислено (као залог). ер, победа прождре смрт (l.Kop.15,54). У таласима силе коа нам е послана
са небеса бие прогутани сви Египани кои нас прогоне и скорбе.
43. Уколико си заборавио онога ко е рекао: Плашим се да проповиедауи другима не будем сам
одбачен (1.Кор.9,27), и: Кои мисли да стои нека пази да не падне (1.Kop.10,12), и ош: Чува себе
(сматрауи се духовним) да и ти не будеш искушан (Гал.6,1), уколико си заборавио Соломоново
скретае са правог пута и пад у безакое после велике благодати, уколико си предао забораву
неочекивано одрицае великог Петра, ти можеш да се уздаш у сво разум, да се хвалиш своим животом,
дасе дичиш дуготраношу свог великог подвижништва и да даш место гордости. Ипак, брате, никако
немо да се олеиш (изваливши се полеушке), нити се преда безбрижности. Напротив, пре се бо све
док има дисаа у твоим ноздрвама, чак и да си достигао Мосиев узраст. И моли се говореи: Господе,
немо ме одбацити у време старости. Када нестане снаге мое немо ме оставити Боже, Спаситеу
мо. У теби е хвалопо мо свагда (Пс.70,9; 6).
44. Господ ти, као Матеу, говори: Хаде за мном (Мт.9,9). Док усрдно ходиш за своим многожееним
Владиком по путу живота, [може се десити] да се спотакнеш своом ногом о камен страсти и да
неочекивано паднеш у грех, или опет да се, наилазеи на мрачна места, нехотице оклизнеш и паднеш.
Ипак, ма колико пута пао и причинио своме телу оштар бол, ти (поново уставши са преашом
ревношу) ходи за своим Господом, све док га не стигнеш. Тако се у свето помисли авих теби да
видим силу твоу (коа ме спасава) и славу твоу. У име твое подизаНу руке свое. Као од сала и масти
наситие се душа моа и уснама радости хвалие те уста моа, певауи ти песму (Пс.62,36). Велика е
30
за мене част што сам добио име Хришанина, као што ми говори Господ устима Исаие: Велико е што
си се назвао моим слугом (Ис.49,6).
45. На едном се месту каже да е Отац небески дати добра онима кои му ишту (Мт.7,11), а на другом
да е дати Духа Светога онима кои ишту од ега (Лк.11,13). Тим речима се става до знаа да е се
Божии молитвеници удостоити и небеских дарова, а не само опроштеа грехова. У свом искау они се
утвруу мишу да е Господ блага обеао грешницима. а не праведницима. Према томе, моли се
неодступно и са несумивим расположеем, чак и ако ниси савршен у врлинском животу (т. ако си слаб
и безуспешан), те еш добити много.
46. Нека се неверни или маловерни сети како мрав добиа крила, те како понеки црв добиа могуност да
лети, т. како се много сличних дивних поава дешава меу Божиим створеима. Нека макар на та начин
он остави болест невероваа и ненадаа, те на крау окрилати и олиста попут дрвета са преславним
познаем. ер, Господ говори: а учиних да озелени сухо дрво и да сухе кости оживе (ез.17,24; 37,4; 9).
47. Никако не треба да нам се због телесних потреба деси да будемо опхрвани бригама. Напротив, свом
душом треба да веруемо Богу, као што е некада говорио неки добри човек: "Поверите се Господу и Он
е се поверити вама", и као што пише блажени апостол Петар: Будите целомудрени и трезвени у
молитвама (1.Пт.4,7), и све свое бриге положите на Бога, ер се Он стара за вас (?.??.5,7). Уколико ош
увек сумаш и не веруеш да се Он брине о теби и о твоо прехрани, погледа на паука, те размисли
колико се човек разликуе од ега, од кога нема ништа слабие и немоние. Он не стиче имовину, никуда
не излази, не суди се и не гневи се, нема никаквих залиха, ве у савршено кротости, целомудрености и
потпуном безмолвиу проводи живот. Он ние радознао у вези са ближима, ве се тихо и безметежно
бави своим послом. име он и без говора убитеима неделаа саопштава да она ко не жели да се
труди не треба ни да еде. утив е, пак, он до те мере да е превазишао и самог Питагору (коме се
Грци, због еговог подвига уздржаваа езика, диве више него било ком другом филозофу). Питагора
ние говорио са свима, ве са само повремено тано обраао своим приатеима. Он се, такое, понекад
обраао биковима и орловима, чиме е чинио нешто бесмислено и достоно подсмеха. Вино уопште ние
употребавао, него е пио само воду. Такво Питагорино уздржавае езика паук е превазишао своим
савршеним утаем. Он е и егово уздржавае од вина превазишао тиме што му ние потребна ни
вода. У том безмолвном стау пребива слаби и смирени паук, кои не воли да излази напое и лута
тамо-амо, нити да се преко мере предае труду и напорима. И Она кои живи на висинама и кои гледа на
смирене (а ништа ние смирение од паука) чак и до ега простире сво промисао, свакодневно му
шауи по мало хране, т. чинеи да у егову мрежу за егове потребе улети понеки мали инсект.
48. Можда е неко од оних кои робуу сладокуштву реи: "а много едем, али се много и трошим, те
никако не могу да избегнем многе овосветске послове и бриге". Меутим, нека и он погледа на огромне
китове кои се креу у Атлантском океану, т. како их Бог храни у изобиу и никада не гладуу, премда
сваки од их поеде рибе колико ни нанасеении град за едан дан не може да потроши. Све тебе чека
да им даш храну на време, пева свети пророк (Пс.103,27). Према томе, Бог храни све: и оног ко се много
труди, и оног ко се мало труди. Чувши наведено, ти (кои имаш широку и пространу утробу) све свое
бриге пребаци на Бога и веру, стресавши са себе сваку светску бригу и многобрижни ум, те не буди
неверан, него веран.
49. Уколико заиста желимо да угодимо Богу и да нас заволи блаженом убаву, представимо му сво ум
потпуно нагим, т. са [решеношу] да ништа од свега овога света не вуче са собом - ни искуство, ни
софистичко мудровае, ни оправдае, па чак да смо изучили сву светску мудрост. ер, Бог се окрее од
онога ко му прилази са самоумишеном нарави, т. као удебан таштином и надменошу. Неки тумачи
су добро суетно самомее назвали гоеем самим собом и надимаем.
50. Како можемо да савладамо грех кои се ве укоренио у нама? Неопходно е самопринуавае (т. да
вршимо насие над своим жеама). ер, речено е: Човек се са напором труди над собом и насилно
прогони своу погибао (Прич.16,26), непрестано се присиавауи да уздиже свое помисли ка светии.
Закони нам не забрауу да насие рушимо насием (т. насие греха насием добрих стремеа).
Када самопринуавае унесемо у неко добро старае (т. када сами себе насилно терамо на
спровоее у дело неког доброг стремеа), ми можемо, седеи у ерусалиму, очекивати да нам сие
сила с висине (Лк.24,49), т. да пребивамо у непрестано молитви и осталим врлинама све док нам не
дое мона сила, коа не личи на наше слабе напоре, ве (на начин кои е неизрецив телесним устима)
надмоно побеуе и одгони како нашу греховну нарав, тако и злобу демона, те наклоност наших душа ка
злу и све неприличне покрете тела. Настаде, каже се, шум са неба као хуае силнога ветра (Дап.2,2),
како би из нас припудно прогнао зло, кое нас стално насилно вуче ка лошим делима.
31
51. Постава неприате заседу у скривеном месту, као лав иза ограде свое (Пс.9,30), криуи од нас
замке и мреже нечистих и нечастивих помисли. Меутим, уколико не спавамо и ми можемо ему
поставити ош вее и опасние мреже, замке и заседе. ер, молитва и Псалам, бдее и смиреноуме,
служее ближима и милост, благодарее и слушае Божанских Речи представа заседу и мрежу и
аму и бич и клопку и пропаст за неприатеа.
52. Доспевши у дубоку старост, божанствени Давид е, благодареи Бога кои га е изабрао, на крау свог
исповедаа Божиих благослова рекао: Сада е тво слуга стекао [спремно] срце да ти се помоли овом
молитвом". То е речено да бисмо разумели да е неопходан велики подвиг и да треба много времена
провести у молитвама како би се достигло до безметежног устроства срца, т. до неког другог срдачног
неба, где обитава Христос, како говори апостол: Или не познаете себе дае Исус Христос у вама (2.Кор.
13,5).
53. Ако нам е Христос постао премудрост од Бога и праведност и освеее и избавее (1.Кор.1,30),
свакако е постао и поко. ер, Он каже: Ходите ? мени сви кои сте уморни и натоварени и а у вас
одморити (Мт.11,28). Стога се са правом може реи да е Он за човека постао субота, т. одмор. ер,
удски род едино у Христу може обрести поко.
54. Као што постои чаша пада и чаша гнева, тако постои и чаша немои. Примивши е од нас, Господ е у
одреено време дае у руке наших неприатеа како би убудуе онемоали и падали демони, а не ми.
55. У споашим пословима постое меачи, ткачи, птицоловци, воници, зидари. Тако схвати и за
унутраша дела, т. да и меу помислима постое коцкари, тровачи, морски разбоници, звероловци,
блудници, убице и томе слично. их треба одмах изгонити напое благочастивим противречеем и
молитвом. Нарочито треба изгонити блудне скврнитее, како не би оскрнавили свето место и како
човека Божиег не би учинили мрским.
56. Господ се на даривае спасеа не подстиче само речу (као у случау разбоника кои му е вапиао са
крста), него и помишу. Тако е крвоточива рекла у себи (т. помислила са вером): Ако се само дотакнем
краа хаине егове, оздравиу (Мт.9,21). И роб Аврамов е у разуму своме говорио Богу о Ревеки
(Пост.24,15).
57. Учиени грех скоро истог тренутка сам гони онога ко се кае ка Богу, т. чим осети егов смрад,
тежину и беснило. Онога, пак, ко нее да се преклони на покаае, грех не гони ка Богу, него га задржава
код себе и веже га неразрешивим узама, чинеи погубне жее ош ачим и уим.
58. Чува се чараа езавеиних (4.Цар.9,22), од коих су нагора помисли надмености и суетне славе.
Ти еш се од их уз благодат Божиу избавити уколико будеш понижавао и ружио своу душу, пружауи
се пред Господом и призивауи егову помо, те исповедауи да е избавее кое тражиш небески
дар. Стога се и каже: Не може човек ништа примати ако му не буде дано с неба (н.3,27).
59. Дешава се понекад да за време скупа братие суетна помисао навауе да кажеш нешто што ние
благовремено. Анелске помисли, пак, саветуу ти да одагнаш причиву и неблаговремену помисао.
Уколико е, дакле, не отераш добрим утаем, него о дозволиш да се пробие на површину, биеш
накиен надменошу и мораеш да се суочиш са равим последицама. Биеш, наиме, праведно предан
или ош веем греху, или неким споашим невоама, или тешким неприатностима од стране братие,
или мукама у будуем веку. ер, ми емо дати одговор и за празну и суетну реч, изговорену због
необучености езика. Стога помно пази на сво език.
60. Каже се да оне кое искушавау уживаа, гнев, славоубе и друге [страсти], дау пржи сунце, а
ноу месец (Пс. 120,6). Стога се моли да те осени Божанствени облак кои испушта росу, како би избегао
неприатеску ару.
61. Никако не дозвоава да ти се смело приближавау убитеи пианства и робови неумесних трпеза,
нити они кои радо говоре бестидне речи, па макар их красиле седе власи и макар дуго време водили
монашки живот. Иначе е ихова гилост захватити и тебе и ти еш бити приброан онима чиа су срца
нечиста и необрезана.
62. Напре се Петру уручуу кучеви, а потом се попушта да се одрекне Христа Господа. Тим падом е он
уцеломудрио свое мишее о себи. Стога и ти [пази]. Немо се чудити уколико паднеш у разна
искушеа пошто добиеш кучеве разумеваа. Напротив, прослави единог премудрог Господа, кои
падовима обуздава самомее, кое обично долази после божанственог познаа. ер, искушеа су узда
коа, по Божием промислу, може да обузда удску надменост.
32
63. Господ често од нас узима добра, као на пример богатство ова. ер, Господ га е дао, Господ га е и
узео (ов 1,21). Тим пре е из руку наших бити узето зло кое е на нас навео Вечни. ер, премудри
говори: И добро и злое од Господа (Сир.11,14). Наводеи на нас зло, Он нам даруе и вечну радост са
вечитом славом. "Како сам бдео, говори Господ, да бих вас разорио и да вам учиним зло, тако у и
обновити и више неу разарати, и насадиу и више неу чупати". Нека заути народна изрека коа гласи:
"Чим е кренуло нагоре, више се нее поправити". ер, Она ко е наше послове изменио у лошем правцу,
наравно, може поново да их врати и у светлие стае.
64. Она ко силние и са веом жеом за победом напада на демоне уздржаем, или молитвом, или
другом неком врлином, и сам добиа дубоке ране. Стога он долази чак до безнаа, подозревауи да на
егово души лежи осуда духовне смрти. Због тога е принуен да вапие: Ко е ме избавити од тела
смрти ове (Рим.7,24). ер, неприате ме и против мое вое нагони да се повинуем еговим законима.
65. Ние случано некада било написано како су неки говорили меу собом: Устате да одемо народу
кои живи са надом, и кои пребива у спокоству (Суд. 18,910), и ош: Доите, поимо у удеу, и
поговоривши са има езиком лукавим, одвратимо их к нама од истине (Ис.7,56). Тако обично и зли
демони током целог живота оштре мачеве искушеа против оних кои су изабрали безмолвие. Оне кои
су навише побожни и богобоаживи они нападау са великом силом и неизрецивом наметивошу,
наговарауи их на грех чак и поводом самих благочастивих дела. Они хое да их победе, те да их удае
од вере Христове, од молитве и добре наде. Али ми, Господе, говореи са Давидом (Пс.79,19), неемо
одступити од тебе све док нам не укажеш штедрост и док се не удае од нас они кои би да нас
прогутау, Ми неемо одступити од тебе све док не наредиш да од нас оду они кои нас искушавау и док
се не обновимо трпеем и чврстим бестрашем. ер, целокупни удски живот е испит. Често у
одреено време сам Подвигоположник попушта да паднемо под ноге туина. Ипак, велико и храбро
души е своствено да не очаава приликом скорби.
66. Демон е силан да човека (кои е скренуо са истинског и природног свог пута) и мимо егове вое да
приклони себи и да га потчини своо вои. Утолико пре анео (кои у одрееном часу прими нареее од
Бога) може да целокупно расположее човека окрене на бое. Свехладни северни [ветар] е силан да
намекшу природу воде претвори у камениту тврдоу [т. лед]. Шта тек може да учини натоплии ужни
[ветар]? Охлаени ваздух све себи потчиава и испуава своом хладноом: Наспрам лица мраза... ко
е опстати (Пс.147.6). Зар нее утолико пре топлота по своме своству све преобразити? ер, ко е
опстати и наспрам лица топлоте? Стога веруемо да е и хладни и црни уга нашег ума, рание или
касние, постати врео и светао од додира Божанског ога.
67. Постои и у овом веку (уз верно сведочанство и обележе) стае бестраша кое се поавуе у нашем
скривеном осифу. У ему наш ум. изашавши из Египта, остава страсне пориве и скривено
насрамотние ропство, те слуша език кои ние знао: не език демона, нечисти език кои квари здраво
поимае, него свети език анела, кои телесни ум преображавау у бестелесни, т. език кои просвеуе
приемчиву душу.
68. Нека братиа кои беху тешко болесни телом и кои не могаху да држе пост, обратише ми се са
питаем: "Како да се без поста избавимо од авола и страсти". Наима треба одговорити да се лоши
покрети и они кои их изазивау могу прогнати и истребити не само уздржаваем од ела, него и вапаем
ка Богу из срца. ер, речено е: Повикаше ка Господу када се мучаху и из невоа ихових избави их
(Пс.106,6). ош е писано: Из утробе адове беше вапа мо u mu чу глас мо: и нека изае из
пропадивости живот мо (она 2,3; 7). Стога у, каже, све док не прое безакое, т. насртаи греха,
призивати Бога Вишега (Пс.56,23) да би ми дао навише доброчинство, т. да своом влашу истреби
сам прилог греха и потре идоле страсног ума, показавши безидолним наше немои (кое су препуне
идола). Према томе, уколико ниси добио дар уздржаа, зна да е те Господ, када га призовеш, услишити
ради молитве и наде твое. Сазнавши за намере Господе, немо жалити због немои да понесеш подвиг
поста, него се постара да се избавиш од неприатеа молитвом и благодушним трпеем. ? када вас
помисли о вашо немои и злопаеа потерау из града пошеа, бежите у други (Мт.10,23), т. у град
молитве и благодареа.
69. Фараон е, молеи се, рекао: "Нека уклони Бог од мене смрт ову". И био je услишен. Демони су од
Господа искали да им не нареди да иду у бездан. И они су добили оно што су тражили. Зар нее утолико
пре бити услишен човек Хришанин кои се моли за избавее од мислене смрти?
70. [Дешава се да подвижник] буде [неко време] просвеиван и успокоаван Божанском благодау.
Уколико, пак, он, по еном повлачеу, упада у лутае ума и неприличне пориве, ропчуи или предауи
33
се бескорисном униниу (уместо да храбро ревнуе молитвом да би у себи васпоставио спасоносно
настроее), бие сличан сиромаху кои, добивши милостиу из царског двора, негодуе што га нису
увели унутра и сместили за царском трпезом.
71. Блажени кои не видеше, а вероваше (н.20,29). Блажени су и они кои, по умаеу дества благодати
(не налазеи утеху у себи самима, него напротив осеауи узастопност невоа и дубоки мрак) ипак не
падау у безнае, ве се крепе вером, храбро трпеи у увереу да е видети Невидивога.
72. Смирее кое се онима кои га ишту дае благодау Божиом, у свое време, после многих подвига,
борбе и суза есте неупоредиво снажние и више неголи смирее какво среемо код уди кои су отпали
од врлине. Они кои су се удостоили првог заиста су савршени уди.
73. Када е аво одступио од Господа, приступише му анели и служаху му (Мт.4,11). Према томе, ние
написано да су за време кушаа Господа били присутни анели. Исто тако, када ми бивамо искушавани,
анели одступау од нас. По удаеу, пак, оних кои нас кушау, они поново прилазе и служе нам,
пружауи нам божанствене помисли, учвршее, просвеее, скрушеност, трпее, сладост и све што
спасава, крепи и изграуе душу коа се потрудила у борби. Натанаилу е било речено: Од сада ете
видети небо отворено и анеле Божие како узлазе и силазе на Сина Човечиега (н.1,51), т. од сада е
се на род удски богато излити служее и помо анела.
74. Сеа се архиереа са чие е десне стране стао аво како би му се супротставао (Зах.3,1), т. [сеа]
се сваке десне помисли, речи и дела, како се не би изненадио када ти се деси нешто слично.
75. Монах треба да зна шта е немо, наведена у речима: Помилу ме, Господе, ер сам немоан (Пс.6,3),
и да постои одступае од Бога, т. болест авола и егових анела.
76. Гвоже се не може дотаи када га дотакне ога. И честе молитве ум чине врло снажним у борби
против неприатеа. Стога се демони на сваки начин старау да нас раслабе леошу и одвуку од
трпеивог пребиваа на молитви. Они, наиме, знау колико е она за их штетна и колико уму помаже у
борби.
77. Давид е прихватио усрдност оних кои су заедно са им изашли из Секелага
против иноплеменика, иако су, као преморени, остали код Восоровог потока[1]*). По
повратку из победе над варварима, он е чуо да су неки говорили да не треба давати
део плена онима кои су због изнурености седели код потока. Видевши да су се
постидели и да не знау шта да кажу, предобри Давид их е узео у заштиту говореи:
"Они су били оставени да чувау ствари". Потом им е да део плена кои е био еднак
са оним кои су добили ратници кои су се храбро и смело борили (1.Цар.30,21).
Замисли сада да е неки брат у почетку показао велику ревност, а потом унеколико
ослабио у подвизима. Можда е се ему вера, покаае. смирее, плач, трпее,
нада, великодушност и остало урачунати у ствари спасеа, уколико буде седео поред
их и стрпиво са има пребивао, чекауи Господа Исуса Христа. Чак и да е слаб у
видивим подвизима и он е добити неки вечни дар.
78. Левитима и ереима су названи они кои су себе у потпуности посветили Богу, т. и делаем и
сагледаваем. Стоком, пак, левитском се називау они кои не следе траг страсти, ве показуу
стремее ка врлинама, непрестано их желе и по своим снагама ревнуу за их, премда због равости
не успевау [у намери], Ипак, кад дое време и они е (можемо се надати) добити дар бестраша едино
по човекоубу Божием. ер, речено е: Жеу сиромаха услишио си, Господе (Пс.9,38).
79. авне и тане ударце кое нам наноси неприате ми често осеамо и видимо. Меутим, муке и
неприатности кое он од нас трпи када напредуемо у стицау врлина, или се каемо за грехе, или
подносимо увреде, или смо благодушни у несреама, или пребивамо у молитвама ми, по промислу
Божием, не видимо, како се не бисмо надимали. Наиме, када вршимо дела благочаша, он се раздире,
мучи, плаче и распада. ер, праведно je y Бoга, како говори апостол, да узврати муку онима кои вас
муче (2.Сол. 1,6).
80. Па кои е остарео на земи или на камену од водене влаге може да потера изданке, као нове
саднице. И ми, када нас оживи сила Духа Светога, можемо да проклиамо нетрулежност, коу смо
примили по природи, те да дамо плод, као што га дау нове саднице, премда смо и падали у старог
34
човека.
81. Души коа очаава услед обиа искушеа и многих грехова и коа говори: "Пропала е свака нада. Ми
смо убиени", Бог (кои не очаава поводом нашег спасеа) говори: Оживеете и познаетe да сам а
Господ (ез.37,6). Души коа е у недоумици односно врлина коима може поново да се роди у Христу,
опет се говори: Дух Свети дои е на тебе (Лк.1,35). Где е, пак, присутан Дух Свети, немо тражити
закон природе и обично следовае узрока и последице. ер, свемогу е Свети Дух коме се поклаамо:
Он е и оно што е по природи немогуе у теби произвести своом силом, услед чега еш се задивити.
Осим тога, Он е тво ум учинити победником, иако е рание трпео пораз. ер, Утешите кои нам долази
одозго есте виши од свега. Он е и тебе уздии изнад свих природних покрета плоти и демонских
страсти.
82. Подвизава се да сачуваш неоштееном светлозарност твога владичанскога ума. Ако почнеш са
страшу да гледаш на све, значи да те е Господ помрачио, набацивши покривач на твое лице. [Тада]
светлост очиу твоих пие са тобом (Пс.37,11). Ипак, чак и да тако стое ствари са тобом, заборави на
умор и немо престаати да се молиш са светим Давидом: Пошаи светлост твоу и истину твоу ер
сам помрачен унинием: [Ти си] спасее лица мога и Бог мо (Пс.42,35). Кад пошаеш Духа твога, опет
се изграуу, и (тако) обнаваш лице земе (Пс.103,30).
83. Блажен е она ко овде данононо ненасито еде и пие Псалме и молитве, укрепууи се славним
читаем Писма. ер, такво причешивае е души пружити неисцрпну радост у будуем веку.
84. Свим силама се стара да не падаш, будуи да крепком борцу не доликуе да пада. Уколико се и деси
да паднеш, брзо уста и опет сто на добром подвигу. Уколико се са тобом, услед одступаа благодати,
много пута деси прво [т. падае], нека неброено буде и друго, т. устаае. И тако до краа твога живота.
ер, писано е: Ако седам пута падне праведни, седам пута е и устати (Прич.24,16). Све док држиш
оруже свете схиме {т. решеност да служиш Богу), уз сузе и молбе Богу, ти се убрааш у оне кои стое, па
макар и често падао. Док живиш са монасима, ти као смели воник биваш рааван спреда. Стога еш
бити похваен, будуи да рааван ниси попустио и одступио. Уколико, пак, одступиш од инока, ране еш
ве добиати од позади, као плашивац и бегунац, кои се збунио и напустио редове.
85. Горе е очаавати, неголи грешити. уда изданик е био малодушан и неискусан у борби. Стога е
запао у очаае. Салетевши га, неприате е на ега набацио пету. Доживевши страшан пад,
меутим, Петар (т. чврсти камен) беше искусан у борби, те ние пао духом. Он се ние предао очаау у
велико своо тузи, него е скочио и излио горке сузе из скрушеног и смиреног срца. Видевши га, наш
противник е одмах одскочио и побегао далеко, опаиван силним пламеном у лице и уто запомажуи.
86. Монах е дужан да до самог краа води непомириву борбу против три страсти: против
стомакоугааа, против таштине и против среброуба, кое е идолопоклонство.
87. едан од царева Израиевих е победио пеински народ и друге варваре са има уз Псалме и песме
духовне, кое су певали уз Давидове речи и егову лиру. И ти имаш твое пеинске варваре, т. демоне
кои се гурау у твоа чула и удове и кои оптереуу твое тело распаиваем. Они те наводе да страсно
гледаш, слушаш и миришеш, да говориш неприличне речи, да имаш очи пуне блуда и да си споа и
изнутра сав сметен на вавилонски начин. Побрини се и ти, назад, да великом вером, и Псалмима и
духовним песмама истребиш те пештернике кои злотворе у теби.
88. Господ хое да се човек спасава преко човека. Тако се и аво труди да човек гине преко човек. Стога
се треба клонити блискости са презривим, зломислеим и причивим човеком, како заедно са им не
бисмо доспели у пакао. ер, спасее едва постиже и она ко се зближи са праведним. Она ко са злим
почне да општи без опреза, као заразу или губу обреше бродолом. И ко е жалити онога ко са радосним
лицем прилази змау? Бежи од оних кои се нису научили да владау езиком, кои сеу раздоре и кои су
сметени и споа и изнутра.
89. Она ко жели да га назову мудрим и разумним и приатеем Божиим, нека се усрдно стара да своу
душу пред ега представи у стау у коем у е примио, т. чисту, неповреену, непорочну. Због тога е
бити увенчан на небесима и ублажен од стране анела.
90. една добра реч е некада нечистог разбоника учинила чистим и светим и увела га у ра. И една
лоша реч е Мосиу препречила улаз у обеану зему. Стога немомо сматрати да е причивост
безначана болест: злоречиви и празнословци закучавау пред собом Царство небеско. Причиви
човек овде ош може да има некаквог успеха. Меутим, тамо не може имати никаквог: Зла е га уловити
35
у пропаст (Пс.139,12). Добро е рекао едан мудар човек да е бое пасти са висине на зему, неголи
пасти због езика. Стога би било набое да послушамо светог акова кои пише: Нека буде сваки човек
брз чути а спор говорити (ак.1, 19).
91. Како не бисмо лутали и расеавали се, прелешууи се таштином, добро е да слушамо пророка кои
говори: Идите уди мои, и уите у клет вашу, т. у клет срца вашег, сакривену од сваког чулног утиска,
у безобразно обитавалиште, обасано бестрашем и осеено светом благодау, затворите врата своа
од свега видивог и склоните се на кратко (с обзиром да е и цео живот удски кратак). Потом он
додае: Докле прое гев Господи (Ис.26.20), или као што е неко други рекао: Док не прое безакое
(Пс.56,2). ер, и безакое, па према томе и демони, и страсти, и греси есу гнев Божии, како и Исаиа
говори Богу: Ти си се разгневио и ми смо згрешили (64,5). Та гнев човек може избеи уколико у молитви
непрестано пази на срце и уколико се усрдно стара да буде унутра, у унутрашо своо неприступно
клети. ер, неко говори: Привуци мудрост у унутрашост своу (уп. Прич.8,12; Сир.45,31; 51,18). Неко
други, пак, каже: Сва е слава кepи Цареве унутра (Пс.44,14), те додае: И би преда мном труд док не
уох у светилиште Божие (Пс.72,П), на гору наслеа, у готово жилиште (Пс.32,14), кое си сачинио
Господе, у светиу коу стече десница твоа (Ис.77,54).
92. Она ко заиста жели да се одрекне света нека подражава блаженог пророка елисеа. Обузет великом
убаву према Богу, коа се развила у пламен, он са собом ние узео ни едну ствар од свога иметка.
[Подвижник] све што има треба да подели сиромашнима. Узевши на плеа крст Господи, нека он
драговоно ходи у смрт, т. виновницу вечнога Царства.
93. Када осетиш да Амореац у теби расте као храст, усрдно се моли Господу да исуши егов плод
одозго, т. грех на делу, као и егово корее одоздо, т. нечисте помисли. И нека Господ отера Амореца
од лица твога.
94. Не треба да се чудите када видите [уде] кои се подсмевау нашем безмолвиу. Они, наиме, сами
нису у стау да безмолвствуу. Бое е да певаем одагнате лош утисак кои су изазвали. Ви не треба
да злопамтите, ве да увеавате ваше повиновае Богу, призивауи у песми: Богу се повину, душо
моа (Пс. 61,6). ер, уместо да ме воле, оклеветаше ме, а а се молих (Пс.108,4) и за мое и за ихово
исцелее.
95. Ако на мору не дуне силни ветар, нее се поавити таласи. Ако на нас не нападне демон, нее се
узнемирити страстима ни душа, ни тело.
96. Уколико те увек грее молитва и Божанска благодат, ти си, по речима Божанственог Писма, обучен у
оруже светлости. Твоа е одеа топла, а твои неприатеи су обучени у стид и дрхтае од хладное,
као у двоструку одеу.
97. Држеи се сеаа на свое грешке, немо бити ле да удараш у свое груди како би разбио и смекшао
окамеено срце. И рудари разбиау рудоносно тло. У ему еш наи златну жилу и обрадоваеш се
због скривеног блага.
98. Пламен чеже за вишим добрима и светом поучавау у речима Духа нека непрестано гори на
жртвенику твое душе.
99. Уколико се увек будеш старао да обуваш ноге у приправност за еванее мира (Еф.6,15), свакако
еш добро уредити и сво сопствени дом и дом твога ближег. Уколико, пак, постанеш малодушан (у
сусрету са неприатностима), биеш невидиво попуван и по закону еш наследити име босога
(Пон.25,910).
100. По овану, Бог е убав. Стога она ко воли, пребива у Богу и Бог у ему. Она, пак, ко мрзи
ближега, разоривши савез убави, очигледно уместо убави прихвата мржу. Она ко мрзи онога ко е
исте природе са им, налази се далеко од Бога. ер, Бог е убав, и кои пребива у убави, у Богу
пребива и Бог у ему (1.н.4,16). ему слава и сила у векове векова. Амин.
36
ДОБРОТОУБЕ
БЛАЖЕНИ АВА ЗОСИМА ПАЛЕСТИНСКИ
Кратко сведочанство о ему
Древни латински преводилац Разговора преподобног Зосиме доноси следеи предговор:
"Веома ценим те разговоре с обзиром да су у има асно изложена истинита своства аскетског подвига и
с обзиром да су обилно прожети духовним помазаем и слатким миомирисом светие. Ништа друго
нисам тако радо преписивао и ништа друго нисам са сличном срдачном сладошу преводио. Стога сам и
решио да испитам ко им е био аутор и у кое време е живео, будуи да ни едно ни друго ние било са
извесношу познато,
Ние се сачувало много тих разговора, Записивао их е, очигледно, неки усрдни слушалац на основу речи
из уста самог старца, кои е за време свог дугогодишег монашког живота прошао кроз све степене
хришанског савршенства и успео се на сам врх светие коа е доступна смртном човеку уз помо
Божанске благодати. Аутор Разговора сс зове блажени ава Зосима. О ономе ко их е записивао
забележено е само да е био едан од егових редовних слушалаца, и вероватно сабрат обитеи у коо
е ава Зосима живео поред реке ордана.
Ко е, пак, био ава Зосима? После дугог и паживог истраживаа дошао сам до закучка да е аутор
Разговора управо славни Зосима кои е свише био изабран да чуе о начину живота свете поканице
Марие Египатске из ених сопствених уста. Он е потом причестио и погребао преподобну маку".
Свое мишее писац предговора потвруе тиме што неке околности из живота аве Зосиме кои е
изрекао поуке личе на детае из живота аве Зосиме кои е видео свету Мариу Египатску и кои е о о
испричао.
1. У Житиу свете Марие Египатске се каже да е ава Зосима у младости ступио у манастир и у ему
провео педесет три године. Потом е, по указау свише, прешао у едан од манастира уз реку ордан.
Излазеи из ега, он е видео свету Мариу. И у Разговорима се помие да е ава Зосима, кои их е
водио, рание живео у неком манастиру у Тиру. Осим тога, из Разговора сс види да е неко време био у
Неапоу (у Самарии), те назад, у Обитеи светог Герасима. Последа указаа очигледно обашавау
прва.
2. У Житиу свете Марие се за аву Зосиму каже да е био богат духовним искуством и да су му се стога за
савет обраали не само житеи еговог, него и других, блиских и далеких манастира. Он очито ние
волео да пише, него е само говорио. Ни Житие свете Марие ние написао он, него га е предао усмено.
Оно е остало меу братиом све док га свети Софроние ние записао. Да е исти био и аутор Разговора
показуе сам вид иховог излагаа: ега су питали, а он е одговарао. Двадесетдевети разговор се води
у обитеи светог Герасима. Може се претпоставити да су и други воени на истом месту и да их е
записао неко од егових наближил ученика.
3 Ава Зосима, кои говори поуке, воли да наводи изреке отаца. Он наводи само старце праих времена и
то на начин кои указуе да е сеае на их ош увек било свеже. То указуе на кра четвртог н почетак
петог века. Кажу да е Мариа Египатска починула око 430. године. Ава Зосима е прешао у обите поред
ордана када му е било. како се претпостава, седамдесет година. У обитеи е проживео тридесет
године, а умро е у старости од сто година. За некога ко е живео у прво половини петог века, изреке
стараца четвртог века су могле бити свеже.
Ми се можемо сагласити са таквим расуиваем, одреууи аутора Разговора, време када су воени и
начин иховог настанка. Ава е говорио, а ученик кои е волео духовне поуке е записивао. Тако
разговори и почиу: "Говорио е", или "Рекао е", или "Причао е ава Зосима". Може се претпоставити да
е разговора било много и да их е много било и записаних. Наведени представау само одломак, кои е
37
очигледно користио ован Мосх, саставач Духовног луга (Лимонариа).
Помен преподобног Зосиме се врши четвртог априла.
У Патрологии Миеа Разговори су смештени у 78. тому. Они се могу наи и у рукописном Патерику из
Обитеи светог Саве Палестинског, где су смештени ка кра прве главе, као додатак. У рукопису су
Разговори предати као една целина, без раздееа. У штампано верзии их е означено четрнаест. при
чему поедини одеци садрже више од едног разговора. При преводу смо сматрали да е прикладние
сваку поуку издвоити у посебан одеак. У штампано кизи сви Разговори нису пренети, а неки од
штампаних нису пренети у целини, Тако смо на крау добили тридесет едан одеак.
ДОБРОТОУБЕ
БЛАЖЕНИ АВА ЗОСИМА ПАЛЕСТИНСКИ
РАЗГОВОРИ БЛАЖЕНОГ АВЕ ЗОСИМЕ
1. Осенивши уста крсним знаком, блажени Зосима е почео да говори: "Оваплотивши се, Бог Слово е
даровао велику благодат онима кои су поверовали и кои веруу у ега. (И данас можемо веровати и,
уколико желимо, одмах поставити почетак). ер, [човек] кои пожели произвоеем и коме благодат
садествуе, уколико усхте може цео свет сматрати ништавним".
Потом е он подигао нешто што е нашао, т. сламку, или нит, или нешто друго безначано и додао: "Да ли
е се неко борити, спорити, злопамтити или секирати због овога, изузев ако ние изгубио ум? Дакле, човек
Божии, кои се стално уздиже и напредуе, свакако е и цео свет сматрати оваквом сламком. ер, као што
увек говорим, ние штетно имати, него имати пристрасно. Ко не зна да е од свега што имамо нама
надраже наше тело? Меутим, уколико дое час, нама е наложено да и ега презремо. И кад нам е
нареено да пренебрегавамо само тело, утолико пре треба да пренебрегавамо оно што е изван тела.
Без нужде, т. напросто и случано не треба га говоримо о стварима, нити да се излажемо смрти и гинемо,
што е иначе своствено човеку кои е изгубио ум. Напротив, треба да чекамо време и да смо спремни".
Он се сетио брата кои е имао повре, те е додао: "Ние ли он сеао? Ние ли се трудио? Ние ли садио и
обраивао? Меутим, он ние чупао и ние бацао: он е имао као да нема [ништа]. Стога, када е код ега
дошао старац са намером да га испроба, и почео да уништава [повре], он се изгубио и сакрио. Када е
остао само едан корен, он му е рекао: "Ако желиш, оче, остави га да те угостим". Схвативши да е брат
истински слуга Божии (а не повра), свети му е рекао: "Дух Божии е починуо на теби, брате". Да е био
пристрасан према повру, одмах би се проавила егова туга и узнемирее. Меутим, он е показао да га
е имао као да га ние имао".
Ава Зосима е рекао: "И демони примеуу такво понашае. Видеи да се човек према стварима односи
без страсти, не узнемиравауи се и не секирауи се [због их], они закучуу да он хода земом, али
да у себи нема земаско размишае"
2. Он е опет рекао: "Намере припадау произвоеу. Пламено произвоее за едан час може принети
Богу више неголи леиво произвоее за педесет година. Демони се плаше видеи да човек, будуи
вреан, бешчашен, оштеен и подвргнут сличним неприатностима, тугуе што све не подноси
племенито, а не стога што се злопати. Они, наиме, виде да е он ступио на пут истине и да има аку жеу
да ходи по Божиим заповестима".
Он се сетио светог Пахомиа кога е старии брат, на егову жеу да (по Божанственом дару) прошири
манастир, укорио говореи: "Престани да се упушташ у сувишно". Чувши прекор и знауи да чини добро,
он е осетио покрет [негодоваа]. Ипак, имауи уздрживо срце, он ние противречио брату. Када е
наступила но, он е отишао у сво кутак и почео да плаче и да се моли, говореи: "Боже, у мени е ош
увек телесно размишае и ош увек живим по телу. Тешко мени, с обзиром да у, по Писму (Рим.8,13),
умрети. После подвига и припремаа срца, мене опет обузима гнев, макар и ради добра. Помилу ме,
38
Господе, да не погинем сасвим. ер, уколико ме не утврдиш и неприате у мени нае сво мали страсни
део, а у постати егов заробеник: ер, кои сав закон одржи, а сагреши у едноме, крив е за све
(ак.2,10). Ипак, веруем да у, помаган великом штедрошу твоом, на крау научити да ходим путем
светих твоих, стремеи за оним што е преда мном (Фил.3,13). Они су, наиме, долично посрамили
неприатеа. Уколико га сам напре не победим, како у, Господе, мои да научим оне кое призовеш да
заедно са мном проводе овакав живот". У молитви е он провео целу но, са сузама изговарауи сличне
речи, све док ние наступио дан. Од зноа се под им направило блато, с обзиром да беше време за
жетву и да е место било веома топло.
Блажени е говорио, дивеи се: "егове сузе нису знале за меру. Како да Господ таквом произвоеу не
даруе сва блага? а веруем да е исте вечери Бог ему дао све што е искао, с обзиром да беше мртав
за све".
3. Он е говорио: "Она ко, мислеи о човеку кои га е увредио, или му причинио штету, или га оклеветао
или му учинио неко друго зло, почне да испреда помисли против ега у ствари злоумиша против самог
себе, слично демонима. ер, то му е довоно злоумишае против себе. И зашто говорим: "Ако
испреда помисли"? Он е се према ему неправедно понети уколико га се не буде сеао као свога
лекара. ер, он чисти оно од чега он страда. Стога е дужан да га се сеа као лекара кога му е послао
Христос - Христа ради треба да поднесеш све и да га сматраш доброчинитеем.
Уколико не одступиш од злое и уколико не пожелиш да одступиш, Господ Бог ние крив. Страдае е
обележе болесне душе: кад не би био болестан, не би ни патио. Стога си дужан да благодариш брату
преко кога си познао своу болест, те да егово доброчинство примиш као драгоцени лек кои ти шае
Исус. Уколико, пак, не само не захвауеш, него ош испредаш помисли против ега, у ствари ти као да
говориш Исусу: "Неу да ме излечиш. Не желим да примим твое лекове. Хоу да иструлим у своим
ранама. Хоу да будем послушан демонима". Шта е, дакле, да учини Господ? Будуи снисходив
према нашо злои, Господ нам е дао свете заповести кое е чисте као [средства за] спаивае и
чишее. Стога она ко жели и тражи исцеее и да се ослободи болести треба да претрпи оно што му
налаже лекар. Наравно, болесник не осеа задовоство када га оперишу, спауУ [рану] или е чисте.
Напротив, он их се сеа са одвратношу. Ипак, убедивши се да се без их не може ослободити болести,
он се предае у руке лекара, знауи да е малом одвратношу избавити од силног растроства и
дуготране болести.
Спаивач Христов е она ко ти причиава штету. Меутим, уколико храбро претрпиш, он е те
ослободити од лакомости. Уколико, пак, не претрпиш, сам себи еш причинити неправду. Немо
осуивати брата свога. Из искушеа ми, меутим, избегавауи Христов лек и оставауи
самоукоревае, почиемо да испредамо помисли [гнева] против нашег добротвора, слично лудацима".
4. Он е говорио: "Укини помисли и нее бити ни едног светог. Неко од светих е говорио: "Она ко бежи од
корисног искушеа у ствари бежи од вечног живота". Ко е био узрочник венаца код светих мученика, ако
не мучитеи? Ко е светом Стефану пружио славу, ако не они кои су га засули камеем". Он е често
наводио изреку Евагриа: "а не кривим оне кои ме грде. Напротив, а их називам добротворима и не
одбацуем Лекара душа, кои ташто души нуди лек смиреа. а се, наиме, плашим да Он едном не каже
моо души: Лечисмо Вавилон, али се не исцели (ер.51,9)".
Он е говорио: "Евагрие се плашио да му Христос, прекоревауи га, не каже: "Евагрие, био си болестан
таштином, те сам ти пружио лек смиреа како би се очистио. Меутим, ти се ниси очистио". Ми треба да
знамо да о нама говори истину само она ко нас осууе".
Он е говорио: "Господ, кои испитуе срца и бубреге, зна да е све наше достоно прекора, срама и
попуваа, чак и да нас сви уди хвале и узносе. Уколико кажу: "Учинио си едно или друго", а у
одговорити: "Шта е уопште добро од свега што сам учинио". Нико о мени не говори лаж осим оних кои
ме хвале и узносе. И нико о мени не говори истину осим оних кои ме прекоревау и понижавау. Чак ни
они, меутим, не говоре потпуну истину. Уколико би сазнали само едан део (а не и сву пучину наших
зала), они би се окренули од наших душа код од блата, као до смрада и нечистог ваздуха. Кад би се сви
удови тела удских претворили у език да нас прекоревау, убеен сам да ипак не би могли у потпуности
да изразе све наше бешчаше. ер, она ко нас прекорева и изобличава износи само едан део [наших
зала], не могуи да каже о свему.
Праведни ов е рекао: Пун сам бешчаша (ов 10,15). Оно што е пупо, пак, у себе више не прима
додатка. Шта тек да кажемо ми, кои смо пучина зла? Нас е аво смирио са сваким грехом и ми смо
дужни да будемо захвални онима кои нас смируу. ер, они кои су благодарни онима кои их смиравау у
39
ствари сатиру авола. Свети оци су рекли да е се смирее кое се спушта до пакла успети до небеса, и
да е се, напротив, гордост коа се узвишуе до небеса, збацити у пакао".
Он е говорио: "Ко е натерати смиреног да испреда помисли против било кога? ер, ма шта да претрпи
или чуе, смирени све користи као повод да сам себе изгрди и понизи".
Он се опоменуо аве Мосиа кои е, када су га клирици истерали из олтара са речима: "Излази напое,
Етиопанине", сам себе почео да прекорева речима: "Нечисти црнокошче, добро су са тобом поступили.
Кад ниси човек, зашто се гураш меу уде".
5. Он е говорио: "Било шта да се деси, смирени одмах прибегава молитви и све сматра добротворима.
Ми смо, меутим, напустили пут истине и руковоее светих, те желимо да отворимо пут кои е у складу
са нашим лукавим прохтевима.
ер, шта е лакше од онога што чуемо од светог и делатног наставника аве Амона, кои говори: "Помно
пази на себе како би могао да оутиш и да не проговориш када те неко оскорби у било коо ствари.
Пошто непрестаном молитвом твое срце постане кротко, ти замоли брата за опрошта".
Заиста, она ко воли истинити и прав пут, увек силно прекорева и изобличуе себе уколико се због нечега
смути, говореи: "Што си се разбеснела, душо моа? Зашто се смууеш као махнита? Тиме само
показуеш да си болеспа. ер, кад не би била болесна, не би страдала. Заборавауи да прекориш саму
себе, ти замераш брату кои ти е делатно и истински показао твоу болест. Научи се заповестима Христа,
кои вреан не узврааше увредом и страдауи не преаше (1.Пт.2,23). Чуеш ли шта говори и шта
показуе делом: Леа своа подметах онима кои ме биаху и образе свое онима кои ме шамараху. Не
заклоних лица свога од ругаа, ни од пуваа (Ис.50,6). Ти, пак, окаана, због едне псовке и увреде
седиш и испредаш неброене помисли, злоумушауи против саме себе, слично демонима. ер, може
ли демон такво души учинити нешто страшние од онога што она сама себи чини? Гледамо Крст Христов,
свакодневно читамо о страдаима коа е претрпео ради нас, а сами нисмо у стау да поднесемо ни
едну увреду. Заиста смо скренули са правог пута".
Он е говорио: "Она ко не буде ходио путем коим су ишли сви свети, т. ко храбро не трпи бешчаше и
штету, уопште нее имати никакав успех, па макар доживео и Матусалове године. Напротив, он е само
испразно потрошити свое године".
Он е говорио: "едном сам био код блажене Дионисие, од кое е едан брат затражио благослов. Она му
е дала колико е требало. Меутим, пошто му е дато мае него што е тражио, он е почео да е вреа, те
да против е и мене говори неприличне речи. Чувши га, у е заболело, те е усхтела да му некако
узврати. Видевши ену [намеру], а сам о рекао: "Шта радиш? Злоумишаш против саме себе, с
обзиром да еш своо души одузети сваку врлину ер, шта си достоно претрпела за оно што е Христос
претрпео за тебе. Знам, госпоо, да си разбацала нонац као убре. Меутим, уколико се не потрудиш да
стекнеш кротост, личиеш на ковача кои удара по комаду гвожа, али не успева да направи посуду"".
Он о е говорио: "Слуша шта каже Игатие Богоносац: "Неопходна е кротост коом се слама сва сила
кнеза овога света". Знак да смо одбацили свет есте да се не узнемиравамо ни због чега. Дешава се,
наиме, да [човек] презре многа блага, да би се потом због прилепиваа за едну иглу смуивао. На та
начин игла заузима место читавих ризница, те [човек] постае роб игле, или кукуе [т. монашког
покривала], или мантие, или киге, престауи да буде слуга Божии. Добро е рекао неко од мудрих:
"Колико е страсти у души, толико е и господара". И Господ говори: Где е благо ваше, онде he бити и
срце ваше (Мт.6,21). Апостол такое каже: ер од кога е ко побеен, томе и робуе (2.Пт.2,19).
Саслушавши ме, она ме е погледала зачуено и рекла: "Нека би нашао Бога за коим чезнеш"".
6. Блажени е говорио: "Душа би хтела да се спасе. Меутим, жудеи за испразним и бавеи се име, она
избегава напоре. У ствари, заправо нису тешке заповести, него наши лукави прохтеви. Дешава се да
понекад из страха од мора или од разбоника презремо све и без устезаа бацамо свое ствари, видеи
да нам се смрт приближава. Када ве можемо да презремо све не би ли смо ош мало поживели на
земи и кад ве сматрамо да смо имали среу уколико смо, све остало изгубивши, спасли себе од
разбоника или од мора (иако смо се непосредно пре тога срдили ве због едне лепте), због чега не
мислимо на исти начин и када се ради о вечном животу? Због чега страх Божии ние снажан онолико
колико е снажан страх од мора, као што рече неко од светих".
Као потврду своих речи, ава е испричао случа о коме е едном чуо. "едан [трговац] драгим камеем и
бисерем се укрцао на брод, заедно са своом децом, имауи намеру да оствари зараду. Десило се
40
заволи едног дечака из бродске посаде, кои га е служио и кои е уживао поред ега, едуи заедно са
им. едног дана е дечко чуо како се морнари дошаптавау меу собом, договарауи се да трговца баце
у море ради еговог драгоценог камеа. Он е потом са тужним лицем пошао код трговца да би га по
обичау услужио. Он га е запитао: "Зашто си данас жалостан". Он се, меутим, уздржао, ништа не
говореи. Трговац га е поново питао: "Реци ми истину. Шта е било". Дечак е заплакао и испричао му шта
су морнари одлучили против ега. "Заиста е тако", питао е трговац. Он е одговорио: "Да, тако су се
договорили".
Тада е трговац позвао своу децу и рекао: "Све што вам кажем урадите без устезаа". Потом е
распростро платно и почео да им говори: "Донесите ми сандуке". Пошто су их донели, он е почео да вади
камее. Након што их е се распростро, он им е рекао: "Зар е то живот! Због их сам дошао у опасност
да ме баце у море и да ускоро умрем, не узевши ништа са собом". Затим е наредио деци: "Бацате све у
море". По егово речи они су одмах све бацили у море. Морнари су се запрепастили, а ихова замисао
е пропала".
Блажени е рекао: "Видите ли како е, пошто се покренула егова [добра] помисао, он одедном постао
мудроубац и у речима и на делу са цием да сачува кратки живот. И праведно е поступио. Он е
расуивао: "Ако умрем, неу имати никакве користи од камеа". Ми, меутим, нисмо спремни да
претрпимо ни мали губитак ради заповести Христове. И уколико уопште треба да се жалостимо, разлог
треба да нам буде пропаст онога ко нам е причинио штету, а не губитак имовине. Он, наиме, сам себе
избацуе из Царства, будуи да неправедници нее наследити Царства Божиега (1.Кор.6,9). Ти, пак,
трпеи неправду, примаш живот вечни, како говори Господ: Радуте се и веселите се, ер е велика
плата ваша на небесима (Мт.5,12).
Занемарууи тугу због пропасти уда Христовог, ми седимо и испредамо помисли о трулежним,
ништавним, пропадивим и безвредним стварима. Заиста се праведно мучимо. ер, Бог нас е уздигао у
ред удова тела, коме е глава сам Христос, Бог наш, како е рекао апостол; Сви удови еднога тела, иако
су многи, едно су тело (1.Кор.12,12). ? глава свих есте Христос (Еф.1,22).
Стога, брат кои те жалости у ствари есте као раена рука или као болесно око. Када осеамо бол, ми не
сечемо руку, пити вадимо око, сматрауи да е ихов губитак велика штета. Напротив, ми на их
ставамо начаснии Христов печат [т. крсно знамее], прозивамо свете да се помоле за нас,
умножавамо сопствене приежне молитве Богу и назад припремамо масти и облоге ради исцееа
болесног уда. На исти начин на кои се, дакле, молиш за око или руку како би се излечили и престали да
ти причиавау бол, моли се и за свога брата. Ми, меутим, гледамо како удови Христови трпе штету и
не тугуемо због их, ве се чак и молимо против их, што е своствено удима кои немау милостиву
унутрашост".
Он е рекао: "Она ко има милостиву унутрашост, убав и самилост напре самоме себи доноси радост
и корист, а потом и ближему. Напротив, злоа раава и мучи напре онога ко е има. Премда изгледа да
он причиава штету ближему или у односу на имовину, или на част, или чак на само тело, он у ствари
сам себе лишава [вечног] живота".
Он е навео изреку: "Оно што ние штетно за душу, ние штетно ни за човека".
7. Блажени е опет рекао: "Неко ми е едном рекао: "Аво, постое многе заповести. Чисто се помрачуе ум
од [недоумице] коу да испуни и коу да изостави". а сам му одговорио: "Немо да се узнемираваш. Ти
само треба да мислиш да еш лако стеи врлину уколико се према стварима будеш односио без страсти.
Не сваауи се због их, ти нееш бити ни злопамтив"".
[Он е говорио]: "Какав напор представа молитва за неприатее? Да ли као копае земе? Или као
путовае? Да ли захтева издатке? Ти захвау за бешчаше, па еш бити ученик светих апостола, кои
су ходили радууи се што су се удостоили да поднесу срамоту за име Христово (Дап.5,41). Они су
[примили срамоту] за име Христово будуи чисти и свети, док е ми [примамо] ради своих грехова. Ми
смо нечасни и проклети, чак и кад нас нико не бешчасти. ер, пророк каже: Проклети су кои скреу од
заповести твоих (Пс.118,21). Нису, наиме, сви достони да трпе бешчаше за име Христово, ве само
свети и чисти, као што сам рекао. Ми смо, пак, дужни да покажемо захвалност и да исповедимо да нас
праведно бешчасте због наших равих дела.
Меутим, окаана душа зна своа нечиста дела и да заслужено страда, па ипак седи и обмауе
сопствену савест, испредауи помисли и говореи: "Он ми е то рекао и понизио ме и ругао ми се",
злоумишауи против саме себе и заузимауи место демона. И са душом се дешава исто што и код
41
вештина. Наиме, главни мастор ученику предае вештину, те га остава да сам ради, немауи више
потребе да седи поред ега. Он само повремено долази да погледа ние ли се улеио и ние ли
покварио рад. Видеи покорну душу, коа лако прима лукаве помисли, и демони о предау сатанску
вештину, немауи потребу да седе поред е. Они, наиме, знау да она сама злоумиша протин себе, те
е само повремено посеуу да погледау ние ли се улеила.
Има ли шта лакше од убави према свима и од тога да нас сви воле? И коу утеху не пружау заповести
Христове? Меутим, наше произвоее не стреми [иховом испуавау]. ер, кад би стремило, уз
помо Божие благодати све би му било лако. И мала тежа наше вое привлачи Бога у помо, како сам
често говорио. Божанствени Антоние учи да е за стицае врлина неопходна само наша воа. "За
Царство небеско ние неопходно да путуемо, нити треба да прелазимо мора како бисмо [стекли] врлину".
И кои поко нема кротки и смирени? Заиста, кротки e наследити зему и уживае у мноштву мира
(Пс.36,11)".
8. Блажени е опет рекао: "едном смо - а, едан брат и неколицина световака ишли неапоским путем
и дошли до места где е била царина. Знауи обича, световаци су дали порез. Меутим, брат кои е
био са мном поче да противречи, говореи: "Зар се усууете да тражите од монаха". Чувши га, а сам му
рекао: "Шта чиниш, брате? Ти као да говориш: ,Хтео, не хтео, пошту ме као светога'. [Друга би ствар
била) да тн е он, видевши твоу добру воу и смирее, указао поштовае и рекао: ,Опрости, [т. прои]'.
Према томе, као ученик Кротког и Смиреног, да [што траже] и прои с миром".
Други пут, када сам био у светом граду, пришао ми е едан христоубац и рекао: "Брат и а смо имали
едан неспоразум, због чега не жели да се помири са мном. Молим те, поразговара са им". а сам са
радошу пристао. Позвавши еговог брата, а сам му говорио оно што може да расположи на убав и на
мир. Изгледало е да сам га убедио, али ми е после свега рекао: "Не могу да се помирим са им будуи
да сам се заклео крстом". Осмехнувши се, а сам му рекао: "Твоа заклетва значи следее: ,3аклием се
Христе, твоим Часним Крстом да неу поштовати тиое заповести, ве у испуавати воу твог
неприатеа, авола'. Ми не треба да испуавамо оно што смо раво одредили. Напротив, ми треба да
се каемо и да жалимо због злих заклетви, као што говори богоносни Василие. ер, да се покаао и да
ние испунио своу заклетву, Ирод не би упао у велики грех и обезглавио Христовог Претечу".
На крау сам му показао место из светог Василиа, кои помие Свето еванее, т. одбиае светог
Петра да му Господ умие ноге (н.13,8-9)".
9. Блажени е опет рекао: "Питали су ме како [човек] треба да обузда гнев. а сам одговорио да почетак
обуздаваа представа утае у време смуеа. Због тога се ава Мосие ние смутио када су га
понизили, говореи: "Шта меу нама тражи Етиопанин [т. црнац]". [Касние] е он рекао: "Премда сам се
смутио, ништа нисам рекао". Другом приликом он не само да е оутао, ве се ние ни смутио. Напротив,
он е прекорео себе, говореи: "Нечисти црнче, добро су урадили са тобом. Шта тражиш меу удима
кад ниси човек".
Ми се, пак, налазимо ниже и од великог немара, не будуи у стау да достигнемо ни почетнике,
сматрауи да су заповести претешке и недоступне. ер, не смуивати се и не говорити представа
обележе почетника, а не савршеног. Уосталом, велико е не смуивати се уопште, сагласно пророку кои
е рекао: Припремих се и не смутих се (Пс.118,60). Меутим, ми не иштемо да започнемо, нити
показуемо произвоее кое би могло да привуче благодат Божиу да нам помогне. Произвоее кое
назад наизглед покажемо, у ствари е лeo и млако, недостоно да прими било какво добро од Бога.
Све што се тиче нас личи на оно што се дешава са семеном и рааем. Она ко улаже произвоее,
добиа благодат. Ратар може да посее мало. Меутим, уколико Бог благоизволи, егов труд е стеи
много (слично као што е написано за Исаака да е сиао у оно земи и оне године добио по сто). Ако,
дакле, Господ благоизволи, ми емо своим произвоеем без страдаа, принуаваа и неспокоства
све да чинимо и све да постижемо. Молитва са трпеем и принуаваем раа чисту и неспутану
молитву. Принудна припада произвоеу, а неспутана благодати.
Код свих вештина видимо сличан случа. Она ко приступа неко вештини са жеом да е научи у почетку
се труди, греши и често остае неуспешан. Он се, меутим, не ути, ве опет покушава. И ако опет
изостане успех, он не одустае, проавууи произвоее пред мастором. Уколико се, пак, наути и
одустане, он се ничему нее научити. Много пута остауи без успеха и не одустауи, ве показууи
упорност у труду и послу, он назад, уз помо Божиу, стиче навику и ве ради без напора и са лакоом,
успевауи и да се прехрауе [од свое вештине]. Исто е и у духовном [животу]. Она ко се принуава да
чини врлину не треба да мисли да е одмах успети. Тако нешто е немогуе. Он свагда треба да се труди.
42
Уколико не успе, он не треба да одустае, иначе нее постии успех. Он треба увек изнова да се труди,
слично ономе ко жели да научи вештину. Трпеи много пута и избегавауи гнев, он наводи Бога да
погледа на упорност еговог произвоеа и да му да силу да све чини без принуде.
И ава Мосие е говорио: "Сила оних кои желе да стекну врлине састои се у избегавау малодушности
када падну и у поновном покушавау"".
10. Он е рекао: "Свака врлина изискуе и напор и време и нашу воу. Меутим, изнад свега, она изискуе
Божие садество. ер, уколико Бог не указуе садество нашем произвоеу, узалуд емо се трудити, као
уосталом и земоделац коме Бог не пошае кишу на семе у поу кое е обрадио и засеао. Божие пак,
садество иште наше молбе и молитве, коима привлачимо егову помо, коа нас подржава. Уколико,
меутим, занемаримо молитву, како е Бог погледати на наш труд? Зар не еднако равнодушно и
расеано! И уколико се брзо наутимо, као што увек говорим, ми се неемо удостоити да било шта
примимо. ер, Бог пази на наше произвоее и у складу са им нас дарива.
Ние ли рание ава Мосие био воа разбоника? Ние ли починио мноштво преступа? Ние ли га господар
отерао због безнаравствености? Па ипак, он се подвижништву одао са великом храброшу и врелим
произвоеем, достижуи високу меру врлине. У складу са писцем еговог [живота], он е уброан у
изабране слуге Божие. Ми, меутим, врелину коу смо наизглед имали на почетку нашег одрицаа [од
света постепено] губимо услед свог нерада, везууи се за ствари кое хладе [ревност] и кое су испразне
и безвредне у порееу са убаву према Богу и ближему. Осим тога, ми присваамо ствари као да су
наше и као да их нисмо примили од Бога. Меутим, [апостол] говори: Шта ли имаш што ниси примио? ?
кад си примио, што се хвалиш као да ниси примио (1.Кор.4,7)".
Он е рекао: "Зар е Господ сиромашан или немоан да нам даруе блага коима е обогатио свете
патриархе уколико види да напредуемо у ономе што нам е ве даровао? Меутим, пошто види да ми,
услед свое лакомислености, имамо штету од невеликих и ситних дарова, Он нам као човекоубив не
поверава много, како не бисмо сасвим пропали. Кад би видео да ми напредуемо у незнатном, Он би нам
пружио и више, као што сам ве рекао. Заиста, ко е наговорио уде да сво новац баце пред ноге
апостола? Као што вам често говорим, Бог нам е као добар дао да од свега имамо користи. Меутим, ми
кроз своа пристраша и зло употребе поништавамо дарове Божие и удауемо их од себе. Због свог
злог наума ми трпимо штету од добрих дарова".
Оп е често говорио: "Нико не може да нашкоди верно души. Било шта да претрпи, о се урачунава у
корист. Неверни се, меутим, мучи због свог невера као што се радник мучи у напорима да би добио
своу плату. Када се напреже, верни у свом очекивау да прими награду за свое трпее има велику
утеху. Какву е, меутим, утеху имати неверни, кои не веруе да е добити награду од Господа? Он,
заправо, седи и распада се у помислима. Било како да пострада, он размиша: "Он ми е рекао, али и а
имам да му кажем". Он злопамти и помиша на немогуе ствари, кое не може да оствари. ер, уди не
могу да остваре оно што замисле, ве само оно што Бог допусти, из узрока кои су едино ему познати.
Често [човек] покушава да причини зло другоме. Меутим, уколико Бог не допусти, егова намера се
осуеуе, при чему се само испитуу удска произвоеа. Многи су хтели да учине зло светим
патриарсима. Меутим, Бог ние допустио и нико ние могао да им причини никакву штету, као што е
написано: Не допусти човеку да им учини неправду и због их цареве изобличи. Не дотичите се
помазаника моих и пророцима моим не чините зла (Пс.104,14-15).
Када зажели да покаже изобие свое мои, Бог на милостивост покрее чак и срца немилосрдних, како
е написано у Данилово кизи: И даде Бог Данилу те нае милост и убав код старешине над
евнусима (Дан.1,9). Блажена е душа коа е себе из чеже за Богом истински припремила да прими
егове дарове Божие. Он е никада нее оставити, ве е е у свему штитити, чак и у стварима кое из
незнаа не иште. Добро е рекао премудри: "Мудар човек налази заштиту код Бога". Заиста, колико пута
е Саул покушавао да убие блаженог Давида? Шта све ние радио? Шта ние злоумишао? Меутим,
Давида е штитио Господ, услед чега се свака подмуклост Саула осуеивала. Шта више, он сам е често
био предаван у руке светоме, кои га е поштеивао с обзиром да ние имао жестоку и разарену злобу".
едном су га питали: "Може ли да се не гневи она кога понижавау и злослове". Он е одговорио:
"Она ко се сматра ништавним, нее се смуивати, као што е рекао и ава Пимен: "Имаеш спокоство
уколико понизиш сам себе"".
11. Он е рекао: "едном од сабрае кои су живели са мном а сам дао схиму и упутио га на добро. С
обзиром да беше осетив, а сам снисходио егово слабости. едног дана он ми рече: "Аво мо, много
43
те волим". а сам му одговорио: "ош нисам нашао човека кои би ме волео више него што а ега волим.
Ти сада кажеш да ме волиш и а ти веруем. Меутим, уколико се деси нешто што ти се нее свидети, ти
нееш остати исти. Мене, меутим, ништа ме не може отргнути од убави према теби, ма шта иначе
претрпео".
Прошло е мало времена те он (не знам због чега) поче да говори свашта против мене,
чак и срамне речи. а сам све чуо и говорио у себи: "Он е Исусов спаивач[1]*) и
послан е да излечи моу ташту душу. Уколико бди, човек од таквих уди може да
стекне оно што е изгубио због оних кои га хвале. Он е мо истински добротвор". И а
сам га помиао као свог лекара и добротвора. Онима кои су ми саопштавали [егове
речи], а сам говорио: "Он зна само моу авну злоу, и то делимично, док е моа
сакривена [злоа] немерива".
После неког времена ми смо се срели у Кесарии. По обичау и као да се ништа ние десило, он ми е
пришао, загрлио ме и поубио, као уосталом и а ега. И премда е наставао да говори [против мене],
приликом сусрета ме е топло грлио. а нисам показивао ни трага суме или жалости, премда сам све
чуо. едном приликом он е пао пред мене и обгрлио ми ноге, говореи: "Опрости ми, мо оче, Господа
ради, што сам много и раво говорио о теби".
Поубивши га, а сам му нежно рекао: "Сеа ли се твое богоубе да си ми рекао да ме силно волиш и
да сам ти одговорио да ош нисам срео човека кои би ме волео више неголи а ега, те да нееш остати
исти уколико ти се деси нешто што ти се нее свидети, док мене ништа не може одвратити од убави
према теби? Осведочи се да ми ние промакло оно што си говорио о мени. Чуо сам све: и где си и коме си
рекао. а никада нисам рекао да ние тако и нико ме ние могао наговорити да било шта кажем против
тебе. Напротив, а сам говорио да е све тачно и да ти говориш из убави, сматрауи ме своим. Уопште
нисам престао да те помием у молитвама. Навешу ти и едан пример убави: едном ме е ако
заболело око. а сам помислио сам на тебе, положио на око знамее часног крста и рекао: ,Господе,
Исусе Христе, исцели ме еговим молитвама'". Истог тренутка сам био здрав". Толико о брату.
Блажени е често говорио: ,,Ми уди не знамо да волимо и да поштуемо едни друге, будуи да смо
изгубили разумевае. Ми треба да претрпимо брата кои се гневи или е жалостан. Пошто потом дое
себи, оп е бити захвалан што смо га претрпели, показууи спремност да и душу своу положи за нас".
12. Блажени се сеао едног [брата] кои му е причао о свом веома кротком ави, кога е ради великих
врлина и чудеса цела зема поштовала као анела Божиег. "едном е, подстакнут неприатеем, он
пришао ави и почео у присуству свих да га тешко грди Старац е стаао и гледао у егова уста. Назад е
рекао: "У твоим устима е благодат Божиа, брате мо". Разуен, он викаше: "Да, рава стара изелицо,
ти говориш [са намером] да се покажеш кротак". Старац е одговорио: "Заиста, брате мо. Тачно е све
што кажеш". Касние га е неко питао: "Зар се уопште ниси смутио, калуере". Он е одговорио: "Не,
напротив. Осеао сам као да ми Христос покрива душу"".
Блажени е рекао: "Заиста треба благодарити таквима [удима]. Она ко е страстан треба да их сматра
лекарима кои лече ране егове душе и добротворима кои му отварау Царство небеско".
Блажени е опет рекао: "Док сам био у Тирском манастиру, т. пре него што сам отишао, посетио нас е
едан врлински старац. едном смо узели да читамо Изреке стараца. (Блажени е, наиме, волео да чита.
Он е дисао кигама, плодоносеи из их сваку врлину). У читау смо дошли до приче о старцу код кога
су дошли разбоници и рекли: "Дошли смо да узмемо све што се налази у тпоо келии". Пошто е он
рекао: "Узмите, чеда, колико хоете", они су покупили [скоро] све и отишли, оставивши едну торбу. Он у
е узео и потрчао за има, вичуи: "Чеда, узмите од мене оно што сте заборавили у вашо келии".
Дивеи се незлобивости старца, они су све вратили у егову келиу. Меу собом су поканички говорили:
"Заиста е ово човек Божии".
По читау старац ми рече: "Знаш ли, аво, да ми е ова прича донела велику корист". а му рекох: "На кои
начин, оче". Он ми одговори: "едном, док пребивах у местима поред ордана, а е прочитах и задивих се
старцу. Потом рекох: ,Господе, удосто и мене да идем стопама еговим као што си ме удостоио да
примим и схиму егову [т. монаштво]'. У мени се укоренила та жеа. И гле, после два дана дооше
разбоници. Они покуцаше на моа врата и а одмах схватих да се ради о разбоницима. Стога рекох у
себи: ,Слава Богу, дошло е време да се покажем плод мое жее'. Отворивши врата, а сам их срдачно
примио. Запаливши светику, а сам почео да им показуем ствари, говореи: ,Не секирате се. Веруем
44
Господу да ништа од вас неу сакрити'. Они ми рекоше: ,Имаш ли злата'. ,Имам,- одговорих,- три
златника". И подигох поклопац са посуде у коо су били. Они узеше и отидоше с миром".
а сам га, - са осмехом е причао блажени, - запитао да ли су се разбоници вратили, као што се беху
вратили оном старцу. Он ми е одмах одговорио: "Не дао Бог. а нисам желео да се врате"".
Он е рекао: "Ето каква беше чежа старчева и спремност егова. Имао е снаге не само да не тугуе, ве
и да се радуе што се удостоио такве ствари".
13. Он е казао: "Сетих се да сам, разговарауи рание, поменуо да можемо стеи душу брата уколико се
уздржимо у [тренутку] када се он смууе. Сада бих желео да испричам оно што сам чуо од блаженог
Сергиа, Педиадског игумана.
Он ми е испричао: "едном сам био на путу са едним светим старцем. [Десило] се да смо залутали. Не
знауи куда идемо, набасали смо на едно засеано пое и изгазили нешто усева. Видевши нас, сеак
кои е био на послу, поче силно да виче на нас, грдеи нас гневно: ,3ар сте ви монаси! Зар се не боите
Бога? Не бисте радили тако нешто кад бисте пред собом имали страх Божии'. Свети нам е одмах рекао:
,Господа ради пека нико ништа не говори'. Потом се кротко обратио сеаку, рекавши: Добро говориш,
чедо. Ми не бисмо учинили тако нешто кад бисмо имали страха Божиег'. Сеак е опет почео гневно да
виче. Старац му е поново рекао: ,Истину кажеш. ер, да смо монаси ми не бисмо чинили тако нешто.
Ипак, Господа ради опрости нам што смо згрешили'.
Веома се изненадивши, он е пришао и пао старцу пред ноге, рекавши: ,Опрости ми, Господа ради и узми
ме са вама'"".
Блажени е рекао: "Ето шта су уз Божиу помо могли кротост и доброта светога. Он е спасао душу коа е
створена по образу Божием и коа е Богу дража од хиаде светова са иховим стварима.
едном сам се нашао код ега. Он ми е рекао: "Прочита нам нешто из Светог Писма". Почевши да
читам Приче [Соломонове], дошао сам до места где се каже: Код многих дрва расте ватра. Где, пак,
нема гнева, престае расправа (Прич.26,20). Запитао сам га: "Шта значи ова изрека, оче". Он ми е
одговорио:
"Дрва су узрок пламена ватре. Уколико их не буде довоно, ватра е се угасити. И страсти имау сво
узрок. Уколико [човек] уклони узроке, страсти е остати без дества. Например, узроци блуда су, као што
е говорио ава Мосие: Неумерено едее и пиее, дуго спавае, беспосличее, забава, празнослове
и украшавае одеом'. Узроци гнева, како е исти рекао, есу: Давае и узимае, творее сопствене
вое, склоност ка поучавау других, сматрае себе разборитим'. Код оног ко пресече [узроке] слаби
страст, Брат е упитао аву Сисоа: ,3бог чега се страсти не удаавау од мене'. Он е одговорио: ,Стога
што е ихов сасуд, т. узрок у теби. Врати им ихов залог и оне е отии'.
Двогневан е она у коме се борба не стишава, т. она коме ние довоно прво раздражее, ве сам себе
распауе на други гнев. Она, пак, ко ускипти гневом, али одмах дое себи и осуди самог себе, тражеи
опрошта од брата на кога се расрдио, не може да се назове двогневним. Пошто се осудио и пошто се
измирио да братом, у ему се борба смируе, као што сам ве рекао.
Она, меутим, ко се гневи и не осууе самог себе, ве се све више распауе и не кае се што се
разгневио, него што ние ош више рекао у свом смуеу, [свакако треба] да се назове двогневним. У
ему борба не престае, с обзиром да га преузимау злопамее, туга и злоба.
Нека би нас Господ Исус Христос избавио удела таквих [уди] и удостоио удела кротких и смирених"".
Он е често говорио: "Неопходни су велика будност и разборитост да би се савладале разноврсне замки
аволске. ер, [аво] понекад распауе на смуее без икаквог разлога, док други пут наводи и
[наочиглед] оправдане разлоге како би изгледало да се са разлогом утимо. Меутим, за оне кои
истински желе да ходе путем светих гнев е потпуно ту, као што говори свети Макарие: "Монаху е туе
да се гневи. ему е туе и да ожалошуе ближега"".
Он е рекао: "едном сам код едног вештог краснописца наручио неколико кига. Завршивши писае, он
ми их шае и поручуе: "Назад сам завршио. Кад изволиш, пошаи ми [новац] и узми их". едан брат е
чуо [шта се десило], те е наводно у мое име отишао код краснописца, исплатио му рачун и узео киге. У
меувремену сам и а, не знауи шта се догодило, послао сабрата са писмом и новцем да преузме
киге. Схвативши да га е брат кои е узео киге исмеао, краснописац се силно смутио. "Отии у код
ега и изгрдити га из два разлога: што се изругивао над ближим и што е узео оно што му не припада".
45
Чувши за [егову намеру], а сам послао да му кажу: "Брате мо, ти треба да знаш да киге стичемо да
бисмо се научили убави, смиреу и кротости. Ако е, пак, [набавка] кига треба да буде узрок свае, а
неу да их имам како се не бих сваао. ер, слуга Господи не треба да се сваа (2.Тим.2,24)". Према
томе, занемаривши киге, а сам постигао да брата уопште нису узнемирили".
14. Седеи са нама и беседеи о [душевно] користи, блажени е почео да наводи изреке светих отаца.
Он е дошао и до изреке аве Пимена по коо она ко сам себе осууе у свему налази спокоство. Он е
[поменуо и] одговор ава Нитриске горе на питае: "Шта е навее што си нашао на овом [животном]
путу", наиме: "Да кривим и прекоревам увек себе самога". На егов одговор е она ко е поставио питае
додао: "Другог пута заиста нема".
Он е рекао: "Какву снагу имау речи светих! И заиста, они су говорили из искуства, као што сведочи
божанствени Антоние. ихове речи су снажне будуи да су их изрекли уди кои су их остварили, као
што е рекао неко од мудрих: "Нека твое речи потвруе тво живот"".
Он е испричао: "едном сам био крае време у Лаври аве Герасима, где сам имао едног приатеа.
едног дана смо седели и разговарали о [душевно] користи. И а сам се сетио наведених речи аве
Пимена и другог аве. Он ми е испричао: "а из искуства познаем те речи и спокоство кое произилази из
иховог испуаваа. едном сам у лаври имао искреног приатеа едног акона. Не знам како, он е
посумао у мене, ожалостио се и почео да се хладно односи према мени. Приметивши да е намрштен,
а га питао за разлог. Он ми рече: Урадио си ту ствар'. Не налазеи у своо савести да сам е учинио, а
почех да га уверавам. Он ми, меутим, каже: Опрости, али не могу да ти поверуем'. Удаивши се у своу
келиу, а сам почео да испитуем свое срце [како бих утврдио] да ли ми се ипак десило да учиним такву
ствар. Меутим, ништа нисам налазио. Видеи га да држи [свети] путир и да братии предае (Свету
Причест], а сам му се заклео да у своо савести не налазим такву ствар. Меутим, он се ни тада ние
уверио.
Поново се удубивши у себе, а сам се сетио тих речи отаца. Верууи у их, а сам унеколико скренуо
своу мисао и рекао у себи: ,акон ме искрено воли. Покретан убаву он е имао смелости да ми
открие оно што се у еговом срцу налазило у вези са мном како бих био пажив, како бих се убудуе
чувао и како ту ствар не бих учинио. адна моа душо, кажеш да ниси учинила ту ствар. Меутим, учинила
си хиаде злих дела и све си заборавила. Где е оно што си учинила уче или пре десет дана? Да ли се
сеаш? Према томе, и ту ствар си учинила, али си заборавила, као и остало' На та начин сам свое срце
убедио да сам заиста учинио ту ствар, да бих е потом, као и претходне, заборавио. Стога сам почео да
благодарим Господа и акона. ер, преко ега ме е Господ удостоио да постанем свестан свога греха и
да се за ега покаем.
Са таквим мислима сам устао и пошао да тражим опрошта од акона и да му захвалим. Меутим, тек
што сам закуцао на егова врата и тек што ми е отворио, он е учинио метаниу, говореи: Опрости ми.
Наругали су ми се демони [наговоривши ме] да посумам у тебе у вези са оном ствари. Заиста ме е
уверио Господ да немаш никакве одговорности'. Он ми ние дозволио да га уверавам, рекавши да нема
никакве потребе"".
Блажени е рекао: "Ето правог смиреа. [Видите ли] докле оно доводи срце кое чезне за им? Он не
само што се ние саблазнио и онерасположио поступком акона, кои е напре посумао у ега, а потом
одбио да прими уверавае, ве е на себе узео грех и чак почео да му захвауе".
Он е рекао: "Видиш ли шта чини врлина? На кои степен напретка она узводи оне кои чезну за ом? ер,
да е хтео, брат е могао да нае хиаду повода да преко акона постане демон. Меутим, он се
устремио ка врлини. Врлина е и обухватила егово срце и он се ние вреао, ве е чак и захваивао.
