Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
ЛЕСТВИЦА БОЖАНСТВЕНОГ УСХОЕА
Онима кои желе да им имена буду уписана у кигу живота,
ова кига са извесношу показуе набои пут ка циу. ер,
уколико е проучимо, увериемо се да са сигурношу води оне
кои е следе, чувауи их од свих невоа кое воде у пропаст.
Она нам представа едну лествицу коа полази од земаског
и достиже до небеског, откривауи Бога кои седи на еном
врху. у е, чини ми се, видео и аков кои е савладао и
превазишао страсти, у тренутку починка на свом подвижничком
одру. Започнимо, дакле, молим вас, и ми за усрем и вером
усхоее по ово мислено и небеско лествици, чии почетак
сачиава одрицае од земаскога, а кра - сам Бог убави.
Свети ован Лествичник
1
САДРЖА :
Предговор
Увод
Поука I
О одрицау и одваау од суетног живота
Поука II
О беспристрашу
Поука III
О туиновау
Поука IV
О блажено и незаборавно послушности
Поука V
О бриживом и истинском покаау,
о животу светих осуеника и о тамници
Поука VI
О сеау на смрт
Поука VII
О плачу кои доноси радост
Поука VIII
О безгневу и кротости
Поука IX
О злопамеу
Поука X
О оговарау
Поука XI
О многоговоривости и утау
Поука ХII
О лажи
Поука ХIII
О униниу
Поука XIV
О стомаку, равом господару кога ипак сви воле
Поука XV
О нeтено чедности и целомудрености,
кое трулежни постижу трудом и зноем
Поука ХVI
О среброубу и о нестицау
Поука XVII
O неосетивости, т. умртвеу душе
и смрти ума пре смрти тела
Поука XVIII
О сну, о молитви и саборном богослужеу
Поука XIX
О телесном бдеу и о томе како га треба упражавати
Поука XX
О детиасто страшивости
Поука XXI
2
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
ПРЕДГОВОР
О животу светог ована Лествичника, писца Лествице, не зна се много. Обично се
узима да е роен 525. године, вероватно у Цариграду, у побожно породици богатих и
знаменитих цариградских племиа, светих Ксенофонта и Марие. Према ономе што о
ему пише монах Данило, свети ован е дошао у Синаски манастир када е имао шес-
наест година. Синаски манастир, од IX в. познат под именом свете Екатерине, саградио
е византиски цар устиниан 527. године у северном подножу едног од главних
синаских врхова, ебел Мусе, на Синаском полуострву. Манастир е убрзо постао
средиште духовног живота и стециште монаха из Египта и Палестине, па чак и из
других, даих земаа. Ту долази и свети ован, и живи под руководством светог
старца Мартириа све до старчеве смрти, пуних деветнаест година. Тада се повлачи у
едну пеину у синаским врлетима, на месту званом Тола, где живи пуних четрдесет
година у веома строгом подвигу, и то прво потпуно сам, а потом са учеником Мосием.
егови подвизи и светост почиу да привлаче уде, монахе, кои долазе ради савета,
утехе, исцееа. Изгледа да се после четрдесет година проведених у Толи вратио у
манастир да настави са општежитеним подвигом, можда и на тражее брае. Тек,
сигурно е да га братство Синаског манастира бира за игумана. Та избор се догодио
вероватно почетком 600. године, ер е с есени те године сачувано едно писмо светог
Григориа Великог, папе римског упуено светом овану као игуману синаском. Колико
е свети ован после тога провео на положау игумана ние могуе утврдити, али се зна
да га е за живота напустио, уступивши га роеном брату, Георгиу, и повукао се у своу
испосницу у Толи, где е вероватно и умро. Ако е тачно предае да е умро у
осамдесет трео години старости, онда би година егове смрти могла бити 608.
Свети ован е био веома образован човек. То се види из еговог дела Лествице, у
коме се може установити широко познавае не само светоотачке литературе и Светог
Писма, него и класичне философие, па чак и извесних лаичких наука, као нпр.
медицине или воне вештине. Тиме се потвруу речи еговог биографа да е био човек
"са општим образоваем". Под општим (енциклопедиским) образоваем у то доба се
подразумевало темено познавае граматике, поетике, реторике, философие,
математике и других дисциплина. егово име било е познато широм културног света
ве за време еговог живота, што недвосмислено доказуе егова лична веза и
преписка са римским папом, светим Григорием Великим, као и многоброне везе са
разним подвижницима и светитеима Блиског Истока. На основу података у само
Лествици, може се закучити да е он и путовао, и обилазио чувене центре, посебно у
Египту, као што су Каноп, Филаки (Тамница) код Александрие и други. Колико е био
цеен као духовник и посвееник у божанске тане, набое сведочи писмо светог
ована, игумана еднога другог синаског манастира, Раиту, удаеног од манастира
свете Екатерине око 30 км. ован Раитски моли да му игуман синаски напише и
пошае едну кигу посвеену монашком животу, монашко философии. Тако и настае
Лествица, или Раска Лествица, главно дело светог ована, по коме он и носи назив
3
Лествичник. То е спис саставен из тридесет поука: као што е потребно да човек
проживи тридесет година од свог роеа да би постао зрео - по мерилима онога доба -
тако е и монаху потребно да прое тридесет ступева у своме подвигу, да би достигао
духовно савршенство. Идеа Лествице, т. ступевитог узрастаа у духовном
савршенству, узета е из познатог сна старозаветног праоца акова (Пост.28,12-13).
Символички, аковева лествица, коа стои на земи а врхом дотиче небо, по коо се
анели Божии пеу и силазе, и на чием се врху налази сам Господ - треба да означи
човеков пут ка висинама божанског савршенства, везу измеу земе и неба, пут на
коме човека прате анели Божии и кои има сасвим одреен ци: самога Господа Бога.
Монашки подвиг треба да буде пут коим се душа поступно ослобаа од земаског и
уздиже ка небеском. Отуда символички назив Лествица.
Уз Лествицу, преподобни ован Лествичник е, посебно за раитског игумана, написао
спис под називом Поука пастиру, у коме се дау практични савети манастирском
старешини (настоатеу) у погледу духовног руковоеа братством. Осим тога, сматра
се да е свети ован написао и коментаре еванеа по Матеу и Луки, као и известан
бро писама монасима. Меутим, ти коментари и писма су изгубени. Изгубено е и
егово писмо светом Григориу Великом.
Лествицу, као и Поуку пастиру, уз преписку светог ована са ованом Раитским, и
остале биографске списе о Лествичнику, превео сам са грчког оригинала обавеног у
Миово Патрологии (РG. 88, 583-1248), поредеи уз то и нановие издае у Соrоnа
Ратrium Sаlеsiаnа, Ser. Gr., VII/IX, 1941, као и грчко издае Софрониа Еримита,
Константинопо, 1883. Приликом превоеа сам имао у виду и извесне постоее
преводе, као: латински, руски, италиански. Да би се омогуило лакше сналажее,
проверавае или цитирае према оригиналу, црним цифрама у загради обележио сам
броеве колумни у издау Миа.
Димитрие Богданови
Београд, 1961.
4
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
УВОД
(596) Кратко житие аве ована, званог Схоластик, игумана свете Синаске горе и
правог светитеа, кое е саставио Данило, монах раитски, частан и врлински
човек
Нисам у стау да сасвим тачно кажем где се родио и у коме се чувеном граду васпитао
ова велики човек пре него што се одао монашком подвигу. Меутим, сасвим поуздано
знам у коме се граду дивни отац сада налази и где се божанском храном части. ер, и
он сада пребива у граду о коме на едном месту говори милозвучни Павле,
ускликнувши: Наше е живее на небесима (Фил.3,20), те у невештаственом осеау
храни сво дух оним чега никада ние доста, ужива у призору бесмртне духовне лепоте и
духом се радуе духовном. Он прими награду достону свога зноа и почаст за неуморни
труд, добивши вечно наслее и придруживши се за свагда онима чиа нога стои на
(597) правом путу(Пс.25, 12), постауи едно са има.
На кои начин е ова човек од крви и меса достигао бестелесна биа, изложиу што е
могуе асние.
У своо шеснаесто години (по духовном узрасту, меутим, хиаду година стар),
блажени предаде себе Великом Свештенику као чисту и добровону жртву. Телом се
попе на Синаску а душом на небеску гору, у намери, мислим, да му баш то видиво
место послужи као набои путовоа ка невидиво гори. Пресекавши срамну
бестидност туиноваем, тим одличним средством да се успостави надзор над своим
страстима, он достиже и дубоко смиреноуме, те ве у самом почетку подвига сасвим
паметно прогна варалицу самоугааа и самопоуздаа: погнуо е главу и поверио се
едном одличном укротитеу младости, како би, воен еговом сигурном руком, без
опасности прешао дубоко море живота. Тако е потпуно умртвио себе: имао е душу као
без разума и без вое, лишену чак и природног своства [1]. Што е ош чудние, он,
човек са општим образоваем [2], постае ученик небеске простоте, сматрауи охолост
философие за нешто набесмисление и сасвим туе смиреу.
После деветнаест година, пославши свог васпитача небеском Цару као неког посланика
и заступника, он и сам излази на поприште безмолвиа, држеи у рукама молитве свог
великог оца као оруже за разарае неприатеских тврава. Пронашавши место
згодно за усамени подвиг, удаено од (600) цркве око пет стадиа (то место се зваше
Тола), проведе четрдесет година у истраним подвизима, свагда пламтеи ватреном
убаву Божиом.
Ко може речима да опише и приповедаем да ода достоно признае подвизима што
их е он тамо извео! И како да се открие сваки труд егов, у таности сеан! Ипак, макар
и само по неким од главних подвига, мои емо добити извесну представу о свесветом
богатству трисветога.
ео е од сваке врсте хране коа се без приговора допушта монасима, али врло мало.
5
Тим путем, како ми изгледа, премудро сломи рог таштине и таквом уздрживошу
сузби господарицу што много извоева, претеи о оскудицом: Умукни! Престани!
Усаменошу и избегаваем сусрета са удима угасио е пламен ове пеи [т. тела],
претворио га сасвим у пепео и потпуно стишао. Путем милостие и оскудице у
животним потребама, ова унак е храбро избегао обожавае идола (уп. Кол.3,5).
Подизао е душу из свакодневне самрти и клонулости [3], боцкауи е сеаем на смрт
као иглом. Клупче пристраша и сваковрсних чулних уживаа размотао е служеи се
светом тугом. Тираниу гнева убио е мачем послушности ве пре тога, а пиавицу
пауколике таштине усмртио е тиме што се ретко авао меу удима, и ош рее
говорио.
А шта тек да се каже о победи коу е та дивни посвееник извоевао над осмом
страшу [4], шта онда о навеем ступу очишеа што га е ова Веселеило (уп.
Изл.31. итд.) послушности [5] започео, а Господ небеског ерусалима довршио своим
доласком? Без послушности се, наиме, не могу победити аво и дружина егова. На
кое место у овоме венцу да ставим извор егових суза (нешто што се не срее (601)
тако често), чиа скривена радионица постои ош и сад: една врло мала пештера у
подножу планине, удаена од егове и свачие келие таман толико да се не створи
повод за славоубе? Но, та пеина е била блиска небу по тужним ауцима и
дозивау у помо, кои су се разлегали из е са снагом коу обично испое они што су
прободени мачем или они коима усианим жезлом боду и ваде очи.
Предавао се сну искучиво толико колико е потребно да природа ума не буде
озлеена неспаваем. А пред спавае би се много молио и саставао киге: то му
беше единствено средство против униниа. Па и сав живот му беше една непрекидна
молитва и неизмерна убав према Богу. Посматрауи Бога, дау и ноу, у чистоти
свое светости као у огледалу, он ние хтео, или, ош тачние речено, ние могао да се
засити.
Поводеи се за еговим примером, неки монах Мосие га е упорно молио да га прими
за ученика и да га упозна са правом философиом. Покренуо е чак и неке старце да оду
великоме овану. Захваууи иховим молбама ован пристаде да га прими. еднога
дана ован нареди Мосиу да оде у градину и тамо наспе земе коа би била згодна за
обделавае и неговае повра. Стигавши на одреено место, Мосие вредно приону
на посао кои му е заповеен. Но, када дое подне и освои навеа припека (тада беше
месец август), Мосие се склони у сенку еднога огромног камена, леже и заспа. А
Господ, кои нее ничим да ожалости свое слуге, по обичау своме предухитри
опасност. Велики старац, кои е у своо келии седео и размишао о себи и (604) о
Богу, паде у неки лагани сан, у коме виде едног свештеноликог човека како га буди и
кори га због еговог сна, и говори: "оване, како можеш да спаваш без бриге док се
Мосие налази у опасности?!" ован нагло скочи и наоружа се молитвом за свог
ученика. И када се предвече Мосие вратио у келиу, упита га ован, да му се ние
десило штогод неочекивано и неприатно. А ова одговори: "Огромна стена би ме
сигурно згечила док сам у подне спавао под ом, да ми се ние причуло како ме
зовеш, те сам у едном скоку био далеко од тог места". А ован, истински смиреноуман,
ништа не рече о своме виеу, него скривеним уздасима и силином убави славаше
благога Бога.
Беше он узор врлине и лекар невидивих рана. Тако, на пример, едан човек, по имену
6
Исакие, снажно обузет тешким демоном телоуба и ве клонуо духом, притече брзо
овоме великом подвижнику и откри му, ецауи, своу страшну борбу. Задивен
еговом вером, божанствени ован му рече: "Приатеу, да станемо обоица на
молитву!" И тек што су завршили моее, док е измучени Исакие ош лежао ничице
на земи, Бог испуни жеу слуге свог (како не би испало да Давид лаже, уп.
Пс.144,19), и змиа утече под ударцима истинске молитве. А болесник, осетивши да се
излечио, беше сав изван себе, па захвали и ономе што се молио за ега и Ономе кои
га е услишио.
Неки, пак, подбадани завишу, назваше светог ована брбивцем и наклапалом. А он
их делом поучи, показавши свима да све може у Христу кои му дае мо (605)
(Фил.4,12): утао е читавих годину дана, тако да су се подсмевачи егови претворили у
молитее, кои говораху: "Затворили смо извор из кога нам е вечито текла корист, и
нашкодили смо спасеу свих!" А он, не волеи да се обашава, послуша их и настави
са своим преашим начином живота као да се ништа ние десило.
После тога, у знак признаа за све егове врлине, уздигоше га едногласно, и против
егове вое, као неког новоавеног Мосиа, на положа игумана у братству.
Поставивши свеу на свеак старешинства, добри бирачи не погрешише: овану то
беше повод да се и сам приближи гори Синаско. Попевши се духовним лествама, он
уе и у таанствено светилиште невидивог храма, те у виеу прими богонаписано
законодавство. 1Речу Божиом отвори уста своа и надахну се Духом и речи почеше да
навиру из богате ризнице егова срца. И достиже кра свог видивог живота водеи
Израице, монахе, разликууи се од Мосиа само по едно ствари: по томе што уе у
гори ерусалим. ер, Мосие, због чега - не знам, ние ушао у дои ерусалим [6].
Дух Свети е говорио кроз егова уста. То сведоче многи кои се преко ега спасоше
или се ош и сада спасавау. Набои сведок егове спасоносне мудрости е она нови
Давид [7]. Сведок е био и добри ован, наш предобри пастир, кои е убедио овога новог
боговидца да ради користи пастве сие своим духом са горе Синаа и да нам покаже
свое богонаписане таблице, кое садрже споа - делатне савете, а изнутра - упутства
за сагледавае.
(608) Покушао сам да у неколико речи изложим много: и меу риторима се навише
цени краткоа излагаа.
О истоме ави овану, игуману Синаске Горе, т. Лествичнику [8]
Ава Мартирие дое едног дана са авом ованом к великом Анастасиу. Када их угледа, он рече ави
Мартириу: "Реци, ава Мартирие, одакле е ова дечко? И ко га е постригао?" А ова му одговори: "Тво е
слуга, оче, а постригао сам га а". И рече му Анастасие: "Гле, ава Мартирие, ко би рекао да си игумана
синаског постригао!" И не превари се свети Анастасие: после четрдесет година, ован заиста постаде
наш игуман.
Другом приликом, опет, поведе ована са собом егов учите, ава Мартирие, у посету великоме овану
Саваиту, кои тад живаше у пустии Гуда. Када их виде, старац устаде, нали воде и опра ноге ави
овану, па га поуби у руку. Ави Мартириу, пак, не опра ноге. Када га ученик егов, Стефан, упита
зашто е тако урадио, он му рече: "Веру ми, чедо: ко е та дечак - а не знам, али а игумана синаског
примих и игуманове ноге опрах".
Па и ава Стратигие, на дан када е ава ован пострижен у егово двадесето години, прорече да е
7
постати велика звезда.
Онога дана када е ава ован постао наш игуман окупило се негде око шест стотина гостиу. Док су они
седели и ели, ава ован спази неког човека кратке косе, одевена на еврески начин у синдон, како трчи
амо-тамо и заповеднички издае нарееа куварима, економима, келаритима, и осталим служитеима.
Када се народ разие и слуге седоше да еду, потражише онога што е све обилазио и издавао наредбе,
али га не наоше. Тада им слуга Бовжии, преподобни отац наш ован, рече: "Пустите га! Господин
Мосие ние ништа необично учинио тиме што е послужио на своме месту".
Када е едном у палестинско области настала суша, на молбу тамоших становника помоли се ава
ован и паде обилна киша. Ние ни невероватно: ер е Господ учинити по жеи оних кои га се бое, и
услишие молитву ихову (Пс.144,19).
(609) Треба да се зна да е ован Лествичник имао роеног брата, чудесног аву Георгиа, кога он ош за
живота свог постави за игумана синаског, а сам се предаде безмолвиу, кое он, као мудрац, од почетка
изабра себи за невесту. Када е дошао час да ова наш нови Мосие, насветии игуман ован, оде
Господу, стааше пред им плачуи ава Георгие, брат егов роени, говореи: "Ето, оставаш ме и
одлазиш? Молио сам се стално да ти мене испратиш: ер, а нисам ни способан да без тебе управам
манастиром, о, мо господине! А ето, сада а тебе испраам!..." Рече му ава ован: "Не тугу, и не брини!
Ако стекнем слободу код Господа, неу те оставити да напуниш ни годину дана после мое смрти". Тако
се и збило: после десет месеци оде и Георгие Господу.
(624) Писмо светог ована, игумана раитског
Веома поштованом овану, игуману Синаске горе
Изузетном и равноанелском оцу отаца и превасходном учитеу, грешни игуман раитски шае поздрав
у Господу.
Пошто е нама, убогима, позната твоа у Господу непротивречива у свему и сваком врлином украшена
послушност, нарочито у ономе у чему треба да се умножи таланат што ти га Бог даде, решили смо да ти
пишемо, макар колико убоге и адне биле наше речи, имауи на уму оно што е речено: Упита оца
свога, и обасние ти; старие твое, и реи е ти (Пон.Зак.32,7).
Стога те, круно врлина, овим писмом молимо као заедничког оца свиу нас и учитеа набоег, по свему
стариег у подвижништву и духовно мудрости, да нама неукима пошаеш оно што си видео у
боговиеу као древни Мосие, на исто то гори, и да као богонаписане таблице саставиш едну
драгоцену кигу и пошаеш е нама, ради поуке новог Израиа, кои тек што е изишао из духовног
Египта и прешао море светског живота. И као што си на мору, уз помо Божиу, богонадахнутим езиком
своим уместо палицом начинио чудо, тако и сада не презри нашу молбу, него без оклеваа напиши
разговетно све што е потребно за монашки живот и што у Господу одговара нашем спа сеу, ер си
истински велики учите свих кои су изабрали анелски живот.
(625) И не мисли да е ово што кажем неко ласкае или улагивае. Ти добро знаш, свети оче, да нам е
то туе и да оно што о теби овде кажемо говоре и сви остали. Стога се надамо у Господу да емо брзо
примити и целивати твое скупоцене речи, написане у кизи коу очекуемо и коа е свим правим
следбеницима Христовим послужити као поуздани водич и као лествица коа се пружа све до небеских
двери и узноси оне кои желе да доу до неба, да би, читави и неозлеени, слободно прошли мимо
духова зла, и управитеа таме, и господара у ваздуху. ер, ако е аков, едан обичан пастир, имао тако
страшно виее на лествици, колико тек пастир духовних оваца може делима и истином показати свима
не само виее него и непогрешиво узлажее ка Богу!
Буди ми здрав у Господу, часни оче!
ован поздрава ована
Примио сам твое цеено писмо, достоно твог узвишеног и бестрасног живота, и твог чистог и смиреног
срца, кое си послао нама ништима и убогима у врлинама, писмо кое у ствари представа наредбу и
8
заповест коа превазилази наше мои. Заиста, теби, само теби и твоо свето души приличи да реч поуке
и опомене тражиш од нас, кои смо толико неупуени и неуки, како у речи тако и у делу. Твоа светост нам
увек служи за пример смиреноума. Уосталом, реи у и а сада: када не бисмо стрепили од велике
опасности коо бисмо се изложили збацууи са себе арам свете послушности, маке свих врлина, не
бисмо се тако неразборито упустили у оно што е изнад наших способности. Требало би, дивни оче, када
се ве распитуеш о тим стварима, требало би да се о има обавестиш код оних кои их добро познау.
ер, ми се ош налазимо у разреду оних кои су тек пошли у школу.
Али, пошто богоносни оци наши, посвеени у тане истинитог сазнаа, уче да се послушност састои у
томе што се без двоумеа покоравамо стариима и онда када нам нареде нешто што превазилази
наше снаге, и ми презресмо своу неспособност, па се побожно и смерно прихватисмо посла, у страху да
не заслужимо вечну смрт због непослушности, а не због тога што бисмо мислили да то теби нешто
користи или да емо тиме обаснити нешто што би ти, свети оче, знао (628) мае од нас. Уверен сам,
наиме, не само а ве, мислим, и сви кои здрав разум имау, да е око твога разума чисто од свега
земаног и да га не замрачуе никаква страст, те да без икакве смете упире поглед у божанску
светлост и обасава се оме.
Покренут тако на послушае, приступих извршеу твога пресветог налога са страхом али и из убави,
као паметан послушник и некорисни слуга племенитог живописца. При своме оскудном знау и муцавом
изражавау еднолико написах живе речи само мастилом. Теби, пак, началниче и предводниче учитеа,
препуштам да украсиш и разасниш ову кигу, те да, као извршите божанских таблица и закона
духовног, допуниш оно што недостае.
И не шаем а теби ова наш рад (сачува Боже, то би био знак крае лудости!), с обзиром да си
способан у Господу не само друге него и нас саме да научиш божанственом реду и науци - него
богозвано обитеи коа се заедно с нама учи од тебе, о, набои меу набоим учитеима! По
иховим молитвама, као и твоим, раа се у нама нека нада коа покрива наше незнае, те разапиемо
едро на броду нашега пера и крму наше речи предаемо у руке нашем добром сатруднику, са молбом:
ако некоме у овоме делу ишта буде од користи, нека плод тога припише, као паметан, нашем
племенитом учитеу. А нама нека измоли од Бога награду за добру воу нашу, не гледауи на оно што
е написано (ер е заиста лоше и пуно сваког незнаа), него узимауи у обзир расположее с коим се
подухватисмо, као што е наградио и удовицу за лепту од срца принету. Господ узвраа наградом не
према количини дарова и приноса, него по величини жртве сразмерно нашим могуностима.
НАПОМЕНЕ:
1. Лишену чак и природног своства: према старим коментаторима, мисли се управо на способност
вое - хтети ово или оно. Услед потпуне послушности и самоодрицаа, свети ован као да више
ние имао ни природну способност хтеа и бираа. Ове речи, дакле, указуу на навиши степен
самоодрицаа (уп. примедбу f у Уводу Матие Радера, соl. 597, према схолии Илие Критског).
2. Човек са општим образоваем: опште ("енциклопедиско") образовае тога доба, у кое е
улазила граматика, поетика, реторика, философиа, математика "и свака вештина и наука". Илиа
Критски види нарочито смиреноуме светог ована у томе што се он, тако образован и културан,
предае на васпитае простом и неуком човеку, и што е потом и сам живео као да никаквог
образоваа ние имао. Мотив за то Илиа Критски налази у смирено мисли светог ована да е
Бог изабрао оно што е у свету лудо да посрами оно што е мудро (col. 598, у примедби).
3. Свакодневне самрти и клонулости: по тумачеу Илие Критског, под тим треба разумети униние,
т. стае клонулости и чамотие, депресие и извесног огорчеа кое кочи сваку добру делатност
у самом корену (col.601, примедба n; уп. и Речник на крау овог издаа!).
4. О победи над осмом страшу: мисли се на гордост, коу е свети ован победио достигнувши
9
навиши ступа очишеа од страсти, т. бестраше. Бестраше се, меутим, постиже
послушношу и доласком Светог Духа у душу (Илиа Критски, схолиа у примедби р, соl.601-602).
5. Веселеило послушности: Веселеило е био син Урие (и Марие, сестре Мосиеве, из племена
удина), кога е Бог изабрао и обдарио посебним талентом да начини скиниу. Узима се као
образац послушности (уп. Изл.31. итд.).
6. Ние ушао у дои (ерусалим): обично се мисли да е то последица Мосиевог маловера, што га
е испоио кад му е Господ наредио да изведе воду из стене едним ударом штапа (уп.
Бро.20,11).
7. Она нови Давид: сигурно мисли на Исакиа, кога горе спомие, ер силином свог покааа Исакие
као да подсеа на поканика цара Давида.
8. О истом ави овану: додатак Кратком житиу, кои е по сво прилици написао неки анонимни
синаски монах у исто време када е Данило Раитски писао Кратко житие.
10
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука I
О ОДРИЦАУ И ОДВААУ ОД СУЕТНОГ ЖИВОТА
(632) Наш Бог и Цар, добар, предобар и сведобар (када се говори слугама Божиим,
наиме, с Богом треба и започети) створио е сва словесна биа и обдарио их
достоанством слободе. едни су, зато, приатеи егови, а други истинске слуге, неки
су му слуге некорисне, други су се сасвим отуили, а неки су му противници иако му
ништа не могу.
Приатеи Божии, како то ми у своо ограничености сматрамо, честити оче, есу у
ствари духовна и бестелесна биа око ега. Истинске слуге есу сви кои су неуморно и
одушевено чинили и увек чине само оно што е по егово вои. Бескорисне слуге су
они што се сматрау крштенима, а завет са крштеа нису испунили како треба.
Отуени, пак, од Бога и неприатеи Божии, мислимо, есу они што у Бога не веруу или
они што веруу криво. Богоборци су, пак, они кои не само што су сами прекршили и
одбацили заповест Господу ве се свом снагом боре и против оних кои е извршуу.
Свака од споменутих врста изискуе посебну и пригодну кигу. Но, нама неученима у
овом случау не би могло користити излагае о томе. Хаде, стога, пожуримо сад,
пружимо покорно и без поговора своу недостону руку к истинским слугама Божиим
што нас своим наредбама побожно примораше и убазно присилише да пишемо, од
ихова знаа позамимо трску за писае, умочимо е у тамно мастило светлог
смиреноума, па е онда као на неку хартиу (633) (или бое - као на духовну таблицу)
спустимо на ихово углаено и чисто срце. Записууи божанске речи као да божанско
семе сеемо, почнемо овако:
(633) Бог е живот и спас свих кои су обдарени слободом: верних и неверних,
праведних и неправедних, побожних и безбожних, бестрасних и страсних, монаха и
световака, паметних и глупих, здравих и болесних, младих и старих, као што су за
сваког без разлике - светлост, сунце, ваздух. Бог не гледа ко е ко (Рим.2,11;уп. Еф.6,9).
Безбожник е смртно бие кое има разум, а своевоно бежи од правог живота, те за
свог Творца, кои вечно постои, мисли да не постои. Преступник е она што закон
Божии тумачи по свом злоуму и сматра да веруе, и поред тога што е обузет
богопротивним мишеем. Хришанин е сушта слика Христова, колико е могуе
човеку, у речима, делима и мисли, са правом и непогрешном вером у Свету Троицу.
Богоубац е она кои учествуе у свему што е природно и безгрешно, и кои не
пропушта да према своим могуностима чини добра дела. Уздрживац е она кои се
посред искушеа, замки и метежа упие из све снаге да подаржава Онога кои е
далеко од свега тога.
11
Монах припада анелском чину и [води] анелски живот, кои се остваруе у
вештаственом и правом телу. Монах е човек кои се држи само Божиих заповести и
речи, у свако време, на сваком месту, у сваком послу. Бити монах значи непрестано
приморавати природу и неуморно бдети над своим чулима. Монах има посвеено тело,
очишена уста и просвеен ум. Монах е преболна душа, стално обузета сеаем на
смрт, било да бди или да спава. Одваае од света есте хотимична мржа на оно што
уди у свету хвале, и порицае природе ради постигнуа оног што е натприродно.
Сви они кои су спремно одбацили оно што припада овом животу, свакако беху
подстакнути [жеом] за будуим Царством, или обием грехова, или, пак, убаву
према Богу. Ако се ниедним од споменутих циева нису руководили, ихово е
напуштае света бесмислено. Само, и у том случау, добри наш Судиа очекуе да види
какав е бити кра иховог животног пута.
Ко напусти свет да би са себе збацио бреме грехова, нека се угледа на оне што седе на
гробу ван града, и нека не заустава вреле и горке свое сузе, ни нечуни лелек срца,
док и сам не угледа Исуса где долази да одвали стену окорелости са срца и ослободи
ум од веза грехова - као што е Лазара ослободио (уп. н. 11,44) - заповедауи своим
послушним анелима: "Раздрешите га од страсти, и пустите да иде к блаженом
бестрашу!" Иначе, он нема никакве користи од напуштаа света.
Свима нама што хоемо да изаемо из Египта и побегнемо од фараона, безусловно е
потребан неки Мосие, посредник по Богу измеу нас и Бога, кои би, ревносан у (636)
делау и сагледавау, за нас пружао руке к Богу, како бисмо под еговим воством
прешли море грехова и Амалика страсти натерали у бекство [1]. Стога се преварише
неки кои су, уздауи се у свое сопствене снаге, мислили да им никакав воа ние
потребан. ер, они кои су изашли из Египта добили су за воу Мосиа, а они што
побегоше из Содома имааху анела (уп. Пост.19,1 итд.). Први личе на уде кои се
препуштау нези лекара да би излечили болести свое душе: то су они што изаоше из
Египта. А други личе на уде кои жарко желе да свуку са себе нечистоту гаднога тела:
зато им е и потребан анео, или, да тако кажем, помоник раван анелу. Уколико су
нам теже ране, утолико нам е потребнии вешт лекар.
удима кои су се подухватили да се са телом попну на небо, потребан е заиста
краи напор, праен безграничном патом (нарочито у почетку иховог одрицаа),
док се сластоубива наша нарав и неосетиво срце помоу правога плача не
претворе у богоубе и чистоту. ер, каае, дубоко каае, и велика, невидива
горчина су неизбежни у овом подухвату, а навише онима кои живе површно, све док
наш ум, то бесно и халапиво псето, кроз простоту, дубоку кротост и мариви труд не
постане будан стражар чистоте. Но, будимо храбри, сви страсни и немони, и
непоколебивом вером, као десницом, принесимо и признамо Христу немо и слабост
свое душе. Он е нам неизоставно помои чак и више него што заслужуемо, само ако
се непрестано држимо дубоког смиреноума.
Нека знау сви кои приступау овом дивном, суровом и тескобном, али и лаком подвигу,
да су дошли да се баце у ога - уколико само желе да се ога духовни усели у их.
Зато нека сваки испита себе, па тек онда нека еде од хлеба монашког живота,
умешаног са горким зеем, и пие из чаше испуене сузама, да се не би борио на
сопствену осуду. Кад се ни сваки крштени не спасава - остало е бое да преутим!...
Они кои започиу ова подвиг, да би поставили сигуран теме, треба свега да се
12
одрекну, треба све да презру, све да исмеу, све да одбаце. Чврст, троструки и
тростубни теме чине: безазленост, пост и целомудреност. Сва деца у Христу нека
почиу са овим врлинама, узевши за пример праву децу: у деци нема нимало зла.
Нее се код их никада наи поквареност, ни глад незаажива, ни трбух ненасити, ни
тело распаено похотом. (Уосталом, можда се те страсти развиау са човековим
узрастом, распирууи у нама ога).
Заиста е мрско, а и опасно, да рвач малакше тек што е ступио у борбу, ер е свако у
томе видети предзнак еговог пораза. У сваком случау, одлучан почетак бие нам од
користи и кад потом наступи малаксалост: храбру душу, сусталу у подвигу, подстиче
сеае на првобитну ревност као (637) бодило. Неки су се, захваууи томе, често
подизали.
Када душа, издауи саму себе, изгуби блажену и милу топлину, нека бриживо испита
из каквог узрока се е лишила, па нека свом снагом и ревношу настои да га отклони.
Ту топлину е немогуе вратити кроз друга врата осим кроз она на коа е и изашла.
Човек кои се одрекао света покренут страхом, личи на упаени таман, кои напре
замирише а потом заврши димом. Она, пак, кои е то учинио ради награде, подсеа на
млински жрва кои се свагда еднолико окрее. А човек кои из божанске убави
напушта свет, одмах у почетку стиче ога. Он, пак, као да е у неку шуму бачен, за трен
ока израсте у огромну буктиу.
Има уди кои граде на каменом темеу; други, без икаква темеа, на голо земи
подижу стубове; а има и таквих коима се, пошто пропешаче едан мали део пута,
загреу жиле и зглобови, те хитрие корачау. Ко е паметан, разумее символичну поуку
[2].
Свесрдно потрчимо на позив Бога и Цара! Иначе, како смо кратка века, могло би се
десити да за дан смрти останемо без икаква плода, те да скончамо од глади.
Угодимо Господу као што воници угаау цару: од самог ступаа у вону службу тражи
се од нас да савесно служимо.
Бомо се Господа макар онолико колико се плашимо од звери. Видех уде кои су
кренули у пачку, не боеи се Бога; а кад су на томе месту чули лавеж паса - одмах се
вратише. Оно што страх од Бога ние могао да учини, учинио е страх од звери.
Заволимо Господа макар онолико колико волимо свое приатее. Често сам виао
уде кои су Бога увредили и нимало се због тога нису секирали; а када су ти уди
неком ситницом увредили свое приатее - употребили су сва средства, домишали
се на сваки начин, све трпели, за све се извиавали, и лично, и преко роака, и
поклонима - само да би обновили првобитну убав.
У самим почецима подвига одрицаа од света, врлине се, свакако, стичу трудом и
муком. Напредууи дае, постаемо неосетиви за тешкое, или их осеамо ош само
мало. А када ревност потпуно обузме и освои нашу телесну природу, врлине ве
стичемо потпуно прожети радошу, чежом и божанским пламеном. Колико су за
похвалу они уди кои одмах у почетку радосно и свесрдно извршавау заповести
Божие, толико су адни они кои читав сво век проведоше у подвигу извршавауи
заповести - али ош са муком.
Ни одрицаа коа су проузрокована споним околностима нису за потцеивае и
13
осуду. Знам за неке кои су се, бежеи, неочекивано срели с царем, прикучили се
егово свити, ушли у дворац и били посаени за царску трпезу. Видех семе, случано
пало у зему, како доноси напредан и обилан род. Разуме се, могуно е и обрнуто.
Видео сам и човека кои е дошао у болницу по некаквом другом послу, а не да се лечи;
меутим, био е освоен убазношу лекара, спао му е (640) мрак са очиу, те се
задржао на лечеу. Тако е оно што се некима десило против ихове вое, вредело и
значило више него оно што други хотимично чине.
Нико не би требало да се назива недостоним монашког позива, под изговором да има
много тешких грехова, и потцеууи себе због сластоубивости, измишауи
изговоре за грехе (уп. Пс.140,4). Где е много гноа, тамо е потребно замашно лечее,
да би се уклонила нечистота. Здрави не допадау болнице.
Кад би нас овоземаски цар позвао, у намери да нас прими у своу личну службу, ми не
бисмо оклевали, не бисмо се изговарали, него бисмо спремно оставили све и похитали
му у сусрет. Пазимо, зато да, по своо лености и лакомислености, не одбиемо позив
када нас Цар над царевима, Господар над господарима и Бог над боговима позове у
ова небески чин, те да на Великом суду не останемо без оправдаа.
Може ии и човек кои е спутан ланцима светских послова и брига, али тешко; и они
коима су ноге оковане често морау ходати, али се стално спотичу и задобиау ране.
Неожеен човек, везан за свет искучиво пословима, личи на онога коме су само руке
везане (ер, кад зажели да крене путем монашког живота, везе га не спречавау). А
ожеени личи на роба коме су и руке и ноге оковане.
Неки од оних што воде површан живот у свету, поставили су ми следее питае: "Како
се можемо приближити монашком животу и поред своих жена и пословних брига?"
Одговорио сам им: "Свако добро дело кое можете учинити, учините. Никога немоте
ружити. Никога не пачкате. Никога немоте лагати. Не правите се важни ни пред ким.
Никога немоте мрзети. Често посеуте цркву. Будите милосрдни према сиротии.
Никога не саблажавате. Туе се жене не дотичите: нека вам буде довона ваша. Ако
тако будете (641) поступали, неете бити далеко од Царства небеског".
Кренимо са радошу и страхом Божиим на ова дивни подвиг, не плашеи се наших
неприатеа. ер, они, мада невидиви, паживо посматрау лице наше душе. Кад
виде да се променило од страха, они се ош жеше окомуу на нас, ер опажау,
лукави, да смо се препали. Спремимо се храбро за борбу с има: нико не сме да се
супротстави ономе кои се своски бори.
Господ е по своме промислу олакшао почетницима такву борбу, да се у самом почетку
не би вратили у свет. Зато се свагда радуте у Господу, све слуге Божие, пошто се у
томе види први знак убави Господе према нама, као и то да нас е Он сам позвао.
Уосталом, зна се да Бог чини и овако: кад види одважну душу, Он е одмах уводи у
битку, ер жели да е брзо увенча славом. Сакрио е Господ од оних у свету неугодност
овог попришта (иако е то, у ствари, угодност). Кад би се знало за то, нико се не би
одрекао од света.
Усрдно посвеу Христу напоре свое младости, па еш се у старости радовати
богатству доброте. Оно што се у младости стекне, крепи и теши изнемогле од старости.
Прегнимо, момци са одушевеем, и живимо трезвоумно, ер е тренутак смрти
неизвестан. Заиста зле и опаке, препредене и подмукле, моне и будне, бестелесне и
14
невидиве неприатее имамо; неприатее коима е ватра у рукама и кои желе да
спале храм Божии управо оним огем кои у ему гори [3].
Нико од младих не сме да слуша свое неприатее, демоне, кои саветуу: "Немо
исцрпивати свое тело, да те не спопадну невое и болести". Нарочито у наше
време, тешко да е се наи неко ко би се решио да умртви свое тело, мада се по неко и
лишава обилне и укусне хране. Демон у том случау хое да ве ступае наше на
подвиг начини млитавим и површним, рачунауи да е кра бити као и почетак.
Они кои су решили да озбино служе Христу, пре свега треба да се постарау како би
уз помо духовних отаца и на основу свог сопственог сазнаа изабрали себи
одговарауе место, начин подвига и занимае. Ние за сваког општежие, нарочито не
за оне кои су склони сластоубу, нити е за сваког испосница, ер испоснички
усамени живот садржи много повода за гнев. Сваки треба да размисли кои му начин
живота набое одговара.
На три наглавние врсте подвига своди се читав монашки живот: на подвижничко
напуштае света и самоу, на подвиг безмолвиа с едним или навише са двоицом, и
назад, на трпеиво живее у општежиу. Не скреи, каже Еклисиаст, ни на десно ни
на лево (Прич.4,27), ве иди царским путем. И стварно, среди од споменутих путева
многима одговара. Тешко усаменоме, каже Еклисиаст, ер нема никога од уди да га
подигне када падне (644) у униние, или поспаност, или леност, или очаае (Екл.4,10).
А где су два или три сабрана у име мое, онде сам иа меу има, рече Господ
(Мт.18,20).
Кои е монах, онда, веран и паметан? Она кои е сачувао своу ватреност, и кои
свакога дана, до краа свог живота, ние пропуштао да дода пламен на пламен, жар на
жар, ревност на ревност, и чежи за Богом богочеживост.
Ко се учврстио на овом ступу, нека се не освре на оно што е за им.
НАПОМЕНЕ:
1. И Амалика страсти натерали у бекство: омиено пореее са догааима из
библиске историе, у вези изласка евреа из Египта. Све е у алегории: Египат е
ова свет, фараон е аво, Мосие - духовник, Црвено Море - море грехова у кое
смо огрезли, Амалик, т. народ кои се испречио на путу евреског народа за
Ханан - символ страсти кое се испречуу на путу човекове душе ка Царству
Божием. Назад, чак и у самом дизау руку Мосиа, свети ован види слику
15
молитвеног подвига духовника, захваууи коме наша душа побеуе страсти и
савлауе све препреке, као некада изабрани народ Божии (уп. Изл.17 итд.).
2. Разумее символичку поуку: то се односи на оне кои се одричу света. Они кои
граде на каменом темеу, есу они кои ступе у општежие, и брзо достигну
велике врлине, али без подвига послушности духовном оцу; чма се цела зграда
врлина лако сруши, ер су неискусни и без духовног руководиоца, те не умеу
одржати оно што постигну. Они кои на голо земи без икаква темеа подижу
стубове, есу они кои се одмах по одрицау од света одау отшелничком
(пустиачком) начину живота, у коме брзо пропадау, ер нису поставили теме у
виду послушности и сличних подвига. А последи (т. они коима се загреу жиле
и зглобови у току пешачеа) есу они монаси кои живе под духовним
руководством стараца без трунке надутости, и кои услед тога постау искусни и
непобедиви борци (уп. Схолиу Илие Критског, 17, соl. 649 АВ, а такое и
тумачее светог ована Раитског, Scholia in Climacum, сар. I, Мignе, Р. G.,
88,1214 СD).
3. Баш оним огем кои у ему гори: пламеном своих сопствених страсти, и то
страсти кое се корене у разним телесним нагонима, као што су нагон исхране
(глад) и полни нагон (пожуда) (уп. Додатак руском преводу из 1891., стр.23, у
примедби).
16
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука II
О БЕСПРИСТРАШУ
(653) Човек кои одиста воли Господа и стварно иште будуе Царство, човек кои заиста
пати због своих грехова и кога су стварно испуниле мисли о муци и Суду вечном, човек
кои озбино страхуе при помисли на своу смрт - више ние у стау да води рачуна о
имовини, новцу и слави овога света, о родитеима, приатеима, браи, нити о било
чему земаском. Преставши сасвим да се брине о томе, омрзнувши сваку помисао на
то, па чак и свое сопствено тело, слободан од свега, безбрижан, он одважно иде за
Христом и стално гледа у небо, од ега очекууи помо, по речима светога: Припила
се душа моа уз Тебе (Пс.62,9), и као што рече и други незаборавни: А а се не уморих
пратеи те, и не зажелех дана нити одмора удског, Господе (ер.17,16).
За нас е навеа срамота да мислимо на нешто што нам у часу невое, т. смрти, не
може добра донети, када смо ве све поменуто оставили на позив коим нас е Господ а
не човек позвао. То е баш оно што рече Господ: освртати се за собом, и не бити
достоним Царства небеског (Лк.9,62). Господ наш зна да ми, почетници, лако паднемо,
и да се, живеи и сретауи се са световацима, лако враамо у свет. Зато е ономе
што му рече - Допусти ми напре да одем и укопам оца свога, одговорио: Остави, нека
мртви укопавау свое мртве (Мт.8,22).
(656) Пошто смо се одрекли од света, демони нам саветуу да милосрдне и
састрадалне световаке хвалимо, а себе да жалимо, као да смо се своим одрицаем
од света лишили тих врлина. Ци е, пак, наших неприатеа, да нас путем лажне
смирености врате у свет, или, ако останемо у монаштву, да нас сурвау у очаае.
една е ствар, када се они што живе у свету омаловажавау из уображености; но
сасвим е друго, мислити о има лоше пошто смо ве отишли од их, како би се
избегло очаае и стекла спасоносна нада.
Да чуемо, зато, што е Господ рекао младиу кои е скоро све заповести извршио: ош
ти едно недостае да продаш све и раздаш сиромасима (Лк.18,22; Мт.19,21), те да сам
постанеш сиромах кои прима милостиу. Ми, кои чезнемо за усрдним и ватреним
подвигом, треба паживо да размотримо како е Господ све кои пребивау и живе у
свету назвао мртвима, рекавши некоме: "Остави духовне мртваце, световаке, нека
они укопавау телесне мртваце". Томе младиу богатство ние нимало сметало да
приступи крштеу, те нема основа кад неки мисле да му е ради ега Господ наредио
да прода богатство. Нама, пак, монасима, нека такво сведочанство послужи као
набои доказ навее славе нашег позива.
Треба испитати, због чега уди кои живе у свету и пребивау у бдеу и посту, у напору
и злопаеу, не наставау са своим преашим подвигом, патвореним и лажним,
када напусте свет и ступе у монаштво, т. на поприште где треба да се види колико ко
стварно вреди. Видео сам многе и врло различите изданке врлина кое су такви уди
17
засадили у свету, заливали правом водом таштине, окопавали разметаем и убрили
гноивом похвала, како су се брзо осушили, пресаени у зему пусту, где световаци
немау приступа, без смрдиве воде суете. Нажалост, тако е: бике коима треба
таква влага не могу доносити плода на сухом, безводном тлу монаштва.
