Наслов изворника:
Prwtopr) `Iwannhj S) Rwmani,dhj
PATERIKH QEOLOGIA
A e]kdosh Au[goustoj 2004
Ekdoseij PARAKATAQHKH

ПРОТОПРЕЗВИТЕР ОВАН С. РОМАНИДИС
Професор универзитета


СВЕТООТАЧКО БОГОСЛОВЕ

Предговор:
Протпопрезвитер Георгие Д. Металинос

Обашеа:
Монах Дамаскин Светогорац

Са елинског превео:
мр Александар аковац


Предговор


Универзитетска читалачка публика треба да се радуе обавивау ове киге
познатог и поштованог свеправославног професора догматике, протпопрезвитера о.
ована Романидиса. Магнетофонски записи егових предаваа са првог семестра
академске године 1983-1984 на Теолошком факултету у Солуну, дали су идеу еговим
верним ученицима, о. овану и монаху о. Дамаскину Каракалском, да те записе пренесу
на хартиу и да их понуде православном мноштву ради теолошког очишеа и духовне
икономие.

Сваки пут када сам разговарао са еговим учеником, о. ованом, стицао сам
снажан утисак кои е на их чинила егова реч. егова предаваа су пратили ( =
слушали) су не само студенти Теолошког факултета, него и суденти других школа, али
и они кои су ве отслушали егова предаваа.

Ова изваредни универзитетски професор и клирик, указивао е на Догматику
другог лика коа е надилазила дотле познате схоластичке обрасце и академизме, кои
ош увек постое у нашо теологии. егова реч е била утврена у светоотачком учеу
и ние се ограничавала на просто навоее светоотачких места ( = цитата), него е
продирала у ихов дух и искуство, у ихову срдачну свезу са Троичним Богом. Ова
сведочанства о професору о. овану Романидису, заедно са моим увереем кое е
прозишло из проучаваа еговог дела, довела су ме до закучка да униврезитетско
време можемо да поделимо на доба пре Романидиса и доба после Романидиса. ер
е по први пут универзитетска теологиа у еговом лицу упознала спо историе и
богослужеа ( = богопоштоваа) Православне Цркве, као израз искуства црквеног тела
и сведочанства живота у Христу, а не као неко аутономно научно знае, кое не
учествуе у борби верног за спасее.

Ова кига, тако представа и символ историе наше академске теологие, коа
почие Теолошком школом онске академие (1824) нарочито тамошом наставом
догматике, коа представа срце теолошког изучаваа и научни увод у Веру Цркве.

1
Због тога е сигурно да нее само специалисти ( = стручаци) и студенти него и читаво
тело цркве имати много користи од ових предаваа, због црквености и привржености
предау иховог аутора, кои е догматску теологиу видео и доживавао као црквену
службу.

Свакако, значаан е и рад о. Дамаскина на читавом тексту. ер се, без да измени
и намае слово и дух блажене успомене свога професора, постарао да поправи све
неасное кое се авау у живо речи ( о. ован е увек говорио и предавао напамет, а
ние читао предавае) и прилагоди их писаном слову, а да ние изменио ни намае
словце свог професора. На овоме му честитамо од срца и благодаримо за егов труд,
кои е донети толико духовне користи.

Протпрезвитер Георгие Д. Металинос
Професор атинског универзитета






































2
УВОДНЕ НАПОМЕНЕ



Ова кига садржи запис магнетофонских снимака у амфитеатру одржаних
предаваа из Православне Светоотачке догматике, професора, блажене успомене,
протопрезвитера ована С. Романидиса, онако како су ова предаваа замишена и
излагана на Аристотеловом Универзитету у Солуну током првог семестра године 1983.

Текст е пренет са неопходним исправкама, тамо где е то било потребно.
Вредност предаваа, у порееу са писаним текстовима о. ована есте то што су,
пошто су била намеена студентима, едноставниа по свом езику и изразу али се у
суштини и по ширини не разликуу од егових писаних текстова.

език о. ована е многозначан. То нисмо желели да меамо. Сматрали смо, пак,
да е у сваком случау добро да поправимо стил о. ована, да допунимо езичке
недосатке. Колико е могуе, настоали смо да у правопису следуемо стилу егових
других кига.

Такое смо сматрали да е добро да ова предаваа буду допуена и одрееним
коментарима. Сматрамо да е читаоцима на та начин бити олакшано разумевае
предаваа.

Текст кои е усмено произнесен, по своо природи не представа научни спис,
ве е то покуша увоеа читаоца у дух и истину Православног Предаа. Ова
предаваа настое да предау читаоцима спознау да Православно Предае кое е у
ему положено, не прествава само теолошки метод коим се може стеи до егових
претпоставки, ве оно представа метод ( = начин) достизаа психолошког и духовног
исцееа и виеа Бог сходно могуностима човека. Ова предаваа настое да покажу
да се ова метод нуди сваком човеку до данаших дана. Пошто е Бог Светлост, ова
метод, ако се исправно разуме, ние друго до кретае ка то Светлости.

У текстовима предаваа о. ована асно се говори о очишеу срца од страсти.
Отац ован се овде не бави питаем на кои начин се то очишее постиже. Учее о
очишеу налази се у Подвижничком предау Цркве и оличено е у текстовима као
што су Лествица Светог ована Синаитског (Лествичника прим. прев.). Она ко
жели да се подучи о очишеу срца може да отпочне са пручаваем или
истраживаем овог текста, Лествице Светог ована.

У овим изговореним ( = произнесеним) предаваима, о. ован се бави и питаем
како е Православно Предае научавано, предавано и живено у Грчко у периоду
након устанка из 1821. године па до наших дана, какав е знача и каква е улога
Православног Предаа у данашо епохи, кое су претпоставке еговог оживаваа,
као и ко су били и ко су сада егови неприатеи. Он се у исто време бави и основама
Православног Предаа али и износи критику еговог савременог схватаа и примене.
Он ово чини ради обзнаиваа Православног Предаа и егове вечне вредности, што
и есте ци овог труда.

Реч о. ована, пошто е истинита, есте савремена и у наше доба, ер икао е
Православно Предае у области еладске цркве оживено након обавиваа егове
киге Прародитески грех,1 остала е тужна чиеница да су Светоотачко учее и
теологиа и дае непознати многима у нашо земи. Тако и смуее у теолошким
круговима по питау одреених теолошких тема (на пример, шта е ра и пакако) есте
последица недостатка светоотачког теолошког критериума.

Читалац е видети да е език о. ована понекад оштар. Уверени смо, меутим, да
ова оштрина може да буде исцеууа.

1 Кига е обавена и на српском, ован Романидис, Прародитески грех, Нови Сад
2001, превео С. акши. (прим. прев).

3

Топло благодаримо онима кои су нам уступили касете са предаваима о.
ована, као и свима кои су се потрудили у ихово припреми за издавае, као што е
еромонах о. Алексие Тредер и монах о. Арсение Блианкофтис.

Такое топло благодаримо поштованом протопрезвитеру о. Георгиу
Металиносу, професору универзитета у Атини на подршци и храбреу за обавивае
овог дела, кое се и обавуе са еговим уводом.

Благодаримо такое сестрама блажене успомене оца ована Романидиса
Евламбии и Анастасии, на ихово дозволи да ова предаваа обавимо.

Ова труд не би постигао ци без графичког атееа Полимпсистон и иховог
упосленика г. Хрисиле Пегиу.

Написано на Свето Гори, године 2004, месеца ануара 16,
на дан Преподобног оца нашега Антониа Великог,
професора пустие.

Дамаскин светогорац



































4
САДРЖА

Предговор
Уводне напомене
Садржа


ДЕО ПРВИ
Елементи Православне антропологие
и теологие

1.
Шта е ум човеков






2.
Ко е психопата, према Оцима Цркве




3.
О одваау Западног хришанства од Православног етоса
4.
Шта е Православе







5.
Друштвени ци Православа





6.
Кое стае одговара Богу
7.
О размевау догмата
8.
О паду Адамовом







9.
Коа е суштина нашег Православног Предаа
10. Православе ние религиа
11. Ко су теолози Цркве
12. О умно молитви
13. Научни метод у теологии и ко е богоносан
14. О религии
15. О две вере
16. Апологиа на тему душе
17. О милима и помислима човековим
18. Кои е наважнии догмат Светоотачке теологие
19. Шта е искуство обожеа
20. О убави
21. О календару, као и о ритон и смислу у теологии
22. О два слеке апокалипсе
23. У суочавау у истраживау и у теологии
24. Шта е кост у грлу Православне Теологие
25. Ко е пророк у Новом Завету
26. О Тани миропомазаа
27. О лаицима и клирицима, као и о Цркви
28. О франколатинима и о исихазму
29. О конзервативцима и либералнима
30. О богонсцима
31. О томе да ли православна теологиа наука


и да ли е Православе религиа
32. О разлици измеу Православа и ереси
33. Кое е метафизичко гледиште теологие
34. О обожеу
35. Ко е Бог и ко е човек
36. Христос у Старом и у Новом Завету
37. О свето Троици. Ко е Бог
38. Свето Писмо под призмом Западне теологие

5
39. О суштини Божио
40. Светоотачко расуивае о Свето Троици
41. Разликовае суштине и енергиа Божих
42. О Тани Свете Евхаристие
43. О Оваплоеу
44. О Тани Свете Троице
45. О искуству обожеа и о три садиума духовног живота
46. О енергиама Божим
47. Метафизичко сагледавае религие
48. О монаштву
49. Православе и идеологиа
50. О егзистенциализтму
51. О теологии
52. Расуивае у Православно теологии
53. Западна теологиа и савремена наука
54. Коа е разлика измеу православних и еретика
55. Ко е истинити теолог
56. О молитви
57. Данаше духовно стае у елади
58. О Саборима
59. Православе као посебна религиа ромске државе
60. О црквено музици


ДРУГИ ДЕО
О учеу еретика
и како су им се Оци супротствили


61. Како су се Оци супротставали еретицима
62. О средевековно философии и схоластичко теологии
63. ко су оци теолози
64. Темеи искуства обожеа
65. Разликовае суштине и енергиа
66. О постоау Божием и о стварау света
67. еретици и ихово учее















6
ПРВИ ДЕО
ЕЛЕМЕНТИ ПРАВОСЛАВНЕ АНТРОПОЛОГИЕ И ТЕОЛОГИЕ



1.
Шта е ум (nou/j) човеков


Исцеее душе човекове есте превасходна брига Православне Цркве. Црква е
вазда исцеивала душу. Имала е уверее, из евреског предаа и од самог Христа и
Апостола, да на месту где се налази физичко срце дела ( = ради) нешто, што су Оци
називали ум. Прихватили су, дакле, предаски израз ум кои значи мисао или разум
али су учинили извесну измену. Умом су назвали мислену енергиу коа дела у срцу
душевно здравог човека. Не знамо када е почело овакво разликовае, пошто изгледа
да су неки Оци истим речима називали ум, као и разум, али и умну енергиу, када се
она спушта и када дела у срцу.

Тако, према овим мишеима, умна енергиа есте една и едина енергиа душе,
коа у мозгу дела као разум и коа у исто време у срцу дела као ум. Исти, дакле, орган
ум непрестано се моли у срцу, и тако е схватана непрестана срдачна молитва док у
исто време /ум/ у мозгу размиша, на пр. о математичким проблемима или о било чему
другом.

Потребно е да кажемо да е оно што Апостол Павле назива ум истоветно са
оним што оци називау мисао ()*. Постои една терминолошка разлика. Када
Апостол Павле каже мо дух се моли (1Кор 14, 15), мисли на исто како кад Оци кажу
мо ум се моли. А када каже мо ум се моли мисли моа мисао се моли. Ум
како га Оци схватау ние исто што и ум код Апостола Павла, него оно што Апостол
Павле назива дух. Када каже молим се умом, молим се духом или поем умом, поем
духом и када каже да Дух Божи сведочи нашему духу - auvto. to. pneu/ma
summarturei/ tw/| pneu,mati h`mw/n (Рм 8:16), под речи дух мисли на оно што Оци
називау ум. А кад користи реч ум подразумева мисао или разум.

У изразу Дух сведочи нашем духу, говори о два духа: о Духу Божием и о духу
човековом. Ова дух човеков е на неки неасан начин, касние у време Светог Макариа
Египатског, почео да се назива ум а само су речи разум () и мисао ()
наставиле да се односе на човеков разум (). Тако е ум поистовеен са духом,
т. са срцем. ер срце е место где, према Апостолу Павлу,2 борави дух човеков.

Тако разумно делае, према Апстолу Павлу, бива умом (дакле мишеем,
разумом), док умна молитва бива духом и есте духовна молитва, дакле, срдачна
молитва.3 Тако тамо, кад Апостол Павле каже Али у Цркви волим реи пет риечи умом

* значи и интелект, смисао, инбтелигенциа (прим. прев.).
2 Што значи да дух Божи говори са нашим духом. Бог, дакле, Бог нам се обраа у
нашем срцу благодау Духа Светога. Уп. Добротоубе, Том четврти, 1987, стр. 281 (на
грчком). Овде Свети Григорие Палама у свом другом слову О свештеним исихастима,
говори да ако е Есрце управите читавог постоаа, тамо е и ум и све помисли душе.
Овде Св. Григориа Палама под изразом срце не мисли на физичко срце, него на срце
кое се налази у дубини, док под помом ум не подразумевао мишее, него енергиу
срца, коа иде из суштине ума, т. из срца. Изрази срце и ум се у суштини поклапау
(истоветни су). Због тога каже Св. Григорие каже: Ум е унутраше тело тела, т. срце
(нав. Дело, стр. 282). Овако он одреуе шта е дух.
3 Видети: Митрополит ероте (Влахос), Личност у Православном Предау, издае
манастира Рождества Богородице, Лавадиа 1994, стр. 24 (на грчком), где каже следее:
Човек има два спознана центра. едан е ум кои е одговарауи орган кои може да

7
своим, да и друге поучим, неголи хиаде риечи езиком (1кор 14, 19), то значи да
више жели да каже пет речи да подучи друге, него да се умно моли. Ово, што овде
говори Апостол Павле, неки монаси тумаче да Апостол говори о молитви Исусово,
дакле о молитви: Господе Исусе Христе помилуе ме, коа се састои из пет речи. Али
овде Апостол говори о речима коима подучава друге.4 ер како би могао да их
подучава умном молитвом, кад е умна молитва унутраша молитва човека а они кои
се око ега налазе не чуу ништа? Подучавае, пак, бива разумним научаваем и
разумним делаем. Научавамо и говоримо разумно, што е уобичаено у удском
друштву.5
Друштво могу, меутим, да имау и они кои у срцу имау умну молитву. Могу,
дакле, да седе заедно и да едан са другим заедничаре а да не говоре. Меу има,
дакле, може да постои духовна свеза. Ово за их наравно важи и када су удаени.
Овакви уди свакако имау блгодат прозоривости и пророштва. Прозоривошу
знау прегрешеа сваког човека као и егове помисли, док пророштвом гледау и
говоре о стварима кое е се збити у будуности. Наравно, постое такви облагодаени
(харизматици9 уди коима ако доете да се исповедите, знау све што сте учинили у
животу, и пре него што отворите уста да им било шта кажете.


2.
Ко е психопата према Оцима Цркве



Према мишеу Светих Отаца сваки човек есте психопата. Ние потребно да
неко буде шизофреничар да би био психопата. Реч психопата према Светоотачком
мишеу означава да психопатиа постии у оном човеку код кога умне енергие не
делау исправно. То е, дакле, случа када е ум човеков испуен помислима, не само
злим помислима него и добрим помислима.6
Она ко има помисли, добре или лоше, у свом срцу, такав човек према
светоотачком мишеу есте психопата. Па макар егове помисли биле и етичне или
чак наетичние или пак, неетичне или какве било друге. Дакле, према оцима Цркве
такав кои ние прошао очишее душе од страсти и ние достигао стае просветеа
благодау Духа Светога, есте психопата. Овако, меутим, не мисли психиатриа.
Психопата за психиатра е нешто друго. То е она кои пати од психозе,
шизофреничар. За Православе, меутим, да ли е она ко ние достигао очишее
душе од страсти и кои ние достигао просветее, нормалан или ние? То е тема.

Ко е нормалан Православни хришансин према православном Предау? Ако то
желите наасние да видите читате последовае Светог Крштеа, читате последовае
Светог Миропомазаа или шта год желите из Великог Требника. Читате последовае
освееа светог храма. Тамо ете видети шта значи храм Духа Светога, тамо ете
видети ко е просветен.

Сва последоваа као и подвижничко прдае Цркве говоре углавном о три
сдатиума: О очишеу душе и тела од страсти, о просветеу ума човековог
благодау Духа Светога, и о обожеу душе и тела човековог. Углавном, меутим,

прими откровее Божие, кое се касние утвруе кроз разумом, а друго е разум кои
спознае свет кои нас окружуе.
4 Погледа Добротоубе, Том 3, 1976, стр. 42, $29 и стр. 352 (на грчком).
5 Погледа Добротоубе, том 3, 1976, стр. 352, (на грчком).
6 Видети: ован Романидис: Религиа есте нервна болест, а Православе е лек за у, у
, елинизам, кретаа у треем милениуму, томос 2, света Гора, 1996, стр 67-
76 (на грчком).

8
говоре о очишеу и просветеу, док последоваа цркве есу израз разумног делаа.
Ко е, дакле, нормални Православни хришансин? Крштени, али неочишен?
Непросветен? Она ко е очишен и просветен? Свакако, то е она ко е савршен.
Такав е нормални Православни хришанин.

Али по чему се разликуу нормални Православни од других Православних? По
учеу? Не, свакако. Узмите Православне уопште. Они меусобно имау еднако учее
(догмате), исто предае и исто заедничко богослужее. У едном храму може да буде
на пример, тридесет Православаца. Од их су, меутим, само петоро просветени, а
други нису. Тако се постава питае: ко е меу има нормални Православни
хришанин? Нажалост, само оних петоро.

Меутим, очишее и просветее есу одреена стаа исцееа чему можемо
да се научимо од искусних и просветених духовних отаца. Ту имамо асне лекарске
критериуме. Или ти лекарски критериуми ипак нису асни? Ако е ум физиолошки
орган човека, сваког човека ер немау само елини или само Православни ум, него и
муслимани и будисти и читав свет онда сви уди имау исту потребу за очишеем и
просветеем. Пут исцееа е едан. Или постое многи начини исцееа? Има ли то
мсилса или не'?


3.
О удаавау Западног хришанства

од Православног етоса



На ове теме, савремени православни се устежу да одговоре, ер су се данас
толико удаили од тог предаа, тако да православни хришански метод више не
посматрау у контескту болести и исцееа. Не посматрау православе као
исцелитени метод, премда су све црквене молитве баве чисто овом темом. ер ко е
Христос за Православне хришане? Не призива ли се непретано у молитвама и
тропарима цркве као исцелитеем душа и тела наших?

Ако у папском или протестантском предау тражите овакво спомиае Христа,
као исцелитеа, тога уопште нема! Христос се само у православном предау назива
исцелитеем. Због чега е, пак, ово предае нестало из папства и протестантизма, па
се, када им говоримо о исцелитеном методу, зачууу? Зато што е потреба за
очишеем и просветеем, потреба за унутрашом променом нестала из ових уди
и из ихове теологие. ер она ко се меа ние човек, него е Бог! За их се човек не
меа. едина ствар коу човек чини, према има, есте да буде добро дете. И када човек
од злог детета какав е био постане добро дете, тада га Бог уби! Дакле, ако човек
постане добар, тада се и Бог меа и Он постае добар. И тако прво ние волео
/грешника/ а потом га уби! А када е човек зао, Бог се гневи, а када е човек добар Бог
се радуе! Ово се нажалост догаа у Европи.

Али зло е што ово не бива само у Европи него и у Грчко и ова дух е завладао
ногима кои су у Цркви. Тако испадса да е православе религиа у коо Бог меа
настроее! Када е човек добар, Бог га уби. А када е зао, Бог га не воли.7 Бог се

7 Професор г. Георгие Манзаридис, у приказу киге Архимандрита Захариа Захара
под насловом Увод у теологиу старца Софрониа (издае манастира Светог Претече,
Есекс, Енглеска, 2000), кои е обавен у часопису Синакси (бро 85, ан. март 2003,
стр. 94-98): .... убав према неприатеима представа непревариви критериум
истине и католичности ( = саборности) Цркве. У учеу Светог Силуана и старца
Софрониа уди се не деле на неприатее и приатее (или на добре и зле), него на оне
кои познау и на оне кои не познау Бога. Препознати (сматрати) некога за

9
дакле кажава и награуе! Тако е суштина правсолава у грчко данас схваена као
етика. Ние ли овако децу учила веронаука и парацрквене организацие кое имау
западне узоре и кое су занемариле дух православа?

Дакле, ако неко након свега жели да сзана зашто е православе задесила оваква
беда, нека чита Адамантиа Кораиа! Он е након устанка из 1821 покренуо све ово у
Грчко. Он е та коии покренуо прогаае исихазма, кои се борио против предаског
монаштва, против православа и единог правог исцееа душе човекове. Али,
поимо дае.

Претпоставимо да едан образовани научник, кои нема никакве везе са
религиом, едан атеиста ако хоете, начини истраживае религиозних предаа и
стигне до православног предаа, па га открие и опише те ствари. Онда каже: Види
ово! Ово предае говори о души, о умно енергии душе и о одрееном методу
исцееа. Након тога, научник истраживач долази до сазнаа да е ова религиозна
метода, ако се остваруе у удском друштву, имати много корисних последица на
здраве поединца и заеднице. Након тога, наставауи свое истраживае, он
почие да открива одакле се поавило ово предае, кои су егови извори, колико се
времена успешно примеуе у пракси, где се упражава и напокон долази до тога
зашто ово предае више не постои данас у православу и зашто се православе
толико променило. Ова научник потом открива да се ово дешава због тога ер
недостае исихазам и предаско монаштво, кое е носилац овог предаа.

А зашто недостае? Због тога што су земе у коима живе почеле да се
позападачуу, како што се десило са Русиом у време владавине Петра Великог, и у
Грчко након устанка из 1821. Савремени историчар Тунбе (Toynbee) каже да
православно друштво днас, мало по мало постае Западачко друштво.8 Он е написао
читаву кигу, у коо разликуе данас само пет друштава од сто до сто педесет колико
их е било у прошлости. Ових пет друштава е Индиско друштво, друштва далеког
истока (Кина, апан), Европско друштво, православно друштво и древна друштва коа
данас постое ош у неким областима Аустарлие и Африке. Тунбе има теориу како се
сва ова друштва данас позападачуу.

У прошлости е ово позападачивае било у средишту мисионарске паже
Западних мисионара. Европани су у прошлости али и данас слали и шау воске
мисионара не само да би друге народе учинили хришанима него да би их и
позападачили. Због тога и у грчко постое сви ти еретици кои ош увек долазе. Ово
мисионарее, каже Тумбе, ние имало успеха код Афричких идолопоклоника и на
другим местима, ер су мисионари уносили поделе меу уде. На пример, у едно
идолопоклоничко породици едан е постао лутеранац, други баптиста, треи
методиста, следеи пентакосталац, други евангелиста итд. Тако су ихови народи
подеени на мале групе по питау вере, а та подела се догодила и у самим
породицама. Видимо како ово мисионарее доживава вечлики неуспех у
позападачивау уди треег света.

Тунбе, тако уочава да се од 1948 примеуе ново решее. Позападачее се
догаа посредством технологие, као и посредством економие.

неприатеа значи одбацити део тела човечанства и растакае васеенскости. Држае
заповести убави према неприатеима значи да човек пригруе читаво човечанство,
да бива католичан ( = саборан), васеенски. А на поу цркве убав према
неприатеима представа критериум кои посведочуе католичност. Истинита Црква
е она коа има живу убав према неприатеима (стр. 350). Држае овог е од посебне
важности нарочито у наше време.
8 Израз Западно овде не престава географско ве друштвено и религиозно одреее,
и означава Западно, Папско, протестантско религиозно и религиско предае.

10


4.
Шта е Православе



Постои, меутим, и противнапад православних, православног друштва. Шта е,
меутим, то православно друштво? Да ли е то друштво у западном слислу речи? Не.
Православе ние друштво, ако га Тунбе и назива православним друштвом. Због чега?
ер е православе наука и то лекарска наука мерено савременим критериумима. Ние
друштво. Православе ние некакав политички или друштвени систем. То е зато што
се брине ( = стара) о личном спасеу човеа, т. о спасеу егове душе и тела.
Православе се темеи на овоме: Логос постаде тело (н 1, 14) и у Аду нема
покааа. Свакако, у оквиру православа постое настоаа да се створи друштво.
Меутим, православе ние друштво. Али православе ние ни религиа. Православе
ние религиа на начин на кои су то друге религие. У православу се ава едан
единствени феномен кога нема у другим религиама. У томе е разлика. Православе е
исцелитени метод кои исцеуе човекову личност.

Добар лекар се стара о исцееу свакога, независно од болести од кое болуе и
без правеа разлике. Он не издваа неколицину уди да би их излеио. ега не
занима ихов друшштвени статус или ихово образовае или ихов економски
положа или ихова вера ( = религиа9 или ихове моралне особине. Добар лекар гледа
само на то да ли е неки човек, кои му долази, болестан или ние. И, ако е болестан,
труди се и настии да га излечи. Труди се да исцели ( = излечи) пате човекове. Он е
дужан да их лечи. У православном предау, имамо и нешто више од тога. У томе се
управи и састои наш противнапад.

Бог не уби само свете, ве све уде без разлике. Све грешнике, све оне кои су
нечисти, уби чак и самог авола. Он жели да спаси, да исцели све. Жели, али не може
да исцели све, због тога што сви не желе да буду исцеени. А да е Бог убав и да
жели да исцели све и да уби све без разлике, уверили смо се и уверавамо се из
искуства обожених, оних, дакле кои су достигли обожее, т. боговиее и кои су
Бога видели.

Меутим Бог не може да исцели све, због тога што не врши насие над
човековом воом. Бог поштуе човека и уби га. Ипак, Он не може да исцели некога на
силу. Он исцеуе само оне кои желе да буду исцеени и кои траже да их исцели.
Природно е да неко, ко има телесне или психичке болести, одлази добровоно а не на
силу код лекара, како би му било бое, само ако е разуман. Тако е и када е у питау
православна исцелитена метода. Потребно е да неко сам, без принуде и присиле,
слободно да уе у Цркву, д а дое код уди кои су просветени и кои имау искуства
и кои познау исцелитени метод православнпг предаа, и да прибегну послушау
таквом човеку како би пронашли исцеее за себе.


5.
Друштвени ци Православа



Коа е друштвена страна ове теме? Имамо човека, кои у сваком случау живи у
едном друштву у коме треба да делуе као здрава друштвена единка. Исцеее о коме
смо рание говорили, исцеее мислених енергиа душе човекове, када се примни,
аутоматски ствара друштвеног човека, дакле човека психички здравог, кои е спреман
да дела у друштву у свим еговим сегментима. А она ко е исцеен, тиме постае

11
леакр за друге, за оне кои ош нису исцеени. Због тога се лекарска наука коа се
назива православе, разликуе од осталих наука по томе, што она ко е исцеен, тиме
постае исцелите ( = лркар). Исти метод кои е искористио на себи, користи да би
исцелио друге. Због тога не помиша човек, кои е исцеен, да нема духовних чада,
дакле других уди кои духовно зависе од ега, кое би водио ка исцееу.

У древно цркви ние постоао посебан и одреени исцелите, пошто е сваки
хришанин био исцелите. То е била мисиа древне Цркве. Мисиа древне цркве ние
била као у данашо православно цркви, коа често остае на томе да указуе о нашим
дивним догматима или о нашем литургиском предау, као да сем тога нема ничега
другог... Говоримо на пример: Гледате, имамо надивние догмате, надивние
богослужее, надивние поае, надивние одежде погледате како е диван
владичин сакос! Покушавамо да их удивимо владичанским жезлом, мантиама,
крунама, и да на та начин спороведемо мисионарее. Свакако, мисионарее кое се
врши на овакав начин има некаквог смисла и некаквог успеха, али то ние аутентична
мисиа, као она древне Цркве.

Данаше мисионарее се углавном састои из следеег: просветуемо човека
кои е празноверан ( = суеверан) и чинимо га православним хришанином, без да
покушамо да га исцелимо. Тако, меутим, еговом ранием учеу ( = догми)
противставамо или га замеуемо, едним новим учеем (= догмом). едно
празновере замеуемо другим празноверем. ер ако се православе овако представа
и овако преноси, по чему се онда оно разликуе од празновера? ер ако се православе
представа и нуди као хришанство кое не исцеуе, премда е егово превасходно
дело да исцеуе, по чему се онда оно разликуе од празновера?

Постое хришани на Западу, кои имау нека учеа коа су потвдили сабори у
прошлости. Они, дакле, есу еретици, али по питау догмата, не постои тако видива
и велика разлчика измеу их и православних. То ние тако велика разлика као што е
разлика измеу хришана и идолопоклоника. Ако се православни догмати не разликуу
у велико мери од догмата неких хетеродоксних хришана, и ако е е православно
догматско учее, како се данас учи у Грчко, без свезе са исцелитеним методом
православног предаа, у чему се, онда, православно предае, по мишеу оних кои
тако тврде, разликуе од предаа хетеродоксних ( = неправославних)? Зашто би неко ко
ние православан веровао у православе а не у неко друго хришанско учее, ако му се
и едно и друго не нуди као метода, као пут исцееа, него као празновере?

Данас говоримо о промени начина мишеа ( = менталитета), о промени
догмата, о промени схватаа живота, и на та начин схватамо покаае. Дакле, данас се
у православу покаае поистовеуе само са прихватаем Христа. Прихватамо, дакле,
Христа, и пошто Га прихватамо, одлазимо у цркву, запалиму едну свеицу, понашамо
се као добри, идемо, ако смо мали, на веронауку, или ако смо велики, на неки начин
изражавамо своу религиозност подвргвамо се исповести, и, дакле, ми смо они кои су
се покаали. Или, ако учинимо нешто што е зло у животу, па променимо мишее,
онда тражимо опрошта за то што смо учинили и то називамо покаае. А ово е
едноставно промена мишеа. Промена мишеа е само почетак покааа. Не
очишуе се душа човекова од едсноставне промене мишеа. Да би се душа човекова
очистила од страсти, потребан е страх Божи и покаае, кое се ава као стадиум
очишеа и кое се употпууе божанским просветеем, кое просветуе ум
човеков благодау Духа Светога.

Ако, дале, православни не следуу ово исцелитено методи, почему се онда
разликуу од не-православних? По догматима? Али чему вреде православни догмати
ако се не користе за исцеее душа наших? У том случау нам догмати не служе
ничему.

12


6.
Кое стае е стае помиреа са Богом


Кое е то стае помиреа са Богом, кое, према мишеу православних, некога
чини приатеем Божим? Погледа на последоваа (= службе) Цркве. Крштее се
поистовеуе са очишеем. Крштеу претходе егзорцизми, кои представау
ослобоее човека од владавине и господареа злих духова над име. Крштеем
тросттруким погружаваем и израаем из воде, дае се опроштее грехова, и сламау
се дества авола у човеку. Након тога следи Света Тана ( = последовае)
Миропомазаа, кое представа просветее човека благодау Божиом, дакле
енергиама Духа Светога.

У древном хришанству новопросветени9, пошто су крштени на Велику
Суботу и пошто су примили благодат светим крштеем и светим миропомазаем, кое
е следило, употпуавали су прво просветее улазеи у пуноу просветеа, кое се
временски вршило у време Педесетнице, дакле, педесет дана након иховог крштеа.

Али шта е пуно просветее човека? То е посета Духа Светога уму, т. срцу
човековом. Као што се, дакле, на Педесетницу збило пуно просветее апостола
силаском Духа Светога, то исто Црква жели да се поново догоди у одрееном тренутку
ених диховних напора са сваким еним верним чланом. Читав, дакле, поредак
катихизацие неофита у древно Цркви завршавао се иховом личном педесетницмо, т.
посетом Духа Светога, кои е долазио и настаивао се у срцу човековом и молио се за
егву добробит. Природно, ово пуно просветее се ние догаало свима у тако
одрееном временском поретку, пошто нису сви имали исто настроее.

Свакако, у дан Педесетнице апостоли нису задобили само пуно просветее
него су достигли и обожее. Ако е, дакле, Педесетница прототип духовног
савршенства човека, ци сваког хришанина есте да достигне овожее. Да види Бога,
свог Створитеа, да види, дакле, Христа у слави. Ово важи за све светитее Цркве.
Због тога одмах након педесетнице прославамо празник Свих светих, када славимо
све обожене светитее Цркве, коима смо позвани да следуемо. Ово е кичмени стуб
црквене катихезе.


7.
О схватау догмата



Оци наглашавау да спасее не долази само православним учеем. Ние догма
оно што спасава човека. Догмати само отврау пут човеку, како би стигао до очишеа
и просветеа. Меутим, без православних догмата не може се стии до очишеа и
просветеа. Без исправне православне свести и без православне праксе, без
православног литургиског живота, нико не може достии очишее и просветее.
То су све неопходне претпоставке, неопходни темеи, како би неко могао да стигне до
очишееа и просветеа. Догма ние, дакле, нешто што нас аутоматски води у ова
стаа (очишеа и просветеа).



9 Они, дакле, кои су примили ново просветее, коим су од непросветених постали
делимично просветени дакле - делимично осветени благодау и напором кои их е
покренуо пре крштеа кроз катихизациу, крштеем постау просветени и то
просветее, на неки начин, бива допуено, последоваем Мирпомазаа.

13
8.
О Адамовом паду



Оци говоре да се падом човековим помрачио ум човеков. Помрачио се ум
Адамов. Нису се Оци бринули за Адама као Адама, него за ум Адамов, кои е због
Адама оболео, дакле помрачио се. Оци говоре о неразумном уму. Свагда е у
светоотачким списима тема о паду поистовеена са помрачеем човековог ума.

Али како ми знамо да е човек пао? Из историског описа о коме пише Свето
Писмо? А шта значи пад, шта значи Ра? Шта е био ра? Постое два светоотачка
предаа на ову тему, коа сажима свети ован Дамаскин, кои дае и два светоотачка
мишеа, без да сам заузима став по овом питау.

едно предае говори да е у Рау ум Адамов био просветен а друго предае
говори да е Адамов ум био у Рау боговидан. Те то био егов ра, да гледа славу
Божиу. Александриско предае као и предае кападокиаца (Василие Велики) каже
да е Адамов ум пре пада био боговидан. Предае Антиохие (Свети ован Златоусти)
каже да е ум егов едноставно био просветен.10
Оци су знали из сопственог искуства од чега се састоало ово просветее ума и
у предау е предато ( = положено) да просветее есте настаее Духа Светога у
срцу човековом, те на та начин човек постае храм Духа Светога и исти та Божи Дух
Свети дела дела у уму човековом и просветуе га. Таков човек е просветен. Такав е
био ум Адамов, говори антиохиско предае.

По том питау, да ли е ум Адамов пре пада био просветен или е био
боговидан (дакле у стау непрестаног обожеа), Дамаскин не заузима никакав став.
Зашто? Због тога што е оно што е занимало овог Оца Цркве било да да два тумачеа о
томе какав е ум био и како се помрачио. Али какко ми знамо да се ум Адамов
помрачио? едноставно због тога што видимо да и ми сада имамо помрачен ум. А ова
помрачени ум жели исцеее. А исцеее се састои у просветеу и обожеу.
Постое, дакле, две фазе. Обожее есте потпуно исцеее.

Али шта значи то помрачее ума? Значи да умна енергиа човековог срца не
делуе исправно. Умна енергиа почие да делуе исправно само када човек прое
очише и стигне до просветеа. Након пада, ум е помрачен. Зашто? Зато што е
испуен помислима и помрачен е овим помислима. Када се збива ово помрачее ума
помислима? Збива се онда, када помисли сиу у срце и постану помисли ума. Постое
дакле, у уму помисли кое не би требало тамо да буду, ер припадау разуму
(мишеу). Ум треба да буде савршено испражен од помисли, како би у човека могао
да уе Дух Свети и да се у ему настани и да у ему остане.


9.
Коа е суштина нашег православног предаа



Садаша тема есте коа е суштина правоиславног предаа. Православно
предае нуди метод исцееа ума човековог, дакле, егове душе. Ово исцеее има
две фазе, како смо рекли, просветее и обожее. Обожее, дакле боговиее есте
емство исцееа, потпуног исцееа. Ова исцелитени начин, ова исцелитена
метода, коу нуди православно предае, предае се са колена на колено преко уди
кои су достигли просветее и обожее и кои су постали исцелитеи ( = лекари) за

10 Видети Атанасие Патски, 1806, стр. 256-257.

14
друге. Ово, дакле, ние едноставно преношее знаа путем кига, ве преношее и
наслеивае искуства, искуства просветеа и искуства обожеа.

Налазимо, пак, у Старом Завету да су стае просветеа и обожеа достизали
само патриарси и пророци Израиа. Ово е историски феномен. Пре пророка имамо
патриархе. Пре мосиа имамо Аврама. Читамо, меутим, у Старом Завету да е и пре
Аврама постоало стае просветеа и обожеа. Сам Аврам е био боговидац, дакле,
достигао е обожее. Ово се асно види. Пре Аврамове епокхе такое имамо елементе
евреског предаа да су просветее и обожее постоали и код Аврамових предака,
например код Ноа. Ово предае, предае о просветеу и обожеу, се преноси. Оно
не настае из ничега. Оно се не поавуе изненада у еданаестом или дванаестом веку.

Постои Нови Завет, постои и Стари Завет. У Новом Завету е овакво
истраживаа ( = испитивае) много лакше, због ограничениег времена еговог
трааа. Стараи Завет, меутим, обухвата 1500 година историе. У току овог периода
постои едан кичмени стуб. Ова кичмени стуб, кои представа предае о
просветеу и обожееу кое се преносило са пророка на пророке, есте и суштина
православног предаа: Преношее искуства просветеа и обожеа са колена на
колено. Ово искуство узраста ( = протеже се) у Старом Завету хронолошки од Аврама
све до Св. ована Претече. То е пророчко предае, предае пророка и патриараха.

Али и пре овог периода имамо први период, кои трае од Адама, преко Ноа, све
до Аврама. Данас нас археолошка наука уверава у истинитост чиеница кое се описуу
у Старом Завету намае до времена Мосиа. Данас не постои нико, ко не сматра
Стари Завет за текст велике историске вредности. Али и пре Мосиа све до епохе
Аврамове пронаени су археолошки елементи кои потвру оно што се у Старом Завету
говори о Аврамау.

Видимо, тако, да суштина православног предаа ние Свето Писмо, него
преношее овог искутва, искуства просветеа и обожеа од времена Адама па све до
наших дана.


10.
Православе ние религиа



Код многих влада мишее да е православе една од многих религиа, коа за
своу главну бригу има да припреми чланове Цркве за живот након смрти, да обезбеди,
дакле, едно место у рау за сваког православног хришанина. Тако сматрау да
православни догмати дау неку посебну заштиту, пошто су, дакле, православни, а ако
неко не веруе у православне догмате, то е едан од разлога да такав човек иде у пакао,
ако га тамо не пошау егова лична прегрешеа.

Ови православни хришани веруу да е то православе, те су у потпуности
поистоветили православе са будуим животом. Они не чине много тога у овом
животу, него чекау да умру да би ишли у ра, пошто су, док су били живи, били
православни хришани!

една друга група православних хришана се налазе у Цркви не због тога што су
заинтересовани за други живот, него углавном ер се занимау за ова живот овде. Они
се дакле, интересуу, на кои начин е им православе помои да добро живе у овом
животу. Такви православни хришани се моле Богу, позивау свештенике да се за их
моле, праве агиазме, параклисе итд, да би им Бог помогао да добро проу у овом
животу, да не буду болесни, да успешно подигну децу, да сво керки обезбеде добар
брак, ихови момци да нау добре девоке да се има ожене, да ихови послови добро
иду, трговине око коих се старау да добро раде, ихове меачнице и индустириа ( =

15
фабрике) итд. Видимо, тако, да се ови хришани не занимау много за вероваа других
религиа, а чине отприлике исто што и припадници тих религиа.11
Видимо, дакле, из онога што смо до сада рекли, да православе има ова два
значеа заедно са свим другим религиама: Прво, да припреми верне за живот након
смрти, и друго, да их сачува, како хришани не би доживели пате, невое,
катастрофе, болести, ратове итд. у овоме животу , дакле, да Бог задовои све ихове
потребе и ихове жее. Због овог другог, религиа игра велику улогу у иховом
животу и то у иховом свакодневном животу.

Дубе гледано, од свих ових хришана о коима смо говрили, колико се их
интересуе да ли Бог постои или не постои? Ко Га тражи? их се не тиче та тема, да
ли Бог постои или не, ер е бое да Бог постои да би смо могли да Га молимо и да му
тражимо да задовои наше потребе, како би наши послови добро ишли и да бисмо
имали срее у овом животу.

Видимо да човек има едну снажну жеу да Бог постои, видимо да веруе да Бог
постои, пошто е човеку неопходно да Бог постои, да би га обезбедио, као што смо
рекли. Е, али иако е то неопходност за човвека да Бог постои, Бог постои!

Да човек нема потребе за Богом и да може да се сам обезбеди у животу и да
живи на неки други начин, тада нико не зна колико би било оних кои би веровали у
Бога. Ово се дешава, у многоме у Грчко.

Тако видимо, многи уди, су рание били незаинтересовани за религиу, а потом
постау религиозни, ер им се догодило нешто због чега су се уплашили. Због тога
више не могу да живе а да не призивау неког Бога да им помогне, што е наравно
узроковано празноверем. Због ових разлога, природа удска помаже човеку да буде
религиозан. Ово не важи само за православне хришане, важи и за вернике других
религиа. Природа човекова е свуда иста. Тако човек након пада помрачен као што
есте запада у празновере.

Питае кое сада следи есте: Где престае празновере и где почие права вера?

О ово теми Оци имау асно становиште и учее. Човек кои следуе или кои
мисли да следуе учеу Христовом и кои едноставно иде у Цркву сваке недее, кои
се повремено причешуе, кои позива свештенике да му освете водицу итд,12 без да се
у све то удубуе, остае на словима закона а не у духу закона, те сходно томе, какве
такав користи има од православа? А она други, кои се моли за будуи живот, за себе
и за друге и кои се савршено не интересуе за ова живот, какве опет он користи има од
православа? Ови кое смо прво описали, са таквим се духом окупау око
свештениука у парохии док се ови други оскупау око неког старца у манастиру,
обично некога архименадрита, кои е у пензии и чека да умре, са неколико монаха
кои су око ега.13
У оба ова случаа, ови уди нису окупени око очишеа и просветеа, око
Светоотачког мишеа, тако да е оно што чине погрешно с обзирмом на оно чему
теже. А ако су, пак, усредсреени на очишее и на просветее и ако саделавау ( =
врше, примеуу) православну светоотачку методу како би задобили умну молитву,
тада е све оно што е горе споменуто поставено на исправном темеу. Ове два теже
преставау две краности. Ове краности немау заедничку основу. Заедничка основа
коа одреуе православе и утвруе егову повезаност, една и единствена основа

11 У уводу смо поменули да е език кои користи о. ован на неким местима веома
оштар.
12 Све ово чине и прави православни хришани, и ние лоше ако неко све ово жели да
чини. Лоше е ако остане само на томе.
13 Кои е, дакле ихов духовни отац, а егови монаси немау никаве везе са
исихазмом.

16
свих тема коима се бави и кое увек постава на исправни теме када о има
промиша, есте ова основа: очишее просветее обожее.

Оци се не занимау тиме шта е бити са човеком искучиво након смрти, ве
оно што их превасходно занима есте шта е са човеком бити у овом животу. Након
смрти нема исцееа ума, пошто у овом животу исцеее треба да отпочне, ер у
Аду нема покааа. Због тога православна теологиа ние надсветска нити е окренута
будуности нити е есхатолошка, него е чисто овосветска. ер оно чиме се
православе занима есте човек у овом свету, у овом животу, а не након смрти.

Чему онда служе очишее и просветее? Да би човек ишао у ра и да би
избегао пакао? Да ли томе служе? Од чега се састое очишее и просветее и због
чега се траже од православних? Да би се пронашао разлог и да би се на ово питае дао
одговор, потребно е поседовати ( = имати) главни куч, кои се састои у следеем: сви
уди на земи, према православном теолошком мишеу, имау исти кра. И
православац, и едан будиста, и едан индус, и агностик, и атеиста, и било ко, дакле,
свако од уди кои су на земи, есте предназначен да види славу Божиу. И видее
славу Божиу о концу опште човечанском, приликом другог Доласка ( = Парусие)
Христове. Сви е уди видети славу Божиу, и сходно томе имае исти свршетак. Сви
е, свакако, да виде славу Божиу, али са едном разликом: они кои су спасени видее
славу Божиу као Светлост слатку и незалазну ( = непомрачиву), а они кои су осуени
е ту исту славу видети као ога кои спауе, као пламен кои е их пеи. Ово, да е
сви видети славу Божиу, есте истинита и непроменива чиеница. То да е неко
видети Бога, т. Славу егову, Светлост егову то е се збити желели ми то или не.
Али ова е светлост различито деловати на ове а различито на оне.

Тако дело Цркве и свештеника ние да нам помогну да видимо ову славу, пошто
е се то, у сваком случау догодити. Дело Цркве се односи на оно како е сваки човек
видети Бога. Не на то да чи е видети Бога. Дакле, дело Цркве есте да подучава уде
да постои Бог истинити и да е се Бог оркрити или као Светлост или као ога кои
спауе и да е сви уди приликом Другог доласка Христовог видети Бога,14 и да
припреми свое чланове тако да Бога не угледау као пламен него као Светлост.15
Ова припрема чланова Цркве, као и свих уди кои желе да виде Бога као
светлост, есте суштина исцелитене методе, коа треба да отпочне и коа треба да се
заврши у овом животу. Треба током овог живота да се врши исцеивае и током овог
живота треба да се заврши. ер после смрти нема покааа. Ова исцелитена метода
есте суштина и превасходна тачка православног предаа као превасходна брига
Православне Цркве. Потребно е прои кроз следеа три стадиума духовног уздизаа:
до очишеа од страсти, до росветеа благодау Духа Светога и до обожеа, поново
благодау Духа Светога. Из овог саледи и ово: ако неко не стигне макар до стадиума
просветеа, током овога живота, нее мои да види Бога као светлост нити у овоме
животу, нити у другоме животу.

Тако постае асно на кои начин се Оци старау о човеку до данашег дана, до
овог тренутка. А она коме е исцеее потребно, есте сваки човек кои има и
одговорност пред Богом да ово дело започне данас, у овоме животу, ер едино у овом
животу то и може. Не након смрти. И исти та човек есте она кои е да посведочи да
ли е ходио овим путем исцееа или ние.