Када бисмо и ми успели да у свое срце долично посеемо семена кротости и смиреа, неприате fic би
имао где да посее свое зло семе. Меутим, пошто нас налази пусте од сваке добре помисли, или чак
како се распауемо на зло, он од нас узима повод да испуни свое дело. Са врлинама се дешава
супротно. Видеи душино произвоее, т. да чезне да се спасе и да усрдно узгаа добра семена, он е
не испуава своим "даровима"".
15. едном е он поменуо старца кога е поткрадао брат што е живео у суседству, Он се сеао да е
старац знао [шта се дешава], али да га никада ние прекорео. Напротив, он е ош више радио, говореи:
"Можда брат има потребу". (Блажени] се дивио доброти светих. Он е испричао следее:
"За време мог боравка у Педиади едан игуман ми е испричао да е близу општежиа живео едан старац
преблаге душе. У еговом суседству е живео едан брат. едном приликом, док е старац био одсутан,
46
брат е, подигавши се, ушао у егову келиу и узео све егове сасуде и киге. Када се вратио у своу
келиу, старац ние затекао свое сасуде. Стога е кренуо код брата да га обавести. Меутим, насред
просторие он е видео свое ствари, кое брат ние успео да склони. Не желеи да постиди брата, нити да
га прекори, старац е показао да га е наводно [изненада] заболео стомак. Стога е изашао напое и
задржао се дуго, наводно ради нужде, како би брат могао да склони ствари. Када се назад вратио, почео
е разговор о нечем сасвим другом, не изобличивши брата.
После неколико дана код ега су ипак биле препознате старчеве ствари. Стога су неки уди брата
бациш у тамницу без знаа старца. Сазнавши да е брат у тамници и не знауи разлог, старац е отишао
код игумана, код кога е често бивао, и [рекао]: "Учини ми услугу и да ми неколико аа и нешто хлеба". Он
му е рекао: "Свакако имаш госте данас". Он одговори: "Да". Он их е, меутим, узео да би отишао у
тамницу и утешио брата. Чим е ушао у тамницу, брат му е пао пред ноге и рекао: "Због тебе сам овде,
аво. ер, а сам украо твое ствари. Твоа кига е код онога, а твоа одеа код онога". Старац му е, пак,
рекао: "Нека се умири твое срце, сине. а нисам због те ствари дошао овамо. а чак нисам ни знао да си
овде због мене. Чувши да си овде, а сам се ражалостио и дошао да те утешим. Ево аа и хлепчиа. ?
сада у учинити све што могу да те извучем из тамнице". Отишавши, он е замолио неке од великих
(коима е био познат по своо врлини). И они послаше те га извадише из тамнице.
О ему су ош причали како е едном кренуо на пиацу да купи одеу. Давши едан златник, требало е да
доплати ош нешто ситнине. Он е узео одеу и положио е испод себе, почевши да одброава ситнину на
даску. [У меувремену е] дошао неко и покушао да [испод ега] извуче одеу. Приметивши га, старац се
по своо доброти постепено подизао, наводно се пружауи месту где беше ситнина, све док други ние
извукао одеу и отишао. И старац га ние прекорио".
Блажени е рекао: "Шта е вредела егова одеа или ствари кое е изгубио? Меутим, егово
произвоее беше велико. Он е показао да е имао као да ништа ние имао. Наравно, кад су му их
украли он е остао исти, не жалеи и не смуууи се. ер, као што увек говорим, ние погубно имати, него
имати са страшу. Да е имао и цео свет, он би се [понашао] као да нема ништа. Свиме што е учинио он
е показао да е слободан од свега".
НАПОМЕНЕ:
1. На истоку е био обича да се рана спауе,- прим. прев.
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК
Кратко сведочанство о ему
Свети Максим е био Цариграанин знатног рода. Он е стекао и богословско и философско и свако друго
образовае, кое е захтевало егово време. Цар Ираклие га е узео у двор за првог секретара. Своу
дужност е обавао похвално и са успехом.
Када се подигла монотелитска ерес, у чием ницау су учествовали цар и патриарх, почели су немири и
у дворцу и у граду и у другим деловима царства. Свети Максим е настале околности схватио као
довоан разлог да испуни своу свагдашу жеу, т. да напусти свет и ступи у неку обите. Оставивши
сво посао, он се ступио у Хрисопоски манастир (641. г.), са свом ревношу предавши се подвижничким
напорима по строгом отачком уставу. Он се у свему и за све показао као пример достоан подражаваа.
Стога су га сви, по авау потребе за поставаем новог игумана, еднодушно изабрали за игуманско
служее, кое е он долично обавао, не штедеи себе и избегавауи човекоугаае.
ерес монотелитска е, меутим, све више расла, подржавана двором и патриархом. Са ом су расли и
нереди. Не подносеи нереде, свети Максим е оставио обите и упутио се у Рим. Успут се он зауставио
47
у Картагени у Африци, где е на сабору изобличио неодрживост монотелитства, кое е представао
бивши цариградски патриарх Пир. Потом е отпловио у Рим, где е такое узео учеше у сабору против
монотелита, кои е сазвао свети папа Мартин поводом цареве наредбе да се прихвати и потпише Типос
вере, т. изложее исповедаа вере кое е саставио цар, у коме е било унесено и монотелитско
зловере. На сабору су осудили и проклели монотелитство и царски типос, као и све кои прихватау
еретичко учее. Потом су такво саборско опредеее послали по западу и истоку.
Разгневени цар е наредио да ухвате и папу светог Мартина и светог Максима и да их доведу у
Цариград. Пошто су их довели, свети Мартин е, после страшних мучеа, био послат у прогонство у
Херсон, где се и упокоио (655, г.). Светог Максима су, меутим, хтели превести на своу страну. Усрдно
су покушавали да остваре своу камеру напре у царским палатама, а потом у тамници у Цариграду.
Наговараа су наставена у тракиском граду Визиу, првом месту заточеа светог страдалника, а
потом поново у Цариграду, у Манастиру светог Теодора, где е био смештен, под свечаниим и
страшниим околностима. Суее су спроводили сенатори, а понекад су присуствовали и архиереи.
Ци им беше да убеде светог Максима да се сагласи са иховим учеем, или да потпише типос, или да
барем ути. Меутим, ништа им ние успело. Истина Православа у устима светог Максима увек беше
победоносна, приморавауи противнике не само да уте, него и да прихвате егове разлоге. Храброст
поборника истине покушали су да поколебау и обеаима, и претама, и указаима како да се
неприметно заобие истина и назад, на последем сабрау - ударцима. Ништа ние помогло. Светог
Максима су послали на друго место заточеа преко Селимврие у Перверу, у брда код западне стране
Мраморног мора.
Меутим, неприатеи истине нису спавали: светог Максима су опет довели у Цариград ради коначних
убеиваа. Она су била упорна, премда такое безуспешна. Спровоена су у три наврата: у царским
палатама, у тамници и опет у палатама, где е и донета последа одлука - да се страдалник остави меу
живима, али да се преда мучеу кое е горе од смрти. Са тим цием су га предали у руке градског
епарха.
Нечовечни мучите е зграбио преподобног, свукао га и распростро по земи, те почео да га бие
оштрим жилама. Старца су нечовечно тукли све док на еговом телу ние остало ни едно цело место.
Сва зема под им се обагрила крву. Потом су старца кои е едва дисао пренели у тамницу.
Уутру су га опет извели на мучее и подвргли ош суровием поступку: одрезали су му богоречити език
кои е изобличавао ерес и ножем и маем му одсекли десну руку коа е писала поучне и полемичне
киге. Потом су га разодевеног и босог вукли на трг да би му се наругали, показууи народу одсечени
език и руку.
Након страшних мучеа и изругиваа, светога су послали у далеко изгнанство, у Мингрелиу, где е
затворен у Схемарску тамницу. Трпеи велику невоу три године, свети Максим е 662. године отишао
Господу, утешивши се пред смрт извесним виеем. Спомен светог Максима се врши 21. ануара.
Свети Максим е написао многа дела - догматска, полемичка, поучна и подвижничка. У Грчком
добротоубу се налазе четристо Поглава о убави, седамсто Поглава о Свето Троици и о
Оваплоеу Бога Слова, т. више о врлинама и страстима, те Тумачее молитве Господе.
Ми емо у наш зборник унети Поглава о убави, у целини, док емо од седамсто поглава начинити
избор асних, поучних и подвижничких поглава. Уместо изоставеног ми емо по издае Миеа
превести Подвижничко слово.
На та начин од светог Максима доносимо следее:
1. Подвижничко слово, т. питаа ученика и одговоре старца.
2. Четири стотине Поглава о убави.
3. Сагледатена и делатна поглава, изабрана из седам стотина поглава Грчког
добротоуба.
48
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК
I
ПОДВИЖНИЧКО СЛОВО
у питаима и одговорима
Брат и старац
1. Брат е упитао старца, говореи: "Молим те, оче, реци ми шта е био ци Господег Оваплоеа".
Одговарауи, старац рече: "Чудим се, брате, да ме питаш, иако сваки дан слушаш Символ вере. Ипак,
реи у ти да е ци Господег Очовечеа био наше спасее". Брат рече: "Како то мислиш, оче".
Старац одговори: "Човека е од почетка створио Бог и поставио га у сред раа. Меутим, он е преступио
заповест Божиу и пао у трулежност и смрт. Иако е различитим промишаем Божиим руковоен из
рода у род, он е истраао напредууи само у равом, од различитих телесних страсти воен у
безнадежност живота. Због тога се единородни Син Божии, превечно Слово, кои е из Бога Оца, извор
живота и бесмртности, авио нама кои смо седели у тами и сени смрти (Мт.4,16). Оваплотивши се од
Духа Светога и Свете Деве, Он е нама показао Божански начин живеа. Он нам е дао свете
заповести, обеавши Царство небеско онима кои по има буду живели и запретивши вечним мучеем
онима кои их буду преступали. Претрпевши спасоносно страдае и васкрснувши из мртвих, Он нам е
даровао наду васкрсеа и живота вечнога. Он е послушаем разрешио осуду прародитеског греха и
смру уништио мо смрти. И као што у Адаму сви умиру, тако у ему сви оживавау (l.Kop.15,22).
Узневши се на небеса и севши са десне стране Оца, Он е послао Духа Светога као обручее новог
живота, као просвеее и освеее душа наших, и као помо у чувау заповести онима кои се
подвизавау ради спасеа. Укратко речено, то беше ци Господег Очовечеа".
2. Брат е рекао: "Хтео бих, дакле, оче да чуем кое заповести треба да испуним да бих се спасао".
Старац е одговорио: "Сам Господ е после свога Васкрсеа рекао апостолима: Идите, дакле, u научите
све народе, крстеи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учеи их да држе све што сам вам заповедио
(Мт.28,19-20). Према томе, сваки човек кои е крштен у име Животворне и Богоначелне Троице треба да
држи све заповести кое е дао Господ. Господ е са исправном вером споио држае свих заповести,
знауи да се човек не може спасти уколико едну страну изостави. Имауи исправну веру, и Давид е
говорио: По свима заповестима твоим управах се, сваки пут неправедан омрзох (Пс.118, 128). ер,
све заповести Госноде су нам дароване против сваког пута кои води у неправду. Уколико се преступи
една, на ено место свакако ступа пут зла, кои о е супротан".
3. Брат е рекао: "Ко може, оче, да испуни све заповести, с обзиром да их е много". Старац одговори:
"[Испуние их] она ко подражава Господа и следи за им". Брат рече: "Ко, пак, може да подражава
Господа? ер, Господ е био Бог, чак и ако е постао човек. Меутим, а сам човек грешан, кои робуем
безброним страстима. Како, дакле, а могу да подражавам Господа". Старац одговори: "Нико од оних кои
робуу вештаству овога света не може да подражавау Господа. Они, пак, кои могу да кажу: Ето, ми смо
оставили све и за тобом пошли (Мт.19,27) примау силу да га подражавау и да испуавау све
заповести егове". Брат рече: "Коу силу примау". Старац одговори: "Чу ега самог како говори: Ево
вам даем власт да стаете на змие и скорпие и на сву силу вражиу, и ништа вам nee наудити
(Лк.10,19).
4. Примивши ту силу и ту власт, [свети] Павле е говорио: Угледате се на мене, као и а на Христа
(l.Kop.11,1). И опет: Никакве, дакле, сад осуде нема онима кои у Христу Исусу не живе по телу него по
духу (Рим.8,1). И опет: Кои су Христови, распеше тело са страстима и жеама (Гал.5,24). И опет:
Мени се разапе свет и а свету (Гал.6,14).
5. Проричуи о то власти и помои, Давид е рекао: Кои живи у noмои Вишега, под кровом Бога
небескога настание се. Peu e Господу: Заступник мо еси ти, и уточиште мое, Бог мо, и уздау
се у ега (Пс,90,2). И нешто дае: На аспиду и змиу отровну наступаеш, и згазиеш лава и змаа...
49
ер е анелима своим заповедити за тебе, да те чувау на свим путевима твоим (Пс.90,13; 11). Они,
пак, кои угаау телу и воле вештаство света чуе: Кои уби оца или матер вема него мене, ние мене
достоан (Мт. 10,37). И нешто дае: Кои не узме крст сво и не пое за мном, ние мене достоан
(Мт.10,37). И: Кои се не одрече свега што има, не може бити мо ученик (Лк.14,33). Она, дакле, ко хое
да буде егов ученик, да га буде достоан и да прими силу против злих духова треба да се одвои од
сваког телесног односа и да се ослободи од сваке вештаствене пристрасности, бореи се против
невидивих неприатеа за егове заповести. Господ нам е дао себе за пример док е био кушан у
пустии од иховог вое и у васеени од егових слугу".
6. Брат е рекао: "Ипак, оче, заповести Господе су многоброне. Ко их може све познати да би се
подвизавао за их? Нарочито е тешко мени, малоумноме. Стога бих хтео да чуем кратку реч, коу бих
могао да задржим у уму и да се са ом спасем". Старац одговори: "Иако су многе, брате, заповести се
сажимау у едно речи, т. у реченоме: уби Господа Бога свога свом снагом своом... и свим умом
своом, и ближега свога као самога себе (Мк. 12,30-31; Лк.10,27). Она ко се подвизава да одржи ту реч,
испуава све заповести заедно. Меутим, она ко се ние одвоио од пристраша према вештаственом,
као што е речено, не може истински волети ни Бога, ни ближега. ер, ние могуе уедно бити привезан
за вештаство и Бога волети. О томе говори Господ: Нико не може два господара служити (Мт.6,24), и:
Не можете служити Богу и мамону (Лк.16,13). ер, ум кои е прилепен за ствари овога света и кои е
има поробен занемаруе Бога и преступа егову заповест".
7. Брат е рекао: "За кое ствари говориш, оче". Старац одговори: "За храну, новце, имаа, славу,
сроднике и слично". Брат рече: "Реци ми, оче, зар ние Бог све наведено створио и удима дао на
употребу? Како онда нареуе да се не везуемо за их". Старац одговори: "асно е да е Бог све
наведено створио и удима дао на употребу. И све што е од Бога добро е. Користеи их на исправан
начин ми треба да захвауемо Богу. Меутим, пошто смо слаби и вештаствени разумом, ми смо
вештаствено претпоставили заповести о убави. Прилепууи се за ега, ми ратуемо против уди.
Ми, меутим, треба свему видивоме, па и самоме телу своме, да претпоставимо убав према сваком
човеку, коа е знак убави према Богу, као што сам Господ показуе у еванеима: Ако ме убите,
заповести мое држите (н.14,15). Он сам говори да емо ега волети уколико испуавамо следеу
заповест; Ово е заповест моа: да убите едни друге (н.15,12). Видиш ли да меусобна убав
проавуе и убав према Богу, коа представа пуноту сваке заповести Божие? Стога Он и заповеда
да она ко чезне да буде егов ученик не само да не треба да се прилепуе за ствари овога света, него
и да се одрекне свега имаа свога".
8. Брат рече: "Оче, ти си рекао да убав према свакоме човеку треба да претпоставамо видивоме, па
и самоме телу. Меутим, како а могу волети онога ко ме мрзи или ме избегава? Како у волети онога ко
ми завиди, ко ме раава злословеем, ко ми смиша сплетке и припрема подвале? То ми, оче, по
природи изгледа немогуе. ер, страст туге ме природно приморава да избегавам онога ко ме е
ожалостио". Старац одговори: "Гмизавци и звери, кои се руководе природом, не могу да не узвраау
према своим моима онима кои их нападау. Они, пак, кои су створени по образу Божием, кои се
руководе словесношу, кои су се удостоили божанског познаа и кои су примили закон од Бога, свакако
могу да се не одвраау од оних кои их жалосте и да воле оне кои их мрзе. Стога и Господ говори:
убите неприатее свое... чините добро онима кои вас мрзе (Мт.5,44). Он речено заповеда као
нешто могуе, а не као немогуе. У супротном Он не би кажавао онога ко преступи заповест. И сам
Господ своим делима сведочи о реченоме, као и сви ученици егови, кои су се до смрти подвизавали
за убав према ближем, топло се молеи за оне кои су их убиали, Меутим, ми смо вештаствоубиви
и сластоубиви, услед чега занемаруемо заповести. Стога ми не можемо да волимо оне кои нас мрзе.
Напротив, ми се из истог разлога често одвраамо и од оних кои нас убе, показууи се горим од звери
и гмизаваца. Због тога нисмо у стау да следимо стопама Божиим, нити да познамо егов ци, коим
бисмо примили силу".
9. Брат рече: "Ево, оче, а сам све оставио: сроднике, имовину, раскош и славу света и у животу немам
ништа осим тела. Па ипак, брата кои ме мрзи и одвраа се од мене не могу да волим, премда се и
подвизавам да му не узвратим на делу злом за зло кое ми е учинио. Реци ми, дакле, шта треба да чиним
да бих могао од срца да га волим, као уосталом и свакога ко ме на било кои начин жалости или мрзи".
Старац е одговорио: "Она ко истински не познае ци Господи не може да воли онога ко га вреа, чак
иако се одрекао вештаства света. Уколико му, пак, Господ да да га позна и уколико буде стремио да ходи
по ему, оп е мои из срца да воли онога ко га мрзи и вреа, као и апостоли кои су га познали".
10. Брат рече: "Шта е био ци Господи? Молим те да сазнам, оче". Старац му рече: "Уколико хоеш да
50
сазнаш ци Господи, слуша разумно. Будуи Бог по природи, Господ наш Исус Христос е из
човекоуба благоизволео да постане човек. Родивши се од жене, Он е био под законом, по
божанственом апостолу, како би, сачувавши заповест као човек, уништио старо проклетство Адама.
Знауи, дакле, да цео закон и пророци висе о две заповести закона: уби Господа Бога свога свим
срцем своим... и ближега свога као самога себе (Мт.22.37; 39), Господ е од почетка до краа хитао да
их човекодолично сачува.
Преваривши човека од почетка, аво е стекао власт смрти. Видеи да е за време крштеа о ему Отац
сведочио као о Сину, да е као човек са неба примио сроднога Духа Светога, кои га е и одвео у пустиу
на кушае, он е сву своу борбу усмерио против ега како би га, уколико е могуе, навео да убави
Божио претпостави вештаство света. Знауи да се око три ствари врти све човечие [старае], т. око
ела, новца и славе (коима свагда човека низводи у бездан пропасти), аво е покушао да и ега искуша
у пустии. Показавши се изнад их, Господ е заповедио аволу да оде од ега.
11. Знак убави према Богу, дакле, есте [бити изнад тих ствари]. Не могавши тим обеаима да га
приволи да преступи заповест, аво е касние, када е [Господ] пошао по васеени, на све начине,
делауи кроз безаконе еврее, покушавао да га наведе да преступи заповест о убави према
ближему. Господ е учио путевима живота, делом показивао небеско живее, обавивао васкрсее
мртвих, верним обеавао живот вечни и Царство небеско, а невернима претио вечним мукама, свое речи
потврууи показиваем преславних Божанских чудеса и све мноштво призивауи у веру. Стога е аво
наговарао безаконе фарисее и кижевнике на различите подмуклости против ега са намером да га (по
свом умишау) наведе да, не издржавши искушее, падне у мржу према своим мрзиоцима. На та
начин е окаани [мислио да] постигне сво ци, т. да га покаже нарушитеем заповести о убави према
ближему.
12. Будуи Бог, меутим, Господ е знао егове замисли и ние омрзао фарисее кои су делали под
еговим утицаем (како би и могао кад е по природи добар). Напротив, Он е убаву према има
одбиао онога ко их е покретао. име, пак, покренуте (кои нису били принуени да га слушау, ве су му
се добровоно потчинили кроз немар), Он е саветовао, изобличавао, укоревао, оплакивао, не
престауи да им чини добро. Ружен, Он е показивао великодушност и у страдау е трпео, указууи им
сва дела убави и побеууи подстрекача човекоубем према име покренутима. О, преславног ли
рата! Уместо мрже, Он показуе убав и благошу побеуе оца зла. Претрпевши од их [т. фарисеа]
многа зла, или бое реи ради их, Он се човекодолично подвизавао до смрти за заповест о убави.
Одневши потпуну победу над аволом, Он е за нас примио венац васкрсеа. На та начин е нови Адам
обновио старог. И божанствени апостол говори: Нека е у вама иста мисао коа е и у Христу Исусу (Фил.
2,5) и остало.
13. Ци Господи, дакле, беше да, са едне стране, као човек буде послушан Оцу до смрти ради нас,
чувауи заповест о убави, те да, са друге стране, порази авола страдауи од ега преко име
покренутих кижевника и фарисеа. Будуи самовласно побеен, Он е победио онога ко се надао да га
победи, избавауи свет од егове надмои. На та начин Христос распет би по слабости
(2.Кор.13,4). оме е, меутим, Он умртвио смрт и сатро онога кои има мо смрти (ев.2,14). На исти
начин je и Павле себе сматрао немоним и хвалио се своим немоима како би се у ега уселила сила
Христова (2.?о?.12,9).
14. Изучивши начин те победе, свети Павле е, пишуи Ефесцима, говорио: ер не ратуемо против крви
и тела, него против поглаварстава, и власти (Еф-6.12) и остало. Онима кои се боре са невидивим
неприатеима он е заповедио да узму оклоп правде, кацигу наде, штит вере и мач Духа о кои е мои
погасити све огене стреле нечастивога (Еф.6,14-16). На делу, пак, показууи начин те борбе, он е
говорио: а, дакле, тако трчим, не као на непоуздано; тако се борим, не као она кои бие ветар, него
изнуравам тело свое и савлауем га, да проповедауи другима не будем сам одбачен (l.Kop.9,26-27), и
опет; До овога часа подносимо и глад и же и голотиу и ударце (1.Кор.4,11), и опет: У труду и напору,
често у неспавау, у зими и голотии (2.Кор.11,27).
15. Такву е борбу он водио против демона кои су побуивали телесна уживаа, одгонеи их
изнураваем сопственог тела. Осим тога, он нам е делима показивао начин победе над [демонима] кои
покреу на мржу (подстичуи нанемарние [уде] против побожног како би га искушавали и навели на
мржу и преступае заповести о убави), говореи: Кад нас грде, благосиамо; кад нас гоне, трпимо,
кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште света. свима смеНе до данас (l.Kop.4,12-13). ер,
демони су [уде] наводили да га грде, хуле и прогоне како би га покренули на мржу према онима кои га
грде, хуле и прогоне, имауи за ци да га наведу на преступае заповести о убави.
51
Знауи ихове [т. демонске] замисли, апостол е благосиао оне кои су га грдили, трпео прогонитее и
хулитее умоавао да одступе од демона кои су их подстицали, те да постану домаи благоме Богу. На
та начин е он поражавао демоне кои су [уде] подстицали на зла, свагда зло побеууи добром, по
угледау на Спаситеа. Он и остали апостоли су сав свет отргли од демона и усвоили Богу, поразима
победивши оне кои су се надали да их победе. Уколико, дакле, и ти брате будеш имао та ци, мои еш
да волиш оне кои те мрзе. Уколико га не будеш имао, ни на кои начин нееш мои да их волиш".
16. Брат рече: "Уистину е, оче, тако и никако другачие. Стога е Господ, будуи ружен и ударан и трпеи
све што су му причиавали удеи, показивао саосеае. Према има се Он односио као према
незналицама и прелешенима, услед чега е и рекао на Крсту: Оче, опрости им, ер не знау шта чине
(Лк.23,34). Лукавство и превару авола и егових кнезова Он е победио на Крсту, подвизавауи се до
смрти за заповест о убави, као што си рекао, и подаривши нам победу над има. Разрушивши мо
смрти, Он е подарио свое васкрсее у живот целом свету. Ипак, моли се за мене, оче, да потпуно
познам ци Господи и егових апостола, те да будем трезвоуман у време искушеа и познам замисли
авола и егових демона".
17. Одговарауи, старац рече: "Уколико се стално будеш поучавао у реченоме, мои еш да их познаш.
Схвативши да сам биваш искушаван, схвати да се и тво брат искушава, те му искушаваном опрашта.
Кушачу, пак, кои хое да те наведе на мржу према искушаваном брату, покажи противее, не
подауи се еговом лукавству. О томе говори и аков, брат Божии у Саборно посланици: Покорите се,
дакле, Богу, ? успротивите се аволу, и побеи е од вас (ак.4,7). Уколико се, дакле, као што е речено,
трезвоумно и непрестано будеш поучавао у реченоме, мои еш да познаш ци Господи и егових
апостола, те да, са едне стране, волиш друге и саосеаш им када греше, и са друге стране, да се
непрекидно убаву противиш лукавим демонима. Уколико смо, пак, распуштени, безбрижни и немарни,
своу помисао предауи телесним уживан,има, ми се не боримо против демона, него против себе и
против брае. Бореи се са удима, ми у ствари угаамо демонима".
18. Брат рече: "Тако е, оче. Због мое немарности демони увек узимау повода [да устау] против мене.
Молим те, оче, да ми кажеш како треба да стекнем трезвоуме". Старац одговори: "Потпуна
безбрижност у односу на земаско и непрекидно поучавае у Божанственом Писму приводи душу у
страх Божии, кои потом приводи трезвоуму. Тада душа почие да види демоне кои е нападау кроз
помисли и почие да се брани, по речима Давида: На неприатее мое погледа око мое (Пс.53,7).
Побуууи ученике на борбу и врховни апостол Петар е рекао: Будите трезвени и бдите, ер супарник
ваш, аво, као лав ричуи ходи и тражи кога да прождере. ему се противите утвреном вером
(1.Пт.5,8-9). И Господ [е рекао]: Бдите и молите се да не паднете у напаст (Мт.26,41). Такое, и
проповедник говори: Уколико те нападне дух владатеа, немо оставати свога места (Проп.10,4).
Место, пак, ума есте врлина, знае и страх Божии. Веома трезвоумно и храбро се подвизавауи, дивни
апостол говори: ер, живеи у телу, не воуемо по телу. ер оруже нашег воеваа ние телесно, него
силно Богом за рушее утвреа, обарауи помисли и сваку охолост, коа устае против познаа
Божиега, и покоравауи сваку помисао на послушност Христу. Те смо готови казнити сваку
непослушност (2.Кор.10,3-6). Уколико се, дакле, будеш угледао на светитее и са напором починеш по
Богу, биеш трезвоуман".
19. Брат рече: "Шта треба да чини, оче, она ко хое да почине по Богу". Старац одговори: "Ние могуе
да умом у потпуности почине по Богу она ко не стеке три врлине: убав, уздржае и молитву. ер,
убав укроуе гнев, уздржае исушуе похоту, а молитва одваа ум од свих мисли и постава га нагог
пред Бога. Те три врлине у себи садрже све остале и без их ум не може да почине по Богу".
20. Брат рече: "Молим те, оче, да ме научиш на кои начин убав укроуе гнев". Старац одговори:
"убав [у себи] садржи милост и доброчинство према ближему, дуготрпее и подношее свега што
од ега долази, као што смо више пута рекли. Садржеи их у себи, убав укроуе гнев онога ко у е
стекао". Брат рече: "Нису мала дела ена. Меутим, блажен е она ко е у стау да е стекне. а сам, пак,
уистину далеко од е. Ипак, молим те, оче, да ми кажеш шта е дуготрпее".
21. Старац одговори: "[Дуготрпеив е она] ко е истраан у невоама, ко подноси зло и чека кра
искушеа, ко се не гневи олако, ко не говори неразумно, ко не подозрева и ко не мисли опо што не
приличи благочастивоме, као што говори Свето Писмо: Дуготрпеиви привремено трпи да би му се
потом дала радост. Он привремено сакрива свое речи и уста верних исповедае егову разумност
(Сир.1,23-24).
22. То су, дакле, одлике дуготрпеа. Осим тога, своство дуготрпеивости е сматрати себе узроком
52
искушеа. ? можда тако и есте. ер, много тога нам се догаа ради нашег васпитаа, или ради
очишеа прошлих грехова, или ради исправеа садаше немарности, или ради спречаваа будуих
грехова. Она, дакле, ко помиша да му се искушее десило из наведених узрока, нее негодовати када
прима ране, поготову уколико е свестан своих грехова. Он нее окривавати онога кроз кога е дошло
искушее. ер, кроз ега или кроз неког другог требало да он испие чашу судова Божиих. Напротив, он
упире поглед Богу и захвауе Ономе ко е допустио [ла пострада], окривууи себе самог. Он радо
прима прекор, као и Давид од Семеа (2.Цар. 16,5-10) и ов од жене (ов 2,9-10). Неразборити, меутим,
често од Бога иште самилост, да би е потом одбио, с обзиром да ние дошла као што е он желео, ве
како е Лекар душе сматрао за корисно. Због тога е он малодушан и смууе се, час се гневеи на уде,
час хулеи на Бога. На та начин он показуе неблагодарност и не прима [уразумее] ОД жезла
[караа]".
23. Брат рече: "Добро си рекао, оче. Молим те, реци ми на кои начин уздржае исушуе похоту". Старац
одговори: "Оно чини да се човек удауе од свега што ние неопходно, ве само изазива уживае, да
учествуе само у ономе што е неопходно за живот, да не ури за приатним, ве само за корисним, да са
мером употребава храну и пие, да телу не пружа сувишну течност, да едино одржава живот тела,
чувауи га слободним од похотних стремеа. На та начин уздржае исушуе похоту. Напротив,
уживае и обие ела и пиа разгара стомак и упауе силну жеу за срамном похотом, гурауи
[човека] као живину на [телесно] мешае. Тада су очи бестидне, руке необуздане, док език говори оно
приа ушима, уво слуша испразне речи, ум презире оно што е Божие, а душа, разумом вршеи преубу,
призива тело на безакона дела".
24. Брат рече: "Ваистину, оче, тако е. Молим те, научи ме и о молитви, т. како одваа ум од свих
помисли". Старац одговори: "Наше помисли су помисли о стварима. Неке од ствари су, пак, чулне, а неке
мислене. Кад е заузет има, ум их пребира у себи, Благодат, пак, молитве ум спаа са Богом. Спаауи
га са Богом, она га одваа од свих помисли. И наг од их, ум у разговору са Богом постае боголик.
Поставши боголик, он ве од ега моли само оно што приличи и никада не греши у своо прозби. И
апостол заповеда: Молите се без престанка (1.С'ол.5,17), да бисмо, седиууи стално ум сво са
Богом, постепено одбацили пристрасност према вештаственом".
25. Брат рече: "Како, меутим, ум може непрестано да се моли? ер, уколико певамо, или читамо, или
разговарамо, или служимо, ми га расеавамо многим помислима и представама". Старад одговори:
"Божанско Писмо не заповеда ништа немогуe. И сам апостол е певао и читао, и служио и непрестано се
молио. ер, непрестана молитва значи: имати побожан ум, имати чежу коа е прилепена уз Бога и
наду коа стално виси на ему, имати уздае у ега у свим делима и догааима. Налазеи се у таквом
стау, апостол е рекао: Ко e нас одвоити од убави Христове? Жалост или тескоба (Рим.8,35) и
остало. И нешто касние: ер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анели (Рим.8,38) [не могу
одвоити од ега], И опет: Свачим смо угетавани, али не потиштени, збуивани, али не очани,
прогоени. али нисмо оставени, оборени, али не погубени, свагда носеи на телу умирае
Господа Исуса, да се u живот Исусов на телу нашем покаже (2 Кор.4, 8- 10).
26. Са таквим расположеем апостол се непрестано молио. ер, као што е речено, у сваком делу и
догаау егова нада се ослаала на Бога. И сви свети су се увек радовали у невоама како би дошли
до стаа Божанске убави. Стога е и говорио апостол: Зато y ce нарадие хвалити своим немоима,
да се усели у мене сила Христова (2.Кор.12,9). И нешто после: Када сам слаб онда сам силан (2.Кор.
12,10). Али, тешко нама окаанима кои смо напустили пут светих отаца и остали наги од сваког духовног
дела".
27. Брат рече: "Зашто, оче, а немам умиеа". Старац одговори: "Зато што нема страха Божиега пред
очима нашим и што смо постали сместиште сваког зла. Услед тога страшне Божие прете презиремо
као просте помове. ер, ко нее стеи умиее слушауи Мосиа кои у име Божие говори грешницима:
ер се разгоре гев мо као ога и доспее до дубине ада, спалие зему и род езин и попалие
темее гора. Згрнуу на их зла и стреле мое усмериу на их (Изл.32,22-23), и опет: Изоштриу
као муу мач мо, узее суд рука моа, узвратиу освету неприатеима своим и узвратиу онима
кои ме мрзе (Изл.32,41), или Исаиу кои узвикуе: Ко e вам обавити да ога гори? Ко e вам обавити
вечно место (Ис.33,14), и опет: Идите у светлост ога своега и у ватру коу распалисте (Ис.50,11), и
опет: Излазие и гледае кости уди кои су ми преступили. Црв ихов нее умрети и ога ихов се
нее угасити. И 6ue на виделу сваком телу (Ис.66,24), и еремиу кои говори: Прославите Господа
Бога вашег пре него што се смркне и пре него што се спотакну ноге ваше на мрачним горама
(ер.13,16), и опет: Слуша народе неразумни и без срца: имате очи ? не видите, имате уши ? не
53
чуете. Мене ли се неете боати, вели Господ и преда мном неете ли бити побожни, ер а поставих
мору границу од песка вечном наредбом коу нее преступити (ер.5,21-22), и опет: Отпадае твое
покарае те и злоа твоа изобличие те. Позна и види да ти е горко што си ме оставио, вели
Господ... а насадих виноград родан и истинит. Како си се претворио у горчину и туи виноград
(ер.2,19-21), и опет: Нисам седео на скупу играча, него се боах од лица руке твое. Седех усамен, ер
се испуних горчином (ер.15,17)?
Ко се нее ужаснути слушауи езекиа кои говори: Излиу гев сво на тебе, довршиу уту своу
на теби, судиу те по путевима твоим, дау на тебе све гадости твое... нее жалити око мое,
нити у се смиловати... Тада еш познати да сам а Господ (ез.7,3; 9). Ко нее стеи умиее
слушауи Данила кои описуе Дан страшнога суда, говореи: а, Данило гледах како се поставаху
преостали и како Стари данима седе. Одело му беше бело као снег и коса главе егове као вуна
чиста. Престо егов [беше као] пламен огени, точкови егови као врели ога. Река огена
тециаше пред им. Хиаде хиада служаху му и мноштво стааше пред им. Суд заседе и киге се
отворише (Дан.7,9-10), т. [списак] свачиих дела, или опет: Видеху ноном виеу и гле, беше као Син
Човечии кои иде на облацима небеским и дое до Старог данима, те му се приведе, и даде му се
власт и част и царство. И cвu народи, племена и езици служие му, егова власт е вечна власт и
егово царство е вечно царство. И уздрхта дух мо у мени, у Данилу, и виеа главе мое ме
узнемираваху (Дан.7,13-15).
28. Ко се нее уплашити, слушауи Давида кои говори: едном говораше Бог, ово двое чух: да е мо
Божиа, и твоа е, Господе, милост, ер еш ти узвратити свакоме по делима еговим (Пс.61,Н-12), и
проповедника кои говори: Главно у свему што си чуо есте: Бо се Бога и заповести егове држи. У
томе се састои цео човек. Бог e свако дело извести на суд, па и скривено, било добро или зло
(Проп.12,13-14).
29. Ко, пак, нее уздрхтати слушауи апостола кои говори: ер нам се свима ваа авити на суду
Христовом, да прими сваки оно што у телу учини, било добро или зло (2.Кор.5,10). Ко нее заплакати
због нашег невера и због ослепености душе наше. ер, ми смо све речено чули, па ипак се не каемо и
не плачемо горко због свое велике немарности и леости. Провидеи их, и еремиа е говорио:
Проклет е она ко немарно врши дела Господа (ер.48,10). ер, када бисмо показивали бригу за
спасее своих душа, ми бисмо задрхтали од речи Господих и похитали да извршимо заповести
егове, коима се спасавамо. Иако смо од Господа чули: Уите на уска врата... што воде у живот
(Мт.7,13-14), ми смо више заволели широк и простран пут, кои води у пропаст. Стога емо, кад дое са
неба да суди живима и мртвима, од ега чути: Идите од мене, проклети, у ога вечни кои е
припремен аволу и анелима еговим (Мт.25,41).
30. И ми емо речено чути стога што смо били немарни за добра дела и што нисмо волели ближе, а не
стога што смо зло чинили. Како емо, меутим, поднети она Дан уколико смо и зло чинили и уколико смо
показали велики немар? Осим тога, старима е преко Мосиа било речено: Не чини преубе, не укради,
не уби и остало. Знауи, меутим, да Хришанину ние довоно да се Држи само реченога да би био
савршен, Господ е рекао: ер вам кажем да, ако не буде правда ваша eea него правда кижевника и
фарисеа, неете уи у Царство небеско (Мт.5,20). Због тога е у оба случаа као правило поставио
освеее душе (кроз коу се и тело освеуе) као и искрену убав према свим удима, коом можемо да
стекнемо и убав према ему. Као образац дао нам е самог себе све до смрти и свое ученике, као што
е више пута речено.
31. Кое емо, дакле, оправдае имати у она Дан с обзиром да смо, имауи сличан образац, ипак
показивали немар. Оплакууи нас кои смо се удостоили благодати, па ипак остаемо у немару,
испуени сваког зла, пророк еремиа е рекао: Ко e дати воду глави моо и извор суза очима моим да
оплакуем народ ова дау и ноу (ер.9,1), ? чуем и Мосиа кои о нама говори: еде аков и насити се
и одврже се убени. Напунио се салом, удебао се, раширио се и оставио Бога кои га е створио,
одступивши од Бога Спаситеа свога (Изл.32,15), и Михеа кои плачуи говори: Ава, душо, неста
побожног са земе и онога ко исправа нема меу удима. Сваки жалошу ожалошуе ближега
свога и на зло припремау руке свое (Мих.7,2), и псалмопоца, кои слично говори о нама: Спаси ме,
Господе, ер неста преподобнога, ер се умаише истине од синова удских (Пс.11,1) и остало.
32. Проричуи, и апостол нас е оплакивао, говореи: Нема га кои чини добро, нема баш ни еднога.
ихово е грло гроб отворен, езицима своим вараху, отров е аспидин под уснама иховим. Уста су
им пуна клетве и горчине. Ноге су им брзе да проливау крв, Пустош и беда е на путевима иховим и
пута мирног не познаше. Нема страха Божиега пред очима иховим (Рим.3,12-18). Провиауи
54
будуе, т. наше садаше раво живее, он пише Тимотеу: Али ово зна да е у последе дане
настати тешка еремена. ер e уди бити самоубиви, среброубиви, хвалисави, гордеиви,
хулници, непослушни родитеима, неблагодарни, непобожни, безосеajнu, непомириви, клеветници,
неуздрживи, сурови, недоброубиви, изданици, напрасити (2.Тим,3,М) и остало. Стога тешко нама с
обзиром да смо стигли до краа у злу.
ер, ко од нас, реци ми, не учествуе у наброаним залима? Ние ли се на нама испунило пророштво?
Нисмо ли сви стомакоугодници? Нисмо ли сви сластоупци? Нисмо ли сви лакоми и вештаствоубиви?
Нисмо ли сви гневиви? Нисмо ли сви свадиви? Нисмо ли сви злопамтиви? Нисмо ли сви изданици
сваке врлине? Нисмо ли сви опадачи? Нисмо ли сви подругиви? Нисмо ли сви дрски? Нисмо ли сви
братомрсци? Нисмо ли сви разметиви? Нисмо ли сви охоли? Нисмо ли сви гордеиви? Нисмо ли сви
суетни? Нисмо ли сви лицемерни? Нисмо ли сви подмукли? Нисмо ли сви завидиви? Нисмо ли сви
непокорни? Нисмо ли сви леиви? Нисмо ли сви колебиви? Нисмо ли сви безбрижни? Нисмо ли сви
немарни за Спаситееве заповести? Нисмо ли сни испуени сваком злоом? Нисмо ли уместо станишта
Духа Светога, постали обиталиште идола? Не називамо ли ми извештачено Бога своим Оцем? Нисмо ли
уместо синова Божиих, постали синови геене? Нисмо ли ми кои носимо велико име Христово постали
гори од евреа? Нико, пак, слушауи истину, не треба да узнегодуе, слично има кои су, иако безакони,
говорили: еднога Оца имамо - Бога (н.8,41), да би од Спаситеа чули; Ваш е отац аво, и жее оца
свога хоете да чините (н.8.44).
33. Како, дакле, да и ми, будуи преступници егових заповести, не чуемо слично од ега? ер, и
апостол назива синовима Божиим оне кои су воени Духом, говореи: ер, кое води Дух Божии они су
синови Божии (Рим.н,14). Како, дакле, и ми, воени смру, можемо да чуемо да се називамо синовима
Божиим? ер е телесно мудровае смрт (Рим.8,6). Меутим, они кои су воени Духом постау
очигледни по плодовима Духа. ? познати су плодови Духа: ? плод Духа есте: убав, радост, мир,
дуготрпее, благост, доброта, вера, кротост, уздржае (Гал.5,22-23). Да ли их ми имамо у себи?
Или имамо све супротно? Како, дакле, можемо слушати да се зовемо синовима Божиим, а не пре
противника? ер, оно што е роено свакако е слично са оним од кога е роено. То показуе и Господ
говореи: ? шmo je роено од Духа, дyx je (н.3,6). Ми смо, пак, постали плот коа жели против Духа,
услед чега емо са правом чути од ега: Нее дух мо пребивати са овим удима ер су плот (Пост
6,3). Како се, дакле, можемо називати Хришанима, немауи у себи ништа Христово?
34. Али, реи е, можда, неко: "Имам веру. Мени е за спасее довона вера у ега". Таквоме одговара
апостол аков, говореи: И аволи веруу и дрхте (в.к.2,19), и опет: Вера, ако нема дела, мртва е сама
по себи (ак.2.17.20), као уосталом и дела без вере. Како ми уопште веруемо када не показуемо веру у
оно [што говори] о пролазним и садашим [стварима], с обзиром да смо привезани за вештаствено и да
по телу живимо, воууи против Духа. Они, пак, кои су истински веровали у Христа и кои су га целог
уселили у себе кроз држае заповести, говораху: ? живим - не више а, него живи у мени Христос; ?
што сада живим у телу, живим вером Сина Божцега, кои ме заволе и предаде себе за мене (Гал.2. 20).
Страдауи за ега и ради спасеа сних, као прави егови подражаваоци и истински чувари егових
заповести, они говораху: Кад нас грде, благосиамо, кад нас гоне, трпимо, кад хуле на нас, молимо
(l.Kop.4,12-13), c обзиром да су ега чули да говори: убите неприатее свое, благосиате оне
кои вас куну, чините. добро онима кои вас мрзе и молите се за оне кои вас вреау и гоне (Мт.5,44) и
остало. И у иховим речима и у делима показивао се Христос, кои е у има деловао. Ми, пак, деламо
супротно свим еговим заповестима, услед чега смо испуени сваком нечистотом. Стога смо и постали
дом трговине уместо храма Божиег, пеина разбоничка уместо дома молитве, народ грешан уместо
светог народа, народ препун грехова уместо народа Божиег, семе зло уместо светог семена, и синови
безакоа уместо синова Божиих. ер, ми смо оставили заповести Господе и робуемо злим дусима
кроз нечисте страсти, прогневууи Свеца Израиева.
35. Оплакууи нас и желеи да нам помогне у нашем паду, велики Исаиа узвикуе: Због чега ош
раавате сами себе, до дауи безакое? Сва е глава у болу и сво срце у тузи. Од ногу до главе нема
здравог места, ве само рана и модрица, и рана позлеена, неочишена, неомекшана уем, незавиена
(Ис.1,5-6). И шта након тога? Оставие се ки Сионска као колиба у винограду, као складиште noepa у
башти за краставце, као град опкоени (Ис.1,8).
Показууи опустошее душе наше, и апостол е рекао: И како не марише да познау Бога, предаде их
Бог у покварен ум да чине што е неприлично, их кои су испуени сваке неправде, блуда, злое,
лакомства, неваалства, пуни зависти, убиства, свае, лукавства, злоудности, дошаптачи,
опадачи, богомрсци, насилници, гордеивци, хвалисавци, измишачи зала, непокорни родитеима,
55
неразумни, невере, неосетиви, непомириви, немилостиви. Они, познавши правду Божиу, да кои то
чине заслужуу смрт, не само да чине то, него и одобравау онима кои то чине, Зато их предаде Бог у
жеама ихових срца у нечистоту, да се бешчасте телеса ихова меу има самима (Рим. 1,28-32;
24). И шта након тога? Открива се гнев Божии с неба на сваку безбожност и неправду уди (Рим.1, 18).
36. Означавауи такво опустошее душе, и Господ е говорио: ерусалиме, ерусалиме, кои убиаш
пророке и засипаш камеем послане теби, колико пута хтедох да саберем чеда твоа, као што кокош
скупа пилие свое под крила, и не хтедосте! Ето е вам се оставити куа ваша пуста (Мт.23,37-
38). Гледауи нас, наводне монахе, кои обавамо само телесна служеа и презиремо духовна, услед
чега смо ош и охоли, Исаиа опет говори: Чуте реч Господу, старешине Содомске, пазите на закон
Божии, народе Гоморски. Шта е ми мноштво жртава ваших? Сит сам жртава паеница од овнова и
сала од агааца. Неу више крви унчие и арчие. ер, ко е тражио тако нешто од руку ваших?
Неете више газити по моме дворишту. Узалуд е да ми принесете и натанание брашно. И таман
ми е одвратан. Младине ваше и суботе и дан велики не подносим. Пост и неделае и празнике ваше
мрзи душа моа. Наситио сам вас се и не могу вас више подносити. Кад пружите руке ваше ? мени
одвратиу очи мое од вас. Зашто? ер, руке ваше су, говори, пуне крви (Ис. 1,10-15). ер, сваки кои
мрзи брата свога есте човекоубица (1.н.З,15). Због тога сваки подвиг кои не садржи убав постае ту
Богу.
37. Изобличавауи из далека наше лицемере, [Он] е рекао: Народ ова ме поштуе устима, док му е
срце далеко од мене. Стога ме узалуд поштуу (Ис.29,13) и остало. Оно што е Господ наш говорио,
оплакууи фарисее, примеиво е и на нас, садаше лицемере, кои смо се удостоили велике
благодати, али се показуемо горим од оних. Не товаримо ли и ми тешка и несношива бремена на
рамена уди, не хотеи прстом своим да их се прихватимо (Лк.11,46)? Не чинимо ли и ми сва дела наша
да бисмо се показали удима (Мт.6,5)? Не волимо ли и ми зачее на гозбама и прва места у
зборницама, да нас уди зову: "Учитеу, учитеу", и не гонимо ли до смрти оне кои нам не указуу
[част]? Нисмо ли и ми узели куч од знаа и не затварамо ли Царство небеско пред удима, другима не
дауи да уу и сами не улазеи?
Не проходимо ли и ми море и зему да бисмо добили едног следбеника? И кад га добиемо, не чинимо
ли га сином пакленим двоструко веим од себе? Нисмо ли и ми вои слепи, кои комарца оцеуемо, а
камилу прождиремо? Не чистимо ли и ми чашу и зделу споа, док смо унутра пуни грабежи и лакомства,
а нарочито неуздржаа? Не даемо ли и ми десетак од кима и метвице и сваког повра, док преступамо
судове Божие и убав егову? Нисмо ли и ми као окречени гробови, показууи се споа преда
удима као праведни, иако смо унутра пуни лицемера и безакоа и сваке нечистоте? Не подижемо ли и
ми гробове мученицима и не украшавамо ли споменике апостолима, премда смо слични онима кои су их
побили? Ко да не заплаче над нама кои се налазимо у таквом стау? Ко да не зарида над нама због
таквог нашег заробеништва? Због тога нас, часне синове Божие, сматрау за лончарске судове. Стога
е потамнело злато и изменило се добро сребро (Плач.4,1-2).
Због тога су назореи Сиона, кои су блистали више од снега, постали као Етиопани. Они кои беху беи
од млека, потамнеше више од црнила. Стога се наш изглед помрачи више од чаи. Однеговани у
раскоши, обукосмо се у нечистоту. Умножи се безакое наше више од безакоа Содомана. Стога смо
од синова дана и светлости постали синови нои и таме (1.Сол.5,5). Од синова Царства постали смо
синови пакла. Стога иако синови Вишега, ми умиремо као уди, и падамо као едан од кнезова (Пс.81,
6-7). Ми смо предани у руке безаконих неприатеа, т. дивих демона, и цару неправедноме и
лукавием од свих на земи, т. иховом кнезу стога што сагрешисмо и безаконовасмо, преступивши
заповести Господа Бога нашега (Дан.3,31-32), погазивши Сина Божиега и Крв Новога Завета држеи за
несвету (ев.10, 29).
Ипак, немо нас оставити до краа, Господе, ради имена твога, немо разорити Завет сво и немо удаити
милост своу од нас (Дан.3,34-35) ради штедрости свое, Оче наш, кои си на небесима, и ради милости
Духа твога Светога. Не спомии наша стара безакоа, нека нас брзо предухитре милости твое ер
осиромашисмо веома. Помози нам Боже, Спаситеу наш, ради славе имена твога. Господе, избави
нас и очисти грехе наше ради имена твога (Пс.78,8-9), опоменувши се првине наше, Господе, коу е од
нас из човекоуба примио единородни Син тво, и коу ради нас има на небесима како би нам дао
извесну наду спасеа и како ради очааа не бисмо постали гори. [Помози нам] ради Часне Крви
егове, коу е излио за живот света, ради егових светих апостола и мученика, кои су ради имена
егова пролили сопствену крв и ради светих пророка, отаца и патриараха, кои су се подвизавали да
угоде светом имену твоме.
56
Немо превидети молитву нашу, Господе, нити нас остави до краа. ер, ми се не уздамо у правду своу,
него у милост твоу, коом се бринеш за род наш. Преклиемо и молимо твоу Светиу да нам не буде на
суд Тана коу е удомостроио Син тво единородни за наше спасее. Немо нас одбацити од лица твога.
Немо се згадити на нашу недостоност, ве нас помилу по велико милости своо. По обиу штедрости
свое отпусти грехове наше како бисмо неосуено дошли пред свету славу твоу, како бисмо се
удостоили покрова твога единородног Сина и како због их не бисмо били одбачени као зле слуге.
Да, Владико, свемогуи Господе, чу моеа наша, ер осим тебе другога [Бога] не знамо. Ми име твое
именуемо, ер ти чиниш све у свему и сви од тебе тражимо помо. Погледа, дакле, са неба, Господе и
види из дома свете славе твое. Где е ревност твоа и мо твоа? Где е обие милости твое и милосра
твога, ер си трпео пад наш? ер, ти си Отац наш. Авраам нас ние знао, и Израи нас ние познао. Ти,
Господе, Оче наш, избави нас, ер е од почетка на нама име твое свето и твог единородног Сина и Духа
твога Светога. Зашто смо, Господе, заблудели са пута твога? Немо нас кажавати палицом судова
твоих. Зашто су отврднула срца наша, те се не бое тебе? Оставио си нас самозакоу заблуде. Поврати,
Господе, слуге твое ради Свете Цркве твое и ради свих од века светитеа тиоих да бисмо унеколико
наследили свету гору твоу. Противници наши погазише светиу твоу. Постадосмо као у почетку, док ош
ниси владао над нама и док се ош не призиваше име твое над нама (Ис.63,15-19).
38. Уколико отвориш небо, трепет е обузети горе од тебе и растопие се као восак на домаку ога.
Ога е попалити противнике и страшно е бити име твое противницима [твоим]. Када будеш учинио
преславна дела, трепет е обузети горе од тебе. Од века не слушасмо, нити очи наше видеше Бога осим
тебе. Дела коа еш учинити онима кои чекау милост сусреше оне кои чине правду и сеау се путева
твоих. Гле, ти си се разгневио и ми сагрешисмо. Бое речено, ми саргешисмо и ти си се разгневио.
Стога залутасмо и постасмо сви као нечисти. ер, сва наша правда е као крпа од нечисте [жене]. Ми
отпадосмо као лише због безакоа наших због чега е нас ветар однети. И нема никога ко призива име
твое и кои би се сетио да те се држи. Окренуо си лице свое од нас и предао си нас због грехова наших.
И сада, Господе, ти си Отац наш, а ми смо блато и сви дело руку твоих. Немо се гневити сувише на нас
и немо се у [оно] време сетити грехова наших. И сада погледа, ер смо сви ми народ тво. Град светога
Сиона твога постаде пуст, као пустиа поста ерусалим. Проклет поста дом свети наш, и слава коу
благословише оци наши би спаена огем, те сва славна наша [дела] падоше. И све си трпео, Господе
и утао. И смирио си нас веома (Ис.64,6-12).
39. Све се речено образно десило старом народу, а сада се на нама истински испуава. Постадосмо
руг суседима нашим, демонима, подсмех и поруга онима око нас (Пс.78,4). Ипак, погледа са неба и види
и спаси нас ради светога имена свога. И покажи нам лукавства противника наших и избави нас од замки
ихових. Немо удаити од нас помо своу, ер ми нисмо способни да победимо оне кои нападау на
нас. Ти си моан да нас спасеш од свих противника. Спаси нас, Господе, од скорби овога света по
благости твоо како бисмо чистом савешу пребродили пучину живота, непорочни и без мане предстали
страшном престолу твоме и удостоили се вечнога живота".
40. Чувши све речено и скрушивши се веома, брат са сузама рече старцу: "Како видим, оче, нема мени
наде на спасее. ер, безакоа моа превазиоше главу моу (Пс.37,4). Ипак, молим те да ми кажеш шта
треба да чиним". Одговарауи, старац рече: "Спасее по човечиим [силама] ние могуе. Меутим, за
Бога е све могуе, као што е рекао сам Господ (Мт.19,26). Претекнимо лице егово у исповедау.
Поклонимо се и припаднимо ему и плачимо пред Господом Створитеем нашим. ер е Он Бог наш
(Пс. 94,2; 6)? Чумо га како говори кроз Исаиу: Кад се обратиш и уздахнеш, спашеш се (Ис.30,15), и
опет: Зар рука Господа не може да спасе? Или е отежало ухо егово те не може чути? Напротив,
греси наши су стално измеу нас и Бога. Због грехова наших окренуо е [Он] лице свое да нас не
помилуе (Ис.59,1-2).
[Он опет] говори: Умите се и будите чисти. Одвоте лукавства од душа ваших пред очима моом,
научите добро чинити, тражите суда, избавите онога коме се чини неправда, дате правицу
сирочету и оправдате удовицу, те доите да поговоримо, вели Господ. И ако греси ваши буду као
скерлет, убелиу их као снег, и ако буду као црвена тканина, убелиу их као вуну. И ако хоете u
послушате ме, ешете добра земаска. ер. уста Господа говорише ово (Ис. 1,16-19). И опет преко
оиа (О? говори]: Обратите се мени свим срцем своим у посту и у плачу и у ридау. Раздерите
срца своа, ? не хаине свое, ер е милостив и штедар Господ и изглауе злобе (оил. 2.12-13). И
езекиу опет [Он] вели: Сине човечии, реци дому Израиеву: Ви говорите и кажете - Преступи наши
и безакое наше на нама су и у има гинемо. И како да живи будемо? Реци им: Жив сам а, говори
Господ, и неу смрти грешника, него да се обрати од пута свога и буде жив. Обраеем обратите се
57
од путева ваших. Због чега да помрете, доме Израиев (ез.ЗЗ, 10-11).
Показууи изобие Божие благости, и Треа кига о царевима износи: Налазеи се у Навутеевом
винограду, кои е присвоио убивши га, наговорен од езавее, [цар] Ахав е чуо Илиу, кои му е рекао:
Овако говори Господ: Ниси ли убио и ниси ли наследио. На месту где су пси лизали крв Навутеа, и
твоу е лизати. ? езавеу е пси поести у предграу езраела. ? када чу ове речи, Ахав раздера
хаине свое, привеза кострет око тела свога, и пости и усну у кострети. И би реч Господа Илии,
zoeopeu: Виде ли да се раскаао Ахав од лица мога? Стога неу пустити зла у дане егове
(З.Цар.21,19; 23; 27; 29).
И Давид говори: Грех мо познадох, и безакое мое не сакрих. Рекох: Исповедиу против себе
безакое мое Господу, и ти си опростио безбожност срца мога. За то е се помолити теби свак
преподобни у време погодно. Али при потопу вода многих, нее му се [оне] приближити (Пс.31,5-6).
У еванеу, пак, Господ говори: Покате се, ер се приближило Царство небеско (Мт.4,17). На питае
Петра: Колико пута на дан, ако ми згреши брат мо, да му опростим? До седам ли пута, као благ по
природи и неизмеран у благости [Он] одговара: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута
седам (Мт.18,22). Шта се може сравнити са таквом благошу? Шта да се упореди са таквим
човекоубем?
41. Познавши, дакле, страх Господи и егову благост и човекоубе из Старог и из Новог Завета,
обратимо му се са свим срцем своим. И зашто да гинемо, брао? Очистимо руке грешници, очистимо
срца своа двоедушни, помучимо се, тугумо и плачимо за грехе свое. Престанимо са злим делима
своим, поверумо у штедрости Господе, убомо се егових прети, сачувамо егове заповести,
заволимо едан другог из свег срца. И онима кои нас мрзе и кои нас вреау рецимо: "Ви сте браа
наша", како би се прославило име Господе и како би се показала радост егова. Дамо опрошта едни
другима за узаамна искушаваа, с обзиром да против нас воуе заеднички неприате. Успротивимо се
своим помислима, призивауи Бога за помоника, те емо прогнати лукаве и нечисте духове. Потчинимо
тело духу, притешууи га и васпитавауи га сваким злопаеем. Очистимо себе од сваке правштине
тела и духа. Побуумо едни друге на напредовае у убави и добрим делима.
Немомо завидети едни другима, нити се раздражумо кад нам завиде. Напротив, показумо саосеае
едни другима и смиреноумем лечимо едни друге. Немомо оговарати едни друге, нити се узаамно
подсмевамо, ер смо удови едни другима. Одбацимо леост и немарност и стомо храбро бореи се
против духова зла, имауи Заступника код Оца - Исуса Христа Праведника: Он е помирее за грехе
наше. Помолимо му се, дакле, чистим срцем из све душе свое и опростие нам грехе наше. ер, Господ
е близу свима кои га призивау у истини (Пс.144,18). Стога и говори: Принеси Богу жртву хвале и
изврши Вишему завете свое. Призови ме у дан жалости твое и избавиу те, и прославиеш ме (Пс.
49,14-15).
И Исаиа опет [говори]: Разреши сваку свезу неправде, раскини ужад принуде, отпусти потлачене, и
сваки уговор неправедни поцепа. Раздели гладнима хлеб ceoj u сиромахе без крова уведи у куу своу.
Уколико видиш нагога, одени га, и од семена дома свога немо се крити. Тада е гранути уутру
светлост meoja u оздравее твое брзо е засиати. И ии е пред тобом npaвдa mвoja, u слава
Господа обузее те. И шта потом? Тада еш завикати и Бог e me чути. ош док будеш говорио, Он
е ти реи: Ево ме. Тада е засиаtnu у тами светлост твоа, и тама е твоа бити као у подне. И
бие Бог увек са тобом, и наситие се душа твоа по жеи (Ис.58,6-10). Видиш ли да емо,
разрешивши сваку свезу неправде од срца свога, развезавши свако уже присиле злопамеа у
разменама нашим, и журеи да чинимо добро ближему из све душе, ми бити обасани светлошу
познаа, ослободити се од страсти бешчаша, испунити се сваке врлине, просветити се славом Божиом
и ослободити се сваког незнаа. Молеи се Христу, биемо услишени, Бога емо имати увек са собом и
испуниемо се жеама по Богу.
42. Заволимо, дакле, едан другог и волее нас Бог. Трпимо едни друге и Он е дуготрпети гресима
нашим. Немомо враати зло за зло и неемо примити по гресима нашим. Опрошта грехова наших наи
емо у опраштау браи. Милост Божиа е скривена у нашем милосру према ближем. Стога е Господ
казао: Опраштате, и опростие вам се (Лк.6,37), и: Ако опростите удима сагрешеа ихова,
опростие и вама Отац ваш небески (Мт.6,14), и опет: Блажени милостиви, ер e бити помиловани
(Мт. 5,7), и: Каквом мером мерите, онаквом е вам се мерити (Мт. 7,2). Ето, Господ нам е даровао
начин спасеа. Он нам е дао вечну власт да будемо чеда Божиа (н.1,12). У вои нашо, дакле, есте
спасее наше.
58
43. Дамо, дакле, себе свецело Господу да бисмо га примили свецелог. Постанимо име богови. Будуи
по природи Бог и Владика, Он е стога и постао човек. Покоримо се ему и слушамо га, и Он е
неуморно одбиати неприатее наше. Да е народ мо послушао мене, говори [Он], да е Израи ходио
путевима моим, до ништавила бих неприатее егове понизио, и на тлачитее ихове ставио
бих руку моу (Пс.80,14-15). Сву наду своу положимо само на ега. Сву своу бригу бацимо на ега и од
сваке невое е нас избавити: целог живота нашег Он е нас чувати. Сваког човека заволимо од душе,
али ни на едног не полажимо своу наду. ер, док нас Господ чува, приатеи нам чине услуге и
неприатеи изнемогавау пред нама. Меутим, ако нас Господ остави, и сви приатеи нас напуштау, а
неприатеи ачау против нас. Она ко се узда у себе самог, паше падом великим, а она ко се бои
Господа, бие узнесен. Стога е и Давид рекао: ер се не уздам у лук сво, и мач мо нее. ме спасти. ер
си нас ти спасао од тлачитеа наших, и мрзитее наше посрамио си (Пс.43,6-7).
44. Немомо трпети помисли кое умауу грехе наше и кое нас убеуу да е нам се опростити.
Ограууи нас, Господ е о има рекао: Чувате се од лажних пророка, кои вам долазе у оделу
овчием, ? изнутра су вуци грабиви (Мт.7,15). Све док се наш ум узнемирава грехом, ми ош нисмо
добили опрошта, будуи да ош писмо донели плодове достоне покааа. Плод покааа есте
бестраше душе, а бестраше е истребивае греха. Ми ош немамо савршено бестраше, будуи да
се понекад узнемиравамо страстима, а понекад не. Према томе, ми нисмо добили потпуни опрошта
грехова. ер, од прародитеског греха смо се ослободили кроз свето крштее. Од греха, пак, на кои смо
се дрзнули после крштеа, ми се ослобаамо кроз покаае.
45. Покамо се, дакле, стварно да бисмо, ослободивши се страсти, задобили опрошта грехова. Презримо
привремено да не бисмо, бореи се због ега са удима, преступали заповест о убави и отпали од
убави Божие. По Духу ходимо и похоту телесну немомо чинити (Гал.5.16). Бдимо, будимо трезвоумни,
одбацимо сан леости. Угледамо се на свете подвижнике Спаситееве и подржавамо подвиге ихове.
Заборавамо оно што е за нама и стремимо за оним што е пред нама. Подражавамо ихов неуморни
пут, ихово вруе расположее, истраност уздржаа, светост целомудрености, смелост трпеа,
непоколебивост дуготрпеа, жалост саосеаа, непомуеност кротости, врелину ревноваа,
нелицемере убави, висину смиреноума, едноставиост нестицаа, храброст, благост,
снисходивост.
Немомо попуштати уживау, немомо се раслабивати помислима, немомо прати савест. Имамо мир
са свима и светост, без кое нико нее видети Господа (ев.12,14). Због свега тога бежимо, брао, од
света и кнеза еговог. Оставимо тело и телесно. Узиимо на небеса и на има нека буде наше
живее. Подражавамо божанственог апостола, достигнимо Начелника живота и окусимо од Извора
живота. Са анелима славимо, са арханелима певамо Господа нашега Исуса Христа, коме пека е
слава и мо заедно са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин".
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК
II
ЧЕТИРИ СТОТИНЕ ПОГЛАВА О УБАВИ
Предговор Елпидиу
Уз Слово о подвижничком животу, шаем твоме преподобиу, оче Елпидие, и Слово о убави у четири
дела (по сто поглава), подражавауи броу еванеа. Оно, можда, никако не одговара твоме
очекивау, али ние ни испод моих сила. Уосталом, нека зна твоа светост да послато ние плод мога
ума. Прочитавши киге светих отаца и извукавши оно што се односи на наш предмет, а сам ихову
опширност сажео у виду изрека ради лакшег памеа и мисаоне прегледности, те их шаем твоме
преподобиу, молеи те да их читаш са добрим расположеем, тражеи само корист и превиауи
ружноу речи. Осим тога, моли се за мене недостоног, ер сам лишен сваке духовне користи. Исто тако,
молим те да написано не схваташ као бреме, будуи да сам а само испунио оно што ми е нареено.
Наиме, данас нас е много кои речима обремеуемо савести, док е врло мало оних кои делима уче или
59
се на делима уче. Потруди се усрдно да проникнеш у свако поглаве. ер, чини ми се да нису сва за
свакога лако разумива. За многа, наиме многи морау да уложе много труда, иако изгледа да су врло
просто изречена. ер, може бити да е оно што е откривено у има бити и душекорисно. Свакако е се
таквим и показати уз благодат Божиу ономе ко их не буде читао из радозналости, ве са страхом
Божиим и убаву. Она, пак, ко ову или било коу другу кигу почне читати да би уловио реч на укор
писцу, те да би себе показао мудриим од ега (а не ради духовне користи), нигде, никада и ништа
корисно нее открити.
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК
II
ЧЕТИРИ СТОТИНЕ ПОГЛАВА О УБАВИ
СТОТИНА ПРВА
1. убав е добро расположее душе по коме ништа од постоеег не претпостава познау Бога. Ние
могуе да е задобие она ко има пристраше према било чему земаском.
2. убав се раа од бестраша, бестраше од наде у Бога, а нада од трпеа и дуготрпеивости. Оне
се раау од свеобухватног уздржаа, уздржае од страха Божиег, а страх од вере у Господа.
3. Она ко веруе у Господа, бои се ада, а ко се бои мучеа уздржава се од страсти. Она ко се уздржава
од страсти трпеиво подноси невое. Она ко трпи невое имае наду у Бога. Нада, пак, у Бога
ослобаа од земаске пристрасности. Ум кои е ослобоен од пристрасности имае убав према Богу.
4. Она ко уби Бога познае Бога претпостава свему створеноме од ега. Кроз чежу, он е
непрестано прилепен уз ега.
5. Све што постои створено е кроз Бога и за Бога и Бог е бои од свега што е створио. Стога она ко
остава Бога и занима се лошиим, показуе да Богу претпостава оно што е кроз ега постало.
6. Она чии е ум прилепен уз убав према Богу, све видиво, па и само тело свое, презире као туе.
7. Уколико е душа боа од тела, и уколико е Бог несравено бои од света кои е створио, онда се
она ко тело претпостава души, те створени свет Богу ни по чему не разликуе од идолопоклоника.
8. Она ко е одвоио ум од убави и привржености према Богу и привезао га за чулно, души
претпостава тело и Богу Творцу егова створеа.
9. Уколико е живот ума светлост познаа, коу раа убав према Богу, онда е добро речено да нема
ничег веег од Божанске убави.
10. Ум кои се са убавном чежом узноси Богу не осеа ништа од постоеег. ер, обасаван Божанском
и бескраном светлошу, он е безосеаан за све од Бога створено, слично чулном оку [кое не примеуе]
звезде када се роди сунце.
11. Све врлине садествуу уму у стицау Божанске убави, а изнад свега чиста молитва. оме узношен
ка Богу, ум бива изван свега постоеег.
12. Када кроз убав буде обузет Божанским познаем, ум иступа изван постоеег и, осетивши Божанску
бескраност, слично божанственом Исаии, од усхиеа долази у осеае смиреа, са скрушеношу
говореи речи пророка: О кукавни а, ер се скруших, ер будуи човек и имауи нечисте усне и живеи у
народу кои има нечисте усне видех Цара, Господа Саваота своим очима (Ис.6,5).
13. Она ко уби Бога, не може а да не воли свакога човека као самога себе, према и негодуе због
страсти оних кои се ош нису очистили. Видеи, меутим, ихово исправае, он се радуе неизмерном
и неизрецивом радошу.
60
14. Нечиста душа е страсна, будуи испуена помислима похоте и мрже.
15. Она ко у срцу своме види траг мрже према ма ком човеку за ма какву погрешку потпуно е ту
убави према Богу. ер, убав према Богу никако не трпи мржу према човеку.
16. Ако ме убите, говори Господ, заповести мое држите (н.14,15). Ово е заповест моа: да убите
едан другог (н.15,12). Она, дакле, ко не уби ближега, не држи заповест, а ко не држи заповест - не
може ни Господа убити.
17. Блажен е човек кои све уде може подеднако да воли.
18. Блажен е човек кои ние привезан ни за едну пропадиву или пролазну ствар.
19. Блажен е ум кои се, прошавши све ствари, непрестано наслауе Божанском красотом.
20. Она ко старае о телу доводи до похоте и ко има злопамее према ближем због привремених
ствари више служи твари, неголи Творцу.
21. Она ко тело свое чува од уживаа и од болести стиче сатрудника у служеу боем.
22. Она ко бежи од свих светских похота постае виши од сваког светског вештаства.
23. Она ко уби Бога неизоставно уби и ближега. Он не може да чува имае, ве име богодолично
располаже, дауи свакоме ко заиште.
24. Она ко чини милостиу подражавауи Бога не види разлику у телесним потребама измеу доброга и
равога, праведнога и неправеднога, ве свакоме подеднако раздеуе према потреби, премда због
доброг произвоеа врлинскога претпостава порочноме.
25. По природи благ и бестрасан, Бог све подеднако воли као своа створеа, премда врлинског
прослава ер стиче познае, а порочног по своо доброти милуе и обраа, кажавауи га у овоме
свету. И човек кои е по свом настроеу добар и бестрасан све уде подеднако воли: врлинског због
природе и доброг произвоеа, а порочног због природе и састрадаваа, милууи га као неразумнога и
као онога кои ходи у тами.
26. Расположее убави се не препознае само раздаваем иметка, него и предаваем Речи Божие и
телесним служеем.
27. Она ко се истински одрекао светских ствари, те ближему из л.убави нелицемерно служи, убрзо
постае слободан од сваке страсти и заедничари у Божанско убави и знау.
28. Она ко е у себи стекао Божанску убав, по речима божанственог еремие, не замара се следеи
Господа Бога свог (ер. 17,16), ве храбро подноси сваки напор, увреду и ружее, не мислеи зла
никоме.
29. Уколико те пеко увреди или у нечему понизи пази да те помисао гнева, одвоивши те жалошу (због
увреде) од убави, не вргне у област мрже.
30. Уколико те заболи увреда или бешчаше зна да си добио велику корист, с обзиром да е кроз
понижее из тебе истерана таштина.
31. Сеае на ватру не загрева тело. Ни вера без убави у души не производи светлост познаа.
32. Светлост сунца привлачи здраво око. И познае Бога природно кроз убав привлачи чисти ум.
33. Ум е чист уколико се одвоио од незнаа и уколико е осветен Божанском светлошу.
34. Душа е чиста уколико се ослободила од страсти и уколико се непрестано весели Божанском
убаву.
35. Страст е за осуду с обзиром да представа неприродно кретае душе.
36. Бестраше е мирно стае душе: у ему душа постае тешко покретна на зло.
37. Она ко е са трудом стекао плодове убави не намерава да се одвои од е, макар претрпео и
хиаде зала. Нека те у [речено] увери ученик Христов Стефан и слични ему, те и Он сам, с обзиром да
се молио за свое убице и за их тражио опрошта од Оца, будуи да нису знали шта чине (Лк.23,34).
38. убави е своствено дуготрпее и доброта (l.Kop.13, 4). Стога е очигледно да постае ту убави
61
она ко се гневи и чини зло. Ту, пак, убави ту е Богу, будуи да е Бог - убав (1.н.4,7).
39. Немоте говорити да сте храм Господи, каже божанствени еремиа (ер.7,4). Ни ти немо говорити
да те гола вера у Господа нашег Исуса Христа може спасти. ер, речено ние могуе уколико не стекнеш
и убав према ему кроз дела. ер, гола вера [не користи], будуи да и аволи веруу и дрхте
(ак.2,19).
40. Дело убави сачиавау усрдно доброчинство ближем, дуготрпеивост, трпее и
употребавае ствари по правом смислу.
41. Она ко воли Бога никога не ожалошуе и ни на кога се не жалости ради пролазних [ствари]. Он се
ожалошуе и ожалошуе [друге] спасоносном само жалошу, каквом се блажени Павле и сам жалостио
и ожалошавао Коринане (2.Кор.7,8-И; 2.Кор.2,4).
42. Она ко воли Бога живи анелски живот на земи: пости и бди, пева и моли се и о сваком човеку увек
добро мисли.
43. Свако се труди да добие оно што жели. Божанство е, меутим, неупоредиво бое и достоние жее
од свих добара и [ствари] кое се могу желети. Колико, дакле, само труда треба ми да покажемо да бисмо
достигли Онога ко е по природи добар и пожеан.
44. Немо прати свое тело срамним делима и немо скрнавити душу злим помислима, те е мир Божии
дои на тебе, доносеи убав.
45. Изнурава тело свое гладоваем и бдеем и без леости упражава псалмопоае и молитву, те
е освеее целомудрености дои на тебе, доносеи убав.
46. Она ко се удостоио божанственог познаа и кроз убав стекао егово просвеее никада нее
примити надменост духа таштине. Она, пак, ко се ние удостоио да га стекне, лако се име заноси.
Уколико, меутим, у свему што ради има поглед обраен на Бога, све ради ега чинеи, он е лако уз
егову помо избеи таштину.
47. Она ко ош ние достигао божанствено познае кое дела кроз убав, високо умуе о ономе што чини
по Богу. Она, пак, ко га се удостоио, са расположеем говори речи патриарха Авраама (изговорене
приликом божанственог аваа): а сам зема и пепео (Пост 18,27).
48. Она ко се бои Господа увек има смиреноуме као сабеседника. еговим подсеаем он достиже
до Божанствене убави и благодарности. ер, он се сеа свог раниег светског живота, разноврсних
погрешака и искушеа коа су му се дешавала од младости, те како га е Господ од свега избавио (уп.
З.Тим.3,11) и превео га из страсног живота у живот по Богу. Са тим страхом он прима и убав,
благодареи непрестано са дубоким смиреноумем Добротвора и Управитеа живота нашег.
49. Немо прати ум сво задржавауи у себи помисли похоте и гнева како не би, отпавши од чисте
молитве, упао у дух униниа.
50. Ум се лишава смелости према Богу уколико беседи са равим и нечистим помислима.
51. Воен страстима, неразумни се смууе покретима гнева и без разлога хита да побегне од братие.
Када се, пак, распауе похотом, он, раскаавши се, опет прибегава има. Разборит, меутим, у оба
случаа чини супротно: у случау гнева он сече узроке смуеа, ослобаауи се огорчеа према братии.
У случау, пак похоте, он се уздржава од неразумних чежи и сусрета.
52. У време искушеа немо напуштати сво манастир, ве храбро подноси таласе помисли, нарочито
туге и униниа. ер, на та начин еш, по промислу будуи искушаван невоама, имати тврду наду на
Бога (уп. 2.Кор.1,6). Уколико, пак, оставиш манастир, показаеш се неискусан, страшив и непостоан.
53. Уколико нееш да отпаднеш од убави по Богу, немо допусти да брат тво заспи огорчен на тебе,
нити да ти заспиш огорчен на ега. [Напротив], иди те се напре помири са братом своим, па онда дои
и са чистом свешу принеси Христу дар убави кроз усрдну молитву.
54. По речима божанственог апостола, ономе ко нема убави ништа не користе сви дарови Духа
(1.Кор.13,3). Према томе, колико само напора треба да уложимо да бисмо е стекли.
55. убав не чини зла ближему (Рим.13,10). Према томе, зар она ко завиди брату, жалости се због
еговог напретка, поругама каа егов углед или по неко зло навици потано ради против ега нее
себе учинити туим убави и кривим Вечном су
62
ДУ?
56. убав е пунота закона (Рим.13,10). Зар она, дакле, ко има злопамее према брату, прави му
замке, куне га и радуе се еговом паду ние законопреступник и зар ние достоан вечне муке?
57. Она ко оговара брата и осууе брата свога, оговара закон и осууе закон (ак.4,11). Закон, пак,
Христов есте убав (н. 13,34). Зар клеветник нее отпасти од убави Христове и самом себи постати
узрок вечне муке?