Ко е омрзнуо свет, умакао е од туге. А ко е остао привржен било чему видивом, ош
се од туге ние избавио. Како и да се не растужи - када се лишио онога што му е толико
прирасло за срце! У свему треба да се држимо трезвоума. Ипак, у односу на то ми
треба нарочито да будемо разборити. Видео сам у свету многе уде кои су се
захваауи бригама, многоброним обавезама и неспавау, спасли од беснила
сопственог тела. Ступивши, меутим, у монаштво, ослобоени од свих преаших
брига и дужности, они су се на нажалоснии начин, кретама тела, прали.
Припазимо, да се не наемо у заблуди говореи како идемо узаним и тесним путем,
док, у ствари, ходимо по широком и пространом путу. Узани пут се препознае по
мореу стомака, свеноном стаау, ограниченом узимау воде, оскудевау у хлебу,
очишавауем пиу срамоте, подсмеха, (657) поруге и грде, одсецау своих
прохтева, трпеу увреда, подношеу презира без роптаа; препознае се по томе -
ако се не срдиш када те клеветау, ако се не утиш када те понижавау, ако си смирен
када те осууу.
Благо онима што иду путем кои е овде показан, ер е ихово Царство небеско! Нико
нее уи у небеску ложницу увенчан славом, ако се не одрекне првим, и другим, и
треим одрицаем. Мислим на одрицае, прво, од свих ствари, уди, родитеа;
друго, од свое вое; и трее, од уображености коа прати послушност. Изиите од их
и одвоте се, и нечистоте света не дотичите се, говори Господ (Ис.52,11). ер, ко е од
их икада учинио какво чудо? Ко е од их мртве васкрснуо? Ко демоне истерао? -
Нико! Све су то трофеи монаха, кое свет не може да прими. Када би могао - чему онда
подвиг, чему одлажее из света?!
Када демони по одрицау нашем од света започну да распауу наше срце успоменом
на родитее и брау нашу, припремимо се за борбу молитвом, и распалимо у себи
сеае на вечни ога, да бисмо сеаем на ега угасили ватру нашег срца, запаену
у невреме. Потпуно се вара она кои мисли да ние привржен ни према чему - а растужи
му се срце када нешто изгуби.
Кад млади, склони телесно убави и облапорности, зажеле да ступе у монаштво,
треба да се уче трезвоуму и пажи, и да се, колико год више могу, клоне сваке
насладе и свакога зла, да им потое не буде горе од првог.
У луци се може наи спасее, али и пропаст. То добро знау они кои плове по
духовном мору. Жалостан е то призор, када у само луци претрпи бродолом она кои се
са пучине ве био спасао.
Друга степеница. Ко е успео да е достигне, нека настави да трчи по лествици
угледауи се на Лота, а не на жену егову.
18
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука III
О ТУИНОВАУ
(664) Туиновае е неповратно напуштае свега у нашем завичау што се
супротстава нашо тежи да достигнемо ци побожности. То е скромно понашае,
скривена мудрост, памет коа не труби о себи, сакривен живот, невидив ци, немо
размишае, скромност у прохтевима, жуда за мучеем, подлога богочеживости,
обие убави, порицае таштине, дубина утаа.
убитее Господе у почетку обично стално, без прекида, као неки божанствени
пламен, обузима и мисао да се удае од своих ради живота у оскудици и тескоби. Та
мисао нарочито подстиче убитее таквога добра. Меутим, та подвиг захтева велику
обазривост, ма колико иначе био велик и достоан похвале. ер, ние свако туиновае
добро, поготову не оно кое е учиено у тренутном расположеу. Ако е сваки пророк
без части у своме завичау, како вели Господ (Мт.13,57), онда се треба чувати да нам
туиновае не пружи повода за уображеност. ер, туиновае е одваае од свега да
би се мисли начиниле нераздвоним од Бога. Туиновае е убите и делате
ненаситог плача. Туинуе она кои избегава сваку везу са своима или другима.
Хитауи ка туиновау, не чека на душе кое воле свет, ер лопов долази неочекивано:
многи кои су покушали да спасу са собом млаке и колебиве, пропали су и сами
заедно са има, када се, поред их, пламен ихове ревности током времена угасио.
Осетиш ли у себи пламен, трчи! Ти не знаш када е се он угасити и оставити те у мраку.
Неемо сви одговарати за спасее других. Божанствени апостол каже: Тако, дакле,
брао, сваки е од нас дати Богу одговор за себе (Рим.14,12); и дае, опет: Зар ти,
дакле, кои учиш друге, себе не учиш (Рим.2,21)? Он као да каже: "Да ли емо за друге
одговарати - не знам, али емо за себе, свакако, сви одговарати".
Удаавауи се од света, причува се сластоубивог демона скитаа: туиновае му
пружа прилику да нас куша. Дивна е ствар - беспристраше; туиновае е егова
мака. Када се удаиш од света ради Господа, не треба више да одржаваш везе са
им, како не би испало да се потуцаш ради задовоеа своих страсти. Кад си се
одвоио од (665) света, не дотичи га се више, ер се страсти лако враау. Ева е против
свое вое истерана из раа, а монах добровоно напушта сво завича. Она би да
поново окуси од дрвета непослушности, а ова би се неминовно подвргао искушеу од
сродника по телу. Бежи од прилике за грех као од бича: плод кои се не види - толико се
и не жели. Немо заборавати да ови лукави лопови примеуу и ово средство да нас
одврате од туиноваа: саветуу нам да се не одваамо од световака, и кажу нам да
емо заслужити велику награду ако се будемо савладали и поред тога што гледамо
жене. Не треба их послушати, ве радити управо обратно.
Кад ми, по протеку извесног краег или дужег времена од како смо напустили свое,
стекнемо извесну малу побожност, умилност, уздрживост, суетне мисли приступау и
19
налажу нам да се вратимо у сво завича, ради поуке, кажу, ради примера и духовне
користи многих уди кои су видели наша безакона дела. Ако смо уз то богати и даром
говорништва, а имамо и понешто духовног знаа, аволи нам ве саветуу да се као
учитеи и спасиоци душа вратимо у сам свет, како бисмо на пучини на своу пропаст
растурили оно што смо срено били прикупили у луци. Потрудимо се да будемо као
Лот, а не као жена егова (уп. Пост. 9,26). ер, душа коа се врати тамо одакле е
изашла, постае као со коа е изгубила сво укус (Мт.5,13), и остае и дае неспособна
да напредуе.
Бежи из Египта главом без обзира! Срца коа су се тамо вратила, не угледаше
ерусалим, зему бестраша.
Има таквих кои су се као недорасли одвоили од своих, и затим се сасвим очистили.
Они се враау к има с намером да им користе па да их можда и спасу, пошто су себе
спасли. Меутим, чак е и Мосие, кои е Бога видео, кога е, уосталом, сам Бог био
послао ради спасеа егових сународника, поднео многе невое у Египту, т. многе
мрачне часове у свету [1].
Бое е нанети бол родитеима, него Господу: Он нас е створио и спасао, а родитеи
су своу воену децу често упропашивали и предавали на вечне муке.
Туинуе човек кои као странац пребива меу удима чиим езиком не говори, премда
га врло добро разуме. Ми се од наших ближих, или са извесних места, одваамо не из
мрже (сачува Боже!), него да бисмо избегли штету коу бисмо с има, или на тим
местима, могли претрпети. Као у свему што е добро, тако и у овоме, учите нам е
Христос. Видимо да и Он често остава свое родитее по телу; и када е од неких чуо:
Мати твоа и браа твоа стое напоу, тражеи да говоре са тобом, добри наш Господ
и Учите одмах показа бестрасну мржу према има, рекавши: Ко изврши воу Оца
мога кои е на небесима, та е брат мо и сестра и мати (Мт.12,46-50).
Нека ти отац буде човек кои може и хое да се помучи с тобом, како би се растеретио
бремена своих грехова. А мати нека ти буде - умилее, кое те може опрати од
нечистоте. Брат нека ти е сатрудник и саревните на стази коа се пее горе, ка ономе
што е на небу. За нераздвону другарицу узми сеае на смрт. А деца твоа мила нека
ти буду (668) уздисаи срца. Роб нека ти буде твое тело, а приатеи - свете небеске
силе, кое ти, ако ти постану приатеи, могу користити у часу исхода душе. Такаве род
оних кои траже Господа (Пс.23,6).
Чежа за Богом гаси чежу за родитеима. Она ко тврди да има едно и друго -
налази се у заблуди. Речено е: Нико не може два господара служити, и тако дае
(Мт.6,24). Не мислите да сам дошао, каже Господ, да донесем мир на зему, т. мир
измеу родитеа и синова и брае кои хое да ми служе, него борбу и мач (Мт.10,34),
кои е одвоити богоубиве од оних што воле свет, телесне од духовних, славоубиве
од смиреноумних. ер, Господ се радуе када до сукоба и раздвааа долази због
убави према ему.
Пази, много пази, да те не преплави наклоност према твоим драгим сродницима, и да
не пропаднеш у потопу убави према овоме свету. Немо дозволити да те гану сузе
родитеа и приатеа, иначе еш вечно плакати. Када те твои окруже као пчеле
(бое реи осице), и стану да те оплакуу, тад оком свое душе одмах погледа на смрт
и на дела за коа е ти бити суено, те се и не осври на свое, како би тугу могао
одбити тугом. Ови наши - не наши - обеавау нам лукаво да е нам учинити све што
20
волимо. ихов е ци да нас зауставе на нашем добром путу, а онда би нас ве
потпуно придобили за свое планове.
Удаавауи се од света, треба да изаберемо наскромние место, у коме нема ничега
што би нас тешило или наводило на гордост. Иначе, ми носимо са собом и свое
страсти.
Не говори о своме племству, ако си био племи, и не хвали се своим угледом, да не
био едан на речима а други на делу.
Нико ние у толико мери туиновао као она велики, кои е чуо: Изаи из земе свое, и
из племена свога, и из дома оца свога (Пост.12,1), премда е био позван у туу и
варварску зему. Понекад Господ ош и више прослави оне кои се угледау на тога
великог туиноватеа. Ипак, иако е ова слава од Бога, добро е чувати се штитом
смирености.
Када нас демони, а и уди, буду хвалили због туиноваа као због великог подвига,
помислимо на Онога кои е нас ради постао туинац, сишавши са неба на зему, па
емо наи да се не можемо одужити ни у векове векова.
Веома е опасна ствар наклоност према било коме од сродника или других уди,
будуи да може, мало по мало, да нас привуче к свету и потпуно угаси пламен нашег
умилеа. Као што е немогуе гледати едним оком на небо а другим на зему, тако ни
она кои се душом и телом ние потпуно одвоио од свих сродника и несродника не
може а да душу своу не изложи велико опасности.
С великим трудом и подвигом стиче се поштена и среена нарав. Оно, пак, што е с
великом муком стечено може се изгубити у едном магновеу. ер, зли разговори кваре
(669) добре обичае (1.Кор.15,33), т. светски и непристони разговори. Ко се по
одрицау од света срее са мирским удима, или живи у ихово непосредно
близини, или е да се заплете у ихове мреже, или пра свое срце мислеи на их,
или, ако се непосредно и не пра, осууе оне кои су прави, па се тако, посредним
путем, и сам пра.
О сновиеима коа имау почетници
Не може се сакрити да е мо нашег разума сасвим мала, и да смо ми пуни сваког незнаа. ер, као што
грло разликуе укус хране, тако и слух распознае мисли кроз речи; као што сунце открива слабост наших
очиу, тако и речи испоавау незнае душе. Ипак, закон убави нас присиава и на оно што
превазилази наше мои. Стога ми се чини (иако не тврдим), да би после поуке о туиновау, па чак и у
о само, требало нешто реи о сновиеима, како не бисмо били неупуени и у ово лукавство
препредених демона.
Сновиее е кретае ума при непокретности тела. Машта е обмана очиу док свест спава. Машта е
вансебност ума док е тело будно; она е посматрае онога што не постои.
Узрок због коег смо решили да после претходне поуке говоримо о сновима е сасвим асан: када се ми,
оставивши ради Господа сво дом и свое сроднике, предаемо туиновау из убави према Богу,
демони пробау да нас узнемире, представауи нам наше сроднике како тугуу, или како умиру, или
како их због нас затварау и пачкау. Стога, она кои веруе сновима личи на човека кои трчи за своом
сенком, настоеи да е ухвати.
Демони суете су пророци у сну. У своо препредености, по извесним знацима, они закучуу шта е се
21
десити, те нам авау унапред, како бисмо се ми дивили када се виеа у сну испуне на ави, те почели
да о себи високо (672) мислимо - као да смо ве близу дара прозоривости. Такав човек често постае
пророк у очима оних кои веруу демону. За оне, пак, кои демона презиру, такав е увек лаживац. Као
дух, демон види шта се дешава у ваздушном простору. Приметивши да неко, на пример, умире, он о
догаау лаковернима предсказуе у сну. Демони, меутим, ништа не знау о будуности по предзнау.
Уосталом, и лекари су у стау да нам предскажу смрт!
Често се демони преображавау у анела светла и узимау лик мученика, те нам у сну представау како
им [т. к анелима или мученицима] прилазимо. Када се пробудимо, они нас испуавау радошу и
поносом. То нека ти послужи као знак преваре. ер, анели, када се аве, показуу вечне муке, и Страшни
суд, и прогнае из Царства Божиег. Оне кои су се пробудили од таквог сна, испуавау дрхтаем и
снужденошу.
Ако почнемо да им се покоравамо у сну, демони е нам се и у будном стау ругати. Човек кои веруе
сновиеима, потпуно е неискусан. Философ е, пак, она кои им уопште не веруе. Веру само оним
сновиеима коа ти обавуу муку и Суд. Али, ако те доводе до очааа, онда су и они од демона.
Треа степеница, по броу еднака Троици. Она кои се попео, нека се не обазире ни на десно ни
на лево.
НАПОМЕНЕ:
1. Мрачне часове у свету: тиме Лествичник, уз благу ирониу, одвраа монахе од искушеа да се
врате у свет "ради (наводне) користи ближим". Када ни Мосие ние могао да избегне тешка
искушеа у свету, вративши се са Хорива (Изл.З итд.) како е таква, па и гора зла избеи монах
кои е и напустио свет због тога што се сматра савршено неспособним да у свету одоли
страстима?
22
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука IV
О БЛАЖЕНО И НЕЗАБОРАВНО ПОСЛУШНОСТИ
(677) Сада е на реду излагае о борцима и атлетама Христовим: свакоме плоду
претходи цвет, а свако послушности - туиновае, без обзира да ли се послушност
изражава само телом или воом. Овим двема врлинама, као на златним крилима,
света [душа] брзо узлее на небо. Можда е о о она духоносац певао: Ко е ми дати
крила као у голуба, да полетим кроз делае, и да починем (Пс.54,7) у сагледавау и
смирености?
Неемо пропустити, ако е по вои, да откриемо и сам начин борбе ових храбрих
ратника, т. како држе штит вере у Бога и свог духовног руководитеа, и како име
одбиау, да тако кажемо, сваку помисао на неверство духовном оцу и одсеее на
друго место. Откриемо и то, како ти духовни ратници убиау сваку личну жеу коа им
се приближава, машуи стално духовним мачем, и како, одевени у гвоздени оклоп
кротости и послушности, одбиау сваку погрду и увреду, и уопште сваку стрелу.
Молитвени покров духовног оца служи им као спасоносни шлем. Они стое не сасвим
саставених ногу: една им е увек спремна за служее, а друга (680) е непомично на
молитви.
Послушност е потпуно одрицае од свое душе, кое се испоава у телесним
дествима; или обратно: послушност е умртвее удова при живом разуму.
Послушност е вршее дужности без испитиваа. То е добровона смрт, живот без
радозналости, без бриге за опасности, неприпремена одбрана пред Богом, одсуство
страха од смрти, безопасна пловидба, ходае у сну. Послушност е гроб вое, а
ускрснуе смиреа. Као да е мртав, послушник не одговара нити размиша, било да
се ради о добрим стварима или о нечему што изгледа зло, ер е за све одговарати она
кои е побожно умртвио егову душу. Послушност е одустаае од расуиваа при
богатству расуиваа.
Почетак умртваваа, било да се ради о вои или о нашим удима, есте мучан;
средина е понекад тешка, а понекад ние; а кра е потпуна неосетивост за бол и
одсуство сваког мучног осеаа. Ова блажени живи мртвац осети тугу и бол у срцу
само кад види себе да врши своу воу, ер он се и плаши едино одговорности за
сопствени суд.
Ви кои се спремате за поприште духовног исповедништва; ви кои хоете да на сво
врат ставите арам Христов; ви кои од сада настоите да сопствено бреме пребаците на
туа плеа; ви кои се журите да драговоно, сами себе продате у ропство, да бисте у
замену добили праву слободу; ви кои пливате подржавани рукама других, како бисте
прешли преко ове бескране пучине - знате да сте крочили на пут кратак и каменит, на
коме вреба само една заблуда коа се зове самовоа. Она кои се самовое потпуно
одрекао, чак и у стварима кое му изгледау добре, духовне, богоугодне, стигао е на
ци пре него што е и коракнуо. ер, послушност е неверовае себи у свакоме добру,
23
до краа живота.
Пре него што, покренути смиреноумем, усхтемо да сагнемо главу и да свое спасее
у Господу потпуно поверимо другоме, те пре него што ступимо на подвиг, уколико
поседуемо иоле проницивости и разборитости, ми треба да просудимо, испитамо и
(да се тако изразим) искушамо свог духовног крманоша, како не бисмо допали у руке
морнара уместо крманоша, болесника уместо лекара, страсника уместо бестрасника, и
како се, уместо у пристаништу, не бисмо нашли на пучини, те - претрпели бродолом.
Но, када ве уемо на то поприште благочаша и покорности, не смемо ни за што више
судити нашем добром наставнику, макар у ему, као човеку, можда и видели извесне
мале погрешке. Иначе, судеи, никакву корист од потчиаваа неемо имати.
Ко год хое да остане непоколебив у своме повереу према духовном оцу, обавезно
треба да у стално успомени неизбрисиво у срцу свом чува егове врлине, како би (том
успоменом) запушио уста демонима кад у ега стане сеати (681) неповерее према
ему. Сразмерно повеау повереа у срцу, и само тело постае маривие у вршеу
свое службе. А кад се спотакне о камен неповереа, паде! ер, свакако, све што ние
од вере - грех е (Рим. 14,23).
Од помисли коа ти предлаже да испиташ или осудиш свог духовног оца, одскочи као од
блуда. То змии уопште не да ни намае слободе, ни места, ни приступа, ни почетка.
Викни на гуу: "Варалице една! Нисам а над своим оцем, ве е он нада мном добио
право суеа. Нисам а ему, ве е он мени поставен за судиу".
Оци поае Псалама одреуу као оруже, молитву као бедем, а непорочне сузе као
умиваоник. Блажену послушност, пак, схватау као исповедае, без коег нико од
страсника нее видети Господа [1].
Послушник самоме себи изриче пресуду: ако се савршено покорава ради Господа,
ослобаа се од сопствене кривице чак и када не мисли да е савршено послушан; но
ако у било чему изврши своу воу, сам сноси одговорност чак и кад мисли да е
послушан. Уосталом, било би корисно да духовник не престане да га кори. Ако би и он
заутао, а не бих знао шта ош о томе да кажем.
Они кои се у своо простодушности покоравау ради Господа срено стижу на ци свог
пута, ер не навлаче на себе лукавство демона тиме што би критиковали духовника.
Пре свега, исповедимо се нашем добром судии, не само насамо него и пред свима, ако
заповеди. Ране кое се откривау, не само што се не погоршавау него се лакше и лече.
По доласку у општежие доброг судие и пастира [2], присуствовао сам едном
страшном суеу.
Догодило се, наиме, док сам се тамо налазио, да е неки разбоник дошао да се посвети
монашком животу. Она одлични пастир и лекар заповеди да разбоник седам дана
ужива потпуни одмор, те да само гледа како се у то обитеи живи. Када е тих седам
дана прошло, пастир га позва насамо и упита, да ли му се свиа да живи с има. И
пошто виде да се он сасвим искрено сложио с тим, поново га упита, шта е грешно
починио у свету. Разбоник одмах, до танчина, исповеди све. Видеи то, пастир му,
желеи да га искуша, рече: "Хоу да то исповедиш авно, пред читавим братством". А
ова, истински омрзнувши сво грех и презрев сваки стид, обеа не колебауи се, и
рече: "Ако хоеш, и посред града Александрие!".
24
Тад пастир сабра у цркву све свое овце, их три стотине тридесет, и за време
божанствене литургие (беше недеа), (684) а после читаа еванеа, нареди да се
уведе та непорочни осуеник, коег су, са рукама везаним позади, одевена у вреу од
длаке и посута по глави пепелом, нека браа вукла и с времена на време ударала.
Пред тим призором, сви су устукнули и сместа бризнули у плач, ер нико ние знао шта
се у ствари дешава. И кад се разбоник приближи црквеним дверима, повика к ему она
свештена и човекоубива глава громким гласом: "Сто! Недостоан си да уеш овамо!"
Уплашен гласом пастира кои му е долазио из олтара (ер му се учинило, како нас
после под заклетвом увераваше, да чуе гром, а не глас удски), разбоник у та мах
паде ничице, тресуи се од страха сав сметен. Док е лежао тако на земи и кропио тле
сузама, поново му нареди чудесни лекар (кои то све чиаше за егово спасее,
показууи свима како се спасава и шта е то делатна смиреност), да пред свима
подробно каже све шта е починио. И он с трепетом исповеди, едан по едан, све свое
грехе, саблаживе и за ухо: не само природне и противприродне телесне грехе, са
удским биима и са животиама, него чак и врачаа, убиства и друге злочине о
коима ние ред ни слушати ни писати. Одмах после те исповести, нареди пастир да се
разбоник постриже и прими у братство.
Дивеи се мудрости овог преподобног, а га насамо упитах, ради чега е употребио
едан тако необичан начин лечеа. А прави лекар рече: "Из два разлога: прво, да самог
поканика путем садаше срамоте избавим од будуе. То се и збило, ер он не устаде
са пода, брате оване, док ние добио опрошта свих грехова. Не сума у то. едан
брат, кои се ту налазио, уверавао ме, говореи: "Видех неког страшног човека где држи
исписану хартиу и перо. И како би кои грех поканик изговорио, он би га пером одмах
прецртао". А и право е: Рекох, исповедиу безакое мое Господу, и Ти си опростио
неваалство срца мога (Пс.31,5). А друго, хтео сам тиме да побудим на исповедае
оне кои у манастиру не исповедау све грехе, будуи да без исповедаа нико нее
добити опрошта".
Видео сам код тог незаборавног пастира и у егово пастви и много других ствари
достоних дивеа и вечите успомене, од коих у веину покушати да вам прикажем.
Остао сам код их не мало времена, паживо пратеи ихов начин живота, ван себе
од дивеа томе како земни уди подражавау небеским биима!
(685) убав е меу има била одиста неразрешива свеза. Што е ош лепше, она е
била лишена сваке непристоности у изражавау и сваког наклапаа. А пре свега тога,
учили су се да ничим не повреде савест свог брата. Ако би се гдегод поавио неки кои
би мрзео другога, пастир би га као преступника истерао у одвоен манастир. едном
приликом, неки брат оклевета пред им ближега. Преподобни сместа нареди да се
клеветник истера, говореи да у манастиру не могу заедно опстати и видиви и
невидиви аво.
Видео сам код ових преподобних заиста корисне и дивеа достоне ствари: братство
кое е Господ сабрао и повезао, богато у чудесним делаима и сагледаваима. ер,
они су сами тако упражавали и увежбавали божанске врлине, да им скоро нису биле
ни потребне опомене настоатеа. Они су по своо сопствено побуди подстицали едан
другога на божанствену будност.
Беаху, наиме, код их одреени, уобичаени и утврени извесни свештени и
божанствени обичаи. На пример, ако се догодило да неко од их, у одсуству
настоатеа почне да клевета, или да осууе, или уопште да празнослови, неки други
25
брат би га неприметним мигом опомиао и умиривао. Ако ова то можда не би
приметио, брат кои га е опоменуо би, учинивши метание, одлазио. Кад би се показало
да треба нешто говорити, сеае на смрт и помисао на Вечни суд беаху им непрестани
и вечити предмет разговора.
Неу пропустити да вам опишем изванредну врлину тамошег кувара. Приметивши да
он за време свое службе непрестано размиша и плаче, замолих га да ми открие како
се удостоио такве благодати. Присиен моом молбом, одговорио ми е: "Никад нисам
помислио да служим удима, ве Богу. Уз то сам дошао до закучка да нисам достоан
подвига безмолвиа, те ми е довоно да само погледам у ватру па да замислим
будуи, вечни ога".
Да чуемо нешто и о друго ретко врлини ихово. Они ни за време самог обеда нису
престаали да се баве умном делатношу. На известан утврени начин и едва
приметним знацима, ови блажени оци су подсеали едан другога на умну молитву. И
чинили су то не само за време обеда него и при сваком сусрету и скупу. Ако би неко од
их кадгод учинио неки преступ, браа су га преклиала да има препусти бригу о
одговорности пред пастирем и о казни. Отуда е велики пастир, знауи за обича своих
ученика, одреивао и лакше епитимие, сигуран да каженик ние кривац. Штавише, он
ние ни вршио истрагу о томе ко е у ствари начинио преступ.
Меу има никада ние могло бити ни помена о празнослову или шали. Ако би неко и
започиао распру са ближим, други присутни би, метанишуи, стишавао (688) гнев. А
кад би приметио да су злопамтиви, он е извештавао настоатеа, да би их убедио да
се помире пре него што сунце зае. Ако су, пак, остаали упорни у своо тврдоглавости,
онда би им било забраено да узимау храну док се не помире, или би били избачени
из манастира. Ова похвална строгост код их ние била примеивана узалуд, ве е
доносила и показивала обилан плод: многи су се, наиме, од ових преподобних монаха
прославили као делатеи и сагледатеи, као расудиви и смиреноумни.
Код их се могла видети и страшна, но анелолика поава: часни седи и свети старци
кои трче на послушае као да су деца, старине коима е навеа похвала у смиреу.
Видех тамо и уде кои се налазе у послушности око педесет година. Молио сам их да
ме поуче, какав су успех постигли толиким трудом. едни су на то говорили да су се
спустили у бездан смиреноума, коим е свака борба за свагда прекинута; други су
причали да су стекли савршену неосетивост и безболност за грде и увреде.
Видех и друге меу овим незаборавним оцима, украшене белином као да су анели,
кои доспеше до стаа надубе незлобивости и премудре простоте, остварене свесно,
уз Божиу помо. ер, док е рав човек двострук - едан споа а други изнутра,
едноставан човек ние двоствен, ве представа нешто единствено. Та ихова
простота ние била безумна и бесмислена као код оних старих уди у свету што их
често називау излапелим. По споашности су били сасвим приатни, привлачни,
ведри. У говору и понашау били су природни, неизвештачени, непатворени (ствар коа
се не срее код многих). А унутра, у души, они су као безазлена деца били свим своим
бием одани своме Богу и настоатеу, мотреи смелим и чврстим духовним оком на
демоне и на страсти.
Ни читав живот нее ми бити довоан, часни оче и богоубиви зборе, да опишем
врлину и небочеживо живее тих блажених уди. Но, ипак е бое да ова наш
спис украсимо описом ихових напорних подвига, и да тиме у вама подстакнемо
26
богоубиву ревност, него да га испунимо сопственим саветима. Ван сваког е спора да
се оно што е горе улепшава едино оним што е бое. Но, замолио бих вас ош нешто:
немоте мислити да е било шта од онога што е овде написано измишено. ер,
неповереем се обично упропашуе свака корист.
Но, вратимо се свом приповедау.
(689) Неки човек, по имену Исидор, кои е припадао племиком сталежу града
Александрие, пре извесног времена се повукао у споменути општежитени манастир.
Тамо сам га ош и а затекао. Примивши га, преподобни пастир примети да се ради о
скроз поквареном, грубом, опаком и обесном човеку. Премудри онда реши да удским
лукавством надмудри лукавог демона, па рече Исидору: "Ако си стварно решио да
понесеш арам Христов, хоу да се пре свега извежбаш у послушности". А ова рече:
"Као гвоже ковачу, тако се и а, свети оче, предаем теби на послушае". А велики
отац, умирен овим порееем, одмах одреди подвиг гвозденом Исидору, и рече: "Хоу
да ти, роени мо, стоиш кра капие манастирске, и да се сваком ко улази или излази
поклониш до земе, говореи: "Моли се за мене, оче, ер сам падавичар"". А ова га
послуша као анео Господа.
Пошто е он тако провео седам година и дошао до надубег смиреа и умилеа,
славни отац одлучи да га, после беспримерно храбро поднете прописане
седмогодише пробе, као више него достона, прими у братство и удостои
рукоположеа. Али е Исидор, како преко других, тако и преко мене немоног,
преклиао пастира да му дозволи да на истом месту сво подвиг заврши, некако
загонетно наговештавауи сво кра и позив на она свет. Тако се и збило. ер, када га
учите остави на истом месту, он после десет дана оде Господу, кроз понижее у
славу, узевши са собом недеу дана касние и вратара манастирског. ер, блажени
беше рекао вратару: "Ако стекнем слободу код Господа, биеш убрзо и тамо са мном
нераздвоан". То се и десило, као навеи доказ егове непостидне послушности и
богоподражавауег смиреа.
Упитах тога великог Исидора, док ош беше меу живима, чиме се егов ум бавио за
време стааа испред капие. И незаборавни подвижник не сакри то од мене, желеи да
ми пружи корист. "У почетку сам замишао да сам продат као роб за грехе свое, те
сам са много горчине, напора и снаге метанисао. После годину дана, срце ми више ние
осеало бол, очекууи од самог Бога награду за трпее. Када е прошло ош годину
дана, осетио сам свим срцем да нисам достоан да живим у манастиру, да виам оце и
разговарам с има и да их у лице гледам, нити да се причешуем Светим Танама. И
од стида оборивши очи к земи, а мисли ош ниже, а сам ве искрено преклиао оне
кои су улазили и излазили да се помоле за мене Богу".
(692) едном приликом, када сам седео за трпезом са великим настоатеем, наслони
он своа света уста на мое ухо, и рече ми: "Хоеш да ти покажем божанску мудрост у
надубо старости?" И кад сам га за то замолио, дозове он са друге трпезе едног
монаха, по имену Лаврентиа, кои е у манастиру дотле провео око четрдесет осам
година и био други по чину свештенослужите. Он дое, и поклонивши се игуману до
земе, узе од ега благослов. Но, кад е устао, игуман му ништа не рече, него га
остави да стои кра трпезе, без ела. Ручак тек што е био почео. Тако е он стаао добар
сат, или чак и два, да ме е ве било стид и погледати у лице тог подвижника: беше то
старац осамдесетих година, сав сед. Остао е тако, без одговора од стране игумана, све
до завршетка обеда. А кад смо устали, преподобни га посла к поменутоме великом
27
Исидору, да му изрецитуе почетак тридесет деветог Псалма [3].
А а, налукавии, не пропустих прилику да испитам старца. И кад сам га упитао, на шта
е мислио док е стаао кра трпезе, он ми е одговорио: "Замишауи да уместо
пастира гледам лик Христов, а ни за тренутак нисам помислио да добиам нареее од
ега као човека, него од Бога. Стога сам и стаао, оче оване, не као пред удском
трпезом, него као пред жртвеником Божиим, молеи се Богу без икакве раве мисли о
пастиру, с повереем и пун убави према ему. ер, неко рече да убав не мисли о
злу (1.Кор.13,5). Уосталом, зна и то, оче: нечастиви више ни на тренутак нема места у
човеку кои се преда простоти и драговоном незнау зла".
Какав е био, уз помо Божиу, та пастир духовних оваца, таквога му и манастирског
економа посла праведни Господ. Та човек беше честит као нико други и кротак као
ретко ко. едном приликом, ради користи осталих, велики старац се као наути на
ега, очевидно без икаквог разлога, и нареди да се истера из цркве пре завршетка
богослужеа. А а, знауи да човек ние крив за оно за што га пастир беше оптужио,
кад остадох насамо с великим, узедох економа у заштиту. Но, мудрац ми рече: "И а
знам, оче! Али, као што би било неправедно и жалосно отети хлеб из уста гладноме
детету, тако и васпитач душа чини неправду и себи и подвижнику када му не пружа
прилику да задобие ловоров венац, а зна да га он подношеем увреда, презира,
ниподаштаваа и подсмеха у сваком трену он може заслужити (693). То доводи до
троструке и веома значане штете: прво, сам настоате се лишава награде за
изрицае епитимие; друго, настоате ние врлину еднога употребио на корист
осталих, иако е могао; трее, и натеже, чак и они кои изгледау чврсти и стрпиви,
занемарени извесно време тобож као добродетени, без опомена и без укора од
стране настоатеа, често остау без стечене користи и трпеа. ер, ма колико
зема била добра, плодна и масна, недостатак воде понижеа чини да подива и да
из е никне тре надутости, блуда и незнаа за страх Божии. Знауи за то, она
велики апостол е и писао Тимотеу: Насто, укори, запрети и у време и у невреме (уп.
2.Тим.4,2).
А кад сам се а томе успротивио, указууи на слабост нашег нараштаа, као и на то, да
се због безразложног каогод и оправданог прекореваа од стране пастира, можда
многи могу одбити од стада, истинском путовоа ми, као човек пун мудрости, рече:
"Душа коа се Христа ради убаву и повереем везала за пастира, не одступа од
ега до последе капи крви, нарочито ако е еговом помоу излечила ране, сеауи
се онога кои рече: Ни анели, ни поглаварства, ни силе... нити икаква друга твар
нее нас мои одвоити од убави Христове (Рим.8,38-39). А ако се душа ние на такав
начин везала, учврстила и привила уз пастира, онда се а чудим да такав човек на томе
месту не проводи време узалуд, везан за пастира лажном и привидном покорношу".
И стварно, велики се ние преварио. Напротив, задржао е овце у своме стаду, васпитао
их и усавршио, и принео Христу као жртву без мане. Да чуемо, и да се дивимо
премудрости Божио коа се налази у земаним сасудима!
Налазеи се тамо, дивио сам се вери и трпеу неких почетника, и несавладиво
чврстини с коом су подносили строгост не само настоатеа него и извесних монаха
много нижих од ега. Да бих се нечему научио, обратих се едноме од те брае, кои е
провео у манастиру ве петнаест година, по имену Авакиру. ега су навише, приметио
сам, скоро сви злоставали: трапезари су га готово сваки дан истеравали из
28
трапезарие, будуи да по природи беше на езику мало неуздржив. И рекох му:
"Брате Авакире, зашто видим да те сваког дана избацуу из трапезарие, па често и на
спавае одеш без вечере?" А он ми одговори: "Веру ми, оче, кушау ме оци, да виде
есам ли прави монах. Они то не чине одистински. Те тако и а подносим све лако,
пошто ми е познат ци великога оца и свих осталих. И ево, петнаест (696) година
живим с том мишу. Уосталом, и они сами су ми рекли приликом ступаа у обите, да
оне кои су се одрекли од света испитуу све док се не наврши тридесет година. И право
е, оче оване: злато не може бити чисто докле год се не претопи у огу". Поживевши
ош две године после мог доласка у та манастир, ова честити Авакир отпутова ка
Господу, рекавши оцима на смрти, пре него што е испустио душу: "Хвала, хвала
Господу и вама! Зато што сте ме, ради мога спасеа, кушали ви, ево ве седамнаест
година како ме не куша демон!" Пастир, као праведни судиа, с правом нареди да се
Авакир сахрани као исповедник, са светима кои тамо почивау.
Учинио бих неправду свима кои теже ка добру, када бих у гроб утаа закопао врлину
и подвиг Македониа, првог меу тамошим аконима. едном, на два дана пред
празник светог Богоавеа, ова свети подвижник, потпуно предан Господу, испроси
од пастира одобрее да оде неким своим послом у град Александриу. Уз то, наравно,
обеа да е се набрже вратити из града, због близине празника и потребних припрема.
Добромрзац, пак, аво омете архиакона, коег с благословом беше отпустио игуман, да
стигне у манастир за свети празник о року кои му настоате беше одредио. Пошто е
стигао дан касние, забрани му пастир да служи и одреди му место меу последим
почетницима. Добри е акон трпеа и архиакон постоаности примио заповест
очеву, и то тако мирно као да е кажен неко други, а не он. Пошто е у таквом положау
провео четрдесет дана, мудри пастир га врати у преаши егов чин. Но, тек што е
прошао едан дан, архиакон га стане понизно молити да остане под епитимиом и
првобитном казном губитка части, говореи му да е "у граду починио едан неопростив
грех". Преподобни е знао да он не говори истину, али учини по праведно жеи
подвижника, будуи да е то тражио ради смиреа. Имало е шта и да се види: часна
старина стои у реду почетника и сваког искрено преклие да се моли за ега. "Пао
сам", вели, "у блуд непослушности". А мени, бедноме, ова велики Македоние повери
разлог, због чега се добровоно вратио на последе место: "Никада нисам у себи
осетио такво олакшае од сваке борбе и такву сладост божанствене светлости, као
сад". Анелима е своствено да не падау (неки чак мисле да уопште не могу ни пасти);
удско е - пасти, и што е брже могуе устати, ма колико пута да се падне; а демонима,
и само има, своствено е да када падну више никада не устану.
(697) Манастирски економ ми е поверио следее: "Кад сам био млад и чувао стоку,
догодило се да сам пао натежим падом душе. Меутим, пошто сам био навикнуо да
змиу никада не крием на дну срца свога, и ову змиу ухватих за реп и показах е лекару.
(Под репом подразумевам кра злодела). А он ме, с осмехом на лицу, лако потапша по
образу, и рече: "Буди спокоан, чедо мое! Врши своу службу као и до сада и ничега се
не плаши!" А а примих то с ватреном вером, и кроз свега неколико дана уверих се да
сам излечен, те наставих пут сво с радошу и страхом".
Сва створена биа, како неки сматрау, створена су тако да се разликуу едно од
другога. Тако су и у томе братству постоале разлике у ступу оствареног напретка и
сазнаа. Када би приметио да нека браа воле да се праве важни приликом посете
светских уди манастиру, она лекар би их баш у присуству гостиу обасипао натежим
погрдама и одреивао им наниже послове, тако да су после хитро бежали када би само
29
видели да неко из света долази у госте. Беше занимиво видети како таштина прогони
саму себе и од уди се крие!
Недеу дана пре мог одласка из тога светог места, Господ узе к себи едног
преподобног оца, не желеи да ме лиши егове молитве. То е био едан диван човек,
по имену Мина, други по чину иза настоатеа, кои е педесет девет година живео у
томе општежиу и прошао кроз све дужности. Треег дана после егове смрти, док сам
вршио уобичаено правило поводом упокоеа преподобног, одедном се читаво место
где е био положен испуни дивним мирисом. Велики нареди да отворимо ковчег у коме
е лежало тело преподобнога. И када то учинисмо, угледасмо сви како из егових
часних стопала, као из два извора, истиче миомирисно миро. Тада учите рече свима:
"Видите? Гле, зно егових мука и напора принет е Богу као миро!" Да, управо тако!
Оци из тога места причали су нам и о многим другим врлинама овог преподобног Мине.
Измеу осталог, причаху и ово: едном науми настоате да испроба егово
богодаровано трпее. Мина е дошао у игуманску келиу и направио вечере
метание пред игуманом, молеи га, по обичау, за правило. Меутим, игуман га остави
да лежи на земи све до утарег богослужеа. Тада га благослови и подиже, пошто
га претходно изгрди као уображена и нетрпеива човека. Преподобни е знао да е он
то храбро поднети, па е због тога (700) то и извео, на поуку свима. Ученик преподобног
Мине увериво нам е испричао и ову поединост о своме учитеу: "Радознало сам га
испитивао, ние ли га спопадао сан док е лежао ничице пред игуманом. А он ми откри
да е цео Псалтир напамет прочитао док е на земи лежао".
Неу пропустити да венац поуке украсим и едним правим смарагдом.
Са неким од тих начеститиих стараца повео сам едном приликом разговор о
безмолвиу. убазно и са осмехом на лицу, они ми духовито рекоше: "Оче оване, ми
смо од тела, па водимо и живот кои одговара телу, ер смо унапред оценили да према
мери наше слабости треба и врсту борбе изабрати. Рачунамо, тако, да е бое борити
се с удима (кои се покаткад науте, али се и умеу покаати због тога) него с
демонима, кои су свагда бесни и спремни да нас нападну".
А едан други старац, гаеи према мени велику убав божанску и присан у опхоеу
са мном, рече ми убазно: "Ако ти, мудрии од свих уди, поседуеш у дубини свое
душе енергиу онога кои е казао: Све могу у Христу кои ми дае мо (Фил.4,13); ако те
е Дух Свети окропио росом чистоте као што е окропио Деву; ако те е сила Вишега,
сила трпеа, осенила - опаши се као Христос Богочовек, опаши бедра своа убрусом
послушности, и уставши са вечере безмолвиа, са скрушеним духом опери ноге браи.
Бое речено, баци се са понизним духом пред ноге братства. На врата свог срца
постави строге и недремиве стражаре. Нека ти у непостоаном телу ум буде постоан.
Вежба умно безмолвие и поред тога што осеаш кретае и немир у удовима. Што е
натеже од свега, остани спокоан у души и посред навеег метежа. Завежи брзи език,
кои помамно хое да противречи; бори се са овим деспотом седамдесет пута по седам
на дан. Ум прику на крст душе као што се накова причвршуе на па, да би се тучен
честим ударцем чекиа поруге, грде, исмеваа и увреде, одржао нимало сломен
или клонуо него потпуно гладак и нетакнут. Свуци са себе своу воу као срамну одеу,
и тако обнажен уи у борбу. Учини оно што се ретко чини и што се не срее лако: обуци
се у оклоп вере кои се не може разбити нити пробити неповереем према духовнику;
уздом целомудрености укроу чуло пипаа, кое се бестидно пропие; размишаем
о смрти обуздава очи, кое би да се сваки час загледау у лепоту и величину земаску;
30
убопитиви ум, кои би да радо осууе брата као немарног, умири бригом о самоме
себи, искрено волеи ближе и потпуно саосеауи с има. Сви е, (701) драги оче,
по том збиа познати да си Христов ученик, ако у заедници влада меусобна убав.
Хаде, хаде (поново рече мо добри приате), хаде настани се код нас! Сваког
тренутка пи од воде понижеа као да е вода жива, пошто и Давид, окусивши од сваке
сласти под небом, после свега, као у неко недоумици рече: Гле, шта е добро, и шта е
набое! Ништа друго до када браа живе заедно (Пс. 123,1). Па, ако се ош и не
удостоисмо блага таквог трпеа и послушности, добро е и то ако, познавши своу
немо и живеи у самои далеко од подвижничког попришта, славимо подвижнике и
молимо се да им Бог подари трпее".
Речи тога доброг оца и одличног учитеа, кои е на еванелски и пророчки, или ош
тачние - на приатески начин расправао с нама, потпуно су ме победиле, те смо се
сложили да без икакве суме првенство припада послушности.
Подсетивши се ош едне корисне врлине ових блажених отаца, а као да из раа изаох,
те у вам опет предложити сво нелепи и некорисни трновити говор.
Блажени пастир е често примеивао, док смо стаали на молитви, да неки разговарау.
Такве е он кажавао да стое пред црквом по недеу дана, наредивши им да
метанишу свима кои улазе и излазе из цркве. Што е ош необичние, он е тако
кажавао чак и клирике, т. презвитере!
Приметио сам да едан брат за време богослужеа стои са много више осеаа у срцу
него многи други, и да се нарочито у почетку поаа по извесним особитим кретама и
изразу лица могло приметити као да разговара с неким. Запитах га за разлог егова
блаженог обичаа. А он разумеде да е бити корисно ако не сакрие своу тану, и рече:
"Навикао сам, оче оване, да од самог почетка сабирем свое помисли и ум са душом, и
да их, прикупауи, позивам: Хаде да се поклонимо и паднемо пред Христа, Цара и
Бога нашег!"
Мотреи на трапезара видео сам да му за поасом виси мала свешчица. Ухватио сам га
да сваки дан записуе свое помисли, и све то онда исповеда пастиру. И не само ега,
него и многе друге видех да поступау на исти начин. Чуо сам да е то установено по
заповести самог великог пастира.
едном е та пастир истерао из манастира некога брата кои е пред им оклеветао
свог ближег, назвавши га (704) зановеталом и брбивцем. Истерани е издржао
седам дана стоеи пред манастирском капиом, молеи понизно да му се опрости и
одобри поновни улазак. Када е човекоубиви игуман за то сазнао и известио се да
истерани ние ништа окусио читавих шест дана, саопштио му е: "Ако баш хоеш да
живиш у манастиру, одредиу ти место меу онима што се кау". И пошто поканик то
врло радо прими, пастир нареди да га одведу у посебан манастир за оне што оплакуу
свое грехе, што е одмах било и извршено.
А пошто смо се сетили поменутог манастира, реи емо укратко нешто и о ему.
На едан стади од великог манастира беше место, звано Тамница, начиено без икакве
удобности. Тамо никада ниси могао видети ватре, ни вина, ни уа за ело, нити било
чега другог осим хлеба и нешто повра. Тамо е игуман затварао оне кои су се после
ступаа у монаштво поново заплели у страсти - без права на излазак, и то не заедно,
ве свакога засебно и одвоено, или навише по двоицу, све док од Бога не би о
31
свакоме био извештен. Поставио им е и намесника великог, по имену Исаака, кои е од
свих што су му предати захтевао скоро непрестану молитву. За растеривае униниа
имали су велику количину зелених гранчица за плетее корпи.