Христос е рекао: а сам пут (н 14, 6). Пут за где? Не само према другом
животу. Христос есте пут према Оцу еговом и Оцу нашем. Христос се човеку
открива прво у овом животу и показуе му пут ка Оцу. А та пут есте сам христос. Ако

14 Свакако, одреено исксутво Бога имау сви уди приликом исхода душе из тела,
дакле, након биолошке смрти.
15 Видети Никита Ститат, Филокалиа 4, 1976, стр. 134, * 79 (на грчком).

17
човек у овоме животу не види Христа, макар умним чулима, нее видети ни Оца, т.
Светлост Божиу ни у будуем животу.16


11.
Ко су теолози Цркве



Ко су данас теолози Цркве? То су само они кои су достигли созерцае.
Созерцае се састои од просветеа и од обожеа. Просветее е непрекидно
стае, кое постои данононо, чак и у сну.17 А обожее есте стае у коме човек
посматра славу Божиу и кое трае онолико колико то Бог жели.

Она ко е просветен може да никада не стигне до обожеа. Бог, кои га даруе,
просууе да ли е неопходно да некога ко е просветен води у обожее. Ако некога не
води у обожее то може да значи да е то бое за душу егову, ер би у противном
случау, обожее могло да му нашкоди, на пример, да га одведе до гордости. Тако бог
некога води обожеу када нема духовне опасности и када е то неопходно било због
тога да би га на та начин подржао било да би га оачао било због тога да би га
припремио за каво послае.

Тако, искуство обожеа ние нешто што е аутоматско неко ко е просветен не
може (сам од себе) да задобие обожее, премда то жели. Она ко е, пак, просветен,
избегава да то тражи од Бога. Онда меутим, када му е потребно, Бог силази и даруе
му, даруе му дакле славу своу, нестворену Светлост своу. На пример, неки
подвижник живи у пустии, усамуе се од других уди, обитава у оскудици, и све то
ради убави Божие. Тада, пошто се очистио, долази Дух Свети и теши га и даруе му
исксутво обожеа.

Истинити подвижник никада ние сасвим сам, него у своме срцу има Духа
светога, Кои се непрестано моли у ему и прави му друштво у егово усамености.
То е стае просветености. Када, меутим, Та исти Дух просуди да е потребно, тада
га, у погодном тренутку, даруе искуством обожеа, онда када е потребно и онда када
е то за егово (подвижниково) добро, на пример, да би га оачао током неког
демонског искушеа. Ово се асно види у житиама светих. У ова, дакле, два стадиума
созерцаа у просветеу и обожеу познае Бога е чисто искуствено. То ние
метафизичко знае, дакле, ние последица философског разматраа.



12.
О умно молитви



Садаша тема о умно молитви веома е важна. Умна молитва есте едно чисто
искуствено стае. Нема суме да е у питау искуство. Чак ни едан психиатар не би
могао да порекне да е умна молитва чисто искутво. Разлика измеу нас и психиатра

16 Видети, Митрополит ероте Влахос, Личност у православном предау, издае
манастира Рождества Пресвете Богородице, Левадиа, 1994, стр. 162 (на грчком):
Приликом Другог доласка Христовог васкрснуе сви уди и судие им се према
делима иховим. Грешници кои нису задобили духовне очи нее нестати ( =
исчезнути). Они е наставити онтолошки да постое као особе, али нее имати
заедницу са Богом. А праведници е имати заедницу и заедничарие са Богом. Како
каже Свети Максим Исповедник, грешници е живети вечним лажним бием а
праведници вечним добробием.
17 Уп. Песма над песмама 5, 2: а спавам а срце е мое будно...

18
би била не у само чиеници као такво, ве у тумачеу узрока кои изазива умну
молитву. Дакле, ако бисмо разматрае о ово теми препустили мишеу одреених
наука, на пример, психологие, психиатрие, патологие, биологие итд., они би били
обавезни ( = дужни) да, користеи се научним методама, поставе хипотезу.

Свакако, Црква има свое сопствено искуство у вези ове поаве. Она ко има
умну молитву у себи, чуе ту молитву како говори у еговом срцу. Стотинама година
постои предае о овом духовном стау. Од светих смо примили одреено разматрае
овог предаа о умно молитви и из овог разматраа Црква зна да е умна молитва едно
духовно искуство и да е она последица деловаа благодати Духа Светога у срцу
човековом. Ово е многовековно предае и нико не може да порекне егово постоае,
пошто постои и сувише многио списа светих отаца на ову тему, а поред тога, о овоме
се говори и у Светом Писму. И данас постое уди, кои живе меу нама, кои су лично
спознали ово искуство, кои име живе, у коима дела умна молитва.

Тако би ови истраживачи требали да у обзир узму ове чиениц и да након тога
изнесу свое претпоставке ( = хипотезе) за истраживае ове поаве, т. умне молитве.
Свакако, меу овима е постоати и они кои е реи да е то поповска превара, чак и
овде у Грко! Реи е да то причау попови и да е све то проивод ихових маштариа.
Са таквим старима се свештеници суочавау овде у Грчко.

Други од ових истраживача е можда реи да е то нешто слично хипнози. Има
оних меу лекарима, па и меу професорима универзитета, кои говоре да е ово нешто
слично што и хипноза! Нека то тако буде за их. Али едан психиатар е дужан да се
овим обавезно позабави.

Упоредимо сада умну молитву са хипнозом, коа такое представа одреено
искуство. Психиатар би требало да утврди, да ли е умна молитва некаква врста
хипнозе или ние. Хипноза може да доведе до халуцинациа, што значи добеспоретка у
исправном поретку искуствених утисака, кое човек има у свом сеау. Меутим, сви
елементи кои сачиавау халуцинациу преузети су од чула. ер човек кои има
халуцинацие, има их, не због тога што е изгубио осетивост чула, него због тога што
се егово сеае исклизбуло па спо утисака кои се налазе у еговом уму ние ништа
друго до беспоредак у поретку утисака. Такве случаеве имамо код неуравнотежених
особа као и код оних кои сааре будни. Чулни елементи, кои сачиавау едну
халуцинациу, есу дакле, стварни. Она ко има халуцинациу, може да види нешто, што
у том тренутку пред им не постои, али што е, меутим, постоее.18
При хипнози, она ко е хипнотисан запада у коматозно стае, као да е пао у
кому, и пошто се налази у таквом стауприсеа се ствари из прошлости и одговара на
питаа онога ко га е хипнотисао. Она, дакле, ко е хипностисан нема контекте са
стварношу.

Када е, пак, у питау умна молитва, онда ту немамо посла са нечим постоеим
што би могло имати свое место у сеау и о чему би човек потом маштао. Овде се не
дешава исто, као кад е у питау халуцинациа, када човек види нешто, без да то нешто
заиста постои око ега у том часу или да то у том часу утиче на егова чула. У случау
умне молитве коа се збива у срцу човековом, човек е осеа у оном моменту када се
она и збива ( = одвиа). То ние нешто из прошлости. То е искуство садашоси. Исто
е и са духом кои бдие, што е нешто што се збива у умно молитви, а што ние ни
хипноза нити е халуцинациа. Човек осеа веома асно да се у ему, у еговом срцу,
налази неко други, кои се у ему моли уздасима неизрецивим (уп. Рим 8, 26) тако
се нешто не дешава приликом хипнозе. Током умне молитев човек има потпуну свест

18 Ово се збива код употребе дрога, на пример ЛСД-а. Свакако, неко може да има
халуцинацие и током хипнозе, када потпадне под демонску енергиу хипнотизера,
пошто се хипноза збива деловаем злих духова.

19
да се неко у ему настанило и да дела унутра, и та неко не само што га очишуе него
га и теши и са киме може слободно ( = добровоно) да заедничари.

Вредност доказа истинитости овог искуства не припада Православнима кои га
поседуу, него истраживачима кои га проичу ( = кои му се противе) или кои желе да
га истражуу. А ако пак ти истраживачи дау свое тумачее умне молитве, ти исти би
требало да докажу да ихово тумачее есте исправно тумачее. ер православни
вековима имау предае умне молитве чиа е истинитост за православне несумива. А
ово е схвате (православних) несумиво, ер оно ние зсановано на тумачеу
прошлости, те оно, иако не може да буде тачно утврено или описано, есте искуство
живота, ести истинито, свакодневно искуство и чиеница, кое се непрестано прима и
настава и предае с колена на колено унутар православне Цркве.

Црква на нашем езику, кои е црквени език, говори устима Апостола Павла:
не говоримо удском мудрошу, него силом Духа Светога19. Шта е мислио када е
ово рекао? Због чега е апостол противставио силу Духа Светога и мудрост овога света?
Зато што чеовек, кои е постао храм Духа Светога, у кога е, дакле, ушао ( = уселио се)
Дух Свети и настанио се у срцу еговом, живо осеа у срцу егову силу, дакле,
енергиу Духа Светога тако да се у то да е постао храм Духа Светога не уверава ( = не
убеуе) другим речима нити, пак, философским и теолошким умешностима, него зна
да е храм Духа Светога из свог непосредног и личног искуства. ер осеа, слуша у себи
Духа Светога, кои пое у срцу еговом. Тако е дух човеков сведок Духа Светога,
сведок чиенице коа човеку дае безрезервно уверее да е тело егово постало храм
Божи, пошто е Дух Свети дошао и населио се у срцу еговом. Ово стае описуе
Апостол Павле, када говори Дух Божи у нама виче авва Оче20. У нбама, дакле, виче
Дух Свети Оцу и говори; Оче мо!.

Да ли ово, дакле, што апостол Павле описуе, есте стварност или измишотина?
Да се ние Апостол Павле помрачио када е ово рекао? Ако паживо погледате шта
каже Апостол Павле у осмо глави посланице Риманима, видеете да он ту заиста
говори о молитви у срцу човековом. Али не говори о томе само Апостол Павле. И
Давид у своим псалмима у Страом Завету говори о томе. Да видимо сада кои е био
разлог што су стари хришани, кои су се припремали за умну молитву, прво отпоали
читав псалтир. Псалтир е за их имао велики знача да би им помогао да саделау умну
молитву.

Не знам колико е хришана данас прочитало читав псалтир. У стара времена се
псалтир читао изнад поконика пре сахране. Вероватно е то био едини пут да су
читали читав псалтир. Псалтир е чиато свештеник, а ако е поред себе имао поца,
давао му е да чита псалтир. У стара времена, приликом епископске хиротоние ( =
рукоположеа), било е потребно да кандидат покаже да познае псалтир.21 Зашто?
Зашто е псалтир имао тако велику важност у Цркви'Због тога што псалтир
преедстава духовну припрему за умну молитву. Због тога што е умна молитва у
удеском предау, у пророчком предау, али и у древном хришанском предау,
настаала читаем псалама. Због тога апостол Павле каже: Шта треба, дакле? Молиу
се Богу духом: а молиу се и умом; хвалиу Бога духом, а хвалиу и умом (1Кор 14,
15). ер умна молитва ние само молитва речима него е псалмопо. Због тога нас
предае и уверава да умна молитва настае поаем псалама. едан од пшримера кои

19 1Кор 2,4: ...И риеч моа и проповиед моа не би у убедивим риечима удске
мудрости, него у показивау Духа и силе.
20 Гал 4, 6: А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина своега у срца ваша, кои виче:
Ава, Оче!
21 Канон 2, 7. вас. Сабора.

20
ово посведочуе есте и Свети ован Касиан, кои подучава умно молитви уз помо
псалама. За ово постои велики бро сведока.22
Да ли е потребан било какаква философски доказ онима кои су достигли стае
умне молитве и кои у себи имау ово искуство? А када постои овакво искуство, чему
онда служи метафизика? Чему служи философиа? Да ли е икада било суштинске
помои у животу од било какве философие да би се достигло стае умне молитве, кое
непрестано дела у срцу, како би оно постало храм Духа Светога?

Када неко нема такво искуство, али жели да га стекне ( = задобие), тада одлази и
подучава се код оних кои такво искуство имау. Искуство ове умне молитве е често
иако постое изузеци неопходна претпоставка да би неко достигао обожее из кога
извире искуство нествореене славе Божие. Ово искуство обожеа есте единствени
дар Божи, кои Бог даруе ономе коме жели, када жели и колико жели и то не зависи од
удског настоаа ( = труда). Меутим, претпоставка е да е неко задобио умну
молитву.




13. Научни метод теологие и ко е богонадахнут


Као што ученик кои се занима за астрономиу, чита киге о звездама, па потом
одреуе ( = прпознае) звезде на небу, а када одрасте и пожели да све то ош бое
изучи и да се са том материом изблиза упозна, одлазо на универзитет и тамо се служи
телескопом и гледа оно што ние могао да види голим оком е, тако бива и у духовном
животу. Хришанин кои жели да види славу Божиу, треба да прое кроз одреене
стадиуме искуства и духовног успиаа. Ови стадиуми, како смо рекли, састое се од
очишеа, просветеа и обожеа. Чисто стае просветеа наступа онда када човек
задобие непрестану умну молитву у своме срцу и када постане тако храм Духа
Светога.

У науци, пак, у коо било научно дисциплини, не постои неко стае кое би се
могло упоредити са просветеем, дакле, не постои ни неко одговарауе искуство
очишеа. Само у позитивним наукама, свакако узето по аналогии, постои стае кое
би се могло поредити са обожеем. Када обожени, дакле неко ко се назали у стау
обожеа, гледа славу Божиу, тако и научник гледа на жеени обекат за кои се занима
и кои испитуе на начин одговарауи науци коом се бави (на пример, уз помо
телескопа, микроскопа итд). Дакле, само она ко се бави неком природном науком,
долази директно до сагледаваа обекта свог сазнаа и са име долази у додир.

Научници се надахуу оним што испитуу. Биолог животиама и бикама
коима се бави, микробиолог микробима кое гледа уз помо микроскопа итд. Тако е
микробиолог, да кажемо микробионадахнут (), астроном е
азвездонадахнут () итд. Свако од их се, дакле, надахуе обектом
свога изучаваа.

Тако и теолог не она кои добие диплому теологие, ве она кои се удостои
да види Бога шта треба он да буде? Свакако богонадахнут. А ко е богонадахнут? То
е она ко е видео Бога.

Зашто се, дакле, она ко достигне просветее назива просветен? Зато што у
себи ума Духа Светога кои га научава. А како га учи? Умном молитвом. Дух Свети се,
дакле, моли у срцу еговом и тако га учи, подучава га шта треба да чини или да каже.
Такав чове свакога тренутка зна шта е воа Божиа у вез било кое ствари. ер учите

22 У Румунском старечнику кои е саставио о. ован Балан, спомие се случа едног
лаика хришанина, кои е имао непрекидну умну молитву, задобиену сталним
читаем псалтира.

21
кои га томе учи есте сам Дух Свети. Тако у теологии, Бог есте и обекат спознаних
настоаа човека али и учите човеку, и Он га води ка овом знау, дакле, познау
Бога, што ние ништа друго до божанска и нестворена светлост.

Тако е и у позитивним наукама да би неки студент стига тамо где треба да
стигне, зар не треба да се од некога учи своо науци? Да ли треба да учи само из кига
или и од живог и доброг стручака? Свакако да треба да се учи од доброг стручака.
Треба да иде на универзитет и да се прилепи уз неког професора кои добро познае
предмет кои студента интересуе. Такое е потребно да студент буде уверен да
професор зна веома много о ономе што га интересуе да сазна. Свакако, студен е
свестан тога да професор не зна све. Он ово учи од свог професора, кои би, ако е
савестан и честит, требало да асно открие свом студенту шта тачно зна а шта не зна у
вез те науке. Тако студент сазнае од свог професора шта ош уве ние познато ( = шта
ош увек ние истражено), као и шта е познато ( = итражено) у науци коу е одабрао.
Он такое сазнае и метод стицаа знаа, дакле, метод истраживаа, као и да прави
разлику измеу онога што е познато и онога што ние познато, као и да разлучуе
корисно и екорисно знае, и како да на што бои начин испита оно што е обекат
еговог испитиваа и спознаваа. Ако е егов професор искрен и ако га упозна са
оним што зна и оним што не зна и ако га научи методи испитиваа ( = истраживаа),
тако е студент, мало по мало, напредовати и дато науци е и сам постати стручак
као и егов професор.

Из свега овога се може видети да искуствени метод изучаваа неке науке, кои
се углавном темеи на методологии, у потпуности одговара светоотачкомметоду
богопознаа, т. теологии. Такое, ако е просветее едно искуствено стае, као
што е и обожее едно искуствено стае кое нема никакве везе са метафизиком, дакле
са философским мишеем. А увоее у стае просветеа, што се тиче
методологие, не разликуе се од увоеастудената у било коу позитивну нуку. Да би
неко достига стае просветеа, треба да се прибие уз неког духовног оца, кои е ово
стае ве достигао и кои е спреман да га подучи методи богопознаа и да му помогне
у еговом духовном успиау.


14. О религии


Сада се постава питае: Да ли се религиа поистовеуе са учеем о
бесмртности душе као и са учеем о постоау Бог и о будуем животу? Да ли е она,
такое, истоветна са држаем онога што е праведно? Дакле, потребно е да имамо
религиум пошто е потребно да постои едан праведни Бог, кои е на крау судити
читавом човечанству, кои е неправедне казнити у паклу и кои е праведнике (добре
уде) сместити у ра? Ако е одговор на ово питае потврдан, онда е потребно да
постои религиа, да би се правда на концу извршила, и да не би остала неутоено
човекова же за среним животом. Да ли е могуе да она ко е добра, након смрти
неживи срено? Ние могуе! Будимо дакле праведни у овом животу. Да ли е дакле,
могуе да сви праведни или добри уди не буду оправдани у будуем животу? Ние
могуе! Зар не би требало да тамо живе едним благодарним животом, едним среним
животом? Свакако! Али да би ово било, потребно е да постои живот након смрти, као
и едан добар и праведан Бог кои треба да изврши добру и праведну распоедлу меу
удима! Ние ли тако? Треба да постои. Ов е у складу са средевековном, западном
теологиом.

Меутим, у вези са свиме овиме, поавууе се савремена психологиа коа све
ово баца под ноге. Она нам каже да су оваква очекиваа психолошка, пошто човек у
себи има осеае праведности, кои стреме томе да казне оне кои су зли а да награде

22
оне кои су добри! А пошто све то не може да се оствари у овом животу, удска
фантазиа ствара идеу да ово треба да се оствари у другом животу и због тога немони
човек, она дакле кои уби праведност и кои има дубока и важна осеаа
праведности, постае религиозан и веруе у догмате ( = учеа9 религие коу следи. Из
овог разлога вера, односно учее у кое веруе, задовоава егове психолошке потребе
за праведношу. Оваква увереа ( = т. овакво веровае) нема философско, т.
метафизичко утемеее, него само психолошко.

Оно што е, пак, исправно у горенаведеном скептичком мишеу, есте да ако е
за добре уде икада припремена правда и среа, онда то треба да се оствари у овом
животу. ер уди не знау да ли има другог живота, пошто су докази ( = аргументи)
кои се о томе износе чисто психолошки докази и то ние научна аргументациа, дакле,
то нису аргументи кои се темее на искуству и на научно методологии. Тако ови
уди едностано веруу у живот након смрти, односно желе да веруу. Због тога е
суштина ихове религие у томе да постои други живот где се кажавау неправедни и
награуу праведни.

Из овог разлога, данас можемо видети да озбини уди у Европи и Америци не
примау више овако утемеену религиу и веома велики бро образованих уди
одбацуе религиу и окреу се агностицизму, док у Источно Европи одлазе у атеизам.23
У последе време има много комуниста кои су се одрекли тврдог атеизма и кои су
постали агностици. По оваквом начину размишаа они се приближавау агностицима
Европе и Америке. С друге стране постое и религиозни уди у комунистичким
земама и у Америци, кои наставау да веруу у живот након смрти, пошто, како смо
видели, желе да веруу, без да имау научне аргументе кои би поткрепили ова ихова
увереа.

Какав е став православне цркве по овом питау? Да ли е православе такое
една религиа коа се занима шта е бити са човеком након смрти? Или е то религиа
коа се стара пре свега о овом животу коим е се припремити она други? Ово друго,
свакако. Оци су ово изразили едном кратком изреком: У Аду нема покааа. Дакле,
након смрти нема могуности покааа. Новогрчка теологиа, меутим, следуе свом
учитеу, Адамантиу Кораиу, и има метафизички приступ ово теми. Они су
преписали латинску и протестантску методологиу и сасвим су се удаили од
светоотачког предаа православа.

15.
О две вере


У човеку постое две вере. една е вера мозга, логичка вера прихватаа. Овде
човек нешто логички прихвата и веруе у то што е прихватио. Меутим, ово ние вера
коа оправдава човека. У Светом Писму пише да се човек само вером спасава (уп. Еф 2,
8), али се ту не мисли просто на веру коа се разумом прихвата. Друга вера ест вера
срца, пошто овакве вере нема у разуму, дакле у мислима, него се она налази у области
срца. Ова вера есте дар Божи, т. у човек нее примити ако Бог не жели да му е
даруе, и ова се вера назива унутраша вера. Овако се, у еванеу, молио отац
младиа кои е имао падавицу, говореи: Господе, помози моме неверовау (Мк 9,
24). Он е разумом свакако веровао, али ние имао дубу, унутрашу веру, кое е дар
Божи.

Унутраша вера, пак, проистиче из искуства благодати. А када постои искуство
благодати, шта е онда унутраша вера за православне? То е умна молитва. Тако, ако
човек у срцу своме има умну молитву, кое е молитва Духа Светога, тада има и

23 Ово е изговорено 1983 године.

23
унутрашу веру, и том вером кроз молитву сагледава ствари невидиве. Због тога се
овакав вид сагледаваа назива созерцае. Созерцае значи виее.

А виее се углавном збива на два начина: Молитвом Духа Светога у срцу, када
човек ош увек ние достигао обожее, када може да види, посредством молитве, или
обожеем, када нестае ова унутраша вера, као и нада и остае само убав према
Богу као дар Божи. На ово е измеу осталог мислио апостол Павле када е казао: а
када дое оно што е савршено тада стае оно што е привремено24 ер када дое оно
што е савршено, тада престау вера и нада и остае едино убав. А убав е обожее.
У обожеу престае знае, престае пророковае, престае език, што е умна молитва,
и остае едино убав. Апостол Павле о овоме говори веома асно и ове егове речи
оци цркве тумаче веома тачно.25
16.
О апологии на тему душе


Православни теолог ние обавезан да дае предност франачком схватау
постоаа душе, него Платоновом, пошто франци следе Платона по питау душе. А
оце не следе Платона по овом питау. Свакако ови новогрци то не знау, и тако, пошто
се веома диве Платону и Аристотелу о коима уче у школама, оци цркве за ове новогрке
постау попут играча у театру, док ови играу намузику Платона и Аристотела! ер како
би Оци били велики Оци за новогрке, ако нису приврженици ( = следбеници9 страих
Грка? Ове у Грчко, едини критериум величине есте да ли е нешто или ние из древне
грчке! Због тога е у празник Света Три ерарха овде у Грчко добио такав изглед, при
чему изгледа да су Света Тир ерарха наследници велиог грчког духа старе Грчке! Али
ако неко, меутим, узме да чиат дела троице ерараха и ош више Светог Златоустог,
видее да Свети Златоусти непрекидно осууе старе Грке. Златоусти е велики
мрзите древних грка. За Златоустог назив Грк, има исто значее као и
идолопоклоник, и то е за ега едно хиее и ништа више. Али и Василие Велики,
као и Григорие Ниски не говоре много другачие о ово теми. Они, Кападокисци,
имали су друго предае.

Према схватау савремених истраживача православа, , они нису дужни да се
бране ( = да врше апологиу) на пример о теми бесмртности душе, као и по питау
постоаа духовне душе, као и по питау метафизичке гносеологие, како то чине
Латини. Уопште немау такву обавезу. Уствари, реи у супротно: да имау обавезу да
чине супротно, да настое да се не баве апологетиком и да заступау само светоотачка
становишта по овом питау.

Хришанство се поавило у едно епохи у коо е владала идолатриа, а меу
онима кои су говорили грчки и латински език преовладавало е схватае душе како се
налази код платоноваца, аристотеловаца, питагореаца итд. Веина ових философиа
кое су се изучавале биле су уедно и религие, као неоплатонизам, кои е био чиста
религиа. Свакако, они кои желе да спасе Платона, и кои не желе да га окарактеришу
као оснивача религие, кажу да то ние био религиозни систем. Али а тврдим да е и
стари Платонов истем био религиа. Ние, дакле, само платонизам био религиа, него е
сам Платон основао религиу, када е своа религиозна убееа уградио у сво
философски ситем. Платон ние правио разлику измеу свое религие и философие.

24 1Кор 13, 10 и 13, 13: А када дое савршено, онда е престати што е делимично, А
сад остае вера, нада, убав, ово трое; али од их навеа е убав.. Вера и нада,
дакле, испуавау сво ци, и човек почие да сагледава оно у шта е веровао и чему се
надао, т. Бога, кога сада познае и кога сада едино уби, пошто Она кога гледа есте
убав.
25 Читаво Добротоубе се бави овом темом.

24

За Аристотела е тешко да тако нешто тврдимо, пошто он ние признавао
индивидуалну бесмтност човека. За Аристотела, човек као индивидуа ние душа, тако
да, у намау руку због овог схватаа аристотелизам не може бити сматран религиом.
Меутим, према другим мишеима, и то есте религиа, пошто е и Аристотел веровао
у неке богове, као и због тога што е он сам био религиозан човек, као што су уотсалом
били и други у егово епохи. Свакако и он е веровао у магиу, дакле у магиски
приступ религии.


17. О мислима и мишеима уди


Какво е порекло мисли и мишеа уди? ош у време древне елинске
философие па све до наших дана одвиау се расправе, да ли е одреее ( = оцени,
карактеризации) удског мишеа (помили, речи) предодреено ( = предназначено)
човеку или е то нешто свако засебно задобиа, ондосно стиче. Видимо да се ово питае
асно ава у аристотелизму.

Касние, након средег века, ова тема е поново покренута. Тако долазимо у
епоху просветитества и потом да савременог доба.

Данас се овоим питаем баве и позитивне науке. Видимо како психолози,
психиатри, биолози, лекари итд., изучавау питае настанка и ствараа мисли код
човека, користеи се иксутвеним методама испитиваа. Данас, дакле, то више ние
питае логичких закучака кое изводе неки уди (кои се баве филосоиом или
метафизиком), то ние тема философског разглабаа, него е то тема коом се баве
емпериске науке.

У овоме часу (реч е о години 1983. прим. прир.) расправа се о питау да ли
е удски език предодреен да постои у удско природи или е то особина човека
коа е стечена. Из лингвистике ( = езикослова) видимо да сваки език има
изненаууи разво током времена, тако да из века у век настау веома значане разлике
у оквиру едног езика. Тако да нисмо сигурни, када читамо старе текстове, да ли их у
потпуности разумемо, због другачиих речи кое су се у то време употребавале,
односно због начина на кои се некада употребавале и начина на кои се
употребавау данас.

Тако се може видети, кадасе упореди старогрчки са новогрчким, да постои
веома много речи кое су опстале у новогрчком, али се данас променило ихово
значее тако да више немау исто значее као што су имале у прошлости. Тако, да
бисмо исправно разумели Оце, ние довоно само да знамо изреке кое су изговорили,
него и ихово право значее. А када кежем Оци, онда немам на уму само оце Новог,
него и оце Страог завета. Оци новог завета се ослаау на оце сраогог и ми их, као оце
отаца наших, прославамо у Недеу Светих Праотаца. Дакле, ци ние да сазнамо
само изреке отаца, него и смисао кои се налази у иховим изрекама.

У читавом светоотачком предау видимо да оци наглашавау да е
поистовеивае било коег израза, дакле поимаа Бога, са самим Богом, уствари
почета идолатрие. Ово е тако, зато што се Бог не може поистоветити са било коим
удским помом. Нестовреност Божиа се не изражава превасходно помовима, али
Богу даемо неодговарауа имена (на пример да е добар, праведан, милостив итд.). И,
ово, пошто знамо из искуства пророка и отаца, из искуства славослова, дакле из
иховог обожеа, да се при обожеу одбацуу помови о Богу. Из овог искуства се
утвруе чиеница да се ни едан створени поам не одговара нестворено стварности
Божио. Не постои никаква истоветност нити сличност измеу помова или имена кое
даемо Богу, са стварношу онога што сам Бог есте.

25

И из овог разлога, из искуства обожеа се уверавамо да Бог ние ни Сам ни
едан ни Три. О овоме имамо дивне изразе светог Дионисиа Ареопагита, као и светог
Григориа Ниског, са коима се слажу и остали Оци Цркве пошто су и сами имали ово
искуство.

18.
Шта е наважнии догмат Светоотачког Предаа


Постои мишее да теологиа коа се назива апофатичка има сво извор у
неоплатонизму. Не постои никаква сума да има сличности у детаима измеу
неоплатонизма и Отаца Цркве. И неоплатоничари (Плотин и други) имау апофатичку
теологиу. Али овде, меутим, постои суштинска разлика. За неоплатонизам е
карактеристична екстаза (e]kstasij) коа представа искуство, кое Оци цркве виде као
демонско. Током екстазе разумно у човеку излази из простора и времена, као и од
дотадашег мишеа и седиуе се (потчиава9 непроменивом. Кажу, дакле,
неоплатоничари, да на та начин превазилазе време и оно што е промениво. У складу
са овиаквим схватаем, тело е за их нешто што е зло или оно што треба одбацити.
Тако у неоплатонизму тело никада не учествуе у искуству екстазе. Читава ихова
апофатичка теологиа представа ослобаае од удског мишеа, пошто сво удско
мишее есте погрешиво и ограничено. Дакле, одбацивае погрешивог мишеа
есте извор апофатичке теологие неоплатонизма. Они покушавау ( = настое) да се
ослободе не од створеног него од променивог. Ово се дешава због тога што у темеу
неоплатонизма, у темеи ихове метафизике, не постои поам ствараа из ничега као
ни поам нестовреног постоаа не постои, дакле, разлика измеу створеног и
нествореног. Са друге стране, превасходно одреее, превасходни догмат хришанске
теологие есте асно разликовае тварног и нетварног, као и да измеу тварног и
нетварног не постои никаква сличност. Ово претстава темени догмат ( = учее),
не само светоотачкг предаа, него и евреског предаа, све до данас.

19.
Шта е искуство обожеа


Али у Западном предау имамо средевековну схоластичку теологиу коа не
прави асну разлику измеу тварног и нетварног него е схвата као разлику
променивог и непроменивог. Тако е ихова теологиа аристотеловско
платониситичка.

Аристотел говори и непокретном покретачу. Постое, каже, отприлике
четрдесет девет непокретних (покретача), кои су чисте енергие и кои се не покреу по
себи, али узрокуу кретае других. Покреу дакле, друге, утицаем, попут магнета.
Ентелехиа есте оно што остваруе кретае свуда где постои. оме оно што е
могуно (duna,mei) постае дествено (e<nergei,a) [ = саделева се]. Тако, на пример, семе
дрвета кое е по могуности [ = потенциално] (duna,mei) дрво, када падне на зему и
када се стекну одговарауи услови, расте и дествено (e<nergei,a) постае дрво. Тако,
док е потнциално (duna,mei) дрво, ош увек ние савршено, ер ош увек ние испунило
сврху ентелехие коа е у ему. Семе постиже свое савршенство када постане дрво.

Постое према Аристотелу и такви непокретни покретачи кои у себи немау ову
могуност (duna,mei), него по своо природи представау чисту енергиу (e<nergei,a).
Он наглашава да су (такви покретачи) одувек постоали и да е увек постоати,
покреуи (друге) привлачеем. Оно што се претвара од могуности (duna,mei) у дело
(e<nergei,a) ходи ка своме савршенству а привлачна сила коа га води према овом
савршенству има за сво почетак непокретног покретача. То каже Аристотел.

26

Сада, код неоплатоничара видимо исте идее по овом питау, дакле,
Аристотелове идее. Платон се ние бавио овом темом о коо смо говорили. Код Отаца
Цркве видимо св. Дионисиа Ареопагита, кои одбацуе платонизам и неоплатонизам и
кои нам говори да Бог ние само непокретни покретач, него да е покретан. Бог, дакле,
не само да покрее све друго, него се и Сам крее, дакле, (говори нам) да у Богу
постои и едан страдални елеменат. Ово он свакако, пише протин аристотеловаца и
неоплатоничара. Ово е асан доказ да Свети Дионисие Ареопагит ние имао никакве
везе са неоплатонизмом, иако е користио език неоплатонизма.

Ова, дакле, идеа, да Бог ние само непокретни покретач, него да е покретан
што е представало ерес за неоплатоничаре и арестотеловце значи, да Оци нису
философирали али су откривали ена основна противреча. За Оце, израз да е Бог
непокретни покретач, али и да е покретан, значи да не постое удске категорие кое
можемо да припишемо Богу, а у случау да то чинимо долазимо до логичких
противречности. Меутим, ова истина о Богу не произилази из философие, него из
опита обожеа. Зашто? Зато што оци из свог опита знау да помови кое користимо за
Бога, бивау одбачени када спознамо самог Бога, ону, дакле, стварност коа есте сам
Бог.

ер помови о Богу, кое користимо, служе само да помогну виеу Бога. А тада,
када неко види Бога, нестау вера и нада и остае само убав. Ово, веома асно, говори
Апостол Павле (1кор 13, 13). Вера у Бога, заедно са свим своим помовима, као и нада
у Бога заедно са свим своим помовима, бивау одбачене када неко угледа Бога, Кои
есте убав. Тада се ти помови супротставау ( = противставау) само виеу
возубеног. Тада човек прослава, дакле, гледа Христа у слави, и учествуе у слави
Христово. Ти се помови подреуу учествовау у Богу.

уди се често супротставау своим ближима по овим питаима. Насупрот,
има, она ко открие искуством обожеа Христа у егово Богочовечанско природи,
не може више у своме уму да задржи било какав удски поам или рание знае кое е
био оформио о Христу, пошто не постои никаква вештаствена или земаско
творевина, ништа изван удског тела христовог, што би сличило нестворено
стварности славе прославеног христа, кога е сада открио. Он едноставно прима
Христа онако како га види. Не може ни да Га опише, нити може да говори о ему као о
обекту. ер не постое удске речи кое би могле да опишу нестворену стварност
Христову, божанску природу христову. А ово е тако стога, што не постои никаква
сличност измеу тварног и нетварног.

Овде е потребно да нагласимо следее. Опит обожеа у хришанском предау
нема никакве везе са било коим видом ( = обликом) екстазе. То ние екстаза нити е то
нешто што се може постии само уз помо удског разума, ер у опиту обожеа
учествуе читав човек, са телом дакле, са свим чулима своим коа су у потпуности
делатна. Човек се, када угледа Христа у слави, налази у стау пуне активности. ер
Христа не гледа само човекова мисао, него Га гледа и тело човеково.

Ако читате кигу о ову, видеете да се тамо каже да е тело овово угледало
Бога (ов 42, 59. Дакле, и овово тело е учествовало у виеу славе Божие. Ово е
едно веома добро евреско предае. Током прославеа човека, дакле, током овог
опита обожеа човека, човеково тело не губи везу са своим окружеем. Ово наравно
под претпоставком да е човек и рание имао слична искуства виеа славе Божие.
Само на почетку, приликом првих опита човек може привремено да ослепи од
превеликог сиаа нестворене еветлости, не губеи, меутим, своа ума чула. Ум дела
исправно, као и код других уди. Меутим, егова телесна чула се могу изменити,
пошто се човек до тада ние сусрео са нествореном светлошу, тако да може
привремено да ослепи, као што се догодило апостолу Павлу када е први пут видео

27
Христа у слави на свом путу за Дамаск. Он тада, када е ослепео, ние имао осеа да су
му очи пострадале, него е ослепео од превилог сиаа Светлости, од славе христове. А
када су се егова чула опоравила тада е видео нормално. едноставно неко време ние
видео.

Када се види нестворена светлост, она е много светлиа од светлости сунца и од
е се природно разликуе. То е иста она светлост преображеа. Али ова светлост ние
светлост како ми замишамо, односно ние нали ономе што ми познаемо као светлост.
Зашто' Зато што ова светлост превазилази светлост!

Човек кои се налази у овом стау славе, када наступи виее светлости,
настава да општи нормално ( = природно) са удима из свог окружеа све док е ова
обожууа енергиа над им. Ово врло асно видимо у житиама светих. Видимо, дакле,
да када се човек нае у овом над-природном стау, настава да има односе са онима
кои се налазе око ега са едином разликом што не еде, не пие, не спава, не врши
природне потребе ( = нужду) током трааа овог стаа, пошто се тада налази у
натприродном стау и у животу га одржава само благодат Духа Светога. Тако, ако
овакво стае трае на пример, четрдесет дана и четрдесет нои, као што е то било са
Мосием на гори Синау (Изл 34, 28-31), човек током свих ових дана и нои не спава,
не домара се, не еде, не пие итд. Тада е, дакле, ослобоен од непорочни страсти, од
природнис страсти тела. А то се збива, ер тада настае обустава пробавног система као
и обустава спаваа, тако да човек постае змени ангео. У свему, пак, другом, он е као и
други уди. Он хода, говори, сусрее се са другима, може да подучава итд., и
истовремено да се налази у овом стау.

У лаичком предау се приповеда да е у давна времена за време турске власти, у
Мало Азии, постоао едан свештеник кои е био у оваквом стау током Свете
Литургие. А ипак е наставао да чита, да пое, да произноси возгласе, да изговара
молитве и да савшава службу. Зашто? ер, иако током опита обожеа престае да дела
умна молитва, дакле, престае да делуе непрекидна молитва срца, што опет не значи да
престае да дела и разум, то есте разумна молитва, молитва коа настае у мислима,
размишаем, а управо на та начин настау подуке за друге. Свакако, за самог тог оца
кои е долазио у обожее током Свете Литургие, разумне молитве више нису биле
потребне, али су биле потребне ради других кои су савршавали Литургиу.* Тако е
свештеник наставао да савршава Литургиу све до краа.

Оваква лаичка предаваа данас, неки снобовски теолози са универзитета
исмевау, а да не знау да по овом питау лаичко предае следуе опиту просветеа и
обожеа, што стои у темеу читавог светоотачког предаа и онога што нас теологиа
учи о ово поави.

Видимо, дакле, да у ово поави не постои никава сличност са екстазом коа
постои у неоплатонизму, чак ни са екстазом у среде-платонско школи, ако узмемо у
обзир оно што говори Свети устин Философ а што представа куч за разумевае
учеа средег платонизма. ер пшостои мишее ( = гледиште) меу историчарима
философие да платонизам ние религиа, али да е платонизам постао религиа у
неоплатонизму, код Плотина и егових ученика.

Ако, пак, читамо устина Мученика, у еговом Диалогу с Трифуном26, на
почетку списа свети устин, кои е сам би следбеник те платонске философие, говори
да е пронашао едног философа платоничара кои га е подучавао и кои е из часа у час

* Свакако, служее Литургие е било потребно и самом свештенику ер без учеша у
Литургии нема истинитог и потпуног седиеа са Богом па тиме ни обожеа (прим.
прев.).
26 Обавено на српском езику, устин Философ, Сабрана Дела, Београд Ваево
Србие, 2002, стр. 77-216 (прим. прев.).

28
исчекивао да види Бога! Ово значи да се устин Мученик, кои е живео доста рание
пре поаве неоплатонизнма, бавио духовним вежбама и да е веровао да е из часа у час
запасти у екстазу и да е тако видети Бога!

Ово значи да егов учите ние био само философ, него е био нека врста
духовног оца како кажемо данас, кои га е уводио у религиско искуство, кое за нас
ние ништа друго до демонско искуство. Код исисхастичких теолога е било ного
расправе на ову тему. Тако видимо да Свети Григорие Палама осууе екстатичка
искуства платонизма као демонска. Данас, у данашем поретку ствари, реч демонско
не звучи добро у ушима многих, и желе да та израз замене изразима надчулно или
парапсихолошко, у складу са савременим схватаима психологие и парапсихологие,
пошто ове ствари, кое доживавау они кои су у екстази, заиста есу надчулне. За Оце
цркве, пак, све ово представа чисто демонске проаве.

20. О еросу


Према наоплатонизму, нема Бог убави према човеку него човек према богу. А
за их убав представа известан недостатак, пошто, како кажу, човек има убави
према ономе што у недостае. Према овом мишеу, то значи да то има везе и са
другим питаима, чак и са односом Бога и човека. Ерос у древно грчко философии
означава ова недостатак. Она кои има убав (ерос) ние савршен. Тако е убав за
оне кои су несавршени. Савршенсотво е прам овоме противно убави. Тако само
човек, као несавршен има убав (ерос9, док Бог као савршен нема убави. Бог не може
да има убави пошто е савршен, зато што е самодовоан (аутаркос) и зтбог тога е он
по себи непокретни покретач.

Погледате сада шта се наглашава у православном предау. Тамо где свети
Дионисие Ареопагит говори о томе да е Бог покретан, он говори и нешто друго.
Говори, такое, да постое неки кои се расправау о томе да ли е ерос и убав (агапи)
исто. И они кажу да то ние исто. едно е ерос а друго е убав. Тако кажу, Бог има
убав /агапи), али нема ерос за човека, док човек има ерос атреба да има само убав
(гапи). Меутим свети Дионисие имауи сопстено исксутво обожеа наглашава да
Бог нема само убав /агапи) него да има и ерос према човеку. Каже, такое, да су за
Бога убав (агапи) и ерос иста ствар.27
Кои би, меутим, платоничар могао да каже да Бог има ерос према човеку? То е
за их искучено.

21.
О терминологии, као и о изразима

и помовима у теологии


Оци наглашавау да сви изрази и помови удски есу производ човековог
мишеа. Ни помови ни изрази, не силазе, дакле, са неба. Сам Бог у човеку не ствара
ни помове ни изразе. Тако оци наглашавау а то е утемеено на иховом опиту
обожеа да сваки удски език есте удска творевина. Човек е та кои е створио
език са коим заедничари са своим ближим. Божански език не постои. Бог, дакле,
нема неки сво сопствени език кои е дао човеку, нити Бог са човеком заедничари уз
помо езика кои би му дао да би са им заедничарио. език есте последица
човекових потреба. Настао е од уди ради потребе свеза меу има и због потребе
уди да имау заедницу.

27 Уп. Митрополит ероте (Влахос), Личност у Православном предау, Лавадиа 1994,
стр. 104: Бог е личност и он уби човека и због тога и Свети Максим Исповедник,
следууи светом Дионисиу (Ареопагиту) говори:

29

Тако език ние оно што говори Данте и други протестанти, као и франачки
средевековни теолози, нити е оно што говре муслимани у Курану, да су език и Куран
сишли с неба и ош говоре да на небу постои нестворени Кран итд. На ову тему посто
и зналачка расправа, измеу светог григориа Ниског и Евномиа. Евномие е веровао
да постои некакав божански език, коим се Бог откривао пророцима. Овим езиком,
говорио е, настала су имена Божиа коа доносе пророци. Тако имена Божиа, говорили
су евномиани, представау суштину Божиу и ова имена коа описуе Свето Писмо, и
ови помови се подударау са стварношу коа есте Бог. Тако нешто, природно, не
стои.

У складу са оним што е рание речено, не можемо да направимо разлику измеу
божанског и човечанског езика. Не постои ниукакав божански език коим Бог говори
са човеком. Нити постои начин коим бисмо могли да утврдимо кое су речи
одговарауе за теологиу а кое нису. Не постои асна разлика измеу треминологие
коа е дозвоена ( = ваана9 и оне коа ние дозвоена ( = коа ние ваана). едини
критериум, кои може да се користи када е у питау терминологиа везана за Бога,
есте критериум доличности. Постое, дакле, речи, кое ние достоно да користимо за
Бога, на пример да е Бог скитница, док е друге долично да употребавамо за Бога, на
пример да е Бог светлост.

У вези с овим, читава светоотачка гносеологиа коа е чисто опитна, есте нешто
што е пре свега веома корисно за православне, а можда и за све друге хришане. То е
свакако, реи е неко, и веома савремено. ер када су оци писали оно што су писали,
нису мислили да е касние пстоати и едно франачко преае кое е се развити од
Августина. ер оци истока нису познавали Августина. Али и они кои су га познавали
(т. кои су познавали егова дела) у почетку му нису приписивали велику важност.
Они нису читали Августина нити им е на памет падало да е он постати теме читавог
западног предаа меу Готима, Францима, Лангобардима, Нормаанима итд., кои
имау као единог путеводитеа Августинову теологиу, коа е нажалост потпала под
утица платонистичке, неоплатонистичке и аристотеловске гносеологие. То значи да е
Августинова гносеологиа, што значи егов метод богопознаа, био потпуно различит
од метода отаца цркве, пошто е убио чисто аристотеловско-платонски.

Оно што разликуе Августинову теологиу од остале теологие отаца, што
Августин у теологиу уводи платноску суштину, што е код Платона архетип. Прам
овом схватау све што на свету постои есте одраз неког архетипа. Ово е свакако оно
што су оци не само одбацивали, него е за овакво схватае било запреено и
екскомуникациом од тела цркве, пошто е прихватае оваквог схватаа представало
едан облик идолопоклонства.28 Не знам да ли данас постои неки озбиан човек кои
би прихватио ово учее.

У склау са оним што е речено свако може да види да за православне не постои
разликовае измеу светове и религиозне терминологие. Не постое, дакле, светове и
религиозне речи, ве само световне речи, кое, благочестиво користимо да као помове
о Богу.

Тако видимо да е Бог у Старом Завету ооисан као камен. Меутим, да ли е Бог
камен? Свакако да би, у складу са платонском философиом, требало користити само
умствене изразе.29 Такве су на пример речи, ум, логос, мисао, упостас, суштина,
троичнос, едност ит. Меутим, можемо да видимо да Свето Писмо користи речи као
што су брдо, камен, стена, вода, поток, небеса, сунце итд. Дакле, ако читамо Стари
Завет видимо да су тамо Богу дата многа имена коа нису преузета из устороства, из

28 Погледа Синодикон Православа, Атина, стр. 155-166 (на грчком).
29 Т. речи са духовним (а не материалним) садржаем требало би користити за Бога.

30
природе човекове, него из бесловесне творевине. Тако се деловае Божие описуе као
облак, светлост, пламен, итд.

У евреском предау пре пророка, али и код их било е познато да Бог нема
слику у материално творевини, тако да човек ние могао да начини икону Бога.
Сликае кое год иконе ( = слике) Божие у Старом Завету било е забраено. Због тога
евреи у Старом Завету и нису имали иконе.