58. Немо дати слуха свога езику клеветника, ни езика свога слуху оговарача, кои радо говори или
слуша против ближега, како не би отпао од Божанствене убави и постао ту вечном животу.
59. Немо примати прекоре на оца твога, нити подстрекава онога ко га срамоти да се Господ не би
разгневио на дела твоа и да те не би истребио из земе живих (уп. Пон.7,15).
60. Затвори уста ономе кои клевета у уши твое како са им не би сагрешио двоним грехом, и сам
навикавауи на погубну страст и ега не спречавауи да злослови против ближега.
61. А а вам кажем, говори Господ, убите неприатее свое, чините добро онима кои вас мрзе и
молите се за оне кои вас вреау (Мт.5,44). Зашто е тако нешто заповедио? Да би те ослободио мрже,
жалости, гнева и злопамтивости, и да би те удостоио навеег блага савршене убави. у, наиме, не
може да има она ко све уде не уби подеднако по угледу на Бога, кои све уде подеднако уби и
кои хое да се сви спасу и да доу у познае истине (1.Тим.2,4).
62. А а вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и
други. И кои хое да се суди с тобом u кошуу твоу да узме, пода му u хаину. И ако те ко потера
едну миу, udu c им две (Мт.5,39-41). Зашто? Да би те сачувао од гнева и смуеа и да би другога
васпитао твоом незлобивошу, те да би обоицу, као добар Отац, подвео под иго убави.
63. Ми у себи носимо страсна маштаа о стварима према коима смо некад били пристрасни. Она,
дакле, ко побеуе страсне маштарие, несумиво презире и ствари од коих потичу. Борба са сеаима
е, наиме, тежа од борбе са самим стварима с обзиром да е лакше грешити разумом, неголи на делу.
64. едне од страсти су телесне, а друге душевне. Телесне имау поводе од тела, а душевне од
споаших предмета. И едне и друге одсецау убав и уздржае: убав душевне, а уздржае
телесне.
65. едне од страсти припадау раздражаном делу душе, а друге желатеном. И едне и друге се
покреу кроз чула. Покреу се, наиме, када се душа налази изван убави и уздржаа.
66. Теже е савлаивати страсти раздражаног дела душе, неголи желатеног. Стога е Господ и дао веи
лек против их, т. заповест убави.
67. Страсти се дотичу само едног дела душе: или раздражаног, или желатеног, или словесног (као у
случау заборавности и незнаа). Униние, пак, захвата све силе душе, покреуи скоро све страсти.
Стога е оно теже од свих осталих страсти. Дауи лек против ега, Господ е добро рекао: Трпеем
своим спасавате душе свое (Лк.21,19).
68. Никада немо повредити никога од брае, нарочито безразложно, да се он, не подносеи увреду, не
би удаио [из манастира]. ер, тада никада нееш мои да избегнеш прекор савести кои е ти увек
изазивати тугу у време молитве и ум лишавати смелости према Богу.
69. Немо трпети саблазни подозреа или уде кои ти их [преносе]. ер, они кои се на било кои начин
саблажавау од догааа кои се дешавау хотимице или нехотимице, не знау пута мирног (Рим.3,17),
кои свое убитее кроз убав води до познаа Бога.
70. Нема савршену убав она ко меа свое расположее према удима у складу са иховим
особинама, т. еднога волеи, а другога мрзеи, или едног и истог [човека] час волеи, час мрзеи из
истих разлога.
71. Савршена убав не раздеуе едну природу уди по различитости ихових расположеа. Она увек
гледа само на у и све уде подеднако уби: врлинске - као приатее, а порочне - као неприатее,
чинеи им добро, дуготрпеи, подносеи ихове поступке и уопште не мислеи о злу. Она чак и страда
за их, уколико настане погодно време, све са [намером] да их учини приатеима. Уколико и не успе,
она не одступа од свог расположеа, показууи увек на исти начин плодове убави према свим
63
удима. Показууи своу убав према нама, и Господ и Бог наш Исус Христос е страдао за цело
човечанство, свима подеднако дарууи наду васкрсеа, премда свако себе чини достоним или славе
или мучеа.
72. Она ко не презире славу и бешчаше, богатство и сиромаштво, уживае и тугу, ош ние стекао
савршену убав. ер, савршена убав презире не само наведено, него чак и ова пролазни живот и
смрт.
73. Чу шта говоре они кои су се удостоили савршене убави: Ко е нас раставити од убави
Христове? Жалост или тескоба, или гоее, или глад, или голотиа, или опасност, или мач? Као
што е написано: Ради тебе нас убиау ваздан, сматрау нас овцама за клае. Али у свему овоме
побеуемо кроз Онога кои нас е заволео. ер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анели, ни
поглаварства, ни силе, ни садашост, ни будуност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар
nee мои одвоити од убави Божие, коа е у Христу Исусу Господу нашем (Рим.8,35-39).
74. О убави према ближему чу, опет, шта говоре: Истину говорим у Христу, не лажем, то ми
сведочи савест моа Духом Светим да ми е врло жао и срце ме мое боли без престанка ер бих желео
да а сам будем одлучен од Христа за брау своу, сроднике мое по телу кои су Израици (Рим.9,1-4),
итд. Слично е говорио и Мосие (Изл.32,33) и остали свети.
75. Она ко не презире славу и уживае и среброубе, кое их развиа и ради коих и настае, не може
да одстрани поводе за гнев. Она, пак, ко их не одстрани не може да задобие савршену убав.
76. Смирее и злопаее ослобаау човека од сваког греха: едно одсеца душевне, а друго - телесне
страсти. Тако е чинио и блажени Давид, молеи се Богу речима: Види смирее мое и труд мо и
опрости све грехе мое (Пс.24,18).
77. Господ чини бестрасним оне кои испуавау заповести. Кроз божанствене, пак, догмате Он им даруе
светлост познаа.
78. Сви догмати су односе или на Бога, или на видиве и невидиве [ствари], или на промисао и суд
кои се [проавуе] у има.
79. Милостиа лечи раздражани део душе, пост погашуе похоту, док молитва очишуе ум и припрема
га за сагледавае постоеег. ер, према силама душе Господ нам е дао и заповести.
80. Научите се од мене, говори Господ, ер сам кротак и смирен срцем (Мт.11,29) и остало. Кротост чува
гнев од смуеа, а смирее ослобаа ум од надмености и таштине.
81. Постое две врсте страха Божиег: едан се у нама раа од прете мучеем. Од ега у нама по реду
настау уздржае, трпее, нада на Бога, бестраше и убав. Други е, меутим, споен са убаву.
Он души непрекидно доноси побожност како због смелости убави не би дошло до пренебрегаваа
Бога.
82. Први страх савршена убав изгони напое (1н.4,18) из душе коа у е стекла и коа се више не бои
мучеа. Други, пак, као што е речено, она увек има седиен са собом. Првом страху доликуу речи
Писма: Страхом Господим свако се уклаа од зла (Прич.16,6), и: Почетак мудрости е страх
Господи (Прич.1,7; Пс. 110,10), а другом: Страх е Господи чист и остае у век века (Пс. 18,9), и:
Нема оскудице онима кои га се бое (Пс.33,10).
83. Умртвите, дакле, удове свое кои су на земи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту, лакомство
(Кол.З,5). Земом [апостол] назива телесно мудровае, блудом - грех делом, нечистотом - сагласност
на грех, страшу - страсну помисао, злом похотом - просто примае похотне помисли, лакомством -
вештаство кое раа и увеава страст. Божанствени апостол, дакле, заповеда да умртвимо све наведено,
што сачиава делове телесног мудроваа.
84. Сеае напре уноси у ум просту помисао. Уколико се она задржи, покрее се страст. Уколико се не
истреби, она е приволети ум на сагласност, што ве доводи до греха на делу. Пишуи [Хришанима] из
незнабожаца, премудри апостол заповеда да се напре уништи последица греха [т. грех делом], те да се
потом, ступауи обрнутим редом, заврши и са узроком греха. Узрок, пак, кои раа и увеава страсти, као
што е речено, есте лакомство. По мом мишеу, име се означава стомакоугаае, т. мака и
хранитека блуда. ер, лакомство е зло не само у односу на имае, ве и у односу на храну, као што е
и уздржае добро не само у односу на храну, ве и на имае.
64
85. Птица коо е везана нога при покушау да лети пада на зему вучена узицом. И ум кои ош ние
стекао бестраше при уздизау ка познау небеских [ствари] пада на зему вучен страстима.
86. Када се потпуно ослободи од страсти, ум неометано ?О ?? ка сагледавау биа, идуи ка познау
Свете Троице.
87. Када е чист, ум прима помове ствари и преко их се крее ка духовном сагледавау. Уколико, пак,
кроз леност постане нечист, он помове других ствари просто уображава, док удске [помове] кое прима
претвара у срамне и лукаве помисли.
88. Уколико у време молитве твоме уму никада не досауе никаква светска помисао, зна да ниси изнан
граница бестраша.
89. Када почне да осеа свое сопствено здраве, душа и сновиеа почие да гледа просто и споконо.
90. Лепота видивих [ствари] привлачи чулно око. И познае невидивих [ствари] привлачи чисти ум.
НСВИДКИВИМ, пак, називам бестелесне [ствари],
91. Велико е не бити пристрасан према стварима. Много е вее остаати бестрастан и у маштаима.
ер, борба са демонима кроз помисли е жеша од борбе кроз ствари.
92. Она ко е стекао врлине и обогатио се знаем, ствари види онаквима какве су по природи, те све
чини и говори по правом смислу, уопште не правеи погрешке. ер, ми постаемо врлински или порочни
судеи по словесно или бесловесно употреби ствари.
93. Знак краег бестраша есте усхоее простих помова о стварима у срце и у будном стау тела и у
сну.
94. Кроз испуавае заповести ум са себе свлачи страсти. Кроз духовно сагледавае видивих ствари
он остава страсне помове о стварима. Кроз познае невидивих ствари, он [напушта] сагледавае
видивога. И ега самог [т. познае невидивога] запостава кроз познае Свете Троице.
95. Раауи се и обасавауи свет, сунце показуе и само себе и ствари кое осветава. Раауи се у
чистом уму, и Сунце правде показуе и себе и смисао свега што е створило и што е учинити.
96. Бога не познаемо по егово суштини, него по еговом величанственом делау и промислу о
биима. Кроз их као кроз огледало ми видимо егову безграничну благост, мудрост и силу (уп.
Рим.1,20).
97. Чисти ум се налази или у простим помовима удских ствари, или у природном сагледавау
видивог, или у сагледавау невидивог, или у светлости Свете Троице,
98. Налазеи се у сагледавау видивих [ствари], ум истражуе или ихов природни смисао, или смисао
онога што означавау, или пак сам ихов узрок.
99. Занимауи се сагледаваем невидивих [ствари], ум истражуе ихов природни смисао, узрок
иховог постанка и ихове последице, те промисао и суд о има.
100. Нашавши се у Богу и распаиван чежом, ум напре иште смисао егове суштине. Меутим, у
ономе што е у ему по себи он не налази утеху: тако нешто е немогуе и подеднако несместиво за
сваку створену природу. Он се теши оним што е око ега, т. вечношу, бескраношу и
неограниченошу, благошу, мудрошу, те творачком, промислитеском и судитеном силом у односу
према биима. едино што можемо да схватимо о ему есте егова бескраност и немогуност да га
познамо, као што су рекли мужеви богослови, Григорие и Дионисие.
65
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК
II
ЧЕТИРИ СТОТИНЕ ПОГЛАВА О УБАВИ
СТОТИНА ДРУГА
1. Она ко заиста воли Бога моли се без расеаности. Она, пак, ко се моли без расеаности заиста уби
Бога. Без расеаности не може да се моли она ко ум има привезан за било шта земаско. Према томе,
Бога не воли она чии е ум везан за било шта земаско.
2. Ум кои се дуго бави неком чулном ствари свакако поседуе страст према о, т. или похоту, или тугу,
или гнев, или злопамее. Уколико не презре ту ствар, ум нее мои да се ослободи страсти,
3. Надвладан страстима, ум се привезуе за вештаствене ствари. Одвоивши га од Бога, оне га наводе да
се бави има. убав Божиа, меутим, ум одрешуе од окова, убеууи га да презире не само чулне
ствари, него и сам привремени живот.
4. Дело заповести е да помове о стварима учини простим, а читаа и сагледаваа - да ум учине
невештаственим и безвидним. Из их се, опет, раа нерасеана молитва.
5. Да би се ум потпуно ослободио од страсти и да би се могао молити без расеаности ние довоан само
пут делаа. Неопходна су и различита духовна сагледаваа. ер, делае ослобаа ум само од
неуздржаа и мрже, док га духовна сагледаваа избавау од заборавности и незнаа. Тек тада ум
може да се моли како треба.
6. Постое два краа стаа чисте молитве. едно се дешава онима кои се баве делаем, а друга онима
кои се баве сагледаваем, Прво настае у души ад страха Божиег и добре наде, а друго од Божанске
убави и крае чистоте. Обележе првог степена есте сабрани ум у односу на све светске помове и
молитва без расеаности и смете као пред самим Богом (као што се заиста и збива). Знак другог стаа
есте ум кои у молитвено чежи бива обузет Божанском и бескраном светлошу, те више не осеа ни
себе, нити ишта друго од постоеег, осим Онога кои е убаву у ему издествовао просвеее.
Стремеи ка смисловима Бога, ум тада стиче чиста и разговетна откривеа о ему.
7. [Човек] се прилепуе за оно што воли. Не желеи да га се лиши, он презире све што га у томе омета.
Она ко воли Бога истраава у чисто молитви, те из себе избацуе сваку страст коа га омета.
8. Она ко одбаци маку свих страсти, т. самоубе, лако е, уз Божиу [помо] одстранити и остале, т.
гнев, тугу, злопамее итд. Она, пак, ко е савладан првом, и од других бива рааван, макар и не хтео.
Самоубе е, опет, страст према телу.
9. уди се меусобно воле из пет узрока. Од их су неки достони похвале, а неки осуде. Они се, дакле,
воле или ради Бога (као што врлински [човек] воли све, и као што ега воли чак и неврлински), или по
природи (као што родитеи воле децу и обратно), или из таштине (као што хваени воли онога кои га
хвали), или због среброуба (као што се воли богати ради добитка), или из сластоуба (као што она
ко служи стомаку и ономе што е под стомаком [воли лица коа му у том смислу служе]). Прва [убав] е
похвална, друга - среда, а остале су страсне.
10. Уколико се дешава да едне мрзиш, друге и волиш и мрзиш, трее волиш под меру, а четврте
прекомерно, нееднакост е ти показати да си далеко од савршене убави коа подразумева да сваког
човека подеднако волиш.
11. Уклони се од зла и чини добро (Пс.ЗЗ,14), т. бори се са неприатеима да би умаио страсти, а
66
потом се држи трезвоума како се не би умножиле. И опет, бори се да стекнеш врлине, а потом се држи
трезвоума како би их сачувао. То е оно речено: Делати и неговати (Пост.2,15).
12. [Демони], кои нас по допуштеу Божием кушау, или распауу желатени део душе, или смууу
раздражани, или помрачуу словесни, или тело облажу патом, или разграбуу наше ствари.
13. Демони нас искушавау сами или против нас наоружавау уде кои се не бое Господа. Сами нас
искушавау када се удауемо од уди, као Господ у пустии (Мт.4,3-10), а преко уди када су око нас,
као и Господа преко фарисеа (уп. Мт.9,34). Ипак, гледауи на наш образац [т. Господа], ми емо их
одбити у оба случаа.
14. Када ум почне да напредуе у убави Божио, демон хуле почие да га куша и да му убацуе
помисли. уди такве помисли не могу измислити, ве само ихов отац - аво. Он то чини стога што
завиди богоупцу, хотеи да га доведе до очааа. ер, [човек] кои поверуе да сам измиша такве
помисли, више нее мои да се усуди да се Богу узноси са уобичаеном молитвом. Меутим, злочинац не
постиже сво ци, него нас ош више утвруе. ер, када нас напада и када се бранимо, ми постаемо
искуснии и истинитии у убави Божио. Мач ихов да уе у срце ихово ц лукови ихови да се поломе
(Пс.36,15).
15. Посматрауи видиве ствари, ум их преко чула поима у ихово природи. Ни сам ум ние зло, ни
природно поимае, ни ствари, нити чула, с обзиром да су дела Божиа. Шта е, меутим, зло? Очевидно,
страст [коа произилази] из природног поимаа. Она може да се избегне при употреби помова уколико
ум бди.
16. Страст е неприродно кретае душе или због бесловесне убави или због нерасудне мрже према
некоме или према нечему чулном. На пример, постои бесловесна убав према елима, према жени,
новцу или пролазно слави, или према чулним стварима или према нечему што их пружа. И нерасудна
мржа се односи на нешто од наведенога, или на онога ко омета приступ ка има.
17. И опет, зло е погрешна употреба помова, за коом следи злоупотреба ствари. На пример, у односу на
жену правилна употреба супружанства има за ци раае деце. Она, пак, ко гледа само на уживае
греши у расуивау, сматрауи добрим оно што ние добро. Он, дакле, општеи са женом чини
погрешну употребу. Слично бива и у односу на друге ствари и помове.
18. Када демони тво ум удае од целомудрености и опколе га блудним помислима, ти са сузама говори
Владици: Они кои ме изагнаше, сада ме опколише (Пс.16,11), и: Радости моа, избави ме од оних кои
ме опколише (Пс.31,7), те еш се избавити.
19. Демон блуда е снажан и силно напада оне кои се боре са страшу. Он е нарочито снажан уколико е
[човек] немаран у односу на [количину] хране и разговор са женама. Он напре ум поткрада приатношу
сласти, а затим кроз сеае приступа [човеку] кад се одмара распаууи му тело и представауи уму
различите [срамне] облике, призивауи га на пристанак на грех. Уколико хоеш да се у теби не
задржавау такве [слике], пригрли пост, труд, бдее и добро безмолвие са упорном молитвом.
20. [Демони] стално ишту нашу душу и покушавау да е ухвате посредством страсних помисли, те да е
баце у грех разума или у грех на делу. Меутим, када виде да ум не прима ихова [искушеа], они се
постиуу и посрамуу (Пс.34,4). Када га, пак, нау заузетог духовним сагледаваем, они се брзо
враау назад веома постиени (Пс.6,11).
21. Дело акона врши она ко вежба ум сво за свештене подвиге и одгони од себе страсне помисли. Дело
презвитера врши она ко просвеуе ум сво у познау биа и отклаа лажноимено знае. Дело, пак,
епископа врши она ко усавршава ум сво светим миром познаа Свете Троице коо се поклаамо.
22. Демони слабе када се кроз испуее заповести у нама умауу страсти, а гину када оне кроз
бестраше душе потпуно ишчезавау из е. Они [тада] у души не налазе страсти помоу коих су се у н.о
држали и помоу коих су воевали против е. То и значи речено: Изнемои е и nponaшe од лица Твога
(Пс.9,3).
23. едни уди избегавау страсти из страха од уди, други из таштине, и други опет из уздржаа. Неки
се, назад, ослобаау страсти по судовима Божиим.
24. Све речи Господе се своде на четири [ствари]: заповести, догмате, опомене и обеаа. их ради и
ми подносимо сваку тескобу живота, т. постове, бдеа, спавае на голо земи, трудове и заморе у
служеу [ближима], вреаа, бешчаша, мучеа, смрти и слично. [Пророк Давид] каже: Ради речи
67
уста твоих а сачувах путеве жестоке (Пс.16.4).
25. Награда за уздржае есте бестраше, а за веру - познае. Бестраше, пак, раа расуивае, а
познае - убав према Богу.
26. Када постигне делатне врлине, ум напредуе у разборитости, а када постигне сагледатену врлину -
напредуе у познау. [Разборитост] подвижнику пружа разликовае врлине од порока, а [познае] свога
заедничара приводи смислу бестелесних и телесних [биа]. Благодати богослова, пак, ум се
удостоава када на крилима убави превазие наведено, те пребива у Богу и уз помо Духа испитуе
егов смисао по своо могуности.
27. Желеи да богословствуеш, немо тражити смисао [Бога] по себи с обзиром да ега не може постии
не само удски ум, него ни ум било коег биа после Бога [т. ни анела]. Напротив, испиту по
могуности само оно што е око ега, т. егову вечност, безграничност и неограниченост, благост и
мудрост, те творачку, промислитеску и судиску силу за сва биа. ер, меу удима е велики богослов
она ко, макар и делимично, разоткрие наведени смисао.
28. Снажан е човек кои е делау припоио знае. ер, делаем он исушуе похоту и умируе гнев, а
знаем окриуе ум сво и узноси се ? Богу.
29. Говореи: а и Отац смо едно (н.10,30), Господ означава истоветност суштине. Када опет каже: а
сам у Оцу и Отац у мени (н.14,И), Он указуе на нераздеивост Ипостаси. Према томе, раздеууи
Сина од Оца тритеисти падау у двоструку провалиу. Говореи да е Син савечан Оцу и раздеууи га
[истовремено од ега, они су принуени да говоре да ние роен од Оца, те падау [у ерес] коа признае
три Бога и три начела. Или, опет, говореи да е Син роен од Оца и раздеууи га од ега, они су
принуени да говоре да му ние савечан, те Господара времена потчиавау времену. Треба, дакле, по
великом Григориу [Богослову] сачувати и [веру] у едног Бога и исповедати Три Ипостаси, сваку са
еним [личним] своствима. ер, по ему, [Света Троица] се "дели", премда "нераздеиво" и
"седиуе", премда "раздеиво". Стога е чудесно и раздеее и седиее. ер, у чему би се
састоала чудесност кад би се Син са Оцем седиавао и раздеивао као човек са човеком и ништа
више?
30. Она ко е савршен у убави и ко е достигао врхунац бестраша не познае разлику измеу себе и
другога, или свога и туег, или измеу верног и неверног, или измеу роба и слободног, или чак измеу
мушког и женског. Ставши изнад тирание страсти и гледауи на едну човечанску природу, он све сматра
еднаким и према свима е подеднако расположен. ер, за ега нема више удеца ни елина, нема више
роба ни слободног, нема више мушког ни женског, него е све и у свему Христос (Гал.3,28).
31. Повод да у нама покреу страсне помисли демони налазе у страстима кое се гнезде у души. Потом
они има ратуу против ума, наводеи га да се сагласи на грех. Пошто га победе, они га наводе у грех
разумом. Када и у томе успеу, они га као заробеника вуку на грех делом. Опустошивши, дакле, душу
кроз помисли, демони се повлаче заедно са има, те у уму остае само идол греха, о коме говори
Господ: Када угледате гнусобу опустошеа где стои на месту светоме, ко чита да разуме
(Мт.24,15). Свето место и храм Божии есте ум човечии. Опустошивши душу страсним помислима,
демони су у ему поставили идол греха. Исто се десило и историски, у шта не сума нико од оних кои
су читали дела осипа [Флавиа], Осим тога, неки говоре да е се исто десити и при антихристу.
32. Постое три покретача кои нас подстичу на добро: природна семена [добра у нама], свете силе [т.
анели] и добро произвоее. Природна семена нас покреу да удима чинимо оно што бисмо хтели
да они нама чине (Лк.6,31). Осим тога, она нас покреу да по природи укажемо милост уколико видимо да
се неко налази у тескоби или невои. Свете силе нам помажу да, покретани на добро дело, наемо
добру сараду и напредуемо. Добро произвоее нам, пак, помаже да разликуемо добро од зла и да
изабирамо добро.
33. Три су, опет, покретача кои нас наводе на зло: страсти, демони и зло произвоее. Страсти [нас
покреу] када бесловесно желимо неку ствар, т. храну у невреме и без потребе, или жену без намере
рааа деце и незакониту, када се неоправдано гневимо или жалостимо на онога кои нас бешчасти или
нам наноси штету. Демони [нас покреу] када, улучивши згодно време у нашем немару, изненада
нападну на нас, са великом жестином покреуи наведене страсти и има слично. Зло произвоее
[нас], меутим, [покрее] када и поред знаа о добру претпоставамо зло.
34. Награда за напоре око врлине есте бестраше и познае: их двое су заступници за Царство
68
небеско, као што су страсти и незнае заступници за вечно мучее. Она, дакле, ко се не труди ради
самог добра, него ради удске славе, чуе речи из [Светог] Писма: Иштете u не примате, ер
погрешно иштете (ак.4,3).
35. ??О?? од онога што уди чине есте по природи добро, премда због неких разлога може бити и да
ние добро. На пример, пост и бдее, молитва и псалмопоае, милостиа и гостопримство су по
природи добра дела. Меутим, када се врше из таштине, она ве нису добра.
36. У свим нашим делима Бог прати намеру, т. да ли све чинимо ради ега, или из неког другог разлога.
37. Када чуеш [Свето] Писмо да говори: ер еш дати свакоме по делима еговим (Рим.2,6), схвати да
Бог нее наградити дела коа су учиена без доброг циа, премда и изгледау добра, него само дела
коа су учиена са добрим цием. ер, суд Божии не гледа на дела, него на ци са коим се чине.
38. Демон гордости има двоструко лукавство. Он или убеуе монаха да све успехе припише себи, а не
Богу - Даваоцу добара и Помонику у успеху, или га (уколико не успе [у прво намери]), наговара га да
ниподаштава мае савршену братиу. Монах кои тако чини, меутим, не зна да га аво убеуе да
порекне помо Божиу. ер, ниподаштавауи оне кои ош нису успели у добру, он очигледно сматра да е
сам своим силама напредовао. То е, меутим, немогуе, као што е и Господ рекао: Без мене не
можете чинити ништа (н.15,5). ер, наша немо без Даваоца добара не може добро привести крау,
чак и кад е покренута ка ему.
39. Она ко е познао немо удске природе стекао е опит Божие силе. Нешто стекавши помоу е и
нешто се трудеи да постигне, он никада никога од уди не ниподаштава. ер, он зна да е Бог ему
помогао да се ослободи од многих и тешких страсти и да може да помогне свакоме другоме, нарочито
онима кои се подвизавау ега ради. Он по неким своим судовима не ослобаа све одедном од
страсти, него као добар и човекоубив лекар оне кои се труде исцеуе у свое време.
40. Гордост се поавуе када страсти престану да дествуу или услед недостатка ихових узрока или
услед лукавог одступаа демона.
41. Скоро сваки грех настае ради уживаа. Он се, пак, истребуе злопаеем и тугом, било воном -
кроз покаае, или невоном - кроз невоу коу устроава промисао Божии. ер, каже се, да смо сами
себе испитивали, не бисмо били осуени? А кад нам Господ суди, кара нас, да не будемо осуени са
светом (l.Kop. 11,31-32).
42. Када ти дое неочекивано искушее, немо кривити онога кроз кога е дошло, него тражи егов узрок
[у себи], те еш наи исправее. ер, преко едног или преко другог требало е да испиеш горку чашу
судова Божиих.
43. Уколико си рав немо одбиати злопаее како би се смирио и одбацио гордост.
44. една искушеа удима причиавау уживае, друга - жалости, а друга опет - телесну пату. ер,
сагласно са узроцима страсти у души Лекар душа по своим судовима прилаже и лек.
45. Навале искушеа на едне наилазе ради уклааа ве учиених грехова, на друге - ради
прекраеа оних кои ош трау, а на пеке - ради ометаа оних кои би се тек учинили. Уосталом, постое
и искушеа коа се попуштау ради испитиваа, као код ова.
46. Разумевауи целебност Божанских судова, благоразуман [човек] са благодарношу подноси све
невое кое га сналазе, сматрауи да ихов узрок ние ништа друго до егови греси. Неразуман, пак,
[човек] не познае премудри промисао Божии. Грешеи и бивауи кажаван, он или Бога или друге уде
сматра узроком своих невоа.
47. Постое средства за зауставае деловаа страсти и за спречавае иховог узрастаа. Постое и
друга средства коа их ограничавау или чак укидау. На пример, пост, труд и бдее не дозвоавау да
похота узраста, док е отшелништво, сагледавае, молитва и убав према Богу ограничавау и укидау.
Исто тако, незлопамтивост и кротост обуздавау гнев и не дау му да узраста, док га убав, милостиа,
благост и човекоубе ограничавау.
48. Похота онога кои сво ум има непрестано окренут ка Богу постепено прераста у божанску чежу, док
му се гнев преобраа у божанску убав. Дуговременим учествоваем у божанском обасау ум постае
сав светлозаран. Потчинивши себи страдални део [душе], он га преобраа, као што е речено, у
неухвативу божанску чежу и у непрестану убав, свецело га преводеи од земаског ка Божанском.
69
49. [Има уди] кои не завиде, не гневе се и кои нису злопамтиви према ономе ко их е увредио. Ипак,
из иховог понашаа се ош не може закучити да имау и убав према ему. ер, они и без да воле
могу да, по заповести (уп. Рим.13,17), не враау зло за зло. Меутим, без примораваа себе, они не
могу да враау добро за зло. ер, да чини добро из [свег] расположеа и онима кои га мрзе (Мт.5,44)
може само она ко има савршену духовну убав.
50. [Човек] кои не воли неког другог не мора уедно и да га мрзи, као што ни она ко не мрзи другога не
мора самим тим и да га воли. Напротив, он према ему може да се налази у средем стау, т. нити да
га воли, нити да га мрзи. ер, расположее убави изазивау само пет побуда кое су наведене у
деветом поглаву стотине, од коих е една похвална, една среда, а три порочне.
51. Видеи да се тво ум са уживаем бави вештаственим стварима и да радо размиша о има, зна да
их више воли неголи Бога. ер, где е благо ваше, вели Господ, онде е бити и срце ваше (Мт.6,21).
52. Ум кои се сединио са Богом и у ему пребива молитвом и убаву постае мудар, благ, силан,
човекоубив, милостив, дуготрпеив. Просто речено, он у себи садржи скоро сва божанска своства.
Удаивши се, пак, од ега и приубивши се за вештаство, он постае сластоубив, звероподобан и
сличан животиама, бореи се са удима око ега.
53. [Свето] Писмо вештаствене ствари назива светом. Световаци су они чии се ум бави вештаственим
стварима и коима [Свето] Писмо говори са опоменом: Не убите свет ни оно што е у свету... Похота
телесна, похота очиу и надменост живеа ние од Оца, него е од света (1.н.2,15-16), итд.
54. Монах е она ко е ум сво одвоио од вештаствених ствари и пребива у Богу уздржаем, убаву,
псалмопоаем и молитвом.
55. Делате е мислени чувар стоке. ер, наравствени успеси могу бити означени као стока с обзиром да
е аков рекао: уди пастири су слуге твое (Пост.46,34). Сагледате е, меутим, пастир оваца. Овце,
наиме, означавау помисли кое ум напаса на гори сагледаваа. Због тога е сваки пастир оваца гнусан
Египанима (Пост.46,34), т. неприатеским силама.
56. Порочан ум следуе тело кое е распаивано сопственом чулном похотом и уживаем и слаже се са
еговим маштаем и стремеима. Врлински ум се, пак, уздржава и удауе од страсних маштаа и
стремеа, настоеи да побоша егово понашае.
57. Неке врлине су телесне, а неке душевне. Телесне су пост, бдее, спавае на земи, служее
[другима], рукодее да се не би било на терету другима или ради даваа [сиромашнима], итд. Душевне,
пак, врлине су убав, дуготрпее, кротост, уздржае, молитва итд. Уколико се деси да због неке
невое или телесног стаа (као што е болест или нешто слично) нисмо у стау да вршимо наведене
телесне врлине обрешемо опрошта од Господа кои зна наше разлоге. Меутим, уколико не
упражавамо душевне врлине пеемо имати никакав изговор, с обзиром да не подлежу сличним
сметама.
58. убав према Богу убеуе онога ко е поседуе да презире свако пролазно уживае и свако страдае
и жалост. Нека те увере у речено сви свети кои су толико много страдали ради Христа.
59. Чува се маке свих зала, т. самоуба кое представа бесловесну убав према телу. Од ега се
наводно оправдано раау три првотне страсне и наопштие безумне помисли, т. стомакоугаае,
среброубе и таштина. Оне као повод узимау наводну неопходност телесне потребе. Из их се потом
раа целокупан списак зала. Треба, дакле, као што е речено, бити веома пажив и борити се против
ега са великим трезвоумем. ер, кад се оно одбаци, одбацуе се истовремено и све што е од ега.
60. Страст самоуба наговара монаха да има милост према телу и да му снисходи преко мере у
погледу хране, наводно ради [доброг] стараа и управаа. На та начин, завоен мало по мало, он
упада у пропаст сластоуба. Световака, пак, она наговара да се побрине да испуни своу похоту (уп.
Рим.13.14).
61. Говоре да краи степен молитве представа одваае ума од тела и света, т. да буде
невештаствен и безвидан. Она ко, дакле, такво стае одржава ненарушивим заиста се моли без
престанка (уп. 1.Сол.5,17).
62. Умируи, teno ce одваа се од свих ствари овога света. И ум на краем степену молитве умире,
одваауи се од свих светских помова. Уколико не умре таквом смру, он нее мои да пребива и живи
са Богом.
70
63. Монаше, нека те нико не превари [тврдеи] да се можеш спасти робууи сластоубу и таштини.
64. Тело греши преко ствари. Телесне врлине, пак, есу егов васпитач како би се уцеломудрило. Тако и
ум греши страсним помислима. егов, пак, васпитач есу душевне врлине кое му [помажу] да чисто и
бестрасно посматра ствари и буде целомудрен.
65. Дане наслеуу нои и лета зиме. Тако и таштину и уживае [наслеуу] жалости и пата или у
садашем или у будуем веку.
66. Нико од оних кои греше нее мои да избегне Будуи суд без овдаших воних напора или
невоних беда.
67. Говоре да Бог због пет разлога допушта да нас нападау демони. Први е разлог, кажу, да будуи
нападани и бранеи се, схватимо разлику врлине и зла; други - да бисмо борбом и трудом стекли врлину
коа е бити чврста и неизмеива; треи - да напредууи у врлини не бисмо високо мислили о себи ве
се научили смиреноуму; четврти - да бисмо из искуства упознали зло и омрзли га савршеном мржом
(Пс.139,22); и пети, поврх свих - да не бисмо, поставши бестрасни, заборавили свое слабости или силу
Онога ко нам е помагао.
68. Ум онога ко е гладан машта о хлебу, а онога ко е жедан - о води. Тако и ум стомакоугодника машта о
разноврсним елима, сластоупца - о женским облицима, таштога о удским почастима, среброупца -
о добицима, злопамтивца - о одмазди увредиоцу, завидника - о чиеу штете ономе коме завиди.
Слично е и код осталих страсти. ер, ум кои е узнемираван страстима прима страсне помове и при
будном стау тела и у сну.
69. Када похота узрасте ум у сновима машта о стварима кое доставау уживае. Када, пак, нарасте
гнев он [у сну] види ствари кое изазивау страх. И нечисти демони усиавау и распауу страсти,
узимауи за сарадника нашу немарност. их, пак, умауу свети анели, покреуи нас на делае
врлина.
70. Уколико е често надраживан, желатени део душе у душу усауе дубоку навику сластоуба. Исто
тако, уколико е стално узнемираван, раздражани део ум чини страшивим и немужевним. Први [део] се
лечи подвигом дугог поста, бдеа и молитве, а други - благошу, човекоубем, убаву и
милостиом.
71. Демони нас нападау или преко ствари или преко страсних мисли о самим стварима. Преко ствари
нападау оне кои се налазе меу стварима, а преко мисли оне кои су одвоени од ствари.
72. Колико е лакше грешити разумом неголи делима, толико е теже борити се са мислима неголи са
стварима.
73. Ствари се налазе ван ума, а мисли о има - у ему. Према томе, од ега зависи да ли е их
користити добро или раво. ер, злоупотреба ствари иде за погрешном употребом мисли.
74. Ум прима страсне мисли на три (начина): преко чула, преко састава тела и преко сеаа. Ум се,
дакле, покрее на страсне помисли преко чула на коа делуу ствари према коима имамо страст. Опет, он
се покрее на страсне помисли или на устаае против промисла [Божиег] преко састава тела, кои се
меа услед неумерености у елу, или под деством демона, или због неке болести. Назад, он се покрее
на страсне помисли и кроз сеае кое доноси мисли о стварима према коима смо имали страст.
75. Од ствари кое нам е Бог дао на употребу неке се налазе у души, неке у телу, а неке опет изван тела.
У души се налазе ене силе, у телу - чула и други удови, а изван тела - храна, иметак и остало. Добро,
дакле, или раво коришее има и оним што од их происходи показуе нас врлинскима или
порочнима.
76. Од онога што происходи из ствари нешто се налази у души, нешто у телу, а нешто изван тела. У души
су знае и незнае, заборавност и сеае, убав и мржа, жалост и радост итд. У телу су уживае и
бол, осетивост и неосетивост, здраве и болест, живот и смрт и слично. Изван тела су деца и
бездетност, богатство и сиромаштво, слава и неславност итд. Нешто од тога уди сматрау добром, а
друго злом. Меутим, ништа од тога ние зло по свом замислу, ве постае зло или добро у зависности од
употребе.
77. Знае е по природи добро, као уосталом и здраве. Меутим, многима е више користило оно што е
супротно. ер, порочнима знае не бива на добро, премда и есте по природи добро, као што е речено.
71
Слично томе, [има не бива на добро] ни здраве, ни богатство, ни радост, будуи да их не
употребавау на корист себи. Ние ли за их онда корисние супротно? Према томе, ни оно супротно по
свом смислу ние зло, премда се и мисли да е зло.
78. Немо злоупотребавати помове [о стварима] да не би по нужди злоупотребио и ствари. ер, она ко
напре не сагреши у разуму, никада нее сагрешити на делу.
79. Обличе земаскога есу главни пороци, т. неразумност, страшивост, разузданост и неправичност,
а обличе небескога су главне врлине, т, благоразумност, храброст, целомудреност и правичност. Но,
као што носимо обличе земаскога, тако емо носити и обличе небескога (l.Kop. 15,49).
80. Уколико хоеш да наеш пут кои води у живот (Мт.6, 14), тражи га у Путу кои е рекао: а сам пут и
истина и живот (н.14,6). Тамо еш га наи. Меутим, тражи га са великим трудом, с обзиром да их е
мало кои га налазе (Мт.7,14), како не би отпао од оних "мало" и нашао се са многима.
81. Душа престае да греши из пет [разлога]: из страха од уди, из страха од Суда [Божиег], због будуе
награде, из убави према Богу, или, назад, због гриже савести.
82. Неки говоре да зло у суштини не би постоало да нема неке друге силе коа нас вуче ? ему. Та сила
ние ништа друго до немар према природно делатности ума. Стога они кои показуу маривост увек
чине добро и никада зло. Уколико, дакле, хоеш, и ти можеш одагнати од себе немарност, те еш уедно
протерати и зло, кое представа погрешну употребу мисли, коо следи злоупотреба ствари.
83. У природи нашег словесног дела е да се потчиава Божанственом Слову и да управа нашим
бесловесним делом. Уколико се та поредак сачува у свему, зла нее бити у биима, нити е се наи оно
што вуче на ега.
84. Неке помисли су просте, а неке сложене. Просте помисли су бестрасне, а сложене су страсне с
обзиром да се састое из страсти и мисли. Стога ми можемо видети како многе просте помисли прате
сложене, када почну да се креу према греху у разуму. Наведимо [пример] злата. Некоме е дошла у
сеае страсна помисао о злату. Он се у разуму устремио да га украде и тако учинио грех у уму своме.
Заедно са сеаем о злату ишло е и сеае о новчанику, о ладици, о ризници и др. И док е сеае на
злато било сложено (с обзиром да е у себи имало страст), дотле е сеае на новчаник, ладицу и друго
било просто (будуи да према има ум ние имао страст). Слично бива и са сваком другом помисли, т. о
таштини, о жени, и свему осталом. ер, нису страсне све помисли кое прате страсну помисао, као што е
показао пример. На та начин, дакле, можемо познати кое су мисли страсне, а кое просте.
85. Неки говоре да демони у сну дотичу [детородне] удове [нашег] тела, покреуи страст блуда.
Покренута страст потом кроз сеае приводи облик жене у ум. Други, пак, говоре да се демони у уму
авау са изгледом жене, те да, дотичуи удове тела, покреу жуду и изазивау маштарие. Неки, опет,
говоре да страст коом е опседнут демон кои се приближава покрее страст [у човеку], распаууи
душу према помислима и доносеи кроз сеае [разне] облике. И за друге страсне маштарие говоре
слично, т. да се са едним дешава на едан начин, а са другим на други. Меутим, уколико е у души
присутна убав и уздржае, ни на едан од наведених начина демони не могу да покрену ни едну
страст, ни у будном стау тела, ни у сну.
86. Неке од заповести Закона [т. Старог Завета] треба испунити и телесно и духовно, а неке само
духовно. Тако заповести: Не чини преубе, не уби, не кради и друге сличне (Изл.20,13-15) треба
сачувати и телесно и духовно троаким начином. Обрезивати се (Лев.12,3), пак, чувати суботу (Изл.31,13),
клати пасхално аге, ести са бесквасним хлебовима и горким зеем (Изл.12,8; 23,15) и слично треба
испуавати само духовно.
87. Постое три општа наравствена стаа код монаха: прво - уопште не грешити на делу, друго - не
задржавати у души страсне помисли и трее - изглед жена и увредилаца бестрасно посматрати у разуму.
88. Нестицатеан [т. сиромаштвоубив] есте она ко се одрекао свега што е имао и ко на земи нема
ништа осим тела. Он е чак и према ему раскинуо сваки однос, старае о себи предавши Богу и
побожним [удима].
89. Од оних кои стичу [богатство] едни поступау бестрасно (због чега се не жалосте када га се лише, као
и они кои су отимае свое имовине подносили са радошу - (ев.10,34), док други поступау страсно
(због чега постау прежалосни када треба да га се лише, као богаташ из еванеа кои е отишао
жалостан (Мт.19, 22). Уколико га се, пак, и лише они до смрти жале за им. Према томе, лишавае
72
богатства показуе расположее бестрасног и страсног.
90. Врхунске молитвенике демони нападау [са цием] да не примау просте помисли о чулним стварима,
зналце [т. среде, са цием] да у себи задржавау страсне помисли, а оне кои се подвизавау у делау
[т. почетнике, са цием] да их наговоре на грех делом. На сваки начин се, дакле, окаани боре против
свих [са цием] да уде одвое од Бога.
91. Они кои се по промислу Божием у овом животу труде у побожности испитуу се са три искушеа: или
дариваем приатнога, т. здрава, лепоте, деце, имаа, славе и сличног, или навоеем неприатнога,
т. губеем деце, имаа и славе, или оним што телу причиава пату, т. болестима, мучеима и
слично. Првима говори Господ: Кои се не одрече свега што има, не може бити мо ученик (Лк.14,33), а
другима и треима: Трпеем своим спасавате душе ваше (Лк.21,19).
92. Говоре да четири узрока меау састав тела, изазивауи у уму било страсне било, бестрасне
помисли: анели, демони, ветрови и храна. Анели, веле, измеуу [састав тела] речу, демони -
додиром, ветрови - своим променама, а исхрана - каквотом естива и пиа, те иховим обием или
недовоношу. Осим реченог, до измена долази и сеаем, слушаем и гледаем, т. пошто душа
напре пострада од жалосних или радосних утисака кое прима у себе. Пострадавши од их, душа меа
састав тела, насупрот рание реченоме, т. да се напре меа састав тела кои потом у уму изазива
помисли.
93. Смрт у правом смислу есте одваае од Бога. Жалац, пак, смрти есте грех (LKop.15,56). Примивши
га у себе, Адам е истовремено био прогнан и од дрвета живота, и из раа, и од Бога (Пост.З), чему е по
неопходности уследила и смрт тела. Живот, меутим, у правом смислу есте Она ко е рекао: а сам
живот (н.11,25). Претрпевши смрт, Он е умрлог [човека] поново привео у живот.
94. Она ко пише слово има [за ци] или да се подсеа, или да користи другима, или и едно и друго. Он,
опет, пише или да би штетио некима, или да би се показао или стога што е принуен.
95. Зелено место (Пс.22,2) есте делатна врлина, а вода одмора (Пс.22,2) - познае оног што постои.
96. Сенка смрти (Мт.4,16) есте човечи живот. Она ко е са Богом и са ким е Бог смело може да каже:
Ако и поем посред сенке смрти, неу се боати зла, ер си ти са мном (Пс.22,4).
97. Чист ум правилно посматра ствари, увежбана реч виено доводи пред очи [других], а асан слух га
прима. Она, пак, ко е лишен свих трое ружи онога ко е рекао.
98. Са Богом е она ко познае Свету Троицу и ено дело ствараа и промисао, те она ко е страдални
део душе учинио бестрасним.
99. Говоре да штап означава Суд Божии, а палица - промисао. Она ко е стекао ихово познае може
да каже: Штап mвoj u палица твоа ме утешише (Пс.22,4).
100. Када се ум ослободи од страсти и када се просвети сагледаваем биа, мои е да се седини са
Богом и да се моли као што треба.
73
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК
II
ЧЕТИРИ СТОТИНЕ ПОГЛАВА О УБАВИ
СТОТИНА ТРЕА
1. Благословена употреба помова и ствари раа целомудреност, убав и познае, а бесловесна -
разузданост, мржу и незнае.
2. Припремио си преда мном трпезу (Пс.22,5), итд. "Трпеза" означава делатну врлину, коу е припремио
Христос пред онима кои нас вреау. "Уе", опет, кое помазуе ум, означава сагледавае онога што
постои. "Чаша Божиа" есте познае Бога, а "милост" егова есте Слово егово и Бог. ер, своим
Оваплоеем Он нас "прати нас у све дане", све док не задобие све оне кои се спасавау, као [некад]
Павла (уп. Фил.3,12). "Дом" пак, означава Царство [Божие], у кое е доспети сви снети. "За дуге дане"
означава вечни живот.
3. Злоа се проавуе због злоупотребе душевних сила, т. желатене, раздражане и словесне силе.
Злоупотреба словесне силе есте незнае и неразборитост, а раздражане и желатене - мржа и
разузданост. Правилна, пак, ихова употреба есу знае и разборитост, убав и целомудреност. Ако е
тако, онда ништа од Богом сазданих биа и догааа ние зло.
4. Нису ела зла, ве стомакоугаае, нити раае деце - ве блуд, нити новац - ве среброубе, нити
слава - ве таштина. Ако е тако, онда у биима ништа ние зло. [Зло] се састои у ихово злоупотреби до
кое долази због немарности ума за природно руковае.
5. По блаженом Дионисиу [Ареопагиту] у демонима постои следее зло: бесловесан гнев, безумна
жеа, непромишено маштае. Бесловесност, безуме и непромишеност код словесних биа
представау лишеност словесности, ума и промишености. Та лишеност е позниа од поседоваа.
Према томе, они су рание имали и словесност и ум и благочастиву промишеност. Ако е тако, онда ни
демони нису по природи зли. Напротив, они су постали зли од злоупотребе [своих] природних сила.
6Неке страсти раау само развратност, неке - само мржу, а неке и развратност и мржу.
7. Преедае и сладокуштво есу узрок развратности, а среброубе и таштина - мрже према
ближему. ихова, пак, мака, т. самоубе есте узрок и едног и другог.
8. Самоубе е страсна и бесловесна убав према телу, коо се противе убав и уздржае. Она ко
поседуе самоубе свакако има и све остале страсти.
9. Нико никад не омрзну на свое тело (Еф.5,29), говори апостол, али га изнурава и савлауе
(1.Кор.9,27), не дауи му ништа осим хране и одее (1.Тим.6,8), и то у мери неопходно за живот. Према
томе, на та начин га [човек] бестрасно воли као слугу Божанственог, пружауи му негу коа одговара
еговим потребама.
10. Свако настои да служи ономе кога воли. Она, дакле, ко воли Бога свакако настои да чини оно што му
е угодно. Она, пак, ко воли тело чини оно што му угаа.
11. Богу е угодна убав, целомудреност, сагледавае и молитва, а телу - стомакоугаае, развратност
и оно што их увеава. Отуда, кои су по телу не могу угодити Богу (Рим.8,8), а кои су Христови,
распеше тело са страстима и жеама (Гал.5,24).
12. Уколико се окрене према Богу, ум тело држи за слугу и не дае му ништа осим неопходног за живот.
Уколико се, пак, окрене телу, он постае роб страстима и старае о ему претвара у похоте (Рим.13,14).
13. Уколико хоеш да савладаш помисли пази на страсти. Тада еш их лако протерати из ума. Код
помисли блуда, на пример, пости, бди, труди се, саму. Код помисли, пак, гнева и туге презири славу и
бешчаше и вештаствене ствари. Код помисли злопамеа треба да се молиш за онога ко те е увредио,
па еш се избавити.
74
14. Немо упореивати себе са наслабиим удима, него пре узраста у складу са заповешу о убави.
ер, упореууи се са наслабиима, упашеш у пропаст високоума. Узрастауи, пак, у убави
попееш се на висину смиреноума.
15. Ако стварно држиш заповест о убави према ближем због чега показуеш горчину према ономе ко
те жалости? Ние ли очигледно да о претпоставаш пролазне ствари и да се бориш против ега с
обзиром да настоиш да их стекнеш?
16. уди не цене злато због неке потребе, ве стога што омогууе да се дое до многих уживаа.
17. Постое три узрока убави према богатству: сластоубе, таштина и невере. Нагори од их есте
невере.
18. ер, сластоубац воли сребро да би живео у уживау, ташт [човек] - да би се н,име прославио, а
неверник - да би га сакрио и чувао, боеи се глади, или старости, или болести, или странствоваа, више
се уздауи у ега неголи у Бога Творца сваке твари и Промислитеа и о последим и наситниим
животиама.
19. Четири врсте уди сабирау богатство: троицу смо напред поменули, а четврти е домоуправите.
Очигледно е да само он правилно сабира [са намером] да сваком дели по потреби и да му никад не
нестане.
20. Све страсне помисли или надражуу желатени [део душе] или узнемируу раздражани [део], или
помрачуу словесни [део]. Отуда се догаа да ум ослепи за духовно сагледавае и молитвено усхоее.
Стога монах, а особито безмолвник, треба да тачно пази на свое помисли, да препознае ихове узроке
и да их одсеца. [Оп] треба да зна да желатени део душе надражуу страсна сеаа на жене. Узрок, пак,
[сеаа] есте неумереност у елу и пиу, као и често и неразумно општее са женама. их сасеца глад,
же, бдее и повлачее. Раздражани [део душе], опет, узнемируу страсна сеаа на увредиоце.
ихови узроци су сластоубе, таштина и вештаствоубе. ер, острашени се жалости због их, т.
или стога што их се лишио, или стога што ние успео [да их стекне]. их одсеца убав према Богу, с
обзиром да раа презир и омаловажавае према има.
21. Бог познае самога себе. Он познае и саздаа своа. И свете силе знау Бога и саздаа Божиа. Ипак,
оне не знау Бога и егова створеа као што Бог зна себе и своа створеа.
22. Бог зна самога себе по своо блажено суштини, а своа створеа по своо мудрости, коом е и у коо
е све створио. Свете, пак, силе знау Бога по заедничареу, иако е Он изнад сваког заедничареа.
егова, опет, створеа познау поимаем и сагледаваем.
23. Саздаа су изван ума. Ипак, он у себе прима сагледаваа о има. Меутим, ние тако и у односу на
вечног, безграничног и неописивог Бога, кои е створеима даровао и бие, и благобие и вечнобие.
24. Словесно и мислено бие заедничари у Светоме Богу и своим бием и своом способношу за
благобие, т. за светост, мудрост, и своим вечнобием по благодати. Тиме оно и познае Бога. егова,
пак, створеа, као што е речено, [познае] поимаем и сагледаваем творачке мудрости коа се налази
у има. Она се у уму налази као едноставна и безлична.
25. Своом краом благодау приводеи у бие словесну и мислену суштину, Бог о е предао четири
божанствена своства коа е одржавау, чувау и спасавау: бие, вечнобие, благост и мудрост. Прва два
е предао суштини, а друга два, т. благост и мудрост - вои, како би оно што е Он по суштини, твар
постала по заедничареу. Стога се каже да смо постали по образу и по подобиу Бога. Ми смо, дакле,
бие по образу Онога кои есте, и вечнобие (не беспочетно, премда бескрано) по образу Онога кои
вечно постои. И опет, ми смо по благодати благи по подобиу Благога ? о природи, и по благодати мудри
по подобиу Мудрога по природи. Према томе, свако словесно бие има образ Божии, а подобие - само
благи и мудри.
26. Сва словесна и мислена суштина дели се на двое, т. на анелску и удску природу. И сва анелска
природа дели се опет на две опште вое и групе: свете и нечисте, т. на свете силе и нечисте демоне. И
сва удска [природа] се такое дели на само две опште вое, т. на побожне и безбожне.
27. Као самопостоае, самоблагост и самомудрост, или, истинитие речено, будуи изнад свега
наведенога, Бог нема ништа себи супротно. Све, пак, твари имау свое постоае кроз заедничарее и
благодат. Словесна и мислена биа, коа имау могуност благости и мудрости, имау и свое
супротности: постоае као супротност има непостоае, а могуност за благост и мудрост - зло и
75
незнае. ихово вечно постоае или непостоае есте у власти Творца, док заедничарее [у
благости и мудрости] стои у ихово вои.
28. Говореи да суштина [створених] биа од вечности сапостои са Богом, те да су од ега добили само
своства, грчки философи у ствари веле да [ихова] суштина нема ништа себи супротно, ве да
супротности имау само своства. Ми, пак, кажемо да само Божанска суштина, као вечнопостоеа и
бесконачна, нема ништа себи супротно. Она [едина] даруе вечност и другим [биима]. Суштина, пак,
[створених] биа као своу супротност има небие. ено вечнобие или небие стои у власти
Господственопостоеег. Меутим, с обзиром да се Бог не раскаава за свое дарове (Рим.11,29), она
постои вечно и постоае, држана сведржитеском силом, премда и има небие за [своу] супротност,
као што е речено, будуи да е из небиа изведена у бие, те будуи да у егово вои има свое бие
или небие.
29. Зло е одсуство добра и незнае - одсуство знаа. Тако е и небие одсуство биа, премда не
Господственопостоеег (кое нема супротности [т. не може да не постои]), него биа кое постои
заедничареем са Господственопостоеим. И док прва два одсуства [т. добра и знаа] зависе од вое
[створених] биа, дотле се одсуство другог [т. самог постоаа биа] налази у вои Творца, кои по
[своо] благости увек хое да створеа постое и да им вечно благотвори.
30. Од свих створеа нека су словесна и мислена (приемчива за супротности, т. врлине и пороке, знае
и незнае), а нека разноврсна тела (саставена од супротности, т. од земе, ваздуха, ватре и воде). И
док су една потпуно бестелесна и невештаствена (иако их има и удружених са телом), дотле су друга
саставена само из вештаства и облика.
31. Сва тела су по природи непокретна. Она се покреу душом: една - словесном [т. уди], друга -
бесловесном [животие], а нека безосеаном [бике].
32. Од душевних сила неке хране и узрастау [тело], друге [изазивау] маштаа и нагоне, а трее
[омогууу] словесност и мишее. Бике заедничаре само у прво, бесловесне животие учествуу и у
друго, док уди заедничаре у све три. Прве две силе су пропадиве, док се треа показуе као
нетрулежна и бесмртна.
33. едне другима предауи просвеее, свете силе и удско природи предау или од свое врлине или
од свога знаа. Та врлина е богоподобна благост, коом благотворе и саме себи и едне другима и
нижим од себе, чинеи их боголикима. Оне такое предау и неко више знае о Богу, као што се говори [у
Псалму]: А ти си Виши до века, Господе (Пс.91,9), или неко дубе знае о телима, или тачние знае
о бестелеснима, или одреение знае о промислу, или асние знае о Суду.
34. Нечистота ума есте прво - лажно знае, друго - непознавае општег (говорим о удском уму, с
обзиром да анелу ние своство да не зна нешто од поединачног), трее - поседовае страсних помисли
и четврто - саглашавае на грех.
35. Душа е нечиста када не делуе по природи. Из тога се у уму раау страсне помисли. Она, пак, делуе
по природи када ене страдалне силе, т. раздражана и желатена, остану бестрасне при деству
ствари и мисли кое им одговарау.
36. Нечистота тела представа грех на делу.
37. Безмолвие воли она ко е непристрасан према светском. Све уде, опет, воли она ко не воли ништа
удско. Познае Бога и Божанског има она ко се ничим не саблажава - ни [удским] гресима, ни
подозривим помислима.
38. Велико е не бити пристрасан према стварима, али е много вее остати бестрасан и према мислима о
има.
39. убав и уздржае ум чине бестрасним и према стварима и према мислима о има.
40. Ум богоупца не ратуе ни против ствари, ни против мисли о има, него против страсти кое су
повезане са мислима. Према томе, он не ратуе против жене, нити против увредиоца, нити против
маштаа о има, него против страсти коа е са маштаима повезана.
41. Сва борба монаха против демона састои се у одваау страсти од мисли, будуи да друкчие не
може бестрасно посматрати ствари.
42. Друго е ствар, а друго мисао, а друго страст. Ствар е на пример човек, жена, злато и остало. Мисао
76
е на пример едноставно сеае на нешто од наведенога. Страст е на пример бесловесна убав или
нерасудна мржа према наведеном. Монахова борба е усмерена против страсти.
43. Страсна мисао е помисао коа е сложена од страсти и мисли. Одвоимо страст од мисли и остае
проста помисао. их пак, ако хоемо одваамо духовном убаву и уздржаем.
44. Врлине одваау ум од страсти, духовна сагледаваа га одваау од едноставних мисли, а чиста
молитва га узноси ка самом Богу.
45. Врлине постое ради познаа створеа, знае - ради онога ко сазнае, а она кои сазнае - ради
Онога кои се несазнано сазнае и кои е изнад [сваког] сазнаа.
46. Преизобилни Бог створеа ние привео у бие из неке потребе, него да би уживала заедничареи у
ему саобразно [своо приемчивости], и да би се радовао због дела своих (Пс.104,31), гледауи како
се веселе и како се вечито ненасито насиуу опим чиме се не могу наситити.
47. Свет има много сиромашних духом, премда не као што доликуе, и много оних кои плачу, премда због
штете у богатству или губеа деце, и много кротких, али према нечистим страстима, и много гладних и
жедних, али у односу на отимае туега и неправедну корист, и много милостивих, али према телу и
телесном, и чистих срцем, али ради таштине, и миротвораца, кои, меутим, душу потчиавау телу, и
много прогнаних, премда због свое непристоности, и много вреаних, али због срамних грехова.
Меутим, блажени су само они кои наведено чине и трпе ради Христа и по Христу. Због чега? ер е
ихово Царство небеско и ер e Бога видети (Мт.5,3-12). Према томе, они нису блажени стога што
наведено чине или подносе (с обзиром да и поменути исто чине), него стога што ради Христа и по Христу
речено чине и подносе.
48. У свему што чинимо, као што е много пута речено, Бог тражи ци, т. да утврди да ли деламо ради
ега или ради нечега другог. Када, дакле, хоемо да учинимо добро, ци не треба да нам буде
човекоугаае, него Бог. Увек гледауи у ега, ми све треба да чинимо ега ради. Иначе емо и труд
поднети и награду изгубити.
49. За време молитве избаци из ума свога чак и едноставне мисли о удским стварима и сагледавае
свега створенога како маштауи о мае значаном не би отпао од Оног кои е несравиво бои од
свега постоеег.
50. Уколико заиста заволимо Бога, убав е нам помои да одбацимо страсти. А убав према ему се
састои у претпоставау ега свету и душе телу, у презирау светских ствари, у посвеивау ему
кроз свагдаше уздржае, убав, молитву, псалмопоае и остало.
51. Уколико се Богу посвеуемо дуго време и уколико бринемо о страданом делу душе, неемо више
застраивати због напада помисли. Напротив, тачние емо поимати ихове узроке и одсецати их,
постауи обазривии. На нама е се испунити [реч пророка]: И погледа око мое на неприатее мое, u
ухо мое чуе о лукавима кои устау против мене (Пс.91,12).
52. Када приметиш да се тво ум побожно и праведно бави мислима кое се односе на свет, зна да е и
тело твое чисто и без греха. Уколико, пак, видиш да се ум бави гресима у разуму и не пресечеш га, зна
да ни твое тело нее задоцнити да падне у их.
53. Као што тело има свет ствари, тако и ум има свет мисли. И као што тело блудничи са телом жене,
тако и ум блудничи са мишу о жени маштариама сопственог тела. ер, он у разуму види облик свога
тела како се седиуе са обликом женског [тела]. Исто тако, он се обликом свога сопственог тела у
разуму свети облику онога ко га е увредио. Слично бива и са осталим гресима. ер, оно што чини тело
делом у свету ствари, ум чини у свету мисли.
54. Зар не треба да се ужаснемо, да устрептимо или доемо изван разума [када чуемо] да Бог и Отац не
суди никога, него е сав суд дао Сину (н.5,22), те да Син узвикуе: Не судите, да вам се не суди (Мт.7,1),
и: Не осууте и неете бити осуени (Лк.6,37), или када апостол слично вели: Не судите ништа пре
времена, докле не дое Господ (l.Kop.4,5), и: У чему судиш другоме, себе осууеш (Рим. 2,1). Напротив,
оставивши плач због своих грехова, уди су узели суд од Сина, те сами, као безгрешни, суде и осууу
едни друге. И док се због тога небо ужасава, а зема тресе, они се као неосетиви не стиде,
55. Она ко се бави туим гресима или из подозреа суди брата, ош ние поставио почетак покааа,
нити испитивау и познау своих грехова, кои су ваистину тежи од гомиле олова. Он ош ние сазнао
како човек постае тешкосрдан, волеи суету и тражеи лаж (Пс.4,3). Због тога он као неразуман и као
77
она ко ходи у тами остава свое грехе и машта о туим, било стварним, било замишеним из
подозреа.
56. Самоубе, као што е много пута речено, есте узрок свих страсних помисли. ер, из ега се раау
три главне помисли жее, т. стомакоугаае, среброубе и таштина. Из стомакоугааа се раа
помисао блуда, из среброуба - помисао лакомства, а из таштине - помисао гордости. За едном од
их три следе све остале страсне помисли, т. помисао гнева, туге, злопамеа, униниа, зависти,
оговараа итд. Те страсти везуу ум за вештаствене ствари, свлачеи га на зему. Оне га притискау као
натежи камен иако е по природи лакши и покретнии од ога.
57. Почетак свих страсти есте самоубе, а кра - гордост. Самоубе, пак, есте бесловесна убав
према телу. Она ко га е одсекао, уедно е одсекао и све страсти кое истичу из ега.
58. Телесни родитеи су пристрасни према своо деци. И ум е природно привржен своим мислима.
Пристрасним родитеима деца изгледау напристониа и налепша, чак иако су достона подсмеха. И
неразборитом уму егове помисли изгледау напаметние, иако су наружние. Мудром, пак, [човеку]
егове мисли не изгледау тако. Чак и када е потпуно уверен да су истините и добре, он не веруе своме
суду. Напротив, он постава друге мудраце за судие своих речи и мисли да како не би трчао узалуд
(Гал.2,2), те од их прима потврду.
59. Када победиш неку од бешчасних страсти, као на пример - стомакоугаае или блуд, или гнев или
лакомост, одмах те напада помисао таштине. А ако и у победиш, прихвата те помисао гордости.
60. Све нечасне страсти кое владау душом изгоне из нас помисао таштине. Када, пак, буду побеене,
оне поново у душу враау таштину.
61. Таштина раа гордост, било да се изгони из душе, било да остае у о. Уколико се изагна, изазива
надменост, а уколико остане - разметивост.
62. Таштину изгони тано делае [т. молитва], а гордост - приписивае Богу [свих] успеха.
63. Она ко се удостоио познаа Бога и ко е богато окусио сладост коа се у ему налази презире сва
уживаа кое се раау у желатеном [делу душе].
64. Она ко жели земаско жели или ела, или оно што угаа подстомачним [удовима], или удску славу,
или имаа, или било шта друго што е повезано са има. И уколико ум не на!е нешто бое на шта би
пренео своу жеу, никада се нее усудити да их презре. Неупоредиво, пак, бое од свега есте познае
Бога и Божанског.
65. Они кои презиру уживаа покренути су или страхом, или надом, или познаем или убаву према
Богу.
66. Познае Божанског без "страсти" никада нее убедити ум да потпуно презре вештаствено, ве е да
личи на едноставну помисао о чулно ствари. Због тога се могу наи многи уди кои имау велико
знае, али се ипак ваау у телесним страстима као свие у блату. ер, очистивши се унеколико
ревноваем и стекавши нешто знаа, они су потом постали немарни и слични Саулу, кои се удостоио
царства да би потом, због недостоног живота, са страшним гневом био одбачен.
67. Као што едноставна помисао о удским стварима не принууе ум да презре Божанско, тако ни
едноставно познавае Божанског не убеуе ум да коначно презре удско. ер, истина сада постои у
сенци и загонеци. Стога е неопходна блажена "страст" свете убави коа ум повезуе са духовним
сагледаваима и убеуе га да вештаственом претпостава невештаствено и чулном - мислено и
Божанско.
68. Она кое одсекао страсти и помисли учинио едноставним, ние их самим тим обратио Божанскоме.
Напротив, може се десити да [човек] нема страст ни према удском, ни према Божанском, што се и
дешава делатеима, кои се нису удостоили знаа. Они, наиме, избегавау страсти или из страха од
мучеа или због наде на Царство.
69. Вером ходимо, а не гледаем (2.Кор.5,1) и знае имамо као у огледалу и загонетки. Стога е
неопходно да се много бавимо име како бисмо дуготраним изучаваем и упражаваем стекли
неуклоиву навику у сагледавау.
70. [Дешава се] да за неко време одсечемо узроке страсти и [почнемо] да се бавимо духовним
сагледаваима. Меутим, уколико се не будемо увек има бавили, имауи их као свое занимае, лако
78
емо се опет окренути телесним страстима, немауи други плод изузев едноставног знаа са
надменошу, чии кра есте постепено помрачее познаа и потпуно окретае ума ка вештаственом.
71. Страст убави е за осуду уколико се ум занима вештаственим стварима, али е за похвалу када се
ум седиуе са Божанским. ер, ум, се обично пружа ка стварима на коима се задржава. Ка ономе, пак,
ка чему се пружа, он окрее своу чежу и убав, т. или према Божанском и мисленом (кое му е
сродно), или према телесним стварима и страстима.
72. Бог е створио невидиви и видиви свет. Он е, свакако, створио и душу и тело. И кад е видиви
свет толико диван, колико е тек невидиви? И ако е невидиви бои од видивога, колико е тек изнад
оба Бог кои их е створио? Ако е, дакле, Творац свега доброг бои од свега створеног, због чега ум
остава Боег од свега и бави се оним што е горе од свега, т. телесним страстима? Свакако стога што
се од роеа сусрее са има и привикава на их, док савршено искуство Онога кои е бои од свега и
кои е изнад свега ош ние стекао. Уколико, дакле, дугим подвигом уздржаваа од уживаа и поучаваа
у Божанском постепено почне да кида везе са има, он е почети да се пружа ка Божанском, постепено
напредууи и познауи свое достоанство. Он е назад сву своу чежу пренети на Божанско.
73. Она ко бестрасно говори о гресима брата [свакако има у виду едан од] два разлога: или да га
исправи, или да другоме користи. Она, пак, ко говори о има било ему, било другоме мимо два
наведена разлога у ствари га исмева или понижава. Стога он нее избеи оставеност од Бога, т.
свакако е упасти или у исти или у други грех. Тада е се, изобличен и наружен од других, и сам
посрамити.
74. едан исти грех на делу не чине сви уди из истог узрока. Напротив, узроци могу бити различити.
едно е, дакле, грешити по навици, а друго - изненадно. ер, последи ни пре ни после греха ние
помишао о ему. Осим тога, он веома тугуе због дела. Она, пак, ко греши по навици, чини обратно.
ер, он ни пре греха ние престаао да греши у разуму. Осим тога, и после дела он има исто
расположее.
75. Она ко чини врлине из таштине свакако е и знае искати из таштине. Он очигледно ништа не чини и
не говори ради назидаа [других], него се у свему труди да улови славу од оних кои гледау или слушау.
Та страст е се показати уколико неки од наведених почну да куде егова дела и речи. Наиме, он е
почети да се веома жалости, и то не стога што нису стекли назидае (с обзиром да му тако нешто ние ни
било ци), него стога што е сам понижен.
76. Страст среброуба се утвруе по радости са коом [човек] прима, и жалости при давау. Такав не
може бити господар.
77. Неко ко страда и показуе трпее [свакако има у виду] или убав Божиу, или наду на награду, или
страх од мучеа, или страх од уди, или природу, или уживае, или добит, или таштину или
неопходност.
78. едно е уклонити се од помисли, а друго - ослободити се од страсти. Дешава се да се неко много
пута уклаа од помисли уколико нису присутне ствари кое изазивау страст. Страсти се, меутим,
скривау у души. При поави ствари оне се одмах показуу. Треба, према томе, пазити на ум у односу на
ствари како би се сазнало према коо има страст.
79. Прави приате есте она ко жалости и невое у [разним] околностима и несрее у време искушеа
ближег подноси као свое сопствене, премда без буке и смуеа.
80. Немо презирати савест коа ти увек саветуе оно што е набое. ер, она ти предлаже Божанске и
анелске савете, ослобаа од таних оскрнавеа срца и даруе смелост према Богу у време исхода.
81. Уколико хоеш да имаш познае, да постанеш умерен и да не робуеш страсти надмености, увек у
стварима тражи оно што е сакривено од твог знаа. И наи еш многе и различите ствари кое су ти
измицале, те еш се зачудити своме незнау, умеравауи свое мишее. Познавши себе, ти еш
разумети многе, велике и дивне ствари. ер, мишее да се зна не допушта да се напредуе у знау.
82. Заиста жели да се спасе она ко не одбацуе лекове лекара. Ти лекови су пате и жалости кое нас
постижу преко разних невоа. Она, пак, ко им се противи не зна шта е има стеи, нити какву е
корист од их имати у [време] свог одласка.
83. Таштина и среброубе се раау една од друге. ер, ташти се богате, а богати су ташти. Тако е
код световака. Меутим, монах е таштии кад нема ништа. Наиме, он крие сребро (уколико га има),
79
стидеи се што има ствар коа не приличи еговом чину.
84. Своство таштине монаха есте да се узноси врлином и оним што е прати, а своство гордости есте
да се надима успесима и да унижава друге, успехе приписууи себи, а не Богу. Своство, пак, таштине и
гордости световака есте да се узноси и надима лепотом и богатством, снагом и памеу.
85. Успеси световака есу падови за монахе и успеси монаха есу падови за световаке. Успеси, на
пример, световака есу богатство, слава, мо, наслаивае, угодност тела, мноштво деце и слично.
Монах, пак, кои доспе до наведенога - гине. Успеси, меутим, монаха есу нестицае, непознатост,
немо, уздржае, злопаее и све што их прати. Светоубац кои невоно упадне у их, сматрае их
великом несреом. Често е он чак у опасности да себи намакне омчу [на врат], (што су неки и учинили).
86. ела су створена из два разлога: ради исхране и лечеа. Они кои их употребавау мимо тих
[разлога] бие осуени као сластоупци с обзиром да злоупотребавау оно што е Бог дао за [правилну]
употребу. Злоупотреба есте грех и у свим [другим] стварима.
87. Смиреноуме е непрестана молитва са сузама и болом. Непрекидно призивауи Бога у помо, оно
не допушта да се [човек] неразборито узда у своу силу и мудрост, нити да се узноси над другима, што е
[израз] уте болести страсти гордости.
88. едно е борити се са едноставном помишу како не би покренула страст, а друго е борити се са
страсном помишу како се не би десило саглашавае. Оба, пак, вида борбе [покушавау] да спрече
задржавае помисли.
89. Туга се удружуе са злопамеем. Када ум са тугом замиша лице брата, очигледно е да има
злопамее ирема ему. Путеви, пак, злопамтиваца [воде] у смрт (Прич.12,28), с обзиром да е
сваки злопамтивац законопреступник (Прич.21,24).
90. Уколико имаш злопамее према некоме, моли се за ега и зауставиеш кретае страсти.
Молитвом еш удаити тугу од сеаа на зло кое ти е учинио. Испунивши се убаву и поставши
човекоубив, потпуно еш уклонити страст из душе. Уколико други има злопамее према теби, постани
благонаклон и смирен и односи се добро према ему, те еш га ослободити од страсти.
91. Жалост онога кои ти завиди са муком еш зауставити. ер, он сматра своом несреом оно у чему ти
завиди. Ту завист ние могуе зауставити друкчие до скриваем од ега. Меутим, коу еш страну
пренебрегнути уколико [твоа врлина] многима користи, а ега жалости? Треба, дакле, претпоставити
корист многих, а по могуности ни ега не пренебрегнути. При томе, не [треба да допустиш] да и сам
будеш уловен од лукаве страсти и да се покажеш као она ко се бори против страсника, а не против
страсти. Стога са смиреноумем сматра ега веим од себе, у свако време, на сваком месту и у свако
ствари дауи му предност. Своу, пак, завист можеш зауставити уколико почнеш да се радуеш ономе
чему се радуе она коме завидиш и да се жалостиш због онога због чега се он жалости, испуавауи
[заповест] апостола: Радуте се са радоснима и плачите са онима кои плачу (Рим.12,15).
92. Наш ум се налази измеу двоице, т. измеу анела и авола, од коих сваки чини [т. саветуе] оно
што му е своствено, наиме - едан врлину, а други зло. Меутим, ум има власт и силу да следуе или да
одбаци оно што хое.
93. Свете силе нас подстичу на добро, а природна семена и добро произвоее нам помажу. Демонским
нападима, пак, помажу страсти и зло произвоее.
94. Понекад сам Бог приступа чистом уму и поучава га. Понекад му добро предлажу свете силе, а
понекад природа ствари коу сагледава.
95. Ум кои се удостоио познаа треба да сачува бестрасне помове о стварима, непоколебива
сагледаваа и непомуено стае молитве. Ипак, он, не може увек да одржи наведено, будуи као димом
помрачаван телесним испареима кое распауу демони.
96. Ми се не гневимо на све оно ради чега се жалостимо, с обзиром да е више онога што причиава
жалост од онога што изазива гнев. На пример, нешто се разбило, нешто се изгубило, неко е умро. У
таквим [случаевима] се само жалостимо, а у другим - и жалостимо и гневимо, налазеи се [у стау]
немудроуба.
97. Ум кои прима мисли о стварима природно се саображава свако мисли. Сагледавауи [ствари]
духовно, он се различито преображава, сагласно сваком сагледавау. Нашавши се, пак, у Богу, он
80
постае потпуно безобличан и безвидан. Сагледавауи еднообразног, ум и сам постае еднообразан и
потпуно светловидан.
98. Савршена е душа чиа се страдална сила у потпуности окренула Богу.
99. Ум е савршен уколико е истинитом вером надсазнано спознао Надсазнанога, уколико е сагледао
егова створеа уопште и уколико е, по мери доступно удима, од Бога добио свеобухватно знае о
промислу и Суду кои се односи на их.
100. Време се дели на три дела. Вера се простире на сва три дела, нада - на едан, а убав - на два.
Вера и нада [се простиру] до извесне [границе], а убав остае у бесконачне векове. Будуи седиена
са Надбесконачним, она вечито узраста. Због тога е од их навеа убав (1.Кор.13,13).
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК
II
ЧЕТИРИ СТОТИНЕ ПОГЛАВА О УБАВИ
СТОТИНА ЧЕТВРТА
1. Ум се напре диви поимауи безграничност Божанског у свему, те многожеену безобалну пучину
[Божиу]. Потом се он чуди [начину] на кои е [Бог] из небиа привео у бие све што постои. Меутим, као
што величанству еговом нема краа (Пс.144, 3), тако е и мудрост егова непостижна.
2. ер, како да се он не диви сагледавауи неизмерну и натчудесну пучину благости? Или како да се не
усхиуе помишауи како и откуда е произашла словесна и умна природа и четири састока од коих су
настала тела, с обзиром да никакво вештаство ние претпостоало иховом стварау? И коа сила е све
покренула у дество и све привела у бие? Меутим, синови елина [т. незнабошци] не прихватау [да е
Бог сав свет створио из ничега], будуи да не познау [егову] свемону благост и делотворну и надумну
мудрост и знае.
3. Будуи Творац од вечности, Бог када усхте ствара едносушним Словом [своим] и Духом по
безгранично благости [своо]. И немо реи: "Из ког разлога е сад створио [све] када е одувек благ". ер,
и а у ти реи да се неиспитива мудрост бесконачне Суштине не подводи под удско знае.
4. Када е усхтео, Творац е осуштинио и проавио од вечности у ему претпостоее знае о биима.
ер, неумесно е сумати да ли свемогуи Бог може осуштинити оно што хое када усхте.
5. Истражу из ког узрока е Бог [све] створио, будуи да е [такво] знае могуе. Меутим, како и због чега
[е све створио] тек недавно, немо испитивати, с обзиром да [знае о томе] не може стати у тво ум. ер,
нешто од Божанског е схвативо, а нешто ние достижно удима. По речима едног светитеа,
"необуздано сагледавае може да гурне у провалиу" [уп. Свети Григорие Богослов, Слово 45].
6. Неки говоре да створеа вечно постое са Богом. То е, [наравно], немогуе. ер, како могу по свему
ограничена [створеа] вечно сапостоати Ономе ко е по свему бесконачан? И како би уопште била
створеа кад би била савечна Творцу? Та мисао, наравно, припада елинима кои Бога не сматрау
творцем суштине биа, ве само [ихових] свостава. Ми, пак, [Хришани], кои Бога познаемо као
свемогуег, говоримо да е Творац не [само] свостава, него и суштине са еним своствима. Ако е тако,
онда створеа нису од вечности сапостоеа Богу.