Такав е био начин живота, такво уреее, такав подвиг оних кои стварно ишту лице
Бога аковева (уп. Пс.23,6). Добра е ствар дивити се мукама ових светаца; ош бое
е следити ихов пут спасеа; но, хтети одеданпут достии ихов свети живот, ствар
е безумна и немогуа.
Подстицани грижом савести, доимо к себи, док Господ, видевши колико се напрежемо
и отимамо к ему, не избрише грехове наше и бол кои нам раздире срце не претвори
у радост.
ер, по мноштву болова моих у срцу моме, утехе Твое развеселише душу моу
(Пс.93,19). У одговарауе време, не заборавимо ни онога кои говори Господу: Колико
год велике и страшне биле муке мое, Ти си ми се вратио и оживео ме, и из понора
земаског, по моме паду, поново ме подигао (Пс.70,20). Благо ономе кои ради Бога
сваки дан трпи грду и понижее, и успе да се савлада! Та е ликовати с мученицима
и слободно е разговарати с анелима. Благо монаху кои у сваком тренутку сматра да
е заслужио сваки презир и поругу! Благо ономе ко е своу воу до краа умртвио и сву
бригу о себи пренео на свог учитеа у Господу, ер е стати с десне стране Распетога!
Ко од себе одбацуе праведан или неправедан укор, (705) одбиа свое спасее; а она
кои га прима, с болом или без бола, брзо е примити опрошта своих грехова.
Веру и убав према свом духовном оцу показу Богу духовно, а Бог е [твоу наклоност]
таанственим путем открити твоме оцу. Тада е ти он, осетивши твоу приврженост,
одати признае и постати приате.
Ко сваку змиу открива свом духовном оцу, показуе да стварно има поверее у ега; а
ко скрива било шта, ош лута по беспуу.
Сваки од нас препознае у себи братоубе и праву убав тек када себе затекне да
плаче због пораза брата и да се искрено весели еговим успесима и благодатним
даровима.
Ко у разговору с другим удима упорно настои да наметне свое мишее, макар
било и тачно, треба да схвати да болуе од болести авола. Ако то чини у разговору са
себи равнима, можда га ош може излечити казна стариих; меутим, егову болест
уди нее мои излечити уколико се на исти начин понаша и пред стариим и
паметниим од себе.
Ко ние послушан на речима, сигурно ние послушан ни на делу. ер, она кои е
неверан у маломе (т. на речима), та е и на делу непоправив. Он се узалуд труди, ер
од светог потчиаваа не добиа ништа осим сопствене осуде.
Ко е своу савест кроз потчиавае духовном оцу до навее мере смирио, из дана у
дан ишчекуе смрт као сан, или бое - као живот, и не плаши се, ер сигурно зна да се у
часу еговог одласка из овог света нее од ега, ве од еговог духовника, тражити
да положи рачун.
Ко е у Господу добровоно примио на себе какву дужност од свог оца, па се
неочекивано спотакне, нека не приписуе кривицу ономе ко е дао оруже, ве ономе кои
е оруже примио ер оно му е дато да се бори с неприатеем, а не да га окрене против
32
самога себе. А ко се присилио ради Господа, и скренуо пажу свом духовном оцу на
своу неспособност, нека буде без бриге - ер ако и падне нее погинути.
Приатеи мои, пропустио сам да изнесем пред вас ош едну посластицу врлине:
видео сам, наиме, и такве послушнике у Господу кои су сами еебе вреали и
понижавали Бога ради, да би били спремни да приме увреде са стране, навикнути да се
не плаше понижеа.
Душа коа стално мисли на исповест, као уздом бива спречавана да греши, ер грехове
кое не исповедамо ве чинимо без икакве боазни.
Шта е права послушност, схватили смо заиста тек онда, када у одсуству духовника,
замишауи лик егов, мислимо да е пред нама и клонимо се сваког разговора, или
речи, или ела, или сна, или било чега другог што би му, по нашем мишеу, могло
бити неприатно. ер, неправи ученици се радуу одсуству учитеа, а прави га сматрау
губитком.
Затражих едном од еднога од наискусниих подвижника да ми обасни на кои се начин
у послушности стиче смиреност. (708) А он рече: "Чак када би и мртве васкрсавао, и
дар суза стекао, и ослобоее од духовне борбе достигао, разборит послушник све
приписуе учинку молитве духовног оца, те му е суетна уображеност туа и далека.
Како би се и могао уобразити због онога што е, како и сам мисли, учинио уз помо
другога а не своим сопственим снагама? Безмолвник, меутим, нема на располагау
такву смирену мисао. Уображеност налази пред им оправдае, уливауи му у главу
да е све ове успехе постигао своом сопственом заслугом".
Када избегне две заблуде, она кои се налази у послушности остае вечито послушним
слугом Христовим.
Демон се труди да послушнике понекад испра нечистотама тела и да их начини
хладним и преко обичаа узнемиривим. Понекад их начини некако сухим и аловим,
немарним према молитви, саивим и натмуреним, како би их навео да дигну руке од
подвига, ер тобож никакву корист нису видели од послушности, него чак иду уназад. Он
им не допушта да схвате да промислитеско одузимае од нас онога што нам изгледа
као добро често бива повод за надубе смиреноуме. Неки су, често, трпеем
одбиали поменутог варалицу. Но, ова ош ние ни престао да говори, а други гласник
убрзо за тим стае пред нас и покушава да нас на други начин превари. Знао сам
послушнике кои су захваууи бризи духовног оца постали пуни умилеа, тако мили,
уздрживи, мариви, мирни, ватрени. Демони, меутим приступише к има и
посеаше у ихову душу мисао - као да су ве зрели за безмолвие и способни да у
томе подвигу достигну навиши ступа савршенства и бестраша. И они се,
прелашени, отиснуше из луке на пучину. И када их изненади бура, они се, без
крманоша, кукавно изложише бедно пропасти у томе правом и сланом мору.
Неопходно е да се море узбурка и да подива, да би поново на зему био избачен сав
му, травуина и свака трулеж коу су реке страсти нанеле у ега. Погледамо добро:
наи емо да после буре настае на мору велика тишина.
Ко некад слуша а некад не слуша оца, личи на човека кои на свое око пристава - час
лековиту маст, час - негашени креч. ер, едан е кои зида, а други кои руши; каква е
од тога корист осим самога рада (Сир.34,23)?
О, послушни сине Господи, нека те не прелести дух гордости: немо казивати свое
33
грехове учитеу као у треем лицу. ер, без срамоте се од срама не може ослободити.
Покажи слободно своу озледу лекару. Не стиди се, реци: "Моа е то рана, оче. Мо е то
ожиак. Ние га нико други направио него моа сопствена лакоумност. Нико други ние
крив - ни човек, ни дух, ни тело, нити шта друго - ве едино мо немар".
На исповести буди и по споашем изгледу и у дубини (709) душе као осуеник: ником
поникни и ако е могуе ороси сузама ноге судие и лекара као да су Христове. Демони
често имау обича да нам саветуу или да се уопште не исповедамо, или да се
исповедамо у треем лицу, или да кривицу за сво сопствени грех пребацуемо на друге.
[Тврду] да све зависи од навике и за ом се поводи (уколико е само тачна) напре
[можемо применити] на врлине, кое Бога имау за свог великог сарадника. Ако се од
самог почетка свом душом предаш сваковрсним понижеима, нееш се, сине, дуго
времена трудити да у себи осетиш блажени мир. Не устручава се да грехе свое
исповедаш оцу кои ти помаже да се спасеш, као Богу, са надубом понизношу.
Видео сам како осуеници држаем кое изазива сажаее, одрешитим признаем и
молбом на коленима ублажавау строгост судие, и егов гнев преображавау у
милосре. И ован Претеча е од оних што су му долазили тражио да се пре крштеа
исповеде (уп. Мт.3,6; Мк.1,5) не стога што е ихова исповест ему самоме била
потребна, ве зато што му е стало до иховог спасеа. Не треба да нас чуди ако се и
после исповести наемо у борби: бое е борити се с нечистотама него са гордошу.
Не заноси се и не поводи се за причама о оцима безмолвницима и отшелницима, ер ти
корачаш у восци првомученика [4]. Чак и кад паднеш, не бежи с попришта: баш тада
нам е лекар навише и потребан. Она кои се и поред помои путовое саплете о
камен, без егове помои би се, свакако, не само саплео него и погинуо.
Када нас искушее савлада, одмах приступау демони. Ухвативши се за то као за
згодан (у ствари потпуно неприкладан) повод, саветуу нам да се одамо безмолвиу.
Ци е наших неприатеа да нашем паду додау ош едну рану.
Када се лекар изговори неспособношу да нас излечи, треба отии другоме. ер, без
лекара се ретко ко излечио. Коме е онда пасти на ум да нам противречи кад тврдимо
да би брод кои е и са искусним крманошем претрпео бродолом, без крманоша у
сваком случау морао пропасти?
Од послушности - смирее, од смиреа - бестраше. Ако нас се баш у смиреу нашем
опоменуо Господ и избавио нас од неприатеа наших (Пс.135,23-24), ништа нас не
спречава да кажемо да се кроз послушност долази до бестраша, у коме смирее
постиже своу сврху. ер, са смиреем почие бестраше, као год што са Мосием
почие Закон. И кер усавршава маку као Мариа синагогу [5].
Сваку казну од Бога заслужуу болесници кои, пре коначног исцееа, оставау
првога лекара, иако су код ега били на лечеу и осетили побошае, те почиу да
више цене другога. Немо бежати из руку онога кои те е привео Господу. ер, у току
целог живота свог, никога другог (712) не треба толико да поштуеш као ега.
За неискусног воника ние безопасно да се одваа од масе бораца и упушта у
поединачну борбу. Ние без опасности ни за монаха да одлази на подвиг безмолвиа
пре него што прое темену обуку и стекне велико искуство у борби против душевних
страсти. Први се излаже телесним, а други душевним опасностима. Бое су двоица,
каже Писмо, него едан (Екл.4,9); т. добро е за сина да се заедно са своим оцем бори
34
против своих страсти, уз садество Духа Божанског. Ко слепцу ускрати водича, и стаду
пастира, и залуталоме спроводника, и детету оца, и болеснику лекара, и броду
крманоша - излаже га опасности. А ко се без помои упушта у борбу са злим дусима,
постае ихова жртва.
Они кои први пут долазе у лечилиште, нека кажу шта их боли. А они кои су се
посветили послушности, нека испое одговарауе смирее. Поуздан знак
оздравеа есте, код првих, стишавае болова, а код других, као ништа друго -
повеае самоосуиваа. Нека ти савест буде огледало послушности. То е ти бити
довоно.
Они кои подвиг безмолвиа проводе у послушности духовном оцу, имау за противнике
демоне, и само демоне. А они кои се налазе у заедници, морау се борити не само са
демонима него и са удима. С обзиром на то да су стално пред учитеевим очима,
први бриживие извршавау егове заповести; а други, често, у одсуству учитеа
помало и нарушавау егове заповести. Меутим, ако су неки од их мариви и
трудоубиви, трпеем злоставаа више него довоно надокнауу недостатак и
добиау двоструки венац.
Живеи у братству, обратимо на свое спасее сву могуу пажу. У пристаништу кое е
пуно бродова може лако дои до судара, а на првом месту оних кое гнев, као неки црв,
потано нагриза.
Треба настоати да се у присуству духовника понашамо тако као да ништа не знамо, и
да будемо крае утиви. ер, утив е човек син философие, кои на сваком
кораку, куд год се окрене, стиче велико знае. Видео сам послушника кои прекида
приповедае свог духовника, те [почех] да очаавам над еговом послушношу,
гледауи како од е постае надмен а не смирен.
С навеим трезвоумем и будношу треба да проценимо када и како дужност да
претпоставимо молитви. Свакако, човек се не може растргнути на све стране.
Пази на себе када се налазиш с браом, и никако немо настоати да било по чему
изгледаш праведнии од их. Иначе еш направити два зла: их еш озледити своом
извештаченом и лажном ревношу, а самоме себи еш на сваки начин (713) пружити
повод за гордост.
Има ревност у души своо, никако е не испоавауи телом, нити изгледом, нити речу,
нити каквим загонетним понашаем. Па и то чини тек пошто си престао да потцеуеш
ближега. Ако си, пак, у том погледу неуздржив, буди у свему сличан браи своо, и
не издваа се ни у чему своом уображеношу.
Видео сам неискусног ученика како се пред неким удима хвали врлинама свога
учитеа. Мислеи да туом славом постане и сам славан, изложио се срамоти када му
сви рекоше: "Па, како да едно тако плодно дрво има на себи едну тако алову грану?!"
Трпеивима се можемо сматрати не када храбро подносимо грду само од оца, ве
када од сваког човека трпимо понижее и увреду. ер, од оца ми све подносимо из
поштоваа, и зато што се осеамо еговим дужницима.
Жудно испиа подсмех као воду живота, од сваког човека кои хое да те напои име.
ер, он е лек кои чисти од блуда. Тада е се у твоо души родити сунце дубоке
чистоте, и светлост Божиа нее напуштати твое срце.
35
Ко би видео да се братство смируе захваууи ему, нека се не хвали у своо души,
будуи да су лопови свуда око нас. Урежи дубоко у сеае Онога кои рече: И ви кад
извршите све што вам е заповеено, говорите: Ми смо непотребне слуге, ер смо
учинили што смо били дужни учинити (Лк.17,10). Суд о нашим делима сазнаемо у
часу смрти.
Општежие е небо на земи. Господу служе анели. Тако и ми свое срце треба да
настроимо. Они кои се налазе на овом небу покаткад имау срце као од камена;
понекад их, опет, теши умилее, тако да и гордост избегну и сузама ублаже свое муке.
Мала ватра смекша велику количину воска. Тако и мала увреда коа нам се често
наноси, сву суровост, безосеаност и окорелост срца одеданпут омекша, заслади и
сасвим искорени.
Видео сам едном два човека где, сакривени, мотре на муке и ослушкуу уздахе
подвижника. Но, едан е то чинио да би се угледао на подвижнике, а други - да их у
згодном тренутку с прекором обелодани и тако Божиег делатеа одбие од егове
врлине. Немо бити неразборито утив и тиме доводити друге у помету и огорчее.
Не буди ни млитав у понашау и ходу када ти е нареено да пожуриш. Иначе, биеш
гори од лудих и поремеених. Видео сам еданпут душе кое су боловале од такве
млитавости по природи, а неке намештено. И зачудих се, рече ов, како е разноврсна
удска поквареност (уп. ов 22,5).
Она кои живи у заедници нее мои да има толико користи од поаа Псалама колико
од молитве: ер, настане ли нека забуна - готово е са Псалмом.
Непрекидно се бори са мислима: кад почну да лутау прибери их к себи. ер, Бог и не
захтева од послушника потпуно прибрану молитву. Не буди стога нерасположен када се
осетиш покраденим, али се плаши ако вечито мораш призивати ум к себи [6].
(716) Ко е у дубини душе решио да борбу не напушта до последег даха, и да макар по
цену хиада смрти тела и душе не узмакне, нее лако пасти ни у едно ни у друго. ер,
двоумица у срцу и неповерее према одрееном месту подвига увек доводе до
саплитаа и несреа. Онима кои су склони да се селе из едног манастира у други, ни у
едноме не може бити добро, ер ништа толико душу не чини бесплодном као
нестрпивост.
Ако си дошао непознатом лекару и у непознату болницу, буди као пролазник, а тано
посматра искуство свих кои се тамо налазе. Па кад осетиш да за твое болести имаш
користи од ових мастора и ихових помоника, а нарочито оно што е потребно за
сузбиае разметивости, ти им ве и приступи и прода се за злато смиреа, на
хартии послушности и задужници служеа, те у присуству анела као сведока исцепа
пред има хартиу свое вое, ер, ако прелазиш из манастира у манастир може ти се
десити да ти пропадне цена коом те е Христос искупио. Нека ти манастир у кои си
ступио буде гробница пре гроба: из гроба нико не излази пре свеопштег васкрсеа.
Уколико су неки и изашли - размисли: они су пре тога ипак били умрли. Помолимо се
Господу од свег срца да се и у то зло не увалимо.
Када се немарниим монасима учини да су дужности послушаа тешке, изговарау се
да е бое молити се. Ако су, пак, те дужности лакше, беже од молитве као од ватре.
Догаа се да неко препусти посао коим е задужен другоме, кои га моли, да би га
умирио. Догаа се, пак, да неко уступи своу дужност другоме и из лености, или, пак, из
36
славоуба, или из ревности.
Ако си обеао да еш живети у извесно обитеи, па видиш да немаш баш никаква
напретка, не устручава се да е напустиш. Уосталом, искусни е монах свуда искусан, и
обратно.
Погрде су у свету проузроковале многа раздвааа и несугласице, а угаае стомаку е
у манастирима узрок сваког пада и гажеа монашких завета. Ако ову господарицу
савладаш, свако е ти место бити погодно да постигнеш бестраше. А када она влада,
на сваком месту, осим у гробу, биеш изложен сваковрсним опасностима.
Господ отвара очи послушницима да виде врлине учитеа, а затвара их за ихове
мане. Добромрзац [т. аво] чини супротно.
Образац савршене послушности, драги приатеу, нека нам буде жива: ако е и
мешамо са другим тварима, она (717) остае увек чиста од било какве нечистоте.
Ревносни навише треба да пазе на себе, да не би због тога што осууу површне били
више од их осуени. Сматрам да се Лот управо тиме и оправдао, што, живеи меу
онаквим удима, никога никада ние осуивао.
Увек, а навише за време поаа на богослужеу, треба сачувати мир и тишину. Ци е
демона да изазиваем нереда упропасте молитву. Онима кои служе приличи да у
молитви умом своим досежу небеса док телом стое пред удима.
Увреде, потцеиваа и сличне ствари у души подвижника могу да се упореде са
горчином пелена. Похвале, почасти и разне друге убазности, попут меда, код
сладострасних раау сваку сласт. Размотримо, стога, природу и едног и другог: пелен
чисти у нама сваку нечистоу, а мед обично изазива поремеа жучи.
Треба имати пуно поверее у оне кои су у Господу на себе преузели старае о нама,
макар и заповедали понешто што е супротно нашем мишеу и што се наизглед
противи нашем спасеу. Тада се, као у ватри смиреа, куша наше повере у их.
Знак потпуног и правог повереа састои се у томе да се без двоумеа покоравамо
своим претпоставеним и онда када видимо да су ихове наредбе супротне нашим
очекиваима.
Од послушности - смирее, као што смо ве у претходном излагау рекли; од смиреа
- расуивае, као што то велики Касиан у своо кизи "О расуивау" тако лепо и
узвишено учи [7]; од расуиваа - прозоривост, а од ега - предвиае.
Ко, дакле, нее хтети да крене дивним путем послушности, кад види каквим све
добрима води! О то велико врлини рече она дивни псалмопевац: По своо доброти си
припремио свое присуство у срцу сиротог послушника, Боже (Пс.67,11).
Читавог живота се сеа оног великог подвижника, кои од духовника у току целих
осамнаест година ние чуо телесним ушима "Спасава се!", док е унутрашим слухом
сваки дан слушао од Господа - не "Спасава се!" (што изражава само жеу чие
остварее ние извесно), него "Спасен си" (што е одреено и несумиво).
Нису свесни послушници кои, приметивши попустивост и снисходивост духовника,
траже да им одреди дужности по иховим сопственим жеама. Када их добиу, нека
знау да су се потпуно лишили исповедничког венца. ер, послушност е туа сваком
лицемерству и личним жеама.
37
Има и таквих кои одбиу да изврше наредбу коу су примили ер схватау да ено
извршее наредбодавцу у ствари не би било приатно. А има и таквих кои то осете, па
ипак послушау без двоумеа. Треба испитати ко е од их поступио благочастивие.
Немогуа е ствар да се аво супротстава своо сопствено вои. Нека ти као доказ
послуже они кои живе (720) немарно, без обзира на то што су стално у едно те исто
испосници или у едном те истом општежиу. Нека ти борба при преласку с едног места
на друго буде знак да смо на првобитном месту могли набое угаати Богу. ер, таква
е борба знак да смо е сами изазвали.
Не бих желео да будем неправедни скривач и нечовечни лихвар, утеи о ономе што
ние право задржати за себе. Славни ован Саваит [8] ми е испричао занимиве
ствари. А да е то бестрасан човек, чист од сваке лажи и злог дела и речи, знаш из
сопственог искуства, преподобни оче. Он ми е испричао следее:
"У моме манастиру у Азии (ер оданде дое ова праведник) беше неки старац, скроз
немаран и распусан. Говорим то не да бих га осудио, ве за убав истине. Како - не
знам, тек он доби еднога млаег ученика, по имену Акакиа, младиа простодушне
нарави али обдарена природном памеу. Он толико поднесе од овог старца, да е се то
можда многима учинити невероватно. Старац га е сваког дана киио не само
вреаем и погрдама него и батинама. Али, егово трпее не беше неразумно.
Гледауи га, дакле, како се сваки дан страшно мучи као да е купени роб, а сам му
често, када бисмо се срели, говорио: "Шта е, брате Акакие? Како е данас?" А он би ми
на то показивао: сад помодрело око, сад модрице по врату, а понекад и озлеену главу.
Знауи га као подвижника, говорио сам му: "Одлично! Тако и треба! Трпи, и то е ти
користити!" И пошто се намучи код тог немилостивог старца око девет година, Акакие
оде Господу. Пет дана након што Акакие би сахраен у гробу отаца, егов старац
оде едном од великих стараца кои тамо живе, и рече: "Оче, брат Акакие умре!" Кад то
чу, та старац рече: "Веру ми, старче, сумам у то!" А ова му рече: "Дои и види!" Тад
ти се старац хитро подиже, и стиже на гробе са учитеем блаженог борца. И
позвавши као живога онога кои е стварно и у смрти жив, рече: "Брате Акакие, еси ли
умро?!" А благоразумни послушник, и после смрти показууи пример послушности,
одговори великоме: "Оче, како би могао да умре човек - трудбеник послушности?" Тад
старац, егов бивши учите, паде на зему (721) са сузама, обузет страхом, и
испросивши од игумана Лавре келиу близу гроба, проживе остатак свог живота
честито, увек говореи оцима: "Извршио сам убиство!""
Мени се чини, оче оване, да е она старац кои е с мртвацем разговарао био сам
велики ован Саваит. ер, егова блажена душа ми е ош нешто испричала као о
некоме другом лицу - премда е то био он сам, како сам после могао тачно дознати.
"У истоме азиском манастиру, - прича он, - неки други човек постаде ученик едног
кротког, благог и тихог монаха. Видеи да га старац поштуе и не дира, правилно
закучи да може претрпети штету, као и многи други, те га замоли да га отпусти.
Старац имааше и другог ученика па му то не паде одве тешко. Отишавши од ега, уз
помо егове препоруке, смести се у едном од општежиа што се налазе у Понту.
Прве нои по ступау у општежие, он виде у сну како неки траже од ега да положи
рачун, те као да, после тог ужасног мучеа, остаде дужан сто фунти злата.
Пробудивши се, он размисли о сну и рече: "Кукавни Антиоше (то му беше име), заиста
си ош много дужан!""
38
"Остадох у том општежиу, - причао е дае Антиох, - три године у беспоговорно
послушности, понижаван и угетаван од свих као туинац. ер, тамо нису ни имали
некога другог монаха странца. И видим опет у сну еднога како ми дае признаницу о
исплати десет фунти мога дуга. Пробудивши се, разумедох виее, и рекох: "Тек десет!
Па, колико е ми бити потребно да исплатим све?!" Тада рекох у себи: "Сироти
Антиоше, потребан е ош веи труд и ош дубе понижее!"... Од тада започех да се
правим сулуд, премда нисам сасвим занемарио свое дужности. Када ме немилостиви
оци видеше у таквом стау, али ипак усрдна на послу, налагаху на мене све тешке
манастирске послове. Пошто сам у таквом подвигу провео тринаест година, видех како
ми опет дооше они што су ми се рание авали, те ми писмено потврдише да сам у
потпуности исплатио сво дуг. Када би ме, дакле, у било чему злоставали оци тог
манастира, сеао бих се свог дуга и храбро подносио све".
То ми е свемудри ован, оче оване, испричао у треем лицу. Зато и себе назва
Антиохом. А у ствари, он беше та подвижник кои трпеем исцепа списак своих
дугова.
Но, да чуемо како е мудар постао преподобни [т. ован Саваит] захваауи своо
крао послушности.
Док се налазио у манастиру Светог Саве, дооше три млада монаха са жеом да му
буду ученици. Примивши их, он (724) их одмах угости, старауи се из свег срца да се
одморе од напорна пута. После три дана, старац им рече: "Брао, а сам по природи
блудник, и не могу да примим ниеднога од вас". А они се не саблазнише, ер им е било
познато старчево подвижништво. Када га, пак, никаквим, молбама не могадоше
убедити, бацише му се пред ноге и замолише да им бар да правило како и где треба да
живе. Старац пристаде. Видевши да е егову поуку примити смирено и послушно, он
едноме рече: "Господ хое, сине, да живиш повучено са духовним оцем у подвигу
послушности". А другоме рече: "Иди, прода жее свое и да их Богу, па узми крст сво
и трпи у манастиру заедно са браом: свакако еш имати благо на небесима". А онда
рече и треем: "Са сваким дахом своим сеа се речи Христове: Кои претрпи до краа,
та е се спасти (Мт.10,22). Иди, и ако е могуе пронаи за себе по природи што
суровиег и строжег човека. Остани непоколебив и пи сваки дан исмевае и поругу
као мед и млеко". А брат рече великоме овану: "А шта да радим, оче, ако он живи
немарно?" А старац е на то: "Када би га видео чак и да блудничи, немо га напустити,
ве реци себи: "Друже, ради чега си овде?" Тада еш видети како из тебе ишчезава
надутост и како се пламен похоте гаси".
Сви ми кои желимо да стекнемо страх Божии, треба да се свим силама боримо како не
бисмо у ово школи врлине постали рави и зли уди, пуни лукавства и злобе,
препредености и гнева. То се дешава, а ние ни чудо: све док е човек прост, на пример
лаар или земорадник, неприатеи цара се толико и не спремау за борбу против
ега; а када га виде да е узео царски стег и штит, бодеж, и мач, и лук, и да е навукао
воничку униформу [9], и они зашкргуу на ега зубима, и свим средствима покушавау
да га униште. Не дремамо, стога! Видео сам безазлену и набоу децу коа су дошла у
школу да се науче мудрости, да буду васпитана и уопште да виде неку корист од школе.
И ничему се тамо нису научили осим лукавству и злу, захваууи дружеу са
осталима. Ко има памети, разумее!
Немогуе е да они кои прижено уче неку вештину не напредуу сваког дана [помало].
39
Меутим, едни препознау напредовае, а други га, по промислу Божием, нису свесни.
Добар банкар сваке вечери неизоставно прави обрачун дневне зараде или губитка.
Ипак, он не може имати асну слику о кретау свог новца ако на нарочиту плочицу
сваког часа не убележава одреене податке. Свакочасовно полагае рачуна омогуава
да се састави свакодневни обрачун.
Неразборит монах се, кад га грде и осууу, осеа увреен и покушава да одговара,
или, пак, одмах метанише (725) пред оним што га грди, и то не из смиреа, него у
жеи да прекрати грду. А ти, пак, ути када те туку, и прима бол као набое
средство да ти душа постане светла и чиста. Так када лекар престане да те грди ти
затражи опрошта. ер, он, можда, у утини не би ни примио твое каае.
Ми кои живимо у манастирима, треба да се у сваком тренутку боримо против свих
страсти, али нарочито против две: против облапорности и против гневивости. ер, где
е велики бро брае, увек има доста повода за избиае тих страсти.
Код послушника аво изазива жеу да стекну врлине кое не могу достии, као што и
онима кои живе у безмолвиу саветуу да теже за оним што ние за их. Завири у душу
неискусних послушника, па еш наи погрешну мисао: чежу за безмолвием, за
краим постом и сабраном молитвом, за потпуним одсуством таштине, за
незаборавивим сеаем на смрт и непрестаним умилеем, за савршеном
безгневивошу, за дубоким утаем, за натприродном чистотом. Пошто им те врлине
по промислу Божием нису дате у почетку ихова подвига, они непромишено
прескачу неопходне ступеве подвига, преварени од стране авола, кои их
подстрекава да их траже пре времена, те да не издрже и не добиу их ни онда када би
иначе био погодан тренутак. Пред безмолвницима, меутим, та обмаивач хвали
гостоубе послушника, ихово служее, братоубе, заеднички живот, неговае
болесника. И их, као и прве, та варалица хое да начини непостоанима.
Ретки су они кои живе истинско безмолвие. То могу само они коима Бог помаже у
борби и кои су примили божанску утеху. ер, само та утеха може да им олакша муке.
Према своствима наших страсти треба да проценимо коме би облику послушности
требало да се посветимо, те да изаберемо одговарауи начин. Ако видиш да си
неуздржив и веома склон похоти, нека ти учите буде подвижник, неумоив по
питау хране, а не чудотворац, нити неко ко е спреман да сваког прими и угости. Ако
си охол, нека ти духовни отац буде суров и непопустив подвижник, а не кротак и
човекоубив. Не треба да тражимо пророке нити прозоривце, ве пре свега сасвим
смиреноумне подвижнике, чии би начин и место подвига одговарали нашо болести.
Нека ти за послушност, по угледу на горе споменутог праведника Авакира, послужи и
ова добри обича: вечито мисли да те духовник куша. У том случау, никада нееш
погрешити. Када и поред непрестаног злоставаа од стране свог духовног оца
осетиш да су твое поверее и убав према ему све веи, зна да се Дух Свети
невидиво уселио у твоу душу, и сила Вишега те осенила! Ипак, не хвали се нити се
раду кад храбро подносиш грду и понижее. Напротив, плачи због тога што си
уопште урадио нешто што заслужуе прекор, и што си душу свог оца узруао против
себе. Немо се (728) чудити када ти кажем (ер се Мосие слаже са мном [10] ): бое е
огрешити се о Бога, него о свог духовног оца! ер, када Бога наутимо, наш воа га
може помирити с нама. Но, када свог духовног оца огорчимо против нас, немамо више
никога ко би се за нас пред Богом заузео. Мислим, уосталом, да оба греха у крао
40
линии имау исту тежину.
Размислимо, просудимо и пазимо: када смо дужни да захвално и утке трпимо укор
пастира, а када да се обашавамо с им. Мени се чини да треба утати у свим оним
случаевима када се грда односи на нас, будуи да се ради о тренутку за награду. А
када се она односи на друго лице, ми треба да се бранимо, ради свезе убави и
непомуеног мира.
Они кои су отпали од послушности могу да те обавесте о томе каква е корист од е:
тек тада су управо и сазнали на каквом су небу стаали.
Она кои стреми бестрашу и Богу, сматра потпуно изгубеним сваки она дан у кои га
нико не би грдио.
Као што дрвее кое тресе ветар пушта сво корен дубоко у зему, тако и они кои се
налазе у послушности стичу аку и непоколебиву душу.
Ко год е, живеи у безмолвиу, осетио своу немо, па, дошавши у манастир, продао
себе на послушност, прогледао е за Христа без муке, мада е био слеп.
Држ'те се, држ'те се, и опет кажем: држ'те се, тркачи, брао подвижници, слушауи
онога премудрог човека кои о вама говори: Као злато у топионици - или бое, у
општежиу - испробао их е Господ, и као жртву паеницу их е примио у недра своа
(Прем.Сол.3,6). [ему слава и власт вечна са беспочетним Оцем и Духом Светим и
обожаваним. Амин.]
Степен по реду еднак броу еванелиста. Држи се, подвижниче и трчи без
страха! едном е ован стигао пре Петра (уп. н. 20,4), а овде е послушност
ставена испред покааа. Апостол кои први стиже до гроба Христова
представа послушност, а други - покаае.
41
НАПОМЕНЕ:
1. Послушност без кое нико нее видети Господа: Треба испитати, каже Илиа
Критски, како то да без послушности нико нее видети Бога. Шта? Зар Мариа
Египанка, и неки други кои никоме нису били потчиени, нее видети Господа?
Мислимо да Лествичник не говори само о телесно послушности, него и о
послушности духовно. ер, неемо наи ниеднога светог кои ние покорио тело
духу. Из тога асно произлази да Господа нее видети нико ко уз телесну
послушност не спроводи и ову послушност (тела духу). Многи кои се покоравау
своим телесним очевима живе као робови сласти, па им таква послушност ништа
не користи (Схол. 14, col.732 D).
2. То е вероватно едан манастир у Тиваиди, близу Александрие (тачние речено, у
предграу Александрие званом Каноп, данас Абукир). На основу података из
Лествице могло би се закучити да е та манастир имао под собом ош две
обитеи: лавру, уреену за безмолвнике, и манастир поканика, кои се у
Лествици назива Тамница. У Канопу е стварно постоао манастир, кои спомие
и блажени ероним у своме предговору Правилима светог Пахомиа Великог, и
кои се према тим подацима називао Метаниа (Покаае) (уп. Тгаnзl. lat. Reg. Scti
Расhомii, Ргаеf., 1, МРL. 23,65). Уколико е Тамница (Филаки) заиста та манастир
у Канопу, о коме е блажени ероним слушао од едног светог презвитера из
Александрие, Силуана, онда е она врло старог датума. То значи да е та
необична обите постоала бар две стотине година пре но што у е Лествичник
посетио.
3. Трпеи сачеках Господа и обрати пажу на мене и услиши молитву моу
(Пс.39,1).
4. У восци првомученика: Матиа Радер схвата ту реч као надимак првог
хришанског мученика, светог архиакона Стефана (уп. соl. 710 С: in Stephani
protomartyris exercitu meres). Исто тако и поменути руски превод (стр. 63, т. 68). У
италианском салезианском издау, израз е схваен као да се односи на самога
Христа: Ступа напред као и ученици Христови, кои нису били усаменици, ве
живаху у заедници (И, 165, notа 3).
5. Као Мариа синагогу: уз оно што е речено у со1. 700, то е све што Лествичник
каже о Пресвето Богородици. Овде се мисли на Ваведее, т. уношее мале
Деве Марие у еврески храм.
6. Ако вечито мораш призивати ум к себи: вероватно е смисао ова: немо се
плашити ни подавати очаау ако ти мисли одлутау па се опет врате; брини се
тек ако ти е ум стално одсутан, и то по сопственом интересовау за земаске
ствари.
7. Велики Касиан: то е свети ован Касиан (+ око 435), знаменити подвижник и
хришански писац. Не зна се одакле е ни када се родио, али е познато да е
живео аскетски у едном манастиру кра Витлеема (Палестина). Обилазио е
египатске манастире, а у Цариграду га свети ован Златоусти рукополаже за
акона. После смрти Златоустог одлази на Запад, и настауе се у ужно Галии,
где оснива два манастира (околина Масилие = Марсеа). Писао е догматска и
аскетска дела, меу коима и Collationes Patrum in Scythica eremo. У томе спису он
42
вели да се истинско расуивае стиче само истинским смиреем, а први егов
знак есте потпуно исповедае духовнику, дакле и исповедае помисли (уп. Соl .
II, 12, Мignе, Р. L., 49,542 АВ).
8. Славни ован Саваит: Познати светите, роен 454. год. у Никопоу
ерменском, у породици едног воводе, Хришанина. У осамнаесто години
постае монах, убрзо затим и игуман еднога малог братства, а у двадесет осмо
години живота хиротонисан е за епископа Колоние, малога града у византиско
ермении. На катедри остае пуних десет година, али га тешко стае у Цркви
побуди да напусти Колониу и оде у ерусалим, инкогнито, као просак. Коначно се
смести у лавру преподобног Саве Освееног, кои е тада ош био жив. Вршио е
послушно све манастирске послове, а када откриу ко е, повуче се у келиу, те
остатак живота проведе у потпуном безмолвиу, због чега се ош зове и свети
ован утиви. Умро е 558. године (уп. Житие 3. децембра).
9. Илиа Критски дае алегориско тумачее ових предмета. Царски стег е символ
крштеа или покааа, кое испранога човека чини поново чистим; штит -
бекство од света праено беспристрашем; бодеж - поверее у пастира; мач -
одрицае од жеа; лук - молитва, коом се демони обарау; воничка униформа -
огртач врлина (Схол. 93, соl. 760).
10.Свакако мисли на буну Корееву против Мосиа (уп. Бро.16). Бог кажава у
ствари строже за грех према Мосиу, него за грех према себи (уп. Изл.32).
43
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука V
О БРИЖИВОМ И ИСТИНСКОМ ПОКААУ,
О ЖИВОТУ СВЕТИХ ОСУЕНИКА И О ТАМНИЦИ[1]
(764) Покаае е обнова крштеа. Покаае е завет с Богом да е се водити едан
нови живот. Покаае е извор смирености. Покаае е неопозиво одрицае од сваке
жее за телесним добрима. Покаае е самосудна мисао и брига о себи без бриге о
споним стварима. Покаае е кер наде, и порицае безнадежности. Поканик е
осуеник кои ние лишен части. Покаае е помирее с Господом путем вршеа
добрих дела, супротних преашим гресима. Покаае е очишее савести. Покаае
е добровоно трпее свих мука. Поканик е човек кои самоме себи изриче казну.
Покаае е ако изнуравае стомака и шибае душе силним осеаем.
Скупите се и приите, доите и чуте, и реи у вам нешто! Сви ви кои сте Бога
наутили, скупите се и видите шта ми е Бог показао ради назидаа душе мое! На
прво место ставиемо излагае о презреним подвижницима, достоним сваког
поштоваа. Чумо, запамтимо и учинимо оно што ти уди чине, сви ми кои смо год
пали у какав неприкладан грех. Устаните и стоте, ви кои сте оборени гресима.
Обратите пажу, брао моа, на ову моу поуку. Нагните ухо свое, ви кои хоете да се
поново помирите с Богом истинским обрааем.
Много сам слушао о едном узвишеном и необичном подвигу и смиреу оних што живе
у посебном манастиру, званом Тамница, кои се налазио под управом поменутог оног
светилника над свим светилима. И док сам се ош налазио у еговом манастиру,
замолих праведника за одобрее да посетим ту издвоену обите. Не желеи ничим
да растужи моу немону душу, велики ми даде дозволу.
Када сам приспео у манастир поканика, т. праву зему (765) плачуих, видео сам
заиста (ако ние дрско реи) оно што око немарна човека не виде, и ухо лакомисленога
не прими, и на срце ленога не дое (уп. 1.Кор.2,9) - дела и речи кои су у стау да
победе чак и самога Бога, живот и подвиге кои сместа изазивау Божие човекоубе.
Меу тим кривцима без кривице, видео сам неке како по сву но, до раног утра, стое
под ведрим небом, не померауи ноге. Сан их снагом природе жалосно обара, али они
и поред тога не дау себи ни намаег одмора, него прекоревау сами себе и расауу
се увредама и грдом. Други су укочено гледали у небо, и уз ридае и вапае оданде
дозивали помо. Неки су стаали на молитви, везавши себи руке на леима као да су
осуеници, смрачена погледа упртог у зему, сматрауи се недостонима да гледау у
небо, нити да кажу штогод, нити да пусте гласа од себе, нити да се моле Богу.
Веома мучени своим тужним мислима и грижом савести, не налазеи ни како или
одакле да почну молитву, они су, испуени мраком и тананим очааем, само збуену
душу и занемели ум представали Богу. Неки су седели на земи, на вреи и пепелу,
сакривауи лице меу колена, и ударауи челом о тле. Други су се стално тукли у
прса, позивауи своу душу и сво рании живот да се врате.
44
едни су меу има натапали зему сузама. А други су, не могавши ни да плачу, сами
себе тукли. едни су нарицали над своом душом као да е мртва, не могуи да поднесу
пату у своме срцу. Други би у себи заурлали, али им се глас замрзавао на уснама.
Понекад би, када се ве не би могли саваладати, изненада крикнули.
Видео сам тамо неке кои су од силне туге били као ван себе, неке кои су постали глухи
и неми од свое несрее, потпуно смрачени и као неосетиви за све што се односи на
ова живот. Они су умом сишли у бездан смиреа и огем свога бола исушили сузе у
своим очима. Други су седели замишени, сагиуи се к земи и климауи стално
главом, те као лавови рикали из дубине срца и ноктима гребли тле под собом.
Неки су меу има, пуни наде, тражили и молили за потпуни опрошта; а други су се у
своме бескраном смиреу сматрали недостонима опроштаа, и говорили с тугом да се
не могу оправдати пред Богом. Неки су, пак, преклиали (768) Господа да овде буду
кажени а тамо помиловани; други су, мучени тешком грижом савести, од свега срца
молили Господа да их не казни, али да их ни Царства не удостои, говореи: "То би нам
било довоно" [2].
Видео сам тамо душе толико понизне и скрушене, и тако притиснуте тежином греховног
бремена, да би и сам камен могли разнежити своим речима и вапаима упуеним Богу.
ер, лежеи ничице на земи, они говораху: "Знамо, знамо да смо заслужили сваку
казну и муку, и то е праведно: чак и када бисмо сву васеену позвали да плаче с нама,
не бисмо имали довоно да отплатимо наше огромне дугове. Но, само едно тражимо,
само едно молимо и преклиемо: Да нас у арости своо не окривиш, нити да нас у
гневу свом казниш (Пс.6,2)! За нас е довоно да се ослободимо од велике Твое
прете и таних мука кое се не могу именовати. Тражити потпуни опрошта - не
усууемо се. Како бисмо и могли да га тражимо, кад не одржасмо свое обеае, ве га
нарушисмо и поред тога што смо ве осетили Твое човекоубе и добили опрошта за
свое грехе?!"
Тамо се могло видети практично остварее Давидових речи: могли су се видети
намучени уди, савиени до краа свог живота, кои по цео дан иду тужни (уп. Пс.37,7),
са усмрделим и загноеним ранама по телу, за кое се и не брину; уди кои
заборавау да еду хлеб сво, а воду са сузама пиу помешану, те прах и пепео уместо
хлеба еду; уди коима е кожа прилепена уз кост, исушени као сено (Пс.101,5; 10;
12).
Меу има се ништа друго ние могло чути осим: "ао, ао! Ава, ава! Право е, право!
Поштеди, поштеди, Господе!" Неки говораху: "Смилу се, смилу!", а други ош
жалосние: "Опрости, Господе, опрости ако е могуе!" Меу има су се могли видети
езици запаени и исплажени као у паса. едни су кажавали себе вруином, а други
хладноом. Неки би окусили мало воде па одмах престаали да пиу, тек да не умру од
жеи; други би окусили мало хлеба, па би га руком бацали далеко од себе, говореи да
су недостони удске хране, пошто су чинили ствари кое чине животие.
Где би се код их могао приметити смех, где празнослове, где утина, где гнев?
(Они нису знали да гнев уопште и постои у удима, будуи да е плач у има потпуно
уништио свако осеае уте). Где се код их могло приметити одговарае, где
празник, где бестидан език, где неговае тела, где макар траг славоуба, где
рачунае на раскош, где помисао на вино, где кушае воа, где спремае хране, где
наслаивае грла? Брига о свему томе у садашем животу из их е потпуно ишчезла.
45
Где би се меу има могло срести старае о било чему земаском, где осуивае
било ког човека? Нигде! Такве стално беаху ихове речи и вапаи Господу. едни се
снажно лупаху у груди, као да стое пред небеским дверима, и говораху Богу: "Отвори
нам, Судио, отвори нам, ер смо их гресима затворили пред собом! Отвори нам!" А
други говораху: Покажи нам лице свое и биемо спасени (Пс.79,20). Други, опет:
Покажи се несренима што седе у тами и сенци смрти (Лк.1,79). Неки, пак: Нека нас
што пре сустигну милости Твое, Господе, ер смо изгубени и очани, и осиротесмо
веома (Пс.78,8).
едни говораху: "Хое ли нам се уопште Господ показати?" А други: Да ли прее душа
наша немирну воду грехова (Пс. 123,5). Неки, опет: "Хое ли се Господ назад
смиловати на нас? Хоемо ли га чути где каже нама кои смо спутани везама
неразрешивим: "Изиите!" - и онима у аду покааа: "Опроштено вам е?!" Да ли е аук
наш доспео до ушиу Господих?" Сви су они вечито имали пред очима смрт, и
говорили: "Шта е бити с нама? Каква е бити пресуда? Какав е нам кра бити? Хое
ли нас позвати натраг? Има ли опроштаа за мрачне, адне, осуене? Да ли е моее
наше стигло пред Господа, или е, по правди, одбиено, на наше понижее и срамоту?
Ако ли е стигло, колико га е благонаклоним учинило, с каквим успехом, с коликом
коришу, с каквим деством? ер, оно од нечистих уста и телеса би упуено, и нема
велику вредност. Да ли е у потпуности, или само делимично, умирило Судиу, макар за
половину [нашега дуга]? ер, заиста су велике те ране, и ихово лечее изискуе много
зноа и труда. Да ли нам се приближише чувари наши [т. анели], или се ош налазе
далеко од нас? ер, док нам се они не приближе сваки е наш труд бескористан и
узалудан. Молитва наша нема снаге да се слободно обрати Богу, нити крила чистоте на
коима би узлетела ка Господу, сем ако се анели наши не приближе к нама, не узму е
и не принесу Господу". Понавауи често ове речи, говорили су са недоумицом едан
другоме: "Да ли уопште напредуемо, брао, добиамо ли оно што тражимо, прима ли
нас Господ, отвара ли нам двери милосра?" А други су на то одговарали: "Ко зна (као
што рекоше браа наша Ниневани), нее ли се ош предомислити Господ (она 3,9), и
избавити нас макар од оне навее казне! Ми емо, у сваком случау, учинити што е до
нас. И ако отвори - добро е и лепо! Ако не - нека е и тада благословен Господ Бог, кои
их е пред нама праведно затворио! Ипак, наставиемо да куцамо и дае, до краа
живота свог. Можда е нам отворити због велике наше дрскости".