едина подобна ( идентична, одговарауа) икона Божиа есте
Логос Божи Кои се оваплотио, т. Христос. Друге иконе, осим Христа, Бог нема.
Обичан човек ние икона Божиа. Само Богочовек Исус Христос есте икона Божиа.
Ништа осим Христа (по човечанско природи) ние икона Божиа у створеноим свету.30
Сходно реченоме, пошто Бог нема никакве сличности са створеним светом, у
створеном свету не постое помови кои би се могли дати Богу и кои би се могли
поистоиветити ( = кои би били одговарауи) за Бога, слободни смо да узмемо било
кое име и поам и да га наденемо Богу, али на апофатички начин. Даемо, дакле Богу
неко име кое на ова или она начин одговара Богу. На пример, кажемо да е Бог
светлост. Али у исто време можемо реи и супротно да е Бог примрак. Ово нам говори
да Бог ние Светлост него да Бог превазилази оно што светлост есте. Ово е у наставку
бити разашено.

Овде постои суштинска разлика измеу апофатичке теологие отаца цркве и
апофатичке теологие средевековних схоластичких теолога на Запду, коа ош увек
постои у иховим убеницима. Ако узмемо убеник догматике папских теолога,
видимо следеи парадокс: говоре да постои едан начин на кои Богу даемо имена али
да такое, постои и едан други пут, негативни ( = одричуи) коим ова имена
приписуемо Богу и кои не служи томе да Му их не бисмо приписали, него да бисмо
очистили та имена од свих ихових слабости.

Тога, меутим, нема код отаца цркве, код коих е начин придаваа имена Богу
едноставан. Они, дакле, дау и поричу имена. Користе се супротностима. Ово равило
одбацуе читаву аристотеловску философиу. ер оци поричу правило супротности кои
се налази код Аристотела31 када говоре о Богу и када му придау супротна ( =
супротставена, противставена) имена.

Ово значи да оци не прихватау правила логике када се баве теолошким темама,
односно када говоре о Богу. Зашто е то тако? Због тога што правила логике важе, што
имау важност, само за творевину Божиу. За Бога не важе правила логике или
философие. Ни едан философски систем не може да се примени на Бога, као ниедан
логички систем. А они кои сматрау да чистом математиком могу да приступе Богу, за
оце су неразумни. То е тако због тога што едноставно измеу створеног и нествореног
не постои никаква сличност. Оно што важи за створено, не важи за нестворено а Бог
е нестворен. Због тога не постое правла коа важе за створено, коа би се могла
применити на несторено.

Све оно што Оци говоре о Богу не произилази из философског убееа. Оци не
настое у своим списима да се теологиом баве на схоластички начин. ер расуивае
е брана оцима цркве када богословствуу. Због тога, едини исправни начин за
истраживае Светог Писма ние покуша да га разумено размишаем (да поушамо
логиком и тврдама да га разумемо), него молитвом. Какава е то, меутим, молитва?
Умна молитва. ер када дое Дух Свети и када посети човека и када уе у срце

30 Адам е створен по икони Христово. Човек, исправно говореи ние икона Божиа
него е икона Христова.
31 Постои правио у аристотелово логици ко каже да нешто не може у исто време да
буде оно што е томе супротно. Тако нешто не може у исто време да буде и црно и бело.
Или е црно или е бело. Не може да буде обое у исто време.

31
човеково, тада се човек просветуе и постае способан да исправо схватаи помовве ( =
изразе) Старог и Новог завета и да од стаа просветеа напредуе као обожеу.

И када достигне обожее тада из тог истог опита обожеа спознае шта тачно
значе изрази и помови кои се налазе у Светом Писму. Тако на овом месту долазимо до
едног ерминевтичког куча: Изрази и помови кои се користе у Светом Писму, кое су
користили обожени уди кои су Свето Писмо написали, као и изрази и помови кои су
употребени у списима отаца цркве и светих, есу богонадахнути у смислу да су сви
они имали опит ( = искуство) било просветеа било обожеа и на основу тог опита су
написали оно што су написали. Због тога, дакле, што си имали овакав опит, оно што су
написали есте богонадахнуто.


22.
О два вида откровеа



Имамо два вида откровеа. Постои откровее кое е умна молитва и постои
откровее кое е обожее. Свакако, ово друго откровее, кое се назива и есте
прославее или обожее, есте превасходни куч уз помо кога у потпуности
разумемо ( = поимамо) откровее просветеа. Овде се сусреемо са схватаем
откровеа и богонадахнутости, кое е чисто исксутвено и ништа друго.

Меутим, оваквим опитом обожеа, Бог не открива речи нити открива неке нове
термине. Зашто? Зато што када дое Дух Свети и када се моли у срцу човековом, он се
не моли неким новим речима, кое е са Собом донео, него се моли користеи удске
речи кое е човекс текао своим искуством. На пример, молитва коом се човек моли,
своим разумом, исту ту молитву користи Дух Свети и иста та молитва постае молитва
срца! Монах говори: Господе исусе христе помилу ме, своим умом. А када дое Дух
Свети у егово срце, тада та исти израз пстае молитва еговог срца. Тада том
молитвом почие да се моли егово срце а не више егов разум. Тако, када Дух Божи
уе у човека, Он се моли истим речима кое е човек рание сам употребавао. Због
тога и постои предае ове молитве, коом се молимо било поаем било другим
речима молитве. Тада та исти псалам или те исте речи молитве постау молитва
човековог срца.

Тако нам се у опиту искуства не откривау нуикаве нове речи или термини. Тако,
не можемо да кажемо да е на Оце сишао Дух Свети и да им е открио израз: една
суштина или три ипостаси или едносушност. Ово ние откровее него су то теолошки
проблеми кое су оци користили да би се супротставили еретицима. Ови помови нису
откривени од Бога као што ни само просветее ние откровее од Бога. едноставно,
приликом просветеа настауе едно схватае израза и помова кои су до човека
дошли благочестивим предаем (за кое, дакле, зан из свое вере), изрази из Старог и
Новог завета. Користе се и помови кои су дошли из друштвеног опита ( = искуства),
како би и други могли да их разумеу.

Меутим, у обожеу се очишуу сви изрази и помови, пошто се тада Бог
открива. Према речима Отаца Цркве, када човек богословствуе32, он богословствуе
превасходно на основу свога опита и сведочеа Духа Светога Кои е у ему, као и на

32 А забраено му е да богословствуе (т. да се бави теологиом) ако се не налази барем
у стау просветеа. Овакво светоотачко схватае набое изражава Свети Григорие
Богослов у свом чувеном изразу кои се налази у еговом Слову против Евномиана:
Добро е богословствовати. Али не увек, не предс ваким и не о свему. Не о свему, ер е
потребно да се созерцаваем уверимо, а за то е потребно да и душа и тело буду
очишени и усклаени (ПГ, 26, 16 А-Б).

32
осниву сведочанства обожених уди, кое е положено у предау цркве. Тако ова
теологиа, онога кои е просветен, служи као потеводите ка обожеу. Дакле, изрази
и помови кои се користе у предау Цркве есу богомдани или су има живели они
кои су обожени.

Овде имамо превасходни ( = главни) куч светоотачког предаа: Теолог се
налази у стау обожеа и теологиа се темеи на опиту обожеа (Старом и Новом
завету и текстовима Отаца Цркве). А искуство ( = опит) обожеа се темеи на
молитви. На основу овога можемо да разумемо због чега су Псалми Давидиви
накоришение молитве Цркве. Псалми Давидови представау теме литургиског
живота Православне Цркве. Након их имамо духовне песме, химне итд., о коима
говори Апостол Павле.

Све ово заедно представа основу литургиског живота Цркве, коа руководи и
припрема човека, како би могао да дое у стае просветеа у коме се бори и
очишуе од своих страсти. А када дое у стае просветеа, човек користи ове
молитве, химен и молитвосова кое слуша у Цркви. Дакле, Дух Свети се моли у
човеку кои е у стау просветеа, молитвама и моеима литургиског предаа.
Када се неко нае у овом стау просветеа, тада богословствуе. Не едноставно на
основу свог сопственог опита, него на основу опита кои посведочава Сам дух Свети.

На основу ове уверености ( = сигурности) он проучава списе обожених, као што
е Стари Завет, Нови Завет, светоотачки текстови, правила сабора цркве, житиа и
изреке Светих, литургиски текстови Цркве и тек тада може све ово исправно да
тумачи. Ако и сам задобие искуство обожее, тада може не само да тумачи исправно
него и да исправно богословствуе, те да тако постане теолог Цркве.

Постои една суштинска разлика измеу онога кои е достигао обожее и кои
е истинити теолог, и онога кои богословствуе, онога дакле, ко е достигао стае
просветеа, премада и ова (т. просветени) има мали предукус опита обожеа.
Тако богословствуу теолози, али се теологиом баве и други. Али то не значи да су сви
они кои се баве теологиом заиста и теолози. Теолог се постае када се достигне стае
обожеа и када такав види Христа у слави, када му се открива читава истина, у оно
мери у коо уди могу да е поем у овом животу. ер Христос е Истина кое е
уипотсазирана.

А док неко не достигне обожее он е прост теолог, т. ученик (студент)
теологие. На ово теологии е дипломирао она ко е достигао обожее. Данас су
дипломирани теолози они кои су добили диплому Теолошког факултета на неком
универзитету. Ови, такозвани теолози, немау нкакве везе са правим теолозима
светоотачког предаа. Ако би, разматрауи ко е прави теолог користили критриум
Апостола Павла као и критериуме светих отаца цркве, на пример Св. Симеона Новог
Богослова, тада бисмо видели да савремена модерна теологиа, кое е преузета од
римокатоличке теологие, ние светоотачка теологиа, ер су е писали уди кои немау
виша духовна настроеа. Само ако се примеуу чисто научни критериуми, може се
у иховим истраживаима уочити извесна обективност у иховим закучцима.



23. О обективности у истраживаима и у теологии



На шта мислимо када говоримо о обективности у истраживаима? У
природним наукама обективност се постиже испитиваима и нализама. На пример,
како знамо да у едно целии има око сто хиада бактериа? Тако што узмемо

33
електронски микроскоп, начинимо фотографиу и потом преброимо.33 Исто важи и за
астрономиу, дакле у макрокосмосу. Пре 1026. сви астрономи су веровали да постои
само една галаксиа. Меутим данас (године 1983.) уз помо радиотелескопа,
астрономи су сазнали да у свемиру постои намае сто хиада галаксиа! Тако се,
дакле, може дои до одреених увереа уз помо искуства ( = описта) и посматраем.
Ова обективност коа постои у позитивним наукама и коа проистиче из посматраа,
из опита и мереа, престава кичмеи стуб позитивних наука. Тако, карактеристика
ових позитивних наука есте поновивост огледа и потвривае ихових резултата.
Многи научници са различитих краева света, тако могу паралелно да се увере у нешто
што е ихов сабрат први открио. Научно знае, дакле, захтева потвривае и поновно
уверавае других истраживача на различитим местима и у различито време. Тако
сведочанство многих и повереа вредних истраживача есте оно што ствара и одреуе
обективност позитивних наука.

Шта, онда, у светоотачко теологии може да буде обективно и како може да се
разликуе од субективног? Различите теологие, кое су данас у употреби у
православу, представау проста мишеа о томе шта е светоотачко предае.
Субективна мишеа. Како, меутим, едан православни теолог, може да досегне
обективност у своо теологии? ер проблем е у следеем: пошто православни теолог
има православну веру од детиства, често истину свое вере прихвата као датост.
Пошто е, дкале, православни хришанин, он од малена веруе, прихвата Христа,
прихвата христово учее као истинито, прихвата учее Отаца Цркве, прихвата
сведочанства помесних и васеенских сабора, прихвата канонско право Цркве итд.
Како, имауи све ово у виду, едан савремени православни теолог може да достигне
обективност у свом теолошком методу? Ово е данас превасодни проблем.


24.
Шта е кичма Православног предаа



Изгледа да у нашим рукама држимо благо, теологиу православног предаа, коа
е пород и последица многовековног искуства, коу су примали, обнавали и
записивали обожени уди различитих епоха. Имамо опите патриараха, пророка, па
након их Апостола, кои су сви достигли прославее. Прославее пророка значи
да е видео славу Божиу. Пролсваее Апостола значи да е Апостол видео славу
Христову. Апостоли, гледауи славу Христову,уверавали су се из сопственог опита да
слава Христова у Новом Завету есте слава Божиа у Старом Завету. ер Христос е
ахве у Страом Завету, Христос е Елохим Старог Завета.

А за Духа Светога, шта е пошто то ние асно у Старом Завету уверавамо се
из опита Апостола. ер се на има збило понавае опита пророка, с том, меутим,
разликом, што е ахве Старог Завета сада узео удску природу Христову. Пошто су се
Апостоли прославили након оваплоеа, а троица од их посебно приликом
Преображеа на гори Тавор, а сви скупа на Педесетницу, када су с висине примили
прославее кое не може да достигне ни едан човек у овоме животу.

Након апостола, имао опит обожених, кои су Оци Цркве, као и оних од Светих
кои су достигли обожее. Ово наслеивае ( = авае) обожеа продужавасе до
данаших дана.34 Ова, дакле, опит обожеа, есте кичма православног предаа, као и

33 Ово е изговорено 1983. Након тога су на ову тему настале многе расправе.
34 Током поледих децениа било е много обожених светих у Цркви, меу коима су
веома познати: Страца Пасие Светогорац, Старац Софроние из Есекса, Старац

34
теме промесних и васеенских сабора, каконског права цркве и еног литургиског
живота све до данас.

Ако се савремени теолог буде овога држао, ако буде ученик светоотачког
предаа и ако сам приступи очишеу и просветеу и достигне обожее, тако да не
само да поима него да се и сам осведочи у Духу Светоме о истини овог предаа, само
тада можемо да кажемо да е досегао обективност у свом теолошком методу.



25. Ко е пророк у Новом Завету



На учеу Цркве о божанско благодати темеи се читаво ено учее о Свето
Троици као и о Оваплоеу Бога Логоса.

Апостол Павле говори: И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго
пророке, трее учитее ... (1Кор 12, 28). Касние се развило мишее да су прорци о
коима говори апостол Апвел били епископи Цркве раних хришана. Тако имамо: прво
апостоле, потом епископе и потом презвитере, кои су према овом мишеу учитеи
Цркве.

Ако сада прочитамо четрнаесто поглаве Прве посланице коринанима
Апостола Павла, видио да он асно износи да су у коринстско парохии постоали
многи пророци, т. хришани са даром пророштав, прозоривости. Зато пише: А
пророци два или три нека говоре, а други нека расууу (1кор 14, 29). Следи из овога
да е тамо било намае три прока, а вероватно и више, пет или шест. Стога пророци у
Коринту никако нису били епископи.

Шта онда реч пророци значи код Апостола Павла? Шта значи, види се из
чиенице што апостол Павле на другом месту пише да тана Божиа ние била
откривена раниим нараштаима, онако како е откривена у еговом како се сада
Духом откри еговим светим апостолима и пророцима (Еф 3, 5). То значи да се
христос у Старом Азвету ние открио онако како се открио сада Апостолима и
прорцима. Овде он не говори о страозаветним пророцима него о прорцима Новог
Завета.

Ово значи:

а) Да е апосто, едан од оних коима се Христос открио у слави. Због тога у
петнаестом поглаву прве посланице Коринанима, апостол набраа све оне коима се
Христос открио након Свога Васкрсеа, али и након Педесетнице, пошто он ние
правио разлику измеу Христовог аваа пре Педесетнице и након Педесетнице.

Тако, превасходно знае сваког апостола ние било само у томе што е био
ученик Христов пре еговог Распеа, него и чиеница да му се Он открио у слави
након Свога Васкрсеа. Због тога Апостол Павле пише: а ако и познасмо Христа по
тиелу, но сада га више не познаемо (2кор 5, 16). ер да би познавао Христа по телу,
било е потребно да е са им био пре еговог распеа, што са Апостолом Павлом ние
би случа. Након Распеа, Гроба и Васкрсеа еговог, не познаемо Христа више по
телу, него по духу. Дакле, гледамо Христа умно очима душе, као и у слави приликом
опита обожеа.

б) Пророк е она, коме се Христос такое открио. Када се Христос ава након
Свога Васкрсеа, ава се у слави и управо ово искуство кое неко задобиа када гледа
Христа у слави, било да е апостол или пророк. То значи да е пророк, о коме говори
апостол Павле, она, кои е достигао обожее. Ово се асно види из онога што говори

Профирие Атински, Старац аков из Сввиоса, Старац осиф Спилеот, Старца ефрем
Катунакиски итд.

35
Апостол Павле: И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, трее
учитее ... , ер а ако ли се едан уд прослава, с им се радуу сви удови (1Кор 12,
26).

Из овога е асно и да оно што Дионисие Ареопагит говори за епископе, не
предатава ништа друго. Како е за апостола Павла пророк она кои е достигао
обожее, тако е и за Дионисиа Ареопагита епископ она ко е достигао обожее. И
заиста су од ових пророка кое апостол Павле спомие, касние и произишли епископи
Цркве.35
Свети Никита Ститат нас извештава да постое уди, кои су били
рукоположени за епископе од самог Бога, иако их уди нису препознавали као
епископе. Ипак, они су били епископи имали су духовну власт епископа.*
Очигледно е да е у коринстко парохии постоала одреена збрка, пошто су
неки имали дар езика што е една врста умне молитве, па су помислили да могу да се
изедначе са свима другима. Због тога Апостол Павле, како би у Цркви успоставио
поредак, говори да су у Цркви прво Апостоли, затим долазе пророци, након тога
учитеи и завршава са онима кои имау дар езика.

У поглавима тринаест, четрнаест и петнаест прве посланице коринчанима,
апостол Павле дае тумачее читаве православне еклисиологие. Из овога е асно да су
сви чланови парохие Апостла Павла били боговиди.36 Ово е тако било стога, што су
сви у свое срце били примили посету Духа Светога. Ови су чалнови, дакле, били
боговиди када су од истог тог Светога Духа били рукоположени. И, као што су
Апостоли били ти кои су достигли просветее, дакле, обожее, тако су на исти
начин и проци били они кои су достигли обожее, док су учитеи и ниже од их били
они кои су достигли само просветее.


26. О Тани Мирпомазаа


35 В. ован Романидис, Ромеи или ромески оци Цркве, Дела Григориа Паламе, том А,
Солун, 1984, стр. 7 (на грчком): Први меу пророцима у парохии постаао е епископ а
остали презвитери, или како е у старини било уобичаено, сви су се називали
презвитерима. Видимо да е Црква у Коринту имала намае пет пророка (1Кор 14, 29).
Апостола Павла нису толико занимале разлике у називима епископа или презвитера,
пошто их е, као и пророке, заедно са апостолима сагледавао као теме Цркве (Еф 2,
20). ихова хиротониа, као и у случау Апостола, била е извршена од Самог Христа у
обожеу (Еф 3, 5) а у настваку, кроз препознавае иховог обожеа од оних кои су
као и они били обожени.
* Овакеве тврде се ипак морау узети са задршком или у преносном смислу. Ако би се
буквално прихватили тврда да су неки уди рукоположени за епикопе од самог Бога,
то би значило да они други то нису. Установивши ерархиу Цркве и ену структуру
Сам Бог дае своу благодат епикопима при рукоположеу као што дае благодат и
читаво евхаристиско заедници и свим службама кое у о постое - тако да овакво
сагледавае духовне власти изван или изнад структра Цркве може бити духовно
веома опасно. Епископство, као и презвитерство, аконат и лаикат, есу сужбе у
евхаристиско заедници и никаква се благодат не дае индивидуално, на основу
индивидуалних постигнуа. Стога сматрамо да ове речи Никита Ститата треба
схватити у преносном, метафоричком, а не буквалном смилу (прим. прев.).
36 В. нав. дело, стр. 7: Заиста наглашава (Апостол Павле) да е Бог Та кои е свакога
поставио у Цркви. Започие са Апостолима и пророцима, кои су достигли обожее и
завршава са онима кои су имали дар езика (1Кор 12, 28). Ова стадиум е последица
крштеа Духом кое се разликовало од крштеа водом, што се и данас види по
последовау крштеа и миропомазаа. Они кои су се нашли у овом броу есу сарско
свештенство. Они (1кор 14, 16) кои су били лаици нису имали крштее Духом и ош их
апостол Павле ние броао меу оне кое е Бог поставио у Цркви.

36

Ако погледамо на податке кое нам дау молитве последоваа Светог Мира,
постае асно да се Мирпомазае сматрало за Тану намеену онима кои су примили
Духа Светога у свое срце, т. за просветене.

Познато е да у древно Цркви тана Мирпомазаа ние савршавана заедно са
Светом Таном Крштеа. Тана крштеа е савршавана за опроштее грехова, док е
тана Миропомазаа била намеена онима кои су постали удови Тела Христовог. ер
ова тана е потвривала да е у срце ихово ушао Дух Свети и да се тамо моли, да су,
дакле, боговиди. Тана Миропомазаа се савршавала као неко запечаее ове
чиенице. Због тога, приликом савршаваа ове тане свештеник говори: Печат дара
Духа Светога, када помазуе хришанина. Ова печат е тада био потврда Цркве да се
та хришанин, кои е управо помазан, налази у стау просветеа. Због тога се у
латинском предау Миропомазае назива confirmatio, дакле, потврда. Потврда да е та
хришанин, након што е прошао кроз очишее, достигао стае просветеа. Тда га
црква запечауе и сматра чланом ( = удом) Тела Христовог.

Тако се у древно цркви, само након Миропомазаа, крштени сматрао чланом
Цркве. Крштеем е примао опроштее грехова а Миропомазаем е постаао члан
Цркве. Данас се миропомазае савршава на деци одмах након крштеа.

27.
О лаицима и клирицима и о Цркви


У вези са овим питаем примеуемо одреени разво у истории Цркве, према
коме царско свештнство (1Пет 2,9) ние остало оно што е на почетку било.

У почетку, у време првих хришана, имамо лаике и клирике. Апостол Павле
лаике назива обичнима а оци цркве су ове обичне протумачили као лаике. Лаик етсе
она кои е крштен, али кои ош ние уздигнут, тако да постене део царског
свештенства, т. клирик. Клириком се сматрао боговидац, дакле, она кои е у свое
срце примио Духа Светога и коме Дух беше почео да се моли. То е, дакле, она, кои е
постао храм Духа Светога и тиме уд ( = члан) Тела Христовог, односно, Цркве.

Због тога Апостол Павле говори ... ове постави Бог у Цркви..., пошто е
претходно рекао А ми смо Тело Христово (1Кор 12, 27). Он нам, дакле, сам дае
одреее шта е Тело Христово.

Касние, преко отаца цркве знамо да е дошла епоха (= период) када су за
клирике рукополагани уди, кои би у древно Цркви били сматрани за лаике. Меу
оваквим удима е било и оних кои су рукополагани за епикопе. Свети Симеон Нови
Богослов се опширно бави овом темом.

То збачи да се у цркву увукла традициа да се за клирике рукополажу уди, кои
нису имали особине потребне да би били клирици Цркве. Нису дакле, поседовали
духовне претпоставке за свештенство.

Против ове аномалие е Св. Симеон устао са тако великом ревношу да га е
црква прозвала Новим Теологом ( = Богословом). Од еговог времена до времена Св.
Григориа Паламе настала е велика борба у Цркви по питау изабираа епископа. Из
ових разлога, ово исихастичко мее, како се називало, а кое е било на линии Светог
Симеона Новог Богослова, водио е томе да буду посвеивани епископи кои су
прихватали исихастичко предае о очишеу, просветеу и обожеу.


28.
О Франкократии и о исихазму



37

Ова е линиа постоала током читавог периода турске владавине а исто се
дешавало и током франкократие коа е наследила турску владавину. Велики део
ромества37 е нако робоваа Турцима био поробен Францима.

Значано е да су Франци, кои су дуго времена били у различитим деловма
Еладе и средег истока, чинили велике напоре да потчине православне хришан
франачким епископима. ер нису признавали рукоположеа православних епископа.
Ово не треба да нас чуди, ер е франкократиа постоала и у скорашо грчко
истории, када е двадесет оствра дато Италии а франци тамо нису допуштали да
православни епископи буду рукоположени. ер програм паписта е био да православне
хришане потчине франачким епископима. То е Франкократиа. Франкократиа ние
постоала само у средем веку, дакле, пре турске владавине. Франкократиу имамо и
након ослобоеа Грчке од Турака.

Оно што е важно есте то да су, током читавог периода коим су владали над
православнима, франци веома добро знали снагу православа коа е лежала у
исихастичком предау. ер исихастичко благочеше е било то што е свагда давало
снагу православу да поднесе ропство. Зашто? Зато што она ко има умну молитву
нема страха, пошто у своме срцу има сведочанство Духа Светога, кои га уверава да е у
истинито вери Божио, као и да су исправне егове мисли о Богу, тако да е овакав
човек спреман да претрпи каква год било потребно мучеа, Царства Небеског ради.

Ово нису знали само Франци, него и Турци. ер е током векова свима постало
познато да снага православа лежи у исихазму.

Франци су сматрали да исихазам не престава светоотачко предае, него да е
то кварее светоотачког предаа! Они никада нису прихватили да е ово преддае
чисто хришанско предае првих хришана, упркос чиеници да е ово предае
постоало и на Западу токо много векова.

На жалост, ово предае е нестало у предау Западних Ромеа, дакле, у предау
Норманана, Гота, Франака, Бургундаца, Лангобарда, као и свих Германа. Ово значи да
исихазам ние био само феномен истока него е то била поава коа е постоала у
читаво хришанско древности.

Ако би се списи апостола Павла добро ситражили, видело би се да апостол
Павле непрестано говори о умно молитви, што представа срце исихазма са гледишта
методологие. На ово мисли Апостол када каже молимо се духом и молимо се умом и
поем духом а поем и умом38. То е уман молитва, како су то тумачили оци цркве.
Ако желите да се осведочите, читате тумачеа Св. ована Златоустог, да видите како
он тумачи ова места у посланицама Апостола Павла. Тако долазимо до закучка да
исихастичко предае ние византиско предае, него предае древног хришанства.

Када су франци открили ову снагу православа, шта су учинили да би е
онеспособили? Себи су у задатак поставили да одвое исихазам от темеа нове Грчке,
након устанка 1821. Рад на томе е преузео Адамантиос Кораис.

Он е започео своу борбу против исихазма, када е ци Руса и веропана, након
револуцие из 1921, био разрушее, искореивае, исихазма из хришанског предаа.
Тако смо стигли до нашег времена када исихазам сматрамо споредном поавом
православног предаа. Заиста, у схоластичким кигама кое се ористе у гимназиама,
учимо да е исихазам некаква ерес, нешто безвредно, едно ништавно предае.

Сажимауи речено, кажемо да е прво била побуна Светог Симеона Новог
Богослова, затим е уследило поправае ерархие на основу овог предаа, а потом

37 Задржали смо ова израз, пошто се он налази у многим текстовима о. ована
Романидиса, те због тога сматрамо да е израз ромество насиправнии.
38 Уп. 1Кор 14, 15

38
долазимо до Грчког устанка из 21, а кра ове епохе долази након Грчког устанка, када
се ово предае углавном умртвуе.

Шта се, меутим, надае догаа? Умртавау овог предаа доприносе и
православни патриарси! Овде пре свега траба да истакнемо Архиепископа Атинског
Мелетиа Метаксакиса кои е изгледа био велики масон. Кажемо, изгледа, пошто сами
масони наглашавау да е Мелетие Метаксакис био масон. Тако е Метаксакис прво
постао Архиепископ Атински а после и патриарх Александриски и напокон патриарх
Константинопоски ( = Васеенски). Током овог Метаксакисовог пропутоваа од
Атине преко Александриског Патриархата и касние до Констатинопоског трона
био е и митрополит Кутие на Кипру био е нас вим местима на коима е исихазам
поникао.

Само у Антиохиу ние могао да оде пошто е у Антиохии током претходног
века спроведен устанак против православних ромеа, тако да антиохиа више ние имала
грко-православне епископе. А да ние тако било, Метаксакис би и тамо отишао. Ни у
ерусалим ние ишао. Сумамо да у ово нису били умешани паписти и протестанти
пошто су они увек имали и имау за ци да униште исихазам.

Данас имамо следеи ситуациу: Назначании папски познавалац на теме
православа есте неки Jugie. Он е написао едну кигу о догматском учеу Источних
Цркава, на латинском, у коо е наавивао смрт исихазма. Тамо каже: Можемо да
кажемо да е данас исихазам нестао. То исто е рекао и едан савремени грчки
историчар, кои е написао Историу Грчког народа, кои е победносно обавио смрт
исихазма, као што су и назив Роме или ромески нестали у Грчко тако да више не
постои проблем етничког идентитета савремених Грка! Иако ово двое исихазам и
ромество нису меусобно повезани, он е имао за ци да и едно и друго поништи ( =
негира).

Напокон, едан папски теолог по имену Stiernon е написао едан велики чланак
на француском о паламизму. У ему се налази читава библиографиа и сва кретаа
везана са исихазам у прошлости. егов члана почие овако: Jugie, када е написао
своу кигу о догматском учеу, обавио е у своо кизи смрт исихазма, дакле,
непостоае исихазма. Ова Штирнонов чланка е написан отприлике 1973. У овом
делу он се бави разматраем читаве библиографие у вези паламистких дела. Тада е,
свакако, постоало мало дела о исихазму, као што е мало било и преведених дела Отаца
из редова монаштва написаних у прошлом и претпрошлом веку. Монаси у манастирима
су начинили дивне преводе дела Григориа Паламе на свакодневни език. Свакако,
Jugie-а ние занимало да се бави делима ових монаха, него се интересовао само за оно
што се о исихазму налазило у библиотекама теолошких школа, где су паламизам и
исихазам били запоставени. И настава Штирнон: меутим за кратко време поавило
се много дела о Палами и за учее о исихазму су се заинтересовале познате
православне теолошке школе.

Изгледа да се данас интересовае за исихазам налази у успону. Многа значана
дела су преведена на стране езике а има и много неправославних кои су због исихазма
постали православни. Изгледа, меутим, да има много неасноа по овом питау, тако
да настау многи сукоби, прикривени сукоби, кое студнестки свет не прима ( = не
разуме), па се посеже чак и за клеветама, теолошким и нетеолошким, како би се
зауставио успон исихазма.

Савремени кругови у Атини имау склоност да се подсмевау исихазму. То се
дешава због тога што они кои иза тога стое, нису у стау да поведу озбину научну и
теолошку расправу на основу историе догмата и догамтског учеа Отаца Цркве, него
су понесени духом научног испитиваа кое е настало у протестанстким круговима,
кои имау сасвим различите претпоставке за истраживае Старог и Новог завета од

39
Православних.Они тако лансирау пароле и постау клеветници исихазма у Грчко и
изван е.

Они такое настое да ограде и цркву овде у Грчко коа е утемеена на
исихазму. едан од епископа ених, Коринтски митрополит Караниколас, урадио е
много тога на светоотачким текстовима. Он е начино синтаксу Кучеви светих
канона и превео е кигу Трагае едног боготражитеа. Тако е и сама ерархиа
грчке Цркве стала на страну водеих теолога ради оживаваа исихастичог предаа.

Али, поред овога постои и супротно настоае од стране оних кои
философирау и кои се баве есхатологиом. Иако е ствано бавее есхатологиом
уствари тиховае ( = т. исихазам). ер прва православна есхатологиа есте исихазам.
Ови, дакле, уводе западне друштвено-политичке теме и криу свое нечасне намере да
сахране наше ромество. Због тога немоте да будете непаживи. Христос е рекао да
будемо мудри као змие.

29.
О конзервативнима и либералнима


Против оних кои подржавау исихатзам данас су устали и они кои се називау
конзервативнима.

Шта меутим значи конзервативизам на Западу? На западу е конзервативан она
ко поистовеуе Свето Писмо са откровеем Божим свету и човеку. ер рание су
протестанти паписти веровали у богонадахнутост слова Светог Писма. Веровали су,
дакле, да е Христос Духом Светим диктирао Пророцима и еванелистима Свето
Писмо слово по слово, да су писци Светог Писма били попут писара и да су само
бележили оно што су чули од Духа Светога.

Днас е меутим, под утицаем библиске критике, овакво схватае
богонадахнутости нестало попут ваздуха. Тако се протестантски свет поделио на
конзервативни и на либерални протестантизам. Лутерани су подеени на
конзервативне и либералне. У Амрици постое лутеранске цркве кое су меусобно
доеене. едне су, на пример, либералне док су друге, као Синод Мисуриа,
конзервативне. едни уопште не примау Свето Писмо као откровее, док га други
примау као потпуно откривено (као да у писау Св. Писма нема удског лемента -
прим. прев).

Исто се дешава и са Баптистима. Либерални баптисти не примау
богонадахнутост писма по слову и не признау га као откровее, док га други сматрау
откривеем и богонадахнутим по слову. Исто се дешава и са методистима. Исто се
дешава са свим протестантским скупинама у АМерици. Подеени су, дакле, по овом
питау на конзервативне и на либералне.

Сада, могао би неко да се запита, как оваква подела може да се одрази на
православно предае? Да ли постое Оци кои су по овом питау конзервативни и Оци
кои су либерални? Постое ли канони Отаца цркве кои говоре о томе да е Писмо
богонадахнуто по слову? Да ли постое Оци Цркве кои поистовеуу Свето Писмо са
опитом обожеа? Не, нема таквих. ер искуство ( = опит) обожеа есте откровее
Бога човеку. Заиста, према Догматско теологии, ако би неко поистоветио Свето Писмо
са Откровеем, кое есте опит обожеа, опит кои надилази речи и помове, то би била
чиста ерес.



Може ли се неко, дакле, ако се у виду имау ови светоотачки списи, сложити са
протестанстким конзервативним гледиштем? А либерални протестанти, када чуу за ове
светоотачке списе, кажу: А, ово е либерализам! А конзервативни кажу: Ово е ерес!

40
Дакле, за конзервативне протестанте, ми православни смо еретици, пошто слушамо
оце.

Тад неко може да упита: Ко су православни конзервативци и православни
либерали? Одговор е да су то они теолози кои богословствуу на протестанстки начин.
Због тога су се многи теолози у Грчко поделили на либералне и конзевративне.
Либерални су они, кои следуу протестанстки либерализам и конзервативни су они
кои, по овим питаима, следуу протестантском конзервативизму. Може ли се, пак,
светоотачко предае усагласити са овим карактеристикама? Свакако не. едан
исихастички теолог Источне Цркве е Западацима изгледати као либералан. Зашто?
Због тога што не поистовеуе писани текст, нити речи и помове са откровеем.

Ако е откровее опит обожеа кои превазилази мисао и речи и помове, то
значи да конзервативизам или либерализам не могу уклопити у православно предае.
Због тога Оци нису ни либерални ни конзервативни. едноставно, постое Оци Цркве
кои су достигли само просветее и ои су светитеи Цркве или кои су достигли
обожее и кои су такое светитеи Цркве, славнии од ових претходних.

Ово е светоотачко предае достизае било просветеа било обожеа
пошто се претодно прое кроз просветее. Ништа друго ние православно предае
осим овог исцеууег успиаа, кое подразумева очишее ума, просветее ума и
потом, уколико Бог тако жели, обожее ума и читавог човека. Да ли у овиру овога
постое просветени кои су либерални и кои су конзервативни? Не, свакако. ер или
еси просветен или ниси просветен. Или си достигао обожее или ниси достигао
обожее. Или си се подврагао исцееу или ниси. Нема друге разлике осим ове.

30.
О богонадахнутости


Позабавимо се сада питаем боонадахнутости. Меу протестантима и меу
папистима настало е уверее, кое е веома много утицало на савремену православну
мисао, да е Бог дао Свето Писмо Цркви. Да е то тако слажу се сви протестанти и
паписти православни. Шта више, паписти и православни се слажу да е Бог Цркви дао и
Свет Предае. Протестанти по питау предаа желе да преиспитау неке егове
елемнте.

Изгледа да се православна Црква данас суочава са едном чудном поаваом: И у
Старом Завети и у Новом, као и у предау налазе се одреена мишеа, коа се уназад
сто педесет година показуу као погрешна, пошто су се има позабавиле позитивне
науке. Ово свакако ствара озбине проблеме за онога ко не разуме исправно Оце када
ови говоре о богонадахнутости. Ова се проблем посебно ава код истраживаа
Светог Писма.

У франачком предау кое е следовало Августину, откровее е поистовеено
са откривеем помова, кое Бог открива човеку. Свакако, не само помове, него и речи,
дакле изразе и реченице, кои имау сво смисао. Ако се овакво гледиште прихвати онда
имамо богонадахнутост Светог Писма по слову, и према томе Бог е та кои писцима
Светог Писма одреуе начин излагаа и речи и помове. Ако се писае схвати на
овакав начин, онда е суштински Бог писац Светог Писма а не прпроци или
еванелисти.

Тако е, дакле, Западна теологиа следовала слову, што е створило велике
проблеме када е у питау савремена наука коа одбацуе одреене тврде Светог
Писма, на пример страост света, тако да онда узгледа да се Бог показао као лажан
пошто е Он то рание издиктирао.

Општи ства кои е по питау богонадахнутости преовлаивао есте да да се
богонадахнутост ограничава само на оно што се налази у Светом Писму. Када кажемо

41
богонадахнутост, одмах нам на пемет пада Свето Писмо, дакле пророци и апостоли.
Ако е неко конзервативан на ум е му, поред Светог Писма, пасти и неки Васеенски
сабор. ер за таквог човека и Васеенски сабори су богонадахнути. А ако е ош
конзервативнии, на ум е му пасти и Оци цркве. А ако е ош више конзервативан
помислие и на каноне Цркве, на литургиски живот цркве, и на мантие и камилавке...
Ова последи е сасвим конзервативан. Ако е педесет основа а сто гора граница,
ова е дошао до сто. Сто посто е конзервативан!

Оно, меутим, што е важно есте следее: богонадахнутост овде покрива велики
део области црквеног живота али не читаву ту област. У савремено православно
теологии постои велико неразумевае ове теме. Шта е, шта значи богонадахнутост и
где е богонадахнутост.

Оно о чему се слажу сви хришани, и православни и еретици, есте да е Свето
Писмо богонадахнуто. ош увек, ипак, нисмо истражили шта е то богонадахнутост,
премда е Свето Писмо суштински богонадахнуто.

Ово посебно оснажуе оно што се налази у самом Светом Писму, где христос
обеава Апостолима да е им послати Духа Светога Кои е их водити у сваку истину
(н 16, 13). Тако е Христос Та кои шае Духа Светога а он е та кои води у сваку
истину.

Сада се меутим ава питае: Коме заправо Христос дае Духа Светога и ко
заправо води у сваку истину?

Паписти одговарау и кажу да се Дух Свети дае пре свега апостолима а преко
Апостола га примау и сви епископи приликом рукоположеа ( = хиротоние) а потом
они поставау свештенике на исти начин. Ово уверее паписта изгледа исправно када
е у питау хиротониа ихових епископа, коом приликом она ко рукополаже говори
рукополаганоме. Прими Духа Светога! Из овога може настати уверее да е
рукоположени читав свои живот до тада живео без Духа Светога кога е примио у часу
свое хиротоние ( = рукоположеа).

Ерминевтичко дело Светог Писма есте наизбрисиво дело Духа Светога. Дух
Свети е та кои е водио тумаче ка исправном тумачеу Светог Писма. Како се,
меутим, ово збива?

Често у медицинско науци, када кажу да одреени лек лечи одреену болест,
знау, из раниих испитиваа, како та лек делуе исцеууе у одрееном организму. У
свако науци, када кажу да се нешто догаа, то нето увек могу да обасне.

Овде, пак, имамо питае: Како Дух Свети силази, где силази и у чему се та
силазак састои? Оно што неки кажу, да када неки васеенски сабор одлучи нешто, да
е то непогрешиво пошто су васеенски сабори богонадахнути итд..., есте као да нас
приморавау да прихватимо као исправно учее оно што е одлучио и разлучио неки
васеенски сабор. Ово е дух учеа о непогрешивости Папе.

Свакако, истинито е тврдити да е Васеенски сабор непогрешив, да научава
непогрешиво, да е то што научава корисно за нашу веру итд. Да, али како долази до
тога да е непогрешив? Због чега е непогрешив? Због чега су егова исповедаа
непогрешива?

Савремена православна теологиа говори веома много о богонадахнутости. Али
колико сам упознат, видим да говоре о богонадахнутости али нисам пронашао обележа
богонадахнутости код оних кои о о пишу. Рекли смо да се и православни и паписти
и протестанти слажу у томе да е Свето Писмо богонадахнуто. Шта меутим значи
богонадахнутост? Да ли су богонадахнути били само пророци и апостоли? Да ли
након апостола немамо богонадахнутих уди? Да ли нема богонадахнутих списа осим
Светог Писма? Ако таквих уди има ко су богонадахнути уди? За пророке знамо да
су били богонадахнути. Али и апостоли су били богонадахнути. Али осим их, ко су ти

42
други кои су богонадахнути? Такое, да ли постое различити стадиуми
богонадахнутоси и како се они разликуу? Како човек бива надахнут од Бога и како
знамо да е неко надахнут од Бога а не од авола или од споствене маштарие?

Христос, када е рекао да е нам дати Духа Светога кои е нас водити свако
истини, ние говорио о Васеенским Саборима. Ние, дакле, рекао да е Цркви дати
Васеенске Саборе. Сабори нису споменути у Светом Писму.* Христос е еедноставно
рекао да е Дух Свети бити Она кои е нас водити пуно истини. Рание меутим, пре
овога, рекао е да ако имате убави меу собом, а и Отац мо дои емо и настаниемо
се у вама, а такое е рекао, сада ме видите али ме касние неете видети. Али ако
будете имали убави поново ете ме видети. И Дух е дои и настание се у вама и
водие вас свако истини.

Све ово што говори Христос, а што се налази у Еванеу овановом, кое
свештеници читау на Велики Петак, есу поглава од теменог значаа. Због чега су
ова поглава од теменог значаа? Због чега е толико значана ова Архиереска ( =
првосвештеничка) молитва Исусова? Због чега се Христос молио за единство
Апостола? За кое се единство молио? Можда за единство Цркве? Каково е то
единство? Речи да е нас Дух водити у сваку истину када их е Христос изговорио,
поставене су на набое место. Кое е то место?

Поглава 14 17 еванеа овановог показуу читав напредак духовног стаа
апостола у вези убави и говоре о томе шта е последица убави. Потпуни лик убави
се, пак, открива у опиту обожеа. Обожее есте пуноа убави. Тако убав, коа
извире из искуства обожеа, постае савршена за исцеее човека.

Ова убав почие да делуе када Дух Свети уе у човека, када човек постане
станиште и храм Духа Светога. А када дое Дух Свети и када се насели у човеку, са
Собом доводи и Оца и Сина. Тако у човеку тада пребива читава Света Троица. Али
како човек зна да е постао храм Духа Светога? Како се у то може уверити? Прави
духовни оци знау када е неко ихово духовно чадо примило Духа Светога и постало
храм Духа Светога. Постое одреена светоотачка мерила ( = критериуми) о томе. Кои
су?

Када е Христос говорио о изливау Духа Светога на Цркву и на верне, ние
говорио у апсолутном смислу, ние мислио да е Га послати читаво Цркви уопште.
Нити е мислио на да, пошто владике и свештеници имау преемство рукоположеа, да
е Га тако задобити читава Црква. Нити е мисло да због саме хиротоние епископа
постои икакво емство да е се Дух Свети настанити едино у ерархии. ер постоае
епископа ние емство да е едан Сабор надахнут Духом Светим.* Чиеница е да су
постоали ноги епископи кои су осуени као еретици. Да су ти епископи имали Духа
Светога, не би запали у ерес. Али хиротониа епископа не представа доказ или
емство да у савком епископу неизоставно борави Дух Свети. Тако, ние благодат
архиерества та коа води Цркву свако истини.

Христос овде говори о нечему другом. Оци асно кажу да христос овде говори о
два стаа. С едне стране Он говори о просветеу а са друге стране говори о
обожеу. Када Христос каже да сви буду едно, на кога мисли? На Апостоле свакако.

* Заправо, у Делима Апостолским поменут е сабор Апостола кои е одржан у
ерусалиму око 49. године, на коме су апостоли одлучили да се хришани имау
уздржавати од крви од блуда и од удавеног, и ничег више од старозаветних прописа.
Ова сабор е своу оидлуку саопштио речима Угодно би Духу Светоме и нама... (прим.
прев.).
* Треба нагласити да ни едан епископ ние носилац благодати као индивидуа, него као
предстоате заеднице. У том смислу, и сабори морау да проу рецепциу Цркве,
односо да буду прихваени од саборног Тела Христовог, премда епископи есу и остау
уста Цркве (прим. прев.).

43
Он дакле, моли Оца да апостоли буду едан као што смо и ми (уп. н 17, 11). Не каже
едно него едан. Како су, пак, Отац, Син и Свети Дух едан? Одговор: Уедиени су у
едан, по слави (енергии) и по суштини. По Лицима, по упостасима, нису едан. ер
лица Свете Троице, кажу Оци, нису смешана меусобно. единство Свете Троице есте
суштина или природна енергиа суштине, дакле слава. Отац, Син и Дух Свети есу едан
- а како емо ми постати едан, меусобно и са Светом Троицом? Шта е бити то што
е нас седиаватаи? Одговор: Бие то единство по слави.

Дакле, као што су Отац, Син и Дух Свети едно по слави, пошто имау
заедничку славу, тако емо и ми бити едно, када сви будемо учествовали у слави
Божио, када дкле, сви ми, или неки од нас постанемо достони, када постанемо
учесници благодати Духа Светога и нестворене светлости. Када се, декале, едан човек
прославуе, тада постае заедничар нестворене славе Свете Троице, тако да се
седиуе са Светом Троицом, али и са удима кои су тада седиени са салвом
Божиом.

Тако оно, за шта се Христос молио на Тано Вечери есте прво, за очишее
ихово, након тога за просветее и напокон за ихово обожее. Тако се речи кои
е вас водити у сваку истину, не односе уопште на све уде него на оне кои приме
опит обожеа. Када, дакле, човек достигне обожее, само е тада воен у сваку истину.
Достизае сваке истине (не о створеном свету него о Богу) постае познато само у
опиту обожеа.

Пошто су сви Оци имали ова опит или образ, пошто су или били у стау
просветеа или у стау обожеа, због тога су сви имали исто схватае Светог Писма
и сви су на исти начин тумачили Свето Писмо у главним моментима а то важи и за
ихова тумачеа других Отаца Цркве.

Али шта значи ово што е речено? Да ли су они кои се налазе у стау
просветеа или обожеа богонадахнути или нису? Одговор: Они, природно, есу
богонадахнути. ер шта богонадахнутост значи? Значи да е неко надахнут од Бога. А
шта е супротно томе? Када е неко надахнут од авола и демона. Такав е авонадахнут
или демононадахнут.