7. Божанство и Божанствено е у нечему познато, а у нечему непознато. Познато е у ономе што се око
ега сагледава, а непознато у ономе што е само по себи.
8. У едноставно и безгранично суштини Свете Троице немо тражити да наеш [разноврсна] своства и
могуности како е не би учинио сложеном по узору на створеа. ер, тако нешто мислити о Богу есте
неумесно и недозвоиво.
81
9. едино безгранична Суштина [т. Бог] есте едноставна и еднообразна и бескаквотна и мирна и
безметежна и свемогуа и свестваралачка. Свака, пак, творевина есте сложена из суштине и свостава и
увек има потребу за Божанским промислом, с обзиром да ние слободна од промена.
10. Свака умна и чулна суштина е, [у тренутку] када у е Бог приводио у бие, добила силе да схвата
створеа: умна сила да прима мисли, а чулна - осеае.
11. Бог само саопштава, а твар и прима и саопштава. Твар учествуе у биу и добробиу, а предае само
добробие. Меутим, другачие предае телесна, а другачие бестелесна суштина.
12. Бестелесна суштина добробие предае и кад говори и кад дела и кад е сагледавау, а телесна - само
кад е сагледавау.
13. Вечнобие или небие словесне и мислене суштине налази се у вои Онога кои е све врло добро
створио. Меутим, да ли е [створеа] бити добра или зла по произвоеу зависи од ихове вое.
14. Зло се не сагледава у суштини створеа, него у [иховом] погрешном и бесловесном покрету.
15. Душа се крее благословено уколико се ен желатени [део] одликуе уздржаем, уколико е ен
раздражани [део] прилепен уз убав, клонеи се мрже, и уколико ен словесни [део] стреми Богу
молитвом и духовним сагледаваем.
16. Савршену убав и дубоко познавае Божанског промисла ош нема она ко у време искушеа ние
дуготрпеив у невоама кое му се дешавау, него одсеца себе од убави према духовно браи.
17. Ци Божанског промисла есте да правом вером и духовном убаву седини оне кои су на разне
начине злом раздеени. ер, Спасите е и страдао [са цием] да расиану децу Божиу сабере уедно
(н.11,52). Стога она ко нее да прихвати тешкое, да поднесе жалости, нити да претрпи бол [у ствари]
лута изван Божанске убави и циа промисла.
18. Ако убав дуго трпи и ако е благотворна (l.Kop.13,4), онда од циа Божанског промисла отпада
она ко е малодушан због неприатних догааа и ко се озлобуе на оне кои су га ожалостили,
одсецауи се од убави према има.
19. Пази на себе [и утврди] да ли се у теби, а не у брату, налази зло кое те одваа од ега. Стога пожури
да се измириш са им (уп. Мт.5,24) како не би отпао од заповести о убави.
20. Немо презрети заповест о убави с обзиром да еш оме постати син Божии. Уколико е, пак,
преступиш, показаеш се као син геене.
21. Од убави према приатеу одваа следее: уколико завидимо или нам завиде, уколико чинимо
штету или нам чине штету, уколико бешчастимо или нас бешчасте, те помисли подозреа. Ниси ли и ти
учинио или пострадао од нечег сличног, те се одвааш од убави према приатеу?
22. [Претпоставимо] да ти се деси искушее од [стране] брата и да жалост поведе ка мржи. Меутим,
немо бити побеен мржом, ве мржу победи убаву. Победиеш, пак, тако што еш се искрено за
ега молити Богу, што еш од ега примити обашее, што еш му се сам извинити, сматрауи себе
виновником искушеа и назад - дуготрпеем док не прое облак.
23. Дуготрпеив е она ко чека кра искушеа и прима похвалу за истраност.
24. Дуготрпеив муж поседуе велики разум (Прич.14,29), с обзиром да све што се догоди упууе на
кра. У очекивау ега, он подноси [све] невое. Кра, пак, по божанственом апостолу, есте живот
вечни (Рим.6,22). А ово е вечни живот да познау тебе единога истинитога Бога и кога си послао
Исуса Христа (н. 17,3).
25. Немо бити брз да одбациш духовну убав будуи да удима други пут спасеа ние оставен.
26. Због мрже коа се данас у теби поавила под утицаем лукавог немо учерашег врлинског духовног
брата сматрати порочним и злим, ве дуготрпеивом убаву избаци из душе данашу мржу,
сеауи се учераших добара.
27. Онога кога си уче хвалио као доброг и славио као врлинског немо данас злословити као порочног и
злог стога што си убав променио у мржу, осуивае брата нудеи као оправдае свое зле мрже.
Напротив, иако си ош обузет жалошу, остани при похвалама како би се лако вратио спасоносно
убави.
82
28. Ради скривене у теби жалости [према брату], немо меати свое уобичаене похвале о ему у
разговору са осталом братиом, мешауи неприметно са своим речима прекоревае, Напротив, у
сусретима говори о ему чисту похвалу и искрено се моли за ега као за самога себе, те еш се брзо
ослободити погубне мрже.
29. Немо реи: "а не мрзим брата", уколико се одврааш од сеаа на ега. Напротив, чу Мосиа кои
говори: Немо мрзети брата свога у разуму своме. Прекором покара брата свога и због ега нееш
бити увучен у грех (Лев.19,17).
30. Будуи искушаван, брат може да е упоран и да те злослови. Ипак, ти немо излазити из стаа
убави, премда те и узнемирава у разуму исти лукави демон. Ти, пак, нееш изаи из стаа убави
уколико будеш благосиао кад те грде (l.Kop.4,12), уколико будеш добро мислио о окоме ко ти мисли
зло. То е пут мудроуба по Христу. Она ко име не иде нее се настанити заедно са им.
31. Немо сматрати благоразумним оне кои ти преносе речи кое изазивау жалост и мржу према брату,
чак и кад ти изгледау истините. Напротив, окреи се од их као од смртоносних змиа како би и их
зауставио у злословеу и како би душу своу избавио од лукавства.
32. Немо раавати брата загонетним речима да ти не би вратио истом мером, што е, опет, из обоице
истерати расположее убави. Напротив, са смелошу коу убав дае иди и покара га (Мт.18,15) како
би уклонио узроке ожалошеа и обоицу ослободио смуеа и огорчеа.
33. Испита своу савест са сваком тачношу [и утврди] да ли е можда твоом кривицом брат одбио да се
помири са тобом. Немо, дакле, презрети савест коа зна оно што е сакривено у теби, коа те може
осудити у час твога исхода и коа ти у време молитве постае смета.
34. У време мира немо се сеати онога што ти е брат рекао у време жалости (било да ти е увреда
речена у лице, било преко другог кои ти е пренео) како се не би, прихвативши помисао злопамеа,
вратио погубно мржи према брату.
35. Словесна душа коа гаи мржу према било ком човеку не може бити у миру са Богом, кои е дао
заповест: Ако ли не опростите удима сагрешеа ихова, ни Отац ваш небески nee опростити
вама сагрешеа ваша (Мт.6,15). Уколико, пак, он нее да се помири, ти се чува мрже, молеи се
искрено за ега и не злословеи га ни пред ким.
36. Неизрециви мир светих анела заснива се на два расположеа: на убави према Богу и едног
према другоме. Исто важи и за све светитее свих векова. Сведобро е, дакле, наш Спасите рекао да о
овим двема заповестима виси сав закон и пророци (Мт.22,40).
37. Немо бити самодопадив да не би био братомрзац, и немо бити самоубив да би био богоубив.
38. Уколико желиш да живиш заедно са духовном [браом], свое прохтеве остави пред [иховим]
вратима. У супротном нееш бити у миру ни са Богом, ни са сажитеима.
39. Она ко е успео да стекне савршену убав и да цео живот сво уреди према о заиста Духом Светим
може реи да е Исус Господ (уп. 1.Кор.12,3). Из супротног очигледно бива супротно.
40. убав према Богу воли да ум увек окриуе божанственим разговором, а убав према ближему
чини да се увек о ему добро мисли.
41. Она ко ош увек воли таштину и кои е привезан за неку од вештаствених ствари свакако е се
жалостити на уде због пролазних [ствари], бити злопамтив, имати мржу према има и робовати
срамним помислима. Богоубиво души све наведено есте туе.
42. Уколико не говориш и у разуму не чиниш ништа срамно, уколико ниси злопамтив према ономе ко ти
е причинио штету и раво говорио о теби и уколико за време молитве увек имаш невештаствен и
безвидан ум, зна да си достигао меру бестраша и савршене убави.
43. Ние мали подвиг ослободити се од таштине. е, се [човек] ослобаа таним делаем врлина и
честом молитвом. Знак, пак, ослобоеа есте престанак злопамеа према ономе кои е зло говорио
или говори [о нама].
83
44. Уколико хоеш да си праведан, сваком делу у себи, т. души и телу, да оно што му приличи.
Словесном делу душе [пружи] читае, духовно сагледавае и молитву, раздражаном [делу] - духовну
убав, коа се супротстава мржи, а желатеном [делу] - целомудреност и уздржае. Телу, пак, [да]
храну и одело, т. само оно што е неопходно (1 Тим.6,8).
45. Ум дествуе по природи када су му страсти покорене, када сагледава смисао биа и када пребива у
Богу.
46. Здраве и болест се односе на тело живих [биа], а светлост и тама - на очи. Тако се и врлина и
порок односе на душу, а знае и незнае - на ум.
47. Хришанин упражава мудроубе у три [ствари]: у заповестима, у догматима и у вери. Заповести
ум одваау од страсти, догмати га уводе у знае биа, а вера - у сагледавае Свете Троице.
48. едни подвижници само одбиау страсне помисли, а други одсецау и саме страсти. Страсне помисли
се одбиау или псалмопоаем, или молитвом, или узношеем [мисли], или неким другим доступним
занимаем. Страсти се, пак, одсецау презираем ствари кое су их изазвале.
49. Ствари према коима стичемо страсти есу - жена, новац, слава итд. Жена се може презрети едино
уколико се после удааваа [од света] тело буде долично исушило уздржаем. Новац се може презрети
уколико своу мисао убедимо да у свему буде задовона оним што има. Слава се, пак, може презрети
уколико се заволи тано чиее врлине, познато единоме Богу. На исти начин треба поступати и у
односу на друге страсти. Она кои све наведено презре никад нее дои до било какве мрже.
50. Она ко се одрекао ствари, т. жене, новаца и осталог, учинио е монахом споашег човека, али не и
унутрашег. Ко се, пак, одрекао и самих страсних мисли о има, учинио е монахом и унутарег човека,
т. ум. Споашег човека свако ко хое лако може учинити монахом. Напротив, да би се унутраши
човек учинио монахом неопходан е велики подвиг.
51. Ко е, дакле, она ко се у нашем роду потпуно ослободио страсних мисли и удостоио чисте и
невештаствене молитве, што и представа обележе унутрашег монаха?
52. Многе страсти су скривене у нашим душама. Оне се показуу тек када се поаве ствари [кое их
изазивау].
53. Онога ко е стекао делимично бестраше страсти не нападау у одсуству ствари. Меутим, уколико се
поаве ствари, страсти одмах узнемируу ум.
54. Немо мислити да имаш савршено бестраше [уколико си миран] када одсуствуу ствари [кое
изазивау страсти). Уколико, пак, при поави [ствари] останеш непокретан [у односу на страст], а потом и
мишу о о, зна да си ступио у границе бестраша. Ипак, ни тада немо бити немаран. Дуготрана
врлина умртвуе страсти. Меутим, уколико се она занемари, оне опет устау.
55. Она ко воли Христа, свакако га и подражава према [своим] силама. Христос удима ние престаао
да чини добро. Он е био дуготрпеив и када е изостала благодарност код уди и када су хулили. И
када су га тукли и када су га убиали Он е трпео, никоме уопште не мислеи зло. То трое сачиава дело
убави према ближему. Она ко их нема, а говори да воли Христа или [се нада] да е наследити
егово Царство - у ствари себе вара. ер, Господ е рекао: ee сваки кои ми говори: Господе, Господе,
уи у Царство небеско, но кои чини воу Оца мога (Мт.7,21), и опет: Ако ме убите, заповести мое
држите (н.14,15) и остало.
56. Сав ци заповести Спаситеа есте да ум [човека] ослободи од неуздржаа и мрже, те да га уведе
у убав према себи и ближему. ер, из е се раа светлост по деству светог знаа.
57. Удостоивши се извесног знаа од Бога, немо занемаривати убав и уздржае. Они, наиме,
очишуу страдални део душе и непрекидно ти откривау пут ка познау.
58. Пут ка познау, пак, есу бестраше и смирее, без коих нико нее видети Господа (ев.12,14).
59. Знае надима, а убав изграуе (1.Kop.8,1). Стога знау придружи убав и постаеш скроман и
духовни домостроите, кои изграуе и себе и све кои му се приближуу.
84
60. убав изграуе стога што не завиди, што се не огорчава на оне кои завиде, што не истиче предмет
кои [може изазвати] завист, што не сматра да е достигла савршенство (уп. Фил.3,12), што се не стиди да
призна свое незнае. На та начин, дакле, она ум чини скромним и непрекидно припрема напредовае у
познау.
61. Некако е природно да знае прати високоуме и завист, нарочито код почетника. Високоуме [бива]
само изнутра, а завист - и изнутра и споа: изнутра - према онима кои имау знаа, а споа - од оних
кои имау знае. убав, меутим, уништава све трое: високоуме - будуи да се не надима,
унутрашу завист - будуи да не завиди, а споашу - будуи да дуго трпи и да е благотворна. Она,
дакле, ко има знае треба да стекне и убав како би ум у свему сачувао нераивим.
62. Она ко се удостоио благодати знаа и [у исто време] има огорчее, или злопамее или мржу
према [неком] човеку, личи на онога ко трем и бодом боде [свое] очи. Стога е знау свакако
неопходна убав.
63. Немо све свое старае посветити само телу. Напротив, ему одреди подвиг по своо снази, а сав
сво ум усмери на унутраше. ер, телесно вежбае за мало е корисно, а побожност е корисна у
свему (1.Тим.4,8).
64. Она ко се непрекидно труди око унутрашег (постае) целомудрен, дуготрпеив, благотворан и
смиреноуман. Осим тога, он сагледава и богословствуе и моли се. О томе и говори апостол: По Духу
ходите (Гал.5,16), и остало.
65. Она ко не уме да ходи духовним путем не води бригу о страсним помислима, ве сво старае
посвеуе телу, те или угаа стомаку и живи неуздрживо, или се жалости, гневи и злопамти,
помрачууи сво ум. [Он се, такое, друге стране] предае неумереном подвигу, помуууи разум.
66. [Свето] Писмо не одбацуе ништа од онога што нам е Бог дао на употребу, ве кажава неумереност
и исправа бесловесност. Оно не забрауе да се еде, нити да се раау деца, нити да се поседуе
новац и да се правилно употребава. Оно забрауе стомакоугаае, блуд и остало. Оно такое не
забрауе ни да се мисли о наведеноме (с обзиром да е ради тога и настало), него да се о ему страсно
мисли.
67. Од онога што чинимо по Богу нешто вршимо по заповести, а нешто независно од заповести, т. како
би неко рекао, као добровоно приношее. Тако, по заповести волимо Бога и ближе, волимо
неприатее, избегавамо преубу и убиство и остало. Када [нешто од наведенога] преступимо примамо
осуду. Независни од заповести есу девственост, безбрачност, нестицае, отшелништво и остало. Они
имау значее дарова. Наиме, уколико неку од заповести по слабости не можемо да испунимо, ми тим
даровима умилостивуемо нашег благог Владику.
68. Она ко цени безбрачност или девственост свакако треба да има бедра опасана уздржаем и
светике запаене молитвом, сагледаваем и духовном убаву (Лк.12,35).
69. Неки од братие сматрау да немау дарове Духа Светога. Они услед немарности за вршее
заповести не знау да она кои има неискварену веру у Христа у себи има све Божанске дарове. С
обзиром да смо због свое леости далеко од делатне убави према ему (коом се откривау
божанствене ризнице у нама), нама оправдано изгледа да смо туи Божанским даровима.
70. Ако се, по божанственом апостолу, Христос вером усеуе у срца наша (Еф.3,17), и ако су у ему
сакривена сва блага мудрости и знаа (Кол.2,3), онда су у нашим срцима скривена сва блага мудрости
и знаа. Она се у срцу свакога откривау саобразно са [мером] очишеа кроз заповести.
71. Ето блага сакривеног у поу (Мт.1З,44) срца твога, кое ош ниси пронашао због леости. ер, да си
га нашао, продао би све како би купио пое [у коме се око налази]. Оставивши га, пак, ти радиш около
ега, налазеи само на тре и боде.
72. Спасите каже: Блажени чисти срцем, ер e Бога видети (Мт.5,8). Они е видети ега и блага у
ему уколико убаву и уздржаем себе очисте. И утолико е га више [видети], уколико више
узрастау у очишеу.
73. Он опет говори: Продате све што имате и дате милостиу... и гле све е вам бити чисто
(Лк.12,33; 11,41), т. немоте се више бавити стварима кое се тичу тела, ве пожурите да од мрже и
неуздржаа очистите ум (кога Господ назива срцем - Мт.15,19). ер, они прау ум и не дозвоавау му
да види Господа, кои се у ему настанио кроз благодат светог крштеа.
85
74. [Свето] Писмо врлине назива путевима. убав е, пак, истакнута као навеа од свих врлина. Стога и
апостол говори: Показау вам ош узвишении пут (l.Kop.12,31) кои нас убеуе да презремо
вештаствене ствари и да ништа привремено не претпоставамо вечноме.
75. убав према Богу се противи похоти, убеууи ум да се уздржава од уживаа. убав, пак, према
ближему противи се гневу, доводеи до презира славе и богатства. То су два динара коа е Спасите
дао гостионичару (Лк.10,35) да се побрине о теби. Меутим, немо се показати незахвалним,
придружууи се разбоницима, како поново не би био изранавен. ер, тада ве нееш бити полумртав,
ве [сасвим] мртав.
76. Очисти ум сво од гнева, злопамеа и срамних помисли, те еш препознати усеее Христа у себи.
77. Ко те е просветио вером у Свету, обожавану и едносушну Троицу? Или, ко те е упознао са
домостроем [спасеа], т. са Оваплоеем еднога од Свете Троице? Ко те е научио смислу
бестелесних сила или ствараа и свршетка видивог света, или васкрсеа мртвих и вечног живота, или
славе Царства небеског и Страшног суда? Ние ли [све наведено учинила] благодат Христова коа се
уселила у тебе и коа е залог Духа Светога? Шта е вее од те благодати? Или, шта е бое од те
мудрости и знаа? Или, шта е узвишение од тих обеаа? И уколико смо [и поред свега] леиви и
немарни и не чистимо себе од правштина и страсти кое ослепуу ум (сметауи нам да гледамо
смисао кои е аснии од сунца), треба да кривимо сами себе, а не да одричемо усеее благодати.
78. Обеавши ти вечна блага (уп. Тит.1,2) и давши ти залог Духа у срце (2.Кор.1,22), Бог ти е заповедио
да се бринеш о животу, т. да унутраши човек, ослободивши се од страсти, ош одавде почне да се
наслауе вечним благима.
79. Удостоивши се божанствених и узвишених сагледаваа, веома се труди у убави и уздржау, да
би, сачувавши страдални [део душе] неузбурканим, у души имао непрестану светлост.
80. Раздражани [део] душе обуздава убаву, желатени [део] исушу уздржаем, а словесни [део]
окриу молитвом, те светлост ума [твога] никад нее потамнети.
81. убав разарау бешчаше, штета, клеветае или вере или живота, батине, ране и остало, било да се
догаау [човеку] лично, било некоме од егових сродника или приатеа. Она ко убав изгуби због
неких од наведених узрока ош ние познао ци Христових заповести.
82. Колико год можеш, стара се да волиш сваког човека. Уколико не можеш [да све волиш], макар се
постара да никог не мрзиш. Меутим, ни у томе нееш успети уколико не презреш све ствари у свету.
83. [Рецимо] да е неко похулио. Ти, меутим, немо мрзети ега, него хулу и демона кои га е подстакао
на хуее. Уколико, пак, омрзиш онога кои е похулио, омрзао си човека и преступио заповест. Оно што
е он учинио речу, ти чиниш делом. Ако, пак, чуваш заповест, показаеш [дела] убави. Наиме, уколико
можеш помози му како би га одвратио од зла.
84. Христос нее да имаш ни мржу, ни огорчее, ни гнев, ни злопамее према било ком човеку, на
било кои начин и ради било кое пролазне ствари. То свима громогласно трубе четири еванеа.
85. Многи од нас говоре, а мало нас дела. Меутим, због свое немарности нико не треба да квари Реч
Божиу. Напротив, свако треба да призна своу немо, а не да сакрива Божиу истину како са
преступаем заповести не би био осуен и за криво тумачее Речи Божие.
86. убав и уздржае ослобаау душу од страсти, читае и сагледавае избавау ум од незнаа, а
стае молитве молитвеника постава пред самог Бога.
87. Када виде да презиремо ствари у свету како због их не бисмо мрзели уде и отпали од убави,
демони на нас подижу клевете како бисмо, не подносеи жалост, омрзли клеветнике.
88. Нема тежег бола за душу од клевете, било да се клевета [наша] вера или живот. И нико не може
остати равнодушан на клевету уколико не гледа на Бога, кои едини може да избави из невоа (као што
е и Сузану избавио), да удима открие [истину] (као и о о) и да душу утешити надом.
89. [По мери твое] молитве из [све] душе за онога ко те е оклеветао, Бог е открити и праву [истину о
теби] онима кои су се саблазнили.
90. По природи благ е само Бог (Мт.19,17), док е по настроеу [вое] добар само она ко подражава
Бога. егов ци е да зле [уде] седини са Оним ко е но природи благ како би и они постали добри.
86
Због тога он благосиа када га [зли] грде, трпи када га гоне, моли се када хуле (уп. 1.?ор.4,12-13) и моли
се за оне кои га убиау. Све [наведено он] чини [само] да не би отпао од циа убави.
91. Заповести Господе нас уче да се благословено користимо средим стварима. Благословена,
наиме, употреба средих [ствари] чини да е стае душе чисто. Чисто, пак, стае раа расуивае, из
кога се раа бестраше, из кога се раа савршена убав.
92. Бестраше ош нема она ко у часу искушеа ние у стау да превиди ману приатеа, било да е
стварна или само умишена. ер, узбуркане страсти кое леже у души ему ослепуу ум, не
дозвоавауи му да види светлост истине нити да разликуе бое од горега. Он, дакле, ние стекао
савршену убав, коа напое изгони страх од Суда (уп. 1.н.4,18).
93. Верном приатеу нема цене (Сир.6,15), будуи да несрее приатеа сматра своим, страдауи
заедно са им и злопатеи се чак до смрти.
94. У време благостаа много е приатеа (уп. Прич.19,4). У време, пак, искушеа, едва ако еш
еднога наи.
95. Сваког човека треба да волимо из [све] душе, док наду треба да полажемо едино на Бога, служеи
му из све снаге. ер, уколико нас Он чува, сви приатеи е нам бити на услузи и сви неприатеи е
бити немони. Меутим, чим нас Он остави, сви приатеи се окреу од нас и сви неприатеи ачау у
односу на нас.
96. Постое четири општа начина богооставености: први представа домостроитену [оставеност]
(као са Господом - како би привидним оставеем били спасени они кои су [заиста] оставени), други
представа [оставеност] ради испитиваа (као са овом и осифом - како би се едан показао стуб
храбрости, а други стуб целомудрености), [треи] представа [оставеност] ради духовног васпитаа
(као са апостолом [Павлом] - како би се смиреноумем сачувало изобие благодати), а [четврти)
представа [оставеност] ради одврааа [Божиег] (као што е било са евреима - како би се, будуи
кажавани, обратили покаау). Сви начини [оставености] есу спасоносни будуи да су испуени
Божанском благошу и човекоубем.
97. Само строги чувари заповести и истински таници судова Божиих не напуштау приатее кои се
искушавау по попуштеу Божием. Напротив, презиратеи заповести и непосвеени у тане судова
Божиих уживау са приатеем кои е у благостау, али га напуштау у [време] кад се злопати у
искушеу. Дешава се чак и да стау на страну [егових] противника.
98. Приатеи Христови све [уде] истински воле, премда их не воле сви. Приатеи, пак, света не
воле све, као што ни их не воле сви. Приатеи Христови до краа задржавау непрекидност у убави, а
приатеи света - само док се меусобно не сукобе око нечега светског.
99. Веран приате е мона заштита (Сир.6,14). Наиме, он е у благостау приатеа добар саветник
и еднодушни сарадник, а у злопаеу - истински заступник и насастрадалнии заштитник.
100. Многи су доста тога казали о убави. Меутим, уколико е потражиш, наи еш е едино меу
ученицима Христовим. ер, едино они имау истинску убав као учитеицу убави. О о су говорили:
Ако имам дар пророштва и знам све тане и све знае, а убави немам, ништа сам (l.Kop.13,2). Она,
дакле, ко е стекао убав, стекао е самога Бога: ер Бог е убав (1.н.4,8). ему слава у векове. Амин!
87
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК
III
САГЛЕДАТЕНА И ДЕЛАТНА ПОГЛАВА,
ИЗАБРАНА ИЗ СЕДАМ СТОТИНА ПОГЛАВА
ГРЧКОГ ДОБРОТОУБА
1. едан е Бог безначални, непостижни, кои у потпуности има силу биа, кои савршено искучуе сваку
мисао о када и какo, с обзиром да е за све недоступан и да га никаква творевина не може познати у
егово природи.
2. Све постоее се назива мисливим, познативим: за егово познае постое доказна начела. Бог се,
меутим, именуе немисливим. Ипак, на основу познативог и мисливог се веруе да Он есте.
3. Познаа створених ствари као сво доказ имау свое сопствене основе (кое се стичу природним
путем). има се она природно и одреуу. О Богу се, меутим, уз помо основа кое се налазе у тим
стварима, само веруе да есте. Он благочастивим дае исповедае и веру (твру од сваког доказа) да
сам есте. Вера е истинско познае кое има недоказива начела, будуи уверее о стварима кое
превазилазе ум и слово.
4. Бог е начело, средина и кра свега што постои: почело као Творац, средина као Промислите, кра
као Завршите. ер, као што говори Писмо, од ега и кроз ега и ради ега е све (Рим.11,36).
5. Надостониа поштоваа есте душа коа е по природи разумна. Као благ, Бог сваку душу саздае по
свом образу, приводеи е у бие као самопокретну (слободну). Стога свака [душа] по свом произвоеу
или изабира част, или своим делима самовласно сакупа бешчаше.
6. Бог е, као што е написано, Сунце правде (Мал.4,2), кое све подеднако обасава зрацима свое
благости. По своме настроеу, душа обично бива или восак (као богогубива) или блато (као
вештаствоубива). Блато се по своо природи суши од сунца, док восак од ега по природи смекшава.
Тако и свака вештаствоубива и светоубива душа, коа по свом настроеу не прима и одбацуе
уразумууе напомене Божие, огрубуе као блато, те сама себе, слично фараону, баца у погибао.
Напротив, свака богоубива душа се при томе смекшава, као восак примауи печат ликова
Божанствених ствари, у духу постауи станиште Бога.
7. Она ко е сво ум обасао Божанственим разумеваем, ко е свое речи Божанственим песмама
приучио да непрестано поштуу Творца и ко е чула осветио непорочним гледаем на све - на природно
добро биа по образу додае благобие по подобиу произвоним добрим настроеем.
8. Своу душу чува неоскрнавеном она ко сво ум принуава да мисли едино на Бога и егова
савршенства, ко реч постава као иховог правилног тумача и разаснитеа, а чула васпитава да
благочастиво гледау на видиви свет и на све што е у ему, те да души саопштавау величину разума
кои е у ему сакривен.
9. Ослободивши нас од горког ропства тиранима - демонима, Бог нам е даровао човекоубиво бреме
богопоштоваа, т. смирее коим се укроуе сва сила аволска. Они кои приме егово бреме могу да
доу до сваког добра и да га сачувау неукрадивим.
10. Она ко веруе бои се Бога. Она ко се бои Бога прихвата смирее. Она ко се смирава постае кротак,
примауи настроее кое е недоступно за неприродне покрете гнева и похоте. Кротки чува заповести.
Она ко их чува - чисти се. Она ко се очистио - озаруе се. Она ко се озарио леже са Жеником Словом у
88
скривници тани.
11. Земоделац кои обилази пое и гледа кое дрвее е погодно за пресаивае понекад наилази на
благо. И сваки смирени и непатворени подвижник, кои има равномерно душевно настроее, туе корову
земаских страсти, слично наблажением акову на очево питае о начину брзог успеха (Кад брже нае,
сине) може да одговори: Господ Бог тво даде, те изае пред мене (Пост.27,20). Бог нам [понекад] и без
нашег труда дае мудра сагледаваа свое мудрости, услед чега ми помишамо да смо обрели духовно
благо. Искусни и опитни подвижник есте духовни земоделац кои диве дрво кое е угледао чулима
меу видивим стварима пресауе на духовно пое и проналази благо, т. благодатно виее
проавиваа Божие мудрости у створеним стварима.
12. Она ко иште познае ради показиваа и ко га не достиже нека не завиди ближему и нека се не
сатире тугом. Бое е да он прое припремни труд за познае, т. труд делатне врлине. Трудоубиво
испуавауи напре телом [врлину], он е душу припремити за примае познаа.
13. Они кои се право са благочастивом намером старау да познау ствари, избегавауи свако
показивае пред другима, сусреу пресветла сагледаваа. Они е наи указае за наверние
самопознае. Таквима говори закон: Ушавши у зему обеану, наследите велике и добре градове кое
нисте градили, домове пуне сваких добара, кое нисте зидали, ископане изворе, кое нисте копали,
винограде и маслине, кое нисте садили (Пон.6,10-11). ер, она ко живи за Бога а не за себе, постае
испуен Божанственим даровима кои нису увек приметни због претеег напада страсти.
14. Лицемер е спокоан и ути све док мисли да га нису одгонетнули, будуи задовоан славом коу
стиче од праведног изгледа. Ако га откриу, он изриче увредиве речи. мислеи да вреаем других
сакрие своу срамоту. Упореууи га са пород аспидиним, реч Писма му као лукавом нареуе да роди
род достоан покааа, сагласно са оним што изгледа, преобразивши и скривено настроее срца.
15. Она ко се са цием да повреди ближега претвара да е приате есте вук кои овчиом кожом
покрива сво злочин. Сусревши простосрдачну нарав, или нешто што е хришански едноставно речено и
учиено, он их хвата и прождире. Потом користи безброне увреде против оних чие речи и нарави
напада, [набеууи их] да уходе слободу егову, коу има у Христу Исусу (Гал.2,4).
16. Она се са злим цием претвара да е утив припрема замку свом ближем. Уколико, пак, не успе,
он одлази, те своо страсти додае трзае срца. Она, меутим, ко ути ради користи умножава
дружеубивост, те одлази са радошу с обзиром да е добио просвеее кое разгони таму.
17. Она ко на сабрау братие намерно прекида слушае беседе не крие да е болестан од
славоуба. Уловен име, он износи многе везане и невезане речи о предмету беседе, желеи да
поквари ен ток.
18. Мудар [човек] и поучавауи и учеи жели да се учи и да учи едино корисно. Наводни, пак, мудрац и
када пита и када га питау износи едино оно што храни знатижеу.
19. Она ко е причесник добара благодати по Божием благовоеу, и другима треба да их предае, по
речи Господо: На дар сте добили, на дар и даите (Мт.10,8). Она ко у зему сакрива дар клевее
Дародавца као тврдог (Мт.25,24), те напушта врлину ради поштеде тела. Она, пак, ко неприатеима
продае истину бива осуен. Као славоубиви не подневши бешчаше, он прихвата давее.
20. Они кои се ош бое борбе против страсти и страше напада невидивих неприатеа треба да уте,
т. у борби за врлину не треба да употребавау противречее, ве да се обраау молитви, предавши
Богу старае о себи и своу заштиту. има се у кизи Изласка говори: Господ е се борити за вас, а ви
уутите (Изл.14,14). Они, пак, кои по поразу неприатеа кои их гоне затраже да, са осеаем
благодарности, схвате коу врсту врлине да започну, треба само да откривеним срдачним ухом пазе на
речи Господе, као што е и Израиу било нареено: Почу, Израиу (Пон.6,4). Ономе, назад, ко након
очишеа срца незадрживо пожели Божанствено познае приличи побожна смелост због кое е му бити
речено: Зашто вичеш ка мени (Изл.14,15). Према томе, ономе коме е ради страха наложено утае
приличи прибегавае ка Богу. Ономе коме се нареуе да слуша приличи спремност за слушае и
испуавае Господих заповести. Она, пак, ко е достигао духовно разумевае, треба у молитви
непрестано да вапие, иштуи избавее од зла и изавууи благодарност због добиених добара.
21. Душа се никада не може пружити ка познау Бога уколико е се сам, по благом снисхоеу, не косне
и не узведе к себи. Ни ум удски никада не би могао потеи горе и примити неко Божанствено озарее
кад га сам Бог не би одушевавао (по мери егових могуности) и просвеивао Божанственим
89
обасаима.
22. Она ко веруе, по еванеу, помера гору (Мт.17,19) греха животом делатног добра, чупауи из себе
рание пристраше према чулним стварима, кое су непостоане и промеиве. Она, пак, ко е узмогао да
постане ученик, комадима хлеба духовног познаа кое е иримио из руку Слова насиуе хиаде,
делима показууи умножавауу силу Слова (Мт.15,32). Назад, она ко е узмогао да буде апостол
исцеуе од сваке болести и сваке немои и изгони нечисте духове (Мт.10,1). Изгоее духова
[означава] прогаае дества страсти, исцеивае од болести - узвоее уз помо наде ка
благочастивом настроеу оних кои су га се лишили, лечее од немои - буее и укрепивае
раслабених од леости речу о суду. Она, опет, ко е добио власт да стае на змие и скорпие (Пк.
10,19) искореуе почетак и кра греха.
23. Апостол и ученик е увек и верууи. Ученик, опет ние увек апостол, премда и есте верууи. Верууи,
пак, ние уедно и ученик и апостол. Уосталом, животом и сагледаваем и он може да дое до чина и
достоанства (ученика), а [ученик] до чина и достоанства (апостола).
24. [Биа] коа настау у времену расту до пуне мере, а затим се зауставау, с обзиром да се прекида
ихов природни раст. Меутим, оно што Божиа благодат ствара по поретку врлинског живота не
престае да узраста ни кад достигне савршенство. ер, кра еднога, постае почетак другога. Она ко е
делатном врлином пресекао трулежне страсти кое живе у ему уедно започие друга Божанствена
преображеа из славе у славу (2.Кор.3.18). Уосталом, Бог кои у ему дела не престае да твори добро.
Своство светлости е да светли, а своство Бога е да чини добро. По закону, кои одговара стау
привремених ствари, кое се раау и умиру, поштуе се субота као пресецае делаа. По еванеу,
меутим, кое одговара стау духовних и мислених ствари, субота се празнуе чиеем добрих дела.
Понеки на то негодуу, с обзиром да не разумеу да е субота ради човека, а не човек ради суботе и да е
Син Човечии Господар и суботе (Мк.2,27-28).
25. Да би душа окусила духовну радост ние довоно само да победи страсти. Она треба да стекне и
врлине кроз испуавае заповести. Не радуте, говори Господ, што вам се духови, т. дества страсти
покоравау, него се радуте што су имена ваша написана на небесима, т. што сте по благодати
усиновеа ради врлина уписани у место бестраша.
26. Све док се умом до [степена] чистоте не издвоимо од свое природе и свега што е након Бога ми не
можемо да сматрамо да смо стекли непромеиву навику у врлини. Тек кад се у нама убаву установи
такво настроее ми емо познати силу Божанственог обеаа. ер, савршена неподвижност достоних
заснива се, као што треба веровати, на убавном укорееу силе ума. Она ко ние изашао из себе и
свега што се може мислити и ко се ние утврдио у утау кое превазилази свако мишее (у прекиду
свих умних покрета) никако не може бити слободан од измеивости.
27. Пошто е поставио шатор сво изван насеа, т. пошто е свое срце и сво ум чврсто установио изван
свега видивог, велики Мосие почие да се поклаа Богу. Пошто е ступио у примрак, т. у безвидно и
беспредметно место виеа, он пребива у вршеу насвештениих таинстава (Изл.33,20-21).
28. У Светом Писму може да се разликуе тело и дух, као да е неки духовни човек. Не би грешио пред
истином она ко би рекао да е буква Писма егово тело, а егов смисао - дух или душа. асно е да е
мудар она ко остава тело, као нешто трулежно, и сав се прилепуе духу, као нечем нетрулежном.
29. Она ко закон испуава животом и владаем уздржава се од страсних дела, приносеи Богу на жртву
дество бесловесних страсти. То е ему по егово духовно детиатости довоно за спасее.
30. Она кога пророчка реч васпитава да одбаци страсна дела прилаже и избегавае саосеаа и
слагаа са има (што се иначе одвиа у души) како, показууи се уздрживим од греха лошиим делом,
т. телом, не би скривено грешио са неуздрживошу боим делом, т. душом.
31. Она ко е искрено прихватио еванелски живот, одсецауи у себи почетак и кра греха, сваку врлину
врши и делом и умом, приносеи Богу жртву хвале и исповедаа због избавеа од стварних напада
страсти. Он е слободан од мислене борбе са има. Ненасита сладост егову душу храни надом будуих
добара.
32. Осеае чулних утисака прати делатеа кои се труди над вршеем врлина. Напротив,
неосетивост или неколебае чулним утисцима своствено е сагледатеу, кои е сво ум усредсредио у
Богу, отржуи га од тела и света. едан се делатним трудом на добром путу подвизава да душу одвои од
природних веза саосеаа телу, због чега често осеа умор и слабее свог доброг настроеа. Други
90
заносе тог саосеаа истрже упражаваем и пребиваем у сагледавау. Он више ничим не може да
буде заробен и задржан, поставши чист од оног чиме су га обично раавали и задржавали они кои су
желели да име овладау.
33. Плод непослушаа есте грех, а плод послушаа есте врлина. За непослушаем следи преступае
заповести и прекид савеза са Оним ко е дао заповести. За послушаем, пак, следи испуее заповести
и присние седиее са Оним ко их е заповедио. Она ко кроз послушае извршава заповест уедно
испууе и правду, чувауи неразрушивим и единство убави са Оним ко их е заповедио. Она, пак, ко
кроз непослушае преступа заповест, чини грех и себе одваа од единства убави са Оним ко их е
заповедио.
34. Она ко после раскидаа савеза због преступа опет иде ка седиеу напре се удаава од страсти,
затим од страсних помисли, потом од природе и свега природног (т. од вештаственог света), затим од
мислених ствари и знаа о има (т. од духовног света). Прешавши, назад, разноврсност планова
промисла (т. тока дешаваа), он се на непознат начин приближава само единици, у коо едино види
своу постоаност, те се радуе радошу неисказаном (1.Пт.1,8), као она ко е обрео мир Божии, кои
превазилази сваки ум (Фил.4,7). Он онога ко га се удостои непрестано чува од пада.
35. Страх од геене оне кои се уводе на ова пут (т. почетнике) наводи да избегавау грех. Жеа за
добиаем добара додае усре онима кои напредуу у вршеу врлина. Тана, пак, убави уздиже ум
изнад свега тварног, чинеи га слепим за све што е након Бога. ер, само оне кои су слепи за све што е
након Бога, Господ умудруе, показууи им оно Божанствено (Пс.145,8).
36. Свако здае добара зидауи на Господу, као на неко основи вере, полажимо злато, сребро и драго
камее, т. чисто и непомешано богослове, светао и славни живот, божанствене помисли, бисеролика
сагледаваа, а не дрва, сено и сламу (1.Кор. 3,12), т. идолослужее или пристраше према чулноме,
неразумни живот, страсне помисли кое су лишене зрелог класа (т. мудрих разумеваа).
37. Она ко се посветио познау треба да утврди стопе свое душе пред Господом, као што е Бог рекао
Мосиу: Ти овде стани са мном (Изл.34,2). Треба, меутим, знати да и меу онима кои стое пред
Господом постои разлика. [То е приметити] мудроубац кои не чита тек успут [речи]: Има неки меу
овима што стое овде кои нее окусити смрти док не виде Царство Божие да е дошло у сили
(Мк.9,1). ер, Господ се онима кои стое пред им не ава увек у слави: онима кои се тек уводе на пут
ка ему (почетницима) Он долази у виду слуге, а онима кои су мони да иду за им на усхоее на
високу гору еговог Преображеа, Он се ава у образу Божием, т. као што е био пре ствараа света.
Према томе, едан исти Господ се не ава подеднако онима кои му приступау: сагласно са вером
свакога Он меа и виее.
38. За оног ко проходи делае каже се да привремено живи у телу као странац кои има ци да
вршеем врлина од душе одсече саосеае према телу и да се одвои од вештаствених прелести. За
сагледатеа се, пак, каже се да е странац у само врлини, сагледавауи истину као у огледалу и
загонеци. ер, он ош ние видео лицем у лице прави изглед очекиваних добара. Сваки светите у односу
на будуа добра ходи као у слици, вапиуи: а сам као дошак код тебе и пролазник, као и сви оци мои
(Пс.37,7;13).
39. Добро е искати Бога, од свега се увек удаууи, као што нам е заповеено (Пс.45,11; 104,4). По
своству садашег живота ми у свом искау ега не можемо дои да граница дубине Божие. Ипак,
можда емо достии незнатну дубину егову, угледавши Светиу над светиама и духовност над
духовношу. Архиере речено образно показуе када из Светие (првог дела шатора), коа е светиа од
предвора, улази у Светиу над светиама, коа е светиа од Светие.
40. Син Бога и Оца, Бог Слово е постао Син Човечии и човек да би уде начинио боговима и синовима
Божиим. Стога треба да веруемо да емо бити тамо где е сада сам Христос као глава целог тела
(Кол.1,18), кои е код Оца постао Претеча по телу. У сабору богова, т. спасених у средини е стаати Бог,
делеи достоанства тамошег блаженства. Достони нее бити удаени местом едни од других.
91
41. Она ко испуава страсне прохтеве тела живи у Халдеско земи као служите и сачините идола.
Уколико, пак, здраво расудивши, унеколико дое до познаа начина живота кои му приличи (те стекне
саосеае према ему), он остава Халдеску зему и иде у Харан месопотамиски (Пост.И,28-31), т. у
стае кое се налази на граници измеу врлине и греха и кое ош ние чисто од чулне прелести. Уколико
прее границе средег чулног разумеваа добра, он ступа у добру зему, т. у стае кое е слободно
од сваког греха и незнаа. Нелажно Бог [такво стае] показуе и обеае као награду за врлину онима
кои га убе.
42. Она ко ревнуе за мудроубе у духу благочаша и ко стае у борбени ред против невидивих сила
треба да се моли да уз ега остану и природно разликовае (добра и зла - чиа светлост ние велика) и
просвеууа благодат Духа. Прво васпитава тело у делатно врлини, а друга указуе уму да свему
претпостава живот са мудрошу (Муд.8,2), коом се руше утвреа зла и свака охолост, коа устае
против познаа Божиега (2.Кор.10,4). То показуе и Исус Навин кои е у молитви искао да сунце стане
према Гаваону, т. да се у ему сачува незалазна светлост познаа Бога на гори мисленог сагледаваа,
и месец према долини (Ис.10, 12), т. да природно разликовае добра и зла, кое лежи над телесном
немои, остане неизмеиво у односу на врлине.
43. Гаваон е високи ум, а долина е тело смирено смру. Сунце е Слово кое просвеуе ум, кое му дае
силу за сагледаваа и кое га избава од сваког незнаа. Месец е, пак, природни закон кои обавезуе
тело да се по закону покори духу и прими бреме заповести. Месец се прихвата као символ природе с
обзиром на егову промеивост. Уосталом, код светих природа ние промеива услед стамене навике у
врлини.
44. Они кои траже Господа треба да га ишту у самима себи вером коа се посведочуе делима. Близу ти
е реч, говори апостол, у устима твоима и у срцу твоме, т. реч вере (Рим.10,8). ер, искае речи вере
и есте искае самог Христа.
45. Помишауи о висини Божие безграничности, ми не треба да очаавамо [мислеи] да Божие
човекоубе нее достии до нас. Помишауи на безмерну дубину нашег пада кроз грех, ми не треба
да сумамо у могуност устааа врлине коа е умртвена у нама. И едно и друго е могуе за Бога. Он
може да сие и наш ум просвети познаем, као што може опет да подигне врлине у нама, узвисивши нас
са собом, посредством дела правде. Да не речеш у срцу своме, говори апостол: Ко е се попети на
небо. Тоест, да сведе Христа. Или: Ко e сииу бездан? Тоест, да изведе Христа из мртвих
(Рим.10,6).
46. Они кои, слично животиама, живе едино за чула зло употребавау творевину Божиу на угаае
страстима. Не схватауи очигледну реч мудрости како би познали и прославили Бога из егове
творевине и не разумевауи откуда смо ми, шта смо, каквом крау идемо и за кое стремее смо,
посредством видивог, саздани, они лутау у тами читав сво век и едино незнае о Богу обухватау
обема рукама.
47. Они кои пазе едино на букву Писма и кои телесним служеем закону везуу достоанство душе
мисле да жртвама бесловесних животиа могу угодити Богу. Код их се може наи велика брига о телу и
еговом споашем очишеу. О красоти душе, коа е унакажена ранама греха, они не помишау,
премда е ради е створено сво мноштво видивих ствари, те предан сав закон и сва Божанствена Реч.
48. [Речено е] да Господ лежи да многе обори и подигне у Израиу (Лк.2,34). Ако се и едно и друго узме
са добре стране, [речено] е значити: [Он лежи] да би се у вернима обориле страсти и зле помисли и
подигле врлине и све богоубиве помисли.
49. И док су врата била затворена, где се беху ученици егови сакупили због страха од удеаца...
(н.20,19). Они кои су се из страха од духова злобе у области откривеа и на висини Божанствених
сагледаваа тврдо учврстили, закучавши чула слично вратима, примау на незнани начин Бога Слова
кои долази и ава им се мимо начина чулних аваа. Он им кроз [поздрав]: Мир вам, дае бестраше,
а кроз дувае - заедницу Духа Светог, пружауи им и власт над злим духовима и показууи им символе
своих тани.
50. Халдеска зема есте страсни живот, у коме праве греховне идоле и клаау им се. Месопотамиа е
начин живеа кои нагие час на едну, час на другу страну. А обеана зема представа стае
(духа) кое е испуено свим (духовним) добрима. Она ко, слично древном Израиу, буде немаран
према добром настроеу, опет упада у ропство страсти и лишава се слободе коа му е дарована.
92
51. Може се приметити да нико од светих ние добровоно одлазио у Вавилон. ер, неумесно е и
неразумно да они кои убе Бога изабирау зло уместо добра. Понеки од их су, меутим, заедно са
народом били тамо одведени. Под има ми разумемо оне кои ради спасеа оних кои имау потребу за
руководством, под посебним околностима и не сами по себи, оставау високу реч познаа и прелази на
учее о страстима. Због истих околности е и велики апостол сматрао да е бое да остане у телу, т. да
продужи да ученицима предае наравствено учее, премда е имао жеу да се одвои од наравственог
учеа и буде са Христом кроз надсветско и просто духовно сагледавае (Фил.1,23).
52. Свирауи у харфу, блажени Давид е успокоавао Саула, кога е давио зли дух (1.Цар.1б,23). Тако и
свака духовна реч (сладосна због мислених сагледаваа коа е проничу) успокоава раздеени ум,
ослобаауи га од зле савести коа га дави.
53. Сме са добрим очима, слично великом Давиду (1.Цар. 16,12), есте она ко при светлости живота по
Богу има и светлозарну реч познаа, коа му е своствена. Код таквих се добро делае повезуе са
сагледаваем, те прво сиа разним видовима врлина, а друго блиста божанственим помислима.
54. [Човек] се моли са добие насушни хлеб. Ипак, он га не прима онаквим какав есте, ве по мери свое
приемчивости. Као човекоубив, Хлеб живота (н.6,35) себе дае свима кои ишту. Ипак, Он се не дае
свима подеднако. Онима кои су учинили велика дела правде, Он се дае више, а онима кои су оскуднии
у има - мае: свакоме по мери еговог достоанства (или настроеа) еговог ума.
55. Господ се посредством врлина налази поред онога ко проходи делатеа. Меутим, Он е далеко од
онога ко врлине не рачуна ни у шта. Опет, Он се посредством истинског познаа ствари налази поред
сагледатеа. Од онога, пак, ко у томе греши у извесно мери, Он остае далеко.
56. У почетку васпитаа уди у благочастивости обично се читава ствар усмеруе само на тело. На
првим корацима приступаа ка богочашу ми говоримо више по букви, неголи по духу. Приступауи
постепено ка духу и телесност изрека стаууи духовним сагледаваима, ми ве чисто постоимо у
чистом Христу по мери доступно удима. Ми ве можемо да говоримо као апостол: Ако и познасмо
Христа по телу, но сада га (у слави егово) више не познаемо (2.Кор.5,16). То се [дешава] услед
простог (или чистог) приступаа ума Слову без покрова, с обзиром да смо успели да од телесног
разумеваа Слова преемо ка гледау славе егове, као единороднога од Оца (н.1,14).
57. Она ко е започео да живи животом у Христу превазилази и законску и природну правду, како нам
наговештава и божанствени апостол, говореи: У Христу Исусу нити обрезае што помаже нити
необрезае (Гал.6,15). Речу обрезае он означуе законску правду, а речу необрезае подразумева
сличну правду по закону природе.
58. Слово Божие е пут (н.14,6) за оне кои, проводеи делатни живот, верно и чврсто ходе поприштем
врлина, не скреуи ни на десно из таштине, ни на лево саплитаем на страсти, ве по Богу
управауи свое стопе. Аса, цар удески (3.Цар.15,23) ние успео до краа да [поступа на та начин]: он
се разболео, као што се о ему говори, под старост ногама, ослабивши и онемоавши да иде дае
путем живота по Богу.
59. а сам врата, рекао е Господ (н.10,9). Оне кои су добро прошли сав пут врлина у непорочном ходу
свог делатног живота, Он уводи у област познаа и као светлост ум показуе пресветле ризнице
мудрости. Он е уедно и пут, и врата, и куч и Царство. Он е пут као Водич, куч као Она ко достоним
откучава улаз у Божанствене ризнице, врата као Уводите, Царство као Она ко наслеуе и кои по
учествовау постои у свима.
60. Господ се назива светлошу, животом, васкрсеем, истином. Светлошу [се именуе] као обасае
душа, као разгоните таме незнаа, као просветите ума у разумевау несхвативих ствари и
показате тани кое су доступне едино чистима; животом - као подате одговарауег кретаа у
области Божанствених ствари душама кое су га заволеле; васкрсеем - као будите ума од мртвог
пристраша према вештаственом и као егов очистите од сваке трулежности и мртвости; истином - као
даривалац неизмеивог расположеа за добра дела онима кои су достони.
61. Бога у себи не прослава она ко га само речима побожно поштуе, ве она ко ради ега и
заповести стрпиво подноси страдаа и трудове. Таквог и Бог обратно прослава славом коу има у
себи. Он у себи носи благодат бестраша као награду за врлину по заедничареу. Онога ко у себи
прослава Бога страдаима за врлину у свом делатном животу, сам Бог прослава кроз бестрасно
озарее Божанственим зрацима у стау сагледаваа. Идуи на добровоно страдае, Господ е рекао:
93
Сада се прослави Син Човечии, и Бог се прослави у ему. Ако се Бог прослави у ему, и Бог е ега
прославити у себи, и одмах е га прославити (н.13,3132). Отуда е асно да после страдаа ради
врлина долазе Божанствени дарови благодати.
62. Све док врши прелажее из силе у силу и из славе у славу, т. узрастае из врлине у врлину и од
познаа ка познау, душа остае дошакиа, по реченоме: Много обитаваше душа моа (Пс.119,6).
ер, она треба да прее велико растоае и мноштво степена познаа да би прошла кроз место
шатора дивног, до дома Божиег, с гласом радости и исповедаа одека празнууег (Пс. 41,5), свагда
додауи глас гласу и духовни глас духовном гласу, напредууи у духовним сагледаваима са радошу
због умом угледаних ствари, са весеем и одговарауом благодарношу. Такво празновае обавау
сви кои су добили благодат Духа кои виче у срцима иховим: Ава, Оче (Гал.4,6).
63. Место шатора дивног, есте бестрасно и непоколебиво добро настроее према врлинама, због кога
Бог Слово украшава душу разним красотама врлина као шатор. Дом Божии есте познае кое се састои
из многих и разних сагледаваа, због коих Бог посеуе душу и испуава е мноштвом мудрости. Глас
радости есте поскакивае душе при погледу на мноштво врлина. Исповедае есте благодарее за
славно насиее или испуее мудрошу. Одек есте непрестано таанствено славослове кое се
састои из споа и едног и другог - и радоваа и исповедаа.
64. Она ко е храбро савладао телесне страсти, ко е однео довоно победа над нечистим дусима и ко е
ихове помисли изагнао из области свое душе треба да се моли да му се да чисто срце и да се у
егово унутрашости обнови прави дух, како би се благодау савршено очистио од равих помисли и
испунио се божанственим помислима.
65. Она ко е свое срце учинио чистим не само да познае смисао и значее другостепених ствари кое
постое након Бога, ве на неки начин, прошавши све их, гледа и самог Бога. У томе се и састои краа
граница добра. Посетивши такво срце, Бог у ему Духом пише своа слова, као на Мосиевим
таблицама, сагласно са мером узраста у добром делау и сагледавау, по заповести коа таанствено
заповеда: Расти и множи се (Пост.35,11).
66. Свети примау ум Христов, по реченоме: Ми имамо ум Христов (1.Кор.2,16). Он нас не лишава наше
умне силе, нити суштаствено и личносно прелази у наш ум (т. на егово место). Он своим особинама
осеуе силу нашег ума и повезуе у едно дество. По мени, ум Христов има она ко о свему мисли у
еговом духу, и кога све приводи ка мисли о ему.
67. Ми се телом Христовим (по речи апостола: А ви cme тело Христово, и удови понаособ - 1.Kop, 12,27)
не називамо стога што се лишавамо своих тела или што Он лично прелази у нас, раздеууи се у
удове, ве стога што се и наше тело, као и егово, ослобаа греховне трулежности. ер, Христос е по
природи као човек био безгрешан и телом и душом. И ми, кои веруемо у ега и кои смо се Духом
обукли у ега, произвоеем можемо у ему бити без греха.
68. Све док се налази у овом животу, [човек] има само делимично познае и пророштво и залог Светога
Духа, ма колико да е савршен по овдашем стау у делау и сагледавау. То стае е едном достии
савршенство, када е се достоним истина показати лицем у лице, т. каква е само по себи. Тада они
нее имати само део пуноте, ве е саму пуноту носити у себи по заедничареу. ер, апостол говори да
е тада сви (т. спасени) достии у меру раста пуноте Христове (Еф.4,13), у коме су сакривена сва
блага премудрости и знаа (Кол.2,3). По еном поавивау е престати оно што е делимично
(l.Kop. 13,10).
69. Понеки ишту [да сазнау] какво е бити стае оних кои е достии савршенство у Царству Божием.
Да ли е, наиме, и тамо постоати напредовае и прелазак (ка све боем), или е се одржавати
непромеиво стае кое е установено? Каква е тада бити тела и душе и како да се о томе мисли? Ако
се размисли, на то би се могло реи следее. У односу на телесни живот, храна има двоако значее:
она служи и за раст и за одржавае оних кои се хране. Све док не постигнемо меру телесног узраста, ми
се хранимо ради рашеа. Када се, пак, заустави у рашеу, тело се ве храни ради одржаваа. И у
односу на душу храна има двоако значее. Док напредуе, она се храни врлинама и сагледаваима,
пролазеи све постоее и ходеи ка мери раста пуноте Христове. Доспевши до е, она се заустава у
напредовау и узрастау наведеним средствима, храена непосредно ве нетрулежном храном на
начин кои превазилази разумевае (кои е можда баш због тога виши и од узрастаа). Она храну ве
прима само ради одржаваа даног о боговидног савршенства и ради изавиваа безмерне сладости
коа долази од е. Добиауи од е свагда еднако благобие, она постае бог по причешу
Божанственом благодау, престауи са свим умним и чулним дествима. Она уедно чини да се прекидау
94
и сва природна дества тела, кое се обожуе заедно са ом у мери коа му е доступна. ер, кроз душу и
тело просиава едино Бог, кои преобием славе савлауе ихова природна обележа.
70. Они кои воле да иду до краа ишту да [познау] у чему е се састоати разлика вечних станишта и
обеаног наслеа, т. да ли у месту, или у количини и каквоти духовних савршенстава. И еднима изгледа
едно, а другима друго. Она, пак, ко е познао шта [значи]: Царство Божие унутра е у вама (Лк. 17,21),
те: У куи Оца мога станови су многи (н.14,2), [свакако] е стати на страну другог.
71. Царство Бога и Оца по сведржитеству припада свима кои веруу, а по благодати онима кои се у
потпуности одбацили било какво расположее према природном животу и душе и тела, т. онима кои су
стекли духовни живот и кои могу да говоре: А живим не више а, него живи у мени Христос (Гал.2,20).
72. Она ко трудовима врлине успе да умртви удове свое кои су на земи (Кол.3,5), те да испуаваем
заповести Слова победи свет кои постои у ему, више нее имати никакве скорби с обзиром да е
оставио свет и почео да пребива у Христу, Победнику страсног света и Дародавцу сваког мира. ер, она
ко ние оставио пристрасност према вештаственоме, свакако е имати скорб, меауи се у осеаима
заедно са изменом онога што е промеиво по природи. Она ко е почео да живи у Христу ни под каквим
видом нее ве осетити промену у вештаственом, ма каква иначе била. Стога Господ говори: Ово сам
вам казао, да у мени мир имате. У свету ете имати жалост; али не боте се, а сам победио свет
(н.16,33). Т. у мени, у Слову ете имати мир, будуи избавени од превртивости и сметености
земаских ствари и страсти. У свету, т. у пристрасности према вештаственоме ете имати скорб услед
непрестане промене едног у друго. Скорб е имати и едан и други, т. и она ко дествуе врлински (услед
труда кои е са има повезан) и она ко воли свет (услед губитка и лишаваа у вештаственом). Ипак, код
едног е она спасоносна, а код другог разорна и погубна. И за едног и за другог Господ есте поко: за
првог стога што му после труда врлина дае одмор бестраша у стау сагледаваа, а за другог стога
што му кроз покаае одузима пристраше према трулежном.
73. Ми треба не само да смо убице телесних страсти, ве и истребитеи страсних душевних помисли,
подражавауи светог кои говори: Изутра сам убиао све грешнике земе како бих из града Господег
истребио све кои чине безакое (Пс.108,8), т. телесне страсти и душевне безаконе помисли.
74. Она ко са благочастивим и правим познаем пут врлина сачува правим, не скреуи на супротну
страну, схватие посету Божиу коа е му се десити услед бестраша, као што уверава исти свети
пророк, говореи: Певау у разумеу на путу непорочном када eiu dou к мени (Пс.100,2).
75. Она ко се уводи на пут благочаша не треба само благошу да се руководи на испуавае
заповести. Он и сеаем на строгост судова Божанствене правде чеше треба да се подстиче на подвиг.
Тако е он убаву желети Божанствено, а страхом се уздржавати од равог. Због тога [псалмопоац]
каже: Милост и суд neeay ти, Господе (Пс. 100,1), сведочеи да она ко се наслауе убаву
молитвено беседи са Богом, а она ко се крепи страхом ему узашие песму.
76. едно е пребеспочетно и надсуштаствено благо Бие, Триипостасна единица, Отац, Син и Дух
Свети, безгранично сасуштаство Троице. Било какво разумевае еговог Биа, т. како есте, шта есте
или какав е - за створене умове остае недоступно. Оно измиче сваком разумевау умних, не излазеи
из свое природне скривености. Оно безмерно превазилази свако познае.
77. едан е Бог Отац, единог Сина Родите и единог Духа Светог Исходите: несливена единица и
Троица нераздеива, беспочетни Ум, едини Родите единог, суштински беспочетног Слова и единог
вечног Живота, т. Духа Светог Источник.
78. едан е Бог, единица безначелна и надпостоеа, коа нема делова и коа е нераздеива. едан
исти е и единица и Троица.
79. Христос Бог се раа. Са примаем тела кое има разумну душу постае човек Он кои е из небиа
даровао бие свему што постои. ега е натприродно родила Дева, не лишивши се ни едног знамеа
девствености. Он е постао човек, не изменивши природу и не претварауи силе. Он и ону коа га е
родила чини Маком и чува Девом. Он чудом указуе на чудо, у едном прикривауи друго. Бог е по своо
природи увек таанствено сакривен. Уколико понекад и излази из свое природне скривености, егово
поавивае е чини ош скривениом. На та начин Он (у свом човечанском Роеу) Деву чини Маком
коа раа, при чему само Роее узе девствености чини неразрушивим.
80. Ми са вером треба да гледамо на тану Божанственог Оваплоеа. Ми без знатижее треба да
прославамо Онога ко е благоизволео да дое меу нас. ер, ко би могао, надауи се на силу
95
испитиваа свога разума, реи како се зачие Бог Слово? Како се без семена образуе егово тело?
Како е Мака она коа е и после роеа остала Дева? Како е Она ко е изнад сваког савршенства
напредовао у узрасту (Лк.2,52)? Како е Чисти примио крштее? Како е насиавао Она ко е сам био
гладан? Како е Она ко се сам замарао пружао силу? Како е Она ко е страдао делио исцелеа? Како е
оживотворавао Она ко е сам умро? И како е, да прво кажемо на крау, Бог постао човек? ош
таанствение е [питае о начину] присуства ипостаси Слова у телу, премда е истовремено по природи
ипостасно у Оцу. Како е Она ко е Бог по природи постао човек по природи, не одрекавши се ни од едне
природе: ни од Божанске (по коо е Бог), ни од наше (по коо е посао човек)? Све те тане прима едино
вера коа исповеда постоеим ствари кое су изнад речи и разума (ев.11,1).
81. Прекршивши заповест, Адам е познао да роее наше природе има почетак у чулном уживау.
Изгонеи е из природе, Господ ние сматрао да е умесно да се сам роди од семена. Преступивши
заповест, жена е показала да роее наше природе почие патама. Одгонеи их од природе, Господ
пие дозволио да при еговом раау она коа га е родила претрпи кварее. Тиме Он произвоно
уживае и непроизвоне пате (кое су од ега настале) искучуе из природе (поставши Истребите
онога што сам ние створио) и уедно учи да у духу таанствено треба да се зачие други живот, кои се
можда образуе у пати и скорбима, али се свакако окончава божанственим уживаем и бесконачним
радоваем. Она ко е створио човека постае човек и раа се као човек да би спасао човека. Исцеливши
страсти страдаем, Он постае Умртвите наших страсти, своим натприродним телесним лишаваима
човекоубиво обнавауи наша духовна расположеа.
82. За врлину е благотворно да се [човек] подвизава усред болних напора. У таквом случау она као
награду за благодушно трпее доноси бестраше душе. убаву седиена са Богом, душа се
бестрашем одвраа од расположеа према телу и свету. Исцрпивае тела представа укрепее
душе.
83. Преварени чулним уживаем, ми смо истинском животу претпоставили смрт. Поднесимо благодарно
телесну пату коа убиа уживае како бисмо, пошто се еговом смру уништи и смрт коа е кроз ега
дошла, примили живот кои се враа у нас. Он е рание продан за уживае, а сада се опет купуе за
незнатну пату тела.
84. Када е тело здраво и подмирено, обично расте сила греха. Очигледно е, меутим, да се и сила
врлина подмлауе када е оно у оскудици. Храбро носимо злопаее тела да бисмо се очистили од
душевних скверни и да бисмо се удостоили будуе славе. Страдаа садашег времена нису ништа
према слави коа е нам се открити (Рим.8,18).
85. Лекари кои лече тело не предлажу исти лек свима. И Бог кои лечи душевне болести зна више начина
кои су пригодни за све: Он свако души пружа оно што о е неопходно, вршеи исцелее. Ми треба да
му захвалимо што нас лечи, чак и кад осеамо муку. ер, кра е бити блажен.
86. Ништа толико не изобличава настроее душе као немир изможденог тела. Ако му се она пода,
показае да тело воли више неголи Бога. Уколико, пак, остане непоколебива пред таквим нападима,
обнаружие да врлину поштуе више неголи тело. Стога е она примити Бога као сажитеа. Он е ради
е страдао нашом природом. Он и о као некада ученицима узвикуе: Не боте се, а сам победио свет
(н.16,33).
87. Сви свети су били удеоници у васпитном кажавау. Будимо и ми заедно са има благодарни када
се васпитно кажавамо како бисмо се удостоили да будемо учесници и у ихово слави. ер кога уби
Господ онога и кара; и бие свакога сина кога прима (Прич.3.12; ев.12,6).
88. Примивши ребро (т. жену из ребра) кое му е предложило уживае, Адам е човештво избацио из
раа. Благоизволевши да копем буде прободен у ребро, Господ е разбоника увео у ра. Заволимо
скорбно премарае тела и омрзимо егова уживаа. Такво [понашае], наиме, уводи у ра и чини да
постаемо егови заедничари. Уживаа, меутим, изгоне из ега и лишавау нас егових добара.
89. Поставши човек, Бог страда телом. Нее ли се због тога радовати она ко страда, с обзиром да има
Бога за саучесника у страдау? ер, страдае са им постае узрок [стицаа] Царства. Истинит е,
наиме, она ко е рекао: Са им страдамо да се с им и прославимо (Рим.8,17).
90. Свакако е неопходно да подносимо пату услед уживаа коу е наш прародите растворио са
нашом природом. Стога храбро носимо привремену пату коа притупуе жаоку уживаа и избава нас
од вечних мука кое оно доноси.
96
91. Кра свих добара есте убав, с обзиром да она све кои ходе у о води, приводи и приближуе
врховном добру - Богу, Виновнику сваког добра. Она е увек верна, никада не отпада и свагда остае
непромеива. Као тврди теме истине, вера е основа наде и убави, кое следе за ом. Нада е
крепост убави и вере, кое са десне и леве стране стое поред н.е. Она и едно и друго показуе верност
(Онога у кога се веруе) и достоност убави (Онога ко се воли), сама учеи путу ка ему. убав е
ихово испуее, с обзиром да цела обухвата оно што е предмет последе жее и да даруе
успокоее у ему. Уместо вере у оно што есте и наде у оно што е бити, она собом (и у себи) уводи у
егово поседовае као садашег и окушае као присутног.
92. Постое три навеа и начелна зла кои су прародитеи сваког зла: незнае, самоубе и мржа.
Они су меу собом сроднички повезани и подржавау едно друго. ер, од незнаа Бога [се раа]
самоубе, а од ега - мржа у односу на саприродне. И нико не противречи да их лукави изазива и
буди у нама, учеи нас да злоупотребавамо свое силе - словесност, жеу и дественост.
93. Ка Богу треба да се узносимо словесношу и познаем (замеууи) незнае. ега треба да иштемо
са чежом, чистеи е од страсти самоуба. Ми треба да се само према Богу устремуемо са свом
жеом и снагом, одвоивши е од мрже. Ми треба да настоимо да стекнемо едино Бога и да у себи
саздамо Божанствену и блажену убав коа седиуе са Богом и коа богоупца чини богом. Она е,
дакле, од их (т. богопознаа и богочеже) и они су ради е.
94. Када одбацимо самоубе (кое е, као што сам рекао, почетак и мака свих зала) уедно емо
одбацити и све што е од ега. ер, када ега више не буде било, никакав вид или траг зла не може да
се устали у нама.
95. Ми сами себе и едни друге треба да поштуемо и волимо по примеру самог Христа, кои е благоволео
да пострада за нас.
96. Дество и доказ савршене убави према Богу есте искрено и добро расположее према ближему.
ер, божанствени ован говори: Кои не уби брата свога кога види, како може убити Бога, кога ние
видео (1.н.4,20).
97. Ето двери коима она ко улази ступа у Светиу над светиама, удостоавауи се да постане
гледалац неприступне красоте Свете и царствене Троице.
98. Ми не можемо да се сприатеимо са Богом све док против ега бунтуемо страстима, док радо
плаамо данак греха злом тиранину и упропаститеу душа наших и док одлучно не устанемо у рат
против лукавога. Све дотле смо ми неприатеи и противници Богу, без обзира што присваамо име
верууих: све дотле ми самовоно робуемо страстима бешчаша. Ми неемо имати никакве користи од
светског мира с обзиром да нам душа има раво настроее, те устае против свог Творца, избегавауи
да стане под егову царску власт. Напротив, она се продае безброним злим господарима кои е гурау у
грехе, лаживо е учеи да уместо спасоносног пута бира пут кои води у погибао.
99. Бог нас е саздао да бисмо постали причесници Божанске природе (2.Пт.1,4) и причесници егове
вечности и да бисмо му постали подобни (1.н.3,2) по благодатном обожеу. Ради тога е све што постои
саздано и постои, а непостоее се ош приводи у бие и раа.
100. Уколико хоемо да се називамо и будемо Божии, прихватимо подвиг да Слово не предаемо
страдау (слично уди). те да се не одричемо од ега (слично Петру). Одрицае од Слова есте
одбиае да се чини добро услед неког страха, а издаство есте намерно грешее делом и самовони
порив ка сагрешеу.
101. Отргнувши уде едне од других и криво протумачивши закон, самоубе и телесно мудровае е
расекло едну природу (едноприродних) на многе делове, доневши суровост коа е обузела све и
наоружавши природу против саме себе (т. уде едне против других). Она, пак, ко здравим смислом и
благородним мудроваем успе да уништи такво настроее природе, напре самоме себи указуе милост.
ер, он своме срцу дае настроее кое одговара природи. Он се таквим настроеем и самом Богу
приближуе, показууи на себи шта значи бити по образу и како е благоепно Бог на почетку саздао
нашу природу подобну себи. Она е преасно у себи одражавала егову благост, с обзиром да у е у
свему саздао сличном себи, т. бистром, мирном, несмутивом. Она беше са Богом и са самом собом
тесно везана убаву по коо Бога грлимо са чежом (т. као жеено добро), а едни друге са
саосеаем (с обзиром да смо едне природе).
102. Човекоубиви Бог е постао човек да би удску природу (т. све уде) сабрао себи и зауставио
97
ену склоност ка злу, коом сама себе раздеуе и коом сама на себе устае, немауи никаквог застоа
услед непостоане покретивости (измеивости) расположеа у односу на друге.
103. Одрецимо се по своим силама уживаа садашег живота од страха због егових тескоба, те емо
се у потпуности избавити од сваке страсне помисли и од сваке демонске замке. ер, ми ради уживаа
волимо страсти и ради пате бежимо од врлина.
104. Прелест и страст греха обично ишчезавау заедно са испуеем услова коима се они врше. Сам
опит указуе да после сваке греховног уживаа следи скорбна пата. Стога [грешни] човек има пуно
стремее ка страстима и пуну одвратност према неприатности и пати, сматрауи (иако е немогуе)
да их може одвоити меусобно. Хотеи да свое самоубе наслауе едино уживаем и не трпеи
никакву пату, он (по обичау заслепен страшу) заборава да греховна сласт никада не бива без
горчине незадовоства. ер, са греховним уживаем е по природи растворена горчина пате. Они кои
е окушау заборавау [ту чиеницу] услед обузетости страсном слашу. Сласт обузима сву ихову
пажу, услед чега е од ихових чула сакривено оно што потом следи. Из самоуба стремеи за
сластима и старауи се да на сваки начин избегнемо горчину, ми у себи раамо безброне пропадиве
страсти.
105. Такво осеае сласти и горчине не доживава она ко се, ослободивши се од сваке телесне
склоности, седиуе или пре прилепуе умом за Бога, кои е уистину надраже, надрагоцение и
навише добро.
106. Богу нико не може да служи чисто уколико у потпуности не очисти душу. Нико ни твари не може да
служи уколико не угаа телу. Вршеи пропадиво телесно служее као сластоубив, човек непрестано
доживава и уживае и пату, кушауи од дрвета непослушности, у коме е у исто време растворено
познае добра и зла кое се чулима опажа на самом делу.
107. Где не влада разум обично е присутна власт чула, са коом е некако растворена сила греха коа
кроз сласт душу вуче ка жаеу тела, кое о е сродно по природи. Услед тога она на себе узима
страсно и сластоубиво старае о телу (као неко свое природно дело), кое човека одводи од правог
природног живота и наводи га да постане творац зла кое нема самостално постоае.
108. Зло за словесну душу есте заборав ених природних добара, кои настае због страсног односа
према телу и свету. Уколико постане руководите, ум га уништава своим познаем духовних поредака.
Он како приличи тумачи настанак и природу света и тела, наводеи душу у духовну област коа о е
сродна и у коу више не улази закон греха, с обзиром да му недостае чуло кое би могло да му послужи
као мост коим би га довео до ума (или до умне духовне области). Сви рании односи тог чула према души
су разрушени и сви чулни призори су мимоиени, услед чега их ум уопште не осеа, поставши им ту
како по настроеу, тако и по природи.
109. Држеи страсти у своо власти, ум чула чини оруима врлина. Држеи, пак, ум у своим рукама,
страсти чула усмеравау ка греху. Стога душа треба трезвоумно да гледа и расууе о начину доброг вида
дествоваа, како би оно што е рание користила при вршеу греха [сада] употребавала за раае и
утвривае врлина.
110. Свето еванее доноси одрицае од телесног живота и прихватае духовног живота. а говорим
о онима кои увек умиру (l.Kop.15,31) по човеку, т. по удском телу у свету овог живота. Они, по
божанственом апостолу, живе само за Бога Духом. Они више не живе своим животом, него у има живи
Христос (Гал.2,20). На та начин се мртви телом сматрау и они кои у овом свету имау велике скорби,
мучеа, тескобе, али са радошу трпе гоеа и искушеа сваке врсте.
111. Свака страст се састои и раа из споа нечег чулног са чулом при скретау природних делатних
сила, т. раздражане (или желатене) силе од исправног и природног начина еног дества. Уколико ум,
увидевши ци спааа чулног предмета, чула и природне делатне силе коа у ему учествуе, своим
расуиваем успе да свакога посебно призове у ему своствено стае, свакога сагледавауи самог по
себи (т. чулни предмет без односа са чулом, чуло без еговог сродства са чулним предметом и делатну
силу коа у томе учествуе )на пример, жеу, или неку другу) без страсног расположеа према чулном
предмету или осеау), спо страсти е се здробити и расеати као и теле кое су некада излили
Израици (Изл.32,20). Он е се расути по води познаа, при чему е се потпуно уништити и натанание
помишае на страсти, пошто се ствари кое е изазивау врате у стае кое им е своствено по природи.
112. Живот кои е испран многим греховним падовима због телесних страсти есте опогаена хаина
98
(д.23). ер, начином свог живота, као неком одеом, сваки човек обично проавуе какав е - праведан
или неправедан. едан има чисту одеу, т. врлински живот, а другоме е са живот испран злим делима.
Или бое, хаина опогаена од тела есте унутраше настроее и расположее душе. У души се
уобличуе образ по савести (или пред савешу) на основу сеаа на раве покрете и дества кои
произилазе од тела. Видеи непрестано на себи такву одеу, она се прожима смрадом страсти. Од духа
се кроз разумно меусобно спаае врлина у души образуе нетрулежна одеа. Кад се обуче у у, душа
постае добра и славна. Од тела се, опет, кроз пропадивост разних страсти и иховог меусобног
сродства ствара нека нечиста и опогаена одеа за душу, показууи ене особине и налажуи на у
други образ и подобие уместо Божанственог.
113. Тврда и верна основа наде на обожее удске природе есте Очовечее Бога, по коме човек
постае бог у мери у коо е Бог постао човек. ер, очигледно е да Она ко е постао човек без греха може
и природу да обожи, уопште е не претварауи у Божанство. Он, наиме, може да е узвиси до себе у мери
у коо се сам смирио човека ради. Таанствено нас томе поучавауи, велики апостол говори да е се у
вековима кои долазе показати превелико богатство благодати Божие (Еф.2,7).
114. Нечистотом уживаа као ром покривену душу чисти болна пата. Када она на делу позна штету од
наклоности према вештаственоме, болна пата сасвим искореуе у о сваку склоност према уживау.
Стога Бог по праведном суду попушта аволу да угетава уде мучним скорбима.
115. Уживае и пата, те жеа и страх кои их следе нису у почетку били створени заедно са удском
природом. У супротном би они припадали броу црта кое е одреуу. Говореи у складу са учеем
великог Григориа Ниског, они су уведени након губитка савршенства, кое е било своствено нашо
природи. Они су припоени уз набесловеснии део паше природе. Одмах после преступаа заповести
преко их се одмах очигледно и асно показала наша сличност са бесловесним животиама, [коа као да
е заменила] блажено подобие Божие. ер, требало е да, по помрачеу достоанства словесности,
удска природа праведно трпи казну од онога чиме е усвоило црте бесловесности. Бог е премудро
устроио да човек на та начин схвата предност словесности.
116. И страсти постау добре у рукама ревнитеа за добро и спасоносни живот. Мудро их одвоивши од
телесног, они их употребавау за стицае небеског. Наиме, жеу чине чеживим кретаем духовног
стремеа ка Божанственим добрима, сластоубе - живим радоваем под деством усхиеа ума
Божанственим даровима, страх - предупреууим стараем да се не подвргну будуем мучеу због
сагрешеа, тугу - кааем усмереним на исправае садашег зла. Укратко речено, они се страстима
служе да би уништили или одбили садаше или очекивано зло, као и да би стекли и сачували врлине и
познаа. Слично и мудри лекари уништавау или одбиау ве постоеу повреду или штету коа е се
поавити у телу од отрова отровнице.