Зато су и подстрекавали едан другога, говореи: "Потрчимо, брао, потрчимо!
Потребно е да трчимо, ер заостадосмо за лепим нашим друштвом. Трчимо не штедеи
ово право и слабо тело, него га умртвимо као што и оно нас уби, како су чинили и они
блажени кривци кои су пре нас били овде".
(772) Код их су се могла видети колена усахнула од многоброних метаниа; очи
замагене и упале негде у дубину лобае, без трепавица; образи изранавени и
упаени од обилног проливаа врелих суза; лица увенула и бледа, коа се ни по чему
не разликуу од мртваца; прса болна од удараца у груди. Где тамо беше спремае
постее, где чишее или крпее одее? У свих е одеа била поцепана и права,
покривена вашима. Шта е према томе страдае бесомучених, шта пата оних кои над
мртвима плачу, шта муке оних кои се налазе у прогонству, или оних што су осуени
због убиства? Заиста, принудно мучее и казна свих тих уди ние ништа према
добровоном страдау ових светих поканика.
И немоте помислити да причамо баке, молим вас, брао! Често су молили оног
46
великог судиу (мислим пастира, тог анела меу удима) и убеивали га да им стави
гвоже и окове на руке и на врат, а ноге да им сапне у кладе као каженим робовима, и
да их не ослободи све док их гроб не прими. Уосталом, неки ни гроб нису хтели.
Не, не могу да затаим ни ово заиста достоно смиловаа смирее тих блажених уди,
и ихову скрушену убав и покаае: када е неко од тих дивних граана земе
покааа имао да иде Господу, како би се поавио на еговом неподмитивом Суду, и
када би осетио да му се ближи кра, преко настоатеа би молио и заклиао великог
аву (т. оца) да га не удостои удскога гроба, ве да га као мрцину баци у реку или у
пое, зверима. Светилник расуиваа би то често и услишио, заповедивши да их
изнесу без икаквог опела или почасти.
Но, какав се страшан и жалостан призор указивао при иховом последем часу! ер,
када би осуеници осетили да се неко од их пре осталих спрема да умре, окруживали
би га док е ош при свести, па би горко плачуи на нажалоснии начин и тужним гласом,
климауи главом, запиткивали умируег. Пламтеи саосеаем к ему, говораху: "Шта
е, брате и саосуениче? Како е? Шта кажеш? Чему се надаш? Шта мислиш? еси ли
постигао оно што си са муком тражио, или не? еси ли отворио врата милосра, или си
ош крив? еси ли постигао ци, или не? Да ли си примио неку потврду о своме
спасеу, или ти е нада ош несигурна? еси ли добио слободу, или се твоа мисао ош
колеба и двоуми? Да ли си у срцу осетио неко просвеее, или ти е срце ош
покривено мраком и срамотом? Да ли ти се авио неки глас, кои би у теби говорио:
Ето, постао си здрав (н.5,14), или: Опраштау ти се греси твои (Мт.9,2), или: Вера
твоа спасла те е (Лк.18,42); или, пак, и дае слушаш она глас кои говори: Нека се
врате грешници у (773) ад (Пс.9,18), и: Свежите му руке и ноге (Мт. 22,13), и: Нека се
уклони безбожник, да не види славу Господу (Ис. 26,1)? Шта кажеш, просто, брате?
Реци нам, преклиемо те, да и ми знамо шта нас чека! ер, твое е време закучено, и
другога ве нееш имати до века".
На то су неки од самртника одговарали: Благословен Господ кои не одби молитву моу
и милост своу од мене. (Пс.65,20). А други, опет: Благословен Господ кои нас не даде
као плен зубима иховим (Пс.123,6). А неки са болом говораху: "Да ли нам душа прое
усколебану воду духова у ваздуху?" А говорили су тако зато ош нису имали слободу,
него су издалека гледали оно што се збива на том суеу. А други су с ош више бола
одговарали и говорили: "Тешко души коа не сачува сво завет беспрекорним. У ова, и
само ова час она е видети шта о се спрема".
А а, гледауи и слушауи све то меу има, умало да не падох у очаае, познауи
своу равнодушност и поредеи е са иховим страдаем.
Па, какво е ош било уреее самога тог места, какви услови за становае! Све
мрачно, све смрадно, све право и запуштено! То место е с правом и названо
Тамницом и затвором за издржавае осуде. Самим своим изгледом, оно е набои
учите покааа и плача. Ипак, оно што е за друге незгодно и неприатно, есте згодно
и сасвим прихвативо за оне кои су пали са висина врлине и духовног богатства. ер,
када се лиши преаше смелости пред Богом, кад изгуби наду да е постии
бестраше и сломие печат невиности, када допусти да ена ризница благодати буде
опачкана и када се отуи од божанске утехе, кад закон Божии наруши и угаси лепи
пламен душевних суза - узнемиравана и болно пробадана сеаем на све, душа не
само што се свим срцем предае споменутим мукама, него се труди да и саму себе
побожно уништи подвигом, уколико се само у о задржао макар и траг од искре
47
убави или страха Господег.
Заиста, такви су били ови блажени. ер, размишауи о томе и сеауи се висине са
кое су пали, они говораху: Сетимо се старих дана (Пс.142,5) и оног пламена наше
ревности! Други су дозивали Бога: Где су милости Твое негдаше, Господе, кое си
показао души нашо у истини Твоо? Обрати пажу на пошжее и муку слугу Твоих
(Пс.88, 50, 51); и други: Ко е ме начинити онаквим какав сам био пре, када ме чуваше
Бог, када е блистао свеак светлости егове над главом срца мог (ов 29, 2)?
И како би им у сеае долазиле ихове преаше врлине, тако би почиали плакати
као мала деца, (776) и говорити: "Где е чистота молитве, где ена смелост, где су
слатке сузе наместо горких, где нада савршене невиности и очишеа, где очекивае
блаженог бестраша, где поверее у пастира, где благотворно дество егове молитве
у нама? Све то пропаде, и као да никад ние постоало - ишчезе; као да га никад ние ни
било - прое и нестаде!..." Говореи тако и плачуи, неки се моаху да полуде; други
преклиаху Господа да их спопадне света болест [т. падавица]; неки су желели да
буду лишени вида те да тако изазову сажаее код уди; а други, да постану одузети,
само да не буду подвргнути вечним мукама. А а, о приатеи мои, заборавих на себе
гледауи ихов плач. Био сам сав ван себе, не могуи да се уздржим.
Но, да се вратимо на ствар!
Пошто сам, дакле, провео у Тамници око тридесет дана, и не могавши више да
издржим, вратих се у велико општежие, великоме оцу. А он, свемудри, видевши да
сам се сав променио, као да нисам при себи, осети у чему е разлог мое промене, и
рече: "Шта е, оче оване? еси ли видео подвиге тих адника?" А а рекох: "Видео сам,
оче, и задивио сам се, па сам одао признае палим и плачуима више него онима кои
нису пали и не плачу над собом. ер, кроз сво пад они васкрнуше таквим васкрсеем,
да им никаква опасност више не прети". А он рече: "Заиста е тако", па ми нелажним
устима своим исприча следее:
"Пре десет година,- каже,- имао сам овде брата веома ревносна и вредна, и то тако
ревносна, да сам, видеи га како гори духом, дрхтао у страху од зависти авола, т. да
се у своме брзом напредовау некако не спотакне о камен, што се често догаа онима
кои журно корачау. Тако се и догодило. Касно увече, долази он к мени и показуе
обнажену рану. Веома узнемирен, тражеи лек, моли да му се рана спали. Видеи да
лекар хое да примени не сасвим оштар захват, ер беше достоан самилости, он се
баци на зему, ухвати се за ноге лекара, зали их обилним сузама и затражи да буде
осуен на Тамницу, коу си видео: "Немогуе ми е,- аукаше он,- да не одем тамо!"
Назад и успева да убеди лекара да свое милосре претвори у строгост, што се од
оболелих заиста ретко може очекивати. Он одмах хита ка тим поканицима и постае
ихов друг и сапатник. Раен у срце тугом убави Божие, као мачем, осмог дана оде
ка Господу, тражеи да га не сахрауу. Но, а га пренесох овамо и сахраних га са
оцима као достоног такве почасти. ер, пошто е издржао недеу дана као роб, он е
осмог дана био разрешен као слободан. А неко е тачно дознао да се он од правих и
бедних моих ногу ние подигао пре но што е Бога умилостивио. Ние ни чудо: примивши
у срце веру оне блуднице (уп. Лк.7,36 и д.), он са истим таквим поуздаем обли (777)
сузама мое смирене ноге. Све е могуе ономе кои веруе, рекао е Господ (Мк.9,23). а
сам видео нечисте душе кое су просто помахнитале од телесних пожуда; покаавши се,
оне су своу нечисту убав претвориле у страсну убав према Господу, и не мареи
више ни за какав страх, ненасито се предале убави Божио. Због тога и Господ не
48
каже да се целомудрена блудница плашила, ве да е волела много (Лк.7,47), те да е
зато и била у стау да убаву лако одбие убав".
Знам, брао моа дивна, да е подвизи о коима сам приповедао еднима изгледати
невероватни, другима такви да превазилазе наду, треима, опет, да бацау у очаае.
Но, храбар човек, када чуе за такве подвиге, дирнут у срце, устае и одлази са стрелом
пламене ревности у души. Она кои е слабии од ега, упознае своу немо, и
прекоревауи самога себе одмах стиче смиреноуме, те полази за првим, само не
знам да ли га може и стии. А човек лен нека се и не дотиче тога што е овде изнето, да
не би пао у очаае и упропастио и оно што чини. ер, тада би се на ему испунила
еванелска изрека: Од онога кои нема ревности, и што има узее се од ега (Мт.25,
29).
Када паднемо у аму безакоа, ми се не можемо извуи на други начин до да се
спустимо у дубину поканичке смирености. една е ствар сетно смирее поканика;
друго е грижа савести оних кои ош греше; а друго е, опет, блажена и богата
смиреност коа по деству Божием улази у савршене. Ми неемо ни покушавати да
речима обаснимо у чему е суштина ове трее врсте смиреа, ер бисмо се само
узалуд трудили. Знак друге врсте смиреа есте свецело трпее срамоте. Навика
често тирански мучи и оне кои плачу због своих грехова.
Ние ни чудо: наука о Суду и паду е веома таанствена. Ниедна душа ние у стау да
схвати какви се греси догаау с нама због нашег нехата, какви по промислитеском
божанском напуштау, а какви због тога што се Бог од нас одвраа. Уосталом, неко ми
е и то причао: када нам се то деси по промислу Божием, брзо се спасавамо од
невое. Она, наиме, кои е допустио да паднемо, не дозвоава да дуго будемо
обузети тиме. Ако смо пали у грех, онда пре свега треба да се боримо против демона
туге. ер, долазеи пред нас за време молитве наше и подсеауи нас на раниу
слободу пред Богом, он хое да нас одврати од моеа.
Немо се плашити ни када сваки дан падаш, и немо престати да се молиш, ве сто
храбро. Анео кои те чува, без суме, одае признае твоме трпеу. Док е ош
свежа и запаеа, рана се лако лечи; но застареле, нелечене и запуштене ране се
тешко лече: да би се исцелиле, потребно е ве много рада и свестраног заузимаа
лекара. Многе ране с временом постау и неизлечиве. Али, Богу е све могуе (уп.
Мт.19,26). Пре него што паднемо у грех, демони нам говоре да (780) е Бог
човекоубив. А пошто паднемо, они га представау престрогим. Не веру ономе кои
ти по паду твоме говори о твоме греху као о мало погрешки: "Само то и то немо ти да
учиниш, а ово - па то ние ништа!" Често су, наиме, и мали поклони велики гнев судие
стишавали.
Човек кои истински полаже рачуна своо савести, сматра изгубеним сваки она дан у
кои ние плакао, макар учинио тог дана не знам каква добра дела.
Нека нико од оних што плачу не очекуе да е у часу свое смрти добити потврду о томе
да му е опроштено: оно што ние асно, ние ни сигурно. Ослободи ме страха доказом
да ми е опроштено, да се одморим пре но што одем одавде без потврде да ми е
опроштено (Пс.38,14).
Где е Дух Господи, тамо се раскидау окови. Где е надуба смиреност - и тамо се
окови раскидау. А она кои е и без едног и без другог, нека се не вара: окован е!
49
Они кои живе у свету, не добиау такве потврде. Нарочито не ону прву. Уосталом, они
кои чине милостиу е у часу свог одласка из овог света сазнати колика им е корист
од е.
Она кои плаче над собом, не види плач, и пад, и грижу савести код другог. Пас кога
уеде звер, ош више се на у разари и од бола што га осеа у рани лае без престанка.
Пазимо да савест наша ние престала да нас гризе услед тога што се, на известан
начин, уморила, а не услед чистоте наше. Знак разрешеа од греха е у томе што човек
увек сматра себе дужником.
Нема ничег равног Божио милости. Нема ничега веег од е. Зато она кои очаава -
врши самоубиство.
Знак приежног покааа е у томе што човек сматра да заслужуе сваку видиву и
невидиву невоу коа му се догоди, па чак и нешто теже.
Пошто е видео Бога у купини, Мосие се поново вратио у Египат, т. у сумрак, да прави
цреп, можда духовног фараона. Али, опет се враа купини, и не само купини него и
Гори. Ко разуме ову поуку, никада не очаава због себе. Велики ов пада у беду, но
затим постае двоструко богатии него пре.
Падови леивих после ступаа у монаштво есу врло тешки, ер им одузимау наду да
е достии бестраше и усауу у их мисао да е за блаженство довоно тек устати из
аме. Пази, ми се никако не враамо оним путем коим смо залутали, него другим,
краим.
Видео сам двоицу монаха кои су на исти начин и у исто време гредили ка Господу.
едан е од их био стар, и предачио у подвизима. Други е био ученик. Па ипак,
ученик претрча стазу брже од старца и стиже први до гробнице смиреа (н.20, 4).
Сви, а нарочито пали у грех, треба да пазимо да нам се у срце не увуче болест
безбожног Оригена [3]. егово погано учее о Божием човекоубу веома е
прихвативо за уде кои воле уживаа. У поуци моо, а навише у покаау моме,
разгорева се ога молитве, кои спауе шуму греха (Пс.38,4). Нека ти обележе,
образац, узор и пример покааа буду горе споменути свети осуеници па ти целога
живота нее бити потребна никаква кига, док те не (781) обаса Христос, Син Божии и
Бог, у васкрсеу истинског покааа. Амин.
На пету степеницу попео си се, поканиче, ер си покааем очистио пет чула.
Преузимаем на себе добровоних мука, избегао си вечне муке.
НАПОМЕНЕ:
1. Тамница: о идентитету тога манастира уп. Поуку IV, примедбу 2). Са своим
површним и бледим осеаем греха, савремени човек ние у стау да схвати
50
натчовечанске подвиге чудних поканика Тамнице. Меутим, обашее лежи
управо у томе: у потпуно богочеживо савести, сваки грех постае ужасна
стварност богооставености. И никакав подвиг више ние тежак ако се име
васпостава единство са Богом, нарушено грехом. У томе свом бескрано
снажном осеау грешности, у то своо неутоиво жуди за светим, божански
лепим животом духа, тиваидски поканик е велика опомена лаодикиски млакоме
Хришанину, а посебно монаху XX века. Треба се озбино замислити над тим
2. Да их не казни, али да их ни Царства не удостои: у своме безмерном Ширеу,
канопски поканик као да превиа едну духовну чиеницу: ко е ван Царства,
налази се у мукама, ер нема средине измеу врлине и зла (уп. Схол. 7, соl. 784
D).
3. Болест безбожног Оригена: Ориген (185-254), велики писац, родом Египанин,
ученик Пантена и Климента Александриског. Веома даровит из малена, Ориген
ош у рано младости држи предаваа у александриско катихетско школи, а
затим у Кесарии Палестинско. Био е под аким утицаем неоплатонизма и
класичне философие уопште, те е заступао извесне ствавове кое е Црква
касвие прогласила за ерес и осудила (коначно на V Васеенском сабору, 553,
што потвруу и следеи васеенски сабори). Нарочито е познато егово учее
о апокатастази, т. о успоставау првобитног стаа, према коме свет нужно
пролази кроз зло као привремену фазу свог вечито кружног кретаа. Сада зао,
сав свет е поново постати добар, Чак е и зли дуси, а камоли тек зли уди, бити
враени у единство са Богом и тако спасени, по нужности самога кружног
кретаа козмоса. Отуда е ово учее могло послужити као изговор за живот у
гресима и непокаау, па су му зато навеи противници и били монаси, као год
што су му монаси бивали и наватрении поборници. У Египту и на Синау, борба
око Оригенових идеа измеу оригениста и противоригениста била е веома
жестока, достигавши сво врхунац са протериваем оригенистичких монаха из
Египта, 401. године.
51
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука VI
О СЕАУ НА СМРТ
(793) Свако речи претходи мисао. А сеае на смрт и на грехе претходи плачу и
ридау. Стога сеае на смрт према логичком реду и ставамо на ово место.
Сеае на смрт есте свакодневна смрт; сеае на кра живота - непрестано уздисае.
Страх од смрти есте своство природе, кое произлази од непослушности, а дрхтае
пред смру есте знак неокааних грехова. Христос се плаши смрти, али не дрхти, да
асно испои своства две природе [1].
Као што е хлеб потребнии од сваке друге хране, тако е и сеае на смрт потребние
од свакога другог подвига. Сеае на смрт подстиче монахе кои живе у заедници на
труд и дубоко размишае, па штавише и на радосно подношее увреда. А код оних
кои живе у безмолвиу, оно доводи до престанка бриге о било чему земаском, до
непрекидне молитве и чуваа ума. Те врлине су и мати и ки сеаа на смрт.
Као што се кала разликуе од сребра, иако на изглед личи на ега [2], тако е и разлика
измеу природног и противприродног страха од смрти асна и очевидна за оне кои
умеу да расууу.
Први знак да се човек у дубини душе сеа смрти, есте хотимично непристраше према
свему што е створено, и свецело одрицае од свое вое. Искусан е она кои сваки
дан са сигурношу очекуе смрт, а свет е она кои е у сваком тренутку жели.
Ние свака жеа смрти добра. Има уди кое мо навике стално наводи на грех, па се
моле за смрт по смиреу. А има их, дае, кои више и не желе да се покау (ер мисле
да им е то немогуе), те дозивау смрт из очааа. Неки се смрти не бое зато што у
своо надмености мисле да су постали бестрасни. А има и таквих уди (уколико се
данас уопште могу наи), кои по деству Духа Светог чезну за своом смру.
Неки истражуу и поставау питае, зашто е Бог сакрио од нас тренутак смрти - када
е помисао на смрт толико благотворна за нас? Они, меутим, не знау да Бог управо
кроз то на чудесан начин изводи наше спасее. ер, (796) ниедан човек коме би час
смрти за дуго унапред био познат, не би журио да прими крштее или да се посвети
монашком животу; читав сво живот проводио би у безакоима, а крштеу и покаау
би приступио тек на самрти.
Кад плачеш, немо никада веровати оном псу кои ти шапуе да е Бог човекоубив (ер
е егов ци да ишчупа из тебе плач и страх неплашиви), осим кад видиш да се
рушиш у дубину очааа.
Она кои хое стално да у себи држи помисао на смрт и на Суд Божии, а предае се
52
бригама и пословима земаским, личи на човека кои би хтео да плива а да и не
покрее руке.
Делатно сеае на смрт пресеца неуздржае у храни. Уколико е оно пресечно са
смиреем, заедно с им се одсецау и друге страсти. Неосетивост срца ослепуе
ум, а велика количина хране пресушуе изворе суза. Же и бдее притискау срце. Када
е срце потиштено, читаве реке суза навиру из нас. То што кажем, неприатно е за
прождривце, а невероватно за леивце. Но, човек од дела усрдно е то испитати.
Она кои е то открио на своме личном искуству, имае радост. А она кои ош тражи,
бие ош несрении.
Као што оци тврде да савршена убав не може пасти, тако и а мислим да е савршено
осеае смрти слободно од страха.
Многе су дества делатног ума: мисао убави према Богу, сеае на смрт, сеае на
Бога, сеае на Царство небеско, на ревност светих мученика, сеае на
свудаприсутност самога Бога (према ономе: Видех Господа пред собом - Пс.15,8),
сеае на одлазак из тела, на суее, на муке, на пресуду. (Почесмо од великих
ствари, а завршисмо са онима кое нас спречавау да паднемо у грех).
Неки египатски монах ми е едном приликом причао следее: "Кад се сеае на смрт
учврстило у осеау мога срца, хтео сам едном, осетивши потребу, да дам извесну
утеху овоме блату. Меутим, сеае на смрт ми е, као неки судиа, забранило да то
учиним. И, што е ош чудние, иако сам хтео - нисам га могао отерати од себе!"
Неки други монах, кои е становао близу нас на месту званом Толо, често е од те
помисли доспевао у стае екстазе, те су га браа коа би се ту задесила односила
скоро потпуно обамрлог, као да е сасвим одузет или оборен падавицом.
Неу пропустити да ти саопштим и повест о едном безмолвнику са горе Хорив[3]. Он е
рание стално живео у потпуном нехату, не бринуи се нимало за душу своу. Назад се
разболе, и беше као мртав у току еднога сата. Дошавши к себи, замоли све нас да се
одмах удаимо од ега. И зазидавши врата на своо келии, проведе унутра дванаест
година, не проговоривши уопште ни са ким ни малу ни велику (797) реч, и не окусивши
ништа друго до хлеба и воде. Само е седео и са ужасом размишао о ономе што виде
у своо екстази, не меауи уопште сво начин живота пред Господом. Стално е био
као ван себе, не престауи да тихо пролива вреле сузе. А када е требало да сконча,
ми развалисмо врата и уосмо у егову келиу. На многе наше молбе, чули смо од ега
само то, и ништа више: "Опростите! Ниедан човек кои е стекао сеае на смрт,
никада нее бити у стау да згреши". А ми се задивисмо, знауи како е рание био
немаран према своме спасеу, и видеи какав е неочекивани и блажени преобража
доживео. Пошто смо га са свима почастима сахранили у гробу кое се налази близу
Кастра, потражисмо после извесног времена егове свете мошти, и не наосмо, ер
Господ и тиме хтеде да посведочи егово усрдно и похвално покаае, и да нас поучи
да Он прима и све оне кои и после дуготраног немара хое да се поправе.
Као што неки замишау бездан бесконачним (ве на основу самог назива), тако и
помисао на смрт чини да наша чистота и подвиг постану бесмртни. То потвруе и
преподобни о коме смо сад говорили. Такви уди непрестано додау страх на страх, и
не престау с тим све док и самим костима не понестане снаге.
Треба да знамо да е и сеае на смрт, као и свако друго добро, дар Божии. Ми често
53
остаемо без суза, опори, чак и када се налазимо кра самих гробова, а веома често се
разнежимо и онда кад немамо пред собом такав пример.
Смрти се сеа само она кои е умро за све што е земаско. А она коме е до нечега
ош стало, не може ни да се навикне на мисао да му предстои смрт, ер своим жеама
самога себе спутава.
Немо хтети да сваког човека речима увериш у своу убав према ему, ве бое
тражи од Бога да му Он открие твоу убав без речи. Иначе, нееш имати довоно
времена и за изавивае убави и за покаае.
Не вара се, неразумни подвижниче, мислеи да еш лако надокнадити изгубено
време: ни читав едан дан ние ти довоан да отплатиш Господу оно што си му само тог
дана згрешио.
Човеку е немогуе, рекао е неко, да побожно проведе данаши дан, ако не буде
мислио да е то последи дан егова живота. Заиста е чудно, да су и елини изрекли
нешто слично, будуи да су философиу одредили као размишае о смрти [4].
(800) Шести ступа: она кои се попео, никада више нее згрешити. Сеа се
последих тренутака своих, и нееш никада сагрешити (Сир.7,36).
НАПОМЕНЕ:
1. Да асно испои своства две природе: природе Божанске и природе човечанске;
као истинити човек, Христос осеа страх од смрти, али као Бог, и као Богочовек
(услед ипостасног единства двеу природа), Он не дрхти, т. не подае се осеау
страха и ужаса, будуи изнад свега тога.
2. Кала и сребро: Кала (Sn, stannum, коситар), хемиски елеменат под ред. бр. 50 у
Мендееевом систему. една од егових карактеристичних особина есте и то
што е на обично температури сребрно бео.
3. Хорив: Хорив е планина коа е у геоморфолошко вези са планином Сина, на
Синаском полуострву, мада се Хоривом у ширем смислу речи назива и читав
планински масив на коме е Сина навиши врх (2602m).
4. Хелени и дефинициа философие: та дефинициа налази се код Платона, у
диалогу Федон, IX, где се каже да "сви они кои на прави начин негуу философиу
ни за чим другим не теже него да умиру и да буду мртви" (прев. М. уриа,
Београд, 1937,15).
54
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука VII
О ПЛАЧУ КОИ ДОНОСИ РАДОСТ
(801) Плач по Богу есте туговае душе и расположее у коме болно срце махнито
тражи оно за чиме жуди. Не налазеи то што тражи, оно са патом лута и због тога
горко плаче. Другим речима, плач е за душу златни жалац, кои е стално опомие и
ослобаа од сваке привржености и страсти, забоден у срце светом тугом.
Умилее е непрестано мучее савести, кое унутрашим (804) исповедаем
расхлауе ватру срца. Исповест е самозаборав природе, као што неко заборави да
еде хлеб сво (уп. Пс.101, 5). Покаае е лако одрицае од сваког телесног
задовоства.
Своство оних кои у блаженом плачу ош напредуу есте уздржае и утае уста; оних
кои су ве напредовали - безгневе и непамее зла; а савршених - смиреноуме,
же за понижаваем, добровона глад за невоним мукама, неосуивае оних кои
греше, натприродна самилост. Док се првима мора дати одобрее, други су за сваку
похвалу. Они, пак, кои су гладни мука и жедни понижеа есу блажени, ер е се
наситити храном кое никада ние доста.
Ако си достигао плач, потруди се свом снагом да га сачуваш. Он се врло лако губи пре
него што се у потпуности не усвои. Као што се восак топи на пламену, тако и ега лако
упропашуу немир, телесне бриге и разузданост, а нарочито многоговоривост и
смехотворство.
Извор суза после крштеа веи е и од крштеа, ма колико ове речи, донекле,
изгледале и дрске. Крштее нас чисти од оних грехова кои су се догодили пре
крштеа, а сузе нас чисте од онога што смо после крштеа учинили. Оно смо примили
као деца, и сви смо га оскрнавили. А сузама и само крштее поново чистимо. И да
човекоубе Божие ние удима даровало сузе, стварно би били ретки, и тешко да би
се и могли наи, они кои се спасавау.
Уздаси и туга вапиу пред Богом. Сузе кое произлазе из страха заузимау се за нас. А
оне сузе кое проистичу из пресвете убави, авау нам да е молитва наша
примена.
Ако смиреноуму ништа не одговара тако као плач, онда му без суме ништа ние тако
супротно као смех.
Чува, паживо чува блажену радосну тугу светог умилеа. И немо престати да е
негуеш у себи, доклегод те не подигне одавде и чистога не приведе Христу.
Немо престати да замишаш и да истражуеш бездан тамнога ога, и нежалостиве
слуге, неосетивог и неумоивог Судиу, бескрани хаос подземне ватре, и страшно
место под земом, и силазак у тесне поноре, и уопште све томе слично, да би
похотивост коа се у нашо души налази била потиснута великим страхом, и да би се
душа сединила са непролазном чистотом и примила у себе са невештаствене
55
светлости коа блиста аче од било каквог пламена.
На молитви сто са трепетом, као окривеник пред судиом, да и споашим изгледом
и унутрашим настроеем угасиш гнев праведнога Судие. Он нее презрети
душуудовицу, коа стои пред им у дубоко тузи и своим молбама замара Онога кои се
заморити не може.
За онога кои е стекао душевне сузе, свако е место згодно за плач. А ко плаче само
телесним сузама, никада нее престати да прави разлику измеу места и места.
Скривена ризница е много мае изложена опасности да буде опачкана, него она коа
лежи на сред трга. Слично треба разумети и ово што е напред речено.
Не буди као они што сахрауу мртваце - кои час плачу за има, а час се опиау због
их. Буди као они кои су осуени да раде у рудницима, кое ихови чувари сваки час
туку. Она кои понекад плаче, а понекад збиа шале и живи (805) разуздано, личи на
човека кои пса сластоуба гаа хлебом уместо каменом, пошто га само на изглед
гони а у ствари га привлачи к себи. Буди дубоко забринут у своме срцу, али [своу
забринутост] немо испоавати. Демони се плаше од такве забринутости као лопови од
пса.
Драги мои, нисмо ми, не, никако нисмо позвани овамо на свадбу. Она кои нас е овамо
позвао, призвао нас е, заиста, да плачемо над самима собом.
Понеки, кад плачу, без потребе себе присиавау да у тим блаженим тренуцима
уопште ни на шта мисле, не схватауи да е проливае суза без икакве мисли
своствено бесловесним, а не словесним биима. Суза е пород мисли. А отац мисли е
словесни ум.
Нека ти лежае твое у постеи дочарава полагае у гроб, па еш мае спавати. Нека
те седее за столом подсеа на езиву трпезу вечних црва, па еш мае уживати у
елу. И не заборава на же у оном вечном огу док пиеш воду, па еш свакако
победити своу природу.
Када смо подвргнути драгоценом понижавау, злоставау и казнама, замислимо
страшну пресуду вечног Судие, па емо зацело, кротошу и трпеем, као мачем са
две оштрице, одсеи бесмислену тугу и горчину, кои су посеани у нас.
С временом пресушуе и море, вели ов (ов 14,11). Током времена, и уз помо
трпеа, мало по мало силазе у нас и усавршавау се у нама и све споменуте врлине.
Помисао на вечни ога нека те свако вече прати у сан, и заедно с тобом нека се буди,
па леност никад нее овладати тобом за време опште молитве.
Нека те на подвиг плача побууе и сама одеа твоа: сви кои оплакуу мртве облаче се
у црно.
Ако не плачеш, плачи због тога [што не може да плачеш]. А ако плачеш, плачи ош
више, због тога што си самог себе, гресима своим, свргнуо са таквога високог положаа
у такву беду.
Добри и праведни наш Судиа, као и код свих осталих ствари, води и код суза рачуна о
нашим природним могуностима. Видео сам како неко са муком истеруе мале
капице, као капице крви. Видео сам и друге, кои без муке проливау читaве потоке
суза. Чак сам и а ценио ове трудбенике више по труду него ли по сузама, па мислим да
поготову Бог тако чини.
56
Онима кои плачу не приличи бавее теологиом, ер се тиме упропашуе ихов
плач. Она кои се бави теологиом изгледа као човек кои седи за учитеском катедром,
а она кои плаче - као неко ко живи на убришту, одевен у вреу (уп. ов 2, 8). Мислим
да е то разлог због чега е и Давид [1], иако учен и мудар човек, одговорио онима кои
су га испитивали када е едном приликом плакао: Како да запевам песму Господу у
земи туо (Пс.136,4), т. обузет страшу.
Како у стварно природи, тако и умилеу, постои нешто што се покрее неким другим,
споним узроком. Када е душа, и без нашег стараа и настоаа, склона сузама и
нежна - пожуримо! То значи, наиме, да е Господ и без нашег (808) позива дошао и дао
нам сунер богоубиве туге и свежу воду благочестивих суза за брисае хартие
наших грехова. Чува та плач као зеницу ока, докле год те он сам неосетно не напусти,
ер е велика егова мо, веа од мои онога плача кои е плод наше сопствене бриге и
жее.
Савршенство плача ние достигао она кои плаче кад хое, него она кои плаче о чему
хое. Па чак ни та кои плаче о чему хое, него она кои плаче о чему Бог хое.
С плачем по Богу често се меша нагнусниа суза, суза суете. А то емо опитно и
побожно осетити кад видимо себе где плачемо, а у исто време чинимо зло.
Право е умилее душевни ад без икакве гордости, бол душе коа ни у чему не угаа
себи, него у сваком тренутку замиша своу смрт, и од Бога, кои теши смирене монахе,
очекуе утеху као жедан хладну воду.
Они кои плачу из дубине душе, омрзнули су и сам живот сво, а од тела се свога окреу
као од неприатеа.
Када код оних кои мисле да плачу по Богу видимо гнев и охолост, ихове сузе треба
сматрати неправилним. ер, какву заедницу има светлост са тамом (2.Кор.6,14)?
Плод лажног умилеа е уображеност, а плод правога - утеха.
Као што ватра прождире сламу, тако и чиста суза сагорева сваку правштину, видиву
и невидиву.
Многи оци сматрау да е порекло суза неасно и неразумиво, нарочито код почетника,
ер сузе могу бити последица многих и различитих узрока: природе, Бога, неправилне
туге као год и туге похвалне, таштине, блуда, убави, сеаа на смрт и многог другог.
Испитавши уз помо страха Божиег све ове побуде плача, постарамо се да добиемо
чисте и необмаиве сузе кое се раау у размишау о нашем одваау од тела,
будуи да у има нема ни крае, ни охолости. Напротив, оне доводе до очишеа и
напретка у убави према Богу, до окааа грехова и ослобоеа од страсти.
Ние необично да се плач почне са добрим а заврши са лошим сузама, али е похвално
када се од неправилних или од природних прее на сузе духовне. То питае разумеу
они кои су склони славоубу.
Не веру сузама пре него што се потпуно очистиш, ер не треба имати повереа у вино
кое се сипа у чашу непосредно из каце у коо се правило.
Нико не пориче да су све наше сузе по Богу корисне. Но, у чему се заправо састои та
корист, видеемо у часу свое смрти.
Ко стално плаче по Богу, сваки дан има духовни празник, а онога ко не престае да
57
празнуе телесно очекуе плач вечни.
Нема радости за осуенике у тамници. Нема празника на земи ни за праве монахе.
Због тога можда и рече са уздахом она кои е толико волео да плаче: Изведи из
тамнице душу моу (Пс.141,8), да се обрадуе на неизрециво светлости Твоо.
Буди као цар у срцу свом, посаен на узвишени престо (809) смиреа, кои заповеда
смеху: "Иди", и иде - и плачу слаткоме: "Дои", и долази - и телу, робу и тиранину
нашем: "Уради то", и ради (уп. Мт.8,9).
Човек кои се обукао у блажени и благодатни плач као у свадбену хаину, стиче
познае духовног смеха душе.
Постои ли монах кои би цело свое време у монаштву провео тако побожно, да ни
дана, ни часа, ни едног единог тренутка никад не изгуби, него да све свое време
посвети Господу, имауи на уму да се у овом животу не може доживети два пута едан
те исти дан?
Блажен е монах кои е у стау да очима душе асно гледа умне силе [т. анеле]. Али,
од пада е заиста сачуван само она монах кои, размишауи о смрти и гресима,
стално роси свое образе живим сузама своих телесних очиу.
Тешко бих могао поверовати да први ступа може наступити без другог. Виао сам
молиоце и дрске просаке, како извесним духовитим речима одмах осваау срце и
самих царева, изазивауи ихову самилост. А виао сам и уде убоге и сироте у
врлинама, како неким, не духовитим, ве напротив смиреним, неасним и сметеним
речима из дубине очанога срца без срама, упорно вапиу ка небеском Цару, и тиме као
да присиавау на милост Онога чиа се природа не може присилити.
Ко се у души поноси своим сузама и у себи осууе уде кои не плачу, личи на човека
кои од цара измоли оруже за борбу против неприатеа свог, а употреби га против
самога себе.
Богу ние потребно, нити Он жели, брао, да човек плаче од бола свога срца. Напротив,
Он жели да се од убави према ему радуемо душевним весеем. Одузми грех, па
е очима твоим бити сувишне сузе бола: када нема ране, ние ни заво потребан. У
Адама, пре пада, ние било суза, као што их више нее бити ни после васкрсеа, кад
грех нестане. ер, тада е побеи и бол, и туга и уздах.
Видео сам код неких уди плач, и видео сам код других да плачу због тога што немау
плача: мада га у ствари имау, мисле да га немау, и у добром незнау остау безбедни
од преваре. То су управо они за кое е речено: Господ води слепе(Пс.145,8).
Често се дешава да површне уде чак и сузе ихове понесу. Зато се некима оне и не
дау. Такви уди, старауи се да их заслуже, самима себи задау бол, сами себе
осууу и муче уздасима, патом и адом душевним, дубоком сетом и жалошу. И то им
на едан безопасан начин замеуе сузе, премда они сматрау да од тога уопште немау
користи.
Ако добро погледамо, видеемо да демони често терау шегу с нама: кад се наедемо,
изазивау у нама умилее; када постимо, чине нас окорелим. Они то чине да бисмо се,
(812) преварени лажним сузама, предали маци свих страсти - обилно храни. има се
зато не треба покоравати, него чинити управо оно што е супротно томе.
Размишауи, пак, о самоме своству умилеа, а се чудим томе да плач и такозвана
58
туга у себи, као и сае мед - садрже радост и весее! Чему нас то учи? Томе, да е
такво умилее заиста дар Господи. Нема тад у души варивих сласти, пошто Бог на
таанствени начин теши скрушене у срцу [правом, а не привидном утехом].
Да бисмо показали шта е прави плач и каква е корист од такве пате, чумо едну за
душу веома корисну и дириву повест.
Беше овде неки Стефан, кои е волео пустиачки и безмолвни живот, и провео много
година у монашким подвизима, богато украшен многим добрим одликама, а нарочито
постом и сузама. Он е рание имао келиу на едном обронку оне свете планине на коо
е некада био и свети боговидац Илиа [2]. У намери да се посвети наделатнием,
насуровием и настрожем подвигу покааа, ова славни човек се пресели на едно
место где су се обично настаивали отшелници, звано Сидин, и тамо у настрожем и
насуровием подвигу проведе неколико година (пошто то место беше без икакве
удобности, сасвим неприступачно, удаено око седамдесет миа од Кастра). Пред
кра свог живота, старац се вратио у своу келиу на светоме врху. Имааше тамо и два
ученика Палестинца, веома побожна, кои су и чували келиу старчеву за време еговог
одсуства. Само неколико дана касние, старац се разболи и од те болести умре. Дан
уочи свое смрти, он паде у екстазу, и осврташе се отворених очиу час десно час лево
од постее. И као да га неко мучи, говораше он с времена на време, пред свима кои су
ту били окупени: "Да, стварно, истина! Али сам зато због тога толико година постио!"
Онда опет: "Не, стварно лажете! То не учиних!" И опет: "Да, заиста е тако, да! Али сам
плакао због тога, и служио браи". И поново: "Не, све е то клевета!" А понекад е
одговарао: "Да, заиста, да! Не знам шта бих на то рекао!... Али, у Бога е милост!"
Беше то заиста грозан и страшан призор: то невидиво суее на коме нема милости.
Што е ош страшние, окривавали су га и за оно што ние учинио. Ава! едан такав
безмолвник и отшелник говораше о неким од своих грехова: "Не знам шта бих на то
рекао!" А провео е у монаштву око четрдест година и имао дар суза! Тешко мени!
Тешко мени! Где беше тад глас езекиев, да им каже: Судиу ти за оно што наем у
теби, рече Бог (уп. ез. 33,13)? Ништа слично томе он не могаде реи. Због чега?
Слава единоме кои зна! А неки су ми као пред Господом причали да е Стефан и
леопарда хранио из свое руке у пустии. И умре у току овог суеа, и остаде
непознато каква е била одлука, какав завршетак, каква пресуда и какав кра суда...
(813) Удовица коа е изгубила мужа а има единца сина, едину утеху, после Господа,
има у своме единцу. Тако и души коа е згрешила нема друге утехе у часу изласка из
тела, осим суровог поста и суза.
Такви поканици никада нее прибеи тужним песмама или нарицау над собом,
будуи да тужблице зауставау плач. Ако тим средствима покушаваш да га дозовеш,
значи да е ош далеко од тебе. Плач е навиком укореени бол ватрене душе.
Код многих е плач претеча блаженог бестраша, кои мете и украшава унапред душу и
одстрауе из е смее греха.
едан искусан трудбеник ове врлине каже: "Често би ме, када бих осетио да ме нешто
вуче у гордост, или у гнев, или у претоваривае стомака, помисао на плач изнутра
опомиала и говорила: "Не буди суетан, иначе у те напустити!" Слично е чинила и у
вези са другим страстима. А а сам о говорио: "Никада ти неу бити непослушан, све
док ме не доведеш пред Христа!""
59
У дубини плача налази се утеха, и чисто срце прима озарее. А озарее е неисказано
дество Божие, кое се сазнае несазнано и види невидиво. Утеха е освежее болне
душе, коа, као неко малено дете, у исто време плаче и почие ведро да се смеши.
Подршка е обновее душе коа е утонула у тугу, кое на чудесан начин претвара сузе
бола у сузе радости.
Сузе настале при помисли на смрт, раау страх. Када та страх роди поуздае [у Бога],
заблиста радост. А када радост коа не престае дое до врхунца, ниче цвет свете
убави.
Руком смиреа одбиа од себе радост, као да си е недостоан, да не би, преварен,
примио вука уместо пастира [3].
Немо тежити сагледавау у време кое ние за сагледавае. Бое нека ти оно само
прие, привучено лепотом твое смирености, и нека те загрли и седини се с тобом у
пречистом браку занавек.
Од самог почетка, када упозна свог оца, мало детенце се читаво испууе радошу. А
када ова на извесно време намерно оде, па се поново врати, дете се испуава и
радошу и тугом: радошу, што види оца за коим е чезнуло, а тугом, што толико
времена ние могло видети драги очински лик. Мати се такое крие понекад од детета,
и весела е кад види како е оно тужно тражи: тако га навикава да буде стално уз у, и
развиа егову убав према маци. Ко има уши да чуе, нека чуе, каже Господ
(Лк.14,35; Мт.13,9).
Човек кои е осуен на смрт, више не мисли на уреее позоришта. Тако и она кои
одиста плаче, више не обраа пажу нити на чулна уживаа, нити на славу, нити на
гнев и утину.
Плач е бол, укореен у души коа се кае, у души коа сваки дан додае бол на бол као
жена коа у мукама раа.
Праведан и свет е Господ: онима кои разумно живе у безмолвиу, Он даруе умилее;
онима кои разумно служе у (816) заедници, сваки дан даруе радост. А ко ни едним ни
другим путем не иде како треба, опростио се од плача.
Отера пса кои долази у тренуцима надубег плача и кои ти говори да е Бог
немилосрдан и безосеаан. ер, ако добро погледаш, видееш да исти та пас пре
нашега греха говори да е Бог човекоубив, сажаив и милостив.
Вежба раа навику, а навика се претвара у осеае. Оно, пак, што се чини по осеау,
тешко се може изгубити. Ако у животу свом немамо болеиво срце, сви наши подвизи
бие лажни и бутави, ма колико иначе велики били. ер, они кои су се после
умиваа, да тако кажем, поново испрали, заиста треба да очисте свое руке аким
пламеном срца и уем Божиим. Видео сам код неких уди крау границу плача, ер
су на уста избацивали крв из болног и раеног срца. Видеи то, подсетих се на онога
кои рече: Покошен бих као трава, и осуши се срце мое (Пс.101,5).
Сузе страха саме у себи садрже трепет и пажу, док сузе убави пре савршене
убави код неких, изгледа, лако нестау, уколико само она велики ога, кога се увек
треба сеати, не запали срце у часу кад треба делати. И чудно е то да оно што мае
вреди испадне чврше у свое време!
Има вештастава коа пресушуу изворе наших суза, а има и других вештастава коа у
60
има производе му и гамад. Захваууи првима, Лот е противзаконито општио са
керима; захваууи другима, аво е пао с неба [4].
Велика е злоба наших неприатеа, кои од маки врлина праве матере зла, и средства
за достизае смирености претварау у извор гордости. Често и само место где живимо,
и споаши изглед егов, позива ум наш на умилее. Можда нам као доказ може
послужити пример Исуса [5], Илие и ована, кои су се молили насамо [6] Но, видео сам
да и онима кои живе по градовима, у иховом метежу често навиру сузе на очи, да
бисмо помислили како нам градска врева не може наудити, те да бисмо се приближили
свету. А то и есте ци лукавих демона.
Често е една реч била довона да заустави плач. Но, било би чудо, када би нас една
реч, исто тако, враала плачу.
Неемо бити окривени, брао, неемо у часу смрти бити окривени због тога што
нисмо чинили чуда, што се нисмо бавили теологиом, што нисмо постали сагледатеи -
али емо свакако морати да одговарамо пред Богом због тога што нисмо непрестано
плакали.
(817) Седми ступа: она кои се удостоио да га достигне, нека и мени помогне.
ер, ему е самом ве дата помо. На седмом ступу, са ега су спране све
правштине овога света.
НАПОМЕНЕ:
1. Давид: име кое стари писци начеше употребавау за псалмопевца уопште. У
ствари, писац овог Псалма ние цар Давид (живео у X веку пре Христа), ве
непознати песник из знатно касниег доба (Вавилонско ропство, 587-457. год. пре
Христа).
2. То е у ствари планина Хорив (уп. 4. Цар.2).
3. Вука уместо пастира: Илиа Критски упозорава на то, да неразборито
сагледавае носи у себи многе опасности, ер се аво преображава и у анела
светлог, и често вара оне кои не познау свое мере. Због тога и апостол Павле
каже: У овом животу, а не желим да видим Христа (Схол. 19, соl. 825 АВ).
4. Лот е извршио родоскрнавее са своим керима у пианству, дакле под
утицаем алкохола (уп. Пост.19,29-36). Неумереност у елу и пиу су, значи, прва
вештаства. Уображеност због свог плача као због неког великог подвижничког
успеха, представа друга вештаства: гордост, коа се из тога развиа, главни е
узрок Луциферовог пада са оних "небеских" висина биа, на коима се налазио у
хиерархии духовног света.