Виши вид откровеа кои такое есте богонадахнутост, есте она кои су имали
апостоли у дан Педесетнице. Куч православе теологие за разумевае
богонадахнутости есте Педесетница. Ако е неко у стау да схвати значее
Педесетнице за светоотачко предае, тада е, ако и ние теолог, у намау руку знати
шта е теологиа и шта е теолог. Као што ние потребно да неко буде лекар да би знао
шта е медицинска наука и шта е лекар, на исти начин неко може да зна шта е
теологиа и ко е теолог и ко су теолози, без да е сам теолог.


31.
О томе да ли е Православан теологиа

позитивна наука и да ли е Православе религиа



Садаша тема е да ли е теологиа наука или ние наука. И ако есте, коа е
врста науке? Данас се теологиа сврстава у теориске науке у савременом значеу речи
теориа ( * реч теориа се може превести на срспки и као созерцае, чиме се указуе на
дубе духовно сагледавае) а не у светоотачком поимау ове речи.

По Светоотачком мишеу теологиа свакако есте теориска ( = созерцатена)
наука, пошто се бави теориом ( = сезерцаем), кое саделава теолог. У светоотачком
предау реч теориа ( = созерцае9 значи виее. Теориу ( = созерцава) дакле, има
она кои гледа. А теологиа гледа ( = посматра) на два начина:

44

Прво сагледава унутрашу веру, кроз умну молитву, пошто е умна молитва
едан вид боговиеа коим Бог гледа Бога умом да би осетио Бога како се моли у
ему. Овакав осеа се назива умним осеаем и представа чисти опит.

Ово умно осеае есте први степен теорие ( = созерцаа). Други степен овог
созерцаа есте обожее, кое такое есте боговиее, т. виее нестворене
светлости коим се укида молитва.

Созерцаем се исцеуе ум човеков. Пошто е овде реч о исцееу болесног,
коме ум не дела исправно, то значи да се ово предае не може сматрати теориском
науком у данашем значеу речи теориа., него е то една чисто позитивна наука, у
намау руку онолико колико е психиатриа една позитивна наука.

Важно е овде да, док психиатар не зна увек тачно од чега болесник страда и не
зна увек шта е болеснику потребно да би се исцелио, православна теологиа и терапиа
свагда зна од чега тачно човек страда, сваки човек, и у чему се тачно стастои терапиа.

Православна теологиа нема никакве везе са размишаем нити са било каквим
видом екстазе нити са саареем ( на пример са огом). Очишее срца есте
непрестано научавае, кое нема везе са раниим. Ци е очишее срца од страсти,
како би се душа човекова нашла здрава, тако да е ова наука иста за све уде.

Током очишеа не изгоне се из човековог ума само зле мисли, него и добре.
Ово има веома велики знача. ер, када се ум очисти од свих мисли и свих помисли,
посебно оних страсних, тада човек едино може т. егов очишени ум да прими
настаее благодати Духа Светга и своме срцу. Тада долази Дух Свети и непрестано се
моли у срцу човековом.

Прича о семену есте у суштини учее о начину задобиаа умне молитвеСеме
расте и цвета. Цветае е стае просветеа при коме умна молитва, Духом Светим,
непрестано делуе на човекове помисли. Можемо да кажемо да е навее цветае
уставри обожее.

Да ли, Православе сада есте или ние религиа? Поостое многи, меу коима
сам и а, кои наглашавау да православе ние религиа. ер религиа е исто што и
празновере. Религиозна човек е празноверан ( = суеверан). То е човек кои има
одреене маштарие у вези Бога и кои суеверно прибегава религии било ради помои,
како би могао да преброди тешкое у свету, било због страха од смрти, било због
сиромаштва, било ради психолошке несигурности. Због тога видимо да су и богати
религиозни. Религиа ние резервисана само за сиромашне. Ово марксисти не могу да
разумеу, пошто мисле да е се човек ослобааем од сиромаштва ослободити и од
страха да е умрети због глади, те да му након тога религиа нее бити потребна.
Комунсити сада (1983.) обеавау благостае кое би било одрживо као друштвени
систем. Као идеа, комунизам е свакако диван пошто говори о друштвено еднакости.
Меутим, у пракси е неостварив. ер да би постоала стварна еднакост потребно е
претходно да буде исцеена човекова личност. Ако она не буде исцеена никакав
исеолошки или политички истем, био он савршен или не, не може да успе. ер увек е
меу удима бити оних кои е се ради користи приклонисти а у ствари нее бити
заговорниси неке идеологие и они е та истем уништити.

32.
О разлици измеу Православа и ереси



У средем веку, онима кои су били на вмасти, било е веома добро познато коа
е разлика измеу православа и ереси. Коа е разлика? Разлика е едноставна. Код
еретика не постои исцеее ума човековог. У православу се, пак, ум човеков

45
исцеуе. У православу постои исцеиве човекове личности а доказ за то су
светитеи.

еретици су били нешто слично надрилекарима кои су обеавали некакав живот
наконсмрти. Меутим, они у овом животу нису давали исцеее своим верницима
нити су им нудили ишта више од простог суевера. ереси су биле и остале религие о
живот након смрти. еретик е био она чие учее ние било православно, те тако нису
могли да достигну очишее и просветее.39 Православе, меутим, нуди исцеее
и води човека у очишее и просветее.

Медицинска наука се измеу осталог брине и за опште друштвено и природно
окружее човеково кое треба да буде одговарауе како би човек био и остао и
психички здрав. Тако здраво окружее помаже човеку да има психосоматско ( т.
душевно и телесно) здраве. Тако е и са превентивном ( = заштитном) медицином.
Лекар, дакле, треба да се брине са одреено здраво место живеа. Меутим,
превасходна брига егова есте телесно здраве, т. да чини човеку добро, да му
помаже код егових одреених страдаа.

Исто ово важи и за свештеника Правосавне Цркве кои се отачки брине и стара.
егова превасходна брига есте брига за душевно здраве човеково, као што смо
рание нагласили, али не на начин на кои то чини психиатрисканаука. Он се стара о
свим удима. Стара се да уди пронау Царство Божие, кое е скривено у нама,
сходно речима: тражите прво Царство Божие и правду егову (уп. Мт 6, 33).

Али, како ово бива? Бива деловаем ума човековог. Ово деловае есте срж
настоаа православног свештеника кои следуе светоотачко мисли. Круг егових
настоаа и заинтересованости се шири и обухвата све душтвене теме. Ово, пак, не
значи да оваквим ширеем интересоваа, црква треба да запостави свое главно ( =
превсходно) дело, а то е дело исцеиваа у односу на кое е све споредно.

Свети Дионисие Ареопагит био е током читавог средег века пример теолога
православног предаа. Сви се оци на ега позивау, посебно након Св. Максима
Исповедника, као на навеег ауторитета православне Цркве. Данас смо склони да
Света Три ерарха сматрамо за корифее Отаца Цркве.

Поред тога, Свети Дионисие ареопгаит е одиграо значану улогу у обликовау
светоотачког предаа. Сам Св. ован Дамаскин следуе Св. Дионисиу Ареопагиту.
Ако, дакле, неко жели да види како су преци наши размишали у средем веку,
обавезан е да веома озбино узме у обзир Дионисиа Ареопагита, а посебно треба да
се бави темом ко е заправо био та Дионисие Ареопагит.

33.
Шта е теолошка метафизичка теориа



Рание смо поменули да измеу Бога и творевине не постои никаква сличност. А
то да не постои никаква сличност значи, да не постои никаква аналогиа* измеу
створеног и нествореног.

Шта е онда теолошка метафизичка40 теориа? Да би у теологии постоала
метафизика или онтологиа, потребно е, у сваком случау да постои одреена
аналогиа измеу створеног и нествореног.

39 Благодат не дела, нема свое исцеууе дество на екога ко нема исправно
догматско схватае.
* Реч може се преводити и као пропорционалност, сразмерност, истоветност
итд. Определили смо се за задржавае грчког пома кои е шири и обхвата сва
наведена значеа (прим. прев.)

46

У философско и теолошко традиции Западапостое две аналогие, т. два
односа ( = корелацие). У православу, напроив, тако нешто не постои. Зашто?
едноставно због тога што Оци наглашавау да измеу створеног и нествореног или
измеу творевине и Бога не постои никаква сличност. То такое значи да не постои
никаква аналогиа меу има, дакле не постои никаква корелациа или меае, што
опет значи да у оквирима створеног не можемо да спознамо нестворено, т. Бога или
егове енергие.

У Западном предау, аналогиа, - за коу су западаци сматрали да постои - има
два облика: То е аналогиа биа (analogia entis) и аналогиа вере (analogia fidei).

Аналогиу биа подржавау они кои следуу Августину. Код Августина, пак,
постое две аналогие и код ега постои одреено мешае философског начином
испитиваа догмата цркве са агиографским. Он, дакле, у свом испитивау, осим
Светог писма користи и логичке методе философског испитиваа.

За историски разво Западне теологие велики знача има рад Виема Окама,
кои е отац номинализма и кои е извео снажан напад против аналогие биа.
Номиналисти одбацуу сваки вид мешаа божанске суштине и божанских свостава, т.
Одбацуу свако распознавае божанске суштине и енергиа, и наглашавау да ихово
разликовае постои само по именима (због тога се и називау номиналисти).

Тако се из учеа Виема Окама стовила традициа коа ние прихватала
аналогиу биа, нити налаогиу измеу створеног и нествореног. Говорили су да се из
философие не може стеи никакво знае о богу. Он е извршио едан општи напад на
Платонове архетипове, на универзалие платоновске традицие, и тако е скоро изагнао
рании платонизам западне традицие што е у Западно теологии произвело велику
кризу.

Ово за православно предае има веома велики знача пошто е учее
платонизма и неоплатонизма о архетиповима такое осуено од стране православне
цркве. У Синодику Православа кои се чита у Недеу Православа (у прву недеу
великог поста прим. прев) постои посебна осуда учеа платона и неоплатонизма и
посебно се осууу они кои примау Платоново учее о архетиповима. То е због тога
што е Платоново схватае о Богу сасвим антропоморфистичко.

Учее о архетиповима кои се налазе у уму божием, суштински пориче слободу
Божиу. Ово учее представа теме гносеологие такозване схоластичке теологие
паписта, према коме они веруу да постои аналогиа биа и налаогиа измеу створених
суштина и несторених архетипова или облика или логоса, за кое сматрау да постое у
уму Божием. Тако се може утврдити (спознати) Божанска суштина када се удском
логиком спозна суштина и општи смисао биа.

Меутим, ово е учее, као што смо рекли, осуено од православне цркве на
седмом Васеенском Сабору. Овоме се учеу супротстава светоотачко мишее да
измеу створеног и нествореног, т. измеу творевине и Бога не постои никаква
сличност.

Платоновом схватау Бога о коме смо рание говории следовао е Августин и
читаво Западно предае. Меутим, Вием Окам ние одбацио аналогиу вере коа е за
ега Свето Писмо. По еговом мишеу, у Светом Писму е Бог описан онако какав
е у ставрности. И само у Светом Писму, каже, може се Бог спознати.

Према налогии вере постои аналогиа измеу бога и творевине. Она не спотои
на основу философског мишеа (кое представа аналогиу биа), него на основу
откровеа Божиег човеку, кое е положено у Светом Писму.

40 Каже теолошка онтолошка теориа, зато што се од времена Фрнацуског
просветитества области метафизике и онтологие поистовеуу.

47

Тако аналогиа вере каже да се Бог открио човеку кроз Свето писмо и да човек
не може да спозна бога на исправан начин кроз философиу. Овде Вием Окам напада
философски метод Августина али не и егов теолошки метод кои се заснива на
Светом Писму, т. на аналогии вере.

Ово учее о аналогии вере праузима и Лутер, оснивач протестантизма. Лутер
е, свакако, исправно учио када е говорио да постое две вере. едно е вера мозгом,
вера логичких закучака. На ова начин човек нешто прихвата своом логиком и веруе
у то што е прихватио. Али то ние вера коа оправдава човека. Када писмо каже да се
човек само вером спашава, нема у виду едноставно веру логичких закучака него
унутрашу веру.

Лутер е превидео да у Светом Писму стои да заиста постои една друга вера
коа е дар божии и да ова вера дела у срцу. Он е стигао дотле али ние ишао дае.
Ние употпунио ову тему, коа е темена за светоотачку мисао тему о унутрашо
вери.

У православном предау не постои ни аналогиа вере. ер измеу учеа Светог
Писма и истине о Богу не псотои аналогиа вере. Зашто? Због тога што измеу бога и
творевине нема уопште никакве сличности. Због тога су помови о Богу кои се налазе у
Светом Писму неадекватни пмови. Они бивау одбачени у опиту обожеа. Пре тога ти
су помови од помои, неопходни су и бисправни да би водилисамо према Богу.

Свето Писмо есте водич ка Богу, али у ему нема описа Бога, нити оно има
икакву сличност са богом. Оно говори о богу, говори о Истини али ние Истина. Оно е
водич ка истини и Пут кои е Христос. ер речи Светог Писма есу символи кои
садрже одреене помове. Ови помови су у потпуности удски и воде ка Богу, воде
према христу и ништа више од тога.

Када неко чита Свето Писмо он не може да богословствуе исправно само на
основу Светог Писма. Ако то чини свакако е постати еретик. ер исправно тумачее
Светог Писма може да постои само онда када е читае седиено са опитом
просветеа или обожеа. Без просветеа или обожеа не може се Свето писмо
исправно тумачити.

Ако неко чита киге о хирургии не може да буде хирург ако не посеуе
наставу на медицинском факултету и ако се хирургии не учи поред неког искусног
професора. Тако е и код било кое друге науке. Човек треба да се вежба да би кроз
вежбае ( = подвиг) и опит могао да напредуе, и да би се утврдио и уверио у оно што
е сазнао из теорие. Тако се теориа, ако е истинита, потвруе кроз искутво и праксу,
кроз епириско знае.

На исти начин, она ко се Светом Писму не приближи преко оних кои имау
опит ( = кои су опитни), дакле преко уди кои имау исто искуство као пророци или
апостоли а то су оци цркве не може да се увери у истину Светог Писма. Основа,
теме овог опита есте просветее и обожее, т просветее.


34. О обожеу



о обожеу е у православу много тога написано а неки кои су о томе писали
сматрау да е обожее седиее са божанством (!) кое се збива у Танама црквеНеки
сматрау да Тане цркве постое како би православни хришани отишли и да би
примили божанство када у има узмуучеше.

Тако, на пример, свети Симеон Нови Богослов, говореи о молитви пре
БожанскогПричеша, каже да нас оно обожуе и храни. Неки благочестиви сматрау

48
да примаем Страшних Тани примау единство са Богом и да тако, на неки начин
како да узимау улзницу за ра, и да тако имау ра у епу (!).

Али то што говори, Свети Симеон говори за себе. Хое да каже да е он, након
Светог Причеша често задобиао нестворену благодат Божиу, т имао е искуство
обожеа кое му е Бог даровао. Имамо ли, пак, ми удеоничарее у богу након сваког
Светог Причеша? Можемо да нагласимо да смо имали учеша у божанству, едоставно
због тога што смо се причестили Страшним танама а да нисмо спознали осеа
божанске благодати Божие? На жалост ово се разуме на овако погрешан начин на
основу онога што неки благочестиви уди у Грчко данас пишу.

Али у светоотачком предау обожее ние цепее ( = вакцинисае)
божанством, него боговиее, прославее. Када, дакле, човек досегне просветее
коим Дух Свети долази и моли се у ему, тада постои препоставка да достигне
боговиее. Када то Бог жели води га боговиеу, т. обожеу и тада он види Христа у
слави.

Ово виее Христа у слави есте обожее и само е то обожее. И код
латинских православних писаца постои едан израз glorificatio кои значи
прославее. Због тога у православном латинском преду не среемо израз обожее.

Погледамо на Прву Посланицу Коринанима Апостола Павла где он каже: ако
ли се едан уд прославуе, с им се радуу сви удови (1Кор 12, 26). Када се, дакле,
прослава едан члан парохие тада се сви чланови парохие са им радуу, природно
због свезе убави коа меу има постои. А она ко се прославио, самим тим посте
пророк.

Ово прославее о коме говори Апостол, есте обожее у светоотачком
предау, и то обожее чини да неки хришанин постане теолог. Постои и израз
прославее код отаца али се више држе израза обожее кои представа теолошки
опис прославеа. Пошто човек, да би видео Бога треба да постане бог по благодати,
потребно е да учествуе у Богу.


Човек, сам по себи не може да види бога чак и да се труди. Само, када Бог
прослави човека, човек благодау роен у богу може да види Бога. Човек, само када
е у нестворено светлости, када стигне до нестворене светлости, када прими светлост
по благодати, види светлост. Да се човек прослава, то значи читаво егово тело,
читаво егово бие есте у нестворено светлости. И када се нае у то светлости тада и
види светлост и коо и бивствуе ( = пребива).

Али у исто време, он гледа и читаво природно окружее око себе да би га
просветлио и да би га привео светлости. Ова светлост сиа, светли и обухвата све.

Она ко гледа, гледа светлост божанства како обухвата сву твар. То изражава
изрека: Бог е сву да присутан, а исто говори и стих ангелске химне пуни су небо и
зема славе Твое. Ово испуее неба и земе славом, дакле светлошу Божиом,
назива се мешае ().41
Царство Божие ние ништа друго до ова слава, Светлост Божиа коа е
нестворена и коа е свуда присутна. Меутим, човек у о не учествуе ако се у о и
налази. У о учествуе само опитом просветеа или обожеа пошто се слава
Царства открива онда када се испуни неопходна претпоставка чисто срце. Приликом
просветеа, Светлост славе Божие е унутраша, док приликом обожеа и телесне
ои учествуу у еном виеу. Улазак у Царство Божие ние ништа друго до ово
откровее славе Божие човеку.

Тако прилиом опита обожеа човек гледа оно што се налази око ега и у ему
и едноставо му се открива да види оно што га иначе окружуе. Тако човек спознае оно

41 Од речи , што значи смешати.

49
у шта веруе, пошто е то и видео. Такое спознае да постои ово смешае нестворене
славе божие и твари.


35. Ко е Бог и ко е човек



Измеу ове нестворене светлости Божие и творевине не постои никаква
сличност. Када оци кажу да не спознаемо суштину Божиу, него да спознаемо само
одреене енергие ( = дества) Божие, користе овде реч спознавати али не у пуном (=
аналошком) значеу те речи. Када православни кажу да познау енергие божие, то не
значи да енергие божие познаемо онако како познаемо тварне енергие. Познае
славе Божие ние попут познаа природних енергиа (топлотне, светлосне, енергие
кретаа, итд) кое у виду има биолог или физчар или астроном или археолог итд.,
пошто, када говорим у оквиру ових наука да нешто познаем, то значи да сам упознао
неки обекат или неку поаву коу могу да опишем. А зашто могу да то опишем? Због
тога што личи на нешто друго што ве познаем. Постои, дакле, сличност измеу онога
што жлим да опишем и нечега другог.

Поред тога постои иразлика. Дакле, основа човековог створеног знаа есте
сличност и разлика.* Када ово двое постое, тада нешто може да буде описано,
подлеже, дакле, описности и порееу, по своме роду, врсти итд. Ове категорие,
сличност иразлика, есу теме удског знаа.

Прем аристотелу, меутим, постои и закон разума, закон супротности, кои
кажеда да една и иста ствар не може да буде у исто време и нешто што о е супротно.
Не може, дакле примера ради нешто у исто време да буде бело и црно. Не може
нешто да у исто време буде велико и мало, тешко и лако, постоее и непостоее,
добро и зло итд.

Оци, меутим, не следуу овом Аристотеловом закону пошо се они баве
теологиом. У Светоотачко теологии ова закон е одбачен. еретици то, пак, не
прихватау и користе се овим законом. Због чега, пак, оци не следуу овом
Аристотеловом закону супротности, закону Аристотелове логике? Због тога што
измеу створеног и нествореног не постои никаква сличност. А ако не постои никаква
сличност, не може да постои никакво описивае онога што е нестворено. Не може
чак да постои ни разлика, пошто не постои сличност.

Меу створеним стварима постое многе сличности и разлике. А у чему се
састои сличност меу створеним стварима? Сва твар е материална, зема, ваздух,
звезде, камее, животие, бике, светлост, топлота, вода, и уопште све што е
видиво е материално а материално е и оно што е невидиво, као на пример
различити видови природних енергиа кое имау исту суштину како е Анштан
показао своим законом о еднаким енергиама. Читава свет ових суштина назива се у
философии материа, док се у теологии назива зема.

Дае, измеу материалних и видивих ствари постои и сличност према
устроству. Сва материална тела се састое од атома, кои измеу собом имау
релативну сличност. Тако и из овога произилази релативна сличност све материане
творевине

Разлика меу има се састои у томе да ли се у свету ове суштине налазе у
облику приодних енергиа или су у облику материе. Разлика се такое ава и у
меусобном односу атома у створеним стварима.

* Другим речима, човек познае или сазнае на основу сличности и разлик кое постое
меу створеним стварима и поавама (прим. прев.)

50

Исто ово важи и за живе организме. И овде постое елементи релативне
сличности и релативне разлике. Релативна сличност меу бесловесним живим
организмима (бикама и животиама) и човеком, састои се у истом материалном
устроству, т у устроству едница ихове грае (атома и елиа), док се разлика меу
има огледа у постоау или непостоау душе, коу има само човек, и коа е саздана
по икони Божио, као и по умним енергиама душе.

Релативна сличност измеу англеа и човека састои се у бесмртности,
разумности, слободи итд., док се релативна разлика састои у слави, бестелесности
ангела итд. Релативна сличност измеу англеа и демона налази се у природи, а разлика
меу има е у слави (англеи су благодау пославени док су демони одагнани од
Божанске славе).

Меутим, измеу Бога и твари уопште не постои било каква сличност. Тако,
када говоримо да постои разлика измеу створеног и нествореног немамо у виду
разлику како се она поима у науци или философии (дакле, као релативна разлика), него
е разумемо као апсолутну разлику. Због тога Оци кажу: Ако твар есте бие онда е
бог небие. А ако е Бог бие онда е твар небие. Овако говоре због тога што, како
смо рекли, нема никакве сличности измеу створеног и нествореног.

Ово, пак, значи да, пошто не постои никква сличност измеу Бога и творевине,
и само Свето Писмо по себи не може да буде коришено као мост ка Богу. ер Свето
Писмо користи помове. Сви помови кое користимо, без изузетка, происходе од
описивих тврари овога света. Ме остои ништа што е створено а да ние описиво.

Сва имена коа се Богу дау у Светом Писму узета су из човековог искуства. Све
су то описна имена. А када, пак, неко доспе до опита обожеа, уверава се да е Бог
неназивив! * ер не постои ни едно човече или наеоско име или поам кои би се
могао дати Богу и кои би могао да изрази постоае биа Божиег. ер Бог ние сличан
ни са чиме што човек познае. Због тога се приликом сагледаваа Бога одбацуу сва
имена и помови.42
Постои едно веома епо место код светпг Дионисиа Ареопагита кое Оци
користе, и кое каже да на послетку Бог ние ни единица ни Триада.43 ер бог ние оно
то човек замиша да бог есте или оно што би човек могао да помисли.

* Овде е употребена реч коа ние лако преводива на српски език. ено
буквално значее непознатост не одговара смислу превода, пошто о. ован хое да
каже да бог ние именив, т. да му се не може дати име. Секундарно значее овог
пома она кои е скривеног имена можда бое одговара намери аутора, мада смо се
ипак одлучили за рогобатни али тачнии израз неназивив (прим. прев).
42 Дионисие Ареопагит, О миситичном богослову, Увод Владимир Лоски, Политипо
1983, стр. 23. Именима коа даемо Богу откривау нам се енергие егове кое силазе к
нама, али нас оне не оводе у близину неприступне суштине егове. За Светог Григориа
Ниског сваки поам кои се односи на Бога есте копиа, обмаива слика, идол. Помови
кое стварамо следуу нашем природном рауивау и знау и доводе нас у заблуду
стварауи од Бога идола уместо да нам откриу самог Бога. Не постои ни едно едино
име коим би се могла изразити Божанска природа то е чудо у кое се уверава
/осведочава) (верна) душа, када се приближи Богу.
43 Дионисе Ареопагит, нав. Дело, стр. 45: Говоримо дакле, да (Бог) као узрочник свега,
будуи изнда свега, нити е несуштаствен, нити е безживотан, нити бесловесан, нити
безуман. Нити е тело, нити облик, нити изглед, нити каквоту или количину или масу
има. Нити е у месту (Овако ова отац, нужним начином, унапред е обезбедио читаоца како не
би, следеи одрицаима, помислио да Божанство уопште не постои. Он е овим предпоставио /
= предположио/ да оно есте /= постои/ а оним е (означио) да ние ништа од бивствууег, него
е надсуштаствено (Схолиа, вероватно Св. Максима Исповедника). Нити е се види, нити
има чулни додир. Нити осеа, нити е осетив; нити има неред и немир, узнемираван
материалним страстима; нити е немоан, подлежуи чулним симптомима; нити е у

51

Ми, на пример, говоримо да е Бог едан. Свакако, када човек каже едан, тада
мисли на бро едан, на монаду. Бог е. Тако, едан али е едан и било кои човек. Исто
е тако и када кажемо да е бог Три Личности. Али Бог ние три, нити е Бог три
субекта или три обекта нити е Бог субекат или обекат.

Када човек размиша, онстално мисли у оквору односа субекат обекат.
Субекат е она кои описуе а обекат оно што се описуе.

Када, меутим, кажемо да Отац уби Сина, овде немамо однос субекат
обекат. Ние дакле, овде едан- Отац, субекат убави, а тамо Син обекат убави,
како е пгрешно мислио свети Абгустин, кои е Бога назвао самоубаву, како би
створио теологиу о Свето Троици. Ако, тако, у Богу не постои ни субекат ни
обекат, онда ни Бог ние субекат убави нити е, пак, обекат убави.

Тако у Богу не постое три личности на начин на кои у едно прородици постое
неке три личности.

Постое православни теолози, махом Руси, кои кажу да е Бог личностан. Да
ние, дакле, бог философие, коа е удски продукт, него да е личносни Бог. Исто то
каже и Западно предае.

Меутим, у светоотачком предау Бог ние личносни Бог. Заправо Бог уопште
ние Бог! Бог не одговара ничему што човек може да замисли или што би могао да
замисли. Чак ни однос измеу Бога и човека ние личносан. Нити е то однос субекат
обекат.

Тако, када говоримо о личносном односу измеу човека и Бога, грешимо. Не
постое везе такве врсте измеу Бога и човека. Упркос овоме што овде говоримо, многи
говоре о личносним везама или о заедници личности, као о прототипу везе Личности
Свете Троице. Ово е свакако погрешно. Взе бога и човека ние попут везе уди
меусобно. Зашто? Зато што бог ние едан од наше сабрае.

Ово што смо рекли важи до оваплоеа. Меутим, након оваплоеа Бога
Логоса, након еговог оваплоеа имамо личносне везе са Богом. Али то су везе са
Богом као Богочовеком (са Богом као Сином Божим и Сином Човечим). Зато е Бог и
постао човек.

Шта значи то да е оваплоее донело едну посебну везу измеу Бога и човека,
измеу Христа и уди, а коа веза меутим не постои у Свето Троици. Немамо са

недостатку светлости; нити е променивост, или пропадивост, или деливост, или
лишеност, или отицае; нити е било шта друго од чувствених, нити есте нити има.

И опет усходеи (од чувствених ка умним) говоримо да (Бог) нити е душа, нити
Ум; нити има маштае или схватае или реч или мишее. Нити е реч, ни мишее,
нити се изриче, нити замиша; нити е бро, нити ред, ни величина, ни маленкост, ни
еднакост, ни нееднакост, ни сличност или несличност; нити стои нити се крее, нити
у тишини проводи; нити силу има, нити е сила, нити светлост, нити живи, нити е
живот; нити е суштина, нити век, нити време; нити постои умни додир ега, нити
познае ( = наука); нити е истина, ни царство, ни мудрост,; нити е едно, нити
единство; нити божанство или доброта; нити е дух како ми знамо; нити синовство или
очинство; нити е било шта друго од онога што ми или неко друго од постоеих (биа)
познаемо; нити е шта од небитууег, нити шта од битууег; нити га постоеа (биа)
познау онако како Он есте; нити Он познае постоеа (биа) онако како су постоеа;
нити постои реч о ему, нити познае; нити е (Он) тама, нити светлост, нити заблуда,
нити истина; Нити се о ему уопште ишта може потврдити ( = афирмисати), нити
одрицати ( = негирати), него придауи Му афирмацие и негацие оних (биа и ствари)
кое су после ега (т. Ниже од ега), ега нити одреуемо ( = афирмишемо) нити
одузимамо ( = одричемо).

ер е изнад сваке афирмацие Свесавршени и единствени Узрок свега, и изнад
сваке е негацие преузвишеност Онога кои е просто слободан од свега и с ону страну
свега (дали смо превод Д. Лучиа, обавен у часопису Отачник, Врачка Баа 1996, стр. 35-
41).

52
Светом Троицом, са нествореним Божанством онакву везу какву имамо са христом.
Немамо дакле, ни са Оцем, ни са Духом Светим, везу какву имамо са христом, са коим
едино имамо личносну везу. Света троица е у личну везу са човеком ушла едино
Оваплоеем, едино кроз Христа. Оваква веза ние постоала пре оваплоеа. ер, пре
оваплоеа, ние постоала веза измеу Бога и човека.

Бог ние човек зато што е нестворен. Због свое нестворености Бог, дакле, ние
човек, нити му наличи. Тако, када е Бог постао човек, ние Бог постао нешто што личи
на ега самога. Оваплоее не значи да е Бог узео на себе неку природу коа е била
слична егово сопствено. Не постои апсолутно никаква сличност природе човекове
са природом Божиом.

Из тог разлога оци наглашавау да човек ние икона Божиа. Икона божиа е
едино нЛогос, Син. Син есте икона Оца. Због тога, дакле, што е Син икона Очева и
Христос е икона Очева пошто е Логос. Али због прожимаа свостава и овапоени
Логос, дакле удска природа христова есте и сама икона Очева. Дакле, и удска
природа христова есте икона Очева. Дакле, и удска природа Христова есте икона
Очева због оваплоеа.

Човек ние икона Божиа. Каже се свакако, да е човек икона Божиа. Пре сваг
човек есте створен по икони Божио ание икона Божиа.44 Шта заправо значи да е
човек створен по икони Божио, што се налази у Светом Писму, свое испуее налази
само у Овапоеу.45 Тако е човеково предназначее од самог почетка било да буде као
Христос, т. да по благодати буде бог. Да стигне до сличности ( = подобиа).* Енергиа
по икони значи подобие са Христом по милости. Тако човек као она кои следуе ( =
опонаша) Христа постае и сам икона Очева благодау учествууи у слави Христово.

Тако, када неко достигне обожее (дакле када достигне оно по подобиу), тада
по благодати постае христос и не разликуе се од христса уопште осим по природи. ер
Христос ние Бог по благодати него е Бог по природи.

Логосе е, када се оваплотио, постао човек по природи. Ние Логос по благодати
постао човек. Ние се, дакле, приликом оваплоеа само догодило усиновее. Ние
приликом оваплоеа бог Отац усвоио ( = посинио) неког човека како би се у ему
настанио и како би на та начин од ега начинио Бога, него е сам Логос, Син Божии,
приликом оваплоеа постао човек по природи.

Тако се у личности Христово сединила Божанска са човечанском природом. У
личности Христово сапостое божанска природа Логоса и човечанска природа,
нерадеиво, неразлучно и несмешиво седиене. Христос ние обичан човек, него е
Богочовек, и бог и човек истовремено, са особинама ( = своствима) обе природе.
Гледауи у Христа гледамо у оваплоеног Сина Божиег. Логос, Син Божии, након
свога оваплоен есте у свему седиен са природом човековом у личности
Христово.46
Човек по благодати постае храм Духа Светога када достигне стае
просветеа, док, када достигне стае обожеа постае бог по благодати. Постае
подобан Христу по благодати. Никако по природи. Због тога и единство човека са
Богом ние ипостасно како е то у Христу. Постои само едно ипостасно седиее

44 Христос есте икона Божиа а човек е икона Христова. Човек е, дакле, икона иконе,
икона Христа.
45 У оваплоеу се савршено открива да е човек створен по икони, по свом прототипу,
дакле, по Христу.
* Реч може се превести и као подобие.
46 Видети Свети Никодим Агиорит: , , , /, .
234 (на грчком).

53
Бога са човеком а то е седиее у Сина и Логоса Божиег са удском природом у
личности Христово.

Човек се седиуе едино путем енергиа (благодау) Божиом. Човек се никада
не седиуе са природом Божиом нити се седиуе са ипостаси логоса. Седиуе се
само са човечанском природом Христовом Божанским причешем. Човек се, дакле,
седиуе са обоженом, васкрслом и прославеном природом Христовом и кроз ега
са нествореним енергиама човечанске природе Христове47 коа есте нестворена
Божиа благодат. То е оно што спасава, то е оно што васкрсава, то е оно што исцеуе
душу и тело човеково.


36. Христос у Старом и Новом Завету



У Новом Завету апостол Павле открива да е христос Господ славе. Ако неко
тражи у Старом Завету да види како се тамо открио Господ славе, шта е наи?

Господ славе, у евреском предау, есте Ангео славе кои е говорио
пророцима страога завета и кроз кога су бивала откровеа присуства Божиег. Према
Апостолу Павлу, ова Господ славе есте Она Кога су евреи распели, дакле,
оваплоени Логос.

А у Страом завету се дешава следее:

Као што у Страом Завету Пророк гледа Ангела славе у свом опиту обожеа а та
Ангео есте неоваплоени Логос, Син, и ему се на та начин Бог открива, на исти
начин и након оваплоеа приликом сваког откровеа божиег светима Новог Завета,
дакле у сваком искуству ( 0 опиту) обожеа, присутан е Христос.

Апостол Павле пише, да се у овом нараштау, код апостола и код пророка (Новог
Завета) открива нешто, што се никада рание ние догодило удима (уп. Еф 3, 5).
Откровее божие у Новом Завету (након Васкрсеа Христовог) ние за Апостола
павла било ништа друго до откривее Христа у слави.

Ово искуство откровеа Божиег у удско истории (било да е у питау
неоваплоени Ангео славе у Страом завету или Христос у слави у Новом Завету) есте
кичмени стуб и евреског страозаветног предаа и хришанског новозаветног предаа
као и предаа светих отаца. Износим вам едан пример личног сведочеа у
светоотачком предау. То е опит обожеа кои е имао сам Свети Григорие Богослов,
кои е током борбе коу е водио потив Евномиана, показао не само да познае
искуство обожеа кое су имали Пророци Страог Завета и Апостоли, него и да има
свое сопствено искуство.


37. О Свето Троици ко е Бог?



Опит обожеа исказуе се на различите начине. Како знамо да постои разлика
измеу Личности Свете Троице? Како знамо да постое три светила коа су едно
светло?

Оци цркве не почиу од Светог Писма када богословствуу. Али да би разумели
Свето Писмо, они креу од свог соптвеног икуства обожеа. Због тога емо у
рукописима отаца наи да када говоре против еретика не позивау се само на Свето

47 Пошто е човечанска природа христова, због ипостасног единства са Богом логосом,
природни извор нестворене славе.

54
Писмо него се позивау и на сво сопствени лични опит обожеа. Из свог сопсвеног
опита, знау Оци веома добро да е бог Светлост. Али бог ние само свтлост. Бог е и
тама! Не, свакако, тама онако како е тостворена тама коа представа одсуство
светлости (створена тама нема свое опствено постоае48), ер не пстои, како смо
рание нагласили, никква сличност измеу Бога и творевине. Одакле, онда, оци знау то
да е бог светлост али и да е Тама?

Знау то, свакако, из Светог Писма, од Пророка Страог Завета као и из читавог
евреског предаа да не постои никаква сличност измеу бога и творевине. Али ово
знау и из свог сопственог опита. Они су сами сагледавали Бога и на та су Га начин
спознали те су тако схватили ( = разумели) оно што су о овоме писали Пророци и након
их Светитеи Цркве. Имали су такое сведочанство нпророка, тако да су одмах знали
да оно што виде есте исто оно што су рание видели и описали пророци.

Пророци, када су говорили о томе како им се Бог открио, авали су да им се
откривао едан Ангео Божии, кога су називали ахве, Господ славе, Савет великога
Англела итд.

Ова Ангео, кои е у Страом Завету називан Бог или ахве, е увек био присутан
приликом откровеа Божиег пророцима. Никада се у страом завету бог ние открио а
да то ние било посредством Ангела, дакле, посредством ахвеа. Ово значи да у Старом
Завету имамо асно указивае на две личности Свете Троице. То су Ангео (Син) и Бог
(Отац).

Ово е темено учее свих Отаца цркве, како Истока тако и Запада, латинофона
( = оних кои говоре латински) и елинофона ( = оних кои говоре грчки) едино са
изузетком Августина. Сви латински оци цркве, као на пример Тертулиан*, Киприан
Картагински, Новатиан, Иларие (Пиктависки прим. прев.) итд., сви су они дакле
писали о догмату о Свето Троици на Западу и на латинском езику и сви су следовали
истом предау са единим изузетком Августина.49
Шта знамо о Свето Троици из личног искуства Отаца цркве?

Знамо да е Света Троица Светлост, Светлост, Светлост, у Светлости.
Истовремено, три светлости и едно светло есу Бог. Кажемо у Символу вере: ...
Светлост од Светлости... итд. Тако е Логос Светлост од Светлости, Бог од Бога. Ово
учее о Свето Троици ие едноставно учее Светог Писма, него е о учее кое
проистиче из опита обожеа коим учее Светог Писма о Свето Троици бива
посведочено. Учее Светог Писма е у сагласности са личним искуством Отаца Цркве.

Оци, нашавши се у светлости, гледау Светлост у Светлости. Тако Свети Отац,
кои било, у светлости коа га окружуе, у бопиту обожеа сагледава светлост. Дакле, у
Логосу гледа Оца у Светлости Духа Светога. Нашавши се у Светлости Духа Светога, у
Светлости (Хистово) гледа Светлост (Оца). Ово гносеолошко искуство, кое се
понава у искуству Цркве у свако епохи и у сваком нараштау дае познае у
утврее ( = уверее) да постое три Светила коа су едно Светло. Од ова три светла,
едно исходи од, више од сунца прославене чивечанске природе Христове. То е Бог.
И то е област, то е граница, удског сазнаваа.

48 На овом месту о. ован е употребио реч ипостас. Меутим, превести тако буквално
било би погрешно ер би се могло помислити да он говори о неко личносоно димензии
таме што свакако, ние случа (прем. прев.).
* Тертулиан, иако е веома значаан за историу цркве и историу хришансе мисли и
учеа, не сматра се светим оцем зато што е пред кра живота одступио од цркве у
ерес и придружио се монтанистичко секти. Свакао егов допринос хришанско мили
е несумиво велики и то нико не доводи у питае (прим. прев.)
49 Видети: ован Романидис, Догматска и символичка теологиа Православне
Католичанске цркве, Прво издае, Солун, 1999, стр. 339 (на грчком).

55

Када, пак, говоримо о догмату о Свето Троици користимо помове и речи.
Меутим, помови происходе из удског искутва. Говоримо, тако, о стварима кое су
створене. Тако, када, не пример, кажемо светлот, не мжемо да у своме уму имамо поам
или слику нестворене светлости. Зашто? Зато што немамо искуство нестворене
светлости, те када кажемо светлост, у наш ум долази представа створене светлости
сунца а не представа нестворене светлости.

Када кажемо нестворена светлост, на шта мислимо? Мислимо на светлост коа
ние створена. Изговарауи, пак, реч светлост, чак и када говоримо о нестворено
светлости, аутоматски се у нашо фантазии ствара представа створене светлости,
пошто е она усаена у наше сеае. Тада се наша мисао окрее или представи сунчеве
светлости или представи електричног светла или, пак, светлости пламена, итд.

Након тога помишамо на таму, од кое разликуемо светлост, и кажемо да
нестворена светлост ние тама, него е светлост и поново е себи представамо као
створену светлост коу гледамо. Тако, уз помо свега овога стварамо едну представу
нестворене светлости коа нема никакве везе са истином нестворене светлости. Тако
ми, на концу, остаемо заробени нашим знаем и искуством о створено светлости.

Када упоредимо два пророка Новог Завета, из, на пример, епохе Апостола Павла
и два савремена светитеа, где су и едни и други видели нестворену светлост и где и
едни и други бимау исти искуство, тада ови могу да говоре о нестворено светлости и
да разумеу едан другога о чему говоре. То е зато што говоре истим езиком.

Ми, пак, говоречи о нестворено светлости, не говоримо из нашег сопственог
опита него из опита других, коу су видели нестворену светлост.

Исто важи и за, на пример, два астронома, кои су уз помо телескопа видели
нешто што е невидиво за ихове сопствене очи. Онои о томе што су видели говоре
као о нечему што припада иховом заедничком искуству, па они тако говоре и истим
езиком. Када, меутим, ми узмемо да читамо ихове киге о звездама, а да немамо
ихову представу, иста е ствар: едно е да неко има лично искутво о нечему пада о
томе говори а друго е да говори о нечему о чему е само читао.

У складу са овим што е речено шта е Свето Писмо? У чему се оно нразликуе
од киге астронома? Астроном е она кои гледа, проучава и истражуе звезде а не она
кои само чита о томе. Дакле, ако само читам Свето Писмо, ако такое читам и списе
Отаца цркве, чак и киге православне теологие, значи ли то да сам теолог? Ко е та
кои зна много о Светом Писму, као и о списима Отаца? Она ко то едноставно
исчитава или она кои има лични опит о ономе што е тамо описано, о чему се говори у
тим списима? Свакако, она ко има опит у Духу светоме. Тако и Оци говоре за онога ко
само чита Свето Писмо или списе ихове па после говори оно што е прочитао, да е
просто теолог. Али, да ли е такав и заиста теолог? Свакако не.


38. Свето Писмо под призмом Западне теологие



Ако неко жели да пронае исправно тумачее ( = обашее) неке теме из
историе, да ли е се обратити студенту или професору историе? Обратие се
професору историе. Тако е и у теологии. Меутим, у теологии постое различити
степени. У Страом Завету смо имали пророке. Али ко су ти пророци?

Августиново предае и предае латинског средег века каже да е бог говорио
пророцима Страог Завета и да су пророци слушали речи Божие. Овакво предае и
данас постои у Западно теолгии, пошто се пророци поистовеуу са онима кои су
добили неке знаке од Бога.

56

Меутим, у евреском предау пророк есте она кои е прославен. Она,
дакле, кои е видео славу Ангела или, да кажемо другачие, Ангела славе. Свакако,
када е реч о купини коа гори а не сагорева, коу е Мосие видео, у овом искуству он
сагледава Бога Оца Кои е Светлост, а присутан е такое и Син Логос, кои е
светлост у коо Мосие сагледава прву Светлост, а присутан е и Ога, кои е Дух
Свети. Ово е светоотачко тумачее овог откровеа Божиег. ер овде е присутна
свецела Света Троица.

Тако се Мосие нашао код Ога кои не пече и н сагорева, кои не спауе грм.
Грм е остао неспаен што асно показуе да ние био изложен створеном ( =
природном) пламену, створено ватри, ер да е то била створена ватра, она би га сасвим
спалила. Тамо се збило чудо, што е закучак кои е свако лако извести, али е, ако не
прихвата православно учее о обожеу, такав, читауи Стари Завет остати са пуним
епом чуда коа нее умети да обасни.

Видимо да у православу догаа са купином коа гори а не сагорева не
представа неко чудо. То е, едноставно, било откровее славе Божие. За августина и
за ему сличне то е било велико чудо, зато што су сматрали да том приликом Бог ние
допустио створено ватри да сагори купину!

Ако се Стари Завет чита Западним очима, изгледае да е он препун чуда. Ако
се, пак, чита светоотачким очима, нема никаквог чуда у догааима Богоаваа.
Постоала су и описана су само откровеа славе Божие.

Исто важи и за Нови Завет када су у питау одговарауи догааи. Она ко не
разуме шта е то опит обожеа и чита Свето Писмо а то е она ко се не налази у
светоотачком предау кои е, дакле, упознат са евреским предаем а не прихвата
светоотачки куч за тумачее истог, такав не може да исправно разуме Свето Писмо.


39. О суштини Божио




Ако говоримо о суштини божио, видимо да у два Завета постое следее
разлике:

а) У Страом Завету се говори о:
Богу, ахвеу и Духу Божием
Богу, Господу славе и Духу Божием
Богу, Англеу и Духу Божием

Дакле, у Старом Завету постои асан опис Свете Троице.


б) У Новом Завету

Овде, поред онога што е рание речено имамо и називе Отац и Син. едина,
дакле, разлика у изразима о Богу кое среемо у Новом Завету есте спомиае Оца и
Сина.

Ова разлика се ава због оваплоеа. ер се оваплоеем Бог у Новом Завету
открива као Отац а ангео као Син. Осим ове разлике не постои не постои нека друга
разлика, као што смо ве рекли, измеу Старог и Новог Завета по питау израза кои се
употребавау о Богу.

Меутим, поред учеа о Богу, ангелу и Духу светоме, постое и друга
разликоваа коа указуу на Свету Троицу. Такво е разликовае измеу суштине
божие и енергиа божиих, као и разликовае Божанских ипостаси, т. разликовае
посебних особина сваке ипостаси.

57

Меутим, есу ли ова разликоваа коа су настала код Отаца, философска
разликоваа? Да ли, она, дакле, происходе из философског светоотачког мишеа?
Или су, пак, последица опита обожеа?

Одговор: у светоотачком предау ово разликовае ние последица философског
промишаа, него происходи и свецелосног опита обожеа.

У Западно теологии, пак, разликовае кое по овом питау чине западни
теолози есте последица не само нупотребе поединих елемената предаа, неги и
философског промишаа.Управо су из овог разлога западаци и пали у ерес.
Начинили су, дакле, метефизичко (онтолошко) разликовае а не опитно ( =
искуствено).


40. Светоотачко разликовае у Свето Троици




Светоотачко разликовае суштине и нергиа, као и разликовае три ипостси
Божие, заснива се на искуству обожеа. У Старом завету разликовае Бога, Ангела и
Духа постои и засновано е на искуству пророка. У Новом Завету разликовае Оца,
Сина и Светога Духа происходи из искутва обожеа повезаним са оваплоеем.
Апостоли и Оци су имали исто искутво ( = исти опит) као и пророци, осведочавауи се
у Светлост у Светлости кроз Светлост.