117. Закон Првог Завета делатним мудроубем чисти нашу природу од сваке скверни. Закон Новог
Завета сагледатеним тановодством мислено узводи ум од телесног ка призорима мислених ствари,
кое су му сродне.
118. Свето Писмо само почетнике и оне кои се ош налазе у предверу Божанственог дома врлина назива
страшивима (т. онима кои се руководе страхом). Оне кои су стекли сразмерну навику у разумевау и
у начину вршеа врлина обично назива напреднима. Оне, пак, кои су се духовним разумеваем попели
на сам врх истинског познаа врлина оно назива савршенима. Према томе, она ко се одвоио од ветхог
пребиваа у страстима и ко е све свое расположее, по деству страха, предао Божанственим
заповестима нее бити лишен ни едног добра кое приличи почетницима, премда и ние стекао навику у
врлинама и премда ние постао причесник мудрости о коо се говори меу савршенима (1.Кор.2,6). Исто
тако ни она кои напредуе нее бити лишен ни едног добра кое приличи еговом степену, премда ош
ние стекао зрело познае Божанствених ствари кое е своствено савршенима. Савршени, пак,
таанствено се удостоивши сагледатеног богослова и сво ум начинивши чистим од сваког
вештаственог маштаа, усауу у себе Божанствену убав коа без икаквог недостатка носи пуно
подобие образа Божанствене красоте.
119. Страх може бити двострук: чисти и нечисти. Страх кои се раа услед греха под деством очекиваа
мука есте нечист. Он као сво узрок има грех кога смо свесни. Он ние траан, с обзиром да ишчезава
када кроз покаае ишчезне грех. Постои и чисти страх кои е сталан у души. Он никада не одлази: ни
кад нема плашивог неспокоства кое изазивау греси. Он е некако свагда присутан поред Бога, т. као
неки данак од стране твари, кои проавуе свима природно страхопоштовае пред еговом
величином, коа надмашуе свако царство и силу.
99
120. Дух Свети есте у свима: Он све обухвата, о свима промиша и код свих покрее природна семена
(добра). У онима кои су под законом Он се углавном показуе као указате преступа заповести и
просветите предсказаног Христовог обеаа. У свима кои су у Христу Он, осим реченог, спроводи
усиновее. Као давалац мудрости, пак, Он ни у едном од наведених лица не постои просто и
безусловно: Он е само у онима кои су се, разумевауи дело и живеи богоподобно, учинили достоним
еговог Божанског усееа. ер, она ко не чини воу Божиу има неразумно срце (чак и да е верууи),
у коме делау зле помисли, и тело обележено гресима, с обзиром да е увек пуно нечистим страсним
похотама.
121. Бог кои жели да се сви уди спасу и кои е гладан иховог обожеа, надменост и таштину исушуе
проклетством, као бесплодну смокву (Мт.21,19), хотеи да они праву праведност претпоставау показно
праведности, скидауи са себе лицемерни хитон добронаравне споашости. Божанствена Реч хое да
они искрено приступау врлини, те да остало време проводе у благочастивом животу, старауи се да
више пред Богом држе добро расположее душе, неголи да пред удима показуу споаши
добронаравни изглед.
122. аво е и неприате Божии и осветник. Он е неприате када из мрже према ему показуе
преварну и погубну убав према удима, побуууи разне страсти. Он слашу коом од их очекуемо
вара наше произвоее кое привремена добра претпостава вечном благу. има он потпуно обузима
расположее душе, одваауи нас од Божанствене убави и чинеи нас произвоним неприатеима
нашег Творца. Пошто е на нас излио сву своу мржу, он постае и осветник када тражи нашу казну, с
обзиром да смо му се кроз грех потчинили. ер, аво изнад свега воли да види како се човек кажава.
Када му е дозвоено, он слично бури налее на оне над коима е, по попуштеу Божием, добио власт.
Он измиша разна непроизвона страдаа (због произвоних страсти) не ради жее да испуни
наредбу Божиу, ве ради насиеа свое страсне мрже према нама. Он [жели] да душа, изнемогавши
под тежином скорби и невоа, одбаци сваку наду на Божанствену помо, те да наилазак мучних
случаности уместо уразумеа код е изазове губитак вере у само постоае Бога.
123. Без Божиег попуштеа ни сами демони ни у чему не могу да служе аволу. ер, Бог зна како да са
одговарауим човекоубивим и благим промишаем допушта аволу да кроз свое слуге врши разна
кажаваа за оно у чему смо сагрешили. Писмо нам о томе асно сведочи у приповести о ову. У о се
каже да аво ову ние могао да учини савршено ништа без Божанственог допуштеа.
124. Као благ и желеи да из нас у потпуности ишчупа семе зла, т. сластоубиву похоту коа ум лишава
Божанствене убави, Бог допушта аволу да на нас наводи пату и страдаа, како бисмо горчином
очистили душу од отрова раниих похота и прихватили мржу и потпуну одвратност према новим, кое
само прелашуу чулност. [Кроз пату човек види] да му оне при ранием уживау ни у чему нису
користиле (осим што су донеле мучне последице). На та начин Бог саму мучну и човекомрзачку силу
неприатеа чини узроком повратка ка врлини оних кои су произвоно грешили против е.
125. Она ко страда због гажеа благодати невоу коа му се дешава прихвата са благодарношу и
радошу уколико схвати ци Божанственог промишаа кое га лечи, те радо исправа грех због кога
се кажава. Она, пак, ко остае неосетив према исцелитеским намерама, бива праведно лишен
благодати коа му е дата. Он се предае сметености страсти, будуи препуштен остваривау онога ка
чему има унутраше расположее и стремее.
126. Она ко са благодарношу не прима мучну пату коа кроз невона искушеа на ега наилази по
Божием допуштеу ради еговог исправаа и ко но покаау не одбаци самомее, по коме сам
себи изгледа праведан - бие предан у плен, трпее ланце и узе, глад, смрт и мач и сасвим се протерати
из свое земе с обзиром да се противио Божанственим опредееима праведних судова и самовоно
одбиао да се сложи да по Божанствено наредби буде под армом вавилонског цара. Све то и много
Друго трпи и она ко се изводи (као из свое земе) из благог настроеа и навике у духу врлина и
познаа, те услед гордости и суетног мишеа о себи одбиа да, ради очишеа своих грехова,
добровоно проживи у невоама, у гоеима, у тескобама, како каже божанствени апостол
(2.Кор.12,10; 6,4). Велики апостол е знао да споаше унижее кроз телесну невоу има своство да у
души чува Божанствене ризнице. Он их е трпео добровоно и за себе и за оне коима е кроз себе
требало да проави образац вере и врлине. На та начин су они, страдауи због неке свое кривице
(слично Коринанину кои се подвргао епитимии - 1.Кор.12.4), пред собом као утеху и пример за
подражавае имали онога ко невино страда.
127. Божанствени апостол разна дества Светога Духа назива разним даровима. их саопштава исти Дух
100
(1.Кор.12,4). авае Духа се дае по мери вере коа се налази у свакоме и по учествовау у извесном
дару. Наиме, свако од верууих прима дество Духа у складу са вером и са душевним настроеем кое
постои у ему. Оно му дае довоно расположее и силу да испуава заповести.
128. едан [човек] добиа реч мудрости, други реч знаа, други - веру, а други неки од осталих дарова
кое набраа велики апостол (1.Kop.12,8-12). едан по мери кроз Духа добиа дар савршене и непосредне
убави према Богу коа нема ничега вештаственог, други кроз истог Духа прима дар савршене убави
према ближему, а други - неки други дар од истог Духа, као што сам рекао. Свако има неки дар кои у
ему делуе. ер, свако делатно и силно расположее за испуавае заповести апостол назива даром
Духа.
129. Вера е сила коа сву унутрашост држи у добром настроеу. Она е, заправо, само добро
настроее кое пружа натприродно, непосредно и савршено седиее верууег са Богом у кога веруе.
130. Састоеи се из душе и тела, човек подлеже деству два закона - закона тела и закона духа. Закон
тела има чулно дество, а закон духа - мислено или духовно. Делууи чулно, закон тела обично везуе са
вештаством, а закон духа, дествууи мислено или духовно, непосредно седиуе са Богом. Бие стога
савршено природно да она ко не посума у срцу своме (Мк.11,23), т. не пресече непосредно седиее
са Богом кое се остваруе кроз веру, као бестрасни (или ош пре као она ко е постао бог због седиеа
са Богом кроз веру) каже гори ово: Преи одавде тамо, и да она прее (Мт.17,20). Том речу се као
прстом указуе да су мудровае и закон тела заиста тешки и тешкопокретни, а за наше природне силе - и
сасвим непокретни и непомериви.
131. Кроз чулност се у човекову природу укоренила сила бесловесног стремеа према животу или
животности. Стога многи сматрау да човек ние ништа друго до тело кое има едино способност за
наслаивае садашим животом.
132. Рекавши: Иштите напре Царство Божие и правду егову (Мт.6,33), т. пре свега познае истине
и потом делатно упражавае у стицау преподобне нарави, Господ е очигледно показао да верууи
треба да ишту едино Божанствено познае и врлине, коима се оно украшуе.
133. Много тога верууи треба да ишту ради богопознаа и врлине: ослобоее од страсти, трпее
искушеа, схватае врлина и начина делаа кои им одговарау, изгнае пристраша душе према телу,
одстраивае расположеа чула према чулноме, савршено одваае ума од свега тварног. Уопштено
речено, безброно е мноштво ствари кое су неопходне за удаее од греха и незнаа, те стицае
познаа и врлина. Стога е Господ и рекао: И све што узиштете у молитви верууи, добиете
(Мт.21,22). Он саопштава да благочастиви са разумом и вером треба да ишту и траже све што помаже
стицае богопознаа и врлина, и само то. ер, то е спасоносно за нас и Господ га увек дае онима кои
траже.
134. Мирис живота за живот (2.Кор.2,16) беше апостол како своим примером кои е све верне подстицао
да делатно стреме ка стицау миомириса врлина, тако и као проповедник послушности речи благодати
коа од чулног живота приводи духовном животу. Мирис смрти за смрт, пак, беше за оне кои су од
смрти незнаа склизнули у смрт невера, омогуивши им да осете осуду коа их очекуе.
135. Постое три силе у души: словесна, раздражана и желатена. Мисленом ми иштемо да знамо шта е
добро, желатеном - чезнемо за спознатим добром, а раздражаном се подвизавамо и боримо за ега.
Они кои убе Бога има стреме ка Божанствено врлини и познау, едном иштуи, другом желеи, а
треом се подвизавауи. Они примау нетрулежну храну и познае Божанствених ствари кое пуни ум.
136. Саздавши удску природу, Бог е са бием кое о е даровао по своо вои споио и силу да
испуава долично. Под том силом подразумевам суштински положено у нашу природу кретае
(стремее) ка вршеу врлина, кое се свесно проавуе на делу по вои онога ко га има.
137. Уколико се буде држао едино чулног разликоваа ствари на основу приатности и неприатности
коа е своствена телу, човек е, преступивши Божанствену заповест, окусити од дрвета познаа добра и
зла, т. од чулне бесловесности или неразумности. Он е умети едино добро да разликуе оно што служи
за одржае целовитости тела. Стога е приатно прихватати као добро, док е неприатно избегавати као
зло. Меутим, уколико се буде у потпуности држао едино умног расуиваа, кое добро разликуе
временско од вечног, он е, очувавши Божанствену заповест, окусити од дрвета живота, т. мудрости
(кое се изграуе у уму). [На та начин], он е добро умети да разликуе оно што служи на спасее душе,
примауи славу вечних добара за добро, док е трулежност временских добара одбацивати као зло.
101
138. Добро за ум есте бестрасно расположее за духовно, а зло - страсна склоност према чулноме. За
чула добро представа страсно кретае према телу, по наговору сластоубиве похоте, а зло -
неприатно стае изазвано еговим лишаваем.
139. Виноград дае вино, вино изазива пианост, а пианост - иступее (т. привремени зли губитак
свести). И живи ум (кои се може упоредити са виноградом) раа познае (када се обрауе врлинама), а
познае раа добро иступее, кое ум вади из чулних уза.
140. Заедно са помислима о чулним стварима лукави злобно [у нас] полаже и уобразиу о иховим
споашим изгледима и облицима, чиме обично побууе страсне жее. [Он у томе успева] када се
наша словесна делатност заустава у свом прелажеу ка мисленом и духовном посредством чула. На
та начин неприате успева да поквари душу, гурауи е у страсни немир.
141. Слово Божие есте светлост и ога с обзиром да осветуе природне помисли и спауе
неприродне. Оно разгони мрак чулног живота код оних кои кроз испуавае заповести стреме ка
очекиваном боем животу, док оне кои се самовоно из убави према телу држе тамне нои (чулног)
живота кажава огем суда и осуде.
142. Сила нашег ума е по природи способна да спознае телесна и бестелесна биа. Познае, пак, о
Свето Троици она прима едино по благодати. Она само веруе да Она постои, не усуууи се да пита
шта е по природи, као што (чини) демонски ум.
143. Она ко е чистим оком вере угледао лепоту будуих добара радо прихвата да се повинуе наредби
коа налаже да изае из свое земе, од своих сродника, и дома очевог, оставауи свако саосеае и
пристраше према телу, осеау и свему чулноме. Уколико се деси неко искушее са те стране, он
показуе [мисао коа иде] изнад природе, с обзиром да природи 1фетиостанл,а ен узрок, слично великом
Аврааму кои е Бога претпоставио Исааку (Пост.22,1).
144. Она ко се стара да проходи врлину и да изучава Божанствена Писма немауи у виду славу, нити
лакомост, нити лаж, нити човекоугаае, нити показивае (1.Сол.2,3-5), са разумом ходи путем истине.
Он све дела и говори и помиша ради Бога.
145. Она ко пости и уздржава се од сваке хране коа распауе страсти и чини много тога другог што
може да помогне у избавеу душе од греховних стремеа, припрема пут о коме се каже:
Приправите пут Господи (Лк.3,4). Она, пак, ко наведени начин живота не узима ради богоугааа, ве
ради таштине или лакомости, ради лажи и човекоугааа или ради нечег другог, у ствари Божие стазе
не чини правим. Он е понети труд у припреми пута, али се нее удостоити да Бог заедно са им ходи
по ему.
146. Она ко се посветио истинском животу зна да свака скорб (и произвона и невона) есте смрт за
родитеку смрти - похоту (ак.1,15). Стога он свако сусретае оштрих невоних искушеа прима са
радошу и весеем, трпеем чинеи да скорби постану лаган и гладак пут ка награди небескога
призваа (Фил.3,14), коу добиау они кои незаблудиво и благочасно проходе божанствено путовае.
ер, смрт похоте есте скорб, било да е произвона, било да наилази мимо наше вое.
147. Она ко многокриву и многосаставну похоту (коа се многообразно сплела са свим чулним) успе да
подави уздржаем, криве путеве е начинити правим. Она, пак, ко несносне и жестоке скорби кое
наилазе потре трпеем оштре путеве е начинити глатким. Као награду за врлину и за труд ради е,
т. због иховог доброг и законитог прихватаа, он е, по писаноме, угледати спасее Божие (Ис.40,5).
Он е похоту победио жеом врлина, а пату скорби е подавио убаву према истини, едним и другим
храбро вршеи божанствене подвиге.
148. Она ко уздржаем исправа накривеност (т. неуравнотеженост и развалине) произвоних
страсти (т. покрета похоте) и ко трпеем изглауе оштре случаности непроизвоних искушеа (т.
разне видове скорби), чинеи их равним путем, по правди е угледати спасее Божие. ер, он е постао
чист срцем коим, услед врлина и побожних сагледаваа, гледа Бога на крау борби и подвига, по речи
Господо: Блажени чисти срцем, ер е Бога видети (Мт.5,8). Због трудова у вршеу врлина он прима
благодат бестраша без кое нико нее видети Бога.
149. Све док у себи има живо сеае на Бога, ум иште Господа кроз сагледавае (Пс.26.4; 8), премда не
просто, него у страху Господем (2.Днев,26,5), т. са испуаваем заповести. ер, она ко иште Господа
нее успети да га нае уколико се не држи тог испуаваа, с обзиром да га ние тражио у страху
Господем. ему е Господ помои, с обзиром да помаже свакоме ко са познаем чини оно што е
102
неопходно. Он е га научити разним врлинама, откривауи му истинско значее створених ствари.
150. Без вере, наде и убави се ништа раво до краа не може истребити, као што се ни ништа добро у
потпуности не може утврдити у нама. Вера ум кои се бори убеуе да прибегава Богу и побууе га на
храброст, уверавауи га да су за ега спремна разна духовна оружа. Нада е за ега необмаиви емац
Божанствене помои, обеавауи му савлаивае супротних сила. убав га, пак, чини тешко
одвоивим, или бое речено - неодвоивим од сродног спааа са Божанственим, чак и у време саме
борбе, прилепууи сву силу еговог расположеа чежи ка Божанственом.
151. Вера теши ум кои се бори, бодреи га [очекиваем] несумиве помои. Ставауи пред очи
помо коо се веруе, нада одбиа напад противника. убав, пак, за богоубиви ум чини мртвим (или
неделатним) напад неприатеа, савршено га разоружавауи чеживим устремеем ка Богу.
152. Обраае Богу само по себи асно сведочи о пуном срдачном прихватау Божанствене наде, без
кое никада, ни код кога и ни по чему не бива устремеа ка Богу. ер, нади е своствено да пред очима
представа будуност као садашост, те да оне кое напада неприатеска сила уверава да од их не
одступа Бог кои их покрива. За ега и ради ега светима и предстои борба. ер, без очекиваа нечег
што се тешко или лако испуава нико се не окрее ка добру.
153. Сваки ум, кои е опасан Божанственом силом у виду некаквих старешина или кнезова, има: словесну
силу, у коо се раа разумна вера, коа учи да увек сагледавамо Бога као неизрециво присутног и да се
наслауемо надом будуих добара као да су садаша; желатену силу, у коо се укореуе
Божанствена убав коа произвоее прилепуе уз чежу за начистиим Божанством и коа чини да
имамо неодвоиво расположее према Жееноме, и раздражану силу, у коу се силно настауе
Божанствени мир, кои све покрете жеа устремуе ка убави према Божанству. Сваки ум ове силе
има као помонике у искореивау зла и у насаивау и чувау врлина.
154. Она ко се напре ние очистио од страсти не треба да се упушта у разматрае природних ствари, с
обзиром да образи чулних ствари могу егов ум увуи у страст, будуи да их се ние потпуно ослободио.
Из угааа чулности дуго се задржавауи у своим маштаима на видивости чулних ствари, ум ствара
нечисте страсти, те остае без снаге да кроз сагледавае прее на мислене ствари, кое су му сродне.
155. Она ко за време устааа страсти храбро закуча чула у потпуности изгони маштае и сеае на
чулне ствари, те потпуно дави природне покрете ума кои се усмеравау на испитивае онога што е ван
ега. Уз помо Божанствене благодати, он е победоносно посрамити зло, тиранско насие страсти и
авола кое на ега устае.
156. Када е ум безуман, гнев незадржив, а похота скотска, доспева се до незнаа и своевоности, те
срамни покрети овладавау душом. Тада греховна навика наступа са силом, помешавши се са разним
чулним сластима.
157. Ум кои е научио да разумно избегава невидиве сукобе и борбе {са невидивим неприатеима) у
време напада злих сила не треба да приступа природном расуивау, нити било чему другом. Он треба
само да се моли, да трудом замара тело, да са свим стараем пресеца вештаствено мудровае, те да
чува зидине града, т. темене душевне врлине или начине чуваа врлина - уздржае и трпее. [У
супротном] е неприате десним [прилозима] да преласти душу, уловивши ену воу на своу страну и
удаивши е од Бога, поеи е мутном течношу (Ав.2, 15). [На та начин] он наводним добром наводи на
зло срца коа ишту добро.
158. Она ко е расудивим и свеобухватним уздржаем и трпеем храбро закучао чула, те
душевним силама преградио улаз чулних образа у ум, са лакоом руши све зле замке авола, терауи га
назад са стидом истим путем коим е и дошао (4.Цар. 19,33).
159. Она ко се за време искушеа уздржава од помишаа на ствари и са усредсрееношу ума на
себе и на Бога остае приежан у молитви [одваауи се] од свега - убиа греховну склоност, те чини да
се аво са стидом враа назад. Он се души приближио са уобичаеном дрскошу, надауи се на
поменуту склоност и помислима гордости устауи на истину. Познавши, пострадавши и учинивши
речено, велики Давид е, [износеи] сво опит поретка мислене борбе, рекао: Кад устане грешник
наспрам мене постадох глувонем и понизих се и уутах од добара (Пс.38,2-3). После ега е и
божанствени еремиа нареивао народу да не излази на иве и не ходи по путу док мач
неприатески кружи наоколо (ер.6,25).
160. Природне жее и задовоства не подлежу прекору с обзиром да су неопходне последице
103
устроства наше природе. ер, они нам и мимо наше вое по природи пружау задовоство: храна
задовоава претходеу глад, пие утоуе муку жеи, сан обнава силе кое су истрошене будним
стаем, као и све друго што бива код нас по природним потребама, неопходно ради благостаа наше
природе и корисно за стицае врлина код оних кои ревнуу за их. Све е то умесно код оних кои
избегавау греховно саплитае и кои [се држе] разумне мере, не допуштауи да се подвргну ропству
произвоно насталим прекорним и противприродним страстима, кое у нама као едини узрок имау
неразумно управае кретаа природних потреба и жеа. Они, уосталом, у нама нису уреени да би
нас пратили и у бесмртан и дуговечни живот.
161Навиша благост е учинила да божанствене и бестелесне природе мислених ствари одражавау
неизрециву Божанску славу: оне су, сагласно са своом природом, способне да прихватау сво
несхвативо благоепие неприступне красоте. Чак су се и у чулним тварима (кое су у многоме иза
мислених биа) запечатили очигледни трагови ене величине. удски ум кои се у их удубуе, они
могу управно да преносе ка Богу, уздижуи га изнад свега видивог и уводеи га у област врховног
блаженства.
162. Делатно мудроубе делатеа чини вишим од страсти, а сагледатено мудроубе зналца
постава изнад свега видивог, узводеи егов ум ка предметима кои су му сродни.
163. Она ко са делаем седиуе познае и са познаем делае есте престо Божии и подноже ногу
егових: престо по познау и подноже по делау. Она ко би назвао небом ум кои е очишен од сваког
маштаа о вештаственом и кои е увек заузет, или пре украшен извученим мислима о Божанственом, не
би отишао, чини ми се, далеко од граница истине.
164. Почело кретаа сваке страсти обично есте чулни предмет кои о е сродан. ер, без предмета кои
посредством неког чула себи привлачи силе душе, страсно кретае се никада не би породило. Наиме,
страст се не може образовати без чулног предмета. Кад не би било жена, не би било ни блуда; кад не би
било ела, не би било ни стомакоугааа; кад не би било злата, не би било ни златоуба. Према томе,
као почело сваког страсног кретаа наших природних сила служи чулни предмет, или демон кои преко
ега душу распауе на грех.
165. Измеу Бога и човека стое чулни предмети и предмети кои се умом сагледавау. Желеи да прое
до Бога, удски ум не треба да се пороби чулним предметима у делатном животу, нити да се задржава
на мисленим предметима у сагледатеном животу.
166. Гнев Божии есте болно осеае оних кои се васпитавау. Оно се изазива навоеем невоних
неприатности у животу коим Бог често приводи скромности и смиреу ум кои се предао надмености
услед врлине или знаа. има му се омогууе да позна сам себе и своу немо. Осетивши е, он
одбацуе суетно надимае срца.
167. Гнев Господи представа скраивае или прекидае удеиваа Божанских дарова. Оно се
дешава на корист сваког ума кои високо и много о себи мисли и кои се хвали добрима коа му е дао Бог
као да су плод егових властитих врлина.
168. Меу стварима по Божанском промислу заиста постои правило и закон кои чини да се они кои су се
показали неблагодарни за добра коа су примили кажавау супротним [т. скорбима] како би постали
захвални, те како би стекли искуство познаа Божанске силе коа чини добро. ер, кад би нам промислом
било допуштено да се несметано надимамо оним што е у нама добро, ми бисмо сасвим упали у
богопротивну гордост, узмаштавши да врлине и знаа стичемо сопственим природним силама, а не
благодау.
169. Она ко мисли да е ве достигао врх врлина уопште нее стати да тражи источни узрок добра,
самоме себи приписууи силу да напредуе у добру и сам себе лишавауи утвреа и утемееа
спасеа - т. Бога. Она, пак, ко у себи осеа природну оскудицу сила за добро, не престае да журно ходи
ка Ономе ко може да допуни оно што му недостае.
170. Гнев праведно посеуе ум кои високо мисли о себи. Он се, наиме, остава сам себи, при чему се
попушта да трпи нападе од демона и у делау и у умовау како би осетио своу природну немо и стекао
познаше силе и благодати коа покрива и ега и свако добро у ему и како би се смирио, удаууи
далеко од себе неприродну и туу надменост. Иначе е на ега наии други гнев - гнев одузимаа
рание уручених дарова.
171. Она ко се ние уразумио првим видом гнева, т. оставеношу, и ко се ние смирио признавши га
104
добрим учитеем благодарности, сусрее други гнев кои од ега одузима дество раниих дарова и
лишава га силе коа га е дотле чувала. Тако говори Бог о неблагодарном Израиу, представауи га у
образу винограда: Одузеу егову ограду и 6ue разграбен. Разориу егов зид и бие разрушен.
Оставиу мо виноград и више се нее обрезивати, нити копати. У ему е као на ледини nuu тре.
Заповедиу облацима и на ега нее излити кишу (Ис.5,5-6).
172. Постои ош едан пут кои води нечастивости: неосетивост према губитку врлина. ер, она ко е
навикао да показуе непослушност Богу (преступаем заповести), одреи е се и самог Бога при
одрееним околностима (кое е претити смру за испуавае заповести). Он, наиме, телесни живот
претпостава Богу и телесна задовоства у осеау срца има изнад свих Божиих заповести.
173. [Понекад се дешава да] богоубиви и врлински човек, слично езекии, разумпо се опасавши силом
против демона, искуси напад злих духова кои са име невидиво у уму заподевау битку. Ради молитве,
ему се одозго од Бога шае анео, т. велика реч мудрости, те он руши и развеава сво аволско
збориште. Уколико, пак, узрок победе и спасеа не припише Богу, ве самоме себи, он нее му
узвратити по еговом уздару (2.Днев. 32,25), нити е са величином спасеа изедначити мноштво
благодарности, Он свое добро расположее нее уравнотежити са доброчинством Онога ко га е спасао.
174. Просветимо ум Божанственим разумеваем, а тело украсимо начинима уздржаа кои му
одговарау. Одбациваем страсти тело учинимо разумном радионицом врлина. ер, уколико су
управане разумом, страсти (кое су уроене телу) немау ништа прекорног. Оне изазивау прекор када
се дозволи да се креу без еговог ограничеа. Стога се каже да треба да одбацуемо природне страсти
уколико се неприродно употребавау, измакавши управау разума.
175. Она ко се надуо срцем због добиених дарова и пао у високоуме [помисливши] да ние примио
(1.Кор.4,7) [примено], дочекуе гнев кои наилази на ега с обзиром да Бог допушта аволу да се са
им сплете мислено, те да поколеба егове делатне поретке врлина и помрачи егова умна светла
разумеваа како би осетио своу немо и схватио одакле долази сила коа едина може да побеуе
страсти у нама, те како би се покаао и смирио, одбацивши надменост самомеа. На та начин е он
умилостивити Бога да од ега одврати гнев кои обично наилази на непокаане и кои одузима благодат
коа чува душу, оставауи празним неблагодарни ум.
176. Она ко тело ние осветио врлинама и ко душу ние просветио истинским познаима не може да
истински благосиа Господа. Расположее за врлине представа лице сагледатеног ума, подигнуто
на висину истинског познаа као на небо.
177. Блажен е она ко е заиста спознао да Бог у нама као у оруима врши свако дело и сагледавае,
врлину и познае, победу и мудрост, доброту и истину, при чему ми од себе не доприносимо ништа осим
расположеа кое жели добро. Имауи га, велики Зороваве е, обраауи се Богу, рекао: Благословен
си [Боже], кои си ми дао мудрост. Тебе исповедам, Господе Боже отаца наших. Од тебе е победа, од
тебе е мудрост и твоа е слава. а сам слуга тво (2.езд.4,59-60). Као истински благодарни слуга, он
е све пренео на Бога, кои е све даровао. Он ега примивши, он е имао мудрост. Исповедауи га, он
му е приписао сву силу дарованих добара: свезу победе и мудрости, врлине и знаа, делаа и
сагледаваа, доброте и истине. Када се спое едне са другима, оне испуштау зраке едне славе и
светлозарности Божие.
178. Сва савршенства светих су очигледно била дарови Божии. Нико ние имао ништа осим дарованог
добра кое Бог, као Владика свега, одмерава сагласно са степеном благодарности и расположеа онога
ко га прима. И [човек] овладава едино оним што посвеуе Богу.
179. Свако од нас по мери вере коа е у нама стиче очигледно дество Духа. У ствари, свако сам за себе
постае уделите благодати. Стога нико од добромислеих нее стати да завиди другоме, кои обилуе
благодау. ер, и у ему самом лежи могуност да стекне расположее кое условава примае
Божанствених добара.
180. Узрок разлике у раздавау Божанствених добара лежи у мери вере свакога (Рим.12,6). Саобразно
са вером ми имамо и ревносну готовост да дествуемо у духу вере. Према томе, она ко дела мером свое
делатности показуе меру вере, примауи и благодат по мери вере. Она, пак, ко не дела мером
недествености показуе меру невера, трпеи и недостатак благодати по мери невера. Стога не чини
добро она ко завиди ономе ко чини добро, с обзиром да е очигледно да у еговим (а не у туим) рукама
стои умножавае вере и дела, те примае благодати, коа долази по мери вере (и дела коа о
одговарау).
105
181. И починуе на ему, говори Исаиа, Дух Божии, Дух мудрости и разума, Дух савета и крепости,
Дух познаа и умеа и испуние га Дух страха Божиег (Ис.11,2-3). Тим даровима одговарау и други
дарови: страху - уздржавае од злих дела, крепости - чиее добрих дела, савету - разликовае онога
што е супротно обавезама, умеу - непогрешиво виее неопходног, познау - на делу постизае
словесности коа е скривена у врлинама, разуму - савршено расположее душе према спознатоме,
мудрости - несхвативо седиее са Богом кое причесника чини богом по заедничареу.
182. Дух страха Божиег есте уздржавае од злих дела. Дух крепости есте усрдно стремее и кретае
ка одлучном испуавау заповести. Дух савета есте навика разликоваа (добра и зла), на основу кое
разумно испуавамо заповести, одваауи добро од равог. Дух умеа есте непогрешиво знае начина
вршеа врлина, на основу кога никада не одступамо од здравог расуиваа разума. Дух познаа есте
исправно схватае заповести и ихових разумних основа па коима стое образи врлина. Дух разума
есте слагае са образима и основама врлина (т. решеност да се испуне први и да се дествуе по
другима) или, бое речено, преображавае (себе по има) на основу чега се врши растварае
природних сила са образима и основама заповести. Дух мудрости есте усхиее Узроком духовних
увида кои постое у заповестима и седиее са им. Услед тог седиеа ми се, по мери доступно
удима, на непознати начин посвеуемо у разумевае ствари (кое постои у Богу), те га саопштавамо и
другим удима речу коа излази из срца као из неког источника.
183. Слепу веру има она ко не испуава заповести Божие по вери. Ако су заповести Божие светлост,
очигледно е да е без Божанствене светлости остати она ко их не испуава. ер, он поседуе само
гласовно, а не истинско божанствено звае.
184. Нико ко греши не може да наведе немо тела као оправдае за грех. ер, единство са Богом
Словом е, разрешеем од клетве, у сили обновило сву природу, учинивши да скретае нашег
произвоеа према страсти остае без извиеа. Божанство Слова, кое е по благодати увек
саприсутно са оним ко веруе у ега, заглушуе закон греха кои постои у телу (Рим.8,2).
185. Знае кое ние обуздано Божанственим страхом производи надимае. Оно онога ко се надима
наговара да сматра сопственим оно што му е даровано. Делатност, меутим, коа се умножава заедно
са Божанственом убаву не прима знае преко потребне мере, што делатеа приводи смиреноуму.
186. Небеско станиште есте бестрасна врлинска навика и знае кое нема никакве заблуде коа би могла
да смууе мисли.
187. Прво бестраше есте савршено уздржае од злих дела, кое се примеуе код почетника. Друго
бестраше есте потпуно одбацивае помисли о мисленом слагау на зло, кое е своствено онима кои
са разумом проходе пут врлина. Трее бестраше есте непокретност страсне жее кое се може наи
код оних кои од видивих ствари усходе ка мисленим сагледаваима. Четврто бестраше есте
савршено очишее и од напростиег и голог маштаа, кое настае у онима кои су кроз виее и
сагледавае сво ум учинили чистим и асним огледалом Бога. Према томе, она ко се очистио од
страсних дела, ко се ослободио од мисленог слагаа са има, ко е пресекао похотно кретае ка има и
ум очистио чак и од простог помишаа на их (т. она ко има четири главна бестраша) - излази из
области вештаствених ствари и ступа у божанствени и мирни чин мислених биа.
188. Првим бестрашем се назива покрет тела кои се не помера са места према стварном греху (т.
непокретност и поред постоаа побуде). Друго бестраше есте савршено одбацивае душевних
страсних помисли (коима може да се пра покрет [наведен код] првог бестраша), услед чега се
избегава побуивае иховог дества. Трее бестраше есте савршена непокретност похоте према
страстима (коом се остваруе и друго бестраше, остваривано кроз чистоту помисли). Четврто
бестраше есте савршено одбацивае свих чулних маштаа у мислима (на основу кога е започето и
трее, кое избегава сликае представа страсти).
189. Почетак и кра спасеа свакога есте мудрост коа на почетку раа страх, а на крау убав. Или
бое, у почетку она сама есте страх кои свог убитеа задржава од зла, да би се потом на крау сама
по себи природно показала као убав, испуавауи духовним радоваем оне кои су животом са ом
заменили поседовае свих видивих добара.
190. Свако исповедае смируе душу. Са едне стране е учи да призна да е оправдана благодау, а са
друге - да схвати да е сама крива за своа сагрешеа због свог немара.
191. Исповедае може бити двоако по садржау: едно се остваруе у осеаима благодарности због
106
дарованих добара, а друго у осеаима самоизобличаваа и свести о ономе што е раво учиено. ер,
исповедаем се назива и благодарно помиае добро проживених Божиих доброчинстава и
откривено сазнае о равим делима оних кои су за их криви. И едно и друго постае мака смиреа.
ер, обично се смирава и она ко захвауе за добра, и она ко себе кажава за прегрешеа. едан се
сматра недостоним дарованих добара, а други моли за опрошта прегрешеа.
192. Страст гордости се састои из два незнаа или несхватаа. Споивши се, они чине едно сливено
(гордо) мудровае. ер, горд е едино она ко не признае ни Божанску помо, ни удску немо. На та
начин е гордост лишеност Божанског и удског знаа.
193. Таштина е одступае од циа по Богу и приступае другом циу, кои ние по Богу. ер, ташт е
она ко се брине о врлини ради свое, а не ради Божие славе. Он има у виду едино да своим трудовима
прикупи непостоане удске похвале.
194. Човекоугодник се стара само о показивау свог споашег понашаа и о заслуживау добре речи
од лаживца. Тиме он купуе гледае и слушае од оних кои се наслауу или диве само видивом и
чувеном, одреууи врлину само опим што локазуу чула. Човекоугаае е, према томе, показивае
пред удима и ради уди добре нарави и речи.
195. Лицемерност е притворно приатество, или мржа прикривена дружевношу, или неприатество
кое дествуе под маском добронамерности, или завист коа опонаша црте убави, или живот кои се
прекрива лажним изгледом врлине, а не стварном врлином, или изигравае праведности коа се врши
само на показ, или обмана коа има изглед истине. Све то журе да остваре они кои исквареном
наравственошу опонашау змиу.
196. Узрок свих твари и свих добара коа се у има налазе есте Бог. Она ко се надима врлином или
знаем и са мером врлине, т. напредоваа у о уз помо благодати (не задржавауи свест о своо
немои) очигледно ние избегао злог духа гордости. Ради сопствене славе чинеи добро, он е себе
претпоставио Богу, будуи закачен удицом таштине. Он твори врлину или говори о о само да га уди
виде (Мт.23,5), поставауи удско одобравае изнад Божанског и болууи од човекоугааа. Она,
пак, ко свое понашае украшава часним изгледном врлина са злом намером да обмане и ко
видивошу побожности покрива раво настроее срца тргуе врлином из лицемерне злое. Очигледно
е да е нико од их сво ци ние усмерио па Узрок свега, него на нешто друго.
197. Демони не мрзе ни целомудреност, не гнушау се поста, као ни раздаваа имаа, ни гостопримства,
ни псалмопоаа, ни усрдности за читае, ни усамености, ни високих сагледаваа, ни спаваа на
голо земи, ни бдеа, нити било чега другог што одликуе живот по Богу, само ако е егов ци
поставен у нешто што се има допада.
198. Демони кои нападау [уде] кои немау врлине есу они кои уче блуду и пианству, среброубу и
зависти. Демони. пак, кои нападау [уде] кои имау врлине есу они кои уче самомеу, таштини и
гордости, чиме преко десног сакривено у нас сеу лево.
199. Духови злобе нам невидиво приступау носеи преварни изглед духовног приатества са
намером да нам добром донесу греховну смрт (Рим.7,13) и говоре: И ми емо заедно са вама да градимо
(2.ез.5,65). О када бисмо и ми има одговорили: Неете ви са нама зидати дом Господу Богу нашем. Ми
сами емо га саградити Господу Богу Израиевом (2.ез.5,68). Ми смо ве избегли духове кои нападау
на оне кои немау врлине. Ми и сада хоемо да смо сами да нас ви не бисте искушавали да се узнесемо
због еног обиа, те да не бисмо пали падом кои е много погубнии од првог. ер, тада е нада на
подизае била веа с обзиром да смо се убраали у оне коима се због немои снисходиво прашта.
Сада бисмо, пак, били омражени због гордости. И опет, ми нисмо сами стога што имамо свете анеле као
помонике у добру, па назад и самог Бога кои нам се ава делима правде и кои нас изграуе у свети
храм, слободан од сваке страсти.
200. Речено е: Много е мона усрдна молитва праведника (ак.5,16). Она бива двоструко потпомагана.
Прво, (кад е молитвеник сам праведан) и кад узноси молитву Богу имауи дела по заповестима. Због
тога се она не састои само из речи и не приноси се само празним звуком. Она ние празна и без основе,
ве дествена и жива, оживавана делима по заповестима. ер, сила и снага молитве зависе од
испуаваа заповести кроз творее врлина. Друго, кад она ко иште молитве од праведника и сам чини
дела молитве, обеавауи да е да се исправи и заиста исправауи рании живот. Свои добрим
обраеем, он молитву праведног чини силном и многомоном.
107
201. Она ко се више наслауе грешним делима неголи врлинама нема никакве користи уколико
прибегава молитви праведног. Некада е и велики Самуило оплакивао Саула кои е грешио, али ние био
у стау да за ега умилостиви Бога. ер, као помо своме плачу он ние имао одговарауе исправее
грешника. Стога е Бог зауставио свог слугу од бескорисног плача, говореи му: Докле eiu плакати због
Саула? а га одбацих да не царуе више над Израием (1.Цар.16,1).
202. Ни насаосеании еремиа ние био услишен кад се молио за удески народ, кои се до безума
прилепио за демонску прелест. ер, егова молитва ние била поткрепеа обраеем безбожних
удеаца од прелести. И ега зауставауи од непрестане бескорисне молитве, Бог говори: Немо се
молити за те уде и немо тражити да их помилуем. Немо искати и немо приступати мени за их, ер те
неу услишити (ер.7,16).
203. Знак великог незнаа (да не кажемо безума) есте кад она ко се у срцу наслауе погубним
делима иште спасее молитвама светих, и кад моли опрошта, премда се у исто време са
самохвалисаем у мислима и чулима стварно оскрнавуе. Она ко иште молитву праведнога не треба
себи да дозвоава да е чини бесплодном и недественом, уколико заиста мрзи зло. Он треба да е
окриуе своим врлинама, чинеи е дественом и моном да доспе до Онога ко може да да оставее
прегрешеа.
204. Много е мона усрдна молитва праведника (ак.5,16), потпомагана или праведником, кои е твори,
или оним ко моли праведника да е чини. Са стране праведника у потпомаже смелост коу има пред
лицем Онога ко испуава молбе праведних. Са стране онога ко е иште од праведног, у потпомаже
напуштае рание раве нарави и свесрдно окретае врлини.
205. Слово истине познае двоструку тугу. една се у души изграуе невидиво, а друга се видиво
устроава у чулном поретку. една обузима сву дубину душе, будуи да е изазвана бичевима савести, а
друга облаже чулност, задржавауи е од природног разливаа тежином скорбних невоа.
206. Реч истине познае две жалости и две врсте искушеа. едне настау побуиваем равих жеа у
области произвоеа, а друга наилазе мимо произвоеа у виду невоних неприатности, скорби и
невоа. Прва постау узрок душевне жалости, а друга - чулне жалости.
207. Искушее кое се образуе у области произвоеа [т. вое] души причиава тугу, док чулности
пружа задовоство. Напротив, ненамерно искушее (кое се разумно сусрее) теши душу, док тело
обремеуе жалошу.
208. Мислим да е Господ и Бог наш, учеи свое ученике како треба да се моле, речима: И не уведи нас у
искушее (Мт.6,13) подстицао да избегавамо искушеа коа настау у области произвоеа, т. од
разбуктале похоте коа колеба добра расположеа и намере. Напротив, велики аков, кои се именуе и
братом Господим, оне кои се подвизавау за истину учи да не буду савладани искушеима коа
наилазе. Говореи: Сваку радост имате, брао моа, када паднете у различна искушеа (ак.1,2), он е
имао у виду непроизвона искушеа, т. она коа долазе мимо наше вое, изазивауи скорби и тескобе.
То асно показуу и речи кое следе за има. ер, Господ додае: Но избави нас од злога, a велики аков
наводи: Знауи да кушае ваше вере гради трпее, а трпее нека усавршуе дело, да будете
савршени и потпуни без икаквог недостатка (ак.1,3-4).
209. Савршен е она ко се са произвоним искушеима бори уздржаем, а непроизвона [т. невона]
подноси са трпеем. Потпун е, пак, она ко делае врши са познаем, а сагледавае не остава
недественим.
210. Природна дества ума и осеаа су меусобно супротна с обзиром на крау различитост и
несходност ихових предмета. Он за свое предмете има мислена и бестелесна биа, коа опажа
бестелесно, а она - чулне и телесне природе, кое опажа чулно.
211. Чим чула почне да сматра своом природном силом, ум одмах, заплевши се видивошу чулних
ствари, постае проналазач телесних задовостава. Он услед пристрасног расположеа према
осеаима нема снаге да се подигне изнад природе видивих ствари.
212. Спасоносним уживаем се назива радост душе због врлина. Душекорисном, пак, патом се назива
скорб тела због врлина. Стога она ко се страсно предае чулним добрима свое стремее обраа на
оно што ние исправно. И она ко избегава случаности кое доводе до лишаваа тих добара бежи од
онога од чега не би требало да се удаава.
108
213. Без сунчеве светлости око не може да опажа чулно. Ни без духовне светлости удски ум никада не
може да опажа духовно сагледавае. ер, чулна светлост природно осветава чула ради опажаа
чулних ствари, а духовна светлост обасава ум ради сагледатеног схватаа натчулног.
214. Измишае произвоних тешкоа и наилажее невоних, исцрпуу похоту и пресецау ено
снажно кретае. Ипак, они не уништавау силу или способност за раае, коа лежи у нашо природи као
закон. ер, добровоно мудроубе обично пораа бестраше вое, а не природе. Због бестраша
вое ум посеуе благодат Божанствене сладости.
215. Ние могуе да Господ (кои е по природи мудар, праведан и свемогу) као мудар не зна начин
исцелеа (наше грехом болесне природе), да као праведан нее некако власно да издествуе спасее
човека (кои е воно пао под бреме и кривицу греха), и да као свемогу не може да изврши оно што е
неопходно за наше излечее.
216. Премудрост Божиа се проавуе у еговом истинском суштаственом постаау човеком. егова
правда [се проавуе] у еговом прихватау природе (кроз роее), коа е способна да страда слично
нама. егова свемо [се назад, проавуе] у еговом устроству (кроз страдаа и смрт) непрестаног
живота и неизмеивог бестраша за нашу природу.
217. Завидеи Богу и нама, аво е преварно човеку саопштио да му Бог завиди. Тиме га е он и навео на
преступае заповести. Он Богу завиди, [не желеи] да постане очигледна заиста свеопевана егова
сила коа човека чини богом. Човеку, пак, он завиди [ер не жели] да због врлине очигледно постане
причесник Божанске славе. Пакосник, дакле, не завиди само нама због наше славе код Бога услед
врлина, ве и Богу због проавиваа егове свеопеване убави коа се показуе у нашем спасеу.
218. едино по безгранично моном хтеу свое благости Бог обухвата и одржава све - и анеле и уде,
и добре и зле. Они, меутим, нису подеднако причесни Богу. Он без задржаваа проходи кроз све,
саобразно са иховим настроеем.
219. Ми у Христу не признаемо разлику лица, с обзиром да е Троица остала Троица и након што се
Слово оваплотило. Оваплоеем се, наиме, Свето Троици ние додало ново лице. У ему признаемо
разлику природа како се тело по природи не би исповедало едносушно Слову.
220. Кривоклетник е она ко се лажно заклие именом Господим, т. обеае Богу да е да живи
врлински, да би потом све свое старае окренуо на оно што е туе завету кои е изрекао сопственим
устима. Он неиспуаваем заповести преступа заветно обеае благочастивог живота. Кратко речено,
изабравши живот по Богу и не поставши потпуно мртав за садаши живот, он се показуе као лажов и
клетвопреступник. Он ние испунио заклетву Богу да е непорочно ии путем богоугодних подвига.
221. Она ко наилазак невоних искушеа подноси са непоколебивим мишеем (слично блаженом
ову и храбрим мученицима), постае силни светилник кои, силом применом од Господа, чува
неугасиву светлост спасеа. И она ко, осветен светлошу познаа, препознае замке лукавог и познае
начин сукобаваа у невидиво борби постае светилник другима. Слично великом апостолу, он може
достоно да каже: ер нам егове намере нису непознате (2.Кор.2,11).
222. Светилник без уа не може да остане стално упаен. Ни светлост духовних дарова не може да се
сачува без доброг настроеа кое е прешло у навику и кое храни унутрашу доброту одговарауим
речима, делима и наравима, као и осеаима и мислима кое су му приличне. ер, сваки духовни дар
изискуе одговарауу навику (или настроее) коа му непрестано долива (по примеру уа) неко мислено
вештаство. На та начин, он на основу доброг настроеа онога ко га е примио остае целовит.
223. Бог се назива и есте Отац по благодати само оних кои врлинском нарави сведоче о свом
благодатном роеу у духу од Бога. У то нарави, коа сачиава лице душе и у врлинама кое их
одражавау, виде се очигледне црте Бога кои у е родио. Они кои их поседуу подстичу оне кои их виде
на прославае Бога. Они сво живот представау подражавау, као набои образац врлина. ер, Бог
се обично не прослава голим речима, ве делима правде, коа много више неголи речи обавуу
величину Божиу.
224. Она ко у себи показуе познае кое се остваруе делаем, и делае кое оживуе познае,
пронашао е начин истинског дества Божиег у нама. Она, пак, ко наведене црте има раздвоене - или е
познае учинио пуком маштом, или е делае претворио у бездушног идола. ер, неделатно познае се
ничим не разликуе од маштаа, немауи потврду свое делатности. И опет, неосмишена делатност е
исто што и идол, с обзиром да нема познае кое е оживава (одушевава).
109
225. Заиста е надменост проклета страст. Она се састои из спааа два зла - гордости и таштине.
Гордост одриче Творца врлина и природе, а таштина кривотвори и природу и саму врлину. ер, горди
ништа не чини по Богу, а код таштог ништа не бива по природи.
226. Страхом спречавауи неправду, писани закон учи правди. Временом навика раа правдоубиво
расположее, кое чини да е настроее за добро чврсто. Оно, опет, чини да се претходна порочност
заборава.
227. Обрезае у духовном смислу представа савршено одсецан,е склоности према телесним
похотама.
228. Субота е упокоее кретаа страсти или ихова савршена недественост.
229. Бог ние заповедио да се поштуе субота, нови месец и празници са намером да уди поштуу дане
као дане. ер, то би значило узаконити служее твари више неголи Творцу (Рим.1,25), са мишу да су,
наводно, дани сами по себи природно достони поштоваа и поклоеа. Напротив, кроз установее
поштоваа дана, Он е символички наредио да поштуу ега самог. ер, Он сам есте Субота, као
починак од зноа и житеских брига и од трудова на делима правде. Он сам есте и Пасха, као
ослободилац држаних на горком послу греха. Он е и Педесетница, као почетак и кра свега.
230. Духовним жртвама сматрамо не само умртвее страсти, кое се коу мачем Духа, кои е реч
Божиа (Еф.6,17), ве и посвеивае свих природних сила Богу, кое се огем благодати Духа Богу
приносе као свепаеница.
231. Власт греха или плотско мудровае се пресеца благодау светог крштеа, док га делатно
повиновае Божанственим заповестима сасвим умртвуе мачем Духа,
232. Страст стомакоугааа е сластоубивом помисли, као мачем, обезглавила многе врлине. Она
семена целомудрености убиа неуздржаем, законитост правде квари лакомошу, природне свезе
човекоуба пресеца самоубем. Кратко речено, страст стомакоугааа истребуе сав пород
врлина.
233. Сваки ревните спасеа прилеже и уз дела врлине и уз свете помисли. ер, без врлина и познаа
ош нико никада ние успео да стекне спасее. Дело врлине есте привоее у поредак телесних покрета,
здравим расуиваем као уздом искусно их задржавауи од неумесних саплитаа. Дело, пак, познаа
есте добро промишае и разумно расуивае како треба дествовати и потом се труд на остваривау
закученог.
234. Она ко е умртвио удове свое кои су на земи (Кол.3,5), ко е угасио сво свое телесно мудровае,
ко е одсекао свако саосеае према ему тако да са блаженим апостолом Павлом може да каже: Ко е
нас раставити од убави Христове (Рим.8, 35), долази [у положа] да е без оца и без маке и без
остале родбине, слично великом Мелхиседеку (ев.7,3). Због потпуног седиеа са духом, кое се
десило код ега, они немау чиме да задржавау егово тело и природу.
235. Кра садашег живота ние праведно, како ми се чини, називати смру. Пре би га требало назвати
избавеем од смрти, удаеем из области трулежности, ослобоеем од ропства, престанком
узнемиреа, пресецаем борбе, изласком из таме, одмором од трудова, смириваем кучаа,
скриваем од стида, бежаем од страсти, и уопште - од границе свих зала. Исправивши се кроз
слободно самоумртвавае, свети су себе учинили туима и странцима за ова свет. Храбро се бореи
са светом и телом и са изданцима кои из их израстау, они су у себи сачували неокрено достоанство
душе, избегавши саосеае према чулима коа пораау прелест.
236. Свети су били благи и човекоубиви, нежни и милосрдни, показууи подеднако расположее
убави према целом роду. Уз егову помо, они су читав живот чували набое од свих добара -
смирее (т. чуварку добара и рушитеску зла кое им е супротно), остауи неуловиви за сва
искушеа коа нас оптереуу, како произвона (коа су од нас), тако и непроизвона (коа нису од нас).
Прва су они подавивали уздржаем, а друга одбиали трпеем.
110
ДОБРОТОУБЕ
БЛАЖЕНИ АВА ТАЛАСИЕ
Кратко сведочанство о ему
Преподобни отац наш Таласие е био у пуно снази у прво половини седмог века. Он беше презвитер и
старешина едног манастира у Либиским пустиама. Са убаву према побожности блажени ава е
сединио старае за духовно просвеее. Он се много бавио изучаваем Светог Писма. Био е
савременик светог Максима Исповедника, са коим е био у духовном општеу. Постои неколико писама
кое е свети Максим ему упутио. ему е посвеена и цела кига у коо свети Максим обашава
тешко разумива места Светог Писма. Свети Максим га е веома ценио: У едном од писама га чак
назива своим учитеем. егова кончина е вероватно била око 660. године.
Предлажемо четири стотине изрека о убави, уздржау и духовном животу, кое су препуне поучности.
Оне су превасходно наравствено-аскетског садржаа, Има, уосталом, и оних кое садрже догматске
мисли, кое е користио свети Дамаскин у свом Изложеу вере. Ако се редом читау почетна слова изрека
у оригиналу добие се одреена мисао [акростих], коа и стои на почетку сваког стоглава.
ДОБРОТОУБЕ
БЛАЖЕНИ АВА ТАЛАСИЕ
АВА ТАЛАСИЕ ПРЕЗВИТЕРУ ПАВЛУ,
О УБАВИ, УЗДРЖАУ И ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
СТОСЛОВ ПРВИ
чии акростих гласи:
Духовном брату и убеноме гослодину Павлу, Таласие,
наизглед безмолвник, а у ствари делате суете.
1. убав коа е потпуно устремена ка Богу везуе оне кои воле са Богом и едне са другима.
2. Ум кои е стекао духовну убав о ближем не мисли ништа што не приличи убави.
3. Она ко устима благосиа, а срцем понижава под видом убави скрива лицемере.
4. Она ко е стекао убав без смуеа подноси све скорбно и неприатно што му причиавау
неприатеи.
5. Само убав спаа твар са Богом и едну са другом у едномислиу.
6. Истинску убав е стекао она ко против ближега не допушта ни подозрее, ни [раву] реч.
7. Частан е пред Богом и удима она ко не предузиманишта што би могло нашкодити убави.
8. Нелицемерно убави е своствена истинита реч од савести добре (1.Тим.1,5).
9. Она ко брату преноси прекоре кое су други изрекли,под видом добронамерности у ствари крие
завист.
111
10. Телесне врлине привлаче славу од уди, а духовне - од Бога.
11. убав и уздржавае чисте душу, док ум обасава чиста молитва.
12. Силан е човек кои делом и знаем одгони зло.
13. Она ко е стекао бестраше и духовно разумевае, нашао е благодат код Бога.
14. Ако хоеш да се избавиш од страсних помисли, стекни уздржае и убав према ближем.
15. Сачува се од неуздржаа и мрже, па нееш наилазити на препреке за време молитве.
16. Као што се у гноно ами не могу наи аромати (мириси), тако се ни у души коа пати од злопамеа
не може наи миомирис убави.
17. Смело обуздава гнев и похоту, па еш се ускоро избавити од равих помисли.
18. Таштина се истребуе скриваем добрих дела, а гордост се прогони уколико никога не понижавамо.
19. Таштини су своствени лицемере и лаж, а гордости - самомее и завист.
20. Властелин е она ко има власт над собом, т. ко е душу и тело потчинио словесности.
21. Искреност приатеа се познае у искушеу, т. уколико учествуе у нашо невои.
22. Затвори чула посредством безмолвног усамиваа и подвргава строгом суду помисли кое се раау
у срцу.
23. Помисли кое се односе на болне увреде сусреи без злопамеа, док се према сластоубивим
односи неприатески.
24. Безмолвно усамивае, молитва, убав и уздржае есу четворопрег кои ум узноси на небеса.
25. Изнури свое тело пошеем и бдеем, па еш прогнати мучну сластоубиву помисао.
26. Нечисте помисли нестау од страха Божиег као што се топи восак пред лицем ога (Пс.67,3).
27. За разумну душу е велико зло кад дуго пребива у срамно страсти.
28. Стрпиво подноси ударце жалосних и поразних случаности. има Божии промисао хое да те
очисти.
29. Напустивши имовину и одрекавши се света, одрекни се, на крау, и злих помисли.
30. Уму приличи да се увек поучава у Речима Божиим.
31. Божие е дело да управа васееном, а душино - да управа телом.
32. Са каквом надом емо срести Христа све до сада робуемо телесним уживаима?
33. Пата и туга (било да су добровони, било да их шае промисао) изгоне уживае.
34. Среброубе е храна страсти, будуи да подржава и убри свеобухватно самоубиво уживае.
35. Неуспелост уживаа раа тугу, а уживае е повезано са сваком страшу.
36. Бог е ти мерити мером коу ти употребаваш према свом телу (Мт.7,2).
37. Божански судови су награда за дела коа су учиена посредством тела.
38. Врлина и познае раау бесмртност. ихов недостатак е мака смрти.
39. Туга по Богу уклаа уживае, а уклаае уживаа есте васкрсее душе.
40. Бестраше е непокретност душе на зло. Оно се не може стеи без благодати Христове.
41. Христос е Спасите душе и тела. Она ко иде еговим стопама ослобаа се сваког зла.
42. Уколико желиш да обретеш спасее, одрекни се уживаа и усво уздржае, убав и молитву.
43. Бестрашу е своствено истинско расуивае, коим се све чини са правом мером.
44. Господ наш и Бог есте Исус Христос. Ум кои иде за им нее остати у тами.
112
45. Сабери сво ум и прати помисли. Ако наеш да су неке страсне, постара се да их савладаш.
46. Постое три извора из коих долазе помисли: чула, сеае и изобие сокова у телу. Наупорние су
оне кое долазе из сеаа.
47. Она коме е дарована мудрост познае смисао бестелесних, те зна какав е почетак и кра света.
48. Немо бити ле у делу кое ти приличи, те е се просветити тво ум. ер, таквима е обеано: Дау ти
благо тано и богатство сакривено (Ис.45,3)
49. Она ко се ослободио страсти добио е благодат од Бога.Она ко е удостоен познаа стекао е велику
милост.
50. Ум кои се ослободио од страсти постае светловидан, будуи да се непрестано обасава
сагледаваем свега постоеег.
51. Светлост душе е познае. Лишен е, неразумни корача у тами.
52. Неразумни проводи живот у тами, обухваен мраком незнаа.
53. Она ко воли Исуса, избавие се од зла. Она ко га следи, видее истинску светлост.
54. Ослободивши се страсти, ум види истанчане помисли икада е тело у будном стау и када се
погружава у сан.
55. Достигавши виши степен чистоте, ум се осеа притешен творевином и жели да буде далеко од
свега створеног,
56. Блажен она ко е достигао безграничну безграничност. у може да достигне само она ко е прешао
све ограничено.
57. Она ко поштуе Бога испитуе егове речи, а она кога истински уби проналази [ихов смисао].
58. Ум кои се исправно крее налази истину. Она ко е покретан било каквом страшу нее е видети.
59. Бог е несазнатив у своо суштини и неизмерив у своо величини.
60. Биу кое нема ни почетак ни кра не можемо определити ни природу.
61. Спасее сваке твари есте свеблаги промисао еног Саздатеа.
62. Господ по свом милосру подржава све кои падау и подиже све кои су нагнути.
63. Христос е Судиа живих и мртвих и праведно узвраа за свако дело (Дап. 10,42; Пс.61,13).
64. Уколико хоеш да заповедаш своо души и телу, постара се да напре уклониш узроке страсти.
65. Спо душевне силе са врлинама, те е се свако страсно стремее од их одвезати.
66. Стремеа похоте обуздава уздржаем, а стремеа гнева - духовном убаву.
67. Безмолвно усамивае и молитва су на ача оруа врлине. Чистеи ум, они га чине прозоривим.
68. Користан е само духован разговор. Сваком другом треба претпоставити утае.
69. Од пет врста разговора, три упражава, у четврто немо учествовати, а од пете се уздржи.
70. Безмолвие воли она ко е слободан од пристраша према било чему светском. Све уде воли она
ко не воли ништа удско.
71. Учите истине е савест. Она ко е слуша избегава саплитае.
72. Савест не окривуе само оне кои су достигли врхунац врлине и оне кои су пали до самог дна зла.
73. Савршено бестраше раа чисте помисли. Савршено познае нас, пак, постава пред лице
Недостижног.
74. Жалошу коа се не може похвалити жалости се она ко ние успео да постигне уживае. Она, пак, ко
га е презрео пребива изван сваке жалости.
75. Туга е, уопште, недостатак уживаа - било по Богу,било по свету.
113
76. Царство Божие су доброта и мудрост. Она ко их е стекао живи на небесима.
77. Окаан е човек кои души претпостава тело, а Богу - свет.
78. Подеднаку убав према свима стекао е она ко не завиди онима кои успевау у добру и жали оне
кои су немарни за ега.
79. Управае [другима] уистину приличи ономе ко е као закон души и телу поставио захтеве врлине.
80. Добри духовни трговац е она ко се ради будуег подеднако одрекао и од утеха и од жалости овог
живота.
81. Душу крепе убав и уздржае, а ум - чиста молитва и духовно сагледавае.
82. Слушауи корисно слово, немо судити онога ко говорикако се не би лишио душекорисне поуке.
83. Зло срце помиша зло. Кривим тумачеем поступака ближега оно и егових добре стране
претвара у лоше.
84. Немо веровати помисли коа осууе ближега, будуи да она ко има злу ризницу помиша зло.
85. Добро срце из себе износи добре помисли. ер, егове помисли су саобразне са еговом ризницом.
86. Пази на свое помисли и бежи од зла како ти се ум неби помрачио и како не би стао да гледа на
ствари на изопачен начин.
87. Размиша о удецима и чува се од ихових дела. Будуи ослепени завишу, они су Господа и
Бога хулно називали Веелзевулом.
88. Зла подозривост помрачуе разум и чини да исправно види као наопако.
89. Близу свих врлина извире и злоба. Стога лукави уди имау склоност да врлине тумаче као злоу.
90. Уколико ум дуго остае у стау уживаа или туге, брзо е упасти у страст униниа.
91. Чиста савест одушевава душу, а нечиста савест е баца на дно ада.
92. Покренувши се, страсти прогоне таштину. Када, пак, буду прогнане, она се поново враа.
93. Уколико хоеш да се избавиш од свих страсти заедно, усвои уздржае, убав и молитву.
94. Ум кои молитвено пребива у Богу чак и страдални [део]душе ослобаа од страсти.
95. Давши постоае тварима, Бог их своим промислом обухвата све заедно.
96. Иако Владика свега, Он е благоизволео да постане слуга, показавши навиши степен свог промисла о
творевини (Фил.2,7).
97. Непромеиво се оваплотивши, Бог Слово се телом сединио са целокупном творевином.
98. Дивно е чудо на небу и на земи [чиеница] да е Бог на земи и човек на небу.
99. [Ци тог догааа] есте седиее човека са анелима и уедно даривае обожеа целокупно
творевини.
100. Освеее и обожее анела и уди есте познае Свете и единосушне Троице.
101. Опрошта грехова есте ослобоее од страсти. Она ко их се уз благодат ние избавио, ош ние
добио опрошта.
114
ДОБРОТОУБЕ
БЛАЖЕНИ АВА ТАЛАСИЕ
АВА ТАЛАСИЕ ПРЕЗВИТЕРУ ПАВЛУ,
О УБАВИ, УЗДРЖАУ И ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
СТОСЛОВ ДРУГИ
чии акростих гласи:
Моли се за мене, брате начаснии,
будуи да по делима мог произвоеа очекуем велике невое,
душевне жалости и телесне скорби.
1. Желиш ли да се одедном ослободиш страсти? Одреци се маке свих страсти - самоуба.
2. Здраве душе е бестраше и познае. их не може да стекне она ко е поробен телесним
уживаима.
3. Уздржае са трпеем и убав са великодушношу искореуу и телесно и душевно сластоубе.
4. Узрок душевне злое есте самоубе. Самоубе, пак, есте телоубе (или самосажаее).
5. Особина словесне силе есте потчиавае [себе] словесности, и потчиавае и поробавае [себи]
тела.
6. Срамно е да се словесно потчиава бесловесноме, и да се мисли искучиво о подмиривау
бестидних похота.
7. Лукаво дело словесне душе есте да остави свог Творца и да обожава тело.
8. Теби е заповеено да ти тело буде слуга, а не да се противприродно ставиш у ропство еговим
уживаима.
9. Растргни везе приатества са телом и [том] слузи немо давати ништа осим крае нужног.
10. Затвори чула у твраву безмолвне усамености, како ум не би наговарала на похоте кое су им
своствене.
11. На ача оружа онога ко трпеиво безмолвствуе есу уздржавае, убав, молитва и читае.
12. Ум не престае да кружи око уживаа све док се, потчинивши плот, не преда сагледавау.
13. Подвизавамо се у испуавау заповести како бисмо се ослободили од страсти. Подвизавамо се и у
чувау Божанских догмата како бисмо се удостоили познаа.
14. Бесмртност душе долази од бестраша и познаа. у не може да стекне она ко е поробен
уживаима.
15. Потчиава себи тело, уклаауи егове сластоубиве [жее], па еш се избавити тешког ропства.
16. Ти си саздан као слободан и призван на слободу. Стога немо дозволити да робуеш нечистим
прилозима.
17. Тугом и уживаима, жеама и боазнима демони привезуу душу за чулност.
18. Страх Божии спречава похоту, а туга по Богу одгони сластоубе.
19. Жеа за мудрошу презире боазни, а сладост познаа прогони тугу.
20. Свето Писмо садржи четири (ствари): заповести, догмате, опомене и обеаа.
21. Похоту зауставау уздржае и труд, а искореуу е - безмолвно усамивае и Божанствена
115
убав.
22. Немо раавати брата загонетним подозривим речима,с обзиром да их ни сам нееш поднети уколико
ти се упуте.
23. Великодушност и незлобивост зауставау гнев, а убав и самилост га уништавау.
24. Она коме е дано познае поседуе умну светлост. Она, пак, ко е обешчасти, видее таму.
25. Испуавае заповести раа бестраше, а бестраше душе чува познае.
26. Чулно сагледавае преведи на умно, па еш чуло уздии изнад чулног.
27. Чулна [т. видива] жена означава делатну душу. Сединивши се са ом, ум раа врлину.
28. Изучавае Речи Божиих поучава познау Божием онога ко га истински, ревносно и побожно тражи.
29. Што е светлост за оне кои гледау и за оно што гледау, то е Бог за оне кои мисле и за предмет
мишеа.
30. Чулни небески свод означава свод вере на коме, слично[небеским] светилима, сиау сви свети.
31. ерусалим е наднебесно познае бестелесних. У ему се сагледава виее мира.
32. Немо бити немаран према делау. Иначе е се умаити и познае. ер, тада еш се, услед глади
коа наступи, спустити у Египат (Пост.26,1-2).
33. Духовна слобода е ослобоеност од страсти. у нико не достиже без милости Христове.
34. Обеана зема есте Царство небеско. Ми га постаемо достони кроз бестраше и познае.
35. Мислени Египат е мрак страсти, у кои се нико не спушта уколико напре не пострада од глади.
36. Испуава ухо свое духовним речима, те еш сво ум удаити од нечистих помисли.
37. По природи е благ и мудар само Бог. И ум кои се постара може по причешу бити сличан.
38. Спутава стомак, сан, гнев и език, те се нее о камен спотаи нога твоа (Пс.90,12).
39. Стара се да подеднако заволиш сваког човека, те еш одедном прогнати све страсти.
40. Виее чулног заедничко е уму и чулу. Познае, пак, мисленог своствено е само уму.
41. Ум не може да почне да се бави мисленим [стварима] уколико напре не пресече склоност ка чулима и
чулноме.
42. Чуло е природно пристрасно везано за чулност. Расеавауи се име, оно расеава и ум.
43. Преда чуло у службу уму и немо му давати времена да га расеава.
44. Када се деси да ум скрене пажу на чулне [ствари], предухитри егово расеавае чулима тиме што
еш га уздии ка умом разумевау предмета.
45. Знак да се ум бави мисленим [стварима] есте презир према свему што ласка чулима.
46. Стремеи мисленом сагледавау, ум има неодступну сладост.
47. Ум кои се обогатио познаем единога, свакако е себи потчинити чула.
48. Немо дозвоавати своме уму да кружи око чулних [ствари], како се не би накупио и уживаа и туге
кои су им своствени.
49. Код оних чии е ум увек заузет Божанственим предметима, и страдални [т. желатени и
раздражани] део душе постае божанствено оруже.
50. Ум не може да се испуни познаем уколико се пре тога страдални [т. желатени и раздражани] део
душе не украси врлинама кое су му своствене.
51. Ум постае стран свету када савршено одбаци везу са чулним.
52. Основна особина словесног дела душе треба да буде стална заузетост познаваем Бога, а
страдалног [т. желатеног и раздражаног] дела - убав и уздржае.
116
53. Ум не може увек бити заузет нечим чулним уколико за ега ние везан страшу.
54. Савршен е ум кои е испуен познаем. Душа е, пак,савршена уколико се учврстила у врлини.
55. Склоност ума ка чулноме чини да постае роб телесних уживаа.
56. Ум напушта место познаа када се страдални [т. желатени и раздражани] део душе удаи од
своих врлина.
57. Ми смо примили власт да будемо чеда Божиа (н.1,12). Меутим, то не можемо постати уколико са
себе не свучемо страсти.
58. Нека нико не мисли да е на делу постао чедо Божие уколико у себи ние стекао божанствене црте.
59. Уподобавае добро или зло нарави чини нас синовима Бога или сатане.
60. Мудар човек е она ко пази на себе и жури да се очисти од сваке правштине.
61. Окорела душа не осеа чак ни кад е бичуу. Она ни према добротвору своме нема саосеаа.
62. Она ко е обучен у нечисто рухо бива избачен са свадбе Божие и постае заедничар таме накрае
(Мт.22,12-13).
63. Она ко се бои Бога стара се за своу душу и избегава зло друштво.
64. Не може примити милост Божиу она-ко га е напустио да би служио уживаима.
65. Реч Исуса Христа е да нико не може два господара служити (Мт.6,24), без обзира што ми можда и
неемо да о веруемо.
66. Душа коа се оскрнавила од страсти постае груба. Без паеа и одсецаа она нее бити способна
за веру.
67. Огрубелима су потребне страшне муке, с обзиром да без аких болова не могу смекшати.
68. Разуман човек брине о своо души и посредством добровоних мука избегава невоне муке.
69. Брига о души есу злопаее (подвизи самоумртваваа) и смирее, ради коих Бог опрашта све
грехе.
70. Похота и гнев умножавау грехе, док их уздржае и смирее бришу.
71. Туга по Богу срце чини скрушеним. у пораа страх од адских мука.
72. Туга по Богу чисти срце и удаава га од нечистих уживаа.
73. Трпее е трудоубивост душе. Уколико постои трудоубивост, нестае сластоубивост.
74. Сваки грех се чини ради уживаа. Свако праштае бива због злопаеа и туге.
75. Промислом Божиим се непроизвоним боловима подвргава она ко не намерава да се покае и
подвргне произвоним боловима.
76. Христос е Спасите целог света. Он е удима даровао покаае на спасее (Мт. 4,17).
77. Покаае раа испуавае заповести, а испуавае заповести чисти душу.
78. Очишее душе е ослобоее од страсти. Ослобоее од страсти, пак, раа убав [према Богу].
79. Чиста душа воли Бога. Чист е и ум кои се ослободио незнаа.
80. За заповести Божие се подвизава чак до смрти. ер, очистивши се кроз их, ти еш уи у живот.
81. Користи се телом као слугом заповести, пазеи да е,по могуности, несластоубиво и без болести.
82. Побуна тела се дешава због немара у молитви, уздржау у храни и добром безмолвиу.
83. Добро безмолвие раа добра чеда - убав, уздржае и чисту молитву.
84. Читае и молитва чисте ум, а убав и уздржае чисте страдални [т. желатени и раздражани] део
Душе.
85. Држи се увек истог уздржаа како кроз неравномерност не би упао у оно што му е супротно.
117
86. Одредивши себи правило, немо потом бити неверан.ер, она ко га криво тумачи [избегавауи да га
спроводи], сам себе вара.
87. Страсне душе су мислени запади. ер, у има е ве зашло Сунце правде.
88. Син Божии е она ко се Богу уподобио у благости,мудрости, сили и правди.
89. Болест душе е зла склоност. ена смрт, пак, есте грех кои се изврши на делу (Рим. 5,12).
90. Мислено нестицае е савршено бестраше. У ему се ум удаава од свега што е овдаше.
91. Пошту све што е везано за душевну врлину: тиме се доноси плод правде.
92. Сагледавае мислених [ствари] есте, како кажу, бестелесно, с обзиром да е потпуно страно
вештаству и сваком облику.
93. Четири састока се састое из вештаства и облика. Из их се састое и тела коа су из их
саставена.
94. Слово кое е из човекоуба постало тело (н. 1,14) ние изменило оно што е било, нити променило
оно што е постало.
95. За едног Христа говоримо да се [састои] из Божанства и човештва и да е у Божанству и у човештву,
те да е из две природе и у двема природама.
96. едну Ипостас исповедамо у Христу, нераздеиво седиену из две природе.
97. У Христу славимо единствено и нераздеиво Лице и исповедамо несливено седиее двеу
природа.
98. Поклаамо се единствено триипостасно суштини Божанства и исповедамо едносушну Свету
Троицу.
99. Три Ипостаси имау [три] особености: Очинство, Синовство, Происхоее. Заеднички су им, пак:
суштина, природа, Божанство и благост.
118
ДОБРОТОУБЕ
БЛАЖЕНИ АВА ТАЛАСИЕ
АВА ТАЛАСИЕ ПРЕЗВИТЕРУ ПАВЛУ,
О УБАВИ, УЗДРЖАУ И ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
СТОСЛОВ ТРЕИ
чии акростих гласи:
Злом не треба сматрати оно што оптереуе плот, а чисти душу, него
оно што раава савест, а наслауе тело.
1. О Ономе ко е по природи добар, добро уму, и о сваком човеку помиша добро.
2. На Дан суда емо дати одговор пред Богом за речи, дела и помисли.
3. Навикнутост на врлину или зло нагони нас да говоримо и чинимо добро или зло.
4. Ум кои е захваен страстима помиша неприличности: егове мисли се откривау у речима и
делима.
5. Зло мисли претходи страст, узрок страсти су чула, а узрок иховог равог коришеа есте,
очигледно, ум.
6. Затвара чула, бори се против помисли и оружем заповести уништава свое страсти.
7. Старо зло захтева дуготраан подвиг. ер, укореена навика се не помера брзо са свог места.
8. Траан подвиг уздржаа и убави, трпеа и безмолвиа уништава [страст] коа се налази у нама.
9. Чеше покреи ум на молитву, па еш растерати помисли кое се врзмау око срца.
10. Подвижништво захтева трпее и храброст. ер, сластоубе се може прогнати едино дуготраним
злопаеем.
11. Напоре подвижништва лакше еш испунити уколико све будеш радио са мером и по правилу.
12. Држи увек исту меру у подвизима и без велике нужде не нарушава установено правило.
13. убав и уздржае чисте помисли, а сагледавае и молитва обарау сваку охолост коа устае
(2.Кор.10,5).
14. Чиста савест е дело подвижничких напора, т. поста, бдеа, трпеа, великодушности.
15. Она ко благодушно трпи ударе невоних искушеа постае смиреноуман, искусан и крепак у нади.
16. Трпее се душевна жеа за напорима. Оно се састои у прихватау произвоних напора и
невоних искушеа.
17. Подношее невоа растапа зло, а трпее до краа га потпуно искореуе.
18. Напори чине да осеаа злопате, а туга кое се услед их раа изгони сластоубивост.
19. Постое четири основне страсти кое премудри промисао користи едну против друге.
20. Сластоубе се уништава доласком туге, а страх од адских мука чини да вене похота.
21. Благоразумни ум учи вежба своу душу, а тело навикава на сваки подвиг.
119
22. Ревну да монахом покажеш не само свог споашег, него и унутрашег човека. То еш [постии]
кроз очишее обоице од страсти.
23. Прво одрицае есте ослобаае од ствари [т. имовине], а друго и трее - ослобаае од страсти и
незнаа.
24. Она ко жели, лако е се ослобаа ствари. Меутим, неопходан е велики труд да бисмо се
ослободили мисли о има.
25. Она ко е обуздао похоту, изаи е на кра и са гневом. ер, у о е узрок гневног раздражеа.
26. Шта, дакле? есмо ли се очистили од страсних помисли и есмо ли окусили чисту и невештаствену
молитву?
27. Ум е велики уколико се ослободио од страсти, уколико се уклонио од свега постоеег и уколико
пребива у Богу.
28. Она ко напредуе мудруе о три [ствари]: о заповестима, о догматима и о вери у Свету Троицу.
29. Ум кои се ослободио од страсти крее се у истанчаним помислима, у сагледавау биа и у само
светлости.
30. У нашим душама се криу нагоре страсти. Оне се проавуу када се изобличе ихова дела.
31. Дешава се да е ум понекад неузнемирен услед стицаа извесног степена бестраша. Ипак, он остае
неискусан, услед одсуства ствари [делатног упражаваа].
32. Страсти се покреу под деством три [ствари]: од сеаа [на предмете са коима су везане], од
састава [телесних сокова] и [деловаем] чула, као што е речено.
33. Ум кои затвори чула и уравнотежи телесни састав има само едну борбу, т. против сеаа.
34. Покрети страсти долазе кроз чула уколико нема уздржаа и духовне убави.