5. Пример Исуса: По сво прилици, име Господа Исуса е овде интерполирано, ер
61
би то био единствен случа у светоотачко литератури да се Господ става на
исти ниво и у исти ред са светима (уп. Мigne, соl. 816 С: име Исусово ставено е
у угласте заграде као интерполирано; уп. такое у примедбу 1 у салезианском
издау, I, 284).
6. Кои су се молили насамо: за светог ована Претечу уп. Мт.З,1; 4,12; 11,2; Мк.1,4-
14; 6,14-18 и д. За светог пророка Илиу уп. 4Цар.19 и д.
62
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука VIII
О БЕЗГНЕВУ И КРОТОСТИ
(823) Као што вода, када се мало по мало сипа на ватру, потпуно угаси пламен, тако и
суза истинског плача гаси сваки пламен гнева и плаховитости. Стога сад и прелазимо
на безгневе, по логичном реду.
Безгневе е чежа за понижаваем, исто онако ненасита као што е код суетних
уди ненасита тежа ка похвалама. Безгневе е пораз природе, кои се испоава у
неосетивости за увреду, неосетивости коа произлази из великих подвига и обилног
зноа.
Кротост е непокретно стае душе, коа се не меа било да трпи разноврсна понижеа
или да слуша похвале.
Почетак безгнева е утае уста када е срце узбуено. Средина е, утае мисли при
тананом узнемиреу душе. А врхунац, непоколебиви мир и поред тога што дувау
нечисти ветрови.
Гнев е израз потане мрже, т. злопамеа. Гнев е жеа да се догоди зло ономе кои
нас е расрдио. Плаховитост е запаивае срца у невреме. Огорчее е неприатно
осеае, кое се гнезди у души. Гнев е промениво стае нарави и ругоба душе.
Као што тама нестае када засиа светлост, тако и мирис смиреа потискуе сваку
горчину и арост. Има уди склоних гневу, кои се не брину о лечеу и искореивау
ове страсти. Они, адници, не мисле на оно што е речено: Тежина га србе егове
обара (Сир.1,22).
(829) Брзо кретае еднога воденичног камена може у едном магновеу да сатре и
уништи жито душе и плод дотадашег подвига у вео мери него споро кретае другога
за читав дан. Зато и треба добро да пазимо. Понекад пламен, одедном распаен аким
ветром, спауе и упропашуе иву срца више но ватра коа дуго гори.
Приатеи, не бисмо ни ово смели заборавити: лукави демони понекад, у тренуцима
гнева, брзо одлазе од нас, да бисмо престали да водимо рачуна о великим страстима,
као да су мале, те да болест наша на крау постане неизлечива.
Као што тврд и нераван камен, када се таре и удара о друго камее, губи све свое
неравнине, све неправилне и грубе облике свое, и постае гладак и округао, тако и
душа плаховита и груба, општеи и живеи са другима, исто тако грубим удима,
постиже едно од двога: или трпеем излечи своу болест, или се повлачи, и тако на
поуздан начин сазнае своу немо, коа е о се, као у огледалу, показати у еном
малодушном бекству.
Срдит е човек добровони падавичар, коме падавица прелази у навику. А навика га
тада и против егове вое растрже и злостава.
Ништа толико ние недолично онима кои се кау, као узбуее гнева. ер, обраае
63
[Богу са покааем] захтева велико смирее, а срдитост е знак велике гордости.
Ако е знак надубе кротости у томе, да и у присуству онога кои нас изазива сачувамо
спокоство у срцу и убав према ему, онда е свакако знак крае гневивости ако се
сами са собом, речима и покретима, сваамо и беснимо на онога кои нас е увредио.
Ако се Дух Свети назива, и есте, мир душе, а гнев есте и назива се узнемирее срца,
онда ништа толико не омета долазак Духа Светога у нас, као срдитост.
Познате су нам врло многоброне и раве последице гнева. Меутим, само една
нехотична последица егова, мада посредна, може нам бити и од користи.
Знао сам уде кои су се у наступу махните арости ослободили давнашег
злопамеа, кое се у има крило, па су се тако помоу страсти избавили од страсти,
добивши од онога кои их е увредио извиее или обашее у вези са оним што их е
дуго мучило. Виао сам, опет, и такве уде кои су привидно трпели, али су неразумно,
под плаштом утаа, скривали у себи злопамее. И дошао сам до закучка да су
такви уди беднии од лудака, ер су белину голуба као неком црнином прекривали.
Треба велику пажу да обратимо на ову змиу, зато што и о, као и змии телесних
прохтева, помаже сама природа. Виао сам уде кои би се расрдили и у свом
огорчеу одбиали да еду, те су таквим бесмисленим уздржаем само додавали отров
на отров. А виао сам и друге уде, кои су своу србу користили као згодан повод да
се предау ждерау, па су тако из аме упадали у понор. Али сам и друге, (832) паметне
уде виао, кои су као добри лекари здружили обе краности, од умереног неговаа
тела имауи навише користи.
Када е умерено, поае понекад одлично умируе србу. А понекад, када е неумерено
и неправовремено, погодуе сластоубу. Ово е нам средство користити само ако
водимо рачуна о тренутку.
Налазеи се неким послом близу келие уди кои су се посветили безмолвиу, чух како
се од огорчеа и беса сами у своо келии сваау као аребице у кавезу, и како се на
увредитее свое обрецуу као да су присутни. а сам им благо саветовао да не живе
усамено, како се од уди не би начинили демонима. Виао сам, опет, уде
сладострасна и прождрива срца, кои су, меутим, били кротки и убазни,
братоубиви и убитеи лепоте. их сам наговарао да се одаду безмолвном животу,
као леку против сладостраша и прождривости, да не би од словесних биа на
нажалоснии начин постали бесловесне животие. А пошто ми неки тужно говораху да
су веома подложни и едном и другом, а сам им потпуно забранио да живе по своо
вои, а духовницима иховим приатески сам саветовао да им с времена на време
дозволе да воде та или она начин живота, покоравауи се ипак главноме настоатеу
у свему.
Сластоубац шкоди едино самоме себи, и можда ош едноме, своме другару у
телесним задовоствима. А гневиви, као вук, често узнемирава читаво стадо и многе
смирене душе унижава и вреа. Опасно е узнемиравати око нашега срца арошу, као
што е речено: Узнемири се од гнева око мое (Пс.6,8). ош е теже изражавати речима
узруаност душе. А ако се она изражава и рукама, онда се ве чини нешто што е сасвим
супротно и туе монашком, т. анелском и божанском животу.
64
Ако хоеш, па си чак и решио да извадиш трун из ока другога човека, немо да уместо
лекарског инструмента употребиш греду. Греда - то е тешка реч и недолично
понашае, а лекарски инструмент - блага поука и приатеско прекоревае. Покара,
каже апостол, запрети, утеши (2.Тим.4,2), а не и "туци"! А ако и то буде потребно, онда
ретко, и то не твоом руком!
Обратимо пажу, па емо видети да се многи гневиви уди радо вежбау у бдеу,
посту и безмолвиу. Демону е ци да им под видом плача и покааа подмее ствари
кое потхрауу ихову страст.
Ако е едан вук, као што смо ве рекли, у стау да узбуни цело стадо (уз помо
демона), онда без суме и едан веома мудар брат (уз помо анела) може, као добра
мешина пуна уа, стишати валове и умирити лау [1]. И колико тешку осуду заслужуе
први, толико велику награду заслужуе од Бога други, служеи свима за пример.
Први ступа блажене трпеивости есте у томе што се понижее подноси, макар и са
горчином и болом у души. Средина е, бити у таквим околностима без туге. А кра (ако
само краа има), сматрати увреду за похвалу. Нека се радуе (833) први, други нека
среан буде, а треи нека се весели, блажен у Господу!
Запазио сам код гневивих уди едну жалосну поаву, коа у има настае као
последица потане гордости: пошто се ве едном расрде, они би поново падали у
арост због свога пораза. Запрепастио сам се, гледауи како се едан пад надовезуе на
други. И не могадох гледати без сажаеа како се они самима себи грехом свете за
грех. Ужаснувши се над огромним лукавством демона, умало не почех очаавати за
своу вечну судбину.
Ако неко осети да га понос и плаховитост, злоба и лицемерство лако побеуу, па реши
да на их извуче мач кротости и стрпеа, нека ступи у едан општежитени
манастир, као у радионицу спасеа. Ако уопште хое да се потпуно избави од ових
страсти, нека тамо, подвргнут злоставау, понижавау и досаивау од стране
брае, те духовно, а понекад и телесно, тучен и угетаван, гажен и мучен, очисти
хаину душе свое од правштине. А да е злоставае у ствари спирае душевних
страсти, нека те увери и една народна изрека. Извесни уди у свету, када неком у
лице баце увреду, обично кажу, хвалишуи се пред другима: "Добро сам га изрибао!" А
тако и есте у ствари.
една е ствар, безгневе код почетника кое проистиче из плача, а друго е потпуно
спокоство код савршених. Код првих е гнев везан сузама као некаквом уздом; код
других, он е умртвен бестрашем као змиа мачем.
Видео сам троицу монаха кои су у исто време претрпели увреду исте врсте. Први се
увредио, али е оутао. Други се обрадовао себе ради, а ожалостио због онога кои му е
нанео увреду. А треи, замисливши штету коу е тако ближи самоме себи нанео,
заплака врелим сузама. Тако су се заедно могли видети подвижник страха, награде и
убави.
Као што телесна грозница, сама по себи увек иста, има многе а не само едан извор
свог настанка, тако и буктае и поава гнева и осталих наших страсти има многе и
различите узроке. Зато ние ни могуе одредити против ових страсти едан те исти лек.
Такав, пак, савет даем навише ради тога да би сваки болесник бриживим
испитиваем пронашао одговарауе средство за свое лечее. Први е услов лечеа -
65
сазнати узрок свог обоеа, да би се, када он буде пронаен, могао примити и
одговарауи лек од промисла Божиег и духовних лекара.
Уите, као у слици, ви кои у Господу хоете да заедно са нама учествуете у овом
духовном суеу, па емо на известан, разуме се, недовоно асан начин испитати
поменуте страсти и ихове узроке.
И тако, нека гнев, као неки тиранин, буде окован кротошу. Тучен, затим, стрпеем и
вучен светом убаву на ова суд разума, нека буде подвргнут саслушау.
"Реци нам, луда и нечасна страсти, име онога кои те е начинио, и име оне коа те
родила, а такое и имена твоих (836) поганих синова и кери. Не само то, него нам
назначи и оне кои се боре против тебе и кои те убиау".
А гнев, одговарауи нам, рече: "Имам много маки, и отац мо ние едан. Маке су ми:
таштина, среброубе, стомакоугаае, а понекад и блуд. Отац ми се зове: понос. А
мое кери: злопамее, мржа, неприатество, самооправдавае. Мои противници,
кои ме сада држе окована, есу врлине супротне овим страстима: безгневе и кротост.
Мо потани неприате зове се: смиреноуме. А чие е оно дете, питате у згодном
тренутку ега самог".
На осмом ступу лежи венац безгнева. Но, она кои га носи по само природи,
можда уопште и нема никаквог другог. А она кои га е сопственим зноем
задобио, без суме е победио свих осам страсти уедно.
НАПОМЕНЕ:
1. Стишати валове и умирити лау: Лествичник, сматра Илиа Критски, на
алегориски начин примеуе поаве подивалог мора на монашки живот. Под
мешином, тако, он подразумева тело, под уем - кротост, под валовима -
уображеност, као и грубост, а под лаом - брата или манастирско братство.
66
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
(840)
Поука IX
О ЗЛОПАМЕУ
(841) Свете врлине личе на аковеву лествицу, а грешне страсти на окове кои су
спали са Петра, врховног апостола. ер, свете врлине, повезане една с другом, узносе
до неба онога кои на небо жели да доспе, а страсти, потискууи една другу, све
заедно вуку у пропаст. Зато и каже неразумни гнев, да е злопамее едно од егове
роене деце. Због тога емо, пошто е оно сад на реду, и говорити о ему.
Злопамее е последица гнева. Оно е чувар грехова, мржа на праведност, пропаст
врлина, отров за душу, црв ума, посрамее молитве [1], пресечее моеа,
отуее убави, трн забоден у душу, неприатно осеае у коме се са горком
насладом ужива, грех кои не престае, вечито будан преступ закона Божиег, трана
злоба. Ова мрачна и мрска страст, страст злопамеа, есте една од оних кое су
последица других страсти а да саме, са свое стране, не проузрокуу (а можда и
проузрокуу?) ниедну другу страст. Стога и не намеравамо много говорити о о.
Она кои е савладао гнев, уништио е и злопамее: докле год е жив отац, дотле се и
деца раау.
Ономе кои е стекао убав постало е туе да се гневи, а она кои у себи гаи
неприатеска осеаа сам себи задае непотребне муке.
Трпеза убави разара мржу, а искрен поклон умекшава душу. Трпеза без
уздрживости есте мака дрскости, и кроз вратанца убави ускаче стомакоугаае.
Видео сам како мржа раскида дуготрану везу блуда, и злопамее кое им онда на
необичан начин ние допуштало да се поново здруже. Чудна ствар: демон демона
изгони! (А можда то и ние дело демона, ве промисла Божиег?)
Веома далеком од чврсте и праве убави, злопамеу се лако приближава блуд, и то
тако неприметно, као што понекад откривамо ваши у голубова [2].
Ако ве хоеш да будеш злопамтив, буди злопамтив према демонима. И ако хоеш
да будеш некоме неприате, буди неприате телу, и то у сваком погледу. Тело е
незахвалан и неискрен приате: што му се више угаа, више нам зла наноси.
Злопамее се представа као учите Светог Писма: речи Светога Духа тумачи на
сво начин. Нека га посрами молитва Исусова, коу не можемо изговарати ако смо
злопамтиви.
Када ни после великих подвига ниси у стау да до краа ишчупаш из срца свога ова
колац, извини се неприатеу, макар само на речима, да би, застидевши се свог
дуготраног лицемерства пред им и мучен савешу као огем, могао савршено да га
67
заволиш.
Дознаеш да си се потпуно избавио од ове трулежи не када се помолиш за онога кои те
е увредио, ни када му за зло узвратиш добрим или га позовеш к себи на трпезу, ве кад
се, на вест да е претрпео неку душевну или телесну незгоду, растужиш и заплачеш
због ега као због себе самог.
Злопамтиви безмолвник е аспида што лежи у своо рупи, пуна смртоносног отрова.
Успомена на Исусова страдаа лечи злопамее, кое се излаже силно срамоти пред
еговом трпеивошу.
У дрвету, изнутра трулом, стварау се црви. А у онима кои су само привидно кротки и
безмолвни, крие се трана срба.
Ко избацуе гнев из себе, налази опрошта. А она кои се привиа уз ега, лишава се
милосра Божиег. Да би заслужили опрошта грехова, неки су се посветили напорним
(844) подвизима. Али, човек кои не памти зла стиже пре их на ци: Опраштате оно
мало што су вам уди дужни, и опростие вам се огроман дуг ваш пред Богом
(Лк.6,37).
Непамее зла есте знак правог покааа. А ко е у срцу свом злопамтив, и мисли да
се кае, личи на човека коме се у сну причиава да трчи.
Виао сам злопамтила кои су саветовали другима да не памте зло, и кои су се,
застидевши се своих сопствених речи, ослободили и свое страсти.
Нека нико не мисли да е ова мрачна страст безначана. Она се често увлачи и у срца
духовних уди.
Девети ступа: она кои га е достигао, нека смело тражи од Спаситеа Исуса
разрешее од грехова.
НАПОМЕНЕ:
1. Посрамее молитве: мисли се на молитву Господу, т. Оче наш. ер, када
кажемо: "И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима своим",
савест нас мора укорити уколико не праштамо и ако памтимо зло (уп. Схол. 2, соl.
844 С).
2. Као што вашка одузима голубу снагу и постепено га упропашуе, тако и блуд
шкоди убави и чини е све слабиом и слабиом (уп. Схол. 5, соl. 845 А).
68
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука X
О ОГОВАРАУ
(845) Нико паметан, мислим, нее спорити да мржа и злопамее раау оговарае.
Зато га у своме излагау и ставам на ово место, одмах из егових родитеа.
Оговарае е пород мрже. То е танана а крупна болест, скривена и подмукла
пиавица, коа сише и слаби крв убави. Оговарае е лицемерство убави, узрочник
осквреа и оптерееа савести, уништее чистоте.
Неке девоке греше авно и без срама, а друге потано и са више стида чине ош горе
ствари него прве. Тако се нешто може видети и код срамних страсти. Много е тано,
изнутра покварених девоака [т. страсти]: лицемерство, лукавство, грешна туга,
злопамее, оговарае у срцу. Видиво, оне представау едно, али унутра гледау
на друго.
Када сам едном приликом чуо неке уде како оговарау, а им запретих. Делатеи
овога зла су у своу одбрану наводили да тако чине из убави и бриге за онога кои е
био предмет оговараа. А а има рекох: Онога кои тано оклевета ближега свога,
тога отерах (Пс.100,5). Ако заиста волиш ближега како кажеш, помоли се тано, а не
да исмеваш човека. То е начин кои е угодан Господу. А и ово нека ти не остане
непознато, па еш се чувати да не осудиш уде кои се спотакну: док е уда био ученик
Христов, разбоник е припадао убицама; и чудо, како да се у едном магновеу зби са
има таква промена!...
Ко хое да победи духа оговараа, нека кривицу не приписуе ономе кои е пао, ве
демону кои га е оборио. ер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада
нико од нас не греши принудно.
Знао сам човека кои е авно згрешио, а тано се покаао. (848) И она кога сам осудио
као блудника, беше ве пред Богом невин, умилостививши га искреним обраеем.
Никада се немо устручавати пред оним кои у твоме присуству оговара ближега, него
штавише реци: "Стани, брате! а сваки дан падам и у теже грехе. Па, како могу да га
осууем?" Тако еш едним замахом начинити два добра: едним леком излечиеш и
себе и ближега.
едан од накраих путева да се добие опрошта грехова есте: не осуивати. Не
судите, и нее вам се судити (Лк.6,37). Као што се ватра противи води, тако е и
осуивае страно ономе кои хое да се покае.
Немо осуивати чак ни када би видео некога да греши и на само самрти: Суд Божии
удима ние познат. Неки су авно чинили велике грехове, али су ош и вее врлине
чинили тано. И они кои су им се тако радо ругали, преварише се, ер од дима нису
видели сунце.
Чуте ме, чуте, сви ви кои строго судите туим делима: ако е тачно (а тачно е) да е
69
нам се судити судом каквим судимо (уп. Мт.7,2), онда емо свакако пасти управо у оне
телесне или душевне грехе за кое окривавамо ближега.
Строге и бриживе судие грехова свог ближег болуу од наведене страсти зато што
немау савршенога и траног сеаа и бриге о своим сопственим гресима. ер, она кои
тачно, без плашта самоуба, види своа зла дела, ни о чему се другом од
овоземаких ствари више не брине, мислеи на то да ни за сопствени плач нее имати
довоно времена, макар и сто година живео, и макар видео како из очиу егових
истиче и читава река суза, велика као ордан.
Испитивао сам плач, и не наох у ему ни трага од оговараа и осуиваа.
Демони нас наговарау или да грешимо, или, ако не грешимо, да осууемо оне кои
греше, како би, убице, помоу другог испрали прво.
Зна да се злопамтиви и злобни уди препознау и по томе што, обузети духом
мрже, лако и са уживаем умауу вредност учеа, делатности и врлине свог
ближег. Знао сам неке уде кои су тано и скривено од света чинили натеже грехе.
Меутим, сматрауи се чистим, они су тешко нападали оне кои авно падау у лаке
грехе.
Судити, значи бестидно своатати Божие право, а осуивати, значи упропашивати
своу душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и
суее само по себи може савршено погубити. Она фарисе е био осуен управо због
тога (уп. Лк.18,10 и д.).
Добар баштован бере само зреле агоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто
тако, примеуе само врлине и (849) само о има говори. А безумни човек проналази
само кривице и недостатке. О ему е и речено: Истражише безакое, ишчезоше они
кои су истражили истрагу (Пс.63,7).
Немо осуивати ни онда када своим очима видиш да неко греши: често се и очи варау.
Степеница десета. Ко у е савладао, постао е делате убави или плача.
70
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука XI
О МНОГОГОВОРИВОСТИ И УТАУ
(852) У претходним редовима указали смо укратко на то, колико е опасно и штетно
судити, бое реи - бити суен и осуен од стране сопственог езика. А то се дешава и
са удима кои су на изглед духовни. Због тога сада, по реду, треба преи на
истраживае узрока и врата кроз коа ова порок у нас улази, или тачние - кроз коа
излази из нас.
Многоговривост е престо таштине, на коме се она радо поавуе у свом блеску
своме. Многоговоривост е знак незнаа, капиа оговараа, руководите шаеа,
слуга лажи, разрешее смиреа, дозивач униниа, претеча сна, расеае мисли,
губитак опрезности, хлаее топлине, замрачее молитве.
Разборито утае е мака молитве, ослобоее од ропства, чувае ога, стражар
помисли, извидите неприатеа, стан плача, приате суза, делате сеаа на
смрт, живописац мука, обузетост представом Последег суда, помоник спасоносне по-
тиштености, неприате дрскости, сапутник безмолвиа, противник тежи да друге
учиш, умножавае знаа, творац виеа, неосетно напредовае, скривено пеае.
Она кои е упознао свое грехе, загосподарио е и своим езиком. А она кои много
прича, ош не познае себе онако као што би требало да се познае.
Приате утаа се приближава к Богу, и разговарауи с им тано, бива име
просвеен.
Исусово утае посрамило е Пилата (уп. Мт.27,14 и д.), а утае побожног човека
уништава таштину. Изговоривши реч, Петар е плакао горко (уп. Мт.26,75), ер е
заборавио на онога кои е рекао: Рекох - пазиу на путеве свое, да не згрешим
езиком своим (Пс.38,1), и на онога другога кои е казао: Бое е на зему пасти с
висине, него с езика [Сир.20,18 - наведено у оригиналу по сеау].
Но, а о том не желим да пишем много, мада ме лукавства страсти подстичу.
Уосталом, едном приликом сам чуо занимиве ствари од неког човека кои е
разговарао са мном о утивости. Он ми е рекао да се многоговоривост, уопште
узевши, раа од било кога меу следеим узроцима: или од едног равог и
необузданог живота и навика (ер език, као природни орган тела, по навици тражи оно
што е научио); или, опет, навише код подвижника, од таштине, а понекад и од
прождривости. Стога често многи кои обуздавау стомак неком силом и слабошу,
уедно обуздавау и език и многоречитост.
Ко мисли на смрт, пресекао е причае. И она кои е стекао душевни плач, бежи од
многоговоривости као од ватре.
Она кои е заволео безмолвие, затворио е уста. А онога кои воли да лута, из келие
изгони страст.
71
Ко е осетио мирис вишега ога, избегава скупове уди као што пчеле беже од дима.
ер, као што дим одгони пчелу, тако и он не трпи велики скуп уди.
(853) Мало е их кои могу да зауставе воду без бране. ош мае е оних кои могу да
укроте необуздана уста.
Она кои е стигао до еданаестог ступа, едним замахом одсекао е многа зла.
72
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука XII
О ЛАЖИ
(853) Производ гвожа и камена е ватра. Производ многоговоривости и шале е лаж.
Лаж е ишчезнуе убави. Кривоклетство е порицае Бога.
(856) Ниедан паметан човек не би требало да мисли да е лаж мали грех, ер нема
греха против кога би Пресвети Дух изрекао тако страшну пресуду као против лажи. Ако
е Бог погубити све кои говоре лаж, као што Давид каже (Пс.5,7), шта тек заслужуу
они кои лаж спаау са заклетвом.
Виао сам уде кои се хвале своом лажу, и кои духовитошу и шупим фразама
изазивау смех, те код слушалаца жалосно искореуу плач.
Када нас виде како у самом почетку покушавамо да слушае непристоних прича
опасног предавача избегнемо као кужну болест, демони покушавау да нас обману
помоу две помисли: "Немо да вреаш приповедача", шапу нам, или: "Немо се
приказивати побожнии од осталих". Одскочи, не оклева! Иначе е те смешне мисли
узнемиравати за време молитве. И немо само да избегаваш, него и побожно растура
такво раво друштванце, бацауи пред их на средину помисао на смрт и Последи
суд. Бое ти е да се при томе попрскаш мало и славоубем, само да будеш
узрочник опште користи.
Лицемерство е мака лажи, а често и ен непосредни повод. Неки тврде да
лицемерство ние ништа друго до вежбае у лажи и творац лажи, са коом е помешано
кривоклетство, достоно натеже казне.
Ономе кои е стекао страх Господи, лаж постае туа, ер за неподмитивог судиу
има своу савест.
Као и у свим страстима, тако и у лажи видимо различиту штету: друкчии е суд ономе
кои лаже у страху од мука, а друкчии ономе кои лаже без икакве стварне опасности.
едан лаже ради увесеаваа, други - ради сластоуба; едан, да присутнима
приреди весее, а други, да ближем сплете мрежу и нанесе зло.
Власти прогоне лаж под претом тешких казни, али е много суза потпуно уништава.
Ко лаже, изговара се често околностима, и оно што е пропаст за душу сматра добрим
делом. Лажив човек се издае за подражаваоца Рааве (уп. Ис.Нав.2,1 и д.), и говори
да сопственом пропашу друге спасава.
Лаж емо мои употребити тек када се потпуно будемо очистили од е, премда ни тада
не без страха Божиег и не без крупног разлога.
Мало дете не зна за лаж. Не зна за у ни душа коа више у себи нема лукавства.
73
Она кои се развеселио вином, и против свое вое у свему говори истину. И она кои
се опио умилеем, ние у стау да слаже.
Дванаести ступа: она кои се попео, стекао е корен врлина.
74
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука XIII
О УНИНИУ
(857) едан од честих изданака многоговоривости (као што смо напред ве рекли), и
то едан од првих, есет изданак (860) униниа [т. чамотие]. Стога му и даемо
одговарауе место у ланцу страсти.
Униние е раслабее душе и немо ума, занемаривае подвига, мржа на монашки
завет, хвалите световака, клеветник Бога - као да е немилостив и нечовекоубив.
Оно е клонулост у богослужеу, немо у молитви, оно е у служби гвоздено, у
телесном раду вредно, у послушности неискусно.
Послушан човек не зна за униние, вршеи кроз видиви рад сво основни, духовни
задатак.
Општежие е противник униниа. Човеку, пак, безмолвнику, оно е вечни пратилац: до
саме смрти се не повлачи и све до скончаа егова не престае да се бори против
ега. Видевши келиу отшелника, оно се осмехуе, и приближивши му се, настауе се
кра ега.
Лекар болесника посеуе изутра, а униние подвижнике усред дана.
Гостопримство е подлога униниа, и подстиче на то да се радом сопствених руку чини
милостиа. Усрдно побууе на посеивае болесника, подсеауи на онога кои каже:
Болестан беах, и посетисте ме (Мт.25,36). Саветуе да се одлази к ожалошеним и
клонулим удима и, само будуи малодушно - предлаже да тешимо малодушне.
Оне кои су стали на молитву, ова безумни дух подсеа на нужне послове, и
употребава свако средство како би нас под неким згодним изговором отргнуо од
моеа. За време служеа првог, треег и шестог часа, демон униниа у нама изазива
езу, главобоу, а понапре грчеве у трбуху. Кад настане девети час, мало подиже
главу. А када е ве и трпеза поставена за обед, скаче са постее. И када после
поново дое време за молитву, оно поново тело чини тешким. Онога кои е стао на
молитву, погружава у сан, и неприличним зеваем из уста отима стихове.
Сваку осталу страст потискуе по една супротна врлина. Но, униние е за монаха
свеобухватна смрт. Храбра душа васкрсава умрли ум, а униние и тромост душе
растурау целокупно богатство нашег духа.
Како е ова дух едан од осам предака зла [1], и то нагори од свих, поступиемо и с
им исто онако као и са другима. Додаемо, меутим, следее: када нема
богослужеа, нема ни униниа, и чим се канон заврши - очи се отварау.
Прави подвижници се познау за време униниа. Монаху ништа толико не доноси венац
као борба с унинием. Размисли, и наи еш да се униние бори с онима кои су на
ногама; оне кои седе саветуе да легну, или да погледау кроз прозор келие, или да
лупау и трупкау ногама.
75
Она кои плаче над собом, не зна за униние.
Нека и ова тиранин буде свезан сеаем на грехе наше, и ударан телесним радом.
Нека га довуче по земи помисао на будуа добра. Кад стане пред нас, упитамо га:
"Реци, дакле, ти, распуштени и одрешени, ко е та кои те е тако наказно родио? Кои су
ти потомци? Кои су то кои воуу с тобом? Ко е тво убица?" А он, тиранин, одговара:
"Код оних кои су прави послушници, а немам где ни главу да наслоним; а имам код
оних кои се налазе у безмолвиу, (861) те живим с има. Родитеке мое су
многоброне: понекад неосетивост душе, понекад заборав онога што е горе на небу, а
може да буде и прекомеран рад. Мои су потомци: мени уроена маниа сеакаа с
едног места на друго, непослушност према духовном оцу, заборав Страшног суда, а
понекад и напуштае завета. Мои противници (кои ме сада држе везана) есу:
богослужее са телесним радом. Мо неприате, помисао на смрт. А оно што ме убиа,
есте молитва са чврстом надом да е се добити блаженства. Ко е родио молитву -
питате у саму!"
Тринаеста победа. Она кои у е стварно у свему однео, опробан е за све.
НАПОМЕНЕ:
1. едан од осам лредака зла: свака грешна мисао, тврди Илиа Критски, своди се
на осам главних страсти (или "помисли"), и то: стомакоугаае, и са им блуд,
среброубе, тугу, гнев, униние, славоубе, гордост. Од нас самих не зависи
да ли е нашу душу ове страсти напасти или не (Схол. 2 уз Поуку XIV. Col. 872
ВС). В. такое и прим. 1) уз Поуку XXII
76
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука XIV
О СТОМАКУ, РАВОМ ГОСПОДАРУ КОГА ИПАК СВИ ВОЛЕ
(864) Више него на било коме другом месту, говореи овде о стомаку - говорим у ствари
против самога себе. Чудило би ме када би се неко ослободио од ове страсти пре него
што легне у гроб.
Угаае стомаку е лицемерство трбуха: иако сит, он виче да му е мало, и мада пун и
претоварен, запомаже да е гладан. Угаае стомаку е проналазач посластица,
непресушни извор сласти: откинеш ли му едну жилу, оно пусти другу, а ако и ту
прережеш, ницаем нове доживееш пораз. Угаае стомаку е обмана очиу: оно нас
подстрекава да одедном прогутамо све оно што би требало ести у одмереним
залогаима.
Преедае е мака блуда, а морее трбуха - виновник чистоте. Она кои мази лава,
често успева и да га припитоми. А ко угаа телу, чини само да оно ош више подива.
евреин се радуе суботи и празнику, а монах кои угаа стомаку - суботи и недеи. Он
рачуна колико ош дана остае до Ускрса (Пасхе), те данима пре празника припрема
ела. Слуга трбуха рачуна с каквим е елима дочекати празник [1], а слуга Божии -
каквим е се благодатним даровима обогатити.
Кад наие гост, слугу стомака стомакоугаае свег покрее на убав. Он мисли да
гостопримство, кое треба да укаже брату, разрешуе и ега самог. Долазак извесних
уди он сматра за прилику коа и ему допушта да пие вино. И мислеи да скрива
врлину, он постае роб страсти.
Славоубе се често односи неприатески према стомакоугаау. Ове две страсти
се боре око несреног монаха као око неког скупог роба. Стомакоугаае наводи на
разрешее од поста, а славоубе наговара да се покаже сопствена врлина. Мудар
монах успева да избегне и едну и (865) другу опасност, одбиауи едну другом у
одговарауе време.
Када се тело успали, у свако време и на сваком месту треба да га мучимо. А када се
оно умири (што, уосталом, не очекуем пре смрти), ве можемо скривати своу врлину
пред другима.
Знао сам старе свештенике кои су демонима постали предмет исмеваа услед тога
што су младим монасима, кои се не налажаху под иховим руководством, с
благословом одобравали на гозбама да пиу вино и све остало. Ако имау добро
сведочанство у Господу, онда то у извесно мери и можемо себи допустити; но, ако су
ради о небризи, не треба уопште да обраамо пажу на ихов благослов, нарочито
када се налазимо у борби са ватром телесне пожуде.
77
Богопротивни Евагрие [2] е уобразио да е паметнии од свих мудрих уди, како по
речитости тако и по мисаоности. Меутим, преварио се, адник, показавши се луим од
лудака, како у многим своим мишеима, тако и у следеем. Он каже: "Када душа
жели различита ела, треба е мучити хлебом и водом". Такав пропис изгледа као кад би
се детету рекло да у едном скоку доспе на врх лествице. Стога емо, побиауи ово
егово правило, реи: "Желеи различита ела, душа тражи оно што е своствено
природи. Зато прибегнимо лукавству против свелукавога. Иначе настае натежи рат,
или се припрема пад".
Прекинимо, пре свега, са храном коа гои, онда са храном коа распауе тело, и назад
са слаткишима. Ако е могуе, да стомаку своме заситиве и лако свариве хране, да
бисмо ситошу од себе одвратили егову ненаситу жеу, а брзим вареем се
избавили од разбуктаваа пожуде као од бича. Погледамо добро, па емо наи да
многа ела коа надимау у исто време изазивау и похотне осеае.
Насме се демону кои те после вечере наговара да убудуе вечераш касние. ер, кад
сутрадан наступи девети час, правило претходног дана бие нарушено [3].
една врста уздржаа одговара онима кои су самостални, а друга онима кои се налазе
под нечиим руководством. Првима похотни осеаи служе као знак, а други остау са
има све до смрти, до краа живота свог, без утехе и одмора. Први хое да стално
одржавау равнотежу духа, а други умилостивавау Бога тиме што душевно тугуу и
вену.
Часови весеа и утехе за савршена човека значе безбрижност у свему. За подвижника,
то е време борбе. За обузетог страстима, то е празник над празницима и светковина
над светковинама.
Прождривац саа о елу и пиу, а она кои плаче - о мукама и Суду
Буди господар стомака, пре него што он загосподари тобом. А тада еш бити присиен
да се са стидом уздржаваш. То што кажем разумеу одлично они кои су на необашив
начин пали у аму. уди кои су постали евнуси Царства ради небеског нису то
искусили.
Укротимо стомак представом вечног ога. Неки су уди, покоравауи се стомаку, на
крау одрезали сво полни уд, и умрли двоструком смру.
Испитамо, и свакако емо наи да е угаае стомаку едини узрок свих наших
бродолома.
(868) Ум испосника моли се бодро, а ум неуздрживца препун е нечистих саариа.
Ситост стомака значи пресушивае извора нашег плача. А када се стомак осуши,
читави потоци суза лиу из нас.
Ко служи сопственом стомаку а хое да победи духа блуда, личи на човека кои уем
хое да угаси пожар.
Када стомак гладуе, срце постае смирено. А када се стомаку угаа, мисао постае
охола.
Испиту себе око подне и око последег сата пре ела, и схватиеш корист поста. Мисао
изутра скита, дотичуи се свега по мало; када наступи шести час, она се донекле
стиша; а када сунце зае, коначно се смири.
78
Стешава стомак, па еш и уста затворити, ер език добиа слободу од велике
количине хране. Бори се против стомака и буди веома опрезан. ер, чим се ти мало
потрудиш, одмах е и Господ притеи у помо.
Размекшане мешине се шире и примау у себе више течности, а запуштене и сухе не
примау ни онолико колико су рание примале. Она кои оптереуе сво стомак, шири
црева, а ко се бори против стомака, сужава и црева. А када се она сузе, нее више
примати много хране. Тада емо ве бити испосници по природи.
Же се често гаси помоу жеи. Но, утолити глад глау, тешко е и немогуе. Када те
победи, укроти е трудом. Ако ти е то немогуе због [телесне] слабости, бори се
бдеем. Када ти очни капци отежау, прихвати се телеснога рада. Но, када те сан не
напада, немо се телеснога рада прихватати, ер е немогуе посвеивати дух и Богу и
мамону, т. и Богу и телесном раду.
Зна да демон често седи уз желудац и не да човеку да осети ситост, макар и читав
Мисир поео и реку Нил попио.
Пошто смо се наели, та нечисти дух одлази и шае нам духа блуда, извештавауи га
о томе шта се са нама збило: "Хаде,- каже,- узнемири га! Пошто му е стомак препун,
савладаеш га лако". А ова долази, смеши се, и свезавши нам помоу сна руке и ноге,
чини са нама што му е воа, прауи душу нечистим саариама и тело истечеем.
Чудновата ствар: бестелесни ум пра се и тамни деством тела. А с друге стране,
невештаствено бие очишуе се и усавршава деством блата!
Ако си обеао Христу да еш ии узаним и тесним путем, сужава стомак. ер, ако га
храниш и шириш, нееш мои да испуниш обеае. Обрати пажу, и чуеш речи:
Широка су врата и широк пут стомака, што води у пропаст блуда, и много их има
кои име иду. Уска су, меутим, врата и тесан пут поста, што води у живот чистоте,
и мало их е кои га налазе (уп. Мт.7,13-14)!
Кнез демона е пали светлоносац, [т. Луцифер]. Кнез страсти е прождривост.
Седауи за сто на коме е изнет ручак, духовно стави на средину сеае на смрт и на
Суд. Па и тако еш едва мало укротити ову страст. Кад пиеш пие, немо престаати да
(869) мислиш на оцат и жуч Господа твог, и ти еш се свакако уздржати, или еш
уздахнути, или еш мисао начинити смирениом.
Не вара се: ти се нееш ослободити од фараона, нити еш угледати небеску Пасху,
ако не будеш увек ео горко зее и бесквасни хлеб. Горко зее значи: напор и труд
поста. А бесквасни хлеб: мисао без надмености.
Нека се са дисаем твоим седини реч онога кои каже: А а, када ме демони
узнемираваху, обукох се у вреу и смирих постом душу своу; и молитва мое душе
имааше одека (Пс.34,13).
Пост е насие над природом и лишавае грла насладе на коу е навикло, гашее
пламена телесне пожуде, одстраее равих мисли, ослобоее од сновиеа,
очишее молитве, светилник душе, стражар ума, спас од огрубелости, двери
умилеа, смирено уздисае, ведра скрушеност, одмарае многоговоривости, основ
безмолвиа, чувар послушности, олакшица сна, здраве тела, виновник бестраша,
отпуштее грехова, врата и блаженство раа.
Упитамо и овога нашег неприатеа, главнога меу свим страшним неприатеима
79
нашим (ер он е капиа страсти, он е Адамов пад, Исавова пропаст, погибиа
Израиаца, обнажее Ноево, издаство гоморско, родоскврее Лотово, погубее
синова Илие свештеника, руководилац сваке поганштине): одакле се раа, и кои су му
потомци, ко е та кои га сатире, ко е она кои га коначно уништава? "Реци нам, о
тиранине свих смртника, кои си све купио златом ненасите глади, како улазиш у нас?
Шта изазиваш у нама? Како излазиш из нас?"
А он, раздражен нашим упорним питаима, одговори тирански разгоропаен и бесан:
"Што ме обасипате погрдама, када сте ми потчиени? И како можете покушавати да се
раздвоите од мене? а сам природом везан с вама. Моа врата е природа саме хране.
Узрок мое ненаситости есте навика. А основа мое страсти есте дуготрана навика,
безосеаност душе, и заборавае смрти. И како тражите да вам кажем имена моих
потомака? Изброау их, и бие их као песка на обали морско. Но, ипак, чуте кои су
првенци и убимци мои.
Првенац син ми е дух блуда. Други за им е - окамееност срца. Треи е - сан, та
пучина нечистих помисли, са своим правим валовима. Дубина незнаних и
неисказаних нечистота из мене произлази. Мое су кери: леност, многоговоривост,
дрскост, смехотворство, шаивост, расправае, тврдоглавост, непослушност,
неосетивост, ропство духа, хвалисае, безобразност, наклоност према гиздау, на
коу се надовезуе нечиста молитва и тумарае мисли, а често и догааи ненадани и
неочекивани, за коима иде очаае, опасние од свега.
Против мене воуе, али ме не побеуе, сеае на властите грехе. Доследни ми е
неприате помисао на смрт. Али, у (972) човеку нема ничега што би ме могло потпуно
уништити. Ко е примио Утешитеа, моли му се против мене, и Он, умоен, не
дозвоава да дествуем страсно. Они кои нису ега окусили, траже свакако да
уживау у моим сластима".
уначка победа! Очевидно е да она кои се показао ачим од ове страсти, хита ка
бестрашу и навеим висинама целомудрености.
НАПОМЕНЕ:
1. Дочек празника: празнике не треба прославати у пианчеу, ве у обновеу
ума и очишеу душе (Илиа Критски, Схол. 5, соl. 873 А).
2. Богопротивни Евагрие: Евагрие Понтиски (350-399), савременик и приате
светог Василиа Великог и светог Григориа Назианзина. Био е акон светог
Григориа. Око 385. године одлази из Цариграда у ерусалим, а затим у Нитриску
пустиу (Египат), где остае до смрти у строгим подвизима и сагледаваима. Био
е веома образован човек, тако да га извесни писци сматрау првим
интелектуалцем кои се посветио отшелничком животу у египатско пустии.
Писао е доста, и то углавном о монаштву и подвижничком животу, али е мало
80
сачувано, ер е егово учее због оригенизма било осуено на V Васеенском
сабору (553). Познат е по томе што е монашко аскези хтео да да философски
основ, да е уклопи у едан метафизички и антрополошки систем надахнут
3. неоплатонизмом (уп. еаn Меуеndorff, St Gregoirе Раlamas еt lа mуstique
orthodoxe, 1959, р. 18).
4. Кад сутрадан наступи девети час: по старим монашким правилима, ело се само
еданпут дневно, и то у девети час, т. око 15 часова.
81
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука XV
О НЕТЕНО ЧЕДНОСТИ И ЦЕЛОМУДРЕНОСТИ,
КОЕ ТРУЛЕЖНИ ПОСТИЖУ ТРУДОМ И ЗНОЕМ [1]
(880) Чедност [т. чистота] е усваае бестелесне природе. Чедност е жеени дом Христов, и земно
небо срца. Чедност е посве необично натприродно порицае природе, и заиста чудесно надметае
смртног и пролазног тела са бестелесним биима. Чедан е она човек кои е убав потиснуо убаву, и
кои е огем невештаственим угасио пламен своих страсти.
Целомудреност е свеопшти назив свих врлина. Целомудреност е чистота душе и тела. Целомудрен е
човек кои ни у самоме сну у своме телу нема никаквих страсних покрета. Целомудрен е човек кои е за
свагда (881) стекао савршену неосетивост за разлике у полу. Мерило и врхунац савршене и потпуне
чистоте есте у томе да се има исти исти однос према живим биима као и према неживим стварима,
према удима као и према животиама.
Нико од оних кои су се научили чистоти, нека успех не сматра своом заслугом, будуи да наша природа
ние способна да победи саму себе. Где природа претрпи пораз, препознае се долазак Онога кои е
изнад природе. Ван сваког спора, мае одступа пред веим.
Почетак е чистоте у неслагау са нечистом помисли, и у истечеима коа се с времена на време догоде
без икаквих нечистих слика. Средина е чистоте, када од обилне хране имамо природне полне прохтеве,
али смо без правих маштариа и без истечеа. А кра е умртвее тела, кое иде за умртвеем
помисли.
Заиста е блажен човек кои е стекао потпуну равнодушност према свакоме телу, бои и лепоти.
Чист ние она човек кои е ово свое блато [т. тело] сачувао неупраним, ве она кои е егове удове
савршено потчинио души. Велики е она човек кои остае без икакве страсти при додиру тела, нетакнут,
надвладавши похотиви поглед размишаем о небеско лепоти.
Она кои пса сладостраша молитвом тера од себе, личи на човека кои се бори са лавом; она кои га
противразлозима побиа, личи на човека кои е свог неприатеа ве натерао у бекство; а човек кои е
ве потпуно презрео нападе тога пса, устао е из гроба иако се ош налази у овом животу. Ако е доказ
истинске чистоте да се буде без похотивих осеаа при нечистим сновима, онда е свакако краи
ступа блуда - имати истечее у будном стау од самих помисли.
Ко телесним радом и зноем води борбу са овим противником, личи на човека кои е неприатеа свог
везао слабом врпцом; она ко се с им бори уздржаем и бдеем - на онога кои неприатеа става у
гвоздене окове; а она ко се с тим противником бори смиреноумем, безгневем и жеу - на човека кои
е свог неприатеа убио и сакрио у песак (уп. Изл.2,12). Под песком подразумева смирее. Из ега не
ниче храна за страсти, ер е прах и пепео.
едан савлауе овог мучитеа подвизима, други смиреем, а треи - божанским откривеем. Први е
као звезда Даница, други као пун месец, а треи - као светло сунце. Но, свима е заедно живее на
небесима. И као што се са зором ава светлост, а за ом се раа сунце, тако и то што смо рекли треба
разумети и видети како изгледа на делу.
Лисица се претвара да спава, а демон глуми целомудреност. Само, лисица то чини да превари птицу, а
демон - да нам упропасти душу.
Читавог свог живота не веру овоме блату, и не ослаа се на ега док се не сусретнеш са Христом.
Немо држати за сигурно да е те уздржае сачувати од пада: и неко ко баш ништа окусио ние, с неба е
био збачен [2].