У Новом Завету ние Отац Та кои се оваплотио нити е Дух Свети Та кои се
овапотио. Из опита обожеа они су се уверили ( = осведочили) да се само едно светло
оваплотило Логос. Тако постои единство само измеу удске природе Христове и
нествореног, а у то единство не улазе три светлости него само едно светло. За оце,
прво светло* се ние оваплотило. Оваплотило се само друго светло. Након оваплоеа
приступ светлости бива кроз удску природу христову. У Светлости ( у Духу Светоме),
кроз Светлост (Христову) видимо извор Светлости (Оца). Овде израз кроз Светлост
значи у удско природи христово. Кроз удску природу христову, кроз
оваплоеног логоса, гледамо Оца у Духу светоме.

Опит есте она кои дае исправно тумачее за оно што се налази у Светом
Писму.

Не траба, свакако, искучити ни друга тумачеа Светог Писма. ер постое и
друга тумачеа Светог Писма а то су тумачеа еретика. На пример, постое тумачеа
арианаца, евномиаца, монархиана, динамика и тропика, несторианаца итд. Због чега,
меутим сва ова тумачеа нису исправна а исправно е само православно тумачее?
Зашто бих, на пример, сходно научном начину мишеа, био дужан да прихватима да
е само православно тумачее исправно а да неки еретик никако нема исправно
тумачее?

По овом питау нема став теологиа савремених православних, кои кажу:
епикопи цркве, кои су били чланови васеенских сабора, задбили су од Духа Светога,
као и преко свог канонског рукоположеа, дар, да су, када су се окупили на едном
васеенском Сабору, били непогрешиви итд. Оваква теолгиа нема никаквог основа,
пошто се едан епископ не просветуе Духом светим тек тако, т. због тога што има
канонско рукоположее или зато што е присутан на Сабору, макар и васеенском, или
стога што е то цркви било потребно или стога што су се за то молили сви чланови

* Овде се мисли на едно светло у смислу едног Бога. Другим речима ние се оваплотила
свецела Света Троица него само едно Лице Свете троице Логос Очев, Син Божи.
(прим. прев.)

58
сабора. Потребне су и друге суштинске претпоставке, т. да се сам та епископ налази у
стау просветеа.

ер у потивном долазе паписти и причау своу причу, да када папа нешто
исповеди, да е то непогрешиво! Као да постои некаква арбитража цркви где е Дух
Свети, па црква на основу тога одлучуе да та и та теолог има право или коа е
теологиа исправна! Да ли ово, пак, дело Духа светога? Да ли се тако открива истина у
Цркви?


41. Разликовае суштине и енергиа у Богу



Када говоримо о православном предау разликоваа суштине и енергиа у богу,
мислимо на природне енергие суштине, кое се разликуу од суштине Божие. Али
природна енергиа суштине божие ние нешто различито и одвоено од суштине
Божие. Ние едно суштина а друго енергиа суштине. Меутим, неки наши теолози
говоре о нергии божио као да е то нешто различито од суштине Божие. Говоре,
дакле, да е едно суштина Божиа а друго енергиа суштине.

Заиста, неко може да стекне овакво убеее читауи Оце, убеее да е една
ствар суштина а друга неергиа Божиа. Оно што ови теолози не примеуу есте да Оци
говоре да енергиа божиа есте природна енергиа суштине Божие, т. да е то енергиа
суштине. Суштина божиа, дакле, есте природна енерги, коа свое постоае дугуе
суштини. О ово природно енергии суштине говоре Оци.

Следее што оци наглашавау есте да природна енергиа суштине Божие, као и
суштина Божиа, есу сасвим едноставне. Меутим, ова една едноставна енергиа се
дели нераздеиво на делове. Према Аристотеловом закону супротности ово е
бесмислено. ер шта би, сходно такво логици могло да значи да се дели нераздеиво
на делове? Шта, дакле, значи да се енергиа дели а да се не раздеуе? Како нечега
може да буде много а да у исто време остане едно? Меутим, заиста се ова едноставна
енергиа дели нераздеиво на делове! Оци кажу да е то тако. То каже Свети Григорие
Богослов. Али исти такав израз постои и код Светог ована Дамаскина као и код
Светог Григориа Паламе. Сви они говоре да се ова енергиа умножава ( =
увишестручуе). Како? Вишсетруко. Где? У многима.

Шта, пак, ово значи? Значи да, када пророк дое у стае обожеа, у коме се
налази у додиру са Богом, види да та едноставна енергиа Божиа постои у свако
твари. една е енергиа Божиа, алу ене последице многе. И ова една енергиа у свему
есте една енергиа. И ако е у нечему една од ових енергиа, читав Бог е присутан!

Бог, када ствара космос, не ствара космос суштином него енергиом и воом.
Тако постои единство нестворених енергиа Божиих са оним што е створено.

Енергиа Божиа е сасвим едноствна. Разликуу се, меутим, стваралачка ( =
творачка) енергиа Божиа, промислитена енергиа Божиа, очиститена енергиа
Божиа, просветууа енергиа Божиа, обожууа енергиа Божиа. Измеу ових
видова едне и едине енергие Божие не постои поистовеее ( = истост). Када би
постоало поистовеее ( т. када би ове енерие биле една те иста), сва творевина би
учествовала, на пример, у обожууо енергии Божио. Шта би, пак, ово значило? Да
би сва творевина гледала Бога. Како, меутим, да знамо да не постои поистовеее
(меу енергиама Божим)? Из опита Божанске благодати Црква зна веома добро да на
пример, просветууа енергиа божиа ние исто што и обожууа енергиа Божиа.
Зашто? Зато што су они кои достигну обожее Светитеи. Не стижу сви до обожеа.

59

Сходно томе, деее на делове не значи да е нешто што е велико (Бог) постало
мало, не значи да се Бог умаио.


42. О Тани Божанствене Евхаристие



Управо е ово и суштина Тане божанске Евхаристие. ер шта говори свештеник
у молитви након освееа Часних Дарова? Не каже ли: Раздеуе се хлеб живота, кое
се раздеуе и никад не нестае ###? Шта ово, меутим, значи? Да у тани Божанског
присуства, у Новом Завету има учеше и удска природа Христова. Тако се сада начин
присуства и аваа Бога човеку збива и кроз удску природу Христову, коа се сама
сада нераздеиво дели на делове!

Тако из опита обожеа знамо да се една едноставна енергиа Божиа дели
недеиво на делове. Оно што се збива на Божанско Евхаристии есте тана
оваплоеа. Након Васкрсеа Господег познаемо Христа само послави, дакле у
слави. Ово не значи да е Христос бестелесан. Христос е оваплоен има потпуну
човечанску природу, коа е сада, дакле, након еговог Вазнесеа прославена.

Када се причешуемо Телом и Крву Господом, не узимамо у себе само део
Христа, него свако од нас у себе узима читавог Христа. Али због тога не постое многи
Христоси. едн е и исти Христос, и он кои е едан се налази читав у сваком верном
кои се причешуе Бесмртним Танама. На дискосу на коме свештеник сече Агнец на
делове не раздеуе се Христос, него се многима раздеуе нерздеиво. Читав христос
е у сваком делиу Божанског Хлеба. То е тана присуства Божиег меу удима.

Исто важи и за страозаветне пророке. Христос се овде не поавуе бестелесан.
ава се као логос, као Ангео. У исто време е и тада био присутан Ангео, дакле Бог,
како код пророка тако и код остале творевине.

43. О Оваплоеу



Бог ние ограничен ни на кои начин. Због тога оци наглашавау да е бог Отац
свуда присутан енергиама. Због ипостасног единства са удском природом
Христовом и Христос е као Логос свуда присутан енергиама, док е, меутим, Христос
као Логос одсутан по суштини. удска природа Христова е меутим, свуда присутна
по суштини.

Бог, дакле Света Троица есте изнад сваке суштине у свету. ер бог по суштини
нема везе са светом, пошто веза Бога са светом есте само преко вое и преко енергиа.
По суштини, везу са светом има само удска природа Христова, коа е свагда
присутна. Не и Божанска природа Христова.

Ово разликовае кое у православу постои измеу суштине и енергиа Божих
есте сасвим едноставно. Основа ( = теме) овог учеа есте сам опит обожеа.
Никаква философиа са овим нема везе. Ово разликовае, кое чине оци цркве, ние
последица философских стремеа, пошто су они из властитог опита обожеа знали
да е она ко е обожен седиен са Богом по енергиама.

Меути, ипостасно единство Христово са логосом ние овакве природе. Ние
Христос седиен са логосом енергиама или едноставно воом Божиом, него е
христос (т. егова удска природа) по природи седиен са Логосом.



60
44. О тани Свете Троице



Обожее човека есте егово учествовае у енергиама Божим. Обожее, пак,
удске природе Христове постои због еног единства са суштином Божиом
(несливено и нераздеиво). Човек, светите, сагледава енергиу Божиу. Христос,
меутим, сагледава, спознае сутину Божиу. ер овде имамо ипостсно единство Логоса
са удском природом Христовом у личности Христово.

Тако човек, учествууи у нергиама Божиим, зна само оно што му е бог
открио. А када би човек приликом искутва обожеа учествовао у суштини Божио,
има сву спознау ( = сво знае) кое има и Света Троица. Али пошто човек зна да нема
сво знае кое има Света троица, из тога разлога сматра богохуеем да се каже да
човек учествуе у суштини Божио. ер суштина Божиа е савршено непричасна
човеку.

Имаоци Божанске суштине есу само Отац, Син и Духа Свети. Суштину Божиу
познае едино сам Бог. Отац познае своу суштину, Син познае своу, Дух свети
познае своу суштину. Тако е познавае суштине Божие своствено само Лицима
Свете Троице. То ние своствено човеку и еговом знау. ер човек познае Бога само
онолико колико му Бог то ноткрива кроз опит обожеа.

Меутим, ово знае кое проистиче из опита обожеа ние знае. ер удско
знае се темеи на сличностима и разликама. Овде, пак, пошто не постои никаква
сличност измеу створеног и нествореног, ово знае о богу ние знае. Због тога се и
ово знае кое проистиче из опита обожеа назива незнае! А назива се незнае,
пошто човек, пошто човек кои достигне обожее (тиме) превазилази самога себе.
Зашто? Због тога што приликом обожеа човек напушта оно што е до тада знао и
долази у област нествореног где ништа не зна и тамо спознае бога у Богу. Тада
Логосом спознае Оца у Духу Светом. Због тога Христос каже: Ко е мене видео, видео
е Оца (н 14, 9). Ово се односи на чиеницу да човек само у Богу, и након
оваплоеа у Христу, може да спозна Бога.

У овом знау учествуе и мисао (разум) и ум (умна енергиа и чула ума), чула и
тело човеково. Читав човек учествуе. Стога се и читав човек обожуе. Обожуе се и
егово тло и због тога миомирише. Не само егов душа. Читав дакле, човек учествуе у
обожеу и чизтав човек гледа. Али шта гледа? То е питае. Шта гледа? Не гледа ни
боу, ни облик, нити растоае, нити величину, нити светло, нити таму. Не гледа ништа
што личи удском осим прославене природе Христове, коа есте средиште овог
откровеа.А гледауи Христа, он тада види и Оца у Духу Светоме.

Сада долази следее: едно е веза измеу личности Свете Троице, дакле
узаамно прожимае триу личности, а друго е единство човечанске природе
Христове са Логосом, док е, опет, друго единство обоженог са Богом. Ово последе
двое есу две различите ствари с обзиром на удско искуство. ер, она кои е
седиен са Богом Оцем у човечанско природи Христово, уверава се ( = осведочуе се)
да на различит начин ми уди учествуемо у нествореноме а да Личности Свете
Троице узаамну свезу измеу себе имау на другачии начин.

Да би се ово духовно искуство и стварност могли вредновати на исправан начин,
направили су оци разликовае кое смо рание навели. Зашто су то учинили? Не зато да
би неку тану бое обаснили, него зато да би се супротставили еретицима, кои су
имали погрешна учеа по овим питаима. Ово дело светих отаца и ихова употреба
различитих помова, нису настали због тога да би се неки догмат разансио, пошто ци

61
догмата ние да се они обашавау, него е ци био ихово одбацивае,* што значи да
се човек седиуе са самом Таном о коо та догмат говори. Тада он одбацуе догму,
коа и ние схватива са гледишта помова. Он, дакле, одбацуе догму пошто сада има
единство са самом таном.

еднинство, пак, са Таном не значи да Тану одбацуе. Тана остаеЧовек кои е
седиен са Таном Свете Троице есте седиен Оним кои бежи ( = кои е
недостижан) од свих удских помова. ер се човек, када има виее, када има опи
тане, када се нае у стау обожеа, суочава са нечим што е превасходно неописиво.
Познае енергиа Божиих се не може упоредити са гносеолошким ( = спознаним)
силама човека.

Из тог разлога, када кажемо да бог надилази Аристотелов закон супротности, то
не важи само за суштину Божиу него и за Божанску енергиу. Када, на пример, Оци
кажу да Бог пребива у светлости (у неприступно светлости - 1Тим 6, 16) или у тами
(под ниогама еговим - Пс 17, 10), као и да е Бог логосан ( = словесан), бесловесан,
надсловесан, немау на уму суштину Божиу, него Божиу енергиу.

Тако такозвана апофатичка теологиа не важи само за суштину Божиу, него и за
Божие енергие. Енергиа Божиа нема никакве сличности са било коом пзнатом
енергиом овога света. ер шта се то од тварног, коа се то енергиа: раздеуе
нераздеиво на делове? Само у случау парусие, у случау откровеа обоженоме,
постае нам позната ова чиеница да не постои никаква сличност, не само измеу
суштине или ипостаси Божиих са еден стране и створених ствари са друге, него и
измеу нергиа Божиих и тварнога.

Опит обожеа превазилази сазнане мои човека. У апофатичко теологии
имамо све ове изразе, попут познае неспознано, спознае наднесазнано итд.

Оваква терминологиа Отаца цркве есте последица чиенице да Бог као
предмет сазнаа не потпада под сазнане мои човека. Тако, оваква схватаа и оваква
разликоваа кое чине Оци измеу суштине и енергиа или измеу суштине и ипостаси,
немау никакве везе са Аристотеловом, Платоновом итд., метафизиком, са онтологиом.
Ни са едном од ових ствари немау везе.

Примеуе се да су Оци, с времена на време, меали терминологиу и
остваривали напредак ( = разво) свое терминологие, како би пронашли одговарауе
изразе у складу са потребама ихове епохе. Ово су, меутим, чинили, не због тога да
би бое обаснили учее цркве, него да би побили ереси кое су се биле поавиле. ер
разумевае учеа Цркве долази од просветеа и обожеа а не од философског и
филолошког делаа или од философског промишаа о том учеу.

Ци догмата, кои су поставили Оци, ние ихово разматрае, нко путем
догамата седиее човека са Богом. Онда када се човек седини са Богом, онда када
му се открие Тана Божиа, онда он одбацуе догму.


45. О опиту обожеа и о три стадиума духовног живота




Читауи Стари и Нови Завет, шта видимо, ко е достигао обожее? У Старом
Завету су то били пророци а у Новом Апостоли. Прво се, меутим, у Новом Завету
поавио Свети ован Крстите. Након тога неки од Апостола. Нису сви Апостоли били
изабрани одедном. ер на гори Тавору била су само троица апостола. Након

* Овде о. ован користи врло аку реч одбацивае, да би нагласио своу мисао, док е
можда текст разумивии ако се говори о превазилажеу или испуеу догмата, или
оствареу личнпг опита онога о чему се у неком догмату говори (прим. прев.).

62
Преображеа, они за кое засигурно знамо да су достигли обожее у Новом Завету,
били су (осим, наравно, Богородице) Свети ован Претеча и након ега троица
Апостола, Петар, аков и ован. Сви остали апостли су се обожили на Педесетницу. На
педесеницу сви апостоли (и седамдесеторица) достигли су обожее, осим, наравно,
уде изданика кога е заменио матиа. И нису само апостоли достигли обожее на
Педесетницу него и ноги други кои су се у та дан и крстили.

Након тога видимо чудну поаву да први меи незнабошцима, први варварин у
Новом Завету кои е достигао обожее, био корнилие стотник, кои е достигао
обожее пре свог крштеа. Он наликуе ову у Старом Завету, кои е, иако ние био
евреин него незнабожац, достигао обожее. Али имамо и пример едног другог
човека кои е достигао обожее након крштеа, а то е Апостол Павле.

Дух дише где хое (н 3, 8). Због тога и у случау Корнилиа, Петар каже: Ко
сам а да се противим Духу Светоме кои е Корнилиу дао благодат еднаку оно коу
смо ми примили на Педесетницу, па да га не кристим? Меутим, едно е ако кажемо
да не постое ограничеа вои Божио да некога доведе до обожеа, а дуга е ствар
ако кажемо да сви учествуемо у обожууо благодати, пошто е тако нешто
бесмислица.

Обожууа енергиа Божиа дела само у онима кои, благодау Божиом,
достигну стае обожеа.

Али ова обожууа енергиа Божиа дела поступно, дакле по степенима. На
првом ступу она есте и назива се просветее. Она кои е достигао просветее
славом Божиом назива се просветеним. Ово просветее трае веома кратко, дакле,
врло кратко. Некон тога долази следеи ступа, када говоримо о виеу нестворене
Светлости. Она ко е достигао виее нестворене светлости назива се боговодац.
Након тога долази треи ступа кои е савршен, када говоримо о непрестаном виеу.
Ово (што е речено) предастава класификовае опита обожууих енергиа Божиих.

Просветууа енергиа Божиа ние исто (са обожууом прим. прев.). ер
просветууа нергиа Божиа есте просветее срца Духом Светим и она се
поистовеуе са вишим ступем умне молитве. На нижем ступу просветеа, кои се
назива новопросветеем, не достиже се често ово стае умне молитве.

То е стае новокрштених на Велику Суботу неофита. Препостава се,
свакако, да е новопросветени од новопросветених постати просветени наставком
катихезе од пасхе до Педесетнице. Свакако, не достиже у сваком случау свако умну
молитву у дан Педесетнице (дакле, након педесет дана), ер е можда потребно да прое
шездесет или седамдесет дана или една година или, пак, две или три, а може да до тог
стаа никад и не стигне. Ово, превасходно зависи од новопросветеног, колико се
подвизава као и од тога колико довборг путеводитеа има у свом искусном духовном
оцу. Ако никада не стигне, то значи, пре светоотачко предау, да е ова човек запао у
стае духовне непокретивости ( = укочености).

Очишее човека од душевних и телесних страсти не бива едноставно знаем.
Потребно е, свакако, и познавае догмата, познавае садржаа Светога Писма,
познавае молитве итд. Дакле, разум помаже човеку да оствари свое намере ( = да
оствари свое намисли прим. прев.), да разазна у чему се сатои егово исцеее, чак
и да исповеди да ли жели да се исцели или не жели. Тако се човек одлучуе и вреднуе
последице свое одлуке (доноси суд о последицама своих одлука прим. прев.). Све е
ово дело човековог разума. Свакако, Дух Свети, кои делуе као савест у мислима и
срцу човековом, помаже човеку да донесе исправну одлуку, али га не принуава ако
сам човек то не жели. Ако човек исповеди да жели да иде уским и стрмим путем кои
води у Живот, тада почие Бог почие да васпитава човека.

63

Универзитетску диплому неко може да стекне и уз помо протекцие. Меутим,
диплому росветеа не може нико да стекне уз помо протекцие, него своом
вредношу, своим подвигом. Или еси просветен или ниси просветен. Или еси
обожен или ниси обожен. Меутим, сагласно савремено православно теологии, када
се неко крсти, одмах се назива новопросветеним и сматра се новопросветеним50 и
храмом Духа Светога!

Данас чуемо свештенике како говоре да ако сте крштени, онда сте храмови Духа
Светога, а ако сте храмови Духа Светога, оно што пише Апостол Павле важи за све нас!
Читауи, меутим, Светог ована Дамаскина и друге кои су писали о моштима
Светитеа Цркве, видимо да он само светима приписуе оно што пише апостол Павле о
томе ко е храм Духа Светога. Свети ован Дамаскин такое обашава због чега су
свети били Свети Цркве. Он обашава да су оно заиста били храмови Духа Светога и
само свете назива храмовима Духа Светога. Доказ за то есу мошти Светих. ер ако би
било тако да сви ми кои смо крштени есмо уедно и рамови Духа Светога, тада, у
складу са оним што говоре савремени православни теолози, свима нама е остати
нетрулежне мошти и сви емо да будемо Свети. Али тако нешто не бива.

Ако неко паживо чита Оце, може да увиди да постои одреена разлика у
учеу Отаца о Танама Цркве и онога како савремени теолози схватау тане цркве. То
е разлог због чега се савремена теологиа налази толико удаена од светоотачког
предаа и православа. То значи да е потребно да се овим питаем позабавимо.

Имамо, дакле, обожууу благодат, имамо просветууу благодат и имао
очишууу ( = очиститену) благодат. Први степен духовног живота есте очишее.
Ова степен есте дело Духа Светога. Дело Светога Духа есте оно кое очишуе,
просветуе и обожуе. Бог е, дакле, Та Кои очишуе, просветуе и обожуе. Наука
о очишеу и просветеу есте дело и самог катихумена, али ни дело духовног оца
катихумена кои нотвара егове духовне очи и припрема га за крштее. Свакако,
духовни отац е дужан да се и сам налази на путу просветеа како би могао да води
другога до стаа просветеа и да га води према крштеу водом (т. према опроштау
грехова) али и Духом.51 А крштее Духом престава посету Духа светога срцу
крштенога и просветее срца човековог.52
Тако у рано Цркви имамо прво новопросветене, дакле новокрштене, кои
потом приступау катихизации и аскетксом напредовау ( = подвизавау) према

50 Често без бзира на то да ли е похаао катихезу или ние, без обзира да ли е
просветен Духом Светим или ние, на неки, дакле, магични начин. В. Св. Никодим
агиорит, , Солун 1987, стр 289 (на грчком): Свети Кирило ерусалимски
преклие катихумене да се крсте бпошто се претходно очисте. Дакле да живе у складу
са вером и са чистоом те да приме благодат Духа Светога. Због тога и вели. Очисти се
да би примио благодат, ер се опрошта грехова даруе свакоме, док се заедница Духа
светога дае у складу са вером свакога. Ако мало даеш мало еш и примити, а ако
радиш много велика е бити и плата твоа (Катихеза А).
51 В. Св. Никодим агиорит, , Солун 1987, стр 255 (на грчком): Прво
очишуе Господ, а потом просветуе... Она ко жели да га бог просветли, прво треба се
очисти од страсти савршаваем заповести: ер ко се очишуе та се и просветуе
(каже Свети григорие Богослов беседа о светлости), ер ко нема ово прво не дае му се
ни друго. Она ко тражи да се просветли пре него се очистио, схвата да се бескорисно
трудио....
52 ово се не односи на децу, него на одрасле кои су хили крштени када су били деца,
али су касние грешили па се покаали, тако да такве духовни отац води ка другом
крштеу, крштеу сузама и покааем, чему следуе трее крштее, крштее Духом
кое следуе крштеу сузама уколико, наравно, постое духовне претпоставке покааа.
Крштее Духом води човека кои се очистио у стае просветеа, кое човек прима
као дар непрестане молитве срца, те тако човек заиста постае храм Духа Светога.

64
упутствима иховог духовног оца, и, када духовни отац каже некоме да е спреман да
се просветли, тада та одлази у храм и бива просветен (помазуе се Светим Миром).
На том стадиуму долази Духа Свети и настауе се у човеку, пошто он сада има убав,
извршава заповести итд.

Ако желите да се уверите у ове духовне стадиуме ( = степне), читате поглава
14 до 17 овановог еванеа. Тамо су они наасние описани и то е текст кои читамо
у храму на Велики Петак.

У прошла времена, они кои е се крстити на Велику Суботу су имали поуку и
тумачее онога што е се десити прилиом светог Крштеа, када е примити
новопросветее, како би могли правилно да напредуу и да се правилно поставе
према новом духовном опиту. Од новопросветеа треба до доспеу пуног
просветеа у дан Педесетнице. ихово просветее треба, дакле, да се употпуни за
педесет дана (од Велике Суботе до Педесетнице), иако се то недешава у сваком случау,
како сми и рание рекли. Током овог периода бивау непрестане поуке ( = катихизациа)
о стадиумима диховног живота. Из тог разлога читау у храму еванее ованово од
Пасхе до Педесетнице, пошто е ованово еванее еванее просветеа и
обожеа, док су еванеа по Матеу, Марку и Луки еванеа очишеа.

Током овог периода, поред других енергиа Божих, присутна е енергиа
обожеа, као и енергие просветеа и очишеа, док се ова последа посебно дае
катихуменима. Са овим енергиама - очишууом, просветууом и обожууом -
заедничаре само православни хришани. Не и други хришани него само православни,
и то не ни сви православни хришани него само они од православних кои имау
дговарауе духовно настроее.

Поред ове три енергие Божие имамо и творачку енергиу Божиу са коом
заедничари сва творевина, као уединитну ( = конезивна) и одржатену енергиу
Божиу, у коима, такое, учествуе читава творевина. Све што е у читавом свемиру ( =
свету) учествуе у уединитеним одржатеним енергиама Божиим, пошто Бог
одржава читав свет. Поред ових, постои и промислитена енергиа Божиа (Божии
промисао), убеа енергиа Божиа, кажавауа енергиа Божиа итд.


46. О енергиама Божиим



Према светоотачком предау, енергиа Божиа, као и суштина Божиа, есте
едноставна. Суштина Божиа е едноставна, и она нема никакве заеднице са
творевином. Меутим, енергиа Божиа, коа есте природна енергиа суштине Божие,
има заедницу са творевином. Али нема са ом заедницу ( = не учествуе у о) на
начин на кои то чини остала творевина. Постои разлика измеу Божанских енергиа и
створених ствари, али постои различити видови на кои начин енергие Божие, како
смо рекли, учествуу у творевини. Дакле, нергие Божие се разикуу една од друге.

Због тога Оци и говоре да се една едноставна ( = проста) енергиа Божиа
раздеуе на различите видове енергие и многи е примау. Како се, то пак, раздеуе?
Нераздеиво! Раздеуе се нераздеиво. Умножава се не уможавауи се. Остае
едноставна, иако се умножава на многе, т. дае се много творевини. Енергиа Божиа
се раздеуе нераздеиво на делове.

Слава Божиа есте име, граница коа е дата у Старом Завету за единствену и
едноставну енергиу Божиу коа се нераздеиво раздеуе на делове. Из тог разлога у
Новом Завету дом Божии, кои е та слава Божиа, коа е една, умножава се и постае

65
много домова.53 Због тога Црква каже да е Отац за сваког човека припремио стан, како
би дошао и у ему се настанио ако се човек удостои царства Божиега. Ова дом есте
слава Божиа коа се умножава без умножаваа и пстае дом за свакога ко е обожен.
сОви станови ( = домови) су само за обожене. На то е мислио христос када е рекао У
дому Оца моега многи су станови (н 14, 2). Христос жели да сваки верни достигне
обожее и да буде у овом дому, т. да слава Божиа пребива у сваком верном. Због тога
сваки верни треба да настои да се насели у едном таквом манастиру.

Ово расуивае кое смо изнели, происходи из опита обожеа, из опита
просветеа и на концу очишеа, због тога што она ко пребива у очишеу разуме
нешто од ових ствари, пошто чита Оце, чита свето Писмо, прима ( = усваа) учее
Светог Писма и Светих Отаца Цркве те такав доста тога разуме и може да расуди - уз
помо духовног оца и пре него што стигне до просветеа и обожеа на ком се
духовном стадиуму налази као и да ли се налази на правом или погрешном путу.

Рание, пре него што су постоали савремене правослвне теолошке школе, ово е
било познато православнима, пошто су их овоме подучавали монаи у областима где су
постоали манастири и православни су тамо одлазили да се подуче светоотачким и
свештним списима.

Након грчког устанка 1821., ово е све било познато у Грчко али е то касние
постала непознаница утемееем новоелинизма. А како знамо да е то постало
непознато? Због тога што се то ние изучавало на грчким школама у оквиру
универзитета.


47. Метафизичко сагледавае религие



православе се превасходно интересуе за ова живот овде. Оци наглашавау да
након смрти нема покааа. Меутим, савремени грчки теолози кои наставау
учее Адамантиа Кораиа, имау метафизички приступ темама и усвоили су
меодологиу Латина и протетсаната по питау религие.

ош доста времена пре него што су ови отишли да се теологии уче у Европи и
Русии али и у Америци након рата, настала е велика борба измеу емпириста, кои су
били наследници просветиества и Француске револуцие 1789., и метафизичара, са
друге стране. Основна разлика измеу емпириста и метафизичара есте то што за
емпиристе искуство престава суштинско одреее док е за метафизичаре то
философски напор.

Тако су сво кои су религиозни стали уз метафизичаре док су сви емпиристи
били агностици а неки меу има и атеисти. Зашто? Пошто суштина емпириског
схватаа ние попут философског. Он се свакако ава као емпириска философиа, као
философиа емпирие ( = искуства). Ови су завладали меу метафизичарима у америци
и имали су велики утица на православне. Направили су, уствари, праву катастрофу за
савремену грчку теологиу.

Данас су у Грко сви емпиристи марксисти (реч е о години 1983.), а да то и не
знау. ер грчки идеолози марксизма не знау породично стабло марксизма а што е
познато ихово братии у Европи и Америци, пошто су овде едноставно механички
пренели ихово учее као и, на пример, еховини сведоци.

Милим да е то велика трагедиа што у грчко нема мислеих марксиста. Среом,
свакако за полициу и за судство као и за савремене грчке теологе, али на жалост за

53 н 14, 2: У дому Оца моега многи су станови.

66
испитивае истине. ер марксисзам е настао на основама емпиризма и стигао е ту где
е стигао. Теме марксизма и теме светоотачке теологие са научне тачке гледишта е
исти, тако да би марксисти и светоотачи теолози могли и да се сложе.

Марксисаз се, пак, бори против религие. Да, али потив кое религие? Не против
откровеа него против религие коа се поистовеуе са метафизиком. едан од тих кои
поистовеуе добробит елинства са метафизиком, есте и Адамантиос Кораис.

Суштинска разлика измеу емпиризма и метафизике е у томе што метафизика
гради свое сазнае превасходно на тме што поистовеуе са стварношу оно што се
чини да е логички сигурно. Свакако, може неко да има логичко убеее за нешто што
е логички доказиво. Али ако то не подлже емпириком испитивау, емпириском
доказивау, како може да буде сигуран о ономе што промиша и што на основу логике
сматра ( = тврди)? Онда е то едноставно мишее. Али како неко може да
поистовеуе свое мишее са оним што е сигурно тако? Метафизичар управо ово
чини, док емпиричар прихавата само оно што подлеже емпириско провери.

По овим питаима Калинисти имау одреених тешкоа са папистима. Луерани,
пак, живе у другом свету изван ових питаа.

Због чега неко ко е атеиста не веруе? Због тога што нема дар Духа Светога, дар
унутраше вере. А она ко каже да веруе, да ли е заиста и верник? Не увек. Тако на
пример Калвинисти, кои често кажу да веруу, уствари су за то предодреени.54 На ова
начин, меутим, они иду путем кои е супротан од научног, путем кои се не заснива на
нечему за шта постои искуство у стварности. Али ни метафизичари немау оправдаа
за оно у шта веруу. Они то, свакако, знау, пошто су то мислеи уди и знау како
ствари стое, али ипак наставау да иду тим путем. Управо су због тога и калвинисти
Лутерани побегли у егзистенциализам. Исто, меутим, важи и за протестанте у
Америци кои су рание заступали сентименталност. Протестантизам у Америци е
веома снетименталистичан како у свом богослужеу тако и уопште.


48. О монаштву



Током првих година постоаа Цркве, у раном хришанству, постоао е
комунистички ситем живеа. Она ко има имало памети и седне да чита Дела
апостолска, асно може да види да су све имали заедничко. Она ко е желео да се
крсти, требало е да да оно што жели у заедничку благану парохие. Нико ние имао
поединачно власништво него е све било заедничко. Ту е и приповест о Анании кои
е заедно са своом женом слагао у вези имовине и на месту умро.

Многи наглашавау да е овакво стае постоало само у Апостолско парохии.
Меутим, Свети устин Философ и мученик каже идолопоклоницима да ми хришани
све имамо заедничко (Прва Апологиа, 14). Ако сада узмемо у обзир да е Свети
устин умро краем другог века после Христа, и да он ние познавао ни едну
хришанску парохиу55 у коо нису сви имали све заедничко, то значи да е овакав

54 Калвинисти имау учее о предестинации према коме су неки уди ве одреени да
се спасу а други не. Они кои су одреени за спасее е и бити верууи и вршие
заповести Божие и тако е се спасити, а они кои нису предодреени за спасее
чиние зло и сходно томе пропаше. Меутим, према иховом схватау, ми н можемо
да знамо ко е за шта предодреен тако да морамо да се понашамо као да е спасее
баш нама одреено. Такое, кажу да то предодреее не приморава човека да чини зло
или добро ве да он то чини своом воом (прим. прев.).
55 Термин парохиа се овде не употребава у еговом данашем значеу, ве
означава локалну цркву, дакле, отприлике оно што е данас епархиа (прим. прев.).

67
систем заедничке имовине био на снази намае две стотине година. Након овог
периода ова систем е почео да нестае и тада се поавуе киновиско монаштво.

Како смо рание нагласили, монаштвом се назива апостолски начин живота. Ова
киновиски начин живота, увек заедички, преживео е током векова у православном
монаштву. Да би, меутим, ово православно монаштво било ствариво потребно е прво
да код човека изазове унутрашу промену. Промену схватаа живота коа се изражава
кроз покаае.

А да е потребна прво умутраша промена човека да би био у стау да прихвати
киновиски начин живота, односно за комунисте, комунистички начин живота. Слажу
се и Маркс и Леин. Тако са социолошког становишта, дакле са становишта
споашег друштвенг устроства, не постои разлика измеу комунизма и
православног киновитског монаштва. Такое е, и у едном и у другом случау,
потребна унутраша промена човека. И Оци кажу да е то тако. У Цркви е Свето
Крштее то кое дае снагу за ову човкову промену.

езгро, пак, православног монаштва кое га одржава вековима есте
подвижничко стремее. Оци, да би човек постигао ову промену, коу они назибау
добрим меаем, и како би се та промена спровела у дело, кажу да е овеку потребно
подвижничко стремее. Због тога у монаштву постое уздржае, нестицае (=
нестажатество, сиромаштво), пост и молитва.

Ово, према мишеу Отаца, не важи само за безбрачне, него и за оне кои су у
браку. Треба нагласити да е едан од навеих подвижничких списатеа био ожеени
епископ, Свети Григорие Ниски брат Светог Василиа Великог кои е написао
едну веома лепу кигу О девствености.* Многи сматрау да се девственост састои
само у биолошко девствености. Ово, пка, ние у духу Отаца. Када оци говоре о
уздржау и посту, они се обраау и брачницима.56 Подвижнички напор у православно
цркви е за све хришане, како безбрачне тако и брачне.

Успех подвижничких напора, историски се углавном везуе за подвижничке и
монашке центре у Цркви. Рание манстири нису били само у пустим пределима него су
се налазили и у градовима. Сам Константинопо е био пун манастира и због тога е
називан Велики Манастир.

Данас многи желе да манастире отерау из градова и да их уде у планине да не
узнемиравау народ и неоелинизам кои увек желео да следуе граанско опции.* Да
би ова опциа победила, да би поразила подвижничку заедицу и да би подржала
буржуе, што се и догодило у Маеричком и европском друштви, требало е да град
очисти од монаштва кое е за у представало опасност.


49. Православе и идеологиа



У учеу о очишеу, просветеу и обожееу, пред собом имамо едну науку.
Може ли ова ствар да се политички употреби? Могу ли, на пример, православни реи
да смо левица може да постигне умну молитву? Или е она ко има умну молитву због
тога обавезан да пуде левичар или десничар? Свакако не.

* Ова кига е обавена у српском преводу у издау Манастира Хиландара у зборнику
текстова под назовом Красота девствености.
56 Уздржае у телесним односима меу брачницима на светоотачком езику се назива
целомудреност.
* Овде се под граанском опциом очигледно мисли на либералистичку, натицрквену
опциу (прим. прев.).

68

Тако имамо едну наулу коа се назива православе и коа не може да се сврста
ни уз едну политику. ер она ко уби свог ближег и ко се за свог ближег стара, не
мари за то да ли е та истих убееа као и он. Оно што православног хришанина
занима када е реч о идеолошким питаима есте пре свега да ли црква има слободу
да врши свое исцелитено дело. Потребно е да црква има ову слободу.

Она идеологиа коа спречава цркву да врши ово свое дело назива се безбожни
марксизам или десничарска масонериа57, што е за Цркву една иста ствар. Ови су
неприатеи Цркве и за у су еднаки. Изгледа да данас имамо, с едне стране
десничаре кои су повезани са масонериом а са друге стране имамо левичаре кои су
потчиени Москви (реч е о 1983. години), коа данас такое заступа одреену
пропаганду иако спроводи пропаганду против религие. ер како е иначе некадаша
митрополиа Леинграда (данас е то Петроград или Санкт Петербург) постала музе
атеизма? Нажалост, то е комуизам у пракси. Комунизам не би морао тако да поступа
али у праки управо тако чини са Црквом. Црква е, када е суочена са таквим нападом
на себе принуена да се брани.

У складу, дакле, са претходно реченим, да ли Црква принуена да подржи неку
одреену идеологиу? Наравно не. Лекарска наука е дужна да подржи било коу
политичку партиу коа се брине о телесном и душевном здраву народа. Лекар е као
лекар дужан да има лекрске критериуме у овом случау.


50. О егзистенциализму



Присталица егзистенциализма не веруе у онтологиу. За егзистенциалисте
онтологиа не постои. Постои философска феноменологиа, дакле феномен, поава, као
нешто супротно онтолошком, кроз шта онтолошко постои. Онтолошка стварност есте
она коа постои за метафизику, док е феноменолошко оно што се ава као постоее.

Онтологиа настои да путем метафизике доспе до суштине бивствуег (онога
што постои) те се због тога назива онтологиа*. За ене присталице, онтологиа е
наука коа испитуе суштину ствари, али путем философског разматраа.

Насупрот томе, феноменологиа каже да е истраживае суштине ствари
узалудан напор. Она се зато ограничава само на феномене ( = поаве) као феномене.
Егзистенциалисти сматрау да се не може досегнути суштина ствари, него само ихова
феноменалност ( 0 поавност), пошто смо заокупени поавним, коа постое и коа
човек познае, те се тако уверава да не може да иде дае од феномена кои познае кои
за ега представа само постоае. Због тога егзистенциалисти често или одбацуу
метафизику или е одбацуу али ипред е ставау едан велики знак питаа, надауи
се можда да е наи начина да се позабаве еднома таквом темом. И позитивисти чине
исто.

У складу са оним што смо рание рекли, разликовае отаца измеу Оца, Сина и
светога Духа у суштини нити е онтолошко нити феноменолошко, пошто се не заснива
на знау кое претпостои у човеку и на кое би се они философски ослонили. ер они

57 Данас би смо рекли у Е (Ново Доба).
* Ово е на грчком асно али ние у српском преводу. Онто-логиа есте реч или наука о
бивствууем , односно о ономе што бивствуе, т. постои. Сам поам е заснован
на грчким речима иако као такав не постои у античко мисли него га е знатно касние
изумео Волф (Christian von Wolff (1679-1754) - Philos. nat., sec. 73), иако су се тим
питаима бавили ве древни грчки философи. Волф е метафизику поделио на
онтологиу, космологиу, психологиу и рационалну теологиу (прим. прев.)

69
говоре из свог личног искуства, из искуства обожеа. ер опит обожеа не представа
удско знае, него е то знае кое сам Бог дае човеку и кое ние од овога света.
Пошто Бог ние познат човеку по своо суштини, Он остае тана човеку и након
обожеа тако да у православно теологии не постои никаква могуност да нам неко ко
е достигао обожее одговори на питаа коа поставау разни образовани уди (кроз
метафизику, позитивизам, егзистенциализам, итд.). Ово се збива стога што се питаа
коа поставау различите философие темее ( = имау основу у) на створеном свету.
Због тога они и имау тешкое да разумеу колико нешто може да буде познато ( =
спознативо) ако ние обухвативо човековом мишу и ако не може да се испита
емпириском провером. Због тога, у правиославно теологии, коришее израза као
што су метафиика, онтологиа, егзистенциа, феноменологиа итд., не користи ничему.


51. О Теологии



Оци, када говоре о Богу, започиу од Светог Писма и од онога што су рекли
Оци Цркве кои су били пре их. До тада, пре него што сами задобиу искусто
просветеа, сами не богословствуу. ер пре него што достигну просветее они су
просто ученици. Научавау се у близини свог духовних отаца, кои их припремау за
просветее. Дау им да читау Стари и Нови Завет, седе са има и тумаче Свето
Писмо да би се уверили у историчност православног предаа, дау им да се баве умном
молитвом, да посте итд., и уопште их подстичу како би достигли очишее ума и како
би из свога ума одагнали све помисли, како лоше тако и добре. Имауи очишен ум,
ученици тако могу да приме посету Духа Светога.

Када дое Дух Свети и стане да се у има моли, тек тада почиу да
богословствуу.

У таквом напору и оправдау налази се исцеее за човека. У пракси, ово се
исцеее добиа постепено, некада и након дугогодиших борби. Тком те борбе,
благодат повремено долази и одлази, све док се она ко се очишуе не очисти од
страсти и док не постане опробан у борби са има.

У читаво ово борби, философиа ни мало, ама баш ни мало не помаже. ер оно
што се на концу очишуе и просветуе ние логика, ние мишее човеково, него ум
човеков. Мисао човекова се брзо очишуе на самом почетку борбе. За очишее ум и
срца потребно е више времена да би се очистили, ако, наравно, постои подвижничко
настроее.

Као што рекосмо, мисао човекова е една ствар а ум е друга ствар. У удско
науци, оно што се просветуе научним сазнаем есте мисао човекова, разум човеков.
Прави теолог се, меутим, двоструко просветуе. Он треба да просветли и сво разум,
ктоз катихизис, а ли он превасходно просветуе сво ум, т. свое срце, свое духовно
срце.

У Западно теологии, меутим, пошто ихови теолози поистовеуу
просветее Духом Светим са усклаиваем ( = уравнотежеем) разаума сагласно
платоновским архетиповима, према коима е разум у Богу, те тако излази да се
просветее према Августину поистовеуе са тиме да човек спозна ове
архетипове, макар и случано, али свагда кроз твар. Нарочито их спознае изучаваем
Светог Писма, па се и на Свето Писмо гледа као на философиу. Тако, кажу, човек
спознауи архетипове, аутоматски спознае закон истине, етичког ( = моралног)
понашаа итд.

70

Према схватау Западног теолошког предаа, онтологиа има веома велику
важност, пошто онтологиа представа теме ( = сонову) теолошког расуиваа у кое
су убеени западни теолози. Овако они сматрау због тога што су се одсекли од опита
просветеа и обожеа светоотачког предаа. Тако, уместо да богословствуу на
темеу опита просветеа и обожеа, протестанти веруу да е едини извор истине
Свето Писмо, док паписти веруу да е то Свето Писмо али и текстови Светих Отаца
као и усмено предае Цркве те они едноставно читау ове киге, верууи да у час у
кои читау у има обитава Дух Свети кои их просветуе да исправно разумеу оно
што читау. Протестанти веруу да е харизма ( = благодатни дар) тумачеа Светог
Писма дат цело Цркви, те тако код их сваки припадник одреене протестантске
конфесие може да у Цркви чита Свето Писмо без обзира да ли е свештеник или ние.

У папско Цркви, пак, веруу да е Дух Свети дат превасходно ерархии. Због
тога приликом хиротоние ( = рукоположеа) ихови епископи говоре ономе кога
рукополажу: Прими Духа Светога! Желе тако да покажу да е она кога рукополажу
наследник апостола. ер као што е Христос рекао Апостолима примите Духа Светога
тако и ови наглашавау да имау и да предау Духа Светога. А Духа Светога да у своим
епископима да би они могли, заедно са римским Папом, кои и сам има Духа Светога,
да исправно решавау питаа коа их муче...

У православном предау, меутим, имамо пророке, апостоле и Свете, кои нису
напросто потврени сами собом, него су потврени опитом обожеа и управо тиме.
Тако и онако достигне обожее бива и сам потврен, т. он са има заедничари у
ихово аутентичности. Тако он не говори ништа другачие од онога што су рекли они,
пошто са има дели заедничко искуство. Они кои имау исто искуство говоре исте
ствари.

Метафизика или онтологиа се сматрау науком коа се бави ониме што се не
меа, ониме што остае не промениво, суштином биа, и чак и оним што остае
непромениво током едног веома дугог временско периода а што, меутим, не може
да се испита. Изгледа, пак, да савремен позитивне науке тврде да се у створеном свету
све меа да е све подложно промени. Због тога данас веома одсуствуе мишее да
постои нешто онтолошко, нешто што е постоано, непромениво. Из астрономие
знамо да се око петнаест милиарди година, колико е отприлике стар космос, он стално
меа и заедно са им се меа и све што е створено.

У православу, пак, када говоримо о Богу, кажемо да е Бог свагда постоао и
да е свагда постоати. Шта, меутим, ово значи? Да ли нам то нам открива шта е Бог
а шта Бог ние? Да ли нам то открива бие Божие? Свакако не, пошто е то нешто
апофатичко. Ова израз кои смо навели, значи, дакле, да Бог ние попут ствари
створеног света кое се меау и кое, пошто су едном створене, постое неко време а
након тога престау да постое. Бог е свагда постоао, постоао е и пре него што е ова
свет постоао, и наставие да непромениво постои и након краа овог света. То значи
да е Бог по своо природи вечан и бесмртан. Ова нам израз, маутим, говори шта Бог
ние. Не гвори нам шта есте.

Метафизака е сходно ономе што ене присталице кажу наука о
бивствууима. Не о не-бивствууима. Она изучава оно што постои, оно што есте. Не
оно што ние, не оно што не постои.

Када Оци говоре о Богу они кажу да нам е Бог несазнатив по своо суштини.
Не познаемо бие Божие, егову суштини. Они кажу бда никада неемо ни мои да
спознамо Бога по егово суштини. Знамо само да постои. А како то знамо? Тако што
нам е открио своу славу, своу енергиу, своу светлост. И када неко види светлост
Божиу, он не разуме, он не спознае, не може да спозна шта е Бог. Због тога кажемо
да е Бог Тана.

71


52. Расуивае у Православно теологии



У православно теологии постои расуивае управо онако како расуивае
постои и у позитивним наукама. У позтивним наукама сваки истраживач, да би
напредовао у свом истраживау, постава своу тезу али се не осууе да е прогласи
аксиомом, пре него што ену исправност повери у пракси, пре него што е, дакле,
испита искуственим знаем на основу научне методологие. У позитивним наукама не
би могло да буде напретка да не постои расуивае о ономе што се сазнае. На основу
тог расуиваа наулници стварау теорие и поставау хипотезе, кое касние са
пажом проверавау и испитуу да ли су исправне.