35. Умерени пост, бдее и певае Псалама уравнотежуу телесни састав.
36. Три ствари очигледно кваре добар састав тела: одсуство реда у узимау хране, промена ваздуха и
напад демона.
37. Страсна сеаа слабе од молитве, читаа, уздржаа и убави.
38. Напре чула затвори безмолвием, а потом се против сеаа бори оружем врлина.
39. Зло разума е злоупотребавае помова, а делатни грех есте злоупотребавае ствари.
40. Злоупотреба помисли и ствари е ихово нечастиво и неправедно коришее.
41. Неприличне страсти су ланци коима се ум везуе за чулне ствари.
42. Савршено бестраше има она ко ние страсно везан нити за ствари, ни за сеаа на их.
43. Добра душа чини добро ближему. Уколико наие на незахвалност, она се показуе великодушном,
те стрпиво подноси чак и страдае од [онога коме чини добро].
44. Зле помисли су право зло. Она ко их се ние одрекао,нее се научити познау.
45. Она ко слуша Христа ходи у светлости, а она ко га подражава стиче исправее.
46. Злопамее е губа душе. Оно настае или услед бешчаша, или штете, или помисли подозреа.
47. Господ ослепуе ум завидивца стога што се неправедно жалости због добра ближега.
48. Душа склона клевети има трорезни език, будуи да раава и себе, и онога ко слуша, а понекад и
оклеветанога.
49. Незлопамтив е она ко се искрено моли за наноси оца увреде. Од злопамеа се, пак, избава она
ко не штеди дарове своме неприатеу.
50. Мржа према ближему есте смрт за душу. Ето шта има и шта себи причиава душа клеветника.
51. Униние долази од немара душе. Немарна е, пак, душа коа е болесна сластоубем.
120
52. Она ко воли Исуса одае се напорима. Постоаност у има изгони униние.
53. Душа ача у подвижничким напорима. Чинеи све са мером, она прогони униние.
54. Она ко е загосподарио над стомаком исушуе похоту. его и ум не робуе блудним помислима.
55. Ум уздрживога есте храм Светога Духа, а ум стомакоугодника - станиште гавранова.
56. Преедае раа похоту за разним елима, а глад и прост хлеб чини слатким.
57. Од зависти се избава она ко се у себи радуе са оним коме завиде. Друге, пак, избава од зависти
она ко скрива оно због чега му се може завидети.
58. Удаава се од онога ко живи немарно, макар га многи сматрали великим.
59. Нека ти трудоубив човек буде приате, те еш себи наи заштиту.
60. Немарни е себе продао многим господарима. Он живи како га они воде.
61. Немарност се у време мира према теби односи као приате, а за време искушеа устае на тебе као
неприате.
62. Пре него што се подигну страсти, она е спремна да за тебе положи душу своу. Када, пак, навале
страсти, оно ти узима душу.
63. Запуштена зема зараста у тре, а немарна душа се пуни нечистим страстима.
64. Благоразумни ум обуздава своу душу, изнуруе тело и потчиава страсти.
65. Видиви покрети указуу на унутраше. као што плодови обелодауу непознато дрво.
66. Речи и дела изобличуу лицемера. Они обнаружавау и скривеног лажног пророка.
67. Бесловесни ум не васпитава своу душу: он е удаава од убави и уздржаа.
68. Узрок неприличних помова есте лоша нарав, подржавана гордошу и надменошу.
69. Наведеноме су ош своствени лицемере и злоа, као и подлост, подсмешивост и наравиа лаж.
70. Такви уди робуу и зависти, дрскости, гневу, тузи и злопамеу.
71. Такав е пут оних кои живе у немарности и такве се ризнице криу у мени.
72. Злопаее и смирее спасавау душу и ослобаау е од поменутих страсти.
73. Знак разумног ума есте корисна беседа, а знак добре душе - врлинско дело.
74. Просвеен ум износи мудре речи, а чиста душа у себи узгаа божанствене помисли.
75. Помисли ревнитеа се поучавау у премудрости: егове речи просвеуу слушаоце.
76. Душа у коу су заложене врлине узгаа благе помисли. Душа, пак, у коу су заложене зле склоности
раа неприличне помисли.
77. Страсна душа е радионица злих помисли и из свое ризнице износи зло (Мт.12,35).
78Добра ризница е врлинска навика и добар ум из е износи блага.
79. Ум кои е покретан Божанском убаву узгаа добре мисли о Богу. Она пак, кои е покретан
самоубем раа све супротно.
80. Ум кои е покретан убаву према ближем, непрестано о ему мисли добро (1.Кор.13,5). Она пак,
кои е покретан супротним, увек у ему претпостава нешто лоше.
81. Врлине су узрок добрих помисли, узрок врлина су заповести, а узрок иховог испуаваа есте
произвоее.
82. Врлине и пороци, кои постое у души или кои е напуштау изазивау добро или лоше расположее,
покреуи е на помисли кое су супротне едне другима.
83. Узрок злих помисли есу страсти, узрок страсти есте непослушност заповестима, узрок
непослушности есте прелест чула, а прелести - непажа ума на делу чуваа чула.
121
84. Код оних кои напредуу добра расположеа ош увек могу да буду смеена супротним. Код
савршених, пак, та расположеа су непромеива.
85. Снага душе се састои у неизмеиво врлинско навици. Она ко у е стекао е говорио: Ко е нас
раставити од убави Христове (Рим.8,35).
86. Претходник свих страсти есте самоубе. Након свих долази гордост.
87. Три главне похотне помисли имау сво извор у страсти самоуба.
88. Те три помисли есу: стомакоугаае, таштина и среброубе. Из их излазе све остале страсне
помисли, премда не све заедно.
89. Стомакоугаау следуе блуд, а таштини - гордост. Остале иду за има трима.
90. За свим трима, дакле, иду: туга, гнев, злопамее, завист, униние и остале...
МОЛИТВА
91. Владико свих, Христе, избави нас и од погубних страсти и од помисли кое раау.
92. Тебе ради смо саздани, да у теби будемо блажени, настанивши се у ра кои си засадио.
93. Садаше бешчаше смо сами навукли на себе, блажено сладости претпоставивши погубну.
94. Стога смо сами у себи примили казну, уместо вечног живота наследивши смрт.
95. Као што си увек гледао на нас, Владико, и до краа [милостиво] гледа на нас. Као што си благоволео
да се оваплотиш нас ради, тако нас и спаси све.
96. ер, ти си дошао да спасеш нас пропале. Немо нас одваати од удела оних кои су се спасли.
97. Васкрсни душе и спаси тела, чистеи нас од сваке скверни.
98. Раскини ланце страсти кои нас спутавау, као што си растерао воске нечистих демона.
99. И избави нас ихове тирание, како бисмо послужили теби единоме, Светлости вечно.
100. Тада емо, по васкрсеу из мртвих, са анелима чинити единствен блажени и вечно неразрушиви
хор.
122
ДОБРОТОУБЕ
БЛАЖЕНИ АВА ТАЛАСИЕ
АВА ТАЛАСИЕ ПРЕЗВИТЕРУ ПАВЛУ,
О УБАВИ, УЗДРЖАУ И ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
СТОСЛОВ ЧЕТВРТИ
чии акростих гласи:
Него, моли се усрдно Богу нашем
да се избавимо како од правог,
тако и од умишеног зла.
1. Она ко е сво ум избавио од убеа и миловаа тела, Животворним Духом е умртвио дела
телесна (Рим.8,13).
2. Немо мислити да еш се ослободити од склоности ка телесном уколико се тво ум ош бави оним што
е сво^вено телу.
3. Телу су своствена чула и све што е чулно. И души су своствени ум и оно што е мислено.
4. Одвои своу душу од чула и чулнога, па е тво ум почети да пребива у Богу, те да се бави духовним
предметима.
5. Богу су сродна умна биа, коа се само умом спознау.Чула и све чулне ствари су, пак, створени да
служе уму.
6. Нека ти чула и чулне ствари служе за духовно сагледавае, а не за задовоавае телесних похота.
7. Нареено ти е да умртвиш дела телесна како би кроз напорне подвиге васкрсао своу душу умртвену
телесним уживаима.
8. Нека Бог буде тво господар, а ти господари над чулима. Будуи добар, немо давати да над тобом
влада оно што е горе од тебе.
9. Бог е вечан, бескраан и неограничен. Он е онима кои га слушау обеао вечна, бескрана и
неисказива блага.
10. Уму е своствено да пребива у Богу и да умуе о ему, о еговом промислу и о еговом Страшном
суду.
11. Ти имаш власт да изабереш едно или друго. Буди настрани боега, па еш себи потчинити лошие.
12. Као творевине благога Бога, добра су чула и добро е оно што е чулно. Ипак, они никако не могу да се
упореде са умом и оним што е умно.
13. Владика се створио словесно и умно бие, кое е способно за познае свега и ега самог. Чула и
оно што е чулно Он е саздао да би служило у те сврхе.
14. Неумесно да непотребни слуга себи потчини доброг господара. Тако е неумесно и да се словесни ум
потчиава трулежном телу.
15. Уколико не влада над чулима, ум е преко их пасти у грех. Прелешен чулним уживаем, он обично
раа неприличност.
16. Држеи у власти своа чула, чврсто затвара и сеае. ер, утисци коа су добиени посредством чула
путем сеаа поново покреу страсти.
17. Замара тело и чеше се моли, па еш се ускоро ослободити неутемеених помисли.
18. Непрестано се поучава у Речима Божиим. Трудоубиво упражавае те врсте искореуе страсти.
123
19. Од лутаа меу страстима ум избавау читае, бдее, молитва и псалмопоае.
20. Пролее буди бике у живот. И бестраше подстиче ум на познае постоеег.
21. Испуава заповести, па еш стеи мир. Заволи Бога,па еш добити познае.
22. Ти си осуен да хлеб познаа едеш у болном напору и у зноу свог лица.
23. Немар е праоца довео до пада. Лишивши га раских утеха, он га е осудио на смрт.
24. И ти своо Еви нареди да се чува змие како ти, прелешена, не би дала да окусиш од забраеног
плода.
25. Душа по природи оживава тело. И душу оживавау врлина и познае.
26. Она ко мисли да е мудар личи на безводни облак, кога носе ветрови таштине и гордости.
27. Бежеи од суете, чува се и блуда, како не би, избегавауи почасти, пао у бешчаше.
28. Избегавауи таштину, погледа ка Богу, како не би запао у самомее или блуд.
29. Таштини е своствено да делуе ради показиваа, а гордости да понижава друге и да се гневи.
30. Избегавауи стомакоугаае, чува се човекоугааа кое се лукаво труди да покаже бледило твога
лица.
31. Диван е пост кои се радуе скромном елу, кои е задовоан оскудном трпезом и кои избегава
човекоугаае.
32. Постеи до вечери, немо се пресиавати како не би испало да зидаш оно што си тек разрушио.
33. Уздржавауи се од вина, немо пити много ни воде, иначе еш свеедно блуду пружити вештаство [т.
храну].
34. Гордост нас наговара да не тражимо Божиу помо, дасе уздамо у себе и да се узносимо над удима.
35. На расположеу су два средства против гордости. Уколико се она не искористе, невоно е наии
трее, кое е веома сурово.
36. Гордост прогоне молитва са сузама, избегавае да се било ко понизи и невоне скорби.
37. Уразумавае кроз искушеа есте духовни жезал: он учи смиреноуму онога ко се узноси у своо
неразумности.
38. Умно е не потчинити се помисли онога ко нас тано наговара против ближега.
39. Баштован кои не брине о корову гуши раст повра. И ум кои не чисти помисли, губи плодове
подвижничког труда.
40. Разуман е она ко слуша савет, нарочито када га по Богу дае духовни отац.
41. Она ко е умртвен страстима не може да разуме савет, нити е способан да се потчини духовном
руководству.
42. Она ко не прима савет не корача правим путем, него стално лута преко стрмина и провалиа.
43. Монах есте ум кои се одрешио од чулнога и кои сластоубиво помисли не дозвоава да му изае
на очи.
44. Лекар е ум кои е сам себе излечио, те оним чиме е излечио себе лечи и друге.
45. Тражи врлину, а потом се стара да е не изгубиш, како не би живео срамно и умро немилосрдно.
46. Господ наш Исус Христос е свима даровао светлост. Меутим, они кои му не веруу сами себе држе
у мраку.
47. Немо сматрати да е мала ствар лишити се врлине: на та начин е смрт ушла у свет.
48. Послушно испуавае заповести есте васкрсее мртвих, будуи да е живот природна последица
врлине.
49. За умртвиваем ума кроз преступае заповести нужно иде и смрт тела.
124
50. Преступивши заповест, Адам е потпао под смрт. Спасите е, будуи послушан, умртвио смрт.
51. Умртви грех како не би васкрсао мртав и како из мале смрти не би прешао у велику.
52. Спасите се оваплотио због Адамовог преступа, т. да би, разрешивши клетву, све васкрсао.
53. Из овог живота у вечни прелази она ко е умртвио страсти и ослободио се незнаа.
54. Проучивши Писмо наи еш заповести. Испунивши речено, ослободиеш се од страсти.
55. Испуавае заповести чисти душу. Очистивши се, она постае причесница светлости.
56. Дрво живота есте познае Бога. Причестивши се им, чисти остае бесмртан.
57. Почетак делатног живота есте вера у Христа, а кра - убав према Богу.
58. Исус Христос е Господ и Бог наш, кои нам е даровао веру у ега ради задобиаа вечног живота.
59. Он нам се авио, сединивши Божанство са душом и телом, како би, као Бог, избавио од смрти и душу
и тело.
60. Стекнимо веру како бисмо доспели до убави, из кое се раа светлост познаа.
61. По стицау вере следи страх Божии, уздржае одуживаа, трпее бола, нада у Бога,
бестрасност, убав.
62. Из искрене убави раа се природно познае. После ега наступа испуее врховне жее, т.
благодат богослова.
63. Ум страсти обуздава силом страха Божиег, верууи у Бога и у егове опомене и обеаа.
64. Од онога коме е дарована вера очекуе се уздржае.Утврдивши се, оно раа трпее, кое
подржава трудоубиве навике.
65. Знак трпеа есте убав према напорима. Ослаауи се на их, ум стиче наду да е добити оно
што е обеано и избеи оно чиме се прети.
66. Очекивае будуих добара седиуе ум са очекиваним. Живеи у том споу, он заборава на
садаша добра.
67. Она ко е окусио од очекиваног, напушта садаше. Тада, наиме, он све свое жее предае томе што
е пробао.
68. Будуа добра е обеао сам Бог. Она ко му е поверовао жели будуе као да е садаше.
69. Знак да ум живи у очекиваним добрима есте покуша да у себи утврди потпуни заборав садаших
ствари и да напредуе у познау будуих блага.
70. Добро е бестраше коме нас учи Бог истине, одасвуд о ему уверавауи богоубиву душу.
71. Добра коа су припремена наследницима обеаа есу превечна, пре свих векова и изнад сваког
ума и речи.
72. Саобразимо се са правилима благочаша како бисмо се удаили од страсти и како не бисмо отпали
од наде.
73. Исус Христос е едан од Свете Троице. егов сунаследник треба и ти да будеш.
74. Она кога е Бог научио познау постоеег нее имати тешкоа да веруе Писму у ономе што
предсказуе.
75. Налазеи ум ослобоен од страсти, Свети Дух га сразмерно тано уводи у познае оиога чему се
надамо.
76. Сагласно са очишеем ума, душа се руководи и ка познау Божанских Речи.
77. Она ко е долично уредио тело свое и ко се упражава у Божанственом познау, самим познаем
се све више и више чисти.
78. Ум кои почие да се бави мудроубем о Божанским стварима, започие од вере. Креуи се и
ходеи меу тим стварима, он опет долази до вере, премда више.
125
79. Приметили смо да почетак мудроуба о Божанственом прати страх, док егов кра предупреуе
убав,
80. Ум кои почие да се бави мудроубем полази од паживе вере и достиже до богослова, кое се
простире иза граница сваког ума и кое одреуу као незаборавну веру и сагледавае скривених ствари.
81. Речи о Богу, кое сагледавау свети, не односе се на оно што е Он, него на оно што е око ега.
82. Све речи о Богу могу бити или потврдне или одричне.
83. Тако се суштина, Божанство, благост и друге сличне речи изричу потврдно, а беспочетно, бескрано,
неограничено и сличне одрично.
84. С обзиром да е Света Троица суштина коа е изнад сваког ума и речи, т. скривено Божанство, све
што може да се мисли о о има наведени [т, одрични карактер].
85. Као што се веруе у единствено Божанство Свете Троице, тако се исповедау и Три Лица
единственог Божанства.
86. Потврдни и одрични наведени [изрази] односе се уопштена Три Лица Свете и единосушне Троице.
Потврдни [изрази] су веином везани за посебна свостава сваког Лица, а одречни за заедничку
[суштину].
87. Лична своства Божанских Ипостаси су Очинство, Синовство и Происхоее, и друга коа се приписуу
поединачном.
88. Ипостас одреуу као суштину са личним своствима.Тако свака Ипостас има и оно што е заедничко
суштини и оно што е своствено о само.
89. Оно што се изриче као опште у Свето Троици по одрицау просууе се као важние. У односу на
своства Ипостаси ние тако. Меу има, како е ве речено, нека су потврдна, адруга одречна, као
например нероеност и роеност, и слична. Нероеност означава да се Отац ние родио, а роеност
значи дасе Син родио.
90. Изрази и именоваа се користе да би се разаснило оно што се сагледава око суштине Свете
Троице, као што е речено (уп. 81.). Оно што се тиче [саме суштине] есте неспознативо уму и
неисказиво речима: то зна едино сама Троица.
91. Као што се една суштина Божанства назива триипостасном, тако се Света Троица исповеда
едносушном.
92. Отац се сагледава као беспочетни и као почетак. Беспочетан е као нероен, а почетак као Родите
Сина и Исходите Духа Светог, кои су произашли од ега по суштини и кои превечно постое у ему.
93. Уздижуи се до Троице, единица остае единица, и Троица, сводеи се до единице, остае Троица.
То и есте зачуууе!
94. Син и Дух Свети се не исповедау као беспочетни, премда су вечни. Они нису беспочетни будуи да
се према Оцу односе као према почетку и извору. Вечни су, опет, ер од вечности сапостое Оцу, едан
роеем, а други исхоеем.
95. единствено Божанство Свете Троице држе нераздеивим и чувау несливеним Три Ипостаси
единственог Божанства.
96. Лично своство Оца есте нероеност, Сина - роеност, Духа Светога - исхоее. Начело Сина и
Светога Духа кое се помие не сматра се временским. Та и како би? Напротив, хое дасе истакне
Начело из кога (као светлост из сунца) имау вечно постоае. ер, Они из ега произилазе по суштини,
премда и нису после ега.
97. Лична своства Ипостаси се увек сагледавау као непокретна и неизмеива, док е општа суштина или
Божанство - нераздено.
98. Исповедамо единицу у Троици и Троицу у единици,т. као нераздеиво раздеиву и раздеиво
седиену.
99. едан се почетак у Божанству сагледава, т. Отац, као почетак Сина и Духа, Родите и вечни,
бескрани, безгранични, едносушни и нераздеиви извор савечних. Он е Творац, Промислите и Судиа
126
свих твари, кроз Сина у Светом Духу. ер, речено е да е све од ега, кроз ега и ради ега
(Рим.11,36). ему слава у векове. Амин.
100. Сина и Светога Духа исповедамо савечним, али не и сабеспочетним Оцу. Они су савечни стога што
сапостое са бескраним Оцем. Они, пак, нису беспочетни будуи да нису безузрочни, с обзиром да из
ега произилазе, као светлост из сунца, премда и нису после ега, као што рекосмо. Они се називау
беспочетним када се мисли на почетак у времену, како се не би помислило да подлежу времену Они од
коих произилази време. Они, дакле, нису беспочетни у односу на Узрок, али су беспочетни у односу на
време, с обзиром да но стое пре сваког времена и века, с обзиром да су изнад сваког века и времена, с
обзиром да е од их произишао сваки век и време, као и све што садрже век и време и с обзиром да су,
као што смо рекли, савечни са Оцем. ему заедно са има припада слава и сила у векове векова.
Амин.
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ ТЕОДОР, ЕПИСКОП ЕДЕСКИ
Кратко сведочанство о ему
Теодор е син молитава и виеа своих родитеа, становника Едесе. Када е почео да се школуе, он
ние показивао способност за учее, Стога се молио Богу да му отвори разум. едном се за време
Литургие сакрио под свету трпезу, где му е неки дечак, нахранивши га саем, усладио усаменост.
Сазнавши за догаа, епископ кои е свештенодествовао посветио е Теодора за чтеца. И он е остао у
обитеи, где е лако и слободно изучавао тадаши круг наука код општег наставника Софрониа. Са
осамнаест година он е остао без родитеа. Потом е поделио свое имае сиромашнима, оставивши
едан део сестри. Са двадесет година е отишао у Обите светога Саве коа се налази близу
ерусалима, где е дванаест година провео у општежиу. Затим е двадесетчетири године провео као
затворник. Из еговог затвора су га извели по захтеву патриарха Антиохие и патриарха ерусалима.
Потом е био рукоположен за епископа града Едесе. Када е стигао у Едесу, све свое снаге е упрегао на
добро Цркве и верника. Меутим, егови напори су наилазили на велике препреке од стране муслимана
кои су владали градом, те еретика, кои су били главни жива. Видеи узалудност своих напора. па чак
и опасност за сво живот, свети Теодор е кренуо у Багдад, код калифа Мавие, да моли за милост.
Излечивши калифа од болести, он га е наговорио да изда заповест Киликии, Сирии и Месопотамии, да
врате Едеско Цркви ену имовину и да не ометау обраае у Православе. Када се вратио у Едесу,
православна паства га е радосно дочекала. Она се потом множила, захваууи обрааима еретика.
Ревносни, Богом воени пастир е благотворно управао оме. Осетивши да му се приближава смрт и
желеи да почине у своо преашо усаменичко келии, он е отишао у Палестину. На месту своих
пустиачких подвига он е ускоро и уснуо у Господу, 9. ула, када се и слави егов спомен. У Цариграду
е тада, у IX веку владао Михаил са маком Теодором.
Пажи читалаца предлажемо сто душеспасоносних поглава кое е он саставио на молбу стараца
обитеи, док е ош живео као затворник. О има саставачи грчког Добротоуба пишу: "Не можемо
са сигурношу казати да ли е свети Теодор оставио за собом и неке друге списе. Сто поглава коа е
трудоубиво саставио ми смештамо заедно са другим списима отаца кои су посвеени трезвоуму. Он
е добро описао дело свештеног трезвоума. Она могу донети богату духовну корист онима кои их са
достоном пажом буду читали".
127
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ И БОГОНОСНИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР,
ВЕЛИКИ ПОДВИЖНИК И ЕПИСКОП ЕДЕСЕ
СТО ДУШЕКОРИСНИХ ПОГЛАВА
1. Пошто смо се благодау благог Бога, одрекавши се сатане и егових дела, сединили са Христом у
почетку у баи препорода, а потом поново у монашким заветима, [потрудимо се] да испуавамо егове
заповести. Од нас се наведено тражи не само због двоструког обеаа, него и због природног дуга. Бог
нас е, наиме, у почетку саздао веома добрим. Стога смо дужни да и будемо добри. Грех е ушао у нас
због наше непаже и у нама произвео оно што е противприродно. Ипак, по своо велико милости, Бог
нас е поново призвао и као Бестрасни обновио своом страшу. Искупени ценом Крви Христове, ми се
избавамо од древног преступа праоца. Према томе, нее бити ништа велико уколико постанемо
праведни. Напротив, уколико отпаднемо од праведности, биемо достони жалости и осуде.
2. Добро дело кое е лишено исправне вере есте потпуно мртво и недествено. И сама вера без
праведних дела не спасава нас од вечног ога. ер, Господ говори: Ако ме неко уби, заповести мое
држае (н.14,23). Стога, уколико убимо Господа и веруемо у ега, испуавамо егове заповести
како бисмо добили вечни живот. Уколико, пак, презремо испуавае наредби коима се покорава сва
творевина, ми себе не можемо назвати вернима, премда смо почаствовани изнад сваке твари. У том
случау емо се едини од свих показати као непослушни наредбама Творца и као незахвални
Добротвору.
3. Испуавауи Христове заповести, ми ништа не чинимо за ега, коме ништа ние потребно и кои,
заправо, дае сва добра. Напротив, ми сами себи чинимо добро будуи да има добиамо вечни живот и
наслаивае неизрецивим благима.
4. Она ко нас омета у испуавау заповести Божиих, макар био и отац, или мати, или било ко, треба да
нам постане одбоан и мрзак. Иначе емо и ми чути: Кои уби оца или матер, или било кога од уди,
вема него мене, ние мене достоан (Мт.10,37).
5. Принудимо се колико год можемо да испуавамо заповести Господе како не бисмо били везани
неразрешивим узама злих похота и душегубним уживаима. Иначе е и на нас да се примени осуда коа
е изречена бесплодно смокви: Посеци е! Зашто и зему да слаби (Лк.13,7). ер, каже, свако ко добра
рода не раа сече се и у ога баца (Лк.3,9).
6. Она ко бива побеиван похотама и уживаима и крее се у свету, убрзо е упасти у мреже греха. Грех
кои е едном учиен есте исто што и ватра у суво трави, или камен кои се котра са брда, или водени
ток кои се шири уливаем нових притока. Све то на сваки начин води погибли онога ко живи грешно.
7. Док живи противприродно [услед греха], душа постае дива, испуавауи се трем уживаа. Она
постае станиште необичних звери, као што е речено: Онде е се упокоити онокентаури, онде е еж
подизати младунчад и демони е се сусретати са онокентаурима (Ис.34,14-15), што представа
различите нечасне страсти. Када се, пак, поврати у свое природно стае (што зависи од ене вое све
док е везана за тело), душа припитомава себе маривим трудоубем и животом у складу са
законом Божием. Звери кое су се гнездиле у о е се разбежати да би о пришли чувари нашег живота,
т. анели, правеи од еног обраеа дан весеа. И благодат Светога Духа е сии на у, учеи е
познау да би се очувала у добру и да би га увеала.
8. Молитву оци називау духовним оружем без кога не треба излазити у борбу, како не бисмо били
заробени и одведени у неприатеску зему. Меутим, чисту молитву не може да стекне она ко се
ние приубио уз Бога са исправним срцем. Он, наиме, дае молитву ономе ко се моли и човека учи
познау.
9. Од нас не зависи да ли е страсти узнемиравати душу и изазивати борбу. Меутим, од нас зависи да
ли е се страсне помисли задржавати у нама и покретати страсти. Прво е безгрешно, с обзиром да не
зависи од нас. Друго нам, меутим, доноси венце (уколико се смело супротставимо и победимо), или нас
подвргава мукама (уколико из ошамуености и страшивости будемо поражени).
128
10. Постое три опште страсти из коих се раау све остале: сластоубе, среброубе и
славоубе. их следе пет других духова злобе. Од их се, назад, раа велико мноштво страсти и сви
видови многообразне равости. Она ко е победио три начелника и вое, уедно е савладао и других пет,
а за има покорава и све страсти.
11. Када се сеамо онога што смо учинили под деством страсти, душа се изнова мучи. Уколико се
страсне успомене сасвим избришу из срца и више га не изазивау значие да су нам преаши греси
опроштени. ер, све док се душа страсио крее очигледна е власт греха.
12. Телесне и вештаствене страсти обично слабе и вену услед телесних злопаеа, док се душевне и
невидиве уништавау смиреноумем, кротошу и убаву.
13. Страсну похоту исушуе уздржае и смиреноуме, пламени гнев укроуе убав, а помисли кое
лутау сакупа усредсреена молитва заедно са сеаем на Бога. На та начин се чисте три дела душе.
Исправауи их, и божанствени апостол говори: Старате се да имате мир са свима и светост, без
кое ни?о нее видети Господа (ев.12,14).
14. Неки се налазе у недоумици да ли да кажу да помисао покрее страсти, или да страсти покреу
помисао. ер, едни кажу едно, а други друго. а, пак, сматрам да помисли долазе од страсти. ер, да у
души нема страсти, ни страсне помисли е не би узнемиравале.
15. Демони кои непрестано ратуу против нас имау обича да нас ометау у врлинама кое можемо да
вршимо с обзиром да су по мери наших снага, и да нас наговарау да се прихватамо оних кое надмашуу
наше снаге и кое нису благовремене [т. за кое нисмо дорасли]. Оне кои напредуу у послушау они
наговарау да се лате дела безмолвника, а безмолвницима и отшелницима дошаптавау да се држе
општежитеног правила. На исти начин они поступау и када су у питау друге врлине. Меутим, нама
не треба да су непознате ихове подвале. Ми, наиме, знамо да е добро оно што се чини у свое време и
са мером, те да е штетно све што е неумерено и неблаговремено.
16. Оне кои се креу у свету и сусреу са предметима страсти, демони нападау и наговарау на грешна
дела. Оне, пак, кои живе у пустиама у коима су ретки [наведени] предмети, они узнемиравау
помислима. Други [вид] борбе е много тежи од првог. ер, за борбу коа бива са предметима неопходни
су и време, и место, и остале повоне околности. Напротив, ум се лако крее и тешко заграуе [од
споаших утицаа]. Како бисмо се супротставили у нетелесно борби дата нам е чиста молитва и
наложено нам е да у о непрестано пребивамо. Она ача ум за подвиг кои се врши и без учеша тела.
17. Указууи на потпуно умртвивае страсти, апостол говори: А кои су Христови, распеше тело са
страстима и жеама (Гал.5,24). ер, тек када умртвимо страсти, уништимо похоте и мудровае тела
потчинимо духу, ми узимамо на себе крст и идемо за Христом. Удаавае [од света] ние ништа друго до
умртвивае страсти и авае живота сакривеног у Христу.
18. Они кои страдау од побуне тела смрти (Рим.7.24) и напуштау непрестану борбу са им, не треба да
осууу тело, него саме себе. ер, да му нису давали снаге и побринули се да задовое егове похоте,
они не би толико страдали. Или можда не виде оне кои су распели свое тело са страстима и похотама, и
кои на смртном телу своме носе умирае Исусово. Они га имау као помоника у добру, а не као
противника: оно е, наиме, покорно и управа се законом Божиим. Нека и они поступау на сличан начин,
те е и они уживати у истом миру.
19. Свако слагае помисли са било коом забраеном похотом, т. нагиае ка уживау представа
грех за монаха. ер, у почетку помисао помрачуе ум преко страдалног дела, а потом се душа слаже са
уживаем, подлежуи у борби. То е, дакле, слагае кое е, како рекосмо, грех. Уколико се наведено
стае продужи, родие се такозвана страст кои мало по мало доводи до греха на делу. Због тога пророк
хвали оне кои разбиау о камен децу вавилонску (Пс.136,9). Значее реченога е асно за онога ко е
разуман и разборит.
20. Као служитеи убави и мира, анели се радуу нашем покаау и напредовау у врлини. Стога се
они старау да нас испуне духовним сагледаваима, помажуи нам у сваком добру. Напротив, као
проналазачи гнева и злобе, демони се радуу када се смауе врлина. ихов труд представа увлачее
наших душа у срамна маштареа.
21. Вера е добро благог расположеа. Она у нама раа страх Божии, кои нас учи испуавау
заповести, т. делау. Из делаа, опет, ниче часно бестраше. Чедо бестраша, назад, есте убав коа
129
и представа испуее свих заповести, везууи их и држеи их све заедно.
22. Када е здраво, телесно чуло осеа болест коа га захвата. Она, пак, ко е не осеа, пати од
безосеаности. И ум чиа е делатност неповреена познае своу снаге и види откуда на ега надиру
намучние страсти. Он стога у том смеру управа свое на аче супротставае. Страшно е, меутим,
уколико свое дане проводи у безосеаности, слично ономе ко се против неприатеа бори ноу услед
чега не види егове покрете.
23. Наше силе е дествовати у складу са своом природом уколико се словесна [сила] душе упорно
усмери на сагледавае врлина, уколико се желатена сила веже за наведено сагледавае и за Онога
ко нам га пружа, т. за Христа Господа, и уколико се раздражана сила наоружа против демона.
24. Према светом Григориу Богослову, словесна душа се састои из три дела. Он е врлину словесне
силе назвао разборитошу, разумношу и мудрошу. Врлину раздражане силе е назвао храброшу и
трпеем, док е врлину желатене силе означио као убав, целомудреност и уздржае. Праведност
е, пак, раширена у свима, учеи их да дествуу на одговарауи начин. Разборитошу се, дакле, [душа]
супротстава противним силама, бранеи врлине, целомудреношу бестрасно гледа на ствари,
убаву чинн да волимо све уде као саме себе, уздржаем ограничуе свако уживае, а храброшу и
трпеем се наоружава за невидиву борбу. Такво е благозвучно сазвуче душевне свирале.
25. Она ко се труди око целомудрености и ко чезне за блаженом чедношу (коа без погрешке може да се
назове бестрашем), нека злопати и поробуе тело, призивауи смиреноумно Божанствену благодат,
те е добити жеено. Она, пак, ко храни свое тело не уздржавауи се у елу и пиу напатие се од духа
блуда. Много воде гаси пламен. И глад, т. уопште речено, свако уздржавае са душевним смиреем
гаси распаеност тела и срамна маштареа.
26. Нека од твое душе, христоупче, сасвим одступи страст злопамеа. Никако немо дозволити да се
у теби настани било какво неприатество. ер, злопамее кое се гнезди у срцу личи на ватру коа
тиа у слами. Напротив, ти треба да се усрдно молиш за онога ко те е увредио и да му чиниш добро
колико и чиме можеш, како би своу душу избавио од смрти и како се не би лишио смелости у молитви.
27. У душама смирених почива Господ, а у срцу гордих - страсти бешчаша. ер, навише мои против
нас има пружау високоумне помисли. Напротив, блажено смирее у навео мери из душе заедно са
кореном чупа ихов коров. Стога е оно оправдано названо страстоубицом.
28. Нека се твоа душа чисти од злих успомена и нека се просвеуе добрим помислима, држеи увек на
уму изреку да у време изласка [из тела] сластоубиво срце представа тамницу и ланце, а
трудоубиво - отворена врата. ер, чисте душе, по изласку из тела, прате анели, руководеи их ка
блаженом животу. Напротив, душе кое су се упрале и кое се нису очистиле покааем, ава,
преузимау демони.
29. Прекрасна е глава коа е украшена драгоценом диадемом са блиставим индиским камеем и
бисером. Меутим, неупоредиво е лепша душа коа е богата познаем Бога, коа е просвеена светлим
сагледаваима и коа у себи има Пресветог Духа. Ко може достоно да опише лепоту такве блажене
душе!
30. Немо дозволити да се гнев и арост настане у твоо души. ер, речено е: аростан муж е ружан
(Прич.11,25), док у срцу кротких почива мудрост (Прич. 14,33). Уколико страст гнева завлада твоом
душом, они кои живе у свету е се показати као бои од тебе. Ти еш, пак, бити покривен срамотом као
неискусан монах.
31. У сваком искушеу и у свако борби нека ти молитва буде непобедиво оруже. На та начин еш
победити благодау Христовом. Ипак, она треба да буде чиста, како нам заповеда наш премудри
учите, говореи: Хоу, дакле, да се мужеви моле на сваком месту, подижуи свете руке без гева и
двоумеа (1.Тим.2,8). Према томе, она ко е немаран према молитви, бие предан искушеима и
страстима.
32. Написано е да вино весели срце човека (Пс.103,15). Ти си, меутим, обеао да еш плакати и ридати.
Стога удаи од себе такво весее, па еш бити обрадован духовним даровима. Уколико се, пак, будеш
увесеавао вином, проводиеш живот заедно са срамним помислима и много туговати.
33. Немо мислити да празници постое ради пиеа вина. Напротив, они [су установени] ради обнове
ума и душевне чистоте. Пунеи утробу елима и пиима, у ствари еш прогневити Онога коме е празник
130
посвеен.
34. Нама е заповеено да стално бдиемо у псалмопоау, молитвама и читау, нарочито у дане
празника. Монах кои бди, истанчава сво разум ради душекорисних сагледаваа, док неумерено
спавае огрубуе ум. Меутим, пази да се за време бдеа не упушташ у празне повести и лукаве
помисли. ер, бое е да спаваш, неголи да бдиш у испразним разговорима и помислима.
35. Смрт е обрести и она ко у своме крилу храни змиу и она ко гаи зле помисли у свом срцу. едан е
умрети од отровног уеда у тело, а други од смртоносног отрова кои е примио у душу. Ми без одлагаа
убиамо род отровнице. Исто тако не би требало да дозволимо злим помислима да се раау у срцу, како
се потом не бисмо горко напатили.
36. Чиста душа оправдано може да се назове изабрани сасуд, и затворени врт (Пес.4,12) и престо
осеаа (Прич. 12,23). Меутим, душа коа е оскрнавена нечистотом есте препуна смрдиве
правштине.
37. Од искусних и делатних стараца сам чуо да се лукаве помисли у души раау од украшаваа у одеи,
од преситог трбуха и штетних разговора.
38. Похлепа за имовином не треба да се настани у души подвижника. ер, монах са многим имаем есте
брод кои ??опушта воду, кои премеу таласи многих брига и кои на крау тоне у дубину жалости. Болест
среброуба раа многе страсти, због чега е са правом названа кореном свих зала.
39. Нестицае и утае су две ризнице сакривене на поу монашког живота. Иди прода све што имаш
и пода сиромасима, те еш стеи то пое. Ископавши благо, потруди се да га паживо сачуваш како ти
га не би уграбили. На та начин еш се обогатити неукрадивим богатством.
40. Пошто си почео да живиш заедно са духовним оцем, и пошто си осетио корист од егове близине,
немо допустити да те било ко удаи од убави према ему и од живота са им. Немо га осуивати ни
за што и немо говорити о ему лоше, макар те грдио, па чак и тукао. Затвори уво свое за оне кои почну
да говоре против ега. Ни у ком случау се немо дружити са оним ко га грди, како се на тебе не би
наутио Господ и како те не би избрисао из киге живих.
41. Подвиг послушаа се заснива, како смо упознати, на одрицау од свега. Она ко му се посветио
треба да се огради са три оружа: са вером, надом и свеуважаваном и Божанственом убаву.
Заштиен има, он е успешно мои да се подвизава добрим подвигом и да стекне венце правде.
42. Немо бити судиа поступака свог [духовног] оца, ве испуава егове заповести. ер, демони имау
обича да ти указуу на егове недостатке, како би затворили твое уши за егове поуке. На та начин е
те или удаити са [подвига) као слабог и плашивог борца, или раслабити помишу невероваа и
разлеити за сваки вид врлине.
43. Она ко не слуша заповести оца преступа назначание свое завете. Она, пак, ко е стекао
послушае и одсекао своу воу ножем смиреноума испуава (у мери коа зависи од ега) оно што е
при многим сведоцима обеао Христу.
44. Пошто смо много разматрали, асно смо увидели и уверили се да онима кои се подвизавау у
послушау оцима веома завиде неприатеи нашег живота, т. демони. Они на их шкргуу зубима и
смишау наразличитие замке. Шта све не чине, шта све не подмеу како би их одвоили од отачких
недара? Они им налазе наизглед оправдане поводе [за непослушае], стварау незадовоство, побууу
мржу према оцу, егове поуке представау као замерке, а егове замерке као оштре стреле кое се
забадау у срце. "Зашто си, кажу, будуи слободан, изабрао да будеш роб под влашу немилосрдног
деспота? Докле еш да трпиш узе, не видеи светлост слободе". Потом му подмеу помисли [о
вредности] гостопримства, служеа болесницима и стараа о сиромасима. Назад, они претерано хвале
подвиг безмолвиа и потпуног усамиваа, сеуи коров сваке друге врсте у срце подвижника
благочаша са [намером] да га измаме из духовног окриа отачког. Уколико га извуку из тихог
пристаништа, они га бацау у море кое е разарено душегубном буром. Узевши га под своу власт као
заробеника, они га терау да делуе по иховим лукавим прохтевима.
45. Налазеи се у послушау [духовноме] оцу, никад немо да сметнеш са ума лукавост неприатеа и
противника твоих. Немо заборавати ни обавезе, ни обеаа коа си дао пред Богом. Нека те не
победе поруге, нека те не уплаши изобличавае, подсмех и грда, нека те не савлада мноштво лукавих
помисли. Немо се уклаати од очинске строгости, немо презрети благи арам смиреа дрским
131
самодопадаем и осорошу. Напротив, положивши у срце реч Господу да е се спасти она ко
претрпи до краа (Мт. 10,22), са трпеем хита у подвиг кои ти предстои, гледауи на Исуса,
Начелника u Савршитеа вере (ев.12,1-2).
46. Ставауи злато у топионицу, златар га чини чистиим. Предауи се подвизима потчиаваа и
жежен невоама живота по Богу, монах почетник се са трудом и великим трпеем учи послушау.
Спаливши у себи лошу нарав, он се испуава смиреем и постае светао и достоан небеских блага, т.
нетрулежног живота и блаженог краа у коме е уклоена свака пата и уздиса и у коме е непрестана
радост и весее.
47. Исправна и дубоко усаена вера раа страх Божии. Страх Божии нас учи испуавау заповести.
ер, речено е: "Испуавае заповести постои само при присуству страха". Из испуаваа заповести се
и састои делатна врлина, кое е почетак сагледатене. Плод, пак, ихов есте бестраше. Кроз
бестраше се у нама раа убав. О убави, назад, убепи ученик говори: Бог е убав, и кои
пребива у убави, у Богу пребива и Бог у ему (1.н.4,1б).
48. Монашки живот е заиста прекрасан и добар. Он е заиста прекрасан и добар уколико се проводи у
границама и законима кое су му поставили егови начелници и предводници, научени Духом Светим.
ер, Христов воник треба да буде без вештастава, те да ние заокупен никаквим светским замислима и
делаима, као што говори апостол: Ниедан се воник не уплие у послове обичног живота, да би угодио
воводи (2.Тим.2,4).
49. Монах, дакле, треба да буде без ствари, да е бестрасан, да е далеко од сваке лукаве похоте, да ние
сладокусац, да се не опиа, да ние ле, ни среброубив, сластоубив, ни славоубив. Она ко се не
удаи од свега наведенога нее мои исправно да води анелски живот. За оне, пак, кои поступау
сходно наведеним правилима, монашки живот е благи арам и лако бреме, с обзиром да божанствена
нада све чини лаким. Сладак е та живот, приатна су егова дела, добро е егов удео: он се нее
одузети од душе коа га е стекла.
50. Уколико си се одрекао светских брига и примио монашки подвиг, немо да желиш богатство наводно
ради даваа милостие. ер, и та [намера] е прелест аволска коа води таштини. Она, наиме, наговора
ум на бавее многим пословима. ер, чак да имаш само хлеб и воду, ти можеш да стекнеш награду за
гостопримство. Назад, да ни их немаш, ти еш заслужити награду за гостоубе уколико госта
дочекаш у добром расположеу и пружиш му реч утехе. У еванеу е, наиме, Господ посведочио да е
сиромашна удовица са свое две лепте умногоме превазишла произвоее и жеу богатих.
51. Речено се односи на оне кои живе у безмолвиу. Они, пак, кои се налазе у послушау код [духовног]
оца треба само едно да имау на уму, т. да ни у чему не одступау од егових заповести. ер,
испуавауи их како треба, они испуавау све што се од их тражи. У супротном, они кои одступау од
тачног испуаваа свог дуга [као послушника] остау неискусни за било кои вид врлине и духовног
живота.
52. Ево ти мога савета, христоупче: заволи странствовае, избегавауи бригу о збиваима у своо
земи. Немо се везивати бригама о родитеима и убаву према роацима. Бежи од боравеа у
граду и стрпиво седи у пустии, говореи са пророком: Удаих се бежеи и настаних се у пустии
(Пс.54,8).
53. Тражи места коа су усамена и удаена од света. Немо се боати уколико у има влада недостатак
и одсуство нанеопходниих ствари. Уколико те неприатеи окруже као пчеле или уте осе, нападауи
те свим могуим помислима, немо се страшити, немо им окретати ухо свое, и немо напуштати
поприште борбе. Напротив, све храбро претрпевши, понава и говори: Трпеи потрпех Господа, и
обрати на ме пажу, и услиша моее мое (Пс.39,2). На та начин еш угледати велика дела Божиа,
заступништво, старае и свако друго спасоносно промишае.
54. Приатеи треба да су ти, христоупче, уди кои су корисни и кои потпомажу [напредак] твог
живота. ер, Писмо говори да ти приатеи буду мирни мужеви, духовна браа, свети оци, за кое е
Господ рекао: Ко изврши воу Оца мога кои е на небесима, та е брат мо и сестра и мати
(Мт.12,50).
55. Немо желети различита и скупа ела и немо се има наслаивати. ер, казано е: Она коа се одала
насладама, жива е умрла (1-Тим.5,6). Ако е могуе, избегава да едеш до сита чак и проста ела. ер,
писано е: Немо да те заведе насиивае стомака (Прич.24,15).
132
56. Ако си изабрао безмолвнички живот, немо себи дозволити да често боравиш ван келие. [Боравак ван
келие] е веома штетан с обзиром да одузима благодат, помрачуе размишае и слаби чежу. Стога е
и речено: Обмана похоте меа незлобиво срце (Муд.4,12). Прекини односе са многима како ти ум не би
постао многобрижан, нарушавауи поредак безмолвиа.
57. Седеи у келии, немо свое дело обавати бесловесно, проводеи време у нераду. ер, како кажу,
она ко путуе без циа узалуд се труди. Напротив, стекни навику доброг делаа, сабира сво ум, пред
очима има увек последи, т. смртни час, мисли о таштини света (т. како е привлачна, премда -
нестална и ништавна), помиша о невои страшног даваа одговора (т. о утим тужиоцима кои е
представати наша дела, речи и мисли кое су нам нудили и кое смо прихватали), размиша о
пакленим мучилиштима (у коима е бити затворене душе), представи себи велики и страшни дан (т. дан
општег васкрсеа, и нашег стааа пред Богом и коначне одлуке нелажног Судие), замисли будуе муке
грешника (т. ихов стид и грижу савести, удаавае од Бога и гурае у вечни ога, неуспавивог црва
и таму без светлости, где су плач и шкргут зуба) и у мисли призови и сва друга мучилишта, не престауи
да стееш и сузама заливаш свое лице, одеу и место на коме седиш. а сам, наиме, видео да су
сличним мислима многи стицали обилни плач и на диван начин чистили све силе свое душе.
58. Помиша, такое, на добра коа су припремена праведницима, на стоае са десне стране Христа,
на благословени глас Владике, на наслеивае Царства небеског, на дар кои превазилази сваки ум, на
наслау светлост, радост без краа коу не прекида никаква туга, на небеске обитеи, на живот са
анелима и на све друго што е обеано онима кои се бое Господа.
59. Те помисли треба да те хране, да лежу и да устау заедно са тобом. Гледа да их никада не
забораваш. Ма где се налазио, сво ум немо одваати од сеаа на их. На та начин е лукаве
помисли бежати од тебе, а божанствене утехе е испуавати твоу душу. Душа коа ние ограена таквим
мислима не може да постигне безмолвие. ер, извор у коме нема воде узалуд носи свое име.
60. Начин, пак, живота безмолвника треба да е следеи: пост (колико год снаге дозвоавау), бдее,
спавае на голо земи и свако друго злопаее ради будуег покоа. ер, како говори Писмо,
страдаа садашег времена нису ништа према слави коа е нам се открити (Рим.8,18). Нарочито е
неопходна чиста, непрестана и непрекидна молитва: она е чврст бедем, тихо пристаниште, чувар
врлина, истребее страсти, добро настроее душе, очишее ума, поко уморних, утеха оних кои
плачу. Молитва е разговор са Богом, сагледавае невидивог, осведочее у тражено, анелски живот,
напредовае у добру, потврда наде. Ту царицу врлина, подвижниче, потражи и свим се силама постара
да е задржиш код себе: моли се дан и но, било да си тужан, било да си радостан. Моли се са страхом и
трепетом, са бодрошу и трезвоумем како би Господ примио твоу молитву. ер, Писмо каже: Очи су
Господе на праведнима и уши егове на молитву ихову (Пс.ЗЗ,1б).
61. Неко од древних е умесно и веома тачно рекао да од демона кои нас нападау у борбу напре ступау
они коима су поверене жее стомакоугааа и кои нас наговарау на среброубе и на таштину. Сви
остали, идуи позади, преузимау оне кое су први ранили.
62. И заиста, на основу посматраа ми смо познали да се не дешава да човек упадне у грех или страст
уколико га претходно ние ранио едан од наведене троице. Стога е на ове три помисли аво наводио и
Спаситеа. Меутим, будуи изнад их, Господ е наредио аволу да се удаи, и нама, као благи и
човекоубиви Владика, дарууи победу над им. Он се, наиме, обукао у тело по свему слично нашем,
али без греха (ев.4,15), и показао нам незаблудиви пут безгрешности. Идуи име, ми у себи
обликуемо новог човека, кои се обнава према лику Онога кои га е саздао (Кол.З,10).
63. Реч Давидова нас учи да демоне мрзимо савршеном мржом, с обзиром да су неприатеи нашег
спасеа. Она е веома прикладна у делу стицаа врлина. Ко е, дакле, она ко савршеном мржом мрзи
неприатее? Она ко не греши ни на делу, ни разумом. Све док су ихови омиени сасуди (т. узроци
страсти) у нама, ми неемо успети да их замрзимо. Сластоубиво срце у себи не може да држи мржу
према има.
64. Свадбено рухо е бестраше словесне душе коа се удаила од уживаа, одрекла свих неумесних
прохтева, и потпуно се посветила богоубивим мислима и начистиим сагледаваима. Меутим, чим
попусти бешчасним страстима и почне да се има бави, она се лишава руха целомудрености и облачи у
исцепане и праве рите. У еванеу е потврено да е она коме су везане руке и ноге и кои е бачен у
таму накрау (Мт.22,13) имао рухо саткано од помисли и дела кое е Слово [Господе] сматрало
недостоним божанствене и нетрулежне свадбе.
133
65. Неко од мудрих е тачно рекао да помисао самоуба као неки тиранин (кое све мрзи) есте прва у
страшно [унутрашо] борби. За ом следе три, а за има пет кое плене наш ум.
66. Било би необично да она ко еде до ситости стекне бестраше. Уосталом, а бестрашем не називам
удаавае од греха на делу (што представа уздржае), него пресецае у корену излажеа из разума
страсних помисли (што представа чистоту срца).
67. Лакше е очистити душу коа ние чиста, неголи вратити здраве души коа се едном очистила, па се
потом поново прекрила ранама (страсти). Они кои су се скоро одрекли светског метежа лакше достижу
бестраше (ма у какве иначе грехе упадали). Они, пак, кои су ве окусили добру Реч Божиу (ев.6,5) и
хитали путем спасеа тешко постижу бестраше уколико поново скрену ка греху. их, наиме,
[спречавау] рава навика и зао обича, као и демон туге кои се смешта код зенице ока, непрестано
представауи идоле греха. Меутим, ревносна и трудоубива душа може да обави оно што е тешко у
садеству са Божиом благодау, коа е човекоубиво милостива према нама и коа нас стално позива на
покаае. Оне кои се враау она штедро и милостиво прима, као што смо научили из еванелске приче
о блудном сину.
68. Нападе и замке аволске нико од нас ние у стау да избегне сопственим снагама, ве само са
непобедивом силом Христовом. Стога се испразно варау они кои се надимау хвалеи се да сопственим
подвизима и самовласношу [т. снагом свое вое] могу да савладау грех, кои се у ствари савлауе
само благодау Божиом. И светилник Цркве, ован Златоусти, говори да удска намера ние довона
уколико о не дое помо одозго. И обрнуто, нее бити никакве користи од помои одозго уколико не
буде [личног] напора. Речено се показуе на примеру уде и Петра. Примивши велику помо, едан ние
имао никакве користи с обзиром да ние додао и своу воу и напор. Петар е, меутим, показао ревност,
али е пао с обзиром да ние осетио помо одозго. Према томе, врлина е сплетена из оба [састока].
Стога вас молим да не баците све на Бога и да се препустите спавау, нити да ревнууи помислите да
ете све учинити сопственим трудом.
69. Бог нее да смо безделатни услед чега не обава све сам. Са друге стране, Он не жели да се
надимамо, услед чега ние све препустио нама. Уклаауи са обе стране оно што е штетно, Он е
оставио само корисно. Добро нас учи псалмопоац, говореи: Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде
они кои га зидау (Пс.126,1). Ние, наиме, могуе да човек наступа на аспиду и отровну змиу и гази лава
и змаа (Пс.90,12) уколико се напре по своим силама не очисти и добие снагу од Онога ко е рекао
апостолима: Ево вам даем власт да стаете на змие и скорпие и на сву силу вражиу (Лк.10,19). Стога
нам е и наложено да у молитви Владици говоримо: Не уведи нас у искушее, но избави нас од злога
(Мт.6,13). Уколико се силом и помоу Христовом не избавимо од огених стрела нечастивог и не
удостоимо бестраша, ми се узалуд трудимо мислеи да емо нешто постии сопственом снагом или
стараем. Према томе, она ко жели да се одржи против лукавства аволског, да га учини безуспешним и
да постане причесник славе Божие треба данононо са сузама, уздисаима, незаситом жеом и врелом
душом да тражи Божиу помо и Божанско заступништво. Она ко жели да их стекне треба да своу душу
очисти од сваког светског сладостраша и од свих страсти и похота. О таквим душама е говорио Бог:
Уселиу се у их, и живеу у има (2 Кор.6,16). И Господ е говорио ученицима: Ако ме неко уби, реч
моу држае, и Отац мо убие ега; и ему емо дои и у ему емо се настанити (н.14,23).
70. едан од древних [стараца] е изрекао веома оштроумно и помиво слово о помислима: "Провери
помисли на прагу срца, [т. утврди] да ли су наше, или неприатеске. Наше и добре уведи у унутраше
одае душе и чува их као у неком безбедном скровишту. Противничке, пак, казни бичем словесног разума
и одмах избаци, не дауи им да се скрасе чак ни у близини твое душе. Набое е да их сасвим посечеш
мачем молитве и божанственим поучаваем, како би истребеем разбоника страх захватио и иховог
поглавара". Она ко паживо испитуе помисли есте истински убите [испуаваа] заповести.
71. Она ко се труди да пресече [помисли] кое га нападау и смууу, нека наоружа мноштво сабораца за
борбу. Саборци заправо есу душевно смирее, телесни труд и свако друго подвижничко злопаее,
нарочито молитве из скрушеног срца са много суза, као што пева Давид: Види смирее мое и труд мо,
и опрости све грехе мое (Пс.24,18), и: Сузе мое немо преутати (Пс.38,13), и: Бише ми сузе мое
хеб мо дан и но (Пс.41,4), и назад: Пие свое са плачем мешах (Пс.101,10).
72. Супарник нашег живота, т. аво разним помислима покушава да у нашим очима умаи наше грехе,
често их покривауи заборавом. И уколико се опустимо у напорима, ми више неемо мислити на
оплакивае своих падова. Ми, меутим, брао, немомо дозволити да заборавимо свое падове, чак ако
нам изгледа да нам е ве опроштено због нашег покааа. Напротив, увек мислимо на свое грехе и
134
немомо престаати да их оплакуемо. На та начин емо, стекавши смирее као доброг сажитеа,
избеи мреже таштине и гордости.
73. Нико нека не мисли да сопственом снагом подноси напоре и успева у врлини. ер, узрочник сваког
нашег добра есте Бог, као што е узрочник свег зла - аво, кои заводи наше душе. Стога, уколико учиниш
нешто добро, заблагодари еговом Узрочнику. Уколико те, пак, сустигне неко зло, доведи га у везу са
еговим поглаваром.
74. Она ко е са познаем споио делае есте земоделац достоан похвале, с обзиром да душевну
иву напаа са два начистиа извора. Познае, наиме, окриуе умну суштину сагледаваем набоег,
а делае умртвуе удове кои су на земи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту (Кол.3,5). Пошто се
они умртве, ничу прекрасни цветови врлине, и доносе обилне плодове Духа, т. убав, радост, мир,
дуготрпее, благост, доброту, веру, кротост, уздржае (Гал.5,22-23). Пошто е разапео тело са
страстима и похотама, и целомудрени подвижник е заедно са богоносним проповедником мои да каже:
А живим - не више а, него живи у мени Христос; а што сад живим у телу, живим вером Сина Божиега,
кои ме заволи и предаде себе за мене (Гал.2,20).
75. ош нешто, христоупче, не треба да забораваш. Страст коа е у теби нашла место и укоренила се
путем навике, у исту обите доводи и остале страсти. Страсти су супарнице меу собом, као уосталом и
ихови узрочници, т. демони. Меутим, када се ради о нашо пропасти, оне су сложне.
76. Она ко чини да цвет тела увене подвизима и ко одсеца сваки егов прохтев заправо носи ране
Христове на умртвеном телу своме (Гал.б,П).
77. Кра подвижничких напора есте поко бестраша, док е завршетак различитих сладости - страст
бешчаша.
78. Немо да помишаш да дуготраност твог монашког живота нешто значи и немо да се заробиш
самопохвалом због трпеа у пустии и суровости подвига, ве на уму држи реч Владике да си
непотребни слуга и да ош ниси испунио заповест. Заиста, све док се налазимо у овом животу ми нисмо
избавени из прогонства. Напротив, ми ош увек седимо на рекама вавилонским, ош се мучимо у
правеу египатских цигли и ош нисмо угледали обеану зему, с обзиром да са себе нисмо скинули
старог човека кои пропада у варивим жеама. Ми, наиме, ош не носимо слику небеског, него - слику
земаног. Према томе, нема разлога да се хвалимо. Бое би било да плачемо и молимо се Ономе кои
може да нас спасе од окааног ропства горком фараону, да нас ослободи од егове страшне тирание и
уведе у благу обеану зему, где емо на крау стеи поко у светилишту Божием и где емо бити
удостоени да станемо са десне стране величанствености Вишега. Ми се добара коа превазилазе сваки
ум можемо удостоити едино по бескрано милости Божио, а не због неких наших наводних праведних
дела. Стога немомо престати да дан и но проливамо сузе, подражавауи онога ко е рекао: Уморих се у
уздисау моме, сваку но квасим одар сво, сузама своим постеу своу обливам (Пс.6,7). ер, кои су
сеали са сузама, пожее у радости (Пс.125,5).
79. Далеко отера од себе духа причивости с обзиром да се у ему криу свезлобне страсти. Од ега
долази лаж, дрскост, исмеавае, шаивост, срамни говор, булажее. Уопште, речено е:
Причивост не може избеи греха (Прич.10,19). Муж утиви е, меутим, престо чула (Прич.12,23).
Назад, и Господ е рекао да емо дати одговор за сваку празну реч (Мт.12,36).
80. Заповеено нам е да онима кои нас злослове, или грде, или на неки други начин нападау не
одговарамо на исти начин него, напротив, да о има добро говоримо и да их благосиамо. ер, када смо
у миру са удима, ми ратуемо против демона. Напротив, када имамо злопамее према братии и када
их нападамо, ми смо у миру са демонима. Меутим, нама е речено да их треба да мрзимо савршеном
мржом и да се непомириво боримо против н.их.
81. Избегава да саплиеш ближега лукавим говором како сам не би био саплетен свелукавим. Почу,
наиме, пророка кои вапие: Човека крвника и лукавог гнуша се Господ (Пс.5,7), и ош: Уништие Господ
сва уста лукава и език велеречиви (Пс.11,4). Осим тога, избегава да осууеш брата када падне, како се
не би удаио од доброте и убави. ер, она ко нема доброте и убави према брату ние познао Бога.
Бог е убав, како узвикуе ован, син громова и убени Христов ученик (1.н.4,8). Кад е Христос и
Спасите свих душу своу положио за нас, и ми смо дужни да полажемо душе за брау (1.н.З,16).
82. убав се оправдано назива маком врлина, главом закона и пророка. Прионимо на сваки напор да
бисмо достигли преподобну убав коом емо отргнути тираниу страсти, узнети се на небеса, ношени на
135
крилима врлине, и угледати Бога по мери удске природе.
83. Бог е убав. Стога она ко е стекао убав у себи има Бога. Уколико е, пак, немамо, све нам е
бескорисно. У том случау не можемо да кажемо да волимо Бога. ер, свети ован говори: Ако ко рече:
убим Бога, а мрзи брата своега, лажа е (1н.4, 20), и опет; Бога нико никада ние видео: ако убимо
едни друге, Бог у нама пребива, и убав е егова савршена у нама (1.н.4,12). Очигледно е да е
убав ствар коа садржи сва добра (па и навее) коа се помиу у Светом Писму. Свака врста врлине
коа зближава и спаа човека са Богом зависи од убави и од е произилази, будуи на неисказив начин
оме обухватана и чувана.
84. Примауи братиу коа нам долази у посету, ми не треба да сматрамо да нас ометау или да прекидау
наше безмолвие, како не бисмо нарушили захтев убави. Осим тога, указууи им гостопримство ми не
треба да сматрамо да им чинимо услугу, ве пре треба да сматрамо да се нама чини услуга. [Гледауи
на гостопримство] као на обавезу, ми треба да их угошавамо са молбом и радосним лицем, по примеру
патриарха Авраама. И Богослов нас учи, говореи: Дечице моа, не убимо речу ни езиком, него делом
и истином. И по томе знамо да смо од истине (1.н.3,18-19).
85. Имауи гостопримство као свое стално делае, патриарх е седео пред своим шатором и позивао
пролазнике. Он е трпезу нудио свима, и нечастивима и варварима, уопште не правеи разлику. Стога се
и удостоио дивног гостоуба, т. да угости анеле и Владику свих. И ми треба да се са свом усрдношу
и спремношу побринемо за гостопримство како бисмо примили анеле, па и самога Бога. ер, Господ
каже: Кад учинисте едноме од ове мое намае брае, мени учинисте (Мт.25,40). Свима треба чинити
добро, нарочито онима кои не могу да нам узврате (Лк. 14,14).
86. Она кога срце не прекорева у нарушавау заповести Божиих, или у немару, или у саглашавау са
противном мишу, есте чист срцем и достоан да чуе: Блажени чисти срцем, ер e Бога видети
(Мт.5,8).
87. Постарамо се да васпитамо чула, нарочито вид, слух и език, т. да ништа не гледамо, не слушамо,
нити говоримо са страшу, ве све ради [душевне] користи. ер, ти органи се налакше клизау на грех
уколико нису словесно васпитани. И обрнуто, они су наспремнии за дело спасеа уколико су словесно
управани, усмеравани и воени. ер, уколико они постану неуредни, чуло мириса се опушта, чуло
пипаа се пружа са дрскошу и навауе неброено мноштво страсти. Уколико су, напротив, словесно
усмеравани, у свему влада велики мир и непомуена тишина.
88. Чак и када се затвори у посуду, драгоцено миро своим миомирисом испуава ваздух дома, пружауи
уживае не само онима кои стое близу, него и онима кои су удаени. И миомирис врлинске и
богоубиве душе се распростире из свих чула тела, показууи онима кои гледау унутрашу врлину.
Она ко види да език не изговара ништа неумесно и непристоно, ве само добро и корисно слушаоцима,
да су очи скромне, да слух не прима никакве непристоне мелодие ни речи, да ноге ступау приличио, да
се лице не криви од смеха, ве е пре спремно за сузе и плач, свакако е препознати обилан миомирис
врлине кои е смештен унутра. Стога и Спасите говори: Тако да се светли светлост ваша пред
удима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега кои е на небесима (Мт.5,16).
89. Пут кои е у еванеу назвао тесним, Христос и Бог наш касние е именовао благим армом и лаким
бременом (Мт.7, 14; 11,30). Како, дакле, могу да се спое ствари кое изгледау противречне? Наиме, по
своо природи пут е суров и узлазан, док е по произвоеу оних кои га спроводе и по добро нади -
жеен и воен. За врлиноубиве душе он пре пружа уживае, неголи скорб. Стога можеш да видиш да
они кои су изабрали тесни и скорбни пут иду са веом одлучношу, неголи они кои иду по широком. Чу и
блаженог Луку кои каже да су апостоли, пошто су их избили, из синедриона отишли са радошу
(Дап.5,40-41), насупрот природи бичева. Они, наиме, не причиавау уживае и радост, него пату и
бол. Бичеви ради Христа су, меутим, изазивали уживае. Нее бити чудно ако ради ега и друго
злопаее и потчиавае тела изазове исти [учинак].
90. Мучени у ропству страсти, ми смо често у недоумици због узрока нашег страдаа. Треба, наиме, да
знамо да нам се ропство дешава због удааваа од сагледаваа Бога. Душу онога ко сво ум
нерасеано прилепи уз Владику и Бога нашег, верни Спасите свих е избавити из сваког страсног
ропства, као што говори пророк: Провиах Господа преда мном свагда, ер е с десне стране мени, да не
посрнем (Пс.15,8). Шта е, меутим, слае и безбедние од [околности] да се Господ увек налази са наше
десне стране, штитеи нас, ограууи нас и не дозвоавауи да посрнемо? Од нас, уосталом, зависи
да ли емо речено постии.
136
91. Добро су и непорециво оци рекли да човек не може наи покоа уколико дубоко у себи не стекне
мисао да у свету постои само Бог и он, уколико ум егов не престане да се прелашуе било чиме, и
уколико не чезне само за им, само уз ега се прилепууи. Такав е заиста наи поко и ослобоее
од тирание страсти. Прилепи се душа моа уз тебе, каже псалмопоац, а мене прихвати десница твоа
(Пс.62,9).
92. Самоубе, сластоубе и славоубе из душе изгоне сеае на Бога. Када престане сеае на
Бога самоубе раа незамислива велика зла, те у нас улази метеж страсти.
93. Она ко из себе искорени самоубе лако е, уз садество Господе, победити и остале страсти.
ер, из самоуба се раа гнев, туга, злопамее, сластоубе и дрскост. Она ко е савладан
самоубем, неизбежно е подлеи и осталим страстима. А самоубем називамо страсно
расположее и убав према телу и испуавае телесних прохтева.
94. [Човек] жели непрестано и непрекидно да буде са оним што воли и одвраа се од свега што га
спречава да буде у додиру са им. Очигледно е да и она ко воли Бога чезне да стално буде са им и
са им разговара. То се постиже чистом молитвом. 0 о треба да побринемо свом снагом с обзиром да
нас она по природи зближава са нашим Владиком. Такав е био она кои е изрекао: Боже, Боже мо, ?
теби утреуем. Ожедне тебе душа моа (Пс.62,2). Заиста, Богу е поранио она ко е удаио сво ум од
свега злог, будуи неизлечиво раен Божанственом убаву.
95. Научили смо да се од уздржаа и смиреа раа бестраше, а од вере - познае. има душа
узраста у расуивау и убави. Они, пак, кои су у своа недра уселили Божанствену убав, на крилима
чисте молитве непрестано се успиу ка самом еном врху, све док не достигну познае Сина Божиега и
док не узрасту у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф.4, 13).
96. Делатном врлином се побеуе похота и обуздава гнев, а познаем и сагледаваем ум добиа крила.
Узневши се над свим вештаственим, он се одваа ка Богу и достиже истинско блаженство.
97. Први наш подвиг се састои у смаивау страсти и иховом савлаивау по мери сила. Други
подвиг е стицае врлина како своу душу не бисмо оставили празном и без делаа. Треи подвиг
духовног пута е трезвоумно чувае плодова наших врлина и напора, будуи да нам е заповеено не
само да трудоубиво деламо, него и да будно негуемо (уп. Пост.2,15).
98. Господ говори: Нека буду бедра ваша опасана и светике запаене (Лк.12,35). Добро опасивае
бедара, уз чиу помо постаемо спремни и покретни за рад, представа уздржае и смирее срца. Под
уздржаем а подразумевам удаавае од свих страсти. Духовна светика е, меутим, чиста молитва
и савршена убав. Они кои су се припремили на описани начин, заиста личе на уде кои чекау свога
Господара. Када Он дое и закуца на врата, они е одмах отворити. Дошавши заедно са Оцем и Светим
Духом, Он е се населити у има. Благо слугама оним кое господар дошавши нае будне (Лк.12,36-37).
99. Монах треба свим срцем и свим разумом као син да воли Бога. С друге стране, он као слуга пред
им треба да осеа страхопоштовае и да му се потчиава, са трепетом испуавауи егове
заповести. Он треба да гори духом, да буде обучен у свеоруже Светога Духа, да извршуе све што му е
заповеено како би постигао сладост вечног живота, да е трезвоуман и да чува свое срце од злих
помисли, да има добре мисли и да се држи божанственог поучаваа, да свакодневно суди свое помисли
и дела, допуавауи оно што недостае. Он ради своих успеха не треба да се узноси, него да се сматра
непотребним слугом, кои е изоставио много тога што е требало да уради. Он за све треба да благодари
Светога Бога и да му приписуе успехе свога живота. Он ништа не треба да чини из таштине или
човекоугааа, ве да све твори тано, очекууи похвалу само од Бога. Пре свега и изнад свега, он
треба да душу огради Православном вером у све догмате Саборне Цркве, кое су нам предали
богопроповедници, апостоли и свети оци. ер, оне кои живе на наведени начин очекуе велика награда,
непролазан живот и неразрушиво станиште код Оца и Сина и Светога Духа, единосушног и
Триипостасног Бога.
100. Главно у свему што си чуо есте: Бо се Бога и заповести егове држи. У томе се састои цео
човек, говори проповедник (Прол.12,13). "Укратко и сажето,каже он,указуем ти на пут спасеа: Бо се
Бога и заповести егове држи". [Он не говори] о почетном страху од мука, него о савршеном, кои
усавршава [човека] и кои смо дужни по убави према Ономе кои га е заповедио. ер, уколико ми грех
не чинимо само стога што се плашимо мука, асно е да бисмо, имауи грехоубиво произвоее,
грешили кад не би постоала казна. Уколико се, меутим, од зла не уздржавамо из страха од казне, него
због одвратности према греху, ми ве вршимо врлине из убави према своме Владици, боеи се да не
137
скренемо. Плашеи се да не пропустимо неку од заповести, ми имамо чист страх, кои бива ради самог
добра. Он душе чини чедним, будуи да е равносилан са савршеном убаву. Она ко га има и ко
поштуе заповести есте целовит, т. савршен човек, коме ништа не недостае. Знауи, дакле, речено,
бомо се Бога и заповести егове испуавамо како бисмо били савршени и потпуни без икаквог
недостатка (ак.1,4), имауи смирено размишае и скрушено срце и непрестано узносеи Господу
молитву божанственог Арсениа Великог: "Боже мо, немо ме оставити. Ништа добро нисам учинио пред
тобом. Ипак, да ми да по самилости твоо поставим добар почетак". ер, све наше спасее зависи од
штедрости и човекоуба Бога. ему слава и сила и поклоее. [Амин].
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ТЕОДОР
Кратко сведочанство о ему
Сагледатено слово е достоно да заузме место меу другим аскетским списима због мудрих
обашеа унутраших поава у нашем духовном животу и одговарауих закучака за подвижнике.
Ние познато ко е био аутор слова. У наслову е именован преподобни Теодор. Меутим, ние асно ко е
он био. Видеи у тексту мисли кое су сходне са онима кое су садржане у поглавима светог Теодора
Едеског, саставачи грчког Добротоуба су их приписали ему и сместили их одмах иза егових сто
поглава. Меутим, преосвеени Филарет Черниговски пише ("Учее о оцима", 277, 10) да се слово
може приписати светом Теодору Едеском само у виду претпоставке. И заиста, само слово за
претпоставку не дае никаквог доказа.
Оставауи свакоме слободу да призна ауторство слова светом Теодору Едеском и сматрауи да е
корисно свима кои траже корист од читаа. ми га, следеи грчко Добротоубе, смештамо одмах иза
поглава светог Теодора Едеског.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР
САГЛЕДАТЕНО СЛОВО
1. Врло е велик подвиг раскинути чврсте ланце и ослободити се поклоеа вештаству, те стеи навику у
добру. Удаавае од вештаственог заиста захтева храбру и смелу душу.
2. Наше старае не треба да буде посвеено само очишеу од страсти (што у ствари не представа
врлину, него припрему за врлину). Очишеу од лоших навика треба додати и стицае врлина.
3. Очишее душе за словесни део (по богословском одрееу) подразумева измену и потпуно
напуштае ниских и варивих црта, т. животних брига и немира, злих склоности и неумесних навика, за
желатени део - избегавае стремеа ка вештаственом и одвраае од чулног, т. покоравае
словесности, а за раздражани део - избегавае узбуиваа због оног што се дешава.
4. После очишеа и умртвеа или подешаваа наравиих сила, неопходно е и усхоее и
обожее. ер, пошто се удаи од зла, [човек] треба да чини добро (Пс.33,15). При томе, он напре треба
да се одрекне самог себе, т. да узме крст и да иде за Владиком ка краем стау обожеа.
5. Шта представа усхоее и обожее? За ум оно е насавршение познае постоеег и Онога ко е
изнад свега постоеег, по мери доступно удско природи. За вони део оно е потпуно и непрестано
стремее и кретае ка првом добру. За раздражани део оно е наделатнии, наупорнии и неопозиви
покрет ка жееном, коме никакве невое не могу засметати у напредовау, кои е незадржив и кои се
ни^ода не окрее натраг.
138
6. Покрет душе ка добру треба да буде утолико ачи од покрета ка злу, уколико мисаоне лепоте
превазилазе чулне. ено старае о плоти не треба да прелази обезбеее неопходног ради
задовоаваа основних потреба за подржавае живота, како се организам не би довео до насилног
растроства. Меутим, лако е донети речену одлуку, али е веома тешко спровести е у дело. ер, без
великог напора се не могу искоренити старе навике душе.
7. Учее било кое вештине се не може замислити без зноа. И напрегнута усмереност ка блажено
природи [т. Богу] достиже се многим и дуготраним напорима, при чему воа назад стиче навику
стремеа. При томе е неопходно велико противее ума чулности, коа га вуче наниже. Битка и
борба против плоти не прекида се све до смрти. Додуше, понекад изгледа да се она смируе, услед
кроеа гнева и похоте и потчиаваа чула вишем познау ума.
8. Треба, меутим, приметити да непросвеена душа, коа обично не користи помо Божиу, не може
заиста да се очисти, нити да се успне ка Божанствено светлости, као што е речено. ер, речено се
односи само на верне. Пошто речено захтева бое разашее, обаснимо укратко разлику у познау.
Од овдаших знаа, едно е природно, а друго натприродно. Друго е бити асно из првог.
9. Природним се назива знае кое душа стиче проучаваем и истраживаем творевине уз коришее
природних средстава и сила, по мери коа о е доступна с обзиром да е везана за вештаство. ер,
делатност ума слаби услед егове везе и мешаа са телом, као што е речено у вези са чулима, маштом
и умом. Ум, наиме, не може бити у непосредном додиру са мисаоним изгледима, ве му е за умовае
неопходна машта, чиа природа, меутим, есте идолска, т. као и грубих и просторних вештастава. Да би
могао да схвати речено, ум кои се налази у плоти има потребу за одговарауим представама. Знае
кое ум може да постигне природним начином ми називамо природним.
10. Натприродно знае, пак, ум стиче путем кои превазилази егова природна средства и силе, при
чему [предмет] умоваа превазилази ум кои везан за плот. Оно е, заправо, знае кое е своствено
бестелесном уму. ега дае Бог, када види да е ум очишен од сваке вештаствене пристрасности и
прожет Божанственом убаву.
11. На та начин се дели не само знае, него и врлина. ер, неке врлине не премашау природу и са
правом се називау природним, док друге произилазе од Првог Добра, кое надвисуе наше природне силе
и стае, те треба да буду назване натприродним.
12. Природно познае и природну врлину може да има и непросвеен, али натприродне - никако. ер,
како би могао да их има кад не учествуе у иховом Узроку? Просвеени, пак, може да има обое.
13. Заправо, натприродне врлине се не могу стеи уколико се претходно не стекну природне, док се
натприродно знае може стеи и без природног. Треба, уосталом, знати и следее: чула и машту имау и
бесловесне [животие), премда много ниже и мае од човека. Слично е и у односу на природне врлине
и знаа код непросвееног и просвееног: код просвееног се они налазе у много боем и вишем
[стау], него код непросвееног.
14. Осим тога, и знае кое се назива природним, т. кое се бави врлинама и супротним стремеима
такое може бити двоако: просто (када она ко мудруе нема искуства о расположеима, услед чега се
често двоуми), и делатно (или одушевено, када е знае потврено искуством у расположеима, услед
чега се никада не колеба и не дозвоава суму).
15. Потом, постое четири [ствари] кое се супротставау уму приликом стицаа врлина. Прво,
поседовае навика кое су о супротне, кое услед дуготраности вуку ум да се приклони земаскоме.
Друго, деловае чула коа проавуу чулну лепоту и ум повлаче за собом. Трее, слабее умног
делаа као последица егове повезаности са телом. ер, ум према мисленоме се не односи као вид
према виеноме и уопште као чуло према чулноме (при томе говорим о уму душе коа е ош увек у телу;
напротив, бестелесни умови се делатние додируу са мисленим, неголи чуло вида са виеним).
Оштеено чуло вида не види асно и разговетно оно што по природи може да види, ве облике видивих
ствари изображава нетачно и некако сливено. И ум наш схвата мислене [предмете], али не може заиста
да сагледава мислене лепоте. Он стога не може ни да чезне за има, будуи да мера жее зависи од
мере познаа. Он се, наиме, приклаа чулним лепотама будуи да их гледа са веом асноом. Он има
потребу да се испуава оним што изгледа лепо, било да се ради о нечем суштинском или не. Назад,
[четврто], искушеа човекомрзних и нечистих духова. Они распростиру замке, ава, за душе по свим
путевима. Ние могуе изреи ихов бро и разноврсност, облик и начин, кроз чула, речи и ум, у свему
што постои. И када Она ко е узео на плеа своа заблуделу овцу своим безмерним стараем не би
139
учинио да и они кои су у ега упрли свое очи буду изнад свих их, ниедна душа никако не би могла да
их избегне.