82
Неки мудри уди су добро означили одрицае, одредивши га као неприатество с телом и борба с
трбухом. Почетници падау у блуд обично због хране. Среди, осим из истог узрока, ош и због гордости.
А они кои се приближавау савршенству, падау искучиво због осуиваа ближег, и ни од чега другог.
(884) Неки ушкопенике сматрау по природи сренима, као уде кои су се избавили од тирание тела. А
а сматрам да су блажени они духовни евнуси кои свакога дана сами себе шкопе чистим мислима као
ножем.
Виао сам уде кои су против свое вое пали. Виао сам и оне кои су драговоно желели да падну,
али им не полажаше за руком. И а сам ове друге сматрао несрениим од оних кои сваки дан падау. ер,
иако неспособни да греше, они желе да осете смрад греха.
адан е она кои пада. аднии е, пак, она кои и другога повлачи за собом, због тога што е понети
тежину греха, и терет насладе другог човека.
Немо ни помислити да разлозима и противразлозима потучеш демона блуда, ер он увек може
доказивати да е у праву, пошто се по природи бори с нама. Ко хое да се бори са своим телом или да га
победи своим сопственим снагама, узалуд се мучи. ер, ако Господ не разори дом тела и не сагради дом
душе, узалуд бди и пости она кои би хтео да тело свое умртви (уп. Пс. 126,1-2). Призна пред Господом
немо свое природе, потпуно свестан свое неспособности, па еш неосетно добити дар
целомудрености.
У сладострасним удима (као што ми е едан од их причао на основу сопственог искуства, пошто се
отрезнио) постои осеае неког неодоивог нагона за телима и дух бестидни и сурови, прикривен на
дну срца, кои чини да човек кои е нападнут осеа телесни бол у срцу као да се пече на ужарено пеи,
дух кои се Бога не бои, кои сеае на вечне муке не сматра ни за шта, кои се гади молитве. И за време
док чини грех, он и на кости мртваца гледа као на бездушно камее. То е дух кои човека (подвргнута
еговом деству) чини као безумним, као ван себе, опиеним вечитим нагоном словесних и бесловесних
биа. И када се дани кушаа не би скратили, не би се спасла ни една душа одевена у ово блато
растворено крву и правом течношу.
Зашто то? Зато што све створено ненасито тежи ка себи сродноме: крв крви, црв црву, блато блату.
Зашто онда не би и тело чезнуло за телом? Ипак, ми кои савлауемо природу и чезнемо са Царством
небеским, покушавамо да разним лукавствима преваримо тог варалицу.
(885) Блажени су уди кои нису искусили ту борбу. Молимо се Богу да нас занавек избави о таквих
искушеа. ер, они кои су се оклизнули у споменуту аму, налазе се далеко од оних кои се пеу и
силазе по лествици. За такав успон потребно е да у настрожем посту пролиу много зноа.
Погледамо, да можда и наши духовни неприатеи (као што то иначе бива у земаском рату), у своме
наступау против нас немау сваки сво посебни борбени задатак - една чудна ствар коу сам приметио
код уди када се налазе у искушеу. И видео сам грехе, едан од другог теже. Ко има ум да чуе, нека
чуе!
Демон често има обича (нарочито код подвижника и код оних што воде монашки живот) да употреби сву
своу снагу, и бригу, и лукавство, и вештину, и препреденост, како би нас навео на противприродне грехе,
а не на грехе кои су у складу са удском природом. Стога често, живеи заедно са женама и не будуи
уопште кушани похотом нити нечистим мислима, извесни уди самима себи одау признае, а не знау,
адни, да нема потребе за маом погибиом тамо где прети веа.
Мислим да ови нанесреии крвници упропашуу нас, адне, противприродним гресима из два разлога:
прво, због тога што ми у самима себи свуда носимо могуност таквог пада, и друго, што такви греси
навлаче на нас веу казну. Тога е постао свестан она кои е прво водио диве магарце, а после на
нажалоснии начин био и сам воен и исмеан од стране паклених магараца [3]. И она кои се хранио
небеским хлебом, потом е био лишен великог дара. Начудние е то, што е и после еговог покааа
наставник наш, Антоние, са великим болом рекао: "Велики стуб е срушен". (Меутим, начин пада мудри
Антоние е сакрио. Знао е, наиме, да постои телесни блуд и без другога тела).
Постои у нама нека смрт и опасност пада, коу ми увек са собом и у себи носимо, нарочито у младости.
Нисам се ни усудио да о томе нешто више ставим на хартиу, ер ми е руку зауставио она кои е рекао:
ер е срамотно и говорити о ономе што неки тано чине (Еф.5,12), а и писати, и слушати! Овога мог (и
немог) неприатеа (али и приатеа!), тело, Павле е назвао смру, ер каже: Ко е ме избавити од
тела смрти ове (Рим.7,24)? А други едан богослов назива га страсним, ропским и ноним [4].
83
Због чега, хтео бих да знам, због чега су сви свети уди употребили за тело такве називе? Ако е тело -
смрт, онда она кои га победи, свакако, више не умире. И кое онда човек кои е живети а нее видети
смрти (Пс.88,49) свог правог тела.
(888) Од свег срца молим да се испита ко е веи: она кои е умро и васкрснуо, или она кои уопште ние
умро. Она кои дае предност другоме - вара се: Христос е и умро и васкрснуо. А она кои дае предност
првоме, самим тим учи уде кои умиру, т. падау, да се не предау очаау.
Наш нечовечни неприате и заступник блуда говори да е Бог човекоубив и да ово страсти, као
природно, врло лако опрашта. Но, ако испитамо мамац демона, видеемо да после учиеног греха они
Бога називау праведним и неумоивим судиом. Оно прво нам говоре, да нас навуку у грех; а ово друго,
да нас баце у очаае. Када се туга и очаае увуку у нас, ми више нисмо ни спремни да се опет подамо
истом греху. А када се очаае угаси, поново нам тиранин наш говори о човекоубу Божием.
Као пречист и бестелесан, Господ се весели нетакнутости и чистоти нашег тела. Демони се, како неки
веле, ничему другом не радуу толико као смраду блуда, нити се неко друго страсти толико веселе као
прау тела.
Чистота е богоусвоее и уподобее Богу колико е то могуе човеку. Мака природних красота есте
зема, натопена росом, а мака чистоте - безмолвие са послушношу. Бестраше тела стечено
подвигом безмолвиа, због честог одлажеа у свет не остае непоколебиво. Бестраше, пак, кое
долази од послушности, свуда е поуздано и непоколебиво.
Видех како гордост може да буде узрочник смиреноума, и сетих се онога кои говори: Ко познаде ум
Господи (Рим.11,34)! ама и плод надмености есте пад. А пад често постае повод смиреноума у
онима кои су смиреноуму склони.
Ко хое да прождривошу и преедаем победи демона блуда, личи на човека кои пожар гаси уем.
Ко покушава да ову борбу стиша уздржаем, и ничим другим осим уздржаем, личи на човека кои
мисли да се са отворене пучине спасе пливауи само едном руком. Спои са уздржаем смирее, ер
прво без другога не доноси никакве користи.
Ко примети да га нека страст све више осваа, треба да се пре свега на у, и само на у обори, нарочито
ако е у питау уроени неприате. ер, ако се та страст не савлада, ништа нам нее користити победа
над осталим. А ако овог Мисирца лупимо по глави (уп. Изл.2,11), свакако емо и ми у дубини смирености
видети Бога.
Приликом едног искушеа, осетио сам да ова вук хое да ме превари, изазивауи у моо души
безраложну радост, и сузе, и утеху. У свом неискуству, мишах да се ради о плоду, а не губитку.
Ако е сваки грех кои човек учини осим тела, док она кои (889) блудничи греши своме сопственом телу
(свакако услед тога што се истечеем пра сама природа тела, што се не може догодити код било
каквог другог греха - уп. 1.Кор.6,18) - питам се зашто имамо обича да поводом сваког греха кои обори
човека кажемо само: "Он е згрешио", а када чуемо да е неко извршио блуд, с болом кажемо: "Та и та е
пао"? [5]
Риба бежи од удице што брже може. Тако и сластоубива душа бежи од безмолвиа.
Кад хое да свеже два лица срамном везом, аво испробава и едну и другу страну, па тек онда почие
да распауе пламен страсти.
Они кои су склони сладострашу, често су саосеани и милостиви, способни да плачу са тужнима, а и да
ласкау. А они кои воде рачуна о чистоти, обично немау таквих особина.
едан мудар човек ми е поставио страшно питае, рекавши: "Кои е грех, изузев убиства и отпадништва
од вере, тежи од свих?" А а одговорих: "Пасти у ерес". "Па како,- каже,- Саборна Црква прима еретике
кад искрено анатемишу своу ерес, и оглашава их достоне Тане Причеша, а онога кои е извршио
блуд, чак и када се исповеди и окане свог греха, прима с тим што га за извесно време, према одредбама
апостолских канона, одлучуе од Пречистих Тани?" [6]. Када сам чуо ова одговор, доспех у велику
недоумицу, те ово тешко питае остаде за мене неразашено и нерешено.
Треба да испитуемо, процеуемо и пазимо, када нам оно уживае кое осеамо приликом поаа на
богослужеу долази од демона блуда, а када од речи Духа и благодати и силе кои су садржани у има.
84
Не заборава се, младиу! Знао сам неке младе уде кои су се од свег срца молили за оне што су им
драги, покренути на то блудом, мислеи да одужуу дуг успомене и закона убави.
Може дои до телесног осквреа и услед самог телесног додира. Ништа ние опасние од овог чула, [т.
чула пипаа]. Сеа се онога кои е руку своу завио у терисрти да би пренео своу престарелу маку [7],
па се уздржи и не дотичи се руком ни откривених ни покривених делова свог или туег тела.
Мислим да се нико не може назвати потпуно светим ако претходно ову зему не претвори у светиу,
уколико е такав преобража у овом животу могу.
Кад легнемо у постеу, пазимо: тада се сам ум, без тела, сукобава са демонима. И ако е
сластоубив, он радо постае наш изданик. Нека сеае на смрт увек спава и устае с тобом, као и
непрекидна умна Исусова молитва, ер ти у сну ништа друго не може помои као то.
Неки мисле да до ове борбе и до истечеа долази едино услед хране. Но, а сам видео и уде кои су
били тешко болесни и кои су настроже постили, како су често прани истечеем. едном приликом,
упитао сам едног од веома искусних (892) и паметних монаха, да ми каже нешто о томе. Та славни
подвижник одговори сасвим асно: "Истечеа у сну,- каже он,- могу настати услед узимаа великих
количина хране и услед претераног одмараа; могу настати и услед гордости, када се уобразимо због
тога што извесно време нисмо имали истечеа; назад, она могу бити последица осуиваа ближих. Из
ова два последа разлога, - вели, - истечеа могу имати и болесни, а претпоставам - и из сва три
разлога. А ко дое до закучка да код ега ние посреди ниедан од споменутих узрока - блажен е,
трудбеник бестраша, ер он само због пакости демона трпи тако нешто, с времена на времена, кад Бог
попусти, како би помоу едне безгрешне незгоде стекао навеу смиреност".
Нико не би требало да у току дана машта о ономе што е саао. И то е план демона - да нас оним што
смо саали прау у будном стау.
Да чуемо нешто и о едном другом лукавству наших неприатеа. Храна, шкодива за наше тело,
изазива у нама болест тек после извесног времена или дан касние. Тако врло често бива и са узроцима
кои прау душу. Видео сам уде кои се наслауу, али не бивау сместа нападнути. А видео сам и
уде кои су заедно са женама ели и са женама стаали, без икакве праве мисли у односу на их. Но,
када су се мало ослободили и постали самоуверени, помишауи да ве имау мир и сигурност,
изненада их е задесила несреа у ихово сопствено келии.
А каква е то несреа коа се човеку може догодити, телесно или душевно, када е потпуно сам, зна она
кои е то искусио. Ко ние искусио - не треба ни да зна. У то време нам могу добро послужити: кострет,
пепео, свеноно стаае, глад и же коа пали език, гашена само по неком капи воде, посеивае
гробова, а пре свега смирее срца, и - ако е могуно - отац или добар и разборит брат, кои би били у
стау да нам помогну. Сматрао бих за чудо да неко потпуно сам спасе сво брод на то бурно пучини.
едан те исти грех заслужуе стоструко тежу осуду када га учини една особа него када га изврши друга,
што зависи од околности, места, духовног ступа на коме се човек налази, као и многих других чинилаца.
Неко ми е причао о необично и наузвишенио чистоти: "едан човек,- вели,- угледа неку веома лепу
жену и од све душе прослави Творца због е. Био е довоан едан поглед на у, да та човек, обузет
убаву Божиом, пролие буицу суза. И било е чудно видети, како том човеку доноси венац небеске
славе управо оно што би другога сурвало у пропаст!" [8]. Ако такав човек доживава исто осеае и исто
се (893) тако понаша у свим таквим случаевима, онда е васкрснуо из мртвих као нераспадив ош пре
свеопштег васкрсеа.
Истога мерила треба да се придржавамо и у погледу музике и певаа. Без обзира да ли слушау светске
или духовне песме, богоубиви уди се испуавау ведрином и убаву, и гуше у сузама. Код
сластоубивих е обратно.
Као што смо ве рекли, неке уде аволи много више нападау на пустим местима. Ние ни чудо: демони
нарадие бораве тамо. ер, Господ их е, на спасее наше, протерао у пустие и у бездан. Демони блуда
страшно нападау безмолвника, како би га из пустие прогнали у свет, убедивши га да му боравак у
пустии ништа ние користио. А кад се налазимо у свету, демони нас напуштау, како бисмо стекли
уверее да нас [ван пустие] нее нападати и, са тим увереем, остали са световацима.
Где нас неприате напада, тамо се без суме и ми жестоко боримо. Она меу нама кои ние нападан,
ава се и сам као приате неприатеа.
85
Рука Господа нас чува када се налазимо у свету по неко потреби, можда често и по молитви духовног
оца, да се због нас не би хулило на Господа. Понекад е то због наше неосетивости, или због тога што
смо претходно ве много искусили и заситили се онога што видимо и чуемо, или због тога што демони
намерно одлазе од нас, оставауи нам демона гордости, кои сам собом замеуе све остале демоне.
Сви кои хоете да се научите чистоти, чуте за ош едно лукавство и препреденост овог обмаивача, и
чувате се!
Причао ми е едан кои е био у томе искушеу, да демон тела често прикрива свое присуство у човеку,
побуууи у монаху крау побожност, правеи у ему, можда, чак и буицу суза док седи или разговара
са женама, наговарауи га да их учи сеау на смрт и Суд, и да им говори о целомудрености, како би
оне, аднице, заведене еговим речима и привидном побожношу, притекле вуку као пастиру. А он, ош
аднии, ослободивши се дружеем са женама, на крау и пада с има.
Бежимо, бежимо, како не бисмо гледали, ни слушали о плоду о коме обеасмо: "Неемо га окусити"!
ер, чудим се како бисмо ми могли сматрати себе ачим од пророка Давида [9]. То е немогуе!
Слава чистоте е толико узвишена и велика, да су се неки оци усудили да е назову бестрашем. Неки
кажу да е немогуе назвати се чистим пошто се ве едном окуси телесни грех. А а, побиауи то
мишее, рекох да е ономе кои само хое могуе и згодно од едне диве маслине начинити питому. И
да су нешто кучеви Царства небеског поверени девственику по телу, можда би оно мишее и било
исправно. (896) Али, нека егове поборнике посрами она кои е имао ташту а постао чист и понео
кучеве Царства [10].
Змиа сладостраша се ава у много видова: неискусне наговара да само еданпут пробау, па да
прекину; а оне кои су то ве искусили, та бедник наводи да се сеау свог греха, како би кроз успомену
поново пали у грех. Многи меу првима остау мирни захваууи свом незнау. Меу другима многи
трпе узнемирее и борбу, због тога што су окусили од ове гадости. Уосталом, дешава се и супротно.
Уколико се пробудимо чисти и мирни, знамо да се ради о таноме деству светих анела, нарочито ако
смо заспали са великом молитом и трезвоумем. А понекад устаемо немирни, после нечистих снова.
Видех безбожника како се прави важан и велик, кои подрхтава и бесни против мене као кедар ливански,
и проох мимо ега уздржаем. И гле, не беше арост егова као пре. И потражих га смиривши свое
мисли, и не нае му се у мени места, нитрага (уп. Пс.36,35-36).
Ко е победио тело, победио е природу. А ко е природу победио, постао е, без суме, натприродан.
Такав човек е само нешто мало - да не кажем ни мало - маи од анела (Пс.8,6). Ние чудно ако се
бестелесни бори са бестелесним. Чудо е, меутим, право чудо, што едно телесно бие, у борби са
телом као са своим подмуклим неприатеем, побеуе у ствари бестелесне неприатее [11].
Благи Господ и у томе показуе своу велику бригу за нас што бесрамност женског пола обуздава стидом,
као неком уздом. ер, када би жене саме ишле мушкарцима, ниедан се човек не би спасао.
Према обашеу мудрих отаца, треба разликовати: приступае [т. прилог], спаае, пристанак [т.
слагае], поробее, борбу и тзв. страст у души. Блажени оци одреуу приступае као просту реч, или
слику било чега, коа се поново поавуе и уноси у срце. Спаае значи, разговарае са оним што се
поавило, без обзира да ли са страшу или бестрасно. Пристанак е сагласност душе са оним што се
авило, седиена са уживаем. Поробее е насилно и невоно завоее срца или трано општее
са предметом, кое разара наше добро душевно здраве. Борбу они одреуу као равнотежу снага
измеу онога кои (897) напада и оног кои се брани, где последи побеуе, или бива побеен искучиво
по своо вои. Страшу називау порок кои се током дужег времена страсно угнездио у души, и кои е
кроз навику постао као ено природно своство, тако да душа ве сама, хотимично, хрли к ему.
Од свега тога, прво е безгрешно. Друго - не сасвим. Трее - ве према стау у коме се подвижник
налази. Борба е узрок победничких венаца или осуде, а поробее се друкчие цени ако е време
молитве, а друкчие у неко друго време, друкчие према езначаним стварима, а друкчие у односу на
раве мисли.
Страст подлеже код свих уди или будуем покаау или будуо муци. Према томе, ко се према
приступау односи без страсти, едним ударцем одсеца и све потое.
Наоштроумнии учени оци приметили су ош едну мисао, тананиу од ових о коима смо сада говорили.
86
Неки е називау препадом ума, пошто без трааа и без речи и слике, тренутно изазива страст у
подвижнику. Меу духовима кои кушау тело, нема ниедног тако брзог, тако хитрог и подмуклог као што
е он. Наиме, он се у едно ситно представи, без задржаваа, без трааа и без речи, а код неких и мимо
ихове свести, поавуе у души.
Ко е, дакле, успео да плачем постигне такву истанчаност разума, може да нас научи, како то душа
страсно блудничи само оком, и простим погледом, и додиром руке, и слушаем мелодие, без икакве
мисли и помисли.
Неки веле да страст обузима тело захваууи помислима срца. А неки, напротив, тврде да телесни
осеаи раау нечисте мисли. Први ош кажу: када ум не би водио, не би ни тело ишло за им. А други
наводе у своу одбрану зло дество телесних страсти, говореи: "Често праве мисли улазе у срце кроз
нежан поглед, или додиром руке, или преко приатног мириса, или слушаем приатног гласа".
Ко е способан у Господу, нека нас научи да решимо ово питае. ер, све е то потребно и корисно онима
кои свесно воде подвижнички живот. Такво обашее уопште ние потребно оним трудбеницима кои
проводе живот у простоти срца. Нити е за свакога знае, нити е за свакога блажена едноставност, та
оклоп кои човека штити од свих искушеа злих духова.
Неке страсти из душе прелазе у тело, а друге иду обратним путем. Друго се дешава са удима кои живе
у свету, а прво се збива са онима кои се налазе у монаштву, пошто немау прилике за друго. Што се мене
тиче, а бих о томе рекао ово: Тражиеш код злих памети, и нееш наи (Прич.14,6)!
(900) После дуге борбе назад истеран из нашег срца, претучен камеем поста и мачем смиреа, бедни
демон, друг нашега глиненог тела, попут неког црва кои се увукао у ега, настои да нас испра,
дражеи нас извесним неочекиваним и незгодним кретама. Томе су навише подложни уди кои се
покоравау демону славоуба. ер, они се испуавау таштином чим примете да у иховом срцу више
нема блудних мисли.
А да то што кажемо ние неистина, они се могу и сами уверити ако паживо испитау себе, пошто ве
достигну известан ступа безмолвиа. Неизоставно е пронаи у дубини свог срца едну помисао, коа се
у ему крие као змиа у убрету, а коа им нашаптава да чистоту срца, постигнуту у извесно мери,
припишу своме труду и ревности, и да и не помисле, адници, на оне речи: Шта ли имаш што ниси
примио (1.Кор.4,7) било од Бога, било уз помо других уди и ихове молитве.
Стога, нека обрате пажу на себе и нека се свим силама постарау да великим смиреноумем умртве и
избаце из свог срца споменуту змиу, како би, ослобоени од е, и они могли едном свуи кожне хаине
(уп. Пост.3,21) и запевати Господу победну химну чистоте, као што то едном приликом учинише невина
[т. ерусалимска] деца. Тек када свуку са себе хаине зла, показае се сва безазленост и сва смиреност
ихове природе.
Ова демон, много више од других, пази на тренутке у коима нисмо у стау покренути свое тело да се
моли против ега. Тада та зликовац навише и покушава да нам наметне борбу. Онима кои ош нису
стекли праву молитву срца, одговара подвиг телесне молитве, т. ширее руку, ударае у прса,
упуивае умилних погледа ка небу, дубоко уздисае, често падае на колена. Све то, меутим, они
често не могу чинити у присуству других уди. Стога демони покушавау да их нападну управо тада. А
они, будуи неспособни да им се супротставе снагом ума и невидивом силом молитве, подлежу, можда
и против свое вое, своим нападачима.
У тим случаевима, ако можеш, сместа се удаи на неко скровито место и, ако ти е могуе, погледа горе
душевним оком. Ако не, онда погледа према небу макар и телесним оком, држеи непомично руке у виду
крста, како би и тим знаком посрамио и победио Амалика (уп. Изл.17,11). Завапи ка Силноме да те спасе,
и то не одабраним речима, ве смиреним шапутаем, почиуи напре са: Помилу ме, немоан сам
(Пс.6,3)! Тада еш на сопственом искуству осетити силу Вишега, и своим вапаем ка Невидивоме на
невидив начин отерати невидиве неприатее. Човек кои е навикао да се тако бори, брзо е почети
и самом мишу да од себе гони свое неприатее. ер, овим другим даром Бог награуе подвижнике за
ихов први подвиг. И право е!
87
(901) Нашавши се на едном молитвеном скупу, приметио сам да су еднога часног брата спопале
нечисте мисли. Не нашавши згодног места за скривену молитву, он оде у нужник као ради природне
потребе, и тамо се усрдно помоли Богу против нападача. И кад сам му а замерио због непристонога
места на коме се молио, он ми одговори: "За прогнае нечистих помисли а се и помолих на нечистоме
месту, да се очистим од нечисти".
Сви демони се труде да помраче ум, како би затим у нашу душу могли да убаце што им е драго. ер, ако
ум не заклопи очи, ризница не може бити похарана. А демон блуда чини то много више од свих осталих.
Запленивши ум као водеу способност човекову, он нас често наводи и подговара да и у присуству
других чинимо оно што чине само уди кои нису при чисто свести. И када се после извесног времена ум
отрезни, ми се због своих бешчасних дела и речи, или поступака, стидимо не само од оних кои су нас
гледали него и од нас самих, ужасавауи се над своим преашим слепилом. Услед тога су неки,
размишауи о томе, често и престаали да чине такве ствари.
Бежи од овог нападача када те после извршеа таквог равог дела спречава да се молиш, да
испоаваш побожност, да бдиш. Сети се онога кои е казао: "Због тога што ми душа пати, мучена грехом
као неким тиранином, осветиу се неприатеима еним" (уп. Лк.18,5).
Ко е победио тело? Она кои е скрушио срце. А ко е скрушио срце? Она кои се одрекао себе. ер, како
да не буде скрушен човек у коме е умрла сопствена воа?!
Меу страсним удима, едаи е страснии од другог. Има и таквих кои и саме свое правштине
исповедау са сладострашем и уживаем.
Нечисте и срамне мисли у срцу раау се обично од обмаивача срца, од демона блуда. их лечи
уздржае и савршено ниподаштавае.
На кои начин и помоу коег средства да вежем овога свог приатеа [т. тело], и како да му судим по
угледу на остале страсти, а не знам. Пре него што га вежем, оно се одвезуе. И пре но што почнем да му
судим, мирим се с им. И пре но што почнем да га мучим, сажалим се на ега. Како да мрзим оно што по
природи волим? Како да се избавим од онога с чиме сам везан за навек? Како да убием оно што са мном
треба да васкрсне? Како да начиним непропадивим оно што е добило пропадиву природу? Какав
разлог да наведем ономе ко" ми може узвратити толиким природним разлозима?
Ако га свежем постом - кад осудим ближег а му се поново предаем. Ако га победим на та начин што
сам престао да осууем, када се погордим у срцу - оно ме поново обара. Оно ми е и сарадник и
противник, и помоник и супарник, и стражар и ухода. Када га мазим, оно ме напада. Ако га исцрпуем -
оно клоне. Ако га одмарам - оно се разузда. Ако га оптеретим - не подноси. Ако га злоставам - и сам се
излажем опасности. Ако га упропастим - немам (904) с киме да стичем врлине. Гадим га се - и грлим га.
Каква е то тана са мном? Какав е смисао оваквог мог устроства? Како сам а самоме себи постао и
неприате и приате?!
Реци ми, реци ми, о, моа супруго, природо моа! Никога другог неу да питам о ономе што е у вези с
тобом. Како да останем неповреен од тебе? Како да избегнем природну опасност, када сам обеао
Христу да у водити рат с тобом? Како да победим твоу тираниу, када сам добровоно решио да те
силом савладам?
А тело, одговарауи своо души, рече: "Неу ти реи ништа што и ти сама не знаш, ве само оно што
знамо обое. Мо драги отац есте самоубе. Узрок споашег распаиваа лежи у неговау тела, и
уопште у одмарау, а узрок унутраших страсних осеаа налази се у претходном одмарау и успомени
на почиена сладострасна дела. Зачета, раам грехове. Роени, они са свое стране раау смрт кроз
очаае. Ако упознаш моу и твоу очевидну и дубоку немо, ти си ми везао руке. Ако грло свое мучиш
постом, везао си ми и ноге, да не могу корачати. Ако свему томе додаш и послушност, ослободио си се
од мене. Ако стекнеш смирее, одсекао си ми главу".
Петнаеста победа: она кои е у телу, па у е задобио - умро е и васкрснуо, и ве овде наслутио
будуу бесмртност.
88
Напомене:
1.
На крау Схолиа уз Поуку XIV (соl. 880 С), код Миа се налази и едан краи текст под насловом "Предговор поуке о телима и удима кои у
телу живе као ван тела", чии аутор, меутим ние означен. У салезианском издау та текст е потпуно испуштен као неаутентичан. Ипак га
преводимо:
"Тек што смо чули од помамног ждераа да су егов пород телесна [т. блудна] искушеа. Ние ни чудо: то учи и она наш древни праотац,
Адам. Да га стомак ние био победио, он у своо супрузи не би ни познао жену. Стога, они кои држе прву заповест, не падау у други
преступ, ве остау синови Адамови не знауи шта е био Адам (после греха), само нешто мало маи од анела (Пс.8,5); па и то, да зло не
би постало бесмртно, као што вели она кои е добио надимак Богослов".
2.
С неба е био збачен: мисли се на Луцифера, кои, као духовно бие, ние никада окусио нити имао потребе да окуси од телесне хране, па е
ипак пао - захвауи гордости.
3.
Паклених магараца: свакако, демона. О коме е то подвижнику реч, не зна се. Може се закучити само то, да е био савременик светог
Антониа Великог (250-350), да е разносио храну пустиацима и отшелницима (отуда "водио диве магарце"), и да е у своме подвигу био
достигао изванредно висок ступа савршенства.
4.
Други едан богослов: ние асно да ли свети Григорие Назианзин (328-390) или свети папа Григорие I Велики (540-604).
5.
Та и та е пао: Ко скрене с правог пута, враа се истим путем коим е и застранио. Ко се одрекне езиком, езиком поново и исповеда веру;
ко е рукама крао, рукама може и да врати. Тако е и са другим гресима. Али, човек кои згреши блудом, не враа се путем коим е пао, ве
другим: он плаче, пости, уздише. Због тога се блуд и назива падом у правом смислу речи. Монашком животу е нарочито своствено
девичанство, као што изражава и сам назив и завет монаха (т. оног кои живи сам, без супруге). Монах, дакле, кои наруши девичанство,
заиста пада, погазивши оношто е обеао Богу (Схол. 24, соl. 912 СD).
6.
Одлучуе од Пречистих Тани: ерес е застраее ума изражено езиком, а стога и грех. А блуд упропашуе сва чула и силе тела и душе, и
квари, унакажуе боголикост и богоподобиост у човеку, бацауи га у небие, због чега се и назива падом (Схол. 26, соl. 912-913 А).
7.
Руски превод од 1891. упууе поводом овог случаа на Патерик, Слово 13, али ми до тога Патерика нисмо могли дои.
8.
Према схолии Илие Критског, Лествичник овде спомие у ствари светог Нона, епископа кои е крстио свету Пелагиу, чувену грешницу коа
се после свог покааа и крштеа прославила светошу. Свети Нон е био велики подвижник у Тавенском манастиру (Египат), и због тога
био изабран 448. год. прво за епископа едеског, а затим илиопоског. Умро е у Едеси 471. год. (уп. Житие 10. новембра). Преподобна
Пелагиа е била прво позната грешница антиохиска, чувена по своо лепоти и богатству. Приликом доласка у Антиохиу, на сабор, епископ
илиопоски Нон угледа Пелагиу, и задивен еном лепотом заплака. Лепота ове многобожачке блуднице и ена брига о своме телу
побудили су га на размишае о томе, како се мало ми бринемо о лепоти и украсу свое душе, невесте Христове. Уз то се он помоли за
грешницу: "Господе, не погуби дело руку своих! Не дозволи да таква лепота остане у разврату, у власти демона, ве е обрати себи, да се
оме прослава име Твое свето!" И заиста, чудесним путевима Божиег промисла, грешница чу реч Божиу, покае се и крсти, те остатак
живота проведе у суровом подвигу као монахиа - отшелница на Маслиново Гори код ерусалима, али под мушким именом - Пелагие (уп.
Житие 8. октобра; света Пелагиа е умрла око 457. године).
9.
ачим од пророка Давида: Лествичник мисли на грех Давидов са Витсавеом, женом Урие Хетеина (2.Сам.11,1 итд.).
10. Кои е имао ташту: ово се, односи на светог апостола Петра, кои е имао ташту (Мт.8,14), т. био ожеен, па е ипак примио кучеве
Царства небеског (Мт. 16,19).
11. Бестелесне неприатее: демоне (уп. Схол. 41, соl. 920 А).
89
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука XVI
О СРЕБРОУБУ И О НЕСТИЦАУ
(924) Веина мудрих учитеа обично иза описаног тиранина става овог стоглавог
демона среброуба. Да ми, тако неуки, не бисмо меали ред мудрих, ии емо по
иховом распореду и правилу. Стога емо, ако е по вои, размотрити саму болест, а
затим у неколико речи и начин еног лечеа.
Среброубе е обожавае идола (в. Кол.3,5), кер невера, извиее слабости,
весник старости, предсказивач глади, пророк суше.
Среброубац исмева еванее [1]. Он е свесни преступник.
Ко е стекао убав, расипа новац. А ко каже да има и едно и друго, обмауе себе.
Ко себе оплакуе, одриче се и тела свог, те у случау потребе не штеди ни ега.
Немо реи да скупаш благо ради сиромаха. Царство се небеско могло купити и за
само две лепте (уп. Лк.21,1-4).
еднога дана, сретоше се гостоубив и среброубив човек. И други назва првог
неразборитим.
Ко е победио ову страст, ослободио се од брига. А ко е ом спутан, никада се нее
молити чисто.
(925) Среброубе почие под изговором милостие, а завршава се као мржа
према сиромасима. Док не згомила новац, среброубац е милосрдан; чим до новца
дое, он стисне руке.
Виао сам уде, сиромашне новцем, како у друштву са сиромашнима духом обогатише
сво дух и заборавише на своу преашу беду.
Монаху кои воли новац, туе е униние. Он се сваки час сеа апостолових речи:
Нерадник нека и нееде (2.Сол.З,10), и: Потребама моим и оних кои су са мном били
послужшие ове руке мое (Дап.20,34).
(928) Нестицае [т. добровоно сиротовае] есте одбацивае земаских брига,
безбрижан живот, неометано путовае, вера у заповести Божие, одстраее туге.
Монах кои добровоно сиротуе есте господар света, кои е поверио Богу сву бригу о
себи, и помоу вере све начинио своим слугама. Он никоме нее говорити о своим
потребама, а оно што му долази, прима као из руке Господе. Подвижник кои
добровоно сиротуе есте син беспристраша, кои све што има сматра као да нема.
Напуштауи свет, он све држи за убре. Ако му е, пак, нечега ош жао, ние ош ни
постао сиромаштвоубац.
Човек кои добровоно сиротуе има чисту молитву, а лаком човек се моли мислеи на
земаске ствари.
90
о г
о
вара
е место
по ре улу
е м ка ,
теИ среброубу су и оци
да
ли
трела
м ("
д до пошме
аств е броубау сзре о
ме е да томе мену дам
мног ог лава
С ве су то бо ле
На само то , него еа
Онима кои живе у послушности, туе е среброубе. ер, када су и тело свое
предали, шта ош да сматрау своим? Такви уди су тиме само у едноме "оштеени":
што сад лако и спремно могу прелазити са места на место. Приметио сам да своина
над извесним стварима може везати монаха за едно место. Али, а сам ипак дошао до
закучка да су блажении од их они монаси кои скитау ради Господа.
Ко е окусио небеско, лако презире земаско. А ко ние окусио небеско, радуе се
стицау земаских ствари.
Н о,
Неразборито сиромашан монах трпи двоструку штету: растае се од садаших добара,
а лишава се и будуих.
О, монаси, не будимо у вери слабии од птица: оне не брину ни за шта и не сабирау у
житнице (Мт.6,26).
Велики е она човек кои се побожно одриче свое имовине, а свет е она човек кои се
одриче сопствене вое. Први (929) е стоструко примити, било у имау, било у
благодатним даровима, а други е наследити живОт вечни.
Као што на мору увек има валова, тако и среброупца не напуштау гнев и туга.
Ко е презрео вештаствена добра, избавио се од парничеа и расправаа. А лаком
човек се и за иглу прегони до смрти.
Непоколебива вера чини кра бригама; а сеае на смрт доводи до тога да се и тела
свога одрекнемо.
У ову не беше ни трага од среброуба: због тога он остаде спокоан и када се свега
лишио (уп. ов,1,22).
Среброубе се назива, и есте, корен свих зала (уп. 1.Тим. 6,10). Оно доводи до
мрже, до крае и зависти, до раздвааа и неприатества, до сукоба и злопамеа,
до окрутности и убиства.
Неки су малим пламеном успевали да запале велику шуму. И помоу мале врлине,
многи су успевали да избегну све ове до сада споменуте страсти. Ова врлина назива се
беспристраше, а у раа опитно богопознае, и брига о томе шта емо реи у своу
одбрану у часу одласка у други свет.
К
о е с пажом прочитао целу поуку о маци зла (стомакоугаау), а гоко о др
м
НАПОМЕНЕ:
1. Среброубац исмева еванее: на кои начин? еванелски савет: Прода све
што имаш, итд. (Мт.19,21), среброубац исмева као немогу, говореи: "Ако сви
буду продали свое имае, ко е онда куповати?!"
92
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука XVII
О НЕОСЕТИВОСТИ,
Т. УМРТВЕУ ДУШЕ И СМРТИ УМА ПРЕ СМРТИ ТЕЛА
(932) Неосетивост, без обзира да ли телесна или духовна, есте умртвено осеае, кое е, услед
дуготране болести и нехата, доспело до стаа потпуне отупености. Безосеаност е нехат кои е
прешао у навику и успавао разум. То е пород лоше навике, замка за ревност, омча за храброст,
непознавае умилеа, врата очааа, мака заборава (кои, са свое стране, поново раа своу сопствену
маку), искучее страха Божиег.
Безосеани монах е безумни философ, учите кои самога себе своим учеем осууе, адвокат кои
заступа противну страку, слепац кои учи гледау. Он говори о лечеу ране, а не престае да е чеше;
говори против страсти, а не престае да еде шкодиву храну; моли се против свое страсти, а хита да е
задовои; кад е задовои, ути се на самога себе, и не стиди се своих речи, бедник! "Не радим
добро", виче, и усрдно настава исти грех; устима се моли против греха, а телом се за ега бори;
мудруе о смрти, а живи као да никада нее умрети; уздише због растанка са овим светом, а дрема као да
е вечан; расправа о уздржау, а мисли само на то како да угоди стомаку; чита о Страшном суду, а
почие да се смее; о таштини, а самим читаем храни своу таштину; нашироко прича о бдеу, а сам
одмах тоне у сан; хвали молитву, а сам бежи од е као од бича; сматра послушност блаженом, а сам е
први непослушан; похвауе оне коима ние стало ни до чега земаског, а сам се не стиди да се сваа и
свети због едне пре. Када се наути, постае огорчен, па се због тога огорчеа поново ути, и
додауи поразу пораз - и не осеа шта ради. Када се наеде, кае се, а мало касние, опет еде;
прослава утае, али га хвали многоговоривошу; учи о кротости, а у самоме том учеу често се
гневи, па се онда поново гневи - на свое огорчее; отрезни се, уздахне, климне главом и - опет се подае
страсти. Смех куди, а о плачу говори - смеуеи се; жали се пред удима на свое славоубе, а
самим тим прекореваем жели да стекне славу; страсно гледа у женско (933) лице, а прича о
целомудрености; хвали безмолвнике - живеи у свету, и не опажа да тиме самога себе брука; слави
милостиве уде, а вреа просаке. И све што чини, чини себи на осуду, а нее - да не кажем не може - да
дое к себи.
Видео сам много таквих уди кои су плакали, слушауи о смрти и Страшном суду. Меутим, док им се
сузе ош нису осушиле, они трчаху хитро за трпезу. Зачудио сам се, како е та господарица - срамна
страст - учвршена дугом безосеаношу, могла да победи и плач.
Према своим слабим силама, а сам разголитио лукавства и ожике ове камене и жестоке, горопадне и
луде страсти. Не намеравам, наиме, много распредати о о. Ко има способност у Господу да на основу
свог личног искуства стави на рану одговарауи лек, нека се не устручава да то учини. а се не стидим
да признам своу немо у вези с тим, пошто сам и сам снажно обузет том страшу. Своим сопственим
снагама, а не могадох ни схватити ене смицалице и лукавства, да е, не стигавши е, силом не задржах
и, бацивши е на муке, не принудих да исповеди све што смо горе рекли, бичууи е прутом страха
Господег и непрекидне молитве. Стога и рече ова тиранка и злотворка: "уди кои су са мном склопили
уговор, гледау мртве и - смеу се. На молитви су потпуно скамеени, хладни, смрачени. Пред светом
трпезом стое без осеаа, и причешуу се [Пречасним] Даром тако као да еду обичан хлеб. а се ругам
удима кои се скрушено кау. Од оца кои ме е родио, научила сам да убиам све добро што се раа од
храбрости и богочеже. а сам мака смеха, а сам храните сна, а сам приате ситости, а сам
повезана са лажном побожношу и не осеам никакав бол када ме коре".
А а, адан, ужаснут речима ове горопадне страсти, у жеи да дознам нешто више о еном пореклу,
упитах за име еног родитеа. А она: "Роее ми ние само едно. Зачее е мое некако измешано и
неасно. Ситост ми дае снаге, време ми омогуава ницае, лоша навика ме учвршуе. Ко има ту навику,
никада се од мене нее ослободити. Буди истраан у размишау о Вечном суду, у дугоме бдеу:
можда у те тада оставити мало на миру. Пази на узрок мога настанка у теби, и бори се против ега, ер
93
ми ние едан узрок код свих уди. Моли се често кра гробова, насликавши неизбрисиво ихову слику у
своме срцу. ер, ако писаком поста то не насликаш, нееш ме победити никада.
94
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука XVIII
О СНУ, О МОЛИТВИ И САБОРНОМ БОГОСЛУЖЕУ
(937) Сан е извесна особина природе, слика смрти, нерад чула. Сан е единствена
поава, но има многоброне узроке, као што е случа и са похотом. То су: природа,
храна, демони, а можда и претерани и дуготрани пост, ер постом исцрпено тело хое
да се утеши сном.
Пианство се ствара навиком. Исто тако и много спавае. Зато треба да се боримо
против те лоше навике, нарочито у почетку подвига послушности. Дуготрану навику е
тешко излечити.
Обратимо пажу, и видеемо да се невидиви неприатеи окупау онда када се на
знак духовне трубе [1] почну скупати браа. Због тога неки демони прилазе к постеи
тек што смо устали, наговарауи нас да поново легнемо у у, говореи: "Причека док
се не заврше уводне песме, па еш онда у цркву". Други демони погружавау у сан оне
кои су на молитви, или подстрекавау на разговарае у цркви, или одвлаче ум на
срамне помисли, или нас наслаау уза зид, као клонуле, или нас понекад и честим
зеваем спопадну. Неки демони често за време молитве изазивау смех, да би кроз то
на нас расрдили Бога. Други нас присиавау да од лености журимо, а неки нас
подстичу да певамо спорие, из уживаа, док понекад чуче кра уста и закучавау их
тако да их едва можемо отворити.
Но, ко у дубини душе осеа да стои пред Богом, бие на молитви као непомични стуб, и
ништа од овога што смо сад споменули нее да га извргне подсмеху. Прави послушник,
кад стане на молитву, често постае сав озарен и радостан. Искрено служее е
подвижника припремило и оспособило за то.
Сви се могу молити у цркви заедно са осталима. Али, многима више одговара да се
моле само са едним братом сродна духа. Сасвим е мало оних кои се могу потпуно
усамено молити. Певауи заедно са осталима, нееш бити у стау да се помолиш
духовно, без икакве помисли на земаско.
Нека ти е ум за време богослужеа заузет размишаем о слушаним речима или,
пак, одрееном молитвом у очекивау следеег стиха. За време молитве не треба
радити ништа друго, без обзира да ли е у питау едан од главних или неки од
споредних послова. То е асна поука анела кои е био дошао великоме Антониу [2].
Квалитет злата испитуе се у ватри, а ревност и убав монаха према Богу познае се по
томе како стои на молитви.
95
(940) Ко е стекао похвалну врлину молитве, приближава се Богу и све више се
одмиче од демона.
НАПОМЕНЕ:
1. Духовна труба: вероватно труба коом су се испрва, уместо касниег звона или
клепала, браа сазивала на богослужее.
2. Поука анела великом Антониу: Антоние Велики (250-356), роен у Египту око
Тиваиде, од родитеа коптских хришана. Школе ние имао. Извршавауи
еванелску заповест (Мт.19,21), раздао е све свое наследство и одао се
настрожем подвигу. У томе е доживео безброна демонска искушеа. Живео е у
египатско пустии око реке Нила. К ему е долазила маса уди ради савета и
духовног окрепеа. Побуен убаву и ревношу, одлази у Александриу за
време Максиминовог гоеа, 311, али му ние дато да пострада за Христа
мученичком смру, те се враа у пустиу. Одатле се заузима за светог Атанасиа
Великог, оца Православа, и пише чак и цару Константину. Да би сузбио лажну
пропаганду арианаца у вези са своим догматским погледима, одлази поново у
Александриу (354). По повратку у пустиу, убрзо умире (356). Оставио е за
собом и списе, углавном беседе, писма и поуке монасима. Сматра се корифеем
анахоретског (отшелничког) монаштва. егову биографиу написао е свети
Атанасие
Велики
(уп.
Житие
17.
ануар).
едном приликом, ави се анео Антониу Великом и на очигледан начин му
показа да монах никада не треба да се бави било каквим послом за време
молитве. ер, преподобни отац ние видео да се анео у исто време и моли и
занима рукодеем, него е видео да е анео час седео и занимао се рукодеем,
а час оставао рукодее и устаао на молитву. Та анео е био послан од Бога
светом Антониу, да га научи како и он треба да чини и на кои начин треба да
живи да би се спасао. Зато му и рече анео: "Чини тако, и спашеш се!" (Илиа
Критски, према руском преводу од 1891, прим. ч, стр. 20).
96
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука XIX
О ТЕЛЕСНОМ БДЕУ И О ТОМЕ КАКО ГА ТРЕБА УПРАЖАВАТИ
(940) Пред земаске владаре уди излазе или ненаоружани и без униформе, или са
жезлом, са штитом или са мачем. Велика е и неупоредива разлика измеу првих и
последих: први су углавном сродници и приатеи цареви.
Тако е код земаских владара.
Хаде да и ми погледамо, како се поавуемо пред Богом и Царем небеским у
вечерим, дневним и ноним службама и молитвама.
Неки на вечерем бдеу пружау руке на молитву, као уди духовни и слободни од
сваке бриге земаске. Други излазе тада пре Бога са поаем. Неки се више труде у
читау. А други се, по немои, уначки боре са сном помоу ручног рада. Неки, назад,
размишауи непрестано о смрти, хое да стекну умиее.
Од свих тих подвижника, само е бдее првих и последих у пуном смислу речи
богоубиво. Други чине оно што е монасима уопште прописано. Остали иду нагорим
путем, премда Бог прима и цени дарове према расположеу и способности човека кои
дае.
Будно око очишуе ум, а предуго спавае отупуе душу. Будан монах е неприате
блуда, а поспан - друг тога демона. Бдее е слабее похоте, избавее од
нечистих снова, очи пуне суза, разнежено срце, чувар помисли, топионица хране, укро-
тилиште злих духова, мучилиште езика, прогонство правих маштариа. Будан монах
е ловац помисли, ер у ноно тишини може без муке да их опази и ухвати. (941) Када
се огласи труба за молитву, богоубиви монах вели: "Дивно! Хвала Богу!", а леиви
закука: "Ух! ао!"
Поставае трпезе открива поклонике стомака, а подвиг молитве - богоупце. Први
скаче од радости када угледа трпезу, а други постае тужан.
Узрок заборава е дуго спавае, а бдее одржава сеае.
Богатство земорадника скупа се на гумну и точи из каце; богатство богопознаа
монаси скупау на вечерим и ноним службама и подвизима ума.
Дуго спавае е рав друг: леним удима оно отима пола живота, ако не и више.
Рав монах е будан када се разговара, а када наступи време за молитву - очи му се
саме склапау.
Лен монах е добар у многоговоривости, а кад на ега дое ред да чита, не може од
сна ни ока да отвори.
Када затруби последа труба, васкрсавау мртви, а када почне празнослове,
расауу се поспани.
97
Тиранин спаваа е рав приате: када смо сити, он одлази од нас, а када смо гладни
и жедни од поста, он нас силно напада, и за време молитве нас подбада да се
прихватимо ручног рада. Он друкчие ние у стау да уништи молитву оних кои бде.
Ова демон се први прикрада почетницима у борби, да их у самом почетку подвига
начини леним, или да их припреми за долазак демона блуда.
Све док се не ослободимо од тога, не треба да се клонимо молитава у цркви. Ми често
и због стида не дремамо. Пас е неприате зеца, а демон славоуба - сна.
Продавац израчунава своу добит кад се заврши дан, а подвижник - када се заврши
богослужее.
Буди опрезан после молитве, и видееш побеене гомиле демона како покушавау да
нас управо у томе тренутку прободу непристоним маштариама. Зато седи и пази, па
еш видети оне кои су уобичаили да отимау душевне првине.
Дешава се да слушамо и у сну речи Псалама, услед навике да стално мислимо у духу
Псалтира. Али, догаа се и да те стихове демони убацуу у нашу машту, како би нас
начинили гордима. Да говорим о треем стау - нисам желео, али неко ме е приморао:
душа коа дау непрестано размиша о речи Господо (уп. Пс.1,2) обично и у сну
ради исто. Ово друго е награда за оно прво, ради одгнаа злих духова и нечистих
саариа.
Деветнаести ступа: ко е до ега доспео, примио е светлост у свое срце.
98
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука ХХ
О ДЕТИАСТО СТРАШИВОСТИ
(945) Ако подвиг врлине проводиш у општежиу или у заедници, страшивост те нее
много нападати. А ако се подвизаваш на пустим местима, пази да тобом не овлада та
потомак таштине и кер невера.
Страшивост е детиаста нарав у суетом остарело души. Страшивост е одсуство
вере у очекивау изненадне несрее. Страх е опасност на коу се мисли ош пре но
што е настала. Или, опет: страх е трепетно осеае срца, кое дрхти и тугуе због
неизвесних а могуих догааа.
Страх е лишее чврстог поуздаа у Бога. Охола душа е роб страшивости, ер се
узда у саму себе: она се плаши од сваког шума, од сваке сенке.
Они кои плачу и пате због своих грехова, нису страшиви. Страшиви често долазе
ван себе од страха, што е сасвим природно: Господ праведно остава горде на
цедилу, да бисмо се и ми остали научили да не будемо горди.
Сви страшиви уди су суетни. Али, ни сви храбри уди нису смиреноумни, ер се
дешава да ни разбоници, ни гробокрадице нису плашиви.
Не оклева да се у глуво доба нои поавуеш управо на местима на коима те обично
хвата страх. Ако макар и мало попустиш то детиасто и смешно страсти, и остариеш
с ом. Кад кренеш, наоуружа се молитвом. Кад стигнеш, рашири руке. Исусовим
именом бичу противнике: ни на небу ни на земи нема ачег оружа. А кад се
ослободиш од те болести, захвали од свег срца Избавитеу. Ако му будеш захвалан,
штитие те до века.
Стомак не можеш напунити одеданпут. Исто тако ни страшивост ние могуе
победити одеданпут. По мери у коо плач постае све ачи у нама, и страшивост од
нас одлази. Са слабеем плача, и ми постаемо плашиви. Накострешише ми се
длаке и кожа моа, рече Елифаз, обашавауи препреденост демона (ов,4,15).
Понекад се уплаши прво душа, а понекад тело. Она кои се први уплаши, преноси страх
на другога. Ако се тело уплаши, а у душу ние ушао неосновани страх, близу е
избавее од болести.
Када се стварно ослободимо од страшивости, мрачна и пуста места нее охрабрити
демоне да нападну на нас, ве само неплодност душе наше. А то може бити и по
промислу Божием.
Ко е постао слуга Господи, бои се само свог Господара, а ко се Господа ош не бои,
често се плаши и од свое сопствене сенке.
99
Кад прилази невидиви дух демона, плаши се тело, а кад прилази анео, смирено се
весели душа. Када по томе деству препознамо долазак анела, скочимо хитро на
молитву, ер добри наш чувар дое да се помоли заедно с нама.
Ко е победио плашивост свакако е Богу предао живот сво и душу своу.
100
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука XXI
О МНОГОЛИКО ТАШТИНИ
(948) Неки имау обича да о таштини [т. суети] пишу у посебно глави, одвоено од
гордости. Због тога и кажу да основних и (949) главних греховних помисли има осам.
Меутим, Григорие Богослов и други набраау седам [1]. С има се и а више слажем,
ер - ко може бити обузет гордошу ако успе да савлада таштину? Разлика измеу ових
страсти е само толика колика е по природи разлика измеу детета и одраслог човека,
измеу пшенице и хлеба. Таштина е почетак, а гордост - кра.
Стога емо сада укратко реи нешто о нечасно уображености, почетку и пунои
страсти. ер, она кои би о томе хтео да философира на дугачко, личи на човека кои
узалуд настои да одреди мере ветра.
По изгледу своме, славоубе е промена природе, и извртае нарави, свесно
превиае укора. По квалитету, оно е растурач труда, уништите зноа, крадивац
ризнице, изрод неверства, претеча гордости, бродолом у луци, мрав на гумну (кои,
иако маушан, разноси сав труд и плод). Мрав чека вршидбу пшенице, а таштина - да се
згомила богатство. Први се радуе што е красти, а оно - што е расипати. Дух очааа
се радуе кад види како се нагомилава зло, а славоубе кад види како се увеава
врлина. ер, врата првог су многе духовне ране, а врата другог - изобие труда.
Пази, и видееш да се грозно славоубе све до гроба кити хаинама, мирисима,
пратом, ароматима и другим.
Свима без разлике сиа сунце, и свим добрим делима весели се таштина. На пример,
суетан сам кад постим; када разрешавам себи пост, да уди не сазнау за мое
уздржае, опет сам суетан - ер сматрам себе мудрим. Суета ме побеуе када се
обучем у сану одеу; али и кад се оденем у дрое - и тада сам суетан. Поражен сам
кад проговорим, а заутим ли - опет ме она побеуе. Како год бациш на зему ова
триболум [тророжац], едан врх остае уперен горе.
Суетан човек е Хришанин кои обожава идоле. Он мисли да обожава Бога, а у ствари
хое да угоди удима а не Богу.
Суетан е сваки човек кои воли да се хвалише. Пост суетног човека остае без награде
и егова молитва без плода, ер и едно и друго чини ради похвале удске.
Славоубиви подвижник себи наноси двоструку штету: прво, што изнурава тело, а
друго, што не прима награду.
Ко да се не насмее суетноме подвижнику, кога страст за време богослужеа покрее -
понекад да се смее, а понекад да пред свима плаче?
Господ од очиу наших често скрива и оне врлине кое смо стекли. А човек кои нас
хвали (бое реи - квари), своом похвалом отвара наше очи. Но, чим се очи отворе -
101
исчезава из нас богатство наше. Ласкавац е служите демона, водич гордости, ис-
требивач умилеа, рушилац врлина, заводник. Они кои вас хвале, обмауу вас,
вели пророк (Ис.3,12).
(952) Узвишеним удима е своствено да племенито и радосно подносе увреде, а
светим и преподобним - да похвалу примау без штете.
Виао сам како су уди кои имааху плач, падали у арост кад су их хвалили, и тако
као на вашару трампили едну страст за другу.
Нико не зна шта е у човеку, осим духа човековог (уп. 1.Кор.2,11). Зато, нека се постиде
и занеме они кои би хтели да нас хвале у лице.
Кад чуеш да е ближи тво или приате рекао о теби нешто лоше у твоме одсуству,
покажи колико га волиш - и похвалига!
Велика е ствар стрести са себе похвалу удску. ош веа е ствар, отрести се похвале
демонске.
Смиреноуме не показуе она кои сам о себи говори раво (ко не би био у стау да
поднесе самога себе?), ве она кои од другога човека подноси увреду тако да не
умаи своу убав према ему.
Приметио сам да демон таштине убацуе помисли едноме брату, па их открива
другоме, подстрекавауи га да првоме каже шта му е на срцу, како би га прославио као
прозоривца.
Дешава се да се ова зликовац дотиче и телесних удова, производеи у има дрхтае.
Не обраа пажу на ега кад у теби изазива жеу да постанеш епископ, или игуман,
или учите. Тешко е отерати пса од тезге на коо се продае месо.
Кад види извесне уде да су дошли до неког малог спокоства, он их сместа наводи да
преу из пустие у свет, говореи: "Иди да спасеш уде кои пропадау".
Друкчие изгледа живи Етиопанин, а друкчие кип егов. Друкчие е славоубе оних
кои живе у општежиу, него оних кои су по пустиама.
Суета побууе лакомислене монахе да очекуу посету светских уди, те да изау у
сусрет онима кои долазе; учи их да падау ничице пред ихове ноге, и да се, препуна
гордости, одева у смиреност; подешава држае и глас, и гледа у руке посетилаца - не
би ли добила нешто од их; назива их господарима и заштитницима кои им, после
Бога, живот дау.
Док седе за трпезом, она их побууе да се уздржавау а да према потчиенима буду
осиони; на богослужеу лене чини ревносним; оне кои немау гласа, добрим певачима;
поспане, бодрима; улагуе се канонарху, називауи га оцем и учитеем, али само док
гости не оду.
Таштина цеене монахе чини гордима, а понижаване злопамтивима.
Славоубе често бива узроком срамоте уместо части. ер, оно своим разареним
ученицима наноси велику срамоту.
Таштина пред удима чини гневиве кроткима. Она врло лако иде са природним
даровима, и има често обара свое окаане слуге.
102
Видех едног демона како вреа и (953) прогаа свог брата. Када се, тако, едном
приликом брат наутио, наиоше неки светски уди. И бедник та од гнева прее на
славоубе. ер не могаше робовати у исто време и едно и друго страсти.
Монах кои е постао роб суете, води двоструки живот: споа - монашки, а у души и
мислима - светски.
Ако се усрдно трудимо да угодимо Богу, свакако емо и од небеске славе окусити. А
она кои осети ту славу, презирае сваку земаску славу. Чудио бих се, наиме, када би
неко презрео другу пре него што окуси прву.
Покрадени од таштине, ми се често окреемо и вешто крадемо у саму. Виао сам
уде кои су из таштине почиали духовни подвиг. И премда им е почетак био
порочан, кра испаде похвалан, због тога што се дух у има изменио.
Ко се хвали природним даровима (нпр. оштроумем, бистрином, [наклоношу за]
читае, речитошу, и свим сличним што добисмо без труда), никада нее добити
натприродна добра. ер, ко е у маломе неверан, и у многоме е неверан и ташт (уп.
Лк.16,10).
Да би постигли крае бестраше и богатство дарова, силу чудотворства и мо
предвиаа, неки уди узалуд изнуравау свое тело. адници! Они не знау да мака
тих добара ние труд, ве више од свега - смирее. Ко тражи дарове за сво труд,
полаже опасан теме, а ко себе сматра дужником, примие неочекивано и ненадано
богатство.
Немо слушати овог веача, кои ти саветуе да обавиш свое врлине ради користи
слушалаца. Каква е корист човеку ако сав свет задобие а души своо науди
(Мт.16,26)? Ништа тако ние у стау да поучи оне кои гледау, као смирено и искрено
понашае и реч. ер, то е и другима послужити као пример како се ничим не треба
поносити. А шта може бити корисние од тога?
едан прозоривац ми е испричао шта е едном приликом видео: "Док сам са осталом
браом седео у манастирско зборници, дооше демон таштине и демон гордости, и
седоше кра мене, едан с десне а други с леве стране. И први ме поче боцкати у ребра
своим славоубивим прстом, наговарауи ме да кажем нешто о извесним виеима и
подвизима кое сам имао у пустии. Но, тек што сам га се отресао, рекавши: Нека се
одврате и застиде они кои ми смишау зло (Пс.39,15) - демон кои е седео с леве
стране ми рече на ухо: "Браво! Одлично си урадио! Постао си велик, ер си победио
моу безобразну маку". Тада се а окренух и к ему, и изговорих речи следеег стиха:
Нека се сместа врате посрамени они кои ми говоре: "Одлично! Одлично" си
урадио!"
На мое питае, како е таштина мака гордости, он ми одговори:
(956) "Похвале узносе и надимау душу. А када се душа понесе, тада е обузима
гордост, коа узноси до неба и низводи до ада. Има славе коа од Господа долази:
Прославиу оне кои мене прославау, каже (1.Цар.2,30). А има славе коа е
последица авое препредености: Тешко вама, вели, када стану сви уди добро
говорити о вама (Лк.6,26)! Прву еш асно препознати када на славу удску будеш
гледао као на нешто што шкоди, када се клониш свакога еног лукавства и криеш сво
богоугодни начин живота куд год кренуо. Другу еш препознати, када и сваку ситницу
чиниш да те виде уди (Мт.6,5). Та права таштина учи нас да глумимо врлину коу
103
немамо, наводеи нам речи: Тако да се светли светлост ваша пред удима, да виде
ваша добра дела (Мт. 5,16).
Господ често преображава славоубиве у неславоубиве помоу неке срамоте коа их
задеси. Почетак неславоуба е утае и радо примае увреда; средина -
одстраивае свих мисли кое су прожете славоубем; а кра (ако та океан уопште
има краа) - труд да пред удима чиниш без устручаваа оно што нам наноси штету, а
да те при томе ние ни намае стид.
Не скрива своу бруку, под изговором да не изазиваш саблазан. (Уосталом, можда ова
лек треба употребавати према томе о какво се срамоти ради).
Када тражимо славу, и када нам се она (нетражено) указуе од стране других уди, или
када се из славоуба прихватимо неких подвига, сетимо се свог плача и помислимо
одмах на она страх и трепет са коим смо стаали пред Богом у нашо усамено
молитви. Тако емо без суме отерати бестидну таштину, тим пре ако се старамо да
постигнемо истинску молитву. А ако ни то не помогне, подсетимо се одмах на своу
смрт. У случау да ни то не можемо, онда се бар уплашимо од срамоте коа прати
таштину: ер сваки кои себе узвисуе понизие се (Лк.14,11), свакако и овде, ош пре
будуег века.
Када хвалитеи (бое реи кваритеи) почну да нас хвале, одмах треба да се сетимо
мноштва своих безакоа, па емо видети да смо недостони онога што се говори о
нама или чини за нас.
Меу славоубивим удима свакако има и таквих коима би Бог иначе услишио неке
молбе. Меутим, ихове молитве и умоаваа Бог обично спречава, како не би због
услишене молитве свое постали ош више уображени.
Простодушнии уди обично нису много подложни деству овог отрова. ер, суета
искучуе простодушност и претпостава лицемеран живот.
Често се дешава да црв, достигнувши одреени узраст, добиа крила и узлее у висину.
Тако и таштина, када се потпуно развие, раа гордост, та почетак и кра свих зала.
(957) Ко е без ове болести, налази се близу спасеа, а ко ние без е, ош е далеко од
славе светих.
Ступа двадесет први. Она кога таштина ние уловила, нее упасти у безглаву
гордост, толико мрску Богу.
НАПОМЕНЕ:
1. едан од првих црквених писаца кои су разликовали таштину [т. славоубе] од
гордости есте свети ован Касиан (Соl. V, 2. 18. МР1., 49, 635АВ). Он набраа
104
осам главних страсти, меу коима става на седмо место таштину, а на осмо
гордост. Тако чине и Евагрие Понтиски (De octo vitiosis cogitationibus, I-IX, Migne,
Р.G. 400, 1272), а измеу осталих и свети Нил Синаски (350-430), у свом
посебном делу Dе octo spiritubus malitiae, Migne, P.G. 79, 1146. Свети Григорие
Богослов, меутим, каже да има седам духова зла, каогод и седам духова врлина
(Огаt. 39, Мigne, Р.G. 36, 345 А) (уп. руски превод Лествице од 1891, прим. ч, стр.
21-22, као и дисертациу В. Фрадинског, Свети Нил Синаски, Београд, 1938, 28-
30).
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука XXII
О БЕЗГЛАВО ГОРДОСТИ
(965) Гордост е одрицае Бога, проналазак демона, ниподаштавае уди [1], мака
осуиваа, потомак похвала, знак духовне аловости, протеривае помои Божие,
претеча лудила, виновник падова, подлога епилепсие [2], извор гнева, врата
лицемерства, подупирач демона, чувар грехова, узрочник немилосра, незнае за
самилост, сурови иследник, нечовечни судиа, противник Бога, корен хуле.
Почетак гордости е тамо где се завршава таштина; средину представа
ниподаштавае ближег, бестидно разглашавае властитих подвига, хвалисавост у
срцу, мржа према прекору; а кра е одбацивае Божие помои, уздае у свое
властите снаге, демонска нарав.
Сви кои хоемо да избегнемо пад у ову аму, чумо: ова страст се често и радо храни
благодарношу. (Она нас испочетка и не наводи сасвим отворено да одбацимо Бога).
Видео сам уде кои су на речима захваивали Богу, а у мислима величали сами себе.
То асно сведочи она фарисе, рекавши: Боже, хвала ти (Лк. 18,11)!
Где се догодио пад, тамо се претходно настанила гордост: друго обавуе долазак
првога.
Од едног часног старца чуо сам следее: "Претпоставимо да има дванаест бестидних
страсти. И една од их, т. гордост, ако е заволиш свесно, у стау е да заузме место
свих осталих еданаест страсти".
Гордоуман монах осорно одговара. А смиреноуман не одговара ни на кои начин.
Кипарис се не савиа и не вуче по земи. Тако ни монах охола срца не може стеи
послушност.
Човек гордога срца жели да влада. Зна се: он друкчие и не може - бое реи и не жели
- коначно да пропадне. Господ се противи гордима (ак.4,6). Ко их, онда, (968) може
помиловати? Нечист е пред Господом сваки човек охола срца (Приче,16,5). Ко, онда,
таквога може да очисти?
Гордоме е човеку поука повод за пад, а подстрекач - демон, док [духовна] извансебност
доводи до оставености од Бога. У прва два случаа, уде су често опет уди
105
успевали да излече. Меутим, последе - човек не може да излечи.
Ко не трпи прекоре, испоава страст, а ко их прима - ослобаа се од ланаца коима е
био окован.
Ако е неко пао с неба без икакве друге страсти, искучиво услед гордости, треба
испитати: ние ли могуно смиреем, без сваке друге врлине, узии на небо.
Гордост означава губитак целокупног духовног богатства, свега оног што се са толико
зноа постигло. Завапише - и не беше спасиоца (свакако због тога што су завапили са
гордошу); завапише ка Господу, и не услшии их (без суме због тога што нису
одсецали узроке онога против чега се моаху) (Пс. 17,42).
едан старац, веома посвеен у тане духовног живота, саветоваше охолог брата. А
ова, заслепен, рече: "Опрости, оче: а нисам горд!" А свемудри старац е на то реи:
"Какав би ми аснии доказ могао пружити о своо гордости, дете мое, ако не тиме што
кажеш: "а нисам горд"?" Таквима веома одговара потчиавае, што суровии и
неугледнии начин живота и читае о натприродним подвизима светих отаца. Можда у
томе има извесне мале наде да е се ови болесници спасти.
Срамота е китити се туим украсом, а крае е безуме поносити се Божиим
даровима. Поноси се искучиво оним врлинама кое би извршио пре свог роеа: оне
врлине, напротив, кое си стекао после свог роеа, даровао ти е Бог, као што ти е
даровао и само роее. Твое врлине би могле бити едино оне кое би извршио пре но
што си дошао до свести: Бог ти е, меутим, и сам ум даровао. Своме сопственом труду
могао би приписати само оне победе кое би постигао без свог тела: тело, пак, ние
твоа ве Божиа творевина.
Немо се осеати сигурним докле год не примиш пресуду, имауи на уму онога коме су
везали руке и ноге, и кога су бацили у таму накрау, иако е ве седео за свадбеном
трпезом. Не буди охол земани створе! Многи су свргнути с неба, мада беаху свети и
бестелесни.
Када чврсто заседне у своим служитеима, демон гордости им (у сну или на ави у
виду светлог анела или неког мученика) открива извесне тане или дае привидну
благодат, како би се ти бедници преварили и потпуно изгубили памет.
Када бисмо хиаде смрти поднели за Христа, ни тада не бисмо одужили сво дуг. Друго
е крв Бога, а друго крв робова (по вредности, а не по суштини).
Никада немомо престати да испитуемо и упореуемо себе (969) са оцима и
светилницима кои су живели пре нас. Тако емо наи да ош нисмо ни крочили на пут
правог подвижништва, да нисмо испунили сво завет онако како треба, те да ош живимо
светски.
Прави монах е она човек кои има ненадмено око душе и непокретно телесно чуло.
Монах е она кои свое невидиве неприатее дозива и дражи као звери, чак и када
беже од ега. Монах е непрестано усхиее и живоносна туга. Монах е човек кои
извршуе врлине онако како други задовоавау свое страсти. Монах е непрестана
светлост у оку срца. Монах е океан смиреа, у кои е сурвао и утопио свакога злог
духа.
Надменост доводи до забораваа грехова, а сеае на грехе е посредник
смиреноума.
106
Гордост е краа беда душе коа у своме помрачеу мисли да е богата. Та погана
страст не само што нам не допушта да напредуемо, него нас и са постигнуте висине
руши. Гордост е нар, унутра гио, а споа гладак и леп.
Гордоме монаху демон ние потребан: он е самоме себи постао демон и неприате.
Тама е туа светлости. Тако е и гордеивац ту свако врлини.
У гордим срцима раау се богохулне речи, а у смиреним душама - небеска виеа.
Лопов мрзи сунце, а гордеивац ниподаштава кротке.
Веина гордих уди (како, не знам) заварава се све до смрти увереем да су
бестрасни. Тек тада они увиде колика е ихова беда.
Човеку кога е уловила гордост, само Господ може помои. Свако удско средство за
спасавае било би му некорисно.
едном приликом сам ухватио ову безглаву варалицу, коа се увукла у мое срце на
раменима свое матере. Свезавши и едну и другу ужетом послушности и изударавши
их бичем скромности, притиснух их да ми кажу како су ушле у мене. Назад, под
ударцима, проговорише: "Ми немамо ни почетка, ни роеа, ер смо саме и почетак и
родите свих страсти. Скрушеност срца коа се раа у потчиавау - не мало ратуе с
нама. Ми не трпимо да било ко над нама влада. Са неба смо отпале управо стога што
смо и тамо хтеле да владамо. Укратко речено, ми смо родите свега онога што се
противи смиреноуму; све што смиреноуму помаже - нама е супротно. Уосталом, и
на небу се беасмо осилиле: где, онда, да побегнеш од нас? Ми често идемо иза
трпеа увреде, иза послушности и безгнева, иза непамеа зла и преданог
служеа. Наше потомство чине: падови духовних уди, гнев, оговарае, самовоа,
непокорност. Постои само една едина ствар на коу нисмо у стау да насрнемо. Реи
емо ти шта е то, ер нас твои ударци страшно боле: ако пред Господом искрено
окривиш себе, сматраеш нас за паучину".
Као што видиш, ко на коме аши гордост есте таштина. Преподобно смирее и
самоосуивае, меутим, насмеае (972) се коу и ахачу егову, певауи са
одушевеем победничку песму: Запевамо Господу, ер се славно прослави: коа и
ахача бацио е у море (Изл.15,1), и у бездан смиреа.
Двадесет други ступа: она кои се попео, ако е уопште био у стау да се попне,
обелоданио е огромну снагу.
НАПОМЕНЕ:
1. Ниподаштавае уди: своство е гордости ниподаштавае уди и гнев на уде
(Схол. 2, соl. 972 В).
2. Подлога епилепсие: едан философ е рекао да е гордост - падавица (Схол. 4,
аl , соl. 972 С).
107
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука XXIII
О НЕОПИСИВИМ ХУЛНИМ ПОМИСЛИМА
(976) Горе смо чули да од злог корена и зле маке произлази ош гори плод: од погане
гордости раа се неописива хула. Стога е и у потребно изнети на видело, будуи да
ние нешто ситно. Она е едан неприате и противник, кои е много опаснии од свих
других. Што е ош горе, ми нисмо у стау да помисли хуле без тешкоа кажемо своме
духовном лекару, да их исповедимо и жигошемо. Зато су многи често падали у очаае
и губили наду. Та опаки грех им е, наиме, као црв у дрвету, упропастио сву наду.
Ова свеокаани демон често воли да и на само литургии, и у сами час освееа
Тани, хули на Господа и на Свете Дарове кои се приносе. То нам наасние и показуе
да те безаконе, непомиве и неизрециве речи, у ствари, у нама не изговара наша
душа, ве богомрзац демон, кои е збачен са неба због тога што е и тамо покушао да
хули на Господа. ер, да су те непристоне и недоличне речи заиста мое, како се онда,
примивши Дар, клаам? Како бих могао у исто време да псуем и да благосиам?
Многе е уде ова обмаивач и упропастите душа доводио често и до лудила.
Ниедна друга помисао не исповеда се тако тешко као ова. Зато она често са многима
дочека и старост. А демонима и хулним помислима ништа тако не дае снаге у
нападима на нас, као то што их неисповеене гаимо и скривамо у срцу.
Нико не треба себе да сматра виновником хулних помисли. Господ е срцезналац. Он
разуме да такве речи нису наше, ве неприатеа наших.
Пианство е узрок спотицаа, а гордост е узрок недостоних помисли. И мада она кои
се спотакнуо ние крив за само спотицае, за пианство е свакако бити кажен.
Кад станемо на молитву, те нечисте и неизрециве (977) помисли устау на нас. Кад се
молитва заврши, оне одмах одлазе. Оне се нерадо упуштау у борбу са онима кои и не
обраау пажу на их.
Та безбожни дух не само што хули на Божанство и на све што е Божие, ве у нама
изговара и непристоне и насрамние речи, како бисмо оставили молитву или пали у
очаае. ер, ова зли и сурови тиранин многе уде одвуче од молитве, многе од
Светих Тани одвои, некима тело изнури тугом, а друге постом измучи, не дауи им ни
часа одмора. Он то чини не само са световацима, него и са удима кои воде
монашки живот, говореи им стално да им уопште нема спасеа и да су беднии од
свих неверника и многобошца.
Човек кои хое да се избави од духа хуле кои га узнемирава, нека добро зна да за
хулне помисли ние крива егова душа, ве сам нечисти демон, кои е рекао Господу:
Све ово дау теби ако паднеш и поклониш ми се (Мт.4,9). Зато и ми, презируи га и не
придауи никакав знача помислима кое он убацуе у нас, рецимо: "Иди од мене,
сатано! Господу Богу свом у се клаати и ему единоме служити (Мт.4,10). А мука
твоа и реч твоа вратие се на главу твоу, и на теме твое паше хула твоа у
108
садашем и у будуем веку (уп. Пс.7,17)".
Ко би на неки други начин хтео да победи демона хуле, личи на човека кои би покушао
да рукама своим ухвати муу. ер, како да ухвати, како да се расправа и бори са
оним кои одедном, као ветар улее у срце, у магновеу изговара реч и одмах нестае?
Сви други противници стое, прихватау борбу, оклевау и дау времена ономе кои хое
да их нападне. А ова - не! Напротив, тек што се поави, одступа; тек што проговори,
одлази.
Та демон често има обича да се врти око напростодушниих и набезазлениих по уму.
ер, они се тиме узнемиравау и збууу много више него други уди. У има се све то
збива, може се реи, не по гордости, него по зависти демона.
Престанимо судити и осуивати ближега па се неемо плашити хулних помисли. Прво
е узрок и корен другога.
Као што човек, закучан у куи, чуе речи оних кои напоу пролазе, мада сам с има
не говори, тако и душа, боравеи у себи и слушауи хуле демона, осеа узнемирее
због онога што говори она кои пролази кроз у.
Ко презре овог демона, ослобаа се и од страсти, а ко мисли да води борбу с им на
неки други начин, подлеи е (980) му коначно. ер, ко хое речима да савлада духове,
личи на човека кои хое да закуча ветрове.
едан ревносни монах, злоставан од стране овог демона, око двадесет година
исцрпиваше свое тело постом и бдеем. Но, пошто не осети никакве користи, написа
на хартиу своу страст, те оде едном светом човеку и даде му е да прочита, бацивши
се лицем на зему тако да ни погледати ние смео у светога. А када старац прочита то
што е на хартии било написано, осмехну се, подиже брата и рече: "Стави руку своу,
чедо, на мо врат!" Пошто е брат то учинио, велики му рече: "Нека та грех буде на
моме врату, брате, без обзира на то колико е година био у теби и колико е ош бити.
Само ти ему немо придавати никакав знача!" Та монах е после тврдио, да ош ние
био ни изашао из келие старчеве, а страст е ве била исчезла. То ми е, са
захвалношу Христу, испричао управо монах кои се налазио у искушеу.
Ко е однео победу над овом страшу, протерао е гордост.
109
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука XXIV
О КРОТОСТИ, ПРОСТОТИ И БЕЗАЗЛЕНОСТИ, КОИ СЕ НЕМАУ ПО ПРИРОДИ
НЕГО СЕ СТИЧУ, И О ЗЛОИ
(980) Изласку сунца претходи светлост зоре. Тако е и кротост претеча смиреноума.
Чумо, стога, саму Светлост, коим редом говори о тим врлинама: Научите се од мене,
вели, ер сам а кротак и смирен срцем (Мт.11,29). Према томе, да бисмо асно могли
погледати у сунце кое се раа, природно е да морамо напре бити осветени
извесном слабиом светлошу. Немогуе е, немогуе е видети сунце, пре но што се
поави светлост зоре, као што показуе само своство поменутих врлина.
Кротост е непромениво стае духа, истоветно у понижеу као и у почасти. Кротост
се састои у томе, да се без узбуеа, искрено молимо за ближега, чак и кад нас
вреа. Кротост е стена коа се уздиже изнад мора арости. О у се разбиау сви валови
што налеу: сама остае непоколебива. Кротост е подупирач трпеа, врата, или
бое - мака убави, подлога расуиваа: Научие (981) Господ кротке путевима
своим (Пс.24,9). Она е посредник опроштаа, смелост у молитви, обиталиште Духа
Светог. На кога у погледати, ако не на кротког и тихог (Ис.66,2)?
Кротост е помоник послушвости, водич монашког братства, узда за аросне уде,
пресечее срдитости, дародавац радости, подражавае Христа, своство анела, оков
за демоне и штит од огорчеа. У срцима кротких уди почива Господ, док е немирна
душа седиште авола. Кротки... е наследити зему (Мт. 5,5). Штавише, они е
завладати земом. уди, пак, кои се стално уте, бие истребени из земе свое.
Кротка душа е престо простоте, а гневив ум - творац злое.
Блага душа разуме речи мудрости: Господ е водити кротке на суд (Пс.24,9), или
бое - на расуивае.
Права душа е друг смирености, а лукава - робиа гордости.
Душе кротких уди испуние се знаем, а гневив ум е укуанин мрака и незнаа.
едном се сретоше гневивац и претворица: у разговору ихову не беше могуно наи
ни едне едине праве речи. Отвориш ли срце првоме, наи еш беснило; испиташ ли
душу другога, угледаеш злоу.
Простота е еднообразно стае душе, у коме се не може покренути никаквим
злоумем.
Безазленост е ведро расположее душе, слободно од сваке лукаве мисли.
Прво своство дечег узраста есте проста едноставност. Док у е Адам имао, дотле ни
наготу душе свое нити ругобу тела свог ние видео.
110
Лепа е и блажена и простота коу неки имау по природи, али не као она коа е уз
велики труд настала претвараем од лукавства. Прва нас чува од велике
препредености и многих страсти, а друга постае узрок наузвишениег смиреноума и
кротости. Због тога и награда за прву ние велика, док е за другу преславна [1].
Сви ми кои бисмо хтели да привучемо Господа к себи, приимо му природно, као
ученици Учитеу, просто и неизвештачено, едноставно и искрено. Будуи прост и
несложен, Он хое да и душе кое му прилазе буду просте и неискварене.
Нигде се не може срести едноставност у коо не би било смиреа. Лукав човек е
лажни пророк, кои уображава да по речима може закучити о мислима, и по
споашим поступцима о ономе што е у срцу.
Познавао сам праведне уде кои су се од лукавих научили лукавству, те се
запрепастих како су могли тако брзо изгубити свое природно своство и првенство.
Колико лако искрени уди постау лукави, толико тешко лукави уди могу постати
искрени. Истинско туиновае, послушност и утае, често су испоавали велику мо,
те преко очекиваа исцеивали и оно што е неизлечиво.
Ако знае надима многе (1.Кор.8,1), онда, напротив, незнае и неукост у извесно мери
смиравау. Постое и случаеви, мада ретко, да се неки надимау из незнаа.
Триблажени Павле Прости есте очигледан пример, правило и узор блажене простоте:
нико и нигде не виде, нити чу, нити може било кад видети такав напредак у тако кратком
року [2].
Простодушни монах, послушан попут неке ствари обдарене свешу, потпуно пребацуе
свое бреме на плеа свог духовног оца. Животиа не противречи ономе кои е везуе:
ни права душа не противречи своме наставнику. Она иде за ониме кои е води куда он
хое, и не уме да противречи ни када би е повели на клае.
Човек без лукавства е чиста душа, онаква каква е створена. егова душа се искрено
опходи са свима.
Искреност е неизвештачена мисао, искрено понашае и природна, неприпремена
реч.
Бог се назива како убаву, тако и правичношу. Зато премудри Соломон у Песми
над песмама каже чистоме срцу: Правичност те заволе (Пес.н.пес.1,3). А и отац
егов [каже]: Благ е и правичан Господ (Пс.24,8). 0 онима, пак, што носе исто име као
Он, [пророк] каже да се спасавау, ер, вели: Онога кои спасава правичне срцем
(Пс.7,11); и опет: Лице егово виде и посети правичност душа удских (Пс.10,7).
Лукавство е нешто супротно искрености. То е обманута мисао, самозаваравае
промислом Божиим, лажно заклиае, двосмислено изражавае, прикривае
стварних осеаа, бездан преваре, срачуната лаж, гордост коа е постала саставни
део природе, противник смирености, глумее покааа, бежае од плача,
неприате исповедаа, упорна своеглавост, виновник падова, препрека подизау,
притворни смех при подношеу увреда, неразумна сета, притворна побожност,
демонски живот. Лукав човек е аволов имеак и саговорник. Стога нас е Господ и
научио да називамо авола лукавим, кад говоримо: Избави нас од лукавога (Мт.6,13).
Злоа е демонска знаност (бое реи - наказност) [3]. Она е изгубила истину, премда
111
то покушава да сакрие од многих.
Лицемерство е противречно стае тела и душе, испреплетено свакоаким мислима.
Побегнимо са литице лицемерства и од аме покварености, слушауи онога кои каже
да е се лукави истребити (984) и да е као поско цвее увенути (Пс.36,9.2). Такви
уди су идеална паша за демоне.
Тешко е богатима уи у Царство (Мт.19,23). Тешко е и безумни мудраци уи у
простоту.
Пад е често поправао лукаве, дарууи им и против ихове вое спасее и
безазленост.
Учини све како би изиграо своу памет [4]. Чинеи тако, наи еш спасее и правичност
у Христу Исусу, Господу нашем. Амин.
(988) Ко се домогао овог ступа, нека буде спокоан: поставши подражавалац
Учитеа Христа, нашао е спасее.
НАПОМЕНЕ:
1. Првима е обеана зема, а другима небо (Мт.5,5; 3). В. салезианско издае, II,
87. nota 9).
2. Триблажени Павле Прости: живот преподобног Павла описан е укратко у
Паладиевом Лавсаику (Нist. Laus. 28, Мigne, Р.G., 34, 1076-1084, или у преводу
еромонаха др устина, Бито, 1933, I, 65-71). Према тим подацима, Павле е био
сеак, земорадник, "прекомерено безазлен и прост". Он е био ожеен неком
веома лепом али поквареном женом. Када едном затекне жену у преуби,
напусти куу и крене у монахе. Имао е тада око 60 година. После краег лутаа
од манастира до манастира, дое до светог Антониа Великог, и постане егов
ученик. Обавао е са лакоом све, па и насуровие подвиге, кое е вршио егов
учите. Захваууи краем смиреу и послушау, Павле за кратко време
добие од Бога мо да изгони демоне. "Прост и неучен, али потпуно савршен
душом", он достиже навиши ступа врлине, тако да е и настрашние, главне
демоне изгонио из душа удских. Последе године земаскога живота провео
е у пустии потпуно сам.
3. Знаност (бое реи наказност): игра речи, не тако ретка у Лествици.
4. Како би изиграо своу памет: мисли се на одрицае од сваке самовое. Треба
постати послушан, и не чинити ништа по своме нахоеу, без савета или
потврде од стране духовног руководиоца (уп. Схол. 12, соl. 988 А).
112
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука ХХV
О УПРОПАСТИТЕУ СТРАСТИ, УЗВИШЕНОМ СМИРЕНОУМУ,
КОЕ СЕ РАЗВИА У НЕВИДИВОМ ОСЕАУ
Она ко би обичним езиком хтео да, на потпуно одговарауи начин, обасни осеае и
дество убави Господе; смиреноума - онако како то смиреноуму доликуе;
блажене чистоте - истинито; божанског озареа - сасвим асно; страха Божиег -
очигледно, те ко мисли едино причаем да просвети оне кои и сами нису окусили од
наведених врлина - чини нешто слично човеку кои би речима и примерима хтео да
обасни шта е сласт меда онима кои мед никада ни пробали нису. И, као што други
узалуд држи предавае (да не кажем - млати празну сламу), тако и први ни сам не
познае оно о чему говори или, пак, трпи жестоко изругивае од таштине.
Ова поука става пред вас ризницу, начиену у земаним сасудима, или бое - у
телима, коа по своо каквои остае тана за сваки разум. едан едини натпис има ова
ризница, натпис непомив, кои одозго долази. Они кои се старау да га протумаче
речима - преузимау на себе труд великог и бесконачног испитиваа. Та натпис есте:
СВЕТО СМИРЕЕ.
Они кое Дух Божии води, нека уу с нама у ово мислено и свемудро сабориште,
носеи у мисленим рукама богописане таблице богопознаа.
И сабрасмо се, и заедно истражисмо и испитасмо силу овога часнога натписа.
едан рече да е смиреност потпуни заборав своих врлина; други - сматрати себе
последим и грешниим од свих; треи - познавае сопствених слабости и немои;
четврти - предухитрити ближега у случау да се наути, и први прекинути свау; пети,
опет - сазнае Божие благодати и самилости; шести - осеае скрушене душе и
одрицае сопствене вое.
Пошто сам све ово чуо, размотрио и бриживо испитао у себи, а ипак нисам био у
стау да осетим шта е блажена смиреност. И зато, последи од свих, скупивши као
пас мрве кое су падале са стола мудрих и блажених отаца, покушах да одредим
смиреност на ова начин:
(989) Смиреноуме е безимена благодат душе. ено име познато е само онима кои
су е упознали на сопственом искуству. То е неисказано богатство, Божии назив и
Божии дар. Научите се, вели, не од анела, не од човека, не из кига, него од мене, т.
од мога усееа, озареа и делаа меу вама, ер сам а кротак и смирен срцем, и
умом, и разумом, и наи ете поко душама своим од рата и олакшае у борби са
помислима (Мт.11 29).
Друкчие изгледа ова свети врт док е ош зима страсти, друкчие у пролее, кое тек
обеава плод, а друкчие у лето врлина. А све то води у ствари к едноме: весеу
бербе. Због тога и свако годише доба у поединим плодовима има сво символ. Када,
дакле, у нама почне сазревати грозд преподобне смирености, одмах емо (мада с
113
муком) омрзнути сваку удску славу и добар глас, изгнавши из себе гнев и утину. А
када смиреност. та царица врлина, почне да напредуе у души духовним узрастом, сва
своа добра дела неемо сматрати ни у шта. Штавише, држаемо их за гадост, будуи
да емо мислити на то да сваки дан, мада нисмо ни свесни, само увеавамо свое
бреме. Уз то емо се плашити да е нам изобие благодатних дарова, кое стално
добиамо од Бога а коих смо недостони, само умножити вечне муке. Ум тада остае
безбедан од крае, ер е самога себе закучао у ковчег умерености. Он чуе око себе
бат корака и разуздану игру демонских лопова, али га ниедан од их не може навести
на искушее. ер, умереност е ризница у коу лопови не могу да се увуку.
Ми смо се, ето, усудили да у неколико речи философирамо о цветау и првом
сазревау плода кои никад не престае да цвета. А каква е коначна награда за ту
свету врлину, питате Господа, приатеи Господи! ер, о мери ове врлине ние
могуе говорити; о каквои - ош мае. Па ипак, ми емо покушати да бар о своству
еном нешто кажемо, према умним способностима с коима располажемо.
Измеу покааа (дакако стварног покааа), плача (очишеног од сваке нечистоте) и
свепреподобног смиреа почетника, постои разлика и деоба слична разлици измеу
квасца, брашна и хлеба. Правим покааем душа се сатире и мршави, и некако спаа и
тако реи меша са Богом, уз помо воде искреног плача. А када се од ега [т. плача]
распали ога Господи, настае и добиа се бесквасан и ненарастао хлеб блажене
смирености. Стога и та свепреподобни и троструки ланац (бое реи дуга), кои се
своди (992) на едну силу и дество, има свое посебне делатности и своства. И ако
укажеш на било кои знак еднога, видееш да си, у исто време, обележио и друго.
Зато емо покушати да оно што смо рекли укратко потврдимо и доказима.
Прво и искучиво своство ове дивне и чудесне триаде [т. троице], есте потпуно
радосно подношее понижаваа. Наиме, душа га прима раширених руку и грли као лек
кои лечи и спауе ене болести и велике грехе. Друго иза ега своство есте
уништее сваке утине, а са тим - умереност. А треи, и налепши степен, есте
искрено неповерее у сопствена добра дела, и жуда за непрестаним учеем.
Христос е завршетак закона и пророка, за оправдае сваком кои веруе (Рим.10,4).
Кра, пак, нечистих страсти е таштина и гордост, код свакога кои не пази на себе.
ихов истребите е мислени елен [т. смиреноуме], кои своу кошуту чува од
дества сваког смртоносног отрова [1]. ер, где би се у смиреноуму могао поавити
отров лицемерства, где - отров клевете, где - гуа у пеини скривена? Зар оно,
штавише, не извлачи ту гуу из дубине свог срца, да би е убило и уништило.
У томе седиеу нема ни трага од мрже, ни сенке расправаа, ни намае проаве
непокорности, осим када е реч о вери. Ко е са смиреношу склопио брак, постао е
благ, приатан, нежан, саосетив, а изнад свега тих, ведар, спреман да послуша,
нетужан, будан, вредан и (зар е потребно много говорити?) бестрасан. ер, у смиреу
нашем сети нас се Господ, и избави нас од неприатеа, од страсти и од правштина
наших (Пс. 135,23-24).
Смиреноумни монах ние превише радознао када се ради о несхвативим стварима, а
уображени хое да испитуе и тане Суда Божиег.
едноме врло мудром брату авише се демони видиво, и почеше да га хвале. Но,
свемудри подвижник им рече: "Када бисте престали да ме у души моо хвалите и када
114
бисте отишли, а бих закучио да сам велики човек. Меутим, ако не престанете да ме
хвалите, а у из саме похвале познати колико сам нечист. ер, нечист е пред
Господом сваки горд човек (Прич.16,5). Према томе, или одлазите - да бих био нешто
велико, или ме хвалите - да помоу вас доем до смирености". Збуени овом
доскочицом, демони одмах исчезнуше.
Нека ти душа не буде извор животворне реке смирености из коег е смирее понекад
обилно да истиче, а понекад, опет, да пресуши под утицаем славе и гордости.
Напротив, нека она буде извор бестраша, извор из кога стално истиче река
сиромаштва [духа]. Зна, драги, да се аруге пуне житом (уп. Пс.64,14) и духовним
плодом. аруга е смирена душа, коа посред планина - мука и врлина - остае
ненадмена и непомична. Нисам постио, нисам бдио, нисам лежао на земи, него сам
се смирио, и одмах ме спасе Господ (Пс.114,6). (993) Покаае васкрсава палог, а плач
куца у небеске двери. Преподобна смиреност их, меутим, отвара. А а исповедам и
обожавам троицу у единици, и единицу у троици.