Расуивае, пак, кое постои у православно теологии, често мака у
могуности да псоуди колико неко напредуе у богопознау, пошто ово расуивае
испитуе и ограничено е углавном светолошу откровеа славе Божие. Ово
расуивае и ове хипотезе удаавау се од знаа. ер што неко више напредуе од
очишеа ка просветеу, расуивае се умауе. Потпуно одбацивае расуиваа
значи да е чоек достигао обожее када се суочава са самом Истином, коа му се
открива и коа есте сам Бог.

Предае Цркве остае непромениво кроз векове пошто се оснива на откривеу
Бога човеку. А откровее Бога човеку есте исто кроз векове. Оно е било исто свагда,
за све обожене уде од времена Адамовог до сада. Сви обожени (Пророци, Апостоли,
Свети) примали су исти опит Духа Светога све до откровеа Христовог. едина разлика
у овом искутву есте та што се Христос у Страом Завету откривао бестелесан, као Савет
Великога Ангела, док се у Новом Завету, пошто се Логос оваплотио у лицу Христовом,
Христос открио своу прославену удску природу, на начин подобан ономе када е то,
на гори Тавору, открио троицу Апостола.

То значи да се у православно теологии знае о Богу едноставно понава
поново се открива обоженима сваке епохе. Ово знае, откривее Божие удима, исте
е природе у свако епохи, али се разликуе по дубини и степену пуное у сваком
обоженом. Када се Бог открие едном човеку, открива се у оно мери у коо Он то
жели и коу одреени човек може да прими, да прихвати откровее Божие. Навеи
степен дубине откровеа Бога човеку есте оно кое се збило на Педесетницу. Тада е
Дух Свети повео апостоле у сваку истину.


53. Западна теологиа и модерна наука



У средем веку у Европи е владало геоцентрично схватае свемира. Веровали
су да е зема центар свемира и да се све звезде окреу око земе. Дошли су први
астрониоми модерног доба, посебно Галиле, и показали да се не окрее сунце око
земе, него да се зема окрее око сунца. Ову чиеницу е уочио уз помо телескопа.
Оно што е сматрао да е тачно показао е чиеницама. Ние то постигао философким
трудом.

Тадаши црквени врх ние поверовао (ер требало е са своим епископима да
погледау кроз телескоп и да обасне оно што виде) и осудио е човека да буде спаен
на ломачи као еретик! Био е приморан на се покае (!) како би избегао смрт.

72

Тако се временом створили уверее да оно што е познато о створеном свету
ние онакво како су га теолози описивали (кои су тада на Западу били писмени,
образовани и мислеи уди свое епохе), него да е свет едно а нешто сасвим друго
ихови описи.

У средем веку е Аристотел тако силно завладао, тако да егов ауторитет
био еднак ауторитету Светог Писма. Тада е Свето Писмо тумачено мхом на темеу
Аристотелове мисли. Она ко би се супротставио Аристотелу, како су га франци
тумачили, био е у опасности да изгуби главу!

Због тога код научника кои се баве позитивним наукама на Западу постои
подсвесна симпатиа ( = наклоност) орема Аристотелово личности, не због тога што е
он био учени философ и истраживач природних ствари, него због тога што е Франачко
средевекове у тако велико мери заснована на Аристотелу. Данас постои мишее
да е разво позитивних нака на Западу заснован на критичком мишеу кое су, на
основу Аристеотеловог система, развиали научници, да би тако стигли ту где су
стигли. ихова е намера била да одбаце ауторитет цркве по питаима тема коима се
баве позитивне науке.

Ово е свакако створили проблеме у Западном Предау, не толико за паписте,
него више за протестанте, кои нас убеуу у своу модерност, притом заборавауи да
су ихови утемеивачи (на пример Лутер), такое били одани страом схватау света.

Ово старо схватае света асно се види и у приступу Западног средег века
питау Раа и пакла као и питау везе земе са раем и паклом. Ту имамо Дантеово
дело, кои е у крао линии био уског погледа на свет и кои ние имао пома о
светоотачком предау кое ми познаемо. Са правсоалвне стране он е едноставно био
средевековни мрачак. Данте е био отац ренесансе Запада и био е чедо задоено
теолошким и религиозним предаем Франака и ништа више од тога.

Исто ваи и за Бокача и за Петрарку кои се такое могу сматрати оцима
Европске ренесансе. Европска ренесанса и такозвани хуманизам не представау ништа
друго до враае древном елинском класичном учеу. То е, дакле, повратак
класично епохи и ренесанса елинских списа уопште али и елинске философие. Ову
ренесансу елинске класичне философие ние изазвао сам Данте, пошто е та процез
започео намае две стотине година рание. Данте е, без суме био присталица ( =
приврженик) Томе Аквинског, те егово дело Божанствена Комедиа има сво основ у
теологии Томе Аквинског. Меутим, он е почео да увиа да Томино тумачее
Аристотела ние исправно, да престава погрешно тумачее.

Меутим, развоем позитивних наука на западу, а посебно напредоваем
истраживаа коа су започела у астрономии, са астрониомским ситемом кои е почео
да преовлауе од Галилеа надае, почело е да се озбино сума у Аристотелов
ауторитет. Тако долазимо данас до тога, да мислим да не постои озбиан човек осим
наравно неклицине кои живе у Грчко! кои би био присталица Аристотела или
Платона. Више нема ихових присталица. Постое свакако они кои их проучавау, као
што постое они кои проучавау било ког мислиоца у итории.

Меутим, ово разликовае измеу философа и историчара философие ние се
примило овде у Грчко, ер оно што сам овде приметио, есте да савремени грци са
великом убаву истражуу само оне уде из прошлости са коима се слажу. Овде,
дакле, имамо нешто попут поделе на добре и лоше. Ако е неко добар, ако нам се
допада онда е све што каже исправно! А ако е лош, све оно што каже ние исправно!
Тако црно постае бело. Тако настае упрошавае, разарае историске стварности.

Ако кажемо да е Платон значаан, дужни смо да прихватимо оно што Платон
научава. ер ако е Платон значаан, онда он треба да учи истину. Ако неко не учи

73
истину онда е бескористан. Ако, дакле, Платон не научава истину онда е бескористан!
Тако настае збрка ( = помета).

Овакво мишее, споено са неоелинским патриотизмом, значи да су сви стари
Грци били значаани. И Платон и Аристотел су били значаан. Због тога и само због
тога треба да и данас постое присталице Платона и Аристотела. Не знам да ли у
данашо Грчко постои и едан присталица Платона, пошто е меу религиознима и
по мишеу културе религиозних Платон постао несподесан. Али зато видимо да меу
теолозима кои филозофирау у теолоким круговима Грчке постои наклоност према
Аристотелу. Последих, пак, година авау се неки кои се приклаау
егзистенциализму.

Тако, да би показали како су Оци цркве модерни, говре да су они платоничари,
пошто е Платон у моди. А ако се мода промени, да би неко био модеран потребно е
дабуде аристотеловац, па тада оце доводе у везу са Аристотелом да би показали да, на
пример Св. ован Дамаскин зависи од Аристотела и да га уствари тумачи. Тако од неког
оца праве аристотеловца не би ли тако спасили светоотачко предае...

Они, пак, кои студирау у Европи или Америци, виде да тамо не пролазе ни
Платон ни Аристотел пошто у англосаксонском свету влада рационализам, док у
Европи, а пре свега у Францускопреовлауе егзистенциализам. Егзистенциализам се
дели на атеистички егзистенциализам и на религизни егзистенциализам.

Тако ови, да би помогли православу да не буде назадно, проучавау религиозне
егзистенциалисте! Свакако, нисам баш сигуран да их разумеу, иако им подражвау.
Долазе у Грчку и пишу киге о егзистенциализму како би младе у грчко увели у
егзистенциалистичку мисао, па да тако и они буду модерни. Тако постаемо више него
модерни али не постаемо истинито савремени.


54. Коа е разлика измеу Православних и еретика



Са гледишта предаа савремено православе и предаско правсолаве нису
исто. Постои свакако нешто што им е заедничко, као што е Свето Писмо, али е то
само део предаа. Проблем е, меутим, у томе шта е суштина Предаа, шта е езгро
( = срж) предаа. Ово се може пронаи ако се теми приступи како што би се
приступило у било коо позитивно науци.

У православном предау, поред усменог постое и записани текстови. Имамо
Страи Завет, имамо Нови Завет, имамо исповедаа и дела Васеенских и Помесних
Сабора, имамо списе Отаца Цркве итд. Меутим, многе од ових записаних текстова
имау и паписти и протестанти. Вратимо се на тему и запитамо, коа е превасходна
разлика правславних и догмата других хришана. Због чега смо ми православни адруги
су еретици? Коа е суштинска разлика измеу православних и еретика?

Милим да можемо да разумемо шта е превасходна разлика, ако за пример
узмемо лекарску ( = медицинску) науку. Лекари су тако чланови лекарског друштва ( =
коморе?). Ако неки лекар ние члан лекрског друштва ( = коморе), не може да се бави
лекарским послом. Да би неки лекар био ваан пред законом, потребно е не само да
има сведочанство ( = диплому) да е завршио одговарауу школу за лекаре, него е
неопходно да буде и члан лекарског друштва ( = коморе). Исто то важи и за адвокате. У
овим наука посто едно непрестано преиспитивае. , тако да ако неко одступи од
правилног вршеа свое службе, бива осуен од одговарауег органа свое струковне
коморе и одстраен од тела кое оскупа оне из егове струке.

74

Исто, пак, важи и за цркву. У Телу Цркве постои суее подобно овом,
одбацивае или одстраее неког еног члана, што називамо екскомуникациом* а
што се примеуе када неко разара цркву. Тако еретици бивау екскомуницирани из
Тела Цркве. Као што у медицини ние могуе да се лечеем бави неки надрилекар
(лажни лекар) и да лечи, тако ни у Цркви ние могуе да неки еретик исцеуе душе
уди. ер пошто е ертик, то значи да не зна, а то значи да не може ни да исцеуе.
Тако, као што не може да буде никакве везе измеу негог збора надрилекара и
лекарске коморе, тако ние могуе да постои едниснтво измеу правсоалвних и
еретика. Прави лекар ние она ко едноставно чита много медицинских кига, него
она ко се школовао на медицинском факултету и кои се током дуго времена учио
поред неког искусног професора те е тако постао спсобан да лечи болести.


55. Ко е истинити теолог



Ко е, дакле, истинити теолог? Да ли е теолог е само она ко чита много
теолошких кига и кои е упуен у однсону библиографиу? Такав, пак, наликуе на
неког микробиолога кои е на пример читао у многим кигама о то науци али кои
никада ние користио микроскоп нити е извршио било какве анализе итд. У свим
позитивним наукама, она ко представа ауторитет у своо науци свагда е она кои
има искуства са предметом или поавом коом се бави о коо промиша и коу изучава,
дакле она ко има искуства у проучавау и кои разуме поаву коу проучава.

Према Светоотачко терминологии ова опит спзнаваа енергиа Духа Светога
се назива созерцае.* Прва лествица на путу созерцаа есте искуство ( = опит)
самоделатне молитве Духа Светога у срцу човековом, односно искуство молитве.
Молитвом, када се она саделава благодау Духа Светога, почие да се утвруе
унутраша вера у човеку. Кроз опит ове благодати Духа Светога хришанин почие да
созерцава Бога, да спознае Бога.
Хришанин сада има помо Духа Светога заедно са путеводитеима Старог и
Новог Завета, т. са Пророцима и Апостолима, као и Оцима цркве кои су, у Духу
Светоме протумачили Страи и Нови завет, тако да и он сам сада може да исправно
тумачи Свето Писмо и да су удуби у изразе и помове Сцетог Писма као и у списе
Светих Отаца Цркве.

У одрееним случаевима, ова хрипшанин може да се вине до виших стадиума
созерцаа ( = теорие), на пример, до просветеа или, ако то Бог жели, до
учествоваа у нестворено светлости, дакле, до обожеа. Пошто тада постае
непреварив ( = непреластив), може да богословствуе немауи страх да е запасти у
прелест.* ер, према светим оцима, теоози су само они кои су богоидци. Црква е
назвае теолога дала само врло малом броу Отаца, иако е много више светих
богословствовало. Разлика е меу има само у томе што су ови достигли само

* Поам екскомуникациа одомаен е у српском богослову и дошао е, од латинске
речи excommunicatio што буквално значи одвоити, одбацити, искучити из заеднице. У
грчком езику у овом значеу се употребава реч (прим. прев.).
* Грчки - . У српском езику не постои реч коа би у потпуности могла да послужи
за превоее ове грчке речи, посебно са значеем кое она има у црквеном, однсоно
светоотачком предау. Због тога е уобичаено да се она преводи страословенском речи
созерцае (прим. прев.).
* Уобичаено е у српском богословском речнику да се употребава реч прелест ко има
танание значее од превара или заблуда и коа указуе на посебан вид духовне
обмане (прим. прев.)

75
просветее, дакле до непрестане молитве срца, пошто они кои су просветени
благодачу Духа Светога могу да богословствуу на осноу опита ( = искуства)
обожених, али они сами не доносе ништа ново у теологии. Постое и они кои
богословствуу на основу размишаа, кои су, едноставно прочитали неке киге,
што е меутим (такво богословствовае) нешто што су Оци забранили.


56. О молитви



Ако потражите нешто у чему се слажу паписти и протестанти, наи ете да е т
склоност и едних и других ка импровизовано молитви. Оваква традициа происходу
превасходно из протетснатске побуне, пошто су они са великом пажом исчитавали
Стари и Нови Завет. Читали су тако у еванеу како долази Дух Свети и како се Он
моли у човеку. Тако човек (према има) бива покренут на молитву од Духа Светога
кои се у ега усели. Према има, показате да неко у себи има Духа Светога есте та
да се такав човек моли. ер Дух Свети Кои е у таквом човеку, покрее га и надахуе
на молитву. Тако е код протестаната, у доба иховог процвата, настало овакво
тумачее кога се они и до данас држе. Веруу, дакле, да у човека, када жели да се моли,
улази Дух Свети, кои га покрее и надахуе да се исправно моли.

У Православном Предау, пак, важи нешто друго. Када Свето Писмо говори о
уласку Духа Светога у човека оно каже да се Дух Свети молио у Пророцима и у
Апостолима и оно ада не говори о рационалним молитвама, него о умним. Ово
служее, дакле, ние рационално служее него умно.58
Тако постои рационално служее, кое бива уз помо човековог разума, кое се
узноси Богу када читамо или поемо службе у Цркви. Света Литургиа е, на пример
разумна ( = словесна) служба, као што су словесне службе и све оне кое читамо у
Цркви. Умна, пак, служба, коа представа виши вид служеа, ние служба коу човек
приноси Богу по своо превасходно ( = инициално) вои. Ово е тако зато што на
одрееном стадиуму духовног напретка Дух Свети улази у човека у срце егово, и
служее Богу преноси из области мозга у област срца. Тако у овоме човеку бива умно
служее Богу кое се савршава у области срца. Тада мисао последуе умно молитви,
али не учествуе у еном рационалном обликовау. Он едноставно ослушкуе молитву
Духа Светога у срцу. То е молитва Духа Светога коа се збива у срцу човековом.

Када се Дух Свети умно моли у човеку, како смо рание рекли, тада та човек у
том тренутку бива храм Духа Светога а срце тога човека постае жртвеник тога храма.
И човек све ово осеа. Човек тада бива слушате молитве Духа Светога (1Пет 2, 9).
Тада срце човеково постае и свештеник и поац и та човек доживава унутрашу
мистичну службу. Тада он постае члан царског свештенства. Тада постае делатни члан
Тела Христовог, дакле Цркве, пошто га е та исти Дух Свети увео у Тело Христово у
праву Цркву. Миропомазае, кое е хришанин примао у древно Цркви, било е
потврда, печат, да е та хришанин постао члан Тела Христовог.
Када човек, коме у срцу дела молитва Духа Светога, жели да се моли разумно ( =
словесно)59 , он то може да чини и да се моли другачие него што чуе у своме срцу.
Може, меутим, и да понава оно што чуе у своме срцу.
У православном преау, она ко се не налази у овом духовном стау умне
молитве, не савршава молитве своим речима, него се мли разумом користеи молитве

58 Оно се, дакле, збива срцем ко покрее Благодат Божиа а не разумом.
59 Читауи или поуи нешто у храму или савршавауи личну молитву или
понавауи монологну молитву.

76
из црквеног последоваа. ер молитва своим речима е веома опасна за оне кои се не
налзе у одговарауем духовном стау.60 Она ко зна како исправно треба да се моли,
есте Параклит, дакле Дух Свети, Кои подучава човека како да се исправно моли, а
исто тако може да подучава и она човек кои е од Духа Светога научен исправно
молитви.
Ово стае о коме говори Христос, када каже да е дои Дух Свети и да есе
настанити у вама управо то каже Христос а каже нам и како е се збити, а такое
нам и каже тражите и наи ете (Мт 7, 7) и овде говори о молитви, о убави и о томе
да е Духа задобити она ко све ово постигне. Да ли овде Христос говори о едном
стау, при коме е, када дое Христос и Дух Свети и настане се у човеку, такв знати да
су они у ему? Или можда, ако се они и натсане у неком човеку, та човек то нее знати
и нее разумети? Када дакле, Дух Свети долази да ли то чини под споашим утицаем
или без тог утицаа? Или то чини онда када то каже какав владика или свештеник?
Сеам се, када сам био млад свештеник, говорио сам и а оно што говори
Апостол Павле да смо ми храм Духа Светога и самтрао сам да исправно говоримо
оно што е апостол Павле рекао. Али Апостол Павле е ово говорио парохии у
Коринту, и када е говорио да су храмови Духа Светога, да су удови Тела Христовог и
да имау у себи Духа Светога итд., - ако све ово паживо прочитате видеете да се он
обраа посебном виду верууих. ер каже желим да вам свагда говорим езиом (1Кор
14,5). Обраа се, дакле, онима кои говоре езиком (онима кои су имали различите
видове умне молитве).
Свештеници говоре са амвона: Знате, убени мои хришани да не треба да се
жалостите ер апостол Павле каже да у себи имамо Духа Светога кои е нас водити и
Дух Свети зна кое потребе имамо и како треба да се моли итд... Они тако беседе,
говоре о неко молитви Духа Светога у човеку коу човек не осеа, нити за у зна нити
она дела у ему, нити е он препознае, говоре о молитви коу, дакле, човек не чуе да
се савршава изнутра у ему.
Меутим, да ли е молитва о коо говори Апостол Павле чулна или ние чулна?
Да ли Апостол Павле овде говори о неко неприметно молитви Духа Светога, о неком
неприметном учествовау у Телу Христовом? Да ли нам дае одреене елементе уз
помо коих можемо да разумемо како се ово збива? Постое ли, дакле, умна чула,
постои ли унутраши чулни одговор или не, када е реч о ономе о чему апостол Павле
говори?
Ако читамо Свете Оце примеуемо следее: видимо да они одбацуу могуност
да е неко храм Духа Светога а да то не зна, да не осеа, дакле, да е храм Духа Светога.
ер Дух сведочи духу нашем да смо чеда Божиа (Рим 8, 16). Како то, пак, Дух
сведочи духу нашем? Ние ли то умна молитва? ер ако то ние умна молитва, онда шта
е? Онда е то фантазиа неког човека кои фантазира?
Дакле, под изразом Дух сведочи духу нашем да смо чеда Божиа (Рим 8, 16),
не мисли се ни на шта друго до на умну молитву. Ова ума чула, ово стае, ова опит
хришана о деловау Духа Светога, то е светоотачко предае кое се преноси с колена
на колено. На основу ега духовни отац зна када е егово духовно чадо од очишеа
достигло просветее. Може ли духовни отац то да зна или не може? И како то зна?
Како, дакле, он зна да е егово духовно чадо достигло степен просветеа? Онако
како смо рекли. ер када смо говорили о искуствено теологии, говорили смо о
искуствено благочестивости (не просто о побожности религиозности). Теологиа
есте искуствено благочеше. Она ние реч али е нешто врло одреено.


60 Пример е фарисе из еванеоске приповести кои е запао у гордост.

77
57. Данаше духовно стае у Грчко


Изгледа да се данас налазимо на едно кривини у истории Цркве, када
надрлекари (то су, дакле, они кои нису способни да исцеуу, односно духовни оци
кои нису способни да исправно воде своа чада) немау спознау ( = нису свесни) да су
надрилекари. А ако се надрилекар сретне са правим лекаром, да ли е га ова
препознати. Одговор е да нее уколико нема ваану свест. Ово се догодило са удом,
кога Христос есте препознао али апостоли нису. А уда ние разумео ко е Исус. Због
чега? Зато што ние био у одговарауем духовном стау. уда е дакле, био некаврста
надрилекара кои ни себе самог ние могао да спасе.
Да ли савремена православна теологиа има спсобности да разлчи правог лекара
од надрилекара? Можемо ли данас да разлучимо ко е прави духовни отац, ко е дакле у
стау да исцеуе, од других кои то нису? Можемо ли, другим речима, данас да
разазнамо светитеа у маси ( = гомили)? Изгледа тешко. ер данаши хришани су
доспели у стае када им е тешко да распознау истинитог духовног лекара од
надрилекара. А у такво смо стае дошли због тога што смо светоотачко предае
заменили Западним типом теологие, са теологиом догмата, дакле, са теологиом кига
уместо искуствене ( = опитне) теологие коа води душу ка очишеу од страсти.
Одбацили смо исихастичко предае и заменили смо га догматима или етиком ( =
побожношу). Ово се се збива од времена након грчког устанка 1821., и све е
предводио Адамантие Кораи.


58. О Сабору



Постои убеее код неких да Свето Предае чувау сабори епископа. Меутим,
сабори епископа (Помесни и Васеенски) нису у раном хришанству били онакви
какви су данас сабори у православно цркви. ер ти сабори су били сазивани од
епископа кои су били домаи са исцелитеним меодом Цркве, тако да е сврха
сазиваа сабора било очувае, не само догмата и богослужбеног поретка цркве, како
то данас изгледа, него и исцелитеног ( = терапеутског) метода цркве. У оно е
деловае еднога сабора епископа било од више суштинског значаа. егово е
деловае било усмерено на очувае исцелитеног метода и узрастаа цркве.

А ово очувае има свое две стране: изнутра у цркви постои брига ( = старае)
исправне подвижничке борбе. Споа се (то очувае) састои у очувау догмата кои
воде исцееу душе. Изнутра се такое састое у очувау догмата од ереси кое вазда
долазе од уди кои нису прихватили исправан исцелитени метод. Свагда, када се
поави нека новотариа у Цркви, то е одмах значити да они кои су е увели не само
што немау правилно расуивае о догматима, него се, такое, не налазе у исправном
духовном стау.

Ова схватаа са систематизовали велики оци цркве попут Светог ована
Дамаскина, Светог Максима исповедника, Светог Сименона Новог Богослова, светог
Дионисиа Ареопагита итд. Такое су то систематизовали у ученици Светог Григориа
Паламе. Али елементе оваквог схватаа видимо и у делима Светог Иринеа
Лугдунског*, као и у делима Светог Игатиа Богоносца, пошто е то едно непрекидно
предае од првог века. Исти елементи се налазе и код апостола Павла, као и у читавом

* Лугднух е стари назив за Лион. За Светог Иринеа су у науци уобичаена оба назива:
Лионски или Лугдунски. (прим. прев.).

78
Новом и Страом завету. Да овакви елементи ту заиста постое можемо да видимо ако
имамо одговарауе критериуме.

Свети Макарие Египатски кои се систематски бавио овом темом, каже да се
хришани кои немау молитву, суштински не разликуу од верника других религиа!
Разлика измеу хришана и припадника других религиа се у противном састои само у
томе што такви хришани разумом веруу у Христа и прихватау хришанске догмате а
ови други их не прихватау. Али та разумна ( = рационална) вера у Христа им не
користи, пошто их не исцеуе, не очишуе ихово срце од страсти. Са гледишта,
дакле, исцееа човека они немау користи, тако да су последице кое због тога трпе
исте као код не хришана. То се види по животу кои воде.

Каква е онда разлика измеу едног таквог хришанина само по имену и едног
на пример Муслимана, кад такав православни не само што се не бори да се исцели,
него, услед свое душевне оболелости, и не помиша да у оквиру цркве потражи лек за
своу болест? Да ли е ихова разилика у учеу? Али чему служи учее ако се не
користи као пут ка исцееу? Чему служи учее ако га држи затворено и орману и
само га поштуе? Ако се поклаа само слову догмата а не и духу догмата положеном у
слово?


59. православе као службена религиа ромеске државе



Имауи сада ово у виду, видимо зашто е Византиска држава настоала да има
православе као службену ( = државну) религиу, и зашто се толико много трудила да
православне догмате сачувала нетакнутим. Па зашто е то чинила? Да би просто
сачувала догмате као догмате? Или због тога што е одреена православна догма била
претпоставка ( = услов) за исцеее друштва, претпоставка за здрав друштвени живот,
кроз исцеее сваког граанина понаособ? Свакако, ово друго. Шта е била
национална химна Византиског Царства? Ние ли била: Спаси Господе уде свое и
благослови наслее свое, победу цару против варвара дару, и сачува Крстом Твоим
житество Свое.? *
Ова химна изражава идеологиу ако то можемо тако да назовемо испуеа
православног учеа, вере и живота државе, на свенародно равни. Када држава увиди
друштвени знача и корист коу е икати од православног исцелитеног учеа и
методе, ако то оствари, ако препозна православну веру као службену религиу државе,
тада е се држава испунити парохиама у коима е се свештенослужитеи старати да
се оствари ова исцелитени напредак. Тако е парохие у држави градити здраво
друштво па че таква бити и држава. Природно, црква овоме ние рекла не, него е
сараивала са државом.

Ова власт коа е дата цркви, створила е цркви одреене проблеме ер се нашла у
служби државе то е било нужно зло. Многи тако заступау тезу да е црква на та
начин почела да се посветовачуе.

Поред свега овога, црква е имала и други задатак да чува државу од
надрилекара, дакле од еретика. Помесни и васеенски сабори су се управо о овоме
старали. У Делима васеенских Сабора налазимо израз: угодно би Духу Светоме и
нама. Дакле, Учини се добро Духу светоме и нама... Ово су говорили они кои су се на

* у српско цркви ова се тропар пева са мало измееним текстом, вероватно зато што у
византиско верзии указуе на ихове државне интересе: Спаси Господе, уде Свое и
благослови наследство Твое, победу над противницима дарууи и Крстом Своим и
сачува Крстом Твоим житество Свое. (прим. прев.)

79
саборима налазили због тога што су били утврени у умно молитви, кроз коу су се
уверавали у истинитост Ороса кои су утврдили.

Данас, пак, када е умна молитва ретка меу епископима, и када се сви они окупе
на сабор и завапе. цару небески утешитеу, душе истине, ои си свуда и све
испуаваш, да ли е у сваком случау дои Дух Свети и да ли е их просветлити? ер
они су какносни епископи и сабрали су се на сабору и моле се за то? Меутим, Дух
Свети не делуе тако. Поред наведеног (т. канонског сабраа епископа) потребно е
друго. Потребно е да у онима кои се моле, у онима кои су се сабрали, да дела умна
молитва, како би их просветлила благодат Божиа. Када су се догаали псеудо-сбори,
то е било због тога што они кои су на има учествовали нису били на овом
молитвеном ступу.

Древни епископи су, пак, имали такав духовни опт, и, када су се сакупали на
Сабор, знали су шта им Дух свети проучуе о неко одреено теми. И када су донели
испопведае вере знали су да е то исповедае исправно. ер су се налазили у стау
просветеа, док су се неки од их налазили и у стау прославеа, т. созерцаа.
Видимо, тако, да су удревно цркви преовладавали харизматски ( = благодатни)
елементи (т, преовладавали су чланови кои су имали благодат Духа Светога), док су у
сио време држале основне вредности, т. црквена и етичка правила. Ово е наасние и у
Новом Завету и у древно Цркви као ни код великих отаца и Васеенских сабора, од
Првог васеенског сабора (4 век) па све до Деветог васеенског сабора, кои е држан у
време Светог григориа Паламе (14 век)61.
Начин на кои Дух Свети сведочи у срцу, знау само они у чием срцу дела умна
молитва. Умна молитва есте искуствена потврда у уверее о исцеу ума човековог.
Овакв исцеее е доступно свим удима ако испуне духовне претпоставке
исцелитене методе. Ние то, дакле, одреено и доступно само монасима, само за оне
кои носе мантиу, него за све уде. ер у светом Писму нигде не налазимо да се прави
разлика измеу монашке и лаичке духовности. Свето Писмо говори само о духовности.
Може ли се у Светом Писму наи и едно место где би се посебно говорило о
духовности клирика а посебно о духовности лаика? Нема таквог чега у Светом Писму.
ер духовност у Христу есте една за све верне.
Ова духовност у Христу, есте по своо суштини напредовае у исцееу кое
Христос нуди свим удима. То исцеее е намеено свим удима. Ни оно само за
монах или за свештенике или за образоване или за мислее, ер у ему нема никаквог
размишаа. Нити има какве везе са споашошу и поавношу човека, него има
везе са оним што е унутраше и што е скривено.


60. О црквено музици


Да кажемо нешто и о црквено музици.

Ци црквене музике е да изазове скрушеност илидокслологиу ( = славослове)
а не еротска осеаа. У Западном предау, од средег века, дакле до времена Франака,
почела е да се губи разлика измеу убавних и религиозних песама. Ако слушат

61 Као Васеенски сабор о. ован сматра Сабор из 879, као и Паламтиски сабор из
1347. Меутим, иако постое брони гласови многих уважених православних теолога
кои са добром аргументациом заступау васескост ових сабора, они ош увек нису
званично признати као такви, па се у свим канонским зборницима под одеком
васеенски сабори налази само седам, општеприхваених сабора. Свакако, ово е
питае сложение него што се на овом месту о ему може расправати, али мсатрао да
читалац ово треба да има у виду (прим. прев.).

80
протестанте или паписте како певау у своим храмовима, одмах схваттае да певау у
храму. Не певау. Произносе свое тропаре на едан еротични начин.

Када паписти певау песме Богородици нису само речи еротичне него е и
музика таква. Изгледа као да се удварау Богородици као да се удварау Христу! Тамо
се чуе чулно поае и чулна музика. Чулношу покушавау да да изазову чулну
религиозност код свои чланова.

Тако, ихово предае има ову особину чулности па због тога избини уди у
Европи и америци нису религиозни, пошто не веруу у такву чулност. Они кои тамо
вреуу су чулни уди кои нису скон никаквом истраживау. Мислим на истраживае
уопште. ер е природно да едан мислеи европанин или аамериканац буде атеиста
под таквим околностима, те да не буде ни паписта ни протетсант. Тешко е ово реи али
тако ствари стое. ер едан озбиан научник никако не може да прихвати темее
папске или протстантске теологие. То е, заедно са чулним начином иховог
богослужеа, удаило од вере огроман бро уди у папским и протестантским
земама. Збогт тога свако мже да види како су ихови храмови празни.

Боимо се да е се исто догодити и са православном црквом ако се окрене
пиетизму, и ако чулност и рационализам завладау православном теологиом, ер е
криза, кроз коу мислим да црква данас пролази, бити и ен кра. Након тога нее
постоати ништа да би се криза превазишла.





ДРУГИ ДЕО

О УЧЕУ ЕРЕТИКА
И КАКО СУ МУ СЕ ОЦИ СУПРОТСТАВАЛИ


Када неко достигне обожее, он поново проживава све фазе окровеа (Преображее
Педесетница), што значи да обожени поново доживава све истине кое су откривене
апостолима. Тада се искуствено уверава ( = осведочава) да е православна теологиа по
свом карактеру циклична и да та круг за своу срж има Оваплоее. Срж е
Оваплоени Логос. То е циклични феномен кои има своу срж или, ако хоете, едан
кривудави феномен кои има своу осовину а та осовина есте оваплоени Логос.
Гледауи Логоса, гледамо Оца у Духу Светоме. Гледауи Логоса гледамо Цркву.
Гледауи Логоса гледамо заедницу светих. Гледауи Логоса гледамо сва таинства
Цркве.

Без созерцаваа ове сржи нико не може исправно да види ствари. Када човек
стигне до ове сржи искуством ( = опитом) обожеа, тада, долази дотле да му бива
откривена свака истина, и он бива непреварив за оно што е божанско.62 А пошто е
откровее о Светим Танама исто свима обоженима, због тога постои истоветност
учеа код свих кои су обожени. То е светоотачко предае, на кое се позивау сви
православни

Ако се неко одсече ( = одвои) од ове сржи опита и од овога учеа, чак и од
историе овог учеа, немогуе е да не западне у ерес, ако покуша да се бави

62 Ово пак, не значи да човек постае неки папа у Цркви, ер се црква проавуе као
непогрешива сако као Тело, дакле, као зедница.

81
теологиом. Да западне у ерес е у оваквом случау неизбежно. А ако не у ерес, онда
свакако у погрешно тумачее, било Светог Писма било Светог Предаа.

Тако су оци, кои су имали ова опт обожеа, знали да су на ова начин по
благодати постали богови. Не по природи. А Христос, пак, кои е оваплоени Логос, да
ли е Бог по природи или по благодети?

Арие е говорио да е оваплоени Логос Бог по благодати. А Оци су говорили:
Не, Христос е Бог по природи. Арие е наглашавао да е оваплоени Логос по
благодати извор нестворене славе Очеве. Арие, тако, ние порицао да е Христос извор
нестворене славе, али е наглашавао да Христос ние природни извор нестворене славе,
него да е то по благодати. Говорио е да е удска природа по природи створена али да
е Христос Бог по благодати.


61. Како су се Оци супротставали еретицима


Арие е говорио да е Логос роен од Оца пре векова. Ипак га е Свети
Атанасие Велики осудио да е говорио о временском роеу Логоса. Зашто? Због тога
што е тврдио да е било када га ние било. Ово било и када есу временске
категорие. ер када каже да е било када га ние било, то значи да постои нека
временска разлика, неки период када Логос ние постоао. езички то то значи.Али у
оквиру апофатичке теологие шта год да неко каже о Богу то е ограничено временским
категориама. Коу год реч да користи неко за Бога, не може да побегне од
временитости тог израза. Зашто? На пример кажемо: Логос е роен од Оца. езички, са
гледишта саих помова ово роен од Оца може да значи да се вечно раа од Оца или да
се у времену родио од Оца.То исто важи и ако неко каже: Логос се био родио о Оца.

Оци су, да би изложили свое учее и да би изразили учее Цркве, били
принуени да користе различите помове. Свакако и Оци говоре да е Логос роен од
Оца пре свих векова. Али Оно што оци наглашавау есте да се удска мисао крее
само у оквирима удског искуства. Тако свака мисао, сваки мисаони израз остае у
границама удског искутва. Човек не може да превазие ограничеа свое створености
како би могао да обухвати оно што е нестворено. Ово е према Оцима Цркве сасвим
немогуе. Човек о нествореном може да мисли само то да оно постои. Да постои
нешто што ние створено, што свагда постои и што нема никакве сличности са оним
што е створено. Али све ове категорие нису позитивне. Оне су потпуно одричуе. То
нису поставке него одрицаа. Када кажемо да е Бог нестворен не кажемо шта Бог
есте, него само кажемо шта Бог ние. Реч нестворен едноставно значи да Бог ние
творевина. Ово, пак, говори о томе шта Бог ние, а не о томе шта Бог есте. Кажемо
дакле, шта Бог ние.

Кажимо сада шта Бог есте. Не постои, меутим, ни една реч коа би обаснила
шта Бог есте, ер човек због свое природе уопште не може да тазуме Бога. Основни
узрок ове чиенице есте та што е човек створен. Он е створен да би спознао Бога али
човек сам по себи нема силе да спозна Бога. Када се сам Бог открие човеку, само тада
човек може да спозна Бога. А ово бива Светлошчу, Благодау Духа Светога. Због тога
оци веома често употребавау израз: У светлости Твоо видимо светлост. Управо
онако као што бива и у области природног. Када се неко налази у тами, невиди баш
ништа. А ако се нае на светлости тада види светлост.

Ово езичко начело есте е владауе начело код Отаца цркве. Изгледа чудно то
што Оци ову Светлост поистовеуу са Мраком (примраком) и наизменично користе
речи Светлост и Мрак. Тако у светлости твоо видимо светлост може да буде у
мраку твоме видимо мрак и то за Оце означава едну те исту ствар. ер Бог ние ни

82
Светлост ни Мрак, због тога што Бог ние творевина да би наликовао било чему
створеном, била то светлост или марк.

Тако наше спознане ( = гносеолошке) могуности одговарау створеном а не
нествореном, пошто човек може да спозна само оно што е створено. Због тога, коа год
терминологиа да буде коришена за Бога, она е остати ограничена савкодневним
искуством човековим тако да човек нема никакве способности ( = силе) да опише оно
што е нестворено. Ово светоотачко схватае гносеологие се поклапа са савременим
истарживаима коа се до данас баве гносеолошком проблематиком, било да е реч о
неурологии, билогии, психологии, антропологии и донекле психиатрии.

Све науке кое се баве овом темом, се слажу по питау гносеолошког ( =
сазнаног) деловаа човекове егзистенцие. Све е у човеку ограничено, како данас
знамо, свакодневним човековим искуством. Чак и апстрактно мишее човеково када
се бави математичким рачунаем, све то зависи од човековог искуства и еговог
боравка у свету и ту не постои никаква духовна област.

Атанасиева осуда Ариа да он учи о временском роеу Логоса, просиходи из
самог Ариевог израза, па су касние православни бомбардовали арианце на ову тему.
Толико су их правиославни били притисли да су арианци били принуени да одговоре.
Меути, меу многим еретичким списима кои су нестали током времена изгубени су
и ови одговори.

Свети Оци су осуивали Ариа да говори о временском раау Логоса. Доказ да
е то тако Оци су пронашли у Ариево употреби речи када и тада. Али Арие и
арианци су се бранили да такви напади на их нису нормални пошто и сами
праволсвани уче о времнском роеу Логоса пошто Православни научавау да е Логос
роен од Оца пре свих векова.

Ова израз пре свих веова има веома велики знача, пошто век ( = еон) и
време нису едно те исто. Оци праве разлику измеу векова и времена, иако у то
време нису познавали нашу савремену физику. Данас физика више не разуме време
онако како е оно некада схватано. Време е некада схватано само на основу кретаа
земе око сунца и на основу кретаа месеца. Данас се меутим, схватае времена у
многоме изменило.

Оно што е, пак, за нас важно есте да су оци правили асну разлику измеу
времена и века ( = еона). Тако,кажу оци, када е Бог створио свет, прво е створио
векове ( = еоне), па потом ангеле, па потом ова свет као и време. Оци су, дакле, знали
да е време карактеристика створеног света ( = свемира). ер прво ншто е створено есу
векови а не време. Време е Бог касние створио.

Превасходна разлика измеу векова и времена есте у томе што у времену имамо
узастопност догааа ( = збиваа), док код векова немамо такву узастопност догааа,
него сапостоае догааа ( = збиваа) и сапостоае ствари без неопходног ( =
нужног) да догааи ( = збиваа) буду упелтени у узастопност. Човек е ограничен
узастопношу искуства стаа у коме се налази, т. тиме што постои у времену. Човек
нема искуство постоаа без те узастопности. Такво искуство човек може задобити
само опитом обожеа, пошто време тада бива одбачено.

Само она ко достигне стае обожеа има искуство таквог начина постоаа
кои надилази постоае, постоаа кое надилази време, постоаа кое надилази
векове, постоаа кое надилази ростор, постоаа кое надилази разум итд. Она ко е
обожен има искуство нествореног, без да спознано ( = гносеолошки) зна шта есте то
нестворено. Тако на спознаном нивоу, нестворено за обоженог остае тана. Тако Бог, и
када се открие обоженом остае тана. ер и када постане подложан мишеу, уму,
разуму, чулима и телу човековом, и поред тога Бог остае Тана Он се удаава од
ограничеа и начина на кои човек спознае.

83

То значи да се удса мо спознае темеи на сличностима и разликама. Измез
створеног и нествореног, пак, не постои никаква сличност.

Погледамо, на пример, слона кои некоме кои никада ние видео слона не личи
ни на шта друго. Али едноставно се разликуе од других животиа. Након тога видимо
два слона и кажемо, а, ово двое личе. Али ако их погледамо мало паживие, у случау
да е едан од их мужак а други женка, видимо да се они меусобно разликуу по
одрееним деловима тела. Али, упркос тим разликама постои една општа сличност
меу има, до те мере да када говоримо о едном слону, ставамо га у категориу са
другим слоновима.

Када, пак, неко има опит обожеа, он почие да прави такво разликовае, али
не може да увиди сличности, т. не може да нае сличности измеу нествореног и
створеног. Али разлика пстои. Види, он тако нешто што никада рание у животу ние
видео. То што му се открило нема никакве сличности са оним што зна из дотадашег
живота. Зашто? Зато што се оно што тада доспева у ум обоженога разликуе од свега
што е створено. Зашто не личи на ишта створено? Зато што нема ни боу, нити дужину,
нити е светлост, нити е тама, нити е мало нити е велико, нема облик нема лик.

Због тога Оци, када говоримо о слави Божио, кажу за у да е на неки начи без
облика и без идее. Свакако ово да е без идее е уперено против платониста. ер
платонисти веруу да постои едан свет идеа. Када пак, оци кажу да е слава Божиа
без идее, то значи да она нема никакве везе са умним Платоновим светом. И сваки пут
када Оци карактеришу славу Божиу као без облика и без идее, то чине због тога да би
се супротставили ставовима Платона и Аристотела и уопште философии. То значи да
се теологиа Светих Оатца удаава од категориа философског начина мишеа.

Ние зло ако се неко бави философиом, пошто се тако вежба ум човеков.
Довоно е да не прими философско учее о постоау и о природи Божио. Ово
говоре сви оци исихасти ( = тиховатеи). И Василие велики и ован Златоусти и
Григорие Ниски, кои су заправо оци цркве кои се баве философиом. Ако неко узме
да чита Дионисиа Ареопагита видее да и он спада у ова ред. Тако бавее
философиом ние лоше за вежбае духа али е погрешно следити учее философие о
богословским темама.


62. о Средевековно философии
и схоластичко теологии



Знамо да унутра православног предаа имамо посла са елинском и ромеском
философиом и да ту нема речи о неком другом философском развитку. На Западу, пак,
постое различита философска предаа, коа се нативау средевековном философиом,
а то е философиа коа е настала након гермасног освааа Европе (Норманани,
Франци, Готи, Саксонци, Лангобарди итд.). Они кои су са оваквом философиом имали
посла есу схоластички теолози Западног средевекова. Ми их називамо латинима.
То су Францки, како смо некада говорили или европани како кажемо сада.

Они кои су населили западно римско царство имали су свое сопствено
богословско предае кое се назива схоластика и коа има свое сопствено философско
предае. Оваква предаа нема никакве везе са источним оцима него само са оним
оцима запада кои су учили онако како су Франци и схватили теологиу. Тако смо на
крау ми за Франке постали еретици и због тога смо, након раскола у цркви, остали
изван токова развоа теологие и философие.

84

Након раскола за европане више нису постоали источни оци! Ако узмете
ихове патрологие, то ете видети. Кажу да е последи отац цркве на истоку Св.
ован Дамаскин (!), док е то на западу Исидор Севиски. Поред тога имамо и
схоластичу теологиу на Западу а заедно са ом и средевековну философиу коа
нема никакве везе са истоком!

Западаци не прихватау паламизам за светоотачку теологиу. Линиа Западних
е да источни не разумеу (!) древне оце цркве, док су они (Западаци9 остали верни
светоотачком предау, кое смо ми одбацили! То е схватае франака. Тако франачка
теологиа, са чудном упорношу наглашава да су они остали верни светоотачком
предау док су Грци (Graeci) издали елинско предае отаца!

Меутим, тачно е да су Ромеи на истоку, кои су говорили грчки, али и они на
западу, посебно у Италии, имали непрекидну повезаност са своом прошлошу, како
гносеолошки ( = спознано), тако и историски, друштвено, езички и теолошки, док се
на Западау догодило то, да су Западни Ромеи након пада у ропство постали неписмени.
Због тога се у Француско и Шпании и налазе ти кои знау ко су били последи
ромески писци и ко су франачки писци. Знау, дакле, ко су последи ромеи кои су
писали налатинском езику и ко су први франци кои су писали на латинском езику.

Чудно е да су и у Француско и у Шпании престали да пишу на ромеском
писму и да су прихватили Готско и Франачко писмо. Такое е чудно што е ова
коренити прекид, кои е представао нарадну катастрофу за Ромее и победу
германских племена, довео до тога да су и едни и други, заедно са Ромеим,
поробени од стране Гота, што е код германа створило стае у коме су и само Ромеи
изгубили своу везу са константинопоем и остатком ромеског света.*
Насупрот томе, видимо да на истоку у истом временком периоду не постои
никакво растакае, никакво одсецае од историског тока, него постои непрекидно
наставае како у духовном опиту тако и у списатеским напорима Отаца а такое и у
предау Ваеенских сабора итд.

Запаууе е да Франци осууу Грке, дакле Ромее са Истока у деветом веку,
како они нису остали верни светоотачком предау и позивау нас да поверуемо да су
светооталком предау остали верни Франци кои уопште нису знали грчки, нити су
латинске текстове знали да читау исправно! И изгледа да од тада па до дана данашег
наставау да имау такво мишее, да су, они, дакле ти кои су сачували Светоотачко
предае (!) и да су га чак побошали (!) своом схоластичком теологиом.

Насупрот свему овоме имамо постоану у дуговековну методологиу
православног богословског предаа. На западу такое постои овакво предае меу
православним ромеима какво постои и на Истоку. Опит обожеа и просветеа е
исти тако да е и богослове исто у обе ове области. Ово е посведочено у списима
Западних писаца, махом Ромеа, на теме духовног живота, подвижништва итд. Изгледа
да данас осим православних и англиканци почиу да схватау да е духовни теме
богослова исти и на Западу и на Истоку. То показуе кад и како почие разликовае
Запада и Истока на богословске и духовне теме.

Карактеристично е да ово разликовае настае тако што е на Западу почело да
се заборава древно предеае да за епископе буду бирани они кои су просветени и
обожени. Тако епископи више нису бирани из духовних разлога него да би управали.
Тако е на Западу епископ од дховног оца постао државни управник (феудалац) кои е

* Отац ован Романидис е познат по свом роместву, у чему слободни смо да кажемо
мало и претеруе. Свакако да е елинско, или како би он рекао ромеско наслее веома
драгоцено, па чак и темено за хришанство, али нам се чини да овакво
пренаглашавае политичког или чак етничког момента ние сасвим у складу са
хришанском обавом Царства Божиег у коме нема Грка ни евреина (прим. прев.).

85
имао политичку и вону власт. Ово се дешавало и код Гота и код Франака и код
Норманана маде не у толико мери и код Германа, пошто се германски феудализма
прилично разликуе од Франачког, Готског и Нормандиског. Веина Германа ние као
робове имала Ромее пошто су живели у областима где Ромеа ние било, те су ихови
робови махом били ратни заробеници.

Пошто е епископ постао феудалац, почео е да се бави правом ( =
законодавством) и потчиаваем Ромеа. Тако се он више ние бавио духовним
питаима нити теолошким списима него се занима за правосуе. А теологиу су у свое
руке узели неки калуери по манастирима. Тако се теологиом бавило махом у
манстирима у коима се такое нису занимали за о како да монах достигне просветее
и обожее, пошто за тиме нису ни тежили. То е било због тога што су се ослаали на
Августиново философско мишее о просветеу и обожеу.

Видимо да е у земама освоеним од западних Ромеа опит просветеа
претворен у философирае, тако да е у учее о просветеу ушао умни свет
Платонових идеа. Ово изопачено ( = искривене, фалсофиковане) и криво схватае
просветеа нашло е свое место меу Франачким монашвом тако да е ово франачко
монаштво имало едан сво разво кои ние представао наставак древвног духовног и
подвижничког живота Цркве, него е створио едно различито предае.

Свакако, ово предае ние сасвим ново, него е то заправо Августиново предае.
Ово се догодило због тога што су први франачки теолози и духовници веома много
читали Августина а уопште нису читали друге оце цркве. Тако да е, када се све ово има
у виду, веома чудно то што западни тврде да они едини добро разумеу светоотачко
предае а да смо се ми од ега удаили. Они чак наглашавау да ми, након Св. ована
Дамаскина имамо едан идолопоклонички облик ( = вид9 хришанства.

На Западу су тако настале расправе о различитим елемнтима светоотачке
теологие. Из неког разлога на Западу е настало учее према коме су суштина и
енергиа Божиа едно те исто. Они дакле, поистовеуу суштину Божиу са Божиом
енергиом. Ово се нарочито асно види у иховим раним списима. Они су на едан
чисто философски начин поистоветили суштину и енргиу Божиу. Он е, такое,
непрестано понавао да е Бог una substantia (една суштина) и постоае Божиее
поистовеивао са том una substantia. Ово е Августин изрекао не едном него много
пута.

Види се, тако, да су германска пелемна усвоила ово учее. Ово поистовеее
суштине и нергие Божие постало е кичмени стуб схоластичког предаа. При оваквом
схватау, авиле су се и одреене разлике. Неки од их праве разлику измеу суштине
и особина (attributa) Божиих. Овакав разво на Запду е оличен у Томи Аквинском с
едне стране и Дунс Скотусу са друге као и Виему Окаму са трее стране. Дунс
Скотус, чие се присталице називау Скотистима, прави разлику измеу особина
(attributa) Божиих и суштине, што на известан начин личи на православно разликовае
суштине и нергие Божие. Личи али ние исто, пошто е ово егово разликовае чисто
философско, док е православно разликовае чисто искуствено ( = емпириско). Због
тога се ово егово разликовае и назива онтолошко или метафизичко.

У древно цркви такве разлике онтолошке или метафизичке дакле
философске, измеу суштине и енергие Божие ситематски су правили еретици. Верни
древне Цркве су такое правили овакво разликовае али е оно било засновано на
опиту просветеа и обожеа.

63. Како су Свети Оци богословствовали



86

Како су Свети Оци у православном предау богословствовали? Оци су се прво
позивали на Свето Писмо како би утврдили учее Цркве. Али, када би се поавила нека
ерес, напре су се позивалаи на опит живог обожеа. Када се авила Ариева ерес, Оци
су се позивали на иксуство обожених уди кои су живели у време арианских сукоба.
Тако видимо да постое два начина на кои се нешто може доказивати. Али да би нешто
било православано потребно е да се то двое поклапау или да буду сагласни а не да
буду у меусобном сукобу. Превасходно доказивае происходи из Светог Писма.
Овакво доказивае представа печат и потврду истинитости и на томе се свагда
темеи искуство Отаца и Светитеа Цркве. А темеи се и на опиту живих светитеа
епохе у коо се нека ерес поавила.

Исто то важи за сваку науку. На пример, у астрономии, ако читамо кинске
рукописе можемо да видимо да се 12 ула 1054 догодила велика експлозиа коу су
кинески астрономи успели да опишу. Током две недее су посматрали светлост коа се
ширила као последица тог догааа. Овде, дакле, имамо едног кинскеог писца кои
описуе ова догаа. Данс ми то читамо и неко би могао да каже да е то небулоза!63
Али, данаши астрономи су доказали да се тада заиста догодила една таква експлозиа
(супернова), чиа е последица била поава едног облака у васиони кои е касние
назван Crab Nebula. Видимо да овде постои едно писано сведочанство о едно поави
коа е потврена искуством ( = опитом) данаших астронома.

На сличан начин и у Светом Писму имамо положена свадочанства коа нам
говоре о искуству Пророка и Апостола. Али на кои начин ова сведочанства могу да
буду и данас уверива? Како да будемо сигурни да су ствари описане у Светом Писму
дело Божие и Христово? Према светоотачком мишеу ово се збива превасходно на
основу живог искуства светитеа сваке епохе кои су достигли до тога да виде Христа
у слави и кои удима свога времена могу да посведоче истинитост онога што се у
Светом Писму налази. Поред личног опита Отаца Цркве кои су имали исти опит ( =
исто иксуство) као Пророци и Апостоли, имамо и сведочанства живих светитеа наше
епохе. Видимо да е ово предае о опиту обожеа наставало да живи све до краа
турске владавине и да влада у свести православних.

Тако имамо оце кои су се у свом супротставау еретицима позивали и на
свое лично искуство обожеа. На пример, Св. Григорие Богослов се позивао на свое
лично искуство ( = опит) у борби против еретика Евномиана.

Али, овде е тема да ли разумемо везу измеу писаног текста Светог Писма и
опита кои данас постои. То да ли е данаши опит исправан, друго е питае. Да то
испитамо одвоено.

Питае кое се пред нас постава исто е као и у астрономии. Постои писана
астрономиа а постои и практична, искуствена астрономиа. Иста везе акоа постои
измеу астрономских списа а астрономие данаших телескопа, постои и измеу
Светог Писма, дакле, измеу искуства прославеа кое су у Светом Писму описали
пророци и апостоли и иксуства обожеа у светоотачком предау и у данашем
искуству живих светитеа.

Ако не познаемо данаше исксутво живих светитеа то е као да не познаемо
астрономско искуство нкое се стиче уз помо телескопа и да се астрономии учимо
само из онога што се може наи у кигама о астрономии. То значи да како када би из
неког разлога данаши астрономи били онемогуени да користе телескопе и када би
били приморани да се задовое само кигама кое се баве астрономиом, они би били у

63 О. ован Романидис у своим усмено произнесеним предаваима понекад користи
речи кое образовани уди у Грчко не би употребили. Обашее тога есте да е он
живео и одрастао у САД тако да ние имао осеа за грчки език какав има неко ко е у
Грчко роен.

87
исто позиции у коо су еретици у односу на православне астрономе. Због тога
еретичка астрономиа (т. еретичко познавае и тумачее Светог Писма) не
представа никакво знае. ер како би се то могло назвати знаем кад немау
могуност да то опитом и потврде? Поред тога, ни едан опис не може да пружи пуноу
живог опита и стварности.

Исто важи и за друге позитивне науке а исто важи и за теологиу. Живи опит
есте оно чиме се проверава истинитост или неистинитост одрееног писаног или
усменог предаа.

Питае у амфитетару: Зар ние довоно сведочанство Светог Писма? Због
чега е неизоставан опит обожеа да би се неко уверио у истиниост Светог Писма?

Одговор: Зато што са упливом савремене грчке теоогие многи данас у
грчкоимау проблема да Светим Писмом независно од ставова те втеологие. Свето
Писмо е постало една кига одвоена од опита пророка и апостола. ер док само Свето
Писмо говори о искуству обожеа пророка и апостола, савремена грчка теоогиа нити
зна нити се занима за оно што о томе говори Свето Писмо.

Као доказ за ово што кажем можете узети савремени теолошке текстове. Неете
наи да било шта говоре о обожеу и прославеу апостола и пророка. Из
ерминевтике ( = тумачеа) Светог Писма у савремено Грчко нестало е оно
светоотачко тумачее Старог и Новог завета. Зашто?

Зато што су они кои нам тумаче Свето Писмо толико много преузели од Руса,
од протестаната и од паписта тако да су из вида сасвим изгубили светоотачки начин
тумачеа Светог Писма.

Имамо Страи Завет, имамо Нови завет имамо сведочанства ВАсеенских
сабора, имамо светоотачко предае. И поред свега тога данас у Грчко има уди кои
за себе кажу да су конзерцативни, а кои, меутим, одбацуу Предае, односно примау
га на едан слеп начин, само као правила.

Ако неко не познае основе пророчког, апостолског и светоотачког опита, кои
есте основа догмата, како е мои да подржи православне догмате а да се не осврне на
искуство отаца? Само ако се окрене Светом Писму? Али ако се окрене само Светом
Писму а не и светоотачком предау, нее мои да обасни како су оци створили
догмате па че се тако сложити са хетеродокснима ( = неправославнима), кои
наглашавау да су се Оци бавили философиом (!) када су одогматили оно што е у
Светом Писму наважние. А истина е, пак, да су оци догмате створили на основу свога
опита обожеа, а не на основу философских разматраа онога што се у Светом Писму
налази.

Тако е веома чудно да е, савремена грчка теологиа коа е проситекла из
исихастичког предаа кое е као такво сачувано током турске владавине, пристала да
се потчини, и да без разумеваа крене путем философие западних отаца цркве
(Августина итд). Они овако настое да Оце покажу као философе кои су се
философиом бавили на темеу страоелинског духа како би уверили уде у догмате,
што е ствар коа не постои у светоотачком наслеу, него представа чисту карикатуру
истог.

Стога, гледано са чисто научног становишта, потребно е да православнима
постане асна историска ситуациа утемеености православне теологие на
светоотачко методологии, како би могли да разумеу где се данас налазе. Ако се то не
учини, православе нее мои да опстане. ер православе кое нема ово у виду са
гледишта науке изгледа као будалаштина. ер е свако она ко познае савремену
философску методологиу, научну методологиу, историу философие као и историу
теологие (на начин кои се оме баве неправославни), видети да православе може да

88
опстане само уз помо воне силе и да на та начин ни едан озбиан човек не може да
се убеди у истину и снагу православа.

А први кога на та начин нее убедити сам а. ер да е православе било оно
што учи неоплатонизам а бих данас био атеиста. Православе кое е одсечено од
своих сопствених корена есте една обична глупост. И Света Троица и Оваплоее
итд. ер шта значи едан природа три ипостаси? Ако е овакав тврда одвоена од
обожеа, дакле од Преображеа и од Педесетнице, онда то логички гледано не значи
ништа.

Напокон, кои е ци теологие? Можа то да имамо едно божанско учее кое
би могли да ставимо у ормамр да га тамо чувамо? Или можда зато да имамо неку догму
па да од е направимо морлаку?

А ради се о томе да е, према светоотачком мишеу, сваки човек болестан.
Данас не постои човек кои живи у складу са природним законима, осим светитеа. ер
шта е данас човек кои живи по природним законима то е неко ко ос вему просууе
на основу своих соптсвених критетриума. А ко заиста живи по природним законима?
Ко е луд а ко ние? Постое уди кои су толико поремеени да их ставаау у луднице
ер су или опсани по себе или за друштво. Постое, меутим, и многи светитеи, кои
су еднако опасни али нису затворени у луднице. Како дакле можемо да посудимо ко е
нормалан а ко ние нормалан?

Ако погледамо светоотачку теологиу видеемо да она каже да нико ние
нормалан. И то обашава:

Бог е човеку дао умну енергиу коа представа природни елемент удске
природе али коа на жалост код веине уди не дела уоште или делуе тек по мало. Да
би ова умна енергиа почела поново да дела потребно е применити лечее ( =
исцеивае) човекове личности.

Ови моменти, дакле потреба за исцееем и начин исцееа удске личности
представау суштину Православног предаа. Али ние потребно да се исцели умна
енергиа православних. Умна неергие ние православна. Дакле немау само
православни хришани ову потребу, него е имау сви уди. Читав свет има ум и та ум
треба да се исцели. Тако, када говоримо о православно духовности, како су е схватали
Оци Цркве, то значи да говоримо о исцееу ума код свих уди. Дакле, православна
духовност представа едан исцелитени двиг ( = покрет, помак), коа доноси добро
свим удима и коа е таква да одговара свима удима.

Кажете православна духовност, што значи да неко не може да буде исцеен ако
не прихвати православно учее, ако, дакле, нема православну догматску свест. Овде
ци догмата ние да потчине човека и да га укалупе према неком религиозном
становишту, него е ци догмата да помогну човеку да се исцели. Догма пос себи нема
неки други ци, осим да човека одведе овом исцееу.

Коа се тешкоа ава код савремених грчких теолога? То што док су Оци
спознавали постоае ума код свих уди64 као и потребу еговог исцееа, савремена
грчка теологиа, дакле модерно православе, не препознае ову неопходност. Ако се
напор за исцеее ума не постави за теме модерног православа, ако се оно, дакле,
не врати светоотачким темеима, тада последица тога нее бити само то што е
догмати бити одсечени од своих темеа и што е тако постати неутемеени и
неразумиви, него е се и православе удаити од свог превасходног циа, од свог
главног дела те тако нее мои да опстане.

У таквом случау православе е бити попут неког солитера кои ние сазидан на
темеу него на облаку. И ако неко види такву слику, шта е реи? Реи е: глупост! И

64 Ово сведоче и службе у Цркви, у коима се асно види да исцеее ума есте лечее
кое се тиче свих уди.

89
када би постоали неки кои би поверовали да е могуе да солитер стои на облацима,
зар такви не би били глупани? Шта би друго били? Тако дакле, ако отсечеш догмат од
еговог темеа, свакако да е са гледишта свога исходишта бити неразумив ( =
несхватив).

А шта су урадили савремени грчки теолози? Избацили су опит обожеа из
темеа догмата и на егово су место ставили Свето Писмо. Свакако, у Светом Писму
е описан опит обожеа Пророка и Апостола. Каже тамо да се та и та тада прославио.
Иако се у Светом Писму ош каже да су сви Пророци видели славу Божиу, када не
постои испитивае на основу ових опита, тада оно што пише у Светом Писму почие
да се тумачи на основу нечие фантазие.

Неко, на пример, чита да се Христос на облаку узнео на небо. С едне стране, ако
е сумичав човек, кои нема никакве везе са опитом обожеа нити е за тако нешто
чуо, а прочита тако нешто смеае се. Реи е: како е могуе да човек седи на
облаку? С друге стране, ако е православац, реи е: Христос е учинио и ово чудо! Сео
е на облак и попео се на небо. И веровае у то. Неки други можда мисли да е Христос
приликом Вазнесеа почео да се уздиже као на покретним степеницама!

Према Светим Оцима, пак, ова облак ние створени облак, кондензована вода.
Та облак есте нестворена слава Божиа. У Светом Писму слава Божиа се назива облак
или светлост или ога. Када Свето Писмо говори о огеном стубу или стубу од облака
кои е ишао пред Израицима у пустии, то двое су една иста ствар. То е слава
Божиа. Тако се Христос ние узнео на облаку од воде, нити се набо узнео као уз помо
покретних степеница, него се вазнео у слави, како се каже и у тропару празника
Преображеа. Христос се дакле поавио у нестворено слави пред очима Апостола.

Одсецаем догмата од иховог темеа, догмати постау неодрживи. Због тога
се данас Црква у Грчко налази у кризи. Зашто? Зато што су након другог светског рата
грчки аци одлазили веронауку где су их учили побожности, где су их учили да Свето
Писмо тумаче на протестантски начин, где су их учили новом тумачеу догмата, новом
православу итд... и где су задоени моралисаем и пуританизмом. И наравно све су
ово научили као песмицу. Ко зна колико е нас прошло кроз такве катихетске школе.
Школе пуне парола и песмица. Пемисама Христе наш, Христе наш су нас учили
православу.

И шта се након тога десило? Шта се десило са онима кои су ишли у такве
катихетске школе? ихова вера е клонула пошто ние имала корена а остао им е
пуританизам. Због тога овде у Грчко данас имамо моралистичке политичаре кои се
баве моралисаем. Уместо да користе закон као критериум за спровоее реда они
користе моралне категорие да би вредновали понашае граана (да е оно добро или
лоше). Због тога е данас у Грчко демократиа у опасности. Поистовеуу закон са
етиком, а нема демократие ако не може да поднесе и оне кои су лоши.

Како сада, када е вера тих уди клонула, да буду православни? Уверавам вас да
е сутра, са слободним протоком идеа кои постои, овакво савремено грчко
православе да издахне. А то да ли е пропасти због материалистичких идеологиа
(Марксизам, егзистенциализам, атеизам, итд.) или е пропасти због поновног
оживаваа светоотачког предаа то е друга прича. Сигурно е, ипак, да е
издахнути. Не може да опстане. Можда е светоотачко предае оживети а ово лажно
православе е издахнути. Али ако и не издахне због оживаваа светоотачког
предаа, издахнуе због савремене научне мисли. То е тако ер данас не може да
опстане тумачее Светог Писма кое ние у складу са теолошким методом Светог
Писма.

А теолошки метод Светог Писма свое утемеее има у опиту прославеа и
обожеа. Како то да знамо: Читате Страи и Нови завет. Видеете колико се тамо често

90
помие да се неки пророк прославио, т. да е видео славу Божиу, да е видео Ангела
славе, да е видео Бога итд. Исто важи и за Нови завет. То е Свето Писмо опис
откровеа Христовог пре и након Оваплоеа. Ако на исправан начин тумачимо Свето
Писмо онда е ово превасходна тема. Како, дакле, знамо да е едно откровее
Христово, едан опит обожеа кои Свето Писмо описуе истинит? На кои начин
расууемо, дали е неко ко каже да е видео Бога пророк или лажни пророк? Истинити,
прави пророк, према Апостолу Павлу, есте она кои е достигао обожее. Насупрот
томе, лажни пророк е она кои тврди да е достигао обожее а да га стварно ние
достигао.

О стварау света зна она кои е достигао обожее ер у том стау види оно
што е од Оца и оно што е од непостоеег. Види дакле, оно што е из небиа и што
зависи од вое Божие, а види и оно што е Божие. Ово последе есу Три Личности
Свете Троице, суштина, природна енергиа суштине, мо, царство, слава, енергиа
божиа коа се нераздеиво раздеуе многима итд. Оно што просиходи и постои од
Оца е нестворено, док оно што происходи из небиа есте створено.

Основа овог искуства обожеа е описана онако како е опсиано стварае света
у Светом Писму. Свето Писмо ние узето с неба, ние написано на небу, нити е Свето
Писмо сишло с неба, као што Муслимани говоре за Куран да е сишао с неба и кои
веруу да е Куран нестворен. Нити е Свето Писмо неко рационално откровее,
независно од опита обожеа.

Свето Писмо говори о опиту Пророка и апостола, говори о просветеу, говори
о молитви Духа Светога. Такое видимо да у Светом Предау постои едно предае
кое претходи самом Светом Писму, кое е настало пре него што е Мосие написао
Петокиже. Свето Писмо се ава у истории у едном одреенеом тренутку. Али срж
Светог Писма постои и пре него што е настало као писани текст. Коа ета срж? То е
заедница Патриараха и Пророка са Богом. Тако да краеугаони камен Светог Писма
ние Писмо као кига него опит обожеа Патриараха и Пророка. Шта потом чини
Свето Писмо? Само чини записаним описе тих опита, кои, меутим, суштински не
могу да се опишу, пошто су они превасходно неописиви, пошто превазилазе човеков
разум. Свето Писмо нема за ци да опише Бога, пошто е Бог неописив. Свето Писмо
нема за ци ни да човека води у единство са Богом. Из тог разлога, када говори о Богу,
език Светог Писма е символички. ер е пророцима било тешко да користе помове,
изразе и представе узете из удског искуства како би описали нестворено кое е
неописиво.


64. Теме опита обожеа




Кои е, дакле, теме опита обожеа? Према опитном ( = искуственом)
мишеу разликовае суштине и енергиа у Богу се темеи чиеници да е Логос
природни извор славе Божие у коо човек учествуе по благодати, као и на томе да
човек никада тим учествоваем не постае бог по природи, него само по божио
благодати. Учествовае у Божанско слави есте дар Божи човеку. Ово представа
превасходни теме сваког искуства обожеа. Друго на чему се темеи есте то, да ние
исто слава Логоса и суштина Логоса. Неко, дакле, може да учествуе у енергиама
Логоса али не учествуе у биу Логоса.

Меутим, Та Логос, кои е природни извор славе, учествуе у суштини у
Архетипу, Кои е Отац, пошто е свеза Оца са Логосом природна и суштинска свеза и

91
ние нека свеза по благодати. Отац дае Своу славу Логосу, али Му не дае свое
очинство.*
Овде имамо едну свезу у коо е Отац извор постоаа Логоса али ние извор
постоаа славе Логоса. ер Отац дае своу сопствену славу Логосу те стога и Логос
бива природни извор славе. ер слава Логоса ние само слава Логоса, него и слава Оца.
Меутим, постоае Логоса есте од Оца али ние постоае Очево. Логос ние Отац.
едно е Логос а друго е Отац. Тако имамо Бога Оца и Бога Логоса. И поред тога
немамо два Бога ер иамо едно божанство, пошто имау исту природу и исту славу.

Ово разликовае се заснива на мишеу обожених уди да обожени човек ние
по природи Бог пошто не учествуе у постоау Божием него у Божио енергии, као и
да е ова благодат обожеа дар Божии човеку. Логос учествуе у слави Очево по
природи а не по благодати. Али човек учествуе по благодати. И у Старом завету и у
Новом Завету Логос учествуе у слави Очево по природи. Оваплоеем е изедначена
и удска природа Логоса, коа е са логосом седиена не по благодати него по
природи. У Личности Христово имамо природно единство, ипостасно единство две
природе Христове, Божанске и човечанске. То ние благодано единство. ер Христос
ние неки од пророка него е Он сам логос кои е постао човек.

Ово знае кое происходи из опита обожеа, коим се човек седиуе са славом
Логоса и кроз славу Логоса са славом Очевом, нагнало е Цркву да направи асно
разликовае измеу суштине и нергиа Божих. Тако човек по благодати бива бог, када
се обожи, а Бог са човеком има свезу по енергиама и по вои али меу има не
постои нити свеза суштине нити свеза природа.

Бога само у Оваплоеу има природно, ипостасно единство са удском
природом у оваплоеном Логосу, т. у Христу. едниство нестворене и створене
природе у Христу ние по благодати него е природно. Христос е по природи Бог. У
Личности Христово ние, дакле, реч о благоданом единству, него е реч о природном
единству Божанске и човечанске природе. У сто, пка, време, ово единство е
ипостасно, ер се са човечанском природом ние сединила ипостас Оца, нити ипостас
Духа Светога, него ипостас Логоса (дакле, Сина). А како, пак, ово знамо? Кроз опит
обожеа се уверавамо да е удска природа Христова седиена са Логосом а не са
Оцем или Духом Светим.

Тако, прво, гледауи Христа, гледамо извор нестворене енергие Божие и
друго, да се од личности Свете троице оваплотила само Личност Логоса а не и
личности Оца и Духа Светога. Ако ова опит узмемо у целости у обзир, а он е сасвим
Библиски, одмах можемо да видимо зашто црква говори о едно суштини и Три
Ипостси као и зашто говори о природно енергии суштине Божие.

Пошто се, дакле, оваплотио Логос а не Отац или Дух Свети, постои одреена
разлика измеу триу испостаси по питау оваплоеа, што представа едну разлику
коа ние свима своствена. Тако у Свето Троици имамо и оно што ние заедничко а то
су Личности, дакле Отац, Син и Дух Свети Три личности Свете троице нису меусобно
заедничке.

Овде у Грчко постое неки писци кои говоре о заедници Личности Свете
Троице. Али оци не говоре никада о заедници Лица Свете Троице. Насупрот томе,
они говоре о томе да личности нису заедничке. Заедницу Свете Троице имамо само у
суштини и у природним енергиама суштина Личности. Ту постои истоветност

* Зато што очинство као и синовство указуу на Личности Ипостаси. Суштина Свете
Троице есте иста али су Личности различите и имау своа посебна личносна своства.
Сама имена Отац и Син указу на то да е личност релациона т. односна категориа.
Све древне триадолошке ереси су настале због неразумеваа тане личности (прим.
прев.)

92
енергиа и суштине. Та дакле, енергиа и суштина есте заедничка Свето Троици.
Ипостаси нису заедничке. То да нису заедничке представа карактеристику сваки
ипостаси.*

А зашто све ово? Зато што е Отац узрок постоаа Логоса и Духа Светога. Он
дае постоае Логосу и Духу Светоме у иховим ипостасима, али не дае постоае
суштини нити природно енергии суштине Логоса и Духа Светога. Дакле, суштина и
природна енергиа суштине Оца заедничари са суштином и природном енергиом
суштине Логоса као и Духа Светога. Отац е, меутим, узрок постоаа ипостаси
Логоса и ипостаси Духа Светога.

Са гледишта терминологие, Оци су могли да користе и друге помове да изразе
ову Тану, коа е у своо суштини неизрецива. Терминолоиа коа е завладала у Цркви,
есте она коу су оци користили у своо борби против еретика коима су се
супротставали. Сходно ересима кое су се авале црква е увек правила одреено
терминолошко усаглашавае како би обаснила и утврдила свое учее насупрот
одреенеих ереси. Због тога се и ена терминологиа увек развиала у вези са
одрееним ересима а не ради некакве жее теолога Цркве да продубе православну
теологиу. Оци се, дакле, нису бавили метафизиком. Чисто умно продубавае помова
не постои у православно теологии. Постои само едно разашавае терминологие
при описивау Тани Цркве, што ние покуша иховог продубиваа.

Тако историа православне теологие не представа историу теолога да
философирау на основу догмата. едно продубавае догмата у православном
мишеу авало се приликом ихове употребе приликом напора да се достигне до
стаа просветеа. Ово представа православни начин продубиваа Тани и
догмата и то ние помовно и логичко продубавае са цием да се побоша
разумевае Тани или догмата или да се зае у ихову дубину. Догмати се не
разумевау. Догмати се одбацуу приликом опита обожеа ер се замеуу живом
истином коу изражавау. Догмати су едноставно водичи ка Богу Када неко види Бога,
тада догмат бива одбачен.

У склопу овога имамо светоотачко разликовае суштине и нергиа, као и
разликовае ипостаси Божиих. Тако имамо помове као што су Три ипостаси, една
суштина, природна енергиа суштине, Божиа благодат, едносушност, раае,
исхоее итд.

Да ли е то философско разликовае, т. онтолошко или метафизичко? Одговор
е да ние, пошто е то боговидно разликовае. Оно настае боговиеем. Ова
разликоваа коа се заснивау на опиту обожеа немау никакве везе са филсофским
напорима. Они кои су чинили филсофске напоре на ове теме запали су у ереси.

* Чини нам се да на овом месту може дои до извесног неразумеваа. Наиме, асно е
да личности Свете Троице нису заедничке читаво Свето Троици, него су, напротив,
посебне. Меутим, то не значи да оне не заедничаре икао су различите. ош тачние,
управо е у то различитости могуност заедничареа и то заедничареа у убави.
Тако се единство Свете Троице не темеи на природи или суштини, ер треба знати да
по речи Св. Василиа Великог суштина не постои гола т. не постои без Личности
оносно ипостаси. Суштина Свете Троице есте една али та суштина постои на начин
Личности, односно Ипостаси. Не може се говорити о суштини нити о енергии суштине
а да су у виду немау Ипостаси. У том смислу е исправно схватити текст о. ована у
смислу да Три Ипостаси нису оно што е заедничко Трима Ипостасима, али би хило
погрешно разумети да оне не могу да зедничаре, те да е Бог едан због тога што има
едну суштину. Бог е едан зато што е една Ипостас Оца, Кои вечно раа и уби Сина
и вечно исходи Духа. А Син се вечно раа од Оца и уби Оца и Духа, а Дух вечно
исходи од Оца и вечно уби Оца и Сина. Та убав, коа се овде ава као онтолошка а
не етичка категориа, есте оно на чему се заснива неразрушиво едниство Свете
Троице (прим. прев.).

93

65. Разликовае суштине и енергиа





Коа е, сада разлика измеу философског разликоваа суштине и нергиа и
светоотачког разликоваа суштине и енергиа?

едан од навеих проблема са коима се суочила древна Црква била е
Аристотелова философиа а посебно Аристотелово учее о ентелехии. То учее каже
да све што е промениво има могуност (потенциал, грчки - ) и енергиу
(). Семе, на пример, има потенциал дрвета. Стога семе ние савршено него е
несавршено. Семе постае савршено када се асади, када се залива, када расте и када
узрасте у дрво. Савршенство семена е у томе да израсте у дрво.

У свему што е промениво, према Аристотелу, постои ова ентелехиа, коа се
остваруе тако што се се оно што е промениво меа од потенциалног у енергиу ( =
делатно). Аристотел е сматрао да ово важи за све што промениво. Одвоио е оно
што е непромениво од онога што е промениво, одвоио е дакле метафизику, у коо
не постое ове промене из потенциалног у делатно, тако да е оно што е маетафизичко
непромениво. Непромениво е зато што е по своо природи савршено. А зашто е
савршено по своо природи? Зато што ние природно, зато што се не меа.

За Аристотела су метафизичком припадале и звезде кое су видиве и кое су
тада самтране непроменивима, пошто су веровали да се оне креу не меауи се. Ова
Аристотелова философиа е створеила нарочите и озбине проблеме хришанима, зато
што су философи говорили како хришански Бог ние Бог, пошто е променив. Ово се
дешавало због тога што су хришани говорили да некада космос уопште ние постоао а
то е за философе значило да е ихов Бог био потенциални створите света а да е
касние када е створио свет постао делатни Створите ( = Демиург). Тако е, према
иховом мишеу, хришански Бог био несавршен, па ствара свет да би био савршен,
дакле, користи свет да би се сам усавршио.

ихов бог, говорили су аристотеловци, не може да постои без света. А када су
хришани рекли да он уби човека, неки су то тумачили у духу Платона, да Бог жуди (
= страсно уби) за светом. А жуда е за платоничаре слабост. ер ако неко за нечим
жуди онда он за тиме и има потребу. А дае следи, говорили су, да ако неко нема
потребе за нечим онда за тиме и не жуди. Тако бог има потребу за светом и због тога
Он жуди за светом.

Због свега овога код неких хришана се авила потреба да одговоре на приговоре
ових аристотеловаца па су прибегли светоотачком разликовау суштине и енергиа.
Тако су говорили аристотеловцима да Бог по своо суштини ние ни потенциално ни
делатно Сторите. Бог е по своо суштини непроменив. Меутим, пошто е бог
апсолутно слободан, не може се поистовеивати воа Божиа са суштином Божиом,
пошто, ако би се воа Божиа поистоветила са суштином Божиом, тада Бог не би био
слободан. Али, пошто Бог есте слободан, суштина и енергиа у Богу се не поистовеуу
и због тога Бог свагда ствара по вои а не по суштини. ер када би стварао по суштини
(т. када би суштина била узрок Божиег стваралаштва прим. прев.) онда би Бог био
потчиен неко неопходности. Тако, када би Бог био потенциални створите по
природи а након тога постао и делатно оно што е по природи потенциално, тада би
аристотеловци имали право да кажу да е свет неопходан Богу.

Тако су хришани са великим успехом развили ово учее да противречили
аристотеловцима. Превасходни узрок свих ових напора е био да се покаже да Бог не
чини ништа по своо суштини него да све чини по своо вои пошто е Бог слободан.

94
Тако е Бог могао и да не створи свет, пошто свет ни на кои начин ние потребан Богу.
Бог е по суштини Она кои есте и оно пшто чини не чини по суштини ( т. због тога
што му е суштина таква прим. прев.) него по вои, дакле потпуно слободно, без да на
било кои начин има потребу за било чиме.

Неки су хришани преузели ово светоотачко разликовае суштине и енергие и
почели да на основу тога философирау онако како смо рание навели. Кажемо да су
философиралипошто су све ово о чему смо говорили разматрали са становишта
философског разликоваа суштине и енергиа у Богу. Значано е меутим, да е ово
философско разликовае суштине и енергиа постало теме и извор ереси.

Меутим, светоотачко разликовае измеу суштине и нергиа нема никакво
утемеее у филосфским разматраима него се заснива на опиту обожеа. Види се да
се оци нису толико занимали за супротставае аристотеловцима, чиа е филосфоа
произвела мноштво еретика (Павла Самосатског итд.), пошто ихово супротставае
догмату о стварау света ние било филосфско. Они су знали за разликовае створеног
и нествореног из опита обожеа и знали су да се Свето Писмо не бави философиом
када говори о стварау света. Показуе се да е ово философско разликовае суштине
и нергиа Божиих постало узрок томе да многи хришани у велико мери постану
идолопоклоници.

Пошто е снага овог разликоваа била велика и оно што е она произвела било е
тако велико. ер и а сам ово разликовае користио за време. Првородни грех* у свом
првом издау се темеио на овом философском разликовау измеу суштине и
нергие у Богу од почетка до краа, али у новом издау е то бити промеено. Тако е и
за многе неправославне кои не могу да разумеу опитно разликовае измеу суштине и
енергиа у Богу, постало неопходно да на овакав философски начин разликуу суштину
и енергие Божие. Тек сам касние открио да Оци нису вршили философско
разликовае суштине и нергие у Богу неко да е то ихово разликовае било
засновано на опиту обожеа а не на философии.

Ориген е по овом питау веома православан. Он есте еретик по другим
питаима зато што е говорио о претпостоау душе Христове, о апокатастази ( =
васпоставеу, враау свега у рание стае прим. прев.) свега на еретички начин,
што е говорио о препостоау душа удских итд. Имао е Ориген такве демонске
идее. Али Ориген ние отац Арианизма. Отац Арианизма е управо Павле Самосатски.

Извор зла су на почетку управо били динамички Монархиани (Павле
Самостаски итд) а касние тропички Монархиани. Од динамичких монархиана е
израсао с едне стране Арианизам (Арие, лукианисти итд) кои све дугуу Лукиану, а
са друге стране они кои су били еретици по Христолошким темама (Диодор Тарски,
Теодор мопсуестиски, Несторие), дакле, несторианци. Философски теме арианизма
и несторианства е управо исти. Оба се заснивау на философском разликовау
суштине и енергиа у Богу.

До недавно е владало мишее да су само Кападокиски Оци правили коначну
поделу измеу суштине и нергиа у Богу што се оснивало на иховом опиту обожеа и
да е касние само Свети Григорие Палама правио асну разлику измеу суштине и
енргиа Божиих. Меутим, и Арие е е правио разлику измеу суштине и енргиа
Божиих. Тако сам открио да поред светоотачког разликоваа измеу суштине и
енргиа Божиих кое се заснива на опиту обожеа постои и еретичко разлику измеу
суштине и енргиа Божиих кое се заснива на философии и кое сам рание описао.

* Реч е о познато кизи О. ована Романидиса коа е преведена и на српски език.
Обавла у е издавачка куа Беседа у Новом Саду 2001. Превод е учиен према другом
издау из 1987. (прим. прев.).

95

Овде имамо класични пример тога како неко може да узме неко учее цркве
кое се темеи на опиту обожеа па да онсову тога философира и да оно што на крау о
тога испадне буде потпуна рес. Тако е и у овом случау философско разликовае
измеу суштине и енргиа Божиих постало теме ереси Павла Самосатског и
Лукиана кои е био едан од приврженика Павла Самосатског, као и еговог
наставача Ариа и касниег наставача Несториа. Тако се и догодило да на прва три
Васеенска сабора настану проблеми са истим овим философским разликоваем кое
е узрасло у три вида ереси.

Област Антиохие е била та где се уобличило ово философско схватае кое се
темеило на разликовау суштине и енергиа у Богу кое е постоалокод старих
евреа али и код древних хришана. На основу филосског разликоваа суштине и
енергиа у Богу аристотеловци и палтоничари су се сучеавали са древном црквом и
изгледа да су били поражени у овим расправама.

Кратко време након тога налазимо списе кои се приписуу светом устину
философу и мученику кои изгледа да ипак нису егови. Такве расправе се такое
налазе у Оригеновом спису Против Келса кои е отписао едном философу
идолопоклонику кои се подсмевао хришанском учеу. една од ставри коима се ова
идолопоклоник подсмевао било е хришанско веровае у стварае света.

Свакако, данас ово меже да изгледа неважно за некога ко е одрастао у
православном окружеу, кои е православем окружен у ваздухополовству, у восци у
поморству,65 и кои не разуме снагу овог философског мишеа као и инсистирае
православног учеа на томе да е свет створен. Ова е тема меутим веома занимала
схоластичаре и она е била кучна за узрастае соластичког предаа. Она е занимала
и философе Запада након схоластике и све до данас овим питаем се баве неки
философи и теолози.


66. О постоау Божием и о стварау света




Ова е тема на неки начин прилично замшена али е у сито време незаобилазна
када е реч о проблему постоаа Бога. Филосфски напори идолопоколоника против
постоаа хришанског Бога били су исти као и по питау ихове борбе против учеа
о стварау.

Тако су идолопоклоници говрили: Хришани кажу да постои бог кои е
створите и кажу да е та Бог савршен. Али, ако е бог савршен каква е онда
неопходност да он створи свет? Стварае света философски указуе на то да е Бог без
света различит од бога са светом. ер ако е Бог сам у себи био савршен, ако е имао
самоубав да искористимо хришанску употребу пома убави онда он нема
потребе да ствара свет. Али, стога он ние савршен па е зато и створио свет. Ово
философско противее хришанско вери темеило се на философском разликовау
суштине и нергиа Божиих.

Меутим ово разликовае када е црква у питау ние философско него
просиходи из откровеа Божиег човеку. Оно е дакле опитно. Тако црква тврди да
постои разлика измеу суштине и нергиа у Богу, а то се тврее заснива на опиту
обожеа. Исто важи и за постоае божие. За оце цркве е можда едино значано, када
говоре о постоау Божием, то да укажу на едан догаа а не на диалектички логички
закучак. На кои догаа? На та да постои една група уди кои се називау

65 Ово што овде каже о. ован да е православе свуда присутно е можда важило за неке друге епохе али
не и нашу-

96
Пророци, Апостоли и свети, кои су видели Бога. За едног философа или научника,
било да е атеиста или не, ова тврда да су пророци, постоли и свети видели Бога
изазива порив да се томе супротстави. Не може преко тога да прее незаинтересован.

Тако, или е у то да поверуе и то да прихвати да су неки уди видели Бога, или
е почети да се расправа на ту тему, и да постава питае да ли су стаа
просветеа и обожеа права или нису. Али да би о овоме могло да се говори
потребни су неки предуслови, потребни су неки заеднички критериуми. Али, едан
прави научни разговор мора да се води без предрасуда, пошто е она ко има
предрасуде реи да или не ве рание, тее тако сво суд унапред донети и пре него што
расправа почне.

една православни верник, на приме, кои е одрастао у правосланом храму и кога
е отац тако од малена васпитао, и кои е ош као мали долазио у цркву , па клада треба
да се причести ему е то било лепо ер е вино кое добие слаткасто, а после тога му
дау и нафору а он е гладан, па се после тога пое итд... Такав дакле, кои одрастао у
оваквом православном окружеу, такав нее ни да размиша о исправности
православног учеа нити о исправности православног богослужеа у коме е од малена
учествовао, и за ега е све што е православно лепо и исправно, тако да он ни на кои
начин не испитуе исправност и истинитост онога у шта веруе и нема никакве суме.
А после тога можда е да оде и на универзитет и да тамо учи вредно свое предмете
како би добио диплому. А када добие диплому можда е постати свештеник, добие
своу парохиу, старае се да добо ожени свое синове и да уда кери. Такав човек
свакако да нема могуности да учествуе у едно научно расправи. За таквог човека
све оно у шта веруе е лепо, посебно ако за то има државну подршку.

Меутим, нису само православни побожни и нису само они ревносни хришани
кои су апсолутно убеени у исправност свое религие, него постое и неправославни,
на пример муслимани, кои имау сасвим супротна убеееа иховим, попут Шаха и
Хомеиниа, кои веруу да е их, ако очувау праву веру, Бог наградити многим
земаским добрима.

Али ако неко оде мало изван грчке, где не постои заштита државе, тамо ствари
стое мало другачие. Свака црква живи за себе своим сопственим снагама и ена
борба се махом заснива на идеама и убеиваима. На западу, цркве схолстичког и
протестантског предаа почеле су да слабе и многи ихови верници се окреу
Православу.

Само у немачко хиаде Немаца су примили православе. Они, меутим, одлазе
у Руску Цркву да се крсте зато што е васеенска Патриаршиа постигла договор са
тамошим домаим немачким црквама да не прима прозелите и да их не постава за
клирике. Не знам, пак, на каквом се ово канонском праву заснива. ер према канонима
Цркве, сваки е епископ дужан да приводи нехришане и еретике у православе. Он е
дужан да то чини. И кои епископ одбие да прими у православну Цркву еретика кои
се покаао, подлеже каноснко осуди. Изгледа, меутим, да Васеенска патриаршиа
сматра да еретици више не постое...

Изван Цркве у Грчко, проблем ствараа света и проблем философског
сагледаваа овог проблема играли су велику улогу. Довоно е да неко на Западу
студира философиу у периоду након схоластике па до данаших дана да би видео да
се они у философском мишеу ош увек муче око овог едонставног проблема. Муче
се, дакле, тим питаем, како може савршени Бог да посматра створени свет, као и шта
значи стварае из ничега, какав е смисао тога да е ништа непостоее ида Бог доводи
у постоае биа из непостоаа док Он сам свагда постои.

Основне категорие православне теологие по овом питау есу створено и
нестворено. Створено есте оно што происходи из непостоаа, из небиа, док е

97
нестворено оно што ние створено, кое свагда постои и кое е свагда постоати. Све
што е несторено одувак постои и увек е постоати у будуности, пошто е Божиа
воа да постои.

Ово учее е учее Светог Писма као и учее евреског предаа (пре него што
е Стари Завет записан) а то е, такое и учее цркве. Меутим оног тренутка када неко
покуша да философира на ову тему тада егово учее постае погрешно. Тешкое
дакле настау из философског приступа овом учеу.

Али, можда е се неко запистати: одакле су Пророци и Апостоли и Свети знали
ове догмате о стварау из ничега, о створеном, о нествореном итд?

Прво, занли су то из Светог Писма када е Свето Писмо написано. Меутим, у
време пре него што е Свето Писмо записано, одкале су Пророци знали за ове догмате?
Шта е постоало пре Светог Писма? Постоало е усмено евреско предае од времена
Адамовог до времена Мосиевог. У чему е срж овог усменог предаа? Ко су личности
кое су биле егов носилац? То су били патриарси и Пророци. Патриарси су живели
пре него што е настао писани текст Светог Писма. Али зашто су они били носиоци
предаа? И у чему су се патриарси разликовали од осталих уди? Разликовали су се
по томе што су они били боговидци. Они су видели Бога. Чак су и Адам и Ева били
боговидци. Срж овога предаа есте боговиее, разговор Божии са приатеима
еговим, а ти приатеи су Патриарси и Пророци. Срж овог предаа има дакле, везе
са неком врстом опита.

Знамо из опита Отаца Цркве и Светих, из иховог дакле живота, да су се и они
опитом обожеа уверили да не постои сличност измеу створеног уи нествореног, и да
е Бог самопостое (т. постои сам по себи, безузрочан прим. прев.), да, дакле, нема
никаве везе са створеним и даегово постоае нема никаквог узрока у било чему. ер
Бог е безузрочан по своме постоау. Постои Бог Отац. Ова Светлост есте узрок
постоаа Логоса и телесне иконе Светлости (дакле Христа) као и Духа Светога. А
такое су оци сходно своме опиту обожеа знали да постои една слава Три Личности
Свете Троице и да постои една ихова суштина.

Свакако, Оци и Свети нису имали искуство суштине Божие, пошто ни едан
човек не може да има искуство суштине Божие, него едино коже да има искуство ( =
опит) природиних енергиа суштине Божие, што и есте слава Божиа.66 Тако су они, на
основу свога опита обожеа знали да постои трисветло божанство у едном божанству
едно Светлости. То е био теме иховог опита.

Такое су се осведочавалаи да сва створена биа происходе из небиа. Сва
створена биа постое по вои Божо али не происходе из Бога, дакле не происходе од
Оца Сина и Светога Духа, него просиходе из небиа. И у ово су се уверавали из свог
опита обожеа.

Тако видимо да постои истоветност опита Патриараха, Пророка, Отаца Цркве и
Светих. Сви су они били убеени у исту истину. Тако разликовае божанских
ипостаси, разликовае суштине и енергиа Божих, разликовае оваоплоеног Логоса и
Бога и разликовае обожеа оваплоеног логоса у односну на обожее човека, све ове
арзлике кое се су се и на терминолошком плану показале у Цркви, сва су та
разликоваа за своу основу имала обожее. Због тога и разликовае измеу суштине
и нергиа Божих, кое е чинила Црква, ние философско, него е чисто опитно.

67. еретици и ихово учее



66 Израз суштина свакако припада Светом Предау и ние из Светог Писма.

98

еретици су, као што смо рекли, правили философску разлику измеу суштине и
ергиа Божиих, пошто су преузели Светописамско разликовае кое ние философско и
на основу ега су философирали. Такви су: Павле Самосатски, Лукиан, лукианисти,
дакле Арианци и касние Несторианаци, кои су следили преда ових кое смо навели.

Павле Самосатски е учио да у Христу не постои природно единство две
приоде, него да постои воно единство енергиа или, како он наводи на више места,
единство по створености. Ние, дакле, у Христу постоало единство Божанске и
човечанске природе Логоса, него единство енергиа Божих са енергиама удске
природе Логоса. Тако а Павле Самосатски осушен као ертик.

Али он ние био еретик само по питау разликоваа суштине и енергиа у Богу,
него е био еретик и по питау триадологие. Порицао е постоае Три Лица Свете
Троице. Ние веровао да се у Богу могу разликовати Отац Син и Дух Свети, него е
веровао да постои една суштина и една ипостас у Богу коа има своу енергиу. Та
енергиа есте или Логос или Дух Свети.

Тако имамо ипостас Бога Оца са енергиом Логоса и енергиом Духа Светога.
Тако су Логос и Дух Свети две нестворене енергие Боже. Тако се, према Павлу
Самосатском, оваплотила енергиа Божиа а не ипостас Бога Логоса. Тако Христос ние
оваплоени Бог него е богонадахнути човек, дакле, човек у коме Бог обитава. Због тога
е Павле Самосатски осуен као еретик не само због свое христологие него и због
свое триадологие. Био е, дакле, двоструки еретик.

Касние си лукианисти направили едну измену у учеу Павла Самосатског.
Ово може да се схвати само ако има у виду да е Павле Самосатски био еретик.
Лукиан е развио учее кое смо навели и због тога е Павле Самосатски осушен.
Приатеи Павла Самосатског (Лукиан и егови ученици кои су арианци) су Богу
додавали две ипостаси, Сина и Духа Светога што Павле Самосатски ние чинио, како не
би и они следили егову судбину и да не би били осуеникао еретици.

О свему овоме имамо обавештеа у списима арианаца, кои су били Лукианови
ученици, пошто немамо списе самог Лукиана. Податке смо о томе добили од Ариа, од
Евсевиа никомидиског итд. Павле Самосатски е тако осуен пошто ние примао
единство по суштини у Христу са ипостаси Логоса*, као и единство по суштини
Христово са суштином Божиом, додавауи оваплоее по природи и по ипостаси.

А лукианисти су учили да е бог три ипостаси, Отац, Син и Свети Дух, да е
христос Бог и човек и да е единство двеу природа у христу природно и по суштини. И
ако би се неко замислио нда овим могао би да кжае: па, ови уче исто што и
православни! Шта они заедничко имау са Арием и са ученицима еговим? А и Арие
е говорио да е логос роен од Оца пре векова, што су говорили и сви Оци Цркве.
Зашто су онда Арие и арианци еретици?

Арианци и лукианисти су чинили философско разликовае суштине и нергиа
у Богу, што их е одвело дотле да уче да не може да постои веза по бсуштини измеу
Оца и Сина. ер свеза по суштини значи свезу по неопходности ( = по принуди). Због
тога Отац не може да раа Сина по природи, него ствара логоса енергиом и воом,
пошто бог не може да има везу коа е принудна са нечим што е другачии суштине од
ега. Так су арианци прихаватали да постое две ипостаси, да е Логос ипостас и да е
Отац ипостас, и да су то ипостаси кое кое постое пре стварана света али су такое
тврдили да измеу испостаси логоса и Бога Оца не може да постои свеза по суштини,
него е то свеза заснована на вои и негии (Оца). Бог Отац, говорили су они, са свим
ипостасима, са свим биима, има свезу по енергиама и по вои али не и по суштини.
ер е бог сасвим слободан и не подлеже ниакво неопходности. Пошто за их по

* Т. ние прихватао да е Логос заиста узео природу удску и да е она, у егово Ипостаси постала
егова природа.

99
суштини значи по неопходности, због тога Отац не раа Сина по суштини, него по
енергии и по вои.

Ово представа срж Ариевог учеа. Ова, пак, теориа происходи од Павла
Самосатског, кои ние прихватао догмат о Свето Троици нити истинито Оваплоее.
ер за Павла Самосатског Отац, Син и Дух Свети нису представали три ипостаси. Име
Отац представа едну ипостас. Тако у Богу постои една ипостас и една суштина. И
ова една ипостас, дакле суштина Божиа има едну енергиу, коа се назива логос и ош
едну енергиу коа се назива Дух Свети.. Тако е логос мислена енергиа божиа а Дух
Свети е убеа енергиа Божиа.

Тако у учеу Павла Самосатског имамо едну ипостас, едну суштину са едном
енергиом коа се ава као мислена, творачка, одржатена, убеа итд. Ове се, пак,
енергие Божие заснивау на философском разликовау кое Павле Самосатски прави
измеу суштине и енергиа Божиих. Он, дакле, прави ово разликовае, али шта ош
чини? Поистовеуе Оца са суштином, са ипостаси, а раздеуе енергиу кое е по
ему логос и Дух Свети.

Стога за Павла Самосатског, пошто Бог по суштини нема свезе ни са чим, не
постои проблем са енергиом коа се назива Логос и са енергиом коа се назива Дух
Свети, пошто су за Павла Самосатског ово нестворене енергие. Али зато настае
проблем када е реч о оваплоеу. Како се бог оваплоава? ер овде е онда реч о
оваплоеу нестворене енергие Божие коа се назива Логос и коа од Деве постае
човек, кои се назива Христос и у овом човеку обитава Логос. Кои Логос? Нестворени
Логос. А ко е та нестворени Логос? За Павла Самосатског то е нергиа Божиа.

Тако христос има своу сопствену удску природу и ипостас и у ему обитава
енергиа Божиа коа се назива Логос. Због тога е Христос Логос. Меутим, то онда ние
оваплоее ипостаси и природе, него е то оваплоее енергие Божие.

У време када е Павле Самосатски живео, помови ипостас и суштина су
означавали едну исту ствар. ер разликовае ових помова - суштина и ипостас - е
касние настало, као и разликовае помова природа и ипостас. Павле Самосатски е
осуен на два сабора у антиохии отприлике 227. А осуен е стога што ние признавао
истинитост три Личности Свете Троице. ер е он две личности сматрао енергиама и
ние признавао едноство две природе у Христу.

Тада, на тим саборима, користио се израз по суштини, Касние, када е настало
разликовае измеу помова суштина и ипостас, коришен е испрании израз ипостас.
Због тога оци говоре о единству по ипостаси, као ни по едниству по природи, док
израз единство по суштини не употребавау много. Може неко и та израз да користи
што нее бити грешка, пошто у христу постои и еднство по суштини, пошто постои
единство божанске и човечанске природе у Христу, али е то единство пре свега по
ипостаси, пошто се само Логос оваплотио.*

Борба против аристотелизма у древном хришанству била е тако велика
(користили су га еретици против идолопоколоника), да и када е Павле Самосатски

* Чини нам се да е на овом месту потребно додатно обашее. Оци халкидонског
сабора су утврдили да су две природе у Христу, божанска и човечанска, сдиене
нераздеиво и несливено. То е могуе зато што е ихово единство ипостасно. Дакле
едан е и исти Христос у две природе божанско и човечанско а единство, однсоно
гарант тог единства есте личност односно Ипостас Бога Логоса Кои се оваплотио.
Било би погрешно схватити, како су то учинили еретици монофизити да е единство
две природе у Христу заснована на природном седиеу. Када би то било тако онда
Христос не би био истинити Бог и истинити човек, него би егова природа била нека
треа, што би водило обесмишавау самог Оваплоеа кога е ци био да се
нераздеиво и несливено у едно Ипостаси спое нестворена и створена природа (прим.
прев.).

100
осуен, зато што е користио ово философско разликовае суштине и нергиа у Богу,
ово философско разликовае се поново ава у новим видовима ереси. Тако се
уверавамо у чиеницу да философски основи учеа Павла Самосатског, Арианизма и
Несторианизма есу едни те исти. То значи да е ова философски приступ кои е
коришен против идолопоклоника био толико снажан и да се укренио веома дубоко у
хришанско наслее. То е постало узрок да многи идолопоклоници постану хришани.

Павле Самосатски е осуен као еретик за две ствари: а) Зато што ние
признавао ипостасност Логоса и б) зато што ние признавао стварно оваплоее
суштине Божие, т. ние признавао суштинско единство две природе у Христу. Ово
представа теме Ариеве ереси.

Пошто е Павле Самосатски осуен као и егово мишее, Арианци су
направили едан помак, као што смо рекли, можда и због тога да не би изгубили свое
упориште и да би своу позициу у Цркви учинили чвршом. Шта е, дакле, учинио
Арие да не би био осуен, шта е учинио Лукиан?

Он е признавао испостаног логоса али е у исто време говорио и о неипостасном
логосу, дакле о нестворено енергии Божио, коа се назива Логос, што е
карактериетично за раниа учеа коа су признавала и едног ипостасног Логоса, али
кои е створен и кои е Та кои се оваплотио, али кои е меутим имао суштинску
свезу са Богом, дакле свезу по неопходности, пошто е зависио од Бога. Али Бог ние
имао суштинску свезу са овом ипостаси Логоса, него е то била веза по енергии и по
вои. Тако е Бог слободан насупрот ипостасном Логосу. Меутим ова ипостасни
Логос, с обзиром на Бога ние слободан. Он е потчиен, он е слуга, он е орган
ствараа, он е сам створее итд.

Ова ипостасни Логос, то створее Божие есте она ко се, према Ариу
оваплотио. Свакако, оваплотио се по неопходности а не по произвоеу вое. Ова
ипостасни Логос се сединио са удском природом у Христу. Али за Ариа удска
природа у Христу ние ние читава природа Христова, пошто е место ума у о заузео
ипостасни Логос. Тако човек Христос има створени ум и мишее и душу, али егов
удски разум ние обичан разум кои има сваки човек, него е место створеног удског
разума заузео створени разум ипостасног Логоса, кои е пре векова створен као
ипоостасни Логос.67
На ова су начин арианци избегли да буду осуени као Павле Самосатски,
пошто су споа признавали три ипостаси и примали су догмат о Христовом единству
по природи, т. по суштини. Али да би то извели, поставлили су измеу ипостаси Оца и
ипостаси Логоса едну енергиу коу су назвали нестворени Логос. Та енергиа е она
коа е створила ипостасног Логоса. Бог, дакле, ствара ипостаног Логоса своом
нествореном енергиом, своим нествореним логосом. Тако Бог енергиом и воом
ствара ипостасног Логоса. Тако измеу ипостаси Оца и ипостаси Логоса стои енергиа
Божиа.

Тако Син Божии, створени ипостасни Логос, есте дакле, Син по благовоеу
или Син по енергии. Ово е основна догма арианизма. Исто онако како е читав
створени свет последица деловаа нестворених Божих енергиа, тако и ипостасни
Логос есте последица деловаа ове нестворене енергие Божие. Тако е разлика
измеу православних и арианаца у томе што су православни одбацивали идеу да
Логос може да буде последица едне енергие Оца, пошто логос поседуе све нестворене
енергие Очеве. За православне не постои ни една енергиа Оца коа ние и енергиа
Логоса. Тако они имау истоветност Своих енергиа и ние едан од их последица

67 Тако за Ариа Христос ние Богочовек него некаккав надчовек.

101
деловаа енергие другога. Меутим, за арианце ипостасни Логос есте плод енергие
Оечве и ена последица.

За Цркву е било доста тешко да разобличи Ариеву ерес. Постоиали су многи
православни кои у почетку нису разумевали Ариеву ерес. Ова се ерес поавила
углавном из два разлога:
а) Арие е говорио да Отац раа и ствара ипостасног Логоса пре векова али из ничега
(не, дакле, од Оца). Али, према светоотачком мишеу нема ничега пре векова што би
добило постоае из ничега. Све што постои пре векова есте нестворено и од Оца.
Када су створени векови, тада е настало стварае из нечега. Након тога е уследило
стварае ангела и након тога времена.

У августиносвском предау постои идеа да е Бог вечно присутан, да е у Богу
све вечно присутно и будуност и прошлост. Тако е у Богу и прошлост и будуност
една непрестана присутност. Тако су Августин и еове присталице у папском
предау, добили прилику да мисле да е човек, иако се сада меа, тада мои да добие
сталну садашост, вечну садашост. А ако то задобие онда може да задобие и оно
што е нестворено, чак и суштину Божиу! Сва ова Августинова размишаа о времену
су развиена у схоластичком предау.

Меутим, у светоотачком предау постои една асна разлика измеу векова и
времена. Време постои у вековима али ние све што е створено ограничено временом.
ер постое одреена створеа (англески редови, демони и душе преминулих), коа су
независна од времена, ер живе у вековима а не у времену. Због тога могу да се креу
звезданом брзином. Због тога англеи и демони и душе упокоених светих могу да се
креу тако брзо, тако да изгледа да се налазе на више места у исто време. Нису, дакле,
ограничени простором и временом.

б) О Ариево ереси о оваплоеу.

Током сукоба православних и арианаца постоале су одреене тачке додира
меу има. Да само бог познае своу суштину и да бог има енергиу суштине коа се не
поистовеуе са еговом суштином (разликовае суштине и енергие), због тога Бог,
када ствара свет, не ствара га суштином, него га ствара воом и енергиом. Тако
постои единство нестворених енергиа Божиих и творевине. Свакако, различити
видови нестворених енергиа се не поистовеуу. ер ние исто творачка енергиа
Божиа или одржатена енергиа Божиа или очишууа енергиа Божиа или
просветууа енергиа Божиа или обожууа енергиа Божиа. Све ово происходи из
опита обожеа Отаца и представа теме иховог учеа против еретика. Основа
светоотачког учеа есте разликовае енергиа Божиих.

Арианци су ово преизели и на основу тога су философирали. Прихватили су
разликовае суштине и енергиа, почели да воде битку против Цркве и да говоре да
логос не познае суштину Божиу. Последица е тога била да он нема све енергие
Божие. А доказ за ово е био, како су говорили, то што он не зна дан Суда, што, дакле,
не зна одреене ствари, кое зна само Отац. Према има, ако не зна све, то значи да
нема суштину Божиу.

Током ове борбе и православни и арианци су узели читаво Свето Писмо и
поделили га у три ступца кои су описивали поедине енергие сваке Личности Свете
Троице кое су у Писму биле описане. Говорили су тако, ово е енергиа Оца а ово е
енергиа Сина а ово е енергиа Духа Светога. Направили су едан поредак цитата.
Православни су нашли да све енергие кое има Отац има и Син и да све енергие кое
имау Отац и Син има и Дух Свети. То су рекли православни. Пошто се, дакле,
поистовеуу ихове енергие онда се поситовеуе (т. истоветна е) и ихова
суштина. ер ове енергие есу природне нергие суштине. Тако три ипостаси имау
заедничку суштину и заедничке енергие суштине. Ово е учее Светих Отаца.

102

Али, огласили су се арианци и рекли: станите! Не, ние тако. Отац има све ове
енергие али Логос нема све те енергие. Логос има само неке од тих енергиа. Такое,
говорили су, ни Дух Свети нема све енергие кое има Логос. Тако е настала борба коа
е траала толико година, до Првог Васеенског сабора (325.) до Другог Васеенског
сабора (381.).

Оци су одговорили арианцима да када се каже по суштини то не значи по
неопходности како су они подвлачили. Оци су такое наглашавали да то што Отац раа
Сина по суштини нема никакве везе са философским проблемом кои е поставио
Арие. ер ако што када се каже воом (по произвоеу) то не значи да е то за Бога по
неопходности, тако исто ни када е по суштини ние за Бога по неопходности. И када
кажемо по суштини, говоримо то из искуства обожеа а не са становишта философске
проблематике.

Али чак и философски приступ не мора да буде проблем ако имамо на уму да не
постои никаква сличност измеу створеног и нествореног, тако да не значи да оно што
постои у творевини постои и у Богу. Ми о Богу говорило удским езиком и удским
помовима. То, пак, не значи да се то што ми говоримо савршено поклапа са оним што
Бг есте. ер у опито обожеа се одбацуу сва пророштва и сва тумачеа Светог Писма,
сви езици и сви помови, као и сво удско знае кое се односи на Бога. ер Бог
превазилази све што е удско.

Постии едан диван одеак код Дионисиа Ареопагита, где каже да у опиту
обожеа човек разанае да е Бог нити Сам нити Троица, нити едан нити Бог нити
убав итд...! ер не постое називи или помови кои би могли да изразе оно што Бог
есте. Не може човек да обухвати Бога. Не може да Га ограничи. Помови и речи се
користе само као путеводитеи а не да обасне нити да растумаче нешто о Богу.

Суштина арианског учеа есте да за их изрази по суштини или по природи
означавау нешто што е по неопходности, док по енергии и по вои (по произвоеу)
означава слободу Божиу. Пошто е Бог слободан, прави се ово разликовае суштине и
нергиа у Богу како би се сачувала слобода Божиа. Тако, када Бог ствара свет, Он га
ствара апсолутно слободно, без да по Своо суштини или по Своо природи има
неопходност (принуду) да га створи. Ствара га зато што е то зажелео и само зато. А да
то ние зажелео не би га ни створио.

Ово филсофско промишае кое е настало код еретика у области Антиохие
било е веома снажно. Због тога су многи идолопоклоници постали хришани. И поред
тога црква е одбацила ово мишее. Због чега?

Арие е осуивао Атанасиа Великог да уводи у Бога неопходност, када говори
да Отац по природи раа Синаа не по вои како е Арие наглашавао. Осуивао га е,
дакле, да е то што Атанасиие говори као да каже да Отац по неопходности раа Сина
и исходи Духа Светога. Свети Оци су, меутим схватали да раае Сина и исхоее
Духа светога есте по природи Божио, а не по вои Божио. Оваплоее свакако есте
по вои Божио пошто у ему имамо природно единство две природе у Христу.
Зашто су, дакле, Оци одбацили Ариево учее?

Кои е био проблем у вези Ариа? Арие се слагао са апофатичком теологиом да
човек не може да спозна суштину Божиу. У светоотачком предау Бог е неоткривен и
непознат у своо суштини. Исто то имамо и у древном латинском предау са
изузетком Августина. Када оци кажу да е бог познат по своим енергиама, не значи да
помовно спознаемо енергие Божие, него да та енергиа пребива у просветенима и
обоженима. По мишеу Светих Отаца неке енергие Божие могуи да буду помовно
познате по поелдицама кое оставау на створено природи. Али стварно познае
енергиа Божиих иамо у опиту просветеа и обожеа а не у помовном знау кое е
пследица философских напора да се распозна деловае Божиих енергиа у творевини.

103

Арие е, тако, био следбеник апофатичке теологие и прихватао е да е Бог
неоткривен и неспознатив по своо суштини, наравно с тим, што е он говорио да ни
Сам Логос не познае суштину Божиу. Али, ако кажемо да ни Логос не познае
суштину Божиу, тада из овога произилази да Бог нема суштинску свезу са Логосом,
пошто по суштини одмах значи и увоее неопходности у Бога. Да ли то то значи?

Ту се авила и ерес Несторианизма. И док према Ариу Бог не може да има
суштинску везу са нечим што е споа, дакле са неком другом ипостаси, Теодор
Мопсуестиски е говорио да Бог има по суштини свезу са ипостаси Логоса, као и са
ипостаси Духа Светога, али не и са творевином, коа е створена из ничега. Он е тако
примао да унутар Свете Троице Отац има свезу по суштини са Логосом и са Духом
Светим, али не и да Света троица има такву свезу са светом. Као последица овога
настао е едан облик Триадологие кои е био скоро православан али е застранио по
питау оваплоеа. ер ние могао да прихвати да се Логос Христос оваплотио по
ипостаси и по природи своом човечанском природом. Одбацивао е, дакле, природно
седиее две приоде у Христу. Ово е чинио због тога што се држао философске
претпоставке да е свеза Бога по суштини свеза по неопходности и прихватао е да е
само свеза по енергиама и по вои слободна свеза. То е ерес несторианизма, коа не
прихвата природно единство Логоса са човечанском природом еговом, него сматра
да е то свеза по енергии и по вои.

Овде имамо подударае начина мишеа приликом супротставаа
еретицима. Оци цркве су и против арианаца и против несторианаца наглашавали да
по природи не значи по неопходности, да не значи да ако е нека свеза по природи да е
он и принуууа. Из ког разлога?

Може ли семе неког дрвета, када се залива и пази, да одбие да расте, да каже да
нее да расте? Не, свакако. ер у ему, према аристотелу, постои унутраша
ентелехиа, тако да е семе на крау да се развие у одговарауе дрво, било да то жели
или да не жели. Семе чини ( = делуе) сходно своо природи, своо суштини. Постои,
дакле, една унутраша неопходност коа га присиава да постане одреено дрво када
му то дозволе временске прилике.

Аристотел е зео ова пример из створене природе и применио га на нестворену.
Оног тренутка, пак, када неко узме категорие створене природе и када их примени на
несторену природу, пда у заблуду. То е погрешка. Тако се на аргументации против
цркве - коу су користили идолопоклоници, тврдеи да Бог има потребу за светом како
би постао савршен и да га е створио због тога да би Сам био савршен - заснивало и
учее еретика. Оци су се супротставали овим еретицима кои су користили раниу
аргументациу идолопоклоника, тиме што су (еретици) наглашавали философско
разликовае суштине и енергиа у Богу. А еретици су желели да покажу да бог ние
ничим принуен да ствара свет, због тога да би Бог био слободан, те да ствара ако то
жели, а не што мора, ако што е случа код семена кое желело не желело мора да
постане дрво и не може да постане нешто друго. Меутим, овакво размишае кое су
заступали Павле Самосатски, Арие и ихови следбеници, оци су одбацили. Због чега?

Према арианцима по вои значи означава слободну енергиу ( = слободно
деловае), док по суштини означава принуууу енергиу ( = принуавауе
деловае). Теодор Мопсуестиски е рекао да ово правило не важи за едносушност. ер
када постои едносушност, као то е случа са Светом Троицом, онда они могу да
имау свезу по суштини а да Бег не биде бие кое постои принудно. Тако су
несторианци прихватали да у Свето Троици Отац по суштини раа Сина и по
суштини исходи Духа Светога. Али, када е у питау оваплоее, говорили су да не
може да постои суштинска свеза Логоса са удском природом Христовом и да е због
тога оваплоее савршено само по благовоеу и енергиом. Због тога су и осуени.

104

Арие е осуен зато што е признавао свез Оца са Сином и Духом Светим коа
ние суштинска него е по енергии. Несторианци су осуени зато што нису прихватали
природно, дакле ипостасно единство Логоса у Христу са удском природмо
Христовом. Тако су несторианци с едне стране прихватали догмат о Свето Троици
док су с друге стране у христологии наставили да се држе философског гледишта на
ствари, да би, како изгледа, философиу и дае могли да користе у мисионарске сврхе у
диалогу са идолопоклоноцима. Црква е меутим рекал да овакав философски приступ
не може да се користи ни у триадологии ни у христологии. Не може да кле да се
користи та поставка према коо по суштини значи по неопходности.

Како може да се осуди мишее еретика да по суштини значи по неопходности
у Богу а да по вои и по енергии значи слободу?

Ово питае открива едан период до петог васеенског сабора и поново бива
покренузо у време схоластике коа е следовала теологии светог Августина. Видимо да
се ова проблем авао на Васеенским саборима, да се авао у области философие и
да се у Западно филсофии ава до данас. Постое многи кои не прихватаки
хришанско учее о стварау света, зато што не могу да замисле да Бог нема потребу (
= принуду) да створи свет. Тако ово питае слободе има веома велики знача.

Свети Оци излажу православни догмат веома едноставим езиком.Меутим
ихов език постае тежак онда када се поаве проблеми са ересима. Како се, дакле,
оци супротставау арианцима и несторианцима по овом питау? Кои е био одговор
Атанасиа Великог као и Кирила Александриског против Теодора Мопсуестиског по
овом питау? Изгледа да е свим еретицима дат исти одговор. Исти е одговор кои е
дат и на Првом и на Другом и на Треем и на четвртом и на Петом васеенском
Сабору.

А та одговор е следеи:

Категорие као што су неопходност ( = нужност) и слобода, кое се примеуу на
створени свет немау никакве везе са Богом. ер, пошто не постои сличност измеу
Бога и творевине, не постои ни филоосфски проблем, у односу на Бога, кои е
поставио Аристотел о потенсциалности и делатности. Аристотелове категорие су
везане за природу. У природи е положено оно што има потенциал и што може да се
оствари. Зашто? Зато што му е таква природа. То дакле значи да постои една
неопходност у природи да се напредуе до свог коначног облича. Али, пошто нема
сличности измеу створеног и нествореног, то значи да Свето Писмо и теологиа, кои
настое да опишу искуство откровеа нествореног, устави покушавау да опишу оно
што е неописиво.

Бог е неописив, тако да не можемо да имамо философску оносву за
Аристотелову енетехиу, коа се заснива на сагледавау створене природе. Тако, на
основу Аристотелове философие не можемо да направимо правила коа важе само за
оно што е видиво и стврено нити можемо да таква правила и таку егову метафизику
применимо на Бога, на Онога, дакле, кои ние сличан творевини.

На пример, кажемо да е неки човек слободан, а он чини онако како е то у
складу са еговом природом (за оно што не може да чини другачие, што не може а да
не чини), али нешто друго чини у складу са своом воом, онако како то жели. У
човековом животу се асно види разлика измеу онога што е по природи и онога што е
последица слободне вое. На пример, неко жели да има децу, и овде одмах имамо неку
врсту сараде онога што е по природи и онога што е воно. Не може да има децу
само воно, дакле, само своим умом. егова одлука да жели да има децу не ствара
одмах децу. Него е потребно да постои садествовае вое и деловаа. Овде човек не
делуе само по природи, него делуе комбиновано, на основу свога знаа о ономе што
е неопходно и о ономе што жели он чини што чини да би дошао до одрееног

105
резултата. Само у оквирима створеног света постои та поредак према коме неко чини
нешто по природи а нешто по вои. Меутим, ове категорие не могу да се примене на
Бога. То е одговор.

Тако се философско разликовае суштине и нергиа у Богу, кое се темеи на
аристотеловским философским категориама, не може примеивати на Бога. То се не
односи на Бога. Разликовае суштине и енергиа кое чине Оци, произилази из опита
обожеа.

Теме ереси свих ових еретичких струа и философских поставки есте
одбацивае апофатичке теологие, т. чиеници да измеу створеног и нествореног не
постои никаква сличност. Тако не можемо на Бога да применимо категорие
аристотеловске или анти-аристотеловске философие. Под изразом анти-
аристотеловска овде имамо у виду ону философиу коа се заснива на разликовау
суштине и нергиа у Богу и коа просиходи из опита обожеа али коа се претвара у
философиу, дкале, коа се претвара у еретичко философирае. Код ових, светоотачко
разликовае кое произилази из опита постае онтолошко разликовае.

Меутим, светоотачко разликовае нема баш никаве везе са онтологиом. Ово е
свако разумети ако буде читао Дионисиа Ареопагита, кои каже да, када неко стигне до
обожеа, тада разуме да Бог ние ни Сам, нити Троица, нити едан, нити уопште Бог!
Дакле, сва имена и сви помови кое човек користи есу пут ка обожеу, али се све то
приликом обожеа одбацуе, пошто се бог не поистовеуе ни са едним именом или
помом кои Му човек приписуе. Ово знае просиходи из опита прославеа и
обожеа. Ово апостол Павле веома асно описуе: езици е прои, пророштав е
нестати и знае е нестати (1Кор 13, 8). То исто говори и свети Дионисие Ареопагит.

На основу апофатичке теологие свети оци су одбацили и арианизам и
несторианизам. И арианизам то наглашавам кои делуе као да е апофатичан, у
стварности то ние. ер када арие каже да ни Логос не зна суштину Божиу, шта то
значи? Добро, логос не зна суштину Божиу. Меутим, одакле арие зна да оно што е
по суштини представа неопходност ( = нужност) за Бога? Тако е сам Арие себе
издао, ер одакле е то Арие научио да суштина Божиа за ега представа
неопходност?

У схоластичко теологии многи говоре о томе да е Божие бие принуууе по
себи. Меутим, у светоотачко теологии не постои овакав начин размишаа, пошто
ми не познаемо суштину Божиу, тако да не можемо да припишемо Богу категорие као
што е неопходност.

Због тога оци говоре да ако е творевина бие да е онда Бог не бие. То значи да
не постои никаква сличност измеу створеног и нествореног. Ова догмат е
натемении догмат оравославне теологие и он извире из опита обожеа а не из
философског разматраа. Апофатичка теологиа ние философиа, она е истоветна са
опитом обожеа и нисачим другим.

Разматраа отаца цркве на основу коих су они настоали да докажу да логос зна
суштину Оца и да поседуе све енергие Оца, темеи се на одрееним општим
правилима, коа су поштовали и арианци и православни.

едни и други се слажу да се у богу разликуу суштина и нергие. И едини и
други су из предаа наследили разликовае суштине и енергие, према коме е
суштина Божиа непричасна творевини док одреена творевина учествуе у енергиама
Божиим. Не, меутим, у свим еним видовима, пошто се дна енергиа божиа
разликуе по свом облику од других енергиа него учествуу у оним енергиама у
коима им Бог дае да учествуу. Примера ради, сва творевина учествуе у творачко
енергии Божио и у промислитено енергии Божио. Меутим, само нека од
створеа коа учествуу у наведеним енергиама учествуу и у спознано енергии

106
Божио или у обожууо енергии Божио. Обожууа енергиа е она у коо човек
види Бога.

У светоотачком предау постое два вида обожеа. едан е суштински, реч е
дакле о суштини Божио. Ту постои учествовае у суштини Божио. У овоме
учествуу Отац, Син и Дух Свети, пошто е суштина Свете Троице позната само Свето
Троици.

едина твар коа учествуе у овом обожеу есте удска природа Христова.
Стога, Христос као Бог али и човек има као обожее суштину Божиу. Тако удска
природа Христова не учествуе само у нествореним енергиама Божиим, него учествуе
и у суштини Божио. Због тога единство две природе у Христу, единство Божанске и
човечанске природе, есте и единство по суштини и по испостаси и по природи. Овакву
терминологиу свако може да пронае код Отаца цркве.

Тако Христос познае суштину Свете Троице те е христос извор славе Божие,
дакле, извор нестворених енергиа Оца и Светога Духа, пошто постои ипостасно
единство Логоса с удском природом христовом. ер свака личност Свете Троице
есте природни извор нестворених енергиа и стога три лица имау нестворену суштину
Очеву.

Свакако, Логос и Дух имау своу суштину од Оца. Заедно са суштином, од Оца
имау и енергиу суштине као и силу суштине. Они не учествуу по благодати у
суштини Очево, него пребивау у суштини Очево. ер им е Отац дао све оно што Сам
има. Све што Отац има дао е Логосу и Духу Светоме.

Тако Отац има своу ипостас и има ен начин постоаа, кое есте нероеност.
Али он има и своу суштину као и енергиу суштине. Тако е Отац узрок постоаа
ипостаси логоса али ние узрок постоаа егове суштине као ни енергиа Логоса. ер
Отац е логосу дао своу сопствену суштину и енргие суштине. Тако Логос по природи
има суштину и енергие Очеве. Постои дакле, истоветност суштине и енергиа Оца и
Сина. Али Логос има и свое постоае од Оца. Постоае, дакле, ипостаси свое.
Меутим, то има на другачии начин него што има суштину и енргие. Ипостас логоса
се раа. Због тога Оци разлиуу начин постоаа ипостаси логоса као и начин постоаа
Духа Светога од зеднице суштине и нергиа. Ипостас Логоса се раа, док ипостас Духа
Светога исходи од Оца.

Тако код три Чичности Свете Троице постои заедничкост суштине и нергиа,
али не постои заедничкост ипостаси.* Због тога оци и кажу да постои заедничкост
суштине Оца и Сина али да не постои заедничкост ихових личности. Личност,
односно Ипостас ние дакле заедничка. Ово захтева посебну пажу, пошто постое
списи кои сештампау и кои говоре о заедници Личности Свете Троице или о
заедници ипостаси. Тако се раа одреени покуша да се успостави теме едне
заедничареске терминологие хришанске вере. Свакако да Света Троица нема
никакве везе са удским заедничареем. А ако створимо неку теориеу заеднице коа
се односи на личности Свете Троице, требало би да кажемо да су оци научавали

* У гречком изворнику е употребена реч коа се на српски уобичаено
преводи као заедница, односно причастие, пречеше. Меутим, на овом месту
сматрамо да е аутор желео да нагласи да суштина и енергие есу заедничке свим
лицима Свете Троице, док ихове Ипостаси нису заедничке. Зато смо ову реч и
превели натегнутим изразом заедничкост да бисмо на та начин предурепдили
погрешно теолошко разумевае уколико бисмо рекли да меу ипостасима Свете
Троице не постои заедница (прим. прев.). Меутим, у даем тексту емо видети да се
аутор поиграва овим значеем речи те на такав начин долази до сасвим
парадоксалних закучака да се личности Свете Троице нису у зеедници!

107
противно овоме, пошто су асно говорли о томе да су личности Свете Троице не-
заедничке.*
Арие ние прихватао ово разликовае, ер, према Ариу само су неке енергие
заедничке. ер ова заедница ние просто една заедница него е узаамно учествовае.
ер Си нучествуе у божанству Оца атако и Отац може да учествуе у Сину. Тако и
човек, када се обожи, може да учествуе у божанству Оца и Сина и Светога Духа али та
човек тада не постае извор суштине Божие. Такав обожени човек може да постане
извор Божанске благодати, како и бива, али не може да постане извор суштине. Он
постае извор само по благодати и по енергиама и по добром настроеу вое. Али
никада по суштини. Тако да Свети кои су достигли обожее нису исто што и Христос.
То е тако зато што е обожее Светих енергиа Божиа. А обожее е Христово у
суштини Божио. Ово, меутим, еретици не разумеу.

Меу арианцима постое одреене схеме и коришее одреене теминологие
коу су користили и Свети Оци, али постое и изрази кое оци користе након првог
Васеенског сабора. Пре овог сбора постоала е извесна помовна неасноа код Отаца
када е ова тема у питау. Након првог Ваеенског Сабора долази до прочишеа
терминологие, мада не у потпунсоти. Коначно разашее терминологие долази са
другим васеенским сабором, када се коначно асно утвруе разликовае измеу
суштине и ипостаси. Пре овога сабора едини кои су асно разликовали суштину од
ипостаси били су Кападокиски Оци (Василие велики, Григорие Богослов итд), док е
код осталих отаца по овом питау постоала одреена неасноа.

Због тога израз едносуштан () ние био прихватив за многе
конзервативне Православне Оце, кои су ова поам одбацивали ер су га сматрали
опасним, можда и због тога што е он могао да буде схваен у смислу бпоистовеиваа
(да се на та начин Отац поистовеуе са Сином). ер у време када е Павле Самостаски
био осуен ова пома е означавао, користио се у смислу поистовеиваа.
Разликоваем сушине и ипостаси, нетсала е опсаност да се ова поам схвати у смислу
поистовеиваа и од тада се поам едносуштан користи у смислу да Отац, Син и Дух
Свети имау едну суштину.Имау, дакле, едну суштину али се не поистовеуу по
ипостасима. Постои истоветност суштине и енергиа, али не и истоветност ипостаси.
ер Отац есте Ипостас и Син есте Ипостас и Дух Свети есте Ипостас. Три Лица имау
заедничку суштину и заедничке енергие суштине. Тако се поам едносуштан не
односи на ипостас него на то да Отац, Син и Дух Свети имау едну заедничку
суштину. Тако е она ова начин расветено ово питае и поам едносуштан е био
прихваен и од стране конзервативниих Отаца Цркве, пошто е направено
разликовае суштине и ипостаси.

Изгледало е да су овим напорима Отаца арианци били поражени у довоно
мери. Касние се, меутим, поавила една друга група арианаца, кои су се одвиили од
Ариа. Они се се користили аристотеловским списима против учеа цркве. То су били
Аетие и Евномие. Против Евномиа е писао Свети Василие Велики али и Свети
григорие Ниски, кои е и написао набое дело против Евномиа. Али и григорие
Богослов е у своим списима против ега писао.

Евномие е свое учее одвоио од Ариевог на неким одрееним местима. За
разлику од Ариа Евномие, кои е био епископ Цркве, е поситовеивао нестворену
суштину Божиу са нествореном енергиом Божиом и одеивао е створене нергие
Божие од нестворене суштине Божие. Док, дакле, код Ариа имамо нестворену

* У складу са гором напоменом, овде примеуемо као да е код аутора дошло до
бркаа помова заедничкост и заедница. Ипостаси или Личности Свете Троице
свакако нису заедничке т. не поистовеуу се - али свакако есу у зедници. Св. Оци
су едно и друго потвривали у своим списима (прим. прев.).

108
суштину и нестворене енергие кое се меусобно разликуу, код Евномиа имамо
нестворену суштину и нестворене енергие кое се поистовеуу меусобно, али се
разликуу од створених енергиа. А таквих има много.

Евномие е наглашавао да свака енергиа треба да буде одговарауа
последицама кое изазива. Тако Бог има све могуности али их све не користи, него
ствара енергие кое су испод силе Божие и кое су одговарауе последицама кое
изазивау. Тако е енргиа коа е довела логоса у постоае виша енергиа, од енергие
коом е створена творевина. Тако е читава творевина створена по одрееном поретку,
произилазеи од деловаа нижих енергиа. Према Евномиу, Логос и Дух Свети нису
поаве али творевина есте поава и свака има твар има своу енергиу.

Свети Григорие Ниски е оптуживао Евномиа да, по ему, уместо да имамо
Свету Троицу, има Свету Петорицу (!), пошто он прибраа и две створене енргие,
Логоса и Духа Светога. На та начин стварни Отца Логоса ние Прва суштина него
една створена енергиа. И Дух Свет такое не происходи на исти начин као ни Син,
него е он дело едне створене енергие Сина. Тако прво имамо Бога, након тога имамо
енергиу Отац, па потом имамо Логоса и енергиу Син, па након тога Духа Светога
и на крау енергие свих врста! Другим речима, Евномие е узео одреена места Отаца
и поништио их. Говорио е да Бог, код кога се према оцима енергие суштине
недеиво деле на делове, есте една суштина коа има многе створене енергие.

Са гледишта аристотеловске философие, то то е Евномие поистовеивао
нестворену суштину са нествореним енергиама, значи да Бог суштински нема никакве
везе са светом, него да се однос бога са светом заснива на створеним енергиама. Тако
се ствара, говорио е Евномие, едно ново стае. Тако, према ему, ние тачно оно што
су Арие и арианци говорили да суштина Божиа ние спознатива. Евномие е
наглашавао да е суштина Божиа позната и да ош може да буде и откривена!

Евномие е наглашавао да е суштина божиа позната логосу. А оци су ти кои су
му приписивали де е говорио да е та суштина логосом и откривена. Да е говорио да е
суштина божиа откривена не само Логосу него и човеку. А ово е тако према Евномиу
због тога што е Сам бог открио имена свое суштине. Тако е он говорио да су сва ова
имена суштине божие откривена човеку од стране самог Бога.

Након овога напао га е Свети григорие Ниски говореи: Где се налази реч
нероен? ер ово име не постои нигде у Светом Писму! Али и име Отац према
Евномиу есте име нергие Божие а не име суштине Божие. Меутим, Евномие е од
отаца био осуен и због тога што е поистовеивао име Оца са суштином Божиом.
Меутим, он е сам говорио да ово име поистовеуе са енергиом Божиом. Шта то
заправо значи, ние сасвим познато.

Према Евномиу, дакле, Бог има много енергиа. Логоса не ствара своим
нествореним енергиама, дакле не ствара га по суштини, пошто Евномие ние
признавао свезу по суштини измеу Оца и Логоса. Шта е чинио? Измеу нестворене
енергие Божие и природе логоса уметну е едну створену енергиу коа следуе
нестворено суштини Очево и овом створеном енергиом Бог ствара Логоса. Након
тога е додао и другу створену енергиу коа ствара Духа Светога. Ове нергие су
едноставне енергие. една енергиа за Логоса и една енергиа за Духа Светога. То е
разлог због кога по Евномиу постои едан Логос и едан Дух Свети.

А када е реч о творевини, према Евномиу постое многе енергие Дух Светога.
Зашто? ер постои една створена енергиа за сваку врсту. У противном не би постоало
много врста. Постои тако една енергиа коа е довела логоса у постоае и на исти
начин постои едан Дух Свети, пошто га е една енергиа довела у постоае. А
постое и многе енергие Духа Светога за свет. ер када би постоала само една
енергиа Духа Светога за свет, у свету би постоала само една врста.

109

Овде видимо како е извргнуто светоотачко учее о едно просто енергии Духа
Светога коа се дели нераздеиво на делове. Ово е учиено употребом филосоие.

Свакако да е немогуе да се неко супротстави Евномиу ако добро не познае
Григориа Ниског, ер током борбе василиа Великог са Евномием одфреене ствари су
остале неасне. Само су у другом делу Василиа Великог ове ствари рашчишене.
Меутим, суштина одговора Евномиу налази се у код Светог Григориа Ниског.

КРА
И БОГУ СЛАВА






Поговор
Светоотачко богослове


О ован Романидис се родио се 1927. године у Пиреу. егови су родитеи
пореком били из древног Прокопиона у Мало Азии где е пострадао Св. ован Рус.
О. ован се теологии учио на семинарии Св. Крста у Бостону, на еилском
универзитету, на институту Светог Владимира у урку и на институту Светог Сергиа
у Паризу.

О. ован Романидис свакако спада у ред назначаниих Православних богослова
прошлог века. егов утица на поколеа студената коима е предавао као и на броне
читаоце кои су са пажом пратили егово стваралаштво е огроман. Зато е велико
задовоство представити православно читалачко публици ош едну егову кигу. У
свом предговору ово кизи, проф. Георгие Металинос не штеди похвале када говори
о о. овану Романидису и еговом стваралаштву. Он чак каже да се савремена
православна теологиа може поделити на време пре романидиса и на време после
Романидиса. Знача о. ована, егов углед и утица егових списа свакако е велики
мада су похвале кое о износи проф. Георгие Металинос донекле панегиричне.
Ова кига, насловена Светоотачко богослове представа, уствари,
предаваа коа е о. ован одржао 1983. године. егови верни слушаоци су та
предаваа прво снимили на траку а потом су их прекуцали, исправили и дотерали.
език о. ована е иначе релативно тежак, али овде у предаваима он е лакши, што е
природно с обзиром да е реч о усменом произношеу. О. ован, иначе, никада ние
користио претходно написане материале него е увек говорио напамет. То се види и по
лепршавом стилу и извесно необавезности у изразу. С друге стране, егов наступ е
често веома оштар, па на моменте и заедив. Читалац треба да има на уму да су ово
предаваа, па ние чудо што недостау напомене кое би прецизние упутиле на изворе,
било светоотачке, када се на их позива, било на савремене теолошке када исте
критикуе.

У сваком случау, запажаа коа дае о. ован веома су занимива и понекад
прилично оригинална. Он дае едно тумачее предаа и приступ цркви какав ние
уобичаен у савремено православно теологии. Многе теме, о коима би читаоц, сходно
наслову, очекивао да нае много тога изреченог, едностно нису споменуте или су
споменуте само успут. Разлог томе, сматрамо, треба тражити у чиеници да су
предаваа коа се налазе у ово кизу уствари предаваа са само едног семестра те да

110
се многим значаним темама светоотачког богослова о. ован бавио било на неким
претодним предаваима било на неким касниим. Такое, стичемо утисак да е о. ован
донекле и намерно заобишао уобичаене важне теме светоотачког богослова да би
нагласио оно што е сматрао да е у сагледавау истог до тада пропуштано или
занемаривано.

Основна теза коа се провлачи кроз читаву кигу есте да се православе
разликуе од других религиа па и од других хришанских конфесиа по томе што е
исцелитено, однонсно терпеутко. Суштину предаа, о. ован зато види у триади
очишее просветее обожее. У том контексту он настои да протумачи готово
све што у предау постои, укучууи и Свето Писмо. Стиче се, понекад, утисак да е
аутор свесно занемарио све остале аспекте да би истакао ова. Помало чуди што, када е
реч о обожеу, има тако мало тога реченог о евхаристии. Чак и када о о говори то е
некако успут, врло кратко и без великог удубива. Дае, када е реч о есхатологии о
коо о. ован говори углавном негативно, наглашавауи потребу исцееа овде и
сада, чини се да он уствари говори о есхатологии каква преовладава у западном
богослову, т. о есхатологии коа се своди само на последи догаа а кои ни на кои
начин не постои у садашем времену. Православно виее есхатологие као Царства
Божиег на литургии у икони присутног овде и сада, зачудо, ние поменут.

И у ово егово кизи е заступена егова теза о роместву. По еговом
схватау ромество превазилази гренице елинског или грчког националног биа и
обухвата многе народе са хришанским наслеем. Тако су ромеи и они кои не говоре
грчким езиком, као на пример ермени, Сирици, Словени. У том смислу, можемо речи
да е о. ован био противник национализма какав се понекад авао у неким помесним
црквама и да е заступао ромески интернационализам.

О. ован се такое ава као беспоштедни ритичар Западног, латинског или како
е он обичаавао да кеже Франко-латинског хришанства. И у кизи коа е пред нама
он се освре на поедине аспекта схоластичке теологиие кое посматра из веома
критичке перспективе. Он, такое, ние мае критичан ни према елинском
философском наслеу коме не види никакво место у корпусу хришанског учеа.
Хришанско учее е, према ему, засновано на опиту обожеа и нема никакве везе са
философским напорима. Штавише, сваки философски напор по овим питаима води
директно у ерес. Философирае, односно философски приступ теологии есте и корен
егове критике схоластике и Западне теологие уопште.

Иако се кига коа е пред нама никако не може сматрати коначним и
заокруженим прегледмо светоотачке теологие, него пре едним предлогом новог
сагледаваа исте, она као таква есте занимива и значана за православне теологе и
верне кои се занимау да бое упознау како саму светоотачку теологиу тако и новиу
православну теологиу чии е о. ован несумиво едан од значаниих редставника.

На крау доносимо непотпун списак значаниих дела о. ована Романидиса на
енгелском и грчком езику.

1.
2. ,
3.
4. , ,
5.
6.
7. ORTHODOX AND ORIENTAL ORTHODOX CONSULTATION LEO OF ROME'S SUPPORT OF THEODORET DIOSCORUS OF
ALEXANDRIA'S SUPPORT OF EUTYCHES AND THE LIFTING OF THE ANATHEMAS
8. REMARKS OF AN ORTHODOX CHRISTIAN ON RELIGIOUS FREEDOM -
9. ST. CYRIL'S "ONE PHYSIS OR HYPOSTASIS OF GOD THE LOGOS INCARNATE" AND CHALCEDON
10. HIGHLIGHTS IN THE DEBATE OVER THEODORE OF MOPSUESTIA'S CHRISTOLOGY AND SOME SUGGESTIONS FOR A
FRESH APPROACH
11. ORIGINAL SIN ACCORDING TO ST. PAUL

111
12. THE ECCLESIOLOGY OF ST. IGNATIUS OF ANTIOCH
13. ORTHODOX-HETERODOX DIALOGUES and THE WORLD COUNCIL OF CHURCHES
14.
15. ISLAMIC UNIVERSALISM AND THE CONSTITUTION OF MEDINA
16.

17. I
18. UNITED TO MODERN TECHNOLOGY, THE SICKNESS OF RELIGION IS LEADING TO ECOLOGICAL SUICIDE, HAPPINESS
AND GLORIFICATION ARE ENGAGED IN THEIR PRIMORDIAL COMBAT, AND THE SCIENCE OF FALSIFYING HISTORY FOR
CONTROLLING OTHERS IS STILL QUITE BUSY.
19. NOTES ON THE PALAMITE CONTROVERSY and RELATED TOPICS
20. , ,

21. -
22. ;

Мр Александар аковац

112

Document Outline