16. Да бисмо их избегли, неопходне су нам три [ствари]. Прво и навее е да свое очи свом душом
обратимо Богу, да иштемо помо из егове руке, да сву наду полажемо на ега и да смо искрено
убеени да емо неизбежно бити привучени супротним уколико се Он не заузме. Друго е да непрестано
хранимо ум познаем (што, како претпоставам, служи као узрок и првог). Под познаем а
подразумевам саглеДавае свега што постои, и чулног и мисленог, какво е само по себи и какво е у
односу према Првом Узроку, будуи да од ега и ради ега постое, а затим и сагледавае Узрока
свега постоеег, по мери доступности, на основу онога што е око ега. ер, испитивае природе биа
нас чисти од страсног расположеа према има и варивости коима су обавиена, водеи нас ка
иховом почелу и омогуавауи нам да у прелепом, чудесном и величанственом као у огледалу видимо
ош лепше, чудесние и величанствение, или, бое речено, оно што превазилази сваку лепоту,
чудесност и величанственост. Може ли разум кои е увек окренут ка реченоме да не пожели истинско
добро? ер, кад он стреми ка нечему страном, утолико пре е стремити ка своме. Зар е душа коа
заволи речено дозволити себи да се веже уз нешто ниско, што е обично одваа од убенога?
Напротив, она е бити незадовона чак и самим животом у телу, кои о постава препреке ка стицау
добра. Речено е да ум неасно види мислену лепоту у вештаству. Па ипак, и мали дели из пучине те
лепоте и слабашна поава еног зрачеа може да убеди ум да прелети преко свега немисленог и да се
устреми само ка о, не допуштауи себи ни намае да одступи од насладе оме, макар морао да
поднесе и многу горчину. Трее, пак, есте умртвее наше супруге - плоти. Иначе е немогуе асно и
разговетно угледати [мислену красоту]. Плот се, дакле, умртвуе постом, бдеем, спаваем на голо
земи, грубом и само нанеопходниом одеом, болом и напором. На та начин се плот умртвуе или,
бое речено, сараспие Христу. Поставши танка и чиста, лака и лакопокретна, она без тешкоа и
супротставаа прати покрете ума и успие се заедно са им ка ономе што е високо. Без реченога,
свако наше старае се показуе узалудним.
17. Ова часна троица, уколико се усагласе, у души раау скуп блажених врлина. У онима кои су заиста
украшени овом троицом не може да се нае ни траг злое или недостатак неке од врлина. Могуе е да
словесност трпи скорб због одбациваа новца и презираа славе. ер, све док е везана за их, душа се
раава многим страстима. а, меутим, тврдим са великом извесношу да е немогуе да се душа
уздигне горе уколико е привржена богатству и слави. Исто тако, душа коа се довоно дуго подвизавала
у наведеним трима [духовним делаима] и коа их е усвоила као навику не може да се везуе за
[богатство и славу]. Уколико зна да ништа ние истински добро осим Врховног [Добра], и уколико сматра
да е и од осталих биа набое оно кое навише личи на Прву Лепоту, како е душа да воли и прихвата
злато и сребро, или било шта друго од доих ствари? Исто може да буде речено и за Славу.
18. Из речи неемо изоставити ни [животне] бриге, кое у навео мери повлаче наниже. ер, о чему би
могао да брине она ко ни за шта од овдашег ние везан страшу или стремеем? Облак брига се
састои од испареа главних страсти - сластоуба, среброуба и славоуба. Она ко се их
ослободио, ослободио се и брига.
19. Ономе што смо рекли не треба да недостае ни разборитост, коа представа други вид мудрости и
силно узводи увис. Знае о врлинама састои се од тачног разликоваа добра и онога што му е
супротно. За тако нешто е неопходна разборитост. Начин еног коришеа е показати искуство у
борби са телом.
20. У нашо речи не треба да изостане ни страх. ер, по мери увеаа убави, расте и страх. Колика е
нада да се стекне благо, толики е и страх да се оно не изгуби. [Нада обично] много више погаа душу
оних кои су раени убаву, неголи прете безброним мукама. И као што егово стицае
представа блаженство, тако и егово губее представа навеу несреу.
21. Како би се продужила наша реч, треба да испитамо и сврху. ер, све што постои од свое сврхе
добиа разликовае своих делова и ихове меусобне односе. Сврха нашег живота есте блаженство
или Царство небеско или Царство Божие. Оно не обухвата само гледае Царствене Троице, него и
примае Божанског изливаа, т. трпее обожеа. Тим изливаем се допуава оно што нам
недостае и усавршава несавршено. Допуавае недостауег Божанским изливаем и есте храна
мислених [биа]. [У реченоме] е присутно непрестано кружно кретае, кое почие на истом месту где и
завршава. ер, по мери мишеа се ава и чежа, а по мери чеже - наслаивае. Мера, пак,
наслаиваа поачава меру мишеа, те поново започие непокретни покрет, или непокретна
непокретност.
140
22. Према томе, сврха е, колико е доступно [нашем схватау], таква. Размотримо сада како да е
достигнемо. Словесне душе су умна суштаства коа унеколико заостау за умом анела. Овдаши живот,
т. живот у телу есте подвиг и борба. егова награда есте описано стае, т. дар кои е достоан
Божанске благости (с обзиром да безмерно превазилази сваки напор) и Божанске правде (с обзиром да
се стиче зноем). Осим тога, и сама способност да чинимо добро представа дар [Божии].
23. У чему се састои овдаши подвиг? Словесна душа е споена са телом сличним животиском, кое
има земаско порекло и тежи наниже. Душа и тело, премда су супротни [састоци], у уедиеу
представау едно [бие], без претвараа или мешаа делова (далеко било). Напротив, од два [дела],
од коих сваки носи оно што му е по природи своствено, створена е една ипостас са две савршене
природе. На та начин, човек, т. мешовито живо бие, кое е саставено из две различите природе,
делуе у складу са обе природе. Телу е природно да жели оно што му е слично. Чежа за сличним е
природна свим биима, с обзиром да, путем саживеа за сродним и наслаиваа кроз чула, наводно
одржава само ихово постоае. Осим тога, с обзиром да е тешко, телу е драг и одмор. То е природно
и пожено нашо животиолико природи. Словесно, пак, души, као мисленом суштаству, природно е и
драго мислено наслаивае, кое упражава на одговарауи начин. Пре и изнад свега, у у е природно
усаена убав према Богу. Она природно хое да се наслауе име и осталим мисленим [биима],
иако има смети.
24. Први човек е могао без препрека да чулима прима чулно и умом умно, и да се наслауе има. И
егова обавеза беше да се више бави оним што е бое, неголи оним што е лошие. ер, он е имао
способност за обое: и да се налази у мисленом помоу ума, и у чулном помоу чула. Не кажем да Адам
ние требало да користи своа чула, с обзиром да му ние узалуд било дато тело. Меутим, ние требало
име да надвлада чулно наслаивае. Напротив, схватауи лепоту творевине, требало е да се узноси
ка еном Узроку. Требало е да се са дивеем наслауе име, имауи двоструки разлог да се диви
Творцу. Ние требало да се он прилепи уз чулно и да се диви ему, а не Творцу, запоставауи мислену
лепоту. Са Адамом е, дакле, тако.
25. Меутим, с обзиром да е раво употребио чула, он е почео да се диви чулно лепоти. Видевши плод
прекрасан за око и добар за ело, он га е окусио и оставио наслаивае мисленим. Стога га е праведни
Судиа сматрао недостоним сагледаваа Бога и свега постоеег. Он га е одвоио од ега, с обзиром да
га е и сам Адам презрео, спустивши таму као покривало себи и свим нетварним суштаствима. ер,
нечистоме ние требало оставати доступ ка светоме. Бог му е допустио наслаиван,е оним што е
заволео, оставивши га да живи чулима, са малим траговима умнога.
26. Од тада е наш подвиг у односу на их постао тежак. ер, у нашо власти ние да се мисленим
наслауемо онако како се чулима наслауемо чулним, иако нам крштее, кое нас чисти и узноси, у
велико мери помаже. Меутим, ми и дае треба да се бавимо мисленим (а не чулним) колико нам е
доступно, дивеи му се и желеи га. Напротив, ничему чулном не треба да се дивимо, нити да желимо да
се наслауемо име. ер, заиста у порееу са мисленим, оно нема никакве вредности. Као што е
[мислена] суштина достониа дивеа од чулне, тако е и лепота [мисленог] достониа дивеа од
лепоте [чулнога]. Желети срамно више неголи племенито и ниско више неголи часно заиста превазилази
свако безуме! Тако е са чулним и мисленим творевинама. Но, шта да се каже када и Ономе ко е изнад
свега, претпоставамо ружну и безобличну твар?
27. Наш подвиг се, дакле, састои у ревносном старау да се увек наслауемо само мисленим,
направауи ка ему ум и стремеа. Ми не треба да дозволимо да нас покраде чулно, т. да нас кроз
чула наведе да му се дивимо по себи. Уколико треба да користимо чула, користимо их да бисмо кроз
творевину схватили Творца, видеи ега у о, као сунце у водама. ер, у постоеем постое образи [т.
иконе] првог Узрока свега, по мери приемчиво за творевину.
28. У томе се састои постигнуе. Треба, меутим, да размислимо и како да га остваримо. Као што е
речено, тело жели да се наслауе у [стварима] кое су му своствене посредством чула. И уколико е аче,
утолико више жели. Душа, пак, стреми супротноме. Стога прва брига душе треба да буде да свим чулима
постави узду, како се не би наслаивала чулним [стварима], као што е ве речено. С обзиром да тело
силние тежи ка своме уколико е снажние и да га е теже задржати уколико силние тежи, душа треба да
се, [као друго], постара да га умртви постом, бдеем, стааем, спаваем на голо земи, непраем и
разним другим злопаеем. ер, пошто увену егове силе, оно е бити послушно и лако е е пратити у
духовном делау. То е постигнуе кое треба да остваримо. Меутим, лакше е обеати, неголи
испунити. ер, и поред велике паже пропусти су многобронии од постигнуа. Назад, и чула нас често
варау. Због свега тога е смишен и треи лек, т. молитва и сузе. Молитва садржи благодарее за
141
дарована добра, искае опроштаа грехова, те удеивае снаге за убудуе. ер, без Божие помои,
како е ве речено, душа уопште не може напредовати. Осим тога, молитва омогууе седиее са Оним
кога душа жели, наслаивае име и потпуно усмеравае вое ка ему. Заправо, навее наше
постигнуе есте да убедимо воу да према своим снагама жели наведено. Осим тога, и сузе имау
велику мо. Оне умилостивуу Господа за наше грехове, чисте наравствену правштину коом смо се
упрали путем чулног уживаа и ачау жеу за горим. Тако е са тиме.
29. Постигнуе се, дакле, састои у сагледавау мисленог и у потпуно чежи за име. За егово
остваривае е неопходно потчиавае тела, уз коришее поста, целомудрености и осталог са истим
цием. Да би се постигло речено, уза све остало неопходна е и молитва. Свако од делаа се, меутим,
може разложити на много делова. Као што су они неопходни за друго, тако су и за их неопходне друге
[ствари].
30. Нека нико не мисли да се славоубе и среброубе тичу тела. Телесно е само сластоубе,
чии лек представа злопаее тела. Остале две поменуте [страсти] есу чеда незнаа. Не искусивши
суштинска добра и не упознавши мислено [добро], душа е измислила лажна [добра], мислеи да е се
богатством утешити због свог недостатка. Осим тога, она се о богатству стара ради сластоуба и
славоуба, али и ради ега самог, сматрауи га неким добром. Може се реи да е наведено плод
непознаваа суштинских добара. Славоубе, пак, не бива подстицано телесним недостатком, будуи
да се име не задовоава ништа телесно. Напротив, егов узрок есте непознавае Првог Добра и
истинске славе.
31. Узрок, дакле, и корен славоуба, али и свих осталих зала, есте незнае. ер, ние могуе да она
ко е долично познао природу ствари, т. откуда долазе и куда залазе, занемари сопствену сврху и
устреми се ка земном. ер, душа не жели привидно добро. Чак и да е насилно вуче навика, она е смои
снаге да е победи. Док ош ние било навике, она е била преварена незнаем. Према томе, прво
старае треба да буде стицае исправног знаа о постоеем. Потом треба усмерити воу ка Првоме
Добру и презрети све садаше, увиауи егову потпуну испразност.
32. Шта нама помаже у нашо сврси? Да бих све сажео у едну реч, реи у да словесна душа у телу има
само едно дело, т. да жели да оствари своу сврху. Пошто е делатност вое без мишеа закочена,
ми примамо мислену делатност. Мишее, дакле, постои или ради вое, или ради себе самог и вое,
што изгледа тачние. Заиста, блаженство (кое и проузрокуе и изображава овдаши живот подвижника)
садржи обе делатности - и мишее и воу, т. и убав и уживае. Да ли е, меутим, важна само една
делатност или, напротив, обе, нека мудруу они кои хое. Ми прихватамо обе делатности, од коих едну
називамо сагледаваем, а другу делаем. И ние могуе да една од ове две наважние делатности
постои без друге. Остале потое делатности могу да постое [самостално]. Оно што омета ове
делатности или води ка супротноме, ми зовемо злом, а оно што им помаже и што одстрауе смете
именуемо врлином. Делатност врлина ми називамо постигнуем, а делатност зла - сагрешеем или
грехом. Обележе сваке делатности (било да е усмерена ка равом, било према добру) есте
[управеност] ка крао сврси. Она, пак, есте сложена делатност коа обухвата мишее и воу.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ СВЕТИ АВА ФИЛИМОН
Кратко сведочанство о ему
Отачки летописи нам не говоре о времену живота преподобног оца нашег Филимон, кои се меу
богоносним оцима истакао великим трезвоумем и обилним сузама. Он беше муж изузетне побожности
и великог искуства и убаше безмолвие више него било кои од стараца, као верни следбеник Великог
Арсениа, у шта се можемо уверити из следеег слова. Пребивауи трпеиво дан и но у молитвама и
прозбама у своо пустиско пеиници, где е непрестаним извором суза и наслаег плача умивао своу
душу, и где се богоубиво уздигао изнад свега чулног и мисленог како би као глув и нем стално стаао
пред Богом, он се удостоио предивног просвееа Божанственом благодау. У свом краем безмолвиу
и утау он се, као од сунчевог зрачеа, обогатио даром не само да разматра и расууе, него и да
142
предвиа и пророкуе. О реченоме верно сведочи слово кое доносимо. У ему е смештено и егово
учее о свештеном трезвоуму, како са егове делатне, тако и са сагледатене стране, засновано на
еговом сопственом дуготраном искуству. Дакле, она ко жели да са себе збаци мрску и праву одеу
страсти, или, што е исто, да скине старог човека и да се обуче у светле одежде бестраша и благодати,
наиме, у новог човека у Христу Исусу, нека се често обраа учеу старца. Уколико научено буде по мери
своих снага испуавао, он е лако постии сво ци.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ СВЕТИ АВА ФИЛИМОН
МНОГОКОРИСНО КАЗИВАЕ О АВИ ФИЛИМОНУ
1. О ави Филимону, отшелнику, причаху да се затворио у некакву пеину коа се налазила у близини
Лавре, зване Ромиева. Ту се он предао подвижничким борбама, понавауи у себи оно што е, по
предау, говорио Арсение Велики: "Филимоне, зашто си дошао овамо". У то пеини е провео доста
времена. егово дело е било плетее ужади и котарица, кое е предавао економу, од кога е, опет,
примао хлепчие коима се хранио. Ништа друго ние ео сем хлеба са соу, па и то не сваки дан.
Очевидно, о телу се готово ние ни бринуо, али е стога, упражавауи се у сагледавау, боравио у
божанском просвееу. Удостоавауи се неописивих виеа тани, он напредоваше у духовном
образовау. Суботом и недеом би одлазио у цркву сам, удубен у себе, не дозвоавауи никоме да
му се приближи, како му се ум не би отргао од свога делаа. У цркви би стаао у углу, са погнутом
главом, проливауи море суза. Стално е туговао, држеи у уму срдачно сеае и лик светих отаца,
особито Арсениа Великог, трудеи се да иде еговим стопама.
2. Када се у Александрии и ено околини поавила ерес, он се удаио, отишавши у Никанорову Лавру.
Примивши га, богоубиви Павлин му е дао свое усамено место и омогуио му савршено безмолвие.
У току целе године ние никоме дозволио да се види са им. Чак му ни сам ние досаивао, одлазеи до
ега само кад е требало да му преда потребни хлеб. Дошло е време светог Христовог Васкрсеа. Када
су се тим поводом срели, повео се меу има разговор у коме су се дотакли и пустиачког живеа. Из
разговора е Филимон схватио да и ова веома побожни брат Павлин има предивну наклоност [ка
пустиачком животу], те га богато нахрани подвижничким поукама, писаним и неписаним, показууи
преко свих их да без потпуне усамености ние могуе угодити Богу, као што мудро говори
богопросвеени отац Мосие, износеи: "Безмолвие раа подвиг, подвиг раа плач, плач - страх, страх -
смирее, смирее - прозрее, прозрее - убав, а убав, пак, оздравуе душу и чини е бестрасном.
Тада човек стиче познае да ние далеко од Бога".
3. Филимон му говораше: "Путем безмолвиа треба савршено да очистиш ум и да му даш непрестано
духовно делае. Усмерене на чулне предмете, телесне очи се диве ономе што виде. Тако се и чисти ум,
усмеривши се на мислено, усхиуе оним што духовно сагледава до мере коа чини да га е од ега
немогуе одвоити. Уколико се он путем безмолвиа ослобаа од страсти и чисти, утолико се удостоава
познаа (духовних ствари). Ум постае савршен када окуси суштаствено познае и седини се са Богом.
Имауи царско достоанство, он више не осеа сиромаштво и не привлаче га ниже жее, чак и ако му се
понуде сва царства. И тако, ако желиш да стекнеш речена добра, што брже можеш бежи од света и са
усрем ходи путем светих: одбаци бригу о свом споашем изгледу, одело нека ти буде сиромашно и
покуство скромно. Заволи живот у оскудици и безбрижности. Нарав нека ти буде едноставна, реч
безазлена, ход без суете, глас без претвараа. Заволи да живиш у оскудици и да те сви пренебрегавау.
Изнад свега се побрини о чувау ума и трезвоуму, буди трпеив у свим тескобама, и на сваки начин
се труди да ве стечена духовна добра остану неповреена и неокрена. Мариво пази на себе и не
прима ни едну сласт коа ти се тано прикрада. Безмолвие, додуше, укроуе душевне страсти. Меутим,
оне обично постау ош свирепие уколико им се дозволи да се распале и изоштре, да би, затим ош аче и
силние вукле у грех. И телесне ране постау неисцеиве уколико се повреуу и отиру. Чак е и една реч,
потпомагана демонима и имауи сагласност чула, у стау да ум удаи од сеаа на Бога. Велики е
143
подвиг и терет - успети сачувати душу. Према томе, треба да се потпуно удаиш од света. Отргнувши
душу од сваког сажаеа према телу, треба да прихватиш бескуништво, оскудицу, несреброубе и
нестицае, безметежност, усаменост, невештост за удска дела, смиреност, састрадалност, благост,
кротост, тиху нарав, спремност за примае уразумеа у срцу од божанског познаа. ер, на воску се
не може писати уколико се претходно не избришу слова коа су рание на ему написана, како нас учи
[свети] Василие Велики. Такви су били свети, кои су се, потпуно се удаивши од свих световних обичаа
и непомуено чувауи у себи небеску мудрост, просветили божанским законима и заблистали побожним
делима и речима, уздржаем, страхом Божиим и убаву умртвивши удове кои су на земи.
Непрестана молитва и поучавае у Божанским Писмима отварау умне очи срца да виде Цара сила. Тако
бива радост велика и у души се силно запауе незадржива божанска чежа. Деством Духа Светога и
тело постае заедничар усхиеа, тако да сав човек постае духован. Ето чега се удостоавау делатеи
блаженог безмолвиа и тескобног подвижничког живота, кои, удаивши се од сваке удске утехе,
непрестано разговарау едино са небеским Владиком".
4. Чувши га, богоубиви брат би у души раен божанском убаву, те напусти свое место боравка и
заедно са им отпутова у скит, у коме су навеи меу оцима проходили пут благочаша. Настанили су
се они у Лаври преподобног ована Колова. Бригу о себи су препустивши економу Лавре, будуи да су
сами желели да бораве у безмолвиу. И, благодау Божиом, бораваху они у савршеном безмолвиу.
Суботом и недеом су одлазили на заедничка црквена сабраа, док су остале дане проводили у
усамености. При томе, сваки од их е засебно вршио молитву и службе.
5. Свети старац (Филимон) е имао следее правило служеа: ноу е читао цео
Псалтир и песме[1]*) без журбе и суете. Онда е читао едно зачало из еванеа, а
затим седао и у себи говорио: Господе помилу, са пуном пажом и прилично дуго, све
док се не би уморио од призиваа. Назад би себи допустио да заспи. У зору би
отпевао Први час, а онда сео на своу столицу, лицем окренут према истоку и
наизменично читао (Псалме) или, по избору, из Апостола и еванеа. Тако е он
проводио цео дан, непрестано певауи, молеи се и наслаууи се сагледаваем
небеских ствари. егов ум е често био плеен сагледаваем, тако да ние знао да ли
се налази на земи.
6. Видевши како се он свеусрдно труди у молитвеном служеу и како се понекад потпуно меа од
божанских помисли, брат га упита: "Зар ти, оче, ние тешко да у старости толико умртваваш и
покораваш свое тело". Он му одговори: "Веру ми, Бог е у моу душу положио усрдност и убав према
молитвеном служеу и а нисам у стау да о удовоим у еном стремеу. Телесну, пак, немо
побеуе убав према Богу и нада на будуа добра". На та начин е сва егова жеа била умно
усмеривана ка небесима не само у време [молитве], ве и за време ела.
7. едном га упита неки брат кои е живео са им: "Какве су тане сагледаваа". Видевши егову
упорност и искрено тражее поуке, он му рече: "Кажем ти, чедо, да ономе чии е ум постао савршено
чист, Бог открива виее самих служебних чинова и (анелских) сила".
8. Упитао га е он и о следеем: "Зашто ти, оче, од свих Божанствених Писама навише волиш Псалтир, и
ради чега личиш на човека кои разговара са неким када га читаш". Он одговори: "Бог е у моу душу
урезао силу Псалама готово као у душу самога Давида. а просто не могу да се одвоим од сладости
сагледаваа коа су у има скривена. ер, они у себи обухватау сво Божанствено Писмо". Речено е он
са великим смиреем после дугог наваиваа признао ономе кои га е питао ради егове користи.
9. Неки брат по имену ован, од примора дое светом и великом оцу Филимону. Загрливши му ноге, он
рече: "Шта да радим, оче, да бих се спасао? Ум ми лута где не приличи". Поутавши кратко, он рече: "Та
(душевна) болест приличи онима кои су споаши и у има пребива. Она е и код тебе присутна стога
што ош увек ниси стекао савршену убав према Богу и што ниси задобио топлину убави и
богопознаа". Тада му брат рече: "Па, шта да радим, оче". Он му одговори: "Иди, стекни скривену поуку у
срцу свом коа е ти очистити ум". Пошто ние био посвеен у оно о чему му е говорио, брат рече старцу:
"Шта представа скривена поука, оче". Он му рече: "Иди, стекни трезвоуме у срцу своме. У мисли
своо трезвоумно говори са страхом и трепетом: Господе Исусе Христе, помилу ме! Тако почетницима
саветуе и блажени Диадох".
10. Брат е отишао и донекле се, садеством Божиим и молитвама оца, успокоио, усладивши се
144
поучаваем. Меутим, потом га е сладост оставила, те више ние био у стау да трезвоумно упражава
делае и да се моли. Стога е он поново отишао код старца и испричао му шта му се догодило. Старац
му рече: "Сада си упознао пут безмолвиа и умног делаа и окусио сладост коа се од ега раа. Свагда
га упражава у срцу своме, ео или пио, разговарао са неким или се налазио на путу, или седео у келии.
Немо престаати да се трезвоумном мишу и сабраним умом молиш реченом молитвом, да певаш и да
се поучаваш у молитвама и Псалмима. Чак ни при обавау нанеопходниих своих потреба немо
дозволити уму своме да буде празан, него га примора да се тано моли и поучава. Тако еш успети да
схватиш дубину Божанствених Писама и у има скривену силу, те да уму пружиш непрестано делае,
како би испунио апостолску реч коа заповеда: Молите се без престанка. Мариво пази на себе и чува
срце свое од равих или било каквих некорисних и суетних помисли. Напротив, увек, и када спаваш, и
када устаеш, и када едеш, и када пиеш, и када разговараш, нека се срце твое у таности мислено
поучава у Псалмима или се држи молитве: Господе Исусе Христе, Сине Божии, помилу ме! Осим тога,
пази да ти уста не говоре едно, а да се помисао бави другим док будеш езиком певао Псалме".
11. Брат му е опет рекао: "За време сна видим много празних маштаа". Старац му рече: "Немо бити
ле и малодушан. Да би те примио Бог, пре но заспиш дуго се моли у срцу свом и супротстави се
помислима и покушаима демона да те води куда хое. Колико е у твоо мои, потруди се да увек заспиш
са Псалмима на уснама и са умним делаем. Никад немо дозволити уму да, због свое немарности,
прима туе помисли. Напротив, на одар се спушта са помислима кое си имао на молитви како би и у
току сна биле присутне у теби, и како би, и кад се пробудиш, разговарале са тобом. Изговара, такое, и
свети Символ Православне вере пре него што заспиш. ер, православствовае о Богу есте извор и
заштита свих добара".
12. Брат га е ош питао: "Учини убав, оче, и реци ми какво делае има тво ум? Научи ме да бих се и а
спасао". Он му одговори: "Зашто си радознао". Брат устаде и загрли му ноге. Целивауи их, он
умоаваше светога да му каже. Поутавши дуго времена, старац назад рече: "Ти ош ниси у стау да то
понесеш. Сваком осеау пружати одговарауе дело у стау е само она ко е навикао да се
непрестано крее у добрима правде. Она кои ние постао потпуно чист од суетних помисли света не
може да се удостои тога дара. Уколико заиста хоеш да постигнеш тако нешто, држи се скривеног
поучаваа у чистом срцу. ер, уколико се будеш непрестано молио и поучавао у Писмима, отворие ти
се очи душе и у о е се родити велика радост и неко неописиво и силно осеае, загревано Духом и
телом, од кога цео човек постае духован. Према томе, уколико те Бог удостои да се ноу или дау
нерасеано помолиш чистим умом, остави свое молитвено правило и покуша да се, колико ти е год више
могуе, прилепиш уз ега. И Он е просветити срце твое за духовно делае, кога си се прихватио".
Потом е додао: "Дошао е едном код мене неки старац. Када сам га упитао о настроеу еговог ума, он
ми рече: "Две године сам стаао пред Богом, усрдно се молеи свим срцем да ми даруе да се непрестана
и нерасеана молитва уреже у мое срце, слична оно коу е предао своим ученицима. Видеи мо труд и
трпее, изобилни у даровима Господ ми е подарио оно што сам тражио"".
Он му е ош говорио: "Помисли о суетним стварима, кое настау у души, есу болест душе коа е
заубена у оно што е ништавно и коа е предана нераду и леости. Стога е неопходно, као што каже
Свето Писмо, да са сваком будношу чувамо сво ум, да разумно певамо без расеаности и да се молимо
чистим умом. Према томе, брате, Бог хое да покажемо усрдност према ему, и ?о напре у напорима
(подвижништва и врлиноваа), а потом и у убави и непрестано молитви. Само тако е нам Он открити
пут спасеа. Очевидно е да нема другог пута кои узводи на небо, осим потпуног удаеа од свега што
е зло и стицаа свега што е добро, те савршене убави према Богу и обитаваа са им у светости и
правди. Она кои све то стекне, брзо е се приброати небеском збору [светих]. При томе, свако ко жели
да се успне на висину, треба напре да умртви удове кои су на земи. ер, душа коа се услади
сагледаваем истинског добра, више нема потребу да се враа ни едно страсти коу подстиче греховна
сласт. Напротив, омрзнувши свако телесно сладостраше, она са чистом и неупраном мишу прима
авае Бога. Неопходна нам е, дакле, велика будност, много телесних подвига и очишее душе како
би се Бог уселио у срца наша, како бисмо убудуе безгрешно испуавали егове Божанске заповести и
како би нас сам научио да се чврсто држимо егових закона, изливауи на нас своа дества, као
сунчане зраке, запретана у нама благодау Духа. Подвизима и искушеима ми треба да очистимо образ
по коме смо били створени као словесна биа, способна да примау свако знае и уподобее Богу,
имауи чула очишена од сваке правштине кроз каее у огу искушеа и стицае царског
достоанства. Бог е удску природу створио са способношу да учествуе у сваком добру, кадром да
мислено сагледава ликовае анела славе, господстава, сила, начала, власти, те светлост неприступну
и пресветлу славу. Меутим, пази да се твоа помисао не погорди над братом уколико постигнеш неку
145
врлину. Гордост се зачела у теби уколико помислиш да си е ти постигао, а да се он олеио. Бореи се
против неке страсти, пази да не паднеш у униние или малодушност због упорности напада. Напротив,
покрени се и падни пред лице Божие, вапиуи из свег срца заедно са пророком: Суди, Господе, онима
кои ми чине неправду (Пс.34,1), ер сам немоан пред има. Видевши твое смирее, Он е ти брзо
послати своу помо. Када путуеш са неким, немо водити празне разговоре, него уму пружи духовно
делае кое е имао, како би се у ему сачувала добра навика и заборав светских сласти, и како он би
изашао из пристаништа бестраша".
Поучивши брата таквим и многим другим поукама, старац га отпусти.
13. Ние прошло много времена, а он опет дое. Започевши разговор, он упита: "Шта да радим, оче?
Приликом мог ноног служеа притиска ме сан и не дозвоава ми да се трезвоумно молим или да дуже
времена бдим. И долази ми да се, док певам, прихватим рукодеа". Старац му рече: "Кад можеш да се
молиш трезвоумно, изостави рукодее, а кад те спопадне дремеж, прихвати рукодее, побунивши се
против помисли". Он га опет упита: "Зар теби самоме, оче, не досауе сан за време [ноног] служеа".
Старац му одговори: "Ние баш лако. Ипак, кад ме понекад спопадне дремеж, а се мало подигнем и
почнем од почетка да читам еванее по овану, уздижуи око ума ? Богу: и тог тренутка он ишчезава.
На сличан начин се односим и према помислима. Наиме, помисао коа наие на мене а среем као ога,
т. са сузама, те она ишчезава. Ти, пак, ош ниси спреман да се на та начин бориш са има. Стога се што
више држи скривеног поучаваа и ревносно врши оно што су установили свети оци, т. дневна
молитвослова - треи, шести, девети час и вечеру, а такое и ноне службе. Свим силама се труди
да ништа не радиш из човекоугааа. Уз то се чува заваде са било коим од брае, да се не би одвоио
од Бога свога. Такое се постара да ти мисао остане нерасеана и сверевносна у стражеу над
унутарим помислима. Имауи намеру да се причестиш Светим Христовим Танама, немо излазити из
храма све док не задобиеш потпуни мир. Стани на едно место и не помера се са ега све до отпуста. У
себи помиша да се налазиш на небу и да заедно са светим анелима стоиш пред Богом као она кои
има да га прими у свое срце. Припрема се за та [догаа] са страхом и трепетом, како не би био
недостони сапричесник светих сила".
Пошто е на та начин добро наоружао брата, и пошто га е предао Господу и Духу егове благодати,
старац га отпусти.
14. Брат кои е живео са им ош е казивао. Седеи едном поред ега, он га е питао да ли су га демони
нападали искушеима док е живео у пустии? Он е рекао: "Опрости, брате, чини ми се да ти не би
могао издржати горчину искушеа коа сам претрпео када би Бог попустио да на тебе наиу. Имам
седамдесет година, или нешто мало нише и много сам поднео искушеа, живеи у разним пустиама у
пуном безмолвиу. Онима кои ош не знау шта е безмолвие ние корисно говорити о горчини коу сам
претрпео и доживео од демона. За време таквих искушеа, а сам увек поступао на следеи начин:
полагао сам своу наду на Бога, коме сам давао и завете одречеа, и Он ме е одмах избавао од сваке
невое. Стога а, брате, уопште више не бринем о себи. Знауи да се Он брине о мени, а веома лако
подносим искушеа коа наилазе на мене. едино што му од себе приносим есте - непрестана молитва.
При томе, од не мале помои е и нада да е бити веи венци уколико су вее тегобе и невое кое се
трпе. ер, код праведног Судие постои равнотежа измеу тога двога. Знауи то, брате, немо се
предавати малодушности. Ушао си у средину битке, па се бори, поткрепууи се сазнаем да е оних
кои се боре за нас против неприатеа Божиих много више него неприатеских пукова. Уосталом, зар
бисмо смели ми да се супротставимо тако страшном противнику рода нашега, кад нас мона десница
Бога Слова не би држала, ограивала, и покривала? Зар би била у стау удска природа да издржи
егове нападе? ер, као што каже ов: Кое спреда открио одеу егову? ? чеустима еговим ко е
приступити? Из уста му излазе лучеви, и искре огене скачу. Из ноздрва му исходи дим пеи у коо
гори огени уген. Душа му е као углеве и пламен исходи из егових уста. На врату му е сила и
пред им ходи погибао. Срце му е тврдо као камен и стои неподвижно као накова. Он чини, те ври
дубина као лонац, море се мути као у ступи, ? тартар безданицу држи као сужа. Што е год високо
презире и цар е над свим зверием у води (ов 41,4; 10; 15; 22; 25). Ето, против кога ратуемо, брате! Ето
каквим е Реч Божиа насликала тога тиранина! И поред свега тога, ега лако побеуу они кои проводе
усаменички живот као што треба (с обзиром да у себи немау ничега што би му припадало), они кои се
одричу од света, они кои имау високе врлине и они кои имау Онога ко се бори за их. ер, реци ми, чиа
се природа ние преобразила по приступау Господу и по примау страха еговог у ум, или ко ние
душу своу учинио светлом и способном да сиа божанским схватаима и помислима пошто се обасао
себе божанским законима и делима? Такав никад нее дозволити да му душа буде безделатна, имауи у
себи Бога кои подстиче ум да ненасито стреми ? светлости. Дух души коа е под таквим непрестаним
146
деством не дозвоава да се разнежуе страстима, него их као неки цар, кои дише страшним гневом и
претом, непоштедно сасеца. Такав се никад више не враа назад, ве са делаем (врлина), рукама
уздигнутим према небу и умном молитвом односи победу у борби".
15. Исти брат е ош приповедао да е ава Филимон, поред других, имао и следеу врлину: он ние могао
поднети празне разговоре. Ако би се неко заборавио и почео да прича нешто што се ние тицало духовне
користи, он уопште ние обраао пажу. "Кад бих одлазио по неком послу, он никад ние питао: "Зашто
идеш". Кад сам се враао, он ние питао: "Где си био", или: "Шта си радио". едном сам, тако, отпловио у
Александриу по потреби, а затим и до Цариграда ради неког црквеног посла. Слугу Божиег о томе
уопште нисам обавестио. Пошто сам тамо провео доста времена, посетивши тамошу побожну брау, а
се вратих к ему у скит. Видевши ме, старац се веома обрадовао. После уобичаеног поздрава се
помолио и сео. Меутим, савршено ни о чему ме ние питао, него е остао заузет своим уобичаеним
умним делаем".
16. "Желеи да га испробам, едном му неколико дана нисам давао да еде хлеба. Он, меутим, нити
хлеба тражаше, нити било шта рече. Поклонивши му се, а га упитах: "Учини убав, оче, и реци да ли си
се увредио што ти нисам по обичау донео да едеш". Он рече: "Опрости, брате! Чак ако ми и двадесет
дана не донесеш хлеба да едем, а ти неу затражити. ер, све док будем трпео душом, трпеу и телом".
Толико е он био заузет сагледаваем истинског добра".
17. Он е ош говорио: "Од како сам дошао у скит, своо помисли нисам дозволио да изае ван зидова
келие. У свое мисли нисам примио никакве друге помисли осим страха Божиег и Судишта будуег века,
држеи у сеау Суд кои прети грешницима, ога вечни и таму накрау. Помишао сам на живот
душа грешника и праведника, на добра припремена праведницима, и на добиае награде по труду: за
подвижничке трудове, за милостиу и нелицемерну убав, за нестицае и потпуно безмолвие, за
крае послушае, за туиновае. Имауи речено у мислима, а никакво друго помисли не дозвоавам
да дествуе у мени. а више не могу да будем са удима и да им посвеуем сво ум, како се не бих
удаио од божанствених помисли".
18. Он е додао и казивае о неком усаменику, кои е био постигао бестраше и из анелске руке
примао храну и хлеб. Меутим, због немарности (т. ослабеле паже), он се лишио такве части. ер, у
души у коо ослаби разборита и напрегнута пажа ума настае но. Где не сиа Бог, све се разлива као у
мраку. Тада душа више ние у стау да погледа на Бога еднога нити да задрхти од егових речи. а сам
Бог кои се приближуе, говори Господ, ? не Бог кои е далеко. Може ли се ко сакрити на тано место
да га не видим? Не испуавам ли а небо и зему (ер. 23,23-24). Старац е напомиао и о многим
другима, кои су на сличан начин настрадали. Навео е и пад Соломона, кои е имао мудрост због кое су
га сви савили. Он е као утара зорача све обасавао светлошу мудрости, али е због мале сласти
изгубио своу славу. И тако, страшно е попуштати леости. Треба да се непрестано молимо како нека
друга помисао не би наишла и одвоила нас од Бога, и како се нашем уму не би подметнуло нешто друго
уместо ега. Само чисто срце, кое е постало обиталиште Светога Духа, у себи може чисто, као у
огледалу, да види самога Бога свега.
19. "Слушауи све ово, причао е брат кои е живео са авом Филимоном, и гледауи на егова дела,
схватио сам да су у ему ве сасвим престале да дествуу телесне страсти, и да е био ревносни
убите сваког савршенства. Могло се свагда видети како се преображава Божанским Духом (из славе
у славу), како уздише неизрецивим уздисаима, разговарауи сам са собом и стално себе важуи
(држеи се у равнотежи као на вази), на све начине се трудеи да ништа не дое и не помути чистоту
еговог ума, или да се било каква правштина неприметно прилепи за ега. Гледауи га и подстичуи
се на ревносно подражавае еговог начина живота, а сам му се усрдно обраао са молбом, говореи:
"Како да, слично теби, стекнем чистоту ума". Он би ми говорио: "Иди и труди се. ер, за то е неопходан
труд и бол срца. Духовна добра, достона ревносног искаа и труда, не задобиау се лежаем на одру и
спаваем. Без труда се ни земаска блага не могу стеи. Ко жели да постигне напредак, пре свега треба
да се ослободи своих прохтева и да стекне непрестани плач и нестицае. Он не треба да обраа пажу
на погрешке других, него само на свое, оплакууи их дан и но, те да не гаи суетну дружбу ни са ким од
уди. ер, душа коа тугуе због свог бедног стаа и коа е раена сеаем на преаша сагрешеа,
постае мртва за свет, као што и свет умире за у. Тада телесне страсти постау неделатне и човек
престае да буде ихов роб. Осим тога, она ко се одрекао света и сединио са Христом, и ко борави у
безмолвиу, у ствари воли Бога, чува егов образ и богати се еговим подобием. ер, он од ега
свише прима Духа и постае дом Божии, а не дом демона, приносеи му праведна дела. Поставши чиста
по животу, слободна од правштине тела и без икакве мре и порока, душа се, назад, увенчава венцем
147
правде и сиа лепотом врлине.
Она у чие се срце на самом почетку одрицаа [од света] ние уселио плач, духовне сузе, сеае на
муке без краа, истинско безмолвие, непрестана молитва, певае Псалама и поучавае у Божанственим
Писмима, те ко ние стекао навику у сталном бавеу врлинама (коима се ум поткрепуе, чак и кад
ние воан), коме у души не господари страх Божии у ствари ош увек живи у заедно са светом и ние у
стау да у молитви има чист ум. ер, само побожност и страх Божии чисте душу од страсти и ум чине
слободним, уводеи га у сагледавае кое му е природно, и дауи му могуност да се дотакне
богослова, кое прима у виду блаженства (блажени чисти срцем ер е Бога видети). Она ко их се
удостои, има залог (будуих добара) и стиче непоколебиво (духовно устроство).
Стога се свим силама потрудимо у делау (врлина и подвига), коим се стиче побожност, т. мислена
чистота, чии е плод - богословско сагледавае, кое е природно уму. ер, делае есте усхоее ка
сагледавау, као што каже пронициви и богомудри ум (светог Григориа Богослова). Уколико
занемаримо делае, остаемо туи сваком мудроубу. Чак и она ко е постигао врхунац врлине, има
потребу за подвижничким трудом (кои обуздава немирна стремеа тела) и строгим чуваем помисли.
едва емо уз све напоре постии да се Христос усели у нас. ер, уколико се умножава наша праведност,
утолико узраста и духовна храброст. Назад, постигавши савршенство, ум се сав припиа уз Бога и бива
обасан Божанском светлошу. ему се откривау неизрециве тане и он истински сазнае где е мудрост,
где сила, где разум за познае свега, где дуг живот, где светлост очиу и мир. ер, док год е заузет
борбом са страстима, он ние у стау да се наслауе наведеним. Наиме, и врлине и страсти чине ум
слепим: врлине га чине слепим за врлине, а страсти слепим за пороке. Меутим, кад у ему утихне
борба, и када се удостои духовних дарова, он сав постае светлозаран и непомериво укотвен у
сагледавау духовних ствари, будуи под непрестаним деством благодати. Он више ние привезан ни за
шта овдаше, него е прешао из смрти у живот.
Она ко се прихвати наведеног живота, кои е достоан подражаваа и кои ревнуе да се приближи Богу,
треба да поседуе непорочно срце и чиста уста, како би реч (будуи чиста из чистих уста) могла достоно
да прослава Бога. ер, душа коа се припила уз Бога, непрестано са им разговара. Пожелимо, брао,
висину врлине и престанимо гмизати по земи, прилепууи се за страсти. Она ко се подвизава и ко е
достигао близину Божиу, ко се причестио еговом светом светлошу и ко е раен убаву према
ему, наслауе се у Господу неким непостиживим духовним радоваем, као што каже божанствени
Псалам: Наслади се Господом, и дае ти молбе срца твога. И извеше као светлост правду твоу, u
суд тво као подневе (Пс.36,4; 6). Има ли силние и незадрживие убави од убави коу Бог улива у
душу коа се очистила од свакога зла? Душа тада са истинским расположеем срца говори: Раена сам
убаву (Пес.2,5). Неизрецив е и необашив са Божанствене лепоте! Блистае звезде данице,
светлост месеца или са сунца есу безначани у порееу са еном славом. У порееу са истинитом
светлошу они су сиромашнии него надуба но или намрачниа магла у односу на сунчано подне.
Слично нам саопштава и дивни меу учитеима, [свети] Василие Велики, кои се научио из личног
опита"".
20. ош много сличнога причаше брат кои е живео са авом. Ко се, меутим, нее код ега дивити и
следеем доказу еговог великог смиреа? Он се веома рано удостоио презвитерског чина. Меутим,
пошто се истински и животом и разумом дотакао небеског, он е на све начине, као велико оптереее,
избегавао служее Божанствене Литургие. Стога он у току многих година свог подвижништва веома
ретко приступаше за свету трпезу (ради служеа). Без обзира на опрезан живот, он се чак ни Божанским
Танама ние причешивао кад год би се десило да дое у општее и у разговор са удима, премда
никада ние разговарао о земаским стварима, ве само о духовно користи за оне кои искаху да са им
поговоре. Када е имао намеру да се причести Божанским Танама, он е увек напре дуго досаивао Богу,
умилостивавауи га молитвама, певаем Псалама и исповедаем. ега е обузимао страх и трепет
кад би чуо свештеникове речи: "Светие светима". "ер, у том тренутку, говораше он, цркву испууу
свети анели, а сам Цар сила се, извршивши таинствено свештенодество, и претворивши хлеб и вино у
свое Тело и Крв, преко Светог Причеша усеава у срца наша". "Стога, додаваше он, треба чисти и
непорочни, као изван тела и без икаквог колебаа и суме да се осмелимо да приступимо Светом
Причешу пречистим Христовим Танама. На та начин емо постати заедничари просвееа кое се
има даруе. Многи од светих отаца су се удостоили виеа светих анела кои су их чували (од свега
неприличног). Стога су се и сами држали дубоког утаа, ни са ким не разговарауи".
21. Брат е ош говорио: "Понекад се дешавало да е сам старац продавао свое рукодее. Да не би
дошао до неке лажи, заклиаа, сувишне реч, или неке друге врсте греха (кои е везан за трговачке
148
разговоре), он е стаао правеи се сулудим. Стога е свако ко е хтео да купи егово рукодее сам
узимао оно што му е требало и оставао колико е хтео. Он е правио котарице. Оно што су му давали за
их, као муж препун мудрости, он е примао са благодарношу, ништа не говореи".
НАПОМЕНЕ:
1. Т. девет песама кое се налазе у Псалтиру,- прим. прев.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ ТЕОГНОСТ
Кратко сведочанство о ему
Преподобни Теогност, отац предложених поглава, вероватно беше Александриац-тумач, кога помие
Фотие у свом 106. поглаву, а можда и неко други. Ми не можемо тачно реи ко е био и у кое е време
живео. Меутим, пошто се по плоду познае и дрво, можемо реи да е припадао онима кои су добро
живели врлином и духовним познаем и кои су се због чистоте живота удостоили благодати Светог
Духа. Просвеен у уму еговом светлошу, и надахнут еговим животворним дахом, преподобни
Теогност е испевао свештену песму, т. предложена надахнута поглава. Благодау коа из их зрачи
наслауе се слух и ум читалаца, побуууи их на живу ревност ка животу у складу са еговим поукама.
ер, у има е верно изложен начин делатног живота Меутим, истовремено е тачно указано на пут
узласка ка сагледатеном животу. Поред тога, она ко жели може да се поучи какав треба да буде и како
треба да делуе она ко е узвишен у чин свештеника. И уопште, онима кои их буду трудоубиво читали,
ова поглава е дати богату наравствену поуку и верно руководство у спасоносном трезвоуму.
149
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ НАШ ТЕОГНОСТ
ПОГЛАВА О ДЕЛАТНОМ И САГЛЕДАТЕНОМ
ЖИВОТУ, КАО И О СВЕШТЕНСТВУ
чии акростих гласи:
Преподобним оцима Лазару и Варлааму,
у свему сиромашни Теогност,
нанедостонии од свих уди кои живе у овом свету.
1. Можеш да помишаш да си стекао истинску врлину тек уколико постанеш савршено равнодушан
према свему земаском и уколико увек имаш срце спремно да се са чистом савешу пресели ка Господу.
И уколико желиш да те Бог позна, нека те, колико е могуе, не познау уди.
2. Чува се сувишних телесних утеха и избегава их, како ти не би одузеле нешто од твоих напора. ер,
пре стицаа бестраша место напора е заузимала лагодност. Губитком немо сматрати лишавае од
уживаа, него губитак оног боег, кои се ава услед наслаиваа.
3. Свим осеаем своим сматра себе мравом и црвом како би постао богостворени човек. ер, уколико
не буде првог, нее уследити ни друго. И колико се спустиш, толико еш се уздии. Сматрауи себе
ништавним пред лицем Господа, слично псалмопоцу (Пс.38,6), ти еш на таанствен начин од малог
постати велики. И када будеш мислио да немаш ништа и да не знаш, биеш богат и делаем и
познаем, кои у похвални пред Господом.
4. Скрши мишицу грешника и лукавога (т. сластоуба и злобе), од коих се раа свако зло. Скрши их,
наиме, уздржаем и смиреном незлобивошу. Тада у време испитиваа твоих грехова код тебе се нее
наи ништа. ер, греси се бришу када замрзнемо узроке кои их изазивау и боримо се против их, први
пораз замеууи последом победом.
5. Нема ничега боег од чисте молитве из кое, као из извора, истичу врлине, т. разумност, кротост,
убав, уздржае и сузе, кое доводе Божанску помо и утеху. ена лепота се састои у прилепивау
разума за оно што се изговара и мисли, те у незасито свакидашо жеи да се постигне Божанско.
Покушавауи да у сагледавау постоеег нае трагове свога Владике, ум са пламеном чежом жуди да
нае Невидивог. Меутим, сусревши таму коа га прикрива, он се поново са побожним смиреем враа
у себе. Он се задовоава оним што му е откривено у сагледавау и теши е име. Ипак, он пребива у
нади да коначно достигне жеено када се разреше сенковита маштаа и заврши виее као у
огледалу, у загонетки, те настане чисто и непрестано виее лицем у лице (1.Кор.13,12).
6. Немо се усуивати на узвишена сагледаваа уколико ош ниси достигао крае бестраше. Немо
журити за оним што превазилази твое снаге. Уколико желиш, говорио е неко, да постанеш богослов и
сагледате, успни се своим животом и чистим стекни чисто [богослове]. Поменувши богослове,
подсетиу те да пазиш да се не успиеш преко мере у егове висине. Зна да нама, кои се ош увек
хранимо млеком врлина, не приличи да покушавамо да узлетимо у егове висине, како не бисмо
изгубили пере, као што бива са младим птицама, премда знам да мед познаа силно привлачи нашу
жеу. После очишеа целомудреношу и сузама ми можемо, попут Илие или Авакума, да се отргнемо
од земе, пре рока делимично окушауи узношее кое е едном бити на облацима. Налазеи се као
ван чула, сагледатеном, чистом и нерасеаном молитвом потражимо Бога. Тада емо, можда,
унеколико дотаи богослове.
7. Уколико желиш да се удостоиш божанствених виеа и озареа разума, напре заволи миран и
безмолвнички живот. Починувши, позна себе и Бога. Након тога, ништа ти више нее сметати да, као у
тананом [неау] ветра, при чистом настроеу и неузнемираван било коом страшу, умно видиш онога
ко е за све Невидив, како ти непосредниим богопознаем наавуе спасее.
150
8. После муе се одмах очекуе и гром. И после обасаа божанственог милосра следуе стишавае
буре страсти. У онога код кога се речено десило, усеава се и залог оностраног блаженства. Меутим, у
души коа воли свет више него Творца, коа е страсно везана за видиво и коа е потпуно прилепена
за телесна уживаа и насладе нема ни Божие милости, ни наде на бестрасност.
9. Немо тражити да умом сазнаш шта е Божанство и где се налази. ер, Оно е надсуштинско и ние
обухваено никаквим простором, будуи да е изнад свега. Напротив, као у огледалу по мери могуности
посматра само описивог [после Оваплоеа] Бога Слова, кои зрачи светлошу свое Божанствене
природе. Може да се сматра да Он заузима одреено место, иако по неописивости свога Божанства
пребива свуда и на сваком месту. Уосталом, биеш удостоен озареа по мери свог очишеа.
10. Уколико желиш истинито познае и осведочее у спасее, умудри се напре да раскинеш страсне
везе душе са телом. Кад се оголиш од пристрасности према тварном, сии у бездан смиреа и наи еш
бесцени бисер спасеа, скривен у богопознау као у шкоци. Он е ти дати да предокусиш и светлост
Царства Божиег.
11. Ономе ко е прошао подвиг духовног послушаа, покоривши тело духу, ние неопходно да приступи
потчиавау човеку. ер, он е у послушау Речи Божио и закону, као благодарни слуга. Они, пак, у
коима ош букти рат и борба тела против душе, требало би да се потчиавау и стекну воу и
управитеа, кои е са познаем да крмани и да их снабдева оружем, како их не би одвели у ропство
мислени противници и како их због иховог неискуства не би потопиле страсти.
12. Када те више не буде узнемиравала никаква страст, када божанствена чежа нарасте у твоме срцу,
када смрт будеш почео да сматраш за сан, када будеш престао да е се плашиш и када заправо будеш
желео разрешее [од тела], ти еш стеи залог спасеа и у себи носити Царство небеско, радууи се
неисказивом радошу.
О свештенству
13. Ако си се удостоио божанственог и часног свештенства, треба напре самог себе да приносиш на
жртву умртваваем страсти и уживаа. Тек потом можеш да се усудиш да приступаш животворно и
страшно Жртви, наравно уколико не желиш да као лако запаиво вештаство будеш спаен
Божанственим огем. ер, кад се серафим ние усудио да без кешта прие божанственом угену
(Ис.6,6), како еш га се ти дотаи немауи бестраше? Преко ега еш, меутим, и език имати освеен,
и уста очишена и душу чедну заедно са телом. Осим тога, и руке е ти бити блиставие од злата, с
обзиром да служе надсуштаственом огу и Жртви.
14. Схвати добро силу реченога, будуи да свакодневно гледаш "спасее Божие" (Лк.2,30). Само едном
га видевши, старац Симеон се задивио и заискао отпуштае [од живота]. Уколико, пак, немаш потврду од
Духа Светога да си благоприатан и равноанелски посредник измеу Бога и уди, немо се ризично
усуивати на свечедно и страшно свештенодествовае Божанствених [Тани], кое и анели поштуу и од
коих су се свепобожно уздржавали многи од светих, како не би, попут Узе, били истребени због оног
што им се чинило добрим (2.Цар.6,6-7).
15. Неко е рекао: Пази на себе (1.Тим.4,16). Увек напре обава приношее за свое грехе како би твоа
раниа или садаша нечистота коа произилази из слабости била уништена Божанским огем. На та
начин еш, као изабрани сасуд, кои е погодан, чист и достоан за такву жртву, мои да глинене или
дрвене [сасуде] претвараш у сребрне или чак и златне, наравно уколико ти Бог ради твое смелости буде
снисходив. ер, уколико е Бог спреман да услиши, не постое препреке да од нижег постане више.
16. Немо заборавити да си удостоен равноанелске части. Стога се стара да пребиваш непорочан на
висини на коу си призван, са сваком врлином и чистотом. Ти знаш са кое висине у коу дубину е допао
пали светлоносац ради гордости. Немо и ти да пострадаш, маштауи о своо величини, него себе
сматра земом, пепелом и убретом. Увек плачи с обзиром да си удостоен да будеш призван на
Божанствено Причеше и сродство, те да обаваш страшно свештенодество Светих Тани, по
безмерном човекоубу и неизрециво доброти Божио.
17. Она ко се примио свештенство треба да е чист од свих страсти, а нарочито од блуда и злопамеа,
од коих не би требало да има ни намау машту. Иначе е бити омрзнут и одвратан као губавац или неко
ко се чау измазао, те се усудио да додирне царево тело.
151
18. Светим Танама прилази тек пошто потоцима суза постанеш беи од снега. Са савешу избееном
од чистоте, додирни Светиу као свет, споашим анелским ликом проавууи унутрашу лепоту
душе. Пази да се при божанственом свештенослужеу не осведочуеш само удским предаима, ве
нека са тобом буде и благодат, коа те на скривен и таанствен начин учи вишим [истинама].
19. Заволевши нетрулежност и бесмртност, са поштоваем, побожношу и вером приступа животворним
и нетрулежним Танама, желеи истовремено пресеее из овдашости, с обзиром да си кроз веру
постао савршен. Уколико се, пак, боиш смрти, значи да се ош ниси убаву сединио са Христом, иако
си се удостоио да из сопствених руку приносиш и едеш егово Тело. Иначе би ти журио да одеш код
свог убеног, сматрауи ништавним и живот и тело.
20. Ти си кроз Причеше постао жртвоприносите и заедничар Тела Божиег. На сличан начин би
требало да постанеш заедничар и са обликом смрти егове, те да не живиш себи, него, како каже
апостол, Ономе ко се распео и умро за тебе (2.Кор.5,15). Живеи, пак, страсно ради тела и света,
припреми се да после смрти прееш у вечне муке, уколико пре него што умреш добровоно не
престанеш да обаваш Бескрвну Жртву. ер, многи од оних кои су недостоно свештенодествовали
беху узети одавде изненадном смру и послани у тамоша праведна [мучилишта].
21. едан еромонах е био познат по своо побожности. Многи су га по споашем изгледу сматрали
часним. Меутим, он е скривено био похотан и скверан. Вршеи едном Божанствену и Свештену
Литургиу и дошавши до Херувимске песме, он е по обичау савио врат пред светом трапезом и почео да
чита: "Нико [од везаних телесним похотама и сластима] ние достоан"... И наедном се срушио мртав,
пошто га е душа оставила у том положау.
22. Ништа ние прикладние од исправне речи и познаа. ер, од их се раа страх Божии и чежа
према Богу. Страх потом очишава побожношу и притешаваем, док чежа усавршава светлим
расположеем и расуиваем, тананим сагледаваима и усхоеем чинеи да ум узлее. Меутим,
ние могуе да се [човек] без страха управи ка Божанствено убави, нити да [мимо е] узлетети ка
наданоме и успокои се код ега.
23. Ето, чу ме ти, кои са жаром и неуморно желиш спасее: трчи све док не достигнеш ци, тражи
упорно, ишти непрестано, куца стрпиво, све док не успеш, поставивши као чврсту основу непоколебиву
веру и смирее. И немо сматрати да си достигао жеено када добиеш опрошта грехова, него када
престанеш да се смууеш, да се боиш навале страсти и када будеш спреман да без страха и смело
изаеш из тела.
24. Са многим сузама тражи осведочее да си спасен, премда не пре смрти уколико си смиреноуман.
Иначе еш постати безбрижан и пренебрегнути [дело спасеа]. Напротив, [тражи да та дар добиеш]
када будеш близу одласка, те да буде непоколебив како се не би осмелио будуи преварен надменошу
и изгубивши оно за чим чезнеш када дое надани час. ер, куда еш тада пои, адниче, без залога и
несумивог осведочеа у спасее, кое дае Дух [Свети]?
25. Уколико желиш боготворно бестраше, стеи еш га послушаем и смиреем. Немо ии ? ему
другим путем ер еш се намучити. Бестраше не може имати она кога повремено обузимау страсти, а
повремено е миран и спокоан. ега има она ко се име непрестано наслауе, те остае непокретан и
када су присутне страсти и ихови узроци. ега чак ни помисли на страсти не смууу.
26. Када душа излази из тела, неприате о дрско приступа, нападауи е и грдеи е као горки и
страшни тужилац због ених падова. Тада се, меутим, може видети да богоубива душа, премда е
рание често бивала раавана многим греховима, нема нимало страха пред еговим нападима и
претама. Храбреи се у Господу, она се окриуе радошу и испуава надом видеи свете силе кое е
прате. Заштиена светлошу вере, она без икакве боазни говори аволу: "Шта ми имамо заедничко, зли
слуго и побуениче са неба? Немаш ти никакву власт над нама. Над нама, као над свиме, власт има
Христос, Син Божии. ему смо згрешили, ему емо и одговарати, имауи као заступника, и као залог
еговог милосра и нашег спасеа у ему, егов Часни Крст. ? ти, бедниче, бежи дае од нас. Ти
немаш шта да тражиш са слугама Христовим". После смелих речи душе, аво окрее леа у бекство и
виче са плачем, не могавши да издржи пред именом Христовим. И пошто е виша, душа полее наниже и
удара неприатеа, као астреб гаврана. Потом, пуну весеа, душу божанствени анели преносе у
припремено о место, кое одговара еном стау.
27. Стремее ка трулежним стварима не може да те вуче ка земи уколико машташ о небеском.
Уколико те, пак, ве веже неко пристраше према земаском, зна да си сличан орлу кои е уловен у
152
мрежу за кану, те не може да полети увис. Стога ти све сматра трицама (Фил.3,8), надауи се боем.
Када дое време, збаци и само тело, те пои за анелом Божиим кои те води.
28. Новчи кои на себи нема царских црта не може се заедно са осталим обичним новцима унети у
царску ризницу. Ни без правог познаа н бестраша [човек] не може да прими залог тамошег
блаженства, да са смелошу и осведочеем изае одавде ка наданоме, нити да се придружи
изабранима. Познаем, пак, не називамо мудрост, него невариво знае Бога и Божанственог, коим се
богоубац, неоптереен страстима, благодау Светог Духа узвисуе ка обожеу.
29. Чак и када проеш сав подвиг делаа, немо се уздати у себе, [мислеи] да си достигао бестраше и
да можеш безбрижно да се крееш у свету. ер, накупивши се страсних образа по повратку можеш имати
тешкоу. Напротив, увек се, под старатеством страха, усрдно стара о своо превртиво и промеиво
природи. Са мудрошу се удау од узрока страсти. ер, потпуно неизмеиво бестраше припада само
онима кои су достигли савршену убав, кои се непрестаним сагледаваем држе изнад снега чулног, и
кои су превазишли унижено тело. их више не додируе пламен страсти, ер га е пресекао глас
Господи. Они су се ве преобразили у нетрулежност.
30. Немо желети бестраше пре времена, како не би пострадао као првосаздани, кои е превремено
окусио од дрвета познаа. Напротив, труди се да трпеем, свестраним уздржаем и непрестаном
молитвом, самопрекореваем и краим смиреноумем сачуваш оно што си остварио. Потом у погодно
време очеку и благодат бестраша, т. после бура и узнемиреа очеку пристаниште покоа, ер, Бог ние
неправедан: Он е у погодно време пред онима кои исправно ходе отворити врата бестраша.
31. Иди ? мраву, леивче (Прич.6,6) и неискусни, те са своом безначаношу и ништавношу научи да
Бог нема потребе за нашим добром. Он не оскудева ни у чему и изобилуе свиме, те богато благотвори и
спасава по благодати захвалне по произвоеу, премда по свом човекоубу прима учиено по мери
снаге. Према томе, добро чиниш и ниси далеко од милости Божие уколико се трудиш као дужник добара
коа ти е рание даровао. Уколико, пак, мислиш да еш Бога задужити неким добром кое наводно чиниш,
залутао су са правог пута. Како добротвор може да буде дужник? Уосталом, трчи и као наамник, те еш,
мало по мало напредууи, по милости Божио дои до траженога.
32. Хоеш ли да ти покажем и други пут ка спасеу, или, бое речено, ка бестрашу? Присиава свога
Творца молитвама према своим силама како се не би удаио од свога циа, предлажуи као
заступнике пред им небеске силе и све свете, заедно са Пресветом Богомаком. Немо тражити
бестраше, будуи недостоан, пего упорно моли за спасее. На та начин еш стеи и бестраше. едно
личи на сребро, а друго на чисто злато. Немо пропуштати скривено делае, т. слушкиу Божиу, као ни
речи скривених тани упуених ему, кое те боготворе, кое му одговарау и коима се може приклонити.
33. Подвизава се да залог спасеа примиш унутра у своме срцу као несумиво осведочее како у
време изласка не би неочекивано сусрео страх и трепет. Сматра да си га добио уколико те твое срце
више не буде осуивало ни за какав недостатак, уколико те савест не мучи због гнева, уколико ти се
благодау Божиом потчинила дива природа зверских страсти, уколико ти теку сузе утехе, уколико ти се
ум моли чисто и без расеаности, и назад, уколико ти срце спремно и са радошу очекуе смрт, коа е за
многе страшна и коу желе да избегну.
34. Речи вечнога живота, кое по посведочеу врховног апостола (н.6,68) има Бог Слово, есу речи о
еговим делима. Она ко се, као чист, има тановоди ка ему, ош овде стиче вечни живот, залог Духа
и непостидну наду на спасее. Меутим, реченога се нее удостоити она ко тело претпостава души и
ко има пристраше и везу са земаским.
35. Словесан ние она ко говори разговетно (ер, такви су [скоро] сви уди), него она ко словесном
силом тражи и покушава да нае Бога. Он, меутим, никада нее наи суштину Надсуштинског. ?о ние
могуе ни едно [створено] природи. Куеградите се познае по делу руку своих. И Савршени Уметник
се може препознати и видети по мудрости ствараа биа, као и по промишау, управау,
повезивау, усмеравау и очувау [биа].
36. Долично нестицае нееш стеи без бестраша, нити бестраше без убави, нити, пак, убав без
страха [Божиег] и чисте молитве, као ни их без вере и безбрижности. Стекавши их, ум остава свако
дое размишае и лети ка висинама и узвишеном, тражеи свога Владику.
37. Заволи чедност [т. чистоту] као зеницу ока како би био храм Божии и егово жеено станиште. ер,
без целомудрености не можеш се приближити Богу. у раа чежа према Богу, беспристрасност и
153
удаавае од света. у, пак, чувау: смиреноуме, уздржае, непрестана молитва, духовно
сагледавае и безгневе са непрестаним сузама. Красоту, пак, расуиваа нееш добити без
бестраша.
38. Нека те нико не превари, брате, [тврдеи], насупрот апостолу, да се без светости [т. чистоте] може
видети Бог. Као свечедан и изнад сваке чистоте, Господ не жели да се ава ономе ко е нечист. ега е
недостоан она ко више него ега уби оца и маку, или кер и сина. ега е недостоан и она ко
убави Господо претпостава било шта привремено и тварно, а нарочито мрски и смрдиви грех. Бог
се одвраа од онога ко се не одвраа од нечистоте, будуи да распадивост не наслеуе
нераспадивост (1.Кор.15,50).
39. Нееш се удостоити Божанствене убави уколико немаш познаа, нити познаа уколико немаш
вере. При томе, а не мислим на просту веру, него на веру коа се раа из испуаваа врлина. Истинско
умиее еш постии када уздржаем, бдеем, молитвом и смиреем будеш исушио уроено
уживае тела, разапевши се заедно са Исусом, и више не живеи страсно, него држеи се Божанственог
Духа и са надом се усаглашавауи са вишим призваем и избором (2.Пт.1,10).
40. Вапи ка Богу: По томе познадох да си ме хтео, ер се не обрадова неприате мо нада мном
(Пс.40,12), до краа ме мучеи и насилууи страстима. Напротив, пре краа избави ме из руку егових и
да ми да поживим духовно, како ти е угодно, удостоивши ме да после добре кончине као спасен станем
пред тво престо, по милости твоо одавде носеи залог спасеа и несумиво осведочее. У супротном
е у час изласка бити неспреман, те е невоа изгледати неподношива, уа и страшниа од саме
смрти и пакла.
41. Вера и нада нису просте и случане ствари. Вера захтева чврсту душу, а нада - исправно
произвоее и срце. Осим тога, како е лако поверовати невидивом она ко нема благодати? Зар е
она ко ние имао никаквог асног искуства Господих дарова (из кога би се могао осведочити о
будуности као о садашости) имати наду у неочигледну будуност? За обе е неопходна и врлина и знак
и помо Божиа. Без их, ми се узалуд трудимо.
42. Пород истинске врлине есте или познае, или бестраше, или обое. Уколико их нема, ми се узалуд
[трудимо] и наша врлина ние права. ер, у супротном би она имала плодове, а не само лише. Меутим,
пошто е подстакнута човекоугааем, или самоугааем, или нечим другим неугодним Богу, она е
лажна, а не богоубива. Уколико, пак, исправимо ен узрок, несумиво емо се приближити не само
користи, ве и благодати благог Бога, коа е нам у свое време и у погодно мери донети познае и
бестраше.
43. Просвееем благодати позна замисли неприатеа (2.Кор.2,11) и са плачем пада ничице пред
Бога, износеи свое слабости и сматрауи се ништавним, чак и ако те обмаивач аво наговара да
мислиш да си неко [значаан]. Немо тражити награде и дарове коих ниси достоан и кои не доносе
спасее и не чувау смиреноуме. Напротив, тражи знае кое не надима и кое е узрок богопознаа.
Такое, ишти да не будеш до краа подвргнут насиу страсти, ве да се од тела разрешиш у бестрашу,
или, нешто смирение, у жаеу због грехова.
44. Без крила нико не може полетети увис. Ни она ко ош овде не добие несумиво осведочее, не
може да постигне жеено. Оно, пак, [настае] из краег смиреноума или од благодати Светог Духа у
онима кои су се савршено измирили са Богом. има е, наравно, своствено и бестраше (било
делимично, било савршено), кое одговара иховом измиреу или очишеу. Они, пак, кои без
[осведочеа] излазе из тела, т. као у зиму страсти или у суботу (т. празни од врлина), подлежу Суду и
испитивау у време када е се свакоме буде дати [по делима].
45. Спасавауи се на дар, благодари Бога Спаситеа. Уколико желиш да му и дарове изнесеш, принеси
захвалност од свое обудовеле душе, т. две лепте - смирее и убав. а знам да е их Он примити
радие неголи мноштво врлина кое многи убацуу у ризницу спасеа. Уколико, пак, као Лазар, имаш
потребу да оживиш, пошто си умро од страсти, их као праве сестре пошаи за заступнице пред им,
те еш свакако стеи жеено.
46. Упражавауи делае, нееш мои да достигнеш бестраше, коим би се молио чисто и без
расеаности, уколико се и ум не упражава у духовном сагледавау просвеууег познаа и поимаа
постоеег. има се ум окриуе, просвеуе и целовито узноси у висине са убаву истините молитве,
пружауи се ка сродно светлост горих нетварних чинова, одакле по мери доступности, приступа и
велико светлости тросунчане Богоначелне Троице.
154
47. У будуем [веку] неемо бити кажени стога што смо грешили, нити емо бити осуени стога што смо
добили несталну и промеиву природу. Напротив, ми емо бити осуени стога што се после сагрешеа
нисмо покаали, или што се са злог пута нисмо окренули ка Господу, иако смо имали власт и време за
покаае, кое е требало да покажемо благом (као што и есте) а не пристрасном Богу, чак и ако се
понекад [описуе] као осветоубив и гневив. Такав е он, уосталом, само у односу на зло, а не у односу
на нас, према коима искучуе сваку страст и сваку осветоубивост, чак и ако се говори да према нама
бива онакав каква су наша дела и расположеа, т. као огледало, свакоме узвраауи сагласно са
еговим животним делима.
48. Немо се смуивати када отпаднеш од свог доброг стаа, него се исправи и пожури да се вратиш у
преаше устроство путем туге, суморности, оштрог самоукореваа, изливаа суза и скрушености
духа. има еш устати од пада кои ти се десио и доспети у долину спасоносног радоваа, обеавауи
да еш убудуе, по своим могуностима, чврсто стаати како поново, прогневивши Судиу, не би имао
потребу за сузама очишеа. ер, уколико овде тога не буде, у будуем [веку] свакако неемо избеи
муке.
О свештенству
49. Опет емо нешто реи о часном свештенству, т. о анелском устроству и чистоти кое захтева, као и
о опрезности и целомудрености, кои треба да су ош веи него рание. ер, кад нечисто треба да се
очисти, зар е се чисто скрнавити? Иначе, уколико помешамо мрак са светлошу и смрад са
миомирисом, наследиемо, ава, пропаст, т. кривицу за светогре, слично Анании и Сапфири.
50. Од изгубеног и непотребног сасуда ти си постао изабрани сасуд Господи, као што каже апостол,
чак и ако ти се чини да си због незнатне свое чистоте достоно ступио у анелско и небеско свештенство.
Стога чува неукаану част кое си се удостоио, пазеи на Божанствени дар као на зеницу ока, како не
би, причестивши се непаживо, био збачен са висине у бездан, из кога еш тешко наи излаз.
51. Као разборит схвати да нико не може осудити онога кога Бог оправдава (Рим.8,33-34). Уколико си,
дакле, призван и уколико си ступио у надсветску божанствену свештеничку благодат, немо се
узнемиравати због преашег живота, чак ако си и имао мра, него се одмах уз Божиу [помо] и сво
[напор] очисти и исправи. Након тога, покажи старае и трезвоуме како не би помрачио благодат и како
би она ко непромишено осууе твое рукоположее због твоих преаших [мра] чуо Божии глас
кои му говори: Што е Бог очистио, ти не погани (Дап.10,15).
52. Свештеничко достоанство е лагано и благ е егов арам, премда само за онога ко е одмах, пошто га
е примио, почео да га врши како треба, и уколико, наравно, ние било покушаа да се благодат Божанског
Духа добие за новац. Уколико е, меутим, неизводиво остварено удским стараем и пропадивим
даром, призвае нее бити одозго и бреме е бити веома тешко, с обзиром да не ослаа на достоног и
да превазилази снаге. Уколико се не одузме од онога ко га носи, егов арам е бити веома оштар и
сламати егов врат и снагу, све док га потпуно не истроши и изможди.
53. Уколико си се смело подметнуо под арам свештенства, нека твои путеви буду прави, те право
управа речу истине, градеи спасее свое са страхом и трепетом (Фил.2,12). ер, Бог наш е ога
кои спауе (ев. 12,29). Уколико га додирнеш као злато или сребро, нееш се боати од опекотина, као
ни вавилонски младии у пеи. Уколико си, меутим, као трава и трска, т. као лакозапаива граа,
будуи да си земоуман, треба да трептиш да не будеш спаен небеским огем, осим уколико се, као
Лот, не уклониш од гнева уздржаем од страшних [Тани]. Може бити, не знам, да неки мали греси (кое
имамо услед немои) ишчезавау пред Божанственим огем служеа, због чега и ти остаеш неопаен и
недирнут, као некада слаба бика купине.
54. Како се усууеш, адниче, да додируеш оно што е и за анеле неприкосновено кад ве ниси могао
да одступиш од страсног расположеа услед дуготране навике? Или се, дакле, због страха уздржи од
божанственог свештенодествоваа (умилостивууи Божанство), или као безосеаан и непоправив
155
очеку да упаднеш у гнев и у руке Бога живога, кои ти нее указати човекоубе, него е те
немилосрдно казнити будуи да опогаене душе и одее бесрамно приступаш царско свадби, премда
ниси достоан ни уласка, нити седеа [за трпезом].
55. Знао сам едног посвееног кои се усуивао да недостоан приступа Божанственом
[танодествовау], т. павши у блудну страст. Павши у тешку и неизлечиву болест, он е ве приближио
смрти. Иако е искористио сва средства, ние било користи, будуи да зло ние престаало, ве се
поачавало. Назад е он дошао до осеаа да умире стога што е недостоан литургисао, те се под
клетвом одрекао [служеа] Свештене Литургие. И одмах е уследило излечее, при чему од болести
ние остало ни трага.
56. Свештеничко достоанство и одежда су блистави, уколико и душа [посвееног] изнутра блиста
чистотом. Уколико се, пак, она оскрнави непажом, презируи савест коа сведочи о срамоти, светлост
постае тама, наавууи вечни мрак и ога. [их емо избеи] уколико, дакле, напустимо [наведени]
пут кои е стрм са обе стране, и изаберемо други, т. пут врлине и смиреа, кои безбедно води у Царство
Божие.
57. Спасее се постиже врлином и доброчинством, а не славним свештенством, кое захтева
равноанелски живот. Стога или постани бестрасан као анели, са размишаем изван света и тела
успиуи се уз небеску лествицу, или постани свестан свое слабости и устраши се висине коа
неспособнима прети великим падом, те се врати животу заедничком веини, кои приближуе Богу у исто
мери. ер, уколико се и деси да паднеш, у ему еш, милошу и благодау Божиом, лакше устати
покааем.
58. Тело и крв не могу наследити Царства Божиега (1.Kop.15,50). Због чега ти, премда се причешуеш
Телом и Крву Бога, не постаеш сутелесан са им и не раствараш се са еговом Крву (чиме би ве у
себи имао Царство небеско), ве се ош окружуеш страстима тела и крви? Плашим се да у теби нее
остати Дух Свети, будуи да си телесан, да еш у време Суда бити пресечен напола, да е се од тебе
(као недостоног благодати) одузети свечасно свештенство и да еш бити послан на вечите муке.
59. Уколико немаш страха Божиег пред своим очима, теби е изгледати безначаним недостоно
свештенодествовае, с обзиром да си заведен самоубем, кое ти дошаптава да е Божанство добро.
На исти начин су давно пострадали Датан и Авирон, да би их назад прогутала зема. И ти се ужасни од
страшнога и размиша о величини ствари [т. свештенодествоваа], те или буди достоан и чист, да не
кажем - равноанелски у упражавау божанственог свештенства, или као разуман одступи од страшног
служеа. Иначе еш, презируи речено и обмаууи савест коа те раскринкава, у [време] када све буде
суено и усмеравано, са патом као осуен завапити: Чега се боах дое на мене и чега се страшах
задеси ме (ов.3,25).
60. Са трезвоумем и болом напре за самог себе са скрушеношу и сузама принеси светоспасоносну
Свештену Жртву за умилостивее. ер, после твое смрти, ко е потрудити о теби и приносити Жртву
за тебе? Стога, као разборит [човек], помии себе као да си ве сахраен, као посредништво за свое
спасее предлажуи Богу Светиу са свете трапезе, сеауи се еговог власног и човекоубивог
[самопредаваа на] заклае.
61. Неизрециво и неисказиво уживае [осеа] душа коа се од тела одваа са осведочеем [у свое
спасее], одлажуи га као одеу. ер, ве постигавши оно чему се нада, она без туге остава тело,
мирно идуи према радосном и веселом анелу кои силази одозго. Потом она заедно са им без застоа
пролази ваздух, неузнемиравана духовима злобе, те смело и радосно узлее са захвалним поклицима,
све док не достигне да се поклони Творцу. Назад се о изриче одлука о укучивау у ред оних кои су
о слични и еднаки по врлини, где е сачекати свеопште васкрсее.