Све што е видиво, осветено е сунцем. Све што се чини по духовном разуму,
утвруе смиреност. Нема светлости - све е у мраку! Нема смиреноума - све наше
вене!
На целом створеном свету постои само едно место на коме е сунце виено само
еданпут [2]; и една е помисао често довона да се роди смирее. едног единог
дана се сав козмос обрадовао [3]; и смиреност е едина врлина коу демони не могу
подражавати.
една е ствар - узносити се, а друга - не узносити се; нешто трее е - смиравати се.
Први суди по цео дан; други не суди, али ни себе не осууе; а треи, мада невин, увек
осууе самога себе.
една е ствар бити смиреноуман; друга - борити се да постанеш смиреноуман; а треа
- хвалити смиреноумна човека. Прво е савршено; друго е своствено послушницима; а
трее свима вернима.
Онога ко се у себи смирио, уста не могу покрасти: чега нема у ризници, не износе на
врата.
Коу кои е упрегнут сам, често се чини да трчи довоно брзо. Но, када е упрегнут са
другим коем, по ему упознае своу спорост.
Почетак духовног здрава препознае се у томе што се помисао наша више не хвали
природним даровима. А докле год се осеа смрад суете, дотле ни приатан мирис мира
не може да се осети.
Преподобна смиреност рече: "убите мо нее никог повредити, нее никога
осуивати, нее ни над ким да влада, ние се правити много паметним, све док се не
седини са мном. А после седиеа са мном, на ега се више никакав закон не
односи" (уп. 1.Тим.1,9).
едноме подвижнику, кои се нарочито трудио да стекне ту блажену врлину, зли дуси
тано посеаше у срце похвалу. Меутим, он е, по божанском надахнуу, умео да
победи неваалство злих духова благочестивим лукавством: он устаде и на зиду свое
келие написа називе наузвишениих врлина - савршене убави, анелског
смиреноума, чисте молитве, нетене [т. неупране] чистоте и слично. И кад су га
115
помисли започеле хвалити, он рече: "Хад'мо на суд!" Дошавши пред зид, читао би
називе, па би викнуо на самога себе: "Кад будеш и све ове врлине стекао, зна да си ош
далеко од Бога!"
У чему се, заправо, састои сила и суштина овог сунца - ми нисмо способни реи. Ипак,
по еговим дествима и своствима можемо унеколико схватити егову унутару
суштину.
Смиреноуме е божански заклон од кога не видимо своа добра дела. Смиреноуме е
бездан самопрезира, заштиен од свих могуих лопова. Смиреноуме е тврда кула
коа може одолети сваком неприатеу (Пс.60,4). Ништа му нее мои неприате,
ни син, т. помисао безакоа нее ништа више мои да му нахуди (Пс.88,23-24).
Сасеи е пред им неприатее егове, и оне кои га мрзе победие.
Осим ових наведених свостава, коа су сва, осим едног, (996) егова видива
обележа, постое и друга, коа велики сопственик овог богатства може уочити у своо
души. Ти еш знати (и нееш се преварити) да е ова преподобна врлина у теби по томе
што еш сав бити испуен неописивом светлошу и неизмерном убаву према
молитви. Томе претходи срце кое не грди туе грехе. Претеча ове врлине е мржа
према свим облицима славоуба, о коме е ве било речи.
Ко е упознао себе у сваком осеау душе, сее у добру зему. Смиреноуме не може
процветати ако се засее на други начин.
Ко е упознао себе, схватио е и шта е страх Божии. Живеи у ему, он стиже пред
врата убави.
Смиреност е капиа Царства, коа у ега уводи оне кои су му се приближили. Мислим
да о ономе кои кроз ту капиу улази говори Господ, кад каже: Уи е, и изии е из
живота без страха, и пашу е наи и цвее у рау. Сви кои уоше кроз друга врата у
монаштво, лопови су и разбоници свое сопствене душе (уп. н. 10,9).
Не треба да престанемо испитивати себе, ако хоемо да постигнемо врлину
смиреноума. Па ако у дубини душе будемо мислили да е сваки наш ближи бои од
нас, значи да е милост Божиа близу.
Немогуе е да из снега произае пламен; ош е мае могуе да у еретику има
смиреноума. То е врлина коа припада само верним и побожним удима, и то само
онима кои су се ве очистили.
Многи од нас називау себе грешнима, а можда се одиста и сматрау таквима. Но, тек
трпее увреда показуе какво е срце.
Ко хита тихоме пристаништу смиреноума, нека не престае да чини све што може,
нека се присиава на разне начине - речима, мислима, закучцима, испитиваем и
истраживаем, целокупним подвигом и радом, твореи молбе и молитве,
размишауи и премишауи - све док се уз Божиу помо, и са нанижим и
напрезрениим подвизима, лаица егове душе не избави од вечно бурнога мора
гордости. Ко се избави од гордости, лако се оправдава за све остале грехе, као што
показуе пример еванелског цариника (Лк.18,9-14).
Неки уди, ради смиреноума, до саме смрти држе пред очима свое некадаше
грехе, иако су за их добили опрошта, шамарауи том успоменом суетну
уображеност. Други, пак, размишауи о страдау Христовом, сматрау себе вечним
116
дужницима. Неки, опет, презиру себе због свакодневних недостатака. А други, по
искушеима, болестима и падовима кои им се догоде, усвоише маку дарова [т.
смиреноуме]. Има и таквих (да ли их и сада има, не знам реи), кои се утолико више
смиравау уколико их Бог више дарива, сматрауи себе недостонима свакога
богатства. Они остау у увереу као да свакога дана само (997) увеавау сво дуг пред
Богом. То е смирее, то е блаженство, то е савршена награда за победу! Кад некога
видиш, или за некога чуеш, да е за свега неколико година достигао навиши ступа
бестраша, схвати да ние ишао другим до овим блаженим и кратким путем.
Свети двопрег: убав и смирее. убав уздиже до неба, а смиреност оне кои су се
уздигли придржава да не падну.
Скрушеност, самопознае и смиреност су три различите ствари. Скрушеност е пород
грехова: она кои пада, скрушава се, и мада без смелости, с похвалном бестидношу
стои на молитви, ослаауи се, сав разбиен, на штап наде, коим одгони од себе пса
очааа. Самопознае е тачно разумевае своих способности и трано памее и
своих наситниих грехова. Смиреност е духовна поука самога Христа, коу они кои се
удостоише да е приме мислено чувау у ризници свое душе, и коа се обичним речима
не да изразити.
Ко тврди да е испуен мирисом овог мира, а осети макар и намае задовоство у
срцу кад га хвале или придае велики знача речима похвале, нека се не вара: у заблуди
е! Не нама Господе, не нама - чуо сам некога где каже у дубини свое душе - ве само
имену Твоме да славу (Пс.113,9). Човек кои е то рекао добро е познавао природу
удску. Он е знао да похвала не може да о не нашкоди. Од Тебе е похвала моа у
цркви велико (Пс.21,26), т. у будуем веку. А пре тога, а нисам у стау да без
опасности примам похвалу.
Ако е врхунац, суштина и образац крае гордости у томе, да се ради славе глуме и
непостоее врлине, зар ние онда знак надубег смиреноума у томе, што неки уди
ради унижеа свог узимау на себе и непостоее кривице? Тако е урадио она
преподобни кои е узео у руке хлеб и сир [4]. Тако е поступио и она подвижник чистоте,
кои е свукао са себе сву одеу и бестрасно прошао кроз град [5]. Такви се више не
брину да ли е саблазнити уде, будуи да поседуу мо да невидиво, путем
молитве, свакоме откриу спасоносни смисао свог поступка. Ко се брине о првоме,
самим тим показуе да му недостае друго. ер, тамо где е Бог спреман да испуни наше
захтеве, ми све можемо учинити.
Бое ти е да ожалостиш уде него Бога. Он се радуе кад нас види да се спремно
излажемо понижавау да бисмо потиснули, повредили и убили своу суету.
До таквих дарова доводи потпуно туиновае. Заиста, само велики уди могу
подносити ругае од стране свое околине. Немо се ужасавати над овим што рекох:
нико никада ние могао да се едним кораком вине на врх лествице.
Сви е познати да смо Божии ученици уколико су имена наша записана (1000) не небу
смирености, а не уколико би нам се демони покоравали (уп. Лк. 10,20; н.13,55).
Природно своство лимуновог дрвета есте, да му се гране пружау у вис када е без
плода. Када се, пак, савиау, значи да е ускоро бити и плода. Ко е разборит, разуме
шта хоу да кажем.
117
На своме успону ка Богу, ова врлина пролази кроз три ступа: тридесети, шездесети и
стоти. На стотом су бестрасни; на средем, уначни; а први ступа могу сви постии.
Ко е упознао себе, никада не сеже за оним што не може да дохвати, него корача
сигурно овом блаженом стазом.
Птице се бое и слике астреба, а подвижници смиреа - и намаег призвука препирке.
Многи су се спасли и без прорицаа и озареа, без знамеа и чудеса. Али, без
смирености нико нее уи на небеску свадбу. ер, чувар дарова е смиреност. Но,
површни уди због тих дарова често и смиреност губе.
Да би нас смирио и онда када нисмо вони, Господ е уредио и ово: нико не може сам
тако добро видети свое ране као што може ближи. Стога смо и обавезни да не
приписуемо себи свое исцеее, ве ближем, и да Богу захвауемо за то.
Смиреноуман човек се увек гнуша свое вое, као грешне. У своим прозбама Господу,
с несумивом вером он учи да прима оно што изражава егову воу. Он уопште не
обраа пажу на то како егови учитеи живе, ве препушта сву бригу Богу, кои е и
преко магарице научио Валаама шта треба да ради (уп. Бро. 22,28). И мада све чини,
мисли и говори по Богу, подвижник смиреноума ипак нема повереа према себи
самом.
Жалац и терет за смиреног монаха есте самопоуздае, као што е за гордог - да усваа
мишеа других уди.
Мени се чини да само анелу не може да се поткраде никакав грех, будуи да чуем
земаског анела да каже: ер не осеам ништа на своо савести, али зато нисам
оправдан; а она кои ме суди есте Господ (1.Кор.4,4). Стога смо дужни да непрестано
осуумо себе и да будемо незадовони са собом, да бисмо се добровоним
самониподаштаваем оправдали за нехотичне грехе. Иначе, у часу смрти емо свакако
морати да положимо рачуна о има, и то у тешким мукама.
Ко тражи од Бога мае него што заслужуе, свакако е добити више него што тражи. То
сведочи цариник: тражио е опрошта, а добио - оправдае (уп. Лк. 17,9-14). Разбоник е
тражио да буде само споменут у Царству, а наследио е читав ра, и то - први (уп.
Лк.23,43)!
Као што се ни у чему створеном не може видети ни мали ни велики ога као
самостални елеменат, тако и у непатвореном смиреноуму не остае ни трунке
страсти. И докле год ми грешимо хотимично, дотле у нама нема смирености. У нама се
може распознати присуство смирености по томе што више не грешимо хотимично.
Знауи да се врлина душе саображава споашем понашау, Владика узе убрус и
показа нам пут коим се долази (1001) до смирености (уп. н.13,4). Душа се, наиме,
уподобава дествима [тела], саображавауи се и саглашавауи се са има.
Власт постаде едноме од анела узрок гордоума, мада му ради тога ние била дата.
Друго расположее има човек кои седи на престолу, а друго она кои седи на
убришту. Можда е због тога она велики праведник [т. ов] и седео на убришту ван
града. Стекавши савршено смиреноуме, он рече са свом искреношу: Презрех
самога себе и увенух од туге. Сматрам се прахом и пепелом (ов,2,8; 42,6).
Налазим да е Манасиа згрешио као нико други, оскврнивши храм Божии и читаво
богослужее идолима (уп.4.Цар.20-24; 1.Дн.З,13; 2.Дн.32-33; Мт.1,10), тако да ни пост
118
читавог света не би био у стау да га потпуно искупи. Али, смиреност се показала
способном да у ему излечи и оно што е неизлечиво. ер, да си хтео жртву [6], дао
бих, каже Давид Богу; свепаенице, т. тело исцрпено постом, не волиш. Жртва е
Богу (Пс.50,18) итд., као што сви знау [7]. Сагреших Господу, завапи едном блажено
смирее к Богу, поводом преубе и убиства. И одмах чу: Господ опрости грех тво (2.
Цар. 12,13).
Незаборавни оци тврде да пут ка смирености и ен основ чине телесни напори. а, пак,
мислим да су то послушност и правичност срца, кои се по само природи
супротставау гордости. Ако е гордост неке анеле претворила у демоне, без суме и
смиреност може од демона начити анеле. Стога, нека се охрабре пали!
Постарамо се свим силама да се попнемо на врх смиреноума. Ако и немамо снаге,
ипак се потрудимо: можда е нас сама смиреност изнети на своим раменима. Ако и
поклекнемо, бар немомо испасти из еног заграа. Чудио бих се, наиме, да неко ко
отпадне од е добие било какав вечни дар.
Нерви и путеви смирености (али ош не и асни знаци) есу: нестицае, неприметно
странствовае, прикривае духовне мудрости, едноставно изражавае, искае
милостие, скривае племенитог порекла, изгнае дрскости, одстраее
многоговоривости.
Ништа тако ние у стау да смири душу, као сиротовае и исхрана само оним што се
испроси. ер, као мудроупци и богоупци се показуемо тек тада када имамо разлога
да будемо горди - а бежимо од гордости главом без обзира.
Ако се спремаш за борбу против неке страсти, узми у (1004) помо смиреноуме: На
аспиду и змиског цара нагазие, т. на грех и на очаае; лава и змаа погазие, т.
авола и свое тело (уп. Пс.90,13).
Смиреноуме е небески водоскок, кои е у стау да душу из амбиса грехова уздигне
до неба.
едном приликом е неко у срцу своме приметио лепоту ове врлине. Обузет дивеем,
он е упита за еног родитеа. А она, смешеи му се ведро и благо, рече: "Како можеш
желети да знаш име Онога кои ме родио, када Он нема имена? Неу ти га реи, све
док не примиш Бога! ему слава кроза све векове. Амин".
Бездан е мака извора. А извор расуиваа е смирее.
119
НАПОМЕНЕ:
1. елени и змие: пореее смирености са еленом почива на твреу старих
писаца, према коме елен инстинктивно осеа место где се скрива змиа. Он стае
изнад улаза у змиску рупу и своим снажним дахом е извлачи. Тако му змие
саме улазе у уста, и он их прождире. Но, када их прождре, елен осети силну же
и журно трчи на извор, како би се расхладио и утолио же. Иначе, ако за три часа
по гутау змие не окуси воде, елен умире. Зато е и Давид упоредио своу душу
са жедним еленом (уп. прим. з у руском преводу од 1891, стр. 23-24).
2. Само едно место на коме е сунце виено само еданпут: то е дно Црвенога
мора, приликом чудесног проласка Израиаца (Изл.14) (уп. Схол. 10, соl. 1005 В).
3. едног единог дана се сав козмос обрадовао: то е дан Васкрсеа Христовог, дан
у кои е Богочовек васкрснуо и тиме ослободио удски род од вечних окова ада.
Неки под тим даном подразумевау дан Роеа Христовог, када су анели
певали: Слава на висини Богу. Назад неки мисле да е то дан када е Ное са
своима изишао из ковчега (уп. Схол. 10, col. 1005 В).
4. Преподобни кои е узео хлеб и сир: у кизи Изреке стараца говори се о ави
Симону да е, чувши да градоначелник са поштоваем долази да од ега узме
благослов, узео хлеб и сир, иако ние било време за обед, и севши на праг келие,
почео да еде, како би га затекли и стекли мишее да е изелица. Заиста, кад е
градоначелник дошао и видео га, одмах е отишао разочаран.
5. Прошао наг кроз град: то е био свети Серапион Синдонит, о коме се настарии и
веродостони подаци налазе у Лавсаику, 83 (Мignе, Р. G., 34, 1180-1186; срп.
превод, Бито, 1934, II, 45-51). Неки то повезуу са преподобним Симеоном
уродивим (уп. Житие 21. ула).
6. Илиа Критски вели да смиреност може изгладити многе грехове и без неких
других подвига. Напротив, подвизи без смирености не само да не користе ништа,
ве нам и многа зла наносе (уп. Схол. 39,col.1012 С).
7. Као што сви знау: Лествичник понекад не заврши цитат из Светог Писма, имауи
у виду општу поаву меу монасима тога доба, да скоро цело Свето Писмо знау
напамет. У овом случау, пун цитат гласи: Жртва е Богу дух скрушен, срце
скрушено и смирено Бог нее понизити (Пс.50,18).
120
ЛЕСТВИЦА
Поука XXVI
О РАСУИВАУ
а) О помислима, страстима и врлинама
(1013) Расуивае код почетника представа тачно познавае самога себе. Код оних што су доспели до
средине, расуивае е духовно чуло коим се непогрешиво разликуе право добро од природног добра и
од оног што е добру супротно. Код савршених, расуивае е знае, кое у их долази путем божанског
озареа и кое е способно да своим светилником осветли и оно што е у душама других уди тамно.
Уопште, сматра се да е расуивае тачно схватае Божанске вое у сваком тренутку, месту и ствари,
схватае кое се налази само у удима чиста срца, чиста тела и чистих усана.
Ко е побожно свргнуо прве три страсти, свргнуо е уедно и осталих пет [1], а ко и не хае за их, ниедну
другу страст нее победити.
Расуивае е неупрана савест и чисто осеае.
Нико не сме да у незнау своме падне у неверицу, када у монашком животу види или чуе за нешто
натприродно. ер, тамо где се ава Бог, кои е изнад природе, дешавау се и многе натприродне ствари.
Све демонске борбе у нама настау на основу три главна узрока: било из нашег нехата, или из наше
гордости, или из зависти демона. Бедан е први; свебедан други; а треи - три пута блажен! У свим
случаевима треба да се руководимо своом савешу по Богу, да бисмо, дознавши одакле ветар дува, на
одговарауи начин и едра развили.
У свим нашим подвизима по Богу, демони нам копау три аме: прво, боре се да спрече извршее нашег
доброг дела; друго, кад при првом покушау претрпе пораз, старау се да бар оно што се чини не буде
учиено по Богу; па када, лопови, и ту промаше, тихо нам се прикраду и хвале нас у души нашо као
уде кои у свему живе по Божио вои. Првоме е неприате брига и размишае о смрти; другоме -
послушност и самониподаштавае; треем - непрестано прекоревае самога себе.
То е труд пред нама, док не уе у светилиште наше (Пс.72, 15-16) ога Божии: тада ве нее бити у
нама насиа укореених навика. ер Бог наш е ога кои спауе (Пон.Зак.4,24; ев.12, 29) сваку
распаеност и похоту, сваку лошу навику и окорелост, без обзира да ли се ради о нечем унутрашем
или споашем, видивом или невидивом.
Демони, опет, чине супротно ономе што смо сад рекли. Кад они победе душу, и светлост ума помраче, у
нама, аднима, нема више ни трезвоума, ни расуиваа, ни сазнаа, ни обзира, ве само остае
тупост, неосетивост, нерасудивост, заслепеност.
Све што смо рекли врло добро знау они кои су се отрезнили од блуда, или они кои су се умерили у
своо (1016) превелико слободи, или пак уди кои су од бестидних постали стидиви. Они добро знау
како су се после стицаа трезвоума и избавеа од духовног слепила (бое реи, од осакаеа
ума), стидели самих себе пред собом због онога што су пре тога говорили и чинили, живеи у слепилу.
Лопови се нее усудити да краду, нити е се одважити на убиство, нити е погубити душу нашу, пре но
што у о падне мрак. Краа е неосетно заробавае душе. Убиство душе есте усмрее словесног
ума палог у непристона дела. Погубее душе есте очаае после извршеног безакоа.
Када се ради о извршеу еванелских заповести, нико не треба да се извиава своом неспособношу.
Има душа кое су учиниле и више од онога што тражи заповест. Нека те у то увери она кои е заволео
ближег више од самога себе и за ега дао душу, премда и ние добио наредбу од Господа [2]. Нека се
охрабре страсници кои су стекли смирее. ер, ако су и у сваку клопку упали и у све мреже се
121
заплитали, и сваку болест одболовали, по своме оздравеу су за све уде постали: звезде, лекари,
светила, крманоши, учеи уде своствима и изгледу сваке болести, и спасавауи своим искуством оне
кои се налазе пред падом.
Ако има неких кое тиранишу рание стечене навике, а способни су да уче друге макар и простом речу -
нека уче. Можда е се едном макар и своих речи застидети, и почети да их спроводе у дело. (Само да уз
то немау и неки положа власти). И збие се на има оно што сам ве едном приликом видео да се
дешава неким удима кои се ваау по блату: онако искаани, они су пролазницима, ради иховог
спаса, обашавали како су упали у глиб, упозоравауи их да и они не крену истим путем. Ради спасеа
других, Свемони е и их избавио од блата грехова. Уколико се, пак, они кои пате од страсти хотимично
предау уживаима, онда нека утаем покажу своу мудрост. Ради их, наиме, поче Исус и творити и
учити (Дап.1,1).
Бурно, заиста бурно море прелазимо, о, мои смирени монаси, препуно многих ветрова и стена, вирова и
пирата, вртлога и понора, чудовишта и валова. Под стеном у души треба подразумевати диви и нагли
гнев; вир е безнадежност коа обузима ум и вуче га у дубину очааа; понор е незнае, у коме се зло
узима за добро; чудовиште е ово досадно и диве тело; пирати - наопаснии службеници славоуба
[3], кои пачкау наше благо и труд врлина; вал е надувен и претоварен трбух, кои нас своом (1017)
пожудом предае оно немани; а вртлог е гордост, свргнута с неба, коа нас до неба узноси и до пакла
обара.
Они кои изучавау науке знау какво учее одговара почетницима, какво средима, а какво самим
учитеима. Обратимо сву своу пажу и [утврдимо] нисмо ли ош у реду почетника, иако ве дуго
времена учимо. Сви сматрау да е срамота видети старца да иде у основну школу.
Набоа азбука [4] за све е следеа:
послушност
пост
кострет
пепео
сузе
исповедае
утае
смирее
бдее
храброст
мраз
рад
мука
понижеа
скрушеност
непамее зла
братоубе
благост
проста и неубопитива вера
немарее за свет
122
немрзеа мржа према родитеима
беспристраше
простодушност са безазленошу
добровона скромност
Домет и плод напредних:
одсуство таштине
безгневе
нада
безмолвие
расуивае
трано сеае на Божии Суд
милосре
гостоубе
умерено поучавае
бестрасна молитва
несреброубе
Краа граница, правило и закон за духове и тела, кои ош у плоти достижу савршенство:
незаробено срце
савршена убав
извор смиреноума
усхиее ума
усеее Христа
неукрадивост светлости и молитве
изобие озареа Божиег
чежа за смру
мржа према животу
бежае од тела
заступник света
принудите Бога
саслужите анела
бездан знаа
дом тани
чувар неизрецивих откривеа
спасилац уди
бог демона
господар страсти
123
владар тела
управите природе
туин греху
дом бестраша
подражавалац Господа уз помо самог Господа.
Кад тело болуе, потребно нам е велико трезвоуме. Угледавши нас како лежимо на земи, неспособни
да се одупремо телесним подвигом, демони покушавау да нас управо тада нападну с нарочитом
жестином. На оне кои живе у свету, за време болести напада демон гнева, а понекад и демон хуле. Оне
кои живе ван света, уколико имау свега довоно, у то време муче демони стомакоугааа и блуда. А
ако живе на местима неудобним и подвижничким, на их уриша демон униниа и незахвалности.
Приметио сам да курак блуда повеава муке болесним удима, производеи и у самим боловима
похотиве осеае и истечеа. Беше ужасно видети како се тело усред жестоких болова надражуе и
бесни. Онда сам се окренуо на другу страну, и видео уде кои леже болесни, и кое у само болесничко
постеи теши божанско дество и умилее. Том утехом они су и болове стишавали. И били су тако
расположени, да уопште нису више ни желели да се излече од свое болести. Потом се осврнух, и видех
тешке паенике, кои су се болешу, као неком епитимиом, избавили од (1020) душевне страсти. И
прославих Онога кои блатом чисти од блата.
Сав духован по своо суштини, ум поседуе и особито духовно чуло. Таква природа удског ума сваког
човека нагони да трага за тим чулом у себи, без обзира да ли га ве има или не. ер, када се то духовно
чуло покаже у нама, престае уобичаено дество телесних чула. И то е управо оно што едан мудрац,
познавауи ствар, рече: "И наи еш божанско чуло" [5].
У погледу делатности и речи, мисли и доживаа душе, монашки живот треба да тече у осеау срца.
Иначе, он ние монашки, да и не говорим - анелски!
Друго е промисао Божии, а друго - помо, друго - заштита, а друго - милост Божиа, и друго - утеха.
Промисао се односи на сву природу; помо се дае вернима, и само има; заштита се пружа такое
вернима, али онима кои су прави верници; милост Божиа указуе се само онима кои му служе, а утеха -
онима кои га воле.
Оно што е за еднога лек, за другога е отров. А понекад една иста ствар едном те истом човеку, када се
дае у прикладно време, служи као лек, а када се дае у неодговарауе време, делуе као отров. Видео
сам едног невештог лекара, кои е понизио едног слабог болесника, и тиме му ништа друго ние учинио
осим што га е бацио у очаае. А видех и едног даровитог лекара, кои е посредством понижеа
извршио операциу надменог срца и из ега извукао сав гно. Видео сам едног истог болесника, како
едном приликом ради очишеа нечистоте пие лек послушности, крее се, хода, не спава; а другом
приликом, имауи болесно ока душе, пребива непокретан, у безмолвиу и утау. Ко има уши да чуе,
нека чуе!
Извесни уди, не знам због чега (ер нисам научио да радознало истражуем своом главом оно што е
Божии дар), есу тако реи по природи склони уздржау, или безмолвиу, или чистоти, или скромности,
или кротости или умилеу. А код других уди се скоро сама природа противи овим врлинама, те силом
приморавау себе да их чине. Иако с времена на време доживе пораз, а их, као уде кои своу сопствену
природу присиавау на добро, ипак више похвауем него прве.
Не хвали се много, човече, богатством кое си без муке стекао. Предвидевши твоу велику штету, твоу
немо и твоу пропаст, Дародавац е хтео да те своим даровима, кое ниси заслужио, некако спасе.
Поуке и навике, и читаво васпитае кое смо добили у детиству, кад одрастемо могу да нам помажу или
да нас, пак, ометау у постизау врлина у монашком животу.
Монасима су светлост анели, а светлост свима удима - монашки живот. Због тога, нека се монаси
подвизавау да у свему пружау добар пример, не дауи ни намае повода за саблазан (уп. 2.Кор.6,3),
како у ономе што раде, тако и (1021) у ономе што говоре. ер, ако светлост постане тама, колико е тек
124
бити мрачна тама коа ве есте мрак, т. они кои живе у свету (уп. Мт.5,14-16; 6,22-23)?!
Ако ме, дакле, ве слушате, онда, ви кои хоете да слушате, знате: бое е за нас да не отежавамо
живот самима себи, да не растржемо своу адну душу бореи се с хиадама хиада и с милионима
милиона неприатеа, ер неемо стии ни да упознамо, нити уопште да приметимо сва лукавства
ихова.
Уз помо Свете Троице, наоружамо се за борбу против три страсти - трима врлинама [6]. Иначе емо
навуи на себе велике муке.
Стварно, ако и у нама буде Она кои претвара море у копно, без суме е и наш Израи, т. ум кои
гледа Бога, преи без буре море страсти и видети Мисирце где се даве у води суза. Не буде ли Он са
нама, ко е издржати бес валова страсти у телу овоме?!
Ако Бог васкрсне у нама кроз дела наша, ишчезнуе неприатеи егови. Ако се, пак, кроз сагледавае
приближимо ему, побеи е они кои га мрзе, од лица егова (Пс.67,2) и од нас.
Постарамо се да учинимо божанске ствари више своим сопственим зноем него голим речима. У часу
смрти дужни смо показати дела, а не речи.
Чувши да на неком месту постои закопано благо, уди [се труде] да га нау. Оно што у томе тражеу
нау они с муком чувау. Они, пак, кои су се без муке обогатили, лако расипау свое богатство.
Тешко е победити свое раве навике без великог напора. Они, пак, кои тим навикама не престау
додавати нове - или су пали у очаае над собом, или никакву корист нису имали од свог монашког
живота. Уосталом, знам да Бог све може, ер ему ништа ние немогуе (уп. ов 42,2).
Неки су ми поставили тешко питае, кое превазилази умне способности свих уди са разумом попут
мога, и кое не наох ни у едно кизи коа е дошла до мене: "Кое е, управо, потомство осам страсти?",
или: "Коа од три главне страсти раа коу од осталих пет?" А а признадох свое незнае у вези са тим
изванредним питаем, те од свепреподобних отаца добих овакав одговор: "Мака блуда е
стомакоугаае, униниа - славоубе, а туга, као и гнев, есте пород све три страсти. Мака гордости е
славоубе".
Пошто ми ти чувени оци пружише обашее, а их стадох молити да ме науче кои греси произлазе од
осам главних страсти, и кои е грех плод кое страсти. На то бестрасни оци одговорише убазно да меу
страстима нема ни реда ни смисла - све е ту неред и збрка. Потврууи своу мисао уверивим
доказима, блажени оци говораху наводеи многе и веродостоне примере, од коих неке ставамо у ову
поуку, да бисмо помоу их и остало учинили асниим.
На пример: неумесни смех раа се понекад од демона (1024) блуда, понекад од демона таштине - кад
човек самога себе у себи нечасно хвали, а понекад и од уживаа у елу. Дуго спавае произлази понекад
од пресиености, понекад од поста - када се посници поносе своим постом, а понекад од униниа, или чак
и од природе. Многоговоривост произлази понекад од угааа стомаку, а понекад од таштине. Униние
произлази понекад од преситости, а понекад од недостатка страха Божиег. Хула е управо плод гордости,
а често долази и као последица тога што смо ближега осуивали за исти грех, или услед претеране
зависти демона? Окорелост срца долази од ситости, од неосетивости, од пристраша. То пристраше
долази, опет, или од блуда, или од среброуба, од угааа стомаку или од таштине, или од многих
других страсти. Злоба проистиче из уображености и гнева. Лицемерство - од самозадовоства и
своеглавости. Природно, врлине кое су супротне овим страстима раау се од супротних родитеа.
И да не бих много говорио (ер ми не би остало доста времена када бих хтео подробно испитати сваку
поединачно), реи у само да све горе споменуте страсти уклаа смиреноуме. Они кои су ту врлину
стекли, победили су све страсти.
Родитеи свакога зла су чулно уживае и лукавство. Човек кои е обузет овим страстима, нее видети
Господа. Удаее од првог, без удаеа од другог, меутим, не доноси нам никакву корист.
Страх од власти и од звериа нека нам послужи као пример страха Господег. И нека ти телесна убав
буде слика жуде за Богом. Ништа не смета да извесне особине врлина упоредимо са оним што е има
супротно.
Страшно се искварило наше покоее: све е пуно гордости и лицемерства. Телесне подвиге, по угледу
на древне оце наше, можда е ош и могуе код нас срести, али се благодатних дарова ихових наше
125
поколее не удостоава, иако удско природи, чини ми се, никада нису били толико потребни као сада.
Праведно смо и кажени: Бог се не показуе у подвизима, ве у простодушности и смиреу. Па иако се
сила Господа у немои показуе (уп. 2.Кор.12,9), ипак Господ нее стати на пут смиреноумноме
подвижнику.
Кад видимо некога од наших подвижника где пати од неке телесне болести, не би требало да са злобом
питамо за узрок егове боке. Бое би било да га примимо са простодушном и искреном убаву, као
да е део нашега тела, и као воника раеног у борби. Има болести кое се добиау ради очишеа од
грехова, а има и таквих кое треба да сломиу наш понос. Кад види да е неко веома лен према подвигу,
наш добри, сведобри Владика и Господ егово тело смируе болешу као напогодниим подвигом, а
понекад и душу очишуе од равих помисли и страсти.
(1025) Свако видиво или невидиво зло кое нам се догоди, може се примити или онако како треба, т.
мирно, или са узбуеем, или помало овако и помало онако. Видео сам, на пример, три кажена монаха:
едан е негодовао, други е остао миран, а треи е примио казну с великом радошу. Гледао сам како
земорадници бацау исто семе, али сваки са своим посебним цием: едан, да отплати сво дуг, а
други, да напуни своу кесу; едан, да поклонима укаже почаст господару, а други, да за сво добар рад
добие похвалу од оних што пролазе путем живота; едан, да напакости неприатеу кои му завиди, а
други, да га уди не би кудили као леног. А ево и назива семена: пост, бдее, милостиа, обавае
дужности и слично.
Нека монаси бриживо испитау шта управо хое да постигну своим подвигом, као што уди кои доу
на извор по воду пазе да са водом не захвате и по коу жабу. ер, и онда када добра дела чинимо, ми
често вршимо и оно зло што се тано са има сплело, а да тога нисмо ни свесни. На пример: са
гостоубем се преплие стомакоугаае, са убаву блуд, са расуиваем подмуклост, са
мудрошу препреденост, са кротошу подмуклост, млитавост, леност, оговарае, своеглавост, глухоа
за основани прекор, као што се и са утаем преплие уображена поза учитества, са радошу понос,
са надом немар, са убаву (сем блуда) осуивае, са безмолвием униние и леност, са чистотом
огорчее, са смиреноумем дрскост. А уза све то, као нека лепива коломаст, бое реи - отров, лепи
се таштина.
Не будимо тужни ако наше молитве Господу за извесно време не буду услишене. Господ хое да сви
уди у едном тренутку постану бестрасни. Они кои нешто моле од Бога и не добиау, свакако не бивау
услишени из едног од ових разлога: или због тога што пре времена траже, или због тога што траже
недостоно и из суете, или због тога што би се погордили и олеили уколико добиу тражено.
Страсти напуштау не само вернике, ве и неке невернике, те одлазе све - осим едне [7] коу оставау
саму, као неко врховно зло кое собом замеуе све остале. ер, она е тако штетна, да е у стау
збацити и са неба.
Мислим да нико не сума у то да демони и страсти напуштау душу, било за извесно време или за
стално. Но, мало их зна услед коих нас разлога они оставау на миру. Гориво страсти троши се,
сагоревано божанским огем [8], кои е искореуе из душе. По мери тога како се вештаство искореуе,
душа се чисти и страсти одлазе, изузев ако их сам човек вештаственоубивим животом и немаром опет
не привуче. Демони се плански повлаче, да би нас начинили необазривима, те да би изненада уграбили
бедну душу.
Знам и за едно друго повлачее звери: до ега долази када се душа коначно навикне на грех. То е
нешто слично као када деца, навикнута да се дое и одбиена од сисе, сисау свое прсте.
(1028) Знам ош и за пето бестраше у души, кое настае услед велике простодушности и похвалне
невиности. Таквима праведно шае своу помо Бог кои спасава праве срцем (Пс.7,11), и неосетно их
избава од страсти, као што и мала деца нису ни свесна свое наготе када их свуку.
У човеку нема зла или страсти по природи. Бог ние творац страсти. Насупрот томе, Бог е нашо природи
даровао многе врлине, од коих су нарочито асне: милосре - ер и пагани имау самилости; убав - ер и
животие често засузе када их раздваау; вера - ер у сами од себе раамо; нада - зато што и ми
узамуемо, и тргуемо, и сеемо - надауи се да емо се обогатити.
Ако е убав, као што смо показали, врлина коу можемо имати по само природи - а она е свеза и пунота
закона (Кол.З, 14; Рим.13,10) - значи да врлине уопште нису далеко од наше природе. Нека се, зато,
застиде они кои се позивау на своу наводну неспособност да чине добро.
126
Меутим, има и натприродних врлина: чистота, безгневе, смиреноуме, молитва, бдее, пост,
непрестано умилее. Некима од их научили су нас уди, другима - анели, а некима е, опет, сам Бог
Слово Учите и Дародавац [9].
Кад бирамо измеу два зла, треба да изаберемо мае. На пример, често нас браа посете баш онда
када се молимо. Или - или: или прекинути молитву, или увредити брата, пустивши га да оде а да му
нисмо рекли ни речи. убав е веа од молитве: молитва е делимична врлина, а убав е свеобухватна
врлина.
едном приликом, док сам ош био млад, доох у неки град, и тамо ме, док сам седео за трпезом, у истом
тренутку спопадоше две помисли: помисао стомакоугааа и помисао славоуба. Боеи се
последица попуштаа беснилу стомака, дозволио сам пре да ме победи славоубе. Знао сам, наиме,
да код младих демон славоуба често побеуе демона стомакоугааа. И право е. Код светских
уди, корен свих зала есте среброубе (1.Тим. 6,10), а код монаха - угаае стомаку.
Бог по своме промислу често у духовним удима остава неке веома лаке страсти. Због тих своих у
ствари лаких и безгрешних страсти они су веома незадовони са собом, чиме стичу непропадиво
благо смиреноума.
Почетник не може постии смирее ако не живи у послушности. Сваки самоук човек, наиме, кои е без
ичие помои савладао какву вештину, себе сматра изузетним.
Оци с правом тврде да се делатни [живота монаха] састои из две главне врлине: из поста и
послушности. Пост (1029) истребуе телесне пожуде, а послушност, развиауи смиреноуме, утвруе
успех постигнут помоу прве врлине. Стога и плач има двоструко дество: као истребите грехова и
творац смиреноума.
Побожним удима е своствено да дау свакоме кои тражи; побожниим, да дау и ономе кои не тражи;
не тражити, пак, назад ништа од оних кои су узели, ни онда када су у могуности да нам врате
позамено, своствено е искучиво бестрасницима.
Никада не треба да престанемо да испитуемо где се налазимо у односу на све страсти и врлине: у
почетку, у средини или на крау.
До свих напада демонских на нас долази на основу едног од три разлога: због сластоуба, због
гордости или због зависти демонске. Блажени су последи, свебедни среди, а први - до краа
непотребни.
Постои извесно осеае, или можда навика, коа се зове издрживост у мукама. Обузет овим
осеаем, човек се више никада нее уплашити или побеи од мука. Душе мученика, прожете тим
славним осеаем, с лакоом су пркосиле и настрашниим мукама.
Друго е чувае помисли, а друго - стражарее над умом. Колико е исток далеко од запада, толико е
друго узвишение од првог, премда и теже.
една е ствар, молити се против помисли; друго е, опет, противречити им; сасвим нешто трее е
ниподаштавати их и презирати. О првоме сведочи она кои е рекао: Боже, дои ми у помо, и остало
(Пс.69,2); о другоме - она кои рече: Одговориу онима кои ме вреау, реч супротну (Пс. 118,42), и опет:
Ставио си нас као предмет распре суседима нашим (Пс.38,10); сведок, пак, треега е она кои е певао:
Занемех, и не отворих уста своа (Пс. 38,2), и: Поставих стражу пред устима своим, кад устаде
грешник против мене, и опет: Горди преступише закон преко сваке мере; али од гледаа у Тебе не
одустадох (Пс.118,51). Среди се често служи првим начином, због свое неспремности; први ош ние у
стау да одбиа неприатеа другим начином; а треи пуе на демоне.
По природи ствари, немогуе е да се нешто бестелесно ограничава телом. Али, све е могуе Богу
Творцу.
Као што они кои имау здраво чуло мириса могу да осете и сасвим притаен мирис, тако и чиста душа у
другима препознае како миомир што га и сама од Бога доби, тако и смрад од коег се сама савршено
ослободила, премда други то и не осеау.
Не могу сви постати бестрасни. Али ние немогуе да се сви спасу и помире са Богом.
Нека не овладау тобом они туинци, демони, кои хое да се упустиш у испитивае несхвативих тани
Божиег промисла или егових аваа удима, и кои ти потано нашаптавау да Бог ипак гледа ко е
127
ко. Те помисли су, очигледно, пород гордости.
Постои демон среброуба кои често глуми смиреност, (1032) а постои и демон славоуба кои
подстиче на давае милостие, исто онако како то чини и демон сластоуба. Ако будемо чисти од
последа два демона, немомо престати да на сваком месту чинимо дела милосра.
Неки рекоше да демони раде против демона. Тек, а видим да сви они сложно мисле о нашо пропасти.
Свакоме духовном подвигу, видивом или мисленом, претходи посебна намера и племенита тежа, уз
Божие садество. Ако нема првога, ни друго не следи. Све под небом има свое време, како вели
Еклисиаст (Екл.3,1 и д.). То се односи и на оно што сачиава наш свети монашки живот. Стога емо, ако
хоете, испитати кое делатности коме времену навише одговарау.
Без суме, за подвижнике постои и време одмора (мислим на оне подвижнике кои тек почиу борбу);
постои време суза и време залеености срца; време за покоравае и време заповедаа; време за пост
и време за ело; време за борбу против неприатеске чулности и време када чулност мируе; време
душевне олуе и време тишине ума; време за тугу срца и време радости духовне; време за причае и
време за слушае; време за прае (можда због гордости) и време очишеа (због смирености); време
за рат и време сигурног мира; време за безмолвие и време за неометано занимае; време за
непрестану молитву и време за свесрдно вршее других дужности.
Не тражимо, дакле, пре времена оно што е дои у свое време, преварени своом гордеивом
ревношу. Не тражимо лета у зиму, ни жетве у доба сетве, ер постои време за сетву труда и време за
жетву неизрецивих дарова благодати. Ако о томе не поведемо рачуна, неемо после ни у одговарауе
време добити оно што том времену припада.
По несхвативом промислу Божием, извесни уди су добили од Бога свето уздаре пре но што су се и
потрудили; други, у току самог труда; неки, по завршеном труду; а неки, назад, у часу смрти. Треба
испитати, ко е меу има смирении од осталих.
Постои една врста очааа коа произлази од многоброности грехова, од оптерееа савести и
несносне туге, у коме душа, под теретом великог броа рана, тоне и дави се у дубини безнаа. А постои и
една друга врста очааа коа нас обузима од гордости и високог мишеа о себи, у коме они кои су
пали мисле да нису заслужили такво понижее.
Ко паживо испита и едну и другу врсту очааа, наи е да измеу их постое извесне разлике: у
првом случау, човек се предае равнодушности; у другом, он очаава, али настава са подвигом, премда
се едно са другим не може (1033) ускладити. Прву врсту очааа обично лече уздржае и нада, а другу
врсту смирее, и ош - никога не осуивати.
Не би требало да се чудимо или саблажавамо видеи како неки уди говоре добро, а чине зло. И ону
змиу у рау, понела е и уништила гордост.
Нека ти у свим потхватима и подвизима (без обзира да ли на основу послушаа или не, да ли у
видивим или мисленим) буде образац и правило [да испиташ] да ли их заиста предузимаш по Богу.
Уколико као почетници започнемо неки подвиг (било мали или велики), па приметимо да се у нашо души
не повеава до тада ве стечена смиреност, изгледа ми да га не чинимо по Богу. Код нас, тако незрелих,
сигурна потврда да е оно што чинимо у складу са воом Господом есте баш та смиреност; код
средих ве можда и обуставае унутраше борбе; а код савршених - повеае и обие божанске
светлости.
Мале ствари за велике уде можда и нису мале, а оно што е за мале уде велико, нипошто не мора
бити савршено.
Када се ваздух очисти од облака, сунце заблиста у пуном сау. И душа коа се удостоила опроштаа
грехова, несумиво види божанску светлост.
Друго е грех, друго - изоставае добра, друго - нехат, а друго - страст, и друго - пад. Ко е у Господу
способан да ово испита, нека све са тачношу размотри [10].
Неки изнад свега цене чудотворство и оне духовне дарове кои се виде, не знауи да има и много
узвишениих дарова кои су скривени, но баш зато и слободни од пада.
Ко се савршено очистио, види чак и душу ближега (премда не душу као такву), управо стае у коме се
128
душа ближега налази. Она, пак, кои е тек на путу очишеа, о стау душе свог ближег закучуе
само на основу споних дестава.
Мала ватра понекад збрише читаву шуму, као што се и читав труд може изгубити кроз малу пукотину.
Понекад одмор тела (кое е неприате души) оживава силу ума уместо да распири ога похоте.
Понекад, напротив, изнуравае тела доводи до оживаваа похоте, да се не бисмо уздали у себе него
у Онога кои на непознат начин умртвуе пожуду нашега увек живог тела.
Видеи да нас извесни уди воле убаву Божиом, у иховом присуству треба нарочито да пазимо на
свое понашае. Ништа тако не разара убав, и ништа толико не изазива мржу, као превелика слобода
у опхоеу.
Око удске душе е нешто тако духовно и прекрасно, да, изузев онога што поседуу бестелесна биа,
надмаша све што се може замислити. Стога и они кои су обузети страшу често могу погодити мисли у
душама других уди, захваууи своо велико убави према има, нарочито ако сами нису огрезли у
телесне правштине. Ономе што е невештаствено ништа ние тако супротно као оно што е
вештаствено! Нека читалац одатле сам изведе закучак.
Гатае [11] се код оних што живе у свету противи вери у Божии промисао, а код нас [т. монаха] - духовно
мудрости. Душевно немони уди у телесним (1036) тегобама, опасностима и споним искушеима
треба да виде бригу коу Господ води о има; савршени е то видети у доласку Духа и умножавау
благодатних дарова.
Постои демон кои нам прилази чим легнемо у постеу, и кои нас обасипа злим и нечистим мислима,
како бисмо, онако троми, не наоружавши се против их молитвом, заспали са правим мислима, те
саали праве снове.
Постои едан дух, звани "претеча", кои нас прима одмах по буеу, и пра наше прве мисