ДОБРОТОУБЕ
ПРЕДГОВОР
Четврти том Добротоуба се сав састои из поука монасима светог Теодора Студита. Напре смо
имали у виду да сачинимо избор монашких поука светог оца само из до тада познатог Малог катихизиса.
Меутим, пре него што смо приступили самом делу, старци руског Манастира светог Пантелемона на
Атону су уз Божиу помо на острву Патмосу у библиотеци Манастира светог ована Богослова нашли
и преписали и Велики катихизис у три тома. Тада нам е дошла мисао да сачинимо избор поука светог
Теодора и из Великог катихизиса, што е и учиено.
Количина тих поука нас е нагнала да им одвоимо читав том Добротоуба, што уосталом ние на
штету нашег зборника. ер, има се попуава велики недостатак у поукама о монашком животу, т.
недостатак у указаима како да се обичан видиви поредак иночког живота преобрати у чинилац за
остваривае главног циа монаштва. Сви аскетски списи у претходна три тома и последег петог имау
у виду унутраши живот, кои е у има изложен свестрано. Меутим, манастирско устроство у еговом
односу према циу монаштва нико осим светог Теодора Студита ние узео у обзир. Поуке о унутрашем
животу постое и код ега, уосталом само као руководеа начела. Код ега е, меутим, главно увек
нешто манастирско, наравно у вези са главним цием монаштва. Свако, па и последе послушае он
представа као вредно пред Богом, подеднако као и навише, наравно уколико се обава у неопходном
духу. Он све постоано подстиче увереем да е сваки ихов труд корак у Царство небеско, ка
мученичком венцу.
За манастирску брау ради се о непроцеиво кизи. Меутим, и за световаке е се наи много тога
корисног. Код светог Теодора ретко коа поука може да прое без дотицаа смрти, суда, ада и Царства
небеског. За онога ко их паживо чита, слике тих догааа се неизгладиво изображавау у уму, што може
послужити као извор побуда на покаае и подстица на исправан живот. Ето због чега смо сматрали
обавезним да поуке светог Теодора пружимо као средство назидаваа монашком братству, иако Грчко
добротоубе ние ништа узело од ега.
Бро поука иде по свом низу, кои е независтан од броа у томовима. Бро изворног тома и егове
нумерацие у одрееном тому наводе се на крау сваког заглава поуке. Поуке из Малог катихизиса се
наводе под именом четвртог тома.
Поуке светог Теодора немау увек едан предмет, ве се многе дотичу и споредних ствари, у складу са
текуим потребама монашког живота. Заглава поука у рукописима указуу само на едан, т. значании
предмет, услед чега се читав садржа поуке често не може видети. Стога е било неопходно да саставимо
подробниа заглава, што се и учинило.
Сматрамо да ние сувишно да наведемо и малу белешку о рукописима поука светог Теодора кои се
налазе у библиотеци руског Манастира светог Пантелемона на Атону, као и неких кои се налазе у
Русии.
У Обитеи светог Пантелемона на Атону су:
1) Велики катихизис, кои е недавно преписан едноставним рукописом и на просто хартии у три тома,
од коих се у првом налазе 87 поука, у другом - 124, a y треем - 60. Укупно их е 271. У та бро улазе и
несачуване поуке. Рукопис са кога е учиен препис потиче из XI века и написан е на пергаменту. На
делу преписиваа се потрудио бивши пилусиотски митрополит Амфилохие, кои е пензионисан.
2) Мали катихизис се налази у едном тому у рукопису из XI века на пергаменту. У ему се налазе 134
поуке.
Примедба:
i) У библиотеци С. П. Б. Духовне академие постои рукопис Малог катихизиса на пергаменту ош пре XI
века (вероватно из IX века). Ради се о дару Обитеи светог Саве код ерусалима из руке тамошег
настоатеа блажене успомене архимандрита оасафа.
ii) У Московско синодално библиотеци постое три древна рукописна пергамента поука светог Теодора
1
из X, XI и XII века. У првом има 126 поука, у другом - 123, a y треем - 76. Као што се види из ихових
заглава (по саопштеу поштованог синодалног ризничара о. архимандрита Владимира), оне улазе у
састав Малог катихизиса. Из тих Катихизиса е одавно сачиен избор поука за црквену употребу. Таква
два су у употреби у Обитеи светог Пантелемона:
ii ) едан са 105 поука, узетих искучиво из Малог катихизиса.
iv) Други са 95 поука узетих из I и II тома Великог катихизиса и из Малог катихизиса готово у
подеднако мери.
Само те последе поуке постое у преводу на руски, сачиеном и изданом Оптинском пустиом. И код
Грка едино се оне могу наи у штампаном издау.
У западним издаима светих отаца (и раниим и недавним од стране Migne-a) постои само Мали
катихизис на латинском преводу.
Може се авити питае: због чега е направен избор из поука, а не целокупан превод. Одговарамо да
наш ци ние био кишки, т. не да пружимо кигу, него оно што е у о за нас поучно. Том циу е
бое одговарати избор. Уосталом, та избор, као што ние тешко приметити, представау готово
потпуне поуке. Учиена су само делимична скраеа, понекад на почетку, понекад у средини, а понекад
на крау поуке. Уосталом, све што се пружа есу речи светог оца. Осим тога, извесне поуке нису у
потпуности сачуване, извесне нису уопште, а код понеких е неасан садржа. Све такве поуке су
изоставене. Треба сачекати да се негде нау целовити рукописи. И тада ве треба превести поуке у
ихово целини.
Свети Теофан Затворник
СВЕТИ ПРЕПОДОБНИ
ТЕОДОР СТУДИТ
Свети Теодор е био син[1]*) високородних и племенитих родитеа (отац му е
надгледао сабирае царских пореза). Био е одгоен у добром хришанском васпитау.
Научио се елинско мудрости и постао прекрасан говорник. Био е изузетан философ а
уедно и просвеени богослов. Када су се при Константину Копрониму нарочито
поачала иконоборачка гоеа, егови родитеи су оставили свет и прихватили
монашки живот. Свети Теодор е остао у Цариграду и наставио свое образовае.
После Копронима се зацарио егов син Лав, такое еретик, а потом егова супруга
Ирина са сином Константином.
Ирина е штитила Православе, као уосталом и ен син. Заедно са светим патриархом Тарасием она
е сазвала VII васеенски сабор светих отаца на коме е осуена и проклета иконоборачка ерес. На том
сабору е био и Платон, т. деда преподобног Теодора по маци. По окончау сабора он е са собом у
пустиу узео и светог Теодора, заедно са еговом браом осифом и Евтимием, кои су решили да
приме монаштво. Населили су се у Сакудиону, прелепом узвишеном месту окруженом шумом и богатом
водом. Место беше усамено: кроз ега е пролазио едино путеак. Оно им се веома допало и они су
на ему устроили манастир и свету цркву у име светог ована Богослова. Уз их е почело да се
сакупа братство, те е монашки живот заживео у добром поретку, под руководством мудрог Платона.
Све превазилазеи образоваем и даровима, свети Теодор е по постригу напредовао више од свих и у
подвижништву, исцрпууи свое тело постом, бдеем и нанижим и натежим трудовима по манастиру:
секао е дрва, носио воду, копао зему у башти и повртаку и убрио их, обучавауи се у смиреу.
Изнад свега се он старао о успоставау благочастиве и богоугодне нарави. Стога е као закон имао да
сваког дана свом старцу Платону исповеда све помисли и покрете срца. И исправно се старао да
усаврши, а неприлично да исправи. Сваког дана он е, такое, одваао време за богомислие и умну
2
молитву како би безметежним умом предстоао единоме Богу и приносио му тану службу. Он е волео да
ишчитава Божанствено Писмо Старог и Новог Завета и дела светих отаца, нарочито светог Василиа
Великог и егова правила и уставе монашког живота. Он их е веома високо ценио и сматрао
неопходним, уопште не сматрауи монахом онога ко их не испуава.
Видеи напредовае у подвижништву светог Теодора, блажени Платон е решио да га обуче у
свештенички чин, што е и учинио свети патриарх Тарасие по еговом предлогу и заступништву.
Примивши рукоположее више по принуди, неголи по вои, свети Теодор уопште ние ослабио сво
[живот], ве се пружио на ош вее подвиге, остауи пример доброг монаховаа. Стога е и у своо
обитеи и у другима имао много подражавалаца.
Након извесног времена блажени старац Платон е, осеауи да му се увеава старачка слабост, усхтео
да се удаи од послова, те да последе године проведе у безметежу [т. безмолвиу], оставауи за
преемника светог Теодора. Десило се да се разболео. Призвавши братиу, он им е рекао да е болестан
и да се не зна чиме е болест завршити, услед чега жели да изабере свог преемника. Потом их е упитао
кога желе. Они су сви у едан глас рекли: "Теодора". ему е блажени Платон и предао власт и све
секирацие настоатества, сам се одвоивши на поко.
Од првих дана у новом чину свети Теодор е увеао свое подвиге, али е и од других захтевао строго
испуавае устава монашког живота. Нарочито се он устремио против немарности или едино
споаше исправности и лакомости. Поедина братиа е роптала, али се постепено и исправала.
Уопштено говореи, порасло е подвижништво у обитеи.
И ствари у оквиру обитеи течаху добро. Меутим, ускоро су споа започеле невое и притешаваа.
Први повод беше незаконити брак младог цара Константина, кога е беспоштедно изобличио свети
Теодор. Он е био ожеен Мариом, ерком Филарета Милостивог. Меутим, заволевши другу, он се
оме и оженио, оставауи прву. Брак е обавио неки осиф, црквени економ, мимо вое патриарха
Тарасиа, кои се потом свестрано старао да га раскине. Ипак, он ние успео. Боеи се веег зла (с
обзиром да му е цар претио обновом иконоборства), он му више ние досаивао.
Меутим, блажени Теодор ние утао, нарочито стога што су и велможе и чиновници почели слично да
поступау. Боеи да се безакое не претвори у закон, свети Теодор е свим монасима писао да цара
сматрау одлученим од Цркве, или самоодлученим, с обзиром да е своим делом на себе навукао казну
одлучеа. егов поступак се прочуо и дошао и до цара.
Цар се у почетку ражалостио будуи да е егова нова жена Теодотиа била сродница блаженог Теодора
по маци. Надауи се, уосталом, да е га ласкаем придобити за себе, он е супрузи преубници
наложио да му пошае мноштво дарова са искаем молитава за себе и за род ен. Меутим, блажени
ни дарове, ни посланога са има ние изнео пред очи. Потом е цар замислио да некако сам види
светитеа и поговори са им. Стога е удесио пролазак поред еговог манастира, наводно ходеи негде
по своим делима. ер, он се надао да е светите изаи са братиом ради царског поздрава и позвати га
у обите. Сазнавши о реченоме, меутим, светите е наредио да затворе врата и да не отварау, ма
колико ударали. И они су ударали и ударали, те отишли празни.
Цар се распалио гневом на преподобнога и послао да га претуку и пошау у заточее. Дошли су и
претукли га, услед чега му се тело покрило ранама и зема облила крву. Потом су га послали у Солун.
У исто време су послали у заточее и све водее оце обитеи - их еданаесторицу. Свети Теодор е
све благодушно трпео. И страдауо братии е писао, тешеи их и убеууи да све што им се дешава
благодушно подносе. "Богу е тако угодно. Оно што е од Бога, нама служи на добро, уколико смо смирено
благодушни". Писао е он и папи и добио утешни одговор са похвалом за ревност по Богу и непоколебиву
храброст.
Цар е, меутим, живео раво, а царством управао ош гре. Стога е свргнут са престола и ускоро
умро. Царство е опет прешло у руке егове маке Ирине, коа е васпоставила иконопоштовае. Она е
одмах све оне кое е ен син заточио вратила на своа места. И монашки живот е код их опет потекао
у добром поретку.
После неколико година дошла е нова невоа, више изазивауи главобоу, неголи тешкоу. Агарани су
се, наиме, приближавали Цариграду. He желеи да се подвргне невоама од ихових руку, свети
Теодор е оставио сво Сакудион и преселио се у Цариград, где су му царица и патриарх дали Студитски
манастир, из кога су монаси били протерани Копронимом иконоборцем, а нови се не беху скупили. У
ему е у то време било само дванаест уди.
3
Примивши обите, свети Теодор е исправио оно што е требало исправити, доградио оно што е
недостаало, разместио своу братиу и монашки живот е кренуо обичним током. Братство се множило и
ускоро е порасло до хиаде. Немауи могуности да све прати сопственим очима, свети е напор
поделио са другим надостониим старцима. има е он уручио надзор над поретком у разним деловима
манастирских послушаа, за кое е написао одговарауа правила. Преподобни се нарочито старао да
братиа немау неопходност да излазе у град, услед чега е у манастиру завео разне занате: они су имали
свое кроаче, обуаре, столаре, стаклоресце, коваче, зидаре и остало. Братиа се за наведена занимаа
опредеивала у складу са своим способностима и склоностима, имауи над собом нарочитог
руководитеа и надзорника. Све се радило као и у свету, премда не по светски. Свагде е владао ред и
побожност: руке су се пружале на дело, a y устима су увек имали Исусову молитву и Давидове Псалме.
Свако (било велико, било мало) нарушавае поретка кажавало се одрееном епитимиом [т. казном].
Да би рее постоала неопходност да се оне примене, преподобни се увек у своим поукама поред
излагаа општих хришанских и монашких закона дотицао и правила коима се одреивао поредак
живота у еговом манастиру. На та начин се обнавало сеае о дужностима и у свакоме оживавала
ревност да буде исправан у свему, чак и намаем.
У меувремену е тиранин Никифор свргао са престола царицу Ирину. егово прво дело беше уношее
смуте у Цркву противканонским оправдаем осифа, т. придворног свештеника кои е венчао
Константина са Теодотиом и кои е стога био лишен чина. Патриарх Никифор (кои е дошао после
светог Тарасиа) беше достоан муж и по своим могуностима се противаше реченоме. Меутим,
видеи арост цара и боеи се од ош горих ствари за Цркву, он е осифа примио у општее.
Меутим, свети Теодор ние одступао. Он е авно изобличио цареву неправду. Разгневен, цар е светог
Теодора послао на заточее. Касние е послао и еговог брата осифа, старца Платона и многе друге
студитске монахе.
У то време су на Тракиу напали суседни варвари, услед чега е цар требало да иде на их. Пред одлазак
цар е Теодору послао [изасланика] да га ласкаем или претама наведе на едномислие са им.
Меутим, покретан Духом Божиим, свети Теодор е одговорио: "Требало е, царе, да идуи у борбу
принесеш покаае и исправиш оно што си нарушио у Цркви Божио. Меутим, како речено ниси учинио,
зна да се из борбе нееш вратити жив. To е праведно опредеее Божие о теби".
И заиста, цар е био убиен у рату. После ега царство е примио егов син Ставрикие. Меутим, и он е
убрзо умро од paнe коу е добио у рату. За цара е потом изабран Михало Киропалат, заиста достоан
царске власти због свое благости и правоверности. Он е Теодора вратио из заточеа, као уосталом и
све друге кои су били са им. Он их е обасуо почашу и укинуо црквену поделу. осиф е, као
недостони уд, опет био одсечен од Цркве.
У тo време е свештени и свехвални старац Платон отишао Господу и часно погребен у Студитско
обитеи уз учеше патриарха.
Свети Теодор е по преставеу Платона (т. свог духовног оца) заедно са братиом поживео у миру и
спокоству само две године. Потом се поново подигла иконоборачка бура и узмутила читаву Цркву.
Изазвао у е нови цар Лав ерменин, кои беше вони старешина у источним пределима царства. Он се
побунио против благоверног цара Михала, кои е, да би избегао меусобни рат, сам са себе скинуо
царску порфиру и обукао се у монашку власеницу. На та начин е царство остало побуеном тиранину.
Лав се у почетку показивао као благоверан и кротак. Када се, меутим, учврстио у царовау, он е почео
да хули на свете иконе и да пориче иконопоштовае. Раскривауи пред царем истински смисао
иконопоштоваа, свети патриарх Никифор га е убеивао да не нарушава мир Цркве своим
противеем еном учеу. Меутим, цар уопште ние обраао пажу: напротив, он е умислио да
своим царским ауторитетом све натера да се потчине еговом мишеу. Стога е он сабрао све
истакнуте свештенике и монахе, светог патриарха и светог Теодора и авно пред свима открио свое
зловере, похваууи оне кои не поштуу иконе и прекоревауи оне кои их поштуу. Као основу свог
мишеа он е углавном навео другу заповест: Немо правити себи идола нити икакво изображее. . .
Додавао е ош и следее разлоге: "Како се може описати Неописани и како на икони од едног лакта
сместити Несместивог". Или: "Како се може именовати Богом она ко е изображен боама".
Духовни оци су са поштоваем обаснили цару да старозаветни закони нису безусловно обавезни за
Хришане, те да иконе не изображавау Бога као неописивог и несместивог, него као Оног ко е
благоизволео да се ава светима и нарочито као Оног ко се открио у Оваплоеу. Осим тога, Богом се
не именуу даске и бое, него Она кои е изображен на иконама. Гледауи га на иконама, [уди] се ему
4
мислено уздижу. Они су му предлагали и друге сличне мисли. Уедиууи их све, свети Теодор е
изговорио опширну реч како би уразумио цара.
"Откуда ти е, царе, дошла рава мисао да у Свету Цркву унесеш еретичку наредбу и да поцепаш ену
прелепу одору, коа е сашивена гором благодау и апостолским и отачким учеем? Зар закучуеш из
Старог Завета? Ти треба да закучуеш разумно. Размотри сва места у Старом Завету у коима се
забрауе да се праве иконе и изображеа и да се поштуу. О чему она говоре? Она говоре да
направене иконе или изображеа не треба да сматрамо богом или да им указуемо божанско
поклоее, а не да не треба да имамо иконе или изображеа и да их поштуемо. Света Црква не
обоготворава иконе и образе кои су створени руком, ве их само поштуе као изображеа онога што е
достоно поштоваа. Према томе, друга заповест (као уосталом ни друга слична многоброна места из
старозаветних списа) не односи се на иконе Свете Цркве. На их се односи (реи у на пример) заповест
Божиа да се направе изображеа херувима и да се поставе на напоштованием месту, т. изнад кивота.
На их се односи и наредба да се начини змиа и да се побожно гледа како би се [уди] избавали од
уеда змиа, и слично. . .
Дакле, Стари Завет не забрауе правее и поштовае икона кое се врши са разумом. Шта, пак,
видимо у Ново Благодати [т. у Новом Завету]? Сам Господ наш и Спасите изобразио е себе на
убрусу и послао га Авгару, кои га се дотакао и оздравио. Свети Лука е насликао изображее Маке
Божие са Превечним Младенцем на рукама. Кад га е видела, она е рекла да е благослов еног Сина и
Бога бити на ему. Отада у Цркви нису престале да постое свете иконе, од коих су многе постале
чудотворне и до дан данас чине чуда. Ние ли стога асние од сунца да иконописае и иконопоштовае
има божанствено, а не удско порекло? Ти говориш да нееш да се невидиво и неописиво Божанство
изображава боама. И ми такое веруемо да е Божанство невидиво и неописиво. На иконама не
изображавамо егову суштину, ве егово авае, нарочито у домостроу Оваплоеа. Она ко
одбацуе икону Христа Спаситеа, одбацуе само Оваплоее Владике".
Саслушавши га, цар се разгневио и рекао: "а одавно знам да си свадив и горд, мислеи да нема никог
умниег од тебе. И сада са мном дрско говориш као са обичним човеком. Стога би одмах требало да
будеш кажен. Меутим, поштедеу те док се тачние не открие и позна исправност нашег умоваа. И
уколико се тада не будеш покорио, немо очекивати милости".
Потом су се оци кои су се нашли у палати договорили да више ништа не говоре. ер, шта би се рекло
ономе ко не иште уразумее, ве хое да господски притешуе веру. Блажени Теодор е рекао: "Царе,
схвати и разуми. Света Црква е надлежна да разматра и обашава ствари вере, а не ти. Твое дело е
да чуваш светски поредак. Држае вере и Свете Цркве у поретку есте ствар пастира и учитеа
црквених. Послуша апостола кои говори: И постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, трее
учитее (1. Кор. 12,28). Видиш ли? Учитее, а не цареве. И друга места из Писма нареуу да црквеним
стварима управау пастири и учитеи Цркве, а не цареви".
Цар е, пак, рекао: "Зар ти мене изгониш из Цркве". Свети е одговорио: "He, не а. Изгоне те из Цркве
закони божанствених апостола и светих отаца. их следеи, и ми утвруемо да буде анатема на онима
кои почну другачие да благовесте, чак и да се ради о анелу са неба. Према томе, уколико хоеш да
будеш унутар Цркве Христове са нама, кои се поклаамо икони Христово, следи у свему патриарха и са
им свештени сабор".
Цар се разбеснео од егових речи и све отерао од себе. Потом се по граду преко грчког епарха почела
разглашавати царска наредба да нико не сме да тумачи или да се препире о вери, ве да сви иду за
воом цара. Наредба е дошла и до светог Теодора. Меутим, он е онима кои су му е пренели рекао:
"Судите, е ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога (Дап. 4,19). Бое би било да нам език
одрежу, неголи да утимо и не штитимо истину вере кад покушавау да е искваре". И од тада е он почео
без страха да све учи и убеуе да се одлучно држе праве вере коу су нам оци предали. едне е сам
призивао, другима е сам ходио, треима е писао посланице. Често е ишао и код патриарха како би се
заедно утешили општом вером и како би га подстицао на благодушно трпее невоа и гоеа коа
имау дои.
А гоеа и невое су убрзо дошле. Патриарх е био свргнут и прогнан из Цариграда. И сви други
православни архиереи су били осуени на заточее. Иконама су се изругивали, бацали их на зему и
газили ногама, те предавали огу. По граду се подигао општи метеж. Видеи шта се дешава, преподобни
Теодор е осеао дубоки бол у души. Желеи да авном вреау икона супротстави ихово авно
поштовае, преподобни е наложио да се за наступауи празник Цвети извршни крсни ход око обитеи
5
на коме е братиа, држеи иконе високо, певати: "Пречистом образу твоме поклаамо се, Благи", и
друге песме.
Сазнавши за догаа, цар му е послао страшне прете, т. да е га сусрести заточее, ране и смрт
уколико не престане да штити иконопоштовае. И с обзиром да ние могао да престане ни речу, ни
посланицом [да поштуе иконе], свети е био осуен на заточее и отправен у Аполониу (азиску или
витиниску). Био е, наиме, затворен у тамницу у тврави коу су звали Метопа.
Па ипак, он е и из тамнице слао посланице, убеууи да се [сви] строго држе иконопоштоваа кога се
држи Црква. егове посланице су, меутим, дошле и до цара, кои е одмах послао извесног Никиту
(Алексиевог сина) да преподобног одведе ош дае у место звано Вонита, где е требало да буде
закучан у тамницу уз строгу забрану да разговара или пише о иконопоштовау. Када му е посланик
пренео воу цара, преподобни е одговорио: "Промену места примам са радошу, с обзиром да е Бог на
сваком месту, али не могу да не говорим и да не пишем". И заиста, он е и по преласку на друго место и
говорио и писао.
Сазнавши за [егов одговор], цар е опет послао Никиту наложивши му да га покрие утим ранама.
Чувши пресуду од посланика, свети Теодор е са радошу скинуо одело и свое тело пружио за ударце.
Меутим, видевши измождено тело преподобног, рука Никите ние могла да се подигне да га рани. И он
се вратио не дотакавши светог.
Свети е опет без страха ширио истину о светим иконама, опширно разговарауи са онима кои су му
долазили и пишуи свуда. Писао е он и патриарху ерусалимском, александриском, антиохиском и
римском, описууи шта се ради у Цариграду и иштуи ихову помо Православу у молитвама и
делима.
Десило е едном да е код ега свратио клирик из Азиске Цркве и чуо егову беседу, услед чега е
одбацио иконоборачку ерес и обратио се у Православе. Вративши се у свое место, он е обратио и
другог клирика. Сазнавши за догаа, епископ се цару пожалио на преподобног. Цар е одмах послао
наредбу азиском воводи да преподобног покрие утим ранама. Вовода е послао едног од своих уди
да преподобном зада педесет рана. Меутим, послани се такое постидео да подигне руку чим е угледао
обнажено тело преподобног. Поклонивши му се, он се вратио не испунивши злу воу цара.
Меутим, посланик ош ние ни стигао да се врати воводи, а преподобном се авио нови посланик од
самог цара са именом Анастасие, веома суров и немилосрдан, кои га е своим рукама претукао,
задавши му сто рана. Исто е учинио и еговом ученику Николау. Закучавши их потом у мрачно и тесно
место, он е наредио да их држе строго у сваком лишавау и отишао. Та строга наредба е била тачно
испуавана, а место беше тамно, смрдиво и влажно. Кроз мало окно бацали су им по мали комад
хлеба, кои е био недовоан чак и за еднога, те додавали лонче воде, премда понекад и сваки други
дан, као да су имали намеру да их уморе глау. Бол од рана и грубост прислуживача су увеличавали
ихову тескобу. У такво невои свети Теодор е решио да се, храбреи се вером, храни едино
Пречистим Телом Господим, кое е имао са собом. Све, пак, што су му давали, он е препуштао свом
ученику.
После дужег времена пролазио е тим местом неки царски велможа и сазнао за удео преподобног и
еговог ученика. Он е наредио да им се олакшау страдаа, т. да им дау више хране и пиа и да са
има поступау милостивие. На та начин е прошло више од три године. Потом е у руке цара доспела
една од посланица светог Теодора у коо се изобличавала егова нечастивост и саветовало одлучно
држае Православа и храбро трпее гоеа и мука за ега. Цар е побеснео и послао неког
велможу са зверском нарави да преподобном покаже посланицу и увери се да ли е егова. И уколико се
покаже да есте, требало е да га пребие на мртво. Преподобни е признао да е егова посланица и био
немилосрдно пребиен. Оставен е [да лежи] едва дишуи. Наситивши своу злу нарав, посланик се
вратио свом послодавцу, док су страдалници, благодушно све претрпевши за истину, почели да се брину
едан о другом. Свети Теодор ние могао да се покрене: лежао е изнемогао и едва дишуи. Ние примао
ни хране, ни пие. егов ученик е био унеколико ачи. Заборавивши на себе, он е сву бригу посветио
преподобном, поеи га и хранеи ечменом кашом са неком травом. Пошто се унеколико опоравио, свети
е и сам почео да помаже свом ученику, нарочито се постаравши о еговим ранама. Они су едан
другоме чистили ране и одрезивали комаде [коже] кои су висили, те омивали загноене ране, мажуи их
чиме су могли.
Помучили су се они деведесет дана. He успевши ош да се сасвим опораве, од цара е дошао ош едан
суров и нечовечан посланик са наредбом да их одведе у Змирну, што е и извршено уз немилосрдну
6
стражу, уз лишаваа, злопаеа, невое и свецелу изнемоглост. едино е нарочита помо Божиа
страдалницима дала силу да доу до назначеног места, где су били предани у руке епископу (злом
наставнику зловера) и закучани у ниску, тесну и мрачну колибу, трпеи свакакве недостатке и невое.
Нешто касние, од цара е дошао немилосрдни Анастасие и преподобном опет задао сто рана. Меутим,
преподобни е све благодушно трпео, благодареи Богу.
Змирнском облашу тада е управао царев сродник и едномишеник. Он се разболео и приближио
смрти. Неко од егових слугу му е поменуо светог Теодора кои е имао дар да исцеуе болести. И
болесник е послао да од преподобног потраже молитве. Наброавши му сва зверства коа е учинио
православнима (због коих нее избеи вечне муке), преподобни му е предложио да се бар пред кра
покае. Вовода се ужаснуо пред оним што га очекуе и обратио се преподобном, иштуи опрошта и
обеавауи да е примити Православе уколико се исцели. Свети Теодор му е послао икону Пресвете
Богородице заповедивши му да е поштуе до краа свог живота. Примивши икону он е одмах осетио
олакшае и почео да се опорава. И кад ве е скоро био потпуно оздравио, он е (наговорен змирнским
епископом, еретиком) опет отпао у преаше зловере. Од епископа е примио и еле на благослов.
Меутим, чим се име помазао, он е пао у раниу болест и зло испустио своу душу.
Преподобни е у Змирни страдао више од годину и по. Он би и дае страдао да злочастивог цара нису
убили. На егово место е ступио Михало (Травлос или Валвос), кои е био равнодушан према вери,
оставауи да свако веруе по свом нахоеу. За егово време су сви изгнаници и заточеници из
претходног цароваа добили слободу. Стигло е нареее да се пусти и свети Теодор са еговим
ученицима. (У заточеу за време Лава ерменина свети Теодор е провео око седам година, а при
Константину е у заточеу провео пет година због изобличаваа за неправилност брака).
Код светог Теодора тада су се скупили сви ученици кои беху у изгнанству. Заедно са име они су се
вратили на свое место и били дочекани са радошу и убаву: сва Црква се, наиме, радовала због
иховог повратка. Дошавши до Халкидона, он се видео са патриархом Никифором. Они су се меусобно
утешили са састрадалницима за истинско дело вере. Са им е он отишао и до цара да би га убедили да
прихвати Православе. Он е, меутим, рекао: "а неу да се клаам иконама и неу да се виде у
Константинопоу. Ви их држите где хоете и поштуте их како знате".
Свети Теодор е потом заедно са своим ученицима прешао у Крискентиеву област. Настанивши се, он е
ве почео да очекуе сво кра и поко. Меутим, због устанка извесног Томе (кои е хтео да отме царски
престо), он е био принуен да се привремено повуче у Цариград, т. до смириваа метежа. Он, наиме,
ние хтео да стално живи у граду кои беше пун еретичког иконоборства. По смиривау нереда, он ние
отишао у Крискентиеву област, него у Акритов Херсонис, код Цркве светог Трифона, где е сво живот
до краа провео у подвизима, окружен своим ученицима.
Назад е дошло време егове блажене кончине, у 67. години по роеу. Чим се пронела вест [о егово
слабости], одасвуд су почели да пристижу [уди] разног чина и зваа, и ближи и даи. Сви су
желели да чуу речи кое е реи. И преподобни е говорио, премда су због егове изнемоглости едва
могли да га чуу и они кои су стоали близу. Стога су довели брзописце како се не би лишили поуке они
кои нису могли да га чуу. Она ко жели може да их прочита у кодексу поука преподобног. егова болест,
уосталом, ние дуго потраала: свети е опет могао да иде, да одлази у цркву и да идуе недее служи.
Потом е изговорио поуку братии и са има био на трпези. И 6. новембра, на спомен светог Павла
Исповедника, он е такое служио Божанствену Литургиу и поучио братиу. Tor дана е био и на вечеро
служби. Вративши се у келиу, он е опет легао и почео да болуе. Одболовавши четири дана, он е петог
дана отишао Господу, т. ка безболном животу.
Када се приближио час еговог преставеа, сабрала се братиа и почела да плаче за своим оцем и
учитеем. Гледауи на их, и он е на кратко заплакао и рекао: "Ето, оци и братио, дошао е кра мог
живота. Сви смо дужни да испиемо ту чашу, неко рание, а неко касние. Нико, меутим, не може да е
избегне. а одлазим путем коим су отишли наши оци. а идем ка вечном животу, ка Богу и Господу
нашем, кога е заволела душа моа, кога е пожелело срце мое и чиим сам се слугом назвао, премда и
нисам достоно обавио сво посао. Ви, пак, братио и чеда моа, истрате у речима кое сам вам предао,
држите праву веру и благочастиви живот. Ви знате да а нисам престао да вам саопштавам Реч Божиу
ни у цркви, ни насамо. Сада вас усрдно молим да све држите у свом уму и да чувате. а у срцу осеам
тугу за вас будуи да ми предстои да дам одговор за вас. Потрудите се да одавде одете пред лице
Господе без кривице".
Изговоривши [поуку] и опростивши се, он е наложио да егови ученици узму свее, запале их и почну
7
службу за исход душе. Стоеи у кругу, ученици су почели да певау: Блажени су непорочни (Пс. 118). И
кад су по реду дошли до [стиха]: До века неу заборавити законе твое, ер си ме има оживео (ст. 93),
преподобни е предао своу душу [Господу] (826. године).
у су прихватили анели Божии и понели е престолу Божием, као што истински сведочи преподобни
Иларион Далматски, кои е видео виее. Наиме, тога дана, 11. новембра, на спомен светог Мине, он е
усамен ходао по свом врту и поао Псалме. И одедном е чуо предивне гласове и осетио неизрециво
благоухае. Чудеи се, он е погледао на небо и видео мноштво светлоризаца са радосним лицима како
са висине силазе са поаем у сусрет неком часном лицу. Видевши све, блажени е са ужасом пао на
зему и чуо некога да говори: "To je душа Теодора, студитског игумана, кои е за иконе пострадао до
крви. Он е сада скончао и свечано усходи. ему у сусрет силазе небеске силе". To виее е блажени
Иларион испричао другим врлинским оцима. Они су забележили дан и час догааа. Потом су сазнали да
се баш тада преставио свехвални Теодор Студит.
Кончину светог Теодора е пропратило мноштво чуда. их е много било и пре и после е, т. од еговог
гроба и светих моштиу.
НАПОМЕНЕ:
1. Животопис е сачиен монахом Михалом. Уп. у Patrologiae graecae, Migne, т. 99. Овде се наводи
одломак.
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
1.
1) Колико е високо монашко служее; 2) свако послушае кое се испуава по Богу води у ра,
ма колико било просто; 3) набраае врлина кое воде у ра (1, 2)
1) Бог нас е увео у свет да бисмо, угаауи му добрим делима, постаали наследници Царства небеског.
По увоеу у свет Он е нама, т. монасима даровао посебну велику благодат. оме нас е Он изабрао
измеу свих и поставио пред своим лицем да бисмо служили егово сили. Нека стога сада свако
мариво размотри да ли ходи у складу са зваем на кое е призван, т. да ли се стара едино о угаау
Богу.
2) Испуавауи послушаа ми треба да деламо као да од самог Бога примамо наредбу. Од здравих Бог
захтева дела по ихово мери. При делау треба да на сваки начин избегавамо да некако сами себе не
поткрадамо таштином пред другим и самомеем као да чинимо нешто велико. Господ има награду за
свакога ко се труди: трпезар е да се радуе са првомучеником Стефаном; пекар е сам за Господа бити
чисти хлеб; баштован е да се наслади добрим плодовима раа, с обзиром да е се удостоити да
постае егов обитавалац. И сваки други (и виноградар, и дуборезац, и краснописац, и вратар), т. на
сваком послушау е добити достоно уздаре уколико га врши као труд за Господа. Господ све види и
ништа се од ега не може сакрити. И за свее Он да узврати по божански.
3) Стоте у вери, мушки се држите, снажите се. Све да вам бива у убави (1. Kop. 16, 13-14),
свакодневно умирите како бисте живели у векове, бежите од злих помисли као од самих дела,
причивост сматрате великим грехом, смех - блудочинством, преедае и пресиивае - ропством
похоти. Мисли имате горе a очи доле, будите чисти телом и душом, бодрите се добром надом, немоте
се привезивати ни за шта на земи, едино се Бога боте. Уколико се будемо понашали на описан начин
и уколико будемо имали слично настроее свакако емо ликовати са анелима и радовати се са свима
светима у векове.
2.
8
1) О себи не треба да мислимо високо; 2) треба да живимо за сву братиу, као и сваки део тела за
цело тело; 3) наша послушаа нису тешка, премда због одрицаа од властите вое заслужуу
мученичке венце (1, 3)
1) Ви сте, богопризвани мужеви, мудро поступили што сте оставили свет и што очи вашег срца имате
устремене према Богу. Стога се старате да живите богоугодно и да, живеи, не сматрате сами себе
мудрим (Рим. 12, 16) ни због духовних врлина, ни због телесних преимустава како не бисте чули: Шта
ли имаш што ниси примио? А ако си примио, шта се хвалиш као да ниси примио (1. Кор. 4, 7). Она ко
много ради, благодау Христовом ради, примивши одозго од Бога силу ради ближега, а не ради себе.
2) Сви сте ви едни другима послушници и едни другима помоници као живи удови едног тела. Удови
кои почну да дествуу по своо вои (нпр. Очи да не руководе руке, една рука дане подржава другу,
нога да не ступа у складу са добром целог тела) нее сачувати своу силу: заедно са растроством самих
себе, они е раслабити и цело тело. Стога нека се радуе свако коме успе да се више потруди од других,
трпеи хладноу, кишу и вруину. Напротив, нека плаче и скрушава се она ко седи без посла као
непотребни уд, кои живи у телу, али не и за тело и кои е достоан едино одсецаа.
3) Нека ваш слух не отежа да слуша оно што говорим. Напротив, схватите колико малим и незнатним
трудовима е вама дано да стекнете Царство небеско. Ми не проливамо крв као мученици. Наше удове не
одсецау и не ломе нам кости. Меутим, уколико уз свое лагане и незнатне трудове придодамо и
одрицае од свое вое са жеом да угодимо Богу и да братии послужимо са убаву, ми емо
постати подобни многострадалним мученицима, па чак и самом Господу, кои е ради нас поднео распее
и смрт. Будите добре вое трудеи се. Вас очекуу мученички венци.
3.
1) Бдите и утешите пастира, будуи да неприате не спава; 2) немоте заостаати у напорима с
обзиром да се за сваки труд одмах на небу одваа награда; 3) поука канонарху; 4) кандилару; 5)
болничару; 6) и болеснима (1, 4)
1) а од светих отаца, и нарочито од мог праведног старца знам да аво никада не спава и да не слаби у
труду да погубуе душе наше. Он е свагда бодар и брз да посее плеву своу док уди спавау (уп. Мт.
13, 25). Стога богопозвана чеда моа и ви будите бодри и трезвоумни како нико не би упао у замке
авое. а волим да чуем како сви напредуете, те се тешим због послушаа едног, због смиреноума
другог и због трудоуба треег. Сина, пак, непослушности, роптаа, гордости, леости, тромости,
дошаптаваа и причивости мрзи душа моа. Ко сам, меутим, а да тако говорим? а сам пастир ваш,
премда и недостоан, а ви сте овце мое за кое у дати одговор Господу кои ми вас е поверио.
2) Напасате се сви добро и еднодушно и заедно. Нека нико не заостае. Онога ко заостае неприате
е завести у беспуе и погубити. И овцу коа заостае вук граби и односи у шуму или у планину. Дело
спасеа ние лако. Пут ка спасеу е пун зноа, замора, напора, бдеа, задовоности малим (т.
скромном храном, незнатним одмором, равом одеом) и пре свега захтева одсуство своевоности. И
Господ у складу са трудом одреуе и свачиу награду. У удео трудбеника свакодневно се додау венци.
3) Црквене службе ми треба да испуавамо пристоно, побожно и са топлим срцем. И ти, чедо мое,
канонарше (т. типикару), буди пажив, буди за певницом и тачно прати време кое е назначено за свако
поае, с обзиром да си поставен да пратиш прво и навее наше дело. И све друго у вези са
Псалмима и стихирама испуава као што ти е заповеено са чистом савешу. Нека пое она ко е
способан да пое. Онога, пак, ко е погоднии за читае постава да чита. Немо бити немаран, ве буди
пажив, праведно распореууи свакога од братие за читае или певае. Одреу шта е ко да чини у
обичне дане, а шта у празничне судеи по гласу, изговарау и брзини читаа како би и други, уколико су
присутни, стекли корист. Нека код тебе све буде благообразно и уредно (1. Kop. 14, 40) како би се
удостоио да од Господа чуеш: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим у me
поставити (Мт. 25, 21) и како би на небесима био приброан лику светих.
4) И ти, црквеаче [т. кандилару], има страх и буди мариву обавау послушаа кое ти е дато,
будуи да е од Бога и дае божанствено. Пази на осветее храма као на своа два ока, будуи да се
оно врши пред лицем Бога. Она ко пред царем пали светике сав постае пажа како би му угодио. He
приличи ли утолико пре, чедо мое, да ти са страхом и убаву вршиш паее свеа Свецару Богу,
9
коме служи сва твар. Ти уедно треба да чистиш и одржаваш светилнике, одржавауи сразмерну
светлост. Ти пази и на чистоту цркве, метуи е барем два пута недено. Бриши прашину са икона како
се не би оштетиле и све друго држи у реду. При чишеу пази да се не оштети нешто од црквених
[ствари].
5) Чедо болничару, ти си ми треи на уму. Држи се онога што ти е заповеено. Ти си достоан великих
венаца због натежег, мученичког служеа, кое не зна за одмор. С обзиром да е високо, оно е бити
достоно и високе награде. Немо овде очекивати и искати покоа, да би га стекао тамо. Уколико се добро
потрудиш, несумиво е да еш тамо стеи поко. едни читау, други се моле, треи се држе безметежа,
или нешто друго похвално чине. Меутим, и ти са има идеш упоредо, или их чак и претичеш. Чим сване,
ти обилази едног по едног болесника и сазнава стае болести код сваког, назначууи шта е коме
потребно и корисно. Уколико истраеш у таквим напорима, у Царство небеско еш уи као венценосац.
6) Ви, пак, болесна братио, са благодарношу примате све што се са вама дешава, задовоавауи се
оним што вам пружау. Уколико пожелите нешто друго, само помените [о чему се ради]. И са оним што
потом учини надлежни брат будите благодарни са убаву. Немоте роптати: довоно е што вам брат
служи као роб из убави према Богу, свакоме пружауи оно што му приличи по сили манастирских
средстава. Уколико се будете понашали другачие, биете достони великих мука.
4.
1) Сеате се смрти и [даваа] одговора и старате се око завета; 2) чувате уста; 3) коа братиа су
за настоатеа руке, очи, ноге; 4) код нас е и телесни труд духован; трудите се, подстичуи едан
другога; Христос е са вама; 5) поука и охрабрее кувару (1, 5)
1) Погледамо на висину небеску и дубину земаску и на природу нашу. Приликом умираа, нас уди
одавде преносе у надсветске области, т. иза граница овога света. Без икакве прикривености ми емо
тада стати пред лице праведног Судие како бисмо дали одговор за дела своа, након чега е нас
примити или Царство небеско (уколико смо чинили добро), или неугасиви ога(уколико смо пребивали у
гресима). Стога непрестано подгревамо ревност за богоугодни живот са коом смо ступили у обите,
сеауи се речи кое смо тада изрекли и завета кое смо дали и будуи свесни свог дуга да реченоме
увек будемо верни. ер, нама е се судити по речима нашим.
2) Чувате уста своа у чистоти, увек говореи само оно што е Богу угодно. Немоте себи дозвоавати ни
лаж, ни неправедне прекоре. Никаква рава реч да не излази из уста ваших (Еф. 4, 29).
3) Они кои се меу вама труде представау мое руке. Трудите се, руке мое, и немоте се замарати,
пружауи се на оно потребно: ер, мишица Господа е вас оснажити (уп. Пс. 88, 22). Ви, кои сте
поставени да посматрате друге есте очи мое. Гледате право, предвиауи и предупреууи падове
оних кои могу да се омакну како бисте се и сами удостоили божанственог надзора. Имам а и ноге. Ноге
мое, стоте на правом путу заповести Божиих. To cy они кои храбро и благодушно носе бремена остале
братие, због чега е, уколико истрау у добром расположеу, доспети у вечни поко. Овим речима хоу
да подигнем оне кои су се опустили, да разлеене пробудим на ревност и да палима у малодушност
додам храбрости.
4) Радуте се, тешите се и окриавате се ревношу. Немоте ништа избегавати - ни душевне, ни телесне
напоре. ер, и наш телесни [труд] есте духован, будуи да се Богу посвеуе. Према томе, ко е усрдан у
телесном, усрдан е и у духовном. Подстичите и укрепуте едни друге и у молитвама, и у послушаима,
и у смиреу. Бодрите се меусобно на свако добро, у свему поступауи благопристоно и уредно. Идите
едни за другима и помажите едни другима, те ете бити тело Христово, и удови понаособ (1. Кор. 12,
27). а и веруем да е ваша глава Христос. Имауи га за главу, зашто би се икога боали. И шта са им
ви неете добити? Биете владике неба и земе, и наследиете све обеано.
5) Реч моа е [упуена] и теби, чедо мое куваре, кои се свакодневно бориш у огу, кои цепаш дрва,
куваш храну, носиш воду, чистиш и переш повре, чаавиш лице свое, праш одеу, зноиш се и печеш,
настоеи на сваки начин да братии предложиш потребна ела. Ти еш имати част са светима и наруче
Авраамово е те упокоити. Само трпеи трпи и у радости проводи сво дан. Буди усрдан и марив на
свом делу, како би ти се твое послушае приказивало и у сну. Од самог утра се као ога устрему на
свое послушае, те еш изаи као победник, добро испунивши свое дело.
10
5.
1) Ревнуте меусобно у добром, али не и у лошем; 2) ми живимо као по мору пловеи; духовно
значее за нас дешаваа на мору; 3) благотворност примерног брата за братство, и злотворност
равога; 4) [наша] награда е безмерна; ми се не трудимо узалуд; радуте се (1, 6)
1) Ево добрих дана, ево времена делаа, ево године тражеа Бога. Немомо себи дозволити да узалуд
изгубимо не само годину, него ни дан. Нека код нас буду непоколебиви подвиг и ревност за спасее,
узаамно добро надметае и права ревност за меусобно подражавае у врлинама. Уколико у некоме
приметимо изузетну врлину (на пр. мирноу, побожност, послушае, смирее, или што друго похвално),
ми треба да будемо раени жеом да му будемо сапутници. Из реченога е меу вама да се роди савез
мира и убее расположее. Ономе, пак, што е супротно немомо се учити по опонашау, т. видеи
немарнога немомо бити немарни, видеи стомакоугодника - немомо бити стомакоугодници, видеи
причивога - немомо бити причиви. Напротив, као мудри и Богом научени сами по себи све
испитууи, добра се држите (1. Сол. 5, 21).
2) Ухватимо се за сидро наше вере, подигнимо едра наде и са свом силом се [упустимо] у пловидбу
великим морем садашег живота. ер, за време пловидбе неизбежно е на нас наилазити ветрови (т.
устаае тела), [обавезно емо] сусретати вртлоге (т. узнемиреа од телесне похоте и порочне мисли
кое ничу из дубине срца), као и много другог што се дешава при пловеу морем: пирате (т. свезлобне
демоне), плиаке (т. заслепеност од незнаа), подводно камее (т. непредвидиве замке против наше
душе), опасно пуее палубе водом (неоткривае грехова и греховних помисли, од чега гине наша
душа, као што гину морепловци кои су немарни према испуавау палубе [водом], будуи да се уснули
заедно са бродом потапау у дубину мора). Ми се, пак, начасниа братио, чувамо од свега реченог,
будно ходеи путем Божиим. Нарочито откривамо све што се дешава у срцу нашем како вода равих
помисли не би преплавила наше душе икако нас не би опколио краи бездан, по речи пророчко (она 2,
6).
3) Она ко е у братству усрдан и у душевним подвизима и у телесним трудовима светли као небеска
звезда и многе просвеуе. Она ко е ревносан у делима побожности коа су достона неба, ко е
нелицемеран, ко избегава смех и ко е утив есте анео на земи: он као да пред херувимским
престолом служи Богу и Владици творевине. Своим врлинама користеи другима и побуууи у има
стремее ка духовном делау, он е лучезарно сунце кое обасава и загрева сву пуноту братие. Ко е,
пак, мрачан, таман и ноелик, ко помрачуе оне кои су поред ега и чини их себи сличнима? Наравно,
она ко се високоумем, сластоубем, засмеаваем, неделаем, срамним делима, наговараима,
дрскошу и нечистотом кроз слагае са равим помислима уподобуе сатани кои е спао са неба. Ми
не треба да се потчиавамо утицау таквих.
4) Наш труд ние дуготраан, а награда е вечна; злопаее е кратко, а радовае трано; оптереее е
привремено, а поко бесконачан. Ви ете се веселити тамо где е свих радууих се обиталиште (Пс. 86,
7), одакле е одбегла болест, жалост и уздисае (Ис. 35, 10), где нема плача, ве [постои] едино
радост. Према томе, да ли узалуд трчите? Да ли се напрасно трудите? Наравно, не. Напротив, ви сте
разумно, узвишено, дивно, блажено, апостолски, мученички, отачки, анелски, небески и богоугодно
изашли(из света), дошли (код нас), родили се духовним роеем, узрасли и постали воници,
наоружавши се духовним оружем, те побеуете Амалиане, Аморее и Хананее заедно са другим
племенима страсти. Ви сте иза себе оставили море света (одрекавши се од ега), ви сте прешли ордан
кроз просвеууе и очишууе друго крштее прихватаа схиме (коа е дествено покаае), те надае
почиете да улазите у удео свог наслеа, у зему коу вам е кроз свое обеае показао Бог у коме
нема лажи - у зему у коо тече мед и млеко бесмртности и вечног живота. Стога се радуте, ликуте и
веселите, видеи велико човекоубе Божие. Пред нашим очима е живот, пред лицем радост, пред
ногама блаженство. Врата су одшкринута - трчите да е добиете (1. Кор. 9, 24). Ко е ош стаати
неодлучан? Ко се нее устремити и настоати са све веом ревношу, старауи се да претекне друге у
стицау предлежеих ризница?
11
6.
1) Против похоте; она е ога коим се ражиже вечни ога; у и смрт може затеи на делу; 2)
саплевши се, устате мрзеи грех и заволевши добро; 3) избегавае малих грехова, нарочито
празнослова; навоее предмета за разговор (1, 7)
1) Храбрите се и добро стоте против замки аволских, знауи да наша борба ние са телом и крву,
него са невидивим и горким гонитеем нашим, са сатаном, и одступничким силама кое су под им.
Према томе, она на кога нападне похотна помисао не треба да се узнемируе и смууе, ве да е
молитвом, стеаем и проливаем суза тера назад и одваа се од е, сеауи се оног (вечног) ога.
Наиме, жежее кое се сада разгорева у нашем телу служи као узрок паеа и оног (вечног) пламена.
Према томе, ма колико пута дневно да напада таква помисао, ви е у потпуности истребуте и неете
бити осуени. Уколико са том похотом заедно долази и помрачее помисли са осеаем тежине
подвижништва, ти горе подигни очи срца свога, те авоу замку расеци помишаем на могуност да
се умре сваког часа. Нека се крепи сваки подвижник помишауи на упокоее у бескраном животу.
2) Нека вас осени благодат Господа нашег и нека вам даруе чврстину да трпите садаше тешкое.
Подвизавате се у борби и бици, на сваки начин се напрежуи да преете пут без поклизнуа. Уколико се
и деси нешто такво (што а, наравно, не желим), брзо устате. Приметите какво е видиво [постоае].
Небо е високо, као што е написано, а зема е дубока (Прич. 25, 3). И ко е се попети на ега од оних
кои су оборени у грех? Стога га омрзите, стекните ненавист према ему и одвратите се од ега, те се
ухватите доброга и чините оно што е Богу угодно.
3) Молим вас да, избегавауи велике грехе, избегавамо и такозване мале грехе, т. празнослове и
смеае. Тихо и кротко се односите према свакоме. И када водите разговор меу собом ради прогоеа
неханости [т. униниа], [пазите] да буде добар. Нека ваша реч буде или о предстоеем вашем рукодеу,
или о решеу недоумице око неког места Писма, или о читау по типику, или о житиу неког светог, или
о нашем одрешеу од тела, о доласку анела и о нашем одговору пред Господом и Богом за читав наш
живот у телу, о [околности] да е свети отии ка неизрециво радости, а грешници у неутешну муку.
Питате едни друге како да избегнемо ту страст (празнослова) и да стекнемо врлину коа о е супротна
(т. мудрослове). [Распитуте се] како се ава и пушта суза, и због чега пресахуе. [Говорите и о
чиеници] да се нелицемерним послушаем, смиреем и утаем уста наводавау изданци душе и
ничу усред раа као дрво живота. [Напротив], они се суше причивошу, смехом, неумесним и
неблаговременим погледом очиу, роптаем, суровошу, дугим спаваем, преедаем и сваком другом
страшу коо се произвоно предаемо.
7.
1) Високо звае; благодарите чуваем завета; 2) главно е - стеи Бога; 3) верност звау чини
граанином неба; дела те верности; 4) дарови Богу на Богоавее; 5) речи Писма о величини
обеаних добара (1, 8)
1) Ето, Господ и Бог наш удима ава благост своу, сиауи лучама човекоуба како би све привео
себи. Нас монахе Он е некако нарочито извео из таме у светлост. Какву емо благодарност узнети Богу
кои нас е изабрао и призвао? Живимо са цием напредоваа у побожности, одстранивши страсни и
сластоубиви живот. Схватимо, братио, свое звае и имамо пред очима оно што захтева монаштво и
завети кое смо изрекли пред лицем анела. Живимо са спремношу да чим Бог позове са пуном
радошу одемо одавде као из туине у властито станиште.
2) Видите ли ништавност садашег живота? Видите ли како е непостоан и брзопролазан живот удски?
И едан е самодобар удео, едан добар живот и ненаситива благодат - стеи Bora кроз чувае егових
заповести. Но, речено захтева труд и напрегнуто самопринуавае.
3) Ви сте граани ерусалима, житеи раа и судеоници хора анела светих уколико стоите у свом
звау, уколико му пребивате верни, уколико га волите свим срцем, уколико се принуавате на егова
дела, уколико се уздржавате од свега што муе противно и уколико на сваки начин притешавате себе.
Радуте се у страху Господем и чистите се од сваког нечистог расположеа. Убелите се и заблистате
12
као синови светлости и стариим указуте поштовае, послушае и покоравае. Меусобна убав нека
се богато множи меу вама, а своеглавост и саморуковоее нека буде омражено меу вама.
4) Дошао е дан Богоавеа. [Дошао е] Господ с небеса: сусретнимо га чисти. Припремимо света
расположеа и Ономе коме носи читава твар приноси дарове и ми као дар принесимо обновени живот,
боговидна зреа и богоубиви пламен срца. Heка понеки ош принесу убав према безметежу, понеки
неуспавиву бодрост, понеки многе молитве, уздржае, покоравае и избегавае роптаа, а сви - све
како ни у чему код вас не би било недостатка.
5) Бог преко светих своих саопштава каква нас слава очекуе у будуности. Свети Павле узвикуе:
Страдаа. . . нису ништа према слави коа е нам се открити (Рим. 8, 18). Свети Давид пева: ер е
бои дан едан у дворима твоим, од хиада (других) (Пс. 83, 11), и: Наситиу се када угледам славу
твоу (Пс. 16, 15). И неко од других пророка узвикуе [да емо отии на место] одакле е одбегла болест,
жалост и уздисае (Ис. 35, 10). Она ко жели може у Писму наи ош [много] сличних места коа нам
указуу на незамисливо наслаивае, весее кое нема граница и неописивост добара коа е Бог обеао
онима кои му угаау. Стомо у реченоме, утврумо се, изграумо се и усавршавамо се у Христу Богу
нашем.
8.
1) Немоте посустаати: труд е мали, а награда безмерна; 2) немо попуштати телу, замишауи
да ве идеш путем смрти; 3) уложимо сваку жртву за заповест, ничега се не боеи (1, 9)
1) Немоте се зауставати и предавати леости при служеу Богу. Гледауи на тешкое садашег
времена немоте се лишити сладости коа [припада] будуем веку. И речи и дела благодушно подносите.
Сво живот уредите [на начелу] меусобног прихватаа у убави Божио и узаамног помагаа у тешким
пословима. Ни читаво столее кое бисте проживели у подвигу не може да се упореди ни са едним сатом
бесмртне пуноте вековечне бесмртности. При томе е блажено (и да кажем по удски врло пробитачно)
унеколико се као у сновиеу злопатити, а као награду добити бескрано блажени живот.
2) Немомо попуштати телу, кое су свети сматрали неприатеем и смиравали га на сваки начин
уздржаем. Угаае ему е противно духовном животу. ош мало па емо отии из овог живота.
Примере одласка видимо код наше братие, кои едан за другим силазе у гроб. И зар емо ми остати
овде? Наравно, не. Меутим, братио, како е страшно дело смрти. Стога треба да се, надахууи се
одозго, стално налазимо у стау зреа, помишауи да ве умиремо и да се ве одвиа одваае душе
од тела, да су дошли анели (да не кажем да навауу и демони, с обзиром да се [поавуу] код оних
кои су поробени страстима) и да се чуе: "Време е душо, излази". И каква е настати тешкоа и бол
раздвааа свезе! Тада е добро чиее и неосуивае савести бити велика помо, утеха и
заступништво за оне кои одлазе. Тада е послушност добити смелост, смирее е привуи
благовоее, суза е преклонити на милост, обие дела е добити силу над демонима, трпее при
свим делима е [постати] заступник - и неприатеи е се вратити назад празни, а душа е са анелима
у велико радости пои ка Спаситеу. Меутим, уколико се душа нае у страсно навици и уколико е
надвладана грехом, настае страх - и демони е победити, свргавауи е бедну са собом у бездан ада, у
таму и мучни тартар. И ето користи то души (од попуштаа страстима).
3) Очистимо се ош овде. Пролимо крв у подвизима и нека у нама нема ничега што би нас одвоило од
заповести Божиих: ни труд, ни болест, ни наслаивае, ни поко, нити икакво задовоство. Чак и кад би
требало сваки дан да умиремо [све] треба да трпимо са радошу, старауи се да живимо изнад светског
мудроваа. Немомо се боати ничега осим суда Божиег: ни човека, ни звера, ни ога, ни мача, ни мора,
нити ичега што изгледа страшно. ер, човек (створен по образу Божием) есте господар и владика
земаске твари.
9.
1) Пое душе треба чистити, засеавати и заливати како би доносило духовне плодове; 2)
уздржае у храни и сну и егови плодови; 3) треба подносити немаштину у одеи и обуи; 4)
треба се радо злопатити ради будуег (1, 10)
1) Као добра зема коу напаа киша из богоблагодатних токова Духа Светог, доносите плод и
13
умножавате врлине као пуне класове жита. Као што освежавате поа, и зему душе ваше од мисленог
тра чистите огем страха Божиег и мачем истине. По заповести апостолско, сете у дух како би од
Духа пожели духовне плодове, а не у тело, да не бисте од тела пожели трулежност (Гал. 6). Учите се
трпеу, истраности, великодушности, смиреноуму, меусобно убави, мрзеи завист, лукавство,
превару, вреае и клеветае.
2) Стекните уздржае. Уздржае се састои у пружау телу хране у складу са потребом, ни превише га
обремеууи, ни превише га олакшавауи. Слично поступау при товару чамца: кад е претоварен може
пои ка дну, а кад е сувише лаган изложен е опасности да се преврне гором страном на доу. Слично
е и у односу на сан: треба га примати у складу са корисним. За сразмерном диетом следе лаки сни, а за
има - бодрост на псалмопоау, паживо слушае читаа и разумно схватае сваке речи из
божанствених песама кое се певау. Услаивана реченим, душа стиче добро настроее, загрева се и
просвеуе се, окушауи плодове умерености у свему. Од многог ела, пак, долазе тешки сни, а од их -
помрачее мисли, неразумевае изрека песама, скупае уста, помрачее очиу, душе и тела. ер, са
споашим се саображава и унутраше. Тада душевни лопов притрчава и краде шта хое. Стога е
Господ и рекао: Бдите (Мт. 26, 41).
3) Бог воли срдачну реч, покоран одговор, добро и нерастроено лице, тиху нарав и смирену беседу. Она
ко благодушние од других подноси злопаеа, ко благодари када му недостае неопходна одеа или
обуа или скуфиа заиста е делате Божии кои за привремена и ништавна добра меа будуа и велика
добра. а се старам да све свиме опскрбим, што вам говорим да се нико не би огорчио, раздражио или
роптао уколико [понекад] понестане нека ствар. Има, меутим, и таквих кои, гореи убаву према
Богу, произвоно сами себе лишавау [неопходног]. Наравно, добро чини и свако ко са благодарношу
прима оно што му се дае, независно од времена и каквоте.
4) Царство Божие е пред нама и награда вечног блаженог живота очекуе оне кои угаау [Богу]. Ко нее
потрчати? Ко нее пожурити да узме такве ризнице кое се дау? Ко добровоно нее решити и да се
злопати, и да буде наг, и да трпи зиму и мраз, и да се умртвуе подвизима ради таквих и толиких
добара? И ви учествуете у таквим трудовима и подвизима. ер, кроз одсецае своих прохтева, кроз
одрицае од свега и кроз сваковрсно трпее ви свакодневно умирете, имауи живот сво сакривен у
Христу Исусу, Господу нашем. А када се ави живот наш, Христос Господ - ви ете почети да се са им
радуете вечно (Кол. 3, 4). Немоте овде искати покоа. Напротив, овдаше злопаее сматрате
потврдом тамошег вечног спокоства.
10.
1) Господ иде са нама - трпите; [навоее мисли] коима се треба крепити; 2) наш ци е ра, у
коме емо заборавити све невое; 3) у Господим ложницама е ликовае за злопаее: ко их
стога радо нее изабрати? 4) радуте се што живите у тескоби и оскудици, што приличи монаху; 5)
помажите се меусобно у свему: Господ е близу (1, 11)
1) Ходите путем Божиим, свакодневно имауи Господа за Сапутника, по еговом обеау. ер, Он сам
е преко апостола своих свима онима кои ишту завет егов и сведочанства егова (Пс. 24, 10) рекао
да се нее одваати од их до свршетка века (Мт. 28, 20). Меутим, егови путеви и стазе су непознати.
Он невидиво присуствуе очима ума и безгласно разговара са онима кои су чисти срцем. Држите се
свог правог пута, избегавауи замке завидивог авола. Попримите крила убави Божие како бисте
летели на облацима, изнад свих приземних клопки. Намастите ноге ваше уем радости и здравоума
[т. целомудрености], не ужасавауи се ступаа по скорбном путу Господем. Уколико сте жедни од
малодушности - пите воду трпеа; уколико сте гладни од душевне изнемоглости - окусите хлеб кои
храни и крепи удско срце, т. реч мудрости, коа дае добру силу и храброст. Ви сте добро опасани и
бодри. Гледауи, дакле, горе, немоте полагати на себе тешко подношива бремена, т. раве
неприатеске жее. За оног ко иде путем кои води од земе на небо довоно е што ходи без
малодушности, не полажуи на себе никакав терет.
2) Ви сте добро расудили и мудро поступили што сте изашли из света, те се сада преподобно везуете за
дом Божии и делате и служите Господу свакодневно, одваауи се од свега привременог - и од рода, и
од отабине, и од свакаквих похота тела. Наше дело е анелско дело. Претрпимо и злопатимо се ош
мало. Ве долази кра и граница нашег живота. Узее нас свети анели и почеемо да се радуемо у
векове, поставши наследници обеаних добара са свима светима. Тада код нас нее бити никаквог
14
жаеа - ни стога што смо живели у беди, ни стога што смо се измождили у подвизима, ни стога што смо
се испостили или се лишавали сна, или трпели мраз и зиму, или што смо се на неки други начин
лишавали задовоаваа своих прохтева. Напротив, тада емо благосиати и ублажавати дан и час у
кои е Бог благоволео да побегнемо из света и примимо монашку схиму. Тамо е свако за свако
овдаше злопаее бити стоструко награен. Уместо [свега] жалосног, ми емо тамо наи све радосно и
вечно живо. Стога нека нико од нас не одбиа да претрпи оно што долази. ер, за узврат емо добити
неизрециво и вечно радовае. Нека се не деси да неко од нас чуе: Сети се да си ти примио добра
своа у животу своме, и: Поставена е меу нама провалиа велика (Лк. 16, 25-26). Ето страшног гласа
кои одваа грешника од праведника: он е страшан и кад се само помишана ега. Како е тек бити
уколико се чуе?
3) Колико е небо удаено од земе, толико е они кои се налазе у гресима бити удаени од Господа
Бога нашег. Остале егове истинске слуге е уи ка ему у Царство егово небеско, у гори
ерусалим, у велики град где су незамисливе ризнице, бескрана слава и вечно радовае. Тамо емо
видети едни друге и препознати се. а веруем да емо и тамо заедно бити у бескрано радости уколико
увек будемо вршили воу Божиу. Уколико е тако, зар се неемо потрудити, зар се неемо радо
злопатити? Неемо ли са радошу испити подсмехе и грде као млеко? Неемо ли пожелети да смо на
последем месту и степену, или чак - да смо понижавани више од свих? Неемо ли изабрати да
свакодневно своевоно умиремо као Христова незлобива агад? Да, братио моа. Да, оци мои. Таквим
расположеем су свети угодили Богу.
4) Немомо овде тражити живот у задовоству, т. живот без неприатности и тешкоа. Напротив, радумо
се када смо у беди и веселимо се кад се налазимо у тешким околностима, када нас вреау, притешуу,
када трпимо недостатак у неопходним стварима, у станишту, у храни и пиу, у обуи и одеи, или у
другим неопходностима. У томе е сведочее наше и у томе се ублажава монах: он непрестано стои у
борби и подвигу. Уколико нисте такви, очигледно е да не стоите на монашком попришту, премда лажно,
притворно и лицемерно носите [монашко] име. Уосталом, а знам да се ви искрено потчиавате
монашком уставу, да искусно идете еговим путем и да живите анелски, имауи десницу Божиу, коа
вас подржава, имауи утеху Духа Светог, коа вас крепи и имауи свете анеле и све богоблажене
мученике и преподобне, кои вам помажу.
5) Усходите на гору Божиу и у дом егов свет, по речи Исаие, нагласниег пророка (Ис. 2, 3). Нека
нико не заостае и нека нико не седи. Помажите се меусобно, стоте у крепко меусобно убави,
подстичите едни друге, саревнуте едни другима, подражавате едни друге. Нека меу вама не буде ни
неприличног смеха, ни разоноде коа расеава и разнежуе, ни дугих празних разговора, а раздор и
непослушае чак не треба ни да се спомиу меу вама. Пожено е да говорите умерено и часно, да
меусобно имате срдачно расположее, да се едан другом обраате тихо и убазно. Све испитуте,
добра се држите. Од зла у сваком виду уклаате се (1. Сол. 5, 21-22). Нека Господ мира да силу и
крепост душама вашим, нека вас сам напаса и нека вас на водама одмора храни (Пс. 22, 2), враауи
вас на стазе праве, чувауи вас од замки свезлобне змие, веселеи вас, наслаууи вас, тешеи вас и
удостоавауи вас свог Царства небеског.
11.
1) Неприате постава замке; ви се, пак, противите и победиете; Господ е Помоник; 2)
беспрекорно носите напоре и на послу и на богослужеу; немоте их губити; 3) потрудимо се и
припремимо се да не бисмо касние, у часу смрти, сусрели ужас, ве да бисмо угледали радост (1,
12)
1) Приите прихватимо сви општу готовост и ревност да све више служимо Богу и угаамо му. И нека нас
ништа у томе не спречава и не задржава: и од света се одрекнимо потпуние, и тело савладамо, и од
родбине се удаимо, и задовоства презримо, и труд изаберимо, и сва друга добра дела извршимо и
чинимо како бисмо, показавши се несаплетеним у свом звау, наследили Царство небеско. Страшна
15
змиа, свезлобни аво неодступно пузи около желеи нашу погибао, тано се прокрада и улази у наше
срце сеуи у свакоме семена зла: у некога [сее] греховну сласт, како би га због задовоства и
едночасовне насладе лишио окушаа вечних добара и послао у неугасиви ога; у другога [сее] страст
зависти (коа е равна убиству) због добре славе брата, коом се помрачуе егов ум и (као код онога ко
иде по ноно тами) не да му да види славу Божиу како би га показала новим погубним Каином; еднога
навлачи на стомакоугаае како би га, победивши га подстомачним насладама, удаила од Бога; на
другога пушта неханост; код еднога раа одвратност према властитом звау или према
саподвижницима, или према манастиру; другога наводи да се оптереуе псалмопоаем, читаем и
усаменошу; назад - против некога подиже незамисливу прашину страсних помисли и покрета како би
га скренула са правог пута и погубила. Меутим, Храбрите се, и нека се укрепуе срце ваше (Пс. 30,
25). ер, ми се надамо на Господа кои е сатро власт смрти и дао нам власт да стаемо на змие и
скорпие и на сву силу вражиу (Лк. 10, 19). Пример реченог видимо код светог Антониа Великог, кои е
скршио и сатро силу неприатеа, кои више ние могао да поднесе чак ни сенку егове светие. И сви
богоносни оци су га побеивали. Побеуу га у садашем роду и сви они кои сведушно служе Богу.
2) а видим да се ви усрдно трудите, приносеи свое трудове на жртву Богу. Нека, меутим, ваши
напори буду свестрано беспрекорни и достони награде. Како, наиме? Делате тихо и безметежно, бежите
од превазношеа, гнушате се дрскости, обуците се у смирее и принуавате се на свако послушае.
Пазите да на себе не навучете смрт неким грехом и немоте се приближавати едан другом за време
страсти. Немоте се усуивати да будете двоица насамо с обзиром да е се поавити ога греха. Немоте
дотицати никакве свое удове, нарочито едан, иначе е се авити гнев, ога и смрт. Пазите на читае и
бодро слушате псалмопоае. Немоте дремати стоеи пред Богом и добиете егов дар: Он, наиме,
увек дели награде бодрима. Жалосно е кад едни од лица Цара одлазе са даровима, а други се шау
без ичега. ер, и едни и други су били за истим делом. Меутим, едни су делали леиво и саиво, а
други - искрено и са свим усрем. Стога се и ихов удео показао као различит.
3) Журите, подвизавате се, трчите, достижите како нам се не би затворила врата, како се не би пресекло
време нашег живота, како у гроб не бисмо сишли неспремни, како се свезе са телом не бисмо разрешили
као кривци, како свете анеле у време разлучеа душе не бисмо гледали без смелости, како нас због
грехова не би ухватио она црнац, кои досеже до небеса (као штосе показало Антониу Великом), како
нас не би прогутао хаос, преиспода, тартар, бескрани ога кои шуми, или друга мучилишта код коих е
плач и шкргут зуба, ве како бисмо тамо обрели мирни и блажени дуги живот, како бисмо припали
Христу, Владици нашем и Богу и како бисмо угледали ону бесмртну красоту и неприступну славу лица
еговог, учествууи у хору са светим анелима и свима светима и веселеи се [на месту] од кога е
одбегла болест, жалост и уздисае (Ис. 35, 10).
12.
1) Изаимо одавде, т. из области страсти кроз уздржае стомака, очиу, езика, слуха, руку и ногу;
2) поука економу, надзорнику радова, складишнику, баштовану и вртлару, надзорнику штала и
млинару (1, 13)
1) Узвикуем вам, као некада Господ ученицима: Устаните, хадемо одавде (н. 14, 31). а не кажем да
треба да се ишчупамо из тела пре него што нас позове Господ, кои нас е свезао са им ради
испитиваа наше врлине, него да бисмо и у телу мислили оно што е изнад тела, као што е о себи
написао божанствени Павле, т. да се разапнемо свету. Он, наиме, узвикуе: А кои су Христови,
разапеше тело са страстима и жеама (Гал. 5, 24). Храбро подносите све тешко и скорбно и будите у
свему уздрживи. ер, да е био благопокоран богопредано заповести о уздржау, наш праотац не би
уместо живота пригрлио смрт кроз неуздржае. Постите и немоте кушати горко дрво греха, уколико е
могуе чак ни мишу. На сваки начин се од ега чувате на делу. Немоте пуштати страсне погледе
жедним очима и немоте сами себе подвргавати очараности. Затварате ухо до слушаа неразумних
речи и некорисних прича. Уста научите да певау само оно што е Богу угодно и да избегавау
празнослове. Руке, ноге и сви ваши удови треба да буду заштиени од свега страсног.
2) Ти кои си примио послушае на економии стара се да беспрекорно и без саплитаа идеш меу
своом братиом, свиме располажуи са смиреним мишеем.
Ти коме е уручено да надзире поске радове са своственом ти мудрошу и чврстином пази на свое
дело, све што му приличи верно испуавауи и све држеи у свом поретку. Снисходи и састрадава
16
преморенима, нарочито искушеницима. Реч ваша да бива свагда у благодати, соу зачиена. . . да
донесе благодат онима кои слушау (Кол4, 6; Еф. 4, 29). Будите услужни, благоречиви, утешни, поучни,
уредни и управитени у свом делу.
Ти складишниче узда се у Бога и напреду no деству силне мои егове (Еф. 1, 19). Труди се на
старау о братии. Стичуи их, Бога стичеш, будуи да не храниш уде ве, ако хоеш, апостоле
Божие. Припрема и пружа им и ело и пие, т. набое што имаш. Ипак, ни зачина, ни сласти, нити ишта
од онога чиме они кои живе за стомак пуне своу [утробу] нека не буде код тебе. To не приличи
благочастивима. Повре, хлеб и вода су ствари кое им приличе. У има су наши оци налазили велику
утеху.
И ти чедо мое, добри кувару, стара се о братству, припремауи му храну за утеху како би у Царству
небеском засиао као сунце.
Ви баштовани и вртлари радите и старате се да све пружите братии, нудеи им повре сваке врсте.
Угаауи има ви ете Богу угодити и удостоити се да се насладите вечним покоем.
Ви кои сте уз складишника са свом усрдношу и добрим произвоеем употребавате своу силу на
свое дело чак до крви, добро се односеи према првоскладишнику, будуи да од ега зависите.
Ви надзорници штала носите послушае кое е угодно и Богу и нама и двоструко у односу на друге
служите братству, због чега ете бити украшени двоструким венцима. Свако од вас ко се више од других
стара, дела и труди свакако е добити и веу награду.
Приите ми и сви ви кои се поставени као млинари. И вама говорим да треба да имате велико
старае о свом делу. Немоте дозвоавати ништа излишно у односу на оно што е одреено - ни у храни,
ни у пиу, ни у било чему другом. И нама ние мило што не можете бити на правилу, псалмопоау и
другим службама. Меутим, другачие не може бити уреено због крае нужде. Ипак, немоте падати у
неханост с обзиром да емо ми уместо вас испунити недостатак, иако смо грешни. Ви само будите бодри
и паживи према себи, имате страх Божии и уклаате се од светских разговора.
13.
1) Устаае, утреа, први час, послови; 2) предмет речи; такмичее, избегавае покоа; топлина
према Богу и издрживост у напорима; 3) потрпимо, као Господ, и сусрешемо егову милост; 4)
избегавати дела самоугааа и одсуства убави према братии; 5) достоан е части она ко се
задовоава са налозима настоатеа; не треба просуивати те налоге; Господ нека исправи
неисправне (1, 14)
1) Живимо по правилима и порецима кои су за нас установени, принуавауи се да у свему будемо
исправни - и у великом, и у малом.
Чим удари клепало, т. као на позив анела, сви одмах журите да се благодушно саберете у цркву да
беседите са Богом и да му служите песмопоаем. ер, као уздаре неете добити нешто брзопролазно и
привремено, него дарове од Бога кои оживуу душу.
Дошавши у храм, ви едним призиваем сагласно узнесите славослове Господу Богу. Потом
послушате псалмопоае и бодро пратите читае како бисте се просветили и у радости благоплодно
пребивали на богослужеу, посрамууи авола. Истовремено немоте заборавати да унутаре са
трезвоумем обавате молитву како би вас Чисти видео чистима и како бисте из храма изашли
просвеени, а не помрачени.
Завршило се правило. Ви тихо и мирно излазите из дома молитве. Нека се потом едан хвата за учее,
старауи се да не изгуби сабрану ризницу од псалмопоаа кроз празнослове, ве да благу дода и оно
што е научити. Други може да одахне прилегавши на постеу уколико хое и има потребу. Осенивши се
крсним знамеем и смерно легавши, он треба мислено да чита неки Псалам уз размишае како не би
био подвргнут искушеу од кушача-неприатеа. ер, демони воле да нас после богослужеа смууу
равим покретима како би се осветили за пораз кои им е причиен паживим и побожним пребиваем
у храму и како бисмо зло изгубили оно што смо добро сабрали из црквених песама и читаа. Стога они
помрачуу помисли, тело чине непокорним услед замора на псалмопоау и изазивау неприлична
осеаа и саглашаваа. Наравно, она ко се не баца одмах у постеу чини бое, уздржавауи од сна и
занимауи се или мисленим удубиваем у Псалме, или неким другим делом. [Он, уосталом, треба да
17
легне] уколико га сан неодоиво напада, с обзиром да е тада бити слободан од искушеа.
Провевши тако време, сви треба да будемо брзи и да не заостаемо едан за другим журеи на вршее
првог часа. ер, зашто да губимо своу награду и да обремеуемо савест?
Пошто се помолимо Богу да дело руку наших исправи (Пс. 89, 17) и да се цео дан испуни врлински, нека
свако приступа свом послу по расподели, било сам или заедно са другима, у складу са случаем и
потребом. Нека ваш труд и посао на поу, у винограду, у кухии или негде другде према обичном
распореду по одрееним сатима буде [праен] стиховима, молитвом и благомислием. Нека све буде
вршено савесно и са стиховима.
2) Ваша реч увек треба да буде о приличним предметима, било да се односи на телесни или духовни
живот, на неки тропарили дело. Ревнуте меусобно за добро. Свако од вас има своу добру особину. Ако
му нешто и недостае, допуние га други. Нека га од ега и позами као добра пчела, трудоубиво
сабирауи мед са цветова. Склоност ка одмору нека буде далеко од вас и леост нека буде прогнана.
Будимо пламени према Богу и издрживи у подвигу. Нека ништа не постане препрека измеу нас и
убави према Богу: ни пост, ни бдее, ни хладноа, ни вруина, ни увреда, ни оскудност у потребном.
Све сматрауи другостепеним, свему претпоставимо наше спасее.
3) Све благодушно трпимо, сеауи се каква е страшна страдаа претрпео Господ ради нас. Какво е
пореее роба са Владиком? Стога е ништавно све што ми можемо претрпети. Меутим, као благ,
Господ прима и наше мало благовоее. Он е, по писаноме, близу оних кои га очекуу. ега налазе
они кои га траже. Уколико покуцамо, Он е нам отворити и уколико настоимо - примие нас и увести у
своу наднебеску радост, у нерукотворену брачну одау Царства небеског.
4) а вас молим, призивауи за сведоке небо, зему и свете анеле, да не будете немарни према свом
спасеу. Немоте презирати ни едну заповест, немоте ходити по тами неоткриваа (помисли), бежите
од таног едеа, немоте се заплитати у сласти, немоте пробадати мачем душе свое, т. немоте
ставати у их ога дрскости, чак ни у односу према вашим удовима, сеауи се да су Христови и стога
- многочасни, немоте зло говорити и немоте се распаивати гневом едни против других, немоте
држати завист у себи, немоте злом враати за зло, немоте искати власти, немоте превремено желети
клиричке степене, нити се има наслауте у помислима вашим, ве све радо откривате (своим
духовним оцима). И тиме се лечите, тиме пребивате у здраву и од срца будите свима послушни. Ето
свештенства, и свештенодества и обожеа.
5) Она ко чистог срца пред моим смиреем открива све свое, ко о себи смирено мисли, ко себе сматра
нижим од свега што дише и ко не тражи ништа више од онога што е добио од мог смиреа заиста е, по
мени, високо и уважено лице. ер, за вас ние корисно и прилично да испитуете мое налоге и да о има
расууете по своме, разматрауи због чега сам едно дао едно послушае, а другоме друго, због чега
сам едног увео у клир, а другог поставио на друго [место]. Господ и Бог наш, кои из недостоног изводи
достоно и са убришта уздиже убогога (Пс. 112, 7), кои смиренима дае благодат и разум и кои силом
опасуе немоне, нека и вас уреди, умири и прими у сво удео, нека вам да добар живот, нека вас у свему
укрепи на савршено дело, на испуее заповести, на богоугаае и на подражавае анелима ради
наслеа Царства небеског.
14.
1) Устремите се Богу и све друго сматрате ништавним; 2) она ко се сваким трудом труди у
манастиру добро ходи ка горем граду ради окушаа добара; 3) ваша споашост е добра;
ипак, пазите да меу вама по унутрашем устроству нема уде, Гиезиа и сличних; 4) немо
говорити: "Урадиу то, и достии у оно", ве се труди, све остало предауи Господу (1, 16)
1) Приите чеда и послушате ме, пазите на речи мое и обратите пажу на смирена слова мое. Свима
упууем вапа мо, свима саопштавам да се узнесете Богу и да се одрешите од пристраша. Нама вапие
и пророчка реч: Приите, узиимо на гору Господу, у дом Бога аковевог (Ис. 2, 3), у дом бестраша
и умним очима нашим угледамо радост коа нам е припремена по обеаима небеских добара.
Прихватите ревност, примите огена крила и летите као голубови. Одавде узлетите [на место] где е
десна страна врлина, те прихватите радост и духовну жеу убави према Богу. Окусите убав егову
наслау и у о све друго сматрате другостепеним, газеи и суетну славу, и телесну похоту, и зверски
гнев. И ништа од онога што овде изгледа утешно нее мои да вас заплени. Као добро опасани, ми емо
18
бити лагани и оштрооки, и брзи [ходеи] путем кои води у Царство небеско.
2) Они кои путуу неизбежно трпе и пате се. Слично е и са нама. ер, као што видите, наша дела
захтевау труд, подвиг и замарае. Ви радите, изнемогавате, зноите се, трпите глад и же на иви, или
у винограду, код цедила за маслине, у кухии, на градилишту, у складишту и на сваком месту ваше
дужности. Сви иду путем Божиим приближавауи се великом граду, те е кроз смрт бити уведени у
радост окушаа добара кое су спремена за оне кои воле Бога.
3) Видеи оне кои откривено добро ходе ми се тешимо, a видеи неуредне - негодуемо и жалостимо се,
те их по могуности исправамо. Ваша, пак, унутрашост видна е само вама и Богу. Меутим, нека
меу вама нема никога ко би скривено, наводно у тами, чинио нешто неприлично. ер, нико нее измаи
од ока Онога кои све види, чак и ако измакне нашем. а увек о вама мислим налепше. Меутим, ко зна
да ли е меу вама, усред дванаесторице, и уда. Ние ли код доброг наставника и лукави Гиезие, кои у
своо души носи вечну губу. Нее ли се меу вама наи слични синовима свештеника Илиа, кои тано
еду и Бога жалосте и чии е жалосни кра бити незгодан и за мене ош више неголи за Илиа грешног.
Нека не пострадамо н ми (поштеди Господе) као Ананиа и Сапфира, кои су покушали да апостолима
кажу лаж и пали горким падом. ер, можда и меу вама има оних кои, имауи у срцу лаж, не говоре
истинско слово у одговору на питае или у случаном разговору. а се боим и пада Симона врача, кои е
са врховним апостолом светим Петром хтео да буде ради части и славе удске, иако е споа показивао
да жели да буде ученик. Нека се нико од вас не обазире назад и нека не отпада од свое првобитне
намере.
4) Нека нико не говори: "Урадиу то и за толико година у достии оно". Она ко тако говори, меутим, не
зна ни да ли е проживети данаши дан. Он не помиша да е можда чути: Безумниче, ове нои
тражие душу твоу од тебе; а оно што си припремио чие e бити (Лк. 12, 20). Подражавамо
нераскидиво единство апостола са Учитеем иховим и Богом свих. Имауи увек Господа пред очима,
пожуримо ка своме спасеу, све остало предауи у руке Божие са спремношу да нешто мало
претрпимо и ожалостимо се овде како бисмо се вечно радовали. На речено нас призива Бог, садествуе
Дух Свети и крепи Господ Исус Христос. Немоте се боати. аво е свргнут. Христос е васкрсао и смрт
више не царуе.
15.
1) Ми смо побегли од света, али нисмо побегли од таласа страсти, кое подижу не приатеи:
треба да пазимо и да се противимо; 2) примери чуда послушаа кои су се авили због вере:
Досите, Акакие, Захариа и други; 3) ходите путем заповести, без роптаа носите послушае и
спашете се (1, 17)
1) Премда смо побегли од свега житеског и ступили у пристаниште примивши нашу свештену схиму, ми
ош увек пребивамо у свету као на мору, не знауи када е се на нас подии бурни аволски ветар
покушавауи да погрузи у дубину лау наше душе. [Ми не знамо] где и како емо срести мислене пирате,
на какве емо подводне стене страсти неприметно наии и како емо за све време нашег живота без
бродолома остварити нашу пловидбу од земе на небо. Стога треба да смо паживи, чеда моа, и да се
чувамо, да смо бодри, те да пратимо и предвиамо нападе аволског свелукавства како бисмо се
спремни супротставили наговарау страсти, одбили ен напад и безбедно наставили своу пловидбу,
држеи кормило наше вере.
2) Они кои се подучавау подвижничком животу добрим примерима отаца се просвеуу и непоколебивом
вером постау истрани у своим напорима. Вером е свети Дороте ишао путем послушаа без
испитиваа, верно испуавауи сваку наредбу свог руководитеа, без роптаа понекад подносеи
ударац у образ, а понекад исмеавае. Вером е блажени Авакир петнаест година храбро и младики
подносио ударце, подсмех и прогаае као да ние осеао терет неприатности, не само не жалеи се,
ве силно бранеи и штитеи оне кои су га нападали пред светим оцем, кои га е испитивао. Вером е
Теодор Освеени због помисли о игуманству три године без противеа и роптаа носио одлучее
коим га е [казнио] Пахомие Велики. Вером е убрао зрели плод послушаа она ко е три године
стрпиво и усрдно заливао очев жезал. Вером е увек живи Акакие понекад под очима имао маснице,
понекад на образима - трагове удараца, понекад - едан или други уд повреен, све смирено трпеи без
роптаа, услед чега се удостоио бесмртности. Вером е увек спомиани Захариа благодушно трпео
ране (иако беше препун Божанственог Духа), не одваауи се од оца. Вером е едан дивни[монах]
19
препловио реку ношен крокодилом. Свако од поштованих отаца и савршених мужева е оружем вере
прошао кроз ога и воду искушеа лукавог и ушао у област вечног покоа.
3) За оне кои хое да се спасу нема никаквих смети или препрека. Имате пред очима нелажне примере
оних кои су сеспасли и кои се спасавау. На мене немоте гледати, али слушате речи мое. ер, премда
сам грешан, ипак вам говорим истину и указуем на прави пут. Трудите се, чеда моа, одбацивши
непокоравае и удаивши невере. Са страхом ходите путем заповести Господих. Иштите, и дае
вам се; куцате, и отворие вам се (Мт. 7, 7). To верно знам и савршено сам у то убеен. Своа
послушаа носите без роптаа. Трудите се на ономе што вам е заповеено без леости. Немоте бити
непостоани, брзи на противречее и освету, или дрски на рушее и погубее душе. Немоте искати
славу да бисте е нашли не само у будуем веку, него и овде, само блиставиу. Немоте ратовати меу
собом и немоте раздраживати едни друге заедивим и увредивим речима уколико се едноме
назначи часние, а другоме нешто ниже послушае, те here бити први прозвани и удостоени места у
вечним божанственим обитеима. Уколико, пак, будемо супротно поступали, супротно емо и обрести, с
обзиром да е на сваку душу коа чини зло наии арост и гнев и посрамее (Рим. 2, 89) и сада и у
будуем [веку]. Нека са вама не буде тако.
16.
1) Видеи ваш напредак а се радуем; ипак, боим се и молим вас да не прекидате хоее,
уклаауи се од свега неприличног и ревнууи за све прилично; 2) видеи смрт пред собом
стекнимо добро настроее у срцу; нама ние лако да носимо велике телесне подвиге; меутим,
уколико у срцу сачувамо добро настроее и при умереном уздржау у свему по уставу и
руковоеу ми неемо заостати иза великих мужева; 3) општежитено братство е дивно и по
саставу и по чудесима, будуи да е свако побеивае страсти у ствари изгоее демона (1, 18)
1) Моа смирена душа чезне и ишчезава у силно жеи да се спасете, ходеи истинитим путем и сваког
дана се пружауи напред у усавршавау. а се тешим видеи ваше одрицае од свега и самоодречно
удаавае од света, ваше неповратно отуее од своих, расипае читавог имаа и распиае саме
ваше вое, те ваше еднодушно и едномислено стремее ка единоме. Меутим, мене обузима и
боазан да се неко од вас на неки начин не лиши добара коима се надамо. Стога молим и преклием:
немоте прекидати свое хоее, ве све више ревнуте да чините добро на изграивае себе и
назиивае ближег, показууи да сте без саплитаа и саблазни сваки дан пред Богом и братством.
Немоте се предавати ревности у зависти, ни погубном роптау, ни богопротивно гордости, ни ропском
пристрашу, ве дествуте послушно, тихо и мирно, без таштине и частоуба, разумно и са добром
савешу, ради самог добра, ради наше свете заеднице, ради заповести Божие и наше настоатеске
наредбе и, уопште речено, ради сопственог спасеа, сваког дана иштуи оно што е Богоугодно и ему
едином стремеи све док не дое преставее из овог живота.
2) Последи час не стои, ве се брзо приближава, а за понеке е ве пред вратима. Стоеи пред нашим
очима и пред нашим ногама, нека нас он страши, смирава, чисти и отклаа од кривице за било шта
раво и скретае са правог пута, учеи нас да узаамни живот водимо у побожности, безметежности и
добром едномислиу, те у изучавау Божанствених Писама, у чисто молитви и напору у складу са
снагама. И пост е оруе (премда телесно) у духовном животу уколико му претходи свето смирее. Ми
немамо снаге да се дотичемо великих светоотачких подвига, а ние нам ни корисно. Чувамо оно што смо
рекли (т. сеае на смрт, побожност, безметежност, едномислие, поучавае у Писму, чисту молитву,
труд и пост по снази) и у нашем потчиеном стау бирамо оно што нам приличи, строго држеи
општежитени устав. Као што е одреено у елу и пиу - кушамо не само хлеб и повре, него и вино и
уе, понекад и рибу и сир уз прилично уздржае и без властитог расуиваа, кое е неумесно. И као
што е установено и у свему осталом делумо мудро и разумно - и када спавамо, и када одмарамо, и
када ходимо, и када седимо, и када се скупамо и разговарамо, и када празнуемо, еднако и када
садимо, сеемо, зидамо, тешемо. Уколико тако будемо поступали, уверавам вас да ни мало неемо
заостати за величином оних отаца.
3) едан од великих призора и чудеса есте и наше сабраеу име Господа нашег Исуса Христа и
скупае из разних земаа и родова, разних узраста и начина живота у едно тело кое е усклаено и
усмерено ка единству и едном служеу. И премда е оно многодушно, многосрчано и многоумно, ипак
пребива едномислено и едносрчано ради богоугааа и служеа у славу Пресвете Троице, а не ради
нечега равог. Према томе, наше сабрае (т. братство) е и само по себи велико и достоно поштоваа,
20
заедно са [другим] великим чудима. У ему се, штавише и на самом делу дешавау чуда, уколико
живимо како приличи. ер, не изгоне ли се и овде демони? Изгоне се, чак не едног или другог дана, ве
сваког дана и сваког часа: изгоне се и опауу се. Она ко меу нама побеуе страст у ствари опауе и
изгони демона те страсти. Она ко побеуе блуд, изгони демона блуда; она ко побеуе леост, изгони
духа леости; она ко побеуе гнев и злопамее, изгони духа гнева и злопамеа; она ко побеуе
осуивае и роптае, изгони духа осуиваа и роптаа. Слично треба мислити и о побеивау осталих
страсти. Нисте ли стога ви чудотворци уколико усхтете? И Господ прима ваш начин живота као и подвиге
пустиака и стубника кои су чинили дивна чуда.
17.
1) Зашто смо напустили свет - да бисмо се очистили; блажен е она ко живи у духу тог живота,
нарочито у повереу према настоатеу; 2) долазе нам у обите да би се спасли: представите
себи пример монашког живота и манастирског поретка (1, 19)
1) Пазимо на себе, држимо се трезвоума, будимо бодри и узносимо се своим мислима ка Богу. Чеше
примеумо на себе спомена достоан узвик Арсениа Великог: "Арсение, због чега си дошао овамо". ер,
и ми смо изашли из света. Због чега? He ради покоа тела, не ради кушаа задовостава, не ни да
бисмо се научили писмености и краснопису, или да бисмо стекли знаа, или да бисмо постали добри
читачи, не чак ни да бисмо угаали себи у произвоном самослужеу, не ради искаа славе, ради
величаа и превазношеа над другима и ради властоуба. Ми нисмо изашли ни ради чега сличног. А
због чега заправо? Ради тога да бисмо се очистили од грехова, да бисмо се обукли у божанствени страх,
да бисмо се смирили чак до смрти, до крсне смрти, т. до одрицаа од своих душевних прохтева и
умртвиваа телесне похоте, да бисмо ратовали са своим супарником - аволом и да бисмо се борили
против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света (Еф. 6, 12), да се не бисмо предавали
многоразличним искушеима тела, и назад - да бисмо стекли силну веру у заступништво свог
руководитеа игумана, чиме емо заиста мои да погасимо све огене стреле нечастивога (Еф. 6, 16).
Сада, пак, кажите како дело стои код вас. Размотрите, расудите, испитате. И блажен е она меу вама
ко испуава заповести, ко се ние дао у плен продавцима греха, ко е тачан у послушау, ко се
просвеуе савршеним исповедаем, ко се облистава богоданим смиреноумем и златосиауим и
христоподобним повиноваем, ко е као у порфирну мантиу обучен у несумиву веру у свог
руководитеа игумана, ко се не колеба у делима коа он указуе, ко ништа не решава пре егових
решеа и ко ништа на земи не сматра спасоносним осим онога што му он наложи. Скреем пажу да
а овде не мислим на себе, него на оне кои строго испуавау заповести Божие.
2) У нашу киновиу долазе Богом послане душе да се спасавау. Стога испуавае заповести код нас
треба да буде потпуно и строго. Они су дошли да би се просветили, а не да би се помрачили. Сиате,
братио моа, иако сам а таман, осоавате себлагодатним врлинама, иако сам се а напунио кварежи. У
чему треба да се састои ваша похвала? У свагдашем уступау брату у речи, у избегавау
противречеа и роптаа, у [намери] да постанете незлобиви агаци, кои нису огунасти, него
благопослушни Пастиреначелнику нашем Христу, у избегавау непотребног смеаа и срамних
разговора, у бодрости у псалмопоау и у трезвоуму у молитвама. Будите мудри, чедо моа, чистите се,
оздравоумуте се [т. уцеломудруте се], усавршавате се и освеуте се и постаните богови (иако е
смела реч) по обеау Спаситеа преко псалмопоца: а рекох: Богови сте и синови Вишега сви (Пс.
81, 6).
18.
1) Општежие е врло похвално; блажен е она ко живи у еговом духу; 2) треба све више да
напредуемо, не трошеи узалуд свое дане; 3) слава оцима: пазеи на речи истине они су
примерно живели у монаштву; подражавате их (1, 20)
1) а вас без леости убеуем да ревнуете за спасее ваших часних душа. И мислим да вам могу бити
накориснии уколико вам напомием о нашем поштованом животу. О чему бисмо другом и расуивали?
Зар смо ми изменили начин живота кои смо започели да бисмо и беседом прешли на друго? He, ми не
треба да престанемо да много пута говоримо о истоме. Ми никада неемо престати да хвалимо добро и
да прекоревамо раво, саопштавауи о величини добра и блаженства потпуног удааваа од света и
еднодушног општежиа братие. Оно е заиста миро. . . кое силази на браду, браду Аронову (Пс. 132, 2),
21
уколико се [монах], ступивши у општежие, обуче у смиреноуме, одене у послушае и узиште
одсецае свое вое, уколико прихвати бездан убави према Богу, уколико у духу усходи из силе у
силу, уколико све заволи и све трпеиво испуни по захтевима устава општежиа, уколико ни у чему ние
лукав, уколико нема подозривих мисли и замисли кое га одваау од Бога и игумана. Загрлимо са
убаву, братио, све што се дешава у општежиу као свето и спасоносно, иако нам понешто и изгледа
неприатно: име се, наиме, потиру наши ошкови и ми се заокружуемо како бисмо се лакше котрали
ка нашем циу.
2) Старате се да едан другом приносите корист и да не тражите свое, ве оно што е потребно
заедници у сваком погледу. Све више се крепите и среуте у душама вашим, држеи се у непрестаном
потчиавау, свакодневно се обнавауи и са течеем дана, месеци и година узлазеи ка све вишем,
све док постои време за напредак и богаее. Немоте се леити, нити се предаите сну и немарности:
немоте узалуд трошити дане овог живота. Када дое време одговора ми емо асно увидети плодове
напора и неплодност нерада, т. видеемо да су они кои су пазили на себе и на свое дело донели
плодове, а да су они кои су били немарни погубили себе.
3) Слава блаженим душама светих и преподобних отаца наших, кои заиста беху мудри и разумни. Они
нису узалуд слушали реч истине, нити су е оборили доле, попируи е ногама, ве су се искрено трудили
у зноу лица свога, смиравали се, одсецали своу воу, волели да буду последи, волели оскудицу у
свему и сиромаштво, избегавали противречее, све благодушно подносили са трпеем, радо се
потчиавали отачким наредбама, горели вером, волели утае, носили немои немоних, били готови и
крв за их да пролиу, слично мученицима. И зашто много говорити? Ви и сами знате свое претходнике:
подражавате их и идите за има да бисте се удостоили и славу ихову да добиете.
19.
1) Нека свако све више напредуе у своо врлини: послушни - у послушау, смирени - у смиреу,
трудоубиви - у напорима; 2) нека [свако ] буде исправан на послушау на кое е поставен; 3)
уколико будете поступали по реченоме, Господ е вас утешити и овде и у будуем веку (1, 21)
1) Продужите као што сте почели. He само да не треба да пресецате вршее добрих дела, ве треба ош
више да их умножавате, разгоревауи се духом и журеи на висину небеског живота. Послушни нека
ош више слуша, како би сабрао плод послушаа, потчиавауи се не само претпоставенима, ве и
простим лицима без буке и противеа, ма шта нареивали. Смирени нека се ош више смирава
уступауи у свему, саглашавауи се у свему и ниско мислеи о себи. Он треба да е скромног изгледа,
тихе и малоброне речи, не сеауи се да е можда некад био из племиког рода, или да ве дуго
пребива у схими, или да заузима неки висок чин, или да испуава многе налоге. Он не треба да подиже
очи, не треба да поприма сурови изглед или да има неки посебан ход стога што е уман, талентован,
красноречив, за све способан, или што влада неким другим похвалним особинама. Трудоубиви и
савесни у испуавау даног му послушаа треба да ради као да [служи] Богу, а не удима, све више се
авауи као непостидни делате и примауи на себе натеже послове. Он треба да се радуе што се
претовара ради ближег у убееу да на небесима скупа велику ризницу.
2) Сви заедно - и складишник, и болничар, и краснописац, и виноградар, и вртлар, и обуар, и економ, и
учите, и стражар, и будилац, и образник [типикар], и црквеак, и пекар, и тесар, и свако ко е поставен
на велико или мало дело - треба да будемо у непрестаном пружау ка напред са неугасивом чежом за
вечним добрима, храбро носеи свое напоре, све радо подносеи, чинеи све што е богоугодно, сами
себи припремауи благо и жртвууи се едни за друге до спремности полагаа и душе за брата.
3) Уколико тако будете поступали, утешие вас единородни Син Божии, кои е из послушаа Оцу
унизио себе до безмерне мере смиреа поставши роб (премда е Владика свих) и окусивши Крсну смрт.
И а грешни у се радовати и неописиво веселити заедно са вама, кои испуавате заповести. И не само
да е вас овде прославати сви кои виде ваша дела, него ете и у будуем веку ликовати пред лицем
славе Христа Бога заедно са хоровима анелским на [месту] где е обиталиште свих кои се радуу.
22
20.
1) Мене радуу ваши успеси. . . у едноме е смирее, у другоме. . . (набраа монашке врлине); 2)
одгоните далеко мисао: "ош емо дуго живети и успети"; 3) не треба да се превазносимо ни
природним даровима, нити стицаем било чега и Бог е нам дати ош више; у супротном емо
изгубити [и оно што имамо] (1, 22)
1) Земоделца радуе плодно пое, а настоатеа ош више радуе духовно доношее плода душа кое
су му поверене на руковоее. Мене радуете и ви, чедо моа, засаде мо и Божие прирастае. а се
радуем видеи ваше старае, ревност и труд око свега што е неопходно за спасее. Мене у едном
радуе кротост, у другом неуморност, у едном стидивост и поштовае, у другом одбиае и
савлаивае неприатеских прилога, у едноме одсуство роптаа у испуавае наложеног
послушаа, у другом мир и тихост душевна, у едном простота нарави, у другоме вера према моме
смиреу коа е изнад мог достоанства, у едноме бестраше, у другоме несветоубива нарав. [едном
речу, мене радуе] духовно напредовае и усавршавае свих вас у едно убазно тело, у единство
[остваривано] Божиим покретом одозго и молитвом мог и вашег оца. а се радуем и дивим, будуи да е
речено достоно сваког дивеа.
2) а се боим да због мое немарности или грехова коим га огорчуем, Господ од нас не повуче своу
промислитеску десницу коа е пружена над нама, те да меу нас не уе нешто о чему не приличи ни
говорити, па чак ни помислити - леост или растроеност нечие душе, или чак видиви или невидиви
пад. Стога пазите на себе и немоте скретати са смера вашег хоеа, остауи истрани и
преображавауи се из светлости у светлости од богоепиа у богоепие. Будите непоколебиви и
немоте излазити из круга делатности коу сте обеали пред Богом и анелима и пред моим смиреем.
Напротив, додавате труд на труд. Пазите се да вас не растрои мисао о многим годинама и дане раслаби
крепост вашег решеа да живите у самопротивеу и самопринуавау. Та мисао е лажна. ер, шта е
наш живот? Сан и сенка. Та мисао е лажна, премда може да превари. Она подстиче да себи попуштамо,
уместо да смиреу додаемо смирее, и послушау - послушае. [А попуштае] често доводи до
потпуног растроства богоугодног живота.
3) Пазите да се оно што вам се чини савршенство не претвори у греховни жалац, наиме - ваша
способност да брзо учите, ваша познаа, ваша опитност у духовном животу, ваша добра савест, ваше
трудоубе, ваша искусност у рукодеу, ваше складно певае, ваш приатни глас, ваши таленти или
било шта слично. Све речено су дарови Божии, кои треба да вам служе на умножавае страха и
смиреа пред Богом Дародавцем. Уколико смо тако расположени, Он е према нама постати ош
милостивии и ош штедрии. И ми емо се обогатити сваким добром, поставши свети Божии храм и
украшавауи се све новим даровима. Уколико, пак, подигнемо своу главу пред Богом и погордимо се
пред братиом, подижуи обрве, задижуи рамена и усваауи горди ход, уколико почнемо да испитуемо
због чега е нешто учиено, због чега нама ние уручен надзор над неким послушаем, и због чега други
надзире неки посао, уколико [износимо мишее] да е неки посао излишан и да представа губее
труда и времена - ми емо плодно време преобратити у неродицу, време скупаа добитка - у трпее
штете, време доброг труда - у погубно недество и злодество. И уместо да усходимо на гору врлина, ми
емо се све дубе спуштати у бездан греха.
23
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
21.
Будите у добру и немоте пуштати к себи неприатеа како би завапио: "Сви су постали зли" (1,
23)
Стазу заповести држите чистом пред очима ваше душе, смирено увиауи и исправауи свако
саплитае, било да се ради о непослушау (кое е достоно осуде) или противречеу (кое покрива
стидом). Ходите правим путем и наи ете поко душама вашим. Наш неприате користи сваку прилику
да се угура у наше братство и да га узмути. Немоте га, меутим, примати, ограууи се штитом вере и
терауи га мачем Речи Божие. На та начин неприате никада нее наи места код вас и нее се
похвалити да вас е довео до саплитаа. Покажите се као одред воске Божие кои е недоступан за ега.
Уместо хвалисаа, нека се он жали, као некада светом Макариу: "Сви су постали зли према мени".
Немоте дати ногама вашим да се спотичу и нее задремати, нити е заспати чувар Израиев (Пс. 120,
34).
22.
1) Све е од Бога; ипак, неопходна е и наша усрдност како бисмо сачували [врлине] и пружали се
напред; 2) до сада вас е добро чувао Господ и ви сте напредовали; истрате у истоме - у молитви,
утау и осталом; 3) трпите тешкое и скорби; сав живот е едан дан, коим се, меутим, може
стеи вечно блаженство (1, 24)
1) Благодаримо Богу за сваки наш напредак. ер, свако добро меу удима долази од егове
многоштедре благости: ер е од ега и кроз ега и ради ега све (Рим. 11, 36). И она ко би се дрзнуо
да се похвали да е нешто [значано], чуе речи апостола: Шта ли имаш што ниси примио? А ако си
примио, шта се хвалиш као да ниси примио (1. Кор. 4, 7). Па ипак, неопходан е подвиг, напрегнуто
хоее и непрекидно старае са смиреем: они наш ум утвруу у благочастивом божанственом животу,
ограууи га и усредсреууи га како не бисмо одступили од наше добре намере, како потоом
леошу не бисмо посрамили претходне напоре и како се од врлинског живота не бисмо вратили равом
живеу, ве како бисмо се меали добром изменом и све више чистили, просвеууи се и
свакодневно усходеи горе, од светлих постауи ош светлии, од звезда постауи сунца и од силе се
облачеи у ош срчаниу силу. Одбаците, молим вас, свако телесно мудровае и навеу препреку
врлине, т. светску славу, те духовним мачем сеците сваку пристрасност и сваку сластоубивост тела,
прилепууи се уз Бога и усходеи ка ему по духовно лествици. Свакодневно поставате боговидно
начело и удубуте духовне основе, дрскости тела обарауи кроз одсецае прохтева, запаива
жежеа гасеи изливаем суза, а мучну похоту за елом и пием или неком другом испразношу
прогонеи зреем будуих добара.
2) До сада вас е Господ добро чувао молитвама мога и вашега оца. Ви сте напредовали, ходеи царским
путем врлина и облиставши се красотом бестраша. Ви сте увидели да неманишта бое и пожение од
избавеа од страсти, од стоаа изнад их и царског владаа свим земаским, чиме као да
сацаруемо са Богом. Немоте заборавити речено и немоте заспати, прекидауи живот кои вам е предан
и коим сте добро ходили. Напротив, све више улазите на врата егова у хваеу, у дворове егове у
химнама (Пс. 99, 4), богатеи се плодовима вашег послушаа и поеи се вином умиеа, кое весели
ваша свештена срца. Немоте прекидати ни остала ваша богоепна дела, држите се утаа уста,
немоте ударати савест брата показиваем лажног и самодовоног уздржаа од било кое хране,
немоте попримати сурово лице, немоте говорити много и празно и немоте сво поко претпоставати
користи ближег. Сви будите една душа, едно срце, една воа у Христу Исусу, Господу нашем,
имауи га као своу Главу.
3) ачате у Господу, и у сили мои егове (Еф. 6, 10), и срчано трпите све неприатно, скорбно и
напорно, држеи пред очима ума тану смрти наше и сматрауи кратким читаво траае нашег живота.
24
По светом Григориу читав живот е едан дан за оне кои су усрдно заузети своим главним делом
спасеа. Па ипак, за та дан, за брзопролазно време, кое се клиза као сан, ми можемо да стекнемо
Царство небеско, т. Царство бесконачног весеа и радости.
23.
1) Противите се неприатеу кои подиже страсти; 2) старии помажите млаима; 3) ма колико пута
да се подигне страст ви се успротивите молитвом и све е се умирити; 4) немоте падати у
неханост: Господ е близу (1, 25)
1) Подвизавате се, чеда моа убена, подвизавате се, господо моа и владике, подвизавате се против
аволског опкоаваа, против егових свакодневних напада кои су усмерени на нас, против
помрачеа неханошу, против адног прелажеа са места на место, против зависти змие, против
необузданости неблаговременог говора и смеха и против сваке страсти коа нам се супротстава и коа
нас напада.
2) Они кои су први нека помажу онима кои су последи, силни - немонима, искушани - искушаванима,
богати духовним плодовима - сиромашнима у има, они кои су напредовали - почетницима, давнаши -
скорашим. Пружате им руку, уразумуте речима, указуте на бое и подстичите на корисно како
бисмо се сви спасли.
3) Сетите се колико е година вашег подвизаваа и искушеа прошло. Нека се свако сети колико е пута
био захватан искушеем, колико е пута изнемогавао и био малодушан, да би потом одедном добиао
силу, добро настроее, крепост, дух кои оживава и подстрек преко речи уразумеа или братске
молитве. Потом е опет следио подвиг и опет укрепее крепком десницом Божиом. Слично е бити и у
остало време вашег подвижничког живота. Штавише, прои емо кроз ога и воду, и уи у одмор
бестраша (Пс. 65, 12).
4) Према томе, нека нико не пада у неханост и нека нико не пада духом. Помажимо едни другима,
тешимо едни друге и подстичимо на убав, трпее и ревност за испуавае заповести Божиих. И
нека Господ наш Исус Христос, истински Бог наш, Нада безнадежних, Потпора палих, Лекар болесних,
Сапутник путника и Помоник ихових напора и, опште речено, Уздае свих краева земе и оних кои
су далеко на мору - устрои и исправи пут ваш и нека вам помогне у сваком вашем послу и кретау, у
правом хоеу ка потпуном спасеу и достизау града еговог пребиваа.
24.
Против распаиваа страсти [користите] Реч Божиу, чувае чула, нарочито гледаа и
избегавае покоа тела: пазите се; уколико си пао после крштеа, немо пасти и после завета
схиме (1, 27)
Овдаше време е жарко и опаууе. Уосталом, а не мислим на природни ога, него на невидиви,
кои жеже душу и кои излази од греховног уга, потпаиваног искрама страсти кое у наша срца полажу
неприатески духови. Меутим, ви имате реку изливаа Духа (Реч Божиу) коа истиче из Божанствених
уста, коом можете да га гасите те да, слично трима младиима у огено пеи, останете неопаени и
недоступни за ега. При томе треба чувати чула, нарочито вид преко кога, при несмотрено употреби, у
нашу душу улази страсни ога. Треба се чувати и од других заседа тела, коима повод дае неумереност
у храни и пиу, сну и сваком успокоавау плоти. Од свестраног уздржаа раа се крепост пребиваа у
врлини, а од немарности - свака тираниа греха. Пазите да се опет на вратите у наведено ропство, од
кога сте се ослободили ступаем у наше звае са одговарауим заветима, те да на своу главу не
навучете двоструке муке и за пад после крштеа и после примаа [монашке] схиме.
25
25.
1) Они кои побеуу страсти (наследие) венце, а они кои им се предау - муке; уколико сте у
првом реду - добро, а уколико сте у другом - пожурите да се исправите; 2) устремите се ка
заповестима; нека нико не буде леив, двоедушан и надмен; 3) нека свако од свог послушаа
донесе своу лепту; Господ е е примити, ма како мала била; 4) не задржавауи се пред
тешкоама, ходите помажуи едни другима; 5) споаше и унутраше невое су промеиве;
потрпи и дои е олакшае; 6) ко се овенчао без напора; меутим, приближава се смрт и кра
напора и ти еш ступити у лик светих (1, 28)
1) Ето попришта надметаа. Ето борбе. Она ко се бори уз подвиг, ко добро ходи и има ум одрешен од
свега чулног и страсног односи праву победу, венчава се венцем бесмртне славе и именуе се сином
Божиим и наследником вечних добара ве одавде. Она, пак, ко се заводи греховним сластима и сам
себе гура у аволске замке трпи истински пораз, покрива се стидом због грехова и постае син авои и
наследник геенског ога и разних других вечних мука. Уите у себе, испитате своу веру и утврдите како
и где стоите и ходите. И добро е и предобро уколико се налазите на правом путу и уколико ходите
царским путем. Уколико сте, пак, погрешили у свом хоеу и доспели на греховне стрмине пожурите да
се вратите пре него што се смркне ова седми век и настане она осми, кои доноси суд и награду.
2) Устремите се ка заповестима Божиим и сете семе врлина у срца ваша како бисте у свое време
пожели плодове правде. Нека нико не буде скрштених руку како од писца Причане би чуо: Иди мраву,
леивче, или иди трудоубиво пчели (Прич. 6, 6; 8). Нека нико не буде лукав и двоструког срца, т.
едно имауи на срцу, а друго говореи како не би био погоен страшном пресудом свештенопоца
Давида: Уништие Господ сва уста лукава и език велеречиви (Пс. 11, 4). Нека нико не остае без дела и
посла како не би потпао под осуду светог Павла, кои каже: Ако неко нее да ради, нека и не еде (2. Сол.
З, 10). Нека нико не буде напаметнии како не би искусио оно чиме прети свети аков, говореи: Бог се
противи гордима, а смиренима дае благодат (ак. 4, 6).
3) Сви бодро ходите у Господу и заповести егове извршавате. Нека свако у општи наш живот као у
ризницу приноси оно за шта има снаге и што му е доступно, т. едан економиу, други -
свештенослужее, едан - негу болесника, други - певае, едан - читае, други - баштованство, понеко -
краснопис. Уопште, нека не постои она ко нешто не приноси како се пред Господом не би поавио
празан. Господ не прима само велике, ве и намае приносе. Он прима чак и онога ко изговара стих
коим се сеа смрти (и кои можда ништа више не може да учини) као што е примио две лепте удовичине.
Бог вредност дела одреуе гледаем на произвоее делатника. Имауи благог и многомилостивог
Бога, кои више од нас самих жели да се спасемо, ходимо еговим правим путевима и обрешемо поко
душама нашим.
4) Нека никаква случана тешкоа на нашем еванелском путу не прекида ничие хоее. Нека е наш пут
рапав и тежак. Ми ипак треба да идемо брзо, да смо благодушни, да смо храбри, да прелазимо са брда
на брдо и са планине на планину све док сене попеемо на гору Господу и не станемо на егово свето
место бестраша. Они кои путуу едан другом олакшавау пут. И ви, по апостолу, носите бремена едан
другога (Гал. 6, 2).
5) Увек се дешава да смо данас малодушни, а сутра храбри, едном тужног расположеа, а други пут
бодри, едног тренутка опседнути страстима, а другог - [покривени] Божиом помои коа их пресеца. Ти
сутра нееш бити као што си био уче, убени, нити увек остаеш исти. Меутим, дои е ти благодат
Божиа и Господ е се заузети за тебе. Тада еш реи: "Где си био до сада, Господе". A Он е ти
узвратити: "Гледао сам како се бориш и чекао сам". Будимо трпеиви и великодушни. Притеснимо се и
утегнимо тело свое, потчиавауи га и далеко одбиауи страсти.
6) Да ли се ко увенчава уколико се не подвизава? Да ли се успокоава она ко се не злопати? Да ли ко
сабира плодове живота уколико ние посадио и однеговао врлине у души своо? Садите, негуте, трудите
се, заливате, чеда моа, делатеи Божии, подражаваоци анела и саревнитеи бесплотних. Зар не
видите кра подвига? Зар братиа не умиру често? Зар не вршимо свакодневно надгробна опела над
почившим? Због чега се ти, малодушни, убиаш невоом? И теби е дои смрт. Са каквом и коликом
радошу еш ти изии из овог света и узии на небо, ка Богу, у неприступну светлост, у неизрециву
радост, у несхвативу славу, у анелска пребивалишта, у дворове Господе, у Цркву првородних, у
наруче Авраамово. И кога еш угледати тамо? Господа Бога Спаситеа нашег, Маку Божиу, Владичицу
26
света, бесплотне силе, херувиме и серафиме и све чинове светих апостола, пророка, ерараха, мученика,
преподобних и свих светих, коима нема броа. Зар те речено не усхиуе, не одушевава и не подиже
изнад сваког труда, сваке невое и неприатности?
26.
1) Погледавши на свет са висине монашког живота угледате море суете кое бесни; радуте се
што сте га избегли; 2) окреуи потом поглед на себе, угледате опет исте предмете (родитее,
сроднике, имае и остало) у божанственом и блаженом виду; трчите добро да добиете; 3)
набраае добара коа воде горе и равости кое обарау доле 4) туга због монашких
неисправности (1, 29)
1) Моу садашу поуку започеу апостолским узвиком: Радуте се свагда у Господу (Фил. 4, 4). И како да
се не радуете и да не ходите у весеу кад сте се по предзнау и предодрееу призива Божиег, кои
све са мудрошу устроава, удостоили да примите ову еванелску схиму, те сада седите на узвишеном
видику високог живота и гледате на удске суете кое су поникле на доле и колебау се као на мору лево
десно, ношене непостоаним кретаем ствари. Ничега ту, као што видите, нема чврстог и ништа се не
одржава у истом положау: и цареви се меау, и кнезови падау, и владаоци земе умиру као уди,
брачници се убрзо раздваау (оставауи и будуи оставани), лепота вене, младост брзо пролее,
наслаивае убрзо пролази, свако имае ишчезава као сенка и сан и [ава] се, [напротив], плач и
ударае у груди због растанка са умрлима, неханост и очаае - због одвааа од убених, несносна
мука - при неуспешним покушаима жееног брака, или чина, или стицаа, или утеха, или наслада,
[ава се] и трзае од зависти и убоморе и од случаева понижеа и посрамеа и остало.
2) А ви на шта сте позвани и шта видите пошто сте се попели на гору Господу? Ето, уместо земе
предлежи вам небо, уместо родитеа - Бог, т. истински и врховни Отац, уместо сродника -
саподвижници и братиа еднородна по духу, уместо приатеа - бесплотни и боговидни анели, уместо
ризница - богатство врлина, уместо високих чинова - неизрециво велико и бесконачно Царство небеско,
уместо блудне сласти - сладосно и ненасито бестраше, уместо сваког изобиа - несхватива и
неизрецива добра. Увидевши речено, уботе се единог Живог Бога, оградите се духовно, обуците се у
оклоп и оруже кроз заповести, узмите духовни мач, т. Реч Божиу и срушите господаре таме овога света
и духове злобе како бисте са божанственим Павлом могли узвикнути: Добар рат ратовах, трку
заврших, веру одржах. Сад ме чека венац правде, кои е ми у Она дан дати Господ. праведни Судиа (2.
Тим. 4, 78).
3) Уздижу се дo небеса и силазе до бездана, пева свети Давид (Пс. 106, 26). Схвативши речено на
духовни, ми начин имамо следеу поуку: она ко постепено испуава дужност усходи на висину ступева
врлине, а она ко се предае немару силази у бездан погибли. Сада погледамо шта подиже горе и шта
спушта доле. Горе узводи христоподражавауе послушае, смиреноуме кое седиуе са Богом, те
одстраивае од самопревазношеа, од свих захтева, од стремеа ка првенству, од жее за
истицаем, од лукавства, од злурадости, од частоуба, од изазиваа смеха и подсмеваа, од
надимаа и гордости услед нечега из раниег живота (ер, понекад неко говори: "а сам био нешто. . . а
сам имао нешто. . . а сам учинио нешто", хвалеи се оним што би требало да сакрива и заборавауи, о
срамото, на сво богоподражавауи чин). Додау ош да [горе узводи] сабраност, општее са братством,
спремност на искае опроштаа, сагиае врата и главе, обарае ка земи очиу и веа, скромно
држае руку и ногу, безбрижност у вези са одеваем, и пре свега и после свега откривено изношее
сваког душевног покрета. И да не бих растезао реч, [горе узводи] свако друго осеае, расположее и
делае кое е слично наведеним. Доле, пак, спушта одсуство страха Божиег, будуи да, по апостолу, у
еговом одсуству настае свака горчина и гнев и хула, као и ихове последице - гордо мудровае,
надменост лица, изокретае (или подизае) очиу, ширее ноздрва, скупае веа, подизае косе.
4) а видим да су се због моих грехова неки од братие покварили и заборавили свое завете пред Богом,
као и страшну опомену да емо у будуем веку стати пред страшно судиште. О безумни и спорога срца,
[невони] да у мислима држе своу сагласност и решее од почетка [монашког пута]. Нисмо ли ми дали
завет да емо гладовати, бити жедни, наготовати, трпети подсмех, нападе, ране, па и смрт? Где су,
меутим, такви меу нама? Чим нам се деси нешто неприатно, ми се одмах смууемо. Замислите се сви
о себи и прихватите страх Божии. Нека се нико од нас не усууе да се враа на оно што смо одбацили.
Немомо дозволити да, оплакууи световаке због ихове суете, сами постанемо достони плача и у
овом и у будуем веку због свое греховности. Каква е корист што ти говоре: "Оче свети"? Каква е корист
27
што од нас траже благослов када сами остаемо неблагословени и необуздани као диве звери? Бог и
Отац Господа нашег Исуса Христа нека сачува оне кои право ходе еговим путем, a оне кои су се
оклизнули нека поведе стазама заповести своих.
27.
1) Дневне црквене службе, оскудност у опскрбености, испуавае правила општежиа, казне и
епитимие захтевау много напора и трпеа; меутим, ви се храбрите будуи да они воде ка
спасеу; 2) напредуте како бисте били мудри за добро и неразумни за зло; нека нарочито реч
ваша буде складна (1, 31)
1) Молите се и иштите од Господа да ми да реч да отворим смирена уста моа ради утехе и подстрека
душа ваших. ер, а видим, братио моа, да ви сваког дана предузимате велики труд у вршеу бдеа и
испуавау молитвеног правила, будеи се у поно или и пре понои и затим у одреене сате, седам
пута на дан исповедауи се Господу о судбама правде егове. Ви преклаате колена и чините мноштво
поклона, уз одгоее злих помисли и ихово откривае оцима, те подносите стид и испуавате
епитимие, чиме се одбиау распаене стреле лукавог. Додау ош да побеуете дремае, да се
уздржавате и одсецате свое жее у вези са храном и пием, одмором и шетом (на шта е тело врло
лакомо), да избегавате сукоб са братиом, да покорно носите одеу коа е понекад права, неуредна,
неугледна и поцепана. Осим тога, ви [стално чуете]: "Немо реи. . . немо гледати. . . немо пипати. . .
немо ии. . . утегни се. . . немо бити малодушан. . . буди увек спреман. . . немо се одваати", што е
напорно, тешко и горко. Па ипак, с обзиром да е усмерено на спасее душа наших, све речено треба да
нам е слатко, лако и удобно како бисмо са апостолом могли о себи да кажемо: Али у свему овоме
побеуемо кроз Онога кои нас е заволео, т. Господа и Бога (Рим. 8, 37). Нама е припремен небески
венац, венац мучеништва, те радост неизрецива и наслаивае вечним добрима. Храбрите се, и нека
се укрепуе срце ваше, сви кои се уздате у Господа (Пс. 30, 25). 2) Све више се упражавате у
подвижничком и блаженом животу вашем како бисте дуговременим пребиваем стекли богатство врлина
и узрастауи телесно напредовали и у духовном узрасту, поставши мудри и искусни у смиреу,
послушау и одсецау свое вое, а немудри и неразумни у превазношеу, противречеу и лукавству:
ер e лукави бити истребени, а кои стрпиво чекау Господа наследие зему (Пс. 36, 9). Немоте
дозволити да будете на саплитае едни другима у самовоном служеу, ве нека се свако стара да
изабере и учини оно што не причиава штету ближем. Реч ваша, чеда моа, да бива свагда у
благодати, соу зачиена (Кол. 4, 6). Нека она не буде показна, груба, горда, тешка, болна, нека не
дише злобом или таштином, нека ние непристона, препирна, свадива, натрпана, смешна, немарна и
празна, ве увиавна, кротка, предусретива, простосрдачна, мирна, попустива, смиреноумна,
благопокорна, тиха, умерена, уредна, како бисмо оме послужили меусобном спасеу и назиивау.
Давите пориве аволске похоте и прогоните гомиле неприатеских помисли, те ете имати душевно
здраве и благостае, напредак и добро провоее живота, спремност и приправност за све добро.
28.
1) Ви као добра зема за едну или други врлину доносите добар плод; а се тиме тешим; а се
такое дивим што су се неки од вас после угодног и знатног живота помирили са нашим оскудним
и незнатним животом, те што су се сви одрешили од тирание сродничких расположеа и других
пристраша, што заиста представа мучеништво; 2) меутим, и награда е велика; ради е е
подношиво злопаее нашег живота, кое е блиско са проливаем крви (1, 32)
1) Примауи реч мог смиреа, ви као нека сочна и добра зема увек доносите и приносите добре
плодове, слично рау украшеном разним красотама врлина. ер, а видим и препознаем шта се код вас
ради и за шта ревнуете, те се код едног тешим кротошу нарави, код другог - топлином усрдности, код
едног безметежем, код другог - читаем, код едног - трудоубем, код другог - бдеем, или нечим
другим. Код свих се, пак, тешим непобедивом, неослабном и несавладивом истраношу пребиваа у
порецима нашег општежиа. И дивим се како су неки од вас рание живели сретно и у изобиу, да би
потом, почевши да живе за Господа, постепено све заборавили и, поставши сасвим другачии, стали да
храбро подносе садаше неудобности и лишаваа, чиме изглауу и поништавау свое рание грехове.
Заиста, убав Христова може све: она наводи и подстиче високо[родне] да се смиравау, оне кои
раскошно живе - да се задовоавау малим, богате - да постау бедни и сиромашни. а се ош дивим и
28
свима онима кои су ради еванеа Господег оставили све: и родитее, и брау, и жене, и сроднике,
и отабину, и куе, и обичае. Свако е, наиме, нешто мило оставио. И често се дешава да е она ко е
жртвовао нешто наизглед мало и што не може да се упореди са [жртвом] неког високо[родног], у ствари
поднео веи и огромнии труд. И ве само одбацивае превласти сродничке наклоности или
произвоних пристраша довоно е да му се припише мучеништво и да стекне смелост да, слично
врховном апостолу, ускликне Христу: Ето ми смо оставили све и за тобом пошли; шта e, дакле, нама
бити, те да се удостои части да чуе: У новом животу ви ете сести и сами на дванаест престола и
судити над дванаест племена Израиевих (Мт. 19, 27-28).
2) Неемо ли се ми све више принуавати на делае и чиее преподобног с обзиром да су нам
припремене толике награде? Како да не подносимо све скорбно и тешко у животу по Господу, т. напоре
уздржаа, бдеа, прекоре, послушаа, поуке, исповести и све остало због чега се на нас могу
применити пророчке речи: ер тебе ради усмруу нас сав дан, сматрау нас као овце за клае (Пс. 43,
23). Заиста, ви нисте далеко од тога. Зар се ви не коете одсецаем своих прохтева, раивим
изобличаваима и узаамно послушним начином живота? И зар крв (премда не чулно, али свакако
душевно) не тече из срдаца ваших у наведеним случаевима? Ипак, радуте се стога што не страдате
бесплодно, ве себи припремате венац славе, као што говори апостол (1. Пт. 5, 4). Нека вас облиста
светлост истинског познаа, убав према Богу, коа одваа од света и жеа за вечним животом, коа
умртвуе похоту. Нека вас они све воде и узведу до вишег степена, до циа наше побожности, до
крепости срца и непоколебиве чврстине помисли.
29.
1) Излазак [из тела] е близу; меутим, нека он буде са добрим залихама; 2) ви сте целог дана на
трудовима послушаа и молитава; и немоте попуштати, будуи да се у има налази ваше
спасее; 3) живи трпеиво у киновии усред лишаваа, у одсецау свое вол"е и прохтева, и
унижеу и осталим чулним скорбима, што представа мучеништво 4) до краа треба трпети у
очекивау учеша у радости са свима светима и у гледау Владичице Богородице и самог
Господа (1, 33)
1) а сматрам да се а не трудим узалуд саопштавауи вам реч мог смиреа, као што ни ви не губите
узалуд време на ено слушае. Меутим, труд се нее отегнути довека. Дои е, наиме, време потпуног
утаа. Ми неемо вечито живети, будуи да емо у догледно време, по опредееу Божием, или а
или ви изии из овога живота. Оно што се од нас иште есте да при исходу одавде имамо добре залихе
испуаваа заповести и угааа Господу нашем Исусу Христу.
2) а видим како сте ви увек усрдни у испуавау своих послушаа: едни у припремау и печеу
хлеба, други у обраивау винограда, едни на путу, други за рукодеем, т. шивеем, преписиваем,
праем, печеем, куваем, припремаем трпезе, у ковачници, у складишту, у болници. Уза све, ви без
пропуштаа идете на све црквене службе - на часове (први, треи, шести, девети, на вечеру и
повечере). Сабравши се, ви побожно стоите, певате и молите се без леости и немара. а читав та
труд ваш, тескобу и тегобу имам у мислима. Ипак, немоте се предавати малодушности, будуи да
апостол говори: Али у свему овоме побеуемо кроз Онога кои нас е заволео (Рим. 8, 37). Наш труд
есте велики, али е нам кроз ега засиати вечно спасее и безмерна радост. Стога треба да се при
ему радуемо и веселимо, те да се упуштамо у ош вее подвиге и да чврсто стоимо у борби и
мученичком животу нашем по општежитеном уставу, не падауи ни под каквом тежином, не окреуи
се уназад и не уступауи ни пред чим скорбним и тешким.
3) Молим вас да стоите и да предузимате свако добро и сваку врлину, те да, по речи Господо,
трпеем своим спасавате душе свое. Обнавате се свакодневно, гледауи на смртни час. Све
сматрауи другостепеним, чувате поредак, разумност и духовну убав. На сваки начин се удауте од
погубне дрскости како бисте едни другима били послушни, како не бисте роптали, препирали се,
завидели и надимали се. Добро ближега сматрате своим, подносеи случану непажу брата и
благоумно прихватауи могуе прекоре и увреде као душевна лекарства. Све делате и чините кротко,
искрено, откривено, без лукавства и смуеа, као пред лицем свагда живог Владике нашег. Ето нашег
мучеништва. Зашто понекад неке вруе главе ишту да пострадау за Христа од споаших мучитеа?
Подносите храбро и по правилу овде (т. у општежиу) муке, подвиге и исповести, не савиауи главу
пред Ваалом, не приносеи душу на жртву страстима, не одричуи се оног што сте обеали и не
напуштауи до краа поприште коим ходите, ни место на коме стоите, те ете имати еднак удео са
29
онима кои су пролили своу крв у мучеништву, као што велегласно сведоче свети оци.
4) Немоте мислити да е спасен она ко е едном, или неколико пута понешто претрпео.
Спаше се, напротив, она ко благодушно подноси све што се дешава до самог краа.
Она ко на средини или пред кра ослаби и откаже блажено послушае бие достоан
жалости и ридаа као при бродолому будуи да не само губи сав рании труд, ве
неизбежно потпада под осуду на дан праведног суда Божиег. Стога будите чисти и
непорочни у свему и у све дане свог живота ради славе Божие, ради спасеа свое
душе и ради доброг у дела на небесима са оцима вашим. Нека бисмо се удостоили да
ликуемо и да се радуемо са Антонием Великим, т. са светлим светилником, са
Евтимием Богоносцем и Пахомием Христоносцем, са многоопеваним Савом, са
Теодосием свеблаженим, са Доротеем богопросвееним, са Доментианом
равноанелским, са Акакием свесветим, са Доситеем богоугодним, са Василием увек
живим (т. послушним)[1]*), са Захариом одевеним у Духа и са Атром, слугом Божиим.
И зашто да говорим о осталима: са Петром и Павлом, врховним меу дванаесторицом
апостола, са [сабором] ерараха, ереа и светих мученика. Чак и ако не успемо да
станемо у ред са има, ипак неемо бити лишени иховог виеа, беседе и
заступништва. Надамо се даемо видети и саму Госпоу, Свецарицу и Владичицу нашу
Маку Божиу и приступити еним стопама. Уосталом, ми очекуемо да видимо и самог
Владику свих и Господа нашег, иако е [слично очекивае веома] смело. ер,
божанствени Павле е рекао да емо у новом животу бити узнесени на облацима у
сретае Господу и да емо свагда са им бити (1. Сол. 4, 17). [Знауи] да нам
предстои таква слава, таква радост и такав живот, ко, дакле, нее заиграти, ко нее
узревновати, ко се нее загреати и окрилити убаву према Богу и решеношу да
чини све неопходно, ма колико га коштало?
30.
1) Ради избегаваа промеивости треба се потчиавати уставу општежиа кои искучуе свако
издваае меу братиом, кои све подеднако држи у делау и обезбеуе од падова; 2) и рание
су бивала искушеа меу вама, али е Господ помогао те сте их савладали; немоте се предавати
ни сада и прои е; 3) стоеи као на суду пред Господом, држите се у монашким врлинама, и све
више напредуте у има (1, 34)
1) Видеи ваш напредак, а прославам Бога и радуем се у Господу. Ипак, боим се промеивости и
непостоаности човечиих решеа због немои вое и лакомислености. ер, ние блажен само она ко е
започео добро дело, него она ко се име одликуе, ко га е стекао као навику и ко е достигао
савршенство уему. Меутим, врло е тешко увек бити у истом настроеу и не потпасти под
превртивост свезлобног греха. Стога молим и преклием да ходимо истинским путем Божиим, царским
средим путем, не скреуи ни на десно, ни на лево. Напротив, по уставу, заповести и закону општежиа
увек чинимо оно што нам приличи у сваком моменту живота. Општежие захтева да сви на свееднако
гледау и да сви све подеднако желе. He треба да има ни посебних жеа, ни поединачних стремеа,
ни саморазмишаа, ни самоизабраности, ни сакривених довиаа и лукавстава, ни радозналих
испитиваа и упознаваа, ни заношеа многим, ни стремеа ка многоме, коа доводе до
изнемоглости и трошеа снаге. Општежие воли уздржае, молитву, скрушеност, спавае на голо
земи са осталим делаем, при чему е неопходно држати се едног правила блаженог послушаа.
име све треба обухватати и у свему се руководити, као што заповедау оци.
2) Молим вас да бодро стоите на камену вере и да без саплитаа ходите стазом врлина. И нека очи мое
не виде ни едног од вас пленом авола због неког греха, због похоте тела, или болести властоуба,
или надмености гордости, или таштине, или неке друге страсти. Ви сте се потрудили и у ризницу душа
ваших сабрали богатство врлина. Нека се свако од вас сеа каквим и коликим искушеима е потпадао
од свог ступаа у монаштво, т. како е изнемогавао, падао духом и губио наду да е остати жив због
напада и рана од сатанских помисли или због општежитених напора и тешкоа, те како га е благи Бог
30
пронео кроз све као преко таласа кои се меусобно сукобавау, свакоме пружауи прилику да наследи
награду у складу са трпеем. Гледауи, дакле, на те подвиге, т. на све претрпено и стечено,
немомо заборавати да свое очи окреемо и на оно што предстои у садашости и шта нас очекуе у
будуности. Нека нас од наше добре намере не отргне никаква скорбна случаност, било да долази од
уди или од лукавих демона.
3) Молим вас да увек гледате ка Богу и да замишате да се налазите на последем издисау, да видите
сабор анела, да даете одговор свеправедном Судии, да добиате награду за добро и да вам се узвраа
за зло. Подвизавате се добро, бацате са вашег пута сваки камен и препреку и бодро усходите на гору
небеског живота све док не дое очекивани час. Стекните [врлину] свеоткриваа, избегавате
властоубе, [заволите] узаамно поштовае, еднодушност, усрдност за служее, за рукодеа, за
псалмопоае, за бдеа и за сва добра и преподобна дела. Ви ве имате речено. Ипак, а говорим да
бисте ви ош више ревновали и да бисте се ош више обогатили. Ви сте речено ве стекли, али а вам
напомием да се ви устремуете ка ош веем стицау у Христу Исусу, Господу нашем.
31.
1) За све што овде претрпимо, тамо емо имати неописиву награду; нелеосно ходимо нашим
напорним путем за светима кои су име ве прошли, и кои су били уди као и ми; 2) он детано
набраа све кои носе разне службе по манастиру и дае им заповест: "Чините дела своа као пред
Богом, као дела Божиа, у славу Божиу" (1, 35)
1) Ви усрдно и паживо слушате моу смирену реч. Стога сам и а пун усрдности да вам оглашавам
[истину] и готово ненасит да у ваше свештене душе сеем речи моих смирених уста. Ми сада заедно
предузимамо труд: а говореи, а ви слушауи и у дело претварауи и испуавауи говорено и
слушано. А тада емо са радошу и весеем од праведног Наградодавца Бога примити награду за сво
труд, уздахе, беду, замор, тугу, за незнае за поко, за спуштае главе, за падае духом, додау - и за
гладовае, жеае, оставае родитеа, другова, брае, сродника, родбине, отабине и сваког
земаског блага овог света. Какву награду? Неувеиву и вечну славу и част, радост и весее и
необашиви и неугасиви живот, ненаситу ситост и насладу на насладу оним невиеним, нечувеним и
неизговореним добрима, Царство небеско, усиновее и наслее Господа нашег Исуса Христа,
истинитог Бога и Цара векова. Гледауи на речено, немомо се разлеити нити падати у малодушност,
ма какве невое да нам се (овде) десе у нашим пословима и напорима, т. када нам налажу да чинимо
час едно час друго, и када се на послушау и при потчиавау деси да осетимо жалац у срцу.
Напротив, по апостолско речи, што е за нама заборавауи, а стремеи за оним што е пред нама
(Фил. 3, 13), ми треба да саревнуемо у божанствено убави светима кои су се усавршили или кроз
мучеништво или кроз чисти живот. Шта, дакле? Зар они нису били уди као и ми и зар нису имали удела
у истим страстима као и ми? Меутим, они су усхтели и изобилно заволели. И ми уколико хоемо можемо
да се приближимо Богу и да поживимо високим животом.
2) Молим вас, будите паживи према своим послушаима и приежно се трудите у има: краснописац
у исправном и еднаком писау са убаву и трпеем; складишник у среивау складишта и
неуморном задовоавау телесних потреба, у давау и примау без леости и са приличном
мирноом, пристоношу и извиеем по потреби; земоделац у копау винограда; или у ма каквом
другом делау, т. земоради, преношеу терета и слично. Избегавате роптае, не заборавауи
стихослове (т. понавае неког стиха из Псалтира), чувауи утае и бежеи од празнослова.
Вртлар и баштован нека се труде обраууи врт и башту и пружауи братии довоно повра и
плодова. Кувар нека се труди у спремау ела, подносеи врелину ога и свако старае због свог дела
без роптаа. Болничар нека се труди у свестраном старау за успокоее немоне братие, едноме
пружауи погодну храну, а другоме реч утехе и умиреа ради лечеа душевних и телесних болести.
Канонарх нека се труди око поретка и уредног и правилног поаа и разговетног читаа. На исти начин и
кандилар, и она ко припрема пергамент, и пекар, и ковач, и трпезарац, и златар, и котлар, и зидар, и
кроач, а такое и вратари, и будитеи, и стражари, и учитеи, и назад економ и помоник економа и
сви - вршите свое дело као пред Богом, као дело Божие и у славу Божиу.
31
32.
1) Царски пут значи да се све чини по уставу; она ко одступа од ега скрее или у сувишак или у
маак; могуе е и одступае, али са знаем игумана; у супротном оно нее завршити добром; 2)
подвиг почетника се састои у одвикавау од душевног и телесног и навикавау на духовно;
меутим, кад он окуси духовну сладост, демони подижу друге и теже тешкое; ко се, пак, преда
руковоеу игумана нее бити у опасности (1, 36)
1) Приликом путоваа понапре непривикнутост на труд хоее чини тешким и напорним. У наставку,
пак, након размрдаваа мишиа и тела, оно постае мае напорно и тешко. Слично бива и на путу
Господем. По испитивау напора и искушеа, Бог нам е ве дао да познамо и увидимо кои е пут
прав, а кои погрешан, те како да доемо до краа. Ходимо царским путем и меримо егове хватове, по
речи отаца, избегавауи обостране стрмине, т. и недостатак и изобие, кое се авау при дествовау
мимо установеног правила и заповести или у односу на храну, или на пие, или на бдее, или на
читае, или на изговарае (Псалама и молитава), или на молитву, или на утае, или на скривено
делае срца. Наравно, дозвоена су и одступаа од уобичаеног поретка, премда уз савет и знае
[старешине]. И реи у вам да е све што се чини са моим знаем и све што ми се открива есте
светлост, премда и есам грешник. Она ко се скрива од мене ходи по тами и не види како се приближава
стрминама погибли. Мислеи да угаа Богу, он га разгневуе и за друге постае виновник саплитаа.
Према томе, чеда моа, идите путем на кои нас призива закон послушаа, избегавауи да схватите оно
што е тешко за схватае и не испитууи дело послушаа кое ние за испитивае, као ни мое
разноврсне игуманске налоге.
2) Подвиг за почетника есте да одбаци светске навике и нарав, оставауи стремеа срца коа су се
рание образовала. Као од буре и узнемирености, он од непостоаних брига и страсних дела треба да
ступи у пристаниште безбрижности и богоуба. Меутим, ош е веи и тежи подвиг сачувати
нераивост након окушаа покоа кроз бежае од светског метежа. ер, на нас устау друге помисли. На
нас на мору овог живота нападау други пирати, т. демони, кои покушавау да потопе лау душе наше са
свим добром кое носи. Меутим, уколико се будемо усрдно користили благоприатним ветровима
смиреноума и не понизимо достоанство нашег кормилара кроз самовону сагласност (на друго
усмерее лае), ми емо несумиво достии пристаниште Царства небеског. Ето, а вас шаем као
овце меу вукове. Будимо, чеда моа, мудри као змие и безазлени као голубови (Мт. 10, 16), чинеи
добра и преподобна дела и трудоубиво обавауи свое рукодее. Блажени су они кои трпе и кои се
смиравау, а не они кои лутау као облаци и узалуд троше час за часом и дан за даном. Они нису угодни
ни нама ни Господу.
33.
1) При сазнавау начина исправног живота из Речи Божие треба да се сеамо житиа светих, кои
су [врлине] ве испунили, започиуи страхом Божиим и завршавауи дубоким смиреем; 2) не
треба да се превазносимо природним даровима - гласом, певаем и слично, ве да се сви
украшавамо смиреноумем, из кога проистиче свако добро, и ради кога се [дау] сви дарови
благодати; 3) држеи се смиреноума напредуте у свим врлинама; нарочито у борби са похотом,
одбиате прве прилоге и ограуте се од их (1, 37)
1) Речи мог смиреа кое су вам упуене нису ни законске, ни наредбодавне, ни празне, ве, како ми се
чини, поучне и утешне, подсеауи на учее и живот наших божанствених отаца. Нама е божанствена
благодат ве открила шта е преподобно и праведно и благочастиво. Ви тачно знате где и како треба
усмеравати свое хоее како бисте добили Царство небеско. Из дана у дан се сеате у чему се састои
спасее Божие икаква су била божанствена дела преподобних отаца. По иховом обрасцу живо
украшууи свое душе боама побожности, подражавате ихов живот. Они су као начело и сврху свог
подвижништва имали надуби срдачни страх Господи. Из ега е у има засиало пред Господом
високо смиреноуме, коим сатанске замке нису сматрали ни у шта. Напротив, они су име свезали
самога саплитача, положивши га, по речи еванеа (уп. Лк. 10, 19), савладаног и исмеаног, испод ногу
своих. Од многих светих навешу вам као пример онога о коме се уче читало на утреи. Читало се о
преподобном Силуану и ваше уши су паживо слушале слово. Ви знате како се он прекрасно показао
после приступауег изрицаа завета, како е поразио авола оружем смиреа, како га е потопио у мору
32
суза и како е узишао на висину доброг живота, показавши у себи савршени образ великог оца нашег
Пахомиа. И премда е живео кратко, он се показао као виши од Теодора Освееног, Петрониа
триблаженог и Орсисиа свеопеваног и читавог оног братства, будуи одавде пренесен на небеса уз
анелске песме.
2) Ето колико е велики дар блаженог смиреноума. И нема ни едног светог кои е угодио Богу мимо те
врлине. У у се и ви обуците. И одвоивши се пажом од лепог гласа, мелодие, приатног читаа и
осталих природних дарова и способности, свеусре устремимо на достизае тог циа. а неу да кажем
да треба сасвим одбацити наведена добра своства, ве да их треба сматрати другостепеним: их треба
поставити иза господарице врлина. ер, уколико се услед наведених добрих свостава величамо пред
онима кои су равог гласа, или се пре неким гордимо, или се превазносимо пред онима кои слабо и
неуко читау, или подижемо обрве пред онима кои немау глас и раво певау, мисе свакако узалуд
трудимо и не пуштамо стреле у ци, ве против себе самих, те због сличног пропуста постаемо плен
звери из бездана, т. авола. Немомо тако, чеда моа. Напротив, са смиреем и разговарамо, и радимо,
и читамо, и певамо, и ходимо, и едимо, и одговарамо. Све са смиреем радимо, те емо угледати
слатки, мили и пресветли плод врлине коа нас чини подражаваоцима Бога. Он, наиме, говори: Научите
се од мене; ер сам а кротак и смирен срцем, и наи ете поко душама своим (Мт. 11, 29). У о заиста
обитава поко, ради е се таласи благодати подижу у души, оме исиава чистота срца, од е долази
обилно изливае суза, из е избиа скрушеност, у о е мудрост, разум, побожност, уздржае,
безметеже и свако друго видиво и славено добро.
3) Ето мое речи о преподобном смиреноуму. Ви, пак, чеда Божиа и чеда мог смиреа, донесите добре
плодове пошто га као семе примите као добра зема, неко по тридесет, неко по шездесет, а неко по сто,
у складу са даром Божиим. Чувате се од сваког злог и равог дела, бежеи од дрскости и иштуи
братоубе. Одвраате се од подмуклости и заволите безбрижност. ер, каже се: Незлобиви и
праведни приааху уза ме (Пс. 24, 21). Нико нека нема посебну наклоност према другоме, нека безбради
немау смело обраее према безбрадима и нека не остау заедно у скривеним и тамним местима. Сви
непоколебиво стоте против напада авола, гасеи пожар похоте божанственим молитвама и вапаима.
Ние необично што страсти долазе. Меутим, наша е дужност да их одмах, од прве поаве одбиамо.
Дошао е неприате, пустио стрелу и побегао. Ти, пак, скупи очи свое душе уколико ти кушач наведе
неко неприлично уображее. Одбаци далеко удицу сласти док горки ловац на грех покушава да мамац
уведе у срце. Затвори уши свое када почне да ти нуди лаживу реч она кои е Еви у уши нашаптао
смрт. He додирни, не окуси, не опипа (Кол. 2, 21) када ти приступи припремач и зготовите греховних
сласти било да седиш или ходиш (т. било да си у куи или на путу). Немо их примати: затвори се са свих
страна и буди као ограени град. Буди као гвоздена стена и непокретни камен како би остао непоколебив
ма колико се на тебе устремивали ветрови. Храбро одбиа демоне да би био добар воник Господи,
носилац Христових заповести и мученик благодати и како би имао смелости да кажеш са апостолом:
Добрим подвигом се подвизавах, пут заврших, веру одржах. Сад ме чека венац правде (2. Тим. 4, 78).
34.
1) Ради предупрееа смуиваа против поретка треба обавештавати настоатеа чим се
примете замисли н узбуне; 2) нека свако по обичау врши свое дело, трпеи и бореи се са
страстима и похотама (1, 38)
1) Пребивамо у ономе у чему смо поставени и немомо замишати ништа што превазилази нашу меру.
Ако се и деси нешто слично, немомо бити упорни. Чедо, уколико приметиш посебна дружеа и
подвааа, удаи се од их. Уколико ти неко приступи са сличним предлогом, одскочи од ега и немо
се сагласити чак ни да га чуеш. Бежи као од ога уколико чуеш неке речи кое могу да поколебау твоу
веру према настоатеу и ослабе твоу убав према ему. ер, штета од реченог, мало по мало улазеи
у срце, дои е до самих основа спасеа. Осим мене немоте имати ни едног таника и тановодитеа
уколико хоете да будете мои истински послушници. Немоте зле речи сматрати безопаснима, говореи:
"Ништа не значи занимати се тиме". Ние тако, децо моа, ние. Уколико неко на општу штету скрене у
невере, ви треба да доете и све кажете. Можда е неко из незнаа и неразумности реи: "За тако
нешто е ме братиа осудити и замрзети". He, уопште. ер, уколико они нису моа истинска чеда, зашто би
и имао похвалу од их. А истинска чеда е ии за тобом и похвалити те. едном речу, а вас молим и
напомием вам да се свецело и у свему ослоните на мене, те да нико ништа нема утаено и сакривено
од мене. У супротном е се створити жестока рана.
33
2) Наставауи ваша раниа добра дела, саподвизавате се и еднодушно доводите до краа ваше
хоее у Господу. Све храбро подносите: и увреде, и напоре, и тескобу, и распаивае тела, и
помрачее помисли, и наилазак леости и мрзовое и све друго што нам се обично дешава имауи
единствену помоу непостидном уздау у Бога и строгом испуавау заповести Господих, те сеау
на смрт и одсецау своих прохтева. И удостоиете се мученичког венца и ликоваете са анелима у
Царству небеском.
35.
Проавиваа дества Духа Светога и духа лажи на нама, на коа се указуе да бисмо знае
користили ради ревноваа (за прво) и избегаваа (другог) (1, 39)
Неприате се свагда са бесом устремуе на нас. Меутим, он се увек окрее назад божанственом
силом и молитвама мог и вашег оца. Он себи налази плен едино уколико му неко да место, т. уколико од
себе одагна Духа Божиег и прими туег духа, кои га учи да чини и говори оно што сам воли. Како бисте
научили да распознаете оба дества, а у вам указати на ихове одлике. Они кои имау Духа Светога
проавуу радост, мир, дуготрпее, убав, те произносе речи кое су слае од меда и саа, кое, по
речи Господо, произилазе из сувишка срца и служе на просвеее и утеху оних кои их слушау. Од
их се непрестано чуе: "Опрости или благослови оче; а сам неразуман и едини грешник; а сам
недостоан да се уброим у братство и гори сам од сваке твари". Она ко слично говори и осеа свакако
има Духа Светога. Хоете ли чути какве су одлике и супротног духа? Срце онога ко га има избацуе
арост, гнев, осуивае, клевету, невере, одбоност, мржу, дрскост, непослушае, противречее,
тврдоглавост. Од такве душе се удаила светлост, светост и преподобност. Од е е одступило
смирее, скрушеност и трпее. У о су пресушиле сузе, плач и срдачни бол. Од е се одвоило
небеско зрее, сеае на смрт и на анеле, кои е е пратити по смрти. Од е су се у мраку заборава
сакриле мисли о свесветском стаау пред страшним судиштем Христовим, о грозном суду и о
немогуности одговора за све што се мислило, говорило и чинило од самог роеа, а не само од
времена ступаа у монаштво. а вам све речено излажем како бисте видели чега да се држите и шта да
избегавате. ер, а имам едну жеу и едну молитву, т. да сви постанете синови светлости и дана,
наследници Божии, сунаследници Христови, изабрани и освеени сасуди кои су едним Духом
седиени како бисте на делу познали и срцем испитали оно што е рекао свети Давид: Гле, шта е
добро, или шта е красно, него да браа живе заедно (Пс. 132, 1), мирно и еднодушно.
36.
1) Подвизи су неопходни; они мудре не задржавау у напредовау, с обзиром да за сваки постои
посебна награда; 2) уз мое руковоее прилажите и свое разумевае доброг и узаамно
бодрее, будуи да имамо заедничко дело; 3) пребивате у добром, чувате ревност, држите
език, чувате оруа и ствари и молите се (1, 40)
1) Нама е неопходан труд, духовни зно, божанствени подвиг, исправна ревност и душевно настоае
како бисмо ступили на поприште и добро достигли до еговог краа, т. како бисмо после преподобне
смрти били овенчани венцем победе. Ви и сами знате да напори доносе поко, да се скорби награуу
радошу, да се стеае напаа душевном утехом, да тескобе отварау простор, да глад и пост саздау
бесмртно ликовае, да же и сувота грла точе воду коа тече у живот вечни (н. 4, 14), те да уопште они
кои сеу у сузама, жау у радости (Пс. 125, 5), као што нас уверава псалмопоац свети Давид. Написано
е: Кад ово знате, блажени сте ако то творите (н. 13, 17). Човек безуман нее познати, и неразуман
нее их схватити (Пс. 91, 7). Ви сте, пак, умни, доброг срца, благоразумни, паживи и расудиви. Ви
сте понеке врлине ве достигли, понеке достижете, а понеке ете, додау, ош достии. ер, заповести
немау мере и човек утолико сматра да е далеко од их уколико бое познае Бога.
2) а вам даем законе и руководим вас, од еднога задржавауи, у другоме утврууи и указууи куда
да управате свое хоее. Ви ми веруте у свему и повинуте се свему што желим од вас по заповести
као железо у рукама ковача. Од реченога ваше пловее постае безбрижно и ваш живот без невоа.
Разумевауи шта е добро и корисно, и ви сами меу собом чините [неопходно] и напомиите едни
друге. ер, сви ми имамо у виду оно што е корисно за све. Ми као да се налазимо на броду кои плови по
мору, на коме е и кормилар и морнар заузет општим делом. У сличном односу стоимо и ми, т. а и ви.
Мое е дело да држим у рукама кормило и да бодро управам бродом, имауи очи обраене на небо и
34
погледауи ка звездама правде ради усмераваа пловидбе. Меутим, и ви треба да сте бодри, те да
свако чини свое дело. Ви треба да се обазирете лево и десно како не бисте налетели на нешто што
изазива бродолом, т. на плиак или подводне стене. Ужад треба да држите у приправности, понегде
попуштауи и понегде затежуи, те да чините све неопходно како би наш брод успешно стигао у
пристаниште спасеа душа наших. Стога сте ви и оставили свет, егове обичае и сва телесна
задовоства и утехе.
3) Братио, истрамо у подвизима, трпеиво се упражавауи у дужностима и а сам уверен да емо
добити венце, постати граани неба и блаженствовати у [месту] од кога е одбегао сваки бол, туга и
уздисае(Ис. 35, 10). Будите чврсти, прихватите силу и светилник ваше ревности нека гори елеем
постоане приежности како се не би угасио и како не бисмо нежеено пострадали као луде девоке (уп.
Мт. 25). Оци часни, стекните безметеже. He кажем да уопште не треба да говорите (што не би било
изводиво у вашем животу), ве да не говорите о неприличним стварима и да не побууете смех. ер,
мудрост каже да причивост нее избеи греха. Штедеи уста ти еш бити разуман (Прич. 10, 19).
Будите паживи у испуавау ваших послушаа и немоте бити немарни како не бисте кварили
неопходне ствари, на пример кола, или рало, или секиру, или чашу, или таир или нешто друго, услед
чега би се десио засто и услед чега бисте време неопходно за духовно дело потрошили на испразности.
Такое се свагда молите да вам се пошае помо одозго против невидивих и видивих неприатеа у
Христу Исусу, Господу нашем.
37.
1) Имауи веру и убав према мени ви се трудите; нека они кои налажу послове буду разумни, а
потчиавае нека буде верно; 2) будите туи смеху и узаамном огорчавау; едни према
другима будите благи, учтнви и бежите од свега прекорног и саблаживог (1, 41)
1) а молим Бога да се не умаи ваша вера и да не охладни ваша духовна убав према мени смиреном,
ве да сви будемо утврени у истом разуму (1. Кор. 1, 10) и у еднако ревности за испуавае
заповести Господа нашег Исуса Христа. а знам да се ви злопатите, да трпите лишаваа, да носите
тешке напоре, да проливате зно. Ипак, немоте слабити, молим вас, ради убави Господе, и продужите
да се трпеиво подвизавате добрим подвигом како бисте са ликоваем били овенчани на небесима. И а
бих желео да се заедно са вама трудим, али ме омета болест ногу. И а бих желео да заедно са вама
излазим на дела и да радом смиравам свое тело. ер, блажено е по силама се трудити заедно са
братиом и преподобно е учествовати у поским радовима. Ви сличним напорима освеуете своа тела
и душе чините бестрасним као истински делатеи Господи, наравно уколико на долични начин
остваруете оно што вам е наложено, т. уколико старии и распореивачи са страхом Божиим и са
саосеаем према братии чине нарееа, а потчиени према стариим држе покорност и послушае.
Ви распореивачи пазите да не додаете труд на труд и да не нареуете без саосеаа и стараа, ве
будите праведни, милосрдни, братоубиви и расудиви, будуи да сва братиа нису еднаке нарави,
узраста и снаге. Ви сте едино под тим условом добили старешинство над братиом. И блажени сте
уколико дествуете на [описан начин] с обзиром да е велики дарови и добра бити ваше наслее у
вечности. И сви потчиени пазите да смирено прихватате налоге старешина и да дествуете
благопокорно од срца.
2) Нека меу вама не буде смеха како не бисте растужили Господа, нека не буде празнослова како не
бисте ожалостили Духа Светога, нека не буде мрже како се не бисте огорчавали. ер, апостол е рекао:
Свака горчина и гнев и утина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас (Еф. 4, 31), и ош:
Никаква рава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграивае онога што е
потребно, да донесе благодат онима кои слушау (Еф. 4, 29). А будите меу собом благи (Еф. 4, 32),
тихи, братоубиви, подносеи едан другога у убави (Еф. 4, 2). Носите бремеnа едан другога (Гал. 6,
2) снисходеи, опраштауи и поштууи едни друге, уступауи другима предност у побожности и страху
Божием. Уколико ходите и живите на описани [начин], ви сте мои светитеи, или пре - Божии, ви сте
анели егови на земи, поклоници силе и служитеи славе егове, наследници Царства небеског,
сажитеи светих и житеи раа, коима е дано да се наслауу незамисливим добрима коа су им
припремена. Стога се а молим, иштем и умоавам да се ваше ноге свагда управау према Богу, да
напредуете у сили крепости егове, да меу вама нема саблазни, ни саплитаа, ни смртоносне
непослушности, ни несретног роптаа, ни усмрууе дрскости, ни прекорне жее злог, нити било чега
забраеног и преступног. Нека вам Господ Бог да мирног анела, верног наставника и чувара душа и
35
тела ваших кои е данононо одгонити од вас зле демоне и руководити вас у добром животу.
38.
1) Начин живота у послушности е виши од свих [осталих]: ега е и Господ изабрао; 2) ходите
добро тим путем, трпеи и не знауи за умор; ер, близу е смрт и кра свему; немоте
заборавати, меутим, ни друге врлине, нарочито убав (1, 42)
1) Молим вас и преклием стоте, трпите храбро, будите благодушни и крепите се сеауи се славе кое
су се удостоили триблажени и свети послушници. Наравно, у складу са начином живота коим е угодио
Богу свако е добити свое благо у будуем животу. Пазите. Велики су, наравно, они кои су се ради Bora
сакрили у горама, пеинама и аругама земаским, т. стубници, пештерници и затворници и они кои су
неким другим начином живота прославили Бога. Нека вам е познато да ни сам Раздавач дарова по
доласку на зему ние изабрао ни пустиски, ни стубнички, нити неки други начин живота, ве е
благоволео да поживи у послушау, као што сам говори: ер сам сишао с неба не да творим воу своу,
него воу Оца, кои ме посла (н. 6, 38). И опет: ер а не говорих сам од себе, него Отац мо кои ме
посла Он ми даде заповест шта да кажем и шта да говорим (н. 12, 49). Опасавши се убрусом и
прихвативши дело служеа, Он е омио ноге ученика и нешто касние рекао: Аа сам меу вама као слуга
(Лк. 22, 27). Према томе, Господ и Владика свих е благоволео да прими наш послушнички начин живота,
а не неки други. И ние ли за нас утешно и радосно што проводимо живот кои е сличан еговом? И да
ли е умесно да ми друге облике живота ублажавамо више од нашег? Уколико, наиме, долично и тачно
проводите та живот, ви ни сами неете хтети да ублажавате неки други. Стога и у Старачнику може да
се прочита казивае да е по откривеу од три подвижника она кои се налазио у послушау
претпоставен пустиаку и болеснику кои са радошу подноси болест. Да, братио моа, заиста е
велики живот наш и они кои га проводе без суме е се прославити са Авраамом, узликовати са
мученицима и населити са праведницима.
2) Ходите добро, немоте се зауставати и нека вас не вара завидно око авола. Намажите ноге елеем
трпеа како бисте, распламтевши се душевним стремеем, били у могуности да довршите сво пут.
Обуците се у одору правде и радоваа и пите воду чистоте и здравоума. И нека нико не говори:
"Докле емо". ер, та реч е реч леивца. Ми нисмо хиадугодиши. Данас или сутра [е дои] смрт. Ми
емо добро чинити и ходити отачким законом уколико е свакодневно ставамо пред очи. Тим законом су
се управали оци наши у малоброним данима овог живота. Нека меу вама по свето молитви мога оца
буде милост, мир, убав, послушност, благост и узаамно помагае и нека се од вас удаи завист,
мржа и суета. Тако живите и тако дествуте.
39.
Гледате Господа пред собом да се не бисте покренули ни на шта раво; принуавате себе на
добро, сеауи се изласка [из живота], страшног суда и егових одлука (1, 43)
Чувате меу собом убав у свези мира и нека вам Господ буде с десне стране како се не бисте
покренули ни на похоту, ни на гнев, ни на завист, ни на смех, ни на празнослове, ни на било шта друго
чиме се доспева до дна ада. Сетите се шта говори ава Дороте: "Орлу, кои е едном каном прикештен,
свакако е узалуд што е читавим осталим [телом] ван замке. Ловац без труда може да га ухвати или
устрели". Пазите на себе и подвизавате се с обзиром да Царство небеско припада подвижницима. Какав
емо страх и трепет сусрести при свом исходу уколико будемо немарно проводили сво живот, нарочито
онога страшног дана када арханелова труба пробуди све уде, сваки народ, свако поколее и свако
племе. Помислите шта е бити тада. Небо е се поцепати, састоци изгорети и сва твар се изменити.
Судиа свих е засести на престо суда и безброни свети анели е стати око ега. Потом е Он пред
свима изобличити дела, речи и помисли свакога по ихово врсти, лицу, месту, времену и начину
вршеа. И све е се десити у едном тренутку. Назад е, како говори Писмо, они кои су чинили добро
отии у живот вечни, а они кои су чинили зло - у вечну муку, где е плач и шкргут зуба, ога неугасиви и
црв неуспавиви, и друштво страшних, ружних и свезлобних демона. Где емо ми пои? У живот вечни,
т. на вечно пребивае са Господом емо пои уколико до краа живота сачувамо страх Божии и убав
према Богу, на основу коих е из нашег срца излазити [речи]: Ко e нас раставити од убави Христове
(Рим. 8, 35).
36
40.
1) Страх Божии одбиа мачеве нашег неприатеа; 2) подносите увреде; 3) немоте се надимати
споашим преимуствима, него будите смирени и покорни; 4) стога ете бити са мученицима (1,
44)
1) Из дуговременог опита ви сте у потпуности познали богоугодни образ живота у монаштву. Стога се
немоте колебати и иступати из вашег доброг разумеваа. Заволите оно што вам се заповеда и чувате
га у свему. Пребивате у убави према мени као што вас и а волим више од свега на свету. Меутим,
неприате има много замки и меу нама и у нас лако сее зло. И само они кои су проникнути страхом
Божиим далеко од себе одбиау егове мачеве (по свештеноречитом Давиду), бодро се предау
подвизима побожности и свеусрдно припадау небеским зреима и делаима.
2) Ето а као да се налазим меу вама и видим и чуем да се истргла оштра реч против неког од братие,
т. прекор, увреда или нешто слично. Ти, пак, брате, кои си примио увреду немо да се претвараш у уту
звер и немо бити малодушан, ве буди чврст и непоколебив. ер, увреда и срамота падау на онога ко их
изриче, док ономе ко их бестрасно прима припада победа. Он се показуе као човек Божии, а она други
као непотребни слуга, кои сам себе погубуе.
3) Упорно вас молим да се не сваате, да не вреате едан другога, да не подижете високо обрве, да не
говорите високо, да се не надимате што лепше певате, или се више трудите, или сте побожнии, или
можда што сте по светски благороднии, или што сте лепши лицем. О томе е ружно и говорити. У свему
се облачите у смиреноуме, кроз потчиавае и послушае се пружауи пред Господом и пред
старешинама у обитеи.
4) Идите назначеним путем и ваш труд нее бити узалудан, нити ваши подвизи неуспешни. а вам пред
лицем Господа Бога нашег, светих анела егових и пред свом твари благовестим да ете, добро
завршивши сво пут, ликовати са мученицима, да ете се вечно уукивати у наручу Авраамовом и да
е вас хор праведних примити у своу средину.
НАПОМЕНЕ:
1. Упореди Житие светог Теодосиа Великог, 11. ануара, Прим. прев.
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
41.
1) Односеи се према економу као према самостално власти, ви уводите двовлаше и
раздеее; при раздееу, пак, царство не може опстати; 2) а читав припадам братству, и друго
ние ни потребно; 3) едновласни Господ е благоволео да и у удским заедницама постои
едновлаше (1, 45)
1) а не знам да ли из незнаа или непаже или из зле мисли ви славите економа на мое бешчаше и
истичете егово лице на мое посрамее, често говореи: "Кад би економ био присутан дотично дело
би било много бое учиено. И где е економ? Кад би само он на то погледао". И ви речено говорите да
а чуем. Други говоре: "Сачека. Економ е све поправити и дотерати". Зар тако приличи? И да ли е то
добро за ега, за мене и за вас? Ви сте себе показали као копилад непокорности, ега као способног да
испупи из граница свог чина и власти, а мене као да нисам поступио по вои Божио, него по телесно
привлачности, т. по пристрашу и претераном благовоеу према брату. He видите ли да на та начин
уводите два господара, двое владика, два начела. Глас Господа нашег Исуса Христа е изрекао: Свако
царство кое се раздели само у себи, опустее (Мт. 12, 25). Двоевлаше е ве многовлаше, а
37
многовлаше раа поделе. Поделе су, пак, узрок раздееа и распадаа. Зашто сами на себе
навлачите беду, не стоеи у своо мери и у свом чину као што приличи и удаууи се од приличног?
2) а сам грешан и неупотребив. Ипак, одрешивши се и обнаживши се од свега, а смело пребивам на
светом месту и у свом безуму се усууем да кажем да се ни у чему не удауем од дужности ни ради
брата, ни ради деде, ни ради оца или маке, ни ради сродства и уопште ни ради чега телесног. И чак кад
би требало да предам свое тело и да пролием крв своу а уз Божиу помо и молитве оца мога не бих
одрекао само да не бих учинио нешто некорисно за вас и за себе.
3) едан е Господ и Законодавац, као што е написано, една власт и едно Богоначело над свим.
Источник сваке мудрости, благости и поретка, едноначелие се простире на све. Оно е од благости
Божие добило начело. ега у поретку живота у творевини без еног произвоеа и по Божием
подобиу треба да устроава произвоно само едан човек. Божанствени Мосие у опису настааа света
наводи реч коа е изашла из Божиих уста: Створимо човека no образу и подобиу нашем (Пост. 1, 26).
Отуда успоставае меу удима сваког начелства и сваке власти, нарочито у Црквама Божиим: едан
патриарх у патриархату, едан митрополит у митрополии, едан епископ у епископии, едан игуман у
манастиру, па и у светском животу, ако хоеш да чуеш, едан цар, едан восковоа, едан капетан на
броду. И уколико у свему не би управала воа еднога ни у чему не би било реда и поретка, а ни добра
не би било, с обзиром да различитост вое све руши.
42.
1) Четрдесетница не захтева само телесно, ве и душевно уздржае; 2) мера поста за општежие
е осреда, сваког дана по мало; 3) уплашимо се Бога, строгог Судие и нека нас смрт не затекне
неспремне; 4) а се крае боим смрти и свега што е са ом везано; 5) устанимо и устремимо се
на богоугодна дела (1, 46)
1) Бог кои свиме управа мудрошу своом, кои временом и годинама предобро и премудро руководи, и
нама е током године одредио спасоносне и душекорисне дане пошеа, кое емо посвеивати
искучиво ему и очишеу од греховних оскрнавеа. Нека е благодарност Ономе ко нам е
установио такве дане и кои нам е дао да сада доживимо до их. Ми увек треба да живимо чисто и
непорочно и да испуавамо сваку заповест Божиу. Ипак, [та обавеза] нарочито сада лежи на нама. Сада
е време очишеа и ми треба да се очистимо. Сада е време уздржаа и ми треба да га се држимо не
само у односу на ело и пие (што е недовоно), него и на сластоубе у срцу, и на срамно маштае, и
на завист према добро слави брата, и на гнев и незадовоство према ближем, и на необузданост
езика (коме се не може дозволити да лети по своо вои, ве му се мора назначити граница, време и
мера за разговор чак и о доличноме), и на блудне погледе ока, и на слушае равих речи, кое Богу нису
угодне. Да, чеда моа. Молим вас да постанете оруе и сладосни псалтир Духа Светога. Свое руке
чувате од неразумних покрета и од похотних додира како се не бисте растроили. Будите мирни меу
собом.
2) Свечасна четрдесетница е донекле тескобна за тело. Ипак, немоте падати духом. Претрпите мало па
ете се привикнути и престати да осеате бреме, нарочито по проласку прве недее. Нама е за исхрану
довоан хлеб и вода и ош понешто. Наши триблажени оци су, као што знате, живели готово без хране.
едни су се [уздржавали] по читаву четрдесетницу, други по недеу дана, едни по три дана, а други су
ели сваког дана по мало. Ми, пак, сваког дана примамо храну, па чак и разноврсну, и нека нас се у
понижеу нашем опомене Господ (Пс. 135, 23). И нека ову нашу маленкост прими као дело Антониа
Великог. ер, ми живимо у општежиу и ходимо царским путем, кои су оци претпоставали свему. Само
будите чисти увек у скривено радионици душе и немоте дозволити да учините било шта погубно за душе
ваше.
3) Убомо се Бога кои е осветлити што е сакривено у тами и обавити намере срца (1. Кор. 4, 5) и
кои е дати свакоме не само no делима еговим (Рим. 2, 6), него и по речима и помислима, па чак, што
е ош страшние, и по гресима незнаа. И ко е опстати пред арошу гнева еговог? Ко е се авити
довоно невин пред лицем еговим? И ко после реченог нее да стекне ревност да ходи правим путем?
Ко се нее напрегнути да одбаци немарност и своу саиву леост? Горе, покрените се. Но е ве
прошла и засае дан будуег награиваа. Нека нас смрт не затече неспремне и нека на нама не остави
неку неисцеену и вечну рану.
4) а убоги и пре свих уди, или бое реи, едини достоан сваког мучеа, имам страх, ужасавам се и
38
трептим од помисли о разрешеу од тела, о доласку светих анела по душу, о проласку кроз ваздушна
пространства и о давау одговора Светодршцу, као што е написано у житиу светог Антониа. О, немои
моа. Шта ли ме очекуе? И како непотребно трошим дане, предауи се дремау и сну у гресима своим.
Како у стати пред Бога, Судие свих и Господа? Каквим у очима погледати на ега кои своим
погледом исушуе бездан и грозном речу руши горе? Шта у реи у свое оправдае? Каквог у
заштитника наи? Како у умолити Оног ко е неумоив? Каквим у горким сузама, каквим милим речима
и срдачним уздасима преклонити на милост Оног ако е неприступан по правди своо? Тешко мени,
братио моа. а ве одавде видим сво удео. Ипак, имам едну наду, т. молитве нашег светог оца и ваше
блажено заступништво.
5) Уосталом, устанимо и принудимо се на сва богоугодна дела, храбро подносеи садаше и тешеи се
надом на будуе. Презримо тело, немомо гледати на напоре, ни скорби, ни увреде, ни гладовае, нити
на било шта друго осим на дело свое. Уколико будемо живели на наведени начин свакако емо се
спасти и на небесима бити примени у лик светих ради радоваа са свима светима кои су од века
угодили Христу Господу.
43.
1) Општежитени трудбеници се ублажавау: радуте се; 2) ми живимо тескобно; меутим, и
древни подвижници су тако живели, и данаши живе; немоте падати у неханост; 3) испуавате
заповести и уставе, помажите се меусобно, пазите на читае, са страхом градите спасее;
избегавате општее са женама (1, 47)
1) Нека е благословен Бог кои нас е по изобиу милости човекоуба свог призвао у свето звае по
свом свепредзналачком савету, т. у свету схиму ову у коо му се свецело посвеуемо у наблискием и
наискрением служеу и анелоподобном славослову. Он е срца наша расположио да се одрекнемо
родитеа, сродника, отабине и свега другог, те да на себе узмемо благо и спасоносно бреме егово.
Он е и наше смирее удостоио да се обединимо са вама у заедничком животу. Десило се, меутим, да
вас а руководим и пасем, на што а уопште нисам ни помишао. Свагда се радуте у Господу, чеда
убена, радуте се граани небески и земаски изгнаници, становници горег ерусалима и
пресееници одавде, наследници Царства небеског, будуи ускраени наслеа земаских добара.
Радуте се брзи путници путем изгнанства и страдалног странствоваа ради заповести Божие. Радуте
сте ер сте последи у свету и ер поседуете добра коа су изнад ума. Раду се добра и богосабрана
дружино, еднодушни и единосрдачни, оцеубиви и братоубиви саборе, други на земи анелски
лику, обновитеу древног живота свепреподобних отаца наших. Радуте се посленици Божии,
трудбеници кои данононо делате своим рукама како не бисте никога оптеретили и како бисте
послужили не само себи, ве и немоно братии и потребитима меу споашима. Раду се
несакрушиви строе, богоподобни лику кои нису нарушили ни прета цара, ни страх од кнезова, ни
очекивана смрт. Радуте се радосници едни других ер добробит брата примате као своу и ер меу вама
нема зависти, ни свае, ни супарништва, ве само - мира, убави и заедничког живота. а не кажем да
ни немамо борбу. ер, да ли се овенчава она ко се не бори и кога не нападау, ко не прима стреле и не
раава онога ко их упууе. а само кажем да не падамо од сатанских удараца. Заиста, чеда моа
богосабрана. Ви се храните даром Духа, пиете воду коу Господ дае и од кое се више не жедни: она
еним причесницима есте извор воде коа тече у живот вечни (н. 4, 14).
2) Настала е зима и ми немамо довоно станишта. И она коа имамо су рава и тесна. Ипак, немоте
падати духом. ер, висте обилни и дивни у врлинама, ни у шта не сматрауи скорби и едино се
старауи о угаау Богу. Уколико се, пак, сетимо древних светих отаца, или чак и оних кои данас живе,
схватиемо да живимо у палатама. Зар не видите да и сада слуге Божие живе под ведрим небом, у
пеинама и гробницама, да носе вериге и врло мало еду, задовоавауи се само хлебом? Понеки се и
од ега уздржавау едуи само плодове са дрвеа сваки други дан. И сада заиста понеки чине речено.
Ви немоте да се жалостите. ер, ви уопште неете бити иза их, ве ете бити признати еднаким, или
чак и вишим, као што уверавау оци, уколико свагда без леости будете спремни за свако дело. Све
више се разгоревате ревношу, крепите се и храбрите се. Обарате неприатеа своим смиреем,
мачем исповедаа и ножем послушаа. Сунце правде нека увек сиа у срцима вашим одгонеи таму
страсти. ер, када оно зае, звери се сакупау и лежу у оборе свое (Пс. 103, 22). Ви речено схватите на
духовни [начин]. Излазимо на дело Господе од утра живота до вечери смрти, испуавауи делае
свое. ош мало и победиемо.
39
3) Чувате правила, заповести и установеа. Подигните оног ко е пао, поткрепите оног ко е ослабио, у
свему се меусобно помажите, и нека се на вама испуни реч премудрог: Брат коме помаже брат есте
као тврд и висок град (Прич. 18, 19). Пазите на читае и запажате изреке кое су накорисние. Нека
свако чини дело свое са маривошу као дело Божие и нека сви граде спасее свое са страхом и
трепетом (Фил. 2, 12). Немоте забиати мач у срце свое и немоте бити немарни за душевно дело.
Мени су нека братиа открила да се у поединим случаевима не понашате добро. ер, ви се загледате у
жене и ступате у разговор са има, кое нас изгоне из раа. Или, зар не знате шта е Ева учинила Адаму?
Бежите од их као велики Мартиниан. И ако ве не бежите телом, бежите духом. И какве су само речи:
"Због чега он или она ние дошла у недеу? Свакако идуе недее нее заборавити". Молим вас и
преклием да увек слушам добро сведочее о вашем држау. Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа,
кои ме мишицом силе свое свакодневно вади из дубине прегрешеа по заступништву светог оца мог и
по вашим молитвама, нека и вама даруе да се држите истог правила и да исто мислите (Фил. 3, 16), да
имате едан дух, едно схватае и едну воу како бисте се, поживевши преподобно и праведно,
удостоили да добиете обеана добра са свима светима кои су од века Богу угодили.
44.
1) Страх због настоатества; 2) напредумо у одрешености од свега, сеауи се суда;
принуавамо се на добро и стеи емо лакоу; 3) избегава гледае на лица и страсне додире
других и своих удова (1, 48)
1) а нисам ле да вам говорим и утвруем вас у речима истине колико е могуе чеше како се неко од
вас из незнаа или немара не би подвргао убоду жаоке смрти, т. греха, преступивши заповест и
учинивши нешто неприлично. Па ипак, и поред мог дела а налазим да злоумешни стана успева да делуе
на понеког од вас, због чега имам плач и скрушууу тугу. ер, ма шта ко сагрешио, а непотребни у да
дам одговор у дан праведног суда и откривеа свега што су уди учинили пред Господом уколико вам
унапред не саопштим и уколико вас унапред не утврдим и научим. И тешко мени ако не проповедам
еванее (1. Kop. 9, 16). Нарочито тешко мени што заузимам чин пастира иако нисам достоан да се
назовем чак ни овцом. ер, какво ми е оправдае и какво извиее што просвеуем друге, а сам сам
тама и што лечим немоне страстима а сам се има заводим? Ипак, из убави према вама и из
послушаа наредби оца а се пре саглашавам да будем храна за ога геенски, неголи да вас оштетим.
а свакодневно приводим на мисао и размишам о суду Божием, о строгости коом Бог од сваког човека
тражи да буде савршен у свему и да е испуен свим врлинама, нарочито уколико е проповедник. Шта
да радим? Коме да се обратим? Кога да узмем за саподвижника? Остае ми едино да се ослоним на
ваше молитве, заедно са молитвама мога оца, те да има утвриван узмогнем да вас добро руководим
и подвизавам се против сопствених страсти, у свему се саображавауи са воом Божиом.
2) Царство небеско стои пред нама. Стекнимо га вршеем Божанствених заповести. Немомо бити
сластоубиви и леиви, ве се све више учвршумо у свом одваау од света и свега што е у ему.
Побеумо лукаве духове све док се спасоносно не сакриемо у неузнемираваном пристаништу вечног
живота. Какво, пак, горко мучее очекуе немарне! Каква е арост и гнев дои на сваку душу човека кои
чини зло (Рим. 2, 89), на сваку душу Хришанина, а нарочито монаха! ер, уколико смо више
успоштовани, утолико више се од нас захтева чистота живота. Жалост због самопринуиваа е
кратковремена, али е вечно наслаивае кое из ега проистиче. Ми треба да стекнемо постоану
благонастроеност кратковременим самопринуиваем на свако добро и у односу на ело, и на сан, и на
раздраживост, и на зле помисли и на све друго. ер, уколико заволимо добро и принуавамо се на
ега, Бог е нам дати силу за егово вршее, услед чега е пут врлина за нас постати лаган и доступан.
Грех е за оне кои му се предау испуен тешкоа, стрмина, жалости, мрака, мрскости и погибли.
Приите, чеда моа, и потецимо путем Божиим, кои е скорбан и бескорбан, тесан и широк. У вашим
бдеима држите крепку настроеност, добро поте, добро се молите, имате убав према братии и
извесно устезае без дрскости.
3) Дрска смелост е велико и убиствено зло. Многоискусни аво користи нашу непажу и при о брзо
напада, лоповски се прикрадауи унутра и раавауи душу стрелом свое злобе. Он нас наводи да
гледамо лепа лица младих, те слатким осмесима побууе разгоревае страсти. Уколико успе едног да
обузме и подстакне на нечисту убав, он покушава да и оног према коме е окренута егова страст
опристрасти и страсно расположи према ему. Потом е почети узаамни поклони и размеивае
погледа и посматраа, душевна изливаа и сладострасне ватре. И назад, уколико се не ави посебна
40
помо Божиа, отачки покрови свест о искушеу код самих искушаваних, дои е до погибли, до
содомског изгараа и гоморског погубеа. Бежимо сви од реченога. И а први, кои сам ве био
искушан, простирем руку ка вама искушаванима. Велика заштита и ограда у реченоме есте чувае очиу
и искрено исповедае. Меутим, и у односу на саме себе не треба да допуштамо непаживу смелост.
ер, и ту се крие смрт, што онима кои не знау не треба ни откривати. Ви, пак, кои сте пострадали знате
о чему говорим. Ипак, и сви треба да се чувау. Немо додирнути и дотакнути и немо гледати на своу
наготу како не би потпао под Ханаанову клетву. ер, пустиски стуб о коме говори Антоние Велики пао е
управо реченим падом. Пазите, дакле, како ходите да не бисте загрлили смрт. адан е човек. Знате шта
говори апостол: Ко e ме избавити од тела смрти ове (Рим. 7, 24). Ми са своим телом живимо као са
дивим звером и са лавом. Уколико на ега не пружимо мач, оно е нас ухватити, сатрти и убити.
45.
1) Демони нас заводе и погубуу буеем страсти: треба да се боримо; 2) ако си пао, устани,
плачи и пока се и Господ е те исцелити; 3) послушамо егов глас; немомо бити малодушни и
наоружамо се; 4) избегавате све прекорно у општежиу и напредуте у свему што се тражи (1, 49)
1) Како емо исправити ми пут сво? Чувауи речи Божие и судове правде егове (Пс. 118, 9; 7).
Меутим, ми имамо и заиста непрестану борбу са господарима таме овог века, кои гае велику и
непрестану горчину против нас, као што е написано у Лествици (Поука 4, 35; 26, 126). Они нападау,
смууу, муче похотама, голицау подстомачним покретима, распауу пе похоте, умножавау зло и чине
га разноврсним, при чему су им опиаа смртоносна. И уколико не пази на себе, сваки човек се кукавно
плени или завишу (коа се упореуе са убиством), или таштином, или таноедеем, или сагласношу са
злим помислима (што е и само довоно да душа пое у ад). Човек кои е уловен ма чиме од реченог
ве више нема Бога, нема Царства небеског, лишава се вечног живота, губи бесконачно радовае,
наслеуе неугасиви ога, неуспавивог црва, накрау таму и боравак са демонима. Братио, нека нико
не пострада на сличан начин. Постарамо се да избегнемо замке неприатеске и крепко се боримо.
Претрпимо ога похоте и он е се свакако угасити. ер, свесилни миг Божии нее дозволити да изгоримо
у том огу уколико се боримо. Ми емо изаи у хладовину росе чистоте, славеи Бога са светим
младиима. Наоружамо се против зависти коа напада и она е после кратког времена прои. Продужие
се едан или три часа, или можда и читав дан, али е на лежау ишчезнути. Изборивши се на та начин, ти
еш се уброати у вонике Христове кои е добити венце, а не мучеа.
2) [Дешава се] да си раен, али и да сам рааваш, па и да падаш (не било). Ипак, устани што пре.
[Дешава се] да си се повео речу за оним што е неприлично, да си искушан погледом очиу, да си
заробен маштаем због неделатности ума и да си се препустио смеху. Опет се врати ка доличном,
васпостави сво поредак, постани поканик, да славу Богу, пружи исповест, проли топле сузе из срца
свое душе, испусти уздах из дубине свога срца, застеи, обори главу, скруши се и препусти
смиреноуму. Ето лекарства душе. ер, написано е: Када се вратиш и уздахнеш, спашеш се и
схватиеш где си био (Ис. 30, 15), и: И док ош говориш реи е ти: Ево доох (Ис. 58, 9), и ош:
Ожалости се и пое оронуо и исцелих путеве егове (Ис. 57, 17). Погледа како имамо благог,
умилостивууег, утешитеног и брзоуслишууег Бога. А он е жртва помиреа за грехе наше (1. н.
2, 2). Он е ради нас осиромашио, ради нашег спасеа се унизио, прихватио ране, увреде, срамоеа,
изругиваа и излио своу свесвету Крв. Написано е: Раном еговом ми се исцелисмо (Ис. 53, 5).
Доите, приступимо и и припаднимо ему и плачимо пред им ер е Он Бог наш, и ми смо народ паше
егове и овце руке егове (Пс. 94, 67).
3) Данас послушамо глас егов и немомо га више огорчавати. Немомо се саплести као древни (евреи
у пустии) на роптае због невера, ве потецимо без леости у обеану зему у коу се долази тесним
и скорбним путем. И да су ондаши послушали Исуса Навина и Халефа етониина свакако би
наследили оно што е Бог обеао. Меутим, они су се оптереивали и били малодушни због тежине пута.
Они су се боали и противеа народа кое е сусретати, без обзора на помо непобедиве силе Божие.
Стога су били предани истребеу и ихов спомен е нестао са буком. И са нама е се исто сада
десити. Уколико, пак, будете слушали нас недостоне, уколико се не повучете, уколико не заседнете око
котлова телоугааа, уколико не помишате о ропству египатском и о ропству страстима овог света, од
кога сте ослобоени благодау и благовоеем Божиим, уколико се, напротив, заедно са нама
ободрите и бодро устанете са срцем кое пламти ревношу, обукавши ноге у приправност за
благовештее мира, узевши штит несумиве вере и у свако време се духом молеи сваком молитвом
41
(Еф. 6, 14-18), ми емо заедно успешно прои духовни пут сатируи и побеууи инородне и варварске
страсти кое сусреемо. Ми емо и ордан мислено преи путем суза и наследити зему на коо ниче
бесмртни живот и плод добара коа превазилазе ум.
4) а малоброне и недостоне речи и сада као и увек сеем у вас ради упражаваа душа ваших.
Примите, уосталом, и оскудну реч [коу вам упууем] и вашим добрим делаем е умножите по тридесет,
шездесет и сто. Да, молим вас, благодушно подносите тешкое свог живота и свеусрдно испуавате
наложена вам послушаа. Радуте се и сарадуте се са мном сви и сви будите успешни. Нека нико не
ропе, нека нико не жели друго (послушае), нека се нико не горди пред ближим (с обзиром да би
представао мрзост пред Господом и удима), нека нико не чини срамна дела ни душом, ни телом, нека
нико не еде тано, нека нико не лаже, нека нико не осууе, нека нико не прекорева, нека нико не буде без
дела, нека нико не измиша оправдаа за грехе, нека нико не буде двоезичан, дошаптач, разметивац,
велеречив, притворан, братомрзац, леив, тврдоглав. Напротив, на путу Божием сви будите брзи,
покретни, подеднаки, уздрживи, неуморни, са савиеном главом, послушни, доступни, мрзиоци дрске
смелости, дружеубиви, простосрдачни. Држеи се као што е наведено ви ете успешно извршити
подвиг кои вам предстои и, угодивши Богу, наи обеана добра.
46.
1) Ми смо призвани на високи живот: да ли, меутим, живимо у складу са своом намером и са
очекиваем других; 2) останимо неизмеиви у добру и немомо се прелешивати страстима ни на
делу, ни маштаем; 3) зашто смо напустили свет да бисмо живели у лишавашима и у нади (1, 50)
1) По речи апостола Павла, ави се благодат Божиа спасоносна свима удима, коа нас учи да се
одречемо безбожности и земаских пожуда, нарочито ми кои водимо монашки живот, и да поживимо
разборито, преподобно, праведно и побожно у садашем веку, очекууи блажену наду и авае славе
великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа (Тит. 2, 11-13). Он е еднима, кои су истрани у добрим
делима, дати Царство небеско, а другима, кои се покоравау вои тела и одричу од добрих настоаа и
дела - гнев и непрестану муку у огу вечном (Рим. 2, 78). Погледате како ми живимо? Да ли живимо по
намери коу смо имали у почетку? Добивши име и назив светих и подвижника, немомо првобитно
посрамити касниим делима, немомо се уподобити таману кои напре шири мирис, а потом гарежом
вреа [чуло] мириса, и немомо личити на светилник кои у почетку светло гори и све осветава, а потом
се става под суд или гаси.
2) Особена црта истинске врлине есте све време чувати сво карактер: у томе се састои наш труд. ер,
ми уди смо некако лако промеиви и измеиви на неприлично, по негде изреченом божанственом
слову: Човекова мисао од младости егове приежно стреми злу (Пост. 8, 21). Одрекавши се света,
ми не треба опет да се авимо егови приврженици, као уосталом ни егових страсти. Згазивши славу,
ми не треба да е опет из злоума прихватимо. Исповедивши да смо се обнажили од свега, ми не треба
опет да приступимо жеама за добрима коа су нам туа. Заборавивши на сво завет, кои смо дали пред
анелима и удима, ми иштемо првенство, учитество и поко. Други изавуу крае незадовоство
уколико им не указуу пажу и уколико их не поштуу као напреподобние мужеве. Они пред собом не
гледау смрт, ни страшни суд, ни осуду ихових дела и помисли, ве оно што их привлачи и што жели
ихово срце, што им слика мисао коа се обратила низини и коа у машти едног уводи у клир, другог
узводи до настоатеа, едног облачи у реч мудрости, другом уручуе уреивае и старае о
манастирским потребама. Меутим, не ради ли се о сатанско прелести и обмани? Ми не прекоревамо
све, али постое понеки такви. Наша реч е упуена свима на утврее у добрим помислима и
осеаима.
3) Ми смо све урачунали у другостепено и опростили се са свим земаским. Стога и треба да се
подвизавамо у ономе чему смо приступили. Због чега смо изашли из света? Да будемо сиромашни, да
плачемо, гладуемо, жеднимо, да будемо чисти срцем и миротворци, да нас вреау, прогоне, клеветау,
да будемо сметлиште света, па ако устреба и да се предамо на смрт за Онога кои е ради нас умро. ер,
и они кои су решени и увек на смрт готови постау део оних кои су заиста пострадали и са има се
прославау, те сацаруу са единим Богом нашим и Свецаром Христом.
42
47.
1) Буди чврст у предузетом животу и немо се лишавати радости кое ти предстое; 2) шта можеш
претрпети што ве пре тебе и за тебе ние претрпео Господ; 3) жалост због бегунца из обитеи и
савет старешинама; 4) призив на молитву за бегунца(1, 51)
1) Умоавам вас убаву Господа нашег Исуса Христа, кои се предао за наше грехове, да будете
чврсти и непоколебиви у верном испуавау светих и животворних заповести егових. Нико не треба
да дрема како се не би оклизнуо на грех. Нико не треба да се предае искушеу авола кои нас
искушава. Нико не треба од нас лукаво да сакрива грех, едно нам обавууи, а другим се авауи
пред Богом, кои надгледа путеве човечие и прозире у скривено. Немоте сами себе лишавати
предстоее радости у вечном животу. Спасавате се од овог ропотивог и развратног рода и замрзите
свет и оно што е у свету, т. свакакве пристрасности, слатке утехе, своу воу и самоугаае. Ми смо се
одвоили од света и приступили страху Божием. Ми смо умрли за грех и не треба да допуштамо ништа
од онога што смо одбацили. Ми не треба да опет трчимо за им, нити да га прихватамо. Ти си дошао
овамо побегавши од света и од светскога. Стога прихвати добро и дивно решее да се предаш у слуге
послушаа, те да све радо трпиш ради Христа чак до крви. Уосталом, речено си ти ве обеао у свом
одрицау пред лицем Бога и егових анела. Да ли си такав, ти сам знаш. Меутим, човече, пази с
обзиром да се Бог не да обмаивати (Гал. 6, 7). Кад неко преступи Закон Мосиев, no исказу два или
три сведока, има да умре без милости; замислите колико e сада тежу казну заслужити она кои гази
Сина Божиега, и Крв Завета коом е освеен за несвету држи (ев. 10, 28-29).
2) Господ е за нас пострадао. Чиме би ти, слуго, могао да пострадаш како би се изравао са Господом?
Због чега се ти, убимче, раздражуеш? Зашто излазиш из себе? Због чега се смууеш? Наругали су ти
се. И Господ тво е претрпео изругивае. Ударили су те у образ. А зар Он ние сво образ предао на
ударае? Исмеавали су ти се. Исто се десило и твом Владици кои е преко пророка говорио: Ругаа
оних кои тебе руже падоше на мене (Пс. 68, 10), и ош: Прободоше руке мое и ноге. Изброаше све
кости мое (Пс. 21, 17-18). И кое се камено срце нее смекшати помишауи на животворне страсти
Христа Господа и на егову смрт за нас. И зар ви нисте произвоно решили да се свакодневно
приносите на жртву за ега? И заиста се жртвуете на делу. а мислим да ви нисте туи ревновау за
речено, ве подражавате Спаситеа и иштете да састрадавате са им с обзиром да ете се и
прославити заедно са им у Царству небеском. Наравно, неки од вас се издваау због изузетне врлине
и бои су од других. Меутим, нека би Господ Бог свима вама дао силу и крепост да достигнете меру
узраста пуноте Христове.
3) Када се радуем нечему хтео бих да се и ви радуете, a када се жалостим хтео бих да се и ви
жалостите са мном. Сада а имам велику жалост због брата Орсисиа. Он е уче ишчезао од наших очиу?
И едини узрок [еговог одласка] есте грех мо. Као лош пастир а нисам ни предвидео, ни предупредио,
ни унапред исцелио болесног. Тешко мени. а у се праведно подври суду и бити осуен и предан на
муке и пате. Сажалите се на мене, а и сами се побрините да мое настоатество над вама не постане
узрок мое вечне погибли. Нека се свако од вас утврди у неопходним правилима и решите да неизоставно
све говорите на исповести. Нека свако пребива у ономе на шта е призван. Нарочито ви кои сте меу
првима и кои сте се пре других одрекли од света [пазите] да се не деси да нешто по вашо несавесности,
с обзиром да себи дозвоавате да преете границе приличности и да се не држите у свему поретка кои
сам успоставио за сваког потчиеног. а, наиме, чуем да ви тучете. а, пак, тако нешто нисам наредио с
обзиром да е забраено Божанственим Писмом. Свети оци су додуше дозвоавали [ударце] из нужде
у поединим случаевима, премда без буке и преко другог, наравно не из задовоаваа страсти. Ви се,
пак, неприлично сваате, те сте чак себи и навику створили. Напротив, братиу треба доводити у ред
убеиваем, кротошу и указиваем на врлину. Наша власт, наиме, ние тиранска, ве уважава слободу
и призива на радо потчиавае. Увредиве речи "неразумни балване", "глупане" и "породе ехиднин" и
слично нека се не чуу меу вама, премда строга реч речена без смуеа и страсти са умереношу и
убаву заиста есте спасоносно лекарство. ер, и лекар се користи са ланцетом и опаивачем ради
лечеа болести. Наша ланцета и опаивач есу епитимиа и реч изобличеа. Ми се има користимо
едино са намером да устане пали и да се опет лати свога пута, наравно, употребавауи их са
милостивошу особито у односу на несавршене. Ни у односу на сан, ни на храну, ни на одмор и остало
не могу да се изедначе они кои су се привикли [на врлину] и они кои нису. Стога желим да се
почетницима чине уступци док се не навикну и док сами не науче да све усрдно делау. Зар е наша
братиа само за посао, за виноград и маслине? Никако. има треба помои да граде свое спасее. О
43
томе старешине понапре треба да се старау, а потом ве о вештаственом. По еванеу свака
смирена и скрушена душа из добре ризнице свога срца износи добре речи. Такво души су изобличеа и
прекори слаи од слатког пиа. Срце, пак, гордога раа свау, горке и грубе речи, кое прати бесни
поглед очиу, ширее ноздрва и зверско окретае лица. Зар се брат кои е погрешио може излечити на
та начин?
4) Молите се да се Господ умилостиви и открие нам где е брат стога што е речено на мене навело
тешку жалост и постало узрок горких суза. Немоте мислити да е бекство Орсисиа неважно дело с
обзиром да е био меу последима. За мене е оно значано будуи да е Христос за ега умро.
48.
1)Смрт е близу: припремате се, чистеи се од страсти; 2) треба да напредуете; 3) избегавате
празнослове и смех, заволите утае; уколико и говорите, говорите о корисном (1, 52)
1) Дани журе едни за другима и теку као река коа стреми напред и не застае. А потом [долази] и смрт. И
кои е човек кои е живети и нее видети смрти (Пс. 88, 49). Човек е као трава, дани егови, као
цвет поски, тако процвета (Пс. 102, 15). Немомо дозволити да будемо исмеани што нас е час
доласка светих анела дочекао неспремне. Ми треба да смо паживи према сваком поступку, покрету и
речи као да емо сваког тренутка бити узети одавде. Ми треба да смо добро припремени и да са
нестрпеем очекуемо миг од Бога свих и Владике кои нас позива на преставее. Уколико се будемо
држали на [описани начин], никакво зло се нее привезати за нас, заборав од нас нее скривати судове
Божие, неемо ратовати едни против других, неемо заподевати свае, неемо тражити веу част од
других, неемо се жалостити што се нечему нисмо научили, што нешто нисмо научили напамет или што
се нисмо умудрили. Напротив, све речено сматрауи за трице (Фил. 3, 8), само едно потражимо, т. да
очистимо душу од страсти и да се усвоимо Богу. а вам не говорим да не учите (с обзиром да сам вам
сам дао подробна правила шта и како треба да учите), ве вам указуем шта треба да буде прво, а шта
друго, шта дело, а шта узгредица. Господ Бог наш, кои силом опасуе немоне и кои подиже са земе
сиромаха, и са убришта уздиже убогога (Пс. 112, 7), кои и нас новороене у побожности из дана у дан
преображава у човека савршена (Кол. 1, 28), нека и нас испуни мушком силом и ави савршенима и изнад
нашег достоанства.
2) Апостол нас учи да иштемо све вее савршенство (Кол. 3, 1). Немомо престати да иштемо оно што
нам ош недостае и постарамо се да све више напредуемо, богатеи се сваким добром. Уколико си
звезда, постара се да постанеш сунце; уколико си ве у дворишту Божием и уколико си приброан онима
кои се спасавау, постара се да будеш поставен над пет или десет градова. Умножи сво таланат како
би стао изнад многих; заволи много да би ти се и дало много; буди верни слуга Господи како би
првенствовао над свима у дому. Ето какви су божанствени гласови: страшни кад их слушаш. Па ипак, кад
размишаш о има [увиаш] да предуказуу на славу.
3) Борите се против авола и одбиате егове нападе. а сам чуо да се многи од вас препуштау
празнослову, т. да се навечерим сусретима без смуеа предау смеху, што е погубно и за онога
кои чини и за онога кои учествуе. Неко од вас изговара смешну реч и бесловесни смех се одмах шири
на све. И аво се радуе с обзиром да е на том месту командир и да му се реченим угаа. Меутим,
Господ се са своим светим анелима стиди вашег равог делаа. Уботе се Бога и тргните се. Уколико
говорим неправду, пружите ми доказе да лажем и а у уутати. А уколико е праведно, почните да се
чувате. Због чега ви не обуздавате склоност ка причивости и због чега не утите и не избегавате говор
све док вас нешто не упитау? Очигледно е да не знате за сладост утаа кое душу утивца испуава
радошу коа е изнад сваке радости. Наиме, такав има Духа Светога за сабеседника. Ви мислите да е
речено нешто незнатно и не знате да се у о [т. причивости] крие свако зло. Божанствени аков е
изрекао да е език немирно зло, пуно отрова смртоноснога, те да е она кога обузда савршен човек
(ак. 3, 8; 2). Ви се немоте огорчити на мене иако вас огорчавам. а сам ваш отац и реи у речима
апостола Павла: Ко е та кои мене весели, ако не она кога а жалостим (2. Кор. 2, 2). Десило се да
разговарате? Добро, но говорите о тропарима и стихирама, причате свете историе, расууте о корисним
стварима и о делима коа вам предстое. A o неком поу или башти, о бику или штали или нечему
сличном ви уопште не морате говорити. Ко може о реченоме да пита и ко може да да исправан одговор?
Меутим, едан е низашто питао, а други е поновио питае и заподело се незадрживо празнослове.
Бое е, пак, да седите у келии и утите. Она ко ути, понавам, има Духа Светог за сажитеа, као што
е и супротно очигледно.
44
49.
1) Слика страдаа Спаситеа ради нас: слава му и благодарее; 2) поводом промене
послушаа: реч онима кои ропу и кои су непокорни; 3) на речима су сви спремни на делае, а
на делу - не сви: прекор (1, 53)
1) Ми поново улазимо у Свету и Велику Седмицу стварног сеаа на страсти Христове и поново учимо
шта е, колико и ради чега за нас благоволео да претрпи Господ славе и Бог и Спасите наш. И зар се
окамеена душа нее скрушити и дирнути када представи како Господа издае ученик, како се предае у
руке безаконика, како га везуе воничка рука, како се води на судиште, како се окривуе премда е
Истина, како слуша: "Лаживче и злочинче"? Спаситеа свих ударау у образ и Он трпи, ударау га и не
противи се, болно га овенчавау трновим венцем - и не спауе дрзнике, одевау га у порфиру као цара и
као злочинца га ударау трском. И назад га распиу и пробадау копем, те Женик свих окуша смрт. Он,
меутим, ускоро устае, те и нас подиже од нашег пада, поставауи нас у непрекидну бесмртност. О,
Господе Боже наш и Саздатеу. Шта емо ти ми, кои смо прах и пепео, достоно принети? По безмерно
богато благости своо ти ниси презрео свое саздае кое гине, ве си благоволео да доеш и спасеш
нас путем краег и неизрецивог смиреа. И ето, саосеаем спасеа и силе коу смо од тебе примили,
грешним и недостоним устима приносимо ти хвалу и благодарност кои нас испуавау.
2) Код вас се десила промена послушаа: едан е поставен на едно, а други на друго, ново. По
отачком предау, на та начин се набое чува и укрепуе братоубе, еднодушност и едномислие.
Меутим, неки су [промену] примили без оптерееа, а некима се показала тешком. ер, едни су
привикли да одсецау своу воу, док се други нису припремили. едни нису имали пристраше према
послушау и има е све едно где е их поставити, а другима се едно послушае допада, а друго не, те
едно сматрау поштованим, а друго понижавауим. И од ових других едни су се, ожалостивши се на
кратко, помирили са новим назначеем, а други су ош увек тврдоглави и истраавау на своо вои, не
потчиавауи се новом поретку. а своу смирену реч упууем свима вама. Они кои су нашу наредбу
примили као да долази од Бога и кои су, одсекавши своу воу, са спремношу прихватили оно што им е
назначено есу блажени, угодни Господу и нама и истински (а не привидно) равни мученицима. Они кои
су назначее напре прихватили са незадовоством и жалошу, а потом се убрзо са смиреем окренули
на бое, показали су да су добри борци кои су Богу принели проливае крви. Треи, пак, кои ош увек
остау у непокорности и кои плету самооправдаа коа им намеу страсти представау отпаднике за
кое е праведно реи да нису наши и да нису ни били наши.
3) Господ е рекао: Нее сваки кои ми говори: Господе, Господе, уи у Царство небеско; но кои твори
воу Оца мога кои е на небесима (Мт. 7, 21). И ош: Ако ме убите, заповести мое држите (н. 14,
15). Слично вам и а кажем да ние сваки кои ми говори "Оче, оче", мо ученик и да ме воли само она ко
испуава мое наредбе. Немомо бити мудри на речима, а на делу се показати туи оном што говоримо.
Често сам од вас слушао: "Ако хоеш, пролиемо своу крв и умрети за тебе, и бациемо се у море, и
ходиемо наги, и ешемо камее, и предаемо удове свое на одсецае". Слушауи, а сам се радовао
и благодарио Богу. Меутим, кад сам потом видео да се не слажете са своим речима а сам плакао и
ридао, приговарауи: "Ови уди ме устима благосиау, а срце им е далеко од мене". Ипак, а не
говорим о свима на та начин с обзиром да сам испитао благопокорност многих кои су као анели Божии.
а говорим о другима, премда и они нису увек упорни у своим жеама. а говорим уопште како бисмо
убудуе сви били исправни у свему. Тражите праотачка правила коима су оци наши увек били верни
пред Богом. Уколико не будете делали на наведени начин по свом исходу се неете удостоити праеа
светих анела и неете бити поставени меу оце ваше. ер, свако е тамо бити онакав какав е био
овде. а знам да ви сви желите да се спасете и да се налазите у броу спасаваних. Добро тецимо и
падауи у искушее немомо дозволити да падамо. А ако се и спотакнемо брзо устанимо, те ако
задремамо пробудимо се. а вас не осууем ве сматрам слугама Божиим и носим вас у срцу свом.
45
50.
Поука при погледу на умрлога: старати се о небу, а не о телу (1, 54)
О какво се тани ради меу нама? Какво обиталиште очекуе све? Гроб од три
аршина[1]*). Од земе смо узети и у зему емо се вратити. Тело остае овде, а душа
се подиже горе. Шта смо ми били рание и шта смо постали по преступау заповести?
Оно е породило и смрт и због ега смо постали трулежни. Таквима треба и ми да се
видимо с обзиром да емо умрети. Шта нас очекуе? Где емо пои? Шта емо срести?
Због чега ми толико негуемо ово тело кое е и наше и ние наше, кое е и приате и
неприате, кое е и клеветник и старате, кое е и погубно и спасоносно? Ма колико
да га хранимо, да га одмарамо и да га наслауемо, оно е се ипак превратити у црве и
смрадно блато. И каква е корист да се старам за пепео и да се борим за прах? Тело и
крв не могу наследити Царства Божиега (1. Кор. 15, 50). Стога се добро побринимо о
себи и немомо дозволити да живимо као што живи стока. Бесловесним животиама е
своствено да воле тело, да прошируу црева, да подржавау телесна стремеа, да
имау врелу крв, да дебау телом и да наслауу сва чула. Човеку, пак, кои е
успоштован образом Божиим и кои хое да живи онако како е саздан ништа од
наведенога ние своствено. егово дело е анелско дело, т. да сагледава небеска
добра, да разматра слику ствараа света, да гори убаву према истинитом Богу, да
мрзи демоне, да се унеколико брине и о телу, дауи му само неопходно и под меру. Да,
молим вас, исправно мислимо и у будуем веку, када се свима буде давало према
делима и намерама (т. праведнима живот вечни, а грешнима - ога неугасиви), ми
емо познати да нисмо погрешили што смо делали на [описани начин].
51.
1) Сви у обитеи се труде, приносеи своу жртву у опште; стога свима припада оно што се чини у
манастиру; 2) свима се предлаже општа храна, пие и вино, али свако има слободу да се
уздржава; 3) у ком смислу е добро да се братиа умножи; са каквим мислима настоате треба да
их прима; и братиа у томе има удела; дужност е примати и престареле и озлеене (1, 55)
1) По речи апостола, дате уде свое да служе правди за освеее (Рим. 6, 19). Прихватите божанствено
мишее ош изобилние и познате истинско анелско достоанство часног образа вашег живота. Ви сте
га, уосталом, ве познали предавши се Богу савршено са смиреем и благодушно носеи свакодневне
осетне напоре у вашим духовним и телесним делима, коа су подеднако благоприатна и меусобно се
допууу. едан се занима читаем, други се моли, едан седи за рукодеем у куи, други ради негде на
отвореном ваздуху, едан копа виноград, други копа бразде, едан се замара на послу, други се бави
столарством. И нико ние без посла и нико не седи скрштених руку, ве сви приносе труд по силама
своим. По мени не треба презирати ни вратара кои гледа на оне кои улази, ни чувара винограда кои
плаши птице будуи да и они помажу целоме телу заузимауи незнатно место ноге или палца. Сви смо
ми една душа и една воа. На та начин се и проавумо свагда и нека се нико не одваа од
сатрудништва и састрадаваа са братством. Руке ваше се освеуу и Богу се вашим трудом приноси
жртва и принос. Зар нисам у праву? Зар ви не храните престареле? Зар странце не подмируете хлебом,
поврем, чашом студене воде или вина и свим другим што имамо у манастиру? Зар не угошуете
приатее кои долазе? Зар не издржавате сами себе? Зар не храните и нас? И шта е све речено, ако не
приношее Богу? ер, написано е: Милости хоу, а не жртвоприношее (Мт. 9, 13). Ви сте милостиви
када се нешто дае из манастира. ер, дауи новац, одеу или нешто друго, не поклаам а сам, ве сви
ми. Ви сте чеда моа и саучесници у свему моме - и душевном и телесном. Мое срце гори за вас и вама
ние тесно у нама (2. Кор. 6, 12). а свакога од вас грлим духовном убаву, са сваким састрадавам и
настоим да свакога загреем и успокоим. Стога знате да она ко има нешто против некога има и против
мене, с обзиром да е он - а. Стога нека меу вама буде мир и духовна убав, меусобно поштовае и
46
узаамна помо. Нека последи поштуу прве и навее као мене самог и нека их у свему слушау са
страхом и убаву. ер, она ко не слуша ние чедо мое.
2) Крепите се душевном храном, трезвоумно и бодро испуавауи установене службе и свештене
молитве, а потом, услед тежине послова - и телесном храном, т. вареним поврем ивином по
установено мери. [Речено се односи] на оне кои нису крепког здрава. За оне, пак, кои имау жеу да
се уздржавау[ми узносимо] благодарност Богу: нека се уздржавау. Она ко пиене треба да се смууе
[мислеи] да е пао, као што ни она ко не пие не треба да се надима [мислеи] да чини нешто велико.
ер, ело нас не постава пред Бога (l. Kop. 8, 8), нарочито уколико смо ош и ташти. Да ли е неко
противречити [мишеу] да е за младе некорисно вино? Никоме, уосталом, ко е крепак телом ние
корисно да пие вино. Ипак, на кратко време а намерно даем да пиу вино по уставу како би се смириле
ихове помисли.
3) Вама е познато да нам скоро сваки дан сваки дан долазе они кои желе да ступе у нашу обите. Ипак,
а не примам све с обзиром да се не старам да вас буде више него у другим манастирима. а тиме неу
да се надимам, премда и есам суетан. Ми желимо да се ви умножите али само у славу Божиу и по вои
егово. Наравно, веи бро оних кои су се сабрали заедно веу хвалу узносе Богу премда едино
уколико су их сабрали у име Божие. Мени ние непознато да се Бог радуе због едног грешника кои се
кае. Колико се тек Он радуе због мноштва сличних! Он е меу двое или трое кои су сабрани у егово
име (Мт. 17, 20). Ние ли утолико пре и меу многим сличним? Знауи, пак, своу немо и многострасност
а не желим да начелствуем над многим. а, наиме, ни сам над собом не умем да управам. И едино
ради заповести коа нареуе да онога кои долази не изгонимо (н. 6, 37), и ради [реченога]: Пустите
децу нека долазе к мени. . . ер таквих е Царство Божие (Лк. 18, 16) а попуштам и примам и неодраслу
децу и младие, и остареле, и ожеене и нежеене, и здраве целим телом и повреене, и едноруке и
хроме. а речено не чиним по свом произвоеу или као нешто велико, ве као потчиени и обавезан
да се држим божанствених отаца. ер, а у бити преступник заповести уколико не чиним тако. Шта ете,
пак, ви реи? Да ли сте сагласни са мном и да ли ете учествовати у томе? Да или не? Нека ми свако
одговори како бих био усрднии на том делу. ер, они треба да се хране плодом вашег труда, или бое
даром Божиим, кои испуава све живо благовоеем (Пс. 144, 16), кои дае животиама храну
ихову, и птиима гавранова кои га призивау (Пс. 146, 9), и кои е рекао: Погледате на птице
небеске како не сиу, нити жау, ни сабирау у житнице; па Отац ваш небески храни их (Мт. 6, 26).
Уосталом, а се уздам на ваше добро расуивае и надам се да емо заедно увек усрдно испуавати
све заповести и да се ни у чему неемо показати достони осуде. ер, уколико не примим престарелог и
не успокоим поврееног, а у бити прекршилац закона не само у односу на едну заповест, с обзиром да
заповести представау нераскидиви ланац и држе се една за другу. Уколико нарушимо и намау
заповест, ми емо се назвати намаи у Царству небеском (Мт. 5, 19). А бити намаи по светом
Златоусту значи потпасти под вечно мучее. Примамо и децу и престареле и повреене и благи Бог нас
нее презрети, ве е нам дати све неопходно и за душу и за тело, као што смо ве од ега примали све
од првог дана до данас.
52.
1) Нека трае братоубе; спасавате се сви, чистеи се; избегавате причивост и смех; боли ме
кад чуем да е меу вама нешто неисправно; 2) немоте едни другима давати било шта за ело без
дозволе старешина, будуи да чините саблазан; ко не испуни речено, добие епитимиу, премда
не из гнева, него из убави; 3) уколико хоете да у свему увек будете исправни сеате се смрти
(1, 56)
1) Немоте себи дозволити да се зло односите меу собом, ве показуте добру саревност и одговарауе
братоубе. а вам говорим са жеом да се сви спасемо. ер, Господ наш Исус Христос говори: Ние
воа Оца вашег небескога да пропадне едан од ових малих (Мт. 18, 14). Према томе, спасавате се сви.
Принудите се и узревнуте да се пред Бога авите чисти као што сте и саздани у почетку, носеи подобие
божанственог образа. Немоте бити жустри и немоте се предавати расеано причивости. Састауи се
увече иемоте изазивати смех, као уосталом ни кад радите заедно, повлачеи едни друге на пад.
Велегласни еремиа негде у своим богопоучним речима говори: Утроба ме моа боли и осеаа срца
мога се незадрживо смууу (ер. 4, 19). И а нечисти и кукавни вам вапием да ме обузима смртна болест
и да ме раавау стреле помисли када чуем да се раво владате.
Уботе се страшнога Бога, чеда моа, и немоте некаквим немаром губити ваш дуги подвиг и блажени
47
труд. Ми смо савршили велику пловидбу: зар емо у пристаништу доживети бродолом. Ми смо ве
прошли дуг пут: зар емо ве у предверу божанствених обитеи задремати. Схватите шта говорим, с
обзиром да вам е Бог дао разумевае. Храбрите се, и нека се укрепуе срце ваше (Пс. 30, 25).
Подвизавате се и обуците се у смиреноуме. Немоте попуштати своо вои ве показуте да са
радошу испуавате мое наредбе. Она ко е умртвио своу воу не одбиа, не занемаруе и не
оптереуе се наредбом, ма колико била тешка, ве радо слуша и покорава се, саглашава се и не
противречи, као што се, по речи Писма, неразумно живинче [покорава] ономе ко га веже (Пс. 72, 22).
Нека свако од вас испита себе и сво однос према послушау. Уосталом, по споашим покретима и а
могу да приметим шта се налази унутра. По светом Доротеу она ко нема свое вое све што се ради у
манастиру сматра своим делом и увек е спокоан. Она, пак, ко ние такав, увек изгледа уморан и
растроен будуи да га вуче егова воа, прелешууи се и попримауи разне видове. Нека меу вама
нема ни едног таквог, ве сви чистог срца служите Богу у едном духу. Уколико сам а едно, а ви друго,
свакако е [настати] рат и деоба. Меутим, зашто бисте ви ратовали против мене уколико е добро оно
што вам говорим? Зашто ми задаете напор и бригу?
2) Имам нешто да вам кажем, братио моа. Због чега не испуавате едну моу заповест као остале? Она
можда изгледа незнатна. Па ипак, ено нарушавае руши све ваше велике исправности. А и зашто
бисмо говорили "велика" и "мала" заповест? Свака заповест Божиа треба да се испуни и свака
непослушност праведно доноси казну. а сам много пута говорио са строгом претом да ние дозвоено
да едни другима даете нешто од хране или пиа. Тако нешто приличи само мени, економу, подеконому,
складишнику или и неким другим старешинама коима сам дао налог по том предмету. Према томе,
поново потвруем да од данашег дана више нико не чини тако нешто, с обзиром да е подлежати
епитимии као за таноедее. Пазите и немоте да упадате у наведени грех из лакомислености. Ви се
едни других стидите премда не у добру, боеи се у ономе у чему нема страха. Ви кажете да не желите
да ожалостите брата, али жалостите Бога и мене недостоног. Ава због такве ваше савести, коа е знак
лакомислености, одсуства убави према Богу, самовое и телесног приатества. Усудиу се да кажем
да не треба да примате ништа чак ни од анела. Ето, ви често примате повре по благослову: ега
едите сви. Она, пак, ко не може да га еде нека га врати складишнику, или, пак, нека каже уколико жели
да га да некоме. Она ко поступа на такав начин нее пасти под осуду. Зар ви не знате да се од реченога
успостава непотребно дружее? А може бити да ви даете баш онима према коима имате нечисто
расположее. Меутим, ништа слично не треба да постои. ер, саблаживо е ве и само дество. He
раа ли оно дошаптавае и огорчеа, с обзиром да едан прима, а други само гледа? Други свакако
може помислити да га не воле. Уколико наведете да не даете у присуству другог свакако е бити
неопходно да тражите нарочито време и место, што значи да успоставате скривено дружее и
састанке. Шта говори свети Василие Велики? [Он каже] да намигивае очима и шаптае на ухо
ближему дае повод да се помисли да се сакрива неко раво дело. Према томе, вама се не дозвоава
да чините нешто слично без знаа лица коа су поставена да [брину] о реченоме. Она ко се покаже
крив у томе подлежае епитимии. Ипак, немоте мислити да е се [она дати] из гнева и раздражености.
He. Ja сам их давао и даем вам их из убави према вама. а се старам да подражавам Господа, о коме
апостол сведочи: ер кога уби Господ онога и кара; и бие свакога сина кога прима (ев. 12, 6), као и
самог апостола кои о себи говори: Кое та кои мене весели, ако не она кога а жалостим (2. Кор. 2, 2).
3) Да ли хоете да сте увек и у свему исправни? Сеате се смрти, одвааа душе од тела, стааа пред
анелима (у часу смрти), дугог хоеа и странствоваа (по митарствима), сусрета са Господом Богом и
Спаситеем нашим Исусом Христом, страшног одговора за сва дела наша, вечног мучеа, Царства
небеског и обеаних неизрецивих добара.
53.
1) а се одваам, али душу своу оставам са вама; и без мене будите као што сте били са мном; 2)
поуке економу; 3) савети братии тим поводом (1, 57)
1) Одваауи се привремено од вас а своу душу оставам са вама и предаем вас молитвама мог и
вашег оца, кое могу да вас сачувау тврде и непоколебиве на свагда. Ви имате заповести Господа и Бога
нашег, предаа светих отаца наших и мое смирене поуке и савете. Пазите добро како живите, не као
немудри, него као мудри (Еф. 5, 15). а као да се не одваам од вас, него као да сам са вама. Одсуство
учитеа лажним ученицима пружа радост, а истинским жалост. Господ кроз причу говори у еванеу:
Благо томе слуги кога господар егов, дошавши, нае да чини како му е нареено (Мт. 24, 46). Ми
48
нисмо достони да на себе применимо наведене речи, али се ради вашег утвреа у добром животу
принуавамо да говоримо оно што е изнад нас. а бих желео да вас наем како иштете Бога као и сада
када вас оставам и да сте седиени у еднодушности, едномислиу и у едном срцу.
2) Ви знате да сатана има много искушеа, да е време пролено и да су дани приатни. Пазите да у
некога од вас не улети стрела греха. Ти чедо, кои уместо мене примаш настоатество над братиом
буди у свему користан, снисходеи им, задовоавауи ихове духовне потребе, строго држеи правила
у псалмопоау и молитвама. едно дозвоава кад е могуе, a друго забрау по потреби. Немо бити
ни превише благ, ни претерано строг, ве меша обое, те едним и другим деству на добро. Са
болеснима саосеа, са скорбнима буди жалостан, трудоубивима помажи. Чу шта говори Павле, велики
васеенски учите: Ко ослаби, a дa и а не ослабим? Ко се саблажава, а а да не горим (2. Кор. 11, 29).
Да ли разумеш шта говорим? Нека ти Господ да разум у свему. Ти имаш и општег нашег оца: егове
савете и наредбе прати у свему. Она ко изводи достоно из недостоног бие као уста моа, говори
Господ у Божанствено Речи своо. Настоате кои достоно управа потчиенима, т. братством
назвае се велики на небесима. Шта говори Господ светом и великом Петру? убиш ли ме више него
ови. . . Напаса агаце мое (н. 21, 15).
3) Ви сте овце Христове, чеда моа и братио. Молим вас именом Господа нашег Исуса Христа, кои е
себе дао за грехе наше, да се покоравате настарием меу вама. Нека се нико не противи еговим
наредбама. ер, она ко се ему противи, противи се Божио наредби. Са им е бити подеконом: и ега
слушате и нека га нико не презире због младости егове. ер, старост се не састои у броу година, као
што говори Божанствено Писмо (Муд. 4, 8). Стар е она ко е стекао старачку мудрост. Сви будите
мудри, сви будите старци разумом. Нека нико ние младенац познаем, ве познате шта е добра и
угодна и савршена воа Божиа (Рим. 12, 2). По еним указаима и живите.
54.
1) Угаате Богу; старате се едни о другима; немоте бити мудри за себе; будите еднодушни; 2)
монаштво захтева труд, а нарочито смирее; поко [се очекуе] у будуностн, премда и овде
постои плод труда; сви манастири са трудом живе; смирено се покоравауи реченоме, мирно
живите док не преете [у други живот]; 3) брат Пахомие е починуо; сеате се егових врлина:
одсуства смелости, уздржаа, смеха само до осмеха, трезвоума и подражавате га; благодарим
Богу кои нам показуе достоне уде (1, 59)
1) Ви знате да Бог од нас захтева да живимо богоугодно, принуавауи се у садашем веку на
подвижничко притешавае у очекивау да добиемо живот вечни. Уботе се Онога кои е едини
страшан у судовима своим и добро се понашате едни према другима. Немоте свему претпоставати
свое телесне жее, едан другог увлачеи у свое страсти. а сазнаем да сте ви свадиви у своим
беседама и да не расууете и не иштете оно што е свима корисно, ве оно на шта свакога вуче егово
расположее ка самоугаау. Ви, дакле, не испуавате апостолску заповест о меусобном старау с
обзиром да сте удови едног тела (1. Kop. 12, 25-26). Уколико сте сви сагласни у нечем добром, ваше
дело е бити благоуспешно. Уколико сте, пак, разних мисли и, следствено, самоубиви и паметни за
себе саме ви ете потпасти под пророчку прету. ер, велегласни Исаиа говори: Тешко онима кои су
паметни сами за себе и пред собом разумни (Ис. 5, 21). Добро живи она ко не настои ни на чему и она
ко не говори или дела по свом особитом размишау и решеу, ве према дотично потреби. Уколико
будете такви ви више неете ратовати меу собом, те неете дозволити сукобе меу собом, ни горее,
ни исмевае. Колико е било верууих у ерусалиму. Па ипак, код свих е, по писаноме, била една душа
и нико ние имао ништа свое - ни жеу, ни имовину.
2) Чеда моа, живот монаха има много напора и трудова, те захтева зно и трпее, а понавише
смирее. Она ко се одликуе том врлином по светим оцима нема опасности од пада. Он е погодан за
свако дело и постае драгоцен као очишено злато. а знам да се ви до умора трудите на свом делу.
Нека вам Господ да милост и добар живот по проласку овог живота, т. у другом животу. Ми и овде
налазимо плод од труда у утеси и покоу за тело. Знате да не добиамо само ми оно што е неопходно за
живот [своим] трудом. Да, и сваки манастир трудом и зноем одржава сво живот. ер, можемо ли ми
учинити лажном реч истинитог Бога нашег кои е праоцу рекао: У зноу лица свога ешеш хлеб сво
(Пост. 3, 19). Никако. Она ко се смирено покорава овом закону живота добро ходи путем Божиим. Нека
вам као утеха и укрепее послужи благослов оца нашег. Имате и усрдну молитву мог смиреа коом,
иако грешан и недостоан, свакодневно умоавам милосрдног Бога да се сачувате у узаамном миру, у
49
попустивости, у срдачности и убави како бисте у време разрешеа од тела са неосуууом савешу
и добром надом прешли из овог у други живот и добили вечну блажену награду.
3) уче е починуо наш брат Пахомие. Сетите се врлина тог мужа, т. како е био далеко од дрскости и до
кое мере е био уздржив. Наш отац говори да он, док е био баштован, ние себи дозвоавао да се
мимо онога што се дае на трпези дотакне ни намаег плода. Од других сам слушао да он ни оно што се
давало да би се поело ван трпезе ние ео у башти како га нико не би подозревао на своу штету. Свима
нама е такое познато да се он никада ние смеао и да никада ние ишао преко осмеха, свагда чувауи
строгу пажу према себи и трезвоумно настроее. И делате Божии е заиста био неуморан, трудеи
се, као што знате, данононо, те е отишао блажен. Немоте престати да га поштуете напуниим
поштоваем. Поревнуте да подражавате и егове врлине како бисте после одласка оставили добар
спомени поучан пример за цело братство. ер, у вашо е власти да вас по вашо смрти поштуу у складу
са вашом жеом, т. да сте блажени, или свети, или преподобни или да вам приличи неки други назив. И
речено е бити могуе уколико ве се овде будете понашали у складу са [жеом]. Примери оних кои су
тако нешто пожелели и остварили показуу да не постои никаква непремостива препрека и никаква
немогуност коа се не може савладати. Ви пожелите да будете названи блажени, равноанелски и
богоугодни и заиста ете постати такви уколико се будете уздржавали од своих жеа, уколико заволите
да се принуавате па свако добро и уколико изаберете да будете смиреноумни у свему. а сам уверен да
сте такви и да ете остати такви, те се многи из наше обитеи приносе као часни принос Богу. а се
усхиуем и испуавам сваком утехом стога што ми е Бог, без обзира на моу превелику недостоност,
даровао такву братиу коа, усууем се реи, ни мало не заостау за древнима. И они су се подеднако
одрешили од света, и потчинили се послушау, и себе предали за име Божие до смрти. Нека е хвала
Богу кои е и у последе дане ове призвао и проавио такве изабранике свое. ер, свагде и по сво
земи има много оних кои му угаау. Служите Господу са страхом, и радуте се ему са трепетом
(Пс. 2, 11). Тражите га и достии ете Онога ко вам дае Царство небеско.
55.
1) Он изражава свое благовоее према ревносним трудбеницима и моли да се ревнуе и за
духовна дела и за манастирска послушаа; 2) журите на дела, подстичуи едан другога и не
чекауи други позив; савлауте страсти: и премда here имати ране од их, неете се лишити
награда добрих воника; 3) будите милостиви не само према удима, него и према стоци; 4)
чувате ствари, чак и старе ситнице; 5) увек очекуте смрт; подигавши едра пловите пазеи да
негде не процури вода, т. искушее кроз чула (1, 63)
1) Свети Василие Велики е рекао да е свеблаги Бог човеку дао дар слова да бисмо едни другима
откривали савете и помисли срдаца наших. И ето, и а вама откривам шта е у срцу мог смиреа. Премда
сам кукаван због мноштва грехова своих, а оставам своу немо и опасност свог положаа те сво свое
старае окреем на вас, боеи се и трептеи за вас и због вас се подвизавауи у свему. Стога е она ко
се меу вама изнад свега стара о свом спасеу заправо мо господар, владика и отац, а не чедо и а му
се мислено бацам пред ноге. Она ко е брз и усрдан у делау свог дела есте моа сила и крепост. Она
ко е утив, смиреноуман и ко трепти од речи Божиих есте душа моа, срце мое и ум мо. Меутим, а
се раздражуем због оног кои ништа не чини с обзиром да, по божанственом Павлу, ние достоан ни да
еде (2. Сол. 3, 10), као уосталом и због оног ко оклева, због леивог, због оног ко ропе, саивог и
дремивог за делом. Стога вас молим да устанете, чеда моа и братио, саподвижници и сапутници на
путу кои води на небеса. Понапре се латите духовних дела топло и крепко, разгоревауи се као ога и
журеи на нона псалмопоаа и дневне молитве. Потом се окреите и на телесна дела коа су вам у
рукама, устауи што рание и не допуштауи да сунце некога затекне на одру, као што е заповедио
свети Василие Велики. У топле часове дана може се одспавати, премда на едан сат да бисте брзо опет
устали. Почу шта се каже у Божанственим еванеима: [Жене] дооше врло рано на гроб (Лк. 24, 1).
Врло рано су ходили и Петар и ован, a y поно су на молитву устали Павле и Сила (Дап. 16, 25),
подражавауи оно што се пое у Псалмима (Пс. 118, 62). И шта ош о себи говори Павле? Дан и но смо
радили дa не бисмо били на терету икоме од вас (1. Сол. 2, 9). Видиш ли да се апостол и проповедник
еванеа и ловац васеене после служеа словом окретао ка занату и ручном раду, дауи нам
образац живота по Богу.
2) Немоте бити заборавни слушаоци (ак. 1, 25), него делатеи закона и испуивачи онога што вам е
саопштено по божанственом савету. Ревнуте меусобно и подстичите едни друге. Кое бржи од других
50
на послушау? Она ко не чека другу реч од наредбодавца. Ко е виши у смиреу? Она ко код прве речи
падана ноге тражеи опрошта и примауи на себе сваку клевету. Уколико сте такви, добро знам да се
радуете и веселите, да се узносите надом на бестраше и очекиваем небеског блаженства, да
пребивате чисти душом, те да немате зависти и страсти. И премда вас убадау и шкакау страсти, ви
сте наоружани духовном одважношу и одбиате демоне кои вас нападау. Уосталом, и она ко односи
победу у борби задобиа ране. И да е сав у ранама, ега е Цар небески овенчати с обзиром да ние
умртвен грехом.
3) Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што е милостив (Лк. 6, 36). Написано е: Унутрашост
нечастивих ние милостива, а праведник милуе душе стоке свое (Прич. 12, 10). Понапре авате
милост едни према другима, а потом и према животиама, не оставауи их гладне и жедне, ве им у
свое време дауи храну и пие. Ухраеност и снага теглеих животиа и есте очигледни знак да
припадау монасима. Уколико нису такве, очигледно е да нису манастирске, ве злих и неразумних
световака.
4) Будите тачни испуивачи правила нашег живота, чак до намаих ситница. Ви ревнуете за речена
правила у другоме, али ревнуте и у односу на ствари: немоте било како одлагати повре, немоте
дозвоавати да труле плодови, немоте се одвраати од старих парчади или одрезака величине педа,
као уосталом ни одее. Као што е написано у Старачнику, монах треба да носи одеу коу нико не би
узео чак и да е три дана избачена иза врата. Утолико пре он не треба да се гнуша одее коа ош стои на
плеима. ош вам говорим да ни суварке не пренебрегавате и не спауете узалуд, као ни комаде даске
кои можда ош могу бити употребени. Немоте проливати вино и уе, што ние долично.
5) Свакодневно очекуте разрешее од свога тела, када емо се авити пред страшним лицем
Господим. Стога нека вам сузе буду хлеб дан и но (Пс. 41, 4). Сеауи се реченога измивате пред
им срца своа. И а се надам да ете прои кроз место шатора дивног, до дома Божиег, с гласом
радости и духовног исповедаа одека празнууег (Пс. 41, 5). Према томе, немоте се предавати тузи и
немоте се смуивати због страсти, чак и да вас силно узнемиравау. Напротив, дигавши едра душе, ви
благодушно продужите пловидбу и постарате се да препливате велико и опасно море овога живота,
управауи се молитвама оца нашег. Уколико и уе зла вода кроз пукотине, т. кроз чула вида (уколико
нешто страсно погледаш, премда и ненамерно), или слуха (уколико примиш приатну реч или мелодиу),
или мириса (уколико осетиш мирис намашеног тела), или укуса (уколико се насладиш неким елом), или
додира (уколико се намерно или случано дотакнеш свог или туег тела и упаднеш у плен), постара се да
е брзо избациш напое кроз исповедае и сузе. А уколико страст дуне сувише силно, треба спустити
едра, т. прихватити истинско смирее. Уколико пукне уже, т. крепост трпеа, брзо га дотерате кроз
васпоставае силе ума. Уколико дествуете на [наведени начин], ви ете безбедно са товаром врлина
уи у тихо пристаниште вечног живота.
56.
1) Почетници имау ака искушеа због остатка грешних пристраша и навика; 2) велики е образ
нашег живота уколико га упоредимо са светским и у односу на оно што сада имамо, и на оно што
очекуемо; 3) када устау искушеа у сну или од тела и страсти, ви стоте и борите се све док не
победите; 4) он набраа помисли десне и леве стране, предлажуи да се другим противимо, а
првим прилепуемо (1, 64)
1) Немоте се чудити што се дешава да се неко од вас оклизне или сасвим отпадне од нас, нарочито од
оних кои ош проходе искушеништво и недавно су ступили у обите. Они не подносе лагано бреме
Христово због равих расположеа и склоности кое су остале у има, т. због одсуства трудоуба,
због светоуба и греховних навика. Они се опет враау назад, као to ce пас враа на своу бувотину
(2. Пт. 2, 22). Истинита е реч Господа да е мало стадо према коме има благовоее егов Отац (Лк.
12, 32). Мало е оних кои тесним вратима и скорбним путем иду у Царство небеско (Мт. 7, 13-14). ер, ако
неко дое мени и не мрзи оца свога, и матер, и жену, и децу, и брау, и сестре, па и душу своу, не
може бити мо ученик (Лк. 14, 26).
2) Велики е и надсветски образ анелског живота нашег. Блажен е она кога е Господ за ега изабрао
из баналне ништавности света и ко е, притекавши на егов глас, прихватио висок чин живота, чекауи
да зреем ума ош угледа Царство небеско. ер, у доем свету е тама и мрак. Човек кои уместо вечних
и нетрулежних добара бира суетна, трулежна, брзопролазна [добра], коа наслауу само овдаши
51
живот, у ствари као да се налази у ноно битки и не зна и не види одакле добиа ударце и због чега се
стварау неприатне околности, ударауи га као таласи. Она ко е угледао и разумео речено [решава] да
се истргне из гомиле оних кои су заробени аволским замкама, те као птица полее горе и диже се на
мислену гору богоугодног живота, имауи испод себе исмеаног и сатрвеног ловца, т. сатану, по речи
Господо: Ево вам даем власт да стаете на змие и скорпие и на сву силу вражиу (Лк. 10, 19). Газите
и сатирите многоброне главе егове и сву егову гордеиву ратничку силу, обукавши се у подвижничко
свеоруже. Ето шта сведочи о вашем усиновеу Духом Светим и шта вас чини синовима Божиим.
3) Немоте се колебати ни због чега што се дешава са вама ради испитиваа вашег богоубивог
расположеа. Немоте се растроавати када се на вас подигне унутраша или споаша борба, ве се
држите у свом чину до крви, несумиво очекууи да ете се кроз трпее удостоити венаца. Храбрите
се, супротставауи се лукаво змии коа вас напада. Ви знате за устаае тела, т. за домае
успаивае против дома вашег, против часне душе ваше. Ви знате страсти тих арапских вукова кои се
споа представау у овчио одеи, а унутра су злобни губитеи. Ви их препознавате по плодовима
иховим, као што каже Свето еванее, и тврдо стоте на своме.
4) [Понекад] у вама ничу помисли богоуба, здравоума, побожности, скрушености, трпеа, сеаа
на смрт, на исход, на сусрет са анелима, на стоае пред анелима, на стоае пред Господом, на
одговор пре еговим судом, а на крау у додати и оно што е на првом месту - помисли послушаа,
смиреа, одсецаа свое вое, подношеа подсмеха и слично. Знате да се ради о помислима десне
стране, помислима Царства небеског, кое табау пут усхоеа ка ему и прате га. Супротне помисли су
светоубе, грехоубе, сластоубе, дрскост, празнослове, поспаност, таштина, непослушност,
невере, самовоно служее. И ко би наброао све страсти? Изброау ux, u вема од песка умножие се
(Пс. 138, 18). Знауи, дакле, шта припада десно, а шта лево страни, од другог бежите што дае и
терате га у бекство противеи му се, као што учи апостол аков: Успротивите се аволу, и побеи е од
вас (ак. 4, 7), a ca првим се спаате, општите, сапостоите и стекните оно што е обеао исти апостол:
Приближите се Богу, и Он e ce приближити вама (ак. 4, 8). Уопште не допуштате самоубе,
саморасуивае, своеуме, што отачка реч сматра источником свих прелести за послушника.
Напротив, увек се држите братоуба, простоте, попустивости, послушности, богомудрости,
богочаша, савршене преданости Богу и избегавате лукавост, убав према свету и претварае.
57.
1) Ми смо у борби, у коо сам а вовода и подстичем вас речима да стоите; 2) наши подвизи нису
мали; ипак, немоте гледати на видиво, него на невидиво и радуте се, будуи да е награда
велика; 3) Господ е себе предао за нас; предамо и ми себе за ега, чврсто стоеи у свом чину
(1, 65)
1) Ми се налазимо у рату кои е тежак и тешко савладив. ер, шта говори божанствени апостол? ер не
ратуемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога века,
против духова злобе у поднебесу (Еф. 6, 12). Пред сукоб са неприатеем начелник воног одреда речу
охрабруе вонике кои су му подвласни и подстиче их да се храбро устреме на победу. И а, премда сам
немоан, ипак имам дужност, обавезу и жеу да вас, вонике Христове, свагда, а не само повремено,
подстичем и ободруем на одбиае демонских пукова и разноразних страсти бешчаша.
2) Труд и зно у вашим духовним подвизима ние мали, ве крае напоран, борилачки, диван и
натприродан. ер, ви свакодневно носеи [терет] одсецаа свое вое као да изливате крв, и
[подносеи] прекоре и увреде - као да [примате] дубоке ране, и [прихватауи] налоге послушаа - као да
[предузимате] напор битке. И никоме од вас ние дозвоено да преступи границу дозвоеног и
наложеног. Ви сви заедно ступате у борбу и злопатите се до изнемоглости, стремеи и принуавауи се
на све што е своствено подвижницима, т. на глад и же, на хладноу и наготу, на славу и бешчаше и
на све остало чиме се хвали апостол (2. Кор. 6, 48; 11, 27). Па ипак, радуте се чеда моа, радуте се
гледауи на невидиво, а не на видиво. ер, видиво е привремено, а невидиво вечно (2. Кор. 4,
18). Сетите се да е живот сакривен са Христом у Богу. А када ce y препороду [т. новом животу] ави
Христос, живот наш, онда ете ce u ви авити (Кол. 3, 33) као што есте, т. вечно е се веселити
будуи да е вам Подвигоположник ваш Владика дати вечне и непроцеиве награде за ваше подвиге у
телу.
3) Господо моа и владике, останите у убави Божио. Он нас е заволео и себе предао на осуду крсне
52
смрти. И ми треба себе да предамо за човекоубивог Владику, узносеи му благодарност за [чиеницу]
да нас е удостоио да се у име егово одрекнемо свих светских дела и послова, сваког телоугааа и
свега што е од овог века. И шта бисмо ми узвратили Богу кои нас е укрепио на речено? едино
[одлучност] да због немарности и неосетивости не изгубимо оно што смо ве учинили, да нисмо
малодушни пред оним што долази и да се не плашимо будуности, ве да смо спремни да радо и са
срчаношу чак и крв пролиемо уколико е неопходно. Будите чврсти и све више се учвршуте делауи
све усрдние, живе, богоугодние и дружеубивие од сада и до века.
58.
1) Сеам се смрти и свега што се тада дешава и молим се да ми се да да се очистим и не окусим
ога; ви се, пак, радуте гледауи на награде, иако е ваш садаши [удео] скорбан; 2) ево
четрдесетнице: сусретнимо е са радошу као време очишеа и душевног покоа; немомо такое
заборавити да е она и време духовне сетве; заузмимо се, дакле, за то благотворно сеае; идуи,
пак, царским путем умерености у свему, више се постарамо о напредовау у смиреу (1, 66)
1) Сетивши се смрти едног од поштоване братие, а сам застеао и ожалостио се душом моом
помишауи на преставее, на раздваае и одеивае душе од тела, на узимае у другу зему,
на ступае на неки други пут, на прелажее у други, необични, неиспитани, непознати, необашиви и
неизрециви свет. ер, ко може реи какве емо тамо имати сусрете, какво хоее, какав призор и
догаае? И какве е слуге Божие бити послане да нас одавде узму на небеса? И да ли се можда
посланство нее састоати из злих анела. Убомо се таквог случаа. Ко е путовати са нама и спровести
нас на ону страну? И где емо уи? Да ли у страну упокоеа, у место шатора дивног, до дома Божиег,
с гласом радости и исповедаа одека празнууег (Пс. 41, 5)? Или, напротив, у ога и таму, ка црвима
и у друга безброна мучилишта? Помишауи о реченоме, а се избезумуем, ужасавам, трептим и
молим да ми овде буде дано да сузама омием безброне грехе мое и да се унеколико очистим пре него
што испитам она свепрождируи и бесконачни ога. Ви се, пак, налазите у подвизима и борбама за
врлине. Стога слушауи и размишауи о реченоме ви имате радост и цветате живеи у Господу. И
премда е оно што вас окружуе тужно, ви гледате на вечну награду, ревнуте без леости и
малодушности и приведите крау ток сво.
2) Ево наступа света четрдесетница, т. просвеууи и очишууи период часних дана. Нека се нико не
страши и не леи. У ово време су слатки умиее, узвишавае свештених помисли, изображее
небеских зреа, очишее срца и тела, одбиае скверни страсти и сузно омивае пред Богом у
скрушености. Орасположимо се да ове дане примимо као време телесног и душевног упокоеа и утехе,
чак више душевног неголи телесног. Ово време есте време сетве. Све што се сее у тело преокрее се у
трулежност, од чега остае само потпаивае похоте кое производи животиску и бесловесну
узаврелост крви. О, колико смо ми уди у заблуди што се старамо о пролазном и што смо приежни за
непостоано! У душевно, пак, сетви не пропада ништа од оног што се прими, ништа не одлази узалуд,
ништа се не губи, ве се све чува и све храни заиста бесмртном храном ваше часне душе. У о е
радост, мир, вера, нада, убав, просвеее, очишее, освеее и назад обожее. Немомо,
уосталом, дозволити да се у односу на тело пружамо у претераности и да скреемо од установеног
поретка, ве идимо царским путем и у односу на храну, и на пие, и на бдее, и на усамивае, и на
спавае на голо земи и на остало. Нарочито будимо ревносни у смиравау божанственим смиреем,
те да нелицемерно слушамо и са кореном одсецамо своу лукаву воу, као што е и одсецамо.
Дествууи на описани начин у тихости и убави, ви ете, испуени Духом Светим, уи у светле дане
Светог Васкрсеа Христовог. Ето шта вам напомием као дужник и шта у напомиати. Испуните
заповести и смирену реч моу те е вас запечатити Дух Свети своим печатом.
59.
1) Пошто сам пребивао у светско суети, а сам заблагодарио Богу што сам заедно са вама
побегао од е; 2) нема ништа блажение од нашег стаа и по ономе што е [наш] ци, и по ономе
што се дае сада; 3) заволимо Бога: ер, има ли кога достониег убави, и има ли уопште
блажение убави; ви сте томе приступили и започели, али е кра далеко; 4) тело треба умртвити,
нарочито егове похоте избегаваем свега што може да их изазива (1, 67)
1) Прекуче сам по наредби нашег владике изашао из манастира и попео се у патриаршиу, а потом
53
[отишао] на царску Литургиу. [Код их] сам провео читав дан и видео призоре и лица, кружее светских
дела и ужурбаност коа гони уде, као и ихову многопричивост, многобрижност и светске разговоре.
И све се дешавало у време свете четрдесетнице. Мене е [оно што сам видео] удаило од обичног
настроеа. У ушима моим су одзваале страшне речи и очи мое су се расеавале многим и
разнообразним фантазиама. И сада се речено осеа у мени, те а користим садаше време да вам га
саопштим. Из згуснутог облака падау капи кише, а због притешеног срца мог капале су сузе из очиу
моих. а сам испустио уздах из дубине срца мог и утишао узбурканост моих помисли. Молитвеним
усхоеем горе, а сам заблагодарио Господу и ублажио вас кои сте изашли из средине сличних и
одлучили се од их, одрекавши се чак и самог додириваа са светском нечистотом. Ви пребивате на
попришту потчиаваа свакодневно се бореи са искушеима трпеа и духом усходеи на висину
врлина богоугодним настроеем и понашаем.
2) Има ли шта блажение, пожение и лепше од вашег положаа и стаа? Ви сте заиста чеда Христова и
слуге Бога и Оца, кои сте се одрекли од тела и крви. Циеви житеских уди су у земаском, а ваши - у
небеском. има е своствено да се овдашем радуу без радости, да се овдашим богате без осеаа
богатства и да се овдашим наслауу без утоаваа глади наслаиваа. а о има не могу да
говорим другачие. Код вас е, пак, весее кое истиче из наде, радовае због обеаног у будуем веку,
обогаее у вечном при сиромаштву у временом и окушае незамисливо слатких духовних добара при
скорбном уздржау. Немомо ублажавати, гледати, посматрати и желети ништа осим онога што нам е
даровано по горем уделу и чиме нас е обогатио Дух Свети.
3) Доите и узнесимо славу Ономе кои нас е призвао. Приите и заволимо Онога кои нас е заволео.
Доите и ропски послужимо ему како бисмо се удостоили господареа над свиме. Приите и убомо се
ега како би нас се уплашио свет и заволели нас анелски ликови. Доите и очистимо се од злих дела и
помисли како би нас неприступна Светлост облистала муом Духа и узвела нас на високу гору
божанственог живота, показавши нас удима као божанствени град. Слушали сте шта неко од светих
отаца говори у Старачнику: уколико успоштуемо единог, т. Бога, сви е почети да нас поштуу, као што
е нас сусрести супротно уколико га ожалостимо своим гресима. И ко не би заволео Господа? И ко се не
би прилепио уз велику и непрестану Светлост? Ко нее поурити према великом Подвигоположнику и
Венцедавцу? Ко не би хтео да сацаруе са Свецарем векова? Ко свему нее претпоставити усиновее
Ономе од кога е свако очинство на небу у на земи, Оцу штедрости и Владици свих? Ко нее
поревновати да заедно са Господом нашим Исусом Христом наследи општее са Оцем кое се не може
речима описати, у слух сместити и мишу испитати? Ви сте изабрали речено и заволели, изашли на
позив и дошли, започели течее и довршавате га. Ипак, ош ние кра подвига, ош ние кра трчаа, ош
треба напорно трчати, ош ние истекло време такмичеа, као штосу изрекла велика и златна уста Духа.
Зар не чуемо шта говори Павле, светлост свету и васеенски апостол: а, дакле, тако трчим, не као на
непоуздано; тако се борим, не као она кои бие ветар; него изнуравам тело свое и савлауем га, да
проповедауи другима не будем сам одбачен (1. Кор. 9, 2б).
4) Видиш ли шта е изрекао човек Божии? Неопходно е умртвавае и снажно поробавае
неукротивог коа тела. Притеснимо га и обуздамо га. а многострасни и многогрешни вас молим да он
не поеде узде, да не збаци коаника, т. ум и да нас не учини подсмехом за неприатее наше.
Избегавамо стрма места како бисмо безбедние путовали. Схватите, уосталом, шта говорим. Тешко
лукавом погледу кои у душу пушта отров греха. Тешко кукавно дрскости коа брзо спауе дом врлина.
Тешко младиким узаамним осмесима безбрадих или и брадатих, кои у едном трену свргавау у
надоа места страсти. Тешко ситом стомаку и многом спавау, кои пораау и умножавау злоплодно
семе похоте. Тешко онима кои се удружуу по двое и тано се састау ради седеа и беседе, кои
меусобно откривау срамне помисли наводно ради узаамне користи и помои, с обзиром да е меу
има сатана, а не Христос. Оградите себе страхом Божиим и изнад свега се узвишавате у свом
небеском усхоеу.
60.
1) Устаните и потражите исцелее код Свелекара Господа; 2) наш живот е узвишен - анелски, а
ми смо телесни и земни; стога се за успех у животу од нас захтева велики подвиг (1, 68)
1) Устаните и исправите се, те ходите добро вашим путем. Нека се она ко дрема у немару пробуди за
радиност. Она чие сусе руке опустиле и ноге храму на обе стране нека почне право да ходи по
стазама заповести Господих. Она ко е слеп због страсних помисли нека очи умие у купеи суза и,
54
прогледавши бестрашем, прослави Господа. Она ко е као губавац покривен греховним крастама нека
топло приступи Господу и свакако е чути: Хоу, очисти се (Мт. 8, 3). И очистивши се, ве се убудуе
чува губе. Она ко е глув душом и слеп умом нека иште слух и говор и наи е с обзиром да
Божанствено Слово исцеуе све кои су рави по унутрашем човеку. Ову реч а упууем онима кои су
немони меу вама. ер, здрави немау потребу за лекаром него болесни (Мт. 9, 12).
2) Чин нашег живота есте велики и преславан. Ипак, до савршенства се не долази едноставно, него уз
многи зно и подвиг. И с обзиром да е божанствен и анелоподобан, он захтева и велике напоре и усре.
ер, ми телесни хоемо да се уподобимо бестелеснима. Налазеи се у свету, ми ревнуемо да живимо
као да смо на небесима. Свезани са телом и крву, ми се принуавамо да живимо као бесплотни и
бескрвни. ер, по апостолу, тело и крв не могу наследити Царства Божиега, нити распадивост
наслеуе нераспадивост (1. Kop. 15, 50). Стога е нама неопходна велика чврстина, велика пажа и
усиена маривост будуи да, апостолски говореи: Тело жели против Духа, а Дух против тела; а ово
се противи едно другоме (Гал. 5, 17). Пазите да не дозволимо да се у нама бое потчини горем, те да
оно што треба да е господствено у нама не буде надвладано ропским страстима тела како се не би
показало да ходамо на глави држеи ноге увис.
НАПОМЕНЕ:
1. Мера за дужину коа износи 0, 71 м. , - Прим. прев.
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
61.
1) Преполовее великог поста; ми смо се потрудили и милошу Божиом видим плодове;
заблагодаривши, кренимо дае; 2) Бог и анели и сви свети гледау на течее наше; потрудимо
се, савлаууи препреке и гледауи горе (1, 69)
1) Благодат Духа Светог нас е добро довела до половине часне четрдесетнице у крепости и велико
одважности. а веруем да е она и убудуе да иде са нама све до самог животворног и светлодавног
дана Васкрсеа, доводеи нас до оставеа грехова и до веег напретка. Окрените се назад и
погледате какво е некада било ваше стае и какво е постало сада. еданпут стекавши ревност за
спасее, душа се неосетно крее напред и усходи на висину врлина, узлеуи на небеса. И ми смо,
братио, са ревношу ступивши заедно у ове дане и одстранивши све тешкое и препреке, добро и право
ходили до сада поставши други, заволевши поредак и тачно испуавае заповести. Ми од рание
стеченог нисмо ништа изгубили и само смо се новим обогатили. Мое срце се развеселило и обрадовао
се дух мо стога што су се умножили плодови вашег божанственог дела и што се ваша свештена ревност
удостоила боег удела, Апостол би рекао: Сверечено, ние до онога кои хое, ни до онога кои трчи,
него до Бога кои милуе (Рим. 9, 16). име немони постау силни и слаби се опасуе снагом (Пс. 17, 33).
Ипак, немомо се задовоити оним што е ве постигнуто, ве се младики устремимо напред. Нека се
као у орла обнови младост наша (Пс. 102, 5). Увек се креимо дае и напредумо, не сматрауи ни у
шта меру стеченог добра или степена до коег смо достигли све док вратима смрти не преемо од
временског ка вечноме. И ми емо, братио, заиста бити блажени и добиемо удео блажених анела.
55
2) Ми имамо велику славу и част уколико живимо као што треба по нашем образу. Гледауи на нас,
Владика свих се радуе и веселе се сви свети. Као што ми телесним очима посматрамо оне кои се
такмиче на тркалишту и Бог и сав анелски чин и сав сабор светих гледау на нас и одреуу достоанство
онога што чинимо. Ходимо, братио том великом путаом на стази од земе на небо, савлаууи
супарника нашег и поражавауи га кад се усуди да нас нападне, одбиауи га храбром одлучношу. Он
е плашив, немоан и презрен, услед чега брат Божии аков узвикуе: Успротивите се аволу, и
побеи е од вас. Приближите се Богу, и Oн e ce приближити вама (ак. 4, 78). Немомо се враати
назад ни у чему, што би било несвоствено онима кои усиено ходе. Немомо наступати млитаво, што би
било неприлично за оне кои журе да одрже победу. Обнаживши се, напротив и од дела и од жеа своих
и усмеривши поглед ка небесима, довршимо свое течее како бисмо могли са Павлом да кажемо:
Добрим подвигом се подвизавах, пут заврших, веру одржах. Сад ме чека венац правде (2. Тим. 4, 78).
62.
1) Наш положа е среен: чувате га; 2) нека свако испуава свое дело, нарочито ти, економе, а
затим и сви после тебе: старешине нека добро нареуу, а потчиени нека радо слушау; 3) волите
епитимие и промене послушаа; страховаа светог Теодора у вези са разрешеима (1, 70)
1) Нека е слава и захвалност Господу кои нас е сабрао и уклопио у едномислиу и едно вои. Стога се
усууем да кажем да е глава наша Христос. На ега као на Начелника и треба све да усмеравамо и све
да обраамо у егову славу. И нико нее бити блажении од вас уколико до краа не отпаднете од доброг
настроеа. Нека вам Господ да да увек добро меусобно општите, све више се чистеи, просвеууи и
непрестано креуи напред, макар малим додацима врлина. Ваш положа е среен и ви треба да га
чувате.
2) Нека свако испуава послушае као што му е заповеено. Нека свако пази на себе и нека не устае
на друге. У свему чувате поредак. Нарочито ти, чедо економе, на коме лежи велико старае, пази да
ништа не чиниш из пристраша или гнева, са кротошу карауи оне кои се противе (2. Тим. 2, 25), т.
непослушне. Апостол говори: [Насто] у време и у невреме (2. Тим. 4, 2). "У невреме" разуми као: "У
свако време", т. у свако време буди пажив и бодар. Уосталом, буди као и а, премда сам оскудан у
свему. Оно што а допуштам, допушта и ти, и што а оставам, остава и ти: уколико тучем, туци и ти;
уколико штедим, штеди и ти; уколико сам милосрдан, и ти буди милосрдан; уколико милуем, и ти милу;
уколико волим, и ти воли, како би чуо: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим у
me поставити; уи у радост господара свога (Мт. 25, 21). Нека слично поступа и она ко следи после
тебе, а потом и они кои следе иза ега. Прекрасан е закон да се потчиени угледау на начелнике, те
да код старешина изобилуе разумно старае за све, а код потчиених да изобилуе покорност,
непротивречее, смирена послушност и хитро испуавае нарееног.
3) Заволите епитимие и промене послушаа и рукодеа са увереношу да они кои вас распореуу у
виду имау вашу корист. Падауи у прегрешеа због мое несавесности и због моих грехова, немоте од
мене тражити превремено разрешее. ер, иако сам грешан, а сам поставен за чувара везиваа пред
Господом, кои ми е кроз [речи кое е упутио] великом и врховном апостолу Петру рекао: И што свежеш
на земи бие свезано на небесима; и што раздрешиш на земи бие раздрешено на небесима (Мт.
16, 19). Помилуте ме, чеда моа. Како у а било како разрешити оно што е неразрешиво и раздвоити
свезано? Зар не видите са каквим страхом сам а дужан да чиним поменуто како бих увек имао помо
божанствене подршке у везивау и разрешивау? Како емо угледати светлост расуиваа коа би
учинила да наше налагае епитимиа и расуивае буде у складу са [воом] Божиом? Можда е смело,
али а у реи да по суштини ствари тако заиста и треба да бива. Мене хвата страх и покривам се стидом
кад говорим нешто слично, молеи се да се не отвори зема и прогута ме, или да се не подигну горе и
покриу ме. Тешко мени! На какво сам дело поставен? Знауи речено немоте ме приморавати. ер,
може се десити да а разрешим, али да Бог не разреши, ве одбаци моу молитву, с обзором да Пречиста
Сила нее служити моим неразумним поривима и разрешеима. Напротив, Он може да не одобри мое
дество и да ме узме из средине живих, као Илиа. Нека вас Бог увери, братио моа, да не говорим да бих
вас ожалостио и да бих вас притиснуо и стеснио влашу, чувауи стадо Божие принудно (1. Пт. 5, 2).
Небило, Господе. Какву бих имао корист од тога? Моа читава брига се односи на изналажее свих
начина за спасее вас, т. агааца Христових и оваца Божиих. И Господ е у своим питаима
божанственом Петру ту бригу означио као први и навеи знак убави према ему (н. 21, 15). Сличне
56
речи слажуи у срцима своим и чувауи их верно на свое изграивае ви добро ходите, радууи се у
Христу Исусу, Господу нашем.
63.
1) Отпразновавши Пасху кренимо дае у духу четрдесетнице како не бисмо потрошили оно што
смо стекли за ено време, ве га умножили; 2) представауи себи где идемо и шта емо
достии не треба да попуштамо сластоубу и да се прилепуемо за телесну лепоту; 3) ми смо
много стекли за Пасху и пре е: стога ние разумно бацати се на супротно; 4) братиа одлазе едан
за другим, а ни ми неемо остати: стога пазимо на свое дело (1, 71)
1) Ми смо отпразновали царицу дана, т. Свету Пасху, просветили се Божанственим Танама и примили
освеее Духа у савезу мира и убави духовно. Сада опет започиемо ход у друге дане године. И у
има се меамо добром изменом, постауи бои него рание. Немомо допустити да се у било чему
враамо назад, бешчастеи подвиг и духовни труд претходног четрдесетодневног времена, ве пре
остваримо усхоее на усхоее и на претходне врлине додамо друге. И оно што смо добро стекли и
задобили у побожности и безметежу, у здравоуму [т. чистоти] и простосрдачности, у посту или неко
друго ревности свакодневно е не само остаати цело, ве и добиати на величини и савршенству.
2) Ми ходимо ка Богу и пружамо се ка Царству небеском, ка светлости, животу, неизрециво радости,
сладосном и блаженом рау, вечним обитеима, дивним местима славе, анелским хоровима, ликовау
светих и вечном наслеу. Немомо дозволити да заборавимо ци кои е пред нама, да ослабимо у
усрдности у хоеу нити да се поведемо за неумесним помислима. Немомо бити сластоубиви, ни
светоубиви, ни телоубиви. Немомо да нас зароби лепота лица, хода и осмеха. Гледамо у себе, као
што говори Григорие Богослов. Зар не видите како е пострадала Ева повевши се за красотом греховног
плода? Немомо да и ми пострадамо слично. Назад, шта добиамо од попуштаа похотама и страсним
привлачностима? Ништа добро, ве само унутраше растроство, те стид и срам пред Богом и удима.
3) После великих посних дана Бог те е увео у Свету Пасху и оживотворио причешем Светим Телом
своим и Крву. Како се кукавни усууеш да Господу узвратиш супротно? Како себи дозвоаваш да се
окрееш ка неприличним делима? Зар ти Бог ние дао ум? Зар те ние створио разумним? Зар немаш
мислене очи? Због чега да будеш бесловесан? Због чега да не гледаш надесно у незамисливу красоту
Господу, устремууи се ка о свом душом? [Због чега] да сво поглед скрееш на леве ствари, на
срамоту греха, на нечистоте скверних страсти? Будимо трезвоумни и ум занимамо оним што води
вечном блаженству. ему окреимо свое намере и напоре.
4) а своу реч вама не упууем непрестано да бих чешао ваше уши, нити да бих испунио труд
оглашаваа, нити да бих чуо песак похвале, ве стога што, обузет страхом због свог настоатества,
трептим за ваше спасее. Ми служимо живога Bora и нама се припрема неумитно и непоткупиво
судиште, као и бесконачна пресуда: Црв ихов не умире, и ога се не гаси (Мк. 9, 44). Стога вам
узвикуем и као да припадам ка стопама вашим молеи вас да не допустимо да нас последи час затекне
неспремне, нити да кра нашег живота обузме нерад. а непрестано видим дество тане смрти. И пред
лицем нашим, као што видите, пролазе наша братиа. Видеи речено, говорите себи у своо помисли:
"Шта смо ми? Зар и са нама нее бити исто? Да ли емо ош остати? И ако останемо, докле емо
живети? Зар и нас не чека гроб? Зар се не види и наш гроб, т. последе лежиште и станиште наше, пуно
црва и несносног смрада". ер, кои е човек кои e живети и нее видети смрти (Пс. 88, 49).
64.
1) Ми смо се удостоили високог зваа; радумо се, захваумо и радимо, те нека свако подиже
сво труд и све трпи; 2) нека е много лишаваа; меутим, нама предстои вечни живот и Царство
небеско; заволимо та лишаваа и тецимо са одушевеем; 3) гледате на примере светих
узорних отаца; 4) гледате на примере оних кои су се прославили у послушау; 5) подражавате
их да бисте се удостоили и иховог удела (1, 72)
1) Ми треба да се радуемо стога што нас е Бог призвао и изабрао за свет живот. И радууи се треба да
заборавимо на труд подвижништва, те да сматрамо лаким све скорбно што се сусрее на путу врлинског
живота, очекууи будуе наслаивае. Ми нисмо добили и немамо воничко звае, ни граански чин, ни
достоанство восковое, ни царску власт коу тако многи желе, ве нешто много више од свега, т. на
57
делу, а не на речима - навиши небески живот. Апостол говори: Ако трпимо, с им емо и царовати (2.
Тим. 2, 12). Добивши, дакле, од Бога велико преимуство на дар, т. без нашег усра, ми треба да се
радуемо и веселимо, да благодаримо и молимо се, да све чинимо и говоримо како бисмо га сачували и
учинили недирнутим за многообразне нападе кое на нас упууе преисподи светодржац. Нека нам
стога, братио моа, на делу испуаваа дуга кои лежи на нама, свака скорб буде приатна и сваки труд
сладак и пожеан. Примамо свако подвижничко лишавае као наслаивае, удаавае од света - као
приближавае Богу, отуивае од задовостава - као причеше небеским добрима, тескобу уздржаа -
као широку трпезу.
2) Ми, додуше, пиемо воду и едемо суварке, премарамо се радеи своим рукама, изнемогавамо у
помислима, горимо на искушеима тела, раздиремо се жеама, умртвавамо лишаваима и у животу
пребивамо без другова и приатеа, без сродника, без оца и маке. И због чега? Стога што нам предстои
живот вечни и што нам се припрема Царство небеско, наслаивае многим и незамисливим добрима,
свеблажена бесмртност, богатство славе и части и мноштво других добара кое удски език не може
изобразити. Ходимо, дакле, бодро и усрдно, заволимо подвиге самоодрицаа и зно доброг делаа како
бисмо добили венце и стекли богатство кое око ние видело, за кое ухо ние чуло и кое у срце човечие
нише дошло (1. Кор. 2, 9).
3) Ми треба да се саобразимо са животом древних отаца наших, да идемо стопама ихових врлина, да
заволимо ихова дела и да у себи изобразимо ихов начин живота. Велики беше наш зачетник Антоние
Велики, кои е први савладао нашег неприатеа и пропутио пут ка подвижничким победама. [Велики] е
и блажени и равноанелски Арсение кои е достигао навиши степен подвижничких врлина и кои е
слава наша. [Велики] е и свештени и божанствени Пахомие, кога именуемо праоцем нашим. [Велики] е
и божанствени Иларион кои е засиао врлинама као зорача коа исиава свако утро. [Велики] е и
доброславни и свесвети Евтимие, кои е истог имена са благочашем, а са им и преподобни Сава
Освеени, свештени и равноанелски Теодосие и остали насветлии светилници васеене.
4) Преимо речу и на оне кои су показали насавршение примере послушаа. Уосталом, и наведени су
се прославили пошто су се претходно припремили благодау послушаа. На послушае без
размишаа нас саветуе син светлости Досите, богодани отац наш. Нашу убав према оцима
руководитеима поткрепуе Доментиан, богопросвеени отац наш. У трпеу увреда и подсмеха
учвршуе нас Авакир, богоизабрани отац наш. На смиреноуме нас подстиче Захариа, свечасни отац
наш. Добром изменом нас меа Силуан, многоплачевни и многосмирени отац наш. На усрдност у
рукодеу нас побууе она трудоубиви, образац испуаваа заповести Господих. Да ли се без
жее за подражаваем може поменути богоубе блаженог Петрониа, брзопослушност божанственог
Атре и светог Марка, и простота Павла свечасног и смирене врлине свих сличних?
5) Ни едан час не би био довоан да све их наброимо. И наведени су довони да би нас побудили на
ревност и на подражавае ихових дела. Почнимо да дествуемо као што су они дествовали и да се
трудимо као да смо уз их, те емо добити ихову помо. И обогатиемо се слично има праведним и
преподобним делима, а затим се авити причесници и ихове славе и венаца у небеском Царству
Господа нашег Исуса Христа.
65.
1) Помишауи на оно што су претрпели пророци, апостоли и други свети ради Царства небеског
и ми будимо ревносни; 2) шта све [човек] нее предузети ради телесне убави; зар ми ради
Господа неемо све поднети (1, 73)
1) Немоте мислити да е незнатно дело достии Царство небеско. Ради ега се, као што е речено, сви
свети потуцаше у кожусима и козим кожама, у оскудици, у невоама, у патама. Ради ега се они
коих свет не беше достоан потуцаху по пустиама и горама и по пештерама и по амама
земаским (ев. 11, 37-38). Исаиа е пререзан тестером, еремиа е спуштен у блатави ров, она е
погружен у море и био прогутан од кита, Данило е предан лавовима да га поеду, три младиа су бачени
у огену пе, Захариа, Претечин отац е убиен мачем, сам Претеча е такое обезглавен мачем. И
мени би недостало времена да приповедам о божанственом Павлу, кои каже да е бивао у труду и
напору, у гладовау и жеи, у зими и голотии (2. Кор. 11, 27), као и у другим безброним оскудицама,
те о светом Стефану кои е убиен камеем, о брату Божием акову кои е убиен код храма. Како бих а
наброао страдаа осталих апостола, светих мученика и подвиге преподобних отаца? има нема броа.
58
Ето како су се они удостоили да добиу обеана неизрецива добра на бесконачне векове. И ми смирени
се слично подвизавамо. ер, по божанственом Василиу Великом, почасти припадау онима кои се труде,
а венце наслеуу победници. Останимо борци и обнажимо се као они кои су увек спремни за борбу,
супротставауи се противнику. Немомо одступити пред тешкоама, немомо одустати због удараца и
немомо се окренути назад. Нека ревност као ога гори у нашо унутрашости и ништа се нее задржати
пред очима нашим. Побеи е и демони кои се, по писаноме, топе као восак пред лицем ога духовног
(Пс. 67, 3). И уди е се уплашити, или барем постидети. Прешавши све, ми емо узии [на место] нашег
живота и нашег неизрецивог покоа.
2) Ми често видимо како она ко е обузет телесном убаву све трпи и предузима сваки напор имауи у
виду едино зближавае са лицем кое е зло пожелео. Он се не насиуе храном, нити се задовоава
пием, нити се успокоава сном. Он не жели ни ништа друго приатно и утешно, ве е, бедни, готов и на
све друге напоре и лишаваа чак до крви. И шта е стеи и уризничити? Само погибао душе свое у
геени бескраног ога. А зар ми ради топле убави према добром, прекрасном, неизрецивом и
нажеением Христу Богу нашем неемо покорно да пребивамо под игом блаженог и светог послушаа
све до старости, подносеи сваку скорб и сваку стрелу помисли, или страсти, или увреде, или напада,
или искушеа, или лишаваа, или вреаа, или презира, или понижеа, или оцриваа, или било чега
сличног? Ми смо словесна биа и не треба да се уподобавамо бесловесно стоци. Као што смо
започели и довде ходили са успехом, достигавши извесну меру, ми треба и дае бодро да течемо како
бисмо благоуспешно окончали сво пут у Господу.
66.
1) Мени е Бог вас уручио; стога и ревнуем у вашем поучавау; 2) молим вас да се спасавате:
спасавауи се и мене спасавате (1, 74)
1) Могу ли а имати неки важнии посао од вашег благоустроства, с обзиром да сте мое стадо, мо удео и
мое наслее? Она коме смртни цар повери власт над народом или воском показуе свакодневно
старае како не би допустио нешто неугодно цару и доживео неку штету или казну. Како бих се и а
убоги, кои сам примио старешинство над вама, заиста Христовим воницима, могао предавати немару
чак и на едан час (а да не говорим о едном дану, месецу или години), и како да не показуем сво
старае о вама речу и делом, премда и есам оскудан у свему? Ето због чега а, премда и недостоно и
скромно, напомием, и саопштавам, и саветуем, и настоим, и молим вас, кои сте мое срце, моа
светлост и моа похвала да ходите достоно вашег зваа.
2) а осеам велику радост када помишам на спасее свих вас и на велику награду због тога. Са друге
стране, мене обузима велики страх и трепет када представим себи какав ми предстои одговор за сваког
од вас. Помозите ми, чеда моа, и спасавате се, без обзира на убогост и слепоу руководитеа како
бисте заедно са собом спасли и мене убогог. Спасавате се ревносно испуавауи све што вам се
налаже и што се полаже на вас. Чувате послушае без размишаа, богоподражавауе смирее,
крепку веру, просвеууе откривае [помисли], истрану ревност у делау, побожну пажу на
псалмопоау, неоптереууе уздржае, скромност у одевау, избегавае дрскости, удаавае од
смеха и спореа, одбацивае [жее] за истицаем и узаамну убав.
67.
1) Волеи вас, а се радуем кад напредуете и жалим кад видим некакав неред; 2) ви сте се
удостоили великог зваа и ради ега сте све оставили; стога е свако од вас чути: Уи у
радост. . . ; 3) много е оних кои би желели да буду као ви, али не могу; стога дате славу Богу и
будите исправни (1, 75)
1) едном у бити дужан да заутим савршеним утаем. Ипак, док е дисаа у ноздрвама моим а неу
престати да вам по свом дугу напомием оно што смо дужни, премда са топлом убаву према вама.
Ви сте чеда моа по произвоеу и благодати Божио. Стога ме обузима велика радост када видим ваш
поредак и благообразност, те ваш спасоносни живот. Тада се а окриуем добром надом и ходим као
неки цар, славеи Бога. И тада ме ништа друго не весели. Када, пак, видим неред меу вама, мене као
да покрива нека гора, те покуене главе ходим као убиен, жалеи и прекоревауи се због равог
настоатества над вама. Тада говорим сам себи: "Од таквог настоатеа може ли бити шта добро, као
59
што се некада говорило о Назарету". Пожалите ме, чеда моа, и дате ми да се увек радуем и
славословим Бога за вас, за ваш напредак и ваш добри удео.
2) Ви сте ступили у заиста свето звае, обукавши се у преподобни живот, приброавши се анелском
чину и чувши и пошавши за Божанственим гласом: Ако хоеш савршен да будеш, иди прода све што
имаш и пода сиромасима. . . па хаде за мном (Мт. 19, 21). На та начин сте се распели свету и ве нисте
од сеета. Кад бисте били од света, свет би вас убио, а како нисте од света, зато вас можда мрзи
свет (н. 15, 19), по речи Господо. У она дан ви ете се са светим апостолима похвалити Господу,
говореи: Ето ми смо оставили све и за тобом пошли (Мт. 19, 27). Ми ни оца, ни маку, ни брау, ни
сестре нисмо заволели више од тебе, ве све сматрасмо за трице (Фил. 3, 8), држеи да е вее
богатство стеи тебе единог. Да ли а лажем? Зар не говорим истину? Зар ви нисте тако поступили на
делу? Стога ете чути: Ходите благословени Оца мога; примите Царство кое вам е припремено од
постаа света (Мт. 25, 34), или: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим у те
поставити; уи у радост господара свога (Мт. 25, 21), или нешто друго подобно.
3) И зар се ви не радуете што сте се удостоили тако великог блага и што сте ступили у дивни и
небожитески живот? Зар не певате са Давидом: Шта у узвратити Господу за све што мие дао (Пс.
115, 3). Да. Но, додате и остало: Чашу спасеа примиу (Пс. 115. 4), што означава спремност да се
пролие мученичка крв уколико е неопходно. Заиста, много е лица кои би желели да виде оно што ви
видите, да чуу оно што ви чуете и да добиу оно што сте ви добили. Меутим, или ради везаности са
женом, или ради деце, или ради телесног дружеа, или ради светске славе, или ради богатства, или
ради житеских обичаа, или ради других разних уобичаених поредака споашег живота они немау
снаге да се одвое од земаског и да се устреме ка небескоме. Они по споашо видивости есу
сретни, док су по унутрашем стау обремеени многим жалостима. Узнесимо славу Богу и будимо
ревносни да свагда добро додаемо добру и богоугодно богоугодном како бисмо се усавршавали и
пребивали у узаамном миру и сагласности, у добром устроству чак до намае речи, лаког покрета,
погледа, корака и како бисмо увек били спремни за блажени исход вратима смрти у блажено наслее
наше на небесима.
68.
1) Свет се састои од ништавне суете; наш, пак, ци е висок и трудови много плодни; 2) ко нам е
дао силу да се одрекнемо (света); Бог е благословио нашу жеу; стога будимо верни изабраном
путу (1, 77)
1) Нека е слава Богу кои нас е изабрао из утробе маке наше на свето звае и призвао на дивну и
блажену висину монашког живота. Смело е реи (премда не и туе циевима монаштва) да е нама
заиста дано да разумемо тане Царства небеског више неголи они кои живе у свету. Меу има многи
гледауи не виде и остау слепи умом због земаских дела коа их заносе. ер, шта е с има? Они
ублажавау богатство и брзопролазну славу, радуу се утехама и задовоствима, наслауу се мирисима
и мастима, вином, меканом одеом, лепим коима, мноштвом робова, величанственим куама, беском
драгог камеа и другом разноврсном суетом. Они се смеу, играу, скачу као козе, пресиуу се и дебау
се као [животие] кое се спремау за заклае. а се неу дотаи мноштва ихових других греховних
обичаа, нити говорити о ономе што изазивау и проузрокуу. У има они имау своу похвалу, гордост и
утеху, али не и они кои су, по апостолу, распели тело свое са страстима и похотама, т. они кои су
Христови, кои су, као и ми, слуге и чеда Господа нашег Исуса Христа (Гал. 5, 24). Наше жее су
другачие и наше расположее е усмерено на друге ствари. Ми иштемо утехе и сладости кое су
исконски човеку назначене у рау и коих смо се лишили због свое несавесности. Ради их ми
прихватамо начин живота древних отаца кои су се потуцали у кожусима и козим кожама, у оскудици, у
невоама, у патама, коих свет не беше достоан (ев. 11, 37-38). Ми се удаавамо од прелесног
света и приступамо Богу, гледауи и стремеи горе. Одваауи се од свега, ми постаемо господари над
свиме. Ето узвишености нашег зваа.
2) Ко нас е отргао од тела и крви, од родитеа, сродника и познаника, градова и села и од свега са чиме
60
смо се сродили од детиства? Ко нас е орасположио да се предамо у слуге духовним оцима и
игуманима и да ступимо у свакодневне подвижничке напоре у уздржау, бдеу и спавау на голо
земи? Ко нас е просветио и научио да не ценимо ни злато, ни сребро, ни украшеност, ни узвишеност,
ни царску круну и порфиру, те да сматрамо часниим да се обучемо у дроке и крпеу одеу неголи у
бештаве одоре? Ко нам е дао силу да се одрешимо од свега чулног и телесног и да почнемо да се
уподобавамо горима кроз девственост, остауи чисти и непокварени слично анелима? Све нам е
даровао Бог стога што смо заволели ега единога и пожелели будуа добра, вечну славу, неизрециву
радост, непрестано весее, непотрошиво богатство и све што е од вакада обеано блаженим оцима
нашим и припремено за све кои су ревновали да му угоде. И кад смо се ве решили и определили и
кад смо изабрали, потрудимо се да истраемо строго пазеи на себе како се не бисмо вратили назад и у
дан невое се нашли иза световака. Постарамо се да останемо чисти и све више се утврумо у
девствености, не допуштауи распуштеност ни у уму, ни у оку, ни у срцу, ни у телу.
69.
1) Треба трпети све неприатно што сусретнемо, те емо бити достони да станемо у ред мученика;
2) иштите Бога, будуи задовони униженим стаем на земи, слично Спаситеу (1, 78)
1) а сам дужан да бдим над душама вашим, данононо се бринуи о вама и назиууи вас речу и
делом како бих вас узвео у неопходну меру савршенства. Ипак, ни ви немоте спуштати руке. ер, уколико
а, кои се недостоно именуем ваш учите, нешто трпим ради вас, и ви сте такое дужни да ради мене и
едни ради других трпите, сазлопатеи се и саневоууи. Ви речено не треба да сматрате нечим
страним и не треба да бежите и падате духом при надолазеим скорбима. Ми се ош нисмо
супротставили до крви бореи се против греха (ев. 12, 4), ми ош нисмо прошли кроз ога и воду (Ш.
65, 12) као свети мученици и ош нисмо изранавени и озлеени као преподобни и праведни. Како емо
се ми у будуем веку похвалити да смо страдали за Христа када храбро и благодушно не подносимо чак
ни мале неприатности кое нас сусреу: ни прекор, ни постиее, ни оскудицу у храни, ни бешчаше, ни
презир, ни сухоедее, ни оскудно пие, ни одрпану одеу, ни напор послушаа, ни рано буее на
службу, ни стоае на псалмопоау, ни испуавае наложене епитимие? Да, чеда моа, благодушно
трпимо све тешко и неприатно како бисмо по правди певали са Давидом: Трпеи потрпех Господа, и
како бисмо се по милости Божио удостоили да кажемо: И обрати на ме пажу, и услиша моее мое
(Пс. 39, 2). У будуем веку принее се разни плодови: триблажени мученици [е принети] крв,
преподобни оци - свое велике подвиге и врлине, а ми - смирено трпее свега реченога. И а добро
знам да неемо бити лишени ихове части, као што нас уверава божанствени Антоние.
2) Тражите Бога изнад свега и жива е бити душа ваша (Пс. 68, 33). Тражите лице егово свагда како
би се одразило у вашем чистом срцу (Пс. 104, 4). Спомиите чудеса егова коа е учинио (Пс. 104, 5)
меу нама раниих година и коа сада чини, умножавауи наше братство, хранеи нас и не лишавауи
нас ничег неопходног за живот. И за све што нам чини ми треба да му долично узвратимо. Он од нас
едино иште да га се боимо и да га волимо свим срцем и свом мишу своом, по могуности
подражавауи егов живот у телу. Он е сишао са небеса и био странац на земи како бисмо се и ми
своим помислима одвоили од своих похота. Он е послушао свог Оца како бисте и ви без роптаа
слушали мене недостоног. Он се смирио чак до смрти како бисте се и ви уразумили да исто делате,
понижавауи себе и смиравауи се у мислима, речима, делима и покретима. Истинска и божанствена
слава се састои у [околности] да смо неславни меу удима Бога ради. Част и добро име монаха се
састои у [околности] да га бешчасте ради Бога и да га убраау меу бешчасне. И Спасите наш и Бог е
носеи тело изабрао смирено и понижено [стае] како би посрамио славне и богате меу удима. Стога
се раа у пеини, полаже у асле, назива сином дрводее, именуе назореем, одева у хитон са простим
плаштом, ходи пешке и умара се. Стога му евреи прете каменоваем, стога га вреау, хватау,
распиу, пробадау копем, полажу у гроб. Потом Он васкрсава како би нас подстакао да слично ему
све подносимо пред лицем анела егових и како би нас назад овенчао у Царству небеском.
70.
Шта од вас Бог захтева: одрицае од свое вое и покоравае едно вои настоатеа; стога
немоте да се усууете да се одваате од других ни у чему, чак ни у добру (1, 79)
Шта а од вас тражим, или пре - шта од вас захтева Владика свих и Бог наш? Ништа друго до да се добро
61
потчиавате и да без премишаа показуете послушае чак до крви. Ви уопште не треба да се
уклаате од послушаа с обзиром да сте пред светим анелима обеали и настроили се да по ему
живите и делате. Ви сами знате шта су изрекла ваша уста и какве сте завете дали када сам постригавао
сваког од вас и облачио у одеу весеа и радости, те разрешавао ваше падове кои беху неразрешени
са несумивом надом да моим доим смиреним разрешеем и Бог горе разрешава. Откуда су, пак,
меу вама неразумне помисли, нерасудиви судови, бесловесне речи и неумесни прохтеви изузев
заповееног и установеног у име Господа нашег Исуса Христа посредством мог и вашег оца и са
сагласношу и ваших претходника? едан жели да пости како хое, други да се држи безметежа како му
е угодно, едан да се учи ономе што му се свиа, други да заузима дужност око кое се прегаа. Затим,
постое самовони планови и лично предузетништво, услед чега долази до општег распадаа. Зар смо
се ми ради тога сединили? Зар се Христос раздели. . . Или се у име Павлово крстисте (1. Кор. 1, 13).
Ове речи се добро односе на оне кои, повучени своим посебним жеама, не гледау и не обраау
пажу на единство на кое указуе моа смиреност уз потпуно разматрае дела. Бог од нас не иште и не
жели ништа велико и дивно, ве едино да чувамо општежие на кое нас е призвао и да, и поред све
мое недостоности и многогрешности, живите и делате сагласно са воом и руковоеем пастира кога
вам е дао у славу еговог многопоклааног имена. Ето попришта на коме може да се проави ваша
величина и дивота, или, бое реи - мученички подвиг ваших часних душа. И ние чудо што се
подвргавате искушеу. Ипак, немоте дозвоавати да оно овлада вама на угодност аволу и немоте
обраати пажу на лукава и зла наговараа нашег и Божиег неприатеа. Напротив, пазите едино да
све трпите до краа, да се богатите смиреем и напредоваем у убави, да се не истичете, да не
подижете обрве, да се не гурате напред, да нисте сурови, да не покреете свае и препираа на штету
слушалаца. Стоте, дакле, опасавши бедра своа истином и обукавши се у оклоп правде, и обувши
ноге у приправност за благовештее мира (Еф. 6, 14-15). И нека вам Господ Бог буде на помои и нека
вас спасе.
71.
1) Узроци греха су гордост и непослушае; од их долази свака невоа; напротив, од смиреа и
послушаа долази свако добро; 2) ви кои сте нам дошли од знатних и богатих немоте да се
уздижете, него се смиравате и подражавате Господа, кои се смирио ради нас; 3) ухватимо се
богоподобног живота (1, 80)
1) Пазимо да се не разболимо душом и удаумо се од узрока кои раау болести, чиме емо избеи и
зло кое их прати. Први узрок душевне болести есте гордост, због кое е и Даница (кои исиава изутра)
отпао. Други узрок е непослушност, због кое е из раа сладости био изгнан првосаздани. Из два узрока
су произашли многи родови и видови мрског греха. Она ко жели, дакле, да се наслауе добробием нека
буде дае од гордости, обукавши се у смиреноуме и послушае без премишаа. И он е имати
радост и весее у глави. Колико е добара привуи та добра риза? Мир, кротост, поштовае,
поверивост, уступае без препираа и све добро, приатно и пожено што иначе одликуе истинског
човека Божиег.
2) Ви кои сте дошли из гордеивог живота немоте мислити високо. Поставши смирени у животу по Богу
немоте се величати што сте нам дошли из знатног рода и немоте се хвалити оним што е код вас било
рание. ер, можда сте ви сиромашни и оскудни Божанственом благодау. Гледауи на Христа, Господа
и Бога нашег, истински богатог Владику свега, дружите се са смиреним (Рим. 12, 16) помислима и
осеаима, подражавауи га. Он е био сиромашан по споашости и послушан родитеима. Он е
ходио пешке, често се умарао, вреан, не узврааше увредом и страдауи не преаше (1. Пт. 2, 23). Он
е подносио ударце у образ, не истичуи се оделом и задовоавауи се едним хитоном са плаштом.
Спавао е на трави или на голо земи. Хлеб и текуа вода су задовоавали егову потребу за храном.
И какви смо ми подражаваоци Господа уколико се оптереуемо и исцрпуемо премда сада имамо свега
у много вео [мери]?
3) Стога вас молим да се храбро латимо богоподражатеног живота. Ми кои смо дошли из (светски)
незнатне и сиромашне околине уопште немамо извиеа уколико се оптереуемо и скорбимо због
хране, или одее или других потреба кое удовоавамо подеднако са другима. Нека се свако сеа шта е
био и шта е постао. Уосталом, е ни прве, ни друге не желим да одвоим и разликуем. ер, ви сте сви
едно. а вам говорим [са цием да вас убедим] да сви подеднако и радо испуавате оно што вам се
налаже и да не расууете о узроцима моих наредаба.
62
72.
1) Епитимие и друге мере исправаа су спасоносне: оне су пут у ра; 2) уопште, наш
послушнички живот у општежиу е наспасоноснии (1, 81)
1) За нас е бое да се овде укратко ожалостимо, да будемо кажавани и осетимо тескобу, а да се тамо
радуемо и поживимо у весеу и пространости. Ми треба радо да се потчиавамо казнама и да волимо
оне кои нас исправау. ер, када се уклаамо од пута Божиег ми треба да примимо спасоносна
лекарства због зла кое нам е причиено. Мени изгледа да су стога наши свети и човекоубиви оци,
покретани божанственом убаву, употребавали разне строге мере како би спасли свое послушнике.
Они су налагали епитимие, одлучеа [од Светог Причеша], па чак и телесне казне имауи у виду не
само спасее онога ко е згрешио, него и егових савремених и потоих сведока. ер, многи се и због
страха од уди враау на добро. Према томе, уколико претрпите мо терет уверавам вас пред лицем
живог Бога да ете се спасти у Царству небеском, из кога е побегао бол, туга и уздисае. Уколико
поднесете бреме потчиаваа ослободиете се од греховних страсти и потеи ка усиновеу Божием.
Угасите распаивае плоти и удостоиете се да пиете прохладну и животворну воду у вечном животу.
Добро завршите пут послушаа и добиете победне венце од великог Цара.
2) Велико е и славно општежие. егово бреме е тешко и лако, као и Христово бреме, по егово речи.
О реченоме сведочи само дело и истина. И нека нико не ублажава и не назива истинским послушником
ни стубника, ни затворника, ни пустиака. а сам рекао "истинским" с обзиром да е истински послушник
само она ко е душу своу предао настоатеу и пребива под еговом воом све до крви. И ми треба да
се радуемо и славимо пошто смо добили такво благо: оно е веома дивно. Ономе ко живи засебно не
треба се дивити, премда и живи исправно. Поштумо наш живот и чувамо искрено послушае до смрти.
И немомо гледати да ли нас други хвале или куде. Уколико се боимо Бога, неемо се боати уди и
неемо бити побеени иховим нападима. Имауи у виду сво високи ци ходимо путем Господим и
Он е управити наш ход.
73.
1) Пут е тежак и скорбан, али [нас] стога очекуу безмерне утехе; потрпимо; 2) и сви оци су трпели;
сада се они теше, заборавивши [на скорби]; подражавамо их; 3) уколико си чуо оштру реч,
претрпи: и Господ е трпео; сматрауи себе последим, ти еш и речено и све друго скорбно
поднети (1, 82)
1) Стоте у борби, у свом подвигу потчиаваа и у свом мученичком послушау. Из дана у дан
проходите време садашег живота и обогауте душе свое врлинама као залог за Царство небеско,
ризничеи обеана и неизрецива добра. Тесан е и скорбан пут Божии, али е широко и пространо
спокоство кое нас очекуе. Демонске стреле су распаене и една за другом падау на дом наше душе,
али их роса Духа гаси и на нас усмерава воду коа тече у живот вечни. Тескоба и скорб, мрзовоа и
малодушност, напор и зно, умор и изнемоглост, понекад и изобличаваа и прекори есу наш удео.
Меутим, због их се нама ризничи неизрецива радост и безмерно весее. Доите и храбро претрпимо
малоброне дане борбе да бисмо се овенчали венцем правде.
2) Наши триблажени оци су, проводеи свое дане, подигли [велике] напоре у посту, бдеу, сузама,
молитвама и сваком злопаеу. Сада, пак, код их нема никакве жалости због прошлости: они су
примили неизрециву радост и свеблажени поко. И ми треба благоразумно да гледамо на скорби кое
понекад наилазе на нас, сматрауи их ништавним или сном и пролазном сенком. Немомо допустити да
од их падамо духом. Напротив, уопште их не гледауи, ми са младалачком бодрошу треба да
испуавамо заповести Господе. Нека нас не жалости борба, нити понижава увреда, нити смууе
изобличее, нити ломи огорчее, нити надима гордост. Доле спуштауи очи, ми горе треба да
устремуемо душу и да смо благи, тихи, трпеиви и меусобно попустиви.
3) Десило се да е неко рекао оштру реч. Зашто се, пак, ти скорбиш због увреде? Зар Христос Бог наш
ние чуо: Демон е у теби (н. 7, 20) и преутао. Он е био вреан [тврдом] да демоне изгони помоу
Веелзевула (Мт. 12, 24), али се ние смутио. Ми се, пак, иако смо по природи ништавни и по животу
достони сваког прекора, при намао увредиво речи одмах кострешимо као ежеви. Због чега радие
не окушамо од сладости смиреноума? Због чега не стичемо опит доброг потчиаваа? Због чега се не
63
лаамо оружа истинских монаха? Та оружа нису чисто писае, ни слатко певае, ни беле руке, ни
висина раста, ни уредност, ни разнеженост, ни надмено светско наступае, ни велеречитост, ни смела
реч, ни противречее нити нешто друго слично, ве - осеати се последим, све сматрати вишим од
себе, бити спор на речи, а нарочито увредиве, не бити лакомислен, ве пажив, трудити се око онога
што е смирено и име се управати, бити помирив, убазан, а нарочито без зависти. Ви, уосталом,
све знате ер вас Бог учи и ви увек творите оно што му е угодно. Останите такви и будите свиме
задовони, свагда искрено радосни, окриууи се надом вашега зваа.
74.
1) Сви журе када цар зове на вечеру; нас е позвао небески Цар; зар неемо по журити, подносеи
све; немомо бити малодушни, ве се бодро боримо са свиме; 2) сеа се свега што е претрпео
Господ у животу на земи; раду се ако ти упадне у удео да претрпиш нешто слично (1, 83)
1) уди без леости, свеусрдно и радосно журе када их цар призове ка слави, добробити, богатству,
утехама и задовоству. Зар ми утолико пре не треба да са радошу и неуморним стремеем
свакодневно и свакочасовно ходимо на позив Бога свих и Цара ка Царству небеском, непрестано
светлости, бесконачном животу, неизрецивом блаженству, усиновеу и наслеу вечних добара (а не ка
наведеним трулежним и ништавним стварима), по еговом указау избегавауи све препреке, ничега
се не плашеи, ни пред чим се не зауставауи (ни пред скорбима и тескобама, ни глади и жеи, ни
смртним опасностима и мачем), ве храбро, бодро и сведушно идуи подвижничким путем и све
подносеи као лако ради предстоее свеблажене наде? Падае духом и малодушност због подвига
дешавау се због успаваности душе. Стога вас молим да гледате на кра вашег дела и да се подстичете
да трпеиво преживавате сво трудан положа потчиаваа, проавууи и егове изузетности:
одрицае од властитих жеа, брзопослушно дествовае, утиво подношее скорбних судараа у
многоброном братству, а понекад и увреда нижих и приговора виших, како би се и на вас заиста могле
применити апостолске речи: До овога часа подносимо и глад и же и голотиу, не знамо за поко и
премарамо се, али у свему побеуемо кроз Онога кои нас е заволео (1. Кор. 4, 11; Рим. 8, 37).
2) ачате у Господу, и у сили мои егове (Еф. 6, 10), те уз рание ваше подвиге и подношее
искушеа додате и садаше и будуе, сматрауи великом радошу што сте се удостоили да [све] радо
поднесете за Христа Спаситеа и да постанете подражаваоци егових страдаа. Они кои разумеу
управо у реченоме виде навеу награду за себе. Сетите се колико е Он пострадао за нас. Зар ние био
младенац у плоти? Зар ние бежао од убиственог Иродовог лукавства? Зар се ние потчиавао
родитеима? Зар са дванаест година ние изобличавао оне кои су се сабрали у храму иако ние био
поучаван? Он е речено учинио да они кои нису прошли науке не би били жалосни. Зар ние ходио пешке,
умарао се и тражио храну на смокви? Зар га евреи нису вреали? Зар ние слушао: Демон е у теби (н.
8, 48), и: Помоу Веелзевула, кнеза демонског, изгони демоне (Лк. 11, 15)? Зар нису хтели да га заспу
камеем и зар се ние сакрио од их? И ош рание за време четрдесетодневног поста зар га као човека
ние аво искушавао? И зар потом ние омио ноге ученицима као слуга? Зар га изданик ние предао? Зар
га евреи нису ухватили? Зар га Ана и Каафа нису исмеали? Зар га рука слуге ние ударила у образ?
Зар га руке оних кое е саздао нису бичевале? Зар ние био овенчан трновим венцем ради поругаа?
Зар се ние попео на Крст? Зар у егове свете руке и ноге нису закуцали клинове? Зар на Крсту ние чуо
много увредивих речи? Зар егова ребра ние проболо копе? Зар у жеи ние био напоен сиретом?
Зар ние био погребен, и зар као Бог ние васкрсао у треи дан? Да ли ми за себе можемо реи да смо
слично пострадали? Покажи ми, брате, да ли су твоа леа бичевана као Христова? Да ли се на твоим
образима виде ударци? Да ли су твое уши биле раене безброним исмеаваима, увредама и
изругиваима? Да ли су сви твои удови освеени страдаем? Наравно, ништа од реченог нема код
тебе. Стога барем благодушно и са убаву прихвата мале скорби кое те сусреу и Господ
Човекоубац е те по своо безмерно убави прославити у [време] препорода [т. новог живота]. Чини
тако ради свое схиме, будуи да е схима управо обеае да е се претрпети крст и смрт ради Господа.
75.
1) Видеи добре плодове живота у нашем чину, држите га се строже, те ете постати обите
Триипостасног Бога; 2) руководеи се речима Писма, будите са свима исправни и богоугодни,
удаууи се од свега прекорног (1, 84)
64
1) Погледате у какво вас е стае довело ваше едномислие и еднодушност, те ваше незнатно
самопринуавае на свако добро. И какве е само плодове донело? Отуда су мир и тишина, искрено
меусобно поверее, нераскидиво единство, спасоносна туга и приатно исповедае, дубока
скрушеност и смиреност коа о одговара, братска убав и оцеубиво расположее. Говореи
апостолским езиком, ви сте у свему показали себе чистим у слично ствари (2. Кор. 7, 11). Благословен
Господ Израиев што походи и избави народ сво (Лк. 1, 68). ер, ви сте егови уди и изабрани народ.
Он вам подиже рог спасеа (Лк. 1, 69) кроз ваше новостечено добро расположее. За вас е радост и
весее, част и добра слава, мудрост, разум и савршено познае да имате похвални и чисти живот пред
лицем Божиим. И неко од споаших ([т. нехришанских аутора], кои понекад расууу у складу са
нашим животом) говори: "а мудрим називам оног ко води непорочни и беспрекорни живот, чак и да ние
писмен и да не уме да расууе о ономе чиме воле да се занимау Грци". Кад се, дакле, речено чини чак и
онима кои се занимау само говором и слушаем, шта да кажемо ми кои треба да се држимо онога што
су установили свети? Будите мудри и боте се и трептите пред Господом Богом, чувауи заповести
егове. И благодат е вас показати сасудом за част, припременим за свако добро дело (2. Тим. 2, 21).
ер, где се насели Отац и Син и Свети Дух ради душевне чистоте, тамо е и свако добро, мудрост, горее
духа, уразумее, назидавае и руковоее. Где, пак, их нема, тамо су само хладне речи,
показивае и самоистицае, а често и прелест и заблуда и увек бескорисност.
2) Пазите на читае и реч Писма нека не излази из вас (т. нека се не заборава). Уздржите език сво од
зла, нарочито млаи, кои нису обучени да га обуздавау. ер, он е непостоан и испуен смртоносним
адом, од кога веина увек упадау у грехе. Нека код вас нема лукавих састааа, нека се не деси да се
двоица удруже на нешто лукаво или удеско, нека нема лажи и скриваа по ананески и сапфирски, нека
нема речи "мое" и "твое", кое су, по светом Златоусту, испуене безброним залима. Старо прое, гле,
све ново постаде (2. Кор. 5, 17). Стога прошлог треба да се сеамо само да бисмо избегавали страсти, а
не да бисмо едни код других изазивали ога помисли. Али што се вас тиче, убени. . . убеени смо
да ствари стое бое и да воде спасеу (ев. 6, 9). Може, пак, бити да смо упали у оно што е било
рание како бисмо се, као од пучине и од буре и од велике узбурканости, устремили у наше мирно
пристаниште. Ми више не треба да волимо да се упуштамо у опасно пловее усред валова, ве да без
таласа безметежуемо у овом смиреном пристаништу у Христу Исусу, Господу нашем.
76.
1) Код оног ко живи свето свагда е празник; хоете ли тако нешто - будите ревносни у
богоугаау и све трпите за ега 2) сеате се разлога због кога сте изашли из света и ега
имате као сво ци; нарочито чувате чистоту, удаууи се од општеа са оним ко греши против
е (1, 85)
1) Она ко свето живи увек има празник и никада не престае да празнично проводи дан, будуи да се
свагда просвеуе, чисти, узводи горе и будуи да е увек богоносан и обожаван. Хоете ли да будете
такви? Будите, молим вас и преклием, самопокретни, саморевносни и самоподстицани на свако добро
и на свако угаае Богу, подижуи свое очи на зрее вечних добара. И све што наилази примите,
подигните и поднесите: и скорби, и тескобе, и насие, и невое, и увреде, и вреае, и напоре, и зно, и
све слично како бисмо добили оно што желимо и нашли оно ради чега смо изашли из света. О, како е
блажено, оци мои, живети исправно, сврсисходно и поуздано. И како е преподобно проводити дане у
скрушености, смиреу и побожности, припремауи се за исход, за сусрет страшног Судие свих - Бога и
за одговор пред им.
2) "Арсение, ради чега си изашао из света", обично е говорио сам преподобни ради спасоносног
подсеаа. И ми треба да знамо ради чега смо изашли из света и да се свеусиено напрежемо за
достизае циа, украшавауи сво живот лепотом врлина и припремауи свое душе за невесте
Владици Богу кроз чувае красоте пресветле девствености и истраавае у чистоти, непорочности и
неоскврености. ер, ми се називамо храмовима Божиим. А Писмо говори: Ако неко разара храм
Божии, разорие ега Бог (1. Кор. 3, 17). И а и плачем и ридам због неких кои не марише да
спасоносно познау Бога, те их предаде у покварен ум да чине што е неприлично (Рим. 1, 28). А
избегавам да кажем да сте и ви надувени, уместо да плачете, да би се избацио измеу вас она кои е
учинио то дело (1. Кор. 5, 2). ер, отуда долази небрига, а потом и иста страст, будуи да се не уклаате
од ега као што би требало. Ви се састаете са им и смеете се, уподобавауи се ономе кога
изобличава пророк: Ако видиш лопова, помажеш му, и са преубником удео сво имаш (Пс. 49, 18).
65
Немоте се, уосталом, гневити на мене због сличног изобличеа. ер, тешко мени уколико престанем да
вас изобличавам и да стоим за праведно делае. А тешко и вама уколико се не будете удаавали од
оних кои раво живе.
77.
1) [Наш] живот е многопожеан; ипак, понапре се молите да ваш управите буде бодар и мудар;
потом се веселите уздаем да ете достигнути добар кра; 2) чуем да меу вама бива много речи
због ситница услед недостатка смиреа; 3) свети Дороте, Досите, Акакие и други су утеи све
примали и били спокони; 4) нас смууу наше жее и узнемирава ихово незадовоавае,
будуи да смо заборавили на награду за одрицае од их; 5) многи од нас се разбоевау:
болесни трпите а болничари нека се смирено труде; пазите да не буде нереда при примау
лекара; и по оздравеу немоте остаати празни и самовони (1, 86)
1) Истрате у благодушности, потрпите и будите храбри у подношеу надолазеих невидивих и
видивих напасти од демона и уди. Ко не види да е наш живот препун борбе? Ко нее посведочити да
е наш пут многоскорбан? Са едне стране се на нас свакодневно подиже борба, а са друге нас сналазе
мучне невое од судараа са братиом или од испуаваа послушаа. Нас са свих страна нападау
неприатности, ударци и притешаваа. Нас као да носи пучина док пловимо по великом и
многоопасном мору света подигавши едро наде и управивши се ка небесима. Ви се, пак, молите да ваш
кормилар Божанственом силом и отачким молитвама увек има отворене очи свог ума, да види и буде
бодар како би добро управао вашим бродом и вером га усмеравао ка пристаништу живота. Потом се
радуте и веселите што трудом опловавате море овога живота и наслеуете живот вечни. Ви ни у ком
случау не треба да дозволите да се колебате, да се зауставате или задржавате, ве благодушно, живо
и усрдно треба да наступате, ходите и дохватате се свега што може да сатре древну змиу, т. авола,
испуавауи заповести Господе. Ти си можда млад и почетник? Прихвати смирее и послушае и
држи их се како би, након доброг почетка, постепено усходио ка савршенству. Ти ве можда дуго носиш
схиму? Уосталом, пре би требало да истакнеш превасходност врлина неголи година.
2) а вам говорим стога што чуем да меу вама постои празнослове и спорови, смуте и
раздраживаа, мрже и свае, препирае и раздори, премда и не код свих. Питам вас, братио, одакле
то меу вама. а сматрам да се узрок крие у недостатку смиреа. Молим вас речима апостола: Брао,
немоте бити деца умом, него злоом детиите (1. Кор. 14, 20). Немоте причати испразно без користи
и желеи да буде по вашем, немоте бити красноречиви и безумни. Немоте свашта износити и истицати
свакакве разлоге. Пророк пита: Кои е човек кои жели живота, кои уби да види дане добре! Он сам и
одговара: Уздржи език сво од зла, и уста твоа да не говоре лаж. Уклони се од зла, и чини добро;
тражи мира и иди за им (Пс. 33, 12-14).
3) Због чега е свети Дороте видео добре дане и проводио безметежни живот? Због чега се наслаивао и
дивни Досите, и увекспомиани Акакие и сав сличан сабор? Или због чега су и неки из нашег братства
(што не треба сматрати за дрскост), т. од оних кои ош живе и од оних кои су се преставили, проживели
блажено, без смуте и узнемиреа? Стога што е свако од их себе сматрао ништавним и био спреман
да се покорава свакоме и у сваком делу.
4) Мени, пак, (да не кажем и вама) таштина, своевоност и сластоубе не дау да живим споконо, да
мируем, да у простоти и незлобивости проводим малоброне дане овог века. Према томе, она ко се
узнемирава и оптереуе нека прекорева себе, а не ближег. Она ко хое исправно да ходи и да мируе
нека не настои на своим жеама. И прекратие се туга, умукнуе спорови и диве звери е, по ову,
бити у миру са име. Осим тога, познате и веруте да вама предстои Царство небеско због ношеа
одее коу не желите, због подеране обуе, због нежеене мантие, због промене послушаа, због
претрпене борбе, због подношеа клевете као и због осталих ништавних ствари. Стога се
подвизавамо да према силама угодимо Господу. И блажен е она ко свое служее обава, врши и
испуава као да га Бог гледа.
5) Сада е код нас време болести и многи од братие су се разболели. Болничару, храбри се ер е за тебе
дошло време делаа. Немо пропустити случа да сабереш што више награда за успокоее болесних,
кое су вее од злата и драгог камеа. Ви, пак, болесни, саберите плодове трпеа и не тражите више
неголи што вам се дае како заедно са телом не бисте боловали и душом. И због чега сте ош неуки те
чим се поави лекар журите да се распитуете, да показуете свое удове и да именуете болести? Зар вас
66
ние стид пред светским човеком? Можда он други пут уопште и нее дои. Стога а и принуавам себе да
вам приметим речено и да вас поправим. Због чега не чувате поредак? Ви сви по реду можете да кажете
о себи и своо болести, а у случау потребе можете [поруку] пренети и преко болничара или еговог
помоника. А ваш неред е едино зло. Немоте тако, децо моа. И убудуе немоте тако чинити. Са друге
стране, немоте да вам болести буду повод за нерад. По оздравеу немоте да лутате узалуд, нити
будите неуздрживи како се не бисте опет разболели на терет других. И ви здрави трпеиво послужите
и понесите немои немоних Господа ради и ради убави братске.
78.
1) При наиласку Арапа ми се на сваки начин старамо да не паднемо у ихове руке: на сличан
начин се чувамо и од мислених неприатеа, обукавши се у духовно оруже; 2) немомо се
предавати, ве се храбро боримо и достии емо мир бестраша (1, 87)
1) У садаше време страх наводе на нас Арапи кои изненадно нападау и отимау не само имае, ве и
уде одводе у заробеништво. Оне, пак, кое не заплене, они немилосрдно истребуу, убиауи
мушкарце и жене, старе и младе. Уколико, пак, паживие погледамо приметиемо да се ми подвргавамо
подеднако страшним нападима и тирании и од демона, а не само од уди. Они са нама воде
непрестану и жестоку борбу коа никако не престае и коа нема никакво одреено време. Они едног
погаау стрелом греха, другог вежу узама страсти и одводе у плен у мислени Египат, од [треега]
отимау семе спасоносне Речи Божие и муче га глау. Грабивац и тиранин се на различите начине
изругуе над нама и мучи нас. И блажен е воник Христов кои се наоружа духовним мачем вере, те
поражава, наноси ране и заробуе, избегавауи пораз, раавае и заробеништво. Укрепимо се и ми
и прихватимо духовна (а не телесна) оружа нашег ратоваа, одбиауи оне кои нас нападау, држеи се
у строу и помажуи се меусобно. Нека нико не остае без оклопа, т. без добре вере, по апостолу, нити
без штита, т. смиреа, нити без мача, т. божанствене молитве, нити без кациге, т. послушаа, нити без
душевног коа, т. живе спремности на свако добро дело, нити без осталог наоружаа коим се чува наш
унутраши човек. Немомо допустити да нам неприатеи наносе ране, да нас савладавау и да
подвргавау под ноге свое. Силан у биткама, Господ е оружем Крста поразио поглаварства и власти и
господаре овог света, давши нам власт да стаемо на змие и скорпие и на сву силу вражиу (Лк. 10, 19).
2) Пазите да не будете дрски. ер, они кои се препуштау дрскости бивау прободени копем и умиру.
Пазите да не делуете по страстима, будуи да они кои дествуу по има умиру вечном смру. Немоте
да вам се у уму врте лукаве помисли од коих се пада у ропство. Немоте упадати у непослушност будуи
да непослушни себе излажу стрелама неприатеа. Немоте се гордити стога што се кроз гордост
налазите под мачем греха. Немоте бити леиви и немоте оставати псалмопоае и рукодее стога
што ете се иначе предали у руке авола. [Нарочито избегавате] да скривено дествуете раво, те да се
споа показуете другачиим неголи што сте унутра. Апостол говори: Дакле, пазите добро како живите,
не као немудри, него као мудри, користеи време, ер су дани зли (Еф. 5, 14-15). Ми смо ве остарели и
треба ве да имамо довону воничку вештину. Она, пак, ко е научио да ратуе не бои се неприатеа.
Стога вас молим и преклием, часно воинство Христово, свештени народе егов, изабрани борци
егови да не будемо плашиви и да се не предаемо. Уколико смо добили ране излечимо се покааем;
уколико смо заклани оживимо се помоу суза и епитимие; уколико смо одведени у мислени Вавилон
ослободимо се кроз причеше Часним Телом Господа нашег Исуса Христа. И уколико истраемо са
трпеем у борби, напади е постепено да се одстране, неприатеи е побеи и мир бестраша е
засиати у нама, те емо се назвати синови Божии, будуи да е речено: Блажени миротворци, ер е се
синови Божии назвати (Мт. 5, 9).
67
79.
1) Време жури: треба да сте паживи, као што и есте и нарочито да се старате о смиреу и
кротости, подражавауи Христа; 2) анели и свети [нас] гледау; срамота е не живети прилично;
иако е тешко [живети прилично], ипак се припремау велике награде; 3) и ра и ад су пред нама:
свако е добити оно што изабере; 4) дело онога ко делуе по страстима есу дрво и слама: они е
вечно горети и нее изгорети (2, 1)
1) Време ури приводеи нас крау садашег живота. Меутим, ко е она ко разуме и испитуе речено и ко
нее потрошити време живеи равнодушно према делу свог спасеа ухваен у авоу замку и
лукавство? Ко ходи пазеи на себе и не предауи се немару? Ко се свакодневно припрема за смрт, свако
свое дело, и духовно и телесно, ставауи пред лице Сведржитеа Бога? Ко сву своу убав преноси
на жеу тамошег, око свое душе подижуи горе у небеса и разматрауи красоте тамоших призора?
Ко лебди заедно са горим силама, ни у шта не сматрауи тешке неприатности, ве благодушно
подносеи и увреду, и понижее, и злопаее, глад и же, хладноу и вруину и креуи се у братству,
по писаноме, као драго камее? Меу вама а не видим едног или двоицу, ве многе кои са искреном
вером и ревношу траже исправно, будуи покорни, послушни, трпеиви, искрени, повериви и верни,
без обзира што нису стекли научно образовае, нити егов недостатак допунили многим читаем, и
размишаем и учеем напамет. Они имау оно што е навише потребно, и чиме се уподобавау
Христу, т. смирее и кротост, слушауи речи Господе: Научите се од мене; ер сам а кротак и
смирен срцем (Мт. 11, 29). Своом пажом се окрените ка светлости и истини, ка исправности и кротости,
ка смиреу и благости. Уздржавате се, молим вас, од сваког раздраживаа и негодоваа. Свети Давид
узвикуе: Синови удски, докле ете бити тешкосрдни? Зашто убите суету, и тражите лаж (Пс. 4,
3). Докле е, Боже, да вреа неприате, да раздражуе противник (Пс. 13, 10).
2) Опростите ми. а се стидим светих анела стога што, као чувари наши, виде како е код нас. а се
стидим светих и преподобних отаца чии начин живота смо узели на себе и живот коих проводимо.
Братио, трудимо се да преподобно вршимо оно што е преподобно, и свето - оно што е свето. Немоте
бити, молим вас, огорчени, непокорни, пргави. Немоте бити груби на речима, гневиви, надмени,
подсмешиви, клеветници, увредиоци. Немоте бити причиви, изазивачи смеха и дрски. Будите
богоубиви а не блудоубиви, утиви а не говориви, задовони скромном одеом а не убитеи
украшаваа. Нека су вам очи доле, а ум горе. Пазите да вас не рани стрела греха због ваше немарности.
И шта е дои потом? Уместо труда се припрема поко, уместо подвига - венци, уместо увреда - част и
слава, уместо понижеа - похвале, уместо пробадаа - радост сусрета, уместо ропства - власт над
десет градова, уместо одвааа од родитеа и сродника - наслее и сунаслее са Господом нашим
Исусом Христом, уместо одсецаа свое вое - насеавае са првомучеником Стефаном. Осим тога,
прво е привремено, брзо тече и пролази, а друго - вечно, бесмртно и бескрано.
3) Уколико желите, вама е доступно, дохвативо и пред рукама да добиете Царство небеско, да окусите
живот вечни, да стекнете усиновее, да будете становници раа, да се упокоите у наручу Авраама, да
уете у нерукотворену ложницу. Меутим, уколико желите, (небило) ви можете да сусретнете и супротни
удео, т. бесконачни ога, неуспавивог црва, геенски пламен, шкргут зуба, удео коза, удео проклетих.
[Супротни удео е нас задесити] уколико не будемо живели добро, уколико не стекнемо добру
настроеност, уколико се не одржимо у свом чину. Исправан стиче и душу своу и братиу своу и мене
убогог. Она ко добро чини и богодолично ходи есте частан пред Господом, а часна е и реч егова и
лице егово. Блажен е он и оставие блажен спомен иза себе.
4) Какву корист огорченоме доноси огорченост, и непокорноме непокорност, и непослушноме
непослушност, и гордоме гордост? Не сабира ли он себи гнев у дан гнева и откриваа праведног суда
Божиег? Зар се егово дело не уподобава дрвету, и сену и слами и зар се на ему нее испунити
[речено]: Ако чие дело изгори, бие оштеен, а сам е се спасти, но тако као кроз ога (1. Кор. 3, 15).
У будуем веку он е мучитеним огем бити очишен од телесне злое, горее вечно и нее изгарати,
гледае са чежом славу светих и због лишености е плакати и ридати без користи. Нека такав удео не
постигне никог од вас. И чистимо се овде огем страха Божиег како не бисмо окусили будуи пламен.
68
80.
1) а похвауем вашу послушност: останите такви; и делитеи потребности и послушаа и
ихови примаоци нека дествуу богобоаживо; 2) богатите се делима милости подражавауи
Бога, не гордеи се уколико успете понешто учинити и не падауи у неханост уколико не успете
(2, 2)
1) Гледате како узрастате, као се узвишуете, како се усавршавате, како приносите плодове Богу и нама
и како, устроавауи се у вашем добром животу, послушаем стичете душе ваше. У свом смиреу ви сте
уздигли живот ваш, а у послушау сте показали сведочанство ваше савести да га проходите без
лукавства и лицемера. И увек останите такви. Она ко се назначи, на пример, на едну потребу нека е
врши, молим вас, без пристраша, без неприатества, без немарности, као пред лицем Бога
свевидеег. едан нека нареуе, а други нека прима благоразумно, добросавесно и похвално како би у
она дан чуо: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим у те поставити; уи у
радост господара свога (Мт. 25, 21). Таквог гласа су, опростите ми, недостони они кои без страха
Божиег и пристрасно издау оно што е братии потребно, т. одеу, обуу, или кои деле послушаа.
Напротив, има [приличи други глас]: Нека е проклет свако ко дело Божие врши са непажом (ер. 48,
4). ер, колико се само зала раа из реченога. Са едне стране улагивае, а са друге стране роптае и
распадае мирних односа. а вам не говорим да би примаоци устаали на уручиоце, ве да би уручиоци
са страхом Божиим и братском убаву деловали на набои начин у власти управаа, коа им е
уручена. Уколико будете дествовали на наведени начин благоустроство, мир и тишина е се све више
укрепивати и укореивати у убеном братству нашем.
2) Молим вас и преклием да срца ваша испуните сваковрсним добрим намерама, да се предате
узаамно убави, да се радуете због напредоваа других и да скорбите због саплитаа ближег.
Апостол говори: Какав е земани, такви су и земани; и какав е небески, такви су и небески (1. Кор.
15, 48). А свети Давид пева: Бог небески уби милостиу и суд (Пс. 32, 5), и: Милости егове пуна е
зема (Пс. 118, 64). И ми га подражавамо. Данас завршимо едно, а сутра се простримо ка нечем
другом, али пазимо да због неуспеха не паднемо у малодушност, нити због успеха у таштину. За успех
заблагодаримо Господу будуи да [напредовае] нце до онога кои хое, ни до онога кои трчи, него до
Бога кои милуе (Рим. 9, 16). При неуспеху, пак, трпимо и успеемо будуи да Господ уверава: Сваки. . .
кои тражи, налази; и кои куца, отворие му се (Мт. 7, 8). На та начин ете из дана у дан градити
спасее душа своих, усходеи ка све вео висини. Сада е време истинске, а не трулежне трговине,
време духовног натецаа, време обогаеа вечним добрима. Блажен е она ко трчи, триблажен кои
трпи, а свеблажен - кои се свакодневно разгорева огем чеже за Богом и убави према ему.
69
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
81.
1) Устаае страсти е страшние од мача: пазимо, ограууи се заповестима и наоружавши се
одвратношу према греху; 2) сада устае едан, а сутра други демон: но све их треба одгонити
именом Господим и принуаваем себе на добро; немоте бити малодушни када вам налажу
епитимиу (2, 4)
1) Нека на мени брусе мачеве, нека задау ране, нека прогоне, нека прете смру. а се више боим када
грех, кои царуе у мени, као неку наоружану воску против врлина пошае мноштво бесних страсти. ер,
тада ми страшна стрела греховне сласти раава срце, а не тело. Тада ми е страшна и крв коа се не
излива на зему, него на душу од невидивог мача. Ето чега се боим и од чега трептим. Пазимо на
себе, братио моа, и гледамо да се некако у град наше душе не прокраде злобник, т. горда помисао, или
сласт греха, наиме грабивица, или смуууе непослушае, или погубна самовоност, или огорчена
непокааност, или несаломива тврдоглавост, или непоколебиво самооправдае, или нешто друго што
узнемирава душу. Ми као неким опкопима треба да се оградимо Божанственим заповестима, те емо
увек бити читави и заштиени. Уколико се понекад и деси да такав грабивац уе, чим га приметимо
пожуримо да га ухватимо, вежемо и избацимо дае од себе. Нарочито се наоружамо против страсти,
прихвативши недоступност срца и крепост духа, како не бисмо падали када се боримо, ве како бисмо
одбиали и далеко одбацивали невидиве неприатее кои нас нападау.
2) ер, данас нас напада едан демон, сутра други, па опет неки други, т. час демон блуда, час
стомакоугааа, час високоума, час гордости, час дрскости, час самовое и других безброних
страсти. Ми треба да се свима противимо, да са свима водимо борбу и да све побеуемо именом
Господа нашег Исуса Христа, кои е нас украсити венцима победе у дан награиваа. Блажен е, брате,
она ко слуша речено и разумева и испуава, а додау - и принуава себе свакодневно на мислену
борбу. ер, за дело спасеа е неопходан подвиг, и Царство небеско само подвижници добиау. Стога не
треба да се чудите кад вам се дешавау искушеа, коа бивау ради испитиваа и обучаваа у борби.
Немоте бити малодушни када вас уразумуу, изобличавау, налажу епитимиу, вичу, вреау и, уколико
е нужно, и жалосте. Будите благодушни, бодри и са великом ревношу се лаате дела. ер, у реченоме
е ваше спасее, напредовае, мучеништво и венци.
82.
1) Брат е отишао; због чега; ние пазио на себе и предао се прелесним помислима; да е пазио на
себе, псаламске поуке би га уразумиле; ние имао ни чврсту воу; 2) воници земаског цара због
земаских предности су му верни; зар ми неемо бити верни небеском Цару ради Царства
небеског; будимо такви, подражавауи оце (2, 5)
1) а сам вам наговештавао да се чувате од напада неприатеских. А сада у указати на рави плод
непаже. Несретни брат Авакум е побегао од нас. Наравно, [он е побегао] стога што ние пазио на себе
и што се мислено ние чувао. Он ние задржавао помисли кое су верне Богу и благочастиве, и кое нису
могле да га нападау, ве прелесне помисли, кое су Бога и егову правду сакривале од душе. Стога е и
пострадао, сам себе одвоивши од нас и пошавши за аволом. И где он сада лута као овца коу су
ухватиле звери, без руководства и напасаа? Како сад он може да пева Богу, од кога е отпао
нарушаваем своих завета? Ступивши на пут [нечастивих], како он може да пева: Блажен човек кои не
иде на вее безбожника (Пс. 1, 1). Или како може да говори: Он е почивалиште мое у век века, овде у
се настанити, ер ега изабрах (Пс. 131, 14). Од ега су далеко и речи: Трпеи потрпех Господа, и
обрати на ме пажу, и услиша моее мое (Пс. 39, 2). И ему више одговарау псаламске речи:
Проклети су кои скреу од заповести твоих (Пс. 118, 21). Он е проклет и бие проклет уколико га
Господ Бог, на молитве оца мог и вашег и садество ваших, не приведе обраеу. Зашто се тако нешто
дешава са нама? Зашто нас сатана налази доступне и отима? Због чега дозвоавамо да нисмо обузети
70
страхом Божиим и да нисмо обучени у оклоп убави према Христу Богу нашем? Зашто дозвоавамо да
нас савладау наше похоте и да се показуемо хладни, преубници, непостоани и, реи у управно,
бесплодни? Где е вера према оцима? Где е убав према братии? И како ете се спасти од чулних и
мислених искушеа кад одмах изнемогавате чим вас дотакну скорби и кад се окреете у бекство чим
ступите на поприште борбе?
2) Да ли видите како воници цара земаског чувау верност своу према ему, како се туку за ега и крв
своу проливау? И због чега? Да би добили почасти или чинове. Наши подвизи су другачии. Они су ради
единог вечног и невидивог Цара свега, Бога, а не ради било чега земаског. Они су ради стицаа
Царства небеског, ради [наде] да постанемо сунаследници Христа Господа, ради окушаа онога што око
ние видело, и ухо слушало, и што на срце човеку ние долазило. Па ипак, ми му не остаемо сви и увек
верни: нас могу да поремете, прелесте и заведу. Зар ми не треба да смо трезвоумни? Зар да се не
крепимо? Зар да се не противимо до крви? Зар наше роее ние одозго? Нисмо ли ми синови
Светлости? Како да се не авимо као чеда послушаа? Како да не покажемо да смо свето семе? Како да
не покоравамо сваку помисао на послушност Христу? Како да се не пружамо изнад светских мудроваа?
Како да не умиремо за Христа, чак и кад би требало више пута на дан умрети за ега? Да, чеда моа.
Будимо синови силе, воници Христови, истински Божии народ, анелски хор, непобедиви пук, по
примеру светих отаца наших и блажених кои су живели под иховим руководством. Нека сатана буде
згажен и поруган под ногама нашим, као што е био и код светог Силуана, преподобног Доситеа,
увекспомианог Захарие и свих преподобних послушника. ер, е прославен само Досите, или само
Силуан, или само Захариа, а не и сви верни ученици ихови? И ихови следбеници су припоени слави
ихово. Будимо и ми, молим вас, као и они. Немомо да нас савладау напади неприатески, немомо се
уплашити страха иховог, немомо допустити да нас умртви смрт греховна. Напротив, све остале дане и
часове живота нашег поживимо угаауи Господу Богу нашем.
83.
1) Нека нас ништа не одвои од убави Божие; напротив, истрамо у подвизима и врлинама све
док не достигнемо у меру Христову; 2) ми смо учинили велико дело одрекавши се од света;
немомо та подухват посрамити немаром и самоугааем, ве подражавамо оце (2, 6)
1) Уколико се деси нека народна беда и сви се нау у смути, ми треба данононо да припадамо Богу са
сузама и уздасима молеи га да сво гнев обрати у милост по неиспитивим судовима свое
премудрости, те да васпостави мир у свету. Ипак, ми не треба ни да оставамо свое духовно делае,
ве да у егову корист окреемо и оно чиме нас дотакне општа невоа. ер, како каже апостол, онима
кои убе Бога све помаже на добро (Рим. 8, 28). Наиме, изражавауи се апостолским речима, нас ни
садаша невоа, па чак ни ош страшниа, заправо ни смрт, ни живот, ни анели, ни поглаварства, ни
силе, ни садашост, ни будуност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар нее мои одвоити
од убави Божие, коа е у Христу Исусу Господу нашем (Рим. 8, 38-39). Узносеи се, дакле, ка Богу и
гледауи на тамоша блага, коа су нам припремена, вршимо подвиг кои нам предстои са радошу,
чврстином и ревношу. Немомо се раслабивати мрзовоом, нити изнемогавати од поста, нити се
умарати од бдеа, нити се засиивати молитве, нити обамирати од напора у испуавау других
заповести. Ка свему реченоме тецимо и журимо као на неки празник и весее, или бое - као ка
светлости и самом Богу. И узлазиемо из силе у силу у испуавау заповести и из славе у славу у
украшавау себе врлинама, све више се богатеи божанственим савршенствима док не достигнемо сви
у единство. . . у меру раста пуноте (Еф. 4, 13) Господа нашег Исуса Христа, ради кога смо се распели
свету и свет нама (Гал. 6, 14). Ради ега смо све оставили, и сматрамо све за трице да бисмо ега
добили (Фил. 3, 8).
2) Видите ли, чеда моа, какво и колико дело смо ми учинили побегавши од света и одрекавши се од
свега светског, од сродника и родбине, од родитеа, брае, сестара, градова и домова и од свега
уопште што пружа утеху телу и крви? Немомо такво дело осрамотити своом леошу, немаром и
непажом, што е се десити уколико почнемо да испуавамо прохтеве тела и да дествуемо по
душевним страстима. Нису, меутим, такви били наши свети и преподобни оци, кои су нам оставили
примере богоподражавауег смиреа, послушаа без размишаа, искрене вере, одбоности према
свету, убави према Богу, дивних подвига и преподобних дела. их подражавамо, принуавауи се да
идемо иховим стопама како бисмо се удостоили и ихове части.
71
84.
1) Ко су безбожници: сви кои раво живе, нарочито они кои су, насупрот своим заветима,
незадовони оскудном опскрбеношу манастира; 2) треба да смо задовони оним што се
предлаже на трпези, сваку утеху сматрауи умаеем вечне утехе, као што и а сам увек осеам;
3) наша трпеза ние рава; у болници е, пак, и трпеза и све остало врло добро; 4) додаем: "Сами
нисте ништа донели у обите, а [тражите] едно или друго; осим тога, готово ни за шта нисте
способни, а други кои су бои од вас се труде у потпуности и трпе; на вас е [дои] праведан
гнев Божии" (2, 7)
1) Господ говори: Трудите се не заело кое пролази, него за ело кое остае за живот вечни (н. 6, 27).
Испуавате, наиме, заповести, поучавауи се у закону еговом дан и но, како бисте, по речи
божанственог Давида, били као дрво засаено кра извора вода, како бисте дали плоду време свое, и
како лист вашег спасеа не би отпао у будуем веку. Нису такви безбожници, нису такви, него су као
прах кои ветар размее са лица земе (Пс. 1, 34). Безбожници за нас нека не буду само они кои
неисправно веруу, него и сви кои преступау заповести Господе. У односу на наш чин, безбожници су
непослушни, горди, причиви, ташти, дрски, они кои тано еду, роптачи, они кои воле да се украшавау,
знатижени (т. сви кои посматрау и распитуу се), леивци, немарни, дошаптачи, своевони,
клеветници, а понавише неблагодарни и они кои ишту више од онога што е неопходно (т. од онога што
се свима нуди у обитеи), они кои оставау старае о души и попуштау телу, они кои ишту и захтевау
ело и пие коих нису достони и буне се ради их, правдауи се саставом свог тела, навиком и немои.
Добро би било кад би се они заиста разболели: можда би се кроз болест избавили од свое навее
болести, т. неблагодарности. адни, они као да су заборавили шта су при свом ступау [у манастир]
обеали Богу и исповедили пред лицем многих невидивих и видивих сведока. Зар нису [обеали] да
е пребивати у глади и жеи и да е трпети сваку жалост, тескобу, мраз, прогаае, муке и смрт. А сада
подижу рат ради вина и естива. Они су се изругали завету, те е и сами бити поругани. Како се не сеау
да их е Бог гледао и слушао кад су давали обеаа? Стога се боим да их Бог не преда у покварен ум да
чине што е неприлично и погубно (Рим. 1, 28).
2) Нека се отрезни она ко е такав. Нарочито пробудите душе ваше из дремежа, из немарности према
Божанственом, од склоности ка доем, од [стаа] - ни студен ни вру. Распламсате се божанственом
убаву и страхом. Примите прекор и обуците се у оруже правде. Дрхтите и боте се, и немоте
ратовати због онога што се постава на трпезу. И имам у виде у не само кад е поставено вариво, риба
и сир, него и кад се предлаже само хлеб са наквашеним поврем, кувани боб или нешто слично: и их
сматрате за велику утеху. Зар се смирени нее убоати, помишауи да е и због такве утехе бити
лишен вечних добара? О себи могу реи да свако ело и пие сматрам путним трошком на путу за ад,
нарочито оно кое ми се давало у време немои. Веруте ми, премда и говорим у безуму, да до саме
смрти не бих меао обичну меру хране и пиа кад ме не би обузимао велики страх због непослушности
општем оцу нашем и кад ме не би убеивала ваша расуууа реч. Само из тог разлога сам а ео и пио
разно. Реи у, пак, ош увек у безуму, да сам то чинио са болом у срцу, стеаем и огорчеем са
едне стране због мое недостоности, а са друге, због бриге за вас немоне и због оскудности у обитеи.
3) Уосталом, по благодати Христа Господа код нас постои неопходно. Стога узносите славу Богу,
неблагодарни. Ми и вино пиемо, и уе и рибу едемо, и у болници се покоимо и лечимо, чак не едном
или двапут, него сваки дан. Код нас е изабрани брат, кои е стекао искуство у лечеу болести, главни
болничар. Он има три, четири и пет помоника. Постои посебан кувар, посебан складишник, нарочити
старате о мастима, облогама, завоима и везивима. Они ни на тренутак не прекидау сво посао. И
расходи нису мали: сваки дан се дае риба коа се узима или од три, четири заказана риболовца, или на
тргу. Колико е само и каквог вина употребено и ош се употребава, колико маслина, меда, чистог
хлеба и много другог. Како да за све то, неблагодарни, не благодаримо? Како да не узносимо славу Богу?
Како да му не запевамо хвалу?
4) Додаем ош да сами ништа нисмо донели у манастир и да од нашег рада нема никаквог добитка, па
ипак тражимо: "Да нам едно, или да нам друго". Ми нисмо способни ни за шта, ни да стоимо код врата,
ни да служимо за трпезом. Ми неосетиви и неразумни нисмо свесни да смо можда последи и да су
други, т. часнии оци и братиа, едни напое, а други унутар обитеи на мразу и ветру, на вруини и
припеци, као неки робови, те копау, ору, обрезуу виноград, перу, шиу, куу, иду пешке послом по
градовима, по поима, по горама премарауи се и изнуравауи се и уедно све споконо трпеи. Заиста,
72
таквих е Царство Божие. Ти, пак, слепи, огорчени, лукави и очани, пази да не чуеш у она дан: Свежите
му руке и ноге, па га баците у таму накрау (Мт. 22, 13). Тешко вама. Ви не марите за карае Божие,
видеи да не кажава одмах. Заиста, за вас е речено: Рече безуман у срцу своме: Нема Бога (Пс. 52, 2).
Због чега? Стога што сте се распали и огадили у поступцима (своим), што нема онога кои чини добро,
нема га ниеднога. Бог с неба погледа сваки дан на синове удске да види има ли кои разуман или да
га (кои) тражи (Пс. 13, 12). Такве Он уписуе у кигу живота, а остале испушта. Боим се да не дое
свети Давид и да не запева о вама: Раздели их у животу иховом (Пс. 16, 14). Кога? Те зле од оних кои
добро ходе. Меутим, разумите ово кои заборавате Бога, да (вас) не зграби, и нее бити
избавитеа (Пс. 49, 22). Опростите и мени неразумноме, чеда моа убена, што вас штедим и што
сам из убави са сузама навео речено. Наиме, а мислим да е бое да вас сад бичуем речима, неголи
да се касние подвргнемо вечним бичевима, од коих нека бисмо се избавили благодау Господа нашег
Исуса Христа.
85.
1) Жао нам е што су двоица отишли; 2) не треба се поуздати ни у себе, ни у друге; 3) чим нешто
мало учинимо ми се уздижемо, услед чега и падамо; 4) пазите на себе, а за их се молите (2, 8)
1) Опет се десило искушее и опет саблазан. Опет а кукавни плачем и сетуем што су се одвоили
убени (што су два брата побегла), што су се сурвали они кои су високо живели, што се помрачише
они кои су говорили да су мудри (Рим. 1, 22), што су они кои су поднели велики и многогодиши подвиг
и зно благочаша у едном трену све изгубили и што су за мене уместо винограда постали тре, уместо
весеа - огорчее, уместо очекиване срее - несреа. И не знам шта бих рекао и шта бих проговорио о
паду и краху наше братие. Могу само да седнем и да плачем, говореи: Господе, ко се, дакле, може
спасти (Мт. 19, 25).
2) Човека не треба хвалити све до самог еговог исхода. ер, пут спасеа е врло тешко прои. И ко е
само избеи толике замке авое? И зар човек не мора да се брине о себи све до самог исхода свога?
Речено е добро знао она свети отац кои е ве при самим вратима смрти на реч авола: "Измакао си
ми", одговорио: "Не знам". Он е, дакле, био врло опрезан: ни у последи сво час он ние смео да има
чврсту увереност у свое спасее, без обзира на високу меру своих благочастивих напора.
3) Ми, пак, проживевши пет или десет година у манастиру и навикавши на манастирски устав, или
научивши напамет неколико изрека из Светог Писма, или учинивши одреени бро поклона, или
помоливши се дуже и попостивши - ве сматрамо да смо све испунили и почиемо да високо мислимо о
себи. Стога и падамо као лише (Прич. 9, 14), и наше кости се расипау до пакла (Пс. 140, 7) и пре него
што се истргнемо, сушимо се (Пс. 128, 6). Ми себе сматрамо мудрима иако смо неуки, и словеснима,
иако смо бесловесни. Ми сами себе поставамо за учитее, за ревнитее благочаша и егове верне
представнике, сматрауи да се едино код нас задржала истина. Стога се са нама и десио такав случа,
стога и примамо таму као светлост, стога смо и постали изгнаници из Христовог дворишта и еговог
стада као из раа.
4) Пазите на себе, братио моа, и не трошите мало по мало врлине ваше и добровере ваше, како не
бисте потпуно осиромашили и упали у руке пропасти. О заблуделима кои су отишли свеусрдно се
помолимо како би их Господ уразумио и вратио код нас.
86.
1) Тешим се вашом чврстином и постоаношу; напредуте ош више, принуавауи се и
благослов Божии е бити на вама; они кои нису такви нису Божии; 2) у крштеу, покаау и у
нашем завету ми смо се потпуно изменили и постали нови; немомо поново зидати оно што смо
срушили и поново се окретали свету из кога смо изашли, слично Израицима кои су по изласку
из Египта уздисали за им; нека вас на речено подстакне моа реч и нека вам Господ помогне (2,
9)
1) а сваког дана благосиам Бога оца мога кои вам е дао силу и крепост да чврсто стоите у свом
подвижничком послушау и смирено се молим да вам Господ све више открива мислене очи ваше да
видите све путеве егове како бисте прихватили чежу за еговом Божанственом убаву, за
успавиваем телесне похоте и за узвишавае над влашу страсти, будуи савршени и испуени
73
сваком воом Божиом (Кол. 4, 12). Наравно, као што знате, речено не бива без напрегнутог усиаваа,
без злопаеа и одедном, ве уз велики труд и данононо самоизнуравае, уз принуавае и
притешавае природе и подношее свих скорби кое се дешавау у нашем општежиу од уди или
демона. И она ко не изнемогава под иховом тежином, ве уз помо Божиу све подноси и трпи, заиста
добиа благослов од Господа, и милост од Бога Спаса свога (Пс. 23, 5), удостоавауи се Царства
небеског. Стога е добро и блажено носити страдаа, бити страдалник за Христа и не избегавати
невое. Да ли, пак, она ко се ваа у левим стварима, т. у гневу и сваи, у дрскости и надмености,
противречеу и неприатеству, непотчиавау и спореу, огорчеу и оговарау, клеветау и лажи и
смеху може да се назове Христовим [слугом]? Зар ние он пре син противеа, чедо гнева и наследних
бесконачних мука, а не вечних добара?
2) Зар ви немате анелски чин, братио? Зар ваш живот ние свет? Зар ваш пут ние богоизабран? Шта
говори апостол? ер ако опет зидам оно што развалих, показуем се да сам преступник (Гал. 2, 18). Ми
смо свукли старог човека, кои трули услед прелести многолике змие. Ми смо се одрекли оног што е
било плод првог горког залогаа и непослушности достоне изгнаа, кроз коу е у свет ушла многоскорбна
смрт. Ми смо кривицу свог равог понашаа скинули напре у крштеу водом и Духом, а потом, по
великом човекоубу Божием, у другом крштеу покааа и одрицаа од света. И ваши завети су по
сведочеу светих анела записани код Бога, а и код мене убогога. Ви сте се, дакле, омили, осветили,
разрешили од греховних уза и обукли у новог човека кои е саздан по Богу у преподобиу и правди. Због
чега онда опет бежите назад? Зашто се опет враате на своу бувотину? Због чега, по речи Господо,
нисте приправни за Царство Божие, меуи руку своу на плуг па се обазируи назад (Лк. 9, 62)? Господ
е сведок да говорим са убаву, штедеи вас и мучеи се болно. Говореи о Израицима у Старом
Завету, Писмо [наводи] да су се своим срцем окренули ка Египту, сеауи се лука, меса и котлова
египатских, као и свог бедног живота (Изл. 16, 3). И ми се слично окреемо свету и ономе што е у свету.
И оно што смо рание чинили и сада чинимо овде. Тешко мени! Како се дешава да ми, кои смо позвани
да будемо равни анелима, нисмо слични ни са побожним световацима, због немарности долазеи чак
и до правих падова? Нека буде, молим вас, моа смирена поука утврее за оне кои нису пали,
лекарство за пале, опомена за немарне, подстица за ревносне, подстрек за мрзовоне, помо за
нападане и уопште свима - све, да се како неки спасу (1. Кор. 9, 22). ер, ради вас имам и реч и дисае, а
по себи сам бесловесан и чак уопште нисам човек. Нека Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа исправи
наше погрешке, утврди наше успехе и допуни наше недостатке. И као што нас е извео из светског Египта
и провео нас кроз греховну пустиу, нека нас преведе и преко лукавог мора страсти. Нека га расече и
исуши и учини проходним пут врлина. И нека нас назове своим родом изабраним и народом светим (1.
Пт. 2, 9). Нека нас усели у добру зему врлина и кроз смрт у зему кротких.
87.
Неразумно и погубно поступате ви кои сте се одрекли од света и опет гледате на ега: молим да
се отрезните (2, 10)
Као словесни уди ви сте ради Бога оставили све - и сроднике, и брау, и свет, и све што е у свету.
Узевши на себе лако бреме Христово због чега се, меутим, опет осуеуете, посветовачуете, или чак
сатанизуете своим делима? Кад неко преступи Закон Мосиев, по исказу два или три сведока, има да
умре без милости; замислите колико ете сада тежу казну заслужити (ев. 10, 28-29) ви кои
нарушавате завет Духа и кои, по светом Василиу, кроз нарушавае послушаа, Крв завета, коом сте
се помазали у дан одрицаа од неприатеа и света и седиеа са Христом, за несвету држите (ев.
10, 29). Зар тако приличи? Зар ви едан час овога живота (кои е заиста час у порееу са бесконачним
вековима) нисте могли да побдите са Господом? Зар е то ваш завет пред Сведоком Богом и пред
слушаоцима светим анелима? Зар су то означавале маказе кое сте ми дали вашим рукама као рукама
Господим? Где су дества тадаших савета, т. сузе, смирее, ниско држае и гледае? О, чеда, чеда.
Како сте залутали и одступили од раниих ваших одлука? Ипак, милим вас и преклием, чеда моа,
утробо моа, удови мои, да се сви отрезните, да се сви обновите духом, да се сви седините у едно
мисли, у едно нади, у едно срце, ви са мном и а са вама, пред лицем Господим, те да почнемо да
живимо и ходимо како бисмо стекли Царство небеско.
74
88.
1) Радуем се што сте се средили; то ние мое дело, него дар Божии; а се радуем с обзиром да
сам едно са вама: нека вас Господ чува и помогне да напредуете; 2) ми смо равом и ништавном
претпоставили бое и драгоцение: немомо падати у неханост; 3) мученички венци су пред нама:
храбримо се; носимо бреме послушаа и исцрпиваа тела гледауи на почаст горег зваа
(2, 11)
1) Добро е да се доброчинства Божиа не скривау, него да се разглашавау у погодно време како бисмо
постаали ош ревноснии на делу своме. а видим едно доброчинство на вама. Ви сте, наиме, благодау
Христовом кроз честе поуке и напомиаа о нашем делу, као и кроз свакодневна наговараа ступили на
пут духовног напретка са добрим настроеем и богоубивом ревношу. И ви сами собом сведочите да
говорим истину. Сведочим и а ер сам добио олакшае у напорном боловау за вас. После многих брига
а сам ступио у безметеже вашег поретка као у тихо пристаниште са душевном радошу. Заиста е
истинита реч да свако карае, док трае, не чини се дае радост, него жалост, али после дае мирни
плод праведности онима кои су кроз ега извежбани (ев. 12, 11). И речено ние плод мог дествоваа,
ни мог стараа и боловаа, него дар Божии уз ваше старае и отачку помо. И зашто се а непотребни
веселим и радуем, улазеи у туи труд? Стога што смо ми свецело едно: ви у мени и а у вама. И
посебна дела обоих рачунау се обоима. Нека Господ, кои е страшан у сили и силан у крепости, од сада
и убудуе и мени даруе да будем ревностан и силан за долично испитивае, тражее и обашее
светих заповести, те да вас чувам у нераскидивом потчиавау, у нелицемерном послушау и у
непромеиво вери, показууи вас све више врлинскима, све ревносниима и све спремниим да са
храброшу и усрдношу [кренете] на сваки духовни подвиг, т. на подношее скорби и тескоба, глади и
жеи, на подизае сваког труда и на трпее свега тешког и жалосног како бисте се авили непобедиви
и примили венце трпеа у дан награда праведног Судие.
2) Заиста е добра ваша трговина. ер, оставивши трулежно, ви сте добили нетрулежно; лишивши се
родитеа, стекли сте Господа за Оца; удаивши се од брае, за сажитее сте стекли свете. Ви сте род
изабрани, царско свештенство (1. Пт. 2, 9). Уместо отабине коа вас е родила и васпитала, ви сте за
отабину добили гори град, коме е неимар и творац Бог (ев. 11, 10). Уместо нестабилног и
разрушивог дома ви сада имате шаторе преподобних и праведних; уместо суетне славе и пролазне
части - божанствено и равноанелско достоанство; уместо вештаственог изобиа и части - насладу
вечним добрима; уместо потчиаваа и одсецаа своих жеа - ликовае са мученицима; уместо
уедиеа и странствоваа без родбине - наближе сродство са свима светима. Зашто да сте
мрзовони? Зашто да падате духом и да се жалостите? Нека свако узвикуе са божанственим Давидом:
Зашто си жалосна, душо моа, и зашто ме смууеш? Узда се у Бога, ер у се исповедати ему (Пс.
41, 12). Пошто с им страдамо. . . у подвижништву, с им емо и царовати (Рим. 8, 17; 2. Тим. 2, 12).
3) Венци мучеништва се и овде стичу. Начин општежитеног живота се са правом назива поприштем
борбе. Стога е блажен послушни, диван исповедник (кои све о себи открива), преподобан трпеиви,
богоблажен верни и неизмеиви у испуавау заповести. Немомо се одвраати и уклаати од
започетог, немомо се раслабивати у установеном поретку, немомо дозволити да се враамо назад
или да се зауставамо, немомо показати леа неприатеима своим, о, савоници, о, сапутници, о,
саборци. Немомо штедети тело. Време е кратко и живот е за кратко време. Чак и да се продужи
седамдесет или осамдесет година, живот е ипак ништа у порееу са бесконачним вековима.
Пошаимо бакарушу и добиемо хиаде златника; пошаимо моменат времена и стеи емо
бесконачне векове; поднесимо труд од едног часа и добиемо бесконачни поко; заплачимо да бисмо се
вечно радовали блаженим радоваем; заридамо ради Христове убави да бисмо ликовали у
бесконачним весеима. Гледауи на почасти горег зваа подвизавате се добрим подвигом са
радошу све док не достигнете време свое кончине и из овог преете у вечни живот у Христу Исусу,
Господу нашем.
75
89.
1) Ми смо, обративши пажу на призив Божии, све оставили; немоте бити тужни, него се
подстичите надом и све подносите: венци су пред вама; 2) немоте чинити ништа неприлично и
немоте красти, што се нигде не уклапа и не остае без казне; 3) месопусно (е време): немоте
стомак чинити богом, ве се пуните врлинама (2, 12)
1) Шта прилично да кажем вама, чедима Божиим, кои се повинуете речи еванелско, кои сте оставили
свет и на себе узели велико, блажено и пожено дело послушаа? Нека Бог кои теши смирене и вас
утеши посетом Духа Светог, нека учини да верно ходите путем заповести егових, и нека вас учини
наследницима Царства свог. Да, братио моа. Како сте добро дело учинили, како сте донели мудро
решее када сте, на позив Божии по примеру праоца Авраама, изашли из земе свое, од рода свога, из
дома овца свога и дошли на ово место подвижништва, кое вам е указао и до кога вас е руководио сам
Господ. Ви сте победили плотско мудровае и уздигли се изнад ега. Ви ради Бога нисте дозволили да
вас задржи сродничка убав, ни да вас заустави уобичаени живот, ни да вас веже праотачко наслее,
нити ишта друго да вам направи препреку. Стога сте блажени и преблажени. Немоте бити мрзовони,
ни жалосни и немоте падати духом. Напротив, надом на припремена добра уздижите се изнад
садаших скорби и подвижничких тескоба. Веселеи се и радууи се проходите пут сво и у трпеу
храбро и бодро живите дан за даном, недее за недеама, месеце за месецима и године за годинама.
И шта е бити на крау? Ви ете бити украшени нетрулежним венцем славе када Господ призове небу и
зему да би судио народу своме.
2) Немоте се предавати леости, немоте дремати, немоте бити млаки, немоте се сваати, ни
препирати, ни злословити, ни празнословити, ни угаати стомаку, (и додау нешто што ние достоно
слуха и што се само неких тиче) ни красти. Она ко почне да краде орахе дои е и до великог и она ко
привикне да отима оловке (т. гушче пере) пружие се и на одеу. Меу нама се дешава краа одее,
поасева, обуе и другог. Да ли е то добро? Зар су то Христове слуге? Зар су то туи свету? Не ишту ли
они земаско уместо небеског наслеа? Зар се они називау светима и благословенима, примауи
поклоне поштоваа од уди? Зар е такво ваше старае, напредовае и усавршавае? Уосталом, не
ради се о општем греху. И не чудите се што а од похвала прелазим на прекоре: за едне се произноси
една, а за друге друга реч. И уколико е тога било, од сада молим, преклием, нареуем и опомием да
више не буде. Уколико неко и после садашег савета учини нешто такво бие ту Цркви Христово,
наравно ако покааем и исповешу не умилостиви Бога. Наравно, и она кои е рание крао може да се
излечи едино уколико призна и обнаружи сво грех. Некада е Ахан отео и сакрио неколико ствари, што е
довело до еговог каменоваа (Нав. 7, 21; 25). И онога ко е заробен наведеном страшу и не призна,
побие невидиво камее. Стога нека устане пали и нека оживи у Господу.
3) Ево и месопусног [времена]. Немоте обраати мисли свое на свое некадаше препуштае суети,
нити се усличуте онима кои се хране као за дан заклаа. За оног ко е поробен стомаком, трбух
представа бога и слава е егова у срамоти егово (Фил. 3, 19). Узми неког од таквих за пример и
погледа какав е по души и по телу. Кажи ми зар е тако нешто пожено. Зар е он достоан
подражаваа? Наравно, ние. Напротив, достоан е сваког удааваа и презира. Ти, пак, буди
задовоан скромним удовоаваем потребе за храном, остауи без меса и вина. Немо се старати да
тело напуниш, него да душу препуниш плодовима Духа Светога, т. миром, убаву, надом, вером,
молитвом, псалмопоаем, стихословем, смиреем, бдеем, раним буеем, незлобивошу,
простотом, чистим помислима, скрушеношу, очишууим сузама. Ето вашег сталног стола.
90.
1) На мени е дуг да вас увек подстичем на борбу, а на вама - да увек будете духовно наоружани и
да се борите; 2) ние умесно да се жалимо на дуготраност борбе; он наводи примере бораца и
саветуе храброст; 3) не треба да се плашимо привида: неустрашивост и молитва су набоа
средства против их (2, 13)
1) а по неопходности морам увек да се обраам са речу утехе и савета вама кои се трудите до премора
на делу Божием, т. на вашем блаженом и многонапорном послушау. Кад би се ваш подвиг и ваша
борба са нападима неприатеа прекидала у било кое време, и мое тешее и саветовае би се
76
прекидало. Меутим, они никада не престау, те ни дау ни ноу не дау покоа. Стога по сво
праведности и на мени лежи дуг да сразмерно у ваше душе додаем и утеху, и подстица, и наду, и силу,
и бодрост, и ревност за истребивае невидивих пукова кои су се подигли против вас. Воник, као што
знате, увек треба да дествуе као воник, строго се држеи свега што захтева егово звае. Стога и ви,
истински Христови воници, увек треба да гледате да ли е ваше оруже у реду, да ли имате мач
послушаа, оклоп вере, кацигу наде на спасее, штит смиреа, лук молитве и све друго што е
неопходно за наше духовно вониковае. И много е лепше и дивние видети воника Христовог кои има
све наведено, неголи телесног воника у еговом пуном наоружау. Стога се, чеда моа, [постарате] да
се наоружате, оградите, дотерате, ратуете и побеуете авола кои вас напада. И немоте се чудити
ничему што се дешава са вама, т. ни ударцима кое примате, ни стрелама, ни поклизнуима, ни
падовима. едино [се постарате] да брзо устанете.
2) Неки се буне, чуде или чак падау и у очаае стога што их тиранише или срамна похота, или
неприатество, или хула, или завист, или измеивост или нешто друго слично. а се, пак, дивим има
самима. Кажи ми, брате, зар очекуеш да еш венце добити без труда и невоа, без борбе и победа.
Меутим, неко говоре: "а имам ве толико година, толико пута сам се спремао, исповедао и
причешивао, изобиловао сузама и уздасима, био користан и братии и онима кои живе са мном у
ихово немои". Ава, каква мудрост. Кажи ми колико се година налазиш у борби. Три, пет, десет.
Блажена ама Сара се четрдесет година храбро борила са демоном блуда и све храбро подносила. Смем
да поменем и аву Пахомиа, кои се обнажио у цркви и едног другог кога е поткрепио ава Аполос. А и
зашто бих наводио безброне примере подвига и борби из коих су искрени борци излазили као
победници без огорчеа, без малодушности, без губитка храбрости, надвладавши свое немои и мигом
одозго одбиауи неприатеске нападе. Ми малодушни, пак, деламо и говоримо малодушно, немарно и
необучено. а и напомием да бисмо се подигли из малодушности и постали бодри и стамени, уздауи
се у Бога и поуи у себи: Ако се построи на ме табор (неприатеа), нее се уплашити срце мое; ако
се подигне рат на ме, а у се и тада надати (Пс. 26, 3).
3) Немоте се боати застрашиваа и страшилишта коа понекад демон ноу изазива, показууи едно
или друго и преображавауи се и меауи изглед по жеи. Понекад он пушта звук, или зове по имену,
или поприма изглед лава. Ти га, пак, смело рани неустрашивошу и видееш како е се распасти као
прах. Уколико ти се учини висок и раван са кровом и велики, обрати се молитви па еш, као и Антоние
Велики, видети како е нестати. Нека он иде на тебе и напада, или нека тресе твое станиште и гмиже ка
теби. Ти се немо плашити и све е прои као машта. Слично се дешава онима кои се бое страха где
нема страха (Пс. 13, 5). Пазите и немоте се плашити онога што уопште ние страшно. Нека се пре вас
плаши она кои наводи страх због силе вашег уздаа на Бога и молитве ему.
91.
1) Дошло е пролее: чувате се; саветуем да се уздржавате од вина, да не едете до ситости, да
будете опрезни кад идете у град и да светске речи не уносите у манастир; 2) успут он говори о
онима кои иду у башту и ишту повра мимо правила (2, 14)
1) Стоте чврсто и непокретно у уздау у Бога те ете растргнути многоброне замке аволске и бити
изнад страсти, газеи сласти и похоту тела, чувауи девственост и штитеи душевну и телесну чистоту.
Видите, сада е пролено време и ускоро е свака одушевена природа бити покренута ка раау.
Саображавауи се са реченим, ми треба да ограничавамо сво сан и храну. Апостол говори: Доброе не
ести меса и не пити вина и не чинити оно на шта се брат тво. . . саблажава (Рим. 14, 21). Стога и
а, братио моа, здрава (а не болесна) саветуем (и не узакоуем) да ради ваших часних душа не пиете
вино, нарочито млади, будуи да се од ега разгоревау страсти. Ми и без ега у себи имамо покрете
сласти кои су своствени нашо природи. Због чега бисмо ош у себе уносили и побуивае од вина?
Окусите и видите како е добро уздржае од вина. Она ко се уздржава од ега видее да га не носе
помисли, да се не распауе душом, ве да е свагда трезвоуман у убави према Богу и ревносан на све
добро и на оно што потпомаже спасее. Она ко се уздржава од вина у себи носи Духа Светога. Она ко
пие воду облачи се у одеу умилеа. а вам, чеда, исто саветуем и у односу на храну. Избегавате
бесловесно преедае и свагдаше насиавае, од коих се поавуу семена блуда и содомие. При
свим другим опрезностима, ви употребавате храну и пие [у мери] коа е вам [омогуити да владате
над сластима, а не да будете под иховом владавином, те да сте господари тела, а не да сте под
еговом влашу. Набои поредак у односу измеу душе и тела се успостава када ниже не врши
77
насие над вишим. У односу на излазак из обитеи чврсто се држите правила, т. немоте у у уносити
светске разговоре кои би могли смутити братиу.
2) а сазнаем да неки од вас свраау у башту и од баштована траже повре. И пошто им по правилу не
дае, они се сваау са им. То е сатанско дело и не треба да се дешава. Они е бити подвргнути
епитимии. Зар оно што се предлаже ние довоно? Како еш ти победити страсност када те побеуе
повре? Биеш лакши од пера, смирени брате мо, уколико се уздржаем не укрепиш у помислима. Од
неуздрживих су постаали уздрживи, и од страсних бестрасни. И са нама е бити слично уколико се
не олеимо да се строго држимо у свему. Нека вас Господ укрепи и утврди.
92.
1) Наша прва врлина есте одсецае свое вое; 2) време тече и ето смрти, па и суд на коме е
бити одобрени само добри; будимо добри, избегавауи све раво; 3) неразумно е роптае што
се деца васпитавау у манастиру (2, 15)
1) У Царство небеско воде многи путеви и само едан пут. Пут е едан стога што е една врлина, премда
се остваруе и до дела доводи кроз разна добра дела. Прихватимо у едину и свемону, те едан нека
ходи путем богоподражавауег послушаа, други путем Христоносног смиреа, кои е наравнии и
накраи, а обоица нека воле одсецае свое вое као непорочну жртву. а у са пророком запитати:
Кои е човек кои жели живота, кои уби да види дане добре (Пс. 33, 12), и одговорити: она ко истински
одсеца своу воу. Он е живети и нее видети смрти (Пс. 88, 49) пада, ве е душу своу избавити из
руке адове. Он е син светлости и егова душа е очишена од сваке страсности. ер, он са кореном
истрже сваку страст. Откуда су код нас огорчеа, неприатности, сукоби, спорови, зависти? Од настоаа
да чинимо по своме и да заступамо своа решеа и прохтеве. Да, заиста е тако. едини, дакле, начин да
се избавимо од замки авоих есте да одсецамо своу воу.
2) Пролази дан за даном и одлази. Наш живот жури као поток и приближава се смрти. Ви сте блажени
што ништавним и привременим стичете вечно и небеско. И дои е дан када е Господ засести на
престолу славе свое са светим анелима око себе и позвати нас и увести у насеа праведних. Какве,
меутим? Послушне, покорне, побожне, врлинске, чисте срцем, скрушене, плачиве, трудоубиве,
оцеубиве, братоубиве, убитее безметежа и молитве и све друге кои усрдно проходе
божанствено делае. Меу вама има и оних кои су украшени не само едном, ве многим врлинама, кои
су лепши од свих синова удских, сиауи многим благодатним даровима Духа. Немомо дозволити да
се приближимо ружним и кварним греховним срамотама. Напротив, бежимо од погубне дрскости, од злог
меусобног посматраа, од разузданих осмехиваа, од сатанског роптаа, од злобног огорчаваа, сва
примауи са добрим срцем - и храну, и пие, и одеу и послушае, ма какви били. Ето вашег доброг
подвига, ето сведочанства ваше добре савести, ето вашег вониковаа у духовном напредовау, ето,
назад, вашег увенчаваа.
3) а чуем да неки неразумни [монаси], видеи децу коа се васпитавау код вас, говоре: "Ето због чега
емо погинути. Ето од чега се распадау манастири". Какво безуме! Оно осууе и самог Господа кои
говори: Пустите децу нека долазе мени, и не браните им; ер е таквих Царство Божие (Мк. 10, 14).
Зар Христос ние био младенац? Зар ние био дете? Зар ние био дечак од дванаест година (Лк. 2, 42)?
Зар ние био зрео човек око тридесет година кад поче (Лк. 3, 23) да чини чуда? Зашто е он бесловесан
и због чега се не жали пре на самог себе, с обзиром да е егова погибао у ему самом? Он е мудрии и
разумнии од игумана, иде десниим путем од десног и препире се [тврдеи] да воли Бога више од свое
користи, у ствари лутауи изван опредеених правила. а у, меутим, додати да ова реч треба да
прое као налет ветра уколико нема никога ко би говорио на сличан начин и а никога неу изобличавати.
Уколико, пак, постои такав, нека се исправи како не би упао у замку авоу. Шта е рекао она свети
старац? "а у примити и оно што ми нареди дете као да ми нареуе Син Господа мога". Или ви можда
не разумете оно што читате.
78
93.
1) У свему се добро подвизавате; велики е труд, али е награда веа; све више напредуте; 2) ви
имате много искушеа, али немоте бити малодушни: Господ е близу; имате на сеау будуи
поко и никада немоте губити храброст (2, 16)
1) Господ говори: Трпеем своим спасавате душе свое (Лк. 21, 19). И ви подносите напор и вруину
подвижничког живота без малодушности и у закону еговом поучавате се дан и но како бисте били као
дрво засаено кра извора вода (Пс. 1, 23). Код нас постое многи напори, али е дарова Божиих ош
више. Ми проливамо много зноа, али е оно што стичемо вечно. а знам да се подвизавате, да се на
сваки начин принуавате, да живите мученички, да се пробиате копем и распиете одсецаем свое
вое. Ипак, радуте се стога што вам се припрема Царство небеско, блажена бесмртност, усиновее,
санаслее са Христом, благобие, блаженство, радовае, поко без краа. Ко може да е мрзовоан с
обзиром да предстое толика добра? И ко се може зауставити пред било каквим трудом и подвигом све
док га смрт не пренесе ка очекиваноме? Знауи да страдаа садашег времена нису ништа према
слави коа е нам се открити (Рим. 8, 18), ви сте понели врелину похоте, тежину мрзовое, муку од
напора, глад уздржаа и у свему другом тескобу и оскудицу. Стога и можете да кажете са апостолом:
Ради тебе нас убиау ваздан, сматрау нас овцама за клае (Рим. 8, 36). Напредууи и усходеи на
висину врлина ви се немоте плашити демонских маштаа и подизаа похоте. Ипак, ова реч ние
неопходна само ради леивих, колебивих и подеених, ве и ради вас како бисте се утврдили и
наоштрили у довршавау тока свое побожности. Доите сви и додамо страх на страх, будуи едни
према другима тихи, убазни, покорни, срдачни и извегавауи завист, пристраше, гордост, таштину,
смуту и роптае. Нека основа вашег доброг живота буде трпее.
2) а не поричем да ви свакодневно имате многе скорби. Меутим, зар оне нису ради вашег спасеа и
ради наслеа вечних добара? Ради их су труд и умор, усре и хоее, зно и глад, тескоба и стеае,
помета помисли и таласи искушеа кое наводе невидиви неприатеи на мору овога живота. Стога
не треба да смо малодушни или да се плашимо, или да падамо у безнае. Христос е са нама. Он е
пружити руку и реи мору: ути, престани (Мк. 4, 39), те е настати велика тишина. И ми се напрегнимо
да ходимо, да пожуримо, да се креемо напред. И а сам уверен да емо добро завршити пловидбу, да
емо се спасти од беда и успешно достии пристаниште Царства небеског, у коме е одбегао сваки бол,
туга и уздисае (Ш. 35, 10). И има ли шта блажение од дела и труда из кога е засиати светлост,
живот, радост, мир, утеха и бесмртни поко? Она ко са таквом вером и таквом надом ходи путем врлина
никада не изнемогава, не заустава се и не окрее назад ни због понете тежине и скорби, ни због
предстоеих [напора], чак ни због смрти, пробадаа ребара или проливаа крви. Стога су се мученици
предавали на мучеа и трпели све видове злоставаа. Стога су и преподобни искали преподобност и
прихватали сваки подвижнички труд. Стога и а вас призивам и убеуем да ступимо на подвиг како бисмо
се и овенчали због блаженог потчиаваа и мученичког послушаа. Да, молим вас, немомо допустити
да се лишимо неизрецивих и незамисливих добара. Немомо [допустити] да се не назовемо синовима и
наследницима Царства небеског, или да се лишимо радости Христове ложнице и стааа са десне
стране, на коо сви свети у бесмртном весеу ликуу и наслауу се неописивим божанственим добрима.
94.
1) Ви знате зашто смо дошли у обите: немоте допуштати ништа што е супротно; ви тако и
чините; немоте дозволити да узалуд пропадну ваши напори; 2) а се старам о вама и указуем вам
на бое; због чега ви самовоно себи измишате подвиге, т. вериге и пустиу; то ние добро;
наше општежие е напогодние за подвижништво; 3) она ко хое да буде виши од других нека се
постара да све превазие у подвижничким врлинама (и телесним и душевним), у коима е
налакше напредовати у општежиу; 4) он набраа врлине у коима [монаси] напредуу и призива
ревнитее да их подражавау (2, 17)
1) Због чега смо ми дошли овде изашавши из света, отуивши се од родитеа, сродника и приатеа по
телу, градова, родбине, села и домова? Зар не да бисмо спасли душе? Зар не да бисмо се удостоили
отпуштеа грехова кое смо рание учинили? Зар не да бисмо угодили Богу? Зар не да бисмо стекли
вечна добра? Зар не да бисмо поживели анелски, ревнууи са бесплотним умовима и светим и
триблаженим оцима нашим? И како емо после свега чинити супротно? Зар емо се смеати уместо да
79
плачемо, или се веселити уместо да се скрушавамо, или се предавати нечастивости уместо побожности,
или суети уместо молитви, или лутау уместо покоу, или трчау уместо безметежу, или прау
уместо чишеу, или дрскости уместо тихости, или неуздржау уместо посту, или осуивау уместо
псалмопоау, или самовои уместо послушау, или надмености уместо смиреу? Наш супарник
обично на сличан начин наводи оне кои заборавау сво завет на дела коа су му супротна. Меутим, ви
добро знате због чега сте се сабрали овде и ревнуете око достизаа своих циева. Ви се чистите од
греха и освеуете. Молим вас, чеда, и преклием да не допустите да се ваш труд покаже узалудан. Како
и колико сте постили? Колико сте били усрдни за бдее? Колико сте поднели увреда, жалости и
лишаваа? И уопште, колико сте ве учинили уреууи сво живот? Немоте дозволити да се охладите
или да нека тренутна наслада погуби многоплодна и многожеена дела ваша. Напротив, на рание
напоре додате нове како бисте добро завршили ток свог кратког живота и са добром надом ступили у
тихо пристаниште бесконачног живота.
2) Господ зна како се старам око успокоеа сваког од вас и како душу своу располажем према вашем
стау, т. са жалоснима се жалостим, са онима кои изнемогавау изнемогавам као немоан душом, са
малодушнима сам малодушан, са нападанима се борим, са несретнима сам несретан и са искушаванима
се разгоревам. Због чега ми онда сметате и не саображавате се са оним што вам нареуу, ве се
противите и наводите свое жее, или бое - свое штетне похоте и гордеиву воу насупрот закону
послушаа и општежитеном устроству живота? Зашто из самовое проналазите нова правила и
доказуете да су света и божанствена, премда су нечастива и безакона? едни се из своевлаша, или
пре - по нарееу авола тано и без мог знаа покривау веригама и друге наводе на слично. има у
греху помаже аво. Други похвауу пустиачки живот, покоравауи се аволу кои хое да их учини
пустима. Други, опет, по наговору душегубног неприатеа нашег измишау и предлажу нешто што не
желим ни да поменем. Зашто тако чине, не обраауи пажу на сво прави, сврсисходни, богоугодни и
спасоносни живот? Зар е неко од преподобних тако чинио? Ако е и чинио, решее е доносио услед
неког указаа одозго или по благослову свог духовног оца. Не очистивши се, пак, од раниих грехова, или
и очистивши се, али не умиривши се ош унутра и не окусивши сладост разликоваа ствари, те будуи
слепи несавесношу и самовоом, ви се пружате на речено као кугла по стрмини, будуи гурнути
прелешу змие. Не треба тако, чеда моа. Веруте да е за вас намудрие, насветие и наблаготворние
да пребивате у звау у коме вас е призвао Господ, т. у општежиу под руководством оца, у општеу са
братиом, у богоспасаваном духовном тору. Онога ко излази из ега лови звер, а она ко остае у ему
поприма егова своства, т. еднодушност, едномислие, саборилаштво, сатрудништво, састрадавае,
сапрославае Бога. И ви не треба да измишате ништа што би вас одвоило од других.
3) Она ко жели друге да превазие у врлини, нека се у мислима спушта испод свих, нека никоме не
противречи, нека се у еговим устима не нае лаж или роптае, нека буде спор на гнев, брз на
послушае и ош бржи да каже "опрости" при сусрету упорности у речи, нека буде светло радостан у
лицу услед унутрашег доброг настроеа и молитвеног обрааа Богу, нека су му очи оборене доле, а
ум устремен ка Богу, нека се увек уздржава од смеха и нека се не простире преко простог осмеха, нека
буде уздржан и у речи, не допуштауи ни едно покварено слово и ни едно кое не служи на назидавае,
нека е задовоан оним што се предлаже на општо трпези, не едуи чак до ситости, нека е задовоан
одрееним временом за сан, трезвоумно и бодро стоеи на служби и старауи се да ни едан стих не
пропусти без паже, нека сваког дана изнова започие и чак ни до вечери да не удауе кра свог
живота, ве да е увек спреман за исход душе из тела, нека реке суза точи свакодневно, а нарочито увече
нека орошуе образе свое са уздисаем при помисли на дела коа е учинио у немарности и на одваае
душе од тела у часу смрти, на [час] кад е е узети и повести анели, на пролажее демонских
митарстава, на одговарае за све што е учинио у животу речу, делом и помишу, на место кое е
потом кукавко души бити одреено, т. десно, у недрима Авраама у покоу и блаженству у ложници
Христово, или са козама са коима е чути: Идите од мене проклети, у ога вечни кои е припремен
аволу и анелима еговим (Мт. 25, 41). Ето како сваки од вас без леости треба да ревнуе да
превазие друге. А у реченоме набое можете успети у општежиу кое е, по светом Василиу Великом,
радионица свих врлина.
4) Хоу да вам обавим врлине неких од вас, не називауи их по имену како бих побудио саревност код
оних кои не живе као што треба. Меу вама постое они кои у понеке дане из искрене вере и пламене
убави према Богу уопште не спавау; има и делатеа плача код коих ни едан дан не пролази без
врелих суза; има и оних кои не приступау Светом Причешу пре него што се оросе обилном водом суза;
има и убитеа чистоте кои уопште не гледау на лица да се не би повредили; има и оних кои потребу
за сном испуавау седеи; има и оних кои ван трпезе ништа не пиу и не еду; има и оних кои ми се
80
никада нису обратили са искаем одее, или обуе, или нечег сличног, ве само да бих им одредио меру
поста, бдеа или неког другог премараа на спасее. Ето правих срцем, ето оних кои заиста ишту
горе, ето оних кои се са ревношу старау о свом спасеу и кои не само да настое да не чине штету
ближем, него и да им на сваки начин користе, самим своим делима напомиуи о исправном и
побуууи леиве на маривост, а пале на устаае. Она ко жели, нека подражава такве. А ако нема
такве жее, будите задовони опште установеним добрим делима. ер, умереност е спасоносна и
они кои е се држе са добром савешу несумиво е добити венце од милосрдног и штедрог Бога.
95.
1) Ми смо воска Христова; видите да ли е наше оруже спремно, ер неприате не спава; борите
се; 2) нека свако носи свое послушае; наш живот е трен, али име можемо стеи вечно
блаженство; трудите се и немоте се леити (2, 18)
1) Ми смо воска Христова и од свега света изабрани данак Господу, кои е посвеен Богу на принос.
Наша борба ние са крвним и телесним неприатеима, ве са поглаварствима, и властима, и
господарима таме овога века, против духова злобе (Еф. 6, 12). Стога е неопходно да се сабирамо, да се
саветуемо, да расууемо непрестано, а не само едном, или двапут, или трипут годише. ер, и борба
са неприатеима е непрестана и без прекида се подвргавамо искушеима. Воници Христови видите да
ли су душе ваше опкопане рововима, да ли имате оклоп вере, да ли имате штит смиреа, држите ли
спремним копе послушаа, да ли вас покрива кацига наде на спасее, да ли се у рукама вашим
налази мач храбрости, и пре свега, да ли е покорно часно тело ваше и покретно, да ли е обучено и
обуздано како не би загризло узде и збацило ахача, т. ум пред лицем неприатеа. Ви све наведено
имате, одговориу а са вас. Ипак, све више га стичите стога што е много оних кои нападау с висине (Пс.
55, 3), што су распаене стреле лукавог кои ни едног тренутка не стае, не еде, не пие, не спава, ве се
данононо бори, као што е негде рекао едан од светих отаца. егов беживотни живот и погубно дество
се и састои у обарау сиромаха и убогога, у заклау правих срцем (Пс. 36, 14). Меутим, мач егов да
уе у срце егово, и лукови егови да се поломе (Пс. 36, 15). Како? Уколико га будемо одбиали
наведеним оружем. Сам свегубите е признао да га сатире смиреноуме, да га убиа послушае, да га
тера у бекство молитва, да га исцрпуе пост, да га обара братоубе и вршее свих осталих врлина.
2) а, заробеник грехова, молим вас да ходимо достоно зваа на кое смо призвани. Држите се
трпеа и нека сваки подигне труд у делима руку своих, у обраивау поа, у окопавау винограда, у
припремау одее, у писау кига, у столарници, у пекари и у свако друго радионици и послушау. За
све речено вам се на небесима припрема велика награда. Наш живот брзо протиче и лети као птица. Па
ипак, ми братио можемо да начинимо добру трговину. У едном временском тренутку ми можемо да
постанемо наследници блаженства свих векова. ер, читав ток нашег живота заиста е едан тренутак у
порееу са бесконачном вечношу. И блажени су они кои су се умудрили у едином на потребу,
триблажени су они кои су омрзели свет, и свеблажени су они кои су ради Господа оставили родитее,
сроднике, приатее, брау и све што е у свету. И ви ете бити прославени с обзиром да се исто
учинили. ер, Господ е рекао: Прославиу онога кои ме прослава и понизиу онога кои ме бешчасти.
Ви заиста прославате Господа у удовима своим. Ви сте освеени удови Христови, себе приносите на
жртву и непрестано доносите плодове кроз свое послушае. Нека нико не прекида свое добро течее,
нека се нико не предае мрзовои, нека се нико не разлеи, нека нико не дрема и нека се не предае се
сну. Сви будите сапутници везани савезом убави, сви едновони, сви едног срца. Будите добри
тркачи по Богу, брзопокретни и увекпокретни.
96.
1) Сеамо се какви смо били рание, какви смо призвани и какви смо сада, те благодаримо Богу и
речу и ош више исправношу живота; 2) изашавши из Египта света, трпеиво проходимо
пустиу овог живота под Божиом заштитом и руковоеем, чекауи да уемо у Обеану зему
(2, 19)
1) Имауи у себи као светилник кои гори осеае према Господу и жеу за вечним добрима, ми
непрестано треба да доливамо уе како се светилник не би угасио и оставио нас у тами и како не бисмо,
лутауи у тами, упали у погубни ров страсти. Шта представа еле? Сеае, размишае и
расуивае о ономе што е било, што есте и што е бити. Сетимо се дана наше младости док смо
81
ходили у незнау као по тами, или се замаавали суетним делима као у таласима морским, или се
погружавали у телесна задовоства као у водени бездан. Потом се сетимо како нас е призвао благи Бог,
како е пружио руку и истргао нас, како нам е показао миран пут, навевши нас да приемо овом светлом
и светом начину живота. Сетимо се и оно што е измеу, т. колико е наших сродника, познаника,
приатеа и другова остало у истом горком положау, док смо едино ми избавени као од египатског
ропства и узведени на високу гору овог живота, одакле видимо како се уди окреу као у надубем
рову, како се узалудно мету, како се сударау, како едни друге саплиу, како у зноу лица траже нешто
наводно велико, т. непостоана земаска добра коа брзо пролазе и коа су трулежна, и што е ош
жалосние као награду имауи да упадну у ад и вечне муке. Колико само велику благодарност ми треба
да осеамо и приносимо Доброчинитеу нашем Богу? Непрестано узносимо Богу благодарне хвале,
громкие од Израиа поуи и певауи: Певамо Господу ер се славно прослави, коа и коаника врже
у море (Изл. 15, 1). Меутим, благодарее е бити непотпуно уколико на одговарауи начин не
искористимо доброчинство, т. уколико се строго не држимо на удаености од света, уколико се не
отуимо од своих, уколико не ниподаштавамо земаска добра и уколико нисмо у блажено покорности
уставима нашег живота.
2) Ослободивши се од света, од прелести и похота егових, ми треба добро да проходимо пустиу овог
живота, т. да будемо покорни, послушни, трпеиви, великодушни, убитеи чистоте и заповести
Господих, да никако не ропемо као она древни народ, да нисмо тврдоглави, телоубиви,
сластоубиви, дрски, да се не препиремо, да не устаемо против самог Законодавца при сеау на
египатске котлове од коих смо се благодау Божиом одрекли и удаили. Молим вас да не буде тога.
Напротив, као народ свети, будимо послушни, радо трпимо да идемо ма где нас пошае миг одозго, увек
ходимо по вои Божио и благодушно подносимо тешкое пута, т. недостатак хране, оскудицу пиа и
свега неопходног. Уколико будемо благопокорни, анео Божии е ии пред нама и Господ е за нас
савладати страсти као туе народе, те емо уи у зему у коо тече свети мед и млеко, у зему кротких
и праведних (а не у зему Амореа, Хананеа, Фарезеа и Евеа) и наследити сва обеана добра,
сацарууи са Владиком Христом. Видите, братио, предстоее награде, познате и утехе кое су вам
припремене, као уосталом и супротне казне и муке кое очекуу оне кои немарно живе. Ходимо путем
кои нам предстои са свом радошу, са свим стараем и непоколебивим трпеем ревносно
испуавауи послушае као свештено дело, као што су некада синови Ката и Мерариа (Бро. 4, 15)
уздизали свештене сасуде. Нека нико не буде непослушан, роптач, дрзак, лаживац, смехотворац,
завидив, клеветник, немаран, леив. Нека нико ни у чему не посрамуе наш свети живот, ве нека се
сви усрдно старау да чине оно што е угодно Богу како бисмо добро завршили наш добри подвиг и назад
примили венац правде у Христу Исусу, Господу нашем.
97.
Ви ете несумиво наследити вечно блаженство због вашег одрицаа од света, мученичког
послушаа и борбе са страстима и невидивим неприатеима: истрате (2, 20)
Нека бисмо ми после смрти узлетели у небеске и пренебеске области, одакле е одбегао сваки бол, туга
и уздисае (Ис. 35, 10). И а недостони очекуем да ви одете тамо и да се наете [на месту] где е
станиште свих кои се веселе, где су хорови радосних и глас оних кои празнуу, те да добиете оно што е
обеано свима светима кои су од вакада Христу угодили, с обзиром да сте добро ходили, да сте имали
похвалан живот, да сте одсецали свое прохтеве, да сте истраавали у свакодневно борби и трпели
мученичко послушае у коме заиста исповедате Господа и одричете се исконски злог авола, дауи и
примауи ударце кои вам се непрестано наносе и мислено и чулно од телесне похоте, од демонских
напада, од судараа са братиом, од прекора и приговора од стране економа, начелника радионица и
распореивача осталих послушаа, никада и ни у чему не нарушавауи свое завете пред Господом, ве
смело и храбро идуи путем спасеа уз посрамее и одбиае демонских воски кое излазе на вас.
Ето вашег подвига. Ви са апостолом можете узвикнути: Ко е нас раставити од убави Христове?
Жалост или тескоба, или гоее, или глад, или голотиа, или опасност, или мач? Као што е
написано: Ради тебе нас убиау ваздан, сматрау нас овцама за клае (Рим. 8, 35-36). Ви сте блажени и
триблажени. Ипак, немоте заборавати да до краа вршите подвиг непромеиво пред лицем
Господим. Вама свакодневно предстои борба, и свакодневно добиате венце.
82
98.
1) Ми смо сиромашни, али нас Бог храни; ми смо му благодарни; ипак, ни ми не треба да лежимо;
нека свако ради по свом послушау: тада е и Бог умножити нашу маленкост; 2) код нас е све
опште; труд едног прелази на све и обратно; и све од Бога очекуе награда по труду и усру; они
кои раде напоу и телесно нее добити мае од оних кои раде унутра и духовно; болесни е
бити награени за благодушно избегавае роптаа (2, 21)
1) Први предмет моих стараа и молитава есте да останете чисти, усрдни и непоколебиви делатеи у
свом светом и врлинском животу, те да се нико не оклизне због напада неприатеских, ве да сви
пребивау трезвоумни и бодри у делау часних и поштованих дела блаженог послушаа. ер, кад е
речено у доличном реду, за све остало се не бринем, иако се обично жалостим имауи у виду тескобу
телесног живота кои водимо. Уосталом, ту тескобу а сматрам ширином, сиромаштво богатством,
оскудицу изобием, руковоен надом коа дае увереност да Господ нее уморити гладом душе
праведних и да нее оставити преподобне свое (у кое и ви спадате благодау Христовом). ер, Он их
чува горим промислом, пои, покрива и загрева и душевно и телесно. И зар би се толико мноштво (кое
се веим делом састои од сиромашних и оних кои немау никакву удску помо) могло исхранити како
приличи и имати све неопходно кад прст Божии не би помогао? Подигните очи ваше и погледате колико
нас е ушло у царски град и колико е меу нама немоних, болесних, стараца, дечака и деце. Па ипак,
Господ све подмируе у потребама. Зар речено ние дивно? Зар ние достоно ублажаваа? Да, братио
моа и чеда. Ипак, ми не треба да лежимо на боку, ве и да са свое стране приносимо труд и зно ради
задовоаваа потреба братства. ер, Бог се преклаа на милост када види да егове заповести
испуава сво братство заедно: тада Он из невидивих источника шае све неопходно. Стога молим и
напомием да свако на делу на коме е поставен усрдно и мариво ради и донесе многи плод и
духовно и чулно. ер, едно се познае из другога: мариви на телесном е усрдан и на духовном, као што
е бесплодан у духовном немаран и у споашем.
2) Код нас е све заедничко: не само телесно и чулно, него и духовно и мислено. Врлине и доброчинства
едних постау општи за све, као уосталом и напори, што се може видети на примеру тела по указау
светог апостола Павла: Тело е едно и има удове многе, а сви удови еднога тела, иако су многи, едно
су тело. . . И ако страда едан уд, с им страдау сви удови; а ако ли се едан уд прослава, с им се
радуу сви удови (1. Кор. 12, 12; 26). У телу се од главе до ногу, сдесна и слева у сваком уду осеа
побуууа потреба и ено задовоавае. Сличан е и однос разума према души. Мо и ваш отац е први
уд, а други, а потом по реду сви до последег. И сви заедно емо у дан награиваа имати или похвалу
или прекор. Знауи речено, чеда моа, сви тецимо, сви се подвизавамо, нека свако у опште дело уноси
сво део труда, нека нико не буде немарнии у односу на друге и у служеу и мери снаге коа му припада.
Наравно, ви знате да Бог у она дан нее одредити меру коу ми сада одреуемо. ер, друго е суд
Божии, а друго човечии. Може бити да е Он тристотог поставити као треег или четвртог, десетог
одвести у средину, а последег поставити на прво место, свакако према еговом старау и врлини. И
премда е страшно, може се десити да неког потпуно искучи из нашег састава и пошае у ад, наиме
онога кои е и овде био другог духа, другог мудроваа и настроеа. Ипак, а се усууем да вас
уверавам да се нико од оних кои се труде не труди узалуд: ни она ко оре, ни она ко копа, ни она ко кува,
ни она ко пече хлеб, ни она ко складишти [ствари], ни остали. И нико од их нее бити мае награен
од оних кои се у усамености упражавау у псалмопоау и стихослову, ни од оних кои седе у
келиама за своим делом, наравно уколико са усрем служе Господа ради. Свакоме е се одмерити у
складу са мером коу он одмерава трудеи се и старауи у односу на братство. Знауи речено, они кои
служе унутра не треба да понижавау оне кои се труде напое. И они кои се труде напое не треба да
су мрзовони стога што су наводно омаловажени. Нека свакоме мера буде труд и усре. Неко е питати:
"А коа е мера болесних", с обзиром да не могу да раде. егова мера е благодарност, трпее и
избегавае роптаа.
99.
1) Поуке нису некорисне: оне буде оне кои спавау, а бодре укрепуу и руководе; на та начин
сви ми се по мало креемо напред; 2) ми исповедамо милост Божиу што се раво меу нама
умауе, а добро укрепуе; има оних кои падау, али они и устау и исправау се; чувате свое
добро настроее и ревност (2, 22)
1) Неко е реи да нема користи од поука стога што се не испуава оно што се у има говори. Често
83
слушауи, наиме, да не треба да се смеемо, ми се ипак не исправамо; често поучавани да не треба да
празнословимо ми све више празнословимо; често саветовани да не завидимо ближему, нас све више
савлауе та страст; често опомиани да не треба непаживо и саиво да стоимо на дневним и ноним
псалмопоаима и молитвама ми ипак лутамо мислима и дремамо. едном речу, ми се готово ни у чему
не исправамо. Ипак, они кои тако говоре нису у праву. Напре, не може бити да се нико ни у чему не
исправа, као што е немогуе и да се сви у свему одедном исправе. Напротив, данас едан, а сутра
други започие и настава сво труд над собом. Затим, при пеау мердевинама не може се одедном
са прве преграде коракнути на последу, ве се постепеним успиаем пеемо на врх. И у делу врлина
се постепено напредуе и достиже врх. У оба смисла поучно напомиае е веома корисно, побуууи и
подстичуи ревност на успех и наводеи начине и поступке кои воде ка ему, чиме се часним душама
помаже да постепено усходе из силе у силу и са земе на небеса. И ош се нешто може реи.
Обуздавае страсти се не види и поред честог говора и слушаа о ономе што смо дужни и шта треба да
исправимо. Шта би тек било и до какве би се равости дошло кад би царовало утае и кад се не би
указивале и обашавале дужности? Мене су оци научили да су речи пут ка делима: добре ка добрима и
раве ка равим. И а добро знам да е заиста тако. Говор о боем начину живота увек подстиче на
бое. а вам сведочим, чеда моа, да се од читаа Богонадахнутих Писама и унеколико од слушаа
моих смирених поука ви подижете и пружате напред: страсни се буде од успаваности и приступау ка
исправеу, а они кои добро ходе подстичу се на ош вее напредовае.
2) а исповедам благодат Божиу и не скривам милост егову. ер, погледате. Код нас готово да нема
препираа, као ни клевета, осуиваа, увреда, непослушности, таног едеа. Чак и ако се нешто деси, с
обзиром да носимо тело кое е склоно злу, они кои су сагрешили се одмах освешуу, кау и исправау
установеним епитимиама, т. одлучиваем од трпезе, сухоедеем, стааем и поклонима, што се
примеуе у складу са оним што е пригодно за лечее постоее немои. Стога нека нико не говори да
нема користи од поука. Кроз их ми стичемо корист и напредуемо благодау Христовом и садеством
молитава мог и вашег оца. Усходеи, ми добро усходимо на гору врлина, будуи просвеивани,
освеивани и обожавани кроз велики труд и зно. Молим вас и преклием да истраемо у добром
произвоеу и настроеу, одсецауи сваку двоедушност. Малодушност прогнамо за свагда и
подстичимо се добром надом и очекиваем будуих награда и вечних добара. [трудимо се] док е
дисаа у ноздрвама нашим како бисмо се после садаших скорби и тешкоа, т. после смрти удостоили
наслеа Царства небеског у Христу Исусу, Господу нашем.
100.
1) Тешко е управати; ипак, а трпим ради Господа кои е ради нас страдао до крсне смрти;
трпите и ви; 2) погледате мислено како су трпели древни; 3) подражавамо их (2, 23)
1) Кад бих чулним очима гледао на скорбне неприатности кое нам се дешавау скоро сваки дан, а бих
давно изнемогао и другоме предао узде настоатества. Меутим, с обзиром да мо смирени ум погледа
на Бога ради кога сте и ви овде призвани и ради кога сам и а себе предао вама, а не отказуем и не
очаавам, будуи готов да све претрпим и будуи укрепиван Христом Господом по молитви оца мог и
вашег. [а не отказуем] ради вас, убени мои, и ради Господа мог и Владике. Он кои е све створио,
ради мене е у тани домостроа благоволео да буде и искушан, и осрамоен, и понижен, и изруган, и
распет, и прободен копем и погребен. Шта, дакле, и а све не треба да поднесем? Или бое - чему а са
вама све не треба радо да се подвргнем? Нека долазе скорби, тескобе, ране, лишаваа, смрти. Шта е
све речено при несумиво вери да емо стеи награду вечних добара уколико будемо добро ратовали,
уколико будемо бодро стоали и уколико се будемо храбро противили. Уколико немоно тело почне да
изнемогава и уколико усхтемо да му попустимо, ми треба да се сетимо да емо наследити гнев у дан
гнева и откривеа праведног суда Божиег, те да се подстакнимо на одушевену храброст.
2) 0, где су сада оне древне свете душе? Како се сада изгубило ихово одушевее и ревност. За их
е радост и весее била телесна скорб, а слава и величина - крае унижее. их е испуавала
пламена убав према Господу и изедала ненасита жеа да не испуавау своу воу, а не да е
испуавау. Они нису искали да начелствуу, него да буду под влашу и у послушау до саме старости.
Где е она блажена престарела глава коа е смирено престоала до свршетка трпезе? Где е она
многоискусни бисер послушаа током тридесет година? Где су и остали? Као хор звезда пред моим
умом стои та свештени сабор светих, кои су просиали врлинама сваке врсте. Протецимо мислено
ихове свете обитеи. Ето утвреа великог Пахомиа. Погледамо и на увекспомианог ону, на
84
преславног Петрониа, на Теодора Освееног. Преимо потом ка обитеи Теодосиа Великог, погледамо
и на вечноживог Василиа, на Аетиа дивног или на остале. Потом преимо на свештена подвизалишта
блаженог Теоктиста, Евтимиа Великог, Саве Освееног. Скраууи реч ош у реи да мислено проемо
све што е било код древних, средих и последих, [испитууи] како су се добро подвизавали да доврше
свое течее.
3) На сличан начин и ми треба да ходимо уколико хоемо да наемо живот и истинску светлост. Ми треба
све да подносимо, да трпимо, никако ни у чему не дауи спотицае, да се служба нашег дела не куди
(2. Кор. 6, 3). А изнад свега узмите штит вере, о кои ете мои погасити све огене стреле
нечастивога (Еф. 6, 16), пребивауи непобедиви, радууи се и сарадууи се едни другима у
благовоеу и довоени у склад едним дисаем Духа као едно Тело Христово.
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
101.
Ми смо призвани да се трудовима, лишаваима и невоама чистимо од грехова; есте тешко, али
нам е обеан вечноблажени живот; радумо се свему реченоме (2, 24)
Хтео бих да вам укратко поменем о подвижништву на кое смо призвани, коим чистимо рание грехе свое
и због кога се свакодневно злопатимо. ер, наш пут е заиста узан и скорбан, по речи Господо.
Меутим, пошто е ему обеан живот вечни ми треба да се радуемо и ревнуемо око еговог успешног
окончаа. Ми добром ревношу треба да саревнуемо едни другима, трчеи као на тркалишту и
побеууи свог противника како бисмо добили венац правде у дан награиваа. Стога тешко нека се код
нас сматра лаким, неприатно - приатним, скорбно - радосним, оскудица - угодношу, бешчаше - чашу,
увреда - похвалом, недостатак - изобием, коришее воде - коришеем вина, касно ело - раним
елом. Ето мученичке црте нашег живота, на коо се заснива очекивае и нада на будуа добра.
Немомо, молим вас, плакати, нити бити малодушни гледауи како наш живот жалости и мучи срце.
Напротив, гледауи на [обеае] да нам он доноси усиновее, Царство небеско и блажену
бесмртност, ревносние га се латимо и непрестано га обнавамо, додауи труд на труд, подвиг на
подвиг, маривост на маривост, послушае на послушае, одсецае властите вое на одсецае,
молитве на молитве, бдее на бдее, богомислие на богомислие, сузе на сузе, убав на убав. Наш
живот се разликуе од брзопролазног живота и виши е од ега. Он е чудан за оне кои размишау
светски, кои се управау телом и кои садаше претпоставау будуем. Ви сте оставили свет и све
што е у свету: родитее, брау, децу и све житеско, те сте свагда спремни да, из убави према
Господу, будете у невоама, да страдате, да носите увреде, муке у смрт. И ви ете се из света
преселити ка Богу. Оставауи временски живот, ви ете преи ка бесконачном животу уколико до краа
будете проавивали опит верног послушаа.
102.
1) а вас ублажавам због вашег искреног и успешног пребиваа у подвизима општежиа; 2)
немоте веровати онима кои говоре да свагде има таквих; 3) наше прво оруже есте откривае
помисли; 4) име се украшуе свако наше подвижничко делае (2, 25)
1) а вас ублажавам што ви у овом роду и у ове дане иштете Господа, што сте бодри над срцима вашим
и што веруете да е дух ваш са Богом. а вас ублажавам и стога што живот проводите искрено и
исправно, заиста се одрекавши и истински се извукавши из света, на самом делу проавууи сво
назив. Ви сте се истински раздвоили од свега и пребивате едино са Богом, ему единоме служеи
85
своим прекрасним животом. Отуда ваше општежие коим нико ништа не назива своим, отуда ваше
неповратно отуее од родитеа и сродника по телу, отуда нелажна вера према мом смиреу кроз
откривае скривених срдачних покрета, отуда простор у тескоби, задовоство у оскудици, утеха и
весее и поред лишаваа у телесним потребама. И зашто много говорити? Отуда слава вашег живота и
[разлог] што се на езику свих.
2) а не говорим да бих вам ласкао, ве вам напомием да бисте остали чврсти и крепки, да бисте се на
сваки начин старали да не паднете са висине, како не бисте ослабили у добром решеу свог
произвоеа, како не бисте напустили свое послушничке борбе или се раслабили поквареним
надмудриваем и наговорима удским и убеиваима да наводно има много оних кои се бое Бога и
кои му служе ош бое од вас. Ето саблазни. А због чега? Да се покажу кои су постоани меу вама (1.
Кор. 11, 19). Према томе, држите се доброг решеа свое вое и немоте бити немарни да убите
Господа кроз добра дела и да тражите оно што потпомаже ваше спасее. ер, много тога ние видиво
за нас и ми падамо и не знауи како, чак и не знауи за пад, као што уверава Давидова реч:
Прегрешеа (моа) ко е схватити (Пс. 18, 13).
3) Хоу да знате да за спасее нема дествениег лекарства од откриваа помисли, што сте и сами
испитали. Господ нам е дао та дар и такво лекарство нам е под рукама. Због чега, дакле, неки од вас
касне да приступе исповести и откривау [помисли], давеи се утаем, варауи се и пунеи се
неоткривеним помислима као црвима? Ма ко били, а жалим због вас и болуем због ваше немои. Због
чега се подвргавате [опасности] кад имате средство да оздравите, да се просветите и развеселите? Бог
све види. ер, нема твари сакривене пред им, него е све обнажено и откривено пред очима Онога
коме емо одговарати (ев. 4, 13). Осим тога, а треба да вас познаем. Да бих познао моа чеда, и они
мене, а имам потребу за вашом отвореношу.
4) Ето истинског духовног сродства, правог послушаа, безбрижног хоеа, слатке молитве, непрестаног
напредоваа и усхоеа ка савршенству. Добра е суза скрушеа коа се лие из очиу, добра е чиста
нона и дневна молитва, добро е трпее скорби, добро е бавее рукодеем, добро е будно
слушае читаа, добри су спорост у речи и беседа без смеха, добро е умерено уздржае, добро е
сеае на смрт и умерено подражавае житиа светих, добро е избегавае страсти дрскости и чувае
божанственог смиреноума. Ипак, набое е откривае и исповедае помисли без жаеа себе. Све
испитуте, добра се држите (1. Сол. 5, 21).
103.
1) Мисли и чула, речи и дела у свету су сасвим другачии од наших: код нас све као да е у рау; 2)
Бог е дао да е код нас и унутра и изван све другачие, неголи у свету; 3) ипак треба да пазимо да
не постанемо гори од световака (2, 26)
1) Слава Богу кои нас е изабрао од утробе матере наше у ово свештено звае. Нека е благодарност
Господу кои нас е призвао на блажени и дивни образ монашког живота. а у реи нешто што е смело,
али ние далеко од истине: нама е заиста дано да разумемо тане Царства небеског више неголи онима
кои су у свету, од коих многи не виде о чему се ради. Погледате само ихова расуиваа и
стремеа. Они ублажавау богатство и пролазну славу, радуу се утехама и насладама, усхиуу се
мирисима и драгим камеем, лепим стаништима, вртовима, гаевима и осталим испразностима, смеу се,
шале се, играу, дебау се као животие кое се припремау за заклае и чине много другог што не
треба ни помиати. Не треба помиати ни раве последице кое се раау из реченога, коима се они
ипак хвале. Ето шта хвале, чиме се хвале и чему се радуу. Ипак, све речено е ништавно и достоно
презира у очима оних кои су тело разапели са страстима и жеама (Гал. 5, 24). И ви сте у Господу
Исусу Христу по светом апостолу распели тело свое. Код нас постои друга жеа и друго расположее
према стварима. Ми иштемо и настоимо да стекнемо добробие кое е постоало у рау сладости, одакле
смо изгнани. Стога ми и прихватамо начин живота кои личи на првобитни, удаууи се од прелесног
света и прилазеи Богу. Ми скидамо житеску таму и облачимо умну светлост, од свега се одричуи и
постауи господари над свиме.
2) О дивног ли и великог зваа. Ко нас е одвоио од плоти и крви, од родитеа, сродника, родбине, од
житеских обичаа и свега светског? Ко нас е убедио да се игуманима и духовним оцима предамо као
робови, те да прихватимо напорни подвиг уздржаа, бдеа и спаваа на голо земи? Ко нас е
просветио да на ствари гледамо без расеаваа и прелешиваа, те да не сматрамо нечим великим ни
86
злато, ни сребро, ни лепоте, ни светске величине, па чак ни царске круне и свилу. [Ко нас е просветио]
да сматрамо достониим и веим облачее у дроке и закрпе, те да се има величамо више неголи
бештавим плаштом? Ко нам е дао силу да побегнемо од свега вештаственог и телесног и да се
сединимо са вишим поретком живота, слично анелима преко девствености пребивауи чисти и
непорочни? Ето наших похвала. Нама их е даровао Бог, кога смо заволели. Ми смо пожелели будуа
добра, неприступну светлост, вечну славу, неизрециву радост, непрестано весее, вечно наслее,
Царство небеско, неисцрпно богатство и сва обеаа коа су изречена преко анела и отаца.
3) Стога гледамо и пазимо добро како се опет не бисмо обратили на супротно и како се касние не бисмо
нашли иза оних кои живе светски. Све више се чистимо и утврумо у девствености, старауи се умом и
срцем да не попуштамо демону. Реч изазива реч, поглед привлачи поглед, немар потпомаже нерад и ми
се постепено сроуемо са има, они нас осваау и ми се налазимо у положау ноне вране, раауи
греховну смрт. Немомо, пак, тако, чеда моа. Пазите се едни од других с обзиром да од ближега
долази и живот и смрт. Незнатни немар и извесна безбрижност гурау у бездан греха. Пазите и гледате и
мали и велики, преди и зади, начелници и руковоени. Горе смо били ублажавани, а овде смо у
бешчашу; горе смо личили на анеле, а овде се усличуемо сатани. 0 некоме е речено да би му било
бое да се ние родио (Мт. 26, 24). Исто е пригодно реи и о наведеном. Но, довоно е о томе. а
ништа нисам рекао да бих вас ожалостио, ве да бих предзнаем одвратио наилазеи мач греха.
104.
1) а имам дужност да говорим, а ви да слушате; 2) ви ме устима поштуете, али е ваше срце
далеко; кад сам вам говорио о тескоби у потребама и указао на узроке, ви сте се помирили са
нашим положаем, али сте потом почели да ропете, нарочито због примаа многих; 3) а вам
обашавам да е Бог Храните и да е помои; 4) немоте роптати, иначе неете уи у Царство
Божие, као што Израици због роптаа у пустии нису ушли у обеану зему; 5) када е нешто
слично било код отаца наших; напротив, сви они су трпели невоу, не одбиауи друге; 6) и ви
сте овде прихваени иако сте дошли без ичега; због чега сада не желите да укажете милост
другима; ни псе кои умиру од глади не терау, а ви хоете да прогнамо оне за кое е Христос
умро; 7) нисте ли обеали да ете заедно са мном све трпети; или сте заборавили да е страдае
наш удео; 8) покате се, будуи да се а неу променити; осим тога, и ви сте учесници у тим
делима, будуи да смо едно; 9) сетите се колико нас е пута Бог избавао из невое; чега да се
боимо уколико делуемо по заповестима (2, 30)
1) Мое дело и мо неуморни подвиг се састои у изношеу речи за вас, у напомиау дужности и
тешеу у трпеу у вашем добром животу по Богу. Пастири бесловесних оваца по неопходности
предузимау труд неспаваа и бриге око чуваа стада кое им е поверено, изводеи га на пашу. И а
грешни, кои сам недостоно примио начелство над вама, т. Христовим овцама, морам да имам
неуспавиво душевно око и да вам оглашаваем речи, као некаквом свиралом, указуем на дужност и
корист, предупреууи вас од неприличног и погубног. Од мене се, дакле, тражи речено, али и ви треба
да се према моо речи односите паживо, слушауи мо пастирски глас. Господ говори: Овце мое
слушау глас мо. . . и за мном иду. . . А за туином нее пои, него е побеи од ега, ер не познау
глас туинаца (н. 10, 27; 5). Речено се може применити на вас и на мене.
2) Због чега сам вам изрекао сличан предговор? Унапред вам кажем да не бих [желео] да вам моа реч
буде тешка. ер, неки од вас ме поштуу устима, док им е срце далеко од мене. И обасниу због чега.
Код вас се поавила тескоба у телесним потребама због равог рода прошлих година, због прилива лица
кое Бог из пучине света шае у пристаниште наше обитеи на спасее и због додаваа
странопримница и других уточишта, с обзиром да се налазимо у царском граду. а сам о реченоме све
обавестио, изавууи дубоку скорб и оптереууу бригу око начина задовоаваа потреба за текуу
годину. а сам искао и молио да се загреете усрдношу за увеае уобичаене мере ваших рукодених
производа, напомиуи да нама, кои иштемо Царство небеско, приличи да идемо тесним и скорбним
путем, на коме се налазе невое, притешаваа, глад и же, напори и зно, нагота и сиромаштво и све
слично. ош сам додао да Бог често попушта да се подвргнемо незнатним искушеима како би испитао
нашу убав према ему, т. да ли радо подносимо скорби кое нас сусреу ради ега. И ви сте се
87
показали као што треба, оправдавши мое очекивае. Меутим, немауи истинско срце у односу на Бога,
ви сте му заблагодарили само устима, да бисте потом зароптали, оптереууи се оним што се десило и
устауи на мене грешнога, као некада на Мосиа. И ви сте приговорили: "Зашто их сакупа толико кад
не може да их нахрани? И због чега? И ко га принуава да сабира толико мноштво".
3) Од тих речи а треба да се оградим и да огласим правду Божиу, указавши на мач Божии кои долази
на такве. Од моих грешних руку се нее тражити крв ихове погибли. Као неистински синови мои, они
напре нису заедно са мном рекли: "Зашто их примамо", ве су као туа и рава деца рекли: "Зашто их
прима", сами себе искучууи из општеа са мном. Они су криви. и достони осуде стога што, као што
се пева у Псалмима, клеветаше на Бога, и рекоше: Не може ли Бог спремити трпезу у пустии (Пс.
77, 19) таквим мноштву. Зар а доставам храну, или доносим плодове, или пуним житницу? И опет, зар
а самовоно и самовласно примам оне кои долазе и умножавам братство? Ние ли сам Господ и Бог
Храните света, кои отвара руку своу, и испуава све живо благовоеем (Пс. 144, 16)? Не говори ли
Он сам: Иштите напре Царство Божие и правду егову, и ово е вам се све додати (Мт. 6, 33). Не
побууе ли и сам малодушне, говореи: Погледате на птице небеске како не сиу, нити жау, ни
сабирау у житнице; па Отац ваш небески храни их. . . Колико е више вас, маловерни (Мт. 6, 26; Лк. 12,
28). Не саветуе ли Он преко едног мудраца: Ко верова Господу и постиде се? Или ко е истраао у
страху еговом и био оставен? Или ко га призва и би презрен (Сир. 2, 10). И не обеава ли Он опет
кроз еванее: И онога кои долази неу истерати напое (н. 6, 37). И не нареуе ли Он: Пустите
децу нека долазе мени, и не браните им; ер е таквих Царство Божие (Мк. 10, 14). И много других
места из Писма е сагласно са реченим. Зашто ви устаете на мене бедног и своим вреаем говорите
безуме?
4) Ви сте, као што се види, Израици кои су избавени из руке невидивог фараона, од горког
правеа цигли у ропству страсти и од мрачног Египта светске суете, да би потом, при пролажеу
пустие подвижничког скорбног живота и сусрету са тешким невоама, пропустили да заблагодаре Богу,
услед чега е изостало и добро расположее кое е требало да изазове авае потребног по Божием
промислу. Да, ви сте узроптали на Бога и као да сте рекли: "Бое би било да смо умрли у Египту",
сеауи се египатских котлова, т. онога што е свакога навише наслаивало у свету. Меутим, ви знате
да су тад пострадали они кои су роптали, да се нико од их ние удостоио да уе у обеану зему и да
су им кости остале у пустии. Боим се, чеда, да и ми не пострадамо на исти начин с обзиром да чинимо
што и они. Меутим, тада е било дество шатора и закона, а сада - савршенство благодати и истине
Христове. И речено нису учинили световаци, него они кои су меу нама, т. кои су се попели на висину
анелског живота.
5) Где е и када се код наших преподобних отаца поавило роптае? И да ли су они икада ради оскудице
у телесним потрепштинама одбили некога од оних кои су желели да се спасавау у општежиу? Нису ли,
напротив, ихова врата свагда била отворена не само за оне кои желе да се одрекну од света, него и за
све потребите сиромахе? Зар нису они и после свое смрти оставали посебна завештаа у вези са
реченим? Ви знате какви су у вези са наведеним били налози великог светила нашег Евтимиа. Ви сте
читали како е било код увекспомианих отаца наших Саве и Теодосиа Великог, као и код преблаженог
Пахомиа. И да ли се код их догодила оскудица? есте, и то вишекратно. Код едног за Ускрс ние било
неопходног чак ни за вршее Литургие, што е уосталом и код других бивало. Они су често имали свега у
изобиу, а понекад су и оскудевали. У оба случаа они су, пак, благодарили Богу и благодушно трпели.
Са има су страдала и ихова истинска чеда са радошу и весеем. Они, пак, кои нису слични
потпадау под клетву и гину. Стога треба да пазимо, чеда моа и братио.
6) Ви кои ропете треба да се сетите да се не издржавате од свог труда и да приликом доласка овамо
нисте са собом ништа донели. И ви сте тада благодарили и славили Бога и нас што се нисте вратили
назад. И као неразумни ви сада неете да укажете другима оно што сте тада сами добили. Ви сте шкрти
да другима уручите дар кои сте сами добили. Недружеубиви, несаосеани и неосетиви. Ми бисмо
били достони одобраваа чак и кад бисмо примили бесловесне псе кои умиру од глади. ер, написано е
да праведник милуе душе стоке свое (Прич. 12, 10). А зар неемо примити словесне уде, учеснике у
заедничко природи, братиу нашу кои нас моле да их примимо у пристаниште после бродолома и да их
спасемо од крае невое, оне за кое е Христос умро? Меутим, безумници не помишау о реченоме.
7) Зар ви нисте обеали да ете заедно са мном умирати за име Господе? А сада се при мало тескоби
у напорима и по требама одричете и повлачите назад. Због чега напротив ви мене не подстичете да ни
едног од сиромаха кои долазе не отпустим гладног, жедног и без тражене помои? Меутим, ви волите
едино да се сами насиуете, па чак и пресиуете, да едете рибу, пиете вино не само по две или по три
88
красовуе, ве и са додатком, што оци забрауу. И на вама се остваруе [реч] да нико не може служити
два господара, т. и стомакоугаае и богоубе. Неразумни и спори срцем схватите да (по
заповееном светим оцима нашим и по непрестаним напоменама мене грешног) ми треба да пострадамо
и да кроз многе невое уемо у Царство небеско.
8) Према томе, покате се што сте много сагрешили пред Господом. а неу одбити [никога] и неу се
променити, ве у наставити као што сам започео да са свом срдачношу и ватреним срцем примам
свакога ко долази. И не [примам] их само а, ве и Бог кои заповеда [убав] и ви заедно са мном, будуи
да смо сви едно. Ви сви делате са мном када одевам нагог, загревам промрзлог, обувам босог,
бескуника уводим под кров, храним гладног и поим жедног у име Исуса Христа, истинитог Бога нашег,
кои е себе дао ради нашег избавеа од грехова. И ми веруемо у егова обеаа да нее убити
гладом праведну душу (Прич. 10, 3). Такве су и ваше душе кое не ропу (ер а не окривуем све) и кое
се радуу због испуаваа заповести Божиих и умножаваа братства, будуи трпеиве у
искушаваима Божиим, одрекавши се од свега и решивши се да до смрти стое на делу Божием.
9) Погледате ненаучени, коима се поново обраам, колико нас е пута Бог избавао из крае невое.
И каквих доброчинстава нас е удостоио ради молитава мог и вашег оца. Ние ли нам дао жита и вина у
доба оскудице? Ние ли Он подигао добре уде и ние ли отворио ихове житнице ради наше прехране?
Ние ли нам до сада из села, градова и острва слао мед, маслине, сир, покриваче, одело и злато од
епископа, начелника и од оних кои су одевени у порфиру? Нека вам Господ опрости и нека учини да
убудуе будете крепкии како бисте све поднели и претрпели са осталом братиом и заедно са има се
удостоили да добиете венац правде.
105.
1) Сада е лаживо време (пролее): држите тело на узди; 2) мера пиеа вина и мера хране; 3) за
уздржае е се (добити) небеска добра, према коима садаша уопште нису добра; 4) погледате
на скупину врлина коа вас окружуе; гледате на небо и све е бити подношиво (2, 31)
1) Добро се стиче трудом, али га непаживи лако губе. Оно што е стечено дугим временом може да се
изгуби због кратковремене небриге. Стога нарочито пазите на себе у садаше време пролеа када тело
почие да се буди и када плот, будуи од земе, тражи да дествуе по земаскоме. Наводавана и
убрена, зема дае растие по своме роду. И тело кое се гои разним елима и пиима само од себе
ускипи страстима кое су у ему сакривене. Узмите га у свое руке и притесните га. По речи апостола,
старае за тело немоте претварати у похоте (Рим. 13, 14). Напротив, пружауи му неопходно у
разумно мери, пребивате и живите у духу.
2) Нека постои мера и у елу и у вину. Вино нека се прима ради мале утехе на празничне дане, при
крае заморним телесним напорима, при болестима и при предстоеем дужем путовау. У друго време
треба бити задовоан едном чашом, навише са две. ер, ви знате шта се о реченоме каже у
Старачнику. У односу на ело навешу вам речи апостола: ела е се укинути (1. Кор. 6, 13). а не
говорим са намером да вас сасвим одвратим од ега, ве са жеом да едете и пиете благообразно,
богодолично, спасоносно за душу и укрепууе за тело, кое треба да врши наложена му дела.
3) Зар не знате да вам се за слично уздржае и лишавае светских задовостава, т. месоеа, пиеа
вина, баа и топлих башта припрема божанствени ра, кои има дрво живота и воду бесмртности,
сладост Духа и неизрециву красоту вечних добара? За вас е тамо припремен поко и свака утеха. ош
мало па ете кроз врата смрти стии тамо и почети да ненасито и вечно окушате и пиете. Овде, пак, ни
добра из царских дворова нису сладост, ве храна за црве. ихово окушае ние добар живот, ве
беживотност, наслаивае има ние радост, него туга, ихово поседовае есте лишеност и ихово
наслеивае есте заиста суета над суетама, као што е рекао намудрии Соломон, кои се у потпуности
насладио утехама света.
4) Ви имате уздржае као другарицу, послушае као супругу, непорочност, девственост и милостиу као
кери, скрушеност и смирее као свештене девоке. Погледате горе на небо и угледате где е наше
89
станиште, где е наша Глава и општи Отац свих - Христос Господ, где е наш град - гори ерусалим.
Заиста, ви ете победити уколико све претрпите. Ви ете се овенчати уколико будете задовони са
свиме. Уколико скончате на наведени начин, вама е се отворити врата Царства небеског.
106.
1) Све трпимо са надом на вечно блаженство, по речи и примеру светог Павла; 2) ер, и ми, као и
он, сваког часа сусреемо прилику да трпимо; 3) уколико будемо трпели, Божие благовоее е
бити на нама (2, 32)
1) Трудите се и подвизавате се. На скорби вашег живота у Христу кое наилазе на вас немоте гледати
као на нешто туе, страно и неочекивано. Зар дошавши овамо из света нисте пред Богом и еговим
изабраним анелима исповедили да ете благодушно трпети сваку скорб и тескобу у гладовау и
жеау, у студени и наготи, у увредама и подсмеваима и у другим подвижничким тешкоама ради
Царства небеског. И бое е да уопште не гледате на речено, ве да трпите и да мотрите на блажени
кра свега. Какав кра? Наслее Царства небеског, радост због вечних добара, окушае бесмртности,
блаженство непрестаног живота, усиновее, раску сладост и сваку другу утеху. Заиста е достоно и
праведно велики апостол рекао да страдаа садашег времена нису ништа према слави коа е нам
се открити (Рим. 8, 18). Он е тада ходио по сво васеени као усред лавова и тигрова, вучен и цепан
неверним, у глади и жеи и у данононим напорима, радеи своим рукама како не би никога оптеретио и
своим трудом зараууи оно што е било потребно ему и онима са им.
2) Благо нама уколико будемо благодарно и трпеиво подносили све у околностима у коима се
налазимо с обзиром да неемо бити лишени еговог удела. Уколико се, пак, покажемо малодушни,
незадовони и ропотиви, ми неемо имати општеа са онима кои су се до крви подвизавали против
греха. И неемо ли се ми показати достони сваке срамоте онога дана с обзиром да ни намау ствар (т.
послушае без противречеа, труд без роптаа, служее без гордости, благовремено утае, разумни
говор, случано превоее на друго послушае кое одговара пажи и ревности, одсецае властите
вое, благодарно ношее наложене епитимие [т. казне], неослабно стоае на псалмопоау и ноно и
дневно молитви и трпеиво читае дневно установених Псалама) нисмо могли испунити споконо и
прилично?
3) Уколико будемо благопокорно, благодушно и радо примали, трпели и испуавали и све друго што се
не може ни наброати, наш живот е бити прекрасан и Бог коме угаамо свакако е на нас гледати са
благовоеем и благосиати нас. Немомо одступати од реченог начина живота, чак и кад би следило
да свакодневно умиремо због ега. [Служимо] радосно, никако ни у чему не дауи спотицае, да се
служба не куди (2. Кор. 6, 3).
107.
1) Сада е четрдесетница: нека се свако припреми као што приличи; 2) не захтевау се само
споаше умртвее тела и телесни подвизи, него понапре одсецае свега равог и властите
вое, смирее и послушае (2, 33)
1) Сада е, као што знате, света четрдесетница, коа од нас захтева духовне подвиге ош више неголи у
обично време, т. усрдниу спремност на све добро, благодушност, храброст, трудоубе, трпее,
небоузлазну молитву, сузоточно умиее, смирее скрушеног срца, умерено уздржае не само од ела
и пиа, него и од зависти, гнева, надимаа, роптаа, гордости, добромрзне страсти. Погледате се
паживие и очистите се по наведеном указау, припремивши себе као изабране сасуде, као богогласне
свирале како бисте примили Духа Светог. На речено нас призива време и оно е прави пост.
2) Нека ми нико не говори: "а поем и читам стихове [из Псалтира], молим се, врло мало едем, мало
пием, седеи по мало одспавам, чиним поклоне, подижем свое руке према небу много сати". Наравно,
све е то добро. Ипак, кажи ми да ли имаш смирено мудровае, скрушен дух, да ли одсецаш своу воу
како би увек био послушан и како никада не би противречио, ни роптао, ни препирао, ни завидио брату,
ни мислио и говорио суетно, нити био знатижеан. Кажи ми да ли поставаш питаа због чега едан
има едан положа, а други - други, меауи се у срцу и попримауи зверско лице, те из злог, а не
доброг скровишта срца износеи речи невера, [раве] неустрашивости и несреености, кое и оне кои
слушау могу да вргну у ров пада. Нису таква дела поста и нису таква упражаваа у уздржау.
90
Напротив, она ко има смирее и послушае као са два крила усходи на небо и постае сабеседник Богу.
108.
1) Немомо дати места разлеености сеауи се да служимо Богу, кои е и узвратити по
усрдности и ревности; 2) чувамо у савршенству и сво остало устроство живота и споа и
изнутра; 3) храбрите се имауи Бога за Помоника, и Пресвету Богородицу, и светитее Божие, а
нарочито наше - светог Претечу и Богослова, коима припада манастир; 4) уздржавамо се од
неприличних разговора и разговарамо само о душекорисном (2, 34)
1) Пазите да наша срца не буду оптереена мрзовоом, раслабеношу и неумесним помислима, што
доводи до беде унутрашег пада у души. Напротив, са младиком бодрошу и ревношу се постарамо
да заедно проживимо остало време краткотраног живота нашег, кои се стално умауе како бисмо, по
завршетку добрих подвига, свештених упражаваа и часних врлина прешли у будуи век и удостоили
се добиаа нетрулежних венаца правде од Наградодавца Господа. Стога нека свако гледа како проходи
свое служее. Нека се до старости свако труди да служи Господу као да е присутан, избегавауи
немар, малаксалост, леост и притворност и знауи да не би ожалостио човека, ве Бога, коме се
посвеуе служее. Ми смо овде само саслуге, кои напомиу о заповестима Владике. Они кои их
испуавау и они кои их нарушавау нису криви пред нама и не угаау нама, него благом Владици и
Богу, кои их е дао. Нека свако свое дело ради као пред лицем Бога, а не уди, било да преписуе киге,
било да служи, или оре, или копа градину. Нека свачие дело буде чисто, будуи да Срцезналац Бог мери
напрегнутост силе и усра кои се у ега улажу.
2) език треба чувати од празнослова, око ограивати од неприличних призора, срце чувати од
нечистих помисли и сва чула трезнити страхом Божиим. едни према другима треба да се односимо са
смиреноумем и са убаву без дрскости. Ми треба да водимо доличне разговоре, да гледамо на
корисно, да слушамо само оно што е прилично, да се додируемо са скромношу, да помишамо на
Божанствене ствари, да се радуемо и да се сарадуемо у испуавау заповести Божиих како бисмо
душеспасоносно окончали дане нашег странствоваа на земи.
3) Будите храбри ер имамо Бога за Помоника и Заступника у свом животу, те крепки покров, т.
заступништво Пресвете Богородице и молитве господе наше, великих светитеа Претече и Богослова, у
чиим манастирима живимо. И ако е Бог с нама, ко е против нас (Рим. 8, 31). Ако е Господ заштитник
живота мога, кога у се плашити (Пс. 26, 1). Ко е нас савладати уколико имамо помо од Богородице и
светих? Нико и никада. Демони е бити далеко од нас, уди е нас хвалити, неприатеи е се
избезумити и нико нее опстати пред лицем нашим. Уколико, пак, не будемо такви, све е са нама бити
другачие.
4) Стога ми треба да истраемо у доличном устроству, нарочито живеи у оваквом граду. Уздржавамо се
од разговора о предметима кои су нам туи. Нама е туе беседити, разговарати и распитивати се и о
царевима и о начелницима. Премудри говори: Схвата оно што ти е наложено (Сир. 3, 22). Ми имамо
другу бригу и друге беседе. Световаци разговарау о световном и телесни причау о телесном, док ми
[говоримо] о Богу, Спаситеу нашем, и о ономе што е душекорисно, о врлинама, о животу преподобних
отаца наших, о смрти, о преставеу, о сусрету светих анела, о одговору пред престолом Христовим, о
праведно награди, о Царству небеском. Разговарауи о реченоме, ми се анелски просвеуемо, а
просвеуемо и световаке. Уколико, пак, упаднемо у суетне разговоре, ми и себи штетимо и други нас
подвргавау подсмеху и осуди. Од сада пазите и чувате уста своа од неприличних беседа. Трудите се у
своим добрим делима, распламсавауи ош врелиу ревност за убав према Богу и имауи готовост да
за егову истину чак и смрт поднесемо. Вашу одлучност Бог е примити као дело и у она дан вас
украсити мученичким венцима.
109.
1) Ревносно и из све снаге иштите неземаско и Бог е вас благословити; уколико тако чините,
напредоваете; ер, тако су живели сви оци; 2) опет прекор крадивцима стварчица (2, 35)
1) едни бирау едан предмет искаа, а други други: едан иште господство, други славу од споашег
чиновништва, едан задовоство и многа имаа у домовима, слугама и поима. Многообразне су
похоте светске. Оставивши све слично и душевно се преселивши у други свет, ви желите и иштете
91
надсветско и небеско, у чему и пребивате своим срцем. Око реченога е све ваше старае и труд. Вас не
брине и не занима ништа осим савршеног очишеа страсти и стицаа скрушеног и смиреног срца и
потпуне безбрижности не само у односу на другове и познанике, ве и на родитее и сваку суетност.
Такво е Божие благовоее о вама. И а видим како се сваки од вас труди, подвизава и принуава да
одбаци страст коа га мучи и да расположеем пребива само са единим Богом. Уколико истраете у
мученичком подвигу, Христос Бог наш е вам дати силу и крепост да одбаците свако страсно и сатанско
противее, те да успешно завршите триблажени подвиг кои вам предстои, као уосталом и свети и
богоносни оци кои су рание живели. Зар су они, обучени у тело и имауи еднаке прохтеве као и ми, без
труда и подвига прошли ова живот? Никако. Они су многообразно страдали и побеивали, ходеи путем
сваког послушаа и смиреа, уздржаа и других врлина, потчинивши тело духу, узишавши на висину
светог живота и прославивши се. Ради изграиваа душа наших сетимо се врлина преподобног оца
нашег Саве (чии спомен славимо). Као послушник, као што знате, он беше веома послушан, брз,
услужан, прихватауи последа послушаа и радууи се као да врши нешто славно. Он е данононо
био у трудовима, носио воду и дрва, први долазеи на псалмопоае и последи излазеи. О ему е
написано и много другог, што се због недостатка времена не може наброати. Подражавамо га и ми,
чеда, с обзиром да ние немогуе да га подражавамо едан у едном, а други у другом, помажуи и
саревнууи едан другом. Изнад свега треба да се чувате да не поступате по своо вои и да без
доличног распитиваа не [чините] чак ни оно што изгледа добро.
2) Не могу да преутим едну ствар коу, не знам како, меу вама чине неке незналице и презирачи сваког
поретка. Наиме, ради се о веома прекорном делу честог нестааа или пре - крае [ствари]. На пример,
она ко у своо келии остави сандале или оловку, или друго оруе за рукодее и изае на кратко или на
дуже због свог посла, по повратку не налази оставено. Ради се о савршено аволском делу, кое вреа
и смууе братство. Почее да се авау подозреа, клевете, огорчеа па и неприатества вероватно
више према невинима, неголи према виновницима. Ви лопови почуте грозну прету блаженог апостола
Павла: Ни лопови. . . ни отимачи, нее наследити Царство Божие (1. Кор. 6, 10). Рекавши отимачи, он
ние додао "сребра или злата, или драгоцене одее", ве е изрекао опште одреее. Ма на шта да се
односи отимае, и макар се радило и о намао ствари, отимач нее наследити Царство небеско. Да ли
чуете лопови и отимачи? Молим вас да престанете да крадете и отимате конац, игле, шила, оловке,
лончие, чаше, ножие, поасеве и слично. ер, понавам, ни они кои чине слично нее наследити
Царство небеско. Зар се не боите апостолске опомене? Зар а бедни изричем такву опомену? Стога вас
молим да ходимо достоно зваа на кое смо призвани, т. чисто, преподобно и праведно, удаууи се
од наведеног порока како бисмо били наследници вечних добара.
110.
1) По вашем општеу добро свакога прелази на све, и добро свих на свакога; 2) немомо бити ни
леиви, ни своеглави; живеи општим животом постарамо се да се уздржавамо од равог и да
ревнуемо за похвално; 3) оно што чинимо и доживавамо бива и пролази и више се не осеа;
оно, уосталом, остае унутра и на дан суда е се поавити на оправдае или осуду (2, 37)
1) Свако, по писаноме, има сво дар, едан едно, други друго. Ви сте, пак, братио, свезани савезом
убави услед чега чините своим и напоре и врлине свих других. Ти, на пример, благодушно подносиш
бешчаше, други се одликуе трудоубем, едан изобилуе утаем, други покорношу. Меутим, због
општеа свако од вас осим свог поседуе и оно што имау други. Стога се радуте и сарадуте едни
другима. Нека свако напредуе у дару кои поседуе, избегавауи таштину и врлину брата сматрауи
веом. И уколико смо сливени едни са другима и споени седиеем убави, потрудимо се да све
више напредуемо, услед чега е се Бог прославити у нашем делу и веи део васеене е чути за наш
начин живота.
2) Нико нека не буде своевоан и своеобразан. Тешко онима кои су мудри за себе и разумни пред
собом (Ис. 5, 21). Нико нека не буде немаран и леив да не би чуо: Иди код мрава, леивче (Прич. 6, 6).
Нека нико не буде двоедушан у расуивау да не би чуо: Двоедушан човеке непостоан у свима
путевима своим (ак. 1, 8). Увек будите покретни и брзи на делае заповести, искрени, без саплитаа
приликом исповедаа своих скривености, слободни од таштине и далеко од свое похоте, коа чини да е
[човек] као морски вал што га ветар подиже и витла (ак. 1, 6), будуи да се ние утврдио и да нема
основе у срцу своме. Нека све слично буде далеко од вас. Ви се старате да стекнете, да уризничите и да
се обогатите свим што е часно и похвално ради добиаа Царства небеског.
92
3) Све оно што сваки од вас чини, било похвално, било прекорно, заиста пролази и нестае као поток
водени, при чему чак ни у осеаима не остае готово ништа од онога што е било уче. Страдае због
заповести, труд, плач, трпее, зно, раздирае срца, притешавае, изнемогавае, подвргавае
увредама осеа се само тренутно, да би потом нестало. Меутим, код оног ко е речено окусио све остае
и чува се у векове ради добиаа награде. Она, пак, ко се теши, смее, наслауе, прави неред, игра,
лествуе, никога не слуша, предае се лакомислености, завиди, гневи се, бесни, прави сплетке, држеи
се високоума и слично не само да сада не стиче никакву корист, ве стиче и непорециву осуду у дан
награиваа и праведног суда Божиег. Размислимо о реченоме, братио, и латимо се врлина, старауи
се да на сваки начин избегнемо грех као несретно и свепагубно зло, те да богоугодно окончамо дане
нашег живота и удостоимо се обеаних добара са свима кои су угодили Богу.
111.
Поуке се говоре да бисте ви, слушауи их, исправали себе; ви, меутим, остаете исти: немоте
више бити непаживи и неделатни (2, 38)
Питам вас ради чега се говори поука. Да ли да би се само прочитала у одреени час и почешала наше
уши, или да бисте ме похвалили, или без неког одрееног циа? Наравно не, него да бисте ви схватили
оно што се говори, свом душом прихватили смисао речи и донели плод благодау Христовом, те уз
помо молитве мог и вашег оца. Меутим, а видим да из вашег сеаа, чим се заврши поука, одмах све
ишчезава без трага као да се уопште ништа ние ни говорило. Стога чим изаемо са службе напое
одмах падамо у иста сагрешеа као и обично. едан почие да разговара у невреме, други ропе, едан
преде осуде, други се сакрива у угао како би заспао и преспавао час за рукодее, а и кад се ави руке му
се показуу као немоне, а колена раслабена (Сир. 25, 26). Неу говорити о осталом. Не треба, пак,
тако чеда моа. Иначе се може десити да чуете: Ова народ уснама ме поштуе, а срце им е далеко од
мене (Мк. 7, 6). Напротив, када чуете спасоносну реч у моо поуци или из Божанственог Писма кое
читамо нека се у вашим срцима породи кретае страха Божиег, искра убави према ему, жеа за
напретком и намера да се верно испуавау егове заповести како бисмо се удостоили Царства
еговог.
112.
1) Ми смо на духовно трци; ко су, пак, гледаоци; на шта треба да обрате пажу тркачи; како се
трчи по правилу; 2) не треба завидети обичним предностима у манастиру; неразумно е све што
незадовони у таквим случаевима говоре; нека се исправе они кои тако чине (2, 39)
1) Ви сте тркачи Владике Бога, премда ваше трчае ние по земи, него од земе ка небу, имауи за
посматраче анеле и светитее, а не уде. Венце, пак, (неувениве) дае сам Господ. Блажени сте ви
што сте ступили на то поприште такмичеа, примивши [монашку] схиму. Меутим, ви сте тек ступили на
поприште, а венци се дау онима кои заврше трку. Нека свако од вас добро гледа како трчи и нека
примеуе знакове на тркалишту кои одреуу успех трке (т. напредовае у врлинама), нека паживо
гледа на препреке (т. искушеа тела, света и авола) и нека се напреже да их савлада (примауи силу
од Духа Светога). Нека нико не гледа на страну, ве на едну тачку испред себе, т. на ци трке, ка ему
устремууи све свое силе. Трка ош ние окончана. До сада сте добро трчали. И од сада трчите са
еднаком усрдношу и напрезаем, ревнууи едни са другима и помажуи едни другима. И ко е све
престии? Она ко буде насмирении од свих. Ко, пак, наисправние трчи? Она ко е напослушнии,
напобожнии, ко у навео мери избегава роптае, ко навише пое Псалме, ко се навише држи
безметежа, натрудоубивии, намолитвении, ко навише открива [помисли], ко навише избегава
дрскост, нанезлобивии, ко навише избегава завист, навернии, ко навише воли [свог] оца, ко навише
поседуе и остале особине савршене врлине и по души и по телу. Ето у чему се састои ваша трка. Ето
чиме усходимо из силе у силу и од света ка небесима.
93
2) Нека убав буде ваша главна особина, коа вас одликуе као ученике Господе. Пребивауи у
убави, радо примате свако издваае братие, ихово претпоставае и напредовае у службама,
рукодеима, месту стоаа и редоследу. Нека од вас одступи завист, убомора и гнев. Благостае
братие нека сваки прима као свое благостае, радууи се иховом успеху, чиме се угаа Богу и стиче
потпуна победа над свиме. убав е венац врлина. Огорчавати се, пак, што е некоме дата предност у
служеу есте покварено и штетно дело, т. знак супротне стране. Не треба тако чинити, чеда моа. Ние
праведно говорити: "Требало е да мене претпоставе ему", или: "а сам старии од ега и мени приличи
више место". Бежите, молим вас, од сличних замки авоих. Напротив, иштите и старате се да стекнете
оно што е добро, што е часно, што приличи светима, што [показуе] братоубе, смиреноуме и што
вас упууе на кра. У свему поступате као деца, незлобиво, искрено, као изабрани народ Господи, не
допуштауи ништа мимо заповееног. Уколико се и деси неко поклизнуе, пожурите да се исправите и да
[ствар] загладите прихватаем епитимие како бисте на дан награиваа чули жеени глас: Ходите
благословени Оца мога; примите Царство кое вам е припремено од постаа света (Мт. 25, 34).
113.
1) Ви сте предузели добру намеру; она вас, уосталом, не избава од искушеа неприатеа, коа
вас и сналазе; ипак, будите верни свом завету и Бог е вам помои да истраете; 2) одбаците дела
таме и напредуте у делима светлости: прва, наиме, привлаче карае Божие, а друга - благослов;
3) сада е код нас много болесних: здрави, послужимо болесним, а болесни - будите трпеиви и
задовони свиме; ми немамо слуге: братиа служе из убави по послушау; подстичите се
трудбеници: Бог све види (2, 40)
1) По благовоеу Божием сви се ви налазите у броу спасаваних, сви сте ступили на пут спасеа и сви
имате само едно искае, т. да се спасете. Меутим, постои аво кои е противник сваког добра и кои
многе подвргава искушеима и без ихове жее: едне распауе на похотне сласти помажуи се
жеама младости, друге обара властоубем због кога е и сам спао са неба, неке опет раслабуе
немаром, или веже мрзовоом, или растроава неверем, или плени своевоношу, или учи неумесним
делима. И зашто набраати све чиме он свакодневно покушава, настои и очекуе да нас саплете чим
дозволимо да се раслабимо и чим се предамо распуштености? Меутим, нека му запрети Господ Бог,
кои е рекао мору: ути, престани (Мк. 4, 39) и нека га отера негде далеко од нас, што се и дешава када
се ми усредсредимо у себи самима и непрестано пазимо на први ци нашег ступаа у обите. Ми смо,
наиме, пред Богом кои сведочи обеали да емо подносити сваку скорб и тескобу све до смрти.
2) Стога сви одбаците све што е противно искау спасеа: малодушни - малодушност, сластоубиви -
сластоубе, горди - гордост, ташти - таштину, дрски - дрскост, неуредни - неред, причиви -
причивост, светоубиви - светоубе, телоубиви - телоубе, жалосни - неразумну жалост,
завидиви - завист, брзоплети - брзоплетост, свадиви - свадивост, леиви - леост. Ето дела таме,
видова зла и проналазака и наговора лукавог. Благоме, пак, Богу су угодни мир, кротост, смирее,
послушае, незавиее, трудоубе, маривост, бодрост, убав, нада, поредак, молитва. Ето дела
светлости, оружа правде и врлина светих. Ради убави према Господу, а молим да се пробуде
успавани од страсти и да прихвате бодрост дремиви од обузетости неприатеском прелести. Уколико
желимо да живимо добрим животом и уколико волимо да видимо добре дане послушамо оног ко говори:
Уклони се од зла, и чини добро; тражи мира и иди за им (Пс. 33, 14). На шта очи Господе гледау са
благовоеем? Гле, очи су Господе на онима кои га се бое (Пс. 32, 18). На шта се, пак, гневи лице
Господе? Лице пак Господе е на чинитее зла, да истреби са земе спомен ихов (Пс. 33, 16).
Уколико желимо да пазимо, и све остале речи тога Псалма представау прекрасне савете.
3) Ових дана е код нас много болесне братие. Време е нездраво. Ми здрави помогнимо болеснима.
Болесни нека приме карае Господе као спасоносно и нека благодушно подносе болест, благодареи
за све што нам се дае. Избавивши се од болести немомо лутати узалуд, него опет приступимо своим
делима. ер, ми немамо унамене робове кои су одреени едино за служее, као што бива код
светских уди. Ми смо сами и робови и господари, и они кои служе и они кои примау услуге. Ипак, нека
сваки гледа да више служи, неголи да без потребе прима услуге. Бог види сваког од вас и егово дело и
служее. Он види шта е био рание и шта е сада, како е ко живео у свету и како живи у обитеи, како ко
на све принуава себе и трпи, у шта се одева и обува и какав труд подиже при испуавау свог посла. И
у свое време Он е свакоме дати по делима еговим. Нека нико не буде малодушан. Ми емо се авити
Богу и предстати пред страшним судом еговим. Давши одговор о проживеном животу ми емо добити
94
оно што нам приличи.
114.
1) Обраумо свое душе делауи у духовном смислу све што чине земорадници када обрауу
свое пое; 2) држимо се и ратумо као што воници држе себе и ратуу; трпимо све у нашим
послушаима ради Царства небеског, као што воници у рату све трпе у очекивау награда (2, 41)
1) Обраууи свое пое, земорадник не гледа на тежину труда, не опушта руке и не леи се, ве има
у виду будуу добит. Ради е он се предае труду, зноу и исцрпууим лишаваима. И сваки од нас е
добио душу као неко пое кое треба да обрауе у овом веку. И ми на о треба да обавамо духовна
дела. Бог, наш Саздате е у дан суда од нас да захтева одговор о реченоме. Стога вас молим и
преклием да сви уопште усрдно обрауемо поа своих душа и да их обновимо по законима
благочаша како не бисмо сеали тре страсти. Очистимо напре оранице свое од сваког корова греха и
бацимо на их семе, оросимо их кишом духовних суза скрушености, оградимо снажном оградом страха
Божиег како усеве не би уништавале мислене звери, осветлимо их и загремо сунчаним зрацима убави
како бисмо потом напунили наше умне руке прегрштима и сабрали мноштво жита, т. светих дела по
заповестима Христовим. Ради реченога е Господ Бог сваку душу призвао у живот, а нас нарочито и на
анелски образ живеа. Молим вас да свако од вас у добром понашау покаже своа поа како
цветау, дау плод и миришу мирисом кои е угодан Господу. [Речено е се постии] кроз савршену
измену телесне нарави и односа, кроз покорно послушае и христолико смирее, кроз свакодневно
усавршавае и преображавае из славе у славу, кроз бештаво одевае добрим делима, кроз
одбацивае сваке непослушности, кроз покоравае сваке помисли на послушност Христу, кроз
саображавае са општим уставом братства и кроз свагдаше самоукоревае коим се лако сатире и
умртвуе многоглава аждаа гордости и самовое.
2) На кое дело смо ми, братио, нарочито призвани? На борбу и рат. Не на лаку борбу са ништавним
лицима, ве на жестоку борбу са страшним силама невидивих духова, као што говори божанствени
апостол: ер не ратуемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара
таме овога века, против духова злобе у поднебесу (Еф. 6, 12). Према томе, нека нико не остане
неприпремен за борбу, нека нико не излази ненаоружан и нека се не одстрауе од воничких знакова.
Не треба да се чудиш када добиаш ране и повреде или када сусрееш сукобавае. Све речено и ему
слично неодвоиво е од воника. И не умире она ко е едном добио рану или пао под ударцем. Не умире
чак ни она ко се много пута и безбро пута подвргао реченоме, ве она ко се добровоно предае своим
неприатеима на заклае. Стога братио и оци треба да будемо паживи и да крепко стоимо у борби
као воници Христови. Ви знате да сваки воник одлазеи на вони поход сусрее мноштво неудобности,
напора и неприатности или због сунчане аре, или због кише, или због хладное. Он не проводи
разнежен живот с обзиром да понекад жели да поеде комад хлеба или да попие чашу хладне воде коих
нема. Он е читав дан или но у покрету и прелази из места у место у блату и правштини, уморан и
исцрпен. И ради чега? Да би угодио воводи кои га е записао у воску, да не би допао у списак
побеглих, да би у време дееа награда без препирке био признат као достоан. Слично се дешава и
код нас, премда на други начин. ихове награде су привремене и брзопролазне, а наше вечне и
нетрулежне. их дае Бог кои царуе над свима. Стога потрпимо и подвизавамо се у служеу кое лежи
на нама, чисто и беспрекорно служеи Господу. Она ко нареуе нека разумно и паживо нареуе, а
она ко служи нека служи без роптаа и леости. И ми треба да подносимо време глади и жеи, увреда и
понижеа, сукобаваа и ожалошеа, а нарочито исцрпености и раслабености у време ноног
псалмопоаа и молитви, те сваковрсне неприатности од оних кои нас видиво и невидиво нападау и
свакодневно притешавау у време рукодеа и испуаваа осталих послушаа. И подвизавауи се
добрим подвигом и завршивши трчае, ми емо на молитве оца нашег да се удостоимо венаца правде у
дан она у Христу Исусу, Господу нашем.
115.
Одбацивши све похотно и гневно, прилепимо се уз Господа, нелажно радеи на делима нашег
послушничког зваа (2, 42)
Слушате и разумите шта нам говоре и шта нам заповедау свети оци. И а недостони вам предлажем
исто у своим поукама. Оно што они говоре и полажу у наше душе а у сажети кроз две поуке из Речи
95
Божие: Не варате се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни преубници, ни рукоблудници, ни
мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пианице, ни опадачи, ни отимачи, нее наследити Царство
Божие (1. Кор. 6, 9-10), и опет: Свака горчина и гнев и утина и вика и хула са сваком злобом, нека су
далеко од вас. А будите меу собом благи, милостиви, праштауи едан другоме, као што е и Бог у
Христу опростио вама (Еф. 4, 3132). И други [праведник] призива: Ходите поклонимо се и припаднимо
ему и плачимо пред Господом Створитеем нашим (Пс. 94, 6), и ош: Уите на врата егова у
хваеу, у дворове егове у химнама (Пс. 99, 4). Према томе, утврдивши се опоменама и призив
примивши к срцу, доите сви заедно и поклонимо се Господу. Заплачимо се пред им због нашег
претходног живота и због свакодневних сагрешеа у знау и незнау, делима, речима и помислима и
уимо у дворове егове за песмама и славословем, а не са псовкама, бесом, непослушношу и
надменошу. Она ко ропе чини грех. Стога немомо роптати, нити излазити из себе, ни ружно говорити и
немомо бити суетни будуи да смо зема и пепео, прашина и прах, нарочито они кои из
неразборитости мисле да су славни због телесних или духовних дела. а видим да е прошло обличе
овога света за нас (1. Кор. 7, 31), будуи да смо ми нешто друго у односу на световаке: ми смо
одевени у другачиу одеу, живимо необичним животом, т. као безбрачни, безимени, без наслеа, као
неуловиви, скоро бесплотни, распевши се свету. ер, кои су по телу не могу угодити Богу (Рим. 8, 8).
Ми треба да носимо знаке кои одговарау животу кои смо узели на себе како бисмо истински (а не
лажно) били оно чиме смо се назвали. Будимо, дакле, послушни, брзи, богобоаживи, благи, побожни,
дружеубиви, трпеиви, благодарни за све што нам се дае како бисмо добро поживели и постали
наследници жееног и траженог Царства небеског.
116.
Поводом случаа бежаа неколицине: "Стоте и усавршавате се, на сваки начин се боеи да
дествуете по своо вои, чак и у добру" (2, 43)
(Нека [братиа] е побегла из обитеи и свети отац изражава свое жаее, додауи. . . ). Ви се поучите
иховим примером и схватите да е на вама Господ чудесно показао милост своу [сачувавши] вас од
замки авола, услед чега сте остали непоколебиви и нисте одступили од свете заповести послушаа
коа вам е предана. Немоте да им се уподобавате, молим вас. Будуи синови светлости, немоте
постаати синови таме и противеа. Немоте да ваше многе и блажене напоре узалуд распете и свое
душе предате на вечну осуду. ер, речено е: Кад неко преступи Закон Мосиев, по исказу два или три
сведока, има да умре без милости; замислите колико е сада тежу казну заслужити (ев. 10, 2829) она
ко згази завете, исповедаа и обеаа светог зваа нашег, исмеавши таинство нашег савршенства.
Стога пазите на себе, молим вас, и право ходите путем Божиим, молеи се да се и они пробуде и врате
из душегубне и смртоносне прелести аволске. Уосталом, познато е да свако од вас своим настроеем
показуе да ли е бити изабрани сасуд или сасуд погибли. ер, она ко мимо општег устава, мимо опште
користи и мимо наредбе настоатеа у односу на читае, псалмопоае, уздржае или бдее чини
нешто што му се чини добрим или приличним, покренут самовоом (услед чега у свем братству обично
произилази смуее), свакако представа оруе злог неприатеа, раскидауи свезу потчиаваа и
послушаа и ходеи у тами за трагом своих прохтева. Треба имати у виду да се по праведном суду
нечастиви раздваау од благочастивих, кварни од правих, криводушни од праводушних, лукави од
искрено побожних, злонаравни од благонаравних. ер, какву заедницу има светлост с тамом? А какву
сагласност Христос са велиаром (2. Кор. 6, 14-15). Ми [понекад] такве из снисхоеа и очекиваа
исправеа не одсецамо [од себе]. Меутим, своим бекством они сами себе одсецау и одваау. Ако
хоете, сетите се онога што е написано у Старачнику: "Само место изгони оне кои не чине дела [коа му
приличе]".
117.
1) Опет су неки побегли; како избегавати такав пад; не треба обраати пажу на наговараа
неприатеа и на речи оних кое е саблазнио; 2) понеки увече ван поретка ишту хлеба и вина: а
у о томе дати општи налог; престаните да се држите свое вое; 3) други самовоно прелазе са
послушаа на послушае: нека тога не буде; властита воа е пропаст (2, 44)
1) (Опет поводом побеглих). Како да се избавимо од сличног пада? Не треба да се прима савет змие,
нити да се сама змиа крие у срцу. Напротив, треба е брзо изобличити и она е побеи као од ога. Да
96
су наши бегунци испунили наведена правила уопште не би пострадали. Ви, пак, чеда моа, пазите се и
чувате се. Као овце стада Христовог немоте се самовоно предавати у плен аволу. Уведени у ра
заповести Христових, немоте се прелешивати мамцима зле змие ни на кои начин како не бисте били
вргнути у мрачну таму греха. Живеи анелски немоте допустити да вас покрие мрак самовоног
бекства. Напротив, трпите и испуавате заповести. Нека нико не општи са скупином лукавих и са
нечастивима нека не седи (Пс. 25, 5). Нечастив и лукав е она ко се везуе са другим и договара о бекству
или о задовоеу неке друге страсти на своу погибао, и на погибао оног ко га следи. Према томе,
уколико такав [покуша] да те одвои од других и да са свог езика у тебе улива отров зла, ти одскочи,
стани подае од ега и затвори свое уши како би спасао и себе и ега. Чак ни кад те види ожалошеног
од искушеа кое се десило, ти га не прима. Ти си се праведно ожалостио и узнегодовао, али ти он
лукаво поново приступа. ер, он е змиа коа покушава да те привуче на своу страну. Уколико почне да
осууе тво ра, т. општежие или да окривуе оне кои живе са тобом, т. твоу братиу говореи да е
едан овакав, а други онакав, или да е код вас нешто лоше, ти га одгурни и изобличи као што приличи
како би и ега оздравоумио и себе спасао. Шта, наиме, говоре такви? "Одвоимо се од овдаших.
Игуман е тежак. Начелник над радионицама е безосеаан. Краснописац е неразуман. Посла е много, а
издржавае ништавно. Сви нареуу и сви заповедау. Немамо снаге да поднесемо напор труда. Нема
начина да се овде спасемо. Побегнимо одавде. Куда? Где нас очи воде. Само да изаемо одавде". Када
би неко од здравомислеих могао да види ихове душе угледао би их мрачним, ужасним, демонским,
без ичега здравог, т. и вое, и ума, услед чега и блуде лево-десно као залутале овце. И немоте мислити
да говорим са намером да их посрамим. Не, напротив. Код их е ош много горе, него што се може
изреи. Уосталом, молите се усрдно да се нау и да се врате или сами, или нашом руком. А наше дело е
да будемо чврсти, избегавауи узроке сличног пада и да се подвизавамо добрим подвигом ради
небеског венца. До мене е, пак, дошао слух да неки од вас неопрезно штите оне кои су се поклизнули,
иако су недостони не само заштите, него чак и простог помиаа. За вас е умесно едино да их
едноставно спомиете са сажаеем. ер, ни апостоли издаицу више нису називали апостолом, ве
само удом, издаником и лоповом.
2) а чуем да меу вама опет постои неред у вечере сате, т. да неко тражи хлеба, или вина, чак и у
време четрдесетнице. Вама е познато да смо ми, дошавши у ова град, ве донекле изменили начин
живота кои смо имали ван ега. а мислим на употребу елеа, вина, варива у дане четрдесетнице, а
такое и средом и петком. И било би довоно. Меутим, с обзиром да саосеам са вама, а и због мое
сопствене немои и због напорности уздржаа у граду а одреуем да од сада у наведене дане увече
сви кои желе могу да добиу чашу вина и комад хлеба. Назад, нека не буде нереда и жустрости, нити
свадивих речи: "а треба да добием нешто ер сам се потрудио више од других". Нарушитеи поретка
нее избеи одговарауе епитимие и одлучеа. Ви кои надзирете радионице, чувари поретка и
управитеи са осталим начелницима других делова будите предострожни како се опет не би десило
исто.
3) Поменуу ош нешто. Неки не остау на послушаима на коа су одреени, ве прелазе са едног на
друго из лакомислености и непостоаности. Стога су и сами себи на штету, и онима кои се држе поретка.
И самим надзорницима радионица и рукодеа они причиавау излишно неспокоство и труд. Нека се
сличне ствари убудуе не дешавау. Нека свако буде трпеив у послу на кои е поставен и нека ради
као што е установено. ер, свакако е знак нереда, незнаа и непослушности када [човек] сам себи
измиша занимае и покушава да испуни свое прохтеве. Пошто смо указали и забранили зло, нека
више нико не поступа на та начин. У супротном е добити епитимиу за неред. Зар не знате шта говори
свети Дороте? Она ко е достигао одсецае свое вое постигао е пуну меру унутрашег покоа. Стога,
она ко хое да се наслади унутрашим покоем треба да се држи наведеног пута, т. одсецаа свое
вое. И постии е поко и у време овдашег пребиваа, и у вечне векове у будуности. Бог и Отац
Господа нашег Исуса Христа нека вам свима да да исто мислите и да сте у свему сагласни како бисте
трпеиво издржали све подвижничке борбе као залог вечног живота и наслеа Царства небеског.
118.
Подвизи су кратки, али су добра за их вечна; сласти греховне су брзопролазне, али су муке за
их бесконачне: их нее избеи леиви (2, 45)
Садаши живот есте време подвига, време скорби и зноа. И они нису привремени и уопште
краткотрани, ве данонони, дуговремени и непрестани све до краа живота. Меутим, немомо
97
заборавати да се та битка не води ради ништавних, последих и удских циева, ве ради
божанствених и небеских добара. И уколико постоаним трпеем и усиеним чуваем светих
заповести у о будемо имали успеха, ми емо наследити Царство небеско, бескрано блаженство и
сладост неизрецивих, нечувених и несхвативих вечних добара. Уколико, пак, због немара и леости
(небило!), због пристрасности и наклоности према трулежним задовоствима овог века у о не будемо
имали успеха, наследиемо вечне муке, безмерно посрамее и стаае са леве стране уз слушае
оног страшног гласа: Идите од мене проклети, у ога вечни кои е припремен аволу и анелима
еговим (Мт. 25, 41). Немомо допустити да се деси да чуемо та страшни глас и окусимо наужасние
одваае од светих и праведних, кои е се узети у неисказану радост, у неизрециву светлост, у ненаситу
сладост. [Немомо допустити] да нас по одлуци Господо заедно са демонима одведу у ога вечни, на
шкргут зуба, у намрачнии тартар, у неразрешиве узе на бесконачност и на свагда, а не само на кратко
време, на неколико година или на неколико стотина или хиада година. Где е тада, како говоре свети,
бити брат, или отац, или мати да избаве и заштите? Меутим, брат нее избавити; хое ли избавити
човек? Нее дати Богу откуп за себе (Пс. 48, 89). а у запитати нешто другачие: "Где е тада бити
небрига безбрижних и немар немарних? Где е бити противречее оних кои су противречили и
непослушност непослушних? Где е бити гордост гордеивих и дрскост своевоника? Где е бити
стомакоугаае стомакоугодника, измишотине лаживаца и одрицае оних кои су се одрекли завета
кое су дали пред Богом, кои су згазили Сина Божиега, и Крв Завета држали за несвету, помисливши да
нема ни смрти, ни васкрсеа, ни суда, ни награиваа, кои су се одвоили од братског општеа у Духу
Светом и лишили се Духа Светог, лутауи тамо-амо по стрминама и аругама свое сластоубиве
похоте".
119.
Ми смо изашли из света: стога ние чудно што страдамо у свету; меутим, речено ние штета за
нас, него помо; трпимо, време брзо тече и ускоро е му дои кра; Господ све види и за све е
дати награду (2, 46)
По телу ви сте остали без рода и без града. Меутим, ви имате еднога Оца, Бога свих и едан град -
Гори ерусалим. Ви имате и суграане - свете од [почетка] века. И шта е чудно што се овде злопатимо
у подвижничким лишаваима и невоама, понекад [трпеи] скорби и увреде? Ипак, немоте се
смуивати, с обзиром да речено не омета, ве помаже да у нама засиа правда и мноштво мира, светлост
и живот, неизрецива радост и анелско весее. Стога вас преклием и молим да свое душе укрепите у
трпеу и да свое мишее утврдите у Господу, благодушно подносеи и преживавауи све у
очекивау добиаа великих будуих добара. Време брзо пролази и ми се приближавамо смрти, или пре
- ка нестаривом животу, будуи да над вама смрт нее имати власт с обзиром да сте унапред умрли
произвоеем кроз одрицае од света. Латимо се за свое дело са стараем и нека се свако напреже
да чисто и преподобно испуни послушае кое му е наложено, са добром савешу га приносеи
Наградодавцу Богу. ер, Господ види сваког и егово дело, и егову усрдност, или леост и одлагае.
Он све надзире и свима е у Царству небеском дати одговарауи награду.
120.
У нашем духовном животу ми треба да одражавамо црте Господег живота у телу на земи (2, 47)
Шта у узвратити Господу за све што ми е дао (Пс. 115, 3). Сеау се [доброчинстава] и благодариу
му? ер, погледате шта е било. Са какве висине и у какво унижее е Он ради нас себе спустио? Будуи
Бог и Владика свега, Он е примио обличе слуге. ега е у утроби носила Пресвета Богородица, да би,
по роеу као Младенац примио повиае пеленама и полагае у асле. Он е био доен као дете,
постепено растуи и од детета поставши дечко. Потом е постао потпун човек и благоволео да прими
крштее, свима нама точеи купе препорода. Он е, назад, завршио свое служее прошавши кроз
издау, кроз животворна страдаа, распее, смрт и тридневно Васкрсее. И све речено е било ради нас,
т. да бисмо и ми духовно проходили исти пут. Он се бестелесно родио од Оца пре векова, да би се потом
ради нас телесно родио од Пресвете Деве. И ми се спочетка раамо телесно, а потом духовно, т.
уопште кроз свето крштее, а монаси и посебно, наиме кроз свету схиму. Стога ми треба да будемо као
деца (нарочито новопострижени), т. да подражавамо едноставност деце како се не бисмо гневили као
диве звери када нас оскорбе и увреде, ве како, попут младенаца, не бисмо ни примеивали [увреду].
98
Христос Господ се у свему повиновао своим родитеима. И ми треба да се повинуемо своим духовним
родитеима - оцима. Ступивши на свое дело, Христос Господ е био вреан и злоставан од бесних
кижевника и фарисеа слушауи: Демону теби (н. 8, 48); помоу кнеза демонског изгониш демоне
(Мт. 9, 34); ние ли ово дрводеин син (Мт. 13, 55), као и друге увредиве речи. Потом е трпео пувае,
ударце и бичевае. Па ипак, Он ни речи противеа ние проговорио, ве е само благодарио и молио
се: Оче, опрости им, ер знау шта чине (Лк. 23, 34). Нека речено подржавау они кои желе да се спасу и
да буду сунаследници са светима. Пазите на себе сви - од првих до последих. Нека код вас ништа не
бива из зависти, самовое или непокорности, ве у свему божанствено и усрдно испуавате свое дело
како бисте угодили Христу и како бисте га прославили. Нека вам Господ да силу и крепост да се све више
чистите, усавршавате и просвеуете, те да сиате као светилници у свету.
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
121.
1) Нека се нико не одваа и нека не губи поверее према свом оцу; немоте слушати неприатеа,
искусног проналазача зла; 2) речено ете достии откриваем помисли, за шта вас молим
спасеем вашим (2, 49)
1) а се радуем и веселим гледауи на ваш напредак. Ипак, мене са друге стране обузима страх и
трепет да некако не дое до неког нереда кои би срушио све што е уз многи напор и зно стечено. Стога
се свима обраам са уопштеном речу: чувате се, бдите и молите се. Нека нико не помиша да се усами
и да ходи засебно, нека нико свое ноге не помера са тврдог камена вере свом духовном оцу, нека нико
не слаби у своим подвижничким напорима. Нека нико ни на кои начин не пушта код себе многоглаву
змиу, коа е свелукава и вешта у навоеу на грех под благовидним изговором. Она е многоискусни
проналазач греха и сеач зла кои е свргнут са небеса. Павши на зему као муа, она се прокрала у ра
и нашег праоца прелестила, да би све до сада уде учила свакаквом бешчашу и гресима. Она е и
хришански род научила ересима и неприличним делима, те и нас покушава да рани и умртви стрелама
греха.
2) Стога вас преклием и молим да чврсто ходите своим путем, обукавши се у свеоруже свое и никако
о не дозвоавауи да прие и приближи се, што ете, као што сам рекао, постии добром вером према
оцу, непоколебивим исповедаем и потпуним откриваем своих тани, те смиреем, нелицемерним
послушаем и благодушним трпеем. Да, братио, молим вас и преклием да се ради Бога, ради
награде, ради вечног живота и егове радости, те ради страха од супротног, т. неугасивог ога и других
безмерних мука ош више потрудимо, да бодро ходимо, да право идемо, бореи се и присиавауи се
да безбедно препливамо велико море овог живота како бисмо по смрти добили венце правде и блажену
бесмртност.
99
122.
1) Гледауи на кра пута, путници радо подносе све тешкое кое их сусреу на ему: и ми треба
све да трпимо ради Царства небеског; 2) и сви прославени свети су трпели: другачие не може
(2, 50)
1) Они кои ходе дугим путем прелазе из места у место, при чему е пут понекад раван и утабан, а
понекад испресецан рупама и блатав од кише. Проживавауи ова живот и ми прелазимо из дана у
дан, из године у годину понекад сусреуи неприатности и тешкое, а понекад приатности и радост.
Гледауи на кра пута они се не оптереуу еговом дужином, нити се зауставау због тешкоа кое их
сусреу. Подвизавауи се добрим подвигом послушничког и испосничког живота и ходеи добром стазом
коа води у Царство небеско, ни ми не треба да смо мрзовони, ни да се враамо назад, ни да
изнемогавамо због неприатности, препрека и скорби кое нас сусреу и кое ради наше користи на нас
попушта благонаклони промисао Божии. Због незнатних и неважних добитака привременог живота они
се не зауставау пред напорима путоваа кои им предстое. Утолико пре ми ради вечних и неизрециво
великих добара треба све да трпимо. Да бисмо се удостоили да добиемо оно на шта се надамо ми
треба све да благодушно примамо и подносимо. Да, братио моа и чеда, храбрие и благодушние
подносимо све што нас сусрее и што е нераскидиво везано са нашим подвижничким начином живота:
напоре, тешкое, пост, бдее, коленопреклоеа, спавае на голо земи, вруину и хладноу, глад и
же, сиромаштво одее и обуе, извесну неуредност због напора, неизбежност послушаа и
молитвослова. Ви сте блажени и преблажени што се трудите у своим духовним подвизима и што са
убаву сусреете мислена и чулна искушеа коа вас сусреу.
2) И да ли е ико од светих кои су просиали од вакада овдаши живот провео без зноа и туда, без
искушеа и скорби? Поменимо Авраама, великог меу патриарсима, пророцима и учитеима, или
похвалу апостола - Павла са осталим апостолима, или оце кои су се потом прославили - Стефана
Првомученика и све друге кои су после ега мучени за Христа, или Антониа Великог и све преподобне
кои су се са име и после ега подвизавали: код свих емо наи безмерне напоре, зно, борбе,
умарае, скорби, гоеа, нападе, клевете и сваковрсна искушеа. Свети Павле говори: Потуцаше се у
кожусима и козим кожама, у оскудици, у невоама, у патама; они коих свет не беше достоан,
потуцаху се по пустиама и горама и по пештерама и по амама земаским (ев. 11, 37-38). И са
свима е било тако. Иначе се и не може угодити Богу. Без напора се не може остварити пут спасеа, нити
се без подвига може одржати жеена победа. Ми смо се подухватили истог дела као и они, услед чега
морамо водити начин живота коим су и они провели сво брзопролазни век.
123.
Чиме треба да ревнуемо едни пред другима, чиме треба да превазилазимо едни друге, и у чему
да се меусобно слажемо (2, 51)
Приите и одбацимо мрзовоу и леост, те прихватимо маривост и ревност за испуавае свих
заповести Господих. Доите и потрудимо се да делом (а не речу) превазилазимо едни друге у
избегавау упорне своевоности, те у уступау [другима], у трпеу скорби, увреда и подсмеха.
Хадете да ступимо у надметае у избегавау смуиваа других и себе, подизаа обрва пред нижим и
гордог забациваа главе пред вишима (што одликуе гордост коа се подиже против Бога Сведржитеа,
коа е са небеске висине збачена на дое краеве земе), те у труду око личног мира и умириваа
других, око личне кротости и укроаваа других, око смирене нарави и смиреног мишеа (што
одликуе Сина Божиег, кои се из послушности и смиреа очовечио, те Крстом и смру спасао
човечанство). Приите и почнимо да подражавамо едни друге у избегавау леости и одсуствоваа са
дневних божанствених служби и ноног псалмопоаа (што е своствено ленштинама и недораслима), те
у напору да стекнемо усрдност да дело Божие, за предухитравае других у долажеу у храм Божии пре
почетка псалмопоаа (што е своствено ревнитеима благочаша и врлине). Меутим, да не бих
набраао све едно за другим, реи у уопштено: сви се меусобно подражавамо у добру, удружимо се у
убави без дрскости, у мирном расположеу и у благом смиреноуму, избегавауи лукавства и
узаамна подозреа и духовним единством утврдивши душе у узаамном повереу. Нека нико не буде
уда изданик, нити двоедушан, ни непостоан, ни неуздржив, ни склон на блуд, ни суров, ни тврдоглав.
Нека нико не чини и не поступа на наведен начин, него нека свако напредуе само у преподобном,
100
праведном и богоугодном, из дана у дан очекууи своу кончину и чекауи дан доласка Господа нашег
Исуса Христа, када е се све претворити и преобразити. Ми емо стати пред страшним престолом Судие
у присуству свих бесплотних чинова анелских и дати одговор за сва дела, речи и помисли.
124.
1) Будите у свему исправни - и у унутрашем и у споашем; 2) у обите примате не само
граане, него и сеаке (2, 52)
1) (Писмо из заточеа). Радуте се као истинске слуге и делатеи Христа Господа. Он вам е припремио
венац и Царство свое уколико будете чували срдачно благонастроее и усвоени начин живота, држеи
се мира и чувауи заведени поредак, истраавауи у непорочности и чистоти, покорности, смиреноуму,
трудеи се у рукодеу, псалмопоау, читау, откривау помисли и свему другом што вам е наложено.
2) У вези са примаем нове братие желим да [кажем] да треба да се допууете не само са граанима,
ве и са сеацима, кои су пригоднии и навикнутии на труд и послове кои су код нас заведени.
Умножавае граана, како ми се чини, за нас нее бити здраво и благотворно ни у телесном, ни у
духовном смислу.
125.
Сви као едан човек се држите заповести Божиих и поредака наших, подражавауи древне (2, 53)
(Писмо из заточеа). Нека вас Бог укрепи, братио моа начасниа, у делима руку ваших и у вашим
душевним подвизима силом коу даруе Дух Свети, у свему вас чувауи непорочним и нераивим,
готовим на испуавае свих заповести егових и на сваковрсно послушае. Гледате пред собом на
добра коа су припремена онима кои су заволели авае Господе и кои ни у шта не сматрау све
овдаше, т. славу, задовоства, утехе и поко тела, кои су се распели свету и ум усмерили на зрее
небеског. Слично су живели и сви древни оцу наши, одрекавши се света и свега што е у свету и служеи
Господу у свештеном и анелском чину нашем. Држите, чеда моа, предаа као што сте их примили,
пламен страсти гасеи росом здравоума и чистоте, те свое прохтеве одсецауи мачем послушаа.
Будите искусни делатеи заповести Господих и дела руку ваших [нека буду] у складу са назначеем
онога ко управа вама. Све ваше братство као една душа и као едан човек нека бодро, благодушно и
еднодушно врши сва своа духовна и телесна дела као пред лицем Господим.
126.
1) Оставауи земаско, устремите се ка небеском, бореи се нарочито против гнева и похоте;
2) поуке потчиеним и старешинама (2, 54)
1) (Писмо из заточеа). Ви сте се разапели свету и свет вама. Одвоите се од земаског и узвисите се ка
небеском животу, живеи единоме Богу и умревши свему другом. Нека ваше очи буду окренуте [циу] ка
коме е [окренута] и вера ваша. Нека ваше срце буде бодро у ономе чиме се заробени, по речи
Господо: ер где е благо ваше, онде е бити и срце ваше (Мт. 6, 21). Видите ли да сте се удостоили
анелских добара и анелског живота? Стога као анели и ходите, не потчиавауи се утицау
случаности. Против греха се борите кротошу, а против похоте здравоумем. Нека те не победи мала
сласт, коа те свакодневно и свакочасовно узнемирава. На оруже против е указао она ко е рекао:
Трпеи потрпех Господа, и обрати на ме пажу, и услиша моее мое (Пс. 39, 2) и избави ме од
страсти, премда е прошло прилично времена.
2) Вама потчиенима су познати закони послушаа, а вама начелницима - закони начелствоваа. Ви,
наиме, произвоеем треба да будете последи стога што сте први, подстичуи се састрадаваем и
убаву. Треба снисходити, али и усходити; проговорити, али и оутати; весело и убазно се
осмехнути ради духовне утехе, али и попримити строги изглед, здравоумно не дозвоавауи
претераност ни на едно страни. Нека очи ваше буду неуспавиве у чувау правила и приступачне при
давау одговора. Ноздрве ваше нека се не шире гневиво, обрве нека се не подижу гордеиво, език
нека се не извре суетно. Свако чуло нека се држи смирено и сваки уд пристоно. Уста нека буду оруе
псалмопоаа, ум нека помиша само о небеском, а руке нека делау само дела благочаша и убави.
101
Нека нико не буде непослушан, своевоан, жестокосрдан. Сви се седините у еднодушности, заволите
се без дрскости и меусобно пружите деснице ради вашег спасоносног живота.
127.
1) Радуем се што сте се опет сабрали из расеаности и што сте се средили као што приличи;
останите верни свом чину и унутраше и споаше; 2) поука намеснику Софрониу нарочито и
свим другим старешинама и потчиеним уопште (2, 55)
1) (Писмо из заточеа). Економ кои е дошао обавестио ме е да сте се опет сабрали сви, и старешине и
потчиени, и поново успоставили обичан поредак. Старешине су почеле да распореуу и деле
одговарауе послушае свакоме, а потчиени су их прихватили покорно и смирено и приступили делу.
При томе сте сви седиени убаву, сви имате едну душу, едну мисао и жеу усред мирног и
урееног живота. И а не могу изреи како се обрадовала моа смирена душа и заблагодарила Господу.
ер, за мене е наприатние и наутешние под небом да ви живите добро, испуавауи заповести
Божие и пребивауи верни уставима вашег анелског чина. Пошто е све речено сада код вас
васпоставено, молим и преклием да свако пребива у благодушном трпеу, душеспасоносно
проходеи дан за даном у нелицемерном послушау. Нека меу вама нема разних жеа, самовое,
своеглавости, поклоеа властито вои, роптаа, шаптаа, сакупаа, размажености, дрскости,
смеха, леости, малодушности, гордости и ничег неугодног Господу. Ми смо ставили свет и све у свету:
родитее, брау, приатее, познанике, села, градове, тргове, гледалишта и све друго страсно и
сластоубиво како бисмо задобили Христа и живели небески, како бисмо истребили страсти и обогатили
се врлинама, како бисмо преподобно и праведно поживели у садашем веку и подражавали преподобне
оце наше, те се удостоили добиаа обеаних добара. Ето нашег зваа и очекиваа. Такво треба да
буде и дело ваше, и обраае, и понашае, како би имену одговарао и живот. Нека он сиа добрим
делима, дауи благодат лицима истог чина коа вам се приближавау, као уосталом и световацима,
како би се прославало име Оца нашег кои е на небесима и како бисмо се и ми смирени радовали
знауи и гледауи вас.
2) Чедо мое, Софроние. а сам меу многима изабрао тебе да начелствуеш над братиом. Пази да се
не покажеш неискусан на мое посрамее и постиее. Нека се светлост твоих врлина светли како би
се твое име славило не само меу братиом, него и напое. Она ко има Бога у себи кроз испуавае
егових светих заповести постае знаменит и на небу и на земи. Буди пажив према братии, благ,
поучан. Разумно напомии о дужностима, убазно изобличава безобразне, праведно налажи епитимие
онима кои греше, очински лечи немоне, уразуму незналице и све чини на корист братству. Стога сам
ти и дао власт коу и а смирени имам од Бога по еговом промислу. И сву други, и старешине и
потчиени, верно вршите свое дело у страху Божием како би се Бог са светим анелима радовао због
вас. Трудите се усрдно, ходите у незлобивости, општите у простоти. Немоте прекидати откривае
скривених помисли и жеа, у коме се налази спасее душе и избавее од страсти. Чувате
псалмопоае као што е установено. Стихослове, бдеа и читаа нека буду по уставу. Учее
Псалама и тропара напамет нека буде по указау духовних отаца. Назад, молите се за мое смирее, т.
да ми Господ да утеху и крепост да претрпим предстоее скорби.
128.
Ви добро живите; и нека меу вама нема ни еднога са равом нарави; трудите се да као делатеи
винограда добиете награду од Господара; ратуте као воници да бисте се удостоили венаца од
Подвигоположника (2, 56)
(Писмо из заточеа). Ви сви живите у Господу и сабирате обилне плодове спасеа, удаууи се од
сваког лукавства и сваког нереда. Нека меу вама не постои несретно дрски, немарни, сластоубиви,
грехоубиви, телоугодник, срамни душом, мрзилац, отимач чак ни намае ствари, завидивац,
препирач, надмени, роптач, леив, нерадан, непослушан, горд, осоран, лаживац, високоуман,
спорив, изелица, поспан, роб тела и света, уда кои замиша издаство свое душе и одваае неког
брата из братства. Такви сами себе отимау од Бога и беже од ега, лутауи по беспуу греха. Они нее
да трпе врелину дана, због чега нее добити ни награду од виноградара. Иако воници Свецара Бога, они
102
нее да понесу воне напоре како би, храбро се бореи, угодили Владици, услед чега ни награду не
добиау. Они се уносе у спискове бегунаца: пошто их ухвате они добиау казну. Према томе, добри
воници, саборци, саподвижници и сапутници, потецимо, напрегнимо се, куцамо и све претрпимо. Господ
е близу и увенчае нас. Он гледа са неба на сваког ко трчи и плете венце онима кои претрпе до краа.
Стога сви будите чисти преко исповести, мирни кроз смирее и лакопокретни из убави према делау.
Глава као глава треба да гледа шта е потребно сваком уду. И одредивши шта коме да се да, она све и
свакога треба да приводи у покрет.
129.
1) Он призива све да благодаре Богу што е изведен из тамнице; 2) "наше искушее е, каже,
братиу поделило на праве и неправе"; 3) он жали због других и моли се за их у очекивау да е
се исправити, а првима саветуе да буду чврсти и благодаре Богу за сво успех, старауи се да
успеу у ономе што им недостае (2, 57)
1) (Писмо из заточеа). Брз на милост и богат у штедрости, наш свеблаги Бог е на заступништво
Владичице наше Богородице, на молитве наших покровитеа - светог Претече и Богослова, као и на
ваша искаа одагнао искушее и извео нас из закучане тамнице. Стога сви заедно узнесимо
благодарствену песму Богу Доброчинитеу кои е скорб претворио у радост и срушио замке лукавог кое
су против нас спремене. Уосталом, а сам пострадао због грехова своих, а не због чега другог. Стога
сам а благодушан верууи да е ми претрпено бити на очишее грехова моих.
2) У нашем искушеу сви ми смо ве искушани као злато у топионици, а нарочито овдаши. Они кои су
рание живели у Духу Светом и са несумивом вером остадоше исти и уопште се нису изменили, него су
се, напротив, ош више укрепили и утврдили невоом коа се десила. Они, пак, кои су пребивали у
хладнои срца, у двоедушности, у телоубу и немару, чим их е дотакао ударац зла одмах отпадоше
као лише, као плева из сита, сами искочивши из манастира како би се показали они кои су били слични
чисто пшеници. Имауи речено у виду, божанствени Давид говори у Псалму: Раздели их у животу
иховом (Пс. 16, 14), т. грешнике и немарне од врлинских и преподобних. О, пада. Због властите
немарности расуше се кости ихове до пакла погибли (Пс. 140, 7).
3) Уосталом, а болуем и плачем због их и неу престати да их призивам да се врате све док у мени
буде дисаа. Може бити да е се неко од их распалити од мале искре богопознаа и обратити ка
покаау, те се ослободити од уза греха и као заблудела овца напустити пут лукавог. Ви, пак, немоте
бити страшиви због иховог пада, ве са ош веим смелошу стоте у подвигу благочаша, у
подвижничким упражаваима, у труду рукодеа, у зноу борбе, у храбром сусретау свакодневних
скорби и напада све до крви и чак до смрти, што смо и обеали, као што знате, кад смо примали свету
схиму. Нека сада сваки погледа и расуди шта е испунио од онога што е обеао, и шта ош ние. И за прво
нека узнесе благодарност Ономе кои му е дао силу да све поднесе, а на друго нека употреби свое усре
како би оно што недостае остварио на делу. На та начин ете ви достоно бити украшени мученичким
венцем, будуи да Господ говори: Мо верни слуга ние она кои ми говори: Господе, Господе, него она
кои твори воу моу (уп. Мт. 7, 21).
130.
1) Ми смо оставили све да бисмо угаали Богу; речено и чинимо подражавауи свете и идуи
царским путем на коме се умножавау све врлине и прогоне све страсти; 2) уколико сте такви, Бог
е у вама, а са им свако добро и свака помо и заштита (2, 58)
1) (Писмо из заточеа). Будите здрави у Господу и сво добар живот продужите на уобичаени начин,
испуавауи заповести Господе и ходеи у саветима еговим. едино имате у виду и едино желите
да угодите Богу кроз умртвивае страсти и прихватае врлина. Ви сте стога и изашли из света и
ступили у манастир, оставили житеску суету и свако пристраше, свако дружее и убав (и
родитеску, и братску, и синовску, и сродничку), као и све телесне сласти, житеску славу и све друго
пролазно и суетно. Ми треба, дакле, и да дествуемо у складу са нашим решеем и жеом да тако
живимо, т. у складу са цием, идуи трагом житиа светих, следеи ихове поуке и саображавауи се
иховим примерима. Ми не треба да се обазиремо лево-десно, ве да ходимо царским путем кои
одликуе послушае без расуиваа, богоподражавауе смирее, небеско беспристраше,
103
божанствена чистота, равноанелско бестраше, кротост, исправност, убав, мир, ревност, трпее,
трудоубе и свако друго богоугодно расположее и дело. Насупрот наведених врлина стое
непослушност, роптае, гордост, таштина, нерад, дрскост, пристраше, телоубе и друга зла дела.
2) Врлине се раау од Бога, а страсти и греси од сатане. И нема никаквог општеа измеу светлости и
таме и никакве сагласности Христа са велиаром. Будите синови Божии, синови благопокорности и
послушности, а не синови гнева, противеа и погибли. Нека се нико не одваа од других жеама и
мислима, нека нико не воли леост, нека нико не ропе, нека нико не буде лицемеран. Напротив, сви
будите брзи на добро, благодарни, брзопокретни, скрушени, доступни, сарадосни, дружеубиви,
незавидни и мироубиви како би Господ могао да се сматра присутним меу вама. ер, Он е меу
двоицом или троицом кои су сабрани у егово име (Мт. 18, 23). Утолико пре е бити меу вама
многима уколико неодступно ревнуете и свагда испуавате заповести егове. И шта е вас ожалостити,
или притеснити, или обесхрабрити уколико е Бог у вама? Ништа. Све е бити подношиво, макар се и
радило о нечем тешком душевно или телесно. ер, ако е Бог с нама, ко е против нас (Рим. 8, 31). И ако
Он. . . свога Сина не поштеде, него га предаде за све нас, како да с им и све не даруе (Рим. 8, 32).
Стога стоте не колебауи се у уверености да ете бити наследници Царства небеског уколико сачувате
неизмеен ваш добри живот. Да, чеда, усрдно вас молим и преклием да у себи запалите ога
божанствене убави, да се испуните ревности, да се укрепите храброшу, да се учврстите у чистоти и
непорочности, да се осветите молитвама, моеима, псалмопоаима, бдеима, скрушеношу,
исповедаима, сузама и уздасима.
131.
1) Он на путу у обите тражи ихове молитве, а има - Божиу помо у иховим трудовима,
будуи да е жетва; 2) Атанасиу и Филипу напомие да добро руководе братиом, саображавауи
се са нарави и немои сваког; 3) свима саветуе да верно иду за своим цием; 4) чувамо отачке
заповести подстичуи се страхом од суда и смрти; он прича о смрти неког писара и изводи поучне
закучке (2, 59)
1) (Писмо из заточеа). а идем ка вама и журим у обите. Понапре иштем молитве ваше да нам
Господ помаже у путу на копну и на мору и да учини да се авимо благоугодни пред им и душом и
телом. Потом вам напомием да нисмо били без бриге за вас, нити равнодушни за ваш положа, ве смо
вас све време имали у своо смирено души са добрим жеама, нарочито сада када сте, због жетве, у
великом кретау и труду. Нека вас укрепи Господ Бог и у унутрашем и у споашем човеку и нека вам
да силу да храбро поднесете и споаше и унутраше тешкое. Осим тога, ко е разумети замке
авое, заседе и саблазни?
2) Пазите бодро, чеда моа, Атанасие и ефреме, и богоугодно управате братиом. Свима пружате
неопходно - и духовно и телесно. У обраау се прилагоавате карактеру и нарави свакога, будуи да
ние свима исто потребно. едноме е неопходна бода, другоме узда, едноме епитимиа, другоме
опрошта, едноме изобличее, другоме савет. Свако има своу страст и своу навику, са чиме треба
усагласити и начин лечеа.
3) Сви ви остали, братио, есте чеда Божиа. Ради ега сте оставили свет и дошли овамо, ради ега сте
раскинули свако општее са телом и крву, ради ега сте на рамена своа узели крст егов, из убави
према ему све сматрате за трице и ништа временско нисте претпоставили добрима у будуем веку,
коа е обеао. Ви сте у обите дошли као странци и дошаци и примили образ монашког живота.
Благословен е избор ваш и свето решее ваше. Ипак, братио, молим и преклием да водите живот кои
е достоан великог чина како се не би десило да, налазеи се ван света, делуете као да сте у свету и
како не бисте, побегавши од тела, живели по телу. И ви знате да се речено дешава чак и да вам не
кажем. ер, зар ми нисмо телесни уколико смо страстоубиви, уколико настоимо на своим жеама,
уколико се отимамо око првенства, уколико се споримо око мантиа и друге одее, око места стоаа, око
оловке и других ништавних ствари? Ние ли наша борба светска? Немомо дозволити, братио, да наше
насветие звае спадне до смешних детиастих спорова. Слава монаха е кад [трпи] бешчаше, увреде
и клевете Бога ради, не чинеи ништа достоно осуде и прекора. Украс монаха се да се одева у
наружниу одеу. Неу више говорити о сличноме.
4) Чувате отачке заповести, слушате речи светих и ради тренутне сласти немоте презирати вечно
блаженство. Дои е назад и нее закаснити Она ко е судити свима. Може се, пак, десити да пре
104
еговог доласка дое страшни анео кои одваа душу од тела, т. време немои и последег издисаа. А
речено е страшно и потресно, услед чега и умиремо немауи снаге да издржимо. А шта е бити по
исходу душе, т. када по у доу анели? Коа страна е победити и узети нас? Испричау вам едан
случа кои се, додуше, ние десио са лицем из нашег чина, али е веома користан. Кажу да е чувени
писар Ставрикие при свом задем часу и последем издисау почео да се знои, тресе, шкргуе зубима
и узвикуе силним гласом: "Помозите. Спасите. Господе помилу. Гомила црних и ружних демона излази
из мора и иде ка мени". Он е живео на морско обали. Нико од присутних ние ништа видео. Но, он е
видео и горко жалио, и сам будуи према многима неосетиви писар. Ко е, дакле, победити и при нашо
смрти - анелски или демонски хор? Тада е нас одмах загрлити они кое смо овде волели. Уколико смо
волели чистоту, послушае, смирее и друге врлине, [прии е нам] анели, а ако смо волели таштину,
непокорност, противречее, раскош, смех, гледалишта, [прии е нам] демони. ер, страсти су демони, а
врлине анели. Ко е, дакле, победити? Ко е узети душу моу? Помилуте ме, братио моа. Меутим, сви
заволимо врлине како би победили анели и узели нас, а не страсти, т. демони. Ава, тада би бое било
да се нисмо родили. ер, силнии е силние бити испитани (Муд. 6, 6), нарочито они кои су у нашо
схими, ереи, игумани и остале старешине меу нама. Немоте се утити због моих речи. а их не
говорим да бих вас неправедно заплашио. Напротив, а говорим оно што сам дужан, испуавауи своу
обавезу, убеи вас и желеи вам добро.
132.
1) Он Софрониу саветуе да прати испуавае отачких устава, од чега долази свако добро, док
од супротног [долази] свако зло; 2) треба се држати среде мере у душевним и телесним
напорима; 3) не треба оставати без казне никакву неисправност; 4) та строгост е дело убави, а
не гнева (2, 60)
1) (Писмо из заточеа). Чедо и брате Софроние. Лати се сво служеа бриживо, са маривошу и
усрем. а налазим неопходним да ти увек пишем о истом како бих побуивао твое усре. Пази бодро и
у свему руководи братиу своу, имауи као помоника и саветника аву Акакиа, чедо мое. Посматра и
прати излазак сваког, т. како опште, како дествуу, како пребивау, како би се све окретало у славу
Божиу и како би се живот ваш устроавао у границама и правилима светих отаца наших и по заповестима
мог смиреа. ер, [на месту] на коме живе и дествуу слично угаа се Богу, сиа светлост, влада мир и
сатана нема места с обзиром да страсти стое далеко. [На месту], пак, где не маре о реченом и не
дествуу у истом духу гнезди се све супротно, т. уместо добра - зло, уместо светлости - тама, уместо
Христа - велиар. Стога буди бодар и пази посматрауи срца братие посредством исповедаа и
упуууи их на свако добро дело.
2) Држи се средине. Ни безметежу, молитви и читау немо допуштати да растрое дела телесног
живота, ни опет прекомерним трудом у [телесно] области немо спуштати ум доле од сеаа на Бога и
од зреа Божанствених ствари, погружавауи га у вештаствено. Ето закона истинског благочаша. И
уколико сам живиш на речени начин, и братиа е, следеи те, прихватити исто и почети слично да
делуе. ер, ми нисмо оставили свет да бисмо овде споконо ели, пили и одевали се. И зар е у реченоме
наше спасее? Са друге стране, ми се нисмо обукли у схиму ни ради седеа без дела и покрета, без
хране и одее. Ми треба и едно и друго у свое време разумно да вршимо, по апостолско речи: А све
нека бива бдагообразно и уредно (1. Кор. 14, 40). Стога велики апостол о себи говори да никада ние
забадава ео хлеб, ве да е еговим потребама и потребама оних кои су били са им било довоно
оно што се стицало напором егових светих руку (2. Сол. 3, 8; Дап. 20, 34). То чини и у томе пребива.
Нико да не презире твоу младост (1. Тим. 4, 12).
3) Немо оставати без паже оно што захтева испитивае како кроз наводну доброту неки мали
пропуст, остауи недирнут, не би братиу довео до велике неиправности. Уколико неко тано еде нека
добие епитимиу. И она ко има нешто лично без благослова, па чак и набезначаниу ствар, нека такое
добие епитимиу. И ономе ко другоме дае нешто за ело, ко се са другим меа за неку ствар или нешто
слично ради такое треба дати епитимиу. Ако ропе - такое. Ако покаже непослушност такое. Ако нее
да ради, нека и не еде (2. Сол. 3, 10). Онога ко дели братиу или краде треба одлучити, и остало, као што
е установено у епитимиама.
4) Слушауи мое речи, братио и чеда моа, немоте их сматрати тешким и немоте мислити да се речено
установуе из безосеаности. Напротив, речено се чини из очинске убави и од бола за душе ваше за
кое ми треба да дамо одговор. На нама лежи тежак суд уколико вам не саопштавамо оно што смо дужни,
105
уколико вас не одвраамо од неприличног и не утвруемо у добру. Осим тога, дело доброг оца е да
своу децу не остава без караа, ве да им малим претама и ударцима таба пут ка добиау вечног
живота. Илие е био отац достоан осуде и прекора стога што ние изобличавао и кажавао свое синове
кои су нарушавали закон, услед чега е заедно са има био лишен живота.
133.
Наши напори нису велики, а награде су безмерне; стога ревнумо, побуууи себе сеаем на
смрт и на све што е прати (2, 61)
(Писмо из заточеа). Блажени смо ми, чеда, што добро чинеи и добро живеи незнатним и ништавним
злопаеем стичемо утехе Царства небеског. ер, по речима отаца, читав монашки труд е лаган и ние
достоан да се помене пред бесконачним блаженим радоваем. И ви треба да се радуете уколико
трпите напоре с обзиром да е велика ваша награда на небесима. Ипак, неопходна е пажа и
непрестано помишае ума на [место] нашег пресееа, на исход из овог света, на сретае анела,
на стаае пред Богом, на пресуду Судие и слае на десну или леву страну. Ето у чему да освауете, о
чему да размишате, чиме да се бавите. Пред лицем Бога и егових изабраних анела а вам сведочим
да ходите достоно свога зваа, да не скреете на лево, да се не поводите за грехом, да не падате у
замку дрскости, а вас опомием и неу престати да вас опомием. Отворите ваше уши, разгорите се
срцем и схватите шта говорим, те останите непорочни како бисте, као делатеи винограда Божиег,
добили велику и безмерну награду.
134.
Будите у свему исправни како бисте били добри квасац за оне кои е тек ступити у обите; пред
очима имате Бога, смрт и решее суда Божиег; идите или приите; пред [одлуком суда Божиег]
све е ништа (2, 64)
(Писмо из заточеа). Строго испуавате завете мое, кое сте примили при ступау у монаштво. Ви сте
обеали да ете их чувати док сте живи, те употребите сво старае да под руководством игумана
створите благоустроство како бисте постали закваска за братиу кои е тек ступити ка вама. Своим
устроством ви ете их заквасити и испеи огем убави, представауи их Богу на небеско трпези као
благоугодни хлеб. Немоте трошити време на телесни поко и испуавае свое вое, ве иштите
небеску утеху и душевно спокоство, након чега е умесна и умерена телесна утеха. ер, уколико
претходи духовна утеха, ни телесна потом ние за прекор. Ходите у преподобиу и правди, имауи мир
меу собом. Имауи увек Бога пред своим очима, сеате се непрестано и смрти, и скидаа одее тела,
и изласка из света, и стааа пред Богом и слушаа коначне пресуде суда Божиег, т. или: Идите од
мене проклети, у ога вечни кои е припремен аволу и анелима еговим (Мт. 25, 41), или: Ходите
благословени Оца мога; примите Царство кое вам е припремено од постаа света (Мт. 25, 34).
Пред реченим су ништа и свет, и земаска блага, и удска слава, и лепо одело, и мирис уа, и гозбе, и
шете, и утехе и све. Ви се насиавате Богом и Божанственим стварима, опиауи се благодау Дуга
Светог, наслаууи се речима Писма, кое су слае од меда и саа, украшавауи се одеом
здравоума [т. чистоте], правде и уздржаа, богатеи се добри делима, славеи се смиреноумем,
усходеи на небо бестрашем, величауи Бога са анелима и устреууи противника страхом Божиим
и светом молитвом. Све се више просвеуте, чистите и постате небески да би се и за вас као из уста
Гослодих рекло: Нисте од света (н. 15, 19).
135.
Подвизавате се, сеауи се изласка [из тела] и суда; указуу се неопходна делаа и нарочито оно
што е неопходно за борбу са телесном похотом (2, 65)
(Писмо из заточеа). Подвизавате се, чеда моа, и теците духовним путем, горе подижуи очи ума,
гледауи на небеско и мотреи на вечно. Мотрите када е и како, т. да ли у зиму или у [време] жетве,
дау или ноу, сада или под старост, ове или идуе године, овог дана или часа дои мо последи
издиса. ер, смрт е свакако дои, дои е и супарник-неприате и одредие се победа или губитак
свега. Подстичуи се сличним помислима ви неете бити брзи на грех и неете пасти у бездан зла, ве
106
ете назад угледати добра горег ерусалима. И их ете гледати у све дане вечног живота. Обавате
и телесна дела. Старате се и о едном [телесном] и о другом [духовном], устима хвалите Бога, езиком
говорите истину, рукама радите по сили своо и ногама ходите путем мира. Све ваше тело е свето и сви
ваши удови есу Христови удови. Апостол говори: Хоу ли, дакле, узети удове Христове и од их
начинити удове блуднице? Никако (1. Кор. 6, 15). Удауте се од дрскости. Нека нико никога не раава и
нико никоме не говори раво. Од Бога се нико не може сакрити, будуи да су очи Господе хиаде пута
светлие од сунца, те прозиру све путеве удске и разматрау тана места (Сир. 22, 2228). Немоте
се смеати неумесно. Немоте седети близу едан другог кад разговарате. Немоте распаивати крв
пресиаваем стомака. Као добар савет здравима предлажем да не пиете вина. Довона су за нас
унутраша узнемиреа и довоан е природни ога. Уколико се споа дода ога од вина, запалие се
несретни пожар, те тело нее издржати, ве е ускипети и пожелети свое. а вас предупреуем,
указууи вам на погубне последице. Бог е установио дан за испитивае, када е осудити и предати
незамисливим мукама са демонима оне кои чине слична дела. Предупредите Господа у исповедау,
откривауи наговараа коа подмее аво. Све чините благообразно и умерено прихватате сан. Брзо се
пробудивши, вршите установени чин бдеа. И биете блажени уколико вас Господ нае да чините као
што рекосмо.
136.
1) Питаима о степену поретка код их и о уклаау ка неприличном, он подсеа на читаво
устроство обавезног живота; 2) потом саветуе: "Ако сте се трудили трудите се ош, ако сте се
борили - борите се ош и немоте допустити да узалуд пропадну ваши напори"; он их подстиче
обеаем доброг рода и Божиег одобраваа на суду (2, 66)
1) (Писмо из заточеа). Поздравам вас све писмено и питам како иду ваша дела. Како вас ограуе мир
Божии? Како вас чисти страх Божии? Како се савети егови усеавау у срца ваша? Како вас седиуе
строност поретка? Како вас утвруе искрена вера? Како вас везуе утврени завет потчиаваа? Како
вас узвишава нелицемерно послушае? Какво е ваше христоподражавауе смирее? Какво е улажее
и излажее ваше? И како иде исповедае скривености? Затим, како иду дела руку ваших? Да ли е
започела жетва?. . . Обавестите нас и о свему осталом и обрадуте нас. Ме се надамо у вас, али се и
боимо. И у неспокоству понекад размишамо да ли неко меу вама не чини неред, или можда ропе,
или угаа телу, или упада у дрскост, или се удружуе са аволом и замиша исто што и они кои су се
сабрали на Господа и на Христа еговог, говореи: Раскинимо окове ихове, збацимо са себе арам
ихов. Она кои живи на небесима подсмеае им се, и Господ е им се подругнути. Тада е им
одговорити у гневу своме, и уарости своо потреше их (Пс. 2, 35). ер, а сам поставен над вама по
вашо слободно сагласности и ви сте ми се сами предали у послушае. Стога вам и говорим слично,
саопштавауи вам наредбе Господе.
2) Ви сте се потрудили и ош се трудите, борили сте се и ош се борите. Ви чекате Господа у свом
подвижништву, у своо послушности, у одсецау вое, у притешивау прохтева своих. Немоте губити
оно што сте ве учинили. Пошто сте сеали и сеете у сузама, уздисаима и свакаквим лишаваима, ви
ете пожети у радости када Судиа свих буде свакоме давао по делима еговим. Чу небо и пази
земо ер Господ проговори. Нека, братио, нама не буде упуена слична реч: Родих синове и узвисих их
и одвоише се од мене. Во позна свога господара и магарац асле господара свога, а Израи ме не
позна и уди мои ме не разумеше (Ис. 1, 23). Нека, напротив, реч буде [другачиа]: Синови твои су као
младице маслинове око трпезе твое (у духовном смислу). Ето тако е се благословити човек кои се
бои Господа. (Пс. 127, 34). Слушате, молим вас. Исто мислите и у свему се саглашавате, следеи
руковоее свога игумана. Живите као они кои свакодневно умиру. Због хране и пиа се немоте
смуивати, огорчавати или роптати. Шта говори апостол? Ако ело саблажава брата мога, неу ести
меса до века, да не саблазним брата свога (1. Кор. 8, 13). Немоте бити синови противеа, ни синови
блуда, ни чеда гнева и греха, гневеи Бога срамним делима. Нека буду горе срца ваша. Нека око ума
вашег буде горе. Бог праведног судие Господ (Пс. 93, 1). И нема твари сакривене пред им, негое све
обнажено и откривено пред очима еговим (ев. 4, 13). Ко се нее ужаснути? Ко нее устрептати? Ко се
нее предати на угаае Богу до проливаа крви?
107
137.
Поуке о вршеу служби, о поткрепивау храном и одмору, о провоеу нои и уопште о
понашау за време жетве (2, 67)
(Писмо из заточеа). а знам да се сада ви налазите у великим напорима опаивани сунчевим зрацима
и обливани зноем због жетве и бербе грожа. Стога сам сматрао да е благовремено да вам нешто
прилично кажем баш о вашим напорима. Нека благослов Господи буде на вама, чеда моа, и нека вас
благослови Господ Бог ваш са висине славе свое, оживууи вас и крепеи душе ваше и тела ваша
како бисте имало довоно силе и за духовна служеа и за телесне послове и вршили их без краег
замараа. а знам колико су врели лети дани на жетви и колико замарау. И кад нарочито усре
трудбеника не би додавало силу, едва би ко могао да их поднесе. Молим вас ради убави Христове да
стоите у едном и у другом подвигу. Благообразно и са добрим настроеем завршивши рано изутра
обично псалмопоае и молитву Богу, ви приступате предстоеем делу и радите, мислено читауи
Псалме све док не наступи треи час. Потом прекините посао и запевате Господу са разумом треи час,
подижуи руке свое к небу и иштуи благодат Духа Светог на укрепее душа и тела ваших, Затим
начините три и четири, или више коленопреклоеа са паживом молитвом, те поедите оно што е
Господ послао, изузев у среду и петак, као што е код нас установено. Пазите само да у време ела не
буде буке и гураве. Ни у време рада на жетви не треба да буде спорова или самовое, од кое настау
борбе и вика, а ни разговора, смеха и препираа. Ништа слично не треба да буде меу вама. Напротив,
ваше дело треба да буде благословено, као да се врши пред лицем Божиим. Помажите едни другима.
Уколико она ко ради поред тебе заостане због одсуства снаге или неке тешкое, ти му помогни како би
жетва текла равно и како бисте се сви држали едне ревности. Када по налогу надзорника посла будете
одмарали у подне или ноу спавали под дрвеем или настрешницом, пазите да ваша тела не буду близу
меу собом или да се не додируу, као и да се нека двоица не одвое од других у скровито место. О
реченом морау да пазе надзорници посла. ер, сеач плеве е невидиво присутан. [Треба пазити] да се
он скривено не поткраде и не стави сво отров у некога, чиме би се прогневио Бог, наш Владика. Стога
бдите. На служби треба да пазите да се не журите и не збууете с обзиром да е псалмопоае кратко.
Напротив, [служба] треба да е пажива како бисмо могли стеи настроеност за свако добро дело. И
нека на о буду сви, т. нека нико ние одсутан. И макар радио за десет руку, одсутни ние достоан да
еде тога дана. И а говорим због стараа о спасеу вашем, напомиуи вам да неко не би скренуо са
пута Божиег. Она ко има извесну жалост не треба да е скрива, ве да е обави старешинама, кои е
расудити и исцелити оно што захтева исцелее. Нико не треба да остае без посла. ер, такав нема
удела са братиом и ние меу онима кои ишту Господа. Уколико не можеш или не умеш да сечеш дрва,
скупа снопове. Уколико не можеш да сакупаш снопове, бери виноград, носи воду или чини нешто
друго неопходно на отвореном ваздуху или у дому. И Бог е примити твое усре као две лепте.
138.
Чувши добре вести о братии он се радуе и саветуе да ош више напредуу, изображавауи како
треба да чине почетници и какви да буду сва братиа (2, 68)
(Писмо из заточеа). Дошли су братиа и рекли ми како су ствари код вас, чиме су ме неисказано
обрадовали. ер, за мене е велика радост да чуем да се сви благодау Христовом спасавате,
задржавауи свое добро настроее и испуавауи Божанствене заповести, коима се просвеуете,
постаете синови светлости и наследници Царства небеског. Да, чеда моа. Тако мислите, тако ограуте
себе, тако проводите дан за даном, будуи загревани Божанственом убаву и обнавани Духом
Светим кои обитава у вама. Умртвуте сваку сласт и сваку похоту развратног тела и уместо их, као
ра Божии, насауте и узрастате увекживе врлине. Све покривате, све трпите у потчиавау, у
послушау, у доброчинству, у убави, у саосеау, едни према другима будуи благи, радууи се
едни другима и носеи терет едни других. Понапре, ти чедо Варсануфие, чува беспрекорним служее
кое сам ти предао пред лицем свеоживавауег Бога. Немо дествовати по пристрашу, ни по
дрскости, ни по негодовау, ни по неразумном смиравау, ни по надмености ума, ве мудро и благо, као
доиа коа грее чеда своа. Буди спреман и душу своу да предаш за братиу своу и чеда моа. Велико е
дело пасти стадо Христово. Шта е Господ рекао апостолу Петру? Ако ме убиш, паси овце мое. И ти,
чедо мое, ако убиш Христа Господа и мене грешног добро паси чеда моа, или бое - агаце
108
Христове. Уколико неки од их скачу као козе (ер, чуем да има и таких), ти их укроу и обасни да е у
дан суда, уколико остану козе, бити поставени са леве стране Христа Господа, на страну оних кои гину,
у сатанином уделу. Уплаши срца ихова и порази их грозном речу како би постали агаци. ер, агад
су кротка, незлобива, смирена, послушна, тиха, а козе брзе, неукротиве, свадиве и злонаравне. Тешко
таквима, с обзиром да их очекуе осуда на вечни ога. Нека нико од вас, чеда моа, не буде такав, молим
вас. У супротном, пастир е приморан да их мори глау или да их одлучи од свога стада. Схватите шта
говорим и творите воу Божиу. И ти, чедо мое Данило, схвати како треба да се понашаш меу братиом
своом. Просвеу их, осоава, уразуму. Немо допуштати неред, нове ствари, вику. Воли
благонаравне, побожне, кротке, умерене, трудоубиве, послушне, смирене, оне кои не ропу и не смеу
се. Оне кои су другачии мрзи без мрже и исправа, указууи им на добар пример. Нека нико меу
вама не буде ту Богу и неугодан ему. Ту и неугодан Богу есте она ко прави неред, ко шапуе, ропе,
изазива смех и тано еде. Нико такав нека не буде меу вама. Напротив, сви будите боголики,
богопокретни и богоходни. Господ нека вас чува, чеда моа.
139.
1) Страх Божии и убав распламсавау ревност и одржавау на добром путу; они кои их немау
предау се немару и падау; 2) треба се бринути о иховом повратку на прави пут и молити се за
их, а себе држати ош строжие (2, 69)
1) (Писмо из заточеа). Благодат вам и мир у добром вашем устроству, у послушности, смиреноуму,
побожности, благости, у данононим песмама вашим и стихословима. Пазите да код вас све пребива
без измене као што е речено, што е и бити едино уколико будете имали страх Божии и уколико се ога
егове убави не угаси у срцима вашим. ер, када се он угаси у неко души, почиу да се поавуу
малодушност и леост, као и друго тре и коров страсти, т. раслабеност и распуштеност тела, леост
и мрзовоа, неумерени сан, ненасито едее и сваки други вид греха, нарочито ватра похоте,
помрачууе помисли, расположеа и дела погубног живота. Знак да свети и невештаствени ога ние
угашен есте свагдаше ревновае душе за добро и усрдно вршее свега доличног без слабеа и
малодушности, наиме, потчиаваа, послова, стихослова, исповедаа, рукодеа, молитве, утврених
уздржаа и свих осталих дела коа се подразумевау под блаженим послушаем. Такав е блажен, Богу
угодан и свима мио, из добре скривнице свог срца као свее износеи проаву Божанствене благодати,
коа се одражава и на еговом боголиком лицу и у свим покретима и речима. Они, пак, кое савладау
неумесне помисли постепено скреу од доличног, да би потом потпуно отпали од свог исповедаа
(завета), постауи плен авола.
2) Молимо се, меутим, да Она ко свакодневно призива све кои су скренули са правог пута и их врати
у ихово стадо како их грех не би сатро до краа. Ипак, ни сами немоте занемарити покуша да
помогнете ономе кои гине. Тешко се подноси губитак бесловесне животие. Утолико пре они коима е
поверено да напасау словесне овце треба свеусрдно да се старау о помои онима кои гину меу има.
Они су се подвргли паду, али остали треба утолико снажние да се држе доличног, као што е написано:
Праведници се страше када падау нечастиви (Прич. 29, 16). Прихватите страх и паживие наставите
хоее с обзиром да вам аво са обе стране припрема провалиу. Стога нико не треба да остае са
неисповееним помислима, нити да дествуе по своо вои. Нека нико ние сластоубив, ни самоубив,
иначе е се, савладан равим расположеем, оклизнути у ров погибли и побеи. Слични и сада у
жалосном стау лутау као заблуделе овце. Молитва е одступила од их. ер, коме е они уздизати руке
кад су побегли од Бога. Псалми и песме замиру на устима иховим. Како е они запевати: Трпеи
потрпех Господа (Пс. 39, 2), кад су се погубили малодушношу? Стога се ви молите за ихов повратак.
Ипак, истовремено се молите и за своу чврстину: Ако се подигне рат на ме, а у се и тада надати (Пс.
26, 3). Много пута нападаху ме од младости мое, и не надачаше ме (Пс. 128, 2). Он е почивалиште
мое у век века, овде у се настанити, ер ега изабрах (Пс. 131, 14). Бореи се као воници Христови и
не падауи, ви ете се удостоити да добиете венце правде.
140.
Он тугуе због оних кои нарушавау завете и напуштау обите, на сваки начин их убеууи да се
врате на добри пут и да буду постоани у монаштву (2, 70)
Сазнавши сада шта се чини код вас а сам се порадовао и оскорбио: порадовао сам се због здрава и
109
благостаа ваших проигумана и због братие коа добро ходи и коа е добро ходила, због благочастиве
покорности, доброг трпеа и богоугодног живота, а оскорбио сам се због оних кои су скренули са пута
и побегли, премда су и опет призвани. Нека вас Господ чува и утвруе у испуавау вашег истинског
живота. А онима кои скреу са пута обратиу се речима пророка: Синови удски. . . зашто убите
суету, и тражите лаж (Пс. 4, 3). Зашто иштете испуавае свое вое по побуивау страсти и не
поставате пред очи страх Божии, ни суд неумитни, ни ога неугасиви, ни таму накрау, ни шкргут
зуба, ни неизобразиво страшни тартар? Зашто без страха и дрско, лаживо и лакомислено судите о Богу
у своим беспутним подухватима? Докле ете заборавати судове Божие? Докле ете избегавати
осеае покааа? Докле ете полагати лукаве савете у душе свое, измишауи извиеа за грехе и
предауи се суетним очекиваима? Подигните се, назад, од пада, прогнате таму коа вас окружуе и
пресеците безумна стремеа душе. Од кога ви бежите? Од кога се одричете? Зар не од Духа Светога,
кога сте примили у дан избавеа? Ипак, довоно е сада. Немоте више додавати, немоте давати да
се аво радуе због вас и престаните да угаате свом неприатеу. Заволите Господа кои вас е заволео
и примите у себе доброг Владику. И дошавши као сведобар, Он е вам опростити ради вашег смиреа.
Исправите, молим вас и преклием, неисправности душа ваших, утврдите основе срдаца ваших и
саберите расеаност мисли ваших. Сетите се завета ваших. Чак и кад би вам претио ога и мач, чак кад
би вам предстоале муке и злоставаа, ви никако не треба да се уклаате. Ви сте, пак, због ништавне
ствари зле жее свое згазили божанствени завет и свештена обеаа, скочивши као уедени теоци,
устремивши се у безводна и непроходна места, населивши се у селу, општеи са женама и мушкарцима
и едуи и пиуи као [стока] за заклае. Какви се плодови добиау из сличног семеа? Тешко мени
несретноме. Бое да ме е прогутала зема. Време е да грешан и безакон кажем са пророком:
Падните на мене горе и покрите ме брда (Ос. 10, 8). ер, они кое сам родио оставише закон Божии,
оскврнише плот своу, издаше девственост и одбише послушност, поставши подсмех демонима. Зар
сатана не води тамо-амо оне кои су му послушни, да би их потом прогутао устима греха? Ипак,
отрезнимо се назад, опоменимо се, прогледамо, скрушимо се, припаднимо са исповедаем и постепено
прихватимо рании прекрасни живот. Да, молим вас све кои стоите у дому Господем, у дворовима Бога
нашег да стоите храбро, да ходите неуклоно, да будете покорни вашем старешини и другим
начелницима вашим. Они кои се одваау од их, од мене се одваау, а они кои их примау мене
примау, или ош пре - Бога, ради кога а есам оно што есам и ви оно што есте.
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
141.
Он убеуе да оставе свое мудровае и своу воу те да се са вером предау руковоеу ради
стаменог напредоваа у исправном животу (2, 71)
Гледауи на борбу коа се одасвуд подиже на нас, а могу да кажем речима апостола: Заиста нам се
даде. . . жалац у тело, анео сатанин, да нам пакости, да се не поносимо (2. Кор. 12, 7), него да се
смиравамо и да, кажавани, прибегавамо под крепку руку Божиу, с обзиром да иначе немамо спасеа.
Уколико са маривошу покоримо наше непокорно мудровае и уколико познамо сами себе, т. да смо
потпуно кукавни и да без Божие помои и посредништва некога ко нас руководи ништа долично не
можемо да учинимо, у пе наших страсти е, као некада у вавилонску пе, сии анео и из нашег срца
истргнути пламен похоте, те духом кои вее росом нашим душама донети дар чистоте. Стога се смиримо
и нека су нам доле и наше мудровае и наше очи. Нека се смири наша реч и нека се скрати причивост,
те е милост човекоубивог Бога бити близу. Нека нико не буде неверан, ни лукав, ни покварен. Нека
нико не благосиа устима док му е срце удаено, као што чини она ко следи своу нарав и сво разум.
Нико нека не тражи што е егово, него сваки оно што е другога (1. Кор. 10, 24). Свецело будите
светлост, искреност, истински синови. Ходимо као деца, као браа, као сунаследници. Немомо примати
110
ништа што би могло послужити на штету другоме и немомо допустити никакав нови неред.
142.
Он позива на радост због прохоеа оскудног живота, пуног лишаваа и невоа, уз подвижничке
напоре и напуштае свега светског, што [одликуе] истински пут ка наслеу Царства небеског (2,
74)
Иако е донекле смело, реи у вам апостолском речу: Радуте се свагда у Господу, и опет велим:
Радуте се (Фил. 4, 4). Ради чега? Стога што вршите дело Божие, што сте се обукли у монашку схиму,
што стоите под законом послушаа и испуавате га свакодневно, што скорбите, што трпите тескобу,
што патите, што сте тужни, што постите, што бдиете, што спавате на голо земи, што сте у напорима и
заморима на делу вашег послушаа, што одсецате своу воу, што прихватате неочекиваност
заповедаа, што не перете тело, што носите дроке, што имате праву одеу и обуу, што (додау)
[прихватате] епитимие [т. казне] и одлучеа, што сте у непрестаном сукобу, под ударцима и убодима,
уедима и устрелима коима вас видиво и невидиво подвргавау демони, т. блуд, леост, преедае,
непостоаност мисли и жеа и друге неизброиве страсти. Судите сами да ли сам исправно рекао:
Радуте се свагда. Да, братио моа, ви сте блажени и триблажени стога што сте изабрали и што волите
да све трпите ради Бога. А шта произилази из реченога? У будуем веку е у вашим срцима засиати
правда и мноштво мира, живот, радовае, вечно успокоее, усиновее и наслее Царства небеског.
Ви благоумно, благопохвално и богоблажено тражите и иштете да замрзите свет и све што е у свету, ви
сте се отргли од родитеа, брае, сродника, приатеа и познаника, ви сте оставили градове, села,
поа, домове и отабину, ви сте се прилепили уз единога Бога, служеи, предстоеи, радеи и
непрестано поуи благом и преблагом Владици, ви не говорите о оцу и маци, ви се не старате о жени и
деци, ви не бринете о робовима и робиама, ви се не узнемиравате због стицаа и имаа, ви се не
борите око чинова и одликоваа, ви се не паштите око ела и искричавих вина и других телесних
задовостава. Ви [не бринете] ни о чему земаском и трулежном, него едино о богоугодном животу и
наслеу вечних добара на небу, коа су нам обеана. Нисте ли достони да вас Бог заволи? И зар вас
нее достоно назвати синовима? И зар нее у она дан да вам достоно каже: Ходите благословени Оца
мога; примите Царство кое вам е припремено од постаа света (Мт. 25, 34). Такви су подвизи
ваши, таква ваша искаа и такве наде. Стога у опет реи: Радуте се свагда.
143.
Он подвижнички живот упореуе са тркалиштем, дауи подробне поуке о успешном завршетку
трке и добиау награде (2, 76)
Наш подвиг е сличан трчау на тркалишту, као што указуе свети Павле (1. Кор. 9, 24). Меутим, на
ему се одреуе незнатно пространство и кратко време. У нашем подвигу се, пак, пут простире од
земе до неба и време одреуе целим животом, после кога се раздау венци победницима. Посматрачи
нашег такмичеа су хиаде светих анела. Подвигоположник е сам Владика свих, кои седи на
неприступном престолу славе свое. Противници су нам подмукли демони кои се на сваки начин старау
да нам поставе препреке, да нас саплету и погубе. Судеи по свему, ви и сами видите да мора да будемо
паживи и опрезни, бриживи и неуморни како бисмо добро започели трчае и како бисмо га
довршили. Ми немамо користи уколико само започнемо и уколико са младалачком живошу и мушком
постоаношу не наставимо дае? Па ни речено не означава победу уколико са истом ревношу и
напрезаем не будемо трчали до саме смрти, чак и ако нам се живот одужи. Братио и оци, трчимо и
стремимо напред, иштуи помо и силу одозго од човекоубивог Бога како бисмо добро претрчали и
успешно достигли назначену црту и ци. Реч Божиа нам е указала на страшан подвиг, обеавауи
неизрециву радост и славу онима кои добро трче и побеуу, а немарним и леивим, кои се не мичу са
места, кои се зауставау пред препрекама и самовоно скреу са пута - претеи нажалосниим и
ужасним уделом. Господ говори: Ко има уши да чуе, нека чуе (Мт. 11, 15). Чуте чеда и пазите. Ходите
бодро и пазите са опрезношу, знауи да су лукави демони увек спремни да нам препрече пут и
припреме нам саплитае. Знате да нико не може да трчи добро уколико се не обнажи од свега изузев
напрсника вере. а не мислим само на оставае свега споашег имаа, ве и на одстраивае
унутраше разноврсности и земаских жеа. У нашем такмичеу нико нее имати успеха уколико не
обучи тело да е задовоно незнатном храном и пием, уколико се уместо елеем не умасти чврстином и
111
неуморним трпеем, уколико пред примае схиме не прое испитууа упражаваа као неки
гимнастички курс. У време трчаа нико не треба да смета другим саподвижницима, да им завиди или да
их клевее. Ум и очи треба да су устремени ка успешном достизау циа трчаа. Треба усиавау
додавати усиавае, ревност ревности, одушевее одушевеу, не обазируи се ни на десно, ни на
лево, не гледауи на похвале, не заводеи се таштином, не падауи у малодушност због умора, препона
и судара, не падауи духом због саплитаа како би се све испунило преподобно, смиреноумно,
братоубиво и искрено и како би се по успешном окончау трке удостоили обеаних награда од
Господа нашег.
144.
1) Поревнумо за сваку врлину и чувамо се од свега равог, нарочито од онога што личи на
добро; 2) неприате има многе заседе; набое средство за ихово избегавае есте откривае
помисли; 3) против сваке страсти треба се наоружати противстрасном борбом; као пример дае се
начин борбе са завишу; 4) савет да се у свему држи поредак (2, 77)
1) Приите, и мали и велики, и почетници и старци покренимо се жеом за општом користи и прихватимо
наватрениу ревност за спасее, почнимо да чинимо оно што приличи, иштимо оно што е благотворно.
Очистимо се од сваке скверни плоти и духа, постанимо изабрани сасуди чинеи светиу у духу, бежимо
од случаева за грех, немомо допуштати гордост, непослушност, сластоубе, телоубе. Стремимо
да се обогатимо врлинама смиреа, послушаа, чистоте и братоуба. Одбацимо далеко од срца
телесне и сластоубиве склоности, пресецимо односе кои их омогуавау не само са споашим, ве и
са своим унутрашим, т. немомо имати ни према едном брату веу убав неголи према другима. ер,
таква убав е лукава и мрска Богу. Иако е по изгледу братска, она е по суштини сатанска.
2) Ви знате колико замки има аво и како су веште егове подвале. Од их е се избавити само она ко
исповеда помисли и жее и ко има веру према свом руководитеу, праену смиреем и послушаем.
Они кои не ходе наведеним путем падау, а падали су и рание, као што читамо. Они, пак, кои су следили
наведени закон постали су бештаве светике у свету, избегавши таму греха и сатрвши авола
умртвиваем своих прохтева.
3) Молим вас убаву Господа нашег Исуса Христа да се умудрите на спасее свое. Нека сваки
предузме подвиг против страсти коа га напада. На пример, против страсти зависти нека узме
противзависни подвиг, т. мржу према овдашо краткотрано слави, с обзиром да се она раа из жее
да се покажемо бои од ближег у живости ума, или мелодичности псалмопоаа, или приатности
читаа, или неком другом духовном или телесном способношу. Зачевши се, она сажиже спорим огем,
исцрпуе и изеда. Меутим, као удови едни других и с обзиром да смо сви едно тело, ми треба да се
радуемо едни другима сматра
уи своим све чиме се одликуу други. Сваки се нечим одликуе и сви чине едно тело братства, кое се
свиме одликуе и показуе као савршено, док егова част прелази на сваког поединачно. едан е лепог
гласа, а ти си аког гласа; едан чита приатно, а ти брзо схваташ оно што се чита; едан е способнии
умом, а ти си способнии на делу; едан е кориснии у распореивау послова, а ти си усрднии на
послушау. И друго е много бое од првог с обзиром да е оно што само изгледа да е нешто пред оним
што заиста есте нешто - у ствари ништа, ер, шта е мелодиа, или добар глас, или читае, или брзо
делае, или лепо писае, или музика у односу на блажено и напожение смирее и послушае,
благост и простодушност, кротост и тихост, незлобивост и неропотивост, богоубе и дествену
молитву и друге врлине, чие стицае есте дело произвоеа и искаа. [И она ко их има, може бити и
без гласа, и без умеа певаа, и слабог читаа, и спорог езика, и косих очиу, и ружног лица, и хром. На
та начин е наш благи Бог свима учинио достижним и доступним доброврлина, поставивши га у
зависност од душевних расположеа (у коима се сее, узраста и достиже савршенство), а не од телесних
преимустава.
4) Будимо задовони са ониме што имамо и радумо се ономе што поседуе сваки од братие,
седиууи се меусобно и спаауи се у животу по Богу са сваким благоустроством. Видите ли,
братио, да се множимо. Стога е неопходно да све меу нама буде у поретку. ер, уколико и нешто
незнатно иступи из свог поретка, читав састав братства се покрее и колеба, губеи своу красоту врлине,
као што бива и са сваким другим друштвом. За нас, кои смо се заедно окупили у име Господа нашег
Исуса Христа и кои се налазимо у чину анелског живота свакако е неизбежно обавезан потпун поредак
112
у свему, т. да без шума и смуеа певамо и молимо се, стоимо и меамо место, седимо и устаемо,
спавамо и будимо се, улазимо и излазимо, питамо и одговарамо, састаемо се и растаемо се, тражимо и
даемо, служимо и примамо услугу, полажемо и држимо, одевамо се и скидамо се, што се свакодневно
чини код нас. Уколико се у свему очува ред, сво наше братство е личити на поконо море кое се покрее
кротким валовима кое наводи Дух Свети. Уколико се, пак, из непаже поави неки неред, оно е се
подии као од силног ветра и урагана, премечуи се и кипеи таласима. Слично се види и код нас кад се
подигне шум, вика, смех и говор, као недавно при раздавау свете водице и у време одласка са трпезе,
када су четири умиривача едва успели да успоставе нормалан поредак меу вама. Не треба тако,
братио и чеда моа. Ви знате шта е речено о вои Божио, т. да е не само добра, него и угодна и
савршена (Рим. 12, 2) на благоустроство многих. а вам уосталом, нисам изрекао прекор, ве
напомиае о ранием како би се унапред избегли слични случаеви. Господ мира и Бог сваке утехе, кои
у поретку држи све небеско и земаско, нека вам даруе силу и крепост за свако добро дело и покрет, за
сваки мир и едномислие, за сваки поредак и тихост у искрено меусобно убави како бисмо се у дан
откривеа еговог показали као лик светих и сабор освеених са свима светима кои су му од века
угодили.
145.
Трпеиви живот у општежитеном послушау есте право мучеништво (2, 78)
Чувате се лукавог општеа, самоуверене самовое и погубног нарушаваа обитеских установа.
Напротив, у свему се саображавате са уставима кои су предани од отаца. ер, оно што е код нас
установено ние утврено било како, него после испитиваа од давних времена, после многих напора и
зноа, по захтеву и суштини нашег анелског образа живота и на изобличее оних кои другачие мисле о
заповестима Господим. Продужите вашу добру трговину и доведите до краа ваш пут у Господу, мажуи
се елеем кротости и трпеа и подносеи свакакве подвижничке тескобе, за кое вам се припрема
широко наслаивае вечним добрима. О каквим се тескобама ради? О онима кое сваки дан сусреете: о
бдеу и псалмопоау, труду руку, умереном елу, умереном пиу, постепеном прохоеу послушаа, о
поретку у цркви и при хоеу, у поступцима, одеи, обуи и покривалима, о скорбима од лишаваа, од
претпоставаа, од презреа и свега сличног. И исправно сведоче свети оци, а пре свих свети Василие
Велики, да е стае послушаа право мучеништво. Ипак, погледате каква емо добра и какву награду
због ега добити. Неувениве венце, наслее Царства небеског, усиновее, нетрулежност,
бесмртност и свако друго незамисливо блаженство. Имауи таква обеаа, братио, све више подносите
предстоеи труд подвижништва, не страшеи се могуих поклизнуа понеких и не падауи духом због
тешкоа и жалости ради живота по Богу. ер, уколико се овде не жалостимо, у она дан неемо бити
обрадовани. Уколико овде не претрпимо тескобу и не застеемо, у будуем веку неемо сусрести
простор и весее. И уколико више овде будемо жалосни и скорбни, оневоени и угетени, утолико
емо вее утехе сусрести. Уместо жалости добиемо радост, уместо сиромаштва - богатство, уместо
малих земаских имаа - многа имаа небеских ризница, уместо телесних болести - душевно
благоустроство, уместо оставаа света Господе призвае. И како е нам бити када чуемо она
блажени глас кои нас зове и говори: Ходите благословени Оца мога; примите Царство кое вам е
припремено од постаа света (Мт. 25, 34). Ми треба да претпоставамо убав Христову чак и кад би
нам предстоало да свакодневно умиремо. Предамо себе и на биее, и на ватру, и на сечее, и на
трпее свакаквих мука, као што су трпели и свети мученици. ер, ние само има приличило да воле и
убе, него и нама. И ихов подвиг и стремее нису различити, с обзиром да смо едне природе, т.
Божиа саздаа, коа су у свет уведена ради едног циа - прославеа Бога кроз испуавае егових
светих заповести. Одсецае удова, проливае крви и муке тирана нису увек и свуда постоали. Ми смо
се удостоили да ступимо у садаши подвиг високог живота у послушау и прихватимо мучеништво на
други начин: уместо одсецаа удова ми одсецамо своу воу, уместо проливаа крви ми избацуемо
греховне помисли и жее, уместо тиранских мука ми трпимо нападе демона и неприатности од стране
света. Стога ние испразна наша нада да емо у будуем веку добити исти удео са светим мученицима.
113
146.
Поводом земотреса он помие потрес неба и земе последег дана и дае одговарауу поуку
(2, 79)
После учерашег земотреса нама е наумесние да управо о ему говоримо, т. да кажемо због чега
се он дешава. Меу елинима едни говоре едно, а други друго. Нама, пак, божанствени Давид
обашава, говореи о Богу: Он кои погледа на зему, и чини да се тресе; кои се дотиче гора, и оне
се диме (Пс. 103, 32). Када господар сво гневни поглед окрее на роба, роб почие да дрхти. И када
истински Владика свега и Творац, пред коим све творевине стое као роб и робиа, усхте да покаже
свое праведно негодовае због наших грехова, егово свевидее око грозно погледа на твар и чини да
се тресе како бисмо се уплашили и устрептали као робови кои су на себе навукли гнев, те како бисмо
постали здравоумни и окренули се испуавау егових заповести. Ето, братио моа, колико е страшна
сила егова, какво е проавивае еговог негодоваа и каква е арост гнева еговог. И кад е
садаше такво, какво ли е тек бити будуе, у време окончаа свега? ер, Он сам говори са опоменом:
ош едном у потрести небо и зему (Аг. 2, 7) и показуе неуобичаеност [онога што е се десити].
Какав страх е се угледати и какав трепет када зема да све од века умрле, када се небо савие као
свитак, када спадну звезде, када се измене светила, када се звук арханелске трубе пронесе над свима
кои живе на земи, када сам Бога наш отворено прие са хиадама анела и арханела и горих сила,
кое ходе пред им, када се поставе престоли, када заседне судилиште и када непоткупиви Судиа и
Владика открие све скривено и све што смо преживели? Како е бити када се по свршетку свега у трен
ока прогласи велика и страшна одлука коа праведнике призива у Царство небеско и вечни живот, а
грешнике шае у ога вечни, у страшни бездан ада, у мрачни тартар, ка неуспавивом црву, на шкргут
зуба и све друге грозне муке? Ко е све поднети, братио? Ко е поднети такав страх и ужас? Ко е
опстати пред догааем кои притиска и приводи у иступее, т. пред призором неба кое се раздире,
земе коа се тресе, мноштва анела и самог Господа и Бога, кои на облацима долази да суди сво
земи? Меутим, оно што се очекуе ние далеко, ве близу. Судиа е пред вратима. Ето Женика.
Излазите у сусрет. И благо нама уколико имамо светле светилнике чистоте и еле милостивости и
убави у довоно мери. Ми емо сусрести Женика са радошу и уи у егову ложницу. Уколико, пак,
немамо речено, биемо одбиени од врата. Она се нее отворити на наше куцае ер смо зло мислили,
дремали и остали неприпремени. Да се речено не би десило са нама, они кои спавау треба да се
пробуде од сна немарности, раслабени да устану од мрзовое, пиани да се отрезне од срамних
помисли, нечисти душом да се очисте од неумесне похоте коа их скрнави и поколебани двоедушношу,
измеивошу и телоубем да утврде срца крепком вером. Они, пак, кои добро ходе нека ош бое
ходе, светли нека се ош више просвеуу, чисти нека се ош више чисте, ревности нека ош више ревнуу,
врлински нека ош више заволе чиее добра, смиреноумни нека ош више постану смиреноумни,
послушни нека буду ош послушнии. Сви све добро чинимо и испунимо сваку заповест да бисмо постали
достони да уемо у ложницу Женика душа наших не бесконачну радост.
147.
Све више напредумо, ревнууи у свако врлини и избегавауи све раво, украшавауи се
подвизима анелског општежиа по примеру отаца и у очекивау великих обеаа (2, 80)
Немомо садашим делима посрамити подвиге кое смо ве прошли. Напротив, као да тек почиемо,
ревносно испуавамо сваку дужност и сваку врлину, примауи светлост на светлост и усходеи из
славе у славу. Речено ете достигнути уколико се исправно понашате, уколико се обучете у одеу
смиреа, уколико се украшавате послушаем, уколико проавуете делатну убав и кротост, уколико
избегавате самовоу и самоугаае (од коих долази смрт), лукавство, истицае и славоубе (од
коих долази брза погибао и од коих су пали сви кои су одвакада пали на попришту послушаа). Сада,
пак, кад сте се ве очистили од сваког тра, плеве и чичка, будите доброплодни и покажите нови живот,
ништа не уносеи од мудроваа оних кои се саплиу како иначе не бисте еднако пострадали. Сви
будите искрени и чисти и благодушно подносите увреде, понижеа и нападе. Сви проавуте чврстину у
114
борби за добро, уздржае и истраност, у чему се састои мучеништво живота у послушау. И сви кои га
претрпе добие венац правде. Гореи убаву према Христу и будуи опробани напастима и
невоама, храбро подносите све што се свакодневно дешава и проходите заиста златан живот наших
отаца, кои не зна за непослушае, гордост, противречее, дрскост, увреду, смуту и у коме влада
мирно анелско стае, успокоено веаем Духа. Ви знате да е оно што вам говорим истинско добро. А
ако е добро, онда е и пожено. Ако е, назад, пожено, зашто га не бисмо заволели, пожелели и
постарали се око ега?
148.
1) Добро се тешко везуе уз нас, а раво - лако; 2) добри пут е пеае на гору, а грешни пут е
спуштае са горе; 3) треба да гледамо горе и да не силазимо на земаске помисли; 4) ми имамо
разне дарове и разне помисли; награду емо, пак, добити по усрдности и труду; 5) благодушно
подносимо сва лишаваа, неудобности, тешкое и скорби; ер, ми смо се и решили на их; они су
истински пут ка спасеу (2, 81)
1) Обично се дешава да она ко говори о грешном едном или двапут, слушаоце подстиче на зло. У
односу на добро [е другачие]: она ко много пута каже нешто спасоносно едва да успева да привуче
понечиу пажу и расположее. Добро се тешко привиа уз удску природу, а зло врло лако.
2) Ии добрим путем исто е што и пеати се на гору: колико се само срее напора, тешкоа и
неприатности. Напротив, грешни пут личи на силажее са горе: он е лаган и препреке се не виде услед
брзине хода. Стога е на добром путу неопходна и нарочита маривост, и руковоее и предострожност.
Ништа земаско и трулежно не треба имати увиду, него само небеско и вечно, уколико желимо да
усходимо, а не да силазимо. Код оног ко се пее на гору долази до неког помрачеа уколико погледа
наниже. И код оног ко усходи путем врлина долази до помрачеа духовног ока уколико се пажом
прилепи за земаске утехе. Ми треба да гледамо горе с обзиром да е наша Глава - Господ Христос горе
и да е горе и наша ризница и вечни живот. Немомо слабити у усхоеу, ни падати духом видеи висину
[на коу се треба] попети. Ми сами немамо снаге да доемо до краа, али е близу помо Божиа и егово
заступништво.
3) Ми смо ступили на та пут и напредовали, те свако од нас, сагласно своо ревности и труду, стои на
едном или другом степену врлине. Ми се меусобно душевним расположеем разликуемо више неголи
изгледом тела. ер, едан са мае, а други са више топлине воли смирее и послушае. едан се, опет,
одликуе даром убави према ближем, а други усрдним стараем за многе, или за послушае
рукодеа, или за поске и домае радове, или за удовоавае потреба, на пр. економ, складишник,
трпезар, обуар, кроач и други. Меутим, свако од нас иде путем Господим, кои свакога приводи
нетрулежним венцима.
4) Трпеиво и смирено подносимо напоре, зно и тешкое делаа, бдеа, поста, псалмопоаа, као и
зиму, неугледност одее и остале неудобности. Бог е сведок да ми ние свеедно, да вас жалим, да
саосеам са вама и да се према снази трудим да вам свима пружим поко. Меутим, и сами видите да
ние едноставно оденути, обуи и успокоити толики бро. Уосталом, ми смо и пошли да гладуемо,
жеамо, наготуемо, сиромахуемо ради Христове убави, по коо е и божанствени апостол живео у
гладовау и жеи, у зими и голотии и другим лишаваима (2. Кор. 11, 27). Заправо, и сви свети су се
у кожусима и козим кожама, у оскудици, у невоама, у патама. . . потуцали по пустиама и горама и
по пештерама и по амама земаским (ев. 11, 38). Зар емо се ми, кои другачие живимо, удостоити
еднаке части са има? Никако. Стога она ко види да се налази у неком од наброаних лишаваа треба
да се радуе што се приопштио части светих. Сви тако треба да гледау на све и да све примау са
благодарношу, т. као да Бог удеуе преко оних кои вам удеуу [неопходно], избегавауи свако
роптае или омаловажавае. Блажени смо, братио, уколико делуемо на [описани начин], будуи да
емо се удостоити покоа на [месту] где нема ни болести, ни труда, ни лишаваа, ни жалости.
149.
Он изобличава оне кои уступау наговорима неприатеа и падау, убеууи их да им се
супротставау и уливауи им наду на помо Господу (2, 82)
Зачевши се, немар постепено повлачи у ров погибли онога ко не пази на себе. Онога коме постае тешко
115
да преузима своа дела, ко противречи при назначивау послушаа, ко скрее од иховог испуаваа,
неприате пуни своим наговараима и побуиваима на вршее преступних дела. И приставши на
их, пада не само он, него и друге навлачи на исто. Ава, шта се ради? Како демон побеуе? Како
постиуемо свое чуваре, свете анеле? Како се пребацуемо на страну неприатеа, на постиее
великог Бога нашег, доброг Пастира, кои е себе дао на Крст и смрт ради нашег избавеа? Како емо
погледати у лице егово? Како емо претрпети гнев егов? Нее се, наиме, наи мука коа е сразмерна
нашо нечастивости. Други стичу Царство небеско, а нас отимау наши душегубитеи. Други проавуу
чврстину мученика, а ми се подвргавамо паду одбачених. Други се уздижу до небеса, а ми силазимо до
дубина земе. Други у срца своа полажу усхоее по степенима врлина, а ми предузимамо силажее
по степенима погибли. Неемо ли се отрезнити? Неемо ли дои себи? Да, молим вас, пожуримо на
дело, латимо се подвига, потецимо путем Божиим, избегавауи узроке кои доводе до пада и све чинеи
боголепно и преподобно, т. послушае без расуиваа, неослабни труд у рукодеу, смиреноумну веру,
откривае свега што се чини и мисли на исповести и брзо одбацивае неприличних помисли. На самом
почетку напада демона ми треба да говоримо: "Иди од мене, сатано", било да нас привлачи ка похотно
сласти, или да нас побууе на одступае, или да нас наводи на леост, или да нас подстиче на
нетрпеивост, или да нас наговара против вере. ер, он увек и свагде припрема заседе, постава замке,
копа ров. Он не спава и ние леив, те не тражи ни храну, ни пие, нити било шта друго. егово едино
дело и дау и ноу есте да погубуе душе наше. Прво и главно оруже наше против ега есте
откривае помисли уз Божиу помо и заступништво. Немомо се предавати раслабености и паду. Нека
е он велики силом греха, нека е подмукао у начинима навлачеа на зло, нека е злобан по природи и
проналазач и виновник наше погибли. Ми не треба да се боимо. ер, од како е Христос Бог наш примио
тело наше и очовечио се, он е ослабио и ми певамо: Неприатеу нестаде мачева на крау (Пс. 9, 7).
ер, Господ га е победио и нама дао власт да наступамо на егову главу. Будуи храбри вером, ми
треба да га сматрамо еднаким са немоним врапцем, или ништавним гмизавцем кои се гази ногама.
150.
Одредивши шта смо, због чега смо, где смо и куда емо отии, он изображава одлуку страшног
суда и удео десних и левих, изводеи поучни закучак (2, 83)
Напомием вам да ми треба да размишамо, расууемо и разматрамо шта смо, због чега смо, где смо
и куда идемо. Ми смо творевина Божиа, дело руку егових, саздани по образу и подобиу еговом. Ми
имамо власт над свиме што постои под небом, као што е писано: Све си потчинио под ноге наше (Пс. 8,
7). Ми смо други после анела, с обзиром да су они први по природи. Због чега смо? Ради славе силе
егове, слично анелима, путем верног испуаваа свих заповести егових. ер, ми смо само нешто
мало умаени од анела (Пс. 8, 6). И биемо ош мае умаени када се свучемо од трулежности и
обучемо у нетрулежност. Где смо ми? У месту изгнанства због прародитеске несавесности,
непослушности и сластоуба, кои су прешли и на нас, ихове потомке. Стога треба да плачемо и
ридамо, жалостимо се и стеемо, помишауи да смо избачени из прелепог обиталишта, из анелског
пребиваа и из блажене раске утехе. Где емо отии? У тамоши свет, у триблажено анелско
пребивалиште, у светлу страну, у невечери живот пошто на страшном свесветском суду Судиа свих и
Бог у едном тренутку расуди све и свакоме да по делима еговим. Онима кои су чували заповести Он
е дати стоае са десне стране, неизрециву радост, окушае вечних добара и Царство небеско, док е
оне кои га нису послушали и кои су из немара и сластоуба чини зло, т. блуд, преубу, отимае,
завист, убиство, распуштеност, нечистоту, одступништво, гордост, таштину и све друге видове зла,
предати вечним мукама, огу накраем, отровном црву, нацро тами и тартару без дна у сагласности
са иховим гресима. Она ко премудро [реши] да добро принуди природу и све храбро претрпи, па чак и
умре за добро, уколико е неопходно, у она дан е се просветити као сунце. Он е се наи меу светима,
у сабору анела, у весеу мученика и у наслаивау пророка и апостола. Меутим, тешко ономе ко због
тренутне телесне сласти, због светоубиве нарави, због брзопролазних и ништавних задовостава
допадне у несретни удео стааа с леве стране, т. под немилосрдну одбаченост и неповратно слае на
бескране муке и неразрешиве узе, где се едино чуе: "Ава", и: "Тешко нама". И [тамо] нема избавеа,
измене и човекоуба ни од Бога, ни од анела, ни од светих у векове векова. О реченоме помишате
сви, братио моа, и они кои добро ходе и они кои се саплиу, и силни духом и малодушни, и они кои су
напред и они кои следе, и вруи и хладни, и богати и сиромашни врлинама, и уопште - сваки човек, сваки
род и сваки език. Побринимо се и ми о реченоме, прихватимо добре одлуке и потецимо путем Божиим
бодро и напрегнуто, одбацивши сваку страст као заразу. Подигнимо руке наше Богу кои спасава,
116
изавууи спремност да свакодневно трпимо мучеништво, т. проливае крви, одсецае удова,
стругае тела, ломее костиу, а не само лишавае од хране или слатког пиа, лепе одее, добро
сашивене обуе, части предстоаа и осталог сличног, о чему е смешно и говорити. И добро поживевши
овде у чину нашег зваа, у смиреу и послушау и верно очувавши свое завете, ми емо из овдаше
тамнице изаи са радошу и са смелошу стати пред лице Божие да са добром надом добиемо добра
коа су обеана онима кои су живели у славу егову.
151.
Из припрема за натецаа на светским поприштима он изводи поуке и за оне кои се подвизавау у
невидиво духовно борби (2, 84)
Погледамо како се припремау за такмичее на светским тркалиштима како бисмо се у понечему
поучили у односу на наше подвиге. По наступау времена за народно гледалиште, па чак и много рание,
они кои е се такмичити време не проводе узалуд, ве се унапред вежбау у ономе у чему е се
такмичити, стичуи искуство у свему што предстои, држеи одговарауу умереност у храни и
избегавауи ела коа не доприносе успеху, као што се и ихови разговори тичу едино будуег
натецаа, т. [разматраа] како да се иступи и начини први корак, куда се потом упутити и ко на кога да
напада. Колико е само код их стараа и брига. И због чега? Да би победом стекли трулежне венце и
добили установене награде, те да би гледаоцима и приатеима пружили задовоство при
посрамеу побеених. [Видите] ли колико е код их претходних напора и разматраа? Какав тек ми
треба да имамо подвиг, какво старае и опрезност и какву непрестану бригу о свему! ер, наш
неприате, противник и супарник ние неискусан, нити незналица, нити немаран. Напротив, стоеи
насупрот нас, он размиша какву замку да нам спреми, како да нам прие, како да нас нападне, како да
нас одбие, како да нас устрели и како да обори бедног монаха. Зар нам стога не предстои велики
подвиг? Зар не треба да имамо велико старае и маривост? Не треба ли да, подигавши руке горе,
призивамо: "Господе, погледа из светог станишта свог и подигни силу твоу, и дои да нас спасеш (Пс.
79, 3). " И заиста, [треба призивати] са смиреем и скрушеношу срца, са уздаем и храброшу, са
искреном вером и провереним послушаем. И нее оставити Господ подвижника врлине кои га призива
у помо речима: У ега се поузда срце мое, и поможе ми, и процвета тело мое (Пс. 27, 7). И ко е се
противити уколико Он помогне. Ко е имати силу да обори? Нико. Чак и да буде хиаде неприатеа,
такав се нее уплашити, ве е их именом Господим одбити и растерати. Будите храбри.
152.
Примером земорадника, морепловца, трговца и путника он подстиче на ревност око стицаа
духовних добара; поменувши смете од стране неприатеа он улива наду у успех уз помо
Господа Спаситеа, кои припрема и устроава наше спасее, уколико се покажемо достони
егове помои (2, 85)
Земорадник, морепловац, трговац и путник се труде и старау данононо, умарау се и изнемогавау са
жеом да достигну сво ци. И достижу га. Меутим, наша земорада, наша пловидба, наша трговина
и наше путовае е од ихових удаено као исток од запада, или бое - као небо од земе. Стога и
наши напори, подвизи и зно треба да су много превасходнии, ревноснии и непрестании. Стога и свети
Давид са чуеем узвикуе: Ко е узии на гору Господу, и ко е стати на месту светом еговом
(Пс. 23, 3). И опет: Ко е ми дати крила као голубу, и полетеу и починуу (Пс. 54, 7). Ми се трудимо,
мало едемо, мало спавамо, одстоавамо службе и молимо се у келии, читамо, слушамо, певамо, вршимо
рукодее, смиравамо се, вршимо послушае и све трпимо. Због чега ми ипак не достижемо жеено и
немамо успеха? Због преграда нашем спасеу кое постава наш неприате - аво. Од дана овога века
па све до данас он устае на наш род сметауи му да се успне на небо, са кога е он ринут због
превазношеа. Ипак, братио, немомо бити мрзовони и немомо падати духом због тешкоа нашег
живота. ер, ми имамо Бога као Помоника и Заступника, кои подиже са земе сиромаха, и са
убришта уздиже убогога (Пс. 112, 7), кои опасуе снагом немо наше природе (Пс. 17, 33) и побеуе
нашег кушача, неприатеа. Немомо бити малодушни видеи колико мало можемо учини своим силама.
ер Владика свих, Бог више брине о нама неголи што женик воли своу невесту или што се родите
стара о своо деци. Он се стара о нашем спасеу и радуе се нашем добром понашау. Он отвара очи
нашег ума, показуе му светлу красоту своу и своу жеену лепоту, под анелским светловодством га
117
узводеи ка зреу неба и свега што е на небу и чувауи га од невидивих неприатеа под кровом
крила свог Божанственог промишаа. И зашто много говорити? Из убави према нама грешнима Он е
благоволео да остави Очева недра, да преклони небеса, да у унижеу сие ка нама и да постане Човек,
будуи Господ свих. Све држеи словом своим, препрославен и преузнесен, Он е постао Младенац,
роен од скромне Маке, премда е Она кои све богати. Врхунац тане е егово примае Крсне смрти за
нас после страшних страсти, као и тридневно Васкрсее, коим нас е избавио из руке змие и дао нам
силу да е сатиремо као скакавца кои пузи. Кои е отац толико заволео сина, или мати кер, или муж
жену, или приате приатеа? ер, Он е за нас убене толико претрпео и пострадао. Словом не
може да се изрази и умом да се измери егова превелика убав и благостиа према нама. Заволевши
нас и пострадавши за нас, Он е свакако бити и наш Помоник сваког дана и часа. Он е наш Заступник и
Прибежиште уколико сами не одступимо од ега. Знауи речено, побринимо се да будемо верни
Господу, да понесемо сваки подвиг, да храбро подносимо све скорбно и чинимо све што нам е заповедио
и Он е нас учинити победницима у борби са неприатеем, дауи нам да без препрека достигнемо
жеени кра.
153.
Он показуе како е блажено служити Господу; поменувши да су братиа због тога и ступили у
обите, оставауи све, подстиче их речима Господим: Тражите и наи ете. . . трудеи се
смирено у манастирским послушаима, коа су по изгледу житеска, а по духу - духовна (2, 86)
Има ли шта красние и блажение од служеа Богу живоме у преподобиу и правди, од чишеа душе и
тела, од чуваа од сваког греха, од жее за будуим добрима, од свагдашег узношеа од света ка
небеском, од поседоваа душе коу ние уловила ни една страст и коа попут птице прелее све замке
авое, летеи у висинама? Такав се увек весели и радуе, наслауе и усхиуе, ве одавде започиуи
са окушаем зачетака будуег свеблаженства. И ви сте ради тога изашли из света и дошли овамо, ради
тога сте се одрекли света и свега што е у свету, ради тога сте постали странци и дошаци и отуили се
од домовине, рода и сродника, ради тога сте постали други по изгледу и начину живота и одвоили се од
свих брига и стараа житеских. Прихвативши благи подвиг, ви треба да иштете да бисте добили и да
стремите да бисте достигли оно што е пожелела душа ваша. ер, Господ говори: Кои тражи, налази; и
кои куца, отворие му се (Мт. 7, 8). Ви иштите и ни о чему другом се не старате и не марите. И премда
се занимате обичним своим послушаима, ви немате световна и житеска занимаа будуи да не
делате из страсти и по своо вои и ради угааа телу, ве ради светог духовног братства, по
послушау и заповести и понапре ради богоугааа. Бог е примити ваш труд као жртву и
свепаеницу. И блажени сте ви, братио, што сте изабрали анелски начин живота кои води у небески
ерусалим, чии е Саздате и Створите [сам] Бог. Ходите добро укрепивани благодау и
украшавауи се врлинама скрушености, послушаа, смиреа, спремности на свако дело, избегаваа
роптаа, те бдеа и молитве.
154.
1) Поменувши да га оптереуе бреме настоатества, нарочито при мисли да треба да да одговор
за свакога, он моли да му помогну; чиме - напредоваем у монашком животу; 2) потом одреуе
шта се може сматрати напредоваем; 3) назад призива да се размотри да ли напредуу, указууи
на обележа напредних и ненапредних (2, 87)
1) Шта мислите како се смирена душа моа односи према мом настоатеству над вама? Може бити да
мислите како се узносим због своих кратких поука кое вам упууем, надауи се да има у потпуности
испуним дужност настоатества. Ипак, реи у вам да у исцрпууем и мучном неспокоству проводим
дане бедног живота свог, не успокоавауи се само говором о узорном животу, ве желеи и да на делу
видим сам живот. Стога свакодневно идем меу вас и гледам на ваше понашае, т. како се обраате
едни другима, како се држите, како питате и одговарате. Из свега реченога и из погледа ваших очиу и
изгледа лица а сазнаем настроее душе свакога. И радуем се, тешим се и одушевавам надом кад
наем некога исправног, а жалостим се, скорбим и уздишем кад наем супротно, претпоставауи да га
е страст надачала. И а не могу другачие. Зар а нисам дужан да дам одговор за сваког од вас? Ко може
остати равнодушан уколико помисли на речено? Ко нее заплакати, уплашити се и устрептати? Велико е
и страшно да човек стане пред Богом, неумоивим Судиом и да пружи одговор о своо пастви, т. да ли
118
се сачувала у чистоти и непорочности, да ли е исправно ходила у свим саветима Божиим и у свему
дужносном и у односу према Богу и у односу према ближем. а сам вам све рекао да бисте сазнали за
скорб мое душе, да бисте се сажалили на мене и помогли ми. Чиме? Све веим стремеем ка
напретку у равноанелском животу нашем.
2) Ми не треба да се задовоимо [чиеницом] да се разликуемо од световака, ве треба у
савршенству да следимо живот отаца наших, Ми не треба да се задовоимо [чиеницом] да
превазилазимо понекога из нашег чина, ве треба да ревнуемо да се изедначимо са насавршениима.
ер су многи звани, али е мало изабраних (Мт. 22, 14). Такое, сво напредак не треба да меримо
дужином времена, мислеи на мноштво година кое смо провели у монаштву, ве треба да гледамо да ли
дуготраности времена одговара и бро и степен наших врлина. И не треба имати у виду да е ош едан
дан прошао, него [се питати] да ли е ош неко дело смештено у небеску скривницу на утврее душе у
будуем животу и да ли е макар нешто мало дотато у чишеу душе и побеивау страсти коа нас
мучи. На та начин монах по имену долази до монаха на делу, ослобаауи се таме страсти и уза навика,
чиме души и уму дае могуност да слободно стреме ка Господу, ему единоме пружауи убав и
едино са име желеи општее.
3) Нека свако размотри да ли у себи има оно што тражи, или е ош роб страсти, узник грехова,
заробеник помисли, услед чега е неуравнотежен у речима, делима и помислима, што се проавуе у
непослушности, гордости, роптау, свадивости, самооправдавау, своевоности и првом од зла -
неверу. У ономе, пак, ко се крее ка жееноме и ко успева у борби са страстима проавуе се свако
добро дело и сваки савршени дар, т. кротост, мир, убав, саосеае, избегавае роптаа,
смиреноуме, избегавае зависти, благодарност, трпее, молитва, псалмопоае, бдее,
скрушеност, проливае суза и свако друго похвално дела е и расположее. Он не иште првенство, ве
бежи од ега. Он не жели допадиво рукодее, ве оно кое назначи отац. Он одсеца своу воу и
[прима] и послушае у кухии, и у башти, и у поу, и свако друго. Он се не препире због одее, обуе,
ела и пиа, ве стрпиво све подноси, макар био одевен у рите, макар се смрзавао и гладовао. Он само
на едно устремуе поглед - на стицае тамошег покоа.
155.
1) Срчани граанин се радуе кад га цар позове да добие награду; [радуе се] и наш брат Харитон,
кога е позвао Господ, окушауи сада од неописивих небеских добара због подвига и
манастирских трудова кое е понео; 2) помишауи о томе, ко од нас се не подстиче на слично,
не обраауи пажу на авола кои нас обично (ма какво послушае носили) своим
наговараем или одвраа од добрих дела, или оно што е учиено помрачуе равим помислима
и осеаима; 3) немомо заборавити да врлина ош у овом животу добиа награду, понекад
видиво, а увек - невидиво, будуи зачетак и предокушае будуе славе и блаженсгва (2, 88)
1) У граанском животу човека кои е осуен на смрт због великог преступа обузима страх и трепет када
му саопштавау: "Излази, дошло е време". И за грешника вест о преселеу у други живот обично бива
страшна и ужасна. Напротив, она ко очекуе награде и венце од цара за изузетна дела коа е учинио,
свакако осеа радост када чуе глас кои га призива на уручее. И праведник се радуе када му анео
смрти саопшти да се сели одавде будуи уверен да одлази на примае добре награде. И ми се нешто
слично усууемо реи о брату нашем Харитону. У
складу са своим именом, он е са радошу и весеем изашао из тела и отишао на место покоа. Ето како
е, братио, добро подвизавати се, ето како се плодно присиавати природу, ето како е
благотворно трпеиво проходити подвижништво, ето како е блажено водити борбу у потчиавау до
последег издисаа. ер, за мало година, или бое реи - за готово едан дан (и шта е, наиме, друго
садаши живот у порееу са бесконачним) речено е нашем брату пружило неисцрпно богатство,
незамисливу славу, неупоредиво весее и бесконачно Царство. И сада се он радуе и празнуе, немауи
никакво осеае туге због предузетих напора ради добра, ве се весели у хоровима преподобних, у
шаторима праведних, у дворовима мученика, у горем ерусалиму, маци свих светих. Он сагледава
необашива и неизрецива добра, неприступну светлост, бесмртан живот и неисказиво блаженство.
2) Помишауи о реченоме и ми, кои се ош налазимо на попришту борбе, треба да се подвизавамо,
подстичемо смелом надом, ревнуемо, разгоревамо срцем, уздижемо умом, окреуи се расположеем
од света ка небесима и дауи завет да емо све чинити и претрпети из убави према Господу. Да бисмо
119
достигли оно што иштемо ми треба да претрпимо не само пост и бдее, спавае на голо земи,
хладноу и вруину, напор и умор, понижее и бешчаше, него, уколико е неопходно, и проливае крви,
одсецае удова, повреде тела и ломее костиу. Да, братио, добро е на та начин мислити и мудро е
на та начин дествовати. аво е отимач и стално се врти около како би од ума нашег отео прекрасне
помисли и увукао га у суетне светске помисли. Немомо му дозволити да нас прелести. Напротив,
имауи на уму божанствена обеаа о коима свакодневно читамо, коа у песмама хвалимо и у
молитвама изображавамо, проводимо дан за даном, недеу за недеом, месец за месецом и годину за
годином у старау да своа дела пред Бога изнесемо чиста, мирна, мила, неоскрнавена гордошу или
таштином или човекоугааем. Било да оремо, било да копамо, кувамо, тешемо, чувамо, товаримо,
садимо, преписуемо или се бавимо неким рукодеем, т. шиемо или плетемо котарице, ми треба да се
старамо да наше дело Бог успоштуе као савршено, уносеи га у небеску скривницу ради добиаа вечне
награде. А кварити своа дела роптаем, дрскошу, таштином, смутом и противречеем уопште ние
разумно, па чак ни удски, т. ние своствено истинском човеку. ер, прави човек е нешто велико, слично
увекспомианом ову, кои беше истински и благочастив, удаавауи се од сваке зле ствари (ов 1,
8).
3) Нека свако обрати пажу на [чиеницу] да маривог и врлинског човека сви воле, поштуу и славе, не
само егова братиа, ве и сви кои слушау о ему. ер, врлина, чак и кад е скривена и кад е врши
невидиви човек, по природи не може да се не проави. Реч о о е се прочути и прозвучати свагде, по
речи Господо: Не може се град сакрити кад на гори стои (Мт. 5, 14). Уколико унеколико потрпимо у
добрим делима и подвизавамо се, дои е време покоа не само у часу смрти, него и рание, т. кад се у
нама утврди бестраше. Наиме, по речима светих отаца, душа коа е свецело заволела Господа и кроз
послушае умртвила свое жее, достиже поко и ве одавде почие да окуша будуе благобие.
156.
У Далматско обитеи су изабрали новог настоатеа едино због еговог смиреа; смирее е
истински вредно, смештауи у себе и чувауи свако добро; не тражеи да буде познато, оно
само по себи постае знаменито и слави се (2, 89)
Сматрам да би сада било добро да са вама поговорим о учерашем догаау. По налогу нашег владике
а сам морао да одем у Далматску обите ради избора новог игумана. Требало е да се распитамо кога
хое братиа обитеи и игумани кои су се сабрали. И сви су еднодушно и едногласно указали на аву
Илариона. Због чега и због каквих одлика? Свакако, не због еговог знаа и због чувености по животу,
ве само због еговог смиреа, богоуба, избегаваа удске славе и прикриваа врлине
послушаем. Постоао е и други [монах] кои е више знао и био старии по годинама, али е био слабии у
наведеним врлинама. Стога су аву Илариона сматрали угодниим Богу и способним да словесно
руководи братиу. Видите ли, братио, колико е пожеан дар смиреноума? Оно е свеобухватна врлина
коом се изнутра пресеца свака самоумишеност, коом се прогони гордост, коом се сатире
славоубе, коом се побеуе самовоа, коом се умртвуе сластоубе и коом се уводи кротост,
мир, убав, састрадавае, трпее и мудроубе. Оно е извор врлина из кога извире свака доброта.
Оно е богонасаени ра кои дае плод бесмртности. Меутим, по речи Господо, не може се град
сакрити кад на гори стои (Мт. 5, 14). Ни она ко е стекао речену врлину не може за свагда да се скрива,
чак и кад би у обичном поретку био последи, чак и кад би се сакрио под зему, чак и кад би га неки
клеветали из зависти. Он се, наиме, све више препознае као светлост коа засиа на гори и коа на себе
привлачи очи свих. Слично се десило и са садашим изабраником, услед чега су и многи споаши
изавили свое одобравае са избором братие.
157.
1) Дошао е пост и довео у ред и споаше и унутраше; гледауи на речено, не могу да се
уздржим да вам не кажем: "Обратите у постоану навику такав начин живота, иначе неемо мои
да се спасемо"; 2) неприате непрестано тражи начина да нас погуби; ми, пак, непрестано треба
да му се противимо, за шта нам е Господ дао силу; 3) набои начин да се победи неприате
есте подражавае Господа у ономе ка чему нас призива: ер сам а кротак и смирен срцем; сав
земаски живот егов беше поприште еговог смиреа ради нас (2, 90)
1) Уздржае е прекрасно, као уосталом и поредак у дествовау по Божанственим заповестима, кои се
кроз ега проавуе. Ми смо ушли у часне дане свете четрдесетнице као у тихо пристаниште,
120
избегавши таласе претходних дана. Ми сада мируемо, безметежуемо, тихуемо, мариво похаамо
храм, побожно псалмопоемо, трезвоумно проходимо молитву, за трпезом се држимо неразноврсности у
елу и оскудице, и све друго чинеи на спасее душе. Нама више не долазе световна лица и ми више не
идемо има. Овде не могу да се уздржим од жее да ви, узевши у помо здраво поимае добра, речени
начин живота обратите у свагдашу навику како бисте се и касние удаавали од свих путева кои воде
греху. ер, [а не желим] да ви само пет или десет дана водите добри живот, а да потом занемарите
добро и опет рушите оно што сте рание зидали, као што говори апостол (Гал. 2, 18). Нека не буде са
вама тако, братио. Немомо се лако меати да се не бисмо лако окретали по наговору кушача.
Пожелимо да
задржимо врлине, додауи све више добрих дела у свом добром делау. Ми треба да знамо да за
спасее ние довоно да се кратко време добро живи, ве да се током читавог живота истрае у делима
спасеа.
2) Кушач, пак, ни дау ни ноу не престае да нас напада устроавауи подле заседе на нашу погибао.
Он свагде постава замке и на душу пушта безброне стреле: час голицае сласти, час распаивае
похоте, час узнемирее и противан ветар помисли и прохтева. Он смууе постое ума нашег као на
неком мору, те е свако принуен да исповеда: Да ми Господ ние помогао, умало се не настани душа
моа у аду (Пс. 93, 17). Потом се он привремено умируе, пуштауи стрелу похоте и нудеи отров
таштине. Ослабивши са едне стране оштрину жучи, он са друге погаа стрелом зависти, а понекад са
свих страна подиже прашину на смирее наше. ер, он има ненаситу жеу да нас погуби. Он иде против
нашег Владике и бесни када види да усходимо на небеску висину, одакле е сам спао због гордости.
Стога су неопходни велика брига и настоае, маривост и усиени подвиг да би се победила змиа.
Господ говори: Ш боте се, а сам победио свет (н. 16, 33). После егове победе и због еговог светог
Оваплоеа, и ми смо добили силу против неприатеа, као што е сам рекао: Ево вам даем власт да
стаете на змие и скорпие и на сву силу вражиу, и ништа вам нее наудити (Лк. 10, 19). Ми, дакле,
можемо да газимо сва егова устремеа на нас и све многоброне греховне сласти.
3) Како, наиме? Подражавауи Онога ко га е победио. Ми емо бити егови подражаваоци уколико се
обучемо у смирее и кротост, као што е сам говорио: Научите се од мене; ер сам а кротак и смирен
срцем (Мт. 11, 29). Цар и Владика свих, едини преславни и преблаги по природи, прихватио е смирее
и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Фил. 2, 8). Шта да кажемо ми? Или колико ми бедни
и ништавни треба да се смиримо да бисмо му се уподобили? Он се одвоио од небеса и сишао на зему.
Колико ми треба да се одстранимо од свега свога да бисмо макар као сенка подражавали ега? Он е
постао Младенац и био доен млеком, испунио све законско и покоравао се родитеима, као што е
писано. Колико тек ми треба да смо деца злобом и да се повинуемо игуманима како бисмо макар едном
цртом личили на ега? Он е гладовао и жеао, ходио пешке и умарао се. Колико и ми сличног треба да
претрпимо да би се помислило да преживавамо нешто као и Он? Назад, Он е примио вреаа и
ударце, подсмехе и изругиваа, издаство и стоае пред судом, бичевае и распее, хулу и пробадае
ребра. Шта све ми треба да претрпимо да би се могло реи да га подражавамо? Ми реченога треба,
братио, свагда да се сеамо и да гледамо на ега, те да се безмерно смиравамо. Прихватимо радо оно
што нас сусрее и што нам може омогуити да га подражавамо. Уколико, пак, не сусретнемо нешто такво,
потражимо глад и же, подсмехе, увреде, понижаваа, невоу, сиромаштво у одеи, у обуи и у свему
другоме. Покреуи се унеколико напред, усходеи, уздижуи се и узвишавауи се, ми емо достии у
човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф. 4, 13).
158.
1) Он ублажава монахе кои су кроз одрицае од света напустили насладе и утехе, сличне
месопусним [данима], и кои су призвани на служее Богу у светости и правди, у чему се састои
истинско весее и непрестани празник; 2) он их призива да се мишу и жеом више не враау
котловима египатским, уверавауи их да е наш удео наблажении; 3) ми треба да желимо едино
да нам Бог да да благодушно подносимо све скорбно и тешко у нашем животу (2, 91)
1) Сада су месопусни [дани], када се световаци предау елу и пиу, шетау, играма и сваком весеу.
И шта? Зар ми себе треба да оплакуемо што немамо нешто слично? Никако. Заблагодаримо, напротив,
Господу за себе, т. што нас е извукао из блата и пропасти сличног живота и увео у наше право и
светозвае, у служее ему у преподобиу и правди. Над има се, пак, подсмехнимо, или пре -
заплачимо стога што се заводе ништавним утехама и лишавау неизрецивих небеских радости. Ходите,
121
обрадумо се Господу, ускликнимо Богу Спаситеу нашем; претекнимо лице егово и исповедау и у
псалмима ускликнимоему (Пс. 94, 12). Ето добре светковине, ето похвалног весеа, ето радосног
празника. И ми можемо не само едном или двапут, ве увек слично празновати и веселити се у дому
Божием. Такво весее е предукус тамошег блаженог удела и егов весник. Блажени Давид говори: А
а у се у правди авити лицу твоме, наситиу се када угледам славу твоу (Пс. 16, 15).
2) Молим вас да се своим срцима не враамо обичаима општег живота као у неки Египат, нити да се
сеамо меса и котлова тамоших. Напротив, обратимо поглед на себе саме и на прекрасан живот кои
проходимо и остваруемо. ер, у ему е понавише Господ заповедио благослов и живот до века (Пс.
132, 3), те истинско радовае, нелажну наду и спасоносно празновае. Уколико питау о напретку - ми
више напредуемо, уколико питау о уделу - ми смо изабрали добри удео, уколико питау о блаженству -
ми смо постали блажени. Побегавши од света и од свега што е у свету, одбацивши све срамне и суетне
утехе, одрекавши се брака, рааа деце и стицаа ми смо прихватили девственост, лишавае и
одрицае од свое вое, у чему се и подвизавамо, свакодневно распиуи тело свое и распиуи се
свету и свему што е у свету. Стога са правом можемо на себе да применимо апостолове речи: А кои су
Христови, разапеше тело са страстима и жеама (Гал. 5, 24).
3) Ко е сада блажении од нас? И шта бисмо ош у животу приатние и утешние могли искати? Ништа
осим да све остале дане нашег овдашег странствоваа трпеиво и храбро подносимо све тешко и
неприатно, те да, сачувавши се од падова при сусрету са видивим и невидивим искушеима, са
добром надом добиемо припремена нам обеаа. Стога будите храбри, крепите се, утвруте се и све
благообразно и уредно чините схватауи величину тане наше схиме и живота кои она захтева. [Сеате]
се и живота увекспомианих светих отаца наших и угледате се на ихове примере. По има се
обликуте и преображавате како бисте се заиста називали синовима иховим и како бисте потом
постали саучесници ихове радости.
159.
1) Бдите над собом; ер, неприате може изненада да нападне и да вас погуби; 2) неки од вас се
понашау распуштено; 3) нека се то не дешава убудуе; учитеи саветуте да се уместо
руководитеа не бисте показали као кваритеи (2, 92)
1) Нека сваки гледа и примеуе да ли чврсто и непокретностои на камену вере у испуавау свог
завета и на мученичком путу општежиа, не скреуи ни на десно, ни на лево, ве ходеи царским путем
и не дремауи душом како се не би саплео о камен пада своом ногом и како ништа не би чинио из
самоугааа или пристраша. а вас видим, али не увек и не свагда, што е своствено едино Богу. И а
не знам да ли се неко од вас, делууи сакривено по своо вои, или пре - по страстоубу, ринуо у
пропаст греха на погибао душе. Боте се и страшите се и кад пловите по благоприатном ветру, сеауи
се на могуност бродолома. ер, у тренутку може да се деси ветар, бура, ураган, погибао, смрт. Понекад
се чини да е мир и поуздае, али се изненада ави узбуна, борба, рат и пробадае душе, а не тела (што
е ош горче). Лукави се притаава привремено да би довео до безбрижности и потом изненада напада,
преокрее помисао и погубуе. За нас не сме постоати безбрижност, нити време за поко. Лукави
неприате е потопио на дно многе кои су достигли до самог пристаништа спасеа. И оне кои су
достигли до самог свода небеса он е због извесног немара спустио на зему греха. Он е опустошио
многе ризнице врлина, покрао многе духовне подвиге и подвижнике оставио пустима. Знауи речено,
бдите и немоте дозволити дремеж своим очима.
2) а чуем да се неки од вас из самопоуздаа држе безбрижно. Они бестидно гледау на друге,
празнослове и смеу се. Други се хватау за руке, устима додируу уста и образима образе, што е
достоно плача. Да ли е ко ставити ога у недра а да не изгори своу одеу? И да ли е ко ии по
распаеном угеву а да не опече ноге (Прич. 6, 27). Ни она ко чини слична дела нее остати без
пада. Раво е такое што понеки укравашау свое лице, штосе улепшавау, дотерууи трепавице и
обрве и боеи се као блуднице. Они имау шивене поасеве, дотерану одеу, у ходу попримау модерне
покрете и извештачено изговарау речи.
3) Свима сличнима кажем да убудуе не чине ништа слично. Иначе е уздом и жвалама вилице ихове
зауздати реч (Пс. 31, 9). ер, нас е Господ поставио на изграивае, а не на разарае тих уди. Стога
испуавате законе. Учитеи, саветуте оно што е долично своим ученицима и исправате их. а не
говорим из подозреа према вама, или што е неко тровач уместо лекара, што е помрачите уместо
122
просветитеа, што е заводник са правог пута уместо путеводите или што е губите уместо
спаситеа. Учитеи су пред ученицима изображее побожности, пример спасеа и слика сваког доброг
дела. Уколико се дешава супротно, нека се узму и одстране такви како своу краставост не би пренели
здравима. а све наведено не бих хтео да говорим, али ме неопходност присиава. Желим да сви право
ходимо како би се и Бог порадовао нашем добром животу.
160.
Радууи се поретку братие и [чиеници] да код их све иде по уставу, при чему су сви
задовони манастирском опскрбеношу, он додае да е, уосталом, главно живети [са цием]
да се по смрти уе у поко Божии, чему и треба све усмеравати (2, 93)
Видеи да му се зелени пое, кое е своим рукама обрадио и засеао, земорадник се радуе и весели.
И а се веселим и радуем због ваших духовних плодова, премда и не као о плоду моих напора. а
налазим праведним да исповедам истину да благодау Божиом све више напредуете и постаете бои.
И ви сами можете посведочити речено. Зар не видите поредак, мир и тишину кои [владау] меу вама?
Зар нисте сви чврстом вером и нераскидивим савезом седиени као една душа и едно срце? Зар не
ревнуете сви око све потпуниег испуаваа Христових заповести? Меу вама нема поединачног
удруживаа, кое раздеуе и дроби едно братство на угаае неприатеу аволу. Код вас нема
самоугааа и самовое коом би свако живео и делао како хое, ве влада еднообразни живот по
Богу. Код вас нема [случаева] да неко равнодушно лута тамо-амо, на разорее и растроство читавог
тела братства, ве по благовоеу Божием све тече по уставу и у елу и у пиу, и у бдеу и у спавау,
и у труду и у одмору, и у уласцима и у изласцима, и у разговорима и у утау, и у читау и у
псалмопоау, и у молитви и у безметежу, и у одеи и у обуи. Додуше, не дае се свима подеднако
будуи да нису сви исти по узрасту, васпитау, стау, способностима, врлинама и мери здрава. Ипак,
свакоме се указуе дужна пажа и пружа неопходно, будуи да су сви удови едног тела, премда се и не
удостоавау подеднаке части (1. Кор. 12, 23-24). Ипак, речено ние прво. Наглавние е да, добро
свршивши свое дело, кроз смрт уемо у поко Божии после зноа и напора овдашег живота и окусимо
неизрециву радост вечних и неописивих добара. Очекууи речено, потрудимо се да све више
напредуемо, да пазимо на себе, да смо трезвоумни, да смо бодри, да као по дану благообразно ходимо,
да се радуемо у уздау, да трпимо скорби, да се принуавамо на све добро, да тело потчиавамо духу,
да сматрамо чашу бешчаше за Христа, да првенством сматрамо последе место и да се радуемо
унижеу Господа ради. И савршивши пут ми емо се настанити са мученицима и удостоити се да се у
бесконачне векове радуемо са преподобнима.
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
161.
Ми певамо: "Примиу чашу Господу"; та чаша е прихватае мучеништва кое се за нас састои у
мучно борби са страстима; ми стоимо на том путу; добро ратуте да бисте се удостоили
одговарауих венаца (2, 94)
Шта у узвратити Господу за све што ми е дао (Пс. 115, 3)? Шта ако не да [запевам] Давидову песму
са истинском решеношу за оно што се пева у о. Чашу спасеа примиу и име Господе призвау (Пс.
115, 4). Чаша е прихватае мучеништва. Ипак, наше мучеништво ние у проливау крви, него у
унутрашо добросавесно борби. Она се састои у одбиау да преклонимо колена пред Ваалом, т. да
се не предаемо телесно похоти, да савлауемо све што се видиво и невидиво наводи на нас, т.
искушеа, буру помисли, ватру похоте и жеа, тешкоу лишаваа, невоа и понижеа. Ето добрих
мученика. Ето воника Христових. Ето подвижника и отимача Царства небеског. Радуте се, будите
благодушни, храбрите се, добро ходите, узлазите из силе у силу, пеите се на сами врх врлина и
лебдите у високим зреима. И у реченом пребивате непрестано, све док не дое кра живота и преведе
123
вас ка весеу и радовау кое вам е припремено од постаа света. Блажен е и преблагословен она
ко слуша речено и приводи га у дело, додауи ога на ога у своме срцу и запаууи у себи пламен
Божанствене убави кои досеже до небеса. Меутим, кукаван е она ко затвара свое уши, ко воли
суету и тражи брзопролазне телесне насладе. Нека нико не тражи само свое, ве нека гледа оно што е
ближег, сматрауи га сопственим, будуи да смо удови едни другима, чиме радуемо Господа, а себе
чинимо боим и савршениим.
162.
1) Он описуе изглед поконика и спомие оно што се види у гробници; 2) потом излаже кратки
обзор доброг живота поконика; 3) назад изводи закучак о чувау чистоте тела и душе како би
постали достона невеста Христова (2, 95)
1) Сеае на смрт свагда делуе спасоносно, нарочито кад стоимо пред лицем умрлог брата, као у
садашем случау. Опет пред собом видимо чудну тану. Она ко е пре едну минуту био са нама духом
ве више ние са нама. Она ко е са нама говорио своим устима умукао е потпуним утаем иако звук
еговог гласа ош одзваа у нашим ушима. Какав чудан призор. Ми га видимо и не видимо. егово тело
се види, а егов дух е одступио од нас. Он лежи без покрета и дества: нема ни дисаа, ни гледаа, ни
речи. Сва чула су видива, али ни у едном нема живог дества. Он е као камен и као нека бездушна
ствар. Погледамо на место почивалишта рание преминулих. И шта емо видети, братио? Погледате и
поучите се. Прах и пепео. Иструлела тела. Исушене лобае. Обнажене кости. Само неприатна ружноа
и жалосна и одвратна гомила. Може ли се разликовати брат од брата, леп од ружног, млади од
престарелог? Не, све е иструлело и изгубило сво изглед. Нека изволи ко хое да размотри где е
похотна сласт, где наслаивае елима, где успокоавае сном и све друго што се чини ради угааа
телу. Где е стезае руку, где загра, где поубац? Све е прошло овде и све е са собом преузео она
ко е, као богаташ из приче, речено послао у ад на потпаивае неугасивог ога.
2) Нека нико од наше братие не пострада на сличан начин. Нее пострадати ни наш сада преподобно
почивши брат Рафаило, кои е прешао у бесконачни живот добро провевши садаши у беспрекорном
повиновау и послушау. Млад годинама, он е био сед мудроваем. Мали узрастом он беше велики
духом. егово унутраше добро настроее е познато мени, док е егово споаше понашае и
вама познато. У ему е све било врло добро и достоно сваке похвале. Он беше заиста добар и
благородан, сачувавши богоподражавауи образ. Усууем се да кажем да е достоно носио име едног
од анелских предстоатеа. Ето какву увереност имам о свом чеду. Имате е и ви, ер е он заиста
достоан. Но, обратимо се започето речи.
3) И ми емо након незнатног времена преи тамо. Умреемо и нас е уредити, опоати и сахранити. ер,
кои е човек кои е живети и нее видети смрти (Пс. 88, 49). Стога вас молим и преклием да живимо
преподобно и непорочно и да се понашамо невино и беспрекорно, чувауи чистим не само тело, него и
душу. Тело потчиавамо духу како не би побеснело и устаало подстомачним покретима. Обуздавамо га
страхом Божиим како би покорно и смирено било задовоно мером хране, пиа, сна и одмора коа е
одреена уставом и посебном наредбом. На душу пазимо како се не би слагала са скверним помислима
и покретима. Нека она сва узлее ка Богу, сагледавауи едино егову красоту стога што е и сама
едина заиста прекрасна и достона убави. Све остале красоте су привид и ништа. Ограууи е
молитвом и псалмопоаем, ми треба да е представимо као благоугодну добром Женику, Христу Богу.
Благо нама уколико на наведени начин окончамо свое хоее. Ми неемо умрети, ве емо бити живи,
праени утешном отходном песмом: "Блажен е пут коим данас идете ер вам е припремено место
покоа".
124
163.
1) Наша борба е са духовима злобе и са иховим воом аволом; 2) они непрестано праве замке
на нашу погибао; и ми треба да се неуспавиво чувамо и да им се супротставамо на радост
Господу и еговим анелима; 3) тако неизбежно треба да чинимо уколико желимо да достигнемо
бестраше и да за борбу добиемо мученички венац; 4) за успех у томе неопходни су смирее са
послушаем, неуспавива молитва, пажее на себе, сви подвизи самоумртваваа и
откривае помисли (2, 96)
1) ер не ратуемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме
овога века (Еф. 6, 12), против неприатеа нашег авола, кои е од почетка злобан и кои се на самом
почетку постанка света прокрао у ра и прелестио нашег праоца на преступно окушае забраеног
плода, чиме е постао виновник еговог истериваа из раа сладости на ову зему. Од тог времена из
покоеа у покоее он гони род удски, учеи га сваком злу. Он нас и сада свакоако напада, пузеи
шишти имаше репом улагууи се како би лакше преварио. Он лоповски улази и излази и лови душе кое
нису утврене и паживе. Стога су нам неопходни велико трезвоуме, знатна будност и огромна
опрезност и маривост како нас не би напао и ранио.
2) Знауи егове замисли и замке, наоружамо се на сваки начин и почнимо да му се супротставамо и
одбиамо га не лееи се и не попуштауи ни себи, ни ему, као што уосталом и он не одступа и не
попушта тражеи нашу погибао. Премда много пута дневно напада и трпи неуспех, он и дае настои на
своме као да ош и ние започео да се бори. Он изнова напада ош силние, узевши са собом и друге
духове злобе. Ни ми не треба да одступамо и да попуштамо при свакодневним и свакочасовним
нападима на нас. Иако смо показали ве много паже и напрегнутог усра са успехом, ми не треба да се
меамо. Напротив, увек се против ега држимо исте ревности, пробуености и противеа како би се,
видеи наше силно супротставае неприатеу, Бог радовао и веселио због нас, као уосталом и свети
анели егови, кои нам помажу на егов налог и миг.
3) ер, ми ош нисмо достигли меру бестраша и са ом слободу од борбе, чиме би наш ум
безметежовао у самом себи далеко од сукобаваа. у су после многих напора, зноа и подвига
наследили и наслеуу неуморни ревнитеи. Ми, пак, кои смо ош обузети страсношу, треба упорно да
пребивамо у подвигу и непрестаном умарау без мрзовое и опуштаа руку. Имауи увиду своу
измеивост и промену тактике неприатеа, ми свакодневно и свакочасовно морамо изнова да
започиемо. Ето дела оних кои се искрено подвизавау. А какав е кра? Свето е достигнути висину
бестраша, а блажено е не бити побеен у борби и увек опстаати, креуи се постепено ка висини и
савршенству. Такав е примити мученичку круну. ер, воника кои се са поа сукоба враа са ранама
цар не презире и не осууе, ве напротив похвауе, дарива и одликуе.
4) Подвизавамо се као воници Христови и свое време сматрамо временом борбе са неприатеима, у
коме се само чуе зуае стрела и ударци мачева. ер, написано е: Многи нас нападау с висине (Пс. 55,
3), сваки дан наилазе и воде борбу, ставау замке, копау ровове, припремау заседе и свакакве друге
подвале. Ко е их избеи, ко е се сакрити од их, ко се нее саплести ногом и ко нее упасти у ихове
замке? едино она ко има смиреноуме у заедници са послушаем, неуморном молитвом, усрем на
делу, покорношу без противречеа, покретношу без роптаа, неуспавивом трезвоумном пажом у
одбацивау срамних помисли и у прихватау добрих зреа, бдеем, псалмопоаем, поклонима и
изнад свега и заедно са свиме - исповедаем властите скривености, избегаваем дрскости и
умереношу у речи. Свим наведеним се наш унутраши човек затвара у твраву, услед чега неприате
нема силе да делуе против ега, те назад одлази.
164.
Опис споашег изгледа човека Божиег, т. истинског монаха (2, 97)
Пазимо на себе, братио, и немомо трошити свое дане и време узалуд. Ето, дан е ве прошао и ми га
више неемо видети, Меутим, дела коа смо у ему учинили [свакако] су записана. Благо нама ако су
добра, и тешко нама ако нису. Чувамо своа чула од крае, веином држеи погнуту главу. Нека око буде
паживо, нерасеано и нека се не крее тамо-амо. ер, оно што се види у оку види се и у души:
споаши човек о све црта. Нека лице не буде мрачно, нити расеано, ве прилично и кротко, веином
125
тужно и орошено сузама скрушености. Ход нека буде смирен, без надмености и гордости. Нека нема
подизаа рамена и мрштеа обрва, ни шумног наступаа, ни тресеа стаса. Реч нека буде приатна, ни
превише гласна ни сувише тиха, праена озбиношу у очима и другим удовима, без ширеа ноздрва,
махаа руку и окретаа лица. ер, човек Божии е среен у свему, будуи оруе Духа кои обитава у
ему и кои га упууе и у говору, и у гледау, и у елу, и у пиу. И ми треба да поступамо среено и по
правилу у свему: и у оделу, и у обуи, помишауи да е са нама увек и у свим случаевима и при свим
делима присутан Господ Бог наш.
165.
1) Навевши реч апостола: Ево сад е напогоднце време, он обашава да апостол побууе нашу
ревност на граеу спасеа; 2) потом додае: "Ви тако и чините, благо вама" (2, 98)
1) Чему нас учи свети Павле и шта саветуе када говори:Ево сад е напогодние време, ево сад е дан
спасеа (2. Кор. 6, 2). Одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оруже светлости (Рим. 13, 12). Као
добри отац и учите, он нас буди из леости и одгони душевни дремеж од мислених очиу наших, добро
управауи наше кораке по Богу и наводеи их на стазу доброг делаа. Послушамо егово
божанствено учее, живахно устанимо, отрезнимо се и потецимо ош усрдние стога што се дан живота
сваког од нас ве примиче крау. Потрудимо се да се припремимо да нам буде добро и да поживимо у
векове, наслаууи се неизрецивом радошу. ер, тешко нама уколико нас кра живота затекне са
неспремном и неприпременом душом. Ко е нас тада извуи из руку душегубне змие? Или, у чему
емо наи олакшае када будемо мучени због немара у коме смо провели овдаши живот? Стога нека
нас оставе они кои нас оставау и нека се предау безакоу они кои чине безакое, т. они кои су
отишли од нас. Или бое - помолимо се за их и постарамо се да их позовемо назад, будуи да Бог
нее смрти грешника, него да се обрати и буде жив (ез. 33, 11).
2) Ви кои благодау Божиом пребивате у подвигу послушаа и чувате свое завете пред Богом и
удима треба да се радуете и веселите, будуи да вам е припремена велика награда на небесима.
Ви само треба до краа да пазите на себе и да верно испуавате све што вам е заповеено у Христу
Исусу, Господу нашем, као воници кое е Он сакупио. ер, ви ему воникуете и ему служите
данононо, сеауи се егове речи: "Мо е она ко твори воу Оца мог небеског, а не она кои ми
говори "Господе, Господе"", и апостолског савета: Хоеш ли пак да се небоиш власти? Чини добро, и
имаеш похвалу од е (Рим. 13, 3).
166.
1) Будите чврсти у животу и све трпите како бисте добили вечно блаженство; и када га се
удостоите, вама е бити жао што нисте ош више трпели; 2) сеате се и снажно осеате дан суда
и награде и никада неете пасти у леост и роптае; 3) она ко се другачие понаша поробен е
страстима и има зверску нарав, а она ко ние - [личи] на анела (2, 99)
1) Вама не треба да се говори онако како се говори код древних пророка: Чуете слухом и неете
разумети, и гледауи неете видети. ер, одеба срце тих уди и ушима своим тешко чуу и очи
свое скупише (Ис. 6, 9-10). ер, ви сте трезвоумни и бодри, откривеним лицем одражавауи славу
Господу (2. Кор. 3, 18). Ви сте отресли нечистоту пристраша према свету са душевних очиу кроз ваш
свештени послушни живот и почели сте да чисто видите ствари, т. животну суету и непрестано
таласае удских дела у разним правцима. Ви сте разумели да е едино чврсто и пожено добро
вредно убави заправо Бог, коме треба тежити врлинским животом. Нека е благословен Господ и Бог
отаца [наших], кои нас е удостоио да будемо причесници те части и да водимо такав мудроубиви
живот. Стога гледамо горе, где е Глава наша - Христос. Ми умом не треба да представамо некакве
трулежне и брзопролазне лепоте, ве небеске и наднебеске красоте и окушае и тешее тамошим
неописивим и неизрецивим добрима, о коима ни ум никада ние помишао, ни ухо слушало, ни срце
маштало будуи да су немисливо превасходна. их ете, а вас уверавам, и ви достии уколико вам
Господ да силу да до краа трпеиво подносите предстоеи подвиг. И ви ете се упокоити [на месту] где
нема ни болести, ни жалости, ни уздисаа. Тада ви велегласно заблагодарите Господу кои вас е
призвао на та свештени живот. О претрпеним скорбима не само де нее бити помена, ве е вам бити
жао што нисте имали прилику да поднесете ош много вее подвиге, скорби и тескобе неголи што сте
поднели.
126
2) И шта емо угледати оног страшног дана аваа Господа нашег Исуса Христа, у кои е откривено
дои са безброним милиардама анела и арханела и сести на престо страшног суда, сабравши са
четири краа земе све народе и сваку душу, откривауи дела таме и обавууи помисли срца? едни
е бити узети у радост са десне стране Господа, а други отии са стидом на леву страну. едни е бити
уведени у светле обитеи, у ра сладости, у Царство небеско, а други послани у ога неугасиви, на
храну црвима, на шкргут зуба, у таму накрау, у дубину тартара, у неразрешиве узе и свако мучее,
сагласно са своим гресима? Тада е едни засиати као сунце и почети да се радуу и веселе пуним
срцем, неуутним песмама прославауи Господа и схвативши каквом благом Владици су добро
послужили. То су мученици, кои су за егово исповедае пролили крв, апостоли, пророци, исповедници,
преподобни и праведни. После их су архиереи, ереи, монаси и световаци кои су показали душевно
мучеништво и кои су поживели у добрим делима, подухватима и подвизима. А други е почети да стеу
и ридау, "ава" на "ава" додауи и проклетство на проклетство призивауи на своу несавесност,
везивани, биени и вреани одбаченим духовима, и ош више себе осуууи и жигошуи, трзауи се у
очаау и не очекууи краа неиздрживим мукама, кое су одреене на вечне векове, као што им е гласно
речено: И ови е отии у муку вечну, а праведници у живот вечни (Мт. 25, 46). Примауи к свести све
речено, можемо ли се разлеити у нашим трудовима и зноу? Можемо ли бити малодушни у тешкоама
садашег живота? Неемо ли се, напротив, одушевити срцем и разгорети ревношу коа е пламениа од
ога, до краа пребивауи верни уставима нашег самоодречног послушничког живота, ма колико да
кошта?
3) Примимо све речено у свест и истрамо у ему, усрдно чинеи све на шта нас буде побуивало. ер,
она ко е према реченоме равнодушан, свакако е, будите уверени, уловен страстима, те дрема у
немарности. Он има оптереено срце, он е сластоубив, он завиди, он е лакомислен, он е леив, он се
као медвед загурио у снове, он едино тражи шта е да поеде и попие, он риче као лав кои ние
задовоио свое зле прохтеве, он као леопард скаче са едног задовоства на друго, он као лисица
смиша како да достигне оно што му срце иште, он постае зао као камила у [намери] да се освети
ближем за неко случано ожалошее, он рже као ко из похоте према женским телима и стварима, он
постае бестидан као вук у дрскости на свое погубее и на погибао братске душе. И зашто много
говорити о разним страстима, због коих се понеки уподобавау не само зверима, ве их и много
превазилазе своом зверском нарави. Она, пак, ко стои на страни добрих помисли сиа као анео,
лученосан е као херувим и многоочит као серафим. Он пази да на ега случано не скочи душегубна
аждаа. Он е храбар као воник кои огени мач задивууе помисли износи на грех и кои демоне
опауе жежеем уз помо благих помисли. Он као сталнотекуи извор точи чисте токове суза
скрушености и као храм Божии се изграуе од златних каменова врлина. Он као аге незлобиво
(подражавауи свог Владику) нее противречити нити викати, ве е ии и повиновати се оцу и братии,
чак и да му смрт предстои. Ето, показан вам е живот и смрт. Нека свако изабере шта жели.
167.
1) Наша борба е са злим духовима; стога треба да пазимо и да се обучемо у свеоруже врлина на
кое указуе апостол, коима е дата сила да одбиау и побеуу противнике; 2) та борба е мислена
и одбиа се супротним мислима и молитвом Господу; 3) она се изненада подиже и наше
унутраше стае чини промеивим, као што е промеиво стае ваздуха; речено, пак, ние
страшно за оне кои пазе на себе и красе се врлинама са уздаем у Бога (2, 100)
1) По апостолу ми не ратуемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и
господара таме овога века, против духова злобе у поднебесу (Еф. 6, 12). Стога ми треба да имамо
трезвоуме, бодрост, брижно старае, напрегнуто усре и самоограивае духовним оружем, т.
несумивом вером као кацигом, непритворним послушаем и нелицемерним смиреем као штитом и
сваком другом врлином коа може служити као оруже против варалица наших и коа има силу у одбиау
невидивих неприатеа наших.
2) Борба е велика и страшна, као што знате, и увек на деству, не престауи чак ни у време молитве и
Светог Причеша. Она приводи у кретае и подиже помисли о коима ние лепо чак ни говорити.
Смирена, пак, душа, помисли кое е раавау одгони са мржом, противречеи им светим помислима и
истовремено се молитвом обраауи Господу. И помо од Господа долази одмах, те Исток са висине
поражава и прогони аждау. Стога не треба да смо малодушни нити да уступамо при нападима. ер, при
неустрашивости срца, ум пребива недоступан за нападе не само у време Причеша, него и у свако друго
127
време.
3) Неприатеи нападау у свако време, чак и кад их не очекуемо. Када смо у добром и мирном
настроеу у духу или одскрушености коа нас е обузела, или од чисте молитве, или од читаа, или од
неког другог свештенослова, он нас напада, смууе и колеба нам срце, т. као да нас из пристаништа
избацуе на таласе и из светлости дана - у нону таму помисли. Са нама се дешава исто што и са
атмосфером у току дана: она е асна при сиау сунца, тамна при наиласку облака, па се опет
осветава и опет омрачуе због промена у ваздуху. Не дешава ли се исто и са нама? Ми час светлимо,
слично светлом дану, од добрих помисли, час се помрачуемо равим помислима, да бисмо се опет
вратили у област светлости предавши се молитви или неком другом добром упражавау. [И промене]
се не дешавау едном на дан. Промене у ваздуху се не дешавау исто као код нас. Оне су природне и
дешавау се по законима кое е мудрост Божиа установила. Код нас, пак, оне зависе од нашег
произвоеа и самовлаша. аво додуше покушава да нас лиши светлости доброг стаа посредством
прилога, али ми имамо силу да га одбиамо и да Сунцеправде увек осиава наш ум, као што е било и код
светих и код свих кои добро живе. ер, и сада има много светих кои се, као драго камее, креу по
земи. Они се не одликуу чиеем знамеа и чуда (с обзиром да се светост не састои само у има),
ве чуваем праве вере и тачним испуаваем заповести Божиих, искреном убаву према братии (у
коо нема зависти), радоваем због благостаа ближег, стоаем изнад удске славе и сваком другом
врлином. Ето како се проавуе светост у сваком човеку. Ви, пак, кои сте изашли из света и распели се
свету поред осталог треба да се одликуете и нестицаем и девственошу, одрицаем од свое вое и
благодушним трпеем свих лишаваа и скорби, кои су неразлучни од образа нашег живота. Живеи
на наведени начин, ви сте свети и биете уброани у свете, сабор преподобних е вас примити у своу
средину и ви ете се вечно радовати у шаторима мученика.
168.
1) Ходеи своим путем немомо гледати на земаско и брзопролазно; сво поглед учврстимо на
небеско и вечно; ер, едно раслабуе, а друго испуава храброшу; 2) тако су рекли сви оци;
тако и ми треба да ходимо, украшавауи се сваком добротом, одваауи се од свега равог и
чистеи се; нека наш живот буде у складу са нашим именом (2, 102)
1) Наш живот е неки пут. И он се не пролази за дан, за два или за много дана, ве током читавог живота,
све док се не преселимо из овдашег у будуи век. И неопходно е велико напрезае, сила, пажа и
усре како се не би изгубила храброст и како се не би престало са хоеем. ер, велико е растоае и
постое неприатеи и противници кои припремау сваковрсне препоне и саплитаа за наше кораке по
Богу. Па ипак, са друге стране ми за Заступника, Руководитеа у подвизима и Сапутника имамо самог
Господа и Владику свих и за чуваре и старатее свете анеле. Гле, нее задремати, нити е заспати
чувар Израиев (Пс. 120, 4). Стога се свога пута латимо усрдно, са усрдном напрегнутошу, са
пламеном жеом, не гледауи доле, ве горе устремууи очи. ер, уколико будемо гледали доле ми
емо се разболети леошу, малодушношу и раслабеношу услед лутаа наше мисли и
прилепиваа нашег срца за суетност и сласти овог живота, т. за блуд, стомакоугаае, лакомост,
гледалишта, суете, украшаваа, маштаа и за све остало брзопролазно и погубно. Уколико, пак, наш
поглед утврдимо на небеском и вечном, наша садашост е бити скорбна и болна, пуна труда и умора,
поста и бдеа, одсецаа вое и лишаваа и свега што е неизбежно у нашем подвижничком животу и
напорном послушау, али ми ипак неемо изнемогавати под тежином надолазеи скорби, нити уступати
пред страстима кое се подижу. Напротив, ми емо са смелим мудроваем трчати и ходити гледауи на
небо и уперивши поглед на Бога, стремеи ка Царству небеском и раско утеси, ка нетрулежно сладости,
ка невечеро светлости и анелском блаженству.
2) Сви оци су слично трчали и победили: мученици, преподобни, праведни, благочастиви, богоубиви,
монаси, световаци, мужеви, жене, младии, старци. Они су оно што се овде дешава сматрали извесном
обуком. Уколико желимо ихову славу и блаженство, и ми треба радо да пострадамо у нашем
богоубеном образу живота. Заволимо га, братио, и решимо да све претрпимо и поднесемо са
храбрим мудроваем и неослабним настоаем, имауи очи у глави, као што нареуе мудри (Проп. 2,
14) и не устремууи их ка ногама. ер, они кои помишау о небеском и име занимау ум заиста
128
имау очи у глави, док они кои се приклаау суетном и име се занимау - спуштау очи ка ногама. Било
би жалосно и чудовишно кад би неки човек ноге имао на врху, а главу доле. Меутим, ош е жалосние и
нечовечние пострадати слично на душевном [нивоу]. Ходимо као што приличи мудрима и онима кои очи
имау на глави, помишауи о Богу и Божанственим стварима и саобразно има делауи. Очи у глави
су вера, нада и убав, од коих долази крепко трпее, чистота, братоубе, мир, кротост, скромност,
храброст, добро устроство, уздржае, свака доброта, свако цветае врлина и плодоносност. Код оних
кои мисле и чине супротно бива супротно: невере, безнадежност и мржа, од коих долази
нетрпеивост, малодушност, блуд и преуба, дрскост, сластоубе, стомакоугаае, лакомисленост,
украшавае, смех, сукоб, завист, убиство и свако друго сатанско дело и дество. Ми кои смо Божии
треба да се трудимо око Божанског, чисти - око светог, непорочни - око девственог, благочастиви - око
преподобног, мирни - око братоубивог, скромни - око небеског, несветоубиви - око надсветског. Нека
се поредак не претвара у неред, наиме као светли немомо се трудити око таме, ни као чисти - око блуда,
ни као благочастиви око непоретка, ни као славомрсци - око таштине. Иначе емо бити лукави,
богоборци, бесоупци, додауи ватру на адски ога. Као Божии иштимо Божанско, у складу са своим
именом и зваем. Ми смо монаси, странци, одвоени [од света], девственици, називауи се слугама
Божиим и анелима. И сви подразумевау да смо заиста такви. Нека се не деси да неко од нас ние
Божии, да ние ту свету, да ние девственик. Нека нико не ропе, нити чини блуд, нити се сваа, нити е
мрзовоан, нити малодушан. ер, велики гнев Божии е близу и узвратие. Бог се не гневи толико на оне
кои су у свету раве душе, колико на нас кои свецело треба да му припадамо. И господар више негодуе
на слуге кои пред еговим очима греше, неголи на оне кои су далеко од ега. Гнев Божии се не
распростире подеднако на све нас, ве проавуе разнообразност. Другачии е према онима кои
постоано пребивау у злу, другачии према онима кои се час исправау, час опет падау, другачии
према онима кои су тек примили схиму, а другачии према онима кои су остарели у схими. ер, она ко
дуже пребива у схими свакако треба да проавуе изузетност у животу. Уколико ничему не служи,
старост е достона осуде и подсмеха. ер, заиста е смешно видети седог човека како учи у школи
заедно са децом.
169.
1) Ви сте Христови воници; вама приличи да сте у свако време под пуним наоружаем; каквим; 2)
корен свег зла есте гордост; треба, меутим, ратовати против онога што нас напада тренутно,
будуи да ние код свих исти [случа]; 3-16) разне мисли о духовно борби (2, 103)
1) Ви сте воници Христови. У рату, пак, треба размишати, т. [видети] шта е неопходно за борбу, те
свое оруже држати у поретку како бисте у свако време били спремни да се ухватите у коштац са
неприатеем. Видите да ли сте и ви готови и у каквом су стау ваша духовна оружа, т. да ли су
откочена, очишена и изрибана. [а мислим] на мач послушаа, на оклоп вере, на кацигу спасоносне
наде, на штит смиреа, на тоболац добрих помисли и назад - на колесницу, т. часно тело ваше, кое е
уедно и ко кои треба да е добро обучен за све, кои не треба ни да е превише угоен (иначе нее бити
погодан за трчае), ни превише танак (иначе е бити слаб за неопходно кретае) и кои треба да добро
носи узду страха Божиег када е употребавау како не би скретао са исправног смера пута и како не би
збацио коаника, т. ум своим необузданим скоковима. Ето каквим вас увек жели Реч Божиа, будуи да
е код вас непрекидан рат, непрестани коштац и свако тренутно стреае.
2) Ко е меу вама срчан, ко силан, ко воник, кои противничке помисли сече на хиаде и кои е понапре
оборио горди ум, као некада божанствени Давид Голиата? ер, шта бива из реченог? Одбиае духова
злобе, т. многоброних и разнообразних греховних страсти. Гордост ума е прво и последе зло. Због е
е са небеских висина и анелске светлости пала аждаа, коа нас сада све искушава. Из е су, као из
неког корена, израсле хиаде греховних лоза. Ми треба да се подвизавамо и боримо против оног што
нас сада напада, будуи да сваког часа едног напада една страст, а другог - друга. едан болуе од
блудне страсти, а други од стомакоугааа, едан од леости, а други од зависти, едан од гнева, а други
од невера, едан од непокорности, а други од самоуба, едан од нерада, а други од арости. Све
наведено есу дества едног духа сатанског.
3) Велики е и разноврсан наш подвиг: одасвуд треба да имамо око, са сваке стране надзор, унаоколо
129
ограду како се не би прокрао неприате, како нас не би ранио и узео у плен, како неби на нас ставио
руку, тукао нас и убио.
4) Ми треба и да осматрамо и да се са свое стране хватамо у коштац и да ратуемо против
[неприатеа]. И дешава се да добиемо едан ударац и да дамо десет, или да добиемо малу рану и да
узвратимо поразом до смрти.
5) Она ко има раено тело иште лекарство. И она коме е раен дух треба да тражи одговарауи лек.
Та лек е исповест са епитимиом. Потом опет треба да излази на борбу.
6) Она ко победи у телесно борби добиа награду. Она, пак, ко победи у духовно борби добиа мноштво
венаца. И уколико е свакодневна борба, свакодневни су и венци и награде.
7) И блажени сте ви уколико се држите и не предаете се. Крепите се и немоте падати у малодушност,
све док се битка не заврши вашим пресееем одавде.
8) Будите храбри, чеда моа убена и братио, будите храбри будуи да имате Бога као Помоника,
анела као старатеа о вашем животу, свете (кое призивате) као заступнике и знамее Крста Христовог
као непобедиво оруже.
9) Немомо се боати од мноштва невидивих неприатеа кои нас нападау унаоколо кроз раве
помисли, немомо преклонити колена пред Ваалом телесних сласти, немомо предати неприатеима
свое здравоуме [т. целомудреност], кое е Христос уневестио себи у светии, немомо свое удове
(кои су удови Христови, т. пречистог и бесмртног Женика) учинити удовима блуда и судовима нечистоте.
10) Немомо за саветника имати змиу, коа покушава данас изагна из наше раске киновие. Немомо
отворити врата неприатеима демонима и немомо дозволити да украду ризницу наше душе.
11) Како е за нас добро да пребивамо у граду кои е за нас устроио Господ Бог од разних врлина. Како е
блажено сачувати достоанство наше душе слободним од греха. Душа коа ние поробена страстима
есте сва слободна, сва боговидна, сва господствена, сва светловидна, сва обрадована, богосабрана,
богоиспуена, небеска.
12) Другачиа е, пак, душа коа е поробена и надвладана страстима - тиранима. Може се видети како
много и ужасно страда, вучена на разне стране на робовае свако страсти и сваком срамотном делу.
Добиауи нарееа од демона, она без приговора извршава нареено. Над ом влада демон телесне
сласти, демон зависти, демон мрже, демон надмености, демонстомакоугааа, демон леости, демон
невера, демон хуле, демона гнева, демон гордости, демон лажи, демон отимаа и демони свих других
страсти чиа се имена могу наброати.
13) Свако служи демонима коима е прелешен. егова бедна душа се мучи под иховим бременом.
адан е живот ен. Она е сва бедна, сва тамна, сва мрачна, сва помрачена, сва безбожна, сва
безобразна, сва одвратног изгледа за све добромислене.
14) Немомо понизити наше достоанство, чеда, немомо продати нашу слободу. Поставши господари,
немомо бити робови (1. Кор. 7, 22-23). Немомо променити нашу светлост у таму, немомо претворити
нашу красоту у ружноу, немомо одвратити лице наше од Бога да бисмо га обратили на срамни лик
греха, немомо скинути светлу одеу врлина да бисмо се обукли у срамне дроке безакоа. Будуи
синови Божии, немомо се обратити у пород авои.
15) Да ли е она ко има здрав ум решити да се, будуи господар, преда у ропство? Да ли е она кога е
Бог усиновио пристати да се назове авоим породом? Да ли е неко одбацити неизрециво
благородство врлина и изабрати да се приопшти нискородном страсном животу? Да ли е ко потражити
да од духовног богатства прее у душевну беду и оскудност? Да ли е ко претпоставити да изгуби
Царство небеско да би стекао ога и таму и друге страшне вечне муке? Такво дело не приличи
здравоумним и онима кои нису изгубили смислене кораке, ве безумнима и неосетивима. ер, име
они кои су саздани по образу и подобиу Божием ради наслеа вечних добара кроз бесловесно
сластоубе произвоно силазе у дубине ада на вечну осуду.
16) Пробудимо се дремиви, отворимо очи жмиркави, послушамо непослушни, примимо силу
раслабени, решимо се на храброст, подигнимо се и ступимо на спасоносни пут. Завапимо Господу - и
Он е учинити. ер, Близу е Господ свима кои га призивау. . . у истини. . . и смирене духом спаше (Пс.
155, 18; 33, 18).
130
170.
1) Старае о души он пореди са стараем о винограду; 2) он призива на такво старае на радост
нашем Виноградару, Господу; 3) он нас бодри [говореи] да смо се ве прилично потрудили у
свом чину; ипак, говори да треба ош да се потру димо, ходеи непорочно у манастирском поретку
и подвижничким напорима (2, 104)
1) уче сте, беруи гроже, благосиали лозу коа е имала богат плод и жалили због оне на коо ние
било грожа. Шта хоемо да кажемо? И ви сте постали виноград Господи. Имауи духовне плодове и
будуи пуни грожа, ви сте достони дивеа Делатеа душа ваших. Немауи, пак, плода, ви сте
достони клетве и одсецаа, као што говори Господ: Свака лоза коа не раа рода одсеца се и у ога
баца (уп. н. 15, 6). Виноград ние случано плодан: он се напре са великим трудом насауе, те узраста,
сазрева и назад доноси плод. Пошто принесе плод, он се орезуе, окопава, ограуе, треби од сувих
грана и чисти од свега што може да омета плодност, као што знау опитни виноградари. И потом он
поново дае плод. Слично се може видети и код нас. Да ли е ико донети плод уколико ние преживео
нешто слично, т. уколико ние насаен и узрастао, уколико не порасте до пуног духовног узраста у
Христу, уколико ние окопан, отребен и ограен заповестима Христовим? Она ко ние прошао све
наведено свагда се показуе као незрео и неплодан. На ега и погледау сви погубни демони кои пролазе
путем.
2) Стога се прихватимо, молим, обраиваа душе и маривог стараа о о, т. подвижничког делаа и
обичног поретка аскетског живота. Прихватимо тегобу уздржаа, труд бдеа, стид исповедаа
унутраше равости, ране епитимиа, чувае уста, срце без маштаа, непоколебиву веру, несмутиво
стае помисли. И не може донети плода она ко све наведено не чини. Они не треба да се назове лозом
Христовом. Због чега смо ми дошли овде, братио? Да донесемо богат плод и да Господа хранимо своом
плодношу. Наш благи Владика е гладан нашег спасеа. Уколико види да се спасавамо, Он се радуе и
окуша од плода. Неплодну, пак, смокву, Он е проклети. Он свакодневно долази овамо и гледа какви смо.
Стога су неопходни подвиг, маривост, ватрена душа, старае, смирее, послушае, пажа,
песмослове, кротост, разумност, трудоубе, братоубе, трпее, чврстина и уздае како бисмо
постали изабрани сасуди и усавршени у Духу Светоме.
3) а признаем да сте се ви у прошлом времену потрудили, победили, много поднели, прешли довоно
пута, посрамили лукавог, одбили битку, одрешили се од пристраша, сачували заповести, очували отачку
веру, престали да страхуете удским страховима и од срца се припремили за смрт ради убави према
Господу. Код вас е све богоугодно и похвално, свештено и небеско. Ипак, ош мало потрпимо, молим вас
начасниа братио, истрамо непоколебиво у вери, издржимо без страха при нападима невидивих и
видивих искушеа и немомо уступити пред велиаром ни у едно егово борби, говореи: Господ е
мени помоник, и а у погледати смело на неприатее мое (Пс. 117, 7). Господ е заштитник
живота мога, кога у се плашити? Када се приближуу на ме злоставачи да поеду тело мое,
тлачитеи и неприатеи мои, они ослабише и падоше (Пс. 26, 12). Они се сметоше и падоше, а ми
устасмо и исправисмо се (Пс. 19, 9). Певамо мислено и храбримо се душевно, усрдно проходимо наша
послушаа, у свему чувамо побожност не изговарауи покварену, ропотиву, свадиву, осуууу,
бунтовну и дрску реч. Радо се стичимо на посао, на бдее и псалмопоае, саглашавауи се меусобно
у кротости и смиреу, у добромислиу, у одстраивау од света, у стремеу ка небу, у краткослову,
у избегавау смеха, у побеивау уступаем. Говоримо: "Опрости", у незлобивости и мироубу, чиме
се стиче велико оруже против авола.
171.
1) Треба да пазимо да не скренемо са пута заповести; неприате се на сваки начин стара да нас
скрене са ега; ради успеха у томе треба да чувамо чула; 2) уколико тако будемо чували себе,
неприате е одступити побеен и жалостан, а душа е се радовати; у противном е следити
супротно; 3) нека тога не буде са вама; а ако се и деси, пожуримо да се исцелимо покааем,
чувауи се потом од пада (2, 105)
1) Ми треба увек да пазимо на себе и у сваком случау да се одржимо у закону Божием, не уклаауи се
од заповести ни надесно, ни на лево, ве ходеи царским средим путем на коме пребива спасее,
незаблудивост и успешност. Речено треба имати у виду и пазити и познавати. ер, варива змиа,
131
грабите душа, аво свагда будно гледа како да нас сведе са тог пута, како данас баци низ стрмину
страсти и узме у кукавни плен. Победимо га и пребудимо без прелести будуи бодри и трезвоумни и
чувауи своа чула. Око не треба да гледа оно што не приличи, ухо не треба да прима вариве речи и
нашаптаваа аждае, руке не треба да додируу ни свое ни туе удове из страсти или кретаа похоте,
ноге не треба да ступау на путеве противеа и на скривена места ни чулно ни мислено.
2) Уколико будемо поступали и чували се на наведени начин, држеи се доличног исповедаа,
неопходног смиреноума и дужне настроености, аждаа е бити побеена и лукави одбачен од срца. И
он е, свезлобни, шкргутати зубима стоеи издалека с обзиром да никада не пада у мрзовоу ма колико
пута био побеен и отеран. Душа е се, пак, радовати и храбрити, усходеи све више ка Богу, налазеи
се у светлости и навишим и натаниниим зреима и будуи обожена и небеска. Уколико чини супротно
од реченога, она е супротно и претрпети, т. бие савладана и поробена страшу коом е побеена,
помрачие се злим помислима, спустие се у дубину зла, мучие се и трзати, нигде и ни у чему не
налазеи покоа и ош овде окушауи плод горчине кои е очекуе у будуем веку.
3) Нека се не деси да некада претрпимо нешто слично. Немомо дозволити да нас привлачи прелест
греха. А уколико се и деси речено, набрже га одсецамо и одбацумо као стрелу коа нам е нанела рану.
Раено, пак, место лечимо лекарством покааа, било да е погрешило око, ухо или рука. И потом се
мариво чувамо. ер, и неразумне животие избегавау или паживо заобилазе место на коме су се
еданпут или двапут оклизнуле како не би упале у исту невоу. Ми смо, меутим, почаствовани образом
Божиим и научени речу мудрости и не треба да се покажемо гори од бесловесне природе, волеи страст
од кое се десио грех и тражеи исту стрмину и исти ров у коме се десио пад. У супротном би се десила
ужасна и нажалосниа ствар. Меутим, ми као мудри ходимо мудро и као чисти девствено поживимо како
бисмо се показали ачи и силнии и од споаших искушеа. Душа коа се чува и постае непобедива
пред нападом страсти уопште се не бои ни ога, ни мача, ни звери, ни царева, ни власти, ни скорби, ни
тескобе, ни прогона, ве е увек спремна да узвикне: Зато се неемо уплашити кад се зема затресе,
и преместе се горе у срца мора (Пс. 45, 3). Чувамо се од унутраших напада и неемо се боати
споаших.
172.
1) Наша храна треба да буде вршее вое Оца небеског, уз живот по правилима подвижништва и
порецима манастирског послушаа; 2) неприате бесни видеи такав наш добар поредак и
тишину, не налазеи приступа к нама; 3) храбрите се противеи се неприатеу и не слушауи
егова нашаптаваа; пре обраате пажу на вашег анела чувара (2, 107)
1) Господ говори: ело е мое да вршим воу Онога кои ме е послао, и извршим егово дело (н. 4,
34). О, братио. Он нам е даровао власт да Бога назовемо Оцем. Стога и наша храна треба да буде да
творимо воу Оца нашег небеског. Шта заправо треба да чинимо? Шта да радимо? Ви сте одговор ве
показали своим раниим животом, живеи по завету кои сте дали. И а могу да одговорим: "Живите као
што сте живели. Продужите да са благодушним трпеем подносите трудове уздржаа, тежину
послушаа, изнемоглост од бдеа, невидиве стреле помисли, ога похоте, помрачее мрзовоом,
ране од зависти и свега осталог чиме губите душа наших, т. аво покушава да нас гурне у дубину ада".
2) Будите храбри ер он напада. ега одбиа сила Божиа у вама и он не може да вас сруши. Он шкргуе
зубима гледауи како водите миран и постоан живот, не будуи у стау да вам учини штету. Он се
напреже да се убаци меу вас и да улови душу вашу у погибао, али не налази места видеи да сте као
стеном ограени законом Господим. Он припрема замке и заседе, старауи се да вас намами у их,
али се цепа од злобне гриже што види да исповедаем раскидате све егова лукавства. Уопште, он
нема места где е ак страх Божии, где се пази на заповести, где су на деству обични устави нашег
живота и где се радо прихватау и испуавау епитимие.
3) Стога се радуте и будите одушевени, благодушни и храбри. Крепите се и напредуте, уопште не
дауи места бесном демону. Уопште немоте дозвоавати да до ваших ушиу доу нашаптаваа лукаве
змие. А уколико и доу, одгоните их и одбацуте. Ви знате како е он прелестио првог човека и како и сада
успева да прелести оне кои се предау еговим преварама. Он предлаже само зло, ма како га иначе
прикривао добрим изгледом. Он наводи само на оно што води гордости, зависти, телесно похоти,
неуздржау и свему што оскрнавуе душу. Ипак, ви више слушате оно што вам добро напомие
Храните вашег живота, саветууи здравоумне, храбре, општеприхвативе помисли о смрти, о прелазу
132
у други живот, о будуим вечним добрима, као и о бесконачним мукама. Он напомие како едних да се
удостоимо и како да избегнемо друге како бисмо се све више утвривали у чиеу добра и ревносние
ходили путем Господа Бога нашег, све док нам не дое одреени кра живота. И Владика, коме смо
угаали, превеше нас одавде ка вечном покоу.
173.
1) Неговае душе не захтева посебно време и припреме као обраивае земе; оно е
изводиво у свако време и читава припрема се састои у жеи и решености да се гуши све раво
и да се подстиче све добро; 2) предузмимо речено, подражавауи оце кои су искали и налазили,
куцали и наилазили на отворено (2, 110)
1) За обраивае душе е погодно свако време, за разлику од обраиваа земе. За ега нису
неопходни ни волови, ни плугови, ни друго земорадничко оруе, ве само произвоее и усрдна
жеа, коима се сее добро семе и жау добри плодови за вечно наслаивае и поко. Оно [се спроводи]
не само дау, него и ноу, и изутра, и у подне, и за елом и за пием, и у седеу и устоау, и у
разговору и у утау, и у хоеу и у стаау, и на делу и у доколици уколико смо трезвоумни и бодри.
Неопходно е да не блудимо и да се не прелешуемо помислима, кружеи умом или телом, да не
иштемо задовоее своих телесних жеа, да се не споримо меусобно, да не падамо у непослушност
и роптае, у таштину и гордост, нити у искушее да истраавамо на своме и изабирамо прво место ни на
шта се не обазируи. ер, речено нашем уму не дозвоава да буде са Господом, да помиша о
доличном, да буде смирен и скрушен, те да све скорбно штосе дешава прима покорно и са радошу.
2) Немомо дозволити, братио, да дане свог спасеа трошимо у нераду, леости и немару, те да време
свог живота проводимо без користи. Напротив, ступимо у трговину врлина и иштимо богатство небеских
добара, умудрууи се мудрошу светих отаца наших кои ни дана нису губили узалуд, ве су се чврсто и
напрегнуто устремили на очишее душе, на прогаае страсти и прихватае небеских расположеа,
не штедеи ни труд, ни зно и свим срцем иштуи единога Бога. Они су искали и добили, куцали и
наилазили на отварана [врата]: отварана су им врата убави, врата правде и улаз ка Христу путем
бестраша. Они су ушли у вечну и неувениву радост и весее. Доите, спасавани, и потецимо путем
отаца наших, сачувамо ихова завештаа, очувамо чиста и непорочна срца. Немо ревновати
лукавима, нити завиди онима кои чине безакое;ер е се као трава брзо осушити, и као лише
зелени брзо е отпасти (Пс. 36, 12). Немомо гледати на оне кои су бронии али живе немарно, ве на
оне кои су ретки али ревнуу за свое спасее и богоугаае. их подражавамо, за иховом врлином
поимо, иховим очима гледамо на све, иховим умом расуумо о свему и иховим езиком говоримо
како бисмо се удостоили и иховог блаженог и радосног удела.
174.
1) Добивши силу за богоугодан живот ради оставаа света и ступаа у манастир са заветима,
благодарите Господу кои вас е призвао; и немоте благодарити речу, него делом живота кои сте
изабрали, у чему се и састои победа над светом; 2) Господ е победио страдаем, Крстом, смру,
указавши нам на пут потпуне победе; за им су на исти начин свет победили апостоли, затим
мученици и потом преподобни; 3) такав е пут ка Богу; и нема никога кои име ние ишао; 4) стога
се немоте чудити што сусреете тешкое, ве се пре радуте и храбрите (2, 111)
1) За мене е напожение и нарадосние да чуем и видим како ходите у побожности и како се
богодолично понашате, испуавауи све заповести Господе и нелицемерно чувауи монашки живот, у
коме сете се поново родили духом и кроз кои сте се ослободили раниих сагрешеа. Штавише, име сте
добили и духа силе против видивих и невидивих неприатеа и за неустрашиво сусретае свега што
наилази у служеу Богу живоме и чувау егових заповести. Заблагодарите, прославите и запевате
Господу кои вас е призвао, као уздаре приносеи трпеиво пребивае у подвижништву. И убудуе
наставите да се подвизавате у добру, разгоревауи се убаву према Богу. Вама Господ свакодневно
плете венце уколико у свом добром произвоеу одржите чврсту решеност да све претрпите и да не
133
издате ништа од онога што вам е заповеено. ер, заповест Господа есте вечни живот, а ено
нарушавае - смрт. Ми треба да исповедамо истину и да се не слажемо са онима кои су против е,
жртвууи сва животна преимуства и славу и част код царева, архиереа и других. ер, написано е:
Каква е корист човеку ако сав свет задобие а души своо науди (Мт. 16, 26). Ето ради чега су
неопходни наша чврстина и подвизи.
2) Господ говори: Немоте се боати, а сам победио свет (н. 16, 33). Он га е победио да бисмо и ми,
следеи га, такое победили. Као Бог, Он е свагда Победите света. Сада, пак, Он говори да га е
победио и као Човек. И одмах су за им свет победили и апостоли, и мученици, и преподобни, и сви кои
су благочастиво и богодолично поживели. Како су, пак, одржали победу Господ и егови свети? Без
борбе, без мучеа, без проливаа крви и без прогонства? Не. Напротив, уза све ош и крстом и смру.
Ви знате за скорби Господе, за увреде и подсмехе, за издау, осуду, ударце, пувае и распее. Ипак,
васкрсавши, Он е спасао свет. На сличан начин су пострадали и апостоли. И ко е изреи страдаа и
мучеа мученика, као и подвиге и лишаваа преподобних?
3) Реч Божиа каже: А и сви кои хое да живе побожно у Христу Исусу бие гоени. А зли уди и
опсенари напредовае од зла на горе, варауи и варауи се (2. Тим. 3, 12-13). Тесан е и скорбан пут
кои води у Царство, а широк е и утабан пут погибли (Мт. 7, 14). На другом су светска радост, утехе и
телесне страсти, презирае закона Божиих, безбрижност за смрт и удски страх, а на првом су скорби
од света, произвони напори и сваковрсна лишаваа, као што говори апостол: У оскудици, у невоама,
у патама. . . потуцауи се по пустиама и горама и по пештерама и по амама земаским (ев. 11,
37-38). И нико од светих по ему ние прошао без страдаа.
4) Стога се немоте чудити када сусретнете скорби. Напротив, ош више се радуте што ни вас нису
мимоишле и ош силние се разгоревате у убави према Богу, чиме ете и похоту изморити и демоне
прогнати. ер, она ко воли единога, све остале остава позади и она ко се бои единог никог другог не
може да се бои. Здраво расууте, чувате побожност и чините молитве и моеа за све. Нека е
Христос меу вама. Он е присутан и меу само двоицом или троицом. Утолико пре е бити меу вама
толиким, кои испуавате егове заповести.
175.
1) Одваауи се привремено, он моли старешине и потчиене да дествуу и живе по уставу,
указууи и начин; 2) као побуду за речено он нарочито истиче [чиеницу] да Бог све види и да е
за све тражити одговор (2, 112)
1) Одваауи се привремено а вас молим убаву Господа нашега Исуса Христа да за малоброне дане
мог одсуства чувате обичне општежитене поретке у послушау и смиреу. Начелници нека не
нареуу самовласно, нити дрско, нити као трговци и не на удски начин, ве богодолично, благотворно,
спасоносно, као пред Божиим очима и као они кои е бити суени и кои е му дати одговор за све што
говоре и чине. Потчиени и послушници покорно и без препираа испуавате оно што вам нареди и мо
намесник и остали начелници. Ви сте чеда Божиа и као чеда светлости треба да ходите. Ви сте агаци
Христови и напасате се тихо и смирено. Нека нико не прави неред и нека не скаче као коза, хранеи се
трем страсти. Нека нико не поступа као уда, т. меу братиом будуи као брат, а напоу замишауи
издау на погибао свое душе. Нека нико не буде као Исав, презируи свое спасее и свое преимуство
продауи за украдено ело и пие. Нека нико не остае без дела, лутауи тамо-амо и нека не губи дане
узалуд, док се друга братиа усиено труде, трпеи вруину дана и хладноу нои било на вратима, или
у болници, или у ципеларници, или у столарско радионици, или на неком другом послушау служеи.
Сличан преступ е страшан и по апостолу такви нека и не еду (2. Сол. 3, 10).
2) Сви ходите по путевима Божиим. По скривеним местима и на зла саветоваа и суетне замисли нека
не ступау ноге ваше. ер, очи Господе, кое су хиаду пута светлие од сунца, посматрау све
путеве ваше и разматрау тана места (Сир. 23, 27). Чак и да си на скривеном месту, неуспавиво око
види са киме си, шта говориш и шта радиш. Пази да те оно не види како разговараш са сатаном, како
замишаш срамна дела или како чиниш нешто срамно. Господ ти нее истог тренутка узвратити по
заслужено мери, али е наредити да се запише грех тво и означити пад тво, безгласно и невидиво ти
узвикууи: То си чинио, и а утах; смислио си безакое - да у ти бити сличан! О6личиу те, и
метнуу пред лице твое грехе твое (Пс. 49, 21) на дан суда. Где емо побеи од руке Онога кои влада
свиме? Да ли можемо учинити нешто раво а да се не сазна? На леву страну не одлазите чак ни у
134
мислима, ве у свему дествуте спасоносно и богоугодно како би се Господ радовао и веселио гледауи
вас и како би у кигу живота унео ваша добра дела, у дан откривеа свега увенчавауи вас
неувенивим и вечним венцем правде.
176.
1) Стоте срчано, гледауи горе и божанственим зреем као стрелама одбиауи неприатее
спасеа; 2) она кога смууе страст не треба да се предае, помишауи на срамоту коо се
подвргава она ко се предае и [знауи] да га неприате прелешуе, представауи му раво
као добро; 3) и уопште, према унутрашим покретима закучу кои е дух близу тебе - добри или
зли, те едног слуша, а другог тера (2, 114)
1) Стоте храбро опасавши бедра своа истином и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у
приправност за благовештее мира (Еф. 6, 1415), гледауи горе, ка горем стремеи, горе иштуи,
ум занимауи небеским, старауи се за исход из тела и за сусрет са Судиом и одговор пред им.
Истражуте Божанствена Писма и житиа светих, те оно што е душекорисно и спасоносно окреите
против неприатеа као стреле.
2) Она кога узнемирава страст не треба да се предае мрзовои и да о се препушта, будуи да е
Господ близу свима кои га призивау (Пс. 144, 18) и с обзиром да е га пронаи душа коа га иште (уп.
Сир. 6, 16). Само нека она стои чврсто, нека уздише и стее, нека пролива сузе, уздиже руке свое к
небу, бие се у груди, те помиша о срамоти коом греховно дело покрива ве пред самим собом и
удима, а не само пред страшним престолом Божиим. Нека се реченим одвраа од греха и утвруе у
добру. ер, написано е: Сине, немо пренебрегавати поуке Господе, нити слаби када те изобличава.
Господ уби онога кога кара и бие сваког сина кога прима (Прич. 3, 11-12). И на другом месту опет
[пише]: Немо бити брз у време наиласка (Сир. 2, 2). Господ, наиме, испитуе нашу убав и ену
чврстину. Он [испитуе] да ли егово убави претпоставамо срамну, несретну и убиствену сласт, коа
е слатка само на укус, а у ствари страшно горка када се прогута. Наш душегубите показуе супротно, т.
таму показуе као светлост. Он наводно сее духовну убав, док се у ствари ради о намрскио мржи.
Вониче Христов немо да су ти непознате егове замисли, ни егова лукавост. Уколико иштеш живот
тражи светлост, т. Бога и егова заповест.
3) По стау свое душе можеш да препознаш да ли ти е пришао неко од наших или од неприатеа.
Уколико ти душа остае безметежна, непоколебива, са стараем за небеска зреа и пуна жее за
припременим добрима можеш да отвориш врата срца и да га примиш и вечераш са им да би те
нахранио ради ош вее убави према Богу и Божанственим стварима. Уколико, пак, егова близина
смууе твоу душу, пуни е гомилом помисли и твое очи окрее ка телу и крви, ка светским везама и
пристрашима, ка предручном задовоству, до беснила те узбуууи и распаууи сласном похотом
стани дае и одби аждау. Она е дошла да би у едном тренутку уништила твое многогодише напоре,
твое подвижничко усре, многе сузе, молитве и храбре борбе и савлаиваа неприатеа. Она е дошла
да тебе, воника Христовог, покаже пленом тренутне похотне сласти и да храброг мужа напои чашом
отрова греховне сласти и умртви на векове. а вам не пишем као бестрасан, ве као искушавани, или ош
пре - као многострасни. Нешто сам сазнао из онога што сам прочитао, а нешто из поука мог оца и онога
што сам слушао од других.
177.
1) На нас по деству неприатеа нападау многе страсти; треба да се боримо, обукавши се у
духовно свеоруже; 2) од тог оружа ние последе познае божанствених истина путем слушаа
поука, коима се ми, на жалост, раво користимо; 3) стога смо и неисправни и прилепуемо се за
раво, премда треба само пожелети и читав дан чинити едино оно што е прилично; 4) почните да
тако поступате (2, 115)
1) Стоте храбро у свом многотрудном животу, трпеи дневну вруину и нону хладноу и мислено и
чулно. И мислено морате више да трпите с обзиром да се у нама налази ога похоте кои ош више од
халдеске пеи распауе невидиви Навуходоносор. На нас нападау и друге страсти, една за другом
135
наилазеи на кукавну душу: гнев, арост, злопамее, гордост, леост, раслабеност, пристраше,
самоубе и навее од зала - невере. Нама е неопходно много храбрости и великодушности, много
нелеосне крепости и силе, трпеа и благодушности, трезвоума и бодрости како бисмо могли да
одбиамо искушеа коа се подижу против нас и лукавства авола, како не бисмо преклонили колена
пред Ваалом похоте, како се не бисмо поклонили идолу страсти, како не бисмо уништили оно што смо
добро сабрали, како не бисмо разорили оно што смо уз Божиу помо саздали. Наведене страсти се
иначе могу избеи едино уколико се свесрдно поуздамо у Господа и обучемо у сва духовна оружа ради
поражаваа неприатеских сила.
2) Духовна оружа су молитва и уздае, смирее и послушае, убав и вера, беспристрасност и
савршено одваае ума од свега светског, свагдаше поучавае и разговор о спасеу, паживо и
разборито гледае и слушае, као и употребавае уста и руку, свагдаше ограивае себе страхом
Божиим и помишаем на Бога са незадрживом жеом будуих добара. Уколико се наведено не
налази у нама ми емо свакако упасти у греховну погибао и упасти у руке неприатеа кои нас мрзе.
Ава! Колико ми само слушамо, колико нам саопштавау Писма и колико нас уче богоносни оци. Ми ипак
све заборавамо и уопште се не старамо о реченоме. Семе кое земоделац посее по површини земе
купе птице пре него што га плуг сакрие под зему. И лукаве неприатеске птице као да из наших уста
отимау божанствену реч, услед чега духовна семена остау без дества и ми остаемо бесплодни, не
доносеи изданке врлина. И шта би се друго могло помислити с обзиром да се ми одмах пошто чуемо
оце кои говоре о здравоуму [т. чистоти], о храбрости, о правди или о неко друго врлини показуемо у
сасвим супротном [светлу], као да ништа нисмо слушали. Нама говоре о суду и сузама, а ми излазеи
почиемо да се смеемо и кикоемо. Наше душе обуздавау строгим речима о чистоти, а ми се одмах
предаемо похоти, блудно посматрауи едни друге и говореи и примауи надрские речи. Нас убеуу
на смирее и покорност, а ми се одмах надимамо, показууи се зверолики и непослушни. Нас убеуу да
постимо, а ми се предаемо стомакоугаау. [Нама говоре] о бдеу, а ми се одмах предаемо сну, о
кротости - а ми се одмах предаемо арости, о утау - а ми празнословимо, о послу - а ми се извлачимо.
едном речу, ми као да се нарочито окреемо путу кои е супротан од оног на кои нам указуе поука. И а
не говорим само о новодошавшим, ве и о онима кои мисле да су нешто и кои су призвани на начелство
у неко области, па чак и о онима кои свештенодествуу. Ава! Колико страдамо од сатане варалице?
3) Због чега ми одвраамо лице свое од Бога живога, т. однедостижне красоте и обраамо се ка
суетном и брзопролазном? Зашто волимо и убимо горко и привремено, оставауи наслае и вечно?
Очигледно е да наше душевне очи и слух нису очишени, да слабо видимо истинско благо и да се
лишавамо еговог окушаа. Доите и опет приступимо делу, иако смо се ве сасвим раслабили, опет
оживимо иако смо ве сасвим обамрли, опет почнимо са бодрошу иако смо ве сасвим уснули. Ми
треба само да пожелимо и све е бити. Оног дана када положимо добру и крепку намеру ми емо
достии и меру спасеа. ер, ми нисмо везани за житеска дела коа би нас ометала да се латимо добрих
дела. Уколико усхтемо, нама е лако да се читавог дана занимамо делима спасеа. Изутра е разумно
певати Давидову песму: Уутро еш услишити глас мо, уутро у стати преда те, и видееш ме (Пс.
5, 4); у треи час: Духа твога Светога не одузми од мене (Пс. 50, 13); у шести час: Нееш се боати. . .
од стреле коа лети по дану. . . од сусрета и демона подневнога (Пс. 90, 56); у девети час: Приклони,
Господе, ухо твое, и услиши ме, ер сам а сиромах и убог (Пс. 85, 1); увече: Благосиа, душо моа,
Господа (Пс. 103, 1) и остало. Уколико свакодневно поступамо као што е речено и подстичемо едни
друге, уколико се просвеуемо добрим речима и делима без раслабиваа и помрачиваа безбрижном
равнодушношу и празнословем, ми емо се спасти с обзиром да од утра до вечери можемо да
вршимо едино оно што приличи. Наравно, ни напаживии човек не може да избегне неразумну реч, или
неумесну жеу, или неки други страсни покрет. Ипак, због скрушене молитве Бог е нам опростити.
Проходеи дан за даном на описани начин, ми емо ходити путем Божиим, очекууи време разрешеа
од тела када е дои венци, радост и весее за све кои се подвизавау и принуавау ради Господа.
4) Пазите на сво труд, на свое подвиге и борбу, одгонеи немар и преузимауи усрдну ревност у
уверености да свако ко жели може да живи добрим животом, да усходи ка савршенству и да се украси
сваком врлином. Веома е пожено стремити ка Богу, искати живо општее са им и достии га с
обзиром да е светлост, живот и истина. И зар пристаае на наговарае сатане ние смрт, тама и
погибао, с обзиром да е он заиста смрт, лаж и пропаст? На та начин се пред сваким од нас налази живот
и смрт. Прихватимо живот, латимо се светлости и преузмимо бесмртност. Бежимо од таме, мрака и
погибли како бисмо се удостоили Царства небеског у Христу Исусу, Господу нашем.
136
178.
1) Ви сте сада добро завршили свету четрдесетницу и обогатили се духовним плодовима; 2)
чувате их, строго пазеи на себе, нарочито у пасхалне дане, када се по уставу разрешавау
извесне утехе (2, 116)
1) Ви сте се подвизавали добрим подвигом за време светечетрдесетнице. Ви сте постили по сили и изнад
сила, вршили одговарауа бдеа, трезвоумно се поучавали, служили без леости, чували ум у чистоти,
език уздржавали од осуиваа, уста од празнослова и све свое удове од сваког греха, изложивши их
као оруа правде и богоугодног живота. Изгледа да никада рание нисте тако добро и благоприатно
прошли пут поста. Због чега? Због ваше строге паже према себи и делу свог живота, те због нарочите
милости Божие коу сте привукли и од кое, по писаноме, исходи сваки дар добри и сваки поклон
савршени (ак. 1, 17). На та начин сте ви успели у животу и обогатили се духовним плодовима.
2) Нека ваше богатство буде сакривено и ваша ризница духовних добара недоступна за отимачке нападе
неприатеа. Нека би вам се дала благодат на благодат и богатство на богатство до краа живота. И
бие као што е речено уколико не ослабите у строгости ваше паже и не допустите немар и небригу у
време после Свете Пасхе, када се по уставу оставау псалмопоае, обични часови, коленопреклоне
молитве, напорна нона бдеа, када се на трпези разрешава вино, уе и варива, те [дозвоава]
подневни сан, двократно обедовае, шета и остало. Према томе, уколико се не буде држао
трезвоума и уколико не буде све чинио са строгом пажом, ум е бити у опасности да изгуби све што е
добро стекао и да од богаташа постане сиромах, са висине славе се ринувши у арак неславног пада.
Стога вас молим и преклием да се држите строго као под кучем све док не избегнемо овдаше
неприатее и клизаве случаности, т. све док се не преселимо на [место] где емо бити безбедни од
пада и поткрадаа.
179.
1) Немомо обраати пажу на наговараа неприатеа: наш праотац е обратио пажу и био
истеран из раа; 2) неприате и нама у свако прилици подноси своа [надри]лекарства; будимо
увек готови да их одбацимо (2, 117)
1) Отпочините, и познате да сам а Бог (Пс. 45, 11). Дакле, од нас се захтева да отпочинемо од свега и
да се упражавамо у едином на потребу. Нама су у делу нашег живота неопходни ненасита жеа за
добром, неослабно трезвоуме, крепко трпее и непрестано противее нашим неприатеима. ер,
увек су близу мислене звери, грабитеи наших душа и демони од коих долазе греси, безакоа и свака
неприличност. Неко нико из немарности не ослабуе подвиге, нека нико не лута своевоно, вучен
сластоубем и самоубем, нека се нико не [повинуе наредбама] туинца, ве нека се у свему
повинуе заповестима Господим. ер, сам Господ говори: Овце мое слушау глас мо. . . А за туином
нее пои. . . ер не познау глас туинаца (н. 10, 27; 5). Где е Христос, аво нема места. Где егов
глас сазива овце, шиштае змие се не чуе. Док е имао здрава чула свое душе и док е слушао
Божанствени глас, праотац наш Адам се налазио у рау и добиао висока зреа. Прихвативши, пак,
нашаптавае змие и окусивши од дрвета греха, он е одмах осетио срамоту наготе и сакрио се од Бога.
На питае: "Где си", он е одговорио: "Чуо сам тво глас и сакрио сам се ер сам наг". "Ко е у тебе
положио та страх, Адаме, и ко ти е показао да си наг". Лукави глас и одступае од заповести Божие.
Потом е следило изгнае из блаженог места и осуда на труд, скорби и лишаваа у овом животу. Стога
се држимо дае од савета змие.
2) Немомо примати наговараа страсти кое она злобно припрема. Та одвратан припремач сваког
безакоа е уготовио сасуде са разним понудама, као што е видео неко од светих (свети Макарие
Велики). И он свакоме приноси ело у складу са страшу коо е наклоен. И окусивши, [човек] се
распауе страшу. едном он дае да окуси од блуда, другом од зависти, едном од стомакоугааа,
другом од самовое и од склоности за сакупае. Братио, треба да будемо паживи и увек спремни
да одбиамо нападе бесног неприатеа. Стога треба да смо наоружани духовно, т. да носимо оклоп
вере, штит смиреа, кацигу послушаа и свих осталих врлина. Знауи свое стае нека свако дествуе
са чистом савешу. Волимо едни друге по души, а не по телу. Очи треба да имамо доле, а ум горе.
180.
137
Пост е угодан Богу, уколико се уздржавамо и душевно и телесно; уколико се [уздржавамо] само
телесно, он му ние угодан; потрудите се да будете исправни у томе (2, 120)
Ве долази време краа поста. Испитате да ли сте испунили све што е приличило, т. да ли сте стекли
послушае без противречеа, нелицемерно смирее, скрушену побожност, непрестану молитву,
богоугодни плач, дубоко уздисае, веру без саплитаа, непостидну наду, благодушност без роптаа и
свестрано уздржае од препирачке речи, од увредивог слова, од свадивости, сукобаваа и
самовое. Уздржае захтева све наведено. И уздржавауи се од реченог ми ходимо путем благочаша
и подвизавамо се добрим подвигом у очекивау вечних неизрецивих добара. Уколико се, пак, нае
нешто од супротног, т. непослушност, гордост, роптае, дошаптавае, самовоа, распуштеност,
свадивост, огорченост, мржа, гнев и неприличност осталих скверних страсти, ми Богу неемо
приносити угодни пост. Иако емо постити телесно, наш пост е бити нечист, неугодан и одбачен.
Схвативши речено, потрудимо се да непорочно сачувамо све заповести Господе, да одбацимо све
прекорно, стидно и срамно и да све чинимо благообразно и правилно. ер, добро ние добро уколико се
лоше изговара или чини. Због тога немоте бити неразумни, него схватите шта е. . . добра и угодна
и савршена воа Божиа (Еф. 5, 17; Рим. 12, 2).
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
181.
1) Трудите се на испуавау заповести Божиих и општежитених завета, те е вас Господ
обрадовати неизрецивом радошу; 2) таква е суштина нашег зваа и егових нада; немомо бити
немарни у испуавау послушаа; 3) та послушаа нису испразна; нико од нас не служи човеку,
него Богу, кои прима служее и награуе га; трудите се у том духу и савршено испуните дело
свог зваа; 4) на та начин емо постати подражаваоци отаца и самог Господа; 5) нека вас у
реченом утврди и сачува Господ (2, 123)
1) Молим и иштем да непоколебиво и непокретно стоите у светом звау на кое сте призвани,
испуавауи заповести Божие и судове егове. Свагда пребивате у наревноснио и натоплио
убави према Господу, изгонеи сваку туу страст из срдаца ваших. Крепите се у подвижништву свом,
сваки дан све усрдние и трезвение ходеи у бдеу и псалмопоау, у послушау и смиреу, у служеу
и пошеу и у свему осталом. Нека вам као доказ успешности граеа вашег спасеа буде поседовае
упорности у труду и борби и зно вашег живота. Крепите се ер е на крау за вас уместо садашег
злопаеа и скорби засиати вечни поко и непрестано радовае. И апостол нас подстиче, саветууи
нам да не гледамо на садаше, кое е привремено и трулежно, ве на будуе, кое е вечно и блажено (2.
Кор. 4, 18).
2) Ми смо се удостоили дара анелске схиме, пожелеливечни живот и нетрулежне венце, заволели
жеено усиновее и Царство небеско, услед чега пред собом имамо и место и време [за борбу] и
поприште и славеништво. Немомо бити немарни и немомо штедети снаге, ве се сведушно са
ревношу устремимо на стицае Царства небеског и небеских добара ош више од оних кои ишту злато
и сребро, драго камее и остале трулежне драгоцености. И неемо имати успеха уколико не будемо
непрестано пазили на себе, непрестано се поучавали у божанственом и старали се да на набои начин
испунимо послушае кое е наложено на нас. ер, оно ние телесно и удско, ве свето и спасоносно,
уколико се долично испуава.
3) ер, код нас нико не служи телу и крви, него Господу Богу, што Он и прима као приатну жртву. И Он е
обеао да е нам у будуем веку узвратити доличном наградом. Нека нико не мисли да служи човеку, чак
и ако добие последе послушае. Напротив, нека мисли да служи самом Господу, кои прима служее
преко служеа братии. Стога са страхом и трепетом испуава служее, имауи ега самог за
Надзиратеа. ер, Он е осветлити што е сакривено у тами и обавити намере срца (1. Кор. 4, 5)
ваших. И ми емо савршено испунити све дело нашег зваа уколико будемо слично помишали (што
уосталом и есте истина) и уколико меусобно служее будемо вршили као божанствено служее.
138
4) Отуда е на вас засиати луче свих врлина, т. убави, мира, кротости, тихости и покорности. И
познаемо да заиста следимо по стопама преподобних отаца наших, будуи саревнитеи иховог
живота. Сеате се блажених оних житиа и иховог хоеа путем покорности и послушаа, те изузетне
превасходности иховог смиреа и потчиаваа. Ревнууи, они су поревновали за Господа, кои е сам
рекао: Научите се од мене; ер сам а кротак и смирен срцем (Мт. 11, 29). По апостолу, Он ние сматрао
за отимае то што е еднак са Богом, не гое себе. . . унизио. . . и био послушан до смрти, и то до
смрти на крсту (Фил. 2, 68). Погледате ко се налази меу спасеним и ублажаваним. Само они кои су га
подражавали, смирили се, били послушни и покорни и кои су претрпели све долазее скорби, понижеа,
изругиваа, подсмехе, ударце, прогонства и тамницу. И неки од вас су претрпели речено, или чак и сви,
с обзиром да се у едном уду сво тело прослава или трпи бешчаше.
5) Нека нас Господ све више чува као свое добре вонике, као свое верне слуге, као жеене мужеве, као
изабрани народ, као свештени сабор. И показавши се као делатеи заповести Божиих у овом заиста
преуботворном и грешном роду, ми емо се удостоити да будемо наследници Христа Господа и
Царства небеског.
182.
1) Ви не слушате ни мое поуке, ни савете отаца, ни Реч Божиу и остаете без исправеа, што за
узрок има телоугаае и немар за спасее; 2) ми треба да будемо ревнитеи за све добро;
меутим, какви смо; 3) зашто смо немарни и зашто смо се опустили, поправимо се барем од сада
(2, 124)
1) Зар земоделац не сее да би потом пожео? Зар се трговац не труди да би стекао добит? Зар се и
она ко е поставен да шири реч учеа не труди са надом у напредовае и усавршавае слушалаца? У
односу на вас, пак, ради грехова моих, реч моа е остала савршено недествена. а много сеем и много
се трудим, али не видим никаквог плода. а говорим, оглашавам и напомием и понекад на кратко сила
мое речи долази до вашег душевног слуха, да бисте потом ви све одмах заборавили и остали у истим
сагрешеима. а стога плачем и раздире ми се срце, немауи силу да прекинем ваш неред. Наравно,
неуспешност долази од немои моих смирених речи. Нека е, дакле, у реченоме кривица са мое стране.
Меутим, зар ви не слушате и речи Божанственог Писма? Не оглашавау ли оне свакодневно вашем
слуху спасоносне догмате? И свети оци шта наглашавау? Шта саопштавау? О чему сведоче? Чиме
опомиу? Зар они пред очи ваше не доводе она страшни и неумитни суд, потресно и коначно решее
Божие, поражавауе одбацивае и бесконачне муке, неугасиви ога, отровног црва кои не умире,
нагушу таму, тартарску преисподу и остало што се успут замиша? Не указуу ли они, напротив, и на
Царство небеско, бескраан живот, неприступну славу, неизрециву светлост, незамисливе красоте раа,
Авраамова недра, шатор светих, дворове праведних, анелске чинове и необашиво радовае? Па
ипак, код вас се не примеуе никакво исправее, па чак ни каае. И какву емо ми уопште реч
послушати када едино иштемо да задовоимо свое телесне страсти и пристраша, када смо се сасвим
опустили, када нам е на уму само како да нешто поедемо и попиемо, какву смешну реч да кажемо на
штету свое душе и душе онога ко слуша и како да сакриемо своу кривицу или да е свалимо на другог и
уопште, када ми свое душе не чинимо радионицом преподобиа и правде, него сваког безакоа и
неправде?
2) Требало би да ми гледамо на горе, да мислимо на горе, да иштемо више, да видимо у какво смо се
звае обукли, коме смо се обавезали, за колике смо грехе раниег живота добили опрошта и за какве
смо се кривице немарности после примаа схиме удостоили опроштаа. Требало би да трептимо,
стеемо, смиравамо се и скрушавамо се, да ходимо са отежалим срцем и погнутим погледом, сеауи
се смрти коа е увек спремна, стааа пред Судиом по исходу из тела и сретаа страшних анела.
Требало би да подражавамо наше свете оце кои су према себи били крае строги и у свему опрезни,
искрени, уредни, незлобиви, кротки, мирни, миротворни, безметежни, песмоубиви, благодарни,
послушни, смиреноумни, избегавауи дрскост и телоубе. Они беху заиста изабрани сасуди, спремни
за свако добро дело и имауи у себи Духа Светог.
3) А шта радимо ми несретни? Зашто смо леиви? Зашто смо се опустили? Зашто се Реч Божиа не
дотиче душа наших? Зашто не точимо сузе? Зашто не смекшамо свое окамеено срце? Зашто се не
изменимо савршеном изменом? Зашто се свакодневно не покреемо ка боем како би се видело да смо
побегли од света и уздигли се изнад обичног удског мудроваа? Дои е и нее закаснити страшни дан
кои приводи у трепет и час преставеа. Тада емо застеати горко, болно и неутешно, немауи
139
храбрости да кажемо: Готово е срце мое, Боже, готово е срце мое (Пс. 107, 2). Меутим, уколико ме
слушате, доите, поклонимо се и припаднимо самоме Христу, Цару нашем. Застеимо и поболумо пред
им из свег срца. И као Она кои е близу свима кои га призивау у истини дае нам помо и силу да
одбацимо греховне навике и ступимо у поредак врлинског живота не избегавауи никакве жртве. а не
говорим да не едете, да не пиете, да не лежете да одморите, да немате утехе и да се не састаете са
братиом ради беседе, ве тражим да све буде благообразно, умерено, у погодно време и на приличном
месту, да се врлина додае на врлину и успех на успех, те да поживимо мирним и анелским животом.
183.
Многи од вас су исправни: али зашто не и сви; приите и ободримо се сви, док е ош време (31/, 2)
Понеки од вас одговарау захтевима Речи Божие, премда само малоброни. Због чега не бисмо устали
сви и пробудили се од дубоког сна немарности, потекавши ка светлости познаа и жеи за вечним
блаженством? Због чега не умртвимо удове свое кои су на земи: блуд, нечистоту, страст, злу
похоту (Кол. 3, 5) како бисмо постали храмови Божии у кое би благоволео да се усели Отац, Син и Дух
Свети? Због чега не чувамо монашки чин и речу и делом са свом строгом пажом избегавауи и смех, и
лукавство, и роптае, и гордост пред ближим, и надменост коом се говори: "а сам био нешто и имао
нешто"? Докле е демон празнослова да влада нама? Докле емо бити оруе лаживог духа
непослушности? Докле е се надимати наше срце, будуи ташто због малих и ништавних ствари и
вреауи братиу због тога што их немау? Доите, чеда, и послушате ме. Прихватимо страх Божии и
дамо деснице едни другима ради граеа спасеа свим силама. Док смо ош у телу, док се ош
продужава време нашег странствоваа, док су ош умесне молитве и моеа, сузе и покаае потецимо
да постигнемо презир према свету, да одбацимо свако телесно мудровае, да умртвимо све земаске
жее, те да све наше расположее пребацимо на свето, добро и божанствено.
184.
Образ подвижништва у општежитеном послушау е виши од сваког другог: он е
христоподобан; идите тим путем (31/, 9)
Стоте храбро, крепите се и трпите све поретке живота вашег. Узнесите се мишу горе и сагледавате
небеско, где ете са Исаиом угледати Господа како седи на високом и узнесеном престолу, окружен
херувимима и серафимима и свим збором анела. Таквим емо га угледати и у дан страшног еговог
другог доласка. Они кои су добро завршили подвиг одбациваа телесних задовостава и кои нису
дозволили да има овладау сласти овог века тада е чути преблагословени глас егов. И праведници
е се просветити као сунце од неизрециве радости ер е Подвигоположник, Господ и Бог наш поделити
дарове према достоанству свима и свакоме. Да, братио моа, сви свети е се удостоити да окусе
блаженство и добиу тамоша добра према чину у коме су благоугодили овде.
Велики су, наравно, они кои су се ради Бога сакрили у горама, пеинама и аругама земаским, т.
стубници, пештерници и затворници. Ипак, ни наш чин уопште ние нижи од иховог. Нека вам е познато
да ни сам Раздавач дарова по доласку на зему ние изабрао ни пустиски, ни стубнички, нити неки
други начин живота, ве е благоволео да поживи у послушау, као што сам говори у еванеу: ер
сам сишао с неба не да творим воу своу, него воу Оца, кои ме посла (н. 6, 38). И опет: ер а не
говорих сам од себе, него Отац мо кои ме посла Он ми даде заповест шта да кажем и шта да
говорим (н. 12, 49). Опасавши се убрусом и на тано вечери прихвативши дело служеа, Он е омио
ноге ученика и нешто касние рекао: Аа сам меу вама као слуга (Лк. 22, 27). Према томе, оваплотивши
се, Господ е благоволео да прими наш послушнички начин живота, а не неки други. И ние ли за нас
утешно и радосно што проводимо живот кои е сличан еговом? И да ли е умесно да ми друге
подвижничке облике ублажавамо више од нашег? Уколико, наиме, долично и тачно проводите та живот,
ви ни сами неете хтети да ублажавате неки други.
Стога и у Старачнику може да се прочита казивае да е од три подвижника по откривеу она кои се
налазио у послушау претпоставен пустиаку и болеснику кои са радошу подноси болест. Да,
братио моа, заиста е велики живот наш и они кои га проводе без суме е бити прославени са
Авраамом, са мученицима и праведницима.
140
Ходите добро. Нека вас не заустави аво кои вам завиди, нити се сами зауставате због леости.
Намажите ноге елеем трпеа, обуците се у одору радоваа, пите воду чистоте и здравоума. И нека
нико не говори: "Докле, емо". ер, та реч е реч леивца.
185.
1) Упореиваем подвижника са плодном виноградском лозом, он побууе на ревност за
доношее плодова врлина; 2) он закучуе: "Тиме бих едне желео да обрадуем, а друге да
уразумим" (31/, 13)
1) Виноградар се радуе када се лоза шири. Радуем се и а кад видим да неко од вас доноси духовне
плодове. Благословена е грана коа е богата духовним гроздовима кои дау вино скрушености, кое
весели Бога и уде. Меутим, нека се не деси да о некоме од вас буде речено оно што е у име Божие
изрекао пророк Мосие: Чокот ихов е од Гоморе, гроже им е жуч и пуца су им горка (Пон. 32, 32). И у
еванеу е изречена страшна опомена, т. да е се свака лоза коа не дае добар плод одсеи и
бацити у бесконачни ога. Благодау Божиом у нашем богонасаеном винограду постое различите
лозе. едан, на пример, поред сладости делаа има и реч коа е зачиена соу Духа Светог, док се
други украшава дубоким смиреем. едан се, опет, све више разгранава због многоплодности, т. снажи
се и расте духовно, додауи подвиге на подвиге, а други е дубоко са многим кореем урастао у зему,
т. постао многогранат и буан, услед чега пружа расад и за друге лозе. Он е утврен на добром путу, те
користи и друго братии кои падау или су ожалошени неприатеским нападима. Ипак, немауи
осеаа, виноградне гране не саосеау едне другима. Ви, пак, као осеани и богонасаени треба да
саосеате едни другима, да заедно растете и доносите плодове како нико не би остао бесплодан, ве
како би сви били препуни плодова од божанственог делаа и убазни ради мноштва духовних гроздова,
т. врлина.
2) Сличним порееима бих хтео едне да обрадуем, а друге да уразумим. За све бих, пак, хтео да
подигнем лествицу од земе до неба моом смиреном речу како бисте усходили до виших зреа и
силази до дубина срца, до разумеваа непостоаности и брзопролазности удског живота, те суетности
и крхкости удских дела. а бих речу желео да вас пренесем у тамоши свет и да вам покажем
тамоша неизрецива и безброна добра. Желео бих да вас ставим пред лице Бога живога, Творца свега
и Владике и да вам омогуим да разумете каква е тамоша страна, т. какав е вечни поко, какво е
неописиво радовае, ненасито весее и свеблажено пребивае са анелима и свима светима како
бисте се, узневши се и просветивши се, одвоили од свега суетног, како бисте истинским сматрали само
вечно добро кое вам е припремено и како бисте све садаше, што долази и одмах ишчезава,
сматрали ништавним.
186.
Сеауи се разлога напуштаа света и доласка у обите, ревнумо да достигнемо [сво ци],
усвааем опомена избегавауи саплитаа (31/, 15)
Сада изричем реч блаженог Арсениа: "Арсение, због чега си дошао овамо". а и вас и себе призивам да
се питамо због чега смо изашли из света и дошли овамо. И одговориу за све: наравно, да бисмо стекли
Бога, да бисмо постали синови Божии, да бисмо наследили Царство небеско и да бисмо престали да
будемо тело и крв кои не могу наследити Царства Божиега (1. Кор. 15, 50). Господ нас е призвао на
свето звае. Узмите, дакле, крст Христов и нелицемерно идите за им, не двоумеи се измеу ега и
света, ве свецело све ему единоме предауи и посвеууи. Подвизавате се добрим подвигом.
Подвизавате се и довршите сво пут, храбро подносеи све тешко и скорбно што сусретнете. Олакшае
себи црпите у нади на наслее обеаних добара.
Мноштво злих духова нам се приближава и напада на нас и изнутра и споа. Господ говори: ер
изнутра, из срца удског, излазе зле помисли, преубе, блуд, убиства, крае (Мк. 7, 2122). Против
ветрова тих духова подигнимо едра наше душе како бисмо пловили своим путем са опрезношу, како не
бисмо одмах упали у невоу насукавши се на спруд и подводно камее, т. на незнае и скривае
помисли. Места коа су опитом обележена као опасна треба свакако избегавати како не бисмо погинули.
Не треба скретати ни десно, ни лево, ве ии царским средим путем.
141
Ми не треба да оклевамо на добро као да смо обамрли, нити да сувише журимо због врелине крви и да
скреемо са средег пута, као да може бити десниег пута од десног. [Са нама се речено, пак, дешава]
када хоемо да се покажемо бои од других и када се распалимо самопоуздаем, наслеууи пророчку
опомену: тешко, тешко онима кои су мудри сами себи и разумни сами себи (Ис. 5, 21).
187.
Сви заедно складно ходимо, напредууи свако у своо врлини, не иштуи ништа свое и не
одбиауи никакав труд у уверености да емо несумиво добити Царство небеско (31/, 15)
Доите да заедно потецемо. Нека едан потече послушаем без премишаа, други непоколебивим
трпеем, едан христоподобним смиреем, други чуваем помисли, едан болном скрушеношу, други
очишууим сузама, едан братоубем без зависти, други поучном речу или изграууим
псалмопоаем по дару благодати Божие, и други опет указиваем на начин вршеа [врлина]. Нека
свако чини оно што може: она ко може да учи нека се учи, она ко може да псалмопое нека псалмопое,
она ко може да се моли нека се моли, она ко може да чини поклоне нека чини поклоне. Нека само све
буде са побожношу и трпеем. Нека нико не тражи само свое и нека нико не следи само свое
расположее, с обзиром да би се отуио од доброг послушаа. Нека се меу вама не чуе: "e могу, не
мили ми се, нисам здрав", чак и кад би речено било истинито. Кажем вам истину пред невидивим Богом
и еговим изабраним анелима да е само они кои принуавау себе (по речи Господо, Царство
небеско с напором се осваа, и подвижници га задобиау - Мт. 11, 12) и кои се стешавау у свему (ер су
уска врата и тесан пут Мт. 7, 14) преи из смрти у живот (н. 5, 24), из трулежности у нетрулежност,
из таме у светлост, из ропства у усиновее Богу, из долине плача у пресветло и сверадосно Царство
небеско.
188.
Нашег праоца е преварио неприате; он и нас прелешуе, вариво нам зло представауи као
добро; послушавши га, праотац се преварио; превариемо се и ми уколико га послушамо;
немомо га слушати, ве затварамо уши од сваког еговог наговараа (31/, 16)
Да ли да се сетимо нашег првог пребиваа у рау и изгнау, или васпоставаа свега у будуем веку?
Оба предмета знаа су за нас веома важна. Нама ние непознато како е наш праотац Адам истеран из
раа. Какав е, пак, био узрок? Гордост и дрска непокорност пред Богом кои му е дао и само бие и
живот. Он ние остао веран дано заповести, ве се очима очарао у души жеом за чулним
задовоствима. Помишауи да е плод добар за ело и красан изгледом, по наговору жене или пре - на
превару змие, он е окусио забраено и од светлости доспео у таму. Горко окушае слатке по изгледу
непослушности ега е истерало из раа и спустило у ова живот, пун напора и скорби.
Ми, пак, треба да се побринемо да избегнемо егово страдае, пазеи да не упаднемо у исте замке.
Немомо дозволити себи да се поведемо за привлачношу чулног задовоства, лепоте и красоте ни
унутрашим мисленим маштаима, ни случаним утисцима о телу и чулима. ер, оно што видимо
понекад може да изгледа прекрасно и добро, иако е на делу другачие. И уколико га окусимо, оно е и у
нама, као и у Адаму, изазвати смрт, трулежност и осуду. Он е поверовао змии коа му е шаптала: У дан
у кои окусите од дрвета познаа добра и зла отворие вам се очи и постаете као богови (Пост. 3,
5). И нама слично шапуе аждаа да емо, уколико остваримо похоту, задобити безмерну радост и пуну
слободу од свега оптереууег. Послушавши е, он се обмануо у очекивау, изгубивши сасвим и оно што
е имао, жалосно отпавши од Бога. А ми? Зар емо е ми послушати? Меутим, ене нам намере нису
непознате (2. Кор. 2, 11), као уосталом ни вариви мамци.
И ма колико да нас мами, да нас зове, да изазива покрете у душама нашим, ми треба да е далеко
терамо од себе. ер, она покушава да нас лиши божанственог и блаженог дества, да нас истера из раа
заповести Господих и да са нас скине богодани анелски образ како би нас потом сурвала у
преисподу земе. Оградимо оквире наших помисли и затворимо врата, не ступауи у разговор са ом.
Кад устане грешник, т. аво наспрам мене, постадох глувонем и понизих се (Пс. 38, 23) пред Богом.
Уопште чак не помишауи да нам е приступио неприате, ми треба да се запечатимо непобедивим
оружем крста и речима Богонадахнутих Писама, укрепивши се у граеу свог спасеа.
142
Постарамо се да свакодневно напредуемо, не знауи за ситост у добром делау и подвижништву.
Немомо се успокоавати [мишу] да напредуемо, да нешто знамо и да некога у нечему превазилазимо.
Напротив, поревнумо да све заповести Божие савршено испунимо. Ето нашег доброг подвига. Ето нашег
блаженог усхоеа и похвалне трговине, непропадиве ризнице и залога будуег наслеа вечних
добара.
189.
1) Искуство равих последица од задовоаваа прохтева самоугааа треба да нас научи
уздржавау; 2) назад, нека нас ему научи сеае на смрт коа е увек спремна; она е
подстицала мученике и преподобне оце, крепеи их у строгостима самоумртваваа (31/, 17)
1) Радуте се и веселите се. Ходите добро и будите изнад варивих привлачности света, мишу
стремеи горе ка небесима и гледауи тамошу неизрециву славу. Ви знате да читав наш подвижнички
труд ние ништа у порееу са Царством небеским, те да садаша скорб и невоа у односу на вечно
спокоство личе на неприатно снено маштае. Ми смо добро расудили и добро учинили што смо изашли
из света силом Онога кои нас е позвао у свое небеско Царство. Меутим, ми треба и да живимо добро,
постепено напредууи у врлини и из онога што нам се дешава учеи се да не допуштамо да нас
савлауе суетност. Колико пута смо се предавали задовоствима? И ништа ние остало. Колико пута
смо насиавали стомак? И задовоили смо жеу стомака, али нисмо ништа од ситости задржали као
залиху, изузев што смо отежали телом. Уколико смо попуштали срамним помислима, потом смо
проклиали себе, жауи скорб уместо утехе. Уколико смо се насиавали сном, потом смо кукали за
собом као за бесловесним. После грубости ми смо се прекоревали и после смеха смо плакали. Уопште,
човек нема никаквог добра од чулних задовостава. Уколико свагда желимо да окушамо утеху и
растереее чувамо заповести. У има налазимо истинско задовоство, приносеи обилан плод
правде са осведочеем савести.
2) Почуте, братио. Немомо се предавати сну и немарности, нити узалуд трошити свое време. Долази
час преставеа. И ние ли ве и дошао? Бог е послати анела кои е одмах узети душу и одвести е.
Куда? Зар се не ужасавамо слушауи? Зар не дрхтимо помишауи о реченоме? Сеауи се реченога,
свети мученици су радосно предавали свое тело на гребае, на одсецае удова, на ломее костиу,
заиста поставши призор и анелима и удима (1. Кор. 4, 9). И они су потом били увенчани. Наши
преподобни оци, свети монаси су се подвизавали и тело сматрали неприатеем. Они су се наслаивали
гладоваем, зиму сматрауи топлотом и лишаваа трпеи као изобие. их ние савладала убав
према родитеима нити их е привезаност за децу одваала од намере. их ние реметила наклоност
према браи, нити им е злато и сребро било привлачно, као уосталом ни добра одела, ни храна коа
распауе тело. Они су ели и одевали се само да би преживели, свакаква лишаваа трпеи као
бесплотни. Узревнумо да их подражавамо. Злопатимо се на сваки начин, подносеи и глад, и хладноу,
и увреде, и подсмехе и све друге неприатности како се не бисмо лишили Царства небеског.
190.
1) Нама е тешко с обзиром да неприате свагде припрема замке да би нас прелестио; знауи
речено, пазимо на себе и супротставамо се; 2) подстичимо се [мишу] да емо ускоро уи у
поко; 3) уразумумо се из Речи Божие и списа отаца (31/, 19)
1) Наш подвиг е велики. Тешко е савладати нашег неприатеа будуи да е егова злоба против нас
велика. Он ноу не спава и дау не дрема, нити се занима било каквим другим бригама. Он се само
шуа око богоизабраног стада нашег како би уловио неку неопрезну и неутврену душу и прогутао е.
Вама су познате егове замке. Стога се и чувате. Он побууе на грех, набацууи помисао као удицу и
прикривши е слашу. Ви, пак, немоте бити неразумни као рибе. Говореи апостолски, егове нам
намере нису непознате (2. Кор. 2, 11). Стога се немоте варати споашим изгледом, ве изобличите
егову подмуклост и отерате га. Лишивши се успеха, он е са горчином да се повуче. Ево егових
искушавауих наговараа: едном он предлаже завист, другоме леост, едноме прелазак на друго
место, другоме гордост. Он понекад све предлаже едноме, на сваки начин нас вукуи у замку смрти.
143
Пазимо на себе и имамо Господа са десне стране душе. И са име убеним и жееним ми емо
избеи заробавае. Нека вас не тиранише гнев кои е дат едино против неприатеа змие. Нека ога
похоте код вас нема слободу да вам срца распауе на срамна и неприлична дела. Ви убите едни
друге украсивши се кротошу и обукавши се у прекрасно бестраше.
2) ош незнатно се принудите и назваете се блаженима. ош незнатно се натерате да трчите и достии
ете небески, пресветли и прекрасни град, где е неописиви брачни храм девствених душа, где е наруче
Авраамово, где е божанствени ра и Царство небеско. Имауи у мислима та град, подстичимо се на
брже трчае по путу ка ему, не обраауи пажу на труд и умор.
3) Пазите на богонадахнуте речи еванеа, Апостола, Пророка и душекорисних списа отаца. има
храните и насиуте свое душе. У делима коа су вам предана благодушно пребивате са трпеем,
братоубем, узаамним помагаем и састрадаваем како би се у свима и кроз све славило име Бога
нашег, коме служимо и коме се поклаамо.
191.
1) Трпеем победимо неприатеа и удостоимо се неизрецивих добара ради коих су се
мученици предавали на муке, а преподобни на све строгости самоумртваваа; 2) подражавамо
их удаавауи се од свега равог и ревнууи за свако добро, чиме и усходимо ка савршенству
(31/, 24)
1) Ви на попришту послушаа стоите у непрестано борби, примате ударце лишаваа и бичевае у
нападима скорби, те проливате крв у одрицау од свое вое. Ипак, будите храбри стога што себи
припремате венце, почасти и награде за добру победу. Успротивите се аволу, и побеи е од вас.
Приближите се Богу, и Он e ce приближити вама (ак. 4, 78). И велики учите васеене Павле
нареуе: Обуците ce y свеоруже Духа Светог. . . да бисте се могли одржати непоколебиви против
лукавства аволскога (Еф. 6, 11). Он се вашим трпеем одбиа, савлауе и обара као немоан. Ви га
име газите ногама, услед чега се на вама испуава обеае: [Даем вам власт] дa стаете на змие и
скорпие и на сву силу вражиу (Лк. 10, 19). Да, чеда моа. Уколико се ош незнатно будемо подвизавали
добиемо блага, радовае и славу коу уста не могу изреи, нити ум постии. Стога су мученици себе
као овце предавали на заклае, стога су се преподобни обукли у настроже подвиге и вршили их.
2) И ми их подражавамо, подстичуи едни друге и помажуи едни другима. Молим вас смирено да меу
нама не постои непослушае кое е Адама истерало из раа, ни горее пред Сведржитеем Богом,
кое е са неба свргло Даницу коа е засиала на самом почетку, ни стомакоугаае, кое е Исава навело
да прода свое првенаштво, ни сластоубе, кое е преко лукаве Далиде учинило да непобедиви
Сампсон постане подсмех пред неприатеима, ни завист, коа е Каина учинила братоубицом. Напротив,
прихватимо врлине, од едног усваауи кротост, од другог - ревност, од едног - трпее, од другог -
непобедивост, од едног - братоубе, од другог - смирее, послушае и богоубе како бисмо били
синови светлости и дана и сунаследници са онима чии сте живот подражавали. Усходите, братио, на
високу гору врлина и у срца своа полажите усхоеа Духа. Будите небеске лествице и узвисуте се као
кедри ливански, иштуи горе и горе мислеи. Сабирате сво ум како би вас кра живота затекао у
сличном настроеу и право превео у блажени ра на бесконачни живот.
192.
1) Призовимо и Господ е нас избавити из ропства греху и неприатеима; 2) но, пошто будеш
избавен, држи се; иначе еш опет упасти у ропство; да не би пострадао, држи се страха Божиег
и убави према Господу, подржавауи их сагледаваем дивних дела Божиих, т. ствараа,
промишаа и избавеа; 3) уколико живо себи представиш Господа страдаа ради нас,
никакве скорби и лишаваа те нее поколебати и одвоити од пута Божиег (31/, 25)
1) Све више иштимо Бога и бие жива душа наша (Ис. 55, 3). Приежно га призовимо и Он е
погледати на нас као на древни Израи, услишивши наш вапа и стеае душа наших кое тугуу. И Он
нее послати Мосиа, него е сам дои да нас отме из руке мисленог фараона и горког ропства еговим
страстима. Све док се налазимо у греховном Египту, нас неизбежно прогоне помисли кое су му
потчиене. Видевши, пак, наше трпее, благи Бог нас знамеима и чудесима свог присуства у нама и
144
броним ранама изводи у зему бестраша. И због свог ослобоеа ми му са пуним радоваем певамо
победничку песму.
2) Знате, меутим, да се понеко предае своим неприатеима уколико е немаран и не одржи се чврсто
у првом настроеу, кое е име владало у време обраеа и после обраеа. Нека се, пак, речено не
деси ни са едним од вас. Начело и подстица унутраше добре измене и чврстине у нама есте усеее
страха Божиег у срце од познаа и зреа дивних дела и судби Божиих, т. еговог извоеа свега у
бие из небиа, ствараа светлости едном речу, распростираа неба као свода, сабираа као мех
воде морске (Пс. 32, 7) по писаноме, разливаа ваздуха за дисае свега живог, поставаа сунца и
месеца као нека два ока са мноштвом разнообразних звезда, извоеа из земе плодоносног дрвеа,
траве и цвеа, нареиваа да се из земе поаве све звери, а из мора све рибе и птице, ствараа нашег
праоца Адама властитим рукама и егово смештае у ра сладости, одреее сунцу да излази и залази,
чиме постои дан и но и чиме се мери ток нашег живота, и нарочито егове узвишености и бездана
егове мудрости. ега единог треба да се боимо и едино пред им да трептимо. Меутим, ми треба и
да га волимо стога што е ради нас постао Човек и у свему се уподобио нама осим у греху, што е за нас
био предан и одведен на суд, што е ради нас претрпео ударце, пувае, подсмевае, бичевае и
назад распее и смрт. Све е Он то претрпео као Човек и потом васкрсао као Бог, победивши душегупца
авола и спасавши свое омиено створее.
3) Има ли кога ко, после размишаа о реченоме, не би примио свако исмевае не само без смуеа,
него и са радошу? Сеауи се увреда и клевета кое е претрпео Господ, нее ли сваки радо поднети
сваковрсно злослове? Видеи да Господа ударау у образ, нее ли свако пожелети да и сам са
радошу претрпи ударац у десни образ, те да окрене главу и ради ударца у леву страну? Мислено
представауи Господа кои е распет, прободен копем, кои е окусио жуч и сире, нее ли свако бити .
спреман на сваку смрт? Да, чеда моа, молим вас да се разапнемо свету и страстима. Уколико буде
неопходно, предамо се и на ударце, или барем кротко претрпимо ране и убоде кое причиавау речи
осуде и увреде, те изливае крви од одсецаа своих прохтева. На та начин емо бити слични Христу,
кои е пострадао из човекоуба. Сви се подстакните на нелеосно испуавае своих послушаа,
окриливши се молитвама и разгоревши се огем Духа, те изливаем суза и уздасима смиреа.
193.
1) Памтеи чиме е завршити наш живот, ревнумо да угаамо Богу, подражавауи оце наше; 2)
општим саветоваем и узаамним садеством ми неемо остати далеко иза их, иако на делу
многи речено не примеуу; 3) за речено нема непремостивих препрека, с обзиром да зависи од
нашег произвоеа (31/, 28)
1) Познамо, чеда, шта е живот наш, коме служимо у телу овом и чему приводи тана нашег разрешеа
са телом. И држеи речено у уму, будимо мариви у испуавау заповести Божиих, те неуморни у
граеу свог спасеа. У овом немарном роду се покажимо као ревнитеи богоугодног живота, као што
су у древна времена оци наши, цветауи овде као крин поски и као ра богонасаени и будуи
орошавани водама Духа, приносили плодове свих врлина, удостоивши се да се назову приатеима
Господим. Они су угодили Богу, пребивауи исти у животу. Хранеи се високим зреима, они су стекли
небо. Мудро се
користеи своим странствоваем на земи, они су са анелима постали едан хор и населили се са
Богом.
2) Ко, пак, сада тако ходи? Ко е узии на гору Господу (Пс. 23, 3), као што е написано. Ко е ми дати
крила као голубу, и полетеу Духом и починуу на гори савршенства (Пс. 54, 7). И чиа е правда
засиати у дане егове (Пс. 71, 7)? Меутим, и ми општим саветоваем и општим узаамним поучаваем
предузмимо напорда не заостанемо за има.
Немомо допустити да нас назову поквареним и преогорчууим нараштаем (уп. Пс. 77, 8), кои ние
исправио свое срце, ве напротив - покоеем правих, кое е се благословити (уп. Пс. 111, 2).
Покажимо се достони примаа награде за врлине. Поимо светим путем отаца наших, по ступевима
иховим ходимо, меримо хватове иховог течеа, испитумо ихово житие, узревнумо иховим
делима и подражавамо начин иховог делаа макар незнатно и делимично, по мери ученика кои
проавуе опит подражаваа свог учитеа. Они су изображаватеи богоподобног образа и уметници
145
врлина. Ми [се потрудимо] да изобразимо макар сенку ихову. Они су туинци и ми будимо туинци.
ихова отабина е небо те нека и наша постобина буде гори ерусалим. ихово имае су заповести
Божие, што и ми треба да иштемо. Они нису били везани (сродничком) убаву према телу и крви, нити
су се наслаивали сластима овог века, па их немомо пожелети ни ми. Они су се постарали и постали
такви уз труд, те и ми употребимо труд да постанемо слични. У древна времена се због иховог дивног
живота свуда разглашавало о има, те е глас дошао и до нас. Нека и наше име постане познато
потоим нараштаима ради подстицаа на добро ревновае. Има ли чега блажениег и утешниег?
3) И уколико хоете [речено], неете имати никакве смете. Ондаши Бог е и сада исти, еванее
ние застарело, заповести се нису измениле и време се ние изокренуло. Она кои е онда промишао и
сада се стара о свима. Зар и сада нису исти но и дан, сетва и жетва? Неизмеиви и непромеиви Бог
наш е увек исти те и сада као од почетка чува свое саздае. Он истим зрацима убави осиава све
уде и нее смрт грешника за свагда. еднакост или измеивост за сво узрок имау наше произвоее,
т. од нас зависи [скретае] и на добру и на лошу страну. Према томе, шта нам смета за узревнуемо у
подражавау отаца, те у прихватау ихових подвига и саа иховог живота? И ми кои живимо у
општежиу можемо да заблистамо на та начин уколико заедно са другима проавимо живот кои е еднак
са животом отаца. И речено е се и збити уколико на сваки начин чувамо своа срца од намаег
скретаа од заповести Господих.
194.
1) Ви као добри воак доносите разне плодове; 2) сада су свети дани (поста) и све потпомаже
наше духовно оживавае: и уздржае, и службе, и читае, и саревновае; 3) користите се
свиме, а изнад свега будите мирни (31/, 29)
1) За добру зему е веома корисно благовремено орошавае кишом, кое потпомаже ен принос
обилних плодова за храну живих створеа. Нека би и наше недене поуке кое излазе из моих смирених
уста такое биле корисне за умножавае и раст врлина кое чувау ваше часне душе. Ви ми заиста
личите на ра кои е испуен различитим растием: едан ме наслауе смиреем и послушаем, други
ме храни приежношу за своа дела, едан ме обасипа благоухаем побожне нарави, други ме усхиуе
високим врлинама, као чемпрес узвисууи свое гране. едном речу, сваки од вас се одликуе неком
врлином, чинеи и
дела коа о одговарау. Пазите, чеда, да нико ништа не остави без рашеа. Нека нико не увене од
врелине похоте и нека нико не буде бесплодан због гордости коа уништава сваки плод. Уз
ревнумо и меусобно се подгревамо, еднодушно правеи стуб од земе до неба, те стекнимо врлину
коа достиже до небеса.
2) Сада су свети дани и ви се освеуете. За време поста и оскудног ела ви се чистите и душом и телом.
Кроз правилно псалмопоае и читае ви постаете милозвучна лира коом се
служи Дух. Сабирате се брзо на службе и чините анелски хор. Обухватате се убаву, одбацууи
завист, те едном жеом настоте да сви заедно будете записани на небесима. Избегавауи меусобне
сукобе и искрено узаамно мирууи, ви подражавате едномислие бесплотних. Нека вам буде една брига
и око едног се меусобно борите: да набое испуавате наредбе и да будете синови послушаа.
Немоте се богатити стицаем вештаственог добра, будуи да све имате и да ништа немате као владари
света и наследници Царства небеског.
3) Наглавние е да на делу проавуете исправност пророчке изреке: Гле, шта е добро, или шта е
красно, него да браа живе заедно. Стога вас и а називам миром миомирисним, кое силази на браду
Аронову и росом Аермонском, коа силази на горе Сионске (Пс. 132, 13). Ето каквим се именима
украшавате и каквим се похвалама венчавате. Пазите да покажете да не носите туа имена или да
живите недостоно похвала. Сада од мене [похвале] добиате на речима, a y будуем веку ете на делу
добити праведну награду од праведног Судие и свештедрог Наградодавца.
146
195.
1) Ви треба да добиате имена духовних отаца и да живите у едном монашком духу по
установеним правилима; 2) памтите завете при постригу и будите им сагласни и унутра и споа,
што нека буде едина ваша разлика у односу на световаке; 3) за речено е вас Бог упокоити у
своим дивним становима (31/, 30)
1) Оставивши родитее, брау, сроднике и читав свет, ви сте дошли овде и постали моа духовна чеда,
преображавауи се у богоугодном животу. Стога више не треба да вас зовемо по имену онога ко вас е
родио телесно, ве по имену духовних отаца и праотаца наших, показууи да сте се сасвим одвоили од
природе и по произвоеу прихватили духовно роее. Стога овде нико нема свое вое по свом
мудровау, ве сви заеднички еднако мудруемо, еднодушно се Богу устремууи. И сада се на вама
испууе оно што се приповеда у Делима, т. да у народа кои поверова беше едно срце иедна душа; u
нцедан не говораше за имае свое да е егово, него им све беше заедничко (Дап. 4, 32). Да ли
разумете оно што слушате? Испитате себе [и видите] да ли сте чврсти и непоколебиви (1. Кор. 15, 58).
а желим да вам наговестим да ви не треба чак ни мисао да допуштате о одступау од монашких
поредака у било чему. ер, она е неприатеско нашаптавае. Напоменуу вам и ош нешто: Ако се ко и
бори, не добиа венац ако се не бори no правилу (2. Тим. 2, 5). Монах кои предузима подвиге кои нису по
установеним правилима нее достии савршенство и нее добити венац.
2) Ви знате и често сте слушали како се испитуу братиа кои примау схиму. Смисао свега е да се дае и
полаже завет измеу Бога и човека [коим се установуе да е човек] гладовати, жеати, наготовати,
трпети увреде, подсмехе и злопаеа, па чак и крв пролити за Христа уколико е неопходно. Стога се
немоте одвраати уколико се деси да се претрпи нешто слично с обзиром да се подвргавате ономе што
сте обеали подносити. Зар е оно што се тада говорило било дечиа шала? Никако. To cy биле свештене
речи. ихов сведок е Бог и егови изабрани анели. Напротив, сусреуи речено ми треба да се
радуемо што нам се пружила прилика да испунимо дели обеаног. За оне кои живе напое пожени
су похвала, задовоства и удобност, а за нас е пожено и радосно супротно. И сама схима нам указуе
на речено. Они се радуу због светског, а ми због Божанског, они због телесног, а ми због духовног, они
због наслада, а ми због уздржаа. Шта нас одваа и разликуе од их? Не мислите ли ви да црна раса и
дуга брада чине монаха? Никако. Не, прави монах е она чии се споаши изглед слаже са
унутрашим настроеем и расположеем, услед чега може да каже: "а сам управо то и не меам се".
Да, молим вас, на та начин размишате, те прихватите уздржае, безметеже, читае, узаамно
поштовае, исповедае, трудоубе и сваку другу похвалну особину. Сличне црте умножимо у себи те
емо принети добре плодове. Нека свако саревнуе са братом у добру и нека га подражава без зависти.
3) "И жив сам а, говори Господ, и прославиу оне кои ме прославау, и припремиу им место покоа,
зему живих, место шатора дивног (Пс. 41, 5)". Нека бисмо и ми чули речено и угледали Светлост
света и Сунце правде, наслаууи се еговом неизрецивом радошу. ер, Он е сав сладост и жеа.
Помолимо се молитвом и ревности додамо ревност да бисмо достигли она светли дан на радост.
Блажена е душа коа е Господа стекла своим добрим животом и коа га има као штедрог
Доброчинитеа, с обзиром да е е примити у вечне обитеи.
196.
1) Поуке говоре о наважнием делу, т. спасеу душе; стога треба да их слушате са пуном пажом
и жеом; 2) у супротном ихови савети нее подествовати на душу; а уколико и подествуу,
нее се дуго задржати, ве е испарити; 3) стога их и слушате и чувате и испуавате те ете
добре плодове пожети и овде, а ош више у будуности (31/, 32)
1) Уколико уе у трезвоумну душу, коа се бодро брине о свом спасеу, Реч Божиа е одмах загрева и
побууе на ош вее и савршение испуавае заповести. Уколико, пак, уе у душу коа, као код мене,
спава и немарно пребива у злу, она остае бесплодна, те се без дества разлива по ваздуху. Стога вас
молим да не гледате на мене ништавног, него на часност црквене поуке будуи да предлаже
општекорисне напомене управо о наглавнием, т. о делу нашег спасеа. [Она обашава] како да се
спасемо, како да идемо путем Божиим, како да избегнемо замке авое, како да се очистимо од страсти,
како да успемо у врлинама кроз кое достижемо врх савршенства, каква и колика добра дела треба да
147
учинимо да бисмо добили Царство небеско. Садржеи такве предмете, наша поука за вас треба да е
пожена и достона поштоваа.
2) И поред сличног односа, ви у нашим беседама тешко можете наи и добити корист коу тражите стога
што постои неприате кои нам се супротстава у свему и одбиа нас од дужности уколико слушамо
егова рава наговараа. Утолико се дешава да наша природа поклизне ка неприличном, не чувауи
еднако расположее према поукама и не ценеи их. ер, чувши назиууу беседу или размишае о
исходу одавде кроз врата смрти у други живот, о излажеу на суд, о слушау коначне одлуке о уделу за
вечност, о награди за читав живот, она одмах долази до скрушености, уздише, плаче и стее да би, чим
прое нешто времена, све опет заборавила и уместо скрушености [опет бирала] огорченост, уместо
проливаа суза - смех, уместо уздисаа - расеаност, посвуда вртеи лицем и очима. И остае да се
само заедно са апостолом узвикне: а адни човек! Ко е ме избавити од тела смрти ове (Рим. 7, 24).
3) Немомо тако, братио моа. Напротив, ми треба да слушамо и да се скрушавамо, и да се устремуемо
ка боем, да додаемо ога на ога, и да разгоревамо душе свое убаву према Богу и едни према
другима, меусобно се побуууи и подстичуи на послушае, смирее, трудоубе и на свако друго
добро делае нашег анелског живота. Ми за сада само сеемо, услед чега се трудимо, умарамо и
плачемо. Меутим, ускоро емо се обрадовати стога што емо са радошу пожети засеано са сузама и
почети да царуемо заедно са Владиком свих и Богом, наравно уколико усрдно пострадамо у нашем
самоодречном послушништву. Стога а неу престати за вас призивам да се подвизавамо све док има
времена. Потрудимо се ош мало, претрпимо ош незнатно док прое ова живот кои личи на сан. а се
усууем да вас уверавам именом Божиим да ете бити увенчани и ступити у хорове небеских житеа,
веселеи се и радууи се у бесконачне векове.
197.
1) Воници за време рата немау одмора, ве се одмарау тек кад се врате куи; и ми смо у
духовном рату читавог живота и наш поко е бити у другом животу; 2) стога ратумо бодро, ни у
чему не уступауи неприатеу и не боеи се егових призрачних застрашиваа (31/, 33)
1) За оне кои ратуу не постои готово никакав одмор све док трае борба, ве само веи или маи сукоб
са неприатеем. Они час припремау оруже, час се смеуу на стражи, час иду у извиае, користеи
кратко време на сан и на ело и свагда будуи спремни, оптереууи се страхом од изненадног напада.
Пошто се по окончау рата врате у постобину, за их е настати време одмора, мира и радости, те е
се и награде за воничке заслуге и царски дарови разделити.
И код нас се може видети нешто слично. Зар и ми нисмо у стално борби и не држимо ли се воничког
поретка? Да, кажем, вам, ош више неголи они. ер, код нас е све нарочито: и оруже ние обично, т. ние
телесно него силно Богом за рушее утвреа (2. Кор. 10, 4), и неприате е посебан, т. пали дух,
аво, чиа воска есу све силе кое су заедно са им и кроз ега спале са неба. Према томе, садаше
време ние време покоа и немарне безбрижности, ве време борбе. Стога треба да се оградимо
мисленим свеоружем и да, прихвативши духовни мач, ступимо у битку. И пошто прое мае или више
успешно одреено време борбе, Подвигоположник наш и Бог е одредити кра битке и призвати нас из
садашег туиноваа и странствоваа у наше истинско место обитаваа и отабину, о чему пишу и
обашавау и закон, и пророци, и апостоли и учитеи.
2) Сада нам е, братио, познато поприште, а позната нам е и борба. Стомо храбро и боримо се
непоколебиво. Ми имамо борбу са свим своим равостима: са мрзовоом, за стомакоугааем, са
многим спаваем, са нечистом похотом, са празнословем, са лакомисленошу, са смехом, са
дрскошу и са сваком другом нечистом страшу. Она ко неодступно стои, бори се и супротстава се са
упорношу, непрестаном молитвом и откриваем [помисли], назад е надвладати неприатеа и
победити, услед чега е се, као борац Господи, удостоити неувенивог венца славе у Царству
небеском. Молим вас, братио и духовни саборци, да не окренемо леа, да се не препустимо обмани, да
не знамо за умор и да се, обарауи противника, не уплашимо егових немоних застрашиваа и
148
страшилишта.
Понекад он покушава да представи нешто велико и ужасно, што е, меутим, за паживе само ваздушни
привид и сенка. Зар сличан ние био и она кои е некада устао против Антониа Великог, поавууи се
час као змиа коа пузи, час као лав или вук, или као нека друга опасна животиа? Пред тим храбрим
младием он се показао као тама и прелест, те е еговим молитвама био одбачен далеко. Стога ни ми
не треба да се боимо када неприате против нас наведе нешто слично, када подигне горе помисли и
представи стрмине страсти. Напротив, осенимо се знамеем животворног крста у мирном настроеу и
он е побеи. Сада нам е, братио, неопходно трпее. Стога, као што е речено, трпимо и подвизавамо
се. Нека свако од вас пази где и како корача. И уколико дела по моо смирено заповести, по
општежитеном уставу и уз одсецае свое вое бие му добро. ер, кушауи он не еде, пиуи не
пие, спавауи не спава и пребивауи у свету остае изнад света, у граду пребивауи као у пустии. И
довоно е речено.
198.
1) Ми смо на попришту такмичеа: треба да се напрежемо, иначе ништа неемо добити; 2) не
треба да дремамо; видите да едан за другим одлазе; пожурите да припремите неопходно за она
живот; 3) ви тражите велико дело, т. да будете у општеу са Богом; и постии ете тражено; како
- верношу заветима; 4) у пустии речено ние било лако; сада сте прешли у град и предстои вам
испит: немоте се посрамити; 5) ето, говорим вам како треба да се држите (31/, 34)
1) Знауи да нам предстои куповина коа нема цене (т. наслее Царства небеског и бесконачног
живота), немомо бити немарни, нити се предавати сну леости све док живимо у овом веку. Тркалиште
е отворено, стазе су очишене и измерене, награде су одвоене и оцеивачи су на местима. Ступите,
борци, на такмичее. Мариви и ревносни иступау напред и венчавау се, док се леиви лишавау
венаца и губе своу непроцеиву душу, одлазеи празни из овог живота у вечну муку.
2) Зар не видите како се свакодневно понеко узима одавде и, послуживши у овом животу, одлази ка
Владици своме - и стар и млад, и цар и роб, и архиере и ере, и настоате и послушник? Она ко е
искао овде, наи е тамо. Она ко е одавде послао ризнице, сусреше их тамо. Она ко се одрекао
овдашег, са изобием е добити тамоше. А вама е дата благодат да побегнете од света и да се
уедините са Богом.
3) Вама предстои блискост са Богом и наискрение служее у радости и весеу. Ваше дело и ваш
подвиг е да останете верни свом завету. Стога истраавате у чину и врлини у коо се налазите, не
попуштауи више и свое душе претварауи у храм Владици и Свецару Богу.
4) а закучуем да вас Бог прима у вашем добром настроеу стога што остаете исти и што сте се из
безметежних места (са гора) преселили у шумна и многоудна места (Цариград), т. из пустие у град.
Уосталом, она ко Богу приноси врлину као жртву свагде се поштуе као злато, те слава од ега и ради
ега усходи ка Богу. Она е се и одавде узнела. Неки су добронамерно или недобронамерно управо
говорили: "Да видимо да ли е се одржати у свом настроеу". а се, пак, надам да ете се ви сачувати и
задржати у ему и да ете се и у граду понашати као у пустии, и усред градског шума очувати мир и
безметеже у своим душама. Ето вам правог испита. И ви ете заиста бити достони дивеа уколико
издржите. Свети Богослов негде каже: "Ние чудно што зима доноси мраз и што сунце сиа. Они делуу
без свог произвоеа". Ни код вас ние за велику похвалу држати се безметежа у пустии и у
усамености чувати неузнемиреност. Меутим, сасвим е друга ствар живети у граду као у усамености
и усред шумне гужве бити као у пустии. Хвала Богу што вас, пo молитвама мог и вашег оца, чува
неповреене и чврсте у вашем чину.
5) Ваша слава и похвала е у вама самима. Стога се постарате да, због дела излазеи из обитеи, [све]
испуавате у побожном настроеу, проавууи богобоаживост и у ходу, и у држау, и у погледу, и у
опхоеу, и у разговору, и у свему. Да, чеда моа, молим вас. Немоте дозволити да о вама кажу нешто
неодобравауе. Много очиу гледа на вас и много уста говори о нама и против нас. "Нека не кажу. . . Где
е Бог ихов (Пс. 78, 10), где е врлина ихова, и ко има руководи. Како се они бестидно понашау,
вртеи очима тамо-амо и разливауи смех као нека блудница". Пазите да не учините несреу своме
братству и уботе се бесмртног Бога. Сваку реч говорите као да е слуша сам Господ и свако дело чините
149
као пред очима еговим. На та начин е ваше стае бити исправно и ви ете бити као светилник усред
царског града.
199.
У изрекама се указуе на врлине и монашке подвиге са саветом да се у има напредуе (31/, 35)
За монаха е уздржае велико оруже. Оно представа врата за сваку другу врлину. Ипак, она ко е
стекао послушае есте Христов подражавалац, смиреноумни - анелолик, а она ко све свое открива
оцу - чист као сунце. Стога нико не треба да се скрива, како не би постао неисцеив.
Тражите оно што е корисно и оно што вас подстиче на смирее. Ништа супротно реченоме не
дозвоавате.
Ви знате где емо се ускоро преселити и шта емо бити по разлучеу од тела. Стога будимо паживи и
држимо се трезвоума. Нека наш ум увек усходи ка Богу и сагледава вечна добра и блажено
наслаивае има, као и горчину удела оних кои су допали у ад, где су страшне и безмерне муке.
Жив е Господ и благословен Бог: ми се неемо раскаати што смо примили ову схиму, што смо одбацили
све светско и као мачем одсекли све телесно. И уколико истраемо у нашем добром подвигу, ми емо
славити и веселити се у све векове. Наш подвиг е пост, бдее, храбра спремност на све што захтева
подвижнички живот, такое и благодушно трпее свих скорби и увреда, прекора, удараца, прогона и
издастава ради убави Божие.
Подвизавате се сви, и велики и мали, и нови и стари. Сви добро теците и са готовошу журите на бдеа,
на послушаа и послове. Нека буду прогнани од вас леост, гнев, свадивост, завист, противречее,
подозривост и све друге страсти. Нарочито напредуте у узаамно убави, будите духом ватрени;
Господу служите; будите у нади радосни, у невои трпеиви, у молитви постоани (Рим. 12, 11-12).
200.
1) Ублаживши братиу за строги монашки живот и указавши у ему на црте мучеништва, он их
убеуе да продуже [подвиг], подстичуи их надом да е у будуности бити заедно са
мученицима; 2) уверавауи нас да емо у будуности у савршеном виду добити све чега се сада
лишавамо произвоно, он нас убеуе да се радуемо свим лишаваима и да се крепко држимо
свог пута; 3) поменувши смртност, он призива да се припремамо за смрт и, назначивши поклоне,
иште да се молимо за умрлог брата, кои своу савест ние очистио од среброуба (будуи да су
у егово келии нашли два сребрака) (31/, 36)
1) Захвауем вам, чеда, што из топле убави према Богу из дана у дан напредуете у угаау Господу,
непрестано пребивауи у побожности, добро настроености, подвигу, уздржау, задовоавауи се
оним што се дае, т. хлебом под меру и незнатном [количином] вина, не заостауи за другима у ношеу
напора на послу и не оставауи правило, т. брзо се будеи и долазеи на сабрае, те трпеиво
стоеи до краа службе, проавууи кротост, незлобивост и избегавауи роптае (коим се нее
избеи грех). Такви су подвизи оних кои проводе послушнички живот у одсецау властите вое. Они су
на мучеништву с обзиром да уместо ога, котлова са смолом, [железних] ноктиу, мачева и крстова имау
наведене подвиге, кое прате и увреде, бешчаше, сохоедее, изнуравае тела кроз уздржае,
присиавае себе, трпее оскудице у свему - у одеи, у обуи, у крову и у свему осталом неопходном
за живот. Храбро носимо наш мученички подвиг у име Господа нашег Исуса Христа будуи да нам
предстое венци за трпее невоа и страдаа и будуи да емо се наи у едном чину са светим
150
мученицима. Уместо садаших скорби, лишаваа и уздаха нама е се дати вечни живот, неизрецива
радост и неописиво весее.
2) Ми овде немамо свог града с обзиром да смо се одрекли и отабине, али емо тамо бити граани
горег ерусалима. Ми никога не треба да зовемо оцем по телу, али е нам стога у оном веку Бог бити
Отац. Ми на земи немамо наслее, али е нам се тамо дати наслее са Христом. Ми одбиамо телесне
утехе храном, пием и свим другим чулним задовоствима, али е вама познато да ете се тамо
наслаивати оним што око ние видело, ни ухо чуло, и што на срце човеку ние долазило. Стога се
радуте. Гледауи на речено, немоте падати духом, немоте се леити и немоте се боати ни садаших,
ни будуих тешкоа, па биле и ош теже. Но, шта а говорим? Немоте обраати пажу ни на ога, ни на
мач, ни на смрт, држеи се крепко свог пута.
3) После упокоеа наше братие видите да смо и ми сваки час ближи смрти: уче е отишао едан, други
пре неколико дана, на вратима е ош по неко, а после их - ко? "Могу бити а", нека каже свако и нека
почне да се припрема. Хоу да вам саопштим жалост мое душе због упокоеног брата Василиа. Он е,
наиме, отишао не очистивши своу савест, будуи да су код ега нашали два сребрака. Ава, какво
слепило. На чему га е задржао аво? Два сребрака е сматрао драгоцениим од Царства небеског. а
сам му више пута говорио да [монах] испуава сво место греха чак и ако узме само едан овол, или едну
иглу, или едну оловку или било шта друго и сакрие га код себе. Ви сте речено видели и сами код светог
Касиана кои говори да, по светом Марку, едан грех испуава место еданаест грехова (при чему се
пунота грешности мери [броем] дванаест). Сматрауи нешто своим и поседууи га, он е своу душу и
срце положио у ега: ер, душа е где е и благо. А где е одрицае? Помолимо се за ега и едну недеу
свакодневно за ега чинимо по три поклона и по тридесет молитава да му Господ опрости сагрешее
егово.
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
201.
Изобразивши братиу коа е савршена у свим монашким подвизима, он додае: "Будимо увек
такви, чинеи сваки у свое време свое дело" (31/, 37)
Нека би Бог погледао на ваш насад. Нека би вас Он, кои е сам насадио ваш истински виноград, напоио
водама Духа Светог и уздигао до мере савршенства и сваке истинске плодности. Такво дело, пак, есте
изнад мене и превишуе моу немо. Мени приличи да кажем: Ко сам а, Господе, и шта е дом оца мога,
те си узвисио мене скверног и нечистог, недостоног да се наем чак и у реду оваца. Меутим, Он ме
прима и стрпив е са мном, иштуи и очекууи мое обраее и исправее. ер, ко е стати пред
им и умилостивити га за грехе? Ко е егово стадо напасати у крепости? Ко е близак Богу и ко му
може и друге приводити? а сам од реченога далеко као што е далеко небо од земе. Ипак, а се
радуем што ви право трчите и ходите по заповестима Божиим, едни друге подражавауи у добру и сви
заедно се узвишавауи ка савршенству. Заиста у вама обитава Бог, кога благосиате и коме служите, и
Дух Свети почива у вашем сабрау. Ваш хор есте анелски хор, псалмопоае - поае бесплотних, и
сво ваше држае - заиста небеско понашае, у коме нема ни сенке тела и крви, ни самовоне жее, ни
погубне бриге, ни суетног стараа, ни одвратне утехе ни ичег прелестивог. И меу вама нема
прелешеног, ве е све испуено тишине и мира. Ви имате едну жеу и едну воу, едну душу и срце,
едно течее, едно стремее (да достигнете Бога), едан живот. Ви сте заиста богозвано анелолико
братство. Иако у телу, ви сте изнад тела. И премда сте у свету, ви сте по бестрашу изван света. Ви сте
достигли добру меру. Ходеи царским средим путем, ви избегавате провалие и са едне и са друге
стране. Богу су угодни ваши подвизи, ваше уздржае, ваш сан и ваша бодрост, утае и говор, труд и
одмор, молитве и моеа. Понекад ми унеколико умерение и снисходивие делуемо због свое
немои, али се убрзо опет хватамо за строгост. Уколико нас едан час унеколико растрои, други опет све
поправа, ер долази утреа, па Литургиа, читае житиа светог и поука. И опет долази до свог поретка
она кои се унеколико одвоио од ега. Ми смо едни другима помо и ограда и уз помо Божиу и
молитава оца нашег аво нема места меу нама. Доите и подухватимо се сваки свог служеа. Нека
151
нико не врши дело Господе са немарношу боеи се опомене коа е изречена за немарног и онога кои
ропе. У време напора се трудите, a y време одмора почивате, у време сна спавате и у време молитве
се чисто молите, плачите и проливате сузе будуи да смо призвани на плач. У време одреено за
поткрепее храном едите оно што е предложено са благодарношу, а у време говора говорите
разумно. ер, по Речи Божио, за сваку ствар постои време. Ето како ходи она ко добро проводи свое
дане. Нека вас у сличним делима и расположеима утврди, укрепи и одржи Господ Бог наш, у славу свог
светог имена.
202.
1) Одсецаем свое вое ви себе приносите на жртву Богу; увек будите такви и у свему, и милост
Божиа е бити са вама; 2) само све чините чисто, смирено и благообразно; 3) богатите се
врлинама свако по своме дару; ер, не дае се све свима, премда у плодовима свега сви учествуу,
будуи да смо сви - едно тело (31/, 38)
1) а желим да добиете очекивана добра и да будете плодна и угодна жртва Богу кроз свое послушае.
Ви, наиме, кроз одсецае свое вое увек коете себе као жртву и приносите е на духовни жртвеник, т.
на благоугодан мирис Владици Богу. Стога и а ревнуем божанственом ревношу да ваш принос буде
непорочан и да се ваше служее не одбаци и не буде лишено благонаклоног Божиег благовоеа. И
речено е бити уколико будете ревносни, трпеиви и постоани у молитви, смиреу, скрушености,
богомислиу, уздржау и у борби са противницима иховом савлаивау. Молим вас да будете такви и
да трпите, да ходате стазама врлине, да се борите и побеуете, те eтe добити небеске венце.
2) Ви не ходите н не трудите се узалуд. Ипак, пазите да се не спотичете, нити да због незнатног
попуштаа немару или малих поклизнуа не срушите са висине уздае ваше и не разорите до краа
духовни дом ваших врлина. Стога, као чисти све чисто делате за чистога Господа, те све невино и
непорочно посвеуте Женику Христу. Реч ваша да бива свагда у благодати, соу зачиена, да знате
како треба свакоме одговорити (Кол. 4, 6) и нарав ваша нека буде украшена благошу како би пренела
благодат онима кои се приближавау. Нека вашим кретаем, ходом и говором управа Бог како би били
на изграивае онима кои вас виде. Желео бих да сви будете као оци наши, као Акакие, Досите, ава
Кир, Антиох, Петроние, Евтимие и Сава, па и као Антоние Велики, а не као а, кои сам нечист и
неразуман.
3) Богатите се врлинама и по дано вам благодати пуните своу ризницу сузама, скрушеношу,
дуготрпеем, напорима, скорбима. ер, едан има едно, а други друго по природи и Божием дару. И
немо се жалостити и завидети уколико у едном превазилазиш ближега, a y другом заостаеш за им.
Сваки [нека живи] no мери вере како му е Бог уделио (Рим. 12, 3). Уосталом, нико се ничега не лишава.
ер, сви сте ви едно многоброно тело и ваше врлине прелазе са едног на другог по безмерно благости
Bora, кои на сваког мисли као на све и на све као на сваког.
203.
1) Похвауем вас што, оставивши све, ходите уским путем; 2) радуте се реченоме, с обзиром да
е награда велика; 3) знауи речено, храбрите се и смирено трпите све што се деси у оквиру
поретка нашег живота (31/, 39)
1) а вас хвалим пред Богом и пред удима због ваше верности нашим правилима и вашег трпеивог
следоваа за стопама наших древних отаца силом Божиом и садеством молитава оца нашег. Ви сте
узмогли да примите набои живот, одвоивши се од тела и крви и родивши се одозго, од Бога. ош живи,
ви сте умрли произвоеем. ош се налазеи у телу, ви стремите ономе што е изнад тела. убав
према родитеима вас ние задржала и не задржава вас, као што вас више не занима ни дом, ни
отабина. На вама се испуава реч апостола: Наше живее е на небесима (Фил. 3, 20). Осим тога, ви
трпите скорби, злопатите се данононо, постите, вршите бдеа, чувате се чистима, исцрпуете тело и
борите се са одсецаем своих прохтева. Ето тесног пута кои води у живот, по коме само малоброни
ходе. Напротив, по широком и пространом путу, кои води у погибао, ходе врло многи.
152
2) Радуте се и веселите се стога што вам се ризничи велика награда на небесима. Има ли шта
пожение од добиаа неизрециве светлости након трпеивог пребиваа у послушау до краа? Има
ли шта блажение од удостоаваа да живите са анелима? Има ли шта дивние и чудесние од
постааа обитаваоцима раа, у коме е нетрулежност и свако обие вечних добара и где е вода коа
тече у бесконачни живот? Има ли шта узвишение од сиаа са свима праведницима и од
сунаследништва Христу? И шта се може упоредити са радошу и безмерним одушевеем уколико се,
при сабрау читаве творевине пред страшним престолом Христа Бога нашег и приликом еговог
аваа у слави са безброним воинством анела, наете у броу оних кои е чути: Ходите
благословени, [т. далеко од оних кои е чути]: Идите од мене проклети?
3) Стога вам узвикуем да храбро подносимо све садаше скорби. Смело се противимо у телесно борби
и гасимо ога похоте кои се распауе у удовима нашим. Трпеиво носимо напоре бдеа, поста,
послушаа и рукодеа. Радо одсецамо своу воу и смирено подносимо увреде од братие. Побожно
истраавамо на црквеним сабраима псалмопоаа и молитве. Трпимо сиромашну одеу и обуу.
Немомо волети славу удску и гасимо гнев. Прогонимо мрзовоу и леост, умеравамо пориве душе и
затварамо многоречита уста, приучавауи их да говоре само неопходно и корисно. И све остало чинимо
што приличи да деламо пред лицем свевидеег Бога. Нека вам изнад свега наш Господ Бог, силни и
мони и дивни у светима своим, по молитвама оца нашег даруе едну душу и едно срце, едним Духом
вас чувауи непоколебивим пред им.
204.
1) Удауте се од свега што може да раздражи нечисту похоту и трпите све неприатно, [очекууи]
велику награду; 2) колико само трпе световаци, служеи суети; а ми служимо Богу ради
Царства; како да не трпимо све што нам се дешава на том путу (3/2, 1)
1) а бих хтео да видим сваког од вас лично и да по могуности са сваким поговорим, болууи због вашег
спасеа. Меутим, прогонство нам речено не дозвоава, услед чега писмено молим све вас (и оне кои
су ош заедно и нарочито расеане) да маривие пазите на себе, не дозвоавауи себи ништа осим
оног што е нареено. Нарочито избегавате дрскост у меусобним односима. Немоте дуго разговарати
са децом, и особито са женама. Уколико се и ави неопходност да их видите или говорите са има,
будите у навео мери паживи, имауи ум гope, a очи доле. ер, Писмо говори: Нe загледа се у
девицу. . . Немо остаати дуго са певачицом (Сир. 9, 5; 4). Држите се и понашате се као они кои знау
да е Бог присутан и да посматра сваки ваш покрет и дество - и телесно, и душевно. Ма на кое место да
се упутите благодарно подносите све тешкое приликом прогааа у очекивау награде коа вам е
припремена за трпее. ер Бог ние неправедан па да заборави дело ваше и труд убави коу
показасте за Име егово (ев. 6, 10) од првог дана свог одрицаа, када сте оставили свет и све
светско: родитее, децу, брау, сроднике и отабину, и само тело предавши на ношее тегоба
послушаа. Како е само велико ваше звае. И како вам е ош веа награда припремена.
2) Зар не видите да и они кои живе у свету имау тешкоа и невоа. Они кои се баве сеоским
газдинством подлежу народним порезима и захтевима, услед чега им едва самима остае понешто за
издржавае. Они кои ступау у вону пешадиску или поморску службу нападау или бивау нападани,
побеуу или су побеивани. Ми смо, пак, слободни од свега наведенога и удостоавамо се да служимо
единоме живом и истинитом Богу. Зар нам речено ние довоно да бисмо се утешили, благодарили и
радовали? ер, уколико будемо живели паживо, све чинеи пристоно и по правилу, уздржавауи се од
телесних жеа кое воуу на душу, одмах одбиауи ихове нападе и чувауи чистоту душе ми емо се
несумиво удостоити вечних добара.
205.
У месопусно [време] се не треба предавати неуздржау, него се удубивати у читано еванее,
те имати одговарауу намеру да се живи светие како бисмо наследили Царство небеско (3/2, 2)
Општи е закон да се данашег дана код верууих световних уди припрема месо. Шта ми видимо?
Видимо како се они сада предау неуздрживом едеу меса и пиеу вина, те разним играма и
забавама о коима е срамно и говорити (Еф. 5, 12). Требало би, заправо, да еду умерено и да
благодаре Господу за оно што е предложено, припремауи се за предстоее ош вее уздржае у
153
свему. Они се, пак, повинуу наговарау авола и чине потпуно супротно. Вама у реи да ми монаси не
треба тамо да залазимо ни помислима, нити да желимо оно што они желе, будуи да ние достоно жее,
ве сваког порицаа и одбиаа. Ми треба да се окренемо пажом и размишаем ка еванеу кое
е сада читано о великом и страшном дану другог доласка Господа нашег Исуса Христа, на коме е Он,
као направеднии Судиа, овце поставити себи са десне, а козе са леве стране. И онима кои су са десне
стране Он е изговорити блажене и жеене речи: Ходите благословени Оца мога; примите Царство
кое вам е припремено од постаа света (Мт. 25, 34), док е онима са леве стране изреи горку и
поражавауу одлуку: Идите од мене проклети, у ога вечни кои е припремен аволу и анелима
еговим (Мт. 25, 41). Помишауи на наведену одлуку коа е пуна страве, трепета и избезумености, и
ми и они са сузама треба да умилостивуемо милостивог Бога пре него што дое час да на делу
окусимо оно што смо чули. Они, меутим, по своме проводе ове дане. Ми, пак, дошавши себи од
еванелског казиваа кое смо чули, ставимо у срце да са великим страхом и трепетом служимо Господу
нашем, изгонеи свако зло из душе и уместо ега уводеи свако добро расположее, т. штедрост,
благост, смиреноуме, кротост, дуготрпее и све што е похвално. И поживевши достоно Христовог
еванеа, ми емо се удостоити Царства небеског у Христу Исусу, Господу нашем.
206.
Премда е код нас увек пост, ипак нека свако дода понешто у наступауем посту; изнад свега
узмите штит вере и кацигу спасеа (3/2, 3)
Немомо из дана у дан одлагати свое исправее, као што нас учи наш неприате. ер, ти не знаш
шта е породити данаши дан (Прич. 3, 28). Ве су пред вратима нажеении дани свете
четрдесетнице, кои нам уводе дар поста. И Господ наш е исту количину времена постио. Тим оруем Он
е победио кушача кои га е искушавао. Ми, пак, чинимо другачие, с обзиром да све дане свог живота
проводимо у посту. ер, код нас нема раскошних ела од меса, ми не журимо да сутра пиемо пиво, ми се
не распитуемо где су гозбе, не спавамо на лежаима од слоноваче, не едемо козе кое се ош дое
млеком, не пиемо искричава вина, што све велегласни Исаиа приписуе онима кои мудруу телесно. Све
наведено е далеко од благочастивих, и ош дае од нашег часног општежитеног монаштва. Код нас е
и едноставних ела мало. Ми немамо ничега што до безума раздражуе душу. Код нас е хлеб под меру
и нешто мало бине хране. Нас нее уплашити свечасна четрдесетница с обзиром да е ена исхрана
готово еднака са храном осталих дана. Уосталом, нека и свако од нас понешто додае у нашим
испосничким врлинама: посту нека додае усамивае са рукодеем, послушау - одсуство смуиваа,
утау - попустивост, псалмопоау - мирно устроство. едан нека се са великим усрем лати посла,
други нека утае украшава правовременошу, едан нека буде на радост и утеху жалосно братии,
други нека умножи поклоне или служее или неопходне налоге. Уопште, нека нико не буде ле и без
посла. И оно намае што неко приложи бие угодно Богу уколико се учини са усрдношу, као што су
показале две лепте удовице. Напредуте и у бдеу, у псалмопоау и у сваком поретку. Изнад свега
узмите штит вере како бисте могли да избегнете замке авола и да погасите све огене стреле лукавог.
И кацигом спасеа покрите главу, утврууи се у Христу Исусу Господу нашем.
207.
едан едно, а други друго приноси по уставу; опште, пак, нека вам свима буде: ништа не чинити
по своо вои и пазити на себе како кроз помисли неприатеу не бисмо дали улаз у себе и како
бисмо без препрека напредовали у свему добром (3/2, 4)
Дауи нам живот, благи Бог наш нас из године у годину води путем овог живота. Он нас е по свом
човекоубу увео и у садаше време поста у коме свако ко е ревностан, као што е речено, умножава
свое подвиге по свом произвоеу. Она ко ревнуе на уздржау пости по два или три дана; она ко
ревнуе око бдеа проводи много времена у бдеу; она ко упражава коленопреклоеа сада
умножава ихов бро. Слично е и са осталим подвижничким делима. едноставно речено, у ове дане
154
може код свих да се види велика ревност и усрдност за подвиге. Истински, пак, послушник, кои увек
делуе по закону послушаа, свагда има еднак образ подвизаваа, независно од времена. О чему се
ради? Он никад не ходи по своо вои, ве се у свом дествовау управа налозима свог
руководитеа, што и представа навише ревносно делае, кое задобиа мученичко одликовае. Ето
како чине ревнитеи. Уосталом, свима е познато да се уставом и по древном предау у време поста
меа одреена примена хране, умножавау поклони и увеавау псалмопоаа. Стога молим да са
радошу и без мрштеа примимо дар поста. Ми са веселим лицем треба да га проводимо у
незлобивости, у неосуивау, у безгневу, у безазлености, у одсуству зависти, а нарочито у миру и
меусобно убави, у кротости, у послушности, у умножавау милости и добрих плодова. Изнад свега се
држимо бодре паже у односу на прилоге помисли како не бисмо отворили врата страстима и аволу
допустили да уе, као што учи Писмо: Уколико me нападне дух владатеа, немо оставати свога
места (Проп. 10, 4). ер, неприате има власт да подмее помисли, али не и да улази. Ми смо сами
свои господари: уколико не отворимо врата, он нее уи. Оградимо своу душу као невесту Христову и
сачувамо е нераеном од стрела помисли, чиме емо постати станиште Духа Светог и удостоити се да
чуемо: Блажени чисти срцем, ер е Бога видети (Мт. 5, 8). И уопште, апостол говори: Што год е
истинито, што год е поштено, што год е праведно, што год е чисто, што год е достоно убави,
што год е на добру гласу, било коа врлина, било што похвале достоно, то мислите. . . и чините, и
Бог мира бие с вама (Фил. 4, 89).
208.
Испоснички напори се олакшавау навиком, при трпеу и истраности, а изнад свега
богомислием, чии предмети се наводе (3/2, 5)
Сваки почетак е тежак. И почетак поста е због промене исхране и начина нашег дествоваа обележен
тешкоом и напором. Ипак, трпеем и постоаношу тешкое се олакшавау и смекшавау, као што е
написано: ер свако карае [т. обучавае], док трае, не чини се дае радост, него жалост, али после
дае мирни плод праведности онима кои су кроз ега извежбани (ев. 12, 11). Прошавши едну недеу
поста, ми смо стекли известан опит и треба ош усрдние да се пружимо ка наставку, знауи да усрдност
чини снажним и душу и тело, као што их, напротив, леост чини тешким и тромим. Ипак, немомо се
напрезати преко мере у своим подвизима како бисмо заедно са духовним напретком и здраве
сачували. ер, зар е корисно напре брзо трчати, а потом сасвим ослабити и зауставити се? Бое е
трчати са одмереношу и уздржаношу, имауи у виду растоае до краа. Целодневно напрезае у
труду и пажи обично пораа потребу за попуштаем. Стога (и за време посла и после ега) душу
хранимо добрим богомислием и духовним зреима, те помислима о небеском, сладосном и веселом, а
не о светском, суетном, смуууем и горком. У Псалму се пева: Сетих се Бога, и обрадовах се (Пс. 76,
4). Наш ум треба да е [обузет] Богом, небеским зреима, красотом раа, вечним обитеима, анелским
зборовима и нашим преселеем. [Он треба да помиша] где су сада душе праведних и грешних. [Он
треба да помиша] како е се десити авае Господа нашега Исуса Христа, када е, по Речи Божио,
небеса прои, састоци се распасти, а зема и све што е на о изгорети, те душа опет примити свое
тело. [Он треба да помиша] какво е бити сабирае уди од Адама до скончаа века и како е
жеено и страшно лице Христа Господа бити светлие од сунца. Назад, [он треба да помиша] каква е
бити коначна одлука, коа праведнике позива у Царство небеско, а грешнике шае у вечне муке. Ето о
чему треба мислити и бринути се и у чему се треба кретати умом. Ми треба да будемо изван света и да
ништа заедничко немамо са онима кои живе у телу. Од наведених помисли ми треба да доспевамо до
скрушености, суза и просвееа, учеи се да овдаши живот проводимо мирно и безметежно, са надом
на будуа вечна добра.
209.
1) Пре свега Богу треба благодарити за бие, за усиновее кроз крштее, за монаштво, за
исповедништво пред иконоборцима; 2) [треба благодарити] за веру од кое е све и коа се ава у
разним степенима, премда е свима доступна, без обзира на скромно порекло и незнае (3/2, 6)
1) Бог нам е указао на многе врлине кое нам помажу у нашем спасеу. една од првих есте
благодарее. Апостол говори: Прво, дакле, захвауем Богу своме кроз Исуса Христа за све вас што
се о вери вашо говори no свему свету (Рим. 1, 8). И он увек и за све благодари Богу. И као што е сам
155
благодарио за све, он е и другима заповедао: На свему захвауте. И да неко не би помислио да се
ради само о еговом добром савету, он додае: ер е ово воа Божиа за вас у Христу Исусу (1. Сол. 5,
18). И у Лествици се каже да у молитви свему треба да претходи благодарее: "На хартиу наше молбе
ставимо пре свега искрену захвалност" Богу. Казавши шта потом следуе на молитви, свети Лествичник
закучуе: "Ова начин молитве е набои, као што е Господ преко анела обавио едноме брату"
(Поука 28). Заблагодаримо Богу напре стога што нас е из небиа привео у бие, саздавши нас за дела
добра, коа... унапред припреми да у има ходимо (Еф. 2, 10). Заблагодаримо му што нас е усиновио
кроз свето крштее, као што говори еванее: А онима кои га примише, т. онима кои веруу у име
егово даде власт да буду чеда Божиа; кои се не родише од крви, ни од жее телесне, ни од жее
мужевеве, него од Бога (н. 1, 12-13). Заблагодаримо му што нам е даровао да ступимо у монашки
савршени живот, наговестивши га у своо речи едном младиу: Ако хоеш савршен да будеш, иди
прода све што имаш и пода сиромасима... и дои, узми крст сво и хаде за мном (Мт. 19, 21; Мк. 10,
21). Заблагодаримо му и што нас е увео у предстоее исповедништво (за иконопоштовае), не
допустивши да се прелестимо и паднемо у еретичку заблуду. ер, ми смо познали и исповедамо да е
единородни Син Божии примио тело, да се може описати по телу, да има икону и да у о прима
поклоее. Колико се уди налази изван еванеа у заблуди и неверу? Колико е, опет, оних кои су
прихватили еванее, али су заблудели у вери и претрпели бродолом као и иконоборци, кои не
исповедау да се Христос може описати по телу и да има икону, коо се треба поклаати, чиме се
лишавау спасоносности еговог домостроа? Помишауи о реченоме, ми имамо због чега да срдачно
захвауемо Господу. Кроз благодарност, пак, долази скрушеност, од кое се авау сузе. Сузе, пак,
[доносе] просвеее, кое омогууе напредак у делу спасеа.
2) Заблагодаримо Богу за веру и за меру вере коу имамо. ер, сама по себи, вера е една, али е у
зависности од нашег заграа - велика или мала. И Господ говори Петру: Маловерни, зашmo посума
(Мт. 14, 31). Он на другом месту каже: О жено, велика е вера твоа; нека ти буде како хоеш (Мт. 15,
28). И опет: Ни у Израиу толике вере не наох (Мт. 8, 10). На та начин е вера едном мала, а други пут
велика. Нека нико не говори: "а сам неук и не могу да схватим веру". Свеблаги Бог, наиме, на све
распростире луче свое благодати. Апостол говори: ер гледате, брао, на нас позване: нема my ни
много мудрих no телу, ни много моних, ни много племенитога рода; него што е лудо пред светом
оно изабра Бог да посрами мудре; и што е слабо пред светом оно изабра Бог да посрами аке; и што
е неплеменито пред светом светом и понижено изабра Бог, и оно што е ништавно, да уништи оно
што есте (1. Кор. 1, 26-28). Примеуете ли да се и на нас односи речено? Да ли се сеате макар
блаженог брата нашег Тадеа, ако ве не других? Ние ли он био Скит? Ние ли служио као роб код уди?
И ние ли он у монаштво ступио после ослобааа од ропства? Какав е, меутим, он био и у претходном
и у садашем исповедништву? Обухвативши своу веру и обухваен своом вером, он у е достоно
усвоио, авивши се као савршен муж и удостоивши се украса венца мучеништва. Он се три дана после
страдаа одавде преселио у други живот. И ми треба да будемо слични. Немомо као изговор износити
своу неукост, ве тражимо, упознамо и увеличавамо своу веру. ер, вера коа дела кроз убав
остваруе наше спасее. Од их обе е спасее душе. ер, ни вера, ни убав саме по себи не спасавау,
ве едино кад су седиене и споене. Нека бисмо се и ми настроили да достигнемо у савршеног човека,
у меру раста пуноте Христове и удостоили се да са свима светима [добиемо] вечна добра.
210.
Као побуда на ношее бремена поста нека служи егова благотворност (уз чувае, уосталом,
мирног и убазног настроеа) и велика обеаа онима кои носе егов терет (3/2, 7)
Пост е добар уколико се сачува и добро настроее духа, т. мир, кротост, доброта, послушае,
смирее, саосеае и свако друго добро расположее. аво се, меутим, на сваки начин стара да у
испоснике положи супротно, т. да буду дрски, гневиви, аросни, надувени, чинеи да од поста имау
више штете неголи користи. Ми, пак, коима егове намере нису непознате (2. Кор. 2, 11), треба да се
понашамо мирно, тихо, кротко, пристоно, подносеи едан другога у убави (Еф. 4, 2) и знауи да е
речено угодно Богу. И уколико не будеш имао такво расположее, ти Богу нееш угодити чак ни да
савиеш сво врат, да се обучеш у ак и да пепелом поспеш главу. Пост притешуе и исушуе тело, али
шири и увеава душу. Због тога ми не малаксавамо, него ако се наш споаши човек и распада, ипак
се унутраши обнава из данa y дан. ер наша пролазна мала невоа припрема нам преизобилно и
неизмерно вечно богатство славе (2. Кор. 4, 16-17). Гледауи на награду, ми можемо благодушно да
подносимо тешкое врлине, захваууи Богу и Оцу кои нас оспособи за удео у наследству светих у
156
светлости; кои нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина убави свое (Кол. 1, 12). Не
причешуемо ли се ми често еговим Пречистим Телом и Крву? И шта може од реченога бити
приатние и слае, с обзиром да они кои се причешуу са чистом савешу налазе живот вечни. Нe
разговарамо ли ми свакодневно са божанственим Давидом и са осталим светим оцима кроз слушае
онога што се чита? И има ли чега утешниег за душе? Нисмо ли ми раскинули сваки однос са светом и са
сродницима по телу? И опет, шта е блажение и више од реченога? Меутим, наше живее е на
небесима, откуда очекуемо и Спаситеа Господа Исуса Христа, кои е преобразити наше понижено
тело, тако да буде саобразно телу славе егове, no сили коом Он може све учинити и себи покорити
(Фил. 3, 20-21). Стога се радумо и веселимо, презируи свако телесно задовоство. ер е свако тело
као трава, и свака слава човечиа као цвет травни: осуши се трава, и цвет ен отпаде (1. Пт. 1, 24).
Дело, пак, врлине остае занавек. Брат Божии говори: Злопати ли се ко меу вама? Нека се моли Богу.
е ли ко весео? Нека пева Богу (ак. 5, 13). Она, пак, кога искушава зла страст (а кушач никада не
престае да искушава) нека трпи слушауи онога ко говори: Блажен е човек кои претрпи искушее, ер
кад буде опробан примие венац живота, кои Господ обеа онима кои га убе (ак. 1, 12). Кад ово
знате, блажени сте ако то творите (н. 13, 17).
211.
Поука о миру и сагласности, о пламено убави према Богу, о маривом труду на граеу
спасеа и уопште о приличном монашком животу (3/2, 8)
Радуем се због вас што ходите у едномислиу, што мирно живите и трпеиво проходите време поста.
Речено вам е на спасее и на учвршее ваше наде. Велико е благо мир и едномислие у братству. По
удаавау зла нереда и непостоаности, противречеа и осуиваа, непослушности и гордости и
сваког другог лукавства, они доносе добро и себи самима и другима, коима дау пример врлине, услед
чега е и сами ош више стичу. Виновници саблазни е наследити осуду, а они кои подстичу на врлину е
наследити благослов. И нека се никада не деси да отпаднемо од добре настроености и од похвалног
понашаа, или да престанемо да волимо Бога.
ер, написано е: уби Господа Бога свога свим срцем своим, и свом душом своом, и свом снагом
своом, и свим умом своим (Лк. 10, 27). Она ко воли на наведени начин не зна за ситост, ни умор, ни
изнемоглост, ве непрестано додае ога на ога и ревност распауе ревношу, усходеи из врлине у
врлину у срцу своме и прелазеи из духовне силе у силу.
Зар не видите како се они кои се труде око тела старау за оно што е пролазно и трулежно? Зар се пред
вашим очима не налазе они кои праве чамце по читаве дане, не дауи себи ни намаи одмор како би
зарадили нешто новца и свое домае опскрбили неопходним за ихове потребе? А зар ми, кои иштемо
да се обогатимо оним што е Божанствено, да добиемо Царство небеско, да се насладимо вечним
добрима и да избегнемо вечне муке, неемо све узети на себе са готовошу и ревношу? Зар радо
неемо жртвовати и своу крв уколико би било неопходно да е пролиемо ради Господа?
Да, братио моа, стомо бодро, радумо се у нади, трпимо скорби и пребивамо у молитвама. Пазимо на
своа рукодеа, на псалмопоае, на стихове и на читае, уздржавауи сво ум сличним занимаима од
скитаа по суетним предметима. ер, нерад е мака зла, а делае - чувае ума. Немомо иступати из
свое добре настроености, ве поштумо послушае, поредак, успокоавае ближега и све што помаже
наше спасее, увек се молеи за оне кои овде пребивау и братиу кои су расеани на многим местима.
ер, мене боли срце стога што очима не видим како се спасавау.
212.
Поуке говорим по дужности; но, да би се авио плод, помозите ми вашим напредоваем уз
садество поука; ваш напредак е и мо, будуи да смо едно; ви сте га показали исповедништвом
пред иконоборцима и трпеем мука од их; немоте посрамити ту своу одважност (3/2, 9)
За ваш телесни опстанак е неопходно едно, а за духовни друго. Прво вам дае економ, т. храну, пие,
одеу, а друго - а смирени кроз реч и поуку. Прво се не дае по прохтевима, а друго се испуава по
дужности. Говореи вам кратке и оскудне поуке, а, дакле, не чиним ништа велико. Напротив, а се боим
и трептим, будуи да за ваше душе неу дати одговор цару, или властелину, или начелнику, ве Судии
157
свих и Богу, пред коим се поклаа свако колено небеских, земаских и преисподих, и кога исповеда
сваки език.
Ви, пак, као братоубиви, помозите и мени и себи: самима себи напредоваем у свако врлини, а мени
своим молитвама. Уосталом, ваш успех е и мо успех, и обрнуто: А ви сте тело Христово, и удови
понаособ (1. Кор. 12, 27); и ако страда едан уд, с им страдау сви удови; а ако ли се едан уд
прослава, с им се радуу сви удови (1. Kop. 12, 26). Пошто се а старам о вашем [добру], и ви треба да
се старате о мом [добру]: а сам у вама и ви у мени због наше узаамне убави. Ето закона доброг
урееа истинског братства.
Нека ваша послушност мени буде искрена и непоколебива, с обзиром да сте се у ему родили, узрасли,
усавршили за ова нови живот, те благодау Христовом достигли меру еговог исповедаа (поводом
иконоборства). Ви се нисте устрашили царева, ни заплашили начелника, ни одступили пред страдаем,
ранама, прогонством, тамницама, смру. Стога сте постали знаменити, као што е свима познато. Немоте
издавати своу врлину, немоте постидети своу похвалу, нека се ваше добро име не промени у ружни
назив. Напротив, на похвално прошлости назиуте и будуност, свагда се чувауи и унутра и у споа.
Ограуте се чуваем заповести, побеууи свако искушее и сваку скорб подносеи трпеиво. Знате
да се ми ош налазимо у подвигу и прогонству, не знауи шта е родити следеи дан. Уосталом, ако е
Бог с нама, ко е против нас? Он кои свога Сина не поштеде, него га предаде за све нас, како да нам
с им и све не даруе (Рим. 8, 31-32). Ето како да се надате и како да сте уверени. Живеи у наведено
нади и увереу ви ете, уверавам вас, стеи наслее са свима светима.
213.
Смрт е близу: треба да се припремамо; како; све треба чинити у славу Божиу; треба да смо
едномислени и узаамностаратени, да чувамо чула, да обуздавамо мисли и да ревнуемо за
добро у очекивау бестраша (3/2, 10)
Дан за даном наш живот се скрауе и ми се приближавамо смрти. Нама предстои да се преселимо
одавде и да се придружимо братии и оцима нашим. Стога се од нас захтева велико трезвоуме, пажа
и срдачна припрема. Библиско казивае о потопу Господ упореуе са оним што е се десити приликом
еговог другог доласка: Слично као што беше у дане Лотове: еаху, пиаху, куповаху, продаваху (Лк.
17, 28) и дое потоп и однесе све; тако e бити и долазак Сина Човечиега (Мт. 24, 39). Ми се чудимо
како су се тадаши [уди] неосетиво и безбрижно односили према долазеем потопу, не показавши ни
страх ни трепет. Меутим, не налазимо ли се и ми у безбрижности због кое их осууемо. Код нас се не
припрема ковчег кои се градио сто година. Меутим, ми свакодневно видимо мртвачницу коа се пуни и
коа е и нас примити. Готово свакодневно смрт узима понеког од братие наше и он одлази. И оно што се
при томе код нас дешава е далеко страшние од онога што се дешавало (при потопу). Стога и треба да
смо паживии.
а не кажем: "Немоте ести, ни пити, нити се одевати", ве, по учеу апостола: Ако, дакле, едете, ако
ли пиете, ако ли што друго чините, све на славу Божиу чините. Нe будите на спотицае ни
удецима, ни елинима, ни Цркви Божио (1. Kop. 10, 31-32). Да, братио, молим и преклием, опет по
речима блаженог Павла, да употпуните моу радост, т. да исто мислите, да исту убав имате,
еднодушни, едномислени, ништа не чинеи из пркоса, нити за празну славу, него смиреем
сматрауи едан другога веим од себе(Фил. 2, 23). Оградимо своа чула, т. гледае, слух, мирис, укус и
додир, кроз кое улази смрт. Обуздамо ум како не би скретао у неприличност, како не би изображавао
раве призоре, како не би пораао греховне жее, од коих нема ни користи ни задовоства. Напротив,
све више болумо и скрушавамо се, имауи у виду едино очишее душе и напредак у бестрашу, и у
има налазеи утеху и задовоство. Немомо бити мрзовони, ве се држимо наде да емо окусити
бестраше и обрадовати се због еговог стицаа. Напрегнуто и непрекидно журимо за еговим трагом,
будуи да ревност допууе оно што недостае, имауи Бога за Помоника. Господ е близу оних кои га
чекау, и душа коа га иште наи е га. Проводеи живот на наведени начин, ми емо свакако добити
Царство небеско.
158
214.
Сеауи се Бога, сеа се и смрти; немо се везивати за живот, нити за било шта што се у ему
цени; речено се навише тражи од нас кои смо се одрекли од света (3/2, 11)
Као спасоносно напомиае, поука е благотворна, будуи да нас подстиче на трезвоуме и бодрост
при вршеу обавезних послова. Она нас поучава да никада не престаемо да помишамо на Бога, да га
волимо или да се сеамо свог одвааа од тела. ер, ми емо се одвоити од ега и умрети, као и сви
оци наши, преселивши се у други свет и ступивши у живот кои нема краа. Овдаши живот личи на сенку
и сан, и ограничен е са неколико година. а не мислим на време од настанка света, ве на живот сваког
човека, кои ретко долази до Давидске границе, и ош рее е прелази. Сви свети су сав живот
размишали о реченоме. Апостол сведочи: У вери помреше сви они не дочекавши остварее обеаа,
али их видеше издалека, и поздравише, и признаше да су странци и пролазници на земи. ер они кои
тако говоре показуу да траже Отабину, И да су мислили на ону из кое су изашли, имали би времена
да се врате; али сад желе боу, тоест небеску. Зато се Бог не стиди их да се назива Бог ихов;
ер им е припремио Град (ев. 11, 13-16). Ето града нашег. Ето отабине наше. У о су оци и братиа
наша и по телу и по духу. И зашто ми садаши живот ош сматрамо достоним паже? Зашто се
привезуемо за егове обичае? Неразумно е не желети повратак из туине у домовину или из рата у
мир. Ми смо се, пак, воена братио, као разумни одвоили од света и свега што е у свету. Стога читав
сво живот помишамо на смрт, одбиауи сваку похоту, сваки немар, сваку раслабеност, сваку
мрзовоу, свако зло како бисмо угодили Богу и постали наследници небеских добара.
215.
Господ нам е дао мир, кои нас обавезуе да споа будемо у миру са свима, a унутраше да
мируемо у себи од страсти и гриже савести (3/2, 12)
Недени [т. васкрсни] дан е дан мира. У ему е Господ, победивши неприатеа, ученицима рекао:
Мир вам (н. 20, 21). И своом речу Он ние само има дао мир и ние им га дао само за едан дан.
Напротив, Он свима свагда изриче такав мир, па и нама смиренима. Имамо мир и будимо мирни у себи.
По споашем човеку немомо дозволити да имамо мржу ни према едном од братие, ве према
свима будимо убазно расположени. ер, Господ говори: По томе е сви познати да сте мои ученици
ако будете имали убав меу собом (н. 13, 35). По унутрашем, пак, човеку чувамо мир и спокоство
од погубних страсти, како бисмо и ми са апостолом могли говорити: Имамо мир у Богу кроз Господа
нашег Исуса Христа, кроз кога и приступисмо с вером у ову благодат у коо стоимо, и хвалимо се
надаем славе Божие (Рим. 5, 12). Ми смо, меутим, измеиве природе, услед чега се дешава да се
подвргавамо несретним и скорбним колебаима и узнемиреима. Ипак, ми одмах треба да пожуримо да
се вратимо у преаше стае, тражеи мир у Богу, као што говори апостол: ер Он е мир наш, кои и
едне и друге састави у едно и разруши преграду коа е раставала, то ест неприатество,
укинувши телом своим закон са еговим заповестима и прописима, да оба сазда у самоме себи у
еднога новога човека, стварауи мир и да помири са Богом иедне, и друге уедном телу крстом,
убивши неприатество на ему (Еф. 2, 14-16). Обраауи се своме Оцу, и Господ говори о делу кое
е испунио: Дело сврших кое си ми дао да извршим (н. 17, 4). Он е измирио земаско и небеско, и нас
чинеи синовима мира и убави. Можда е неко реи: "Како, зар ми нисмо у непрестано борби, као што
говори и апостол: ер не ратуемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и
господара таме овога века, против духова злобе у поднебесу (Еф. 6, 12)". Ми емо одговорити да
наведене речи указуу на врсту и величину борбе, али не и на нас као ене носиоце. ер, он на другом
месту говори: ер оруже нашег воеваа ние телесно него силно Богом за рушее утвреа,
обарауи помисли и сваку охолост, коа устае против познаа Божиега, и покоравауи сваку
помисао на послушност Христу (2. Кор. 10, 45). Она ко се налази у наведеном расположеу очигледно
поништава борбу и уводи мир.
159
216.
Треба слушати поуке и, верууи им, испуавати ихове савете (3/2, 13)
а вам и сада приносим кратку и оскудну, али неодложну меру слова како сам не бих био осуен за
утае, и како се ви не бисте лишили поуке. Ви се, уосталом, веим делом поучавате читаем светих
отаца. Па ипак, ви имате потребу и за моим смиреним поучаваем. Усудиу се да кажем да у ему
имате чак веу [потребу] неголи за име. ер, тамо налазите општа расуиваа, а овде се говори
управно о вама са изобличеем и исправаем. Каже се: Обличиу me, u метнуу пред лице твое
грехе твое (Пс. 49, 21). И Господ каже: Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; a caд
изговора немау за грех сво (н. 15, 22). Наравно, нека се не деси да се речено односи на вас. ер, а са
вама не говорим као са непокорним и грешним, ве као са синовима послушаа, као са убеним
чедима и као са еднодушним сателесницима и саборцима. Будите храбри и напредуте да бисте били
чисти и беспрекорни на дан Христов, пуни плодова правде кроз Исуса Христа, на славу и хвалу Божиу
(Фил. 1, 10-11). Реч моа е за вас. а се надам да е Она ко е давно из камена извео воду за Израи и
из мог каменог срца извести кратко слово како бисте се оросили и заблагодарили Господу, кои храни,
напаа и управа живот наш у садашем живовау као у пустии. Пошто сам се ве сетио древне
повести, зауставимо пажу и на оно што се тада десило са непокорнима, о коима апостол говори: Али
веина од их не беше no Божио вои, ер бише побиени у пустии. А ово бише примери нама, да не
желимо зла као што они жееше, Нити бивате идолопоклоници, као неки од их, као што е
написано: Ceдe народ да еде и пие, и устаде да игра. Нити да блудничимо, као што неки од их
блудничише, и паде их у едан дан двадесет и три хиаде. Нити да кушамо Христа, као што неки од
их кушаше, и од змиа изгибоше. Нити ропите као што неки од их ропташе, и изгибоше од
истребитеа (1. Kop. 10, 5-10). Размишауи о реченоме, братио, бежимо од узрока гнева Божиег,
бежимо од зле похоте, бежимо од роптаа, избегавамо да кушамо Христа. Како е могуе ега кушати?
Падауи у помисли невера и говореи: "Да ли емо имати све што нам е неопходно? Да ли емо
издржати борбу са неприатеем? Да ли емо све претрпети". Немомо чинити речено, братио моа. To
cy речи невера и суме, кое не треба допуштати. ер, поверовавши чврстом вером, ми емо све мои
претрпети. И Ное е поверовао и избегао погибао потопа. И Авраам е постао отац многих народа. И
Мосие е прошао кроз Црвено море као по сувом. И три младиа и Данило су остали неповреени.
едном речу, вером су се сви свети оправдали. И ми емо, верууи све поднети и победити са Христом,
удостоивши се и венца правде.
217.
1) Ослободивши се од житеских, светских и греховних веза, немомо допустити да се опет
вратимо на их; 2) нека нико не мисли да спои служее Богу и ропство греху и страстима (3/2, 14)
1) Одгонеи наш нерад и подстичуи ревност, апостол е рекао: Господ е близу. Нe брините се ни за
што, него у свему молитвом и моеем са захвалношу казуте Богу жее ваше (Фил. 4, 5). Немомо
бити немарни, ве се крепимо и храбримо на делае на кое нас е призвао Господ. Он нас е призвао из
општенародног пребиваа у монашки живот, Он нас е обукао у ризу спасеа и оденуо у одеу весеа,
Он насе искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство (Гал. 3, 13). Немомо дозволити
да опет постанемо добровони робови страсти. Роб кои е откупен златом никако нее пристати да
опет допадне ропства. Напротив, удаивши се подае од места свог ропства, он се радуе што се
удостоио да се ослободи од ропске тирание. Уосталом, ропство само по себи ние неко нарочито зло,
будуи да апостол говори: еси ли призван као роб? Немо да бринеш, него ако и можеш постати
слободан, радие се стрпи. ер кои е као роб призван у Господу, слободак е Господи; тако и кои е
призван као слободак, роб е Христов (1. Kop. 7, 21-22). Па ипак е истина да она ко се ослободио
ропства не жели да опет живи под еговим бременом. Утолико више и ми треба да се држимо далеко од
греха, будуи едном ослобоени од ега. Или можда не знамо шта нам е направио? Ние ли нас
истерао из раа? Ние ли нас учинио смртнима уместо бесмртним? Ние ли нас увео у многоплачевни
живот? Нe постае ли преко ега свако зло? Стога га избегавамо као навеег неприатеа и замрзимо
га као достоног мрже. Заволимо, напротив, врлину коа нас чини анелима, па чак и боговима, по
писаноме: а рекох: Богови сте и синови Вишега сви (Пс. 81, 6).
2) У чему се, пак, састои суштина врлине? У одваау од света и прилепивау уз Бога. Господ говори:
Нико не може два господара служити. . . Нe можете служити Богу и мамону (Мт. 6, 24). Ми не можемо
160
стремити и врлини и греху. ер, какву заедницу има светлост с тамом (2. Кор. 6, 14)? Стога су
заповести Христове лаке и растереууе, а греси тешки и оптереууи. Тешка е и [околност] да се ми
напрежемо да споимо супротности и да сматрамо да е могуе да смо благонаклони према телесно
похоти и да можемо да се успешно бавимо духовним делима. Окренимо се себи [и закучимо]: уколико
смо достигли меру савршенства заблагодаримо Богу од кога е сваки дар добри и сваки поклон савршени
(ак. 1, 17), те се потрудимо да останемо чврсти, страхом Божиим се чувауи неизмеивим и
непоколебивим у добром расположеу нашем; а уколико смо, пак, у многоме непотпуни, пожуримо и
напрегнимо се да достигнемо савршенство док ош постои време за делае, утврууи се вером,
окриууи се надом, везууи се убаву, украшавауи се смиреноумем, веселеи се послушаем,
испитууи се трпеем, просвеууи се исповедаем и свим другим врлинама сведочеи да смо
истински монаси, нелажни послушници и искусне слуге Господе у Христу.
218.
1) Треба паживо да слушамо Реч Божиу, одакле нам долазе сва духовна расположеа; 2)
слично су поступали сви свети и пружили сведочанство кроз добре плодове; 3) и ми поступамо
на речени начин, сеауи се доброчинстава Господих(3/2, 15)
1) Сви уди имау очи и уши, премда и не виде и не слушау сви, ве само они кои имау уво кое чуе и
око кое види. Стога е и Господ рекао: Ко има уши да чуе, нека чуе (Мт. 11, 15). О глувим ушима и
пророк говори: Даде им Бог дух неосетивости, очи да не виде и уши да не чуу (Ис. 6, 9; Рим. 11, 8).
Стога оно што се чита слушамо паживо, а не немарно како не бисмо претрпели осуду. Напротив, ми
треба да можемо да кажемо: Наук Господи отвори ми уши (Ис. 55, 5). Она ко слуша пази, скрушава се,
чисти се, просвеуе се, радуе се и све овдаше сматра ништавним. Он само жели Христа да задобие,
слушауи га како говори ученицима: Неу вас оставити сиротне; дои у к вама (н. 14, 18). И опет: Ви
сте приатеи мои ако творите што вам а заповедам (н. 15, 14). И опет: ош мало и свет ме више
нее видети, a вu ете ме видети, ер а живим, и ви ете живети (н. 14, 19). И опет: A вu сте они
кои сте се одржали са мном у искушеима моим. И а вама завештавам Царство, као што Отац мо
мени завешта да едете и пиете за моом трпезом у Царству моме (Лк. 22, 28-30). Слушауи
наведено, богоубац е спреман да свакодневно умире за Христа.
2) Ето како су живели сви свети и са каквом решеношу и свечаношу су изавивали своу убав према
Господу. еремиа говори: а се не уморих идуи за тобом и дан удски не пожелех (ер. 17, 16). Свети
Давид говори: Шта у узвратити Господу за све што ми е дао (Пс. 115, 3). Апостол говори: ер е вама
даровапо не само да веруете у Христа, него и да страдате за ега (Фил. 1, 29). Дела апостолска
говоре да су се сви апостоли радовали удостоивши се да поднесу срамоту за име егово (Дап. 5, 41).
едном речу, свети су сличним узвицима изражавали своу велику убав према Христу Господу.
3) И ми, братио, паживо слушамо оно што се чита и заволимо убенога Бога нашег, свагда му
благодареи за добра коа нам е учинио, т. што нас е изабрао од почетка за спасее у светии нашег
садашег зваа, што нам е даровао да му служимо у Православно вери и што нам е, као неку обилну
трпезу, предано учее светих. И благовремено е да апостолски кажемо: Ако е Бог с нама, ко e против
нас? Он кои свога Сина не поштеде, него га предаде за све нас, како да нам с им и све не даруе? Ко
е оптужити изабране Божие? Бог е она кои оправдава. Ко е осудити? Христос е она кои умрие,
па ош и васкрсе, кои е и с десне стране Богу, кои и посредуе за нас (Рим. 8, 31-34). Он ходатаствуе
пред Богом и Оцем и дае нам Царство небеско.
219.
1) Помене немомо вршити само споаше, него и духовно; 2) сеамо се да емо и ми отии; 3)
тим сеаем се подстичимо на припремае за исход (3/2, 16)
1) уче смо прилично вршили помен оца нашег. ер, духовна деца треба да указуу поштовае према
свом оцу. Ипак ми не треба да мислимо да е при помиау довоно да извршимо службу спомена и да
се телесно утешимо. Напротив, ми треба да породимо и духовне утехе. Покренувши чула на кратко
време, телесна утеха одлее, док е духовна утеха ненасита и трана. Она ко е заплакао, ко се умилио,
ко се скрушио срцем заиста е добро извршио спомен свог оца или брата. Сетите се раниих дана док е
отац био присутан, док е беседио и општио са нама, a затим представимо себи [место] на коме се сада
161
налази, те са киме пребива и са ким општи, као и сва наша братиа кои су починули. Зар оно што се
помиша и слуша нее свагда душу приводи ти у усхиее?
2) Окренимо се потом и себи самима и помислимо како емо након кратког времена и ми отии одавде и
како е нас други спомиати као што ми сада помиемо свое претходнике. Да, такав е наш удео. Ми
смо смртни уди и не знамо шта е бити сутра. И шта е живот наш? Пара коа се на кратко поавуе и
нестае; пролени цвет кои изутра ниче и увече вене. Човек е као трава, дани егови, као цвет
поски, тако процвета (Пс. 102, 15). Човек се уподоби ништавности, дани егови као сенка пролазе
(Пс. 143, 4). Свако тело е сено и свака слава удска е као свет траве (Ис. 40, 6). ер огрее сунце са
жегом, и осуши траву, и цвет ен отпаде, и красота лица ена пропаде (ак. 1, 11). И ми емо
увенути и преи одавде, као што су рекли свети, чиа смо порееа навели.
3) Блажен е она кои е разуман и кои тражи Бога (Пс. 13, 2). Блажен е она ко се свакодневно
присиава на напоре и зно послушаа, кои не противречи, не ропе, кои е покоран, спреман за
делае, марив у служеу, скрушен срцем и увек се спрема за исход. ер, дои е кра и нее
задоцнити. Дои е и царски весник силазеи са неба и говореи души: "Ето, сада излази. Очекуе те Цар
и Бог свих". Нека бисмо се ми, молитвама оца нашег, обрели спремни, без страха прелазеи у вечни
живот.
220.
1) Кра четрдесетнице нас постава пред лице Пасхе; меутим, и читав наш живот стои пред
лицем Пасхе, премда не привремене, него вечне, коа е неизмерно боа; 2) гледате на у,
сеауи се шта е о о рекао Господ, и подстичуи се на подвижничке трудове, подражавауи
свете; 3) немоте обраати пажу на лукаву змиу, коа покушава да нас обманом наведе на лепо и
слатко за тело (3/2, 17)
1) Четрдесетница се приближава крау и душа се радуе због приближаваа Пасхе, коа представа
време предаха и окушаа плодова од предузетих напора. Због чега сам, пак, а проговорио о томе?
Стога да бих вам напоменуо да е и читав наш живот окренут ка вечно Пасци и очекуе ено
приближавае. Иако е велика и значана, овдаша Пасха е, по расуивау наших отаца, само образ
оне Пасхе. Овдаша Пасха трае едан дан и пролази, а она е непрестана. Од е се удаио сваки бол,
туга и уздах и у о [пребива] радост, весее и вечна утеха. У о е глас оних кои празнуу и скуп
славеника, виее вечнопостоее светлости, блажена светковина Христова, трпеза пуна вечних
добара и ново пие, о коме е Христос рекао: Кажем вам пак да од сада неу пити овога рода
виноградскога до онога дана када у пити с вама новога у Царству Оца мога (Мт. 26, 29).
2) Пред свое Вазнесее на небо, он е о том Царству рекао своим ученицима: Идем да вам прапремим
место. И ако отидем и припремим вам место, опет у дои, и узеу вас к себи да где сам а, будете и
ви. И куда а идем знате, u пут знате (н. 14, 24). И на другом месту Он опет говори: У она дан знаете
ви да сам а у Оцу своме, и ви у мени, и а у вама (н. 14, 20). И опет: Оче, хоу да и они кое си ми дао
буду са мном где сам а, да гледау славу моу коу си ми дао, ер си ме убио пре постаа света (н.
17, 24). Да би се схватило да те речи нису биле упуене само апостолима, ве и свим верууим, Он е
опет рекао: Нe молим пак само за их, него и за оне кои због речи ихове поверуу у мене: да сви едно
буду, као ти, Оче, што си у мени и а у теби, да и они у нама едно буду да свет веруе да си ме ти
послао (н. 17, 20-21). Шта е утешние од ових речи? И шта е убедивие? Коу душу оне не могу
смекшати? Какво срце оне нее скрушити? Такво срце би праведно требало назвати каменим, а не
удским. Помишауи о реченоме, свети су благодушно претрпели све што су подносили, скорби
сматрауи радошу, тескобе - ширином, страдаа - насладом, подвижничке напоре - утехом, смрт -
животом. С обзиром да тежимо истом циу и будуи да иштемо Пасху заедно са има, и ми треба да
храбро подносимо све неприатно што долази, не падауи под еговом тежином и избегавауи
малодушност, све више се подстичуи на пламениу ревност.
3) Немоте обраати пажу на лукаву змиу коа нам припрема разноврсне замке уз помо наших страсти,
коа се преображава у анела светлости, коа ствари показуе онаквима какве нису, коа таму представа
као светлост, и горко као слатко. Она е прелестила нашег прародитеа, опчинивши егово гледае и
ружно му показавши као прекрасно, да би га потом кроз окушае [плода] избацила из раа. Знауи, пак,
из опита да е лаживи обмаивач, ми немомо изаи из раа заповести. Када нам покаже прекрасан
плод, ми немомо на ему зауставити око душе и тела нашег, ве на сваки начин окреимо поглед како
162
се не бисмо прелестили. И шта е заправо плод кои изгледа леп? Телесна убав и зла похота сваке од
погубних страсти. Уколико их избегнемо, ми емо се спасти и удостоити да са свима светима празнуемо
вечну Пасху.
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
221.
1) После зиме цвета и дае плодове бино царство; и душа после лишаваа, скорби и тешкоа
духовно цвета и доноси духовне плодове, коима се радуе и храни Господ; 2) подносимо све
невое и тешкое нашег подвижничког живота како бисмо принели плод, радууи и хранеи
Господа, од чега нема ништа блажение; 3) за речено е нас уверава сам Господ; како, дакле, да са
сваком радошу не подносимо сваку тешкоу нашег живота (3/2, 18)
1) Зима е прошла и наступило е пролее. Ми видимо како творевина Божиа оживава: растие цвета,
зема се покрива зеленилом, птице почиу да певау и све остало се обнава. И ми се свиме
наслауемо и славимо премудрог Уметника свега Бога, кои сваког лета као да пресаздае и
преображава сву твар своу, приметно нас уверавауи да оно што е на ему невидиво, од постаа
света умом се на створеима асно види, т. егова вечна сила и Божанство (Рим. 1, 20). Ми,
уосталом, не треба да се задржавамо само на реченоме, ве да и дае простиремо сво мислени поглед,
те да и у самима себи видимо оно што се дешава у творевини. Како? Кроз пореее. Узрок обнове
видиве творевине есте зима, у коо се зема и све што е на о подвргава неприатном утицау снега,
ветрова и бира. Слично бива и са душом: уколико напре не претрпи зиму скорби, лишаваа и беда, она
нее дати цвет ни плод. Уколико, пак, претрпи све слично, принее очекиване плодове и добити
благослов од Бога, као што е написано: ер зема коа упиа дажд што често на у пада, и коа раа
бие корисно онима ради коих се и обрауе, прима благослов од Бога (ев. 6, 7).
2) И ми треба да подносимо сваку невоу, свако лишавае, свако видиво и невидиво искушее кое
нас напада у време поста кои тече у гладовау и жеау и у свим осталим злопаеима како бисмо
постали плодоносни и како бисмо добили благослов од Бога. Ми треба да прихватимо као госта и
нахранимо Господа Исуса. Ми се, наиме, наслауемо гледаем зелене, расцветане и плодне творевине.
И Господ се радуе гледаем на нашу душу коа духовно цвета и доноси плод. Какав плод? убав,
радост, мир, дуготрпее, благост, доброту, веру, кротост, уздржае (Гал. 5, 22-23). Ето чиме се Он
храни и наслауе. И блажен е она ко га тиме храни стога што е и Он ега нахранити вечним добрима.
Блажен е она ко га прима као госта ер е и Он ега примити у Царство небеско. Она ко земаског
цара прими у сво дом има велику радост и весее. Нее ли се утолико пре [радовати] она ко прима
Цара над царевима и Господара над господарима?
3) И ми га заиста примамо, као што се види из егових речи: Ако ме неко уби, реч моу држае, и
Отац мо убие ега; и ему емо дои и у ему емо се настанити (н. 14, 23). И опет: Ко има
заповести мое и држи их, то е она кои ме уби; а кои мене уби, тога е убити Отац мо; и а у
га убити и авиу му се сам (н. 14, 21). Због наведених обеаа ми све треба са радошу да трпимо и
чинимо, слушауи апостола кои говори: Сада се радуем у своим страдаима за вас, и у своме телу
допуавам што недостае Христовим патама, за тело егово, кое е Црква (Кол. 1, 24). И свети
аков говори: Сваку радост имате, брао моа, када паднете у различна искушеа, знауи да кушае
ваше вере гради трпее; а трпее нека усавршуе дело, да будете савршени и потпуни без
икаквог недостатка (ак. 1, 24). Видите ли да се у искушеима налази радост и у скорбима - весее?
Светитеи су тако живели. И ми се напрегнимо да идемо иховим стопама како бисмо заедно са има
наследили Царство небеско.
163
222.
Наброавши подвижничке врлине, у коима се понеки нарочито успевали у [време] поста, он
додае: "Будите такви увек не меауи се са променом времена" (3/2, 19)
Ве се налазимо на само граници поста, будуи да се, као што видите, готово завршава, Писмена
сведочанства коа су до нас дошла из давних времена уверавау нас да су се у ово време у свое
обитеи враали блажени оци из околине ерусалима. Они су време свете четрдесетнице проводили у
пустиама. Они су као првине на дар многоштедром Владици и Богу приносили високе врлине у коима
су узнапредовали у своим пустиским подвизима. Ни ви не приносите ништа мало и незнатно. Напротив,
према своим силама ви приносите госпоу свих врлина, т. убав, затим богосветло смиреноуме,
христоподобно послушае, неуспавиво трезвоуме у молитви и псалмопоау на бдеу, нарочито
усре у испуавау напора рукодеа. Ние недостоно похвале ни пресецае расеаности, уздржае од
неприличних погледа, скромност у ходу, благоразумност у одговорима и узаамном општеу. Неу
почети да говорим о обуздавау дрскости, одбацивау причивости, уздржау у храни, одбацивау
многог спаваа, пажи приликом читаа и назад, о блаженом и мученичком одсецау властите вое,
кое е требало поставити на прво место, будуи да га Господ, као едину истинску жртву, изнад свега
тражи од нас. Све наведене особине су добар и преподобан принос. Усудиу се да кажем да се од вас
нико пред Господом нee поавити празан, ве е сваки принети свое добро. Ви сте, дакле, на темеу
свог подвижништва назиивали злато, сребро и драго камее, т. дела коа нее сагорети на огу
будуег испитиваа, а не грехоубе, ропство страстима, срамни говор, стидне помисли, тано едее,
лаж, неприатеевае и друга дела, коа апостол упореуе са дрвима, сеном и сламом (1. Кор. 3, 12). Ви
сте за кратко време испосничких дана стекли духовну ризницу. Стога немомо допустити да е са
променом времена изгубимо, предавши се неприатеу и супарнику. Нека дое до промене времена и
нека доу други дани. Ви, пак, у своо покорности вои Божио и у своо убави према ему останите
непромеиви. Или, промените се, али едино добром изменом, мае савршенство замеууи веим
савршенством, од искре постауи светилник кои гори и од месеца се преобразивши у сунце. Само се
немоте зауставати и окретати назад ка утехама света, кое пролазе као сан, премда и подвргавау
вечном гореу у огу. Према томе, молим вас да, наставауи досадаше пребивае у богоугодном
настроеу, отпразнуемо и празник Цвети, да отворимо манастирска врата и примимо оне кои нам доу,
виее и беседу са има уредивши на славу Божиу. Нека они кои нас виде по божанственом апостолу
кажу да е Бог са нама као у свом храму (1. Kop. 3, 16). Чинеи као што рекосмо, ми емо и Свету и
Велику Пасху отпразновати богоугодно, саображавауи се страстима Христовим и обасавауи се
светлошу Васкрсеа.
223.
1) Он помие неко искушее кое су сви заедно добро поднели; 2) он указуе како тече искушее
на грех и како се треба противи греху, одбиауи прилог, и остало; 3) да не би било прилога, не
треба да се враамо на рание чак ни мишу, док споаше треба да се строго држимо поретка
доброг понашаа; 4) више од свега се чувате напуштаа обитеи; 5) уопште, нека код вас све
буде благообразно и правилно; све чините као пред Господом; 6) завршен е пост, заблагодаримо
Господу и немомо престати да се поправамо (3/2, 20)
1) Господ е у еванеу рекао: Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вее као пшеницу. А а се
молих за тебе да вера твоа не престане (Лк. 22, 31-32). Нешто слично се и са нама десило. Ипак,
свеблаги Бог ние дозволио да се ожалостимо преко мере, ве е учинио са искушеем кра, да бисмо
могли поднети (1. Kop. 10, 13). Ви знате о чему говорим. а сам примио ваше братоубиво
састрадавае као богоугодно, спасоносно и похвално, по речима апостола: ер гле, баш то што се ви
no Богу ожалостисте, какву бриживост створи у вама, па правдае, па незадовоство, па страх,
па жеу, па ревност, па кажавае! У свему показасте себе чистим у ово ствари (2. Кор. 7, 11).
Ваше расположее заиста беше братско, као што и захтева реч истине. ер, каже се: И ако страда едан
уд, с им страдау сви удови; а ако ли се едан уд прослава, с им се радуу сви удови (1. Kop. 12, 26).
2) Погледате само какво е старае и напрезае код авола, како као лав ричуи ходи и тражи кога да
прождере (1. Пт. 5, 8), кога да ухвати као плен делимично или у потпуности. Ухвативши некога
делимично, он ние задовоан, ве се пружа на ош горе све док не изазове греховну смрт. Он напре
164
настои да прихватимо прилог [т. греховну помисао] како бисмо у срцу замислили нешто лоше.
Оскрнавивши и заразивши душу, он е саблажуе да иступи из граница природе, чинеи е безумном,
бесловесном и слепом. И она ве стреми ка неприличном, т. уместо светлости - тами, уместо сладости -
горчини, уместо животу смрти. Таква е несреа од кушача. Ми, пак, братио, на сваки начин чувамо душе
свое, не дауи места аволу. Ми одмах треба да одгонимо прилог. А уколико будемо савладани, у
крао мери немомо се оскрнавити саглашаваем. А ако и на том нивоу претрпимо несреу, немомо
дозволити да дуго пребивамо у сличном настроеу како се не бисмо приклонили греху.
3) Са нама се речено дешава због наших раниих пристраша и због присеаа. Стога избегавамо
пристраша и младалачка присеаа. ер, залазити у их и маштом пребивауи у има значи враати
се срцем у Египат. Ми, пак, реченога треба да се чувамо по унутрашем човеку, док по споашем
треба да чинимо оно што нас учи апостол: Никаква рава реч да не излази из уста ваших, него само
добра за изграивае онога што е noтребно, да донесе благодат онима кои слушау. И не
жалостите Светога Духа Божиега, коим сте запечаени за дан избавеа. Свака горчина и гнев и
утина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас. А будите меу собом благи, милостиви,
праштауи едан другоме, као што е и Бог у Христу опростио вама (Еф. 4, 29-32).
4) Избегавамо напуштае обитеи како не бисмо имали узрок за пад. Ава. Твоа братиа е унутра, а ти
си напое. Твоа братиа е у безметежу, а ти си у празнослову. Твоа братиа е спокона, а ти
прелазиш са места на место. Отуда су саблазни, отуда падови. Чему се подвргава овца коа се одвои од
стада? Зар не постае плен зверима? Слично е и са оним ко побегне из обитеи. Нека не буде тога,
братио. Нека све код вас бива благообразно и уредно, све сапажом и опрезношу, све као пред лицем
Господим, кои види и скривено и откривено, и дневно и ноно, и сваки телесни и мислени покрет.
Немомо, дакле, бити на саплитае ни удецима, ни елинима, ни Цркви Божио. И довоно смо рекли.
5) Четрдесетница се завршава. Узнесимо славу Богу кои нас е удостоио да е довршимо и кои нам е
дао силу да понесемо ене уобичаене подвиге. Труд е прошао и награда остае. Тело се стаило, али
се поправио дух. Поправате га и освеуте и дае те е васцели дух ваш и душа и тело да се сачувау
без порока за долазак Господа нашега Исуса Христа (1. Сол. 5, 23).
224.
1) Немомо престати да се сеамо страдаа и Васкрсеа Господег, како нас страсти не би
уловиле; 2) сада е пролее, кое оживава све телесно; будимо опрезни и строги према телу; 3)
потрудили смо се у посту; меутим, после краа поста ние кра трудовима: читав живот треба да
се трудимо над собом; 4) чинимо тако (4, 1)
1) Удостоивши се да благодау Христовом отпразнуемо Свету Пасху, прихватимо опет своа дела.
Истовремено и радимо и сеамо се животворних страсти Спаситеа нашег, Исуса Христа и еговог
славног Васкрсеа. ер, никако не треба дозволити да са проласком Пасхе прое и наше сеае на их.
Пред очи ума треба увек да приводимо спасоносне страсти Господе, егово распее, погреб и
Васкрсее. Непрестано се занимауи таквим предметима, ми емо бити неуловиви за страсти.
Уколико нас понекад услед непаже улове, ми брзо треба да погледамо на распетог Исуса, Господа
славе и одмах е засиати исцелее душама нашим. Слично е у давна [времена] и Израи, кад су га
уедале змие, погледао на бакарну змиу и одмах се исцеивао (Бр. 21, 9). Вама е познато да зле
помисли уедау као змие и у душу уливау отров, кои са свим стараем треба одмах избацивати како се
одуговлачеем не би створила неизлечива рана.
2) Видите, сада е пролее. Оно е родитека [т. будитека] крви (а крв - тела). Тело, пак, жели против
Духа, а Дух против тела (Гал. 5, 17), будуи да снажее тела слаби дух, а снажее духа слаби тело.
Будимо опрезни и у употреби хране, пиа, сна и свега другог држимо строгу умереност како тело не би
надвладало дух, ве како би душа одржала победу над телом.
3) Тркач на попришту се проглашава победником када претрчи све стадие (и први дотрчи до назначене
црте), а не када претрчи само две стадие. Ни ми (нисмо победници уколико долично проведемо) само
четрдесетницу или Педесетницу. Напротив, кажем вам да уколико сав сво живот не истраемо у
паживом подвигу ми неемо избеи замке авола и неемо добити победне награде.
4) Стога се стално подвизавамо добрим подвигом, проливамо зно ради стицаа врлина,
притешавамо тело, прогаамо страсти, свагда носеи на телу умирае Господа Исуса (2. Кор. 4, 10)
165
и свагда сами у себи осуду на смрт доживавауи (2. Кор. 1, 9). ер, свакако емо и ми умрети као и
оци наша и братиа. И ми емо се преставити и отии на непозната места, те угледати призоре кое
нисмо видели. Та реч е страшна и онога ко има ум приводи у иступее. Пребивауи, дакле, у страху и
трепету, држимо своа чула у строгом поретку. На сваки начин се чувамо од испразног слушаа, од
штетног гледаа, од мириса кои размазуу и од сваког опасног корака, свецело се посвеууи Светоме
Богу како бисмо, угодивши му, послали наследници вечних добара.
225.
1) Прошла е Пасха и прошла е страсна [седмица]; меутим, пасхално радовае и сеае на
страдаа Господа треба да су увек живи у нама како не бисмо живели за себе, него Господу кои
е умро и васкрсао за нас; 2) стога и после Пасхе треба да пребивамо у духовним и телесним
подвизима, не измишауи никаква оправдаа за ихово избегавае; 3) он их прекорева што су
се скупали заедно на таном месту иако им е говорио да тако нешто не чине; он им указуе како
да се понашау кад се авно скупау ради разговора и како да се држе у свако друго време; 4) он
напомие да се сеау добре упокоене братие и да их подражавау, наводеи пример брата
Доментиана (4, 2)
1) Пасха е прошла и празник се завршио, али радовае или празновае, ако хоете, ние прошло. ер,
ми духовно треба да се увек радуемо и празнуемо, по речи апостола: Радуте се свагда у Господу, и
опет велим: Радуте се (Фил. 4, 4). И страсна седмица е прошла, али сеае на страдаа Христа
Спаситеа нашег треба да е у нама увек ново и живо. [Ми увек треба да се сеамо] да се Господ славе
за нас распео и био погребен и васкрсао у треи дан, саваскрсавши и саоживотворивши и нас са собом
како ми живи не бисмо више живели себи, него Ономе кои е за нас умро и васкрсао (2. Кор. 5, 15) и како
бисмо са смелошу могли да кажемо речи апостола: А живим - не више а, него живи у мени Христос; a
што сад живим у телу, живим вером Сина Божиег, кои ме заволи и предаде себе за мене (Гал. 2, 20).
Закучак из наведене тане есте да треба да будемо мртви за свет и живи за Бога.
2) Према томе, и после Пасхе ми треба да смо трезвоумни и бодри, да се молимо и држимо умиеа, да
точимо сузе и просвеуемо се, да увек умирае Господа Исуса на телу носимо, да свакодневно умиремо
произвоеем, да се свагда мислено раздваамо са телом и одлазимо Господу кроз удаавае од
телесног мудроваа. Немо говорити: "Сада ние четрдесетница". ер, за трезвоумног е увек
четрдесетница. Немо говорити: "а се ве одавно подвизавам и имам потребу за одмором". ер, овде на
земи нема одмора. Немо говорити: "а сам остарео у врлини и не боим се". ер, страх од измене и
пада никад не треба да нас напушта, с обзиром да е сатана многе остареле у врлини сурвао у аму греха
у едном часу. Зато кои мисли да стои нека пази да не падне (1. Кор. 10, 12) и она ко мисли да е добро
заштиен нека се пази да не буде оставен без икакве заштите. Нека код вас увек постои опрезност,
пажа и строга мера и у сну, и у елу, и у пиу и у свему другом како би тело свагда било под притиском и
обуздаваем. У супротном е оно, поскочивши као ждребе, да нас сурва у бездан греха.
3) а сам вам у недавно поуци саветовао да се не одваате и не задржавате насамо на скривеним
местима, па ипак су неки од вас чинили супротно. Шта хоете? Да доем к вама са прутом или са
убаву и духом кротости (1. Кор. 4, 21). а сам вам говорио и ви нисте послушали. Ви сте видели да
е ваш брат за тако нешто добио епитимиу и нисте се уздржали. Пазите да неко не падне у сличну врсту
греха. Поуке се не говоре узалуд и у празно. ер Бог ние Бог нереда, него мира (1. Kop. 14, 33). А све
нека бива благообразно и уредно (1. Kop. 14, 40) да би се код нас у свему прославао Господ. Ви
братио, кои се сабирате са разних [места], пазите где и како седате и како се опходите. Немоте бити као
они кои су добили разрешее на све, него као свезани Духом, не као они кое нико не надзире, него као
они кое надзире Господ, кои види сваки покрет и свако дество ваше. Немоте лутати тамо-амо, као да
вас неко вуче, ве будите као странци кои се одмарау. Пазите на свое рукодее, молитве и
псалмопоае и ништа немоте среброубиво сабирати овде, ве будите задовони оним што
поседуете. ер, сам Господ е рекао: Неу me оставити, нити у me презрети (Нав. 1, 5). Стога свако
од нас са смелошу може да говори: Гoсnoд е мени помоник, и неу се боати, шта е ми учинити
човек (Пс. 117, 6).
4) Сеате се братие ваше и гледауи на свршетак ихова живота, угледате се на веру ихову (ев.
13, 7). Такав е био блажени Доментиан кога смо опевали и чии е спомен са светима. Какву е он
трговину остварио? Какав е он провео живот? Ние ли он многим напорима и подвизима стекао вечно
наслее? Он е био сиромашан човек и незнатан по телу. Меутим, с обзиром да е изабрао врлину и да
166
е заволео Бога, и Бог е ега узвисио, по речи Писма: Прославиу само оне кои ме прославау и она
ко ме понижава бие без части (1. Цар. 2, 30). Због такве братие треба да се радуемо и веселимо.
Меутим, од тога ми неемо имати користи уколико и сами са свое стране нешто не принесемо. И
приневши нешто пo своо сили, ми емо имати част са светима у Христу Исусу, Господу нашем.
226.
1) Чувамо мир меу собом како бисмо затворили уста онима кои су ради да хуле на наш начин
живота; 2) подстрек за речено нека буде убав према Господу, коа е надахивала све свете; 3)
ми се понекад предаемо изазовима због хладное убави према Господу; у, дакле, треба да
обнавамо и снажимо (4, 3)
1) Ми смирени се радуемо кад видимо да сваке године долазите овамо и ваш долазак празнуемо као
другу Пасху. Свако од вас нам приноси телесне [дарове по мери] онога што е егова рука сабрала. И ми
емо стога, као неко уздаре, вама предложити духовне [дарове]. Према томе, молим вас именом
Господа нашег Исуса Христа да ходите достоно монашког зваа кое исповедамо и гоеа кое смо
претрпели за Господа. Владате се добро у свету, да би за оно за што вас опадау као злочинце били
посрамени, видевши на делу ваше добро понашае (1. Пт. 2, 12). Постарамо се да и за саме себе и за
оне кои се противе истини чврсто устроимо сво живот, одржавауи добро понашае у узаамним
односима и у добрим подухватима држеи се добрих правила. Кад се сабирамо у цркву држимо
апостолска правила. Апостол говори: Сваки од вас има псалам, има поуку, има език. . . и све нека буде
за изграивае (1. Kop. 14, 26). Када негде одемо по потреби ходимо побожно како би на нашем лицу
сиала извесна благодат на назидавае оних кои виде. Када се деси да говоримо са женом треба да
имамо пуну пажу и да скромно уздржавамо очи од гледаа како не бисмо примили жаоку и стрелу у
срце.
2) едном речу, све треба чинити у славу Бога, кои нас е заволео и предао себе за нас (уп. Еф. 5, 2).
убав према ему доводи до иступеа онога ко га воли, не допуштауи му да припада себи, ве
едино убеноме, што се може приметити и код оних кои воле душевно или плотски. Муж кои воли
жену целог себе предае воено: он као да дише ом и о о непрестано машта. Он ни на сунце кое му
се указуе нее да гледа, ве само на своу жеену. Он нее да узме учеша у трпези му се предлаже
због жее да буде едино са своом убимицом. Ко е, меутим, краснии од Христа? Шта е сладосние
од егове убави? Зар Он ние красан лепотом вема од синова удских (Пс. 44, 3)? Ние ли Он сав
сладост и жеа (Пес. 5, 16)? Показууи топлину свое убави према ему, свети узвикуу: Као што
чезне елен за изворима вода, тако чезне душа моа теби, Боже (Пс. 41, 2), или: ер нас убав
Христова обузима па овако мислимо: да ако едан за све умре, то сви умреше. И Христос за све умре,
да они кои живе не живе више себи, него Ономе кои за их умре и васкрсе (2. Кор. 5, 14-15). Ето каквом
е убаву Бог заволео свет. И ето како су силно и незадрживо свети ега волели.
3) Нe волеи га пламено, ми постаемо плен злих помисли и телесних похота, уместо задовоства
сусреуи скорби, уместо сладости - горчину и уместо мира - узнемиреност. Ми братио треба да се
пробудимо и отрезнимо, те да очистимо душу од сличних погубних жеа како би у нама обитавао
Христос. ер, где е чистота, тамо е и Христос. Такав е блажени и пожени живот. Живеи на та начин,
ми емо наследити Царство небеско у Христу Исусу, Господу нашем.
227.
1) Ви сте постом сабрали духовна добра; сада се постарате да их сачувате; 2) стога треба
избегавати немарност, строго пазити на себе и дествовати са бодром опрезношу; 3) избегавате
случаеве кои побууу на грех, чувате чула и нарочито кротите помисли; 4) уколико не будете
тако чинили, пашете у грех; грех нам е, пак, начинио и чини много зла (4, 4)
1) Време нас призива да после празника опет кренемо са беседама и обичним поучаваем. И а им
приступам са усрдношу знауи да сам ради тога поставен и да у тешко [одговарати] уколико не
саопштавам реч истине у складу са своим силама. Шта бих вам рекао у садаше време? Рание сте, т. у
време свете четрдесетнице, као у неко пристаниште сабирали духовно богатство како бисте ступили у
Свету Пасху. И носили сте са собом многе и добре товаре врлина, т. пост, бдее, молитву, трудоубе
и остала преподобна стараа. Стога сада предмет наше изузетне бриге и стараа треба да буде
167
очувае свега наведеног.
2) ер, не треба сматрати да у духовном пристаништу бива као у телесном. Наиме, чим ступи у [телесно
пристаниште] и усидри се, [човек] се предае недествености и безбрижности у односу на морске таласе и
друге неприатне случаности. Напротив, у [духовном пристаништу] од покоа страсти постау силние и
свирепие и духови злобе (т. дух блуда, дух стомакоугааа, дух лакомости, дух леости, дух гордости)
нападау са веом неукротивошу као некаква бура. Стога е веома умесан страх да се и у пристаништу
не потоне на дно. Некада е свети Давид неопрезно погледао на Уриеву жену и потом пострадао, што
знау они кои су читали (2. Цар. 11, 1; 4). Писмо говори: еде аков и насити се, и одметну се убени
(Пон. 32, 15). [едном] е неко непромишено додирнуо [нешто], те се распалио похотом и родио
безакое.
3) Слушауи шта се говори, ти треба да пазиш: бежи од места и призора кои су опасни због побуиваа
на грех, те очи, слух, мирис, укус, пипае, ело, пие и сан свежи строгим правилима како те не би
потопили валови страсти. Такое треба знати да се она ко плови по чулном мору невоно подвргава
бурама и таласима, док е она ко плови по мисленом мору господар и буре и затиша. ер, уколико
храбро одгони неумесне помисли, он е се испунити тишином, имауи Светога Духа као Сапутника, као
што се прича о светом Арсениу. Меутим, она коме су чула распуштена и ко не омета да се у ему
подижу похоте као неки таласи - у ствари сам у себи подиже нагору буру. И уколико убрзо не укроти
узнемирене помисли, он е жалосним гласом завапити: Доох у дубине морске, и бура потопи ме (Пс.
68, 3). а заправо хоу да кажем да треба да господари добра помисао и да бое не треба да буде
савладано од горег, т. да дух треба да влада и да се управа ка боем.
4) Или, зар не знате шта е учинио грех? Ние ли он у свет увео смрт? Ние ли искварио зему? Ние ли
васеену испунио гробовима од почетка света све до сада? ер, човек е био нетрулежан до преступа
заповести и ништа од наведенога ние било на делу све док е првосаздани непоколебиво остаао веран
заповести коа му е дата. [грех] е виновник и вечних мука; он е потпала неугасивог геенског ога; он е
храна незауставивог црва; он е човека кои се налазио у части учинио сличним бесловесно стоци.
Будуи да е многобедствен и смртоносан, ми треба да бежимо од ега по своим силама, те да бирамо
врлину коа уде показуе као анеле, коа се противи демонима, коа прогони све страсти и коа, назад,
као награду добиа Царство небеско, кое нека бисмо достигли сви ми благодау и човекоубем
Господа нашега.
228.
1) Немоте се предавати немарности, будуи да е смрт увек близу, a пo смрти суд и награда; 2)
слуге земаског цара са страхом се труде да испуне све - и велико и мало; зар нису утолико пре
дужни да се труде они кои служе небеског Цара; 3) усрдно испуавамо све и на богослужеима
и на послушаима; нарочито будите искрено мирни меу собом (4, 5)
1) Дуготраност овдашег живота у нама не треба да раа досаду, леости или немар, ве усрдност и
мариво старае о богоугаау, с обзиром да смо увек близу смрти. Ни едан роб се не препушта
немару уколико се приближава свом господару, као уосталом ни посланик кои треба да да одговор
ономе кои га е послао. Напротив, они су врло забринути, услед чега изгледа као да су изван себе. А зар
смо ми нешто друго? И ми се приближавамо нашем Господу, или, бое реи, Господ се приближава
нама, као уосталом и егов страшни суд, на кои е сви изаи наги и откривени да би дали одговор о
проживеном те да би или добили Царство небеско, или вечну муку. Ко е се предати немару уколико
помиша о реченоме? Зар се нее свако силние од ога распламсати ревношу да чини воу Господа
свога како се не би показао као слуга кои е био свезан за руке и ноге и избачен из свадбене одае (Мт.
22, 13).
2) Уколико нас наведени примери не страше, постарамо се да живе себи представимо будуе кроз
упоредбу са оним што се дешава сада. Зар не видимо како се едни неприатеи цара муче у тамницама,
док се други кажавау бичеваем, како се едни шау у прогонство, а други лишавау очиу, и како су
понеки чак у опасности да се лише и самог живота? Нe стое ли и не служе ли са страхом и трепетом чак
и они кои нису ни због чега криви кад их негде пошау у рат и на друга тешка дела? И нема никога да се
препире или да се не повинуе. И тако е код смртног цара. Нe приличи ли утолико пре да се код
бесмртног и единог Цара над царевима и Господара над господарима све чини са страхом и трепетом и
да се чини едино оно што е нареено? Чуете ли шта говори Реч Божиа? Или презиреш богатство
168
егове доброте и кротости и дуготрпеа, не знауи дa me доброта Божиа на покаае води?
Него своом упорношу и непокааним срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откриваа праведнога
суда Бога, кои е дати свакоме no делима еговим (Рим. 2, 46).
3) Нека нас речено застраши. Сваки дан проводимо са сваком пажом и будним самочуваем. Рано
уутру на знак одмах живахно устамо прогонеи сан. После трезвоумне молите у келии и на општем
сабрау нека се сваки лати свога посла - складишник у складишту, кувар - у кухии, и остали - сваки на
свом месту. Нека [се нигде не нае] роптае, ни непослушност, ни вика, ни противречее, ни злоа, коа
се тано чува и храни изнутра уз мирну споашост да би због незнатног повода уела слично змии и
осветоубиво камили. Десила се нека увреда и потом прошла. Меутим, да ли се искрено десило
покаае и опраштае? Немоте се поново разгоревати помислима, нити покушавате да враате зло за
зло, ни увреду за увреду; него напротив, благосиате, знауи да сте позвани да наследите
благослов. ер кои хое да уби живот и да види дане добре, нека уздржи език сво од зла, и усне
егове да не говоре преваре; нека се уклаа од зла и нека чини добро; нека тражи мир и нека му
стреми. ер очи Господе обраене су на праведнике, и уши егове на молитву ихову; а лице
Господе против оних кои чине зло (1. Пт. 3, 9-12).
229.
1) Сва творевина празнуе Христово Васкрсее, покривауи се цветовима и ширеи мирис; и ми
треба да празнуемо та празник над празницима, ширеи из себе духовни мирис, припремивши га
у себи седиаваем свих врлина; 2) ипак, у ове дане пре свега треба да миришемо
Православем у односу на иконоборство, кое посрамуе сам Господ; 3) држимо и праву веру и
миришимо врлинским животом (4, 6)
1) У време празника Христовог Васкрсеа и читава творевина као да одбацуе умртвеност, т. као да
одлаже зимски тужни покров и поново се расцветава и оживава: зема се покрива зеленилом, дрвее
лишем, животие скакуу и играу, море се успокоава и све се преображава у бое стае. Због чега а
о томе говорим? Ето, кад се бездушна и бесловесна твар радуе пресветлом Васкрсеу и поприма
празнични изглед, не треба ли утолико пре ми, кои смо почаствовани словесношу и образом Божиим,
да се украшавамо добрим животом и да миришемо духом? Заиста, Христов мирис е она ко е украшен
врлином, као што сведочи апостол: ер смо ми Христов миомир Богу меу онима кои се спасавау и
меу онима кои пропадау: еднима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот (2. Кор. 2,
15-16). Пригодно е да кажемо да е и Адам пре преступаа заповести био мирис Божии, будуи украшен
бесмртношу и нетрулежношу, те обузет небеским зреима. Он е био насаен у рау као неко цветно и
мирисно дрво, миришуи врлинама. Можемо поменути и да е патриарх Исаак, осетивши приатан мирис
од сина свог акова, рекао: Ево мириса мога сина као мириса пуне иве коу е благословио Господ
(Пост. 27, 27). Он е, наравно, мирис схватао духовно. И ми, братио, миришимо благоухаем кое емо
себи, као искусни мирисар, припремити спааем свих врлина? Такав мирис е благословен, такав мирис
е приатан Богу, такав мирис привлачи анеле и прогони демоне. Таквим мирисом су чисте душе
привучене да следе за Христом Господом, као што се пева у Песми над песмама (Пес. 1, 23). Тако увек
треба да буде.
2) Меутим, у садаше време треба да миришемо првенствено Православем усред иконоборачког
бешчаша. Иконоборци узвикуу: "Бог е бестелесан и не може да се изображава". Иони мисле да
изговарау неку велику мудрост. О, неразумних. Да ли ви исповедате да е Господ Исус Бог?
Претпоставам да ете реи: "Да". Почуте, меутим, шта сам говори, авауи се по Васкрсеу светим
апостолима и посвеууи их у наскривениа и надумна таинства спасоносне вере по свом неизрецивом
снисхоеу. Ради увераваа у истину свог Васкрсеа, Он е кушао храну премда егово свето тело по
Васкрсеу ние у о имало потребу. Он е ео и пио и био додирив, те е онима кои су мислили да е
дух рекао: Видите руке мое и ноге мое, да сам а главом; опипате ме и видите; ер дух нема тела и
костиу као што видите да а имам (Лк. 24, 39). Шта е иконоборачки христоборац реи на то? Да ли
Господ има тело и кости? И може ли стога бити изображаван на икони? Уколико не може друго, ни првог
ние било. Говореи да има тело, Он (утеи и са подразумеваем) сам сведочи да може бити
изображаван на икони. ер, те две црте подразумевау една другу. Стога е ти иконоборци заедно са
манихецима бити осуени на вечну погибао (2. Сол. 1, 9), као што е написано.
3) Ми, пак, братио, [пребивамо] у православном мудро[убу], верууи да е могуе видети Господа
нашега Исуса Христа на икони и поклонити му се на о. Успокоавауи се на реченоме, ми сву своу
169
ревност обратимо на [напор] да у складу са достоанством наше вере показуемо и чисти, беспрекорни и
непорочни живот како бисмо, не храмауи ни на едну ни на другу страну, искусно ходили и достигли
Царство небеско.
230.
Помишауи о мери узвишености наше природе Годподим Вазнесеем, немомо дозволити да
е помрачуемо недостоним животом (4, 7)
Нама е пред вратима празник над празницима - Вазнесее [Узношее] Спаситеа нашег Исуса Христа,
т. велико и натприродно таинство. Наиме, наша природа се узима иза предела видивог неба, као што
е написано: А Бог, кои е богат у милости. . . нас, кои биасмо мртви због грехова, оживи са Христо. .
. и с им заедно васкрсе и заедно посади на небесима у Христу Исусу (Еф. 2, 46), себи с десне стране
на небесима, изнад сваког начелства, и власти, и силе, и господства, и изнад свакога имена што се
може назвати, не само у овоме веку, него и у будуем; и све покори под ноге егове, и ега постави
изнад свега за главу Цркви, коа е тело егово, пунота Онога кои све испуава у свему (Еф. 1, 20-
23). Видите ли на какву е висину славе подигнута природа удска? Ние ли [подигнута] од земе на
небо? Ние ли из трулежности [пренета] у нетрулежност? Колико се само понеки [уди] труде да постану
приатеи земаског и смртног цара? Ми, пак, кои смо некада били отуени и свесно неприатеи у
злим делима (Кол. 1, 21), одедном постаемо не само помирени са Богом и Оцем Господа нашега Исуса
Христа, ве се узвисуемо и до усиновеа. Сада е наша природа на небесима, при чему о се поклаа
сва видива и невидива творевина. Ето величине неизрецивог човекоуба благог Бога нашег.
Мислеи о ему и знауи егову несхвативост за наш ум, блажени Павле се моли да Бог Господа
нашега Исуса Христа верууим даде Духа мудрости и откривеа да га познау. . . да би знали у чему
е нада позива егова, и какво е богатство славе наслеа егова у светима, и каква е неизмерна
величина силе егове на има кои веруу no деству силне мои егове, коу учини у Христу (Еф. 1,
17-20). Шта е, меутим, било? Свеблаги е дошао нама кроз девствено роее, потчинио се
одговарауим законима природе, узишао на Крст, приковавши на ега обвезницу коа нас своим
прописима оптуживаше (Кол. 2, 14), сишао у надое пределе земе, разрушио смртне болове,
васкрсао, са собом подигао удску природу и назад се узнео у слави, показавши се као наш Заступник
пред Богом и Оцем. Ето укратко значеа овог светог празника. Сагледавауи га и схвативши да смо
тело Христово, побожно успоштумо дар и чувамо свое благородство. Немомо издати благодат и
немомо удове Христове. . . начинити удовима блуднице (1. Кор. 6, 15), ве се ош више очистимо и у
помислима и у делима, ош више се одрешууи од телесних похота кое воуу на душу и владауи се
добро (1. Пт. 2, 12). [Нека] наш живот буде миран, благопокоран, послушан, смирен, срен, што га и чини
блаженим. Утехе, пак, и забаве, смех и неуздржае треба да препустимо телоупцима и
животоупцима, кои гледауи не виде, слушауи не чуу и кои имау окамеено срце и оптереене уши
како не би разликовали добро од зла, светлост од таме и живот од смрти. Ми се, пак, братио, држимо
исповедништва у коме стоимо и хвалимо се надаем славе Божие (Рим. 5, 2). Латимо се подвижничких
напора у коима су се подвизавали свети (меу коима и сада опевани блажени Пахомие), здравоумно
гледамо, здравоумно слушамо, здравоумно пипамо и свим удовима се здравоумно служимо како бисмо
били наследници вечног живота по обеау.
231.
1) Господим Вазнесеем е вазнесена наша природа: стога успоштумо величину дара и
украшавамо себе свим врлинама; 2) она ко ние такав, ние уд Христов; стога нека се покае и
упреподоби она ко е потчиен било коо страсти; она ко се повремено подвргава покретима
страсти нека жури да увек обнови духовно настроее; 3) жури будуи да е смрт увек близу, док
по смрти [следи] осуда непокааним (4, 8)
1) Ми празнуемо Вазнесее Господе, т. довршетак домостроа Господа нашег Исуса Христа.
Извршивши све по вои Очево, Он се узнео у слави, те а и нас, васкрснувши нас, поставио на небеса у
свом светом телу. Какво е богатство славе егове и каква е неизмерна величина силе егове (Еф. 1,
18) кад е смирену и ништавну природу нашу узвео на царски престо и кад о се све небеске силе
поклаау. Помишауи о реченоме, испунимо се страха и трепета и побожно успоштумо величину
дара, те живимо достоно наше Главе, т. као удови Христови и као сателесници и санаследници егови,
170
у чистоти, у знау, у дуготрпеу, у благости, у Духу Светоме, у убави нелицемерно, у речи
истине, у сили Божио (2. Кор. 6, 6), са сваком послушношу и смиреноумем, са сваким стараем и
пажом, ништа неумесно не говореи и ништа не чинеи против заповести.
2) Према томе, она ко скрнави тело ве ние уд Христов, ни она ко злопамти више ние уд Христов. Ни
она ко е обузет било коом другом страшу више ние уд Христов, услед чега ние достоан ни да се
причешуе Светим Танама. ер, апостол говори: Али човек нека испитуе себе, и тако од хлеба нека
еде и од чаше нека пие. ер кои недостоно еде и пие, суд себи еде и пие, не разликууи тела
Господега. Зато су меу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. ер да смо сами себе
испитивали, не бисмо били осуени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуени са светом
(1. Kop. 11, 28). Стога постанимо преподобни и очистимо се како бисмо достоно били названи удовима
Христовим и како бисмо се достоно причестили Светим Танама. Меутим, немомо се чудити уколико
нам се деси да се услед немарности разгоримо злом похотом, или гневом, или завишу, или мржом,
или нечим другим што е мрско Богу. Напротив, брзо обновимо своу раниу добру настроеност и немомо
одуговлачити у злу. ер, произвоно задржавае у ему доноси неизвииву осуду.
3) Осим тога, зар смрт не може да дое изненада? Ето, уче смо посетили болесног епископа и нашли га
у велико невои. Он е био потпуно исцрпен вруицом и окретао поглед лево десно, нигде не налазеи
помо. Зар и ми не можемо да се одмах подвргнемо слично [невои]? Шта су, пак, те муке у порееу
са будуим? Сан и сенка. Она ога се нее угасити и она црв не умире, мрак се не развеава, узе се не
разрешуу, шкргут зуба не престае, као што су и све остале муке вечне. Заиста, братио, размишауи о
томе престанимо да смо страстоубиви, да завидимо, да се гневимо, да осууемо, да клевеемо, те
немомо ништа друго раво чинити. Напротив, постанимо миротворци, држимо добро настроее,
скрушавамо се, чинимо добро, богоубазно волимо едни друге и све нареено чинимо радо и са
усрдношу како бисмо избегли вечне муке и добили вечни живот.
232.
1) Господ е обеао другог Утешитеа, што се и остварило на Педесетницу; ето великог [догааа[;
2) шта емо ми узвратити; исповедамо величину Цара; подстичимо се на свако добро и против
свега страсног и телесног, у чему се налази едино горчина; свака утеха е едино у Богу; 3)
бежимо од свега неприличног (4, 9)
1) Ми празнуемо Педесетницу и силазак Духа Светога, о чему говори Господ: Ако а не одем,
Утешите нее дои к вама; ако ли одем, послау га к вама. А када дое Он. . , увеше вас у сваку
истину (н. 16, 7; 13). Какво обеае! Чиме смо само удостоени! Он ние обеао да е послати анела,
ни човека, ве свог сопственог Духа. Према томе, испунивши Очево дело, единородни Син Божии
узлази на небеса, а Дух Свети силази. И Он ние други Бог, никако, ве други Утешите, као што е
писано. О, неизрецивог човекоуба! Бог бива наша Утеха. Он теши скорбну и намучену душу како не
би падала духом у тешким околностима, по сведочанству светог апостола: Споа борбе, изнутра
страховаа. Али Бог кои теши понижене, утеши нас (2. Кор. 7, 56). Он теши срце кое е застрашено
демонским страшилиштима, кроз смело уздае узводеи га ка непобедиво храбрости, по сведочеу
светог Давида: ер си ми ти, Господе, помогао, и утешио ме (Пс. 85, 17). Он теши и призива
неприатески ум да стекне мир и тишину, по сведочеу апостола: Уместо Христа, дакле, молимо, као
да Бог позива кроз нас: Молимо у име Христово - помирите се са Богом (2. Кор. 5, 20). Видиш ли
несхвативо снисхоее? Видиш ли неупоредиви дар? Горе се за нас единородни Син залаже пред
Оцем, као што е написано: Кои е и с десне стране Богу, кои и посредуе за нас (Рим. 8, 34). Доле, нас,
пак Дух Свети теши многообразно.
2) Шта емо узвратити Господу за све? Нама остае само да прихватимо псаламску песму и да
узвикуемо: Све е кости мое реи: Господе, [Господе], ко е сличан теби? Кои избаваш сиромаха из
руке ачих од ега, и сироту и убогог од грабитеа ихових(Пс. 34, 10). И опет: Помо е наша у име
Господа, Створитеа неба и земе (Пс. 123, 8). И ош: Да ми Господ ние помогао, умало се не
настани душа моа у аду (Пс. 93, 17). И: Господ е мени помоник, и неу се боати, шта е ми учинити
човек (Пс. 117, 6).
Имауи таквог Утешитеа, Духа Светог, непобедиву силу, Великог Заштитника, Бога и Помоника,
немомо се боати страха неприатеског и немомо се устрашити противничких сила, ве храбро и
чврсто пожуримо на подвижничке и исповедничке борбе, проживавауи у има дан за даном и не
171
прелешууи се обманама змие. Немомо изнемогавати под непрестаним еним нападима, ве угасимо
телесну убав с обзиром да дом наше душе испуава огем.
Уверавам вас да она ние задовоство, ве опасна болест, да ние сласт ве иступее ума и зло
помрачее. Речено познау они кои су укротили беснило плоти и омили ену скверну, те они кои су се
прилепили уз Бога свим срцем. ер, шта е од ега слае и пожение? Она [ко га е стекао] и у телу
живи изнад тела, у свету изнад света, овде пребивауи и живеи изнад видивог: егову душу таласи
благодати, кое подижу тиха кретаа Духа, испуавау тишином по мери могуег.
3) Због чега допуштамо да нас сластоубе побеуе и квари, меауи нас и спуштауи ка земи, ка
плоти и крви, сасвим нас отуууи од свеблагог Бога нашег? Бежимо од сваке страсти: бежимо од
среброуба, извора издаства, бежимо од невера, кое нас одваа од општеа са Господом, бежимо и
од сваке друге страсти коа опседа нашу душу, т. од гнева, зависти, мрже, самоуба и одвааа, како
нас смрт не би затекла неспремним и како нас не би одвоила од Бога. А одваае од Бога есте и
одваае од Царства небеског. ега нее избеи нико од оних кои не чине оно што е угодно Богу. Да
бисмо, пак, узмогли да избегнемо гнев кои долази на синове противеа, почнимо да неодступно
угаамо Богу, те очистимо и обновимо свое душе. Будите смели. Господ е близу свих кои га призивау.
233.
1) Празник е свих светих; ко су они; све мученици: едни мученици у крви, а други - подвигом
самоумртвиваа; 2) убромо се и ми меу их; наши тирани (страсти, страсни уди и демони)
хое да одступимо од Бога и преемо на ихову страну; с обзиром да се не слажемо, ми носимо
тешкое споаших лишаваа и унутраше борбе; 3) будимо чврсти до краа и удостоиемо се
удела мученика (4, 10)
1) Ми смо се удостоили да отпразнуемо празник над празницима, Свету Педесетницу. Сада нам
предстои и празник свих светих. Колико се сада помие светих и какви се само помиу? Ко е изброати
звезде небеске и песак покра мора? Тако су безброни и светитеи Божии, сведоци истине Божие и
мученици, кои су се верно противили неприатеско сили тирана и храбро и са радошу претрпели муке
свих врста: ога, мач, звери, точкове, железне нокте и све друго што е могла да измисли злоба. Они су
муке сматрали утехом, а проливае крви - радошу. Са тим убееем они су ишли по усианом
угеву, гасили распаену ватру, те своом природом извршили оно што превазилази природу,
поражавауи тиране и цареве. И шта су они сведочили? Они сведочаху да е Исус Христос Син Божии и
да се еговим именом дарива вечни живот, као што е написано. Меутим, да ли су сведоци истине само
они кои су пролили крв? e, сведоци су и сви они кои су поживели божанственим животом, о коима
апостол говори: Потуцаше се у кожусима и козим кожама, у оскудици, у невоама, у патама; они
коих свет не беше достоан, потуцаху се no пустиама и горама и no пештерама и no амама
земаским. И нешто ниже: Имауи око себе толики облак сведока, одбацимо свако бреме и грех кои
нас лако заводи, и са стрпеем хитамо у подвиг кои нам предстои, гледауи на Исуса, Начелника
и Савршитеа вере (ев. 11, 37-38; 12, 12). Видиш ли како он назива мученицима и све убитее
преподобиа, т. оне кои произвоно са трпеем проводе скорбни живот?
2) На та начин, братио, и ми се приброавамо мученичком збору. ер, убеи и трпеиво подносеи
многоскорбни пут крстоносног живота, чувауи завет девствености и не одричуи се многих борби кое
захтева послушае, ми сведочимо да е Исус Христос Син Божии, да постои суд и награда, да пред
страшним судом Христовим треба да дамо одговор о животу кои смо водили и о противеу аволу,
Христовом неприатеу, кои нас мучи и бичуе навоеем равих помисли и смртоносних похота, коима
нас наводи да се одрекнемо Бога. Заиста, они кои су се покварили у безаконим помислима своим и
осеаима, те се повинуу и следе неприатеа, самим делима и своим настроеем говоре да за их
нема Бога, по светом Давиду кои е рекао: Рече безуман у срцу своме: Нема Бога (Пс. 52, 2). ер,
уколико у душама уди напре не произведе заборав Бога и извесно одрицае од ега, неприате ум
не може да наведе на похоту тела, на пристаае на грех, на вино, на разврат, на гозбе, на лакомост, на
идолопоклонство и на сваку другу неприличност. Успевши у реченом, он овладава душом и одваа е од
Бога, те гура у вечно мучее заедно са собом. Како е само бедна таква превара и како е страшан ен
кра.
3) Ми, пак, као добри сведоци Христови, ош треба да пружамо добро сведочее, ош треба да
172
продужимо да исповедамо добро исповедништво, радууи се са свима светима што смо се удостоили
да сведочимо о Христу не преклаауи колена пред Ваалом, т. не пристауи на похоте тела и друге
греховне сласти. Немомо веровати неприатеу док нам буде подметао помисли одрицаа од
послушаа, ве му се храбро противимо. Чак и да [понекад] поклекнемо, немомо бити савладани. Ви
знате какав е плод таквог мученичког сведочеа. Ви знате да е сведоци Христови, кои су га пред свима
сведочили и за истинско сведочанство поднели невероватне муке, у будуем веку бити обавени као
егова санаследници, као што говори апостол: А када се ави Христос, живот наш, онда ете се и ви с
име авити у слави (Кол. 3, 4). До краа живота продуживши сведочее, нека бисмо се и ми са има
удостоили добиаа вечне награде и са Христом у векове пребивали у весеу и радовау.
234.
1) Нека наша недена поука [т. поука у васкрши дан] буде сеае на добра коа нам е Господ
донео своим Васкрсеем; 2) сетивши се их, ми не можемо а да не прихватимо подстицае на
убав према Господу кои нас е толико заволео, проавууи е испуаваем егових
заповести и удааваем од свега што му е неугодно; 3) ради укрепеа тог побуиваа
додамо сеае на смрт; повод за речено нам дае и смрт брата Евдокима (4, 12)
1) Уколико смо паживи, и сам васкрсни дан, кои сада празнуемо, ве нам дае довону поуку. ер, на
данаши дан Господ наш Исус Христос е подигао нас, кои смо грехом били оборени доле; на данаши
дан Он е оживео нас, кои смо били умртвени сагрешеима и необрезаем нашег тела; на данаши
дан Он нам е опет отворио ра ради окушаа од дрвета живота, кое е егово Животворно Тело и Крв;
на данаши дан ми, као подигнути из мртвих, пророчким гласом можемо да узвикуемо: Где ти е,
смрти, жалац? Где ти е, пакле, победа (1. Kop. 15, 55). у е победио Она ко е рекао: e боте се, а
сам победио свет (н. 16, 33). Говореи апостолским речима, на данаши дан Бог и Отац нас васкрсе и
заедно посади на небесима у Христу Исусу да покаже у вековима кои долазе превелико богатство
благодати свое добротом према нама у Христу Исусу (Еф. 2, 67). О, необашивог ли дара. Од чега и
ка чему нас е Он привео? Од смрти у живот, из таме у светлост, из ропства на слободу, од
неприатества у искрено приатество. егова милост се пружила све до [околности] да нас е учинио
саобразним лику Сина егова (Рим. 8, 29). Какве ли неизрециве благодати. Какве ли преизобилне
величине егове убави према нама. Он е единородног Сина свог дао ради избавеа свих нас. Како
да због тога не узвикуемо: Ко e изреи силе Господе, учинити да се чуу све хвале егове (Пс. 105,
2)?
2) Заволимо Онога кои е толико заволео нас, умримо за Онога кои е умро за нас и немомо се враати
телу и крви, немомо се варати прелестима змие, немомо се заносити житеским сластима и немомо
дозволити да окусимо плод греха, од кога [долази] смрт. ер, написано е: Ако ми грешимо хотимице и
после применога познаа истине, my више нема жртве за грехе, него само страшно очекивае
суда и арост ога кои е прогутати противнике (ев. 10, 26-27). Стога са побожношу и страхом
служимо Господу, са разбором и добрим стаем проводимо живот, са благоразумним трпеем
испуавамо служеа коа се налажу на нас, са тачношу се држеи нарееног не само у духовним, ве
и у телесним делима, чак и у паеу дрва и сипау воде.
3) Изнад свега се сеамо да нам неизбежно предстои смрт. Ето, сада е и наш брат Евдоким отишао
Господу. И уколико нас смрт брата не уразуми, ве нас [ништа] нее преокренути. Шта е нас задржати
од погубних страсти, уколико нас тана смрти не убеуе? Зар е непознато да нас страшни час смрти
може застати изненада, ош док говоримо или се саветуемо о едном или другом? Та час е страшан и
неподношив за оне кои су обузети гресима, кои свое падове нису очистили покааем, кои живе
неуредно, кои су немарни и своенаравни. Меутим, он е сладостан и многожеан за богоубиве, за
благочастиве и врлинске, за благопокорне и смирене. Стога молим и напомием, братио, да такве
помисли примате к срцу, да се удауете од страсти према силама, да убаву грлите Христа и да
напредуете у врлинама како бисте, довршивши сво течее живота, наследили Царство небеско у Христу
Исусу, Господу нашем.
173
235.
1) Сетивши се да е неко умируи рекао: "Изненаен сам", и испустио дух не успевши да заврши
реч, он изводи закучак да треба да живимо у стално спремности на смрт; 2) напоменувши да е
речено лакше остварити у општежиу, он жали оне кои живе усамени и похвауе оне кои живе
удвое или утрое, а навише оне кои живе у заедници (4, 13)
1) Данас е васкрсни дан и мени предстои да вам говоримо смрти. Видите ли како често братиа и оци
едан за другим одлазе од нас? За нас е речено напомена да емо и ми скоро преи одавде. Меутим,
ми неемо преи у некаква земаска и трулежна места, ве у невештаствена и вечна обиталишта, из
коих ве нема повратка ономе ко едном у их уе. Заиста е страшна смрт када слушамо о о. Ипак,
неупоредиво е страшниа када е видимо очима, као што смо окусили пре шест дана при смрти
халкитског игумана. Ми смо га затекли при последем издисау и запрепастили се пред оним што се
дешавало. Он е био са нама и у едном тренутку отишао од нас, будуи предан смрти. Заиста е страшно
оно што се чуло и трепетно оно што се видело. ош дишуи, блажени е испустио глас: "Изненаен сам".
После те речи он е мало затресао главом и руком, те замукао, не успевши да каже о чему се радило.
Меутим, ми смо осеали шта е значила та недоумица. а вам, уосталом, нисам навео [пример] да бих
било какву сенку навео на почившег. Никако, ве да бих себе уплашио и вас подстакао да се побринете
да вас последи час не затекне изненада и да вам из грла не би у моменту исхода изашао сличан узвик.
Будимо увек готови за та час да га не бисмо срели са смуеем. ер, написано е: Припремих се, и не
смутих се (Пс. 118, 60). Меутим, ми речено неемо постии уколико не будемо увек пазили на себе и
уколико не будемо крепко чували оно што чинимо добро, уколико се не будемо исправали покааем за
оно у чему грешимо и уколико не будемо увек спремни да одемо на небо. ер, коме тамо треба да
предстанемо? Зар не Судии свих и Богу, коме се поклаа свако колено што е на небесима и на земи
и под земом и коме се сваки език исповеда (Фил. 2, 1011). Икакав одговор ми треба да дамо? Зар не за
све што смо у животу учинили делом, речу и помишу?
2) Речено у мени изазива ужас сваки пут кад га се сеам, и скоро да ме доводи до несвести. Ви,
уосталом, кои сте благопослушни и кои све старае полажете на силу послушаа, о реченоме можете
да помишате без страха. ер, живот у истинском послушау е заиста [неустрашив]. Меутим, какво е
оправдае пред страшним Христовим престолом припремити себи они кои одбиау послушае и живе
насамо, лутауи тамо амо и не налазеи где да чврсто стану своим ногама? Ава, каква несреа. Како е
зло привлачно. Како су се окренули уназад они кои су право ходили путем монашког живота? ер бое
би им било да не познаше Пут правде, неголи кад га познаше што се вратише од предате им свете
заповести. има се догодило оно што вели истинита пословица: Пас се враа на своу бувотину, и:
Свиа се окупала па се у блату ваа (2. Пт. 2, 21-22). А шта е са тобом, приатеу? Ти вучеш арам
роба. Тиме се оправдавау они кои напуштау обите како би живели насамо: они говоре да е у обитеи
ропство. Ти си збацио арам света и побегао од ега, ослободивши се од свих телесних обичаа. Нееш
ли, меутим, узети и жену. . . ер, те две ствари су нераздвоне принадлежности света и онога што е у
свету. За оне, пак, кои воде крстоносни живот, туе е и едно и друго. Меутим, разлог тога е, као и
обично - грех. Пошто смо страстоубиви и среброубиви, само по себи се уз нас везуе и женоубе.
Потом, да не би било сведока и изобличитеа онога што се дешава тано, ми неемо да имамо брата као
сажитеа, ве изабирамо усаменост, или тачние - ропство [у рукама] лакомости, с обзиром да смо се
ве потпуно предали греху и постали робови тела и крви. Отуда распад унутрашег поретка, отуда
саблазни, отуда падови. А мени е одатле плач и сета. а изобличавам и претим, али ме не слушау.
Нека, меутим, такви обрате пажу на оно што говори Господ: Да нисам дошао и говорио им, не би
греха имали; a caд изговора немау за грех сво (н. 15, 22). а сам чист од крви таквих. Требало би их у
потпуности одсеи од наше заеднице по заповести (нека ти буде као незнабожац). Меутим, а одлажем
стога што е сада гоее да би се како избавили из замке авола, кои их е живе уловио да врше воу
егову (2. Тим. 2, 26). Благословени, пак, од Господа есте ви кои живите заедно удвое или утрое, или
(што е ош достоние похвале) кои живите по општежитеном уставу, седеи куи и не правеи
неблаговремене изласке (изузев нанужниих), нарочито не на тргове и празнике, ве служеи едни друге
и господареи над светом. Нека се вама, кои све чините богоубазно и благообразно, умножи благодат
и мир и нека угледате добра горег ерусалима у Христу Исусу, Господу нашем.
174
236.
1) Будимо бодри, оживавауи се Речу Божиом и очекиваем изненадног доласка Господа, у
коме е бодри бити узети да га сусретну; 2) ко су украшени врлинама, на кое се указуе у
Господо речи о блаженствима; бриживо градимо свое спасее на та начин, не боеи се
наступауих прогона, ма чиме да су пропраени (4, 14)
1) Ми треба да говоримо и никада не треба дуго да утимо. ер, утае наводи сан на душу, а сан е
узрок смрти. Молеи се за избавее од ега, свети Давид говори: Просвети очи мое, да не заспим на
смрт (Пс. 12, 4). Реч коа се крее у срцу есте извор воде коа тече у вечни живот: шта може бити
корисние од тога. Знауи за речено, блажени апостол говори: Реч Христова нека обитава у вама
богато и у свако мудрости учите и уразумуте ceбe (Кол. 3, 16). Видиш ли како нам он нареуе да се
сами меусобно учимо и уразумуемо, а не да се задовоавамо едино сопственим напомиаем. а
смирени исповедам да сваки пут кад са вама беседим осеам велику корист: призивам се од метежа овог
живота, постаем трезвоумнии и долазим до осеаа своих сагрешеа. Заиста, овдаши живот е
многометежан и свакодневно се у уши полажу зле речи и суетно слушае, поред тога што аво напада
помислима кое су противне добру. Све то треба одагнати речу, чувати чисту савест и пазити на оно на
што смо назначени. А на шта смо назначени? На служее Богу живоме и истинитоме (ев. 9, 14), и на
очекивае Сина егова с небеса, кога подиже из мртвих, Исуса, кои нас избава од гнева кои долази
(1. Сол. 1, 10), као што е написано. Меутим, ни едан роб не дрема, не одмара се и не спава у
очекивау свога господара. Као одговоран еговом суду, он е трезан, бодар и неспокоан због сусрета
са им, о чему опет апостол асно говори: ер e сам Господ са заповешу, гласом арханела и са
трубом Божиом, сии с неба, и прво e мртви у Христу васкрснути; а потом ми живи кои останемо
биемо заедно с има узнесени на облацима у сретее Господу у ваздуху, и тако емо свагда с
Господом бити (1. Сол. 4Д617).
2) О коима се ради? О сиромашним духом, о онима кои плачу, кои су чисти срцем, кротки, миротворци,
милостиви, о онима кои носе бреме послушаа и кои чувау нерушиво исповедае. Они е бити са
им. Они, пак, кои чине рава дела, непослушни, непокорни, одступници од исповедаа, они кои
одбиау послушае и кои чине свакаква друга зла нее бити ни узнесени на облацима, нити е са
Господом бити, ве е (што е на адние) бити осуени на вечну погибао од лица Господега и од славе
силе егове (2. Сол. 1, 9). Тако нешто нека се о нама не помисли, нити каже. Стога треба на сваки начин
да се старамо о делу свог спасеа, знауи да е и гоее пред нама и да нам се искушеа
приближавау. Немомо се, пак, уплашити и немомо се устрашити од искушеа коа устау на нас. Ако е
Бог с нама, ко e против нас (Рим. 8, 31). Уколико е у раниим гоеима био са нама, због чега и у
садашим не би био са нама смиренима, дауи нам крепост и силу за све, по своме обеау. Та и шта
е нам учини противници наши? Да ли е нас опет прогнати? Меутим, Господа е зема и пуноа
ена (Пс. 23, 1). Да ли е нас опет закучати у тамницу? Меутим, нема ничег слаег од тамнице
уколико у у доспеш због Христа. Да ли е опет да нас бичуу? Тиме е нам, меутим, доставити вее
венце. А шта ако нас усмрте? Та, и Господ наш е био усмрен. Стога апостол и говори: Ако с им
умресмо, с им емо и живети; ако трпимо, с им емо и царовати (2. Тим. 2, 11-12). Такав е био
блажени Теодор, навеи Христов сведок, чии спомен сада вршимо. Он е све са радошу претрпео за
Христа. Са таквом вером и смирени послужимо Господу. Са таквим уздаем претрпимо сваку скорб и
тескобу невоа кое долазе да бисмо се и због послушаа и због исповедаа удостоили наслеа
Царства небеског у Христу Исусу, Господу нашем.
237.
1) Прогонство; он саветуе да се радуу због тога; 2) он изобличава неприличност иконоборачког
расуиваа; 3) он обашава због чега говори против их; 4) он призива да се служи истини не
само речима, него и делом или достоним животом (4, 15)
1) уче смо празновали спомен светог Претече Господег и споменули наш монашки живот. Тада смо,
меутим, били сви заедно и у дом Божии хоасмо еднодушно (Пс. 54, 15). Сада смо, пак, расеани
коекуда, по разним местима и насеима. Меутим, пошто смо расеани ради Бога, ми треба да се
радуемо, по дано нам заповести. ер, Господ е рекао: Радуте се u веселите се, ер е велика награда
ваша на небесима (Мт. 5, 12). Осим тога, ми се тиме уподобуемо и Господу, кои е рекао: Ако мене
175
гонише, и вас е гонити, ако моу реч одржаше, и вашу е одржати. Али све e вам ово чинити због
имена мога, ер не познау Онога кои ме посла (н. 15, 20-21).
2) Заиста, удеци су, на примауи Сина, показали да не познау Оца. И иконоборци, не примауи икону
Христову, показуу да не познау Христа. Истина е очигледна, али е постиже едан од хиаду.
Погледате како се код их раздваа ихово зломишее: они час говоре да никако не треба
поставати икону Христову, час кажу да е могуе, премда само у истом значеу са знацима кои се
употребавау у рату и у лову. Они, меутим, тврде да им се не треба поклаати, као што се не треба
клаати лику коа, бика, лава, тигра, змие, рибе или птице. Ко нее застеати слушауи речено и ко
нее пролити сузе што се не стиде да икону Христову, пред коом трепте анели и дрхте демони, пореде
са ликовима четвороножаца, гмизаваца, риба и птица ишто сматрау да е, слично има, не треба
поштовати. Какве ли страшне измишотине, и какве ли ош страшние дрскости. И шта ош? Лик човека
именуу човеком, бика - биком, камилу - камилом, и уопште по имену сликаног именуу лик. Меутим, они
не дозвоавау да се икона Христа Бога Господа, Маке Божие или неког од светих назове по имену, чак
ни у преносном смислу, ве едноставно говоре "икона", избегавауи да кажу чиа е како не би, по
иховом мишеу, погрешили. Такве неразумности и такве хуле су они препуни. Ви, пак, братио,
пазите шта су рекли свети оци наши и знате да е свето и поштовано и место где се Христос родио,
услед чега свако прихвата, чува и поштуе као свештену ризницу песак или камен кои е са ега добио.
Утолико е пре достона поштоваа и поклоеа икона Христова, на коо се Он, као у огледалу, асно
види и изазива осеаа коа су му своствена као да е присутан. ер, своство изображеа е да
представа лице изображенога.
3) Жалеи срцем због иконоборачке заблуде и боеи се казне због утаа, а смирени по неопходности
говорим оно што говорим, премда мало и кратко. Инославни не престау насамо и авно, писмено и
усмено да покреу сво хулни език на Христа. Због чега да и ми, седеи куи, не поразговарамо меу
собом о ономе што нам приличи у садашим околностима? ер, како бисмо претрпели гнев Божии
уколико бисмо поступили другачие? Осим тога, какви бисмо били подражаваоци отаца наших, кои су
утае и сакривае у сличним случаевима праведно називали издаством истине.
4) Према томе, треба говорити и слушати, служеи истини и речу и делом. Носеи са собом само торбу и
жезал, свети апостоли су не само божанственом проповеу, него и непорочним животом покорили
васеену, просвеууи помрачене и соу мудрости солеи оне кои су обутавили. Уколико их
подражавамо, братио, и ми емо заслужити одобравае. Ми треба да смо задовони оним што имамо и
да нисмо среброубиви. Ми треба да смо сиромаштвоубиви, да не излазимо без потребе, нити да се
упознаемо са женама, од коих долази смрт. Уколико будемо поступали на наведени начин, у нама е се
прославити Бог, увеае се предстоее исповедае, а противници е се бар мало посрамити и
орасположити ка обраеу. Уколико е другачие, постои опасност да уместо ублажаваа заслужимо
вечну осуду. Сам Бог мира, кои све преокрее и претвара на добро, нека умири Цркву своу, а нас нека
сачува вернима истини и уведе нас усвое Царство небеско.
238.
1) Сад е време жетве; на у личи и наша духовна жетва; 2) наши плодови су врлине; 3) житница е
смирее; 4) време е читав живот; 5) средства су сви наши подвизи и послушаа (4, 16)
1) Садаше време есте време жетве, време труда и зноа, у коме се испуава псаламска реч: Тад
излази човек на дело свое, и на посао сво до вечера (Пс. 103, 23), не дауи себи покоа све док не
заврши жетву, не оврше пожевено и добиено семе не унесе у житницу. Шта реи на то? Када е за
телесно стицае неопходан такав напор, ние ли ош неопходнии за духовно [стицае]? Нама предстои
жетва, као што се каже код апостола: А ово велим: Ко шкрто сее, шкрто е и жети, а ко са
благословима сее, са благословима е и жети (2. Кор. 9, 6). И опет Господ говори своим ученицима:
Нe кажете ли ви да су ош четири месеца па е настати жетва? Ето, велим вам: подигните очи свое
и видите иве како се ве жуте за жетву. И кои жае прима плату, и сабира род за живот вечни, да
се радуе заедно и кои сие и кои жае (н. 4, 35-36). Ето, указано вам е на жетву.
2) Изаимо са пуним усрем на жетву и саберимо плодове, премда не телесне и пролазне, ве духовне и
оне кои остау завечни живот: освеее и мир, убав и радост, благодушност и трпее, милосре и
кротост, и сваку другу врлину. Ето духовних плодова кое треба сакупати са расуиваем, т. са
пажом да се са добром не помеша и нешто зло. Наиме, ми треба да волимо без пристраша, да
176
ревнуемо за добро без зависти, да говоримо о брату без неприатества, и уопште - да искрено чинимо
добру и угодну и савршену воу Божиу (уп. Рим. 12, 2).
3) Уношее плодова у житницу за нас е представати ихово чврсто смештае у ризницу
смиреноума, по указау самог Господа, кои говори: Тако и ви кад извршите све што вам е
заповеено, говорите: Ми смо непотребне слуге, ер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17, 10).
И апостол нас руководи, говореи: Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, шта се хвалиш
као да ниси примио (1. Кор. 4, 7).
4) Ето каква е наша жетва и какав е наш труд кои нам не предстои само два или три месеца, него до
самог краа нашег живота. Меутим, уколико се упореди са будуим веком, он е изгледати као едан дан.
ер, тамо нее бити краа, ве е се свако хранити у векове од плодова свога труда, вечно се радууи.
5) Ми едино треба да умртвимо удове свое кои су на земи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и
лакомство (Кол. 3, 5), и да смирено понесемо бреме послушаа, подржавауи едне друге, носеи
бремена едни других, и испуууи закон Христов (Гал. 6, 2). Блажен е она ко пред свима сагие главу
и ко се навише труди, будуи да е награда веа уколико е труд веи. Она ко на себе узме последе
послушае бие успоштован првенством, као што говори Господ: И пошто ceдe дозва Дванаесторицу и
рече им: Кои xoe дa буде први нека буде последи од свиу и свима слуга. ер Син Човечии ние дошао
да му служе него да служи, и да даде душу своу у откуп за многе (Мк. 9, 35; 10, 45). Размислимо о
реченоме, братио, и принудимо се да дествуемо на [описан начин] како бисмо се удостоили да чуемо
она глас: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим у me поставити; уи у
радост господара свога (Мт. 25, 21).
239.
1) Жетва е; сви се труде неуморно; и ми, свако на свом делу, треба да се трудимо; 2) тамо могу да
се позивау на свое немои, а ми не можемо; ер, неопходно е само усхтети и потражити; 3) на та
начин су дествовали оци и сада окушау од плодова (4, 17)
1) Време е жетве, као што видите, и сваки земорадник се покрее на сабирае семена. Ни напоран
труд ни сунце кое опауе не умара делатника, кои се труди од утра до мрака, час се савиауи, час се
исправауи, све док не заврши посао кои му предстои. А ми, кои се називамо Христовим слугама и
кои проводимо монашки живот, да ли такое имамо жетву? Имамо е. На у е Господ наш Исус Христос
указао своим ученицима, говореи: Нe кажете ли ви да су ош четири месеца па е настати жетва?
Ето, велим вам: подигните очи свое и видите иве како се ве жуте за жетву. И кои жае прима
плату, и сабира род за живот вечни, да се радуе заедно и кои си е и кои жае (н. 4, 35-36).
Очигледно е да и код нас постои сетва и жетва, премда не у неко одреено време, ве увек и свагда.
Стога, братио, ми треба да жаемо усрдно: она кои учи треба да жае учее, предстоате старае о
свима, економ - економиу, служите - служее, послушник - послушае, безметежник - безметеже,
молитвеник пребивае у молитви и сви - све по своим силама. Никако не би било прилично да телесни
[уди] мариво приступау своим пословима, а да духовни [уди] духовним делима прилазе лео и
немарно. [Нe приличи] ни да они не одступау од своих напора иако се обливау зноем, а ми да имамо
одвратност према подвижничком усру. Зар нама не предстои Царство небеско, вечни животи
неизрецива радост? И да ли е могуе стеи било шта велико и жеено предавауи се леости? Никако.
Према томе, треба се пробудити од сна леости и немара, и са свом ревношу се латити посла, будуи
да се не иште нешто трулежно и брзопролазно, ве нетрулежно и вечно. На та начин се и о нама може
реи: Трудове плодова своих ешеш; блажен си, и добро е ти бити (Пс. 127, 2).
2) Нека нико не говори: "а сам немоан и не могу да жаем". Немони телом не може да поднесе
телесне напоре. Меутим, у духовном делау е довона воа да би се чинило добро: ти имаш сузу,
скрушеност, чувае ума, мир и светост [т. здравоуме, чистоту], кои су Богу намилии (ев. 12, 14).
Нека нико не говори: "Разбио сам се од пада и не могу да устанем и ходим право". Ти само треба да
усхтеш и покушаш, те е те подии Она кои подиже са земе сиромаха, и са убришта уздиже убогога
(Пс. 112, 7). Зар не устае она ко пада? И да ли се не враа она ко зае (ер. 8, 4). Жив сам а, говори
Господ, и неу смрти грешника, него да се обрати нечастиви од пута свога и буде жив (ез. 3, 11).
Можемо ли имати оправдани разлог и образложено извиее што са свом ревношу не приступамо
вршеу заповести како бисмо добили обеаа добра?
3) Погледа како су се трудили свети оци, т. како су сеали, жели, сабирали у свое житнице и како се
177
сада радуу, очекууи авае последег дана у коме е засиати као сунце. Немомо, братио,
дозволити да будемо одстраени од тих блажених. Немомо ради незнатних, ништавних и
кратковремених задовостава да издамо наше спасее, [наслеууи] и бесмртно мучее. Напротив, у
складу са силама напрегнимо се да идемо за има, све подносеи и све трпеи како бисмо наследили
Царство небеско у Исусу Христу, Господу нашем.
240.
1) Умируи, световаци оставау завештае; и монаси имау завештае; какво да смо странци и
дошаци овде и да не треба да тражимо овдаше; 2} чумо наведено завештае и латимо се
еговог испуаваа; 3) подражавамо оце, кои су слично поступали (4, 18)
1) Време жетве [т. вруине] раслабуе тело, бдее чини тешким, а понекад разлеуе и за слушае
поука. Меутим, по установеу апостола, ми треба да будемо као они кои свакодневно умиру. Она,
пак, ко умире обично говори свое последе надгробне и опроштане речи, чиме слушаоце чини
паживима. Ни ми се немомо леити да слушамо и пазимо на оно што се говори као да присуствуемо
читау завештаа. Завештае уди кои живе телесно као телесно и говори о телесном, т. о
наследству кое се остава жени, деци, браи и сродницима. Оно ош дае понеке налоге, као што обично
бива. У нашем, пак, животу завештае не обавуе ништа слично. А шта, заправо? Оно [говори] да смо
странци и дошаци на земи и да ништа не донесмо на свет, услед чега е асно да ништа не можемо
ни однети (1. Тим. 6, 7) прелазеи из трулежности у нетрулежност, из бешчаша у славу, из смртности у
бесмртност. Стога она ко би такво завештае назвао еванеем уопште не би погрешио, будуи да е
и апостол признавао да му е умрети и са Христом бити. . . много бое(Фил. 1, 23). На другом месту
[он] опет каже; ер а се ве приносим на жртву, и време мога одласка настаде. Добар рат ратовах,
трку заврших, веру одржах. Сад ме чека венац правде, кои е ми у Она дан дати Господ, праведни
Судиа; али не само мени, него и свима кои с убаву очекуу долазак егов (2. Тим. 4, б8).
2) Видите ли како он говори о нашем преставеу одавде као да благовести еванее. Према томе,
пошто е наше завештае еванее, са сладошу послушамо шта се говори у ему и ревносно се
латимо подвига, не обраауи пажу и срце ни нашта житеско, ни према родитеима, ни браи, ни
сродницима, ни према ичему тварном, подражавауи едног од светих отаца кои е, излазеи из свое
келие, на своу главу ставао покривало да не би гледао сунчев са. Када су га питали за узрок, он е
одговорио: "Зашто бих желео да видим привремену светлост". Иступивши из граница свега тварног, та
богоубиви муж се латио едино убави према Богу и зреа. Он разматра и поднебесну твар, дивеи се
и хвалеи навишег уметника - Бога. Ипак, ускоро прешавши све чулно, он се погружава у зрее
невидивих ствари, црпеи радост и опоно духовно весее.
3) Сличан е био и патриарх Авраам, будуи да е написано: Вером се насели он у земи обеано као у
туо, и у шаторима становаше са Исаком u аковом, сунаследницима истога обеаа. ер
очекиваше град кои има темее, коме е неимар и творац Бог (ев. 11, 9-10). Такав е и велики Мосие,
кои вером остави Египат, не побоавши се арости цареве, ер се чврсто држаше Невидивога, као
да га види (ев. 11, 27). Такви су и сви свети кои нису гледали на видиво, него на невидиво и кои
нису стремили временском, него вечном, чиме су се образовали по божанственом подражавау по мери
доступности. Такво стремее треба да прихватимо и ми. Ми никада не треба да дозволимо себи да
пожелимо лепоте овога века, нити да се дивимо онима кои живе по телу. Напротив, застеимо због их
будуи да су прихватили суету стицаа злата и сребра и телесних задовостава, иако су примили
благовест о наслеу обеаних добара. Ми, пак, братио, говореи апостолски, кои откривеним лицем
одражавамо славу Господу (2. Кор. 3, 18), иштимо горе и почнимо да мислимо о горем, где Христос
седи с десне стране Бога (Кол. ЗД) како би се и за нас могло реи: Ви нисте од света (н. 15, 19), и:
Ваше живее е на небесима (Фил. 3, 20). Нека бисмо тамо и предстали без осуде на дан награиваа
по праведном суду Божием, т. пред страшним престолом Христовим и нека бисмо чули жеени глас
призваа на наслее Царства небеског.
178
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
241.
1) Трпее е навеа врлина; она е пут светих; напредумо и ми у о; 2) хоеш ли да
напредуеш - одсеци своу воу те еш све лако трпети; осим тога, труди се у трпеу; ер,
уколико више претрпиш, утолико еш бити бои и виши; 3) он обавештава да живе манастирски и
примау оне кои желе да доу код их, премда су у изгнанству; он додае: "Старии и старешине
пружате млаима пример у свему" (4, 19)
1) Ревносно подносимо све напорно и скорбно ради Бога са надом на награду. Апостол говори: А нада
коа се види ние нада. ер кад ко види нешто, како и да се нада? Ако ли се надамо ономе што не
видимо, чекамо са стрпеем (Рим. 8, 2425). На та начин е трпее навеа врлина. Због трпеа су
мученици украшени небеским диадемама. Трпеем су и преподобни стекли венце правде. И ми
проавумо трпее у послушау, у смиреу, у безгневу, у испуавау служеа и у свему што
захтева подвиг истраности. На та начин емо и ми са има добити награду.
2) Мени е познато послушничко бреме и бол одсецаа вое, али ми е позната и сладост таквог живота.
ер, по одсецау властите вое пут е лаган и спасее лако. Према томе, треба само одсеи воу да
би се одмах поавио спокоан и блажен живот. У општежиу има напора, али има у утеха. Она ко се труди
више од брата имае и веу награду. Апостол говори: Сваки е примити своу плату према своме труду
(1. Kop. 3, 8). Она ко се из убави потчиава другоме бие у свое време успоштован првенством. ер,
Господ е рекао: И кои хое меу вама да буде први, нека вам буде слуга (Мт. 20, 27). Можда неко не
може да се прихвати сувише тешког посла? Ипак, не треба да е немаран и за оне послове кое може да
изврши. Нека се у свему слави Бог и нека нико не буде неподесан за оно што е корисно братству. Ми смо
о реченоме ве често говорили, али ни сада не напомиемо без потребе. Наиме, пред нама лежи велики
подвиг. У Писму се каже: Ето, а сам пред лице твое поставио живот и смрт (Пон. 30, 19). Ми и
говоримо, и тешимо, и учимо и саветуемо да бисмо се држали живота и избегавали вечну смрт. И а знам
и убеен сам да оно што се говори ние некорисно ни за мене смиреног, ни за вас кои слушате.
3) а неу да ви не знате да ми живимо као у манастиру, иако смо прогнани ради Речи Божие. Стога ми
оне кои долазе са жеом да се одрекну света не враамо назад. Ми речено остваруемо преко наше
братие коа е расеана на све стране: ми има заповедамо да примау такве и по могуности прибраау
братству. Истина, многи су отишли од нас, али су нам многи и приступили, услед чега се наше братство
увеава. Бог се слави код нас. Он е и нас прославити у себи, по обеау. Ипак, какво е старешинство,
такви су и потчиени. Стога молим оне кои су на[положау] главе да преподобно, праведно и побожно
поживимо например другима, собом направауи друге ка исправности и у речи и у животу. Нека меу
нама нема ни неприличног узвика, ни препирачких разговора. Никаква рава реч да не излази из уста
ваших, него само добра за изграивае онога што е потребно (Еф. 4, 29) како се наше дело меу
има не би оскрнавило, ве како бисмо се, благоугодивши у свему Господу, благом Богу нашем,
удостоили добиаа обеаних добара.
179
242.
1) Преображее е образ будуег века; за ту светлост и красоту смо ми предназначени, будуи за
у и створени првобитно; 2) пошто е тако, заволимо ту светлост и красоту, одвраауи се од
свега безобразног, страсног и нечистог; 3) уколико се деси нешто слично [т. нечисто), пожуримо
да се очистимо; нека нико не говори: "а не могу", с обзиром да е Бог обеао да е речено
учинити искатеима; постои мноштво примера; 4) према томе, реченоме се остае ту само по
произвоно равнодушности и немарности (4, 20)
1) Удостоивши се да сада празнуемо претпразништво Преображеа Господег, ми смо у вези са им
саставили и поуку, кратком речу испуавауи сво дуг. Сви Господи празници напомиу таинство
аваа у телу Спаситеа нашег Исуса Христа, наиме, [чиеницу] да се родио, крстио, распео, био
погребен, васкрсао треег дана и узнео се у слави. Празник, пак, Преображеа живопише стае будуег
века. У Преображеу е лице Господе засиало као сунце, а одеа егова е постала бела као
светлост. На такав начин е Он дои опет са небеса као муа, у сили и слави много да суди свима. Са
им су на гори били свети Петар, аков и ован. И тада е са им бити изабрани у Царству небеском,
наслаууи се неизрецивим богоавеем и необашивим радоваем. Ко е спреман за тако нешто?
Ко е достоан да уе у ту радост? едино она ко има чист и непорочан живот. Чист као начистиа
светлост, Бог наш код себе прима само чисте. Он е у нас положио чисту душу, те е чисту и тражи од нас.
Она е саздана по образу и подобиу Божием. Као изображее Божанствене лепоте, она у о и
учествуе. Знауи речено, псалмопоац говори: Господе, воом твоом да снагу лепоти моо (Пс. 29, 8),
т. красоти душе. Иначе е она, скренувши у безобразне греховне страсти и поставши безобразна,
отпасти од Бога и лишити се божанствених награда.
2) Ми, дакле, исповедамо да имамо прекрасну и прелепу душу и да такву, као залог, треба да е
представимо Богу у последи дан васкрсеа. Стога молим и просим да заволимо ту ену красоту и да
сачувамо такву ену лепоту, не обраауи пажу и срце на красоте овога века и на лепоте тела и крви.
ер, оне и нису лепота, ве кумир лепоте, или пре - прах и пепео. Речено ми видимо и на ономе што се
дешава пред нашим очима: налепши и накраснии се сутра полаже у гроб, испушта смрад и све одвраа
од себе. Према томе, овде нема ничег лепог и достоног дивеа осим врлине, коо изнад свега и треба
да стремимо.
3) Ми исповедамо да се често дешава да се слаба душа оскрнавуе нечистим помислима. ер, ко e ce
похвалити да има чисто срце (Прич. 20, 9). Стога треба брзо да се очистимо и узведемо на рание добро
настроее. У супротном, т. закаснивши у злу, она е привуи смрт. Нека нико не говори: "Нe могу да се
очистим с обзиром да сам обремеен многим гресима". Треба чути Господа кои говори: И ако греси
ваши буду као скерлет, убелиу их као снег, и ако буду као црвена тканина, убелиу их као вуну (Ис. 1,
8). Видите ли неизрециво човекоубе Божие, по коме не само да обеава да е очистити поканика,
ве и да е га узвести на врх благообразне красоте? Примери за речено су пред нашим очима. Давид е
био пророк, али е пао у грех блуда и убиства. Ипак, он ние пао у очаае ве е, брзо прибегнувши
покаау, опет добио пророчки дар. Цар Манасиа е педесет пет година Израиа удаавао од истинског
Бога, али се покаао и задобио спасее. По одрицау од Господа, врховни апостол е употребио лек суза
и опет добио бреме апостолства. Прошавши утаем поред безброних примера, [поменуу] да е Мариа
Египанка дошла до крае границе нечисте похоте, да би се потом долично покаала и узишла на сам
врх врлине.
4) На та начин, нема оправдаа да се позивамо на немо и неспособност уколико искрено пожелимо да
се спасемо и уколико са ревношу приступимо делу. Речено е немогуе само ономе ко е потпуно
неосетив и произвоно се предае у руке смрти. Стога и чуемо: Због чега умирете, доме Израиев,
говори Господ (ез. 18, 31). Због чега ми изабиремо вечну смрт кад нам предстои бесмртни живот? Наш
благи Владика свакодневно вапие: Ходите к мени сви кои сте уморни и натоварени и а у вас
одморити (Мт. 11, 28). Меутим, ми неемо да са себе збацимо бреме своих грехова. Он узвикуе: а
сам светлост свету; ко иде за мном нее ходити у тами, него е имати светлост живота (н. 8, 12).
Ми се, меутим, окреемо на супротну страну и самим делима изричемо хулну реч: Одступи од нас. Ми
неемо да знамо за путеве твое (ов 21, 14). После тога нама само предстои да чуемо пресуду и
одбацивае: Идите светлошу ога вашег и пламеном кои сте распалили (Ис. 50, 11). Ипак, ми треба
да знамо да, по речима апостола, они кои тако нешто чине нее наследити Царства Божиега (Гал. 5,
21). Нека се не деси да се тако нешто с правом каже и за нас. Господ говори: Ви сте приатеи мои ако
180
творите што вам а заповедам (н. 15, 14). Чинимо све што е заповеено како бисмо се удостоили да
будемо приатеи Господи и наследимо Царство небеско.
243.
1) Преставио се блажени Михало, синадски митрополит; успоштумо егов спомен будуи да е
молитвеник за нас; 2) стекнимо и поуку од егове кончине, т. да се увек спремамо за исход [из
тела]; смрт, наиме, може увек да нас затекне, као што видимо у безброним примерима; 3) нека
нико не говори: "Нe могу", с обзиром да [речено зависи] од наше вое (4, 21)
1) Наш духовни отац, насветии синадски митрополит Михало се преставио Господу. егов живот е био
похвалан, a реч силна. Ми веруемо да емо и у предстоеем исповедништву, заедно са другим оцима и
исповедницима, имати и егово заступништво пред Господом. Стога нека се не превазносе у себи
злоименити иконоборци говореи да су Христови исповедници растужени (због смрти светог Михала).
Напротив, нека знау дае преставее таквих лица за Цркву Божиу непоколебива тврава, за нас кои
смо остали - утврее у истини, а за ихову помрачену прелест - изобличее.
2) Човека спасава вера коа кроз убав дела (Гал. 5, 6). Стога вас и сада и увек молим да верно
испуавамо Божанствене заповести и да увек будемо спремни за исход, т. за смртни час, с обзиром на
егову неизвесност. Ви, наиме, знате да е отац наш, кога смо поменули, одедном био обузет силним
боловима и врелом вруицом, да би следеег дана постао безгласан, а треег дана предао дух сво
Господу. Пре ега знаменити петропавловски игуман Атанасие ние ни едан дан прележао у болести,
ве е готово одмах био узет из удске средине. Ми чуемо да неки умиру поражени муом, а да се други
утапау у мору. едном речу, има много неочекиваних случаева због коих треба да пазимо на себе. Ми
треба да се боимо да нас аво из дана у дан не обмауе забораваем смрти, те да нас изненада не
приведе последем часу у крао избезумености, при чему неемо бити у стау да било шта учинимо
на делу покааа. Зар нас не плаше наведени примери? Зар не долазимо до трепета кад помишамо да
у том часу свезани език ни гласа не може да испусти? Душа коа излази, одваана од тела, нема никог ко
би о помогао иако можда има много присутних кои плачу. [о може помои само] добра савест. Стога
вас молим и просим да се постарамо да увек пребивамо у исповедау, у сузама, у молитвама, у
послушау, у смиреноуму, у усрдном служеу и у сваком добром делау како нас последи час не би
застао у немару и безбрижности и како не бисмо, по [речима] молитве светог Давида, заспали на смрт
(Пс. 12, 4).
3) Но, можда е неко реи: "а желим, али не могу". Какве ли речи? Кад би се радило о нечему што
излази из природног поретка, а бих се сагласио да е немогуе, на пример, летети поваздуху, или ходити
по мору, или говорити носом, или мирисати езиком. Све слично е немогуе и неприродно. Меутим,
уколико се ради о ономе што е природно и што зависи од произвоеа, слична реч е лажна. ер, као
што можемо да смо расеани и да се смеемо, ми можемо и да се смиравамо и да проливамо сузе. Као
што можемо да се скрнавимо грешним жеама и плетеем неумесних помисли, ми можемо и да се
сачувамо непорочним и чистим од страсти. Као што можемо да се огорчимо и да смо упорни у злу, ми
можемо и да имамо умиее и да се скрушавамо. Може да се деси да нас е зла похота, прешавши у
навику, учинила немоним за добро и силним за зло. Ипак, не треба очаавати, никако, ве треба опет да
се радо лаамо за дело и да се на сваки начин старамо да не само ни едан дан, него ни едан час не
проводимо немарно. Напротив, увек треба да смо трезвоумни и бодри, непорочни и чисти и да се
прилепуемо уз Бога, како бисмо и ми могли реи; Прилепи се душа моа уз тебе, а мене прихвати
десница твоа (Пс. 62, 9). На та начин, добро прошавши овдаше пребивае, ми емо се преселити са
добром надом и добити Царство небеско.
181
244.
1) Вративши се са сахране халкидонског епископа ована, он похвауе братиу што их е нашао у
обичном добром поретку и жели да увек буду такви; 2) потом изобличава неразумност неких
гласина о коима е чуо; прва гласина: епископ е био свет и по вери и по животу - како е онда тако
умро (од пролива); друга гласина: ми по васкрсеу неемо препознавати едни друге, будуи да
тела труле и разносе се незнано куда; 3) на крау износи савет: "Чувате веру, будуи да видите
колико има застраиваа, те живите свето, с обзиром да знате каквим и коликим ветровима на
нас дува неприате" (4, 22)
1) На кратко се одвоивши од вас претходних дана, а сам се опет вратио и затекао вас у меусобном
миру и добром настроеу. И а сам заблагодарио Господу због вашег поретка, кои е своствен
послушницима кои су искусни и утврени у добру. У ему се ош више утвруте благодау Господа
нашег Исуса Христа како бисте и у мом смиреном присуству и у мом одсуству увек остаали здрави и
неповреени. Узрок мог одвааа беше, као што знате, смрт блаженог халкидонског митрополита ована.
Добрим подвигом се подвизавауи, пут скончавши и веру одржавши, он е отишао Господу да прими
венац исповедништва са раниим светим оцима и братиом нашом.
2) Меутим, понеки су у недоумици што е он умро од исцрпууег пролива и [питау се]: "Да е био
добар, зар би лоше завршио". Они су болесни од непознаваа ствари, будуи да се добра или лоша
смрт не одреуе начином кончине. Напротив, [добра смрт се одреуе] очуваем Православне вере и
беспрекорним животом. А покони е управо такав био. Нема ничег прекорног у [чиеници] да е [човек]
скончао од водене болести, од пролива или од нечег другог разорног, на сувом или на мору. ер, [начин]
не зависи од нас, ве од скривених судова Божиих. Бог зна шта е за кога корисние: Он устроава и
продужетак живота и егову кончину.
Други неки се, на пропаст оних кои слушау, споре [тврдеи] да се при препороду [т. у новом животу],
када Син Божии дое да суди свима, ми неемо меусобно познавати. ер, говоре, тако нешто нее бити
могуе с обзиром да емо од трулежних, какви смо, постати нетрулежни и бесмртни, услед чега нее
бити ни елина, ни удеца, ни варварина, ни Скита, ни роба, ни слободака, ни мушкарца, ни жене, ве
е сви бити анелолики. а, пак, тврдим да е бити могуе да се препознамо. Напре, сетите се да [е
речено]: Што е удима немогуе Богу е могуе (Лк. 18, 27). Осим тога, ми ни само васкрсее не
исповедамо на основу удских мудроваа. ер, за то мудровае е савршено несхвативо како е
иструлело тело, кое е посвуда разнесено, кое су звери поеле, птице искувале или рибе прогутале,
последег дана бити сабрано и васкрснуто. Па ипак, неизрецивом силом Божиом свако тело е се
сабрати у целину и васкрснути. И свака душа е познати свое сопствено тело, са коим е проживела на
земи. A уколико позна свое тело, несумиво е познати и тело свога брата.
Осим тога, такво мудровае води одрицау будуег суда. ер, суд не бива над непознатим лицима: нико
не приводи на суд уде кои не знау за себе и друге, ве познате, као што е написано: Обличиу me, u
метнуу пред лице твое грехе твое (Пс. 49, 21). Према томе, уколико не будемо препознавали едни
друге, нама се нее ни судити. А ако нам се не суди, ми неемо добити достону награду за своа дела.
Према томе, како е се испунити оно што е Господ рекао апостолима: Сешете и сами на дванаест
престола и судити над дванаест племена Израиевих (Мт. 19, 28), уколико они не буду знали оне кое
суде?
На та начин се одасвуд доказуе да е неумесна таква претпоставка и да е по нечастивости равна
Оригеновом баснослову. Ми, пак, братио, верумо да емо васкрснути и да емо препознавати едни
друге премда не у своствима трулежности, као што смо сада, него у красоти нетрулежности по
неизрецивом Божием хтеу, као што су и наши прародитеи у рау и пре преступа препознавали едно
друго, будуи нетрулежни. Они су се и после преступа, т. подвргнувши се трулежности, такое
препознавали. Стога треба веровати да е и у будуем веку брат препознавати брата, отац чедо, жена
мужа, приате приатеа, додау - и подвижник подвижника, исповедник исповедника, мученик свог
састрадалника, апостол апостола и сви све, како би станиште свих кои се веселе било код Бога, кои
заедно са свим осталим даровима удеуе и узаамно препознавае.
3) Молим вас да крепко чувамо свету веру, с обзиром да видите колико има скретаа од е. Ми смо
дужни да благодаримо Богу што нисмо упали ни у какву заблуду, ве смо добили и држимо Православну
веру. На исти начин и живот треба да нам буде непорочан, с обзиром да знате да аво данононо на нас
182
вее [сво] ветар. Ипак, он ништа не може да нам учини уколико нас свагда нас налази ограене вером и
убаву према Христу Господу. Стога стомо и од нас е побеи та аждаа. Плачимо да бисмо погасили
распаене стреле похоте. Смиримо се под крепку руку Божиу и Он е нас узвисити. Истрамо у
савршеном трпеу и аво е ишчезнути, а ми емо спасени уи у Царство небеско.
245.
1) Постои обичан и духовни празник; постои обична и духовна трговина; 2) и ми смо трговци;
наши бисери су врлине; наскупоцении бисер е Христос Господ; нека свако од нас буде мудар
трговац; 3) наш трг су послушаа, коа су уедно и бисери, и куповина и цена (4, 23)
1) На неким местима се повремено дешавау празници, као и сада у Никомидии. На те празнике се
скупау уди и продау и купуу. [ихово скупае] трае кратко, с обзиром да се брзо разилазе.
Меутим, душевни празник есте едан и непрекидан, с обзиром да се распростире на читав живот.
Предмети куповине и продае у ему нису злато и сребро, нису одело и друге пролазне и трулежне
ствари, ве спасее душе, вечни живот и Царство небеско. За их уди треба да покажу свеукупно
старае. Меутим, они се о има незнатно брину, сво усре окреуи на суетне и трулежне ствари.
2) Немомо, братио, дозволити да скренемо са нашег главног циа и од добре куповине, ве слушамо
Господа кои говори:Царство Божие унутра е у вама (Лк. 17, 21). Свакодневно се наусрдние трудимо
да га стекнемо, не сакупауи злато и сребро, ве праву веру и непорочан живот, послушае,
трпее, смиреноуме, великодушност и убав, коа е свеза савршенства (Кол. 3, 14). Ви сте добри
трговци кои сте оставили све и уместо свега купили добри, предобри и наскупоцении бисер - Христа, у
тренутку кад сте решили да узмете крст и да идете за им у преподобиу и правди. Празник е време
радоваа и недремиве бодрости. Стога и ми будимо радосни и бодри, на садашем празнику купууи
свое спасее. Добар е продавац она ко у свему дествуе са побожном пажом и никада не излази из
себе. Добар е купац она ко радосно прима бешчаше. Добар е меач она ко дае крв и прима Дух кроз
трпее с коим остваруе послушае.
3) Пошто се наша реч коснула послушаа, успоштумо оне кои у кухии испуавау сво ред [службе] с
обзиром да се више труде [од других] и да носе бреме осталих, убаву испуавауи закон Христов.
Успоштумо и оне кои се старау о неопходним потребама братие као добре и искусне економе у
Господу. Успоштумо и оне кои радо и побожно учествуу у псалмопоау, ер су достони велике награде.
Погледа какав е живот наш, какво дествовае, каква блажена куповина, коу су обавали и сви свети
оци наши са пуном усрдношу. Добро е обавивши и успешно окончавши, и ми емо се са радошу
вратити куи, по речи светога Давида: Поврати се, о душо моа, у споко тво, ер ти Господ учини добро
(Пс. 114, 7). Нека бисмо сви ми у час смрти испустили такав глас као молитву на одласку, како бисмо
потом добили вечни живот у Христу Исусу, Господу нашем.
246.
1) Бог е Сина свог единородног послао у свет као Исцелитеа свих наших духовних и телесних
болести и Дародавца свих добара; и свако по себи зна шта е Он учинио и шта сада чини; 2) и како
да се не воли такав Доброчините из све душе; и како, пак, да не мрзимо нашег злотвора и
упропаститеа (4, 24)
1) Наступио е почетак нове године. На ова дан се у еванеу читау следее речи: Дух Господи е на
мени; зато ме помаза да благовестим сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да
проповедам заробенима да е бити пуштени, и слепима да е прогледати; да ослободим потлачене;
и да проповедам приатну годину Господу (Лк. 4, 18-19). Пошто е Сина Божиег единородног Отац
послао у свет као Исцелитеа, потражимо код ега просвеее очиу наших као слепи, ослобоее као
заробеници, утеху као скрушени. Ко е, пак, слеп? Она ко е ослепен пристрашем. Ко е заробеник?
Она ко се заводи неумесним помислима. Ко е скрушен? Она ко е обремеен гресима. Све такве
исцеуе Господ. ер, Он ние само Лекар тела, ве и душа. Он ние био присутан телесно само са онима
кои су онда живели, ве е и сада уз све присутан невидиво и такое чини добро узимауи грех света и
лечеи сваку болест и сваки недуг. Нека стога нико не остане непросвеен и неисцеен, ве нека
приступи са вером да би добио благослов од Господа, и милост од Бога Спаса свога (Пс. 23, 5). О,
неизрецивог човекоуба. Он нас е из небиа привео у бие, потом нас е пале подигао, да би нам, као
183
трее, даровао благодат монашког савршенства. Чак и ако ош грешимо, Он се не одвраа, ве прима
оне кои приступау. Када смо скрушени, Он дае утеху, када плачемо - теши, када трчимо маже уем,
када смо исцрпени - крепи, када смо раени - лечи, када смо готови да се ринемо на само дно ада -
пружа руку и човекоубиво избава из невое. Стога би по правди свако могао да каже: Да ми Господ
ние помогао, умало се не настани душа моа у аду (Пс. 93, 17). Гурнут посрнух да паднем, и Господ ме
прихвати (Пс. 117, 13). Свако зна у каква е падао искушеа и како е одмах Бога налазио као Помоника
у своим скорбима. Осим тога, нас гладне Свеблаги телесно храни годишим плодовима, а духовно -
Пречистим Танама више неголи мака и доиа, желеи нас и грлеи са убаву. Мака млеком храни
свое чедо неко време, док нам наш Владика и Отац свое сопствено тело увек дае на храну и пие. О,
неиспитиве доброте. О, непревазиеног дара.
2) Ко нее убити таквог Доброчинитеа? Како да се Он не жели? И како да се уз ега не вежемо до
нераскидивости? И заиста, уколико према ему не будемо на та начин расположени, завапие небо и
застеае зема на нас, док е нас камее изобличити за неосетивост. Да до тога не би дошло,
латимо се убави према ему, крае мрзеи авола и одвраауи се од ега. Доброчинитеа треба
волети и желети по мери егових доброчинстава, као што и лукавог треба мрзети по мери злодела и
одвраати се од ега. ер, он е губите нашег живота. Он е, по речи Господо, човекоубица од
почетка (н. 8, 44). Он е род наш исекао на безбро секти, чиим мудроваем га као греховним стрелама
раава и иште да га сасвим прогута. И кад га не бисмо мрзели, не би могла да се нае достона казна
коа би нас мучила по заслузи: ер, ми бисмо били благонаклони према свом неприатеу и убици.
Бежимо, пак, братио, од ега, бежимо према своим силама. Шта значи то бежае? Оно е уздржае од
злих дела и помисли, као и прилепивае уз Бога и посвеивае добрим делима. Стога се латимо
добра са свим смиреем, кротошу и благопокорно служеи Господу у увереу да ни едно добро кое
ние ограено смиреем ние зрело и трано. Уколико постое они кои надмено мисле о себи, нека се
смире под крепку руку Божиу како не би узалуд трчали, ве како би се удостоили Царства небеског.
247.
1) Сада е време бербе винограда, одакле можемо извести поуку за себе, с обзиром да смо и ми
виноград; као виноград Божии ми треба да приносимо гроздове врлина, свецело се посвеууи
Господу; 2) немомо се враати назад, нити ходити двема стазама; 3) када неприате почне да
нас искушава, ступимо у борбу и савладаемо га (4, 25)
1) Данас емо се речу дотаи онога што нам е пред очима. О чему е реч? Почело се са браем грожа.
Ми видимо да се код грана кое су обремеене грожем ава радост и благослов, а код оскудних - туга
и горчина. "Шта ми имамо са тим", реи е неко од слушалаца. Имамо врло много, с обзиром да се
преносно и ми зовемо виноградом Господим. Господе, Господе, погледа с неба и види и посети
виноград ова, и утврди га, ега кога засади десница твоа (Пс. 79, 1516). Нe говори ли Господ и у
еванеу: а сам чокот, а ви лозе. Ко остае у мени и а у ему, та доноси многи плод, ер без мене
не можете чинити ништа (н. 15, 5). Будимо у нашем благом Владици с обзиром да е егов насад
сличан винограду и принесимо му гроже врлина како бисмо се удостоили еговог благослова. И нека
се не деси да, приносеи тре и чичак страсти, потпаднемо под осуду: Свако дрво кое добра рода не
раа сече се и у ога баца (Лк. 3, 9). У односу на нас сечее се односи на смрт, а бацае у ога - на
ога вечни, у кои е бити бачени сви кои чине рава дела, кои одступау од исповедаа [вере], кои
тела своа кваре пороцима, облаци безводни, кое ветрови витлау; дрвета есеа, бесплодна, двапут
умрла, и из корена ишчупана; бесни таласи морски кои се пенушау своим срамотама; звезде
луталице, за кое се мрак таме чува занавек (д. 12-13). Стога апостол Павле вапие: Бежите од блуда,
Сваки грех кои човек учини ван тела е, а кои блудничи своме телу греши. Или не знате дае тело
ваше храм Светога Духа кои е у вама, кога имате од Бога и нисте свои? ер сте купени скупо (1.
Кор. 6, 18-10).
2) Како да се не стидимо неба и земе уколико се поново враамо назад ми, кои смо купени часном
Крву Христовом? Како да не црвенимо пред самима собом што се споа показуемо светлима, а
изнутра смо пуни сваке нечистоте? Докле емо храмати на оба колена? Када емо се, назад, утврдити
на едном путу? ер, мудри говори: Тешко грешнику кои ходи на две стазе (Сир. 2, 12), т. по стази греха
и врлине, с обзиром да оне немау ништа заедничко. Нe може се благоумним назвати слуга кои час
служи свом господару, час еговом неприатеу. Ми треба у потпуности да се посветимо Богу, с
обзиром да едино на та начин можемо да постанемо причесници живота по Богу. Стога се немомо
184
задржавати на чулном као бесловесне животие, ве душевним силама узиимо ка зреу небеског, чула
обраауи од трулежног ка нетрулежном и од брзопролазног ка непролазном.
3) Немомо, такое, допустити да наш мудриаш зла квари срца наша отровом злих помисли. Напротив,
чим он посее похотну сласт, или какво друго зло, ми треба да пожуримо да од себе брзо одгурнемо
лукавог лаживца. Како? Молитвама и моеима, сузама и уздасима и срдачном скрушеношу. Таква
е наша невидива борба и такво е необавено сукобавае. Подражавауи телесне вонике, ми
треба да горимо духом и да прогонимо свое невидиве неприатее. Примауи ране, они не одступау
имауи наду на награде. Ни ми не треба да се повлачимо чак и ако нас покриу безброне ране, ве
треба да стоимо и боримо се будуи укрепивани Божиом помои. а вас за то молим с обзиром да се
ради тога и трудим, говореи вам свое кратке поуке. а се радуем због оних кои добро ходе и уздишем
због оних кои се поклизну. Стога сви треба да право ходимо, да чинимо добро, да смо трпеиви у
псалмопоау и молитвама, у службама, у послушаима, у смиреу и Бог мира е бити са нама.
248.
1) Добивши дар освееа, постарамо се да га сачувамо, нарочито бежеи од телесне похоте: она
е противна стау благодати, свргава у ропство и доноси страшивост; 2) ено умртвавае
пружа све супротно (4, 26)
1) а се веома радуем када долази неки Господи празник. И право е. ер, улазеи у зрее таинства
ради кога е установен празник ми се просвеуемо. Тако е и сада, на дан Уздизаа часног и
животворног Крста. ер, велика е радост што смо се удостоили не само да видимо, него и да целивамо
и загрлимо дрво на коме су стаале ноге Господа нашег Исуса Христа, и на коме е Он распет и пролио
своу животворну Крв. Понеко се много труди да стекне много пропадивог злата. А ми одедном имамо
дар: тек што смо целивали Крст, ми смо примили просвеее, освеее и избавее. Тако е благодат
брза и тако се дар вернима дае без труда. За чувае, пак, такве благодати неопходан е труд молитве и
бодре паже, нарочито стога што се на оно што е лако стечено обично лако[мислено] гледа и не чува се
као што треба. Ето због чега вам и узвикуем да се чувамо од сличне погрешке и да почнемо да мариво
чувамо дар.
Ми своа освеена уста не треба да скрнавимо лажним речима и суетним разговорима. Ми свое
освеене очи не треба да помрачимо блудним погледима, нити да свое обасано срце оцрнимо скверним
сеаима. Апостол вапие: Да не царуе, дакле, грех у вашему смртном телу, да га слушате у
похотама еговим; нити даите удове свое греху за оруже неправде; него предате себе Богу, као
оживени из мртвих, и удове свое Богу за оруже правде. ер грех нее вама овладати, пошто нисте
под законом него под благодау (Рим. 6, 1214). Видиш ли да е грех царовао у закону, док нас правда,
коа се зацарила у благодати, избава од сваког греха. ер, написано е: Али се опрасте и посветисте
и оправдасте именом Господа Исуса Xpucma u Духом Бога нашега (l. Kop. 6, 11).
Успоштумо, молим, очишее и сачувамо освеее. Кад смо ве постали поштовани, због чега сами
себе сурвавамо у бешчаше? Зашто се преко мере старамо о телу кое емо ускоро оставити у гробу?
Због чега похотну сласт сматрамо приатношу, када е заиста смртоносна болест? Сласт похоте есте
аволова удица и разгорева неугасиви ога. Па ипак, ми уди стремимо ка о као робови, сами себе
предауи у плен.
а сам слушао како е едан од оних кои су били обузети том страшу говорио да е бое ставити омчу
на врат, неголи робовати том греху. ер, он као жестоки господар своме робу нареуе: "Иди", и он иде,
"дои", и он долази, "учини то", и он чини. На исти начин он свом потчиеном нареуе да чини и горе
[ствари]: "Говори срамно", и он говори, "учини раво", и он чини.
Такав обично стее и тресе се као Каин: пловеи по мору он подозрева бродолом, пролази ли по
пустии - бои се да не падне у руке разбоника, удари ли гром - чини му се да е ради ега [пукло],
бесне ли муа - бои се да га не опали. Видеи, он не види и слушауи не чуе, имауи растроена
чула. Шта е ужасние од таквог живота? Мени се чини да е бое бити предан зверовима, неголи
погубним страстима, с обзиром да од првих гине само тело, а од других и душа и тело.
2) Код врлинског [човека] бива сасвим другачие. Будуи слободан од греха (не само од сласти похоте,
него и од сваке друге страсти), он се радуе и окуша задовоство у самом себи. Он царуе правдом и ние
му страшно ни на мору, ни на копну будуи да у ему живи Бог, кога призива у опасним случаевима:
185
eу се боати зла, ер си ти са мном (Пс. 22, 4); неу се уплашити од мноштва народа, кои ме около
нападау (Пс. 3, 7); зато се неемо уплашити кад се зема затресе, и преместе се горе у срца мора
(Пс. 45, 3). Видиш ли шта значи добар живот? Он е прави блажени живот. ега смо и ми добили по
Божио милости. О ему сада треба да буде све наше старае и брига. Узревнумо да ош више
напредуемо у ему, у свему се потчиавауи са побожношу и на делу проавууи свако послушае,
смиреноуме и душевну чистоту.
249.
1) Гледауи како се засеавау поа, стекнимо поуку да се засеавамо семеем духовних
расположеа; 2) но расте: побрините се да се уздржите од многог спаваа, као и од сваког
излишног задовоаваа телесних потреба; 3) цар се вратио са похода; ипак, немоте падати
духом: пребацимо на Господа тугу своу (4, 27)
1) Сада е код време за сеае вештаственог семена, т. пшенице и другог. Ми видимо како уди од раног
утра журе на то дело и до нои се неуморно труде, на сваки начин се старауи да добро и довоно
посеу за свое годише телесне потребе. Због чега, пак, ми, сеачи духовне сетве, спавамо и остаемо
незасеани са неопходним? И како емо потом издржати вечну глад? И какво емо оправдае навести за
своу недественост? Бое е да се пробудимо из сна и да почнемо да деламо ош усрдние од оних кои
сеу вештаствено. Ко шкрто сее, шкрто e u жети, a ко са благословима сее, са благословима e u
жети (2. Кор. 9, 6). Шта, пак, ми да сеемо? Молитве, моеа, искаа, благодареа, веру, наду,
убав. Ето семена благочаша. Ето чиме се храни душа. На вештаствено жетви земорадник стрпиво
чека уутру и увече да дое киша. У нашо духовно, пак, сетви ми сами смо господари кише и росе, т.
плача и скрушености. Пошто е дело у нашо власти, а молим да сеемо много и да обилно заливамо, те
е се умножити пород наше правде, како бисмо, кад настане духовна жетва, могли руке и крило да
напунимо духовним сноповима, те да се удостоимо да чуемо: Благослов Господи на вама (Пс. 128, 8).
Благословисмо вас из дома Господег (Пс. 117, 26). Трудове плодова своих ешеш; блажен си, и добро
e mu бити (Пс. 127, 2). Таква е наша реч о томе.
2) Хоу да вам, братио, напоменем да су нои код нас почеле да расту по мери смаиваа дана. Вама
е познато да бдее исушуе тело, а да га много спавае деба. Меутим, заедно са дебаем тела и
страсти се хране. Тим поводом имам нешто да вам кажем. Шта, наиме? Сваки од вас има псалам, има
поуку, има молитву. Све нека се сразмерно обава и све нека буде за изграивае душе (1. Кор. 14, 26),
на благоустроство духа, да вас сатана не искуша вашим неуздржаем (1. Кор. 7, 5). И а не говорим
само о сну, ве и о храни и пиу и о свему другом. ер, прекрасно е све што е по мери, с обзиром да нас
чува од скретаа на едну или другу страну и од саплитаа.
3) И сада у нешто реи. Пошто се самодржац [цар] вратио са похода, у вашим срцима е се можда
подии помисли о [смеру]коим е пои црквена дела, а посебно и наша. Ми о реченоме имамо
руководство Писма: Пренеси на Господа бригу своу (Пс. 54, 23) и Он е учинити. Ако е Бог с нама, ко е
против нас (Рим. 8, 31). Прошлих година е Он чувао наш живот и избавао нас од разних искушеа и
скорби. Ми се надамо да е нас и убудуе чувати. Ми само треба да живимо достоно еванеа, да
имамо небески живот и да смо на земи као странци и дошаци. ер, ко е од оних кои су одвакада
ушли у овдаши живот остао у ему засвагда? Нису ли сви кои су дошли опет изашли као из стране
земе? ер, наше овдаше пребивае есте странствовае, a наш истински боравак и наслее есте у
другом животу. Преселивши се у ега, нека бисмо се удостоили да са свима светима постанемо
наследници Царства небеског.
250.
1) Он указуе на велико добро обнаваа живота у Христу Исусу; 2) какво е назначее три силе
душе и како их е искварио пад; 3) он призива да се исправно делуе свим силама [душе] и да се
чува благородство коим смо у Господу облагороени; 4) он закучуе: "Тако су дествовали оци,
тако дествумо и ми" (4, 30)
1) Господ наш Исус Христос има велико и неизрециво човекоубе према нама. Он не само да е
дошавши благовестио мир нама кои смо далеко и онима кои су близу (Еф. 2, 17), по написаном, ве е и,
узишавши на небеса, оставио свете апостоле да нам слично благовесте, по писау блаженог Павла:
186
Молимо у име Христово - помирите се са Богом. ер ега, кои ние знао греха, учини грехом нас ради,
да ми постанемо правда Божиа у ему (2. Кор. 5, 20-21). Ето безмерног стараа о нама. Ето
неизрецивог човекоуба. ега, кои ние знао греха, учини грехом нас ради. Како и на кои начин? Он
не говори о греху као безаконом делу кое се са правом осууе. Никако. ер, Он греха не учини, нити се
нае превара у устима еговим (1. Пт. 2, 22). [Он хое да каже] да се Он обукао у нашу природу коа е
повреена грехом да би немои наше узео и болести понео (Мт. 8, 17), да би се за нас распео и
подвргао се насрамнио смрти. Ето шта значи: ега... учини грехом нас ради. Ради чега? Да ми
постанемо правда Божиа у ему. Како? Кроз избавее од греха кои е достоан осуде и кроз живот и
кретае у ему. Због тога [апостол] наводи: А сараууи с им, молимо вас да не примите узалуд
благодат Божиу (2. Кор. 6, 1). Видите ли како [нас] уверава и убеуе. Шта значи: Да не примите узалуд
благодат Божиу. Значи да ми не треба да се враамо назад, да се не предаемо страстима од коих смо
се одрекли и да не нарушавамо завете кое смо дали пред Богом и анелима као сведоцима. Него шта?
Да ходимо у новом животу (Рим. 6, 4), у чистом, непорочном, врлинском и небеском животу.
2) Дошавши довде, хтео бих да вам покажем едну скривену силу речи. О чему се ради? удска душа
има три силе: словесну, раздражану и желатену. Дело словесне силе е да веруе у Свету Троицу.
Дело раздражане силе е да се гневи на змиу кушача и да га не пушта у близину. Дело, пак, желатене
силе еда жели и воли Бога кои нас е створио. Изменивши, пак, и преокренувши душевне силе, аво е
преко их почео да нам спрема пропаст. Како? Он е желатену силу код нашег праоца саблазнио на
окушае забраеног, раздражану силу е код Каина побудио на убиство брата Авеа и словесном
силом е човечанство завео на идолопоклонство. Ето какав е начин деловаа завидивог неприатеа
нашег.
3) Ми, пак, треба да останемо у ономе у чему смо створени: свима трима силама ми треба да се
утвруемо у добру и да се украшавамо Духом, не дозвоавауи да изгубимо благородство коим нас е
облагородио Господ, усиновууи нас Богу и Оцу. еванее говори: А онима кои га примише даде
власт да буду чеда Божиа (н. 1, 12). Пошто смо постали чеда Божиа, немомо допустити да постанемо
деца гнева. Пошто смо именовани наследницима Божиим, немомо дозволити да постанемо наследници
неугасивог ога. Пошто смо признати за удове Христове, немомо од себе начини удове блуднице.
Немомо се обазирати на свет и на оно што е у свету. Немомо окретати очи на лепоту садашег живота,
коа е суетна и брзопролазна. Претпоставимо да смо се наситили задовоеем похоте тела и крви:
Меутим, каква е корист у крви моо, када будем силазио у пропаст (Пс. 29, 10). Погледамо у гробове и
увидимо чиме завршава похотна сласт. Претпоставимо да смо окружени имаима и новцем. И шта?
Нисмо ли наги ушли у свет? Наги емо и изии из ега, не носеи ништа осим исправних или равих
дела. Стога свети Давид и вапие: едно молих од Господа, и то тражах: да живим у дому Господем
све дане живота мога, да гледам красоту Господу и да посеуем храм свети егов (Пс. 26, 4).
4) Ето блаженог живота. Ето доброг удела кои су изабрали свети оци наши, као и блажени исповедник
Павле, кога сада помиемо. Ми смо нешто мало чули о врсти и величини егових борби и подвига.
Подражавауи ега, и ми усрдно продужимо напоре нашег подвижништва и подносимо терет гоеа
кога смо се удостоили, не одступауи од уобичаених наших делаа. Неуморно ходимо своим путем.
Уколико се и спотакнемо, пожуримо да устанемо, савлаууи неприатеа свог авола како бисмо и ми
добили венац правде са свима светима у Христу Исусу, Господу нашем.
251.
1) Он од свое болести прелази на мисао о смрти и од страдаа у болести - на вечне муке; 2) он
прича како су се у досадашем гоеу едни прославили, а други посрамили и сасвим изгубили;
3) другима он упууе реч жалости, изобличеа и застрашиваа последицама (4, 31)
1) а сам био болестан и вашим молитвама сам опет оздравио. Меутим, докле емо се ми на та начин
враати здраву? Наравно, дои е смртни час када више нее бити места за такво враае. Дои е
он и одвоие ме од вас: он е ме послати одавде на другу страну. Ипак, ви због тога не треба да
помишате о сиротанству. Наиме, не лаже Она кои е рекао: Неу вас оставити сиротне (н, 14, 18),
и: Ево, а сам са вама у све дане до свршетка века (Мт. 28, 20). Осим тога, ми емо се угледати онога
дана. Само када би било могуе реи [да емо се видети] у неизрециво радости и бескраном животу.
Шта сам, пак, препатио за време болести ви знате. Обузет езом, а сам се подвргао неподношиво
дрхтавици, да бих ускоро био обузет палеом вруицом читавог дана. Страдауи, а сам тада помислио
нее ли тако и у будуем веку од мука у тартару преводити у геену огену, с обзиром да е бедни човек
187
бити осуен на две (или и више) мука. И било да е се човек подври едно или двема мукама, ве из
садаших страдаа се може закучити да е неиздржив гнев Божии према грешницима. Обузевши се
страхом и трепетом, ми стога треба на сваки начин да се потрудимо да не упаднемо у оне неиздрживе
муке.
2) Ето, и садаше гоее е за поедине послужило као повод за проавивае врлина, услед чега су
просиали као светила васиони, држеи речи живота на моу похвалу, ако бих могао да кажем, за дан
Христов (Фил. 2, 1516). Колико су добра они учинили? И какво су савршенство достигли? Они су се сами
спасли и[друге] спасавау. Поставши опитни кроз трпее искушеа и очистивши се као злато у
топионици кроз изгарае у огу скорби и страдаа, они и друге привлаче [страдау], поставши
спаситеи многих - и своих, и туих. За друге, уосталом малоброне, пак, гоее беше повод за рава
дела због иховог самовоног живота, кои ние био обуздаван законом послушаа и кои им е
оставао слободу да врше своа стидна [дела]. Стога е за их веома умесно реи речима Писма:
Потамне као ча изглед ихов (Плач. 4, 8).
3) Таквим у и а завапити: "Синови безакоа, ви сте оставили Господа, изменили законе монашког
живота и не умете право да ходите, ве се као хроми клатите тамо амо. Ви сте се одвоили од своих
сапутника и постали женоубиви. едни од вас живе усамени, а други узимау робове или се чак
упуштау у трговину, побуивани среброубем. Вас не плаши ни пророчко карае, ни апостолска
опомена, ни савети мога смиреа. едан од [вас] е, заробен лепотом, склизнуо у отимачину и чак у
одрицае од Бога. Шта чиниш, несретни сине погибли? Колико пута си певао: Куда у пои од Духа
твога, и од лица твога где у побеи (Пс. 138, 7). Или хоеш, потпуно заведен, да се удружиш са змиом
коа е прелестила Еву и коа е заедно са ом из раа изагнала нашег праоца Адама? Нe мислиш ли да
се ош одрекнеш Христа, са коим си се сединио кроз завет девствености, те да се споиш са грехом, кроз
кои е смрт ушла у свет? Зар не чуеш шта узвикуе еванее о онима кои поступау на такав начин:
Црв ихов не умире, и ога се не гаси (Мк. 9, 44). Зар не обрааш пажу на оно што говори апостол: А
блудницима и преубницима судие Бог (ев. 13, 4) Шта стичеш вршеем греха? Зар не стичеш мрак и
убод срца мачем? Зар се не сурваваш у дубину очааа? Зар не добиаш самог сатану, кои те сада, као
некада уду, принуава да се ухватиш за омчу? Отрезни се, помрачени. Бежи од смртне замке,
изгубени. Немо дозволити да се запеташ у адску замку, коа би те принудила да овде живиш
Каиновим животом, стеуи, тресуи се и бежеи од сваког познатог лица, док би у будуем животу био
осуен на геену огену, т. када дое Господ... да се прослави у светима своим и покаже се диван у
свима (2. Сол. 1, 10) кои су верно ходили у заповестима еговим. Он е има дати достоне награде, а
противнике е послати у бескране муке кое су им припремене".
252.
1) Богоавее на ум приводи величину добара од доласка Господег на зему у телу; 2) шта
емо ми узвратити - ми даемо сво живот у крстоносним подвизима и садаше исповедништво
пред иконоборцима; само истрамо чврсто и у едном и у другом (4, 32)
1) Ето, приближава се празник Богоавеа. Дан радости е пред вратима, заиста велике радости, какве
ние било од века. ер, Син Божии нам долази нисходеи нам кроз роее од Деве и лично нам се
авауи, а не више кроз загонетке и символе, као што су га виали старозаветни оци. Ништа блажение
се ние десило у свим поколеима и ни едно чудо Божие од века ние било дивние. Стога анели
благовесте о тани коа се извршила, звезда указуе да се на земи родио Пренебески, пастири журе да
угледау спасее кое им е благовештено, мудраци носе царске поклоне и пева се необично нова песма
о необично новом делу Божием, коим се Бог на висини прослава и на земи шири мир. Апостол
сведочи: ер Он е мир наш, кои и едне и друге састави у едно и разруши преграду коа е
раставала, то ест неприатество, укинувши телом своим закон са еговим заповестима и
прописима, да оба сазда у самоме себи у еднога новога човека, стварауи мир; и да помири са Богом и
едне, и друге уедном телу крстом, убивши неприатество на ему (Еф. 2, 1416). Речено су од века
хтели да виде пророци и праведници, али нису видели осим у вери. Ми, пак, и сагледасмо и руке наше
опипаше ега, по писаноме. Видели смо... и обавуемо о Слову живота: Живот се ави(1. н. 1, 1-2) и
ми примисмо усиновее.
2) Но, шта емо узвратити Господу за све што нам е дао (Пс. 115, 3). Предупреууи одговор, свети
Давид е узвикнуо: Чашу спасеа примиу и име Господе призвау (Пс. 115, 4). И ми се, братио,
радумо што смо се удостоили да узвратимо Господу за све што нам е дао. Какво е то узвраае?
188
Крстоносни живот кои смо прихватили и исповедништво у коме стоимо, и хвалимо се надаем славе
Божие (Рим. 5, 2). И речено треба да празнуемо кроз читав живот, а не само едан дан. Они кои се
управау телом и налазе се у плену страсти не могу да празнуу, чак и ако личе на оне кои празнуу,
будуи да су робови страсти и продани греху, као што е написано: Сваки кои чини грех роб е греху. А
роб не остае у куи вавек, син остае вавек (н. 8, 3435). Ми смо се удостоили да се назовемо
синовима по благодати, услед чега емо у куи остати вавек само ако првобитну вepy дo краа чврсто
одржимо (ев. 3, 14). Укрепивани Духом Светим, стомо, дакле, у нашем монашком чину и старамо се
едан о другоме у подстицау на убави добра дела (ев. 10, 24), у послушау, смиреу, кротости и у
свим другим прекрасним стараима, не слабеи у своо решености, ве додауи усре на усре,
утолико више што видимо да се приближава дан Господи. ер, приближава се велики и славни дан у
коме е Судиа свих да се откривено ави и буде виен у слави у коо су га видели апостоли при
Божанственом Преображеу, свакоме дауи по делима еговим. Нека бисмо и ми са свима светима
видели како са благоприатним лицем гледа на нас и како нас прима у Царство свое небеско.
253.
1) Израиу кои странствоваше у пустии беше обеан поко; меутим, нису сви ушли у ега; и
нама е обеан поко; али може се десити да не уемо сви у ега; 2) шта да радимо да бисмо ушли
- не треба да поступамо као што су они поступали (4, 34)
1) Ето прелазимо из године у годину, из едног времена године у друго, од празника ка празнику и нема
никаквог зауставаа у овом животу. Свакако, ми емо морати дои и до еговог краа и преи у поко
сво. Написано е: ер ко е ушао у одмор егов и сам е починуо од дела своих, као и Бог од своих (ев.
4, 10). О каквом се покоу ради? О Царству небеском, на кое нас апостол подстиче, говореи:
Постарамо се, дакле, да уемо у та починак, да не би ко nao no истом примеру непокорности (ев. 4,
11). Шта онхое да каже? Бог е Израицима обеао да е их увести у обеану зему. Они, меутим,
нису ушли стога што су се показали као непокорни и огорчили га. Ни ми, дакле, никада неемо уи у
Царство небеско уколико смо непокорни еговим заповестима. Господ говори: Четрдесет година
негодовах нараштау оном, и рекох: Вазда се заблууу срцем (своим), и они не познаше путеве мое,
тако се заклех у гневу своме: Нее уи у поко мо (Пс. 94, 1011). Тако е било код их. Код нас се, пак,
покорност од сваког очекуе током читавог живота, а не само четрдесет година. Уколико се не постарамо
да испунимо све заповести, Бог и за нас може реи:Нее уи у поко мо. Кости оних кои нису ушли пале
су у пустии. Уколико ни ми не уемо, и наша тела и душе е бити бачени у геену огену. И та казна е
бити неупоредиво тежа, будуи дае написано: Кад неко преступи Закон Mojcujeв, no исказу два или три
сведока, има да умре без милости; замислите колико е сада тежу казну заслужити она кои гази
Сина Божиега, и Крв Завета коом е освеен за несвету држи, и Духа благодати вреа (ев. 10, 28-29).
2) Кои узрок е има преградио улазак? Невере, роптае, хула, противречее, огорченост, гордост,
блуд. Ето шта их е погубило. Бежимо и ми од тих страсти као од ога, верууи обеаима Божиим,
будуи да е моан да испуни оно што е обеао. Немомо роптати (уп. 1. Kop. 10, 10), ни хулити, нити се
огорчавати, ни противречити. Будимо меу собом благи, милостиви, праштауи едан другоме, као
што е и Бог у Христу опростио нама (ЕФ. 4, 32), свагда носеи на телу умирае Господа Исуса (2.
Кор. 4, 10) и увек будуи готови на смрт за Господа. Свагда се обнавамо молитвама, моеима,
сузама, зреима небеских виеа. Живеи на та начин ми неемо уи у зему коом тече мед и млеко,
као древни, ве у зему кротких, где е извор живота и бесмртности, где е красота небеског ерусалима,
где е радост и весее, где е блистае блажене и живоначелне Троице...
254.
1) Девственост е изнад брачног живота; 2) благодареи Богу што нас е удостоио тог зваа,
пазимо да не паднемо; 3) кое емо средство употребити - борбу и победу вишег над нижим, чему
су усмерени сви наши подвизи; 4) додау о едну реч: вратио се брат Мемнон; примите га са
братском убаву, као што е у причи отац примио сина кои е био отишао од ега (4, 35)
1) Такмичари се на тркалиштима састау едном годише на кратко време, а потом се натецае
завршава: победници и побеени, као и гледаоци се разилазе. Они, пак, кои су на попришту
девствености не ходе едан дан, ве читав живот. ихов пут и ихово хоее по ему су невидиви,
као што е невидива и борба коу имау са невидивим неприатеима. Девственост е навиша врлина,
189
коа досеже до самих небеса. уди се по начину живота деле на две [групе]: на оне кои живе брачно и
на оне кои живе безбрачно. Они кои живе брачним [животом] саставау дои свет, а безбрачни
испуавау гори свет. едни подлежу робовау трулежности, а други се удостоавау да блистау
нетрулежношу. Она ко би видео човека са крилима са правом би се задивио, с обзиром да види изглед
и човека и анела. Слично иони кои подвижнички чувау девственост представау неко чудесно виее
и за анеле и за уде. ер, они су и у телу и изнад тела, у свету и изнад света. За онога, наиме, ко се
одриче од света кажу да е изабрао надсветски начин живота. И Господ у еванеу каже: ер има
ушкопеника кои су се тако родили из утробе материне; а има ушкопеника кое су уди ушкопили;
а има ушкопеника кои су сами себе ушкопили Царства ради небескога. Ко може примити, нека прими
(Мт. 19, 12). Видите ли да е за многе та дар несместив. Он е оставен само за оне кои се распиу
начином свог живота.
2) Радумо се и сарадумо се меусобно, благодаримо и безмерно захваумо што смо по Божием
човекоубу призвани да тако велико звае, коим се Бог прослава и коме се уди диве. Осим тога,
трудимо се да водимо што паживии живот, с обзиром да су многи падали са такве висине и у давна
времена, и данас. едни су се били надули превазношеем, други су били поражени немарношу и
нерадом, што душу приводи у погибао.
3) Кое е средство коим се избавамо од реченога? Птица у свом лету налази средство да се избави од
беде. ер, осетивши близину ловца, она растава крила и прелее на друго место, избегавауи
уловавае. И ми када приступи ловац душа наших, т. аво треба да, окриени духом, зреем
полетимо горе, тражеи оно што е горе... и мислеи о ономе што е горе (Кол. 3, 12). Уколико нам
предлаже похотну сласт, ми треба да се постидимо благородства душе. Уколико покрее дество греха,
ми свом мишу треба да замислимо строгост суда. Супротставауи едно другом и помисли одбиауи
помислима, ми емо се спасти од погубника. А какав е венац подвига? За телесне борце постои
трулежни венац, а за нас - нетрулежни. Они имау привремену радост, а ми - вечно весее. И блажени
смо ми ако смело поуздае и наду коом се хвалимо до краа непоколебиво одржимо (ев. 3, 6). Стога
молим да истраемо у молитвама и моеима, у скрушености и сузама, у смиреноуму, послушау,
исповедништву и у другим подвижничким делаима, те да, уз Божиу помо, однесемо победу над
неприатеем. О томе е довоно.
4) Сада [рецимо] нешто о брату Мемнону. Он се некако повратио и вратио, услед чега треба да га
примимо, како, , . не би био савладан од превелике жалости (2. Кор. 2, 7). Хоу ипак да вам кажем да е
сваки кои чини грех не само роб... греху (н. 8, 34), по речи Господо, ве и мрзак убитеима врлине.
Они би се чак и постидели да га целивау како се не би окаали еговим грехом. Меутим, пошто ни
Господ наш Исус Христос ние одбацио блудног сина кои се вратио, пошто е све расуо са блудницама,
ни ми неемо одбити овог брата, ве емо га дружеубиво примити и са благодарношу се развеселити
се због еговог повратка, молеи се за егово спасее. Испуавауи заповест као ученици Господа
Спаса нашег, ми емо бити достони да наследимо Царство небеско.
255.
1) Колико е код нас братие скончало у изгнанству за иконопоштовае и од мука; они су сведоци
истине Православа; еретици ништа слично немау, будуи да осеау да им основе нису чврсте;
ми смо, пак, назидани на темеу апостола и пророка; 2) за спасее е нама неопходно едино да
на том темеу зидамо злато и сребро, и драго камее, т. свет и непорочни живот, чистеи се
покааем чим се деси да сагрешимо у било чему (4, 36)
1) Починуо е брат наш Теодул. Он беше едан од боих: по послушау искусан и по исповедништву
чврст. Он е примио ране за Христа, те е у тамници и у изгнау окончао живот. Шта може бити радосние
од реченога? Много наше братие (преко сто их) су били прогнани на [разна] места и, засиавши попут
звезда, оставили своа свештена тела као сведочанство Православа онима кои сада живе и потоим
родовима. И а не говорим само о нашем братству, него и о братии из других манастира, кои су сво
живот завршили у изгнанству. Ето навеег утвреа Цркве Божие. Она има облак сведока о поклоеу
икони Господа нашег Исуса Христа, Пречисте Богородице и свих светих егових. Чак и кад ништа друго
не бисмо имали у рукама, речено би било довоно за доказивае истине онима коима имау ум. Нека се
постиде противници, т. инославни. ер, ко е од их, бореи се за своу веру, било када поднео таква
страдаа? Нико и никада. Они слично животиама у нои свое ереси царуу и бивау смели. Меутим,
када се поави светлост дана и када као Даница засиа Православе, они се скривау у азбине свог
190
лукавог мудроваа. И нека плутау при светлости свог ога, кои су сами зажегли. Ми, пак, кои смо
назидани на темеу апостола и пророка и богоносних отаца наших, останимо тврдо укореени и
убудуе, ни мало се не колебауи удским застрашиваем.
2) По апостолско заповести, нама за стицае спасеа предстои да, на основи наше праве вере, зидамо
злато, сребро и драго камее, а не дрва, сено и сламу (уп. 1. Kop. 3, 12), т. храну за ога. Онога ко е на
та начин утврен, ништа не може поколебати у егово вери у Господа. Написано е: Христос нас е
искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство (Гал. 3, 13). Немомо допустити да опет
потпаднемо под проклетство. Христос нас е омио у Крви своо, баи препорода и обновеа Духом
Светим. Немомо дозволити себи да се поново вратимо срамним делима, од коих смо се одрекли.
Уколико не учинимо тако, може се десити да нам у дан свог откриваа каже: "а сам вас учинио своим
сателесницима, а ви сте мое удове учинили удовима блуднице; а сам вас омио од грехова ваших, тако
да немате ни мре ни боре, или што томе слично (Еф. 5, 27), а ви сте се опет обложили смрадом
страсти и оцрнили са правштином грехова; а сам вас обилно испунио умном светлошу кроз Духа
Светога, а ви сте сво ум начинили стаништем бесних страсти; а сам вас учинио санаследницима вечних
добара, а ви сте изабрали да будете санаследници мог противника: Идите од мене проклети, у ога
вечни кои е припремен аволу и анелима еговим (Мт. 25, 41)". Нека ми никада не бисмо чули та
страшни глас, нити окусили такав неиздрживи гнев. Стога са сваком ревношу узревнумо да стекнемо
чистоту, сузе и срдачну скрушеност, испуавауи своа послушаа без роптаа. Будимо бодри на делу
Божием данононо како неприате, прокравши се, не би прогутао непаживу душу. Замке змие се
едва избегавау при будности. При спавау, да ли е се оне избеи? Меутим, неко е реи: "Наша
природа е пала и немона". а сам са тим сагласан и налазим се у исто природи. Ипак, ево шта молим:
чим се деси нешто [што е израз немои], нека се одмах ави покаае, исповедае, скрушеност срца и
живо стремее ка васпоставау раниег доброг стаа. Тако дествууи свакодневно, ми емо
достии оно што иштемо. Достигавши, пак, оно што иштемо, ми емо се удостоити да чуемо и жеени
глас: Ходите [благословени]... , и постати наследници Царства небеског.
256.
1) Празнике треба празновати са духовном утехом; 2) празници пролазе, а и читав живот е прои,
што не треба да заборавамо, ве да увек будемо готови за исход; 3) за ега треба да уреуемо
сво живот по споашем и ош више - унутрашем човеку; 4) ми не треба да одступамо ни од
чега неопходног (4, 37)
1) Прошли су празници и Божиа и Крштеа Господег [т. Богоавеа], кое смо празновали у част
Господа Бога нашег у овакво краности [т. у изгнанству]. Немомо, меутим, бити жалосни због тога, ве
се врло радумо што за Онога, кои е ради нас себе понизио узевши обличе слуге (Фил, 2, 7), ми трпимо
изгнанство и живимо у туо земи. ер, празновати управо значи прилепивати се уз Бога кроз
удаавае од вештаственог и беспристрасност према свету и свему светскоме. ер, шта емо реи о
онима кои живе у пустиама, горама и провалиама земаским? Зар они не празнуу? Они ош бое од
других празнуу у свом безметежу. Они празнуу узвишение и богоприличние од оних кои имау
могуности да празнике проводе у утехама, пировима, елима и пиу, заборавауи да сами себе
варау. их стога и Писмо оплакуе, говореи: Наслаивасте се на земи, и живесте раскалашно;
ухранисте срца ваша, као на дан заклаа (ак. 5, 5). ер, такви су постали слични свиама кое су
спремне за заклае: ихов бог е трбух, и слава у срамоти ихово (Фил. 3, 19). Према томе, празници
се бое празнуу уколико пазимо на себе и уколико проводимо живот кои е достоан нашег зваа и
исповедаа Христа.
2) Немомо, меутим, испуштати из вида да дани наши беже као на коима, док време, као некакав точак
кои се окрее, едне уводи у живот кроз роее, а друге изводи одавде кроз смрт. И она их не изводи
само у едном узрасту и не само у еднако правовремености, ве и старце пре младих, и младе пре
стараца, и очеве пре деце, и децу пре очева, а понекад и многе уде заедно сваког узраста. Тако е
благоволео да установи Бог како бисмо се ми, услед неизвесности смртног часа, сваког часа припремали
за исход. Будимо трезвоумни и бодри како нас смрт не би, дошавши неочекивано, нашла неспремне. ер,
тада емо се раскаати, премда без користи и плода. Зар не знате да сам претходних дана а
неочекивано пао у болест? И умало се душа моание уселила у ад. И премда сам се сада поправио, ипак
не за свагда. ер, свакако ми, остарелом, ве предстои да вас оставим и преселим се ка оцима и браи
моо. Молите се да се речено деси у моо пуно свести у Христу и у савршеном очишеу савести за сав
191
мо живот. Пошто су ме обузеле муке у болести, а сам помишао и говорио сам себи: "Када е ова мука
[тешка], каква е тек бити у будуем веку? И кад ми не подносимо три или четири дана страдаа, како
емо претрпети вечне муке".
3) а вам саветуем да о реченоме и ви размишате, те да свагда о ему размишауи живите
паживо. По споашем човеку [живите] са сваком побожношу, смиреноумем, трудоубем и
трпеем, a no унутрашем - са чуваем срца и са [настоаем] да вам велика, лукава и зла змиа не
нашаптава [зле помисли] и не напада вас, како од храма Божиег не бисте правили обиталиште страсти.
На сваки начин се старате да се покажете чисти пред Господом, ош овде, пре будуег века, почевши да
живите блаженим животом. ер, шта е блажение од живота са чистим срцем и у миру са Богом. Речено,
уосталом, ние могуе уколико не претходе напори, молитве, сузе, скрушеност, ревност, горее духа. И
при свему томе, неприате не престае да нас напада и да у нама распауе изненадну, неочекивану и
невидиву борбу. у он покрее стога што види да се старамо да узиемо на небеса и да се удостоимо
неизрециве радости.
4) Меутим, страдаа садашег времена нису ништа према слави коа e нам се открити (Рим. 8, 18).
Стога се са свом усрдношу и са свом крепошу вере и наде подвизавамо у воеу борбе како бисмо
разрушили све замке демонске. Ми треба да подражавамо такмичаре на тркалишту кои се напрежу да
трче. Они се при крау трке задишу и доспевау веома близу несвестице. Ипак, код их е трка кратка и
венац трулежан, док код нас битка трае целог живота, услед чега е и венац нетрулежан, као што су и све
друге награде вечне. Нека бисмо их ми и добили благодау и човекоубем Господа нашег Исуса
Христа.
257.
1) Треба да подражавамо свете оце; меутим, подражава оне кои су истог рода живота са тобом,
иначе е произаи штета; 2) потом он наводи примере; 3) немо се прихватати онога што ние
твое; уколико си киновиат - подражава киновиате; потом указуе на лица; 4) пустиа припада
пустиацима, а ти трпи општежитене тешкое, као и а (4, 38)
1) Читауи житиа отаца наших и разматрауи их, ми се дивимо. И право е. ер, заиста су дивни оци
наши будуи да су у телу живели анелоподобно са свим бестрашем и угодили Богу. Меутим, ми не
треба само да им се дивимо, ве и да их подражавамо према могуностима. Уосталом, треба да их
подражавамо са расуиваем, т. коновиат - киновиата, безметежник безметежника, пустиак -
пустиака, игуман - игумана. ер, каква е корист да подражавамо онога ко не води исти начин живота са
нама. ер, ми не само да не бисмо имали никакве користи, ве бисмо очигледни имали и штете. Многи су
из наводног богоуба оставали сво начин живота, устремавауи се ка другоме. Ипак, они су само
сво изгубили, док жеени нису стекли.
2) Као доказ реченога сетиемо се онога што се десило у нашем роду, оставауи древна казиваа.
Какву е корист поцу донело пеае на стуб? Нису ли га снели у извансебности? И сада он ние ни
киновиат, ни стубник. Какву е корист донео стуб и извесноме Саприту? Ние ли он са ега сишао ради
Православа, да би потом пао у ерес и постао изданик, те е сада нажеши меу прогонитеима? Но,
погледамо и на наше братство. Наш Петар е остарео у послушништву и добро у ему напредовао.
Потом е отишао у пустиу вучен побожношу? Како се, меутим, вратио оданде и какав е кра имао
знате и сами ер сте видели своим очима. Ние ли и Амфилохие, кои ош живи, напре постао стубник,
потом затворник, да би сада срамно лутао тамо амо.
3) Све речено е било и дешава се по аволском искушеу кое наводи да се боримо за туе, како бисмо
и свое изгубили. Стога апостол вапие: Сваки, брао, у чему е призван у ономе нека остане пред Богом
(1. Кор. 7, 24). Ако си призван као безметежник, ти немаш шта да размишаш о општежиу. Ако си
призван као киновиат, ти немаш шта да нагааш о безметежу. Нека свако у свом чину угаа Господу.
Свако у свом чину има примере по коима треба да уреуе сво живот. Ти подражава оне кои су
просиали у општежиу. Кое, дакле? Нe само древне светитее, него и оне кои су у нашем братству
били и есу. Подражава блаженог Доментиана, чиа е вера огена. Подражава блаженог Зосиму, чие е
послушае нелицемерно. Подражава блаженог Марка, кои е, примауи увреде и бешчаша као почаст,
умео да свое стае сачува непоколебивим. Подражава Терентиа, кои се, служеи болесницима у
кухии, никада ние предавао малодушности, нити уклаао од труда, ве се ние слагао да прее на
друго послушае када су му нудили. Он е претпоставао да се злопати на старом послушау.
192
Подражава и другу многу братиу, кои су изузетни у своим послушаима и чиа имена се налазе у кизи
живих. Ето кога да подражаваш, а не пустиаке.
4) Нека пустиа и горе остану за аву оаникиа и ему сличне. Ти заволи послушае и одсецае свое
вое. Он у садаше време не трпи гоее, а ти си гоен за правду. Он ние закучан у тамницу, а ти
пребиваш у тамници ради Господа. Он ние тучен, а ти си претрпео ударце за Христа. Све што си ти
претрпео есте неупоредиво више од споконог пустиског пребиваа. а смирени у реи нешто и о
себи самом. Пошто сам недостоно поставен за вашу главу, треба ли да се удаим у пустиу и да
оставим настоатество, или треба да започнем неки други начин живота. Меутим, глави и пастиру ние
своствено да тако поступа, будуи да е дужан да своу душу положи за овце свое. Ни ви не треба да
помишате, нити делате нешто друго од онога што сада есте. ер, од тога долази бесплодност и неред
предстоеег живота, а од трпеивог пребиваа у поретку заведеног послушничког живота долази
духовна плодност. Стога нека сваки ходи онако како га е Господ подарио и призвао. Нека тако живи и
угаа Господу да би се удостоио да чуе: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над
многим у me поставити; уи у радост господара свога (Мт. 25, 21).
258.
1) Он показуе шта е монах; 2) потом изображава у чему су се садаши монаси удаили од
раниих; 3) потом напомие да е то [одступае] противно Речи Божио; 4) назад (обашава)
како да се покажу исправни у реченоме и побууе их на нсправку (4, 39)
1) Ништа ние блажение и узвишение од нашег живота. едино треба да живимо по свом имену и да
немамо супротно живее. Монах е она ко едино на Бога гледа, едино Бога жели, едино Богу стреми,
едино Богу хое да угоди и едино у Богу налази мир, постауи виновник мира и меу другима. Она, пак,
код кога постои раздор, завист, деоба, по писаноме есте кратковид... заборавивши свое очишее од
старих грехова (2. Пт. 1, 9).
2) Криви знау због чега сам а то рекао. И нисам рекао да бих вас огорчио, ве да бих вас утврдио да
убудуе не падате у иста сагрешеа. Наши оци нису прихватали оговарае: она коби чуо оговарае
затварао е уши, или би га окретао на добру страну. Сада, пак, ми лако откривамо слух клеветнику и
слушамо га са жеом са коом никада у цркви нисмо слушали читача. Код наших отаца се ние говорило
ништа непреподобно, ве све тихо и пристоно, док сада говоре са гневом, виком и искривеним лицем.
Може ли шта бити ружние? Код наших отаца ние било роптаа, ве е свако са благодареем примао
оно што му се давало, услед чега е горко постаало слатко, и неприатно приатно. Сада, пак, ми ропемо
и осууемо не само сами за себе, ве и пред свима, како бисмо створили што више роптача и више Бога
ожалостили.
3) Нe треба тако да буде, братио моа, не треба. To ние монашко дело. И ние мали грех осуиваа и
вреаа. ер, речено е да опадачи... нее наследити Царство Божие (1. Кор. 6, 10). Ни роптае ние
мали грех, будуи да е написано: Немоте роптати као што неки од их (Израиаца у пустии)
ропташе, и изгибоше од истребитеа (l. Kop. 10, 10). Ни празнослове ние мали грех, с обзиром да е
писано: Никаква рава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграивае онога што е
потребно, да донесе благодат онима кои слушау. И не жалостите Светога Духа Божиега, коим сте
запечаени за дан избавеа (Еф. 4, 29-30). Видите ли чиме опомие апостол? Ми, наиме,
празнословем жалостимо Духа Светога. Или, зар се не боимо што емо на дан суда бити дужни да, по
речи самог Господа, дамо одговор за сваку празну реч?
4) Зашто после свега не пазимо на себе? Због чега се не припремамо да будемо у добром стау пред
оним што е нас задесити? [Рецимо] да су те увредили. Поднеси увреду великодушно и подави у себи
огорчее, као што е чинио свети Давид: Смутих се и не говорих (Пс. 76, 5). На та начин е увреда
прои, а твоа врлина остати вавек. [Рецимо] да е поставена храна коа ти не одговара. Ти, меутим,
благодари за оно што се има. ер, оно што ти осууеш и сматраш лошим други би желели макар да
пробау. Уосталом, кад се са нама не би дешавало нешто слично како бисмо могли доказати своу
послушност? И каква е егова похвала? Ни уздржаем, наиме, ни бдеем, ни лежаем на голо земи,
нити са било коим другим подвигом ми не можемо да се покажемо искусни у животу као са одсецаем
свое вое, т. са мучеништвом кое е нераздвоно од општежитеног живота. Свети апостол Петар
заповеда: Одбацивши, дакле, сваку злобу и свако лукавство и лицемере, и завист и сва оговараа,
жарко желите разумнога и правога млека, као новороена деца, да о ему узрастете за спасее, ако
193
ве окусисте дае благ Христос Господ (1. Пт. 2, 13), ако желите вечни живот, ако не одбиате да следите
добре савете и ако не се умарате и не падате духом, свагда се одвраауи од сагрешеа и падова.
Постауи искусни на та начин, ми емо се несумиво удостоити вечног живота у Христу Исусу.
259.
1) Ми треба да се сеамо онога што нам е даровано домостроем Оваплоеа; 2) треба да живимо
обновеним животом, т. по еговом духу; 3) треба да бежимо од ветхости, т. од похотне сласти
и зависти, од коих долази сво зло; 4) треба да ревнуемо за свако добро, волеи и невое ради
ега (4, 40)
1) Ми треба да смо жени слушаа Речи Божие као што жедни желе да пиу, и гладни да еду. ер, ми
од слушаа добиамо веома много: од немарних постаемо ревносни, од ревносних наревноснии. Какву
реч ми сада слушамо? ер Бог тако заволе свет да е Сина свога единороднога дао, да сваки кои
веруе у ега не погине, него да има живот вечни (н. 3, 16). И Он га ние едноставно дао, ве га е
[дао] до смрти, и mo дo смрти на крсту (Фил. 2, 8). Ми смо били робови авола због Адамове
непослушности, савладани смру, продани греху и потчиени трулежности. Меутим, дошао е
единородни Син Божии, као што е писано, и ceдe дао за избавее свих, те не само да нас е избавио
од власти смрти, него нас е и омио од наших грехова своом Крву (Отк. 1, 5), начинивши нас
наследницима свога Царства. Видиш ли егову крепку и силну убав? Видиш ли безмерну милост
еговог човекоуба? Како су непостижне егове милости и како су неиспитиве егове штедрости,
кое е богато излио на нас кроз Исуса Христа, Спаситеа нашег.
2) Шта емо на то реи ми, бедни и шта емо помислити? Да ли емо се опет вратити на грех? Хоемо
ли пожелети ропство? Хоемо ли изабрати бешчаше, трулежност и осуду? Не било. Ми кои умресмо
греху, како емо ош живети у ему? Или зар не знате да сви кои се крстисмо у Христа Исуса, у смрт
егову се крстисмо? Тако се с им погребосмо кроз крштее у смрт, да би, као што Христос
устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу (Рим. 6, 24). Ходимо, дакле,
братио, у новом животу како што смо обеали изнова приликом примаа схиме. Живимо у правди и
преподобиу, као што и доликуе светима (Еф. 5, 3), у миру и едномислиу, у часности, у благородству и
побожности, у светости и бестрашу, не поводеи се за преашим жеама из времена вашега
незнаа (1. Пт. 1, 14), ве као од ога бежеи од раниих пристраша, будуи утврени на камену вере
наше.
3) Ето шта е обновее. А шта е ветхост? Греховна сласт, коом е био уловен наш праотац Адам
(поставши изгнаник из раа и потпавши под бреме садашег многоплачевног живота нашег) и завист,
коом се распалио Каин и убио свог брата Авеа (стога што е предност дата еговим даровима, услед
чега е потом читавог живота стеао и дрхтао). Од две наведене страсти у свет е ушло безброно зло,
због кога е дошао потоп (кои е истребио све живо на земи), те горки удео Содома и Гомора (кои су
огем и сумпором претворени у пепео ради указаа на ихову нечастивост). Видите ли шта су учинили
грех и похота очиу са надменошу живеа?
4) Као што е ве речено, ми смо милошу Божиом призвани, добили слободу и потекли ка усиновеу.
Стога стомо у слободи коом нас е ослободио Христос и сачувамо у слави коом нас е прославио,
избегавауи све ништавно и све сматрауи безвредним због Христа. Бешчаше сматрамо чашу,
жалост радошу, ране - насладом, гоее - блаженством, смрт - животом, као што су чинили и поменути
свети оци наши и братиа, чиа су имена у кизи живих. И ми емо, живеи на такав начин, сиати као
светила васиони, држеи речи живота (Фил. 2, 15-16), док емо се у будуем животу удостоити наслеа
Царства Божиег.
260.
1) Он указуе да увид у житиа светих у нама оживава све добро и одбиа све лоше; 2) потом
призива да их свако по врсти свог послушаа подражава; 3) [назад] саветуе да се избегава
непослушност, леост и роптае (4, 41)
1) У ове дане, читауи житиа светих отаца наших, ми црпемо велику корист и учествуемо у радости коа
се не може описати. ер, шта е слае од разматраа ихових бесмртних дела, чуда и победе над
демонима? Мени се чини да чак и камее осеа ту корист, а не само словесан човек. Од тога се
194
просвеуе ум човеков, одбиауи помрачууе мудровае тела, док душа стиче умилее, узлазеи ка
божанствено убави. Наистинитие се може реи да е (сабор светих) Божии едемски ра кои е
испуен и украшен разноврсним духовним плодовима, а не вештаственим растием. У ему мирише
мирис живота. У ему змиа не уеда, ве добиа ране, и не изгони, ве бива изгнана, као што и приличи.
С обзиром да е Царство Божие у нама, нее погрешити она ко свете назове Царством небеским. У
има е починуо свеблаги Бог. И као неки штедроубиви Цар, Он своим слугама дели дарове. И шта би
нам после реченога представала земаска царства? Шта представа ништавна слава и стомак кои е
се укинути? Шта е злато и сребро, и светле одее, и свака друга суета? Оно се чак не може ни поредити
са [небеским], као уосталом ни светлост са тамом, живот са смру и истина са сном.
2) Уколико е све као што смо рекли, радумо се радошу неисказаном и прославеном (1. Пт. 1, 8) што
смо добили бои део ишто смо почели да припадамо изабраном роду, кои сиа небеским
благородством. И немомо се само радовати, ве поревнумо и да подражавамо ихове врлине према
своим силама као би било очигледно да не носимо празно име, [т. да се не деси] а имамо изглед
побожности, а да смо се силе ене... одрекли (2. Тим. 3, 5). Долазеи у апотеку, свако бира лек према
своо болести. Желеи да добро подражавамо свете, и ми треба да изабирамо примере кои су сродни са
нашим животом, црпеи корист из иховог живота. а недостони у гледати на оне кои су били достони
пастири, економ - на оне кои су верно и разборито управали газдинством, а складишник - на oнe кои су
расудиво и савесно држали складиште. Слично треба да поступа и канонарх, кувар, трпезарац и сви
остали, у складу са своим послушаем. Добри примери е се наи за све, уколико само хоемо да их
видимо и да их подражавамо.
3) Нека ни код кога не буде непослушаа. Чим си позван, ави се. ер, говорити: "Дои у, сачека мало",
ние безгрешно дело, нити измиче осуди, нарочито уколико е упуено економу. Нека се нико не одриче
свог послушаа, ве нека га до смрти благонаклоно испуава, што и представа монашко савршенство.
Нека нико не ропе, осуууи наше место што нема едног или другог. ер, он потпада под суд оних кои
су роптали у пустии и чиа е погибао ужасна (Бро. 16). О коме се ради? О незналицама,
нетрпеивцима и онима кои имау детии ум. Они нису достони ни да ваздух удишу, а камоли да
примау толике утехе. Уосталом, свеблаги Бог наш нека уразуми неразумне, разумне ош више умудри и
све спасе у свом Царству, у Христу Исусу, Господу нашем.
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
261.
1) Све оно што се жели по духу света есте краткотрано, док е едино врлина вечно блажена; 2)
у ублажавау чак и овде, као што видимо из свакодневног спомиаа светих у Цркви; 3) а шта
е бити тамо - тамо е свети бити као сунце и бие са Христом; 4) поревнумо да се удостоимо
реченог и да избегавамо супротно (4, 42)
1) Неки од уди хвале богатство, неки власт, неки успех, неки насладу. Меутим, ништа од наведенога
ние достоно ублажаваа, стога што не пребива за свагда, ве нестае заедно са садашим веком. Чак
ни овде, наведено не теши на дуго. Оно се само показуе и одмах ишчезава, као сан. едино е врлина
достона ублажаваа као посед кои е вечан и кои свое поседнике чини блаженим. Сетимо се колико е
од вакада било властелина и оних кои су се тешили. Па ипак, ни едан нема спомен са похвалом.
Меутим, слава врлинских [уди] есте неугасива.
2) Речено се може видети из онога што ми чинимо. уче смо ублажавали светог Златоустог, а сада
ублажавамо увекспомианог ефрема, да бисмо сутра ублажавали другог светитеа. На та начин они
као светилници током читаве године едан за другим сиау на своду Цркве. ихов спомен отвара наша
уста на хвалу и осветава наше хоее по Богу. Стога е истинита свештена реч: ер кое унапред
позна, унапред и одреди, да буду саобразни лику Сина егова, да он буде Првороени меу многом
браом. A кое унапред одреди, oнe и призва; а кое призва оне и оправда; а кое оправда оне u прослави
(Рим. 8, 29-30). Шта емо на то реи? Зар ми нисмо заедничари таквог призваа и славе? Наравно да
есмо. Ни нама смиренима ние ту крстоносни живот и награда блаженства. ер, ми све до сада трпимо
195
гоее, мимо раниих подвига доброг исповедништва. Колико е само дивна сила врлине. Ишта само она
даруе онима кои се е држе.
3) И то е овде. А шта е бити у будуем веку? Ко уопште може изобразити оно блаженство и ону славу?
Господ о томе говори: Тада e ce праведници засати као сунце (Мт. 13, 43). Он сам есте Сунце правде и
обеао е да е и праведници, кои су му саобразни, заблистати као сунце. И апостол тврди: С им
страдамо да се с им и прославимо (Рим. 8, 17). Господ е од Оца молио: Оче, хоу да и они кое си ми
дао буду са мном где сам а, да гледау славу моу коу си ми дао, ер си ме убио пре постаа света
(н. 17, 24). Видите ли где емо отии? Где Христос седи с десне стране Бога (Кол. 3, 1), где е радост и
весее, где су хорови анела и Црква првородних кои су написани на небесима, где су братиа кои
имау исти чин са нама. Тамо емо и ми ускоро отии и тамо емо се обрадовати ему, кои снагом
своом господари веком (Пс. 65, 67). Он не господари над веком током хиаду или десет хиада године,
ве над веком кои не стари и кои нема краа.
4) Ко е достоан реченога? Она ко е ревносан, те се сваког дана и часа држи трезвоума и бодрости
како не би задремао душом. ер, уколико дремамо, страсти као звери нападау на нас и савлауу душу.
Све, пак, док пребивамо на стражи и бдимо над собом, отимач нас нее покрасти, нити е нас отети
змиа. Према томе, неопходно е бдети и умом разматрати оно што смо рание навели, као и егову
супротност, т. муке кое прете онима кои се противе вои Божио, неугасиви ога, таму накрау,
неуспавивог црва и све друго. ер, испунивши се таквим помислима, ми емо мои да мимоиемо
замке аволске, да без прекора преемо тамо и добиемо Царство небеско.
262.
1) Видели смо многа доброчинства Господа при преласку из пустие овамо: стога треба да
благодаримо не само речима, него и делом; 2) чиме емо узвратити живимо у славу Божиу,
будимо мирис Христов, узиимо на гору да бисмо видели; 3) стога оставимо дое и украсимо се
горим; 4) речено ние далеко од нас, будуи да е у нама (4, 43)
1) Свагда се наслаууи Божиим доброчинствима, ми увек треба и да му благодаримо од топлог срца у
напрегнуто молитви. Погледате и садаше доброчинство. Ми смо, боеи се Агарана, били принуени
да побегнемо. И Он нас е за много дана хранио на месту у кое смо били одбачени, као у пустии. Ние
ли нам и овде потом отворио врата милосра, [пружауи] нам и прекрасни храм и пристона станишта
код нашег еднодушног брата? Како е само велико Божие старае о нама. Шта Он ние учинио од онога
што е требало учинити? Током нашег бекства Он нам е уделио хлеб, вино, рибу и остало неопходно
према потреби, па чак и више од потребе, услед чега су се дивили они кои су речено посматрали. Ми
бедни стога не треба само да благодаримо, ве и да душе свое до крви полажемо. Стога молим да у
себи разгоримо накрепкиу убав према ему и да се свецело прилепимо уз ега, дауи му
наубазние уздаре.
2) Како емо му узвратити уздаре? Живимо и овде у славу еговог имена, како би се на нама испунило
оно што е рекао:Тако да се светли светлост ваша пред удима, да виде ваша добра дела и прославе
Оца вашег кои е на небесима (Мт. 5, 16). И апостол негде говори: А хвала Богу кои нам свагда дае
победу у Христу Исусу, u кроз нас ава мирис познаа свога на свакоме месту; ер смо ми Христов
миомир Богу меу онима кои се спасавау и меу онима кои пропадау (2. Кор. 2, 14-15). Видиш ли да е
врлински [човек] миомир Христов, ма где живео. Врлина по своо природи ние скривена. Стога она ко е
упражава постае свима познат, као што е написано: Нe може се град сакрити кад на гори стои (Мт.
5, 14). Град е душа удска, а гора - висина врлина. Они кои су се попели на у сиау као светила
васиони, држеи речи живота на похвалу себи самима за дан Христов (Фил. 2, 1516). Попнимо се и ми,
брао, на ту свету гору.
3) Меутим, ми на у не можемо да се попнемо уколико напре не оставимо дое, т. жее тела и
помисли, као и погубна задовоства овог живота. Удаавае од их и есте усхоее ка врлини. Према
томе, нека се срце очисти од скверних помисли, нека се око оздравоуми да гледа право, нека се ухо
затвори за слушае злог, нека се езику забрани да говори испразно, нека се рука уздржава од
неприличних додира, нека се нога усмери на миран пут, нека се сви удови обуче одговарауем добру и
нека се освете благообразношу Христовом. Земаски цар благонаклоно поздрава онога ко е леп и
украшен телесно. Небески Цар, пак, есте благонаклон према ономе ко е украшен духом, чак и ако е по
споашости сиромах, слеп, хром и има остале недостатке, кое уди презиру. Отуда су неблагородни -
196
благородни, неславни славни, сиромашни - богати. Стога су блажени апостоли од рибара постали лица
коа начелствуу по читаво земи. Отуда е свети Антоние био мудрии од мудраца, иако ние учио науке.
Отуда е, да наведем пример кои нам е ближи, наш Таде, Скити роб, као што знате, узишао на висину
исповедаа Христа и постао славан у свету.
4) 0 неизрецивог човекоуба благог Бога нашег према нама. Он нам е даровао лаган приступ себи.
ер, ние неопходан ни посредник, ни новац, ни очекивае повоног случаа. Треба само усхтети и све е
учиено. Према томе, желиш ли да будеш велики на небесима? Изабери да овде будеш последи.
Желиш ли да се назовеш сином Божиим? Умири душу своу од страсти. Желиш ли да те виде очи
Божие? Држи се правде. Ко е, пак, достоан за речено? Она ко радо прима учее, ко воли правду, ко
стреми да се обогати небеским добрима. Нека бисмо и ми, у сличном расположеу испуавауи
животворне заповести, добили Царство небеско са свима светима у Христу Исусу, Господу нашем.
263.
1) Нека свако усрдно испуава свое послушае, као пред Богом; 2) а у испуавати свое, а ви
свое, те емо бити удови меусобно, устроавауи опште добробие (4, 44)
1) И она ко испуава послушае и она ко га налаже треба са сваком пажом и усрем, т. подвижнички
да врше свое дело: и економ, и подеконом, и складишник, и кувар, и трпезарац и сваки други, како не би
потпали под грозну клетву коа каже: Проклет е човек кои дело Господе врши са немарношу (ер. 48,
10), ве како би постали достони Господе наклоности, по реченоме: Ко е, дакле, та верни и мудри
слуга кога постави господар егов над своим домаима да им дае храну на време? Благо томе слуги
кога господар егов, дошавши, нае да чини тако. Заиста вам кажем: поставие га над свим имаем
своим (Мт. 24, 45-47). Видиш ли какву и колику част Он дае ономе ко добро служи? Очигледно е ономе
ко не служи добро припада супротан удео. Стога вас молим да свако савесно испуава послушае кое
му е поверено, чиме прослава Бога и стиче свое спасее. Економ нека економски удовоава
телесним потребама, свакоме дауи оно што приличи избегавауи лицемерство и пристраше и држеи
се благонаклоности и братске убави. Складишник нека пази да братство опскрбуе храном, свое дело
вршеи искрено и са единственом жеом да их успокои. Нека он у складишту нема ничега поквареног.
Чувауи савест у кувау и правеу хране, кувар нека [има мисао да] свое служее приноси самоме
Богу. Нека трпезарац, држеи трпезу чистом, као и све судове у о, служи братии као Господу. Нека
слично делуу и остали на своим послушаима.
2) а не говорим да бих вас подигао едне против других, ве да би се свако у ономе у чему е призван
постарао да испуни сво дуг да служи другима, имауи пред своим умним очима Бога, од кога и треба да
очекуе целу награду. И зар мени смиреноме ние поверен посебан домостро? есте, чак навеи. Мени
предстои да се старам и бдим над душама вашим, да умоавам и уразумуем свакога, да засебно и у
заедници са свима саопштавам правду Божиу и мач кои долази, док ви без леости треба да
испуавате своа послушаа. Будимо на та начин едно тело и едан дух, као што смо призвани у едно
нади нашег призваа, волеи едни друге као меусобне удове, трпеи едни друге, старауи се едни о
другима и носеи бремена едни других како у време исхода (кад е ве касно) не бисмо зажалили због
узалуд утрошеног времена у немару. Напротив, увек будимо добро припремени за та исход и одлазимо
са искреном надом, са добром савести, добиауи Царство небеско.
264.
1) Он изобличава [братиу] кои су се потукли; 2) он указуе на гордост као на узрок кои учи: "Ако
ме само пипне, и а у ега", доводеи потом и до дела; 3) средство против е е укореивае у
срцу добрих намера (4, 45)
1) а се од вас нисам одвоио на дуго. Ипак, када сам се вратио нашао сам неред о коме треба да вам
саопштим. Неред е [био велики]: неки су, пруживши свое руке, бесно дохватили друге са гневом и виком.
За едног од их ние чудно, с обзиром да е ош световак и да ние примен у братство. За другога е,
меутим, крае чудно будуи да е монах, т. будуи да е требало да се распео свету и да е тело
приковао на крст. Како си ти брате сишао са крста, како си се ослободио од ексера и како си руке свое по
удески положио на Исуса Христа? ер, Он сам е рекао: Кад учинисте едноме од ове намае брае,
мени учинисте (Мт. 25, 40). Зар се ти ниси устрашио пред лицем Онога кои е то рекао? Зар се ниси
197
постидео анела чувара твог живота? Зар се ниси уплашио братие и туих лица кои су те гледали?
Господ е заповедио: Тако да се светли светлост ваша пред удима, да виде ваша добра дела и
прославе Оца вашег кои е на небесима (Мт. 5, 16). Тебе е, напротив, твое раво дело покрило мраком,
услед чега се хули име Божие. Тешко мени грешноме. На какву смо ми висину живота позвани, и где смо
се сурвали, понашауи се као злонаравни световаци. Ти кажеш да е он започео свау. Зар ти,
меутим, ниси чуо како е кротко Господ одговорио слуги кои га е ударио у образ: Ако зло рекох, докажи
да е зло; ако ли добро, зашто ме биеш (н. 18, 23). И опет е на Крсту [рекао]: Оче, опрости им, ер не
знау шта чине (Лк. 23, 34). Знауи речено, требало е да благосиаш када е прекоревау, да се молиш
за оне кои те туку и да утиш када те вреау (1. Kop. 4, 12-13). Нe подражавауи добро, ти си, пак,
постао подражавалац другог. Апостол е заповедио: Свака горчина и гнев и утина и вика и хула са
сваком злобом, нека су далеко од вас (Еф. 4, 31). Ви сте, меутим, дошли до туче, вукли се за косу и
меусобно се давили. Закон Божии е презрен. Говореи пророчком речу: Узалуд ковач куе сребро (ер.
6, 29). Узалуд се и а смирени трудим до замора. Уосталом, а неу престати да чиним свое дело,
утолико пре што имам много паживих слушалаца.
2) Где е узрок таквог бешчаша? ер, не треба само изобличити грех, ве и указати на лек. Зла савест е
изабрала злу новост, т. гордо мудровае о себи и замисао злог срца. "Уколико ми он каже нешто, и а у
му одговорити". "Уколико ми он учини нешто, и а у му узвратити". И када се деси смуее из било ког
повода, ми напое износимо оно што смо смишали у скривености. ер, не лаже Она кои е рекао: ер
од сувишка срца уста говоре. Добар човек из добре ризнице износи добро; а зао човек из зле ризнице
износи зло (Мт. 12, 34-35).
3) Нека наше срце постане скривница добрих намера. Тада не само да неемо износити ништа лукаво,
ве неемо ни почети да се тучемо, него емо окренути и [леви] образ уколико нас ударе у десни (Мт. 5,
39). И ма шта да се деси, ми емо поступити по еванелско заповести. Зашто умирете, доме
Израиев (ез. 33, 11). И нама е прикладно реи: Због чега из дана у дан испразно и узалуд трошимо
сво живот, показууи се зналци у елима и у пиеу вина, а незналице у делау заповести Божиих. Ние
ли бое да се укрепимо у себи како се убудуе не бисмо огорчавали, срдили, аростили и викали, од
чега, иначе, као стреле понекад искачу увредиве речи, па и понешто ош лошие. Заповедам вам пред
Богом кои свему живот дае и пред Христом Исусом кои посведочи пред Понтием Пилатом добро
исповедае: Да одржите заповест чисту и беспрекорну (1. Тим. 6, 13-14) како ме не бисте принудили да
вас подвргнем натежим епитимиама. Напротив, свагда и у свему делате прилично и у реду како бисте
мене грешног успокоили, Богу угодили и удостоили се вечних добара.
265.
1) Он ош прекорева оне кои су се потукли; 2) потом све призива на мир, користеи подстрек из
Свете Причести; 3) затим неприметно додае реч о девствености, коу похвауе; 4) средство за
ено [достизае] есте каае у огу страха Божиег и каее у сузама (4, 46)
1) Ни а не треба да се наситим спасоносним беседама, ни ви душекорисним слушаем. Ми за обое
треба да имамо ненаситу жеу као они кои су жедни да захвате воду, што е служити као знак напретка
и основа спасеа. ер, речи утиру пут делима: добре - добрима, а супротне - супротним. Ми, пак, желимо
да чинимо добро. Стога треба да се користимо добрим поукама и благим разговорима, избегавауи
грешее у дужностима. Учеи нас, и апостол говори: Никаква рава реч дa не излази из уста ваших,
него само добра за изграивае онога што е потребно, да донесе благодат онима кои слушау. И не
жалостите Светога Духа Божиега, коим сте запечаени за дан избавеа. И дае: Свака горчина и
гнев и утина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас. А будите меу собом благи,
милостиви, праштауи едан другоме, као што е и Бог у Христу опростио вама (Еф. 4, 2932). Видите
ли шта он заповеда? Какве ли само тачности у одрееу заповести. На другом месту он говори ош
строже: А кои су Христови, разапеше тело са страстима и жеама (Гал. 5, 24). Они, наиме, као да су
непокретни за греховно дество. На основу реченога расуди какве су осуде достони они кои су се
потукли. Они не само да су се посваали, ве су и руке подигли едан на другога. Зар ти кои си ош
световак и кои си тек приброан нама дижеш руку на монаха? И зар се ти, монаше, усууеш да штапом
биеш онога ко се припрема за завет послушаа? Нe, ти ве ниси монах [усаменик], ве мономах
[едноборац], ти ниси подвижник, него разбоник, ти ниси чедо мира, него чедо гнева. И зар ударци нису
дошли од увредивих речи? И зар понекад за ударцима не следе и убиства? Стога е они кои тако
поступау бити подвргнути одговарауо епитимии како не би дошли до ош горег.
198
2) Ви убени, као ученици кротког и мироубивог Владике, треба да меу собом живите кротко и
мирно: Имате мир са свима и светост, без кое нико нее видети Господа (ев. 12, 14). Стидите се
Владичиног Тела и Крви, ер се удостоавамо да их се причешуемо. Душа коа прима Пречисте Дарове
не треба да допусти да се смууе, да бесни и да има неприличне жее. Уста коа црпу из бесмртног
источника не треба да изговарау нечисте и смрдиве речи. Очи кое су освеене Часном Крву не
треба да гледау зверски, нити да дозвоавау да се у има одсликавау блудни призори. Рука коа
прима Божанствену скривницу не треба да додируе ништа неприлично.
3) Назад, и сви удови, као Христови удови, треба да се чувау и одржавау [у чистоти]. Наравно, свака
врлина е велика и пожена. Па ипак, ни една ние пожениа од девствености. Она е напре засиала у
рау, пре него што е змиа своим надмудриваем преварила прародитее. Девственост се удостоила
да буде Христова мака. Девственост уде чини анелима и свет узводи ка нетрулежности.
4) Можда е неко питати како да е стекнемо. едино безброним напорима и зноем. ер, велико старае
и огромни напори неопходни су за велико дело. Оштар мач добро сече нападаче. И душа коа е у страху
Божием искована као у огу и коа е прекаена у води суза треба да сече демонске помисли, ловеи их
као плен. И уколико отупи, у опет треба оштрити како би их убиала не само на хиаде, него и на
десетине хиада, као штосе пева о Давиду. ер, многи су кои нас нападау с висине (Пс. 55, 3) и
безброни су духови злобе кои против нас ратуу. Она ко им се противи до краа есте Христов воник: он
и добиа венце.
Нека би милост Божиа дала опрошта онима кои су сагрешили, а ви кои добро ходите нека бисте добили
укрепее у ревности за испуавае сваке заповести Божие и за стицае Царства небеског.
266.
1) Ревносни [монах] се не уздржава само од равих дела, него и од помисли, чиме стиче мир
Божии, у коме се опиа божанственим зреима; 2) пазимо на себе и немомо дозволити да се
помисли задржавау у души, нарочито блудне и гневиве (4, 47)
1) Немарни и неопрезни грехом сматрау само чин безакоа, т. преубу, блуд, распуштеност, нечистоту
и свако друго злодело, против коих е и закон строг. Меутим, ревносни [човек] и она ко жели да се са
свом тачношу саобрази са заповестима не сматра невиним ни неприлична мислена маштаа, од коих у
телу произилазе неприлични покрети, услед чега се на сваки начин стара да их у себи укине, те да
пребива у покоу у односу на погубне страсти. Речено и значи имати мир у Богу кроз Господа нашег Исуса
Христа, како напомие и апостол (Рим. 5, 1). Учврстивши се у ему, душа се радуе великом радошу и
наслауе ненаситом сладошу, волеи да улази у помисли о Богу и да се, све до самозаборава,
удубуе у зрее неизрециве величине егове. Уколико се деси да изае из сличног стаа и да е
закачи бесловесна похота, она се смууе и узнемирава као брод кои е у невои због усталасаног мора.
И уколико о Господ не дое у помо, она е бити у опасности да претрпи бродолом.
2) Стога треба пазити да се порочне мисли не задржавау у нама. Напротив, их треба одмах чупати из
корена. ер, уколико нае место да уе унутра, змиа е се угурати и ве нее отии све док не породи
смрт. Стога Писмо говори да е змиа гледати на пету човека, т. на кра делаа, док е човек гледати на
главу змие, т. на прво поавивае греховне помисли у души (Пост. 3, 15). Стомо, дакле, храбро против
напада помисли, уништавауи их пре распаиваа похоте и секуи слано море греха, како бисмо
заедно са Давидом могли реи: Проосмо кроз ога и воду, и извео си нас у одмор (Пс. 65, 12).
Уосталом, душу не узнемирава и не меа само една страст. у ош више узнемирава гнев, будуи да се
каже: Гнев е ихов на подобие змие (Пс. 57, 5), и ош: арост e y недрима безумних починути (Проп.
7, 10), и назад: Стреме еарости е егов пад (Сир. 1, 22). Од чега се раа таква страст? Од
гордеивог мудроваа о себи и од презривог мудроваа о другима, од сматраа себе нечим значаним
(Гал. 6, 3), и од надимаа над нижима. Подражавауи Господа, смирени срцем есте кротак и тих,
неспорив и бешуман. Уколико се и деси [препирка], он радие прима неголи што чини увреду и радие
прима ударац неголи што га дае.
199
267.
1) Послушаа су меусобно повезана; треба едни другима да помажемо, те да увек, без одбиаа
и кашеа слушамо оне кои одреуу послушаа; 2) немоте се предавати смуууим
помислима, кое долазе од лукавог; 3) ради реченога прихватите трпее, кое е у свему
неопходно (4, 48)
1) O чему бисмо сада поговорили? Говориу о споашем образу нашег живота или о животу по уставу.
ер, премда смо у изгнанству, ми ипак живимо као у општежиу, т. не едан или двоица заедно, ве
многи. Иако немамо удобности општежиа, ми до неопходног долазимо са трудом, па чак не само [да
имамо] за себе, него и за друге. ер, непрестано нам долазе оци и братиа, aтакое и странци и
сиромашни. И све примити и задовоити захтева велики дух и знатан труд. Стога економ мора да буде
расудив и пажив, као посленик Божии. Меутим, успеха ипак нее бити уколико економ не буде имао
подеконома кои е се са им слагати и бити еднако будан. Ни подеконом нее такое ни у чему успети
уколико не буде имао складишника кои е га у свему следити. Ни складишнику нее ии по жеи
уколико не буде имао доброг помоника у кувару. Ни кувару, опет, ни осталим за им нее ии како
треба уколико не буду имали друге сараднике. У едном телу е много удова и сви удови се старау едан
о другом. И ако страда едан yд, c им страдау сви удови; aако ли се едан уд прослава, с им се
радуу сви удови (1. Kop. 12, 26). Слично е и у братству: уколико се не очува наведени поредак нee бити
ни општежиа, ни мира, ни едномислиа, ве е бити подела, деоба и разилажеа. Ко е, дакле, смети
да било шта чини по своо поединачно жеи или да се бави своим поединачним делом или рукодеем
када е ве свануло, не излазеи на заедничко и општекорисно дело? И како е било ко смети да се не
одазове на неко дело и да се не потчини онима кои имау власт над им? Такав ве ние послушник,
него непослушник, не брат, него странац. Уколико е и било тога рание, убудуе се чувате како због
кривице и нереда не бисте понели епитимиу. Зар не чуете шта нареуе апостол: А будите меу собом
благи, милостиви, праштауи едан другоме, као што е и Бог у Христу опростио вама (Еф. 4, 32). И
ми такви будимо меусобно, носеи бремена едни других и испуавауи закон Христов, као што е
написано(Гал. 6, 2).
2) а сам вас рание молио а и сада вас молим да не изнемогавамо под тежином помисли, ве да са
радошу Духа Светог обавамо подвиг борбе кои нам предстои, гледауи на Начелника вере и
Савршитеа Исуса, кои дае молитву ономе ко се моли и победу ономе ко жели да победи. He сеате ли
се како се недавно подигла непогода, да би се потом ваздух очистио? Слично бива и са помислима:
унеколико узнемире, а потом оду. О, кад нас уопште не би узнемиравале. И зашто да ми немамо увек
мира у душама своим? Меутим, тако нешто е немогуе с обзиром да смо промеиви: ми ни едног дана
не остаемо исти, а камоли за свагда. Ти, пак, погледа на упорну злобу авола: и кад га терау, он опет
долази. И премда е тама, он се претвара у анела светлости, покушавауи да нас заузме обманом.
Нека, пак, змиа одступи од нас, кои свагда треба да говоримо: "Неемо се одреи тебе, Христе, и
неемо учинити лажним свое исповедае". Или, зар не знате из каквог стаа смо ми дошли? Зар из
таме нисмо дошли на светло? Зар из незнаа нисмо ступили у знае? Зар из бешчаша нисмо ушли у
част? Ми имамо и слово, и знае и хвалу. И ви сте синови, истински часни, обучени у злато због вашег
златног послушаа.
3) Шта ош недостае? Трпее. Апостол говори: ер вам е трпее потребно, да пошто извршите
воу Божиу примите оно што е обеано (ев. 10, 36). Какво обеае? Сам Господ е рекао: Идем да
вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет у дои, и узеу вас к себи да где
сам а, будете и ви. И куда а идем знате, и пут знате (н. 14, 24). И радост вашу нико нее узети од
вас (н. 16, 22). Помишауи о реченоме и назируи неизрециву и незамисливу славу коа е се открити
на светима све подносимо великодушно. Уколико наие глад гладумо, уколико имамо свега - будимо
задовони, уколико буде неопходно да умремо - умримо како бисмо наследили вечни живот у Христу
Исусу, Господу нашем.
200
268.
1) На покладе е [уобичаена] разузданост чулних задовостава, коа е туа духу Хришанства; 2)
благодаримо Господу што нас е извео из света и увео у наш тих живот, из кога е просиало много
светих кое и ми подражавамо; 3) будимо му верни, припремауи се за предстоее подвиге
исповедништва (4, 49)
1) Наступауе дане [белих поклада] уди обично сматрау празничним због гозби и непристоности кое
се дешавау, не разумевауи да они кроз уздржае од меса указуу на опште уздржае, а не на
преедае и пианство, што иначе приличи елинским празницима. Хришани све могу да употребавау,
премда старае о телу, по учеу апостола, не треба да претварау у похоту (Рим. 13, 14). Поставши
закон, меутим, зло свет води куда хое. Ми стога треба да избегавамо неуздржае чак и у ономе што
смемо да употребавамо: ер, неуздржае е мати греха. Све док се у рау уздржавао од окушаа онога
што е било забраено, наш праотац Адам се радовао и веселио, испуавауи се божанственим
озареима и наиласцима. Када е, пак, нарушио уздржае и окусио од дрвета непослушности, он е
одмах био истеран из раа сладости. За ега е неуздржае постало родитека смрти. Од пресиености
хлебом Содомани су почели да бесне у срамним страстима, услед чега су на себе навукли гнев Божии
и били прогутани огем и сумпором. И мрски Исав е, повучен своим жедним очима, за едно ело продао
свое првенаштво. И за народ Божии [се каже]: Седоше уди да еду и пиу и усташе да играу (Изл. 32,
6). Исто се чини и у данаше дане: светковине и пианство, узвици и демонски плесови и дау и до касне
нои. Неуздржае е зло и кроз ега е у свет ушла смрт.
2) Ми треба да благодаримо Богу што нас е избавио од такве испразности и увео у блажени живот, где
постои умереност, а не неуздржае, трезвоуме - а не пианство, мир - а неизгубеност, безметежност
- а не бука, благодарее - а не срамни говор, чистота, светиа и здравоуме - а не распусност. Из
таквог живота засиали су сви наши божанствени оци кои су, уз Божиу помо, сатрли страсти, прогнали
демоне, постали равноанелски, чинили чуда, добили небеску славу и постали предмет дивеа у
свету. едан такав е био блажени Антоние, чии живот смо читали и видели како га е Бог прославио у
поднебесу. Земаски цареви су сматрали великим што му пишу и што су од ега могли да прочитау
написану реч. Живот тих блажених проводимо и ми смирени. И да и на делу ревнуемо са има сведочи
савршенство наших монаха, одрицае од света, отуивае од отабине, од рода и свих познаника,
потчиавае, послушност, као и исповедништво кое нам предстои, због кога се и налазимо у
прогонству.
3) Радумо се и сарадумо се меусобно што нам е Бог дао све речено и што проводимо духовни живот у
коме, уколико хоемо, можемо да празнуемо сваки дан и да се радуемо неувенивом радошу. Стога
молим да се ош аче латимо за наш подвиг и за исповедништво кое нам предстои. ер, ве се пронео
слух да самодржац разматра наше дело, услед чега може ускоро да се поави царски посланик. Немомо
се, меутим, смуивати оним што се говори: Ако е Бог с нама, ко е против нас (Рим. 8, 31). Уколико
нам е помогао у претходним околностима, помои е нам свакако и убудуе. Ми само треба храбро да
стоимо и да пазимо на себе. Он е нам дати силу у свему како бисмо му благоугодно поживели до краа
и добили Царство небеско.
269.
1) Прогааа су пред вратима: сусретнимо их благодушно, уздауи се у помо Божиу и
храбреи се обеаима за претрпена гоеа за веру; 2) са еретицима не треба имати
општее; нарочито треба избегавати оне кои су на речима верни, а у срцу еретици; 3)
иконоборство ратуе против догмата Оваплоеа Бога Слова и против заповести поштоваа
Бога и поклоеа ему (4, 51)
1) Сада би требало говорити о уздржау с обзиром да нам е пред вратима света четрдесетница.
Меутим, приче кое се свагде шире не дозвоавау нам да речено учинимо, ве нашу мисао и реч
преносе на друго. Ве сам вам рекао да самодржац разматра наше дело и да се ве говори да нам прети
преко никомидиског [начелника]. И уколико ми одговоримо богодолично, он свакако нее поднети, ве е
пожурити да уради оно што е замислио. И шта бисмо рекли? Треба да се припремимо на нова гоеа у
уверености да е се по умножеу страдаа умножити и утехе Светога Духа, као што говори апостол: Да
201
као што су страдаа Христова обилна у нама, тако е кроз Христа обилна и утеха наша. Ако ли се
мучимо, за вашу е утеху и спасее, кое се постиже подношеем оних истих страдаа коа и ми
трпимо; ако ли се утешавамо, за вашу е утеху и спасее; и надае е наше поуздано за вас, знауи
да као што сте заедничари страдаа тако сте и утехе (2. Кор. 1, 57). Своим речима апостол нам
показуе да ми заедно учествуемо у страдаима и у утехама будуи да смо едно тело иедан дух, као
што смо и позвани у едну наду зваа нашег (Еф. 4, 4). Немомо падати духом и немомо бити
малодушни, ве се решимо да чврсто стоимо за дело Божие сви заедно као добри воници Христови,
носеи свое оруже кое ние телесно него силно Богом за рушее утвреа (2. Кор. 10, 4), наиме
разборитост, храброст, здравоуме и правду. има испунимо оно што е рекао Господ: Aкад вас
потерау у едном граду, бежите у други (Мт. 10, 23). И одлазеи немомо се бринути шта емо ести,
или шта емо пити, или чиме емо се оденути (Мт. 6, 31). ер, Он сам е рекао: Неу me оставити
нити у me презрети (Нав. 1, 5). Он е нам и тамо отворити врата милости и у свему бити наш
Помоник. Како да се не радуемо кад имамо таква обеаа? Како да се не веселимо што смо ученици
Господи? Слично су гонили и свете апостоле, коима е Господ говорио: Блажени сте када вас
срамоте и прогоне и лажуи говоре против вас свакоаке раве речи, због мене. Радуте се и
веселите се, ер е велика награда ваша на небесима, ер су тако прогонили пророке пре вас(Мт. 5, 11-
12). Према томе, садашица е радосна и увесеавауа с обзиром да нам пружа неизрециву радост,
вечни живот и бескрано Царство.
2) На пут незнабожаца не идите, и у град самарански не улазите (Мт. 10, 5). Ми речено треба да
схватимо у вези са еретицима. Према томе, немомо улазити у ихове цркве и у ихова станишта.
Напротив, ми треба да [тражимо] синове мира и благочастиво семе, те да се код их зауставамо и
примамо храну, као и раниих година. Чувамо се од оних кои се претварау да држе истину и кои говоре
да су прави руководитеи, премда нису, ве се налазе у заблуди, варауи и варауи се (2. Тим. 3, 13).
ихова е осуда праведна (Рим. 3, 8). Чувамо непоколебиву веру и непорочни живот, не умаууи и не
оштеууи ни едно ни друго, ве остауи целовити и савршени.
3) Предмет предстоеег исповедништва есте догмат о Оваплоеу Господа нашег Исуса Христа. Она
ко не исповеда да се Господ наш Исус Христос може изобразити живописом у ствари не исповеда да е
био видив у телу. ер, бити видив у телу и бити предмет за иконопис есте иста ствар. Потом, она ко
се не поклаа свето икони Господо, не поклаа се ни самом Господу. Оно што е на икони изображено
есте Првообраз и она ко гледа на икону пред собом види Првообраз. Говореи да се поклаау Господу
иконоборци лажу. На их могу да се примене речи Писма: Говоре да знау Бога, а делима га се одричу
(Тит. 1, 16). Ми се, пак, поклаамо Христу и егово икони, Богородици и ено икони, светима и
иховим иконама. Ми смо речено као апостолско учее примили од светих отаца наших. а вам, чеда и
братио, предаем та залог вере кроз Духа Светог кои живи у нама и ви га сачувате цео и неповреен.
Молите се за нас смирене да нам Господ да реч кад отворимо уста своа (Еф. 6, 19) како бисмо са
смелошу рекли истину и како се не би посрамила нада наша, ве како бисмо заедно са вама
беспрекорно довршили подвиг кои нам предстои и добили Царство небеско.
270.
1) Он опет прекорева разузданост поклада и уопште световни живот, благодареи Богу што е
монахе избавио од ега; 2) треба туговати због световака кои живе по духу света,
подражавауи апостоле, пророке и све свете (4, 52)
1) а често ублажавам ваш живот, што не чиним лажуи, ве истински, желеи да изразим жаее због
оних кои живе светски и да вас учиним ревносниим. Ви и сами знате шта они сада чине: светковине и
пианства, песме и плесове и све друге проналаске лукавог у свету. По писаноме, ихова е осуда
праведна (Рим. 3, 8). Наш живот, пак, ние такав. Ми данононо хвалимо Господа по уставу кои су нам
предали наши свети оци. Код нас псалмопоае следи за псалмопоаем, читае за читаем, молитва
за молитвом. Затим, нама е у мислима бдее над помислима, а у срцу - поучавае у божанственим
речима. Ми имамо благовремено безметеже, приличну беседу, меусобно служее. Код нас е све вагом
и мером узакоено, премда се за празник обично предлаже и извесна утеха. Чу шта Господ говори уди:
Што чиниш, чини брже. А ово не разумеде нико од оних што беху за трпезом зашто му рече. А неки
мишаху, будуи да у уде беше кеса, да му Исус рече: Купи што нам треба за празник; или да даде
штогод сиромасима (н. 13, 27-29). Видиш ли да е код их и за празник постоала брига о сиромасима?
И ми смирени се, како видите, старамо да испунимо речено. Нека е благословен Бог кои нас е удостоио
202
да постанемо заедничари таквог живота. Он нас на ега ние призвао због дела праведних коа ми
учинисмо, (ер ништа на земи добро не учинисмо), него no своо милости (Тит. 3, 5). Стога свако од нас
са скрушеним срцем свагда треба да говори: Шта сам а, Господе, и шта е дом оца мога, me си ме
заволео (2. Цар. 7, 18).
2) И наше дело е слично. У свету е се ретко наи слично. У ему после нои долази дан са бригама и
пословима овога света у самообманутости богатством и у другим бригама, при чему човек нема времена
ни да уздахне. И уди се час договарау меусобно, час се са неприатношу сукобавау. Пророк каже:
Клетва и лаж, и убиство, и краа, и преуба разлише се no земи (Ос. 4, 2). [Разлило се] и много тога
другог, што е тешко и навести. Сетивши се свега, блажени Златоуст е рекао да е се тешко и намаи
део света спасти. Ето страшне, али истините речи. Човек кои има добра осеаа не може а да се не
жалости и тугуе због реченога. ер, зар ми нисмо сви браа едни другима? Нисмо ли ми сви исте крви?
Нисмо ли ми сви од едног блата? Свако осеа жалост уколико угледа животиу како се клиза по стрмини
у пропаст. Ние ли утолико жалосние видети погибао брае и едноверних? Из истог разлога е блажени
апостол оплакивао неприатее Крста Христовог и са непрестаним болом у срцу се молио за их (рим.
9, 23). Пророк еремиа е плакао због Израиа и сво плач е свестрано описао у Писму. И велики
Мосие е вапиао Богу: И сада, ако им оставиш грех ихов, остави. Ако ли га не оставиш, и мене
избриши из киге твое (Изл. 32, 32). И сви свети су се, обузети сличним састрадаваем, молили за
уде кои су се налазили у сличном стау. Уколико хоемо да идемо за има, ни ми не треба да се
старамо за свое, него свако и за оно што е других (Фил. 2, 4), молеи се за свет, жалеи и болууи
срцем због оних кои живе развратним животом, кои су обузети ересима, кои су помрачени
незнабоштвом. И укратко, апостол нам заповеда: Молим... да се чине моеа, молитве, прозбе,
благодареа за све уде (1. Тим. 2, 1). Поступауи на та начин ми емо напре себи донети корист,
скрушавауи се и чистеи се од страсних навика. Избавивши се од их, ми емо добити вечни живот у
Христу Исусу, Господу нашем.
271.
1) Четрдесетница е пресекла буку и метеж и световаке призвала на благочастиви поредак; 2)
пост обнава душу и чини е Божиим стаништем; стога га треба сусретати с радошу и држати га;
3) постеи телесно, треба да постимо и духовно од страсти и похота, кое неприате представа
привлачним по изгледу, иако су у ствари безобразне и горке; 4) уза све, поштумо испоснички и
црквени поредак, као уосталом и ванцрквени (4, 54)
1) Време четрдесетнице у порееу са временом целе године личи на неко тихо пристаниште у коме
уди, стичуи се, добиау духовни мир. ер, предстоее време ние спасоносно само за монахе, ве и за
световаке, за велике и за мале, за начелнике и потчиене, за цареве и свештенике, и за сваки род и
узраст. Градови и села се успокоавау од шума и метежа, уместо чега се свагде оглашавау
псалмопоае и славослова, молитве и моеа, коима се умилостивава наш благи Бог и умируе
наш дух уколико му искреног срца и са страхом и трепетом припадамо и плачемо пред им, обеавауи
да емо се убудуе поправити и побошати. Меутим, нека се световацима обраау црквени
предстоатеи. а, пак, кои сам поставен за главу вас начасниих, своу реч обраам вама и укратко
износим оно што приличи.
2) Пост е обнова душе. ер, апостол говори: Уколико се наш споаши човек и распада, утолико се
унутраши обнава из дана у дан (2. Кор. 4, 16). И уколико се обнава, он поприма и благообразност
по узору првосаздане лепоте. Улепшавауи се, пак, он к себи убавно привлачи Онога кои е рекао: а и
Отац ему емо дои иу ему емо се настанити (н. 14, 23). Пост, дакле, своим обичним деством
чини да постаемо станиште Божие. Стога треба да га прихватимо са радошу, не оптереууи се
едноставношу и оскудношу хране. Ми, наиме, видимо да е Господ силан да нам достави разноврсну и
богату храну, будуи да е хлебом и водом нахранио хиаде уди у пустии. Осим тога, ненавикнутост
на такву исхрану е, олакшана ревношу, престати да буде неприатна.
3) Уосталом, пост се не ограничава на оскудност хране, ве захтева уздржае и од свега равог, по
казивау светих отаца наших. Уздржавамо се од мрзовое, немарности, леости, зависти, убоморе,
зле нарави, самоугааа. Уздржавамо се и од телесне похоте, с обзиром да многообразна змиа напада
и на испосника. Из Писма чуемо да е плод кои ме е умртвио био красан на изглед и добар за ело.
Обрати, меутим, пажу да е он био назван красан по изгледу, а не по природи. Сласт похоте [се може
упоредити] са човеком кои узме нар приатне споаше црвене бое и кои се, потом, изнутра покаже као
203
труо. Она притворно обеава нечувену сласт, да би се, по задовоеу, показала горчом од жучи. Она
пробада душу оштрие од мача кои е оштар са обе стране. Слично е пострадао и наш прародите
Адам, кога е преварила змиа. Дотакавши се забраене хране, он е уместо живота нашао смрт. Слично
су пострадали и сви кои су од тог времена до данас на подобан начин били прелешени. Сам будуи
тама, [аво] се претвара у анела светлости. На сличан начин он уме да зло преображава у добро, горко
у слатко, ружно у лепо, смртоносно у оживавауе, чиме свезлобни не престае да увек прелешуе
свет. Ми, пак, немомо дозволити да нас прелешуе сличним мамцима. Немомо дозволити да
пострадамо као птице кое, гладно се бацауи на видиву храну, упадау у замке ловца. Напротив,
расуиваем скинимо вариве покровце са зла, те га погледамо голо као што есте, чиме емо га лако
избеи.
4) Будимо бодри у псалмопоау, усрдни у песмама и паживи у читау. Преклаамо колена по мери
коа е одреена за сваки час и радимо своим рукама стога што е рад добар. Осим тога, она ко не ради
сматрае се недостоним окушаа хране. Носимо бремена едни других и нарочито се постарамо да
меу собом будемо благи, милостиви... кротки, послушни, пуни милости и добрих плодова (Еф. 4, 32;
ак. 3, 17). И мир Божии, кои превазилази сваки ум, сачувае срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу
(Фил. 4, 7). Нека бисте се овде удостоили да беспрекорно дочекате светли дан Христовог Васкрсеа, а у
будуем веку, по васкрсеу мртвих, да добиете Царство небеско.
272.
1) Дом душе треба градити са веом убаву неголи житески; 2) граа за душевни дом есу
врлине, т. страх Божии и остало, нарочито уздржае; 3) свако дневно испосничко кушае хране
е бое неголи дводневно или тродневно едее, по сведочеу божанствених указаа и по
примерима отаца (4, 55)
1) уди кои живе [световним] животом не дау себи мира ни дау ни ноу када подижу скупоцени дом,
радеи, премишауи и старауи се све док дело не доведу до жееног краа. ихово старае за
дело е велико, услед чега им е ум читав (на градилишту): они живе и замишау како да што бое
направе таваницу и кров, како да под украсе разним мрамором и како да придау одговарауу лепоту
свему осталом како би све представало приатни изглед за убитее сличних ствари. И онога ко би
покушао да их одврати од сличних брига, они би дочекали са великом нелагодношу, сматрауи да им
чини велику увреду. Ми, меутим, дижемо нетрулежно, а не трулежно станиште, кое се не састава од
камеа и дрвета, ве од духовних дарова. И зар емо се ми разлеити и бити иза их у ревности за
такво дело? Зар таква неправилност не би била претерана? ихово здае е, након прихватаа много
плотоубивух уди и после промене многих господара, назад бити напуштено, запуштено и срушено.
Наше, пак, прима Духа Светог, по речи божанственог апостола: Ви сте храм Божии и... Дух Божии
обитава у вама (1. Kop. 3, 16). И он е са онима кои га поседуу, пошто буду узети одавде, ии заедно и
бие са има нераздвоно у векове.
2) Из какве се грае зида такво здае? Из врлина кое се усваау. Узми напре страх Божии и положи га
као теме, с обзиром да е почетак мудрости... страх Господи (Пс. 110, 10). Потом [узми]
разборитост, храброст, здравоуме и праведност. Држеи се меусобно и савезом убави саставени
и повезивани помоу свих зглавака (Еф. 4, 16), они расту у храм свети у Господу (Еф. 2, 21), као што е
писано. Такав храм свагда зидамо у себи, братио, и немомо престати да га украшавамо сваком лепотом
врлина како бисмо се удостоили да у ему обитава Свети Дух, те како бисмо привлачном лепотом
живота на себе привукли очи анела и светих. една од врлина есте и уздржае и у ми сада
упражавамо више од других. Стога узнесимо Богу славу што смо едно егово поприште ве прешли.
Нека су наша лица и изменила своу споашост. Та измена е добра, будуи да сиа бледоом
уздржаа. Нека су се наша уста испунила горчином жучи услед закаснелог узимаа хране. Ипак, наш
дух се богато насладио, окриливши се надом. Према томе, радумо се, изабравши бое и
орасположивши се за ега.
3) Можда е неко реи да се свакодневним узимаем хране кри савршенство поста. Никако. ер,
Господ нам иначе не би наредио да свакодневно иштемо насушни хлеб. Ни пророка Илиу гавран не би
свакодневно хранио у пустии. Ни [свети] Павле, кои се пре божанственог Антониа населио у пустии,
не би свакодневно одозго примао хлеб. Ни сам свети Антоние не би свакодневно окушае хране
претпоставио посту [т. неузимау хране] кои е дужи од едног дана или неденом посту. И а у
навести разлог за речено. Трудеи се током целог дана, наше тело се умара и изнемогава, те има
204
потребу за одмором и поткрепеем. Стога е Саздате устроио да се оно свакодневно поткрепуе
примаем хране како би опет било способно за даи труд. Тело, пак, оних кои по два, по три или више
дана не узимау храну постае исцрпено и раслабено, услед чега више нису у стау да праве поклоне
са другима, нити да гласно певау као што приличи, нити да испуавау дела послушаа. Према томе,
свакодневно примае хране не дозвоава се само немонима, ве се остава и савршенима, по
отачком правилу кое нам е предато. Нека би се нама дало здраве тела и крепост духа како бисмо
послужили Богу живоме и истинитоме у очекивау последег дана у коме нека бисте засиали са свима
светима као сунце и наследили Царство небеско.
273.
1) Недеа поста е прошла; смиривши тело, ми смо души придали вредност, како би била угодна
Женику Христу; 2) душа е невеста Христова: чувамо е чистом за еног Женика; 3) стога треба
притешавати тело; 4) речено е тешко, али е награда велика (4, 57)
1) Пропостивши прву седмицу, ми едни другима изгледамо унеколико другачии него што смо били, с
обзиром да смо ослабили и побледели. Меутим, апостол говори: Ако се наш споаши човек и
распада, ипак се унутраши обнава из дана у дан (2. Кор. 4, 16). Тело кое се обилно храни обично се
расцвета и испуни. У духовном смислу таква постае и душа кроз уздржае. Смиривши, наиме, тело ми
смо души придали красоту. Желеи ту красоту, свети Давид се молио: Господе, воом твоом да снагу
лепоти моо (Пс. 29, 8). Блажени апостол говори да нас е том лепотом обручио Христу: ер ревнуем за
вас Божиом ревношу, ер вас обручих мужу единоме, да девоку чисту приведем Христу. Али се боим
да као што Еву превари змиа лукавством своим, да се тако и мисли ваше не одврате од
простодушности коа е у Христу (2. Kop. 11, 2-3). Видиш ли величину дара? Ми смо се удостоили да
Христа имамо за Женика. Видиш ли како се она ко нас е обручио бои за нашу чврстину?
2) Према томе, наша душа личи на обручену девоку. Таква девока се уздржава од виаа са
мушкарцима, на све начине се старауи да остане чиста за време венчаа. И душа треба сасвим
стараем да се чува чистом од погубних страсти греха до самог свог исхода. И уколико из тела као из
свое девоачке одае изае лепа, сиауи добрим делима, она е обрадовати анеле. Уколико, пак, буде
оружена гресима, она е обрадовати демоне на Христову жалост, о чему е уосталом жалосно и
мислити и говорити.
3) Стога ми притешавамо свое тело и према ему се строго односимо, чиме као уздом задржавамо
пориве плоти како не би свргла управитеа - ум. Ми, уосталом, тако [треба да поступамо] не само у
време поста, ве и читавог живота. ер, подвижнички живот есте обуздавае страсти, господарее над
помислима и непрестана борба са невидивим неприатеима.
4) Телу свакако ние лако. Ипак, наша пролазна мала невоа припрема нам преизобилно и неизмерно
вечно богатство славе, с обзиром да не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види (2.
Кор. 4, 17-18). Према томе, ради невидивих добара, у коа анели желе завирити (1. Пт. 1, 12), ради
Женика Христа, коме смо обручени, а вас преклием и молим да сачувамо чисту душу своу од злих
дела и од нечистих помисли кое нас оскрнавуу, као што е рекао Господ. Немомо помишати ништа
лоше, с обзиром да се од помисли, као од ога, разгорева похота. Напротив, држимо се далеко од
страти. При самом прилогу одбиамо кушача и добрим делима обасавамо душу. Свеусрдно се латимо
уздржаа кое нам предстои како бисмо се чисти преселили одавде, са неизрецивом радошу ушли на
небеса и удостоили се наслаиваа весеем брачне небеске Христове одае.
274.
1) Напали су иконоборци, али су издржали; он бодри, уверавауи да е Бог готовост да се све
претрпи примити као само дело; 2) [он говори] о посту: "Продужимо срчано, премда не по своо
вои"; 3) потом похвауе испосничке напоре; 4) [назад] призива да се свако дело врши у свое
време (4, 61)
1) уче е била бура, а сада е тишина. уче су били таласи, а сада е спокоство. Нека е благословен Бог
кои е и искушее одагнао и нама дао крепост да останемо непоколебиви, чак и при очекивау онога
чиме су нам претили. Такви су истински Хришани? Такви су нелажни монаси. Они су увек спремни да се
препусте невоама ради врлине и ништа не претпоставау заповести Божио. (Неприатеи гонитеи)
205
су дошли и рекли шта су рекли. Потом су отишли више постиени своим поступком, неголи што су нас
испунили страхом. Вама е, пак, Господ дати пуну награду стога што сте изабрали да будете гоени за
ега. Богат милошу, Он обично венчава онога ко е изабрао добро и за саму одлучну намеру.
Искушее ош ние прошло, ве ош увек прети с обзиром да су се свагде разишле наредбе управитеа
да нико не остане ту еретичком мудровау. Стога чумо шта говори апостол: Мудро се владате према
онима кои су изван, користеи време, Реч ваша да бива свагда у благодати, соу зачиена, да знате
како треба свакоме одговорити (Кол. 4, 56). Он нас поучава да се не бацамо у искушеа тек тако, нити
да преуткуемо Реч Божиу. Господ говори: Ако ли одступи [праведник], нее бити noвои души моо
(ев. 10, 38). О томе е довоно.
2) Пост се ве довоно померио напред и побууе нас даса све веим усрем стремимо дае по
произвоеу, т. не са жалошу или принудно. ер Бог уби драговоног испосника (2. Кор. 9, 7).
Уосталом, општежитени закон не дозвоава да се свако понаша како хое. Општа граница уздржаа
за послушне есте одсецае властите вое.
3) Пост е добар стога што укроуе страсти и тело потчиава духу. Сузе су добре стога што срце омивау
од грехова и ставау га чистим пред Бога. Молитва е добра стога што окриуе ум и чини га
сабеседником Богу. убав е добра стога што свагде презире свое на корист ближег. Ревност е добра
стога што олакшава напоре и дух чини младим, док старца орасположуе да дествуе са младиком
брзином.
4) Будимо благодушни и ревносни. У време псалмопоаа будимо усрдни, у време рада будимо
ревносни, у време утаа будимо разумни, у време разговора будимо умерени. едном речу, све чинимо
уредно и по чину, као што нам е заповеено, уздржавауи се од сваке смуте и препираа. Поклоне и
обична молитвослова треба чинити према силама, уз чувае телесног здрава. Нека вас Бог мира
доведе до царице дана, т. светлог Васкрсеа Христовог, и нека вас удостои Царства небеског, кое ние
ело ни пие, него праведност и мир и радост у Духу Светоме (Рим. 14, 17). има нека нас обогати Бог
у Исусу Христу, Господу нашем.
275.
1) Ми не треба да општимо са еретицима, чак и кад нас присиавау; уз помо Божиу све емо
претрпети; 2) блажено е постати судеоник Христових страдаа; 3) будимо одважни (4, 62)
1) Налазеи се изван манастира, ми смо се снашли према могуностима и према околностима. Сада, пак,
када гонитеи не наставау гоее против Христа, ми треба да чуемо пророчку реч: Изаите из
ихове средине и одвоте се, говори Господ (Ис. 52, 11; 2. Кор. 6, 17). Понеки раде другачие. Они е
стога сами за себе дати одговор Господу у дан суда. Мени се чини да су они кои иду заедно са има у
ствари равнодушни у односу на еретике. Видите ли како нас избегавае да идемо за има одваа од
света и уедно води ка скорби, ка тескоби, ка глади, ка тамници, ка смрти. Али у свему овоме побеуемо
кроз Онога кои нас е заволео (Рим. 8, 37). Видевши да нам е душа жедна ега, Он нам дае силу да
ради ега поднесемо страдаа, о чему, поред других, сведоче и четрдесет мученика, чии спомен сада
вршимо. Ми не можемо реи да су они имали другачиу природу. Они су Бога заволели истинским срцем,
услед чега су у свое немоно тело примили силу да победе невидивог неприатеа и да изврше
подвиг кои опевау сви Хришани.
2) Заиста е блажен она ко се удостоио да унеколико постане заедничар Христових страсти: да буде
гоен као што е Он био гоен, да буде ухваен као што е Он био ухваен, да претрпи бичевае као
што га е Он претрпео, да буде вреан као што е Он био вреан, да буде закучан у тамницу као што е
Он био закучан. Схвати због чега е написано: Ако с им умресмо, с им емо и живети; ако трпимо,
с им емо и царовати; ако ли се одрекнемо, и Он е се нас одреи; ако ли изневеримо, Он остае
веран, ер се не може самога себе одреи (2. Тим. 2, 11-13). Видите ли каква су обеаа и какве
опомене?
3) Орасположимо се и подвизавамо се како не бисмо посрамили оно што смо ве претрпели благодау
Христовом: изгнае, тамницу, бичевае. И шта да кажемо? Можда нисмо сви седели у тамници, али
општее живота есте и општее страдаа. ер, ако страда едан уд, с им страдау сви удови; а ако
ли се едан уд прослава, с им се радуу сви удови (1. Кор. 12, 26). Будимо за свагда едно тело, едан
дух, као што смо и позвани у едну наду зваа свога (Еф. 4, 4), имауи Христа за Главу како бисмо
угодили Богу у добили Царство небеско.
206
276.
Он саопштава приповест како су у Бугарско верни Хришани пре изабрали да претрпе смрт,
неголи да за време свете четрдесетнице еду месо, одакле закучуе да се иконоборцима треба
противити до смрти (4, 63)
У данашо поуци едном приповешу хоу да вас орасположим на утеху. Ево о чему се ради. Они кои
добро знау говоре да е у Бугарско изашла зла наредба од тамошег цара да Хришани и браа наша
кои се налазе у заробеништву у време свете четрдесетнице еду месо, те да оне кои се повинуу
оставе живе, а оне кои се не покоре убиау. И реч нечастивог е добила силу. Сабрао се народ са женом
и децом и настао е плач и велики вапа. Са едне стране беше заштита хришанског закона, a ca друге
страх од телесне смрти. И назад е дошла жалосна вест: били су побеени и преклонили се пред
нечастивом наредбом. Меутим, четрнаесторица су се одвоили и, ставши наспрам их, почели да их
убеуу да не уступау и да се не покоре, т. да се не сагласе да, насупрот хришанском закону, еду месо.
На ихове речи из народа су се чули узвици и убеивае да треба уступити неопходности и потом
покааем загладити кривицу, избегавауи да се тек тако предау смрти. Меутим, их речено ние ни
мало убедило и умекшало: они су стоали на своме, гледауи на Бога и на обеано блаженство.
Видевши непоколебиву чврстину тих мужева, Скит е замислио да преко едног поколеба и преклони на
своу страну и остале. Убивши едног и егову жену и децу раздавши Скитима, он се надао да е друге
поколебати и савладати... Меутим, они су ош више постали непоколебиви, узвикууи: "Хришани смо и
држимо се части брата нашег, кои е умро". У том исповедништву они су сви били пребиени до смрти и
скончали у Господу.
Видите ли како е и сада на снази благовест Царства Божиег? Господ говори: Кои уби оца или матер
вема него мене, ние мене достоан... и кои не узме крст сво и не пое за мном, ние мене достоан. И
опет: И не боте се оних кои убиау тело, а душу не могу убити; него се више боте онога кои може и
душу и тело погубити у паклу (Мт. 10, 37; 38; 28). Они су послушали еванелске заповести, остали
послушни Господу и овенчали се венцем мучеништва, подражавауи свете Макавее. едино, ихов бро
беше двострук, с обзиром да оних беше седам, а их четрнаест. едни су пострадали стога што нису
хтели да еду свиско месо, а други стога што за време поста нису хтели да окусе никакво месо, т. да
преступе хришански закон. О, блажених ли мужева. О, блажене ли трговине: за едан тренутак времена
стеи вечни поко.
Шта е на речено одговорити они кои општее са еретицима не сматрау одрицаем? Тамо се десило
одрицае народа због сагласности да еду просто месо у време поста. Овде се, пак, [утолико пре ради о
одрицау] будуи да постои општее у жртви коа се нечастиво приноси. Где су они кои говоре да
страдае за Христову икону ние мучеништво? Тамо су мученички подвиг примили због несагласности да
наруше закон Христове Цркве. Овде се, пак, ош светлии мученички подвиг предузима због
несагласности да се одрекнемо самог Христа у егово икони. Меутим, тако говоре мрачни уди
помраченог разума због своих еретичких мудроваа. Они своим падом покушавау и другима да
поставе препреку у правоверу и правом хоеу. Ми, меутим, прославимо благог Бога нашег, кои
прослава оне кои га прославау и кои и у овом роду ава мученике. Ми треба да помишамо да су
уди бедни по изгледу, малоучени и уз жену и децу ипак све оставили из убави према Христу. Утолико
пре ми кои нисмо ожеени и кои смо оставили свет треба да, кад заиште време, будемо слични светим
ревнитеима вере и благочаша.
Меутим, речено треба да остваримо тек у свое време, уколико Христос захтева. За сада чврсто стомо у
мучеништву кое се непрестано врши у савести. Немомо преклонити колена пред Ваалом и немомо
уступати и губити од помисли. Гасимо распаене стреле лукавог сузама, молитвама, скрушеношу и
одговарауим злопаеем тела, како бисмо и ми са апостолом могли реи: Сваки дан умирем, тако ми,
брао, ваше похвале, коу имам у Христу Исусу Господу нашем (1. Kop. 15, 31), и уедно са светим
Давидом: ер тебе ради усмруу нас сав дан, сматрау нас као овце за клае (Пс. 43, 23). Нека бисмо
се са има удостоили да постанемо и наследници Царства небеског.
207
277.
1) Ево Благовести; почетак домостроа [Оваплоеа] нас обавезуе да га духовно празнуемо; 2)
потом се моли и жалости због оних кои га не примау и не користе се име; 3) он подражава
апостола Павла и пророка Мосиа (4, 64)
1) Дошле су Благовести, т. почетак Господих празника. Ми не треба да га празнуемо едноставно као
многи, ве са разумеваем таинства кое се празнуе. О каквом се таинству ради? Син Божии постае
Син Човечии и као Посредницу изабира Пресвету Деву. Он се усеава у у и чини е своим храмом,
постауи савршени Човек. Ради чега? Написано е: Да искупи оне кои су noд законом, дa примимо
усиновее (Гал. 4, 5), да више не бисмо били робови, него слободаци, да више не бисмо били
страсни, ве бестрасни, да више не бисмо били светоупци, него богоупци, да више не бисмо ходили
по плоти, него по духу. ер кои су no телу телесно мисле, а кои су no Духу духовно. ер е телесно
мудровае смрт, а духовно мудровае живот и мир. ер е телесно мудровае неприатество Богу
пошто се не покорава закону Божием, нити пак може. А кои су no телу не могу угодити Богу (Рим. 8,
58). Укратко речено, такво е значее таинства. Стога ми треба духовно да празнуемо у егову част и
да се духовно понашамо док трае, т. да смо у праведности и преподобиу, у убави, у кротости, у миру,
у дуготрпеу, у благости, у Духу Светом, како се не бисмо показали бесплодни и недествени у односу
на домостро Господа нашег.
2) Осим тога, ми треба да се молимо и скрушавамо због света. Због чега? Стога што е Син Божии дошао
да спасе свет, aсвет га е одбацио. ега одбацуу племена и народи, ега одбацуу варварски народи,
ега одбацуу и они кои призивау егово свето име неисправношу свое вере и равошу свог живота.
Шта Он ние учинио од онога што е требало учинити? Будуи Бог, Он е постао Човек; смирио е себе и
био послушан до смрти, чак крсне смрти; дао нам е да окусимо Тело егово и да пиемо Крв егову;
удостоио нас е да га зовемо своим Оцем, и Братом, и Главом, и Учитеем, и Жеником, и
Санаследником. Учинио е и много другог, што не мора ни да помиемо. Па ипак га одбацуу. ега.
одбацуу и Он трпи. И говори: ер не доох да судим свету, него да спасем свет (н. 12, 47). Шта бисмо
могли реи? Истински ученици жале због одрицаа саученика, чиме авау своу убав и према
Учитеу, и према ученицима. На исти начин и истинске слуге страдау срцем због неверности свое
брае.
3) Стога велики апостол нареуе да се чине моеа, молитве, прозбе, благодареа за све уде, за
цареве и за све кои су на власти (1. Тим. 2, 1). Он на другом месту говори о самом себи: Истину
говорим у Христу, не лажем, то ми сведочи савест моа Духом Светим, дa ми е врло жао и срце ме
мое боли без престанка; ер бих желео да а сам будем одлучен од Христа за брау своу, сроднике
мое no телу (Рим. 9, 13). Видиш ли силу убави? Видиш ли висину човекоуба? Слично и Мосие
говори Богу: Ако им оставиш грех ихов, остави. Ако ли га не оставиш, и мене избриши из киге
твое, у коу си ме записао (Изл. 32, 32). И ми као истински, aне као лажни ученици не треба да се
старамо само за себе, него иза братиу, и за цео свет, жалостеи се и молеи се. На та начин чинеи оно
што е Богу угодно, ми емо постати наследници вечног живота.
278.
1) На дан Благовести он похвауе девственост; 2) поменувши да е неприате напада, он
убеуе да е снажно чувамо (4, 65)
1) На дан Благовести у покушати да вам нешто укратко кажем о значау завета девствености кои смо
примили на себе. Коме е арханео Гаврило рекао: Раду се, благодатна! Господ е с тобом (Лк. 1, 28).
Зар не - Пресвето Деви? И од кога се оваплотио и очовечио сам Бог Слово? Зар не - од блажене Деве?
Према томе, та девственост е произрасла Живот свих. Та девственост е царица врлина. Та девственост
е невеста и невесто водитека Христова. Ако хоете, чумо шта говори блажени апостол Павле: Ко е
неожеен брине се за Господе, како е угодити Господу; а кое ожеен брине се за овосветско, како
е угодити жени. Разликуе се и жена од девоке. Коа е неудата брине се за Господе, како е
угодити Господу, да буде света и телом и духом; а коа е удата брине се за овосветско, како е
угодити мужу (1. Kop. 7, 32-34). Видите ли значее речи? У браку не постои време да се брине о
угаау Господу, ве само свету. Стога се девствености дае добри удео. И у Царству небеском е се
208
девствености дати првенство. У Откривеу светог ована Богослова е написано: Ово су они кои се не
оскврнише са женама, ер су девственици; ово су они кои иду за агетом куда год пое (Отк. 14, 4).
2) Ето каквог се преимуства удостоавау они кои су изабрали девственост. Они иду за Христом и радуу
се са им. Немомо, меутим, заборавити да се упропастите нашег живота, т. аво силно напреже да
високо и натприродно дело сруши понавише страшу коа му е супротна. И ко е изброати оне кое е од
века успео да сруши? Шта може бити жалосние од тога? Ми, пак, чувамо душу своу као зеницу ока
чистом за Женика Христа, не предауи поверену нам скривницу девствености. Немомо дозволити да
пострадамо као што страдау рибе кое, будуи преварене мамцем, гутау удицу и налазе смрт. ер,
телесна сласт есте удица коа не храни, ве уништава, коа не оживуе, ве усмруе. Нека се силом
Божиом избавимо од е и убудуе останемо чисти и несаблажени све док има даха у нашим
ноздрвама како бисмо се као победници преселили одавде и добилиЦарство небеско у Христу Исусу,
Господу нашем.
279.
1) Пасха е жеени празник; но духовна Пасха, т. очишее од грехова и страсти ош е
пожениа; 2) и она ко нема друго и не може празновати Пасху; 3) ви, пак, нисте такви; код нас
постои добар поредак кои води Богу; 4) ревнумо за духовну Пасху како бисмо е се и у будуем
веку удостоили (4, 67)
1) Ве прешавши половину поста уз помо Божиу, ми видимо како се приближава Пасха. Због чега ми,
пак, напрегнуто желимо да достигнемо Пасху коа долази и одлази? He чинимо лими исто ве много
година? Прои е и садаша Пасха. ер, у овом веку ништа не стои непокретно, ве дани пролазе као
сенка (ов 7, 9) и живот наш трчи брже од тркача (ов 9, 25), све док не достигне своу границу. Шта,
зар еш реи да Пасха ние пожена? Наравно да е пожена, чак веома. Како да не. Постои, меутим,
Пасха коа се врши свакодневно. Коа? Очишее грехова, скрушеност срца, сузе умилеа, чистота
савести, умртвее удова кои су на земи, т. блуда, нечистоте, страсти, зле похоте и сваког греха кои
се врши делом. Она ко се удостои да буде у сличном добром настроеу Господу Пасху, т.
многожеени празник врши сваки дан, а не едном годише.
2) Како е, пак, празновати Пасху она ко нема речено, ве е обузет страстима? Како може да празнуе
она коме е стомак бог, или кога распауе похота тела, или кога гризе завист, или ко е погружен у
среброубе, или ко е заробен таштином, или ко е обузет другим страстима? Зар е неко за онога
кои изгара од вруице реи да споконо почива? И да ли е неко реи да она ко е претрпео бродолом
има успешну пловидбу? Никако. Она ко се налази у тами не стои у светлости. Ни она ко пребива у
греховним делима не може да празнуе Пасху.
3) Али што се вас тиче, убени, иако овако говоримо, убеени смо да ствари стое бое и да воде
спасеу (ев. 6, 9). ер, наш живот управо есте припремае за празник. Шта ми, наиме, чинимо? Код нас
е псалмопоае за псалмопоаем, читае за читаем, поучавае за поучаваем, молитва за
молитвом. Они сукао неки круг кои нас води Богу и седиуе са им. Доброг ли начина живота.
Блаженог ли и триблаженог живота.
4) Према томе, устремимо се да свакодневно празнуемо указану пожену Пасху према силама, т.
умртвее страсти и васкрсее врлина, подражавауи Господа: ер Он пострада за нас, оставауи
нам пример да идемо еговим стопама (1. Пт. 2, 21). а не говорим [са намером] да постанем судиа
других будуи да e сваки свое бреме носити (Гал. 6, 5), ве да бисмо, осеауи благодат коу нам е
Бог дао, захвалили Дародавцу и прославили Доброчинитеа. ер, Он не само да овде дае све
неопходно, веи онима кои му усрдно служе до краа дарива сва обеана добра, вечну небеску Пасху.
Нека бисмо у сви добили благодау и човекоубем Господа нашег Исуса Христа.
280.
Блажено е састрадавати Христу; подстичимо се и припремимо се на страдаа (4, 70)
Четрдесетница е ве при крау. Као ена круна приближава се спомен на животворне страсти Христове,
из коих ми можемо да поцрпемо велику утеху за себе. ер, кад е Господ и Бог наш био ухваен због
наших грехова, хое ли бити велико уколико и ми, непотребне слуге, будемо ухваени због ега? Кад е
209
Он био свезан, одведен и закучан у тамницу, да ли е бити чудно уколико ми слично пострадамо за
Господа и Владику? Ми треба све да претрпимо, чак и ако нас подвргну бичевау. Претрпимо чак и ако
треба да поднесемо шамаре. Поднесимо чак и пувае. Назад, ако треба и да умремо, предамо себе
на увек блажену смрт.
Благо ономе ко се у било чему од наведеног показао као заедничар Христових страсти. Ето блаженства.
Ето бесмртности. Зар не чуемо шта говори апостол: Убудуе да ми нико не ствара тешкое, ер а ране
Господа Исуса на телу своме носим (Гал. 6, 17). Он као да [каже]: "Нека ме нико не презире ер а на телу
своме носим украсе Свецара Христа". Сличан е био свети Игатие, кои се назвао Богоносцем с
обзиром да е на себи носио Христова страдаа. Сличан е био и свети Евстратие, кои е за време
своих страдаа узвикнуо: "Сада сам познао да у мени живи Христос".
О, блажених ли узвика. O, триблажених ли душа. ер, чии спомен ми вршимо? У чии спомен подижемо
свештене храмове? Чиим моштима се поклаамо? Мученичким, исповедничким, преподобним. Они су
овде од Господа добили велику славу. Какво е тек прославее добити у будуем веку? Оно се не
може замислити и изразити. Ето добре трговине. Ето блажене замене: малим трудом и подвигом стеи
вечна и бескрана добра.
Подражавамо их и ми. Помешамо своу крв са насветиом Крву Господом. ер, и сада е тако нешто
могуе, с обзиром да се природа ние изменила и будуи да се ние изменио Она кои е рекао: а сам
Господ Бог ваш и не меам се (Мал. 3, 6). Он све подеднако воли, за све е умро, свима предстои као
неисцрпна сладост и жели да се сви спасу, што за ега представа богатство. ер, апостол говори: Он
е богат за све кои га призивау (Рим. 10, 12).
Према томе, призовимо га и у садашим околностима и дае силу и крепост душама нашим. Загрлимо га
и Он е уништити наше видиве и невидиве неприатее. Сачекамо га и Он е нас овенчати у дан
васкрсеа мртвих, у дан аваа егове славе. Нека бисмо се тада удостоили да без осуде
предстанемо еговом престолу и да дамо добар одговор.
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
281.
1) Размотривши страдаа Господа побудимо се на састрадавае; 2) ви сте ве састрадавали,
али и убудуе истрате у састрадавау и у свим другим врлинама; 3) подстичимо се надом да
емо се са им и прославити; каква е само тада бити радост састрадалницима и каква туга
онима кои су се измакли; 4) помишауи о реченоме, чувамо се у чистоти и напредумо у свему
добром (4, 72)
1) Данаши дан (Велика Среда) есте свет и поштован будуи да у ему Господ почие да прима крсна
страдаа за нас, по речи Давида кои е рекао: Зашто се узбунише народи и племена смислише залудне
ствари? Сабраше се цареви земаски, и кнезови се окупише заедно на Господа и на Помазаника
еговог (Пс. 2, 12). Они су се сабрали, саставивши зао савет против свога Владике, на коме се лукави
уда одриче од свог Учитеа и продае га. Потом е следио изданички поубац, везивае и одвоее
Господа свих од стране неприатеа на суд. Пошто е стао пред ега, Судиу свих питау? И пошто е
одговорио (о, страшног ли слуха), ега слуга удара по образу, што Он дуготрпеиво подноси и говори:
210
Ако зло рекох, докажи дае зло; ако ли добро, зашто ме биеш (н. 18, 23). Потом га клеветау и осууу,
затим прима изругиваа, подсмехе, изиграваа, ударце, шамаре, ударе трском по глави, бичевае,
прикивае на Крст. Попевши се на ега, Он се моли за свое убице: Оче, опрости им, ер не знау шта
чине (Лк. 23, 34). Назад га пое са жучи и сиретом и - Бесмртни умире, предавши дух сво Богу и Оцу. И
мртвоме му пробадау ребра. Таква су укратко страдаа Господа. И она ко разборито слуша
еванелска казиваа о има више се нее ни гневити, ни огорчавати, ни беснети, ни гордити, ни
надимати над братом, ни завидети, ни предавати славоубу, ве е се на сваки начин старати да буде
смирен, да се скрушава, да се сматра земом и пепелом, да жели учествовае у Христовим страстима,
да буде саобразан егово смрти како би имао удела и у слави еговог Васкрсеа.
2) И ви будите смели, реи у вам. ер, ви сте ве узели удела у Владичиним страстима. Погледате где
сте. Нисте ли ради егових речи и ради сведочеа о ему у изгнанству и прогонству? Нисте ли и рание
трпели закучавае у тамницу? Нисте ли пролили крв усред увреда и изругиваа? Нису ли неки од
братие наше храбро скончали усред страдаа? Ето у чему е наша похвала у Господу. Ето какав е дар
наш. Меутим, пошто наша чврстина ние поуздана услед наше измеивости и услед немогуности да
засигурно тврдимо шта е родити следеи дан, а вас молим да у Господу стоите непоколебиво и
неизмеиво, еднодушно и едномислено се саподвизавауи за еванелску веру, ни у чему да се не
плашеи противника (Фил. 1, 28), никако ни у чему не дауи спотицае (2. Кор. 6, 3), него се у свему
показууи као слуге Божие (2. Кор. 6, 4), т. у послушау, у смиреноуму, у кротости, у великодушности.
ер вам е трпее потребно, да пошто извршите воу Божиу примите оно што е обеано. ер ош
мало, врло мало, па е дои Она кои треба да дое и нее одоцнити (ев. 10, 3637).
3) Уколико е дои и нее закаснити, зашто бисмо малаксавали због невоа (Еф. 3, 13) и зашто пре не
бисмо били готови да за Господа умиремо сваки дан? ер, написано е: Ако с им умресмо, с им емо
и живети; ако трпимо, с им емо и царовати;ако ли се одрекнемо, и Он е се нас одреи; ако ли
изневеримо, Он остае веран, ер се не може самога себе одреи (2. Тим. 2, 11-13). Какву е само радост
имати свети када угледау Господа кои силази са небеса са анелима силе свое, призивауи их ка
неизрециво радости, овенчавауи их и намеравауи да са има живи у векове. И какву е, опет, имати
жалост они кои нису поверовали у еванее и кои су преступали егове заповести, т. они кои е, по
написаноме, бити осуени на вечну погибао од лица Господега и од славе силе егове када дое у
она Дан дa се прослави у светима своим и покаже се диван у свима верууима (2. Сол. 1, 9-10).
4) Сагледавауи и размишауи о реченом, очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа, твореи
светиу у страху Божием (2. Кор. 7, 1), стремеи ка боем и хитауи ка савршенству. Мрзеи зло
држимо се добра. У братоубу будимо едни према другима нежни; чашу чинимо едни друге веим
од себе. У ревности не будимо лени; будимо духом ватрени; Господу служимо. Будимо у нади радосни,
у невои трпеиви, у молитви постоани (Рим. 12, 9-12). Пребивауи у такво непорочности искрено
ми емо наступауу Пасху отпразновати на достоан начин и удостоити се да вечно окушамо небеска
добра.
282.
1) Предивно е што такав Господ страда; 2) сва твар се ужаснула; зар емо ми остати без учеша;
3) за толику убав узвратимо убаву и спремношу да све претрпимо и у поретку нашег
живота и у прогонима (4, 73)
1) Сеае на страдаа Господа нашег Исуса Христа душу увек приводи у скрушеност и умилее,
нарочито у ове дане (Велики Петак), у кое су се и извршила. Коа страдаа? Убилачки савет против
Господа, егово хватае од стране удеаца, воее на смрт, стаае пред Пилатовим судом, суее,
распитивае, шамари, пувае, вреае, исмеавае, подизае на Крст, прикивае руку и ногу,
окушае жучи, пробадае ребара и све остало што се десило и што свет не може да смести, нити
човечии (па ни анелски) език да изрази. Представимо себи о како великом и необашивом таинству
се ради. Господа, кои откривено види савете срца и кои зна сваку удску помисао, воде на савет кои га
осууе на смрт. Она кои држи све моном речу своом (ев. 1, 3), предае се у руке уди грешника. Она
кои везуе воду у облацима и благовремено орошуе зему, води се везан. Онога кои е небо измерио
педом и зему шаком и кои е горе поставио на вагу (Ис. 40, 12), слуга удара руком. Она ко е зему
украсио разноврсним цвеем, венчава се на посрамее венцем од тра. Она ко е посред раа
насадио дрво живота, прикива се на дрвету ради исмеваа. O, како страшног и натприродног призора.
211
2) Сунце е то видело и смркло се, видео е месец и потамнео, осетила е зема и затресла се, осетило е
камее и распало се. Сва твар се згрозила при вреау Господа. Бездушни и неосетиви састоци су од
тих призора и од страха Божиег изашли из свог поретка, поставши као одушевени и осеани. Зар ми
кои смо удостоени словесности и за кое е умро Христос у ове дане неемо да се скрушимо и
заплачемо? И зар не бисмо били бесловеснии од бесловесних, и неосетивии од камеа? Не било.
Напротив, доспевши у богодолично иступее и изменивши се добром променом, пролимо сузе,
предамо страсти на заклае, подношеем увреда узвратимо за увреде нанете Господу, претрпимо ране
због егових рана делимично на делу послушаа, a делимично у предстоеем исповедништву.
3) Зар не видимо колико е у свему томе побуда на божанствену убав? Ко е поднео закучавае у
тамницу? Ко се предао на заклае ради убенога? Свеблаги Бог е ради нас осуених поднео
безброна страдаа. Стога е блажени апостол, помишауи о реченоме и налазеи се у силном
осеау убави према Богу, са правом рекао: ер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анели, ни
поглаварства, ни силе, ни садашост, ни будуност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар
нее мои одвоити од убави Божие, коа е у Христу Исусу Господу нашем (Рим. 8, 38-39). ер Бог
тако заволе свет дае Сина свога единороднога дао, да сваки кои веруе у ега не погине, него да
има живот вечни (н. 3, 16). Немауи ништа достоно од дела своих да узврате на такву убав, свети су
сами себе, т. тела своа и крв своу принели у напорима подвижништва и у злопаеима, поуи са
блаженим Давидом: Шта у узвратити Господу за све што ми е дао (Пс. 115, 3). Сличним гласом и ми
свагда вапимо Господу, ненаситим расположеем душе му служеи непрестано и све више стремеи ка
боем како бисмо са свима светима били наследници вечних добара.
283.
1) Радуем се због ваших успеха у добру; 2) немоте се, меутим, зауставати, ве се пружате
дае, подражавауи свете и подстичуи се обеаима (4, 81)
1) а са вама водим разговор по жеи, а не по принуди, премда е и неопходно да са вама беседим. а
ревнуем за вас Божиом ревношу (2. Кор. 11, 2), премда и есам грешан. И а се због вашег напретка
радуем великом радошу. Уколико вас често и оскорбим, као недавно, [намера] ми е да познате убав
коу према вама имам изобилно (с обзиром да она ко воли мариво васпитава и ние немаран према
кажавау: ер кои е то син кога отац не кара - ев. 12, 7) и да будете савршени и потпуни без
икаквог недостатка (ак. 1, 4). И исповедам да сте послушни и покорни и да строго испуавате отачке
заповести као можда нико у овом роду од оних кои се налазе у послушништву. И говорим без лажи ер е
све истина. И ко е у то мери еднодушан са оцем и ко толико следи игумана у свему што е сагласно са
заповестима Господим као ви, кои сте искусни и у едном и у другом? Као доказ нека послуже гоеа,
изгнаа, тамнице, злопаее, супротставае до крви у подвигу против греха (ев. 12, 4). И речено
ние ваше, ве е дар Божии, од кога нека вам буде и похвала. Нека други имау новац, имаа, манастире
и другу опскрбеност. Мени еза добру славу довоно да имам вас и да се вама украшавам. ер, ви сте
моа радост и венац славе, живот и свако добро.
2) едино вас молим да не одступате од вашег доброг произвоеа, да не полажете границу добру и
усхоеу по ступевима савршенства. Они кои се паште око стицаа вештаствених имаа не налазе
ситост у увеличавау богатства. Ни ви у духовном усавршавау немоте престаати да се простирете
напред до последег свог издисаа. ер мислим да страдаа садашег времена нису ништа према
слави коа е нам се открити (Рим. 8, 18). Зар у житиама светих не видите са каквим су они трудом и
зноем проходили сво живот? Зар не видите са каквим су проливаем крви и са каквим страдаем свети
мученици завршили сво живот? Због чега? Да би стекли Христа. ер е ово што се види привремено, а
оно што се не види, вечно (2. Кор. 4, 18). Зар сунце ние добро? И оно е, меутим, назад потамнети. И
месец ние ли добар? Но, и он е престати да дае светлост. И зар звезде нису добре? Ипак, и оне е
пасти. Зар небо ние добро? Ипак, и оно е остарети као одеа. И све е се изменити: бие ново небо и
нова зема, као што не писано. И започее неизрециво блажени живот у Христу и са Христом. Таква су
наша обеаа. И таквим напомиаем помажимо сами себи у побеивау чулног натчулним.
Божанственом убаву подавумо телесну убав, по учеу апостола: Тражите оно што е горе где
Христос седи с десне стране Бога. Мислите о ономе што е горе, а не што е на земи (Кол. 3, 12).
Немоте се ваати у глибу похоте, нити се давите у блату страсти, чии е кра погибао. . . Меутим,
наше живее е на небесима, откуда очекуемо и Спаситеа Господа Исуса Христа (Фил. 3, 19-20).
212
284.
1) Добивши рану а сам прибегао лечеу и ето - разговарам са вама, одакле извлачим поуку да
чим неко добие греховну рану одмах треба да жури ка лекарству покааа; 2) немоте каснити, ер
смрт може да дое; изаи, пак, на суд без очишеа заиста е страшно; 3) пази на себе и не слуша
неприатеа кои те учи да одлажеш [покаае] (4, 82)
1) Ожалостила вас е рана на моо нози. И право е. ер, ви ми саосеате и у радости и у тузи, као
братоубиви и оцеубиви. Отуда у а узети предмет за своу поуку. На кои начин? Када сам због своих
грехова добио рану, било е неопходно брзо лекарство и одговарауи поко, услед чега током три дана
нисам могао да општим са вама. И пошто е по милости Божио болест излечена, а сам опет са вама. И
ето, говорим са вама. Слично е и са душевним ранама. Неко е, рецимо, добио рану у срцу од виеа
или слушаа. Или се повео за демонском помисли и распалио се злом похотом, гневом, арошу,
мржом, завишу, противречеем, непослушношу или неком другом погубном страшу. Он треба
одмах да приступи лечеу, т. покаау, скрушености, плачу, уздисау и срдачном болу, као и другим
лековима преумеа. И излечивши се, он опет треба да дое до претходног доброг поретка. У
супротном е се на грех надовезивати грех, и рана на рану, и страст е постати неизлечива, услед чега
емо се разболети грехом на смрт.
2) Нека меу вама, братио моа, не буде тако. Понапре, ви треба да пазите на себе, т. да не грешите.
ер, има ли шта слае и блажение од чисте душе и ума кои ние раен страстима? Уколико се деси да
погрешимо услед склоности [на грех] наше природе, ми треба одмах да се исправимо, не оставауи ни
едан час у себи нешто неисцеено. ер, смрт е лопов и не знамо у кои е час дои: да ли у поно или у
зору. А изаи из тела и стати пред суд Христов неприпремен есте врло опасно и крае страшно. ер,
апостол говори: ер е реч Божиа жива и делотворна, оштриа од сваког двосеклога мача, и продире
све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца, И нема твари сакривене
пред им, него е све обнажено и откривено пред очима Онога коме емо одговарати (ев. 4, 12-13). И
ако се праведник едва спасава, безбожник и грешник где е се авити (1. Пт. 4, 18). Данила пророка е
ухватио ужас и иступее када е у виеу угледао суд Божии. Шта емо тек доживети ми када у
стварности доемо на та суд? [Он] говори: Огена река е текла исходеи пред им. Хиаде хиада
му служаху и десетине хиада му предстоаху. Суд заседе и киге се отворише (Дан. 7, 10). Ко е
опстати и ко е сачувати смелост када се речено деси? Нико осим оног ко има праву веру и добра дела,
осим оног ко е стекао храброст, праведност и здравоуме, осим сина посдушаа и осим савршеног у
потчиавау.
3) Стога треба да пазимо на себе са сваком опрезношу и да сваки час са страхом очекуемо исход. И
нее се сакрити наш неприате човекоубица, кои нас поткрада и кои нас свагда наговара да садаше
време проводимо у нераду и немару, те да поступае по заповестима одложимо за будуност. Ми га,
пак, свагда одбиамо и удаумо силом Божиом. а смирени се сада и обраам вама са речу како бисте
се, чувши пет речи из уста моих, утешили заедно са мном напомиаем кое вам предлажем. ер,
напомиае е добро стога што увек обнава душу. Подражавауи наше оце, а знам и уверен сам да
емо напредовати у граеу свог спасеа, да емо умилостивити Бога и удостоити се да добиемо
егово Царство.
285.
1) Он позива на благодарее Богу што их и у туо земи штедро дарива сваким опскрбеем;
2) да се, пак, не би лишили милости, он их убеуе да ревносно угаау Богу у вери и у уздау (4,
83)
1) Ми треба да благодаримо Богу за доброчинства коа нам чини, нарочито у нашем пребивау у туо
страни. ер, и налазеи се у прогонству, ми проводимо живот као у манастиру не задовоавауи само
свое потребе, ве и оних кои нам долазе. ер, видите да нам много наше братие долази са свих страна.
И где би се они пре обратили него Богу и нашем смиреу? Осим тога, зар не видите колико других
страних отаца и братие долази код нас, у свему трпеи беду и недостатак? Готово да ни едан дан не
прое а да не примимо по неког. Па ипак, код нас ние било недостатка у неопходном. Напротив, свега
213
имамо у обиу. Стога ми едино можемо да кажемо да заиста не лаже Она ко е рекао: Него иштите
напре Царство Божие и правду егову, и ово е вам се све додати (Мт. 6, 33). И заиста, ми имамо на
располагау плодове пшенице, вина и елеа (Пс. 4, 8) и других потреба изнад очекиваа, при чему
немамо довоно сила да испустимо глас благодареа благости Божио. А ако се и деси да у том смислу
будемо стешени и обремеени, треба само видети каква потом долази награда и каква се потом узноси
хвала Богу. Сами настоатеи манастира се диве што е нама Бог дао да чинимо оно за шта е има
недостало снаге. Ради чега? Да би се у томе познала сила Божиа по вери и уздау нашем. И мени се
чини да е оно што се сада дешава код нас веома слично ономе што е било у време пребиваа Израиа
у пустии? Ве е четврта година како не сеемо и не жаемо, а Бог нам све време дае неоскудну храну
телесну. Он нам ние дао ману као кишу са неба, али нам е отварао житнице оних кои имау у изобиу и
пружао оно што е потребно за насиее гладних. Он нам ние воду источио из камена, али е за нас
источио винске сасуде рукама благочастивих. Он нас е уштедрио и са многим другим, о чему сада ние
едноставно говорити. И зар речено ние дивно, запаууе и похвало? И реи у ош нешто апостолским
речима: Ми смо као сиромашни кои многе богате, као они кои ништа немау а све поседуу (2. Кор. 6,
10).
2) Ето дарова благога Бога и егових доброчинстава. И ми имамо страх да своом неосетивошу за
егово посебно поштовае према нама не оскорбимо свог Добротвора. Стога сви заедно, братио,
будимо веома паживи. И ми кои смо овде и они кои су одвоени свеусрдно испуавамо заповести
Господе и старамо се едан о другоме у подстицау на убав и добра дела (ев. 10, 24), не
дозвоавауи себи да живимо немарно, не чинеи воу тела и помисли, не препуштауи се роптау
(слично древним роптачима) и не искушавауи Господа (слично негдашим кушачима) двоумеем да
ли може и убудуе да нам чини [добро]. ер, написано е: Све е могуе ономе кои веруе (Мк. 9, 23).
Према томе, уколико будемо искрено веровали, Господ е нам по нашем искау дати све што е
неопходно за спасее наше и за телесни живот. И ми емо успешно прои пустиу овога живота,
осветавани светлошу истине. Наоружани духовним оружем, ми емо духовног Амалика обратити у
бекство и уи у Царство небеско (а не у обеану зему, с обзиром да не иштемо привремено и
пролазно). ер, веран е Она ко е рекао: Блажени прогнани правде ради, ер е ихово Царство небеско
(Мт. 5, 10).
286.
1) Споаша искушеа су удска и лакша; 2) демонска су тежа; и их емо, пак, победити уз
помо Божиу, уколико не ослабимо у противеу; 3) ето непрестане борбе и мучеништва (4, 84)
1) У невоама кое су нас сустигле благовремено е да заедно са апостолом кажемо: Друго нас
искушее ние снашло осим човечиега (1. Кор. 10, 13). а говорим имауи у виду Теоктиста, доброг
старца, кои е наш по свему. О каквом се искушеу ради? Он е заточен на острву Халкит, док су еговог
старца потчиени оклеветали да не помие самодршца, услед чега е био жестоко претучен. Искушеа
се распламсавау и нас веином сматрау иховим виновницима. ер, како се може допустити да она ко
управа манастиром сам по себи не помие самодршца? Или како допустити да оци и братиа кои су се
избавили из заточеништва и пребивау у градовима смууу еретике. Изиите из ихове средине и
одвоте се, говори Господ, и не дохватате се нечистог (2. Кор. 6, 17). Они кои супротно поступау
доживавау скорбне противности. Стога смо се ми смирени удаили од оних кои живе у градовима и
живимо у ихово околини како не бисмо дали повод онима кои траже повода (2. Кор. 11Д2). И Господ
нас е до сада сачувао нетакнутима. Он е нас и убудуе сачувати уколико пазимо на себе, т. уколико не
говоримо без разборитости и уколико свое уши не пружамо на [слушае] суетних и недобронамерних
речи. Апостол говори: Реч ваша да бива свагда у благодати, соу зачиена, да знате како треба
свакоме одговорити (Кол. 4, 6). И брат Божии опет говори: Тако говорите и тако творите као они кои
е законом слободе бити суени (ак. 2, 12). Стога можемо бити уверени да неемо упасти у
неблаговремено искушее, ве емо се избавити од садаших зала као од замке.
2) Речено и есте удско, т. лако искушее. А демонско е веома тешко и сакривено. Неприате е
сваког дана, часа и минуте присутан и искушава нас, услед чега е веома тешко противити му се и тешко
однети победу над им. Ипак, старае и ревност успевау да учине оно што приличи и што се тражи.
Ревносно се противимо и уз помо Христову емо победити, будуи да Он заедно са нама подноси
искушеа. Стога е и рекао: Без мене не можете чинити ништа (н. 15, 5). Будимо ревносни да не
паднемо у наведено искушее и да не будемо под руком авола. Овдаше заточее на острву на кратко
214
време заправо и ние заточее. Право заточее е бити одбачен од Бога и бачен у таму накрау. И
овдаше бичевае од неколико удараца ние бичевае. Право бичевае е тамо где е ударци бити
безброни и страдаа бесконачна. Господ говори: И изии е они кои су чинили добро у васкрсее
живота, а они кои су чинили зло у васкрсее суда (н. 5, 29). Тога се бомо и страшимо, ачауи сваком
снагом, no сили славе (Кол. 1, 11) Духа Светога кои е у нама, обарауи помисли, пописаноме, и сваку
охолост, коа устае против познаа Божиега, и покоравауи сваку помисао на послушност Христу,
будуи непрестано готови да казнимо сваку непослушност (2. Кор. 10, 46).
3) Ето непрестане борбе. Ето многострадалног мучеништва. ер, она кога свагда ударау помисли па се
ипак не предае, и она ко не преклаа колена пред Ваалом, ве се супротстава и савлауе страсти
похоте, гнева, арости и страха у ствари свакодневно трпи мучее и са апостолом може да каже: Сваки
дан умирем, тако ми, брао, ваше похвале, коу имам у Христу Исусу Господу нашем (1. Кор. 15, 31). И
на крау подвига он е мои смело да дода: Добрим подвигом се подвизавах, пут заврших, веру одржах.
Сад ме чека венац правде, кои е ми у Она дан дamи Господ, праведни Судиа (2. Тим. 4, 78). Нека
бисмо сви ми имали могуност да кажемо слично, украсивши се венцем правде и ушавши у Царство
небеско.
287.
1) Наша природа е саива и леива; реч, пак, о обеаима е буди; 2) на делу су речено показали
преподобни и мученици; 3) зашто ми спавамо: устанимо и изиимо на слободу од похоте и
страсти; 4) окусимо раске радости и сладости (4, 83)
1) Говореи Тимотеу, апостол показуе какав подвиг учите треба да има за свое ученике: Проповеда
реч, насто у време и у невреме, покара, запрети, утеши, са сваком стрпивошу и поуком. ер е
дои време када здраве науке нее подносити (2. Тим. 4, 23). Наша природа е склона леости и стреми
доле, заборавауи на учее. Стога е свагда неопходно да се ударцима речи, као некаквом палицом,
буди из сна како би видела радост коа о предстои. И заиста, зар нам ние обеано Царство небеско, и
бесмртни живот, и раска сладост, и равноанелска част, и вечни поко?
2) Због чега [ми трпимо] окове и тамнице, због чега - прогоне и злопаее, због чега - муке и смрти? Зар
не због добиаа обеаних добара и избегаваа страшних мука? Погледа са каквом радошу мученици
проливау крв, са каквом спремношу иду под мач, у ога, ка зверима и на сваку другу врсту мучеа.
Погледа такое са каквим задовоством преподобни умртвавау и оптереуу свое тело, ништа не
сматрауи пожениим од врлине.
3) Зашто онда ми дремамо? Због чега се расплиуемо у погубним и трулежним страстима, кое раавау
срце оштрие одстрела? Зато изиите из ихове средине и одвоте се, говори Господ(2. Кор. 6, 17).
Изаимо од их као из Содоме и Гоморе, кои су сагорели у огу и сумпору. Одбацимо мудровае тела,
кое се противи и бори против духа. Ослободимо се од поробууих пристраша и наи емо поко
душама нашим. Шта може бити споконие од душе коа ние узнемирена страстима и коа има мир у Богу?
4) Ето радости и весеа, ето блажене утехе и сладости. Дали желимо да окусимо од те сладости? Ми,
меутим, треба да бежимо од телесне сласти, коа раа трулежност и смрт. Апостол говори: ер кои сее
у тело свое, од тела e u пожети трулеж, aко сееу дух, од Духа е пожети живот вечни (Гал. 6,
8). Да ли желимо да постанемо славни? Презримо испразну удску славу и обуцимо се у смиреноуме,
украсивши се свим добрим делима. На та начин емо и садаши живот добро завршити и добити будуа
добра благодау и човекоубем Господа нашег ИсусаХриста.
215
288.
1) Садаше гоее е слабие, ипак, треба трпети; садаши род е имати похвалу у трпеу; 2)
увек будимо спремни да неустрашиво сусретнемо нападе на Православе; 3) са невидивим
нашим, пак, гонитеем боримо се непрестано; 4) будимо крепки у надау на Бога, кои е нам
дати снаге (4, 86)
1) Последе три године ми водимо неки нови живот: ми нисмо потпуно гоени, али не можемо ни да
кажемо да нисмо гоени. Ми видимо едни друге и живимо едни поред других, што представа дело
човекоуба Божиег. Он е видео да изнемогавамо током раниег гоеа, те е затворио тамнице, али
ипак гоее због Православа по своим непознатим судовима ние прекратио. Ето како е сада.
Уосталом, гледауи уопштено на ствар, а сматрам да е мало прогоених за Господа. Видеи, пак,
колико свакодневно наше братие долази овамо а осеам извесно олакшае у срцу због броа оних кои
нису преклонили своа колена пред Ваалом, ве су се сачували за Господа као светле звезде на сваком
месту егове владавине. Сличну похвалу има и садаши род за следее [поколее]. ер, Бог е заиста у
нама и Црква ние изгубила своу силу по нелажном обеау Господем. Они кои е одвакада нападау
распршили су се као морска пена, док она као несаломиви камен пребива у вери и исповедништву.
2) Стога ми треба да се радуемо и ликуемо. Меутим, истовремено треба да се држимо трезвоума и
будности, те да будемо приправни како опет изненада не би настало искушее. ер, исповедништво
треба сачувати не само едном или двапут, или чак не при многим искушеима, ве читавог живота, све
до самог еговог краа, не боеи се ни злих гласина, ни бичева кои су спремни да раздеру тело, ни
тамница кое уништавау тело, нити било каквих удских напада. Страшним треба сматрати едино Бога,
по чием се мигу све крее, а боати се треба едино вечних мука кое су неисказано мучне. Садаше, пак,
све - и радосно и скорбно пролази брзо као сан, због чега е и написано:Стрела дечиа посташе ударци
ихови (Пс. 63, 8).
3) Са има ипак треба да се боримо, нарочито са нашим невидивим гонитеем, кои нас напада сваки
дан. Он не престае да нас удара, премда не чулним бичевима, ве невидивим помислима. Он нас не
опауе вештаственим огем, ве злом похотом. Он и свим другим страстима искушава и опседа наше
душе. Стоте, дакле, опасавши бедра своа истином и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у
приправност за еванее мира; а изнад свега узмите штит вере, о кои ете мои погасити све
огене стреле нечастивога; и кацигу спасеа узмите, и мач Духа, кои е реч Божиа (Еф. 6, 14-17).
Ето апостолских заповести. их и мисмирени изговарамо и молимо да нисте малодушни у невоама и
да не изнемогавате у искушеима знауи да се добиа више венаца уколико се претрпи више искушеа.
4) Нека нам Бог даруе силу, будуи да е силан и да е учинити оно што е обеао. Он е моан да нас
укрепи да поднесемо не само ране, него и ога, и мач, и звери, и све друго слично. Убеен у речено,
апостол говори: Али у свему овоме побеуемо кроз Онога кои нас е заволео. ер сам уверен да нас ни
смрт, ни живот, ни анели, ни поглаварства, ни силе, ни садашост, ни будуност, ни висина, ни
дубина, нити икаква друга твар нее мои одвоити од убави Божие, коа е у Христу Исусу Господу
нашем (Рим. 8, 37-39). Уколико се расположимо да делуемо на наведени начин, ми емо се налазити у
непрестаном мученичком подвигу, услед чега е нам и удео бити са мученицима.
289.
1) Прогони су дар: треба живети достоно дара; он обашава како; 2) из супротног, он нарочито
прекорева живот особеака, кои има раве последице: лакомост, немар, пад; 3) он све наговара
на трезвоуман и усрдан живот (4, 87)
1) Кроз гоее Бог нам е дао навеи дар, као што сам каже у еванеу: Блажени прогнани правде
ради, ер е ихово Царство небеско (Мт. 5, 10). Пазимо да се не деси да, живеи недостоно реченог
блаженства, гоее не обратимо у своу осуду. Гоени, напре, не треба да има усаменички живот, ве
да живи заедно са другом братиом. ер, Господ каже: ер где су два или три сабрана у име мое, онде
сам и а меу има (Мт. 18, 20). Потом, он не треба да излази напое (осим у крао потреби), ве да
пребивана месту у коме е примен као странац, занимауи се молитвом, моеем, читаем,
псалмопоаем, рукодеем и другим добрим делима, коа су уобичаена код нас. Он треба да избегава
виее са женама и да се удауе од сваког брата кои живи неуредно (2. Сол. 3, 11), да буде
216
добродушан, благодаран, пун уздаа, задовоан са оним што се има и спреман за примае страдаа
за Христа. ер, где е гоее обично постое и страдаа.
2) Они кои живе усамено наслеуу тешкоу, будуи да мудри говори: Тешко усаменоме. ер, кад
падне, нема ко да га подигне (Проп. 4, 10). Они, пак, кои имау слуге губе своу монашку слободу, а кои
купуу поа, винограде, волове и муле на себе навлаче Гиезиеву губу. Одатле се раау среброубе,
лакомост, непостоаност, одсуство жее да се живи са осталом братиом, навика да се иде на сво начин
и по своо вои, хуее имена Божиег због нас меу незнабошцима, као што е написано (Рим. 2, 24),
и душевни пад. И како да не падне она ко живи немарно. Апостол говори: Нe знате ли да сте храм
Божии и да Дух Божии обитава у вама? Ако неко разара храм Божии, разорие ега Бог (1. Кор. 3, 16-
17). Он опет говори: Нe варате се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни преубници, ни рукоблудници,
ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пианице, ни опадачи, ни отимачи, нее наследити
Царство Божие (1. Кор. 6, 9-10). И речено се говори о онима кои живе у општежиу. A o вама [се не
говори] тако. Ве како? A кои су Христови, разапеше тело са страстима и жеама (Гал. 5, 24), и ош:
Ви нисте од света (н. 15, 19), и ош: Наше живее е на небесима (Фил. 3, 20).
3) Због чега ми губимо свое блаженство? Због чега понижавамо благородство свог зваа? Због чега не
подражавамо нашу братиу кои добро живе и чии е живот славан и похвалан пред Богом и удима?
Ние ли време да се ве едном отрезнимо? Ние ми време да се повратимо у сво чин? Ние ли време да
се побринемо за свое спасее, ставивши пред свое очи сво исход и стаае пред Христовим
судиштем? Ми емо морати да дамо одговор за сваку празну реч? Какав емо тек одговор дати за велике
и тешке грехе? Отрезнимо се бар у вече свог живота, одбацимо страсти, одбацимо дела таме и обуцимо
се у оруже светлости (Рим. 13, 12), на сваки начин чувауи свое срце и угаауи Господу да бисмо се
спасли и постали наследници вечних добара.
290.
1) Отишао е поконик пред моим очима; и са нама е исто бити; зашто негуемо тело; 2) он е био
узнемирен на смртном одру, будуи да долази до напада помисли кое е [човек 1 волео: добре
теше, а зле муче; 3) немомо себе везивати ни страстима, ни страсним помислима (4, 88)
1) Има е ичега благотворниег и спасоносниег за душу од сеаа на смрт? Да вам о ему говорим а
сам побуен смру елеског епископа, кога ви нисте видели како умире. Ми смо, пак, видели и стекли
велику корист. Ми смо се умилили срцем, видеи у себи оно што смо видели у ему. Он е изашао и
отишао, и више се нее вратити у ова живот. Више му нису потребни ни небо, ни зема, ни море, ни
сунце, ни месец, ни звезде. Он више нее дисати овим ваздухом, нити испуштати глас из грла. Он нее
гледати очима, ни слушати ушима, ни мирисати носом, ни пипати рукама, ни ходити ногама. Он нее
више ништа чинити од онога што е своствено овом животу - ни велико, ни мало. За ега су затворена
егова врата за свагда и он сада очекуе суд и награду. А награда се ош припрема, по написаноме: И
сви ови, осведочени у вери, не добише обеае; зато што е Бог нешто бое предвидео за нас, да не
би они без нас достигли савршенство (ев. 11, 3940). А шта ми можемо очекивати? Ништа друго. Зар се
неемо подври и ми истоме? Зар се неемо на исти начин вратити у зему из кое смо узети? Зар
неемо на исти начин умрети и претворити се у прах и пепео? Погледамо у гробове и схватимо како е
завршити наш састав, кои е сада жив. Зашто толико негуемо бедно тело кое е ускоро да предамо
земи и црвима? Зашто се облажемо страстима са коима емо се сусрести при исходу?
2) едва дишуи, умируи е говорио како су му се авила два лица, мушкарац и жена, и изобличавали га
без жалости, услед чега е стеао, звао у помо, тресао се и ужасавао се исхода из тела. Видите ли
каква е осуда смрти? Демони иступау као наши изобличитеи и осуивачи. У време исхода емо
угледати помисли кое смо радо примали и спроводили у дело. Ми треба да гледамо Господа пред собом
свагда (Пс. 15, 8), да сматрамо да е близу анео чувар нашег живота и да замишамо светитее како
бисмо и при последем издисау видети сличне мисли. Уколико, пак, у себи сликамо греховне образе и
слажемо демонске помисли, ми емо их сусрести и [при издисау], што е бити жалосно и погубно.
3) Подвизавамо се да не будемо обузети таквим идолима у време исхода, ве да се наемо чиста срца
како бисмо са смелошу могли и ми да кажемо: У миру у заедно уснути и починути (Пс. 4, 9). ер, за
врлинског смрт есте сан, као што е и Господ рекао: Лазар, приате наш, заспао е, но идем да га
пробудим (н. 11, 11). Уколико е она сан, очигледно е да е и виновница успокоеа, будуи начело
вечног живота, као што говори апостол: Но заиста е Христос устао из мртвих, me постаде првенац
217
оних кои су умрли (1. Кор. 15, 20), и нешто дае: Победа прождре смрт. Где ти е, смрти, жалац? Где
ти е, пакле, победа? А жалац е смрти грех, aсила е греха закон. А Богу хвала кои нам даде победу
кроз Господа нашега Исуса Христа (1. Кор. 15, 54-57). И Господ говори: Ономе ко победи дау да еде од
дрвета живота кое е у рау Бога мога (Отк. 2, 7). Ето, откривено е поприште Царства небеског. Ето,
предстои триблажени подвиг. Победник е [добити] венац и окушае вечног живота. Потрудимо се да и
ми победимо авола, да сатремо страсти, да се у потпуности очистимо од сваког зла и стекнемо врлине
како бисмо постали становници раа и удостоили се да окушамо од дрвета живота.
291.
1) Спасее треба градити непрестано и са усрдном ревношу; 2) воници су усрдни у служби
земаском цару; зар емо ми бити леи да служимо небеском Цару ради небеског; 3) гледате на
свете: каквог само рода уди нема меу има; меутим, нема ни едног леивог и немарног; има
и палих меу има, кои су се [потом] покаали и ревносно и трудоубиво угаали Богу; 4) нека
устане немарни, нека обрати пажу на апостол[ове речи] и нека узревнуе (4, 89)
1) Постои време за сваку ствар под небесима (Проп. 3, 1), говори мудри. Време, пак, за граее нашег
спасеа е свагда и свагде. ер, апостол говори: Радуте се свагда, молите се без престанка, на свему
захвауте (1. Сол. 5, 16-18). Наведеним трима врлинама се одреуе наше спасее. ер, радост е знак
чиеа сваке праведности, непрестана молитва не дае места аволу да нас напада, а благодарее е
сведочанство о убави према Богу. Одасвуд се оградивши тим делаем, ревносно угаамо Богу, не
предауи се малодушности ни у каквом случау и не раслабууи се немаром ни у испуавау
послушаа, ни у псалмопоау, ни у рукодеу, ве све вршеи са усрдним расположеем као добри
управитеи разноврсне благодати Божие (1. Пт. 4, 10).
2) Зар не видимо како воници са усрем журе заедно са своим царем на дело свое? На какво дело? У
рат, на клае, насмрт. И они се ради пролазне славе и ради брзопролазног богатства са готовошу
устремуу на све. А ми смо призвани у Царство небеско, у неизрециву радост и живот вечни. Хоемо
ли, дакле, бити леиви и немарни, или емо се са свом ревношу и бодрошу показати као добри
воници Христови?
3) Читате кигу коу држим у руци и увидеете и познати црте изузетности светих отаца. Колико е
велика код их ревност. Какво е силно горее духа. Какви подвизи. И како их е прославио свеблаги Бог,
показавши их као неке богове кроз знамеа и чуда коа су чинили. И прославили су се не само они кои су
од почетка били добри и нису познали греха, ве и они кои су скренули са доброг пута и падали у тешке
грехе, да би се потом исправили набоим покааем. Стога нико нема оправдае за немар и небригу за
спасее. ер, [узрок за пропаст] есте едино неосетивост и окамеено срце, кое се обликуе
непокааним животом.
4) Таквоме апостол узвикуе: Устани ти кои спаваш и васкрсни из мртвих, и обасае me Xpucmoc (Еф.
5, 14). Или презиреш богатство егове доброте и кротости и дуготрпеа, не знауи даme
доброта Божиа на покаае води? Него своом упорношу и непокааним срцем сабираш себи гнев за
дан гнева и откриваа праведнога суда Бога, кои е дати свакоме no делима еговим (Рим. 2, 46).
Погледа, немарни, и убо се опомене, те устани из сна немарности. Ето, отишао е преподобно и брат
Кандид. Пре ега е отишао неко други, а и после ега е неко. И нема никога ко би за свагда остао
овде. Сви емо преи. Ипак, благо ономе ко е добро поживео с обзиром да е успешно обавио своу
куповину, те се дошао да добие вечну, ревношу и маривошу стекавши бое. Меутим, тржиште ош
постои и размена за Царство небеско ош предстои. Стога приите, молим вас, и сви пожуримо на
куповину Божанствених и нетрулежних добара како бисмо заедно са свом нашом братиом постали
наследници Царства небеског.
292.
1) Заповедам свима да се неослабно старау за спасее; 2) треба се уздржавати од суеа других
на основу видивог, будуи да е главно унутраше устроство; 3) нека свако ревнуе за
унутраше, не примауи раве помисли и не попуштауи покретима страсти, кое нарушавау
читаву унутрашост (4, 90)
1) Оне кои ревнуу за спасее душе молим да ош више ревнуу, а немарне молим да устану из нерада и
218
немара. Ево сад [т. у овом животу] е напогодние време, ево сад е дан спасеа (2. Кор. 6, 2). Уколико га
изгубимо, више неемо наи друго. Нека код нас ни едан дан не прое у нераду и немару, ве се на
сваки начин побринимо да уризничимо понешто од вечних добара: моее, молитву, прозбе,
благодареа, скрушене сузе, просвеее ума, небеска зреа.
2) Ипак, немомо судити о ономе што се налази у нашо братии по ономе што се налази у нама.
Напротив, ми треба да добро мислимо како свако у себи скривено гради свое спасее, чак и ако споа
изгледа другачие. Зар се код наших отаца ние дешавало да су они кои нису изгледали нешто нарочито
неупоредиво светлие засиали од оних кои су изгледали као изузетни? И у нашем братству се много
пута дешавало да су више од других просиали они кои су сматрани као незнатни и неславни, нарочито у
време исповедништва. Због чега? Мени изгледа да се[узрок] налази у унутрашем стау, а не у споа
видиво маривости и ревности. ер, царство врлина се налази [у човеку] кои има мирно стае и
чистоту срца, кротост и безметежност. На ега и Господ гледа, по писаноме: На кога у погледати ако
не на кротког и утивог, и на оног ко трепти од моих речи (Ис. 66, 2).
3) Узревнумо како би свако себе Господу представио са чистом савешу, не отварауи врата аволу
кроз примае греховних помисли. Знате да, примауи их, ми страдамо, постаемо диви, меамо се и
сабирамо сваку горчину под видом задовоства. И опет, кад се отрезнимо и вратимо доличноме, ми
осеамо велики мир и тишину слау од меда, те као да се скривамо у пристаниште после буре. Врлина
е, дакле, слатка, упка и пожена, а грех е горак, погубан и одвратан. Стога е за дивее што нас
ипак плени грех и што се не прилепуемо уз врлину. Веином речено бива због немои наше природе и
стога што човекова мисао од младости егове приежно стреми злу (Пост. 8, 21). Ипак, немомо
каснити и немомо жалити усре да бисмо се вратили на добар пут. Видеи наш труд, Господ е се
осветити за нас, те е нам за болно наше усре узвратити вечним наградама, док е нас за трпее
скорби овенчати венцем правде, приброати светима и удостоити Царства свога.
293.
1) Пазимо и бодро ратумо, с обзиром да е много неуспавивих неприатеа; ипак, не треба да их
се боимо с обзиром да имамо силне помонике и непобедиво оруже; 2) у видиво борби се за
победу добиау венци; у нашо, пак, невидиво борби победник (т. венценосац) е ве она ко се
не предае неприатеу; 3) покажимо срчаност у супротставау и биемо блажени (4, 91)
1) Напрегнуто и непрестано пазимо на себе с обзиром дани дан ни но не одступау они кои воде борбу
против нас. О коме се ради? О духовима злобе, господарима таме овога века, коих има безбро и чии е
бес против нас неописив. Ипак, ми не треба да се боимо, нити да их се ужасавамо. Ми имамо Саборца и
Заступника, т. Духа Светога и Господа нашег Исуса Христа, кои немои наше узе и болести понесе (Мт.
8, 17), кои е и сам страдао будуи кушан, те може помои онима кои бивау кушани (ев. 2, 18) и коме
са смелошу узвикуемо: Суди, Господе, онима кои ми чине неправду, воу против воууих на ме. Узми
оруже и штит, и устани у помо моу; извуци мач и препречи (пут) насупрот гонитеа моих (Пс. 34,
1-3). ер, заиста нас гоне неприатеи наши и жедни су наше погибие, полажуи саблазни на наше
путеве и на сваки начин покушавауи да нас гурну у ров греха. Ми им се, пак, као воници
супротставамо, обучени у оклоп вере и убави ис кацигом наде спасеа (1. Сол. 5, 8). И тим оружем
се одбиа неприате.
2) И дивно е што ми у само борби добиамо венце. У телесно борби на борилиштима борац не добиа
венац уколико не обори свог противника. А код нас се венац добиа и уколико борац не обори свог
противника. Речено е асно из онога што е било откривено едном од светих отаца наших. Наиме, неког
ученика е седам пута нападала [помисао] да оде на починак без благослова старца. Меутим, он е
седам пута савладао напад, да би за трпее добио седам венаца. Према томе, уколико због самог
противеа добиамо венце, молим вас да се храбро противите нападачима, не изнемогавауи због
дуготраности борбе. Ние ли свету Сару четрдесет година силно нападао демон блуда? Па ипак, она ние
изнемогла и пала у малодушност. Познато е такое да е едан послушник, кои е имао исту борбу, одбио
да се игуман помоли за ега како би му се прекратила битка, с обзиром да се за трпее припремау
победнички венци.
3) За превладавае, пак, те борбе насилнии су молитва, сузе и скрушеност срца. Према томе, када нас
нападне неприате, или чак и кад нас, због наше непаживости, рани, пустивши нам стрелу похоте у
срце, ми одмах употребимо молитву против ега и он е без задржаваа побеи. Пролимо сузе и
219
угасие се уга прелесне страсти. Смиримо се и подигнуе нас Господ. И блажен е она ко се
непрестано принуавана на дело Божие, трпеи скорби послушаа и чувауи своу непорочност
недирнутом. Достигавши кра подвига, он е са пуном утехом и задовоством преи одавде. Он се од
слуха злога нее се уплашити (Пс. 111, 7), по певау светога Давида. Зар ми не видимо како се воници
кои су у рату показали храброст са славем и радошу враау у домовину, показууи знакове борбе и
победе? Нама се чини да е и она ко е у невидиво борби показао храброст и подвизавао се добрим
подвигом такое бити славно прославен у великом граду, чии е Неимар и Творац Бог. ега е
похвалити анели и увенчати Господ. Он е наследити вечне утехе. Нека бисмо их се и ми удостоили
благодау Господа нашег Исуса Христа.
294.
Скорби и гоеа шае Бог ради испитиваа; по испитивау Он их прекида; name гоее се
продужуе стога што се ми ош нисмо до крви супротставили (4, 92)
Жеа нашег срца и молитва Богу есте мир Цркве Божие. ер, шта е благотворние од мира, т. од тихог
и безметежног живота у нашим обитеима? Ипак, и дуготраност гоеа може да буде корисна с
обзиром да дае повод да се проаве наискуснии у вери. Стога апостол говори: Зато сам добре вое у
немоима, у поругама, у невоама, у гоеима, у тескобама за Христа; ер када сам слаб онда сам
силан (2. Кор. 12, 10). Стога оставимо питаа о дуготраности, ве сву бригу положимо на Бога кои зна
како да благотворно устроава траае наведених и других околности. Почу шта говори Писмо: Бог
искушаваше Авраама (Пост. 22, 1). Ти еш реи: "Искушавао га е, али кратко". He, напротив. Он га е
искушавао током многих година и многим искушеима. И тек кад е видео да е постао савршен у вери,
Он е рекао: Сада познах да се боиш Бога ер ниси поштедео сина свог убеног мене ради (Пост. 22,
12). Искушавао е он и ова ош веим искушеима много година. Видевши да е савршен у трпеу, Он
е рекао: Зар мислиш да сам ти због нечег другог учинио што сам учинио а не да се покажеш праведан
(ов 40, 3). Он е на сличан начин и остале пророке, и свете апостоле, и блажене мученике, и све
преподобне и праведне многим скорбима и током многих година испитивао, те потом сведочио о има и
примао их. Слично и о нама треба претпоставити. ош се не супротстависмо до крви бореи се против
греха (ев. 12, 4). Ми ош нисмо довоно горели у огу скорби и ош нисмо довоно на опиту показали
искреност наше вере. Стога се ош продужава гоее.
295.
1) Ma колико да е грешан, [човек] може да се покае, што говоре примери Давида-разбоника,
Марие Египанке и других; 2) немо мислити да су се они наводно и овде насладили грехом и да
е у будуности окусити раска добра: код грешника нема радости, будуи да е едино врлина
радостотворна (4, 93)
1) Нема непремостиве препреке за онога ко искрено жели да се спасе. И ние немогуе да се покае и
обрати Богу чак ни она ко е дошао до крае границе зла. И постои много сведочанстава да наведена
реч ние лаж. едно од многих сведочанстава есте покаае Давида, начелника разбоника, приповест о
коме смо недавно читали у цркви. У о се види да е он рание био човекоубица и испуен сваког зла, те
да се покаао и приступио Богу, да би потом достигао савршенство и чак исцеивао поседнуте аволом.
И анео му е рекао: "Давиде, Давиде, Бог ти е опростио грехе и од сада еш чинити знамеа". У о се
такое види и Божие човекоубе: Он не само да му е опростио човекоубиства, ве га е показао и
чудотворцем. Хоеш ли да видиш и друго сведочанство? Погледа на Манасиу кои е педесет две године
Израиа одваао од Бога и терао га да служи бездушним идолима. Па ипак, покаавши се искрено он се
спасао. У духовно радости он е запевао Богу песму коу Црква Божиа до данас пева. Оних, пак, кои су
се повели за телесном убаву и потом се покаали има безбро. Меу има е божанствени Давид, кои
е после преубе и убиства опет добио дар пророштва. Ту е и Мариа Египанка коа е после ненаситог
грешеа грехом те врсте узишла до анелоликости и удостоила се дара прозоривости. И тако дае.
Стога нико нема оправдаа да мисли и говори да неко од оних кои су се нагрешили не може кроз
покаае да потече спасеу.
2) На уму имауи сличне примере, и ми стекнимо ош веу ревност за спасее и ош веу наду на
егово достизае, верууи да е Бог, кои е по неизрециво милости своо призвао и спасао и оне кои
су пали у дубину зла, спасти и нас кои му данононо служимо. Слушауи, меутим, о обраеу
220
грешника нека нико не говори: "Значи, он се насладио овдашим добрима, па е се насладити и
тамошим". Она ко е савладан гресима не наслауе се ни овдашим ни тамошим добрима. ер,
каква е сладост чинити блуд, угаати стомаку, бити среброубив, отимати и бити заробен и другим
страстима? Зар слични похотивци неrope y огу слично болеснима од вруице? Стога е исправние
реи да такви и овде трпе казну, а и у будуем веку е бити предани вечним мукама због овдаших
погубних и трулежних утеха. Удео оних кои греше и кои су развратни есте стеае и кидае, а не
окушае сласти. Она, пак, ко е заволео врлину и ко живи врлински поседуе и една и друга добра,
окушауи неизрециву сладост кроз бестраше, као и сви свети кои се свагда радуу у Господу и кои у
порееу са убаву према Богу све остало сматрау другостепеним. Подражавауи их, и ми треба да
се радуемо и сарадуемо едни другима, ревнууи за свое спасее и држеи се подвига трпеа,
послушаа, одсецаа свое вое и других делаа како бисмо, усавршивши се има, постали
наследници вечног живота.
296.
1) Световни уди много трпе ради ништавних добара; зар ми неемо трпети ради вечних добара;
2) осим тога, какве су наше тешкое и шта се очекуе; 3) све благодушно подносимо са
неваривом надом (4, 94)
1) Монашки живот е тескобан и скорбан, што е очигледно из Господих речи: Ако хое ко за мном ии,
нека се одрекне ceбe, и узме крст сво и за мном да иде (Мт. 16, 24). Меутим, и световни живот е
мучан, као што гласно сведочи оно што видимо у ему. Ипак, оставимо световаке да се носе са своом
скорби, а ми се, како и приличи, окренимо на своу. Наша скорб бива са радошу Духа Светог, с обзиром
да и оно што изгледа као жалосно има удела у радости због наде коа се упууе на небеса. Нее ли стога
бити срамно за нас што они ради неке мале славе и награде много трпе, а ми ради великих небеских
добара неемо да благодушно подносимо ништавне жалости кое нас сусреу?
2) И шта су заправо наше скорби? Неко дело кое нам е против наше вое назначено, нека наредба коа
нам се не свиа, нешто неприатно у храни, пиу, одеи, обуи, месту и врсти послушаа, или шта друго
слично што нас оптереуе. Па ипак, све наведено иако е скорбно, не би требало да нас одвои од
дужности: ер мислим да страдаа садашег времена нису ништа према слави коа е нам се
открити (Рим. 8, 18). Чак и кад би нас сваког дана пекли на огу, ради е би требало све да подносимо.
Утолико пре треба да трпимо лака и подношива искушеа. а вам не говорим да бих раздражио
скорбна чула, ве да бисмо познали убав коом нас е заволео благи Бог наш, кои нас е извео из
световног живота и уброио у свештено и небеско звае. И оно што захтева од нас, Он не захтева за
себе. Он ни у чему нема потребу, будуи богат у свему, ве хое да ми себи учинимо добро и спасемо се.
3) Стога, одложивши сваку двоедушност, у трпеу стичимо свое душе, држеи се изнад сваког
надолазеег искушеа и не дауи никакво помисли да овлада нама у тренутку када, ради нашег
испитиваа и обучаваа, буде попуштено да нас сусретне нешто скорбно, што е ожалостити нашу
душу, како бисмо и ми имали смелости да са апостолом кажемо: Свачим смо угетавани, али не
потиштени; збуивани, али не очани; прогоени, али нисмо оставени; оборени, али не погубени;
свагда носеи на телу умирае Господа Исуса (2. Кор. 4, 8-10). Таквом благонастроеношу и
благоустроством живота угодивши Богу, и ми емо постати наследници Царства небеског у Христу
Исусу, Господу нашем.
297.
1) Путници све трпе у нади на поко; и ми све трпимо у нади на вечни поко како би се у нама
прославао Бог; 2) када се, пак, у нама Бог прослава: када виде наша добра дела; будимо
такви; 3) ради реченога подражавамо свете оце, апостоле и самог Господа; 4) Господ е све трпео
ради нас: трпимо и ми; иначе нам нема спасеа; 5) а сам трпео: смирите се и ви под крепку руку
Божиу (4, 95)
1) Она ко е на дугом и тешком путовау мора да се труди и трпи, подвргавауи се разним
неприатностима путоваа. Ону нади на поконо пристаниште подноси неприатности и савлауе
тешкое, пружауи се ка напред са свим усрем и ревношу. На шта нас упууе таква прича? И ми смо
на тесном и скорбном, дугом и тешком путу у овом животу. И другачии пут и не може бити с обзиром да
221
за читав живот треба са сачувамо девственост и здравоуме, потчиавае и послушае. При томе, ми
треба да обарамо помисли и сваку охолост, коа устае против познаа Божиега, и да покоравамо
сваку помисао на послушност Христу (2. Кор. 10, 45), као и да чинимо све друго што е са реченим
нераскидиво повезано по поретку монашког живота. И овде, меутим, постои добар кра. Шта, наиме?
Живот вечни, кои е нелажни Бог обеао онима кои га очекуу са трпеем. Ради тог вечног живота са
благодарношу и трпеем подносимо све тешкое садашег живота, прославауи Бога и у телу
нашем и у духу.
2) Како се, пак, прослава Бог навешу путем расуиваа о едном случау. Пре два дана су овде дошли
световаци да нас виде. И видеи како пребивамо у едномислиу, како рукама испуавамо труд
послушаа и како устима понавамо Давидове песме, они су прославили Бога и заблагодарили му,
стекавши поуку. На та начин се на нама испунило оно што е Господ рекао: Тако да се светли светлост
ваша пред удима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег кои е на небесима (Мт. 5, 16).
Висте у овом случау прославили Бога у свом телу и у духу. И дае се старате да га прославите у свим
околностима, држеи се богодолично и удаууи се од неприличног, по савету светог Давида: Немо
ревновати лукавима, нити завиди онима кои чине безакое; ер е се као трава брзо осушити, и као
лише зелени брзо e отпасти (Пс. 36, 12). Напротив, ревну врлинским и добрим.
3) У житеским околностима они кои су се посветили извесном занату ревнуу да правила свог омиеног
посла позаме од набоих мастора, а не од нагорих: столар од искусног столара, живописац од
набоег живописца. Уопште, нико нее стати да подражава неискусне и незналице. Уколико уопште
буде неког подражавао, подражавае само наискусние и зналце. Уколико такво правило и закон важи за
вештаствено и трулежно, зар утолико пре и у уметности над уметностима и у науци над наукама не би
требало да уреуемо сво живот по примеру светих мужева, а не по ихово супротности? Подражавамо
оне кои су од младости до старости пребивали у послушау, т. не само древне старце, него и оне кои
су просиали у нашем братству. Подражавамо оне кои су едноставношу разарали лукавства авоа.
Подражавамо оне кои су у послушау без премишаа добро управили сво подвижнички пут. Ако
хоете, подражавамо онога кои е заповедио: Угледате се на мене, као и а на Христа (1. Kop. 11, 1), и
на другом месту: Угледате се, дакле, на Бога као деца воена. И живите у убави као што е и
Христос нас убио и предао себе за нас као принос и жртву Богу на приатан мирис (Еф. 5, 12).
4) Христос е на жртву и принос за нас себе дао Богу. Зарми ради ега са благодарношу неемо
поднети безначане скорби? Христос е поднео сваку увреду, по реченоме: Ругаа оних кои тебе руже
падоше на мене (Пс. 68, 10). Зар ми неемо поднети безначану увредиву и презриву реч? Како емо се
населити са светима уколико не идемо за иховим стопама? Како емо царовати са Христом, уколико се
не саображавамо егово смрти и не приопштавамо еговим пречистим страстима? И ако се праведник
едва спасава, безбожник и грешник где е се авити (1. Пт. 4, 18). Видите ли како се веома одреено
говори да се праведник едва спасава. Уосталом, праведником не може да се назове она ко е
нетрпеив, ко е искучив, ко памти древне увреде и има се разгорева и смууе, немауи мира са
Богом. Како е се он спасти? Зар она ко поступа на та начин по неопходности не бива отргнут од
киновиског општеа? И по преселеу одавде, зар нее по неопходности потпасти под вечну осуду?
5) У безуму говорим: "Нисам ли и а био послушник? Нисам ли имао игумана, економа, духовног и
телесног оца? Нисам ли имао духовну и телесну братиу". а сам се меу има кретао као у огу, бацан
тамо амо и водеи бо са два супротна живота. Ипак, могао сам да се спасем едино трпеем,
одговарауим исповедаем и приписиваем себи сваке кривице. У супротном би било немогуе имати
мирну душу у невоама. Смирите се, дакле, под моном руком Божиом (1. Пт. 5, 6) и наи ете поко и
безбрижност. Написано е: Ево сад е напогодние време, ево сад е дан спасеа (2. Кор. 6, 2). Одбацимо
лукавство од душа наших, научимо да чинимо добро, покажимо се чисти пред Оним ко нам е учинио
добро пре него што дое она страшни Дан када емо бити дужни да дамо одговор за сваку празну реч.
Прошавши ова живот са добром савешу према снази, ми емо постати достони наслеа вечног живота.
298.
1) Ма колико да обашавам, код неких од вас се стално проавуе немир; 2) он долази од
недостатка убави, без кое, уосталом, више нисмо ученици Христови; 3) иштимо, меутим, мир,
усвоивши добру ревност (4, 96)
1) Можда се може чинити да често беседим са вама и да ве нема неопходности да вас и дае поучавам
222
и да вам напомием будуи да сте довоно настроени на прилично понашае. Ипак, сада видим да ош
увек постои краа неопходност. ер, и поред моих честих савета у некима од вас ош увек не престае
да делуе немир и тврдоглавост. И а се чудим како они кои, судеи по времену, ве треба да буду
учитеи ош увек пребивау детиасти, нерасудни и безумни.
2) Узрок реченога есте оскудевае у убави. ер, по апостолу убав дуго трпи, благотворна е, убав
не завиди, убав се не горди, не надима се, не чини што не пристои, не тражи свое, не раздражуе се,
не мисли о злу, не радуе се неправди, а радуе се истини, све сноси, све веруе, свему се нада, све трпи
(1. Kop. 13, 47). Очигледно е да уколико е нема код нас надвлауе супротно, т. невере, безнадежност,
нетрпеивост, раздор, дрскост. Налазеи се у таквом настроеу, можемо ли се ми достоно називати
Господим ученицима? ер, сам Господ одлучно говори: По томе е сви познати да сте мои ученици
ако будете имали убав меу собом (н. 13, 35). И на другом месту опет [каже]: Ако ви останете у
науци моо, заиста сте мои ученици. И познаете истину, и истина e вас ослободити (н. 8, 31-32).
Уколико, дакле, немамо истинску убав и уколико имамо неприатества, сукобе и раздоре, ми нисмо
Христови ученици, ве ученици еговог неприатеа, што представа тешку реч. Но, због чега бисмо и
живели ми бедни? Зашто да дишемо ова ваздух уколико не чинимо оно чиме се угаа Господу?
3) А она кои вас узбууе сносие осуду, ма ко био (Гал. 5, 10). Стога молим да иштете мир са свима и
светост, без кое нико нее видети Господа; пазеи да ко не остане без благодати Божие; да не би
некакав корен горчине узрастао и направио немир, и име се заразили многи (ев. 12, 14-15). О чему се
ради? Ви треба да покажете благу ревност у односу на лукаве, мрзеи зло и одвраауи се од ега, али
саме [грешнике] не сматрауи неприатеима, него их уразумууи као брау (2. Сол. 3, 15), како бисте
имали апостолско одобравае, кое е негде изражено [речима]: У свему показасте себе чистим у ово
ствари (2. Кор, 7, 11). а вам говорим убеи вас и штедеи вас, и уедно се боеи удела Илиа.
Уколико ви не расууете слично, након мало времена е дои дан кад е вам се одузети ова език. И
тада ете схватити да е било истина оно што сам вам а смирени говорио. Бог мира, кои хое да се сви
спасу, нека вас све сачува у миру на путу заповести егових и нека вас уведе у свое вечно Царство.
299.
Свети Теодор ние примио оно што су у обите послали они кои су се покаали због еретичког
иконоборства, а потом опет отпали; неки од православних су га прекоревали да наводно изазива
мржу према православнима и гоее; свети Теодор оправдава свое држае (4, 97)
Говоре да се опет подигао меусобни рат, т. иконоборачки рат. Има ли шта горе од [околности] да
Хришани сами себе истребуу? Ми треба увек да молимо Бога да умири наше суграане и у односу на
световну власт и у односу на веру. Ради тога ми смирени и седимо овде. Уосталом, ми не треба да
седимо тек тако, ве са великом пажом и верношу свом циу, како проповедауи другима сами не
бисмо постали неупотребиви.
а говорим имауи у виду оне кои су, примивши епитимиу, опет прешли на страну неправославних. Ми
смо недавно одбили оно што су нам послали као штетно и опасно за душу. Сазнавши, неки од отаца кои
су са нама су узнегодовали, услед чега се изродила смута. Ми се, пак, одричемо од распаиваа
смуте. Ипак, ми због неких кои се смууу не можемо да умауемо било шта од истине или да
оскрнавуемо исповедае Христа с обзиром да се боимо греха равнодушности према вери, кои едан
од пророка изобличава [речима]: Они не разликуу свето од скверног, и чисто од нечистог не
распознау (ез. 22, 26). Сагласно са им и апостол говори: ер шта има праведност са безакоем; или
какву заедницу има светлост с тамом? А какву сагласност Христос са велиаром? Или какав део има
верни с неверником? И какво е слагае храма Божиег са идолима (2. Кор. 6, 14-16). И опет:
Заповедамо вам пак, брао, у име Господа нашега Исуса Xpucma, дa се клоните од свакога брата кои
живи неуредно, а не no предау кое примише од нас (2. Сол. 3, 6). И ош: Кои се брат зове ако е
блудник, користоубац, или идолопоклоник, или опадач, или пианица, или отимач; с таквим заедно и
да не едете (1. Kop. 5, 11).
Све речено страши и притешуе наше срце. Стога смо расудили да е бое поднети велику скорб и
тескобу неголи издати своу верност и спасее. Написано е: И ако страда едан yд, c им страдау сви
удови; а ако ли се едан уд прослава, с им се радуу сви удови (1. Kop. 12, 26). Ви сте наши наближи
удови и унутрашост срца те смо сматрали неопходним да вас обавестимо о догаау како бисте знали и
како бисте знауи састрадавали, помишауи о ономе што се овде дешава.
223
Сами расудите о ономе што се говори: може ли се сматрати праведним да се подеднако поштуу и да се
има подеднако општее са онима кои су из своих манастира прогнани због истине и са онима кои су
завладали манастирима због издаства истине. Да ли прогнани узалуд трпе прогонство? И да ли смо се и
рание узалуд подвизавали за [истину]? Или смо чак обмаивачи, еднима говореи едно, а другима
друго. И против нас би праведно уздисали они кои се верно држе исповедништва кад би увидели да
општимо са онима кои су били на саблазан Цркви Божио. Немомо, меутим, да нас они преваре и да
заедно са има наемо погибао.
Рание смо ми били чврсти, по захтеву времена. И сада треба да будемо чврсти, уопште се не меауи.
ер, апостол говори: Ако ли одступи [праведник], нее бити no вои души моо. Ми, меутим, нисмо од
оних кои одступау на пропаст, него од оних кои веруу на спасее душе (ев. 10, 3839). Видиш ли како
е он одступае назвао пропашу? Стога и на другом месту говори: Чист [сам] од крви свиу. ер не
пропустих да вам обавим сву воу Божиу (Дап. 20, 2627).
Утврууи се на апостолском учеу и на учеу светих отаца наших, кое е сагласно са апостолским, ми
се уздржавамо од општеа са еретицима и са изданицима кое су повукли, те штитимо тачно
исповедае у коме стоимо, и хвалимо се надаем славе Божие (Рим. 5, 2). Ми се старамо да право
ходимо и у свим другим врлинама, да бисмо били савршени и потпуни без икаквог недостатка (ак. 1,
4) и да би мир Божии, кои превазилази сваки ум, сачувао срца наша и мисли наше у Христу Исусу (Фил.
4, 7).
300.
1) Трпимо све невое и споа и изнутра, користеи се уобичаеним средствима, нарочито
молитвом и непоколебивом вером; 2) наше снабдевае се смаило, али нам е Господ помогао;
надамо се да е нам и убудуе помагати, као и акову, Илии и другима (4, 98)
1) Нико не може да постане мученик без страдаа, као што се нико не увенчава уколико по правилу
успешно не издржи борбу (2. Тим. 2, 5). Немомо изнемогавати, ве све благодушно подносимо: и
приговоре и прекоре (као ударце бичем), и одсецае своих прохтева (као проливае крви) и наметае
помисли (као пожаре кое распауе аво). Ога се гаси од воде коом га поливау, а пламен похоте - од
проливаа суза. Замор од труда пролази од поконог лежаа на одру, а обремееност ума помислима
лечи се поверивим исповедаем. Ето спасоносних лекарстава. Разумно се користеи има, све више
оздравате у Господу. Брат Божии е узвикивао: Ако ли коме од вас недостае мудрости, нека иште
од Бога кои свима дае едноставно и без караа, и дае му се. Али нека иште с вером, не сумауи
ништа; ер кои сума он е као морски вал што га ветар подиже и витла. ер такав човек нека не
мисли да е примити што од Господа. Двоедушан човек, непостоан е у свима путевима своим (ак.
1, 58). Немомо бити двоедушни и немомо се колебати сумом при нашим искаима. Нека наше прозбе
Богу буду праене благодареем и искреном вером, те емо добити оно што иштемо, т. угасие се туи
ога, необуздане помисли е се развеати и ми емо уз помо Божиу успешно прои подвиг послушаа
кои нам предстои.
2) Осим тога, желим да знате да наш ковчежи прима незнатну допуну: док расходи расту, приходи не
достижу. Сада е и вино нестало, услед чега, наравно, жале немони. Меутим, будите храбри. Господ
нас е брзо погледао у односу на пшеницу и вино и друге потребе, и ош е учинити уколико на ега
положимо свецело уздае и уколико увек чинимо оно што му е угодно, не одступауи од свог повереа
у ега. ер, Он сам е рекао: Неу me оставити, нити у me презрети (Нав. 1, 5), и опет: Иштите
напре Царство Божие и правду егову, и ово е вам се све додати (Мт. 6, 33). Ние, меутим, чудно
уколико смо понекад и у оскудици: тo e испитивае и проба врлина. Ние ли патриарх аков био
праведан. Па ипак, притешаван глау он е наше оце послао у Египат да купе пшеницу. Ние ли и
пророк Илиа био праведан. Ипак, и он е, дошавши у Сарепту Сидонску, узвикнуо удовици: Донеси ми
сада мало воде да попием. . . и комад хлеба да поедем (3. Цар. 17, 10-11). Он ние тражио ништа друго
до на едноставниу и нанеопходниу храну. Ко, пак? Илиа, кои е езиком закучао небо да не дае кишу
и кои е опет молитвом разрешио епитимиу. Уколико, пак, ми ништавни (и по споашем стау и по
унутрашем устроству) и пострадамо нешто слично нее бити ништа неприлично. Ми, пак, не треба да
се оптереуемо тиме, ве да смо увек благодарни: и при изобиу свега и при оскудици. ер, у реченоме
224
е обележе ученика Христових. Имауи наведено расположее, ми емо лако подносити невое
садашег живота и наследити будуа добра.
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
301.
1) Неприатеи нас окружуу и увек нападау неочекивано: треба да се чувамо; 2) како - страхом
Божиим и уздаем у Бога, сузама и поучаваем у Речи Божио, чуваем ума и одбиаем
помисли; 3) уче сте неуредно певали, чиме се жалости Свети Дух и ви уместо користи душама
стичете штету; убудуе певате уредно (4, 99)
1) При недавним нападима Агарана нас е све ухватио ужас од падаа у руке безбожника. И, свакако, не
без разлога. Меутим, ми и не размишамо да постое и напади демона на нас и не чувамо се да због
свог немара не постанемо плен духова злобе. Напад видивих неприатеа бива у одреено време, о
коме се може сазнати на основу гласина кое му претходе, што онима кои желе слободу дае могуност
да некуда побегну. У односу на невидиве неприатее не постои слична могуност с обзиром да е
ихово едино данононо старае испитивае начина како да нас нападну не дауи нам часа ни да
предахнемо. Стога у вези са има треба да имамо веи страх и неопходна е веа самоодбрана како не
бисмо постали ихов плен и како бисмо избегли душегубне нападе.
2) А где бисмо побегли? Наравно, Богу, како и пева свети Давид: Бог нам е уточиште и сила, помоник
у невоама кое нас снаоше веома (Пс. 45, 2), и: Поставие се оружан анео Господи око оних кои
га се бое, и избавие их (Пс. 33, 7), и ош: Кои се уздау у Господа као гора су Сион; нее се поколебати
до века кои живи у ерусалиму (Пс. 124, 1). Према томе, уколико будемо имали страх Божии и поверее
у ега, неемо се уплашити од неприатеа наших.
Имамо, меутим, у виду да неприатеи заузимау твраве углавном због недостатка хлеба и воде. Шта
они представау код нас? Сузе и Реч Божиу, коима се храни и спасава душа. иховим недостатком
она се квари и постае плен [неприатеа]. Написано е: Реч Христова нека обитава у вама богато
(Кол. 3, 16), и сузе нека се не умае.
Постои, уосталом, како кажу, и унутраша издаа. Шта она представа? Страсти кое живе у нама и
помисли кое буди телесно мудровае: оне изданички отварау врата неприатеима демонима. их
треба одмах изгонити и на сваки начин пазити да не буде заузет наш град, т. душа, да нас не заведе грех
и да не постанемо заробеници погубних страсти, ве да пребивамо у врлини са коом смо саздани у
славу Творца нашег и на похвалу мени грешноме.
3) уче сте ме расрдили своим певаем. Молим вас и преклием да певате пристоно и по типику, а не
просто, тек тако и смуено, жалостеи Духа Светога, а не мене грешнога. ер, егова е заповест:
Псалмопевате разумно (Пс. 46, 8). А разумно се не може певати уколико се не чува поредак, т. уколико
хор не започие нови стих пре него што се заврши певае претходног. Било да е псалмопоае гласно
или тихо, споро или брзо, изнад свега треба чувати ред. Чувае реда е набоа црта сваког дела,
утолико пре у беседи са Богом. ер, у нереду долази до равих фантазиа и расеаваа чула, док се при
реду чува пажа, трезвоуме и сладост о коо сведочи свети Давид, говореи: Како су слатке грлу
моме речи твое, вема од меда [и саа] устима моим (Пс. 118, 103).
Стога молим и преклием да са свим стараем испуавамо ту врлину, чувауи се меусобно и
исправауи се у певау. И певауи разумно, ми емо обрести поко душама нашим. Пружамо едни
другима добар пример и у свему другоме угаауи Богу, чиме емо постати достони наслеа Царства
небеског.
225
302.
1) Да не би упадао у суетне [мисли] и да се не би ваао у греховним помислима, ум треба држати
у богомислиу: у зреу свостава и дела Божиих, анелских чинова, станишта светих и овог
видивог света; реченим се чува красота душе; 2) красота душе, са коом е створена, изгубена
е у паду, али се обнава у крштеу, у покаау и подвижничком животу (4, 100)
1) Где ум увек треба да буде и где да пребива срце? У бодро пажи према делу Божием, на
подвижничком попришту, не дозвоавауи да будемо вучени лево десно као заробеници. Да ли у мору
понестае воде или ваздух за оног ко дише? Ни у нама не треба да понестану добре помисли уз
устременост очиу нашег ума на безгранично море дивних дела Божиих. Уколико се удубуе у их, ум
нее имати времена да се поведе за суетом нечег житеског или да се веже са равим помислима. ер,
као увек покретан, он не може да пребива у миру. Он се незадрживо крее у смеру у коме га упутимо -
било десно, било лево. Уколико га усмеримо на десно, он е са Давидом запевати: Господе, воом
твоом да снагу лепоти моо, а уколико га усмеримо на лево [запевае] следеи стих; А кад си окренуо
лице свое, а постадох (сав) смуен (Пс. 29, 8). Бог се одвраа од нас када се ум занима испразностима,
а погубно смуее [долази] када се душа бави греховним замислима. Стога се постарамо да ум увек
усмеравамо на десно и да му пружамо добре призоре. Какве? Анелске небеске силе, тамоша
неизрецива добра, светла обиталишта светих апостола, пророка, мученика и свих праведника,
подеднако као и небески свод, блиставо сунце, свели месец, групе звезда и све друге ствари кое
подлежу чулима, наравно не да бисмо се задржавали на има, него да бисмо се преко их узносили
Творцу свега - Богу, чувауи своу красоту неповрееном.
2) ер, Бог нас е обдарио красотом спочетка нас створивши по свом образу и подобиу. И премда смо се
ми кроз непослушност помрачили и покварили, Он нас е обукао у красоту благодати баом новога
роеа и обновеа Духом Светим кога изли на нас обилно кроз Исуса Христа Спаситеа нашега
(Тит. 3, 56). Када смо се потом опет искварили, Он нам обезбеуе трее средство за враае красоте, т.
покаае у завету девствености, опростивши нам све грехе и избрисавши обвезницу коа нас своим
прописима оптуживаше (Кол. 2ДЗ14) због крстоносног живота, сличног крштеу. Нека стога наша душа
пребива у своо красоти како би се удостоила да чуе: Сва си лепа, драга моа, и порока нема на теби
(Пес. 4, 7). И уколико се опет деси да се оскрнавимо пороком (будуи да смо превртиви, да нико ние
чист од скверни (ов 14, 4), и да се нико не може похвалити да има чисто срце - (Прич. 20, 9), пожуримо
да се очистимо сузама покааа. Свети Давид се моли: Опери ме, и биу беи од снега (Пс. 50, 9). И Бог
преко пророка Исаие призива: Омите се и биете чисти. Избаците лукавства из душа ваших (Ис. 1,
16). И блажена е душа коа се увек чисти, коа се удауе од сваке раве склоности, коа едино Бога
воли и жели и коа свакодневно са задовоством очекуе смрт. ер, и нама е дои смрт и ми емо бити
дужни да исплатимо општи дуг. Стога нека свако од нас живи преподобно и праведно да бисмо се
удостоили да нам душу узму анели Божии и однесу на небеса ради вечно блаженог живота у тренутку
док нам наши остаци на опелу буду лежали ради последег братског целива.
303.
1) Он е поменуо оне кои су се удаили из обитеи и потом пали у ерес и исквареност; 2) потом
убеуе на опрезност, истичуи да неприате навише настои да скрене са пута и погуби монаха
(4, 101)
1) Сада е мало оних кои слушау услед одласка неколицине братие. Ипак, чак и едан слушалац да
остане, ми не треба да смо немарни према поучавау. ер, Господ говори: Гледате да не презрете
едпога од малих ових; ер вам кажем да анели ихови на небесима стално гледау лице Оца мога
небескога. ер Син Човечии дое да спасе изгубено (Мт. 18, 10-11). О, како е неизрециво Божие
човекоубе. Владика е у облику слуге дошао побеглом робу како би га ослободио од ропства аволу.
Дошла е истинска светлост да тражи изгубену драхму, т. да е позове из греховног мрака. Не треба ли
и ми смирени, подражавауи свеблагог Господа, да болуемо због сваког од вас, и да говоримо, и да
саму душу полажемо за ега? О кад бих а имао крила да полетим и починем у сваком братству, да их
погледам и поговорим о обавезном. И не само има, него и онима кои путем Каиновим пооше и у
превару Валаамове плате упадоше (д. 11). Кога а називам таквим? Леонтиа, еремиу и Нектариа, кои
су одступили од нас и од вере. Као награду за одступништво они су добили председничка [места]. Кад
226
бих их видео и поговорио са има, а смирени бих душу своу положио за их, уколико ништа друго не
бих могао да учиним. Желео бих да видим и оне кои су, због грехова моих, одбацили свету схиму и
обукли се у одеу безакоа и греха како бих и због их заплакао. едан од их е Пасие кои се, како
говоре, пружио до [великог] зла. Наиме, по царском налогу поставен за начелника, он е започео борбу,
починио убиства и у сукобу изгубио живот. Каква несреа. У какву пропаст се ринуо достони плача.
Напре е искочио из братства, потом пошао за своом похотом, развраауи се час едним, час другим
као бесловесна животиа, да би назад одбацио монаштво. Затим е закучио трагедиу о коо смо ве
чули.
2) Поменувши речено, молим да се помолимо за их. Сами, пак, треба да се крепко држимо свог пута ни
мало не умаууи подвижничку постоаност. ер, и малим попуштаем и леошу душа се сурвава у
погибао. Ето због чега жалим оне кои живе усамено и оплакуем их као готов и лак плен аволу. ер,
вук и из стае граби овцу. Нее ли утолико лакше прогутати ону коа се налази изван стада? Зар не знате
каквим беснилом аво дише против нас? Он напада на сваког човека, а не само на смирене монахе. Он
се радуе погибли многих. Ипак, он се навише наслауе кад успе да обори едног монаха. Стога он
неуморно напада, прикрада се и бори како би послушног одвоио од послушаа, безметежника - од
безметежа, стубника - од стуба, затворника - од затворништва. ер, после таквог помераа, он их ве
води како хое. Они, пак, кои непокретно пребивау у своим мерама и местима, вршеи врлине, заиста
су неуловиви за авола, будуи да су изнад егових замки.
Стога, користеи се силом коа нам е дата против авола, одбиамо га ограууи се страхом Божиим и
обарауи га небеским помислима. Немомо дозвоавати да егове помисли овладау нама, ве га
победимо да бисмо се удостоили венца правде од Подвигоположника нашег Христа Господа.
304.
1) Будимо бодри нарочито поводом гоеа, будуи да неприате жеше напада; колико е он
[уди] ве погубио од настанка света; исто и сада хое; 2) како избеи егове замке - смиреем
и повиноваем преданим заповестима; потом он изображава дуг живот и споа и изнутра, са
указаем на награде ради подстицаа (4, 102)
1) Водимо живот достоан гоеа за Христа у свако побожности и частитости (1. Тим. 2, 2), као чеда
послушности и неповодеи се за преашим жеама из времена нашега незнаа (1. Пт. 1, 14). Немоте
слабити набо ваших подвижничких настоаа. ер, видите да аво, као лав ричуи ходи и тражи кога да
прождере (1. Пт. 5, 8). Видеи да смо сада раздирани гоеем, он улаже силне напоре у очекивау да
сада лакше ухвати душу. Ми се, пак, у свако време и на сваком месту држимо трезвоума и бодрости,
ограууи се Божанственим заповестима. И не налазеи места у нама, он е посрамен отии. А ако га
пронае, он е све више наваивати. И нее одустати све док не порази и погуби. Или, зар не знамо
колико е он [уди] ве погубио од ствараа света? Ние ли он довео до изгнаа из раа првог човека,
заробивши га греховном слашу? Ние ли он Каина наговорио на братоубиство? Ние ли он одвоио уду
од сабора апостола, учинивши га издаицом Живота свих? Ние ли он предао смрти и многе друге, коима
нема броа? Он и сада вара, подстиче и наводи на свако зло, те гута готово читаву васеену. Врло е
тешко избеи га: неопходна е краа пажа. ер, он не покушава само распуштеним и ниским животом
да нас скрене са исправног и увуче у супротно, ве и претераним подвижништвом. Разнообразно се
претварауи, он припрема разне замке и преваре, посвуда по земи распростируи свое мреже да би
нас уловио. их е видео блажени Антоние и одозго примио указае да их едино смирее може избеи.
2) Према томе, обукавши се у смирее, избегавамо скретае са правог пута и егово напуштае,
ходеи царским путем и не скреуи ни десно, ни лево, ве тачно се уклапауи у правила свете
заповести коа нам е предана и идуи за стопама светих отаца кои су нам претходили и кои имау
станиште на небесима. Нека се ум наш уздржава од равих помисли, нека се срце поучава у
Божанственим речима, нека се уста отварау само ради славослова Бога, нека очи гледау само
исправно, нека ухо не слуша суету, нека се руке простиру на свое дело, нека ноге ступау право, нека
храна и пие буду умерени, нека е сан одреен уставом, нека буде само неопходних излазака, нека се не
нае место за дрскост, коа причиава смрт, нека ништа неумесно не делуе меу вама, ве нека се све
врши преподобно и мудро. Такав пут ние дугачак и граница подвига е близу. Каква е, меутим, награда
за труд? Царство небеско, ради кога се ош мало подвизавамо и боримо. Уколико се спотакнемо,
пожуримо да устанемо, уколико задремамо - пробудимо се и опет будимо бодри. Принудимо природу,
умртвимо удове кои су на земи, стекнимо врлине. Све речено а и себи говорим, будуи да сам и сам
227
обложен немоима, имауи едну природу са вама. Нека Господ да свима нама да се искрено потрудимо
и поживимо без саплитаа, те да одавде преемо са добром надом и да се удостоимо блаженог вечног
живота.
305.
1) Он указуе на заповести закона и еванеа, истичуи и ихову разлику, те каже да не могу
наследити Царство Божие они кои их не испуавау; 2) он помие ихов страшан удео у смрти,
суду и по осуди; 3) потом их призива да се обрате Господу у покаау, све док се нису затворила
врата егове милости (4, 103)
1) Саздавши нас и из небиа привевши у бие, Бога нас е увео у ова живот као у неку школу како бисмо
се научили еванелским заповестима еговог Царства. Шауи свое ученике на проповед, Он им е
заповедио говореи: Идите, дакле, и научите све народе крстеи их у име Оца и Сина и Светога Духа,
учеи их да држе све што сам вам заповедио (Мт. 28, 19-20). Какве заповести нам е Он заповедио?
По Старом Завету е било заповеено: Не уби, не чини преубу, не кради, не сведочи лажно (Изл. 20,
13-16). По Новом Завету е дао више и савршение заповести, будуи да говори: Чули сте како е казано
старима: Не уби, ер ко убие, бие крив суду. Аа вам кажем да е сваки кои се гневи на брата свога
ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: "Рака", бие крив синедриону. И опет: Чули
сте како е казано старима: Не чини преубу. Аа вам кажем да сваки кои погледа на жену са жеом
за ом, ве е учинио преубу у срцу своме. И опет: ош сте чули како е казано старима: Не куни се
криво, а испуни то си се Господу заклео. А а вам кажем: Не куните се никако. И опет: Чули сте дае
казано: уби ближега свога, и мрзи неприатее свога. А а вам кажем: убите неприатее свое,
благосиате оне кои вас куну, чините добро онима кои вас мрзе (Мт. 5, 21-44). Видиш ли разлику
измеу Завета? едан забрауе дела, а други сама расположеа срца од коих долазе дела, како би се
искоренио грех. Уколико се, дакле, покаже да ми не живимо ни законски, ни еванелски, ве
незнабожачки, шта емо дочекати у она дан? Апостол говори: Не варате се: ни блудници, ни
идолопоклоници, ни преубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни
пианице, ни опадачи, ни отимачи, нее наследити Царство Божие (1. Кор. 6, 9-10).
2) Као што сам вам рание често говорио, и сада вам одлучно саопштавам: нека нико не живи по своо
вои, нека нико ние равнодушан према делу спасеа, нека нико не скупа злато, нека не стиче робове,
нека не умножава кое и бикове и нека се не обремеуе никаквим другим стицаем, од чега се пораау
навеи и напогубнии греси. Меутим, меу вама ош увек има неких кои су упорни и кои се противе
истини. а, смирени, сам, меутим, чист од ваше крви с обзиром да нисам престаао да вам саопштавам
правду Божиу и да сам неуутно обавивао о долазеем мачу на синове противеа. Зар да
разутимо Господа? есмо ли ачи од ега (1. Кор. 10, 22). А ве и секира код корена дрвеу стои;
свако, дакле, дрво кое не раа добра рода, сече се и у ога баца (Мт. 3, 10). Зар се не боите тог
примера? Зар не дрхтите пред том опоменом? Зар се не боите смрти коу кроз неко време неемо
заобии? Како емо сусрести страшне анеле кои по обичау долазе да нас узму из тела? Како емо
прои она дугачки пут не стекавши неопходне залихе? Како емо са нечистом савешу стати пред
судиште Христово, пред коим е се поклонити свако колено и кога е сваки език исповедити? Уколико се
покажемо такви, свакако емо бити послани на [место] где е ога неугасиви, неуспавиви црв и плач и
шкргут зуба.
3) Да се речено не би десило, доите, поклонимо се, припаднимо и заплачимо се пред благим Богом
нашим, сусревши егово лице са исповедаем, искаем, скрушеношу, сузама, молитвама, постом,
чистотом и добрим понашаем. ер, Он е очишее грехова наших. Он ош ние затворио врата милости
свое пред нама и не одвраа се од оних кои му се обраау, ве их милостиво прима као блудницу, као
разбоника и као блудног [сина]. Да, молим вас, устанимо, пробудимо се, подвизавамо се. Деца коа
добро уче радосно журе у сво дом када их отпусте из школе. И ми, искрени ученици еванеа, по
одрешеу од овог живота, са радошу треба да се преселимо у вечни живот.
228
306.
1) Он похвауе послушае као наплоднии подвиг, прекоревауи оне кои живе ван послушаа;
2) потом свое убеуе да све више напредуу у послушау, напомиуи да е ускоро Господ дои
и свакоме дати по делима еговим (4, 104)
1) Благодау свеблагог Бога ви веруете и повинуете се мом смиреу, не чинеи ништа осим оног што
вам е заповеено. За речено радост и венац немам само а, него и ви, кои сте и пре мене врлину
поставили као ци живота. Може ли за послушника бити нешто слае, пожение и радосние од живота
по заповести и од [избегаваа] да поступа по своо вои? Ето истинског послушаа и нелажног живота.
Постои многобрижни и безбрижни подвиг. Многобрижни се односи на оне кои су ош обузети своим
прохтевима. Безбрижни се односи на оне кои су успели потпуно да одсеку своу воу и кои имау
смелост да кажу апостолски: А живим - не више а, него живи у мени Христос (Гад. 2, 20). Не живеи по
своо вои, он преко игумана живи за Бога и откривеним лицем одражава славу Господу,
преображавауи се у та исти лик, из славе у славу, као од Духа Господа (2. Кор. 3, 18). Такав се не
стара о свету, не бои се смрти, проводи безбрижан и ничим не оптереиван живот, свега себе предауи
Богу. Она, пак, ко се ослаа на свое жее, ко законе послушаа гура у зади план и ко се покорава
своо вои и самоугаау [у ствари] води мучни живот, жив се уловивши да врши воу авола (2. Тим.
2, 26). И сви егови поступци су неодобравауи, премда понекад изгледа да пости, да врши бдее или
да чини неко друго добро. ер, све што ние од вере грех е (Рим. 14, 23). Оно што ние по општем уставу
припада самом делатеу и туе е богоугодном благочашу.
2) Стога а такве са правом прекоревам, док вас хвалим и молим да све више пребивате у добром
послушау, у трпеу, у одсецау свое вое, у вери, нади и убави и у свим осталим послушничким
делима на сопствено спасее и на добри пример свему братству. Да, молим вас, ер ош мало, врло
мало, па е дои Она кои треба да дое и нее одоцнити (ев. 10, 37). Дои е последи дан кои е и
осветлити што е сакривено у тами и обавити намере срца (1. Кор. 4, 5). Дои е страшни и нелажни
Судиа, кои е привести послушника послушнику, игумана игуману, епископа епископу, велможу
велможи, цара цару, те е едног изобличити или оправдати преко другог и свакоме дати по делима
еговим: Живот вечни онима кои истраношу у добрим делима траже славу и част и бесмртност; а
арост и гнев онима кои се упорно противе истини а покоравау се неправди. Невоа и туга на сваку
душу човека кои чини зло (Рим. 2, 69). Реченог треба да се крае боимо, те да се са сваким напором
постарамо да нас час смрти не затекне празним у добрим делима, ве да нас нае са богатим плодовима
добрих дела. Нека нам се неприате противи у добром чиеу (с обзиром да е по речи Господо
човекоубица од почетка, и да не стои у истини, ер нема истине у ему - н. 8, 44). Ми, пак, против
ега употребимо храброст и великодушност, супротставауи му се напорима, зноем, молитвама,
моеима и сузама. И он нее ни у чему успети против нас због Господег садества у нашим борбама
и еговог заступништва у нашо немои. Он е нам и дати вечну победу.
307.
1) Поменувши плодност поука, он све призива да се заедно изграуу у станиште Божие; 2) потом
убеуе да постанемо храм Божии и да не дозволимо да се он у нама разори, уедно наводеи и
средства [за егово одржавае] (4, 105)
1) Нека нико не говори да су наше поуке узалудан труд. Не, ми од их добиамо велику корист. Плуг за
зему и вода за жедног е оно што е наша поучна реч за онога ко слуша откривеним срцем. Од чега
душа обично постае гора? Од чега долазе раздори, сукоби и деобе у братству? Управо стога што нема
поука и савета. Уколико, пак, постои поука и савет, наи е се и мир и поредак, на коима, опет, почива
Дух Свети. Стога се а смирни са страхом и убаву старам да са вама водим беседу, да вас саветуем,
тешим, опомием, те да и себи и вама помогнем да се спасемо од многоразличних искушеа авола.
Исповедам да ми и ви много помажете, нарочито први у братству, будуи да сте ми сарадници у добру.
Свети Павле говори: а посадих, Аполос зали, али Бог учини да узрасте (1. Кор. 3, 6). Према томе, не
229
ради се само о мом, ве и о вашем добром делу, а више о свега - о Божием, од кога долази све добро
удима. Стога вас молим да према даном вам послушау све усмеравате ка општо користи и да се
узаамно Духом припремате за Божиу обите. Апостол опет каже: ер темеа другога нико не може
поставити осим постоеег, кои е Исус Христос. Ако ли ко зида на овоме темеу злато, сребро,
драго камее, дрва, сено, сламу, свачие е дело изии на видело; ер е Дан показати, ер е се огем
открити, и свачие е се дело огем испитати какво е (1. Кор. 3, 11-13). Видите ли како он врлину
упореуе са златом, сребром и драгим камеем, а порок - са дрвима, сеном и сламом. Подвргнувши се
испитивау ога на суду, едни (запаиви) е изгорети, а други (тврди) е се сачувати.
2) Он потом додае ош страшниу реч: Не знате ли да сте храм Божии и да Дух Божии обитава у
вама? Ако неко разара храм Божии, разорие ега Бог; ер е храм Божии свет, а то сте ви (1. Кор. 3,
16-17). Велики е дар што се удостоавамо да се назовемо и да будемо храм Божии. Велика, е, пак и
прета уколико разоримо храм Божии, будуи да е [утом случау] и Бог нас разорити. Стога немомо
разарати храм Божии у себи. Удостоивши се да у себи имамо живог Духа Светог, немомо дозволити да
постанемо станиште страсти. Ослободивши се од греха, немомо дозволити да нас аво опет пороби.
Напротив, будимо чисти и беспрекорни. . . пуни плодова правде кроз Исуса Христа, на славу и хвалу
Божиу (Фил. 1, 10-11). Нека срце наше буде бодро, испуено страха Божиег и напаано сталним
помишаем на смрт. ер, грех се не може поавити [на месту] где постои такав страх и такве помисли.
Уколико е, пак, срце неосетиво и окамеено, у нас се лако сее похота, коа нас раздражуе и смууе.
И она нас нее оставити све док се не вратимо на рание добро настроее. Латимо се стога труда како
бисмо напредовали у добру и потом обрели непрекидни поко. Латимо се плача како бисмо обрели
радост у Господу. Латимо се хоеа тесним и скорбним путем како бисмо обрели прохладни живот, кои
се из ега раа. Ето навее од свих трговина. Ето навее срее: незнатним трудом и подвигом у
стицау врлина стеи безмерна и вечна блага. Нека бисмо их се удостоили сви ми.
308.
1) Наш живот личи на пловидбу морем; 2) крманош е ум; како он треба да управа лаом живота
да би избегао бродолом; 3) наведене поуке нису само за намлае, него и за старие, с обзиром да
опасност ни од их ние далеко; 4) пазимо да не изгубимо оно што смо сакупили дугим трудом (4,
106)
1) Живот човеков е као неко друго море по коме ми, севши у ово тело као у неки брод, мислено пловимо.
Они кои плове по обичним морима повремено се сакривау у пристаништа, а ми пловимо непрестано, и
дау и ноу, и у непогоди и у бури. И наше море е пуно невоа и велико колико е дугачак наш живот. У
ему е много страшних бурних таласа, кое подижу духови злобе, И уопште се не може реи колико е на
ему пирата-демона, кои покушавау да нас потопе. Видеи речено, свети Давид молитвено кличе: Да
се избавим од оних кои ме мрзе, и од вода дубоких. Да ме не потопи бура водена, нити да ме прогута
бездан, нити да бунар затвори нада мном уста своа (Пс. 68, 15-16). Велики муж, Давид се боао и
молио да не буде потопен, па ипак е едном задремао и пострадао. Шта тек да кажемо ми смирени и
колико треба да се боимо и молимо да не пострадамо на исти начин?
2) Наш ум као неки крманош одбиа буру страсти уколико е будан и бодар, будуи унеколико попрскан
капима помисли кое навауу. Уколико се, пак, преда леости и немару, он прихвата страст коа удара
као бесни поток. Напунивши се оме, он назад трпи велики греховни бродолом о коме е жалосно
слушати, а ош жалосние - искусити. Страшна е, дакле, и невона пловидба нашег живота. Стога
паживо и бодро држимо егово кормило, далеко одбиауи страсти и одмах обарауи неумесне
помисли кое се поткрадау како нас не би потопиле {уколико их задржимо).
3) Говореи, а имам у виду не само младие, него и старце кои су дуго времена провели у
подвижништву. ер, аво ни их не остава недирнуте, и често их доводи до жалосног пада, као што
негде говори велики и богоносни Василие: "Заиста е нажалосние видети да неко после поста, после
суровог живота, после дуготраних молитава, после обилних суза, после двадесетогодишег или чак
тридесетогодишег уздржаа услед непаже и немара душе одедном свега буде лишен". а смирени
сам речено чуо и видео, те сам га оплакивао и оплакуем, помишауи [о околности] да е богатство
врлина кое е сабрано током толиких година лукави аво у едном тренутку разграбио, оставауи
подвижника благочаша празним и непотребним. Велика е, дакле, тана нашег спасеа и велико е
беснило авола против нас. Он не подноси да види како се ми пеемо на небо, са кога е он пао.
230
4) Меутим, нека ега са еговом великом арошу против нас. Ми се, пак, и мали и велики, и млади и
стари еднодушно чврсто решимо да, уз Божиу помо, не допустимо да из непаже пропадне оно што
смо многим напорима и подвизима сабрали, т. одрицае од света, послушае, здравоуме [т.
целомудреност], сузе, прво и последе исповедае. Напротив, неуспавиво бдимо, држеи подигнута
едра наше наде и управани ветром Духа како бисмо стигли до краа живота и ступили у пристаниште
бесмртности, богатством врлина стекавши Царство небеско.
309.
1) уче е дошао посланик од цара и ми сви смо се узнемирили, знауи да нам цар ние наклоен;
кад бисмо знали да нам е наклоен, ми бисмо га другачие сусрели; слично е душа сусрести и
весника смрти: бие радосна уколико е уверена у Божие благовоее, или е е спопасти ужас
уколико ние уверена; 2) помиримо се са Богом и учинимо анеле приатеима; реченоме помажу
сузе покааа, бдее над собом, узаамна молитва и нарочито причешивае Светим Танама; 3)
он излаже како треба приступати Светим Танама и колико су спасоносне, те како му е жао што се
ретко причешуу, са напоменом да убудуе чеше приступау (4, 107)
1) уче е овде стигао царски посланик. И ми смо се крае узнемирили, дирнути неочекиваношу
еговог доласка. Пошто смо потом сазнали да ние дошао ради нас, ми смо се ош брже разрешили
страха. Сада вас питам због чега смо се уплашили? Свакако због знаа да цар не само што ние
задовоан са нама, него нас и мрзи и презире. И обратно, да смо мили цару и да припадамо броу
егових блиских, зар се не бисмо обрадовали доласку лица од ега, знауи да се према нама односи
благонаклоно? Зашто, пак, а започием сличну реч? На сличан начин се ни душа коа е добрим
животом стекла Божие благовоее нее уплашити кад Цар свих по у пошае анела, ве е са
задовоством да погледа на ега и са радошу да оде свом Владици. Уколико, пак, ние таква, ухватие
е смуеност и ужас, будуи да у себи нема чврстине и да ниоткуда не очекуе помо и утеху. ер, овде
брат или приате може да успокои душу или да отера страх. Тамо, пак, тако нешто ние могуе: анео
е немилосрдно и жестоко узети бедну душу. Слушауи ову реч не осеамо ли покрете страха у души? И
када само слушае изазива страх, како емо тек пострадати када се у само стварности наемо у
сличном положау? Како е тада душа стати на судишту Христовом? По пророку Данилу, река огена
излази и тече испред ега, хиаде хиада му служе и десет хиада по десет хиада стое пред
им (Дан. 7, 10). Судиа е страшан и неумоив и [тражи] одговор чак и за празну реч, као што е речено
у еванеу (Мт. 12, 36). Како е тада душа истрпети речено? Заиста, страшно е пасти у руке Бога
живога (ев. 10, 31). ош е страшние бити кад чуе праведну одлуку коа е предае бесконачном
мучеу.
2) Стога вас молим и преклием да се пре смрти измиримо са Богом, да стекнемо егово благовоее,
да анеле кои е дои по нас учинимо приатеима. Нека наше мислено око буде будно и ум непобедив,
не пристауи на наговараа страсти. Уколико се понекад и оклизнемо, брзо устанимо. Ми многим сузама
треба да гасимо распаене стреле лукавог, убаву се узвишавауи ка Христу. Много е мона, каже
се, усрдна молитва праведника (ак. 5, 16). Стога постои потреба да се молимо едни за друге и да се
молитвено помиемо. Много могу и сузе и скрушеност, а изнад свега - причешивае Светим Танама.
а се много чудим што видим да се немарно односите према реченоме, не знауи за разлог. Недеом
ош и приступате Танама. Када, пак, Литургиа бива другог дана, нико не прилази. Некада су се у
манастиру по жеи причешивали сваког дана. Сада е речено врло ретко, или се ве више нигде не
може срести.
3) а, уосталом, не кажем да желим да приступате Танама просто, т. било како. ер, написано е: Али
човек нека испитуе себе, и тако од хлеба нека еде и од чаше нека пие. ер кои недостоно еде и пие,
суд себи еде и пие, не разликууи тела Господега (1. Кор. 11, 28-29). Не, неу а то. Никако. [а хоу]
да ми горимо од жее да се причестимо, те да се по могуности чистимо, удостоавауи се [великог]
дара. ер, хлеб кои предстои есте причеше животом, као што говори Господ: а сам хлеб живи кои
сие с неба; ако ко еде од овога хлеба живее вавек; и хлеб кои у а дати тело е мое, кое у а дати
за живот света (н. 6, 51), и опет: Кои еде мое тело и пие моу крв у мени пребива и а у ему (н. 6,
56). Видиш ли неизрециви и безмерни дар? Господ ние само умро за нас, ве нам е себе предложио и
за храну. Шта би снажние могло да проави егову убав према нама? И има ли шта спасоносние за
нашу душу? Нико се не лишава свакодневне обичне хране. Напротив, она ко е [едан дан] не окуси
веома се оптереуе. Шта, пак, значи да смо равнодушни кад нам се предлаже хлеб живота и чаша
231
бесмртности, а не обичан хлеб и обична чаша? Зар да се такво дело не сматра неопходним? Такав [став]
служи као сведочанство великог неразумеваа и бесмислености. Ако смо до сада и поступали тако,
молим да се убудуе укрепимо и не допустимо досадаше [држае], знауи силу дара Божиег.
Напротив, увек у складу са силама чистимо себе и приступамо да се причестимо Светим и Освеууим
Танама, што е нам, како мислим и како есте, много помои да се одржимо чисти. ер, ми емо се [на
чистоту] подстицати припремаем за Причеше и еговим очекиваем. При равнодушности према
Причешу страстима се остава веа слобода и веи простор да нас улове. Осим тога, Причеше е
нам бити свагдаши залог за вечни живот, кога нека бисмо се сви удостоили благодау и
човекоубем Господа нашег Исуса Христа.
310.
1) Напред, напред по путу врлине; 2) како - сваки дан проводеи у чиеу неопходног, за шта се и
дае примеран програм; 3) он побууе [на исправно делае] красотом и сладошу врлине и
погубношу греха; 4) због чега изостае успех због неискрености жее (4, 108)
1) Врлина е стално живо дело кое се никада не заустава у свом стремеу ка напред и коа свое
приврженике вуче ка све веем савршенству. Указууи на речено, апостол говори: Не као да то ве
постигох или се ве усаврших, него стремим не бих ли то достигао, као што мене достиже Христос
Исус, и дае: Што е за мном заборавам, а стремим за оним што е преда мном. И трчим према
циу ради награде горега призваа Божиега у Христу Исусу (Фил. 3, 12/14). Према томе, у врлини не
треба да буде никаквог застоа, будуи да зауставае означава почетак скретаа на зло. Ни ми
немомо да стоимо на путу врлина, ве се увек добро креимо и увек као нови усходимо из силе у силу,
док не достигнемо сви, . , у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф. 4, 13).
2) Како, дакле, треба поступати? Сваког дана треба ревносно да чинимо оно што смо дужни. Наведимо
два примера. Уставши од сна, пожуримо на молитву. Вративши се, латимо се усрдно за посао певауи у
срцима нашим Господу и уедно радеи рукама. По проласку дана са благодарну и скрушеношу поимо
на спавае. Таквим током ствари и на нама е се испунити речи светог Давида: Дан дану говори реч, и
но нои обавуе знае (Пс. 18, 3). Нека нам ни едан дан не прое у равнодушности према послу и у
мислено и срдачно поробености. Нека ни [една] но не прое у попуштау покоу и срамоти у
мислима (а камоли на делу). ер, реч истине захтева да нам буде чиста и душа, а не само тело.
3) Хоемо ли уопште нешто да желимо? Желимо, онда, врлину, будуи да е ено окушае сладосно и
ненасито. Или можда волимо да се наслауемо лепотом? Шта е, пак, лепше од Господа, чиом лепотом
се све украшава? Зла похота, меутим, душу чини бесном и прождире е суровие од било кое звери. Од
е не долази задовоство, него мучилачки живот. Апостол говори: Тело и крв не могу наследити
Царства Божиега, нити распадивост наслеуе нераспадивост (1. Кор. 15, 50). И кажи ми да ли
постои неко кога грех, пошто га е поробио, ние осрамотио, понизио и предао смрти. И да ли постои неко
кога врлина ние узвисила и показала дивним у свету? Од многих узми двоицу: Амнона и осифа. Зар
едног блуд ние довео до смртног срама, а другог очувае здравоума [т. чистоте] пред Египанком - до
царске [круне]? Ето колико е врлина омиена, пожена и спасоносна. Грех е, напротив, мрзак,
одвратан и погубан. Па ипак, ми уди упадамо у велике заблуде, уместо живота бирауи смрт, уместо
светлости - таму и уместо нетрулежности - трулежност. Шта може бити достоние жаеа?
4) Због чега, пак, иако желимо, ми не можемо да будемо убитеи добра? Стога што наша жеа ние
истинска, него притворна. ер, као самовласни [т. слободни], ми бирамо оно што желимо. Према томе, да
истински желимо добро, ми бисмо га и изабрали. Додуше, рав живот од младости у нама ствара готово
несавладиве страсти. Апостол, меутим, говори: Као човек говорим због немои вашега тела. ер као
што давасте удове свое да робуу нечистоти и безакоу за безакое, тако сада дате удове свое да
служе правди за освеее (Рим. 6, 19). Дакле, као супротност склоности ка греху, ми треба да покажемо
стремее ка врлини. Истрамо у куцау и свеблаги Бог е нам свакако отворити врата, твореи у нама
оно што му е угодно и дауи нам вечни живот.
232
311.
1) Неко е скончао са похвалама и он износи поуку да га подражавамо; 2) потом саветуе да се
сеаем на кра [живота] подгрева ревност, као што су и сви свети чинили; 3) он ублажава оне
кои тако чине и додае: "Будимо и ми такви" (4, 109)
1) Сада смо се потпуно уверили да е наш брат Теосост умро. Стога треба о ему да кажемо нешто
укратко. Он беше искусан муж, имауи похвалу код многих - и монаха, и световака. Он е слушао и
друге наводио да га слушау. Стекавши искуство страдаем он е могао, апостолски говореи, да
помогне онима кои су у искушеу. Стога е стекао многа добра чеда по Богу. Потом се подвргао великим
и тешким невоама и тескобама, прогонима и искушеима за истину, од коих е и скончао и отишао
Господу. Због чега а речено наводим? Да бисмо на овом брату ми видели своу будуност. Наиме,
уколико добро и преподобно поживимо, и ми емо, слично ему, по смрти добити похвалу од других,
лежеи као подстрек добре ревности за послушне. Уколико не будемо добро живели не само да неемо
бити похваени, него емо се праведно подври бескрано муци, о чему е страшно и помислити, а не
говорити.
2) Ти треба да видиш како ми едан за другим прелазимо одавде и да се [питаш] куда одлазимо. Наш
живот се овде устроава ради малоброних дана, т. да бисмо поживели ради испитиваа и пробе врлина,
а затим прешли на [место] где емо заувек бити. Размишати о реченоме есте дело благоразумних.
Она ко размиша плаши се и увек дрхти, свакодневно умируи произвоеем и свакодневно очекууи
разрешее од тела, чиме у себи подстиче ревност за предстоеа дела по послушау кое му е
поверено и непрестано додае труд на труд. ер, откуда натприродни подвизи код светих? Откуда ихова
послушност до саме смрти? Откуда непобедиво трпее мученика при одсецау удова и проливау
крви? Свакако од помишаа на брзопролазност живота и на изненадну смрт, на стоае пред
страшним судиштем и на бескраност вечних мука. Отуда е код их све, т. трпее насуровиих
страдаа као у туем телу.
3) Блажена е душа коа о реченоме помиша дан и но, проводеи привремени живот као странкиа
коа е на пролазу и коа чека блажени и бескрани живот, о коме говори апостол: ер жарким
ишчекиваем творевина очекуе да се аве синови Божии. ер се твар покори таштини, не од свое
вое, него због онога кои е покори, са надом да е се и сама твар ослободити од робоваа
пропадивости на слободу славе деце Божие (Рим. 8, 19-21). Видиш ли шта се обеава? Да е се све
претворити у нетрулежност и да е се творевина из ропства извести на слободу. Какав е бити дан о
коме свети Давид говори: ер е бои дан едан у дворима твоим, од хиада (других) (Пс. 83, 11), и
свети апостол Петар: едан дан. . . е као хиада година (2. Пт. 3, 8)?
Тамо пружамо и ми сво ум и срце, тамо пренесимо своу чежу, тамо преселимо свое помисли и жее
како бисмо се сакрили од кнеза овога века, кои има власт да нас искушава, али не и силу да нас сруши
уколико смо ограени оружем нашег подвижништва. а смирени желим не само да га избегнете, него и
да га победите и добиете венац правде од Христа Исуса, Господа нашег.
312.
1) Само истински монаси могу да се радуу услед безбрижности о житеском и стараа едино о
угаау Богу и чувау девствености; 2) они и немау разлога да се жалосте: греси су им
опроштени, а ране од помисли и страсти пресецау борбом коа им припрема венце; треба само
срчано да се боре и побеуу неприатеа; 3) ободримо се: ускоро е дои Она што долази (4,
110)
1) Апостол свима заповеда да се свагда радуемо у Господу (Фил. 4, 4). Радуу се обично едино истински
монаси, кои се не старау ни о жени, ни о деци, ни о робовима, ни о новцу, ни о имау, нити о било чему
од онога о чему се старау телоупци. Они имау само едну бригу, т. како да угоде Господу. Брига о
томе и есте свагдаша радост у Господу. ер, поред брака, робова и свих неспокостава коа се раау из
их, т. поред муке духа коу е Бог, по речима Соломона (Проп. 1, 13), дао синовима удским да се
упражавау у о, ние лако радовати се у Господу. Наведене ствари, наиме, одваау ум од преподобног
сеаа на Бога, уз кое е едино и могуе да се [човек] радуе. Стоеи у реду оних кои се радуу у
Господу, радумо се у сарадумо се едан другом, од Наградодавца Господа очекууи награду за
233
девственост и сиромаштвоубе. Он е обеао да е дати награду и за чашу хладне воде, а не само за
велика и натприродна дела. ер, заиста е велико и натприродно дело девствености: она се дотиче
анелског живота и уводи човека у првобитно раско стае, у коме ние било ни брака, ни ропства, ве е
живот био без невоа и жалости.
2) Можда е неко реи да се не радуе, ве да е жалостан. Молим да ми се каже одакле та жалост. Да ли
стога што е рание учинио много грехова? Меутим, они су ве опроштени због исповедаа, одрицаа
од света и прихватаа бремена послушаа. Можда стога што те свакодневно раавау помисли?
Меутим, уколико их одбиаш, [ти ве имаш] предсказае твог овенчаваа. ер, никада се не овенчава
она ко ние ступио у борбу, него она ко се срчано борио и победио. Видите ли да е оно што сте ми
навели као узрок жалости у ствари за вас узрок радости? Радумо се духовном радошу, срчано устауи
и противеи се замкама авоим. Молитвама и моеима одбиамо егове прилоге, смиреем и
послушаем кидамо егове замке, сузама и скрушеношу га потапамо као фараона,
самопрекореваем и исповедаем га одбацумо далеко од себе и свим другим добрим делаем га
рушимо уз Божиу помо. Нека е он разноврсан у своим замкама, нека е искусан у злоби, нека зна време
кое е напогодние да нас нападне, иштуи нашу смрт, нека уме да се претвара да е побеен како би
потом неочекивано напао на неприпремену душу како би са ом чинио шта хое. Ми стомо на своо
стражи, будимо трезвоумни и бодри, нека нам око ума буде будно и срце пламено у убави према Богу,
те емо бити непобедиви и непромеиви.
3) Да, молим да не будемо малодушни у борби и да не слабимо у бици са неприатеем. ер, близу е
кра борби и подвига. ош мало, т. или у час кончине свакога од нас или при крау века (при авау са
небеса заедно са анелским силама у пламеном огу и у слави неизрециво) дои е Она кои долази и
нее закаснити. И угледае га свако око, и они кои га прободоше; и заплакае због ега сва племена
земаска (Отк. 1, 7). Страшног ли и неописивог призора. Тада е се обрадовати они кои су се
подвизавали добрим подвигом, кои су остали чврсти у искушеима, убитеи преподобиа, савршени
делатеи послушаа и сви кои су у свему Господу угодили. Нека бисмо се и ми уброали у их и
заедно са има се насладили вечним добрима у Христу Исусу, Господу нашем.
313.
1) Наш земаски живот е промеив због прве непослушности; 2) одричуи се од света и
обеавауи послушност, ми се избавамо од такве промеивости; ипак, неопходно е срчано
стоае у подвизима; 3) држимо се трезвоума и бодрости, чувауи се у чистоти; уколико и
погрешимо, покамо се и исправимо се (4, 111)
1) Чумо шта говори апостол: А ово кажем, брао, дае остало мало времена: од сада и они кои имау
жене нека буду као да их немау. И они кои плачу као да не плачу, и кои се радуу као да се не радуу, и
кои купуу као да ништа немау. И кои ова свет употребавау као да га не употребавау; ер
пролази обличе овога света (1. Кор. 7, 29-31). Шта значи: Пролази обличе овога света! Он пролази,
тече и ни едног дана ние постоан; едног дана е ведро, другог облачно; уче е било лепо време, данас
е непогода; едан се пее на висину, а други пада са висине свог достоанства; богаташ постае бедник,
а бедник постае богаташ. И бескраним изменама и променама се подвргава наш бедни живот, немауи
постоаности ни у чему. Због чега? Због наше древне неблагоразумности. Пошто у рау нисмо обратили
пажу на свету заповест коа нам е дата и пошто смо обманути задовоством лукаве змие, ми смо
праведно предани многострадалном и измеивом животу овом. Због ега се, меутим, десио долазак
Господа нашег Исуса Христа, кои нас узводи на првобитно стае и васпостава бежалосни и бескорбни
она живот. Стога е мудро и разумно дело бити постаан усред непостоаности и непромеив - усред
промеивости. Коме е своствено речено? Само онима кои су се распели свету и пошли за Господом.
2) Благодау Христовом и ми смо такви, добрим одрицаем одрекавши се од света и предавши се
прекрасном послушау, коим усходимо у древно стае. Пошто смо због непослушаа и непокорности
изгнани из раа, свеблаги Бог наш е благоволео да кроз послушае и благопокорност поново улазимо у
ега. Радумо се што смо у послушау, кое нас уводи у вечни живот. Неопходни су, уосталом, и
истраност у подвизима и трпее у скорбима. Телесна победа се добиа уз многе напоре и зно. Утолико
пре победнички прои кроз поприште нашег [т. монашког] живота могу само храбра и срчана лица.
3) Стомо, молим вас, храбро, непрестано се држеи трезвоума и бодрости, едином Богу устремууи
нашу чежу. Сво ум запослимо постоаним зреем [т. сагледаваем] ега, омивауи се сузама и
234
умиеем и просвеууи се молитвама и моеима, коима се привлачи благодат Светог Духа. ер,
Бог се навише радуе због душе коа е чиста од страсти. Душа коа благоуха врлинама свакако е
мирисниа од многоцветне ливаде. Уколико понекад и задремамо, пожуримо да се пробудимо. Ако и
седам пута на дан сагрешимо, седам пута се и покамо - и биемо примени. Ако и седамдесет пута
седам пута пострадамо, сразмерно се и покамо и неемо бити лишени наде на помиловае по Божием
обеау. Молим само да будемо постоани и да се не олеимо да устаемо после падова. Ве е близу
кра подвига, ве су блиски радост и весее и венци правде, коих нека бисмо се удостоили сви ми
благодау и човекоубем Господа нашег Исуса Христа.
314.
Брат се изненада упокоио: отуда надахнута поука да [свако] буде спреман за исход [из живота] и
да увек помиша на ега, пребивауи у богоугодним делима (4, 112)
Доите да положимо спасоносни завет у односу на последи дан и да се измиримо са Богом пре неголи
наступи неодложни час смрти. ер, каже се: ер нема ко би те у смрти спомиао; и у аду ко е те
славити (Пс. 6, 6). Зар не видимо како се сваког дана узима неко од братие? Зар не видимо како данас
живимо, а сутра нас нема, личеи на овце одреене на заклае? Ето, узет е и брат Ливерие. егова
кончина е скрушила моу смирену душу. ер, како причау, ега су нашли у келии после изненадне
смрти. Лежао е на боку као да спава. Такав е егов кра. Ми не знамо какав е бити наш кра и каквом
емо смру умрети. Хое ли она дои изненада или са извесним предзнаем, на копну или на мору, док
смо сами или док смо окружени братиом? Она ко би познао ум Господи и ко му био саветник могао би
да зна и дан и час и место и начин наше смрти. Заиста е страшна одлука смрти и страшно е упасти у
руке Бога живог. Стога молим да увек будемо у подвигу, увек паживи, увек на делима по Богу. едан е
добио висок чин, други се обогатио, а неко е постао цар. Па шта? Све пролази као сан. Уснише сан сво
и не наоше ништа у рукама своим сви уди богати (Пс. 75, 6). Свака слава удска е као цвет
травни (Ис. 40, 6). Изабраници Божии су учинили набое дело и добили неодузимиве чинове. Какве?
едни су [добили] апостолски, други пророчки, едни мученички, други преподобни [чин]. Други су, опет,
добили неки нижи [чин], но ипак спасоносан. ихова имена су у кизи живих, ихова слава е неувеива
и радост неизрецива. И ми треба да их подражавамо те емо свакако добити неки од тих чинова. ер,
благодат е изобилна и свакоме ко жели, и малом и великом, и мудром и простом, и старцу и младиу -
предстои добри дар. Уколико их, пак, не будемо подражавали, Владика нас нее пустити у небеску
брачну ложницу, ве е пред нама затворити врата ена. Господ говори: Тешко ономе човеку кои изда
Сина Човечиег; бое би му било да се ние родио та човек (Мт. 26, 24). Свакоме е асно да се ова реч
односи на изданика. Она, меутим, праведно може да се примени и на сваког ко издае свое сопствено
спасее. Зар ми не мислимо о авау Великог Бога и Спаса нашег Исуса Христа? Зар ми не
помишамо на страшну одлуку коу е изреи непоткупиви Судиа свима кои стое с леве стране? Зар
не замишамо неугасиви ога и непредставиве вечне муке? Ко е их разумети? Ко е разумни
крманош кои добро управа собом и кои душу своу спасава од бродолома [кои му спремау] духови
злобе? Ми смо по благодати Христово изабрали тихи и безметежни живот. Ипак, све бое проходимо
своу пловидбу и све благодушние сусреимо све што нам долази, страхом Божиим ограууи сваки уд.
Оку забраните да гледа радознало, ухо нека не прима суетне звуке, език нека не осууе (будуи да брат
Божии говори: Ко оговара брата или осууе брата свога оговара закон и осууе закон - ак. 4, 11),
рука нека ради (с обзиром да по апостолском просуивау она ко нее да ради, не треба ни да еде - 2.
Сол. 3, 10), ноге нека иду право путем мира, срце нека не скрее на речи лукаве и нека не измиша
изговоре за грехе (Пс. 140, 4). Код вас нека све бива благообразно и уредно (1. Кор. 14, 40) како бисмо
се, поживевши добро, удостоили вечних добара.
235
315.
1) Чувауи веру треба да напредуемо и у добром животу, нарочито у здравоуму [т.
целомудрености], против кога навише напада неприате; 2) он започие срамним помислима, а
потом распауе тело и доводи до дела; касние он похотивог чини сличним шугавцу; 3) како
избеи [егове нападе]; треба да се противимо помислима, обраауи се молитви при првом
иховом поавивау; 4) подстичи се на супротставае мишу да си примио усиновее по
благодати, а да кроз грех постаеш роб авола, те се противи и наведено страсти и свим осталим
(4, 11З)
1) Две врлине граде спасее човека: вера и убав. Кад бих видео да грешите у нечем против вере, а
бих повео реч о о, старауи се на сваки начин да вас усмерим ка православном мудровау. А без
вере ние могуе угодити Богу; ер она кои прилази Богу, треба да веруе да Бог постои и да
награуе оне кои га траже (ев. 11, 6). Пошто е благодау Христовом ваша вера здрава, а у е
оставити и понешто поговорити о делатном животу, чии покретач треба да буде убав. Према томе,
молим вас да и сада, као и увек, не будете немарни за подвижништво, за господарее над помислима,
за многоцену ризницу девствености, коу смо по милости Божио примили и против кое неприате са
свом силином усмерава свое замке иштуи да еним отимаем отме и наше спасее. Он, наиме, зна
да се том врлином уподобуемо Богу и да се, обрнуто, еним губитком приброавамо бесловесно
стоци, као што е написано: И човек у части будуи, не разумеде, изедначи се са стоком неразумном и
постаде о сличан (Пс. 48, 13).
2) О, колико е [уди] од вакада наш преварант заробио телесном похотом. И све до сада он не престае
да вара не само младе, него и старе, не само немарне, него и мариве, против сваке душе се готово
користеи тим оружем. Он та отров почие да припрема сеаем неумесних помисли. Распаливши срце
похотама тела и крви, он га потом изазива да каже нешто забраено. Затим наговара на дрско
додиривае удова. И назад наноси смрт. ер, апостол говори: Тада жеа затрудевши раа грех, а
грех учиен раа смрт (ак. 1, 15). Избегавамо ту вечну смрт и избегавамо ту многоболну душевну
болест. Мени изгледа да е та болест слична шуги. Чешуи се ноктима, шугави себи наводно причиава
задовоство, иако у ствари задобиа мучне ране, кое су утолико вее уколико се више чеше. И она
коим е овладала похотна страст не добиа задовоство него пустош, не благодушност него -
бездушност. Он е достоан жалости, будуи да е безнадежан, страшив, боеи се чак и сенке, а не
само будуег суда.
3) Како да се избегне то зло? Напре треба свеусиено и неодступно одбиати прилоге сваки пут када се
страст поави. Ние чудно што се она поавуе. Меутим, она силу поприма или од непаже ума (кои
ние заузет добрим помислима) или од зависти неприатеа. Ма како било, раени треба што пре да
устане, да се моли, да уздише, да пролива сузе, одлучно одбиауи страсти. И оне е се убрзо стишати,
а ти еш се успокоити у Господу. Тада еш познати да е за душу насладосние да ние обузета и
поробена страстима.
4) Зар ти ниси чуо шта говори Господ? Сваки кои чини грех роб е греху. А роб не остае у куи вавек,
син остае вавек (н. 8, 34-35). Зар емо ми, ослободивши се греха и добивши усиновее, поново
постати робови греха? Зар емо постати поданици авола кад смо ве стали под крепку руку Божиу?
Никако. Апостол негде каже: ер ако опет зидам оно што развалих, показуем се да сам преступник
(Гал. 2, 18). Немомо допустити да будемо нарушитеи завета Божиих. Немомо опет постаати робови
авола пошто смо ве добили слободу од ега. Немомо себи сабирати гнев за дан гнева и откриваа
праведнога суда Бога (Рим. 2, 5). ер, о таквима е написано: Црв ихов не умире, и ога се не гаси (Мк.
9, 44). Стоте, дакле, у слободи коом нас Христос ослободи (Гал. 5, 1), гнушауи се мрских маштариа
змие. Свакодневно се противимо и боримо не само против те страсти, него и против свих других,
подавууи завист, кротеи лукавство, братомржу и сваку другу злобу како бисмо избегли вечне муке
и стекли Царство небеско.
236
316.
1) Он велича монахе, називауи их изабраним родом и Христовим воницима; 2) ко брани веру у
свим еретичким прогонима и рание и сада - све монаси; 3) будуи такви, чувамо се у чистоти и
држимо се изнад сваких страсти; 4) немоте се смуивати што се руше манастири и што не
успевамо да их обновимо у довоно мери; потрудимо се да одбранимо веру и све остало е нам
се додати (4, 114)
1) Братио и оци. а неу престати да вас именуем добрим именом братства и очинства, знауи да су у
односу на вас истинска именоваа, а не само лажно назвае. ер, истински оци и братиа су они кои су
више од родитеа, више од брае, више од свог рода, више од свое отабине, више од свега видивог
заволели Бога и прихватили живот у заедници у коо е едно срце, една душа, едан Отац - Бог и една
отабина - небески ерусалим. Такви сте и ви, братио моа убена. Назвау вас и речу Писма: Род
изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобиен, кои обавуе врлине Онога кои га
дозва из таме у чудесну светлост своу (1. Пт. 2, 9). Заиста е чудесна светлост монашки живот, у кои
смо призвани и у коме произносимо похвале Ономе кои своом врлином покрива небеса. У ему се
настауе разборитост, здравоуме, храброст и праведност; у ему су трофеи победе над лукавим у
Христу Исусу. ер живеи у телу, не воуемо по телу; ер оруже нашег воеваа ние телесно него
силно Богом за рушее утвреа, обарауи помисли и сваку охолост, коа устае против познаа
Божиега, и покоравауи сваку помисао на послушност Христу (2. Кор. 10, 35).
2) Уколико узмемо у обзир видиве неприатее, видеемо колико е било гоеа на Цркву Божиу. И
зар нису навише били гоени, биени и убиани они кои су се распиали свету? Заобии у прошлост. И
у садашем роду и током ереси коа сада делуе ко се супротставио до крви бореи се против греха
(ев. 12, 4)? Зар не блажени оци и братиа наше и других обитеи? Заиста, таква дела и подвизи
припадау првенствено монасима. Монаси су нерви и ослонац Цркве. Коликог ли достоанства кое нам е
даровано благошу Божиом.
3) Лопови су у близини ризница. Ризница, пак, душе су врлине. а напомием и молим да смо
трезвоумни и бодри како се не бисмо прелестили греховном слашу како се не бисмо озверили гневом,
како се не бисмо помрачили неверем, како се не бисмо огорчили неисповедаем и како се не бисмо
предали власти ни едне страсти. Држеи се изнад бедних страсти, усрдно се пружамо напред, све док
не достигнемо кра живота.
4) Наш слух се жалости због пустошеа манастира од стране неприатеа Господих. Но, због чега да
се жалостимо? ер, манастир и храм Божии смо ми, коима е и речено: Ако неко разара храм Божии,
разорие ега Бог (1. Кор. 3, 17). Достоно е сажаеа и туге што су и ти храмови често били рушени
од стране наших гонитеа. Ипак, веим делом они су промислом Божиим опет били обнавани. Можда
се неко смууе због [околности] да не успевамо да васпоставимо и обновимо све манастире кои су
претрпели гоее. Меутим, како садаше гоее [хое] да сруши веру, читав наш подвиг треба да
буде обраен на ену заштиту и опстанак. И све док то ние учиено, док се ош хули име Бога нашег и
док се свети оци предау анатеми, нема користи од иховог обнаваа. Зар неко од оних кои се
такмиче на тркалишту добиа награду уколико претрчи половину попришта? ер, казано е: Ако се ко и
бори, не добиа венац ако се не бори по правилу (2. Тим. 2, 5). Стога оставимо такве помисли и чврсто се
држимо исповедаа вере и срцем и речу, верууи нелажном обеау: Него иштите напре Царство
Божие и правду егову, и ово е вам се све додати (Мт. 6, 33). Нека бисмо се реченог и удостоили
благодау и човекоубем Господа нашег Исуса Христа.
317.
едан брат е умро, а други е на самрти; а зар смо ми бесмртни; сеамо се тога часа; све што е
свето обитава уз сеае на смрт, а едино страсти се могу наи [на месту] где ега нема; не
приличи нам да имамо похоте; сада е време, и не одлажи га до сутра; сада се ка; устани и моли
се против страсти, као и Мосие против Амалика (4, 115)
Наш брат аков е ве отишао Господу, а брат Василие е на самим вратима смрти. А зар смо ми
бесмртни? Зар и ми неемо попити чашу коу су испили они кои су пре нас отишли?
237
Блажен е она ко се тим делом бави у своо души, сеае на смрт имауи као душу свог живота. ер,
сеае на смрт прате покана осеаа, скрушеност, сузе, хлаее према свему земаском,
наслаивае небеским, просвеее, чежа за боим и небеским. Уколико, пак, нема реченог ничу зле
помисли кое е Господ осудио у еванеу (Мт. 14, 19) и коима се лове и поробуу животоупци.
Ми, пак, свагда и уз све треба да се сеамо смрти и да се на сваки начин старамо да остало време
живота у телу не живимо више по жеама човечиим, него по вои Божио. ер смо доста протеклог
времена живота провели чинеи воу тела и помисли (1. Пт. 4, 23). Довоно смо се прелешивали
прелешу коу припрема аво (коа нас удауе од добрих расположеа и подухвата). [Довоно смо се
прелешивали] варивим злим помислима, од коих никад нисмо добили никакву корист, ве само
неприатности и понижеа.
Ево сад е напогодние време, ево сад е дан спасеа (2. Кор. 6, 2). Зато, како вели Дух Свети: Данас,
ако глас егов чуете немоте да буду тврдокорна срца ваша (ев. 3, 78). Видевши склоност ка греху
наше природе, коа чак ни едан дан нема постоаност, Он е сада и данас човекоубиво одредио за
покаае, како нико не би имао повода да се уклаа од ега и како би се свако (без обзира да ли е
много или мало грешио, да ли е одавно погрешио или тек започие), чувши спасоносни позив, са свом
усрдношу свакодневно обнавао и чистио покааем.
Видите ли човекоубе благог Бога нашег, кои нам пружа брзо и лако лечее греха. Лече се и телесне
ране. Меутим, за ихово излечее е неопходно дуже и крае време. И тек потом [уди] могу поново да
стану у [бони] ред против неприатеа. Ми, пак, можемо да се излечимо одмах, т. чим добиемо рану, те
да се без закашеа, уколико хоемо, окренемо на свое неприатее.
Немомо пропустити да се свакодневно каемо и обнавамо духом. Немомо допустити да пад умом,
речу или делом постане повод за раслабее и немар. Напротив, ма колико пута били поражени, одмах
устамо и, боеи се суда Божиег, опет се са свом силом наоружамо против страсти.
Када се слуга Божии Мосие молио на гори са рукама пруженим ка небу, Амалик е био побеиван. Када
их е, пак, спуштао, [Амалик] е придобиао силу. Уколико наш ум узие на гору молитве у [тренутку] кад га
буду притешавале страсти, те свое помисли (као руке) пружи ка Богу, и ми емо побеивати
невидивог Амалика. Уколико, пак не учини речено, сам е бити побеен. Видиш ли, дакле, шта треба да
радимо? Када нас нападну неприатеи, ми ум и руке треба да подижемо према Богу, кои може да нас
спасе од смрти. едино тиме е неприатеи бити натерани у бекство, а ми стеи венац победе и
наследити Царство небеско.
318.
1) При гласинама да се припремау нови притисци на веру, он изражава одушевену готовост да
све претрпи; 2) потом прелази на унутрашу борбу и позива да се обуку у оруже правде и да се
храбро боре, подстичуи се [надом] на спремну помо одозго (4, 116)
1) Мислим да нас опет очекуу искушеа и скорби. Апостол умесно примеуе: Али се ни за што не
бринем, нити марим за сво живот, само да завршим пут сво с радошу и служее кое примих од
Господа Исуса: да посведочим еванее благодати Божие (Дап. 20, 24). И ми по дано нам мери вере
слично мудрумо и говоримо, радууи се мучеима за Христа и благоволеи да страдамо за ега.
Немомо одбиати да опет поднесемо гоеа, с обзиром да смо ве много пута били прогаани.
Слушауи да нам кроз многе невое ваа уи у Царство Божие (Дап. 14, 22), пожелимо да све више
страдамо и трпимо како бисмо се са веом надом удостоили да добиемо блажени улазак. Може бити да
са нама, по милости Божио, и нее да се деси ништа непожено. Ипак, добро е пре страдаа да се
орасположимо за подношее онога што е своствено страдау како бисмо га, уколико дое, долично
дочекали. ер, неприпремена душа се лако савлауе. [Она е бити побеена] уколико се без добре
припреме одедном упусти у борбу.
2) Зашто, пак, а говорим о борбама као о нечем случаном? Ми имамо свакодневну борбу, свакодневни
рат, премда не видиви, него невидиви, кои не наноси ране телу, ве души, покушавауи да е погуби.
Стога опасавши бедра наших помисли и као воници Христови обукавши се у оруже правде, ратумо
усрдно и недремиво. ер, она ко спава не заслужуе трофее. И она ко лежи на боку не сабира богату
жетву. И у едном и у другом неопходан е велики труд и зно. Утолико пре су они неизбежни у нашо
борби у коо лете муезрачне стреле зле похоте, теже ка слави, зависти и хули. Постое и многе друге
238
замке авола, кои на сваки начин покушава да поколеба и прогута душу, услед чега [човек често бива] у
недоумици и за живот (2. Кор. 1, 8). Стога свакоме приличи да узвикне: Да ми Господ ние помогао,
умало се не настани душа моа у аду (Пс. 93, 17). Али у свему овоме побеуемо кроз Онога кои нас е
заволео (Рим. 8, 37) ош [треба] давидски да говоримо: Богом емо учинити силу, и Он е уништити
неприатее наше (Пс. 107, 14). ер Он е мир наш, кои иедне и друге састави у едно и разруши
преграду коа е раставала, то ест неприатество, укинувши га телом своим (Еф. 2, 14-15), т.
победивши и сатрвши авола и дарууи нам силу да га побеуемо, уз обеае живота вечног, кои нека
бисмо сви стекли у Христу Исусу, Господу нашем.
319.
1) У Витинии су се поавила два леопарда и нападау уде, што ми дае повод да вам напоменем
о невидивим зверима кое посвуда ричу хотеи да нас прогутау; 2) шта ми да радимо; да се
налазимо под кровом Божиим и да се криемо, држеи чула унутра; 3) ето уловеног, кога
оплакуем као мртвог; због чега се то десило; стога што е живео сам за себе, одваауи се од
свих, против чега неу престати да узвикуем; 4) он укорева братиу што су износили напое оно
што е недавно рекао (вероватно о ереси и прогонима) (4, 117)
1) а веома желим да вам у свако прилици пружим реч утехе и поуке. Чувши да се у Витинии десио
необичан случа, а у га узети као повод речи за вас. Шта се, наиме, десило? Кажу да су се одедном
поавила два леопарда и да не грабе волове, овце или друге животие, ве само уде. Стога се
ондаши становници, погоени великим страхом, сву но до саме зоре закучавау у своим домовима.
Таква невоа е очигледан доказ караа Божиег. а у вам, пак, реи због чега ме та вест посебно
занима. Стога што и код нас постое многе уте звери, т. духови злобе. ута звер е и гнев, и похота, и
завист, и таштина, и све друге страсти, кое нас дрско нападау не само ноу, ве и дау, настоеи да
душу уграбе себи за храну. Стога блажени Петар нареуе: Будите трезвени и бдите, ер супарник ваш,
аво, као лав ричуи ходи и тражи кога да прождере (1. Пт. 5, 8). И свети Давид се моли: Да не зграбе
душу моу као лав, немауи ко да избави, нити ко да (ме) спасе (Пс. 7, 3).
2) Шта ми треба да радимо? Ми треба да се настанимо под кровом Бога небескога (Пс. 90, 1), те да
останемо унутра и да се не расеавамо лутаем чула. ер, када око лута, када ухо прима покварене
звуке, када уста изговарау неприличне речи и када се ум упушта у неумесне помисли, душа као да се
вие по пустим местима и лако постае плен дивих звери.
3) Ето, пострадао е и адни Мемнон, кога е уловио аво. И а не гледам егову окрвавену одеу (као
што е у давнини патриарх аков гледао одело сина свога осифа), ве егову душу, коа е умртвена
мачем греха. ер, грех е мака смрти. Он е нашег праоца Адама учинио смртним, премда беше бесмртан
по благодати. Грех е на свет навео општу погибиу водом. Он е попалио Содому и Гомору и градове око
их. Он и сада свакога ко га зачие предае вечно смрти. Бежимо од ега као од ога. ер, бое е
упасти у ога, или под удар мача, или у зубе звери, неголи у руке погубних страсти. Од чега е пао наш
адни именовани брат? едино због одвааа од осталих. ер, ние лажна реч истине коа изриче: Тешко
усаменоме, ер када падне нема другог да га подигне (Проп. 4, 10). Боеи се реченог, а смирени
нисам престаао да му говорим оно што ни сада не престаем да говорим осталима: нека нико не остае
сам, нека нико не воли да путуе сам, нека нико не лута без посла, нека нико не буде насамо са женом, од
чега се као ога запауе раво приатество. Син послушаа пази, повинуе се и спасава се у Господу,
а непокорног сина живог лови аво и предае смрти. а нисам крив за крв овог адника, с обзиром да
нисам утао, ве сам предвиао мач кои иде на ега. Ипак, а плачем и ридам [због] ега као због
властитог уда.
4) Меутим, убени, а и вама имам да кажем нешто прекорно. Шта, наиме? У Делима апостолским е
написано: А кад прое око три часа, после смрти и погреба Анание, уе и жена егова, Сапфира, не
знауи шта се догодило (Дап. 5, 7). Она ние сазнала [шта се догодило] иако се [све] десило авно и
премда е било присутно много народа стога што е свему царовао ред и страх Божии, при чему су се сви
држали паживе опрезности. Код нас е, меутим, [другачие]. ер, а сам пре неколико дана рекао нешто
у повереу и моа реч се одмах пренела у Цариград, па чак и у Прусу. а [осеам] тескобу и када говорим
и када не говорим: када говорим - с обзиром да е се напое изнети оно што не треба да се изнесе; а
када не говорим - будуи да не знам како е бое по ступити с обзиром да сам лишен савета других. Због
чега смо ми толико неуздрживи на езику? Због чега сами себе пре времена гурамо у невоу? То ние
обележе искрених ученика, ве пре неприатеских лица. Молим вас да престанете да се подвргавате
такво срамоти. Нека од сада меу нама влада уздржае езика, поредак, страх Божии, и ред у свему
239
како бисмо, по вои Божио поживевши и ему угодивши у свему, постали наследници вечних добара.
320.
1) Световни [уди] се баве своим пословима, а ми своим, кои су виши од свих; 2) будимо верни
свом чину, бореи се са свиме што му е противно; 3) стога чините свое дело у свое време (4,
118)
1) Свако се своим повестима наслауе и хвали: воници воничким делима, морепловци - морским,
земорадници - ратарским, други мастори и занатлие - оним што се односи на их. Уопште, нема
никога ко се не би наслаивао делима свог зваа. Нама нису на радост приче о таквим делима. ер,
наше ние ништа телесно, него се односи на спасее душе, на угаае Богу, на пресеее одавде, на
усеее тамо. И апостол говори: [Наше е] што год е истинито, што год е поштено, што год е
праведно, што год е чисто, што год е достоно убави, што год е на добру гласу, било коа врлина,
било што похвале достоно (Фил. 4, 8). Ето предмета за наше разговоре, као уосталом и за бригу и
стараа. Има ли чега радосниег и блажениег? Речено свако може видети из кончине едних и других
ствари. Ни почетак ни кра првих ствари не иде преко граница овог века. Почетак, пак, наших ствари е у
другом, горем свету, у коме е и ихов бескрани и вечни кра. ер, ихова природа е врлина коа оне
кои е врше чини боговима. Истинит е, наиме, Она кои е рекао: а рекох: Богови сте и синови
Вишега сви (Пс. 81, 6). О, какве смо се велике милости ми удостоили. Ходите, обрадумо се Господу,
ускликнимо Богу Спаситеу нашем; претекнимо лице егово и исповедау и у псалмима ускликнимо
ему (Пс. 94, 12), ер нас е Бог изабрао од почетка за спасее у светии Духа и вери истине на кое
нас призва кроз примае схиме наше, да задобиемо славу Господа нашега Исуса Христа (2. Сол. 2, 13-
14).
2) Стомо чврсто у вери, прихватимо нелажно послушае, сачувамо неповредиво здравоуме. Ми
имамо едан предмет убави - Женика Христа, кои е красан лепотом вема од синова удских и едно
наслее - Царство небеско, т. добра горег ерусалима. Нека тело и крв, богатство и слава и сва суета
далеко одступе од нас. Уосталом, све док смо у телу имаемо борбу. ер, да нема врлина не би било ни
борбе. Уколико се деси да нас заробе туе помисли, брзо се призовимо трезвоуму, више од свега се
боеи греха на делу, кои е смртоносни отров и корак кои нас далеко одбацуе од Бога. Помисли
одбиамо помислима и против жеа приводимо жее без леости и слабеа. Ци демона кои нас
напада е да нас непрестаношу борбе гурне у мрзовоу и раслабеност, како бисмо престали да му се
противимо. Меутим, уколико истраемо у непоколебивом противеу аволу и супротставамо му се,
ми емо несумиво победити и добити победни венац кои нам е припремен на небесима. Брат Божии
говори: Блажен е човек кои претрпи искушее, ер кад буде опробан примие венац живота, кои
Господ обеа онима кои га убе (ак. 1, 12).
3) Према томе, радуте се у Господу. Ви кои носите велика послушаа знате да се у има за вас крие
велика награда. Ви кои учите пазите да не ожалостите Господа. Чим наступи време посла одмах
приступамо раду. Чим настане време учеа одмах се прихватимо лекцие. Меутим, уколико тво брат
приступа послу, а ти се хваташ учеа, ве не ходиш путем убави него се одвааш од братства. Зар ти
не чуеш шта говори апостол: Ако ело саблажава брата мога, неу ести меса до века, да не
саблазним брата свога (1. Кор. 8, 13). Ти, пак, не само да саблажаваш брата свог, ве се не аваш ни
кад те зову, измишауи оправдаа и не помишауи да у ствари сабираш себи гнев за дан гнева и
откриваа праведнога суда Бога (Рим. 2, 5). Да се тако нешто не би дешавало, послушамо апостола
кои говори: А све нека бива благообразно и уредно (1. Кор. 14, 40): напре посао, а потом и учее.
Помажимо се узаамно као што приличи светима. Полажимо душе едни за друге као искрена братиа како
би се Бог прославио у нама и ми, дествууи у егову славу, постали наследници вечног живота.
240
ДОБРОТОУБЕ
СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ
ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
321.
1) Приближава се последи час: немомо бити немарни; 2) иштимо Бога испуаваем заповести:
ер, тада неемо имати никакве заштите изузев врлина; 3) сеамо се смртног часа и умртвумо
удове на земи: тело и све телесно е трулежно; едино врлина пребива вечно; 4) он указуе на
знак разликоваа истинских знамеа од привидне лепоте (4, 119)
1) Нама несумиво предстои смрт, т. општа епитимиа за све. Ми са едне стране имамо наду на
стицае Царства Божиег, док нам са друге стране прети геена огена. Да ли е стога уопште мени
умесна леост да говорим, а вама да слушате? Никако. Треба чинити и едно друго, утолико пре што
видимо да се приближава она дан. ер, непрестано се сваког часа и сваке минуте приближава последи
час сваког човека и страшно очекивае суда и арост ога кои е прогутати противнике (ев. 10,
27), као што говори апостол. Немомо се леити и немомо ни едан дан изгубити без дела или
неразумно, ве увек будимо трезвоумни и бодри.
2) Рецимо псаламски: Тражите Бога, и жива е бити душа ваша (Пс. 68, 33). Како да тражимо Бога?
Чуваем егових заповести по указау еванелских блаженстава, т. смиреноумем, плачем,
кротошу, чистотом срца, миром и светошу (уп. ев. 12, 14). Достигавши их, искате Божии е нашао
Бога, те е у време исхода [из тела] без страха, не плашеи се демона. Он се нее смутити ни због
присуства анела, ве е им приступити као према своима, те е радосно отии свом Владици, имауи
као добру сапутницу добру савест. Она, пак, ко се ние припремио на такав начин упаше у незаобилазне
тешкое, немауи коме да обрати свое очи нити да од кога затражи помо. Надовезууи се на пример,
реи у да она ко упадне у руке злих уди, или у морске таласе, или у беду од земотреса или у неку
другу невоу ипак не губи наду да е се избавити. Тамо е, пак, одузета свака нада на спасее и нема
никога ко би помогао - ни анела, ни човека, ни оца, ни маке, ни брата, ни друга - савршено никога. И
бедна душа у потресном ужасу и неутешном раздирау срца одлази одавде и тамо срее нешто чиу
стварност заиста никаква реч не може представити. ер, и на добра коа е Бог припремио онима кои га
убе и на ихову супротност, коа е припремена синовима противеа [подеднако се односе речи]:
Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дое. . . (1. Кор. 2, 9).
3) Стога молим да незаборавно имате сеае на смрт како бисте умртвили удове свое кои су на земи
(Кол. 3, 5) и како бисте истргли сластоубе из душе. ер, каква нам е корист од телоуба? Од ега
емо имати само болну муку. Такво е свако тело: зачие се у трулежности и завршава у трулежности. И
свака слава удска е као цвет травни. едино е врлина неразрушива и неодузимива. Заволевши е,
свети су угодили Богу, због чега су ихови духови на небесима у слави, а тела - наше прибежиште на
земи, [издауи] знамеа, чудеса и силу.
4) Моа реч се коснула знамеа. Поменуу вам да се, како чуемо, она и данас дешавау. Па и сасвим
недавно. ер, благодат Духа и сада дествуе неоскудно, као што е некада дествовала. Ипак, не треба
без разборитости веровати свако гласини коа се проноси. Наиме, написано е: Не веруте свакоме духу,
него испитуте духове есу ли од Бога; ер многи су лажни пророци изишли у свет (1. н. 4, 1). Многим
еретицима и нарушиоцима заповести Божиих се и рание (па и данас) (на начин кои е познат едино
Божием промислу) допуштало да чине знамеа коа личе на чуда. има не треба да се заводимо.
Напротив, треба испитивати да ли су они истинити ученици Господи по знацима кое нам е сам Господ
предао. Он говори: По томе е се и познати да сте мои ученици ако будете имали убав меу собом
(н. 13, 35). Научен том речу апостол е потом писао: Ако езике човечие и анеоске говорим, а убави
немам, онда сам као звоно кое ечи, или кимвал кои звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тане
и све знае, и ако имам сву веру да и горе премештам, а убави немам, ништа сам. И ако раздам све
имае свое, и ако предам тело свое да се сажеже, а убави немам, ништа ми не користи (1. Кор. 13,
13). Видите ли висину убави? Као нека царица она стои изнад свих дарова Духа и никада не може да
отпадне. Они, пак, кои чине знамеа понекад отпадау. ер, Господ говори у еванеу: Многи е ми
реи у она дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твое пророковали, и твоим именом демоне
241
изгонили, и твоим именом чудеса многа творили? И тада у им авно казати: Никад вас нисам знао;
идите од мене ви кои чините безакое (Мт. 7, 22-23). Страшног ли одговора! Неприатне ли одлуке!
Устремимо се стицау убави и ених савезника - вере и наде, те емо поживети поуздание од оних
кои чине чуда. И пошто будемо препознати као истински ученици Господи ми емо наследити Царство
небеско.
322.
Време ури и смрт прилази: зашто се узалуд смууемо; потом следи изобличавае лакомости
меу монасима (4, 120)
Наши дани пролазе као сати, недее као дани, месеци као недее и године као месеци. Време трчи и са
собом тера све ка последем дану аваа Господа нашег Исуса Христа, у кои е, како говори Реч
[Божиа], све бити обнажено и откривено пред очима еговим (ев. 4, 13). Зашто се човек узалуд мете?
Зашто се цар узда у злато и у воску своу? Зашто се властелин хвали имаима и пашацима? Зашто се
богаташ нада на непоуздано богатство? Зашто се сластоубац погружава у греховно блато? Треба
свакодневно да плачемо и тугуемо, те да се према силама чистимо пре него што настане суд смрти како
бисмо избегли гнев кои иде на синове противеа. Писмо говори: А ови хуле на оно што не знау; а
што по природи као бесловесне животие знау, у томе се развраау, Тешко има, ер путем
Каиновим пооше и у превару Валаамове плате упадоше, и побуном Кореевом изгибоше (д. 1011).
Боим се да се ова реч, поричуи их, не дотакне и вас кои сматрате да сте нешто (уп. Гал. 2, 6). ер,
едан се стара о очевом наслеу и предузима дугачка путоваа, други предузима велике бриге и
употребава велико усре желеи да увеа приходе, треи се понаша лакомо и немонашки да би нешто
стекао. Не заслужуу ли они исти прекор? Они претходни ош могу да наведу неки слаб изговор за свое
понашае с обзиром да имау бригу о жени и деци. Какво ете, пак, извиее имати ви кои сте се
распели свету и коима е крст читаво богатство? Нису ли достони натежих мука они кои поступау на
речени начин? ер, написано е: аки е аче бити испитивани (Муд. 6, 6), и: Строжии суд е бити на
старешинама (Муд. 6, 5), и опет: А коме е поверено много, од ега е се више искати (Лк. 12, 48).
Синови удски, докле ете бити тешкосрдни? Зашто убите суету, и тражите лаж (Пс. 4, 3),
проналазеи оправдаа ради заштите своих страсти?
Погледате на древни род и видите да ли се постидео неко ко е веровао Господу. Или да ли е
оставен неко ко е пребивао у страху еговом? Или да лие неко призвао и био презрен (Сир. 2, 10).
Ние ли се патриарх Авраам преселио из свое земе по наредби Божио? Па ипак е постао отац многих
народа. Ние ли патриарх аков само са жезлом сишао у Месопотамиу? Он се, меутим, вратио богат.
Ние ли осиф био одведен у Египат ради продае? Па ипак е тамо постао еднак са царем. Гоен
езавеом, ние ли пророк Илиа побегао чак без торбе? Па ипак е био храен гавраном. Нису ли
блажени апостоли на проповед изашли без ичега и без оружа? Па ипак су победили целу васеену.
Нисмо ли и сами пре неколико година претрпели прогон и отимае? Ипак, и у односу на нас ви морате да
признате да обеаа Божиа нису лажна. Откуда, пак, то зло? И откуда таква суета? Очигледно стога
што смо заборавили доброчинства Божиа, слично древном Израиу. Ми искушавамо Бога, као што су га
неки од их искушали. Шта се, пак, о има каже? Четрдесет година негодовах нараштау оном, и
рекох: Вазда се заблууу срцем (своим), и они не познаше путеве мое, тако се заклех у гневу своме:
Нее уи у поко мо (Пс. 94, 10-11). Пазите да се и нама не каже нешто слично уколико смо незахвални
Доброчинитеу и уколико нисмо задовони са оним што имамо. Стога наше ноге овде не налазе покоа
и лутамо тамо-амо; стога су меу нама суеа и расправе, као код световака; стога волимо да живимо
усамено, а не са братом (или да смо само притворно са братом). И може ли она ко за сапутницу има
среброубе са братом да живи у искрено еднодушности? Никако. Тешко таквим неразумницима.
а не говорим о вама, братио моа, ни о онима кои и овде и тамо живе боголепно, него о онима кои живе
раво, т. мимо заповести коа им е дата. их молим да назад почну да ходе исправно и да се поправе
како нико од их не би погинуо и како бисмо се сви нераздвоно спасли.
242
323.
1) Скончао е старац високог живота; он га е похвалио због подвижништва и трпеа мука од
иконобораца; 2) потом братии дае савет да сеаем на смрт од себе одбацуу све светско и буде
ревност за стицае свих врлина; 3) на речено он их подстиче добрим плодовима наведеног
дествоваа и равим плодовима супротног; 4) он помие да е брат кои се вратио из
ерусалима опет послан натраг и да се моли за их (4, 121)
1) Постое многа корисна казиваа од коих душа долази до умилеа и скрушености. Ипак, ни едно ние
корисно колико наавивае смрти. ер, смрт е за нас страшна тана и када слушамо и када
размишамо. Пошто се и сада упокоио часни старац, неопходно е реи макар нешто кратко на опште
назидае. Довона похвала старцу е [чиеница] да е од младости до дубоке старости служио Господу.
Осим тога, он е био едан од нахрабриих исповедника. ега е нечастиви Лав прилично мучио. Са
триста удараца ему су израавили леа и груди, а песницама и шамарима су му угрували лице и
избили два зуба, да би га после неколико година пустили из тамнице на слободу. Он се вратио на сво
рании начин живота, т. на стубништво и закучао се у своу келиу. У о е у велико невои и тескоби
био до краа свог живота и у миру предао сво дух Господу. Нечастиви гоните е узалуд вршио
безакое. Срчани борац е узишао на небеса украшен венцем исповедништва.
2) Шта емо, пак, ми учинити и помислити, братио? Колико емо ош времена живети? ош дуго, или
кратко? И ко зна шта е родити данаши дан? Стога примимо поуку коу пружа смрт старца. ер, оно што
смо видели код ега, ускоро е бити и са нама. И нема никога ко би преступио границу смрти коа му е
одреена. Немомо никада заборавати смрт како нас не би шчепала вечна смрт. Немомо волети
садаши век како не бисмо постали неприатеи Богу. ер, написано е; Кои хое свету приате да
буде, неприате Божии постае (ак. 4, 4). Зар не знате да убав према свету души не дозвоава да
чезне за изласком из тела? Израи е стремио да се ослободи из египатског ропства и да уе у обеану
зему. И ми треба силно да желимо да се ослободимо од служеа трулежности у овом телу и да уемо
унутар иза завесе где као претеча за нас уе Исус (ев. 6, 19-20), т. у разницу добара горег
ерусалима. Замрзимо суету света, радо стичимо врлине, обогатимо се богоугодном трговином, т.
молитвама, сузама, очишеем, просвееем и бестрашем, кои чине залихе будуег живота. О елу и
пиу, о одеи и о свему неопходном за тело бринимо само колико можемо да живимо и испуавамо
заповести Божие.
3) Уколико време будемо проводили по реченоме, за нас е сваки дан бити празник и славе. Чак да на
нас наие неизброно мноштво невоа, наша добра савест се нее помрачити. Уколико, пак, будемо
живели у злоби и зависти, у огорчеу и сваком лукавству, ми емо свакодневно имати смрт и суд и осуду
ош пре суда. Потом е дои смрт као неки лав кои риче. И како е душа поднети своу вечну беду? ер,
написано е: Време е да почне суд од дома Божиег; ако ли прео почне од нас, какав ли е тек бити кра
онима што се противе еванеу Божием? И ако се праведник едва спасава, безбожник и грешник где
е се авити (1. Пт. 4, 17-18). Будимо свагда опрезни и бодри, храбри и истрани непрестано напредууи
у делу Господем, знауи да труд наш ние узалуд у Господу (1. Кор. 15, 58).
4) Ви знате да е брат Сократ дошао са истока вршеи свое послушае и извиавауи се због
закашеа. Као искусног брата ми смо хтели да га оставимо овде. Меутим, с обзиром да е написано:
Блажен е она ко има семе у Сиону и сроднике у ерусалиму (Ис. 31, 9), ми смо расудили да га опет
пошаемо [назад], очекууи да преко ега добиемо милост. Ми треба да се радуемо што е едан из
нашег братства тамошим насветиим патриархом поставен за свештеника у светом Сиону, маци
свих Цркава. Нека благи Бог и ега и нас сачува и испуни сваку благу намеру доброте и дело вере у
сили, да се прослави име Господа нашега Исуса Христа (2. Сол. 1, 11-12).
243
324.
1) Када нас нападну невидиви неприатеи, прибегнимо Ономе кои може да нас спасе, и Он е
нас заштитити; едино будимо постоани у служеу ему, 2) немо се чудити што ти досауу
раве помисли и страсти; речено се дешава од Адамовог пада; иако се ми обнавамо у Христу
Исусу, старо при непажи опет подиже главу; 3) уосталом, светитеи Божии су благодау
Божиом побеивали сва греховна надираа; подражавамо их и ми (4, 122)
1) ачате у Господу, и у сили мои егове. Обуците се у свеоруже Божие, да бисте се могли
одржати против лукавства аволскога (Еф. 6, 10-11). ер, он не спава, ве увек бодро стои против нас.
И он е утолико упорнии уколико види душе кое се храбро подвизавау против ега. Према томе, када
почне да наступа (а наступа данононо) устанимо бодро и приежном молитвом и врелим сузама
прибегнимо Ономе кои може да нас спасе од греховне смрти. И неприате е брзо побеи. е3, у
Псалтиру се каже: Призови ме у дан жалости, и избавиу те, и прославиеш ме (Пс. 49, 15). Можда те е
ранио неприате? Исцелие те Господ. Можда те е смутио? Меутим, Она ко е рекао мору: ути,
престани, те - постаде тишина велика (Мк. 4, 39), умирие и наше узнемирене помисли. Колико су
велика доброчинства Божиа! Ми не успевамо ни да га позовемо, а Он, благи, ве долази са милошу и
штедрошу, те дае молитву ономе ко се моли, расеава облак туге и кроз добре помисли светлошу
испуава срце. И шта све Он ние учинио за нас? Уосталом, другачие и не може бити. Он е и себе самог
предао на Крсну смрт за нас. Зар нам и све остало нее дати? Стога истрамо у сведушном служеу
Господу, брзо устауи од случаних падова и усрдно ходеи по попришту подвижништва са знаем да су
на крау подвига припремени венци. Понарочито се користимо исповедаем кое представа узду за
грехе. Чувамо смиреноуме коим се уништавау све стреле лукавог распаиваа. Чувамо веру с
обзиром да без вере ние могуе угодити Богу (ев. 11, 6).
2) Понеко се може чудити и недоумевати што нас [понекад] лове неумесне помисли и поред усрдних
подвига. Ми меутим, страдамо због преступа Адамовог. ер, [апостол] говори: Али смрт царова од
Адама до Мосиа и над онима кои не сагрешише сличним преступом као Адам (Рим. 5, 14). Наша
природа се крае разболела сластоубем. Меутим, по доласку Христовом ми смо се баом новога
роеа и обновеа Духом Светим (Тит. 3, 5) опет узвисили до првобитног стаа. Меутим, пошто е
едном оболела и пошто се научила болести, она при непажи лако склизне у греховну сласт.
3) Уосталом, свети оци су се укрепили страхом Божиим и убаву према ему, услед чега су не само
сами истраали у непоколебивости, ве су и другима пружали руку помои, изгонеи демоне и чинеи
мноштво других чуда. Потрудимо се да их подражавамо према своо сили, премда смо далеко од
иховог живота. Благи Бог е и наш мали принос примити као што прима ихова велика добра дела,
заедно са има нас удостоавауи Царства свога.
325.
Слично обичним путницима, и ми, странци на земи, кои стремимо у небеску отабину, не треба
да се везуемо ни за шта овдаше, не треба да се обремеуемо ничим, ве да стремимо право ка
очекиваном, подстичуи се неописивошу тамоших добара и ужасима кои нас очекуу уколико
не доемо до их (4, 123)
Уобичаено е да се путници меусобно бодре и подстичу током пута, не скреуи ни лево ни десно, ве
ходеи царским путем. Осим тога, они [се подстичу] и да умерено еду и пиу како би умереношу исхране
себи учинили лакшим тешкое путоваа. Меутим, зашто наводимо такав пример? Ви сами видите да
смо и ми путници у овом животу, наилазеи на безброне тешкое. Ми едни друге треба да тешимо и
подстичемо на подвиге, на незаблудно хоее, на уздржае у елу, пиу и сну како се не бисмо
оптеретили и постали леиви за дае хоее и како се не бисмо вратили приатностима овдашег
живота. И обични путници се не враау назад, нити скреу лево или десно, ве се држе едног правца,
стремеи да достигну до одрееног места одмора.
О, колико е прекрасно место нашег упокоеа! И како е блажено пребивае у ему! Оно ние
привремено, ве вечно. Оно е пуно нетрулежних, а не трулежних добара. У ему е радовае, мир и
непрестани празник. Ево шта говори Господ у еванеу: У куи Оца мога станови су многи. А да ние
тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет
244
у дои, и узеу вас к себи да где сам а, будете и ви. И куда а идем знате, и пут знате (н. 14, 24).
Видиш ли неизрециво и незамисливо обеае. Ко нее устати и потрчати како би достигао те вечне
станове? их е пожелео блажени Давид и запевао: Како су мила насеа твоа, Господе над воскама.
Жедни и топи се душа моа за дворовима Господим (Пс. 83, 23).
Ето заиста жеених пребивалишта. Ми смо овде као на прогонству. И наш боравак овде ние дугачак. И
читав овдаши век у порееу са будуим есте као едан дан. Зашто бисмо се ми дружили са светом?
Зашто да се дивимо садашем? Зашто да обраамо поглед не само на едну или другу ствар, ве и на
небо, на зему, на море, на сунце, на месец и звезде или на све остало видиво? Зар ускоро неемо
оставити оно за шта смо се узалуд везивали? Свети Давид говори: едно молих од Господа, и то
тражах: да живим у дому Господем све дане живота мога, да гледам красоту Господу и да
посеуем храм свети егов (Пс. 26, 4). Она ко се удостои да ступи у ега избавие се од оног тешког
дана о коме говори неко од пророка: Шта е вам та дан Господи? Он е тама, а не видело (Ам. 5, 18).
И блажени апостол га назива даном гнева, говореи: [Своом упорношу и непокааним срцем] сабираш
себи гнев за дан гнева и откриваа праведнога суда Бога кои е дати свакоме по делима еговим
(Рим. 2, 56).
Употребиемо едан пример од онога што се десило меу нама како бисте унеколико себи представили
мучност оног дана. Наиме, сетимо се оног човека кои е, пролазеи овуда, био поражен демоном, те е
осеао давее и жегу по целом телу, услед чега е вапиао дан и но, ни у чему не налазеи утеху и
олакшае. Зар мислите да е мучее тог човека било лако? Наравно, не. Ипак, оно е као сан у односу на
будуе. Како емо ми издржати неугасиви ога, неуспавивог црва и безброно мноштво других вечних
мука? Ипак, по милости твоо, Господе, молитвама светих твоих и нашег блаженог оца нека се избавимо
од свих их и добиемо добра обеана вернима.
326.
Где е уточиште од неприатеских замки; у удаавау од свега грешног, од помисли и порочних
склоности; чинимо речено, подстичуи се блаженством мира срца и погубношу страсних таласа
(4, 124)
Боеи се да не упаднемо у руке Агарана, ми смо побегли са раниег места и сада живимо овде.
Меутим, ми треба да осеамо много веи страх да не упаднемо у руке невидивих неприатеа. И ми
од их треба да бежимо у ош дае и ош безбедние место. У чему се састои то бежае? У удаавау
од греха, коим аво као неким мачем на сваки начин покушава да нам убие душу. Избегавамо га
намаривие, чак и на [нивоу] помисли. ер, грех започие у помислима, да би потом прешао на речи, и
назад на дела. Тешко е не бити уловен неумесним помислима, будуи да е [ихово дество готово]
неприметно. Меутим, чим приметимо да смо заведени, пожуримо да се избавимо од их молитвама,
сузама и срдачним болом кои раа страх Божии. ер, уколико се задрже у нама, оне могу да изазову
смрт душе сваког тренутка. У нама се непрестано води безгласна борба. И пораз ми можемо избеи
едино уколико се ум уз помо одозго неослабно и свагда противи греху.
Зар ми не видимо како су ова три дана таласи беснели на мору. Слично е и беснило страсти. Оно е,
уосталом, много опасние, с обзиром да е и бродолом душе погубнии. Ипак, виновник морске буре е Бог,
кои ради користи на море шае ветрове у благопотребно време. Душевне буре, пак, виновници смо ми
сами. За нас е бое да пребивамо у покоу, као у неком пристаништу, и да не отварамо врата страстима.
ер, чим их отворимо духови злобе е задувати као неки бурни ветрови и у нама е се подии велика
бура. Ми неемо мои да се спасемо уколико не пожуримо да утишамо та метеж. Какву потребу имамо
ми да допуштамо да доспемо у такав метеж, да се подвргавамо такво бури и да будемо у страху да не
претрпимо бродолом? Ние ли бое наслаивати се миром и споконом тишином, на навлачеи
произвоно на себе лакодоступну беду? Зар ми не прекоревамо за неразумност оне кои у време морске
буре излазе из пристаништа и подвргавау се опасности да буду потопени од валова? Ипак, ми себе
треба да сматрамо неупоредиво неразумниим уколико се гурамо у таласе страсти. ер, не подиже ли
страшне валове зла похота када дуне у нашем срцу? Зар нас она не колеба и не потапа, спуштауи нас
до дна? Не изводи ли на такав начин из себе ум и завист, раавауи и срце и тело? Не помрачуе ли
такое душу невере, чинеи е тромом и раслабеном? Не изводи ли и свака од осталих страсти човека
из еговог природног стаа и не чини ли га нанеразумниим?
Избегавамо погубне страсти како се и о нама не би рекло оно што е Бог рекао о препотопним [удима]:
245
Нее Дух мо пребивати са овим удима довека ер су плот (Пост. 6, 3). Бог их не назива телом стога
што су имали плотско тело (с обзиром да е и Бог Слово постао тело - н. 1, 14), него због иховог
телесног мудроваа, кое е огрезло у неприличне похоте и остало без силе и расположеа да се узноси
ка Богу. Ми кои смо се посветили Богу по написаном: Наше живее е на небесима (Фил. 3, 20) нека
бисмо чули; Они нису од света, као ни а што нисам од света (н. 17, 14).
Шта е блажение од [живота] кои е ту неприличним похотама и од управаа Духом, а не телом не
само у будуем, него и у садашем веку? Оно е блаженство, сладост, добробит, анелско живее.
Такав по изгледу живи као и сви у свету, иако е по духу достонии од оних кои носе диадему, будуи да
е владар света кои е украшен божанственим одликама, увек спреман за исход [из тела] и лишен страха
од смрти.
Подвизавамо се по своим силама да постанемо такви. ер, речено е могуе уколико га свецело
пожелимо. Поставши такви, ми емо се овде читав живот наслаивати утешним расположеем духа, ма
какве споаше невое сусрели, а у будуем веку емо наследити Царство небеско са свима светима.
327.
1) Он подстиче на беспоговорно послушае, примерима доказууи егову благотворност као и
погубност непослушаа; 2) он упореуе братство са телом у коме сваки уд врши свое дело,
услед чега тело живи; стога и наводи: "Чините и ви тако, и бие вам добро" (4, 125)
1) Боеи се осуде коу [е примио] она ко е сво таланат сакрио у зему и коме е Господ рекао: Зли и
лени слуго. . . Требало е зато мое сребро да даш меачима; и дошавши, а бих узео свое са добитком
(Мт. 25, 26-27), а вам по неопходности говорим кратке поуке, а ви као добри меачи говорено треба да
спроводите у дело, што и чините бдагодау Божиом кроз свое добро послушае. Меутим, меу вама
постое неки кои не само што добиено не умножавау, ве и свое готово погубуу. Ко су они? Они кои
одбиау послушаа и кои као оправдае наводе едино: "Опрости". Шта ти говориш, брате? Ти си
обеао да еш до смрти бити послушан, а сада одбиаш посао за кои си способан по благодати Божио.
Тво [изговор] да се "боиш да препливаш море" есте [дело] безвера, будуи да си се устрашио страха,
где страха нема (Пс. 13, 5). ер, да си веран послушау ти би не само на чунку препловио море, ве би
и, скинувши одело, наг препливао воду, подражавауи сталнопомианог послушника кои се, ослаауи
се на отачку заповест, ние уплашио да преплива буицу. Наиме, он у е препливао без икакве опасности
на дивее оних кои су га видели. Послушае укроуе и звери. Нека као доказ послужи она ко е по
наредби свог старца везао хиену. Послушае делуе и код мртвих, као што потвруе Акакие, кои се
авио из гроба. Меутим, због чега наводити разне случаеве? Сам единородни Син Божии е остварио
домостро спасеа уди будуи послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Фил. 2, 8). Таква су дивна
дела и плодови послушаа.
Хоеш ли да сада сазнаш и за погубне последице непослушности? Сети са Адама кои е непослушношу
према Богу окусио забраени плод и увео смрт у свет. Сети се Саула кои ние послушао светог Самуила
и кои е изгубио не само царство, него и живот у Гелвуским горама. Сети се и оног човека Божиег, кои е
био обманут лажним пророком и пао у непослушност заповести, услед чега е предан на храну лаву. И
зар блажени апостол (из побожности одбивши да му Господ опере ноге) ние чуо: Ако те не оперем,
немаш удела са мном (н. 13, 8)? Ние ли и [монах] кои е код светог Евтимиа из наводно оправданих
разлога одбио послушае сточара одмах задобио демона и почео да испушта пену? Ето суда над сваким
ко одбиа послушае, т. над оним ко се препире: Препирае подиже сваки зли послушник: Господ е на
ега послати немилостивог анела (Прич. 17, 11).
2) Уопште речено, ми многи смо едно тело у Христу, а поединачно смо удови едни другима (Рим. 12,
5). едан заузима место ока, други - уха, едан - носа, други - езика, едан - руке, други ноге. Уколико сви
удови не буду вршили свое дело, т. уколико почну да се препиру и да очи траже да слушау, уши - да
миришу, нос - да говори, език - да пипа и рука - да иде - зар нее све да се распадне и да погине тело?
Стога нека свако носи свое послушае. Нека свако даром кои е примио од Бога служи на општу корист
свима, имауи у мисли да е наш удео у руци Божио. Она ко плови нее [обавезно] скончати на мору,
као што ни она ко живи на копну нее [обавезно] на ему наи смрт. Напротив, кра свакога е наступити
по опредееу Божием, кое е у односу на време, место и начин смрти одреено ош пре ствараа
света.
а речено нисам изложио толико ради оних о коима е реч, с обзиром да сам их ве прихватио ради
246
покорности, ве ради оних кои слушау како бисмо мариво пазили на себе. Завете кое смо дали пред
Богом и еговим изабраним анелима ми треба делатно да испуавамо, не одбиауи наредбу чак и
ако са собом доноси смртну опасност. Тако заповедау свети оци, понапре свети Василие Велики.
Живеи на та начин, ми неемо пасти у греховну смрт, ве емо праведно поживети и удостоити се
Царства небеског.
328.
1) После доласка [Господег] смрт Хришана е радосна, уколико е дочекуу спремни; 2)
припремимо се како приличи (4, 126)
1) а сам унеколико занемоао. Мое срце се померило и изгледало ми е као да у да одем од вас.
Колико у ош времена поживети а смирени? Видите ли да е ве и старост моа дошла и да су мои
вршаци ве отишли. Шта, дакле? Да ли да се жалостим? Никако. Нека се жалосте ако хое они кои
живе по телу, раздваауи се од жена, деце, слугу, имаа и свих наслада овог живота, коима се и
поробуу. За нас, коима се свет разапео и коима, с обзиром да одрицае од света и завет послушаа,
предстои едино крст, тана успеа пре треба да буде радосна, неголи жалосна. И зашто кажем - за нас?
И сви Хришани треба да се са радошу односе према свом исходу.
Пре доласка Господа нашег Исуса Христа смрт е, царууи кроз преступ Адамов над нашим родом, била
страшна и неприатна чак и за светитее. Меутим, пошто е Христос, т. живот свих окусио смрт за све
(ев. 2, 9) и пошто нам е пут нови и живи открио и обновио завесом, тоест телом своим (ев. 10, 20)
(по писаноме: Победа прождре смрт - 1. Кор. 15, 54), ми се умируи више не спуштамо у царство ада,
него се узводимо у Царство небеско. Ми се више не поставамо у места мрачна, и у сенку смрти (Пс.
87, 7), него узлазимо ка светлости неприступно и животу непрестаном, кои е Бог обеао онима кои га
убе. Према томе, преставее само по себи сада ние одбоно и не треба га избегавати, ве убазно
целивати, наравно, уколико смо спремни у срцу. Без те припреме оно е и сада страшно, будуи да емо
у време исхода бити принуени да призивамо године и дане у кое е требало стицати добра дела. Оно е
страшно и тешко с обзиром да е затечени у таквом стау да се смути срцем и обеспокои будуи да не
прелази ка наградама за добре подвиге, неко ка казни за грехе. О, какав страшан призор е он сусрести!
2) Да не бисмо пострадали и ми, а напомием и молим да увек будемо готови за блажени исход, сваки
дан сматрауи последим даном живота нашег, као што нас учи свети Антоние. ер, уколико будемо
деловали на [описан] начин, ми никада неемо бити распуштени, немарни, леиви, испразни, пркосни,
непокорни, необуздани и изазивачи смеха. Напротив, ми емо бити благопокорни, суздржани, скрушени,
благонастроени, кротки, мирни, искрени, несаблаживи и готови на свако добро дело кроз подражавае
светих, кои су кроз сличан живот добили обеана небеска блага. а сам све речено изложио не само
ради вас, ве старауи се да и себе утврдим у добру како бисмо, провевши живот у припреми за исход, у
егово време били без смуеа страхом и трепетом, ве да бисмо у радости узвикивали са Давидом:
Поврати се, о душо моа, у споко тво, ер ти Господ учини добро, и: Угодиу пред Господом у земи
живих (Пс. 114, 7; 9). Нека бисмо сви ми добили речено.
329.
Одсецае властите вое е навеи христоподобни и апостолски подвиг, премда сада сви не
виде егову висину (4, 128)
Поучна реч наводи на скорб оскудне врлином, и уедно учи исцееу од властитих немои. ер, сама
жалост због недостатка у врлинама неприметно душу подстиче на старае око самоисправеа.
Апостол говори: ер жалост коа е по Богу доноси покаае за спасее (2. Кор. 7, 10). Погледамо,
уосталом, у чему се састои оно што нас жалости. [Нас жалосте] неприличне помисли кое устау на нас и
као нека неприатеска воска опседау душу нашу? Меутим, написано е: Ако се построи на ме табор
(неприатеа), нее се уплашити срце мое; ако се подигне рат на ме, а у се и тада надати (Пс. 26,
3). Или [нас жалости] тешко бреме послушаа? Но, опет е написано: Блажен е човек кои понесе бреме
од младости свое (Плач. 3, 27), и ош: арам е мо благ, и бреме е мое лако (Мт. 11, 30). Или [нас
247
жалости] што нам наш живот под бременом послушаа не дозвоава ништа лично? Али, ево опет речи
апостолске: Ето ми смо оставши све и за тобом пошли; шта е, дакле, нама бити (Мт. 19, 27). И има
е дано и дивно и страшно обеае. Но, зар нисмо и ми слично има оставили све и пошли за
Господом? Ние ли едан оставио родитее, а други брау? Ние ли едан [оставио] жену и децу, а други
куе и поа? И нису ли сви оставили оно што е више од свега - своу воу и свое прохтеве, т. оно што
е за уде дело кое е натеже за испуавае.
ер, [можда] е неко поменути усиени пост, или бдее, или спавае на голо земи, или избегавае
купаа, или пустош места, или неко друго божанствено дело. Ипак, све [наброано] бива по властито
вои делатеа. Оно што се врши по властито вои чак и ако е тешко бива лако остваривано,
[помагано] сопственом жеом. Оно, пак, што се чини уз одсецае властите вое бива са великим
трудом, чак и ако по себи ние тешко. Такво делае су свети оци назвали проливаем крви. И оно е
своствено едино истинском послушнику, кои са апостолом може да каже: А живим - не више а, него
живи у мени Христос (Гал. 2, 20). Пошто не живи по своо вои, он кроз воу игумана живи Богу и
постае подражавалац Онога кои е рекао: ер сам сишао с неба не да творим воу своу, него воу
Оца, кои ме посла (н. 6, 38). Видите ли висину нашег живота? Или вас лажем када тако говорим? Не,
сама истина сведочи о истинитости моих речи.
Слава уди кои се упокоавау у наведеном начину живота уопште се не смауе због [чиенице] да им
уди не плету похвале. ер, Бог не гледа као човек и друго е суд Божии, а друго удски. И колико е
незнатних за наводно знатне у овом свету у дан награде бити славнии од свих, по написаном: Али е
многи први бити последи и последи први (Мт. 19, 30). Према томе, радуте се и дрхтите: едно ради
дара Божиег, а друго ради превртивости ума, будуи да нисмо свагда еднаки. Стога, старамо се
едан о другоме у подстицау на убав и добра дела (ев. 10, 24), не оптереууи се (што стално
говорим) одсецаем свое вое. Немомо се леити у вршеу послушаа, ве се подстичимо
ревношу, подржавауи едни друге и носеи бремена едни других као браа, као еднодушни и као
сутелесници. Подвизавауи се из дана у дан на наведени начин и испуавауи хоее свое, ви ете,
као што добро знам, несумиво добити неувениви венац славе.
330.
1) У духовно невидиво борби неустрашиво и храбро уздауе противее неприатеу увек
односи победу: од таквих неприатеи беже; 2) у борби против ереси уопште не треба ступати у
општее са еретицима, нити их помиати: а сам речено забранио (4, 129)
1) а сам немоан и речу и делом. Ипак, неопходност ми налаже да вам тешим и будим духовно према
силама. Они кои се у рату боре са неприатеем имау потребу за бодреем од стране сабораца.
Утолико пре ви кои водите борбу са невидивим неприатеима имате потребу да вас помазуу поучним
речима и да се усмеравате у духу. Ваша борба ние еднодневна, него на читав живот, због чега вам,
уколико однесете победу, [припада] венац нетрулежности. Меутим, уколико будете побеени,
[наследиете] вечно терет бесмртне срамоте. Нека нам се не деси да пострадамо и да се посрамимо у
нади нашо! Напротив, немомо сумати да емо, уз Божиу помо, однети победу над аволом
постоаном пажом према себи и непрекидним противеем неприатеу. Вама е познато да се и
обични воници налазе у крао бодрости када се хватау у коштац, меауи се у лицу и изгледауи
другачии неголи рание. У та час на сеае им не долази ни жена, ни деца, ни родитеи, ни браа нити
било ко, ве им е ум, и срце, као уосталом и тело усмерено на борбу. И ми смо по унутрашем човеку
дужни да се слично настроимо, ни мало се не боеи противника и пружауи се на их са ревношу и
пламеним духом, као добри воници Христови. Видеи нас таквима, наши неприатеи се удауу, не
смеуи да крену у напад. Меутим, уколико виде да се код нас умаила храброст и ослабио напон сила
и паже, они натежу свое лукове и душу раавау стрелама, т. неумесним помислима. Ипак, ни у таквом
случау ми не треба да очаавамо, ве треба да се брзо, схвативши сво пропуст, покаемо и опет
напрегнемо силе, те ступимо у неуспавиву борбу. И тако треба увек чинити.
2) И сада е еретичка борба разливена по читаво васеени. И ако хоете, подигните очи ума вашег те
е те угледати сво поднебесе пуно раених у то борби. ер, змиа узима под своу власт не само
неверне еретике, блуднике и преубочинце и друге кои чине сличне неприличности, ве и оне кои се
равнодушно односе према таквима и ступау у општее са има, будуи да е истинита реч: Она ко се
дотиче смоле поцрнее и ко општи са гордим постае му сличан (Сир. 13, 1). Стога сам а, премда ме
прекоревау, забранио да се помие као православан на свештеним спомиаима и на Божанствено
248
Литургии она ко се претвара да е православан и не престае да општи са ересу. Кад би он исповедио
грех сво и причестио се Светом Танама, чак и у часу смрти, православни би могли за ега да врше
принос. Меутим, он е отишао у општеу са ересу. Како би се, дакле, он могао увести у православно
општее? Свети апостол говори: Чаша благослова коу благосиамо ние ли заедница Крви Христове?
Хлеб кои ломимо ние ли заедница Тела Христова? ер едан е хлеб, едно смо тело многи, пошто се
сви од еднога хлеба причешуемо (1. Кор. 10, 16-17). Судеи према реченоме, причешивае
еретичким хлебом и чашом чини да причесник припада скупини коа е противна православно. Наиме, од
свих таквих причесника састава се едно тело кое е туе Христу. Апостол на другом месту узвикуе:
ер шта има праведност са безакоем; или какву заедницу има светлост с тамом? Или какав део
има верни с неверником? И какво е слагае храма Божиег са идолима (2. Кор. 6, 1416). Због их треба
плакати. За оне, пак, кои су ош меу живима треба да се молимо да им се да да се истргну из замки
авола. За себе, назад, треба да захвауемо што нас е Бог изабрао од почетка за спасее у
светии Духа и вери истине (2. Сол. 2, 13) како бисмо му служили у Православно вери до правог
исповедништва. И уколико га остваримо непорочно и беспрекорно Он е нас удостоити свог небеског
Царства.
331.
1) Остала дела имау свое време, али дело спасеа увек треба да се врши; 2) немомо га одлагати
видеи да смрт коси све и помишауи на мудре и луде девоке; 3) устанимо и поревнумо да се
припремимо за сусрет са Жеником (4, 130)
1) За разна дела одреуу се разна времена: едно е време за сетву, а друго за жетву; едно е време за
мир, а друго за рат; едно е за делае, а друго да бездество. За граее душевног спасеа, пак,
погодно е свако време и, уколико хоемо, подесан е сваки дан. Будимо увек покретни и добро
настроени за добро, испуавауи се младиком ревношу за остваривае речи Божиих: ер нису
праведни пред Богом они кои слушау закон, него е се оправдати они кои испуавау закон (Рим. 2,
13). Према томе, пошто нам предстои духовна борба, ми треба да ратуемо благодушно и да уз Божиу
помо прогонимо демонске помисли кое устау на нас. ер, уколико се устале у нама, оне изазивау
душевну смрт. Уколико предстои духовна жетва, ми треба усрдно да жаемо како бисмо у духовне
житнице сабрали довоно залиха за вечни живот и како не бисмо вечно умирали од глади. Увек е и
време молитве, и време суза, и време чишеа од падова и време задобиаа Царства небеског.
2) Зашто се премишамо? Зашто каснимо? Зашто одлажемо дане свог исправеа? Не пролази ли
обличе овога света (1. Кор. 7, 31)? Нису ли безброни они кои од нас одлазе свакодневно? Не славе ли
гробови кои се непрестано отварау победу над нашом бедном природом? Не чини ли исто и зема,
примауи тела наша коа су о сродна? Зар емо ми овде остати до краа? Зар не видимо колико е ве
[монаха] отишло из нашег братства? Где су блажени оци наши? Где су духовна и телесна браа? Где су
другови наши и приатеи у напорима, рукодеима и псалмопоау? Како смо ми заборавни. Када
наступи смрт неког брата или оца, ми одмах долазимо себи, скрушавамо се и даемо завет да емо
убудуе ии право. Но, после извесног времена, ми заборавамо на скрушеност и на свое добре
намере. Светитеи Божии, меутим, нису поступали тако. Они су читав живот размишали о смрти,
свакодневно умируи, свакодневно се распиуи свету и свакодневно произвоеем одлазеи Богу.
Стога сада тамо живе блаженим и невечерим животом. И зар вас не плаши пример десет девоака?
Ево женик долази, излазите му у сретае. И мудре га дочекаше и уоше с им на свадбу. А луде су
због недостатка добрих дела закасниле. И кад су повикале: Господару, Господару! Отвори нам, чуле су
одговор: Заиста вам кажем, не познаем вас. Тако су и остале напое. Господ е ош додао: Стражите,
дакле, ер не знате дана ни часа (Мт. 25, 6; 10-13).
3) Према томе, треба да бдимо, да душу будимо из сна, да се држимо трезвоума, да се скрушавамо, да
се чувамо у чистоти и непорочности, да идемо у светлости како нас смрт не би постигла изненада и пред
нама затворила врата милости. И ве нее бити никога ко би отворио и помогао. Стога пожуримо да за
исход припремимо дела коа су угодна Богу. Леиви нека устане на дело, непослушни нека почне да
слуша, надмени нека се смири, сурови нека смекша, непокаани нека се скруши, неисповеени нека се
исповеди, беспослени нека почне да се труди. Нека се сви исправе и лате за добра дела. Додау ош
нешто: женоубиви нека се отрезни, т. нека не пребива често са женама и нека се не задржава дуго са
има. ер, од тога се запауе ога греха, као што слушамо у Писму, кое говори: Дали е ко ставити
ога у недра, а да не изгори своу одеу? И да ли е ко ии по распаеном угеву, а да не опече
249
ноге? Тако [пролази] она ко иде жени удато (Прич. 6, 27-29). Меутим, и девственица е удата уколико
е ступила у монаштво, као и она коа е дала монашке завете: ихов Женик е Господ славе. а говорим
онима кои су се расеали лево десно и живе своевоно, измишауи оправдаа за свое грехе и не
схватауи да е Господ наредио да извадимо и око кое саблажава (Мт. 5, 29), а камоли шта друго.
Вама, пак, ево шта у реи: Дужни смо пак ми аки слабости слабих носити (Рим. 15, 1), и за неуредне
представати образац доброг поступаа. Ви сте благодау Христовом, уосталом, ве такви. Ипак, све
више напредуте, те ете се спасти у Господу нашем Исусу Христу.
332.
1) Он указуе да су циеви и делатности монаштва изнад свих других чинова и зваа; 2) оно све
себи привлачи, без обзира на тешкое; 3) он призива на радост и благодарее Господу што смо га
се удостоили и на старае да будемо прави монаси (4, 131)
1) Богу узнесимо славу стога што смо се удостоили да изаберемо добри део, т. да седимо код ногу
Исусових и слушамо беседу егову (Лк. 10, 42; 39). Други се старау и узнемиравау за много, т. за жену
и децу, за имае и новац, док ми имамо едну бригу - како да угодимо Господу. Други ратуу за земаског
цара и принуавау се да робуу еговим наредбама чак до проливаа крви. Ми смо, пак, у произвоном
рату у коме са свом слободом испуавамо заповести Свецара Христа у нади на добиае бесконачног
Царства небеског. Други предузимау дуга и напорна путоваа ради ништавних и краткотраних имаа, а
ми едино треба да дау и ноу притичемо у храм Божии како бисмо узносили хвале величини Божио,
стичуи духовне, неукрадиве и вечне ризнице, а не злато кое пропада.
2) Ми понекад сусреемо понешто скорбно и тескобно по споашем положау или по унутрашем
стау. Ми, пак, [све] лако подносимо због Речи Божие и наше наде. Ми, наиме, знамо да се радуемо у
невоама и да се не осеамо тескобно у тескобама. Наш живот самим своим неприатностима привлачи
оне кои имау ум. Ко не воли родитее и ко ние расположен према има? Ипак, оставауи их из
убави према Богу, синови удски долазе овамо. Шта е тесние од супружништва у коме, по речи
Господо, двое постау едно тело? Ипак, еванелски мач и такве расеца и шае овамо. Овде великаш
напушта свое имае, богати богатство сматра за трице, бедни заборава своу беду и сиромашни
престае да е сиромашан. Овде и цар скида своу порфиру и постае раван осталима. ер, наше братство
е еднако часно тело Христово и обите наша е опште пристаниште спасеа, кое е подеднако
спасоносно за све. Код нас е све другачие, т. супротно свету. Када се деси смрт, овде се не чуе вапа и
плач, као код убитеа живота, ве се у тишини врши погреб почившег. ер, овде ни жена не узвикуе,
ни деца не вриште, ни сродници не плету плачевне песме сеауи се час едног, час другог, ве исход
бива са радошу и спровод са добром надом. Додуше, има и суза због духовне убави према
упокоеном. Меутим, у има нема ничег неумесног, с обзиром да е и Господ плакао код гроба Лазаревог
по своству наше природе (н. 11, 35). Да ли е од века постоао неки блажении живот? Да ли е неки
други начин живота више приближавао уде Богу? Стога е умесно да давидски узвикуемо: ер овде
заповеди Господ благослов, и живот до века (Пс. 132, 3).
3) Радумо се и савеселимо се едни другима, неуутно благодареи и безмерно волеи свеблагог Бога
нашег будуи да нас е призвао из таме у светлост, из понижеа у славу, из незнатности у признае.
Свако од вас зна од кога се родио, откуда се овамо устремио, са ким е потом ступио у општее, кога
именуе братиом и са киме е настаен. И та преимуства су само предвере будуих обеаа. Уколико
добро завршимо подвиг кои нам предстои, уколико се на све могуе начине подвизавамо да подносимо
напоре и да приносимо плодове послушаа по чину и уставу кои важи меу нама, ми емо на крау
обрести оно што око ние видело, што ухо ние чуло и што човеку на срце ние долазило, т. оно што е Бог
припремио онима кои га убе (1. Кор. 2, 9). Нека бисмо сви добили речено.
333.
1) Учестала умираа учвршуу сеае на смрт, а сеае на смрт и додир са ом доноси страх
Божии; страх Божии, пак, чисти срце од страсти; 2) идимо реченим путем ка блаженом бестрашу
(4, 132)
1) Учестале су вести о смрти кое се чуу и издалека и изблиза, а нарочито о смрти наше духовне брае и
отаца. Ето, поред других оставио нас е и брат Григорие. егов живот е био похвалан, а смрт - блажена.
250
ер, он се упокоио у изгнанству за Христа. Шта, дакле? И ми, наравно, и мали и велики, и стари и млади
морамо да преемо одавде. Сви имамо исту епитимиу смрти. И едни рание, а други касние одлазе из
овог живота. Према томе, како да не размишамо о смрти и о ономе што емо сусрести по изласку душе
из тела? Како емо издржати предстоае анела уколико се нисмо обукли у оруже светлости? Како
емо пои оним путем уколико са собом не понесемо залихе вечног живота? Како емо мимоии кнеза
овог века, о коме е Господ рекао: Долази кнез овога света, и у мени ништа нема (н. 14, 30), уколико не
будемо слободни од страсти кое нас чине робовима? Господ говори: Благо томе слуги кога господар
егов, дошавши, нае да чини тако. Заиста вам кажем: поставие га над свим имаем своим. О,
милог ли гласа. Ако ли та рави слуга рече у срцу своме: Нее мо господар ош задуго дои; и почне
туи другове свое, а ести и пити с пианицама. Дои е господар тога слуге у дан када се не нада, и
у час када не мисли, и расеи е га напола, и дае му удео са лицемерима; онде е бити плач и шкргут
зуба (Мт. 24, 46-51). Зар нас ова прича не плаши? Зар ова опомена не измождуе наша тела? ер, не
ради се о басни и о пустим речима. Напротив, реч уопште не доспева до тачног изражаваа онога што
е се тада десити. ер, она плач ние исто што и ова, и тамоши шкргут зуба ние исто што и овдаши.
Измеу их е веа разлика неголи измеу сна и аве. Стога се тамоши ога не гаси, а овдаши гаси, и
ондаши црв не умире, а овдаши умире. Меутим, ко о томе мисли и расууе? Ко то види и чуе? ер,
могуе е гледауи не видети и слушауи не чути услед окамеености срца и страстоуба срца. Ко
има плач кои ублажава Господ и ко се свакодневно чисти од оскрнавеа коа долазе са разних страна,
не одлажуи очишее за сутра? Каже се: Достае сваком дану зла свога (Мт. 6, 34). Ко чежи за Богом
да дае богочеживост одбацууи сваку овдашу пристрасност како би са Давидом могао да каже:
Прилепи се душа моа уз тебе, а мене прихвати десница твоа (Пс. 62, 9)? О блажене
беспристрасности. Ето какви треба да будемо, брао. Слово очекуе да се тако настроимо, т. да будемо
пламени духом, обучени у оклоп вере, окриени надом и потпуно спремни за исход.
2) Стога молим и преклием да, као они кои свакодневно умиру, принуавамо себе према силама на све
прилично, знауи да врлина по природи захтева подвизавае и да подиже горе, док самоугодиви грех
вуче у преисподу. Стекнимо очишууе сузе кое раа скрушено срце и смиреноуме. Учинимо свете
анеле своим приатеима бестрасним животом како би нас у време исхода дружеубиво узнели ка
Владици. И а не говорим као да сам што добро учинио, него желеи да заедно са вама [добро] чиним.
Назад, а сам дужан да говорим, а не да утим, будуи да вас убим убаву Божиом. [а желим] да
сви ми, чинеи добро, постанемо наследници вечног живота.
334.
1) Он укорева [братиу] што су престали да откривау помисли; 2) потом наводи примере грозних
караа Божиих на оне кои се не кау како би дао подстрек за исповедае (4, 133)
1) а сам се ових дана ожалостио због вас неиздрживом жалошу, будуи да сте престали са
уобичаеним исповедаем, кое е навее и наспасоносние дело у нашем животу. И кад бих видео да
сте постали бои и свршени, а бих се обрадовао будуи да бих добио олакшае у послу. ер, лечее
немои других захтева велики труд. Меутим, како код вас видим супротно, а се питам у чему е узрок.
ер, кажите ми одакле код вас дрскост и нереди кои од е произилазе. Зар ихов узрок ние у
неисповедау и скривау погубних помисли? Почетак, наиме, и корен сагрешеа наших есте неумесна
помисао. Уколико се открива, она се милошу Божиом прогони, а ако се скрива - постепено прелази у
дела таме. Отуда душевне смрти, отуда меусобне деобе, отуда речи самооправдаваа, кое пораа
незнае и заблуда.
2) О, човече. Животие кое немау разума саме по себи, као што видимо, знау коа ела су им штетна и
избегавау их. Не треба ли утолико пре човек [да зна шта му е штетно] с обзиром да се од самог крштеа
обогатио сваким познаем добра? Зар ти не чуеш да Писмо говори да Бог не поштеде стари свет,
него сачува проповедника правде Ноа, и седморо с им, и наведе потоп на свет безбожнички (2. Пт. 2,
5). Зар ниси читао да Господ градове Содом и Гомор осуди на пропаст и у пепео претвори,
поставивши их за пример будуим безбожницима (2. Пт. 2, 6). Зар ниси често слушао да апостол
узвикуе: Не варате се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни преубници, ни рукоблудници, ни
мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пианице, ни опадачи, ни отимачи, нее наследити Царство
Божие (1. Кор. 6, 9-10). Слушауи речено, како можеш реи да не знаш шта е раво? То е само
претварае и избегавае [одговорности]. Зар се не боите опомена? Зар не дрхтите пред Оним пред
коим дрхти сва твар? Нека се, дакле, нико не удауе од исповедаа.
251
335.
1) Рекавши да воли братиу, и да е уверен да и они ега воле, он призива да благодаре Богу за
такав савез и да претрпе уколико се деси да их строго прекорева; 2) потом их убеуе да уопште
радо подносе напоре и скорби у граеу спасеа, будуи да другачие не може бити; због
великих обеаа коа су са има седиена, они не могу да наруше радост коа е своствена
светима; 3) верно ходимо путем Божиим и пожуримо да устанемо уколико се деси да се
спотакнемо (4, 134)
1) Реч Божанственог Писма [износи]: а волим оне кои ме воле и они кои ме траже обреше благодат
(Прич. 8, 17). На другом месту оно указуе и на обележе убави, говореи; Она ко воли приежно кара
(Прич. 8, 17). Будуи да сам а смирени поставен за вашег настоатеа, по неопходности сам вас у
прошло поуци изобличавао и корио, премда не да бисте се, по речи апостолско, ожалостили, него да
бисте познали преизобилну убав коу имам према вама (2. Кор. 2, 4). ер, и а се жалостим са вама у
време жалости ваше, као што се и тешим у радости вашо. Или, на кога другог да гледам, или због кога
другог да се жалостим и радуем? Ви сте и моа браа, и чеда, и оци, и приатеи, и сродници, и воени,
и жеени, и радост, и венац, и све што може изразити искреност мог општеа са вама. а вам сведочим
своу увереност да сте и ви према мени такви. Ви нисте привезани ни за родитее, ни за брау, ни за
род, ни за отабину, ни за било шта видиво, ве само за Бога и за мое смирее по Богу.
Стога узносимо благодарност Богу у Духу Светом, кои нас е сединио у меусобно убави да будемо
едно тело, едан дух, као што смо и позвани у едну наду зваа свога (Еф. 4, 4). Радумо се и сарадумо
се едни другима. И немомо се отуивати едни од других стога што се понекад дешава да вам говорим
прекорно. С обзиром да сам подстакнут убаву и општом коришу, ви карае подносите трпеиво.
ер, написано е: Сине, немо пренебрегавати карае Господе и немо слабити када те изобличава.
ер, Господ воли онога кога кажава и кара сваког сина кога прима (Прич. 3, 11-12), И апостол додае:
Ако подносите карае, Бог поступа са вама као са синовима. ер кои е то син кога отац не кара?Ако
ли сте без караа, кое су сви искусили, онда сте копилад а не синови (ев. 12, 78).
2) Богатство и власт и остале житеске ствари кое су пожене за уде не добиау се на дар, него
захтевау велике напоре и зно. Може ли се, стога, претпоставити да е достизае Бога и божанствених
награда лако и едноставно дело, или да ние испуено безмерним напорима и зноем? Зар таква
претпоставка не би била сведочанство крае простоте и кратковидости? Због чега ми чуемо да нам
кроз многе невое ваа уи у Царство Божие (Дап. 14, 22), и да су уска врата и тесан пут што воде
у живот вечни (Мт. 7, 14)? Кои е узрок реченог? Ми, наиме, сами нисмо хтели да пребивамо у рау
безбрижног живота и безмерне радости коа нам е била дата на почетку, ве смо несавесно радие
изабрали да паднемо у садаши многострасни и многоскорбни живот, из кога опет не можемо да
изаемо уколико не проемо школу невоа, подражавауи Господа нашег Исуса Христа, кои уместо
предстоее му радости претрпи крст, не мареи за срамоту (ев. 12, 2).
Скорби по Богу нама се олакшавау надом на вечна добра, услед чега обично нису сувише тешке. Стога
се за свете садаше време назива [временом] празника. Свети Давид сведочи, говореи: Радуте се
праведни у Господу (Пс. 32, 1). Он, дакле, указуе на свагдашу радост. Слично и блажени апостол
потвруе: Радуте се свагда у Господу, и опет велим: Радуте се (Фил. 4, 4). И наведено се говори о
онима кои су били у невоама и плакали, кои су се подвизавали и пребивали у борби и кои су
многообразно страдали. ер, туга по Богу код врлинских [уди] пружа повод за радост.
3) И ми сваки дан проводимо као празник, благодушно подносеи скорби ради Бога и не слабеи због
аволских замки и напада. Уколико се деси да понеко задрема или се умом, речу или делом заведе на
нешто неприлично, нека пожури да устане и да се врати на претходно добро настроее, те да опет са
врелим усрем почне да служи Господу, знауи да од цара почасти добиа воник кои се бори и
супротстава, а не она ко бежи са поа битке. Пребивауи, дакле, до последег издисаа у невидиво
борби, и ми емо се удостоити вечних добара по милости Божио, те добити Царство небеско у Христу
Исусу, Господу нашем.
252