62. Реи у ти нешто необично, али немо да се чудиш. Уколико и не достигнеш бестраше (вероватно
услед мучних предрасуда), ти еш се узнети изнад облака не мае неголи бестрасни уколико се у време
изласка будеш нашао у бездану смиреа. Ризница бестрасних представа збир свих врлина. Ипак,
драгоцени камен смиреа их све превазилази по вредности. Ономе ко га е стекао он обезбеуе не само
милост Божиу, него и улазак заедно са изабранима у брачне одае еговог Царства.
63. Умилостивууи Бога за свое грехове, прослави га због незлопамтивости и незлобивости егове,
старауи се из све снаге да избегнеш вона сагрешеа. Иако и за их можеш да га умилостивуеш
сваког дана све до саме смрти, ипак се немо показати незахвалним лако грешеи са знаем, Уколико,
меутим, каменом добре наде далеко одгониш пса очааа, трпеиво и неодступно га умоавауи,
156
опростие ти се многи греси како би и сам као дужник заволео Многомилостивог и Преблагог у будуем
веку.
64. Када, по деству благодати Божие, у молитви будеш стао пред ега са сузама, падни ничице,
простри се крстообразно на земи и, ударауи главом, моли да ти отпуштае одавде буде ослобоее
од трулежности и избавее од искушеа, премда не по твоо вои, него по еговом благовоеу у
односу на време и место. Такое, ве од сада треба да желиш да изаеш [из тела], да са убаву
изаеш пред Господа са сузама и безданом смиреа како би безбрижно утолио же свое чеже и
искаа. Ипак, ти треба да прихваташ и привремено одгаае, уколико Бог предвиди нешто бое.
Упорно и непрестано тражи само едно: да не отпаднеш од Бога ма шта чинио, говорио, намеравао и
започиао.
65. Као телоносац, немо покушавати да испитуеш мислено по себи, премда те мислени [део] душе услед
чистоте и наводи на тако нешто. Све док се не ослободи од дебине [твари] и не приближи се умним
[силама], бестелесна [душа] (коу омета дисае и крв) не може долично да помиша о има и да их
схвати. Према томе, спремауи се да напустиш твар као другу мрачну мачину утробу, и да ступиш у
светло нетварно [постоае], буди ведар, славеи Добротвора, кои нас кроз смрт приводи очекиваноме.
Непрестано буди трезвоуман због нечистих демона кои непрестано круже око нас и непрестано
смишау шта да ураде против наше добробити, лукаво пазеи на нашу пету све до краа живота. Све до
свог изласка одавде дрхти за себе због неизвесности будуности, с обзиром да си због самовлаша [т.
слободе] створен са отвореношу за непостоаност и промеивост.
66. Неприате нас напада страшним и суровим искушеима уколико осети да се душа приближила
вишим степенима врлине. Речено се закучуе из речи молитве и покушаа да се узнесемо изнад тварне
двоице, т. плоти и чула. Тада нас човекомрзац искушава са великом злобом услед чега долазимо у
недоумицу и за живот. Меутим, кукавац не зна да нам проузрокуе велико добро, чинеи да кроз
трпее постаемо искуснии и плетуи нам светле венце.
67. Нема веег подвига од подвига целомудрености и девствености. Ономе ко се часно држи
безбрачности диве се анели. егов венац нее бити маи од мученичког. Колики се само напор и зно
захтева од онога ко е везан са телом и крву, а стара се да чедношу [т. чистотом] увек подражава
нетварност бесплотних? И заиста, постигнуе е толико велико и узвишено да, као натприродно, готово
изгледа немогуе. Оно би и било немогуе да Бог одозго не проавуе свое заступништво, снажеи
слабост и немо природе, на неки начин е уздижуи изнад земе своом Божанском убаву и надом
на будуу награду.
68. Када претераном храном и спаваем омлитави, тело постае велика препрека целомудрености.
Истинска целомудреност, меутим, и у маштаима у сну остае непоколебива. ер, прикалаае ума уз
их у сну представа знак да у своо дубини носи болест страсти. Ако се, пак, благодау удостои да у
сну разговара са Богом без посредства тела, ум постае недодирив, те будно чува душу и тело, кои стичу
мир. Он тада личи на пса кои их трезвоумно чува, невариво одгонеи подмукле вукове.
69. Реи у ти нешто необично, али се немо чудити. Постои сакривена тана измеу Бога и душе. Она
припада навишим степенима савршене чистоте, убави и вере, т. када се човек, потпуно се изменивши,
седиуе са Богом путем ороаваа, непрестане молитве и сагледаваа. [Доспевши до их], Илиа е
закучао небо и изазвао бескише, те небеским огем спалио жртву. Мосие е, опет, пресекао море и
уздизаем руку Амалика отерао у бекство. она се, назад, избавио од кита и морске дубине. Она ко се
удостоио реченога, као да принуава човекоубивог Бога да врши егову воу. Иако е ош налази у
телу, он е ве превазишао меру пропадивости и смртности, прихватауи смрт као обичан сан, кои га
на егову радост преноси ка наданоме.
О свештенству
70. Показууи страхопоштовае пред страдаима Владике, пред умаеем за нас Бога Слова, пред
Жртвом и мешаем са нама животворног и Божанског Тела и Крви (коих ниси само удостоени
причесник, него и свештенослужите), смири себе као овца коу воде на заклае, сматра да су сви
други заиста бои од тебе и на сваки начин се стара да не повредиш било чиу савест, нарочито не
безразложно. Без освееа немо да се усууеш да се дотичеш Светих [Тани] како не би изгорео попут
сена од Божанственог ога и како се не би разлио као восак кои се топи.
157
71. И заиста, уколико будеш долично обавао божанствено, свечасно и страшно свештенодество и
уколико те савест ни у чему не прекорева, имаеш [наизвесниу] наду на спасее. ер, од ега еш
имати више користи неголи од било ког другог делаа или сагледаваа. Ако, пак, ние тако, тешко теби.
Бое би било да се, свестан свое слабости, одрекнеш висине свештенства, неголи да га обаваш као
несавршен и нечедан, многима се показууи као висок, премда се због свое недостоности налазиш у
паду кои е достоан оплакиваа.
72. Служба часног свештенства и умилостивавае и моее Божанства превазилази свако
псалмопоае и молитву као што сунце надилази звезде. ер, ми приносимо на жртву, предлажемо и
износимо ради умоаваа самог единородног, кои се из човекоуба на дар дао на заклае за
грешнике. И ми се не молимо само за опроштее грехова, него и за сваку [духовну] корист, наравно,
уколико нам савест остае чиста. Тело кое е седиено са Божанством као неки жар спауе сваку грау
безакоа и просвеуе срца оних кои прилазе са вером, док Божанствена и Часна Крв, више неголи
сваки исоп, умива и чисти сваку нечистоту и мру оних кои се осмеуу да Светим [Танама] приступе са
навеом чистотом и чедношу. Где се може добити ишта слично?
73. Неки од светих е рекао да се на жртву не приноси Тело кое силази са неба, Тело Бога Слова кои се
вазнео. Напротив, хлеб и вино се претварау у Тело и Крв Христову када Божанствену службу са вером,
страхом, чежом и побожношу обавау они кои су се удостоили божанственог свештенства.
Претварае се дешава деством и наиласком Светога Духа. И постае Тело кое ние различито од
Владичиног Тела: [хлеб] се претвара у исто то Тело, пружауи непропадивост будуи да е
непропадиво. Какву, дакле, само чистоту и светост треба да има ере кои додируе Божанствено Тело!
И колику смелост треба он да има, будуи да е посредник измеу Бога и уди и да за самолитвенике и
саслужитее има Пречисту Богомаку, небеске анелске силе и све свете! Мени изгледа да као што има
анелско или арханелско достоанство, он треба да има и ороеност [са Богом].
74. Писиние, забележи ош да после Символа вере Светие кое ускоро треба да буду освеене леже
непокривене на свето трапези будуи да се на неки начин моле за оне кои их приносе и неисказивим
гласовима узвикуу ка Ономе ко е на небесима. ер, гледауи их, Он их не превиа, и посматрауи их
Он их не презире, сеауи се добровоног умаеа за грешнике, неисказивог силаска и човекоубивог
заклаа. Он нам своим страдаем ние даровао избавее и спасее као праведницима, ве нас е,
као добар и незлобив, помиловао и призвао иако смо били неприатеи.
75. Чак и да се стараш о чисто молитви (коа на нетварни начин нетварни ум седиуе са Богом) и да си
постигао да као у огледалу видиш оно што ти е припремено после завршетка овдашег живота (т. да
си примио залог Духа и свим осеаем и осведочеем стекао Царство небеско унутар себе), ипак немо
себи да дозволиш да се одрешиш од тела без предзнаа смрти. Напротив, треба да се усрдно молиш и
да имаш добру наду да еш га се удостоити пре одласка одавде, уколико ти буде корисно. Непрестано
се припрема за ега, одбацууи сваку боаживост. На та начин еш мои да проеш ваздух и
мимоиеш духове злобе, те да смело и без страха уеш у небеске области. Поставен поред анелских
чинова и приброан пре свих времена изабраним праведницима, ти еш по мери доступности мои да
гледаш Бога, т. да примаш добра коа долазе од ега и да гледаш Бога Слова кои своим зрацима
обасава сво наднебесе. ему и еговом Пречистом Телу, заедно са Оцем и Светим Духом клаау се
единственим поклоеем све небеске воске и сви свети. Амин.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ФИЛОТЕ СИНАСКИ
Кратко сведочанство о ему
Преподобни наш отац Филоте е био игуман словесног монашког стада на Синау. Отуда су га прозвали
Синаски. Ние познато у кое е време живео и када е умро. егова беседа е подеена на четрдесет
поглава. Прекрасно саставена, она е испуена неописиво великом духовном мудрошу на спасее
душе. Било би сасвим неправедно када бисмо е искучили из сабраа отачких списа о трезвоуму.
158
Она захтева велику пажу. Она ко би е назвао тачним тумачеем и верним правилом трезвоума,
чуваа ума и чистоте срца. не би рекао ништа противно истини.
ДОБРОТОУБЕ
ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ НАШ ФИЛОТЕ СИНАСКИ
40 ПОГЛАВА О ТРЕЗВОУМУ
1. У нама постои мислена борба, коа е много тежа неголи чулна. Делате благочаша треба да трчи и
да своме уму постави за ци да у свое срце као бисер или драгоцени камен савршено уризничи сеае
на Бога. Ми треба све да све одбацимо, чак и тело, те да презремо и сам живот како бисмо у своме срцу
стекли едино Бога. ер, свети Златоуст е рекао да умно боговиее искореуе демоне.
2. Они кои воде мислену борбу треба са свом усрдношу да себи изаберу духовно делае из
Божанствених Списа и да га положе у сво ум као неки лековити облог. Од раног утра, како е неко рекао,
он треба смело и непоколебиво да стои код врата срца, стално мислеи о Богу и са непрестаном
молитвом Исусу Христу у души. Том мисаоном стражом он треба да убиа све грешнике земе. Наиме,
напрегнутим и надахууим сеаем на Бога ми, ради Господа, одсецамо главе силних помисли, кое
започиу сваку нечисту борбу, будуи да нам е познато да у мисленом подвижништву постои известан
божанствени поредак и делае. На та начин треба да се принуавамо све док не дое време одреено
за обед. Потом, благодаривши Господа, кои нас човекоубиво храни двоаком храном, духовном и
телесном, треба остало време да проведемо у сеау и размишау на смрт. И следеег [дана] треба
поново снажно да се прихватимо свог утарег дела. Ипак, и уз свакодневно делае, ми емо едва
успети да у Господу избегнемо све мреже мисленог неприатеа. Меутим, уколико се у нама учврсти,
делае раа три врлине: веру, наду и убав. Вера нас, наиме, припрема за истински страх Божии, док
нада, превазишавши ропски страх, човека приводи убави Божио. Уколико нада не постиуе [Рим.5,5],
обично раауи двоаку убав, о коо висе закон и пророци, утолико убав никад не престае. оме
она ко е поседуе у овом веку испуава Божиа закоположеа. Она га, уосталом, не [остава] ни у
будуем [животу].
3. Ретко се могу сусрести они кои словесно безмолвствуу. Они, наиме, користе сва расположива
средства да би привукли Божиу благодат и да би се испунили утехама кое из е произилазе. Према
томе, уколико желимо да путем чуваа ума и трезвоума упражавамо мислено делае, т. Христово
мудроубе, почнимо пут уздржаваем од сувишних ела, решивши да ело и пие узимамо у намао
могуо мери. Трезвоуме е са иравом названо путем с обзиром да води у Царство: и оно кое се налази
у нама, и оно будуе. Оно се назива се и умним делаем будуи да обрауе и убеуе наравственост
ума, те оно што е страсно преобре у бестрасно. Оно е такое слично светларнику кроз кои се Бог,
спустивши се до нас, ава уму.
4. Смирее и сеае на Бога, кое е праено трезвоумем и пажом, као и честом молитвом
усмереном против неприатеа, представа место Божие, т. срдачно небо. У ему демонске руе не
смеу да стое с обзиром да у ему обитава Бог.
5. Ништа толико не изазива смуее као многослове, нити штету - као неуздржае езика, кое може да
наруши [мирно] стае душе. ер, она руши оно што ми сваког дана зидамо. Оно што са муком скупамо,
душа кроз причивост расипа. Има ли ичега горег од [од неуздрживог езика]? Он е необуздано зло.
Треба да му поставимо ограду, да га обуздамо и стеснимо, те, реи у, да га натерамо да служи само у
крао потреби. Ко, уосталом, може да искаже сву духовну штету коа проистиче од [неуздрживог]
езика?
6. Прва.капиа коа уводи у мислени ерусалим, т. пажу ума, есте утае уста са знаем, чак иако ум
ош не безмолствуе. Друга капиа е умерено уздржае у елу и пиу. Треа е - непрестано сеае и
размишае о смрти, кое чисти ум и тело. Упознавши едном (умом, а не очима) ену лепоту, те будуи
159
раен и осетивши сладост, а сам пожелео да е стекнем као супругу за цео сво живот. Наиме, а сам се
заубио у ен изглед и скромност, с обзиром да е смирена, радоснотужна, замишена, пуна страха од
Будуег праведног суда, боеи се уедно и продужеа [земаског] живота. Из ених чулних очиу
обично лие лековита животодавна вода, а из мислених очиу - обилни извор мудрих мисли, кои своим
жубореем и поскакиваем весели разум. Ту кер Адамову, т. сеае на смрт, како рекох, одувек желех
да имам за животну сапутницу, наиме, да са ом спавам и да са ом разговарам о ономе што е бити
када се напусти тело. Меутим, у [моо намери] ме е често ометала погибена заборавност, т. мрачна
кер аволова.
7. Постои борба у коо духови злобе на скривен начин нападау душу посредством помисли. Душа е
невидива. Стога, зле силе, у сагласности са еном суштином, против е подижу невидиву борбу. И
могуе е и код их и код душе видети оружа и планове [дестава], обмане лукавства и страшан рат, и
диви сукоб и победе и поразе са обе стране. У невидиво борби коу описуемо недостае само една
[ствар] у порееу са чулном борбом, т. временска обава рата. У чулно борби начеше се одреуе
време и постои [известан] поредак. Мислена, пак, борба се без икакве обаве распламсава око самих
дубина срца. Замкама кое е приготовио освоивши кучно [место], неприате назад посредством греха
убиа душу. Због чега и са каквим цием се против нас води борба и сукоб? Стога да се на нама не би
испунила воа Божиа, о коо се молимо говореи: Нека у нама буде воа твоа (Лк.11,2), т. нека
[вршимо] заповести Божие. О реченоме е из опита сазнати она ко трезвоумем у Господу заустави
лутаа свога ума, паживо следеи за упадима [у срце] невидивих неприатеа и за сукобима кои се
дешавау у машти. Усмеравауи свое [делае] против демона злобе, и као Бог предвидевши ихове
замисли, Господ е против ихових циева поставио свое заповести, претеи онима кои их нарушавау.
8. Уколико стекнемо извесну навику у уздржау и удаавау од видивих зала (коа делуу кроз пет
чула), ми емо мои да, заедно са Исусом, чувамо свое срце. Он е нас изнутра просвеивати и давати
да са извесном топлом чежом умно уживамо егову доброту. Заповест да чистимо срце смо, наиме,
примили управо стога да бисмо, пошто непрестаном пажом облаци зла буду истерани и развеани из
срца, као у ведар дан могли чисто да угледамо Сунце правде, т. Исуса, те да се у уму просветимо
смислом егове величине. ер, обично се он не открива свима, него само онима кои очисте сво разум.
9. Ми свакодневно треба да будемо у стау у коем би требало да се поавимо пред лицем Бога. ер,
пророк Осиа говори: Чува милост и суд и увек се приближу Богу своме (Ос. 12,6-7). И Малахиа у име
Божие говори: Син поштуе оца и слуга господара свога. Ако сам а Отац, где е част моа? И ако сам
Господар, где е страх мо, говори Господ Сведржите (Мал.1,6). И апостол [говори]: Очистимо себе
од сваке нечистоте тела и духа (2.Кор.7,1). И мудрост [позива]: Изнад свега чува срце свое, ер из
ега излази живот (Прич.4,23). И сам Господ Исус Христос заповеда: Очисти напре изнутра чашу и
зделу да буду и споа чисте (Мт.23,26).
10. Плод неблаговремених [празних] разговора понекад есте мржа оних кои нас слушау, понекад -
прекор и подсмех (када примете неразумност наших речи), понекад - прае савести, а понекад - осуда
од Бога и ожалошее Духа Светога (што е страшние од свега).
11. Она ко у Господу чисти свое срце и са кореном из ега чупа грех, настои да стекне
божанствено познае и успева да умом види оно што е за многе невидиво. Он.
меутим, ни у ком случау не би требало да се сматра вишим од било кога. ер, шта е
меу тварима чише од бестелесног, или ко зна више од анела? Па ипак, с обзиром да
се предао надмености, он е био збачен са неба као муа. егово високоуме Бог е
сматрао за нечистоту. Познато е како раде они кои из земе ваде злато[1]*).
12. Апостол говори: Сваки кои се бори од свега се уздржава (1.Кор.9,25). Са стомаком пуним хране не
може се водити борба против начелстава и против невидивих злобних сила. Наиме, плот е тешка и
ене жее су против духа. Царство Божие ние ело ни пие (Рим.14,17). ер, телесно мудровае е
неприатество Богу, пошто се не покорава закону Божием, нити пак може (Рим.8, 7). [Тело] не може
да му се покорава очигледно стога што е земано, саставено од сокова, крви и влаге, те свагда
стреми ка доем, показууи страсне склоности ка земаном и наслаууи се погибеним уживаима
садашег века. Телесно мудровае е смрт... и кои су по телу не могу угодити Богу (Рим.8,6; 8).
13. Уколико у Господу хоемо да чувамо ум сво, имамо потребу за великим смиреем, напре према
Богу, а затим и према удима. Увек и на сваки начин смо дужни да скрушавамо свое срце, иштуи оно
што га може смирити. Наше срце, као што е познато, скрушава и смирава сеае на преаши живот у
160
свету, уколико га се детано сеамо. Осим тога, и подсеае на све грехе кое смо извршили од
младости и ихово поединачно разматрае (изузев када се ради о телесним гресима, с обзиром да би
се изазвала штета) обично смирава и наводи на сузе, покреуи нас на срдачну благодарност према
Богу. Исто (дество] има и свакидаше и делатно сеае на смрт, с обзиром да раа слатки плач, праен
радошу и трезвоумем. Меутим, наше размишае понарочито смирава и наводи да очима поникне
према земи сеае на страдаа Господа нашег Исуса Христа. Подробно размишае и сеае на
их изазива сузе. Назад, душу уистину смируу велика Божиа доброчинства коа су нам указана, уколико
их подробно набраамо и сагледавамо. ер, наша борба е против гордих демона.
14. [Пази] да из самоуба не избегаваш наведене спасоносне душевне лекове. Иначе више нееш
бити ученик Христов, нити еш подражавати Павла, кои говори: Нисам достоан назвати се апостол
(1.Кор.15,9), и опет: Мене, кои сам рание био хулник и гоните и пркосник (1.Тим.1.13). Видиш ли,
гордеивче, да снети не заборава сво преаши живот? Уосталом, и сви свети су се, од створеа
света до данас, облачили у последу свету одору Божиу [т. смирее]. Иако непостижан, несазнатив и
неизрецив Бог, Господ Исус Христос е, желеи да покаже пут у вечни живот и светост, током целокупног
свог живота у телу био обучен у смирее. Стога е исправно свето смирее називати Божанственом
врлином и Владичанском заповешу и одором. Осим тога, и анели и све светле божанствене силе држе
и упражавау исту врлину, знауи каквим е падом пао сатана кои се узгордио. Он е, наиме, анелима
и удима дат као пример ради страха од пада. Због свое гордости злочастивац лежи у бездану,
показавши се пред Богом као нанечаснии од све друге твари. Назад, ми ош знамо каквим е падом пао
Адам због свое гордости. Имауи пред очима примере многокорисне врлине душе, на сваки начин се
старамо да се смиравамо, са свом силом користеи [поменуте лекове]. Смиравамо се и душом и телом,
и размишаем, и воом, и речима, и разумом, и изгледом, т. и споашим и унутрашим. Нарочито
се треба побринути да Она ко е за нас, т. Исус Христос, Син Божии и Бог, не буде против нас. ер,
Господ се гордим супротстава, а смиренима дае благодат (Прич. 3,34). Мрзак е Господу она ко има
поносито срце (Прич.16,5). ер, кои себе понизуе, узвисие се (Лк.18,14). Научите се од мене, ер сам
а кротак и смирен срцем (Мт. 11,29). Стога треба да пазимо.
15. Пазите на себе, говори Спасите наш, да срца ваша не отежау преедаем, и остало... (Лк.21,34).
И сваки кои се бори, од свега се уздржава (1.Кор.9,25). Знауи све што е речено у Божанственом
Писму, проводимо сво живот у уздржау. Пре свега, оставивши многа ела, навикнимо свое тело на ред
и врлински обича, дауи му умерену храну. На та начин е се покрети желатеног [дела душе] лакше
укротити и потчинити власти словесног [дела], А ако хоемо да кажемо пуну истину, ему е се на та
начин покорити и покрети раздражаног [дела]. [Уздржаем у храни], наиме, ми се лакше удауемо и од
других сагрешеа. Они кои се труде да искусе врлину, свестрано уздржае, т. избегавае сваког вида
зла, сматрау врлином. ер, узрок чедности [т. чистоте] напре есте Бог (кои е извор и давалац свих
добара), а потом - свакодневно и умерено уздржае од многих ела.
16. Сатана се противи Богу, т. [настои] да се не испуни егова воа [запретана у заповестима]. Стога
он преко нас воуе против Бога, покушавауи да о се супротстави. Желеи, пак, да испунимо егову
пресвету воу, т. како сам ве рекао, Божанствене и животворне заповести, Бог преко нас своим мигом
руши погубне намере лукавог. Безумну жеу неприатеа да му се супротстави навоеем на
преступае егових заповести, Бог сам поражава кроз удску слабост. Погледа, наиме, ние ли као што
[рекосмо]. Све заповести Божанственог еванеа поставау законе троделно души, са намером да е
оним што заповедау учине здравом. има она не само да изгледа, ве и есте заиста здрава. Али,
против троделне душе данононо воуе аво. Водеи борбу против троделне [душе], сатана у ствари
воуе против заповести Христових. ер, Христос у заповестима постава закон за троделну [душу], т. за
раздражану, желатену и словесну [ену силу]. Пази, наиме. [Опомена]: Сваки кои се гневи на брата
свога ни за што, бие крив суду (Мт.5,22), и заповести кое о следе у ствари представау лекове
раздражаног [дела]. Ту заповест и оно што е у вези са ом неприате покушава изнутра да наруши
посредством помисли победоубивости, злопамеа и зависти. Противник Божии, наиме, зна да е
управите раздражаног [дела] наша словесна [сила], Стога он напре на у пушта свое стреле
посредством помисли, као што ве рекох, сумичавости, зависти, победоубивости, свадивости,
подлости и таштине. Он покушава да наговори словесну силу да одустане од своствене о власти, те да
преда узде у руке раздражаном [делу], т. да их остави без икаквог управаа. Збацивши свога
управитеа, раздражее кроз уста износи речи кое су рание биле убачене у срце, т. неприатеске
помисли кое су у ему, при леости ума, биле нагомилане. Срце е испуено злобом, а не Духом
Божиим, нити божанственим помислима. ер, као што говори Господ: Уста говоре из сувишка срца
(Лк.6,45). Брат кога лукави наведе да почне речима да избацуе оно што е рание тано помишао у
161
унутрашости своме брату ве нее реи само "рака" [т. безумниче] или "будало", него и многе псовке, а
може да дое и до убиства. Наведено лукави користи с обзиром да е Бог дао заповест да се не гневимо
без разлога. [И заиста, човек] е могао да не дое до псовки и оног што им следи да е у тренутку увреде
молитвом и унутрашом пажом из срца истерао [помисли кое га раздражуу], На та начин окаани
достиже сво ци само уколико нае [човека] кои е спреман да, на основу помисли кое прими у срце,
прекрши Божанску заповест.
17. Шта е, меутим, Божанствена и Владичанска заповест предвидела за желатени део душе? Кои
погледа на жену са жеом за ом, ве е учинио преубу са ом у срцу своме (Мт.5,28). Видеи шта
нам е задато, злотвор у уму плете мрежу против заповести. Преносеи борбу на удаеност од предмета
кои распауу [похоту], он улази унутра [у човека]. Стога се може приметити да живопише и утискуе у ум
блудне слике и изображеа. Дешава се чак да се чуу и речи кое узбууу страст. Дешавау се ош и
друге [ствари], кое познау они кои имау искуства у умно борби.
18. Коа, на крау, заповест, одреуе правила словесно сили? А а вам кажем: Не куните се никако...
Нека буде реч ваша: да, да; не, не (Мт.5,34; 37). И ош: Сваки од вас кои се не одрече свега што има, не
може бити мо ученик (Пк. 14,33). И: Уите на уска врата (Мт.7.13). Такве су заповести кое се односе
на словесни део. Желеи себи да потчини и словесну силу (као неког славног воводу), наш супарник е
посредством помисли стомакоугааа и равнодушности удауе од словесности. Извргавауи е руглу
(као неког пианог восковоу) и удаууи е од власности, аждаа е тера да испуава ене жее,
употребивши као помонике гневивост и похоту. Те две силе, т. раздражана и желатена, ослобоене
од словесне силе, користе наших пет чула као помонике у чиеу отворених грехова. О коим се
падовима ради? Када их ум изнутра не обуздава, очи постау радознале, уши воле да слушау таштину,
чуло мириса се размазуе, уста постау неуздржива, а руке додируу оно што не треба. За таквим
[држаем] уместо праведности следи неправда, уместо разборитости - безуме, уместо
целомудрености - разузданост, уместо храбрости - плашивост. Када су здраве, ове четири опште
врлине, т. праведност, разборитост, целомудреност и храброст управау троделном душом. Када се,
пак, са три дела [душе] добро управа, чулима се не дозвоава да упадну у неумесност. Пребивауи у
тишини, с обзиром да се еговим силама управа по Богу и с обзиром да су му послушне, ум лако
побеуе у мислено борби. Уколико, пак, непажом дозволи да се друге силе смету, он бива надвладан
прилозима аволским и преступа Божие заповести. Сагрешеу, пак, следи или покаае, или мучее у
будуем [веку]. Према томе, веома е добро стално се држати трезвоума. Налазеи се преко ега у
свом природном стау, он може да буде истински чувар Божиих заповести.
19. [Грехоубиву] душу су лукави духови озидали, оградили и везали ланцима мрака. Услед мрака кои е
окружава она ние у стау да се моли како би требало: она е скривено везана, будуи слепа
унутрашим очима. Уколико, пак, почне да се моли Богу, она помоу молитве стиче трезвоуме.
Молитвом е се она ослободити и таме коа е окружуе. Уосталом, она се на други начин не може
ослободити. На та начин стиче познае да се унутра у срцу води друга борба, скривено
супротставае, други рат помисли, кои воде духови злобе, како сведочи Свето Писмо. Оно говори:
Уколико те нападне дух владатеа, немо оставати свога места (Проп.10,4). Место, пак, ума есте
непоколебиво стоае у врлини и трезвоуму. ер, постои истраност и у врлини и у злои. Писмо,
наиме, каже: Блажен човек кои не иде на вее безбожних, и на пут грешних не стаде (Пс.1,1). И
апостол учи: Стоте, дакле, опасавши бедра своа истином (Еф.6,14).
20. Држимо Христа у себи из све снаге, будуи да се многи непрестано труде да га избаце из наше душе.
Немомо дозволити да се Исус удаи због многог помисли на ономе месту, т. у души (н.5,13).
Меутим, ега е немогуе задржати без душевног бола. Поучавамо се у еговом човечанском животу,
како бисмо сво живот проводили смирено. Чувамо у свом сеау егова страдаа како бисмо,
ревнууи заедно са им, трпеиво подносили сваку невоу. Окусимо од еговог неизрецивог
домостроа кои е пун снисхоеа према нама, како бисмо се на основу слатког залогаа душе уверили
да е благ Господ (Пс.33,9). Заедно са свиме, или пре свега верумо без икаквог колебаа свему што
говори, свакодневно очекууи оно шта нам е спремио егов промисао. Све што се деси ми треба да
примамо са захвалношу, радошу и спремношу како бисмо се научили да имамо поглед окренут ка
Богу, кои свиме управа но Божанским законима свое мудрости. Остваривши све наведено, неемо
бити далеко од Бога. Благочаше е, наиме, савршенство коме нема краа, као што е рекао неко од
богоносних и у Духу савршених мужева.
21. Она ко исправно живи и непрестано почива [имауи на уму] значее смрти и сеае на смрт, мудро
избава сво ум од страсти. Он сталне налете демонских прилога обично види асние од онога ко сво
162
живот проводи без сеаа на смрт, надауи се да е срце очистити само деством знаа, т. без сталне
плачевне мисли. Она ко мисли да [своом способношу] држи све погубне страсти, не види да е
заробен едном (и то нагором): немауи Бога [у себи] он, наиме, пада у високоуме. Он треба веома
да се потруди у трезвоуму како се, због узношеа, не би лишио памети. ер, како говори апостол Павле
(1.Кор.8,1), душе кое скупау знаа са разних страна обично се надимау пред онима кое су, како им
изгледа, ниже. У има, како ми изгледа, нема ни искре убави коа изграуе (1.Kop.8,1). Она, пак, ко се
поучава и свако вече сеа на смрт бое види, неголи она ко [не брине о смрти]: он асно примеуе
нападе демона и одгони их.
22. Сладосно сеае на Бога, т. Исуса, заедно са срдачним гневом и спасоносним огорчеем, обично
успева да разруши све чари помисли, мисли, помове, маштае, мрачне представе, укратко речено - све
чиме се наоружава и чиме дрско напада окаани, кои гледа како е прогутати душе. Исус, меутим, на
наш позив, све лако спауе. ер, ми немамо другог спасеа осим Христа Исуса. И сам Спасите е
рекао: Без мене не можете чинити ништа (н.15,5).
23. Сваког часа и сваког тренутка чувамо наше срце од помисли кое замагуу огледало душе, у коме
треба да се изобрази и светлопише сам Исус Христос, кои е мудрост и сила Бога Оца. Непрестано
тражимо унутар срца Царство небеско. Уколико очистимо око ума свога, ми емо на таанствен начин у
себи наи и зрно, и бисер, и квасац и све остало. Господ наш Исус Христос е рекао: Царство Божие
унутра е у вама (Лк.17,21), имауи у виду Божанство кое пребива у срцу.
24. Трезвоуме чисти савест до правог блистаа. Када е, пак, очишена, савест из унутрашости
изгони велику таму, као светлост са кое се скине покров. Пошто е тама протерана, савест коа остае при
непрестаном и истинском трезноуму, поново открива оно што е било заборавено или скривено. Она
се посредством трезвоума обучава невидиво борби и словесном противеу, т. начину бацаа
копа у сукобима, успешном одапиау стрела [добрих] помисли, те спречавау да ихове стреле
погаау ум, склаауи га под окрие Христа, кои е жеена светлост, а не погубна тама. Она ко у е
окусио зна о чему говорим. ен укус ош више распауе глад душе коа се оме храни: она се никада
не насиуе. Што е више еде, она е гладниа. Привлачеи ум себи, као сунце очи, светлост остае
необашива: она се не може обаснити речима. Напротив, она се обашава искуством онога ко прима
ено дество, или, тачние, оног ко бива оме раен. Она ми е заповедила да утим, премда би ум и
дае хтео да се наслауе речима кое наводе: Старате се да имате мир са свима и светост, без кое
нико нее видети Господа (ев.12,14), т. да стекнете убав и чедност. Наиме, они и есу мир и светиа.
25. Гневом се треба наоружати искучиво против демона, кои преко помисли ратуу против нас и гае
гнев против нас. Почу стога и примени начин борбе коа се сваког часа одвиа у нама. Са трезвоумем,
наиме, спои молитву. ер, трезвоуме чисти молитву, а молитва трезвоуме. Непрестано пазеи,
трезвоуме примеуе [помисли] кое покушавау да уу. Спречавауи их да уу, оно у исто време
призива у помо Господа Исуса Христа, т. да протера лукаве ратнике. При томе, пажа заграуе улаз
користеи противречее, док Исус, кога призивамо, прогони демоне и ихове маштарие.
26. Чува сво умом са великом тачношу. Чим приметиш помисао, одмах о се супротстави, журно
призивауи Христа да те подржи. ош док будеш говорио, наслаи Исус е реи: "Ево ме да те
заштитим". Ти, меутим, и након што молитвом сви неприатеи утихну, продужи да усрдно пазиш на ум.
ер, дои е поново таласи [помисли], бронии од преаших и едни преко других, у коима душа плива.
Ипак, пробуен од ученика Исус поново, као Бог прети злим ветровима [помисли]. Нашавши прилику на
час или на трен, ти прослави Онога ко те е спасао и помиша на смрт.
27. Проходимо пут сво са сваком пажом срца и осеаем душе. Уколико су свакодневно заедно
упрегнуте, пажа и молитва иду слично као Илиина огена колесница, подижуи на небеску висину
онога ко их има. И шта говорим? Код онога ко се учврстио у трезвоуму или се стара око ега, чисто
срце постае мислено небо, са своим сунцем, месецем, звездама: оно постае место несместивог Бога,
сагласно таанственом сагледавау и усхоеу. Она ко има убав према божанствено врлини треба да
се стара да уз помо Господа са навеом ревношу речи претвара у дела. Она ко са извесним напором
задржава своих пет чула, коима се обично повреуе душа, уму много олакшава срдачни подвиг и борбу.
Према томе, гледа да извесним досеткама предупредиш све споаше [утиске], док се против помисли
кое се од их раау унутар душе бори бестелесним и божанственим начином. Трудом бдеа удау
уживаа, буди уздржив у елу и пиу, исуши свое тело како би себи олакшао срдачну борбу.
Наведеним еш добро учинити себи, а не другоме. Помишаем на смрт мучи своу душу, а сеаем на
Христа Исуса сабира сво расеани ум. Он нарочито ноу бива чист и светао, асние сагледавауи Бога
и све Божанско.
163
28. Немомо запоставати ни трудове телесног подвижништва. ер, из земе израста пшеница, а из н,их
- духовна радост и искуство у добру. Немомо сматрати да е савест неумесна кад нам предлаже оно што
е спасоносно и што треба урадити, кад нас неуморно подсеа на оно што треба и што смо дужни да
чинимо, нарочито уколико е очишена чистим, делатним и истанчаним трезвоумем. Због свое чистоте
она у том случау обично износи разговетан и поуздан суд, кои искучуе свако колебае. Немомо е,
дакле, изиграти, с обзиром да у нама обавуе богоугодан живот. Уколико се душа понекад унакази
грехом, она е строго изобличава, указууи о и начин на кои може да исправи сагрешеа. Она палом
срцу предлаже да се покае, указууи му на лек са радосним подстицаем.
29. Дим кои излази из запаених дрва есте тежак за очи. Меутим, потом се показуе светлост коа
радуе оне кои су пре тога били подвргнути жалости. И непрестана пажа изазива замор. Меутим, када
дое Исус, кога призивамо у молитви, просвеуе се срце. ер, сеае на ега, заедно са обасаем
[унутрашости], пружа нам навее меу добрима [т. самог Господа].
30. Неприате наш е навикао да искривуе наш ум, желеи да нас наговори да се заедно са им
хранимо земом, те да, премда смо створени по образу Божием - пужемо на трбуху. Стога е Бог рекао:
Меем неприатество измеу тебе и ега (Пост.3,15). Ми увек треба да уздишемо ка Богу како бисмо
се сваког дана сачували од рана од распаених стрела аволских. Наиме, говори се: Покриу га ер е
познао име мое (Пс.90,14). И ош: Али е спасее егово близу оних кои га се бое (Пс.84,10).
31. Блажени апостол и изабрани сасуд Божии, кои е говорио у Христу, имааше велико искуство о
невидиво, мислено борби коа се дешава у нашо унутрашости. Он е у Посланици Ефесцима рекао:
Не ратуемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога
света, против духова злобе у поднебесу (Еф.6,12). Апостол Петар такое говори: Будите трезвени и
бдите, ер супарник ваш аво, као лав ричуи ходи и тражи кога да прождере. ему се противите
утврени вером (1.Пт.5,8-9). Говореи о различитим настроеима са коима се слушау речи
еванеа, сам Господ наш Исус Христос е рекао: Потом долази аво и узима реч из срца иховога
(вршеи крау путем злог заборава) да не веруу и да се не спасу (Лк.8,12). И поново апостол Павле
говори: ер се радуем закону Божиему по унутрашем човеку, али видим други закон у удима своим
кои се бори против закона ума мога, и поробава ме (Рим.7,22-23). Све наведено е речено да бисмо
научили оно што нам е сакривено.
32. На неки начин е природно да се знае надима, мислеи да е више од многих других, наравно,
уколико му недостае самоукоревае и смирее. Имауи познае свое немои, ми треба да
размишамо онако како е размишао она ко е рекао: Брао, а за себе не мислим ош да сам то
достигао; едно пак чиним: што е за мном заборавам, а стремим за оним што е преда мном, и
трчим према циу ради почасти небеског призваа Божиега у Христу Исусу (Фил.3.13-14). И опет: а.
дакле, тако трчим. не као на непоуздано; тако се борим. не као она кои бие ветар; него изнуравам
тело свое и савлауем га, да проповедауи другима не будем сам одбачен (1.Kop.9,26-27). Видиш ли
величину смиреа и у исто време стремее ка врлини? Видиш ли смирее великог и светог Павла?
Христос, каже он, дое у свет да спасе грешнике од коих сам први а (1.Тим.1,15). Ми, пак, треба да се
смиравамо с обзиром да поседуемо несавршену природу. ер, шта е несавршение од блата? Ми у свом
сеау треба да имамо Бога с обзиром да смо ради ега створени. Назад, ми треба да се подвизавамо
у уздржау како бисмо лакше трчали за нашим Господом.
33. Ние могуе да она ко се предае злим помислима буде чист од грехова по споашем човеку. Ние
могуе да се зле помисли, кое се не искореуу из срца, не проаве у злим делима. Узрок преубног
гледаа лежи у [чиеници] да е унутраше око ве учинило преубу и помрачило се. Такое, узрок
жее да се слушау срамни разговори лежи у спремности да душевним ушима слушамо оно што нам
скверни демони нашаптавау на нашу пропаст. Стога треба у Господу да се чистимо изнутра и споа.
Свако треба да чува своа чула и да их свакодневно чисти од страсних и греховних дестава. Некада смо
се, у дане нашег незнаа, кретали светом везани за таште помисли нашег ума, свим умом и свим чулима
радеи као робови за греховну превару. Ступивши, пак, у живот по Богу, ми треба свим умом и свим
чулима да радимо за живог и истинитог Бога, за Божиу правду и воу.
34. Напре бива прилог, затим спаае, потом слагае, назад поробее. На крау се ава страст коа
постае навика и ствар понаваа. Ето победе над нама у борби коа се води против нас. Свети оци на
та начин одреуу оно што се дешава.
35. Прилог е, како кажу, проста помисао или слика неке нове ствари, коа се родила у срцу и поавила у
уму. Спаае е страстан или бестрасан разговор са предметом кои се авио. Слагае е нагиае душе
164
са уживаем према предмету кои посматра. Поробее е насилно и невоно одвоее срца [у
ропство], егово задржавае и саживот са предметом о коме е реч, услед чега се губи наше добро
стае. Страст е, опет, нешто што се дуготрано страсно угнездуе у душу. Од свега наведеног, прво е
безгрешно, друго не сасвим, а трее зависи од стаа подвижника. Борба, пак, есте узрок или венаца или
мука.
36. Поробее е другачие за време молитве, а другачие када се не молимо. Страст несумиво
изискуе или одговарауе покаае, или будуу муку. Она ко се супротстава или се бестрасно односи
према прилогу, едним махом ослобаа се свега срамотног. Таква е борба злих демона против монаха и
против оних кои нису монаси, у коо се дешавау и победе и порази, као што рекосмо. Победници примау
венце, а они кои падау и не кау се - казну. Подвизавамо се мислено како зле неприатеске савете не
бисмо остваривали у греховним делима. Одсецауи грех од срца у себи емо наи Царство небеско.
Захваууи таквом прекрасном делау, ми емо сачувати чистоту срца и дуготрано умиее пред
Богом.
37. Многи од монаха не познау прелест ума коу трпе од демона. Трудеи се око делаа, они не брину о
уму будуи да су прости и неувежбани. Они проводе живот, чини ми се, не окусивши чистоту срца и
остауи несвесни таме унутраших страсти. Они кои не знау за борбу о коо говори [свети] Павле, нису
се учврстили у добру из искуства. Они падовима сматрау само грехе на делу, уопште не рачунауи
мислене поразе и победе. их, наиме, око не може да види с обзиром да су скривени: за их зна само
Подвигоположник Бог и савест подвижника. За такве е изгледа у Писму речено: Говоре: "Мир е", а мира
не беше (ез.13,10). За брау коа се у наведеном стау налазе због свое простоте, треба се молити и
поучавати их да се по могуности чувау од равих дела. Друго е, меутим, делае Христово и друго
таинство код оних кои имау божанствену жеу да очисте душевно око.
38. Делатно сеае на смрт заиста садржи много врлина. Оно раа плач, побууе на свестрано
уздржае, подсеа на пакао, постае мака молитве и суза, чува срце, [учи] непристрасности према блату
с обзиром да смо блато, постае извор оштроума и расуиваа. егова чеда, т. дупли страх Божии и
очишее срца од страсних помисли - садрже у себи [поштовае] многоброних Владичанских
заповести. У ему се подиже. тежак непрестани подвиг, кои представа сву бригу многих бораца
Христових.
39. Неки неочекивани догаа или напаст обично расипау пажу разума. Удаууи ум од
претпоставаа узвишеног врлинског и доброг стаа, они га увлаче у грешну склоност ка споровима и
расправама. Узрок наведене погубне невое есте одсуство бриге о несреама кое нам се дешавау.
40. Ни една од невоа кое нам се свакодневно дешавау нее ни да нам нашкоди, нити да нас ожалости
уколико еданпут схватимо да су неизбежне, стално се поучавауи у [ихово неопходности]. Стога
божанствени апостол Павле говори: Стога сам добре вое у немоима, у поругама, у невоама
(2.Кор.12,10). И ош: Сви кои хое да живе побожно у Христу Исусу бue гоени (2.Тим. 3,12). ему
слава у векове векова. [Амин].
НАПОМЕНЕ:
1. Заправо, да би дошао до злата познаа, човек треба да буде под земом смиреа,прим. прев.
165
ДОБРОТОУБЕ
ИЛИА, ПРЕЗВИТЕР И ЕКДИК
Кратко сведочанство о ему
Ние познато да ли е Илиа презвитер, кога такое називау и Екдиком, заиста Илиа Критски, тумач
богословских беседа светог Григориа Богослова. Судеи по поглавима коа следе, он беше знатно
мудар муж, како споашом тако и духовном мудрошу. егова реч беше снажна и изражана, премда
понегде донекле неасна. Стога мислимо да нее бити претерано ако Цветник (како су названа поглава
мудрог Илие), упоредимо са духовним вртом испуеним не само цветним бием, него и плодоносним
дрвеем. Неемо се стидети да у та ра позовемо оне кои траже духовну утеху, будуи да смо потпуно
сигурни да е сва ихова духовна чула - и вид и мирис и укус, наи богато подмирее.
Наслов поглава Илие презвитера Цветослове или Цветник наводи на помисао да су била
саставена приликом читаа светих отаца, т. да се састое из мисли кое е старац Божии усваао и
записивао, желеи да их сачува за себе, изражавауи их понекад речу отаца, а понекад своом
сопственом. Стога су читаоци у има могли да виде одраз час еднога, час другог од отаца, па чак и да
их приписуу поединима од их, како се и чинило на западу. У ватиканском кодексу светог Максима, та
поглава су и приписана ему. И недавни издавач дела светих отаца - Migne, сместио их е меу списе
светог Максима, т. после егових Седамсто сагледатених и делатних глава, под заглавем: "Друге
главе, узете из ватиканског кодекса дела светог Максима" (Patrologiae graecae, т. ХС).
Сматрамо да е саставачима Грчког Добротоуба било лакше да установе коме их треба приписати.
Стога емо се повести за има и признати их за дело Илие презвитера.
Ставамо на знае да су у грчком Добротоубу поглава подеена на два дела (109-140). У издау
Migne поглава су у едном единственом низу, од почетка до краа. Тога емо се и ми придржавати.
Читалац е приметити да у нашем преводу нумерациа не иде редом, т. да се поавуу пропусти. Ти
пропусти значе да су и поглава коа им одговарау испуштена због недовоне разумивости. их,
уосталом, нема много.
ДОБРОТОУБЕ
ИЛИА, ПРЕЗВИТЕР И ЕКДИК
ЦВЕТНИК
кои е саставио Илиа,
намаи меу презвитерима и Екдик
1. Хришанин кои исправно веруе у Бога не треба да е немаран, него увек треба да очекуе искушеа и
да буде спреман да се са има суочи, како се не би чудио и збунио када наиу. Он треба благодарно да
претрпи невоу, имауи на уму реч пророка у Псалму: Испита ме, Господе, и окуша ме (Пс.25,2). У
другом Псалму он ние рекао: Карае твое сатре ме, ве - исправи ме до краа (Пс.17,36).
2. Почетак добра е страх Божии, а кра - чежа за им. Почетак сваког добра е делатна словесност и
словесно делае. ер, нити е делае без словесности добро, нити е словесност без дела успешна.
3. Делае тела есте пост и бдее, а делае уста - псалмопоае, молитва и утае кое е драгоцение
од речи. Делае руку есте обавае [посла] без роптаа, а ногу - покретае на први миг. Делае душе
есте уздржае у простоти и простота коа уздржано делуе. Делае, пак, ума есте молитва у
166
сагледавау, и сагледавае у молитви.
4. Свему томе претходе милост и истина, чии пород есте смирее, од кога, по светим оцима, долази
мо расуиваа, без кога ниедна (од наведених врлина) не може да види (т. достигне) сво кра.
5. Делае кое презире бреме словесности слично е уници коа бескорисно лута тамо-амо. Словесност,
пак, коа одбаци часни хитон делаа, не изгледа пристоно, ма колико се трудила да се упристои.
6. Храбра душа, слично жени, држи две упаене светике (т. делатну и сагледатену) и целог живота
ради оно што о приличи. Сасвим е супротно са душом коа е размажена уживаима.
7. Да би се душа потпуно ослободила од греха, ние довоно само да се произвоно злопати.
Неопходно е да буде претопена и у распаено пеи невоних страдаа.
8. Уколико не прее кроз ога и воду, т. као неки мач, наиме произвоне и невоне напоре, душа нее
мои остати неповреена када на у наиу неприатна дешаваа.
9. За хотимична искушеа постое три главна узрока: здраве, богатство и слава. И за невона
искушеа такое постое три узрока: губици, болести и клевете. ? све то бива еднима на поуку, а
другима на погибао.
11. Врлински човек има добро дубоко у себи усаено, док га суетан човек има само у мислима. Зло, опет,
ревнитеа [врлина] додируе само по површини, док га сластоубац има у дубини.
12. Она ко мрзи зло ретко и ненамерно пада. Она, пак, ко е ош увек привезан за узроке зла, пада често
и хотимично.
13. Они кои нису вони да се кау, чеше и греше. Они, пак, кои греше нехотично, савесно се кау.
Уосталом, они за кааем рее имау потребу.
14. Осеаа и савест треба да прате изречене речи, како миротворно и Божанствено Слово, налазеи се
меу има, не би морало да се стиди због дрскости и неумесности оног што се говори.
15. Она ко своу душу не оштеуе делима, ние истовремено слободан и од оскрнавеа речима. Исто
тако, она ко у е сачувао чисту од речи, ние истовремено слободан и од оскрнавеа помислима. ер,
грех настае ма три начина.
16. Нееш мои добро да видиш лик врлине све док са насладом себи представаш изглед греха. Он е
ти изгледати мрзак тек када укус отуиш од похотног наслаиваа и гледае - од [пожудних] облика.
17. Демони у почетку нападау душу помислима, а не стварима. Ствари е нападау саме по себи. Узрок
напада са стране ствари су слух и вид, а узрок напада помисли су - навика и демони.
18. Део душе кои греши есте трострук и показуе се у делима, речима и помислима. Добро, пак,
негрешеа се састои из шест делова. Наиме, ми треба да чувамо од пада пет чула и изговарану реч.
Свети аков говори: Ако неко у речи не греши, та е савршен човек, моан е зауздати и све тело
(ак.3,2), и остале делове душе.
19. Бесловесни део душе се дели на шест делова: на пет чула и орган говора. Кад е бестрасан, он остае
нераздеив од страсника, а када е страстан - проавуе егову злоу.
20. Тело не може да се очисти без поста и бдеа, ни душа без милости и истине, као уосталом ни ум без
разговора са Богом [т. без молитве] и сагледаваа. У низу парова последи е назначании.
21. Креуи се у кругу наведених врлина, душа чини да е ена тврава, т. трпее, недоступно
искушеима. Трпеем своим спасавате душе свое, говори Господ (Лк.21,19). У супротном, она е,
слично граду кои ние окружен бедемима, од далеког треска и шума бити силно потресана ударима
страха.
22. Нису сви кои су разборити у речима у исто време разборити и у помовима. Ни сви кои су разборити у
помовима нису разборити у споашим чулима. ер, чула од свих узимау порез, премда не од свих у
исто мери. Неки из наивности чак сасвим одбиау да дау цену коу она траже.
23. Разборитост е по природи нераздеива. Ипак, она се дели на разне уделе, будуи да се едноме
дае у вео, а другоме у мао мери. Наведено се дешава све док, пратеи опште врлине, не узрасте
делатна врлина, испуавауи добро кое одговара свако од их. ер, веина прима мау меру
167
разборитости, коа одговара недовоности делатног живота.
25. Сатрапезници благословеног утаа есу време и мера. егова трапеза, пак, есте истина. Због е
отац лажи кои прилази души странкии [коа се од свега устранила] не налази ништа од онога што
обично тражи.
26. Истински милостив ние она ко добровоно дели од свога сувишка, него она ко грабитеима радо
уступа и нанеопходние.
27. едни вештаственим богатством стичу невештаствено уз помо милостие, а други због
невештаственог богатства одбацуу вештаствено, стекавши осеа за непропадиво.
28. Сви желе да буду богати у добру. Жали, меутим, она ко се обогатио у Божанственом, али не може
дуже да му се радуе.
30. Немо се утити на онога ко те е против твое вое оперисао [своим изобличеима], Напротив,
гледауи на избачену нечистоту, оплаку себе и ублажи онога кои ти е, по домостроу Божием, донео
корист.
31. Немо падати у очаае суочивши се са равошу свое [духовне] болести. Напротив, желеи да
побринеш о здраву свое душе, употреби снажне лекове трудоуба и удаи се од е.
33. Уколико аче осеаш свое болести, утолико више буди захвалан ономе ко ти е на их указао своим
изобличаваем. ер, тиме е он за тебе постао виновник савршеног очишеа, без кога ум не може да
уе у чисту област молитве.
34. Када нас изобличавау, треба или да утимо или да се кротко бранимо од тужиоца, премда не стога
да бисмо се оправдали, ве да бисмо исправили грешку тужитеа кои оптужуе из незнаа.
36. Као што високоумни не зна свое недостатке, тако и смиреноумни не зна свое добре особине.
еднога, наиме, покрива раво незнае, а другога - богоугодно.
38. Укор душу чини чврстом, а похвала е слаби и чини леивом за делае добра.
39. Основа богатства е злато, а врлине - смирее. Она ко нема злата есте сиромашан, иако споа не
мора имати изглед сиромаха. Тако и подвижник без смиреа не може имати врлине.
40. Трговац без злата ние трговац, макар био и веома способан за трговину. И она ко се подвизава без
смиреноума нее видети добре плодове врлине, макар се и много уздао у своу памет.
43. Она ко се плаши да се не покаже неприкладан за госте на брачно вечери требало би да се труди на
испуавау свих заповести, те да се све дубе и дубе погружава у смиреноуме.
44. Простоти дода уздржае и са смиреноумем спо истину, те еш постати гост за трпезом у друштву
праведности, са коом воле да еду све остале врлине.
46. Блага нарав сведочи о лепоти врлине, а пристоност удова о миру душе.
47. Прво добро е да се ни у чему не греши. Друго [добро е не стидети се откриваа греха, али и не бити
бесраман у греху. [Човек], напротив, треба да се држи смиреа, те да се и сам укорева када га други
укоревау, радо примауи епитимиу. Уколико тога нема, ни едан принос Богу нема вредности.
48. Поред воних злопаеа, треба прихватати и нехотична, коа долазе од авола, губитака и болести.
Она ко невона [злопаеа] не прима са благим [расположеем], ве са одбоношу, сличан е ономе
ко не жели да сво хлеб еде са соу, ве едино са медом. Он уживае нема увек за свог сапутника, али
стога има ситост.
49. На себе прима обличе слуге (премда е господар) она ко побожним речима умива упрану одежду
[душе] ближега, те поцепану - подшива и крпи. Ипак, он треба да се чува таштине како не би, лишивши
се награде, изгубио и свое господство.
51. Господ е чувати улазак тво и излазак тво (Пс.120,8) путем уздржаа у елу и чуваа езика. ер,
она ко е уздржан у елима (коа улазе) и у употреби речи (кое излазе) избегава похоту очиу и кроти
неразумни гнев. Подвижник изнад свега треба да се стара да око таквог уздржаа и да га стиче. име,
наиме, делае добиа снагу, а сагледавае чврстину.
52. Понеки мариво пазе на улазак хране, али не брину о изласку речи. Они, по речима проповедника,
168
не умеу да искореуу гнев из срца и похоту из тела (Проп.11,10) чиме, иначе, Дух кои нас обнава,
наше срце чини чистим.
54. Нека твои бубрези [т. средиште похоте] изгарау од оскудности ела, те нека се твое срце [т.
средиште гнева] сажима од уздржаваа езика, па е твоа желатена и раздражана [сила душе] увек
бити спремна да служи добру.
56. Подвижник треба да зна када и каквим елима треба да храни тело као неприатеа, када треба да га
крепи као приатеа, а када да му пружа утеху као немоном како му грешком не би предложио
приатески оброк када е неприате, ни неприатески када е приате, нити опет неприатески када
е немоно. У супротном е га саблазнити, те е у време искушеа бити на страни оних кои нас нападау.
57. Онога ко храивост ела претпостава наслади коу оно пружа посеуе благодат суза и почие да га
теши, услед чега заборава на сваку другу сласт, будуи потпуно засиен неупоредивом сладошу суза.
58. Код онога ко иде широким путем пресушуу сузе, док код онога ко воли тесан пут оне изобилно извиру.
59. Без туге нису ни грешни ни праведни. Ипак, едан тугуе стога што се ош ние сасвим удаио од
греха, а други што ош ние достигао савршенство.
60. Молитва и утае су врлине кое зависе од нас, док пост и бдее делимично зависе од нас, а
делимично од нашег телесног састава. Подвижник стога треба да одабере оно што лакше може да
испуни.
61. Дом душе е трпее, с обзиром да се име ограуе. ено, пак, имае есте - смирее, будуи да
се име храни.
63. Немо дозволити да будеш везан малим, па те нее заробити ни велико. ер, не дешава се да се
велико зло образуе пре малог.
66. Она у коме царуу милост и истина поседуе и све остале богоугодне особине. ер, прва никога не
суди без милости, а друга ние човекоубива без истине.
67. Она ко простоту раствори уздржаем мои е да наслути тамоше блаженство.
68. Нееш мои да се ослободиш страсти кое те нападау уколико напре не престанеш да обрауеш
зему из кое оне извлаче храну.
69. едни се труде да очисте само тело, а други - и душу. едни су, наиме, стекли снагу да се уздржавау
само од греховних дела, а други - и од страсти. Сасвим е, пак, мало оних кои имау снаге да се
уздржавау и од жее.
70. Страстан е она ко има аку тежу ка греху у помислима, чак и кад не греши на делу. Сладострастан
е она ко чини грех помисли, премда и страда изнутра. Пристрастан е она ко е ближи слободи, иако е
ош поробен изнутра. Бестрасан е она коме су таква [греховна стаа] непозната.
71. Страсност се из душе изгони постом и молитвом, сладостраше - бдеем и утаем, а пристрасност
- безмолвием и пажом. Бестраше се, пак, стиче сеаем на Бога.
72. Из уста бестраша, као из медног саа, капу речи вечног живота. Ко е се, дакле, удостоити да
додирне егова уста своим устима, да се смести на егове груди и да се наслади миомирисом егових
одежди, т. да се наслауе законима врлине кои миришу лепше неголи било кои чулни мирис (Пес.4,10-
11).
73. Од видивог е се ослободити свака душа. Од телесног, пак, греха ослободие се душа коа се
незнатно насладила сластима овдашег живота.
74. Сви живи е едном умрети, Мртви за грех е, меутим, бити само они кои су га свим расположеем
замрзели.
78. Словесна душа се налази на граници чулне и мислене светлости. Посредством едне има могуност
да види и дела телесно, а при помои друге - духовно. Меутим, у о се помрачила мислена светлост,
док е чулна постала асниа услед првобитне навике. Она ние у стау да усредсреено гледа на
Божанствено уколико се за време молитве у потпуности не седини са мисленом светлошу. По невои
она се начеше налази на граници измеу таме и светлости, у едно се креуи по навици, а у друго - у
машти.
169
79. Страстан ум не може да прое кроз тесна врата молитве уколико напре не напусти бригу коу изазива
веза [са чулним], У супротном он е се увек мучити креуи се у еном предверу.
80. Молитва треба да е непрестано у уму као што е зрак у сунцу. Без е стараа за чулно као безводни
облаци круже око ума и онемогуавау га да проави сво са.
82. Уколико не одбаци свако сувишно старае о чулном, ум никада нее мои са лакоом да се узнесе
увис, нити е икада схватити свое достоанство.
83. Снажна молитва чини да човек воно прихвата лишавае у храни. Снажна глад, опет, чини да не
гледа нити слуша било шта светско, осим онога што е сасвим неопходно. Она ко о томе не промиша,
ние учврстио здае свога поста, услед чега и здае молитве пуца свуда унаоколо.
84. Због свое видивости, пост е символ дана, а молитва - нои, с обзиром да е невидива. Она,
дакле, ко упражава и пост дау и молитву ноу сусреше жеени град у коме нема болести, туге, ни
уздисаа (Ис.51,11).
85. Духовно делае може да постои и да стои без телесног напора. Блажен е она ко вештаственом
делау претпостава бое, т. невештаствено делае. Он, наиме, име надопууе одсуство
споашег делаа, живеи скривеним животом молитве кои е откривен за Бога.
86. Божанствени апостол нас позива да трпимо са вером, да се радуемо са надом, те да истраавамо у
молитви како би у нама пребивала красота радоваа. Ако е тако, онда она ко нема трпее нема ни
вере, и ко нема радоваа нема ни добру наду, будуи да е одбацио узрок радости - т. молитву и да не
пребива у о (Рим.12,12; Кол.4,2; ев.12,1).
88. Удаивши се некада од свог станишта, ум е заборавио егово преславно блистае. Тако и сада
треба да се, заборавивши на све овдаше, молитвом поново устреми ка ему.
89. Молитва коа уму не пружа утеху есте што и сухе мачине груди за дете. Уколико е друкчиа, ум
постае сличан детету кое од сладости уснива у мачином наручу.
91. Не може да се здружи са молитвом она ко се ние одрекао свега вештаственог.
93. Остави све осим живота и дисаа уколико желиш да у молитви останеш само са умом.
94. Немау сви исти ци у молитви: едни имау едан, а други - други. едан се моли да егово срце,
колико е могуе, увек буде са молитвом. Други се моли да е превазие, а треи се моли да га не ометау
помисли. Сви се, меутим, моле да се сачувау у добру или да не буду увучени у зло.
95. Нико од молитве не одлази несмирен, будуи да е свако ко се моли скрушен и смирен. Стога е асно
да се не моли она ко споа показуе дрскост.
96. Уколико, подвизавауи се у молитви, пред очима будеш имао удовицу коа е бестидног судиу
покренула да праведно пресуди, нееш се обесхрабрити уколико се не испуне одмах блага обеаа
[Божиа].
97. Молитва нее остати са тобом уколико се у себи задржаваш на помислима или у испразним
разговорима споа. Напротив, она е се вратити ономе ко ради е веину тога одбацуе.
98. Уколико речи молитве не уу у наруче душе, ни сузе нее умити ене образе.
100. Куч Царства небеског есте молитва. Она ко се е придржава како треба видее блага коа су
обеана еним приатеима. Она, пак, ко ние стекао смелости у о, гледа само на постоее.
101. Уколико се у жеи за боим ние ослободио боаживости, леости, многог спаваа и
сладокуштва (од коих долазе падови), ум за време молитве не може смело да каже пред Богом:
Расковао си окове мое. Теби у принети жртву хвале (Пс.115, 17).
102. Она ко лута мислима за време молитве стои изван прве завесе. Она ко упражава нерасеану
молитву улази иза завесе. У Светиу, пак, над светиама прониче само она ко, стекавши мир
природних помисли, испитуе оно што превазилази сваки ум (Фил.4,7), удостоавауи се извесног
богоавеа.
103. Умиривши се у односу на све споаше и сединивши се са молитвом, душа оме бива окружена
као пламеном, као гвоже огем. Тада она сва постае ога. И премда остае иста, душа постае
недодирива, слично усианом гвожу.
170
106. Над онима кои правилно упражавау делатну [врлину], молитва понекад, слично облаку, прави
сенку, понекад удауе распаене помисли, а понекад их кропи капима суза, показууи им духовна
сагледаваа.
114. Ум происходи одозго. Ипак, он се не враа горе све док кроз божанствено бавее потпуно не
презре све дое.
117. Када сво ум ослободиш од сваког сладостраша у односу на тела, ело и новац, Бог е сваки тво
дар кои му принесеш примити као чист. У [име] награде, теби е се отворити очи срца, те еш се асно
поучавати у речима Божиим кое су у ему уписане и кое е твом умном грлу, по сладости коа излази из
их, изгледати слае од меда и саа.
118. Нееш мои да учиниш да тво ум буде изнад похоте према телима, новцу и елу уколико га не
уведеш у чисту зему праведника. У о е сеае на смрт и Бога уништити сваку клицу земаских
похота.
119. Нема ништа страшниег од сеаа на смрти, и прекрасниег од сеаа на Бога. едно у нас уводи
спасоносну тугу, а друго нас испуава весеем. ер, пророк Давид пева: Сетих се Бога и обрадовах се
(Пс.76,4), а премудри учи: Опомии се свое кончине те никада нееш сагрешити (Сир.7,39).
120. Све док откривеним лицем ум не одрази славу Господу (2.Кор.З,18), душа нее мои са осеаем
да каже: а у се радовати Господу (Пс.103,34), нити: Обрадоваемо се спасеу твоме (Пс.19,6). ер, у
супротном покривало самоуба лежи на еном срцу, што о смета да о се откриу темеи васеене,
т. смисао дешаваа. То покривало се, иначе, не може скинути без воних и невоних злопаеа.
121. Воа Израиа е удостоен да угледа обеану зему, т. бестраше тек након што е проборавио у
пустии, коа изобилуе делима и покретима зла, шауи као извидницу своу виеа и сагледаваа, а
не одмах после бекства из Египта, т. греха на делу и не после преласка Црвеног мора, т. ропства
чулноме.
122. Они кои иду кроз пустиу, т. они кои не упражавау страсти, само на основу слушаа знау о
блажено земи и еним добрима. ени извидници су стекли извесну едноставну слику путем
сагледаваа видивог. Они, пак, кои су се удостоили да уу у у наситили су се свим чулима [добрима]
коа извиру у о као медом и саем (Изл.3,8).
123. Она ко ош увек има природне покрете у телу ние се сараспео Христу. Са им, исто тако, ние
погребен она ко у себи носи зла душевна сеаа. Како е, према томе, он устати са име да би ходио у
новом животу (Рим.6,4)?
138. Древни су имали заповест да у храм доносе првине од свое летине и муаонице (Изл.22,29). Ми,
данас, пак, као првине делатне врлине треба Богу да приносимо уздржае и истину, а као првине
сагледатене врлине - убав и молитву, еднима одбацууи бесловесне похоте и наступе гнева, а
другима - таште помисли и подмуклости наших ближих.
139. Почетак делатног [живота] есу уздржае и смирее, средина - целомудреност и смиреноуме, а
кра - мир помисли и освеее тела.
140. Делае [врлине] не подразумева само чиее добра, него и приличност еговог чиеа, т.
узимае у обзир [правог] времена и мере.
142. Делае без сагледаваа ние извесно, ни сагледавае без делаа ние истинито. И делае треба
да е смислено и сагледавае делатно како код едног зло не би имало силе и како би код другог била
снажна врлина са расположеем за милостивост.
143. Граница делатног подвига есте умртвее страсти, а кра сагледатеног [живота] - виее
врлине.
145. На тркалишту делатне врлине трче сви, а едан добиа награду (1.Кор.9,24), т. она ко се труди да
ци достигне уз помо сагледаваа.
147. Делате нема силе да дуго борави у духовном сагледавау. Он личи на путника кои е примен у
госте и кои ускоро треба да напусти дом.
148. Када се моле, делатеи као да улазе на врата заповести Божиих, док сагледатеи, певауи
[духовне] песме, као да улазе у двориште врлина. едни се захвауу што су се избавили из окова, а
171
други што су заробили оне кои су их напали.
150. Веслачима мислене галие сматра побожне помисли, а веслима - животне силе душе, т.
раздражану и желатену [силу], воу и произвоее. Делате увек има потребу за има, а
сагледате повремено.
155. Због мноштва знаа о чулним стварима и везе са има, код делатеа за време молитве на срцу
лежи покров кои не може да се подигне. Немауи такве везе, сагледате са непокривеним лицем може
делимично да види славу Божиу.
158. Предвере словесне душе есте чуло, храм е разум, а архиере - ум. У предверу, дакле, стои ум
кога ометау неблаговремене помисли, у храму стои она ко е заузет благовременим помислима, док се
уласка у Божанствено светилиште удостоава она кога не омета ни едно и друго.
159. У дому делатне душе пребива плач и нарицае и кукава (ез.2,10) услед тешкое напора, док се у
сагледатено души чуе глас радости и исповедаа (Пс.41.5) услед познаа.
162. Сагледавае мислених [ствари] есте ра. У ега са молитвом зналац улази као у дом сво.
Напротив, делате личи на пролазника кои жели да сврати, али не може с обзиром да е ограда око
дома виша од еговог духовног узраста.
164. Делате не може да се уздигне изнад наравствене красоте уколико, као патриарх Авраам, не изае
из свое земе (т. природног закона) и свог рода (т. живота кои га повезуе са чулним). На та начин е и
он као печат добити обрезае полног уживаа (Пост.17,11; Рим.4,11), кое е криво што на нама од
роеа лежи покривач кои нам не дозвоава да примимо савршену слободу.
166. За животне силе делатног живота пост и бдее представау опасана бедара, а за спознане силе
сагледатене врлине утае и молитва есу упаене светике (Лк.12,35).
167. Несавршеном уму ние дозвоено да улази у плодоносни врт молитве. ему се, као сиромаху, дау
само виноградни остаци (Пон.24,21), т. певае Псалама.
168. За царски сто се не позивау сви кои имау општее са царем. Исто тако, само неки од оних кои
имау среу да [приступе] молитви доспевау до сагледаваа кое она пружа.
169. Узда гневу е благовремено утае, бесловесно похоти - уздрживост у храни, а незадрживим
помислима - еднообразна молитва.
170. Она ко жели да сие у дубину и да извуче чулни бисер нее постии [сво ци] уколико са себе не
скину одеу. Ни она ко жели да сие у дубину познаа да би извукао мислени бисер нее успети уколико
не напусти све чулно.
171. Ум кои се за време молитве налази у свом разуму личи на младожеу кои се са своом невестом
налази у ложници, док она ко не може да уе у ега личи на младожеу кои стои изван брачних одаа и
узвикуе стеуи: Ко e ме узвести у град ограени (Пс.59,11), и ко е ме упутити да за време молитве
не гледам на суетности и мание лажне (Пс.39,5).
172. Молитва без скрушености за ум есте оно што е за грло храна без соли.
173. Душа коа ош увек тражи молитву личи на жену коа се мучи при пороау, док душа коа у е нашла
личи на жену коа е родила и коа е стога испуена радошу (н.16,21).
174. Некада е Аморе кои е живео на гори поражавао оне кои су наваивали да иду наврх горе
(Бро.14,44-45; Пон.1.44). И сада зли заборав одгони оне кои покушавау да изау на сам врх просте
молитве пре него што су постигли чедност.
176. едноставна молитва есте хлеб кои окрепуе молитвенике. Молитва коа е седиена са
сагледаваем есте уе коим се намашуе глава. Безвидна, пак, молитва есте благоухано вино кое
оне кои га ненаситно пиу доводи до иступеа (Пс. 103,15).
178. Подвижник треба да се ограничи на едну врсту хране, а свом уму да [пружа] еднообразну молитву.
Избавауи се на та начин од страсти, он е за време молитве да се узноси Господу.
179. Она ко штапом прети псима, раздражуе их против себе. Она, пак, ко се труди да се чисто моли,
раздражуе демоне.
182. Уколико се непрекидним упражаваем у молитви у срце утисну речи Псалама, молитвеник е као
172
нека добра зема из себе почети да произраста час руже сагледаваа бестелесних, час иане
сагледаваа лепоте телесног, час убичице сагледаваа разноликих и скривених судова Божиих.
184. Душа коа се савршено одрекла себе и коа се потпуно предала молитви из области у коо лебди
изнад творевине не силази када сама усхте, него када одлучи Она ко са вагом и мером располаже свиме
што е наше.
191. Када се заврши борба, ратник одлаже оруже, а сагледате одлаже помисли када се одреши ка
Господу.
192. Восковоа се растужуе уколико у рату не добие плен, а делате се жалости уколико се не удостои
духовног сагледаваа у молитви.
193. елен жури ка изворима чулне воде (Пс.41,2) када га уеде змиа, а душа коа е раена наслаом
стрелом молитве стреми ка бестелесним озареима.
195. Са изласком сунца звезде се сакривау, а помисли престау када се ум врати у свое царство.
197. Силазеи са висине неба принуен потребама природе, сагледатени ум може да каже исто што и
она ко е узвикнуо: "Има ли ишта чудесние од Божанске лепоте? И коа е мисао радосниа од
помишаа на великоепие Божие? И коа чежа е снажна и неодоива као убав коу Бог
разгорева у души очишено од сваког зла, коа са свим расположеем говори: Раена сам убаву
(Пес.2,5; 5,8)".
198. Запали се срце мое у мени и у размишау моме разгоре се ога (Пс.38,4) есте реч коа приличи
ономе ко се не умара да молитвом иде за Богом и кои ние пожелео да види дан човечии (ез.17,16).
199. Када остави све свое зло и када зли демони и помисли почну да е наговарау да поново гледа на
суетности и мание лажне (Пс.39,5), делатна душа треба да одговори као невеста из Песме над
песмама: Свукла сам хаину своу - како у е обуи? Опрала сам ноге свое - како у их испрати
(Пес.5,3).
200. Богоубива душа има смелост да каже Богу: Кажи ми, Пастиру добри, где пасеш овце свое и где у
подне даеш починак овновима своим како, идуи за има, не бих лутала меу стадима приатеа
твоих (Пес.1,6).
201. Делатна душа иште да стално држи реч молитве. Уколико не успе, она слично невести из Песме над
песмама може да говори: На постеи своо ноу тражих Онога кога заволе душа моа. Тражих га и не
наох га. Дозивах га u не чу ме. Устау са напорном молитвом и обии y град. По трговима и по
улицама тражиу Онога кога заволе душа моа (Пес.3,1-2). И можда у наи Онога кои е у свему и ван
свега постоеег и наситиу се кад угледам славу егову (Пс. 16,15).
204. Она ко у сво дом прими цара постае значаан и светао, испуавауи се сваком радошу. Шта тек
треба да осеа душа коа е, након што се очистила, примила у себе Цара царева, као што е сам нелажно
обеао (н.14,23)? Меутим, таква душа треба да се огради великом побожношу, изгонеи из себе све
што му ние угодно и уносеи оно што му е угодно?
205. Она ко очекуе да уутро буде примен код цара брине само о томе да смисли речи кое е му бити
угодне. Душа коа се тако [понаша у односу на Бога] нее бити неспремна за долазеи суд.
206. Блажена е душа коа, у свакодневном очекивау Господег доласка, не мари за напоре дана и
нои. Она, наиме мисли само о томе како е, чим наступи утро, Он бити пред ом.
207. Бог види све нас. Бога, меутим, виде само они кои за време молитве не виде ништа друго. Оне кои
га виде, Он и услишуе. Они, пак, кое не услишуе, ега и не виде. Блажен е она ко веруе да га Бог
види будуи да ноге егове нее склизнути са пута богоугааа (Пс.72,2).
208. Блага царства кое е у нама (коа око кое уби [овдашу] лепоту ние видело, за коа частоубиво
ухо ние чуло, и коима се срце лишено Духа Светога ние приближило) есу залог других добара коа е
праведницима бити дарована у будуем Царству Божием. Она ко се не наслауе има, као плодовима
Духа, ни будуим нее мои да се наслауе.
209. Помисли делатеа личе на елене. Они се неко време у страху од ловаца криу по врховима гора да
би потом сишли у долине у жеи за оним што се у има може наи. Тако ни они, услед свое немои, не
могу постоано да буду у духовном сагледавау, нити, пак, да се стално држе природног сагледаваа, с
173
обзиром да не траже увек одмор. Помисли, пак, сагледатеа постау надмене у односу на нижа
сагледаваа.
212. Теже е зауставити стремее ума да се расипа по видивоме и усредсредити га у молитви ка
небескоме и ему сродноме, неголи преградити пут реци коа тече низбрдо, иако му е потое природно,
а прво противприродно.
217. Заробеник кои се ослободио дугог ропства радосно ступа. ош радосние ка небеском као ка себи
сродном стреми ум кои се ослободио од везаности [за чулно].
218. За онога ко е расеан у молитви, т. ко се не моли са пажом, Псалам као да е на страном езику. И
он сам за Псалам есте као странац. Демони се таквоме изругуу.
219. Нису исти они коима се свет разапео и они кои су се распели свету. За едне су ексери - пост и
бдее, а за друге - нестицае и самоумаивае. Осим тога, без другога, напори првих немау користи.
220. Не може се чисто молити она ко е обузет страшу према лепоти и почастима. ер, таква везаност и
таште помисли кое су о сродне ега спутавау као конопци. Ум кои покушава да се уздигне у време
молитве они вуку наниже слично везано птици.
221. Ум не може бити миран у молитви уколико напре не постане приате са уздржаем и убаву.
ер, едно се подвизава да уништи неприатество тела против душе, а друго - неприатество према
ближему Бога ради. Тада долази мир кои превазилази сваки ум (Фил.4,7) обеавауи да е се [у
таквоме] настанити (н.14,23).
222. Дело правде онога ко се подвизава да уе у Царство Божие треба да изобилуе у добрима: у
милостии коа дае од сиротие свое (Мк.12,44; Лк.21,23), у напорима ради мира и трпеу у Господу.
226. едне страсти су телесне, а друге душевне... Она ко одбиа нападе првих, док о другима не брине,
личи на човека кои е поставио високу и аку ограду ради заштите од звери, док птицама безбрижно
пушта да куцау гроздове мисленог грожа.
230. Чула се свакако морау отварати, као што се морау отварати и градске капие. Меутим, треба да
пазимо да са оним што е неопходно не продру и народи кои хое ратове (Пс.67,31) и постану узрок
борбе.
234. Многи се пеу на крст злопаеа [т. добровоних телесних лишаваа], али су малоброни они кои
примау клинце [т. стално се прибиау на крст]. Многи послушно прихватау произвоне напоре и
невое. Меутим, невоне [скорби] прихватау само они кои су потпуно умрли за ова свет и егов
поко.
240. Код онога у коме страх Божии не претходи свему што чини помисли су смуене као овце кое немау
пастира. Где, пак, он претходи или присуствуе, оне су усредсреене као овце у стаи.
241. Страх Божии е син вере. Он е, уедно, надзорник испуаваа заповести. Она, пак, ко ние стекао
егову маку, нее бити удостоен да постане овца пастве Господе.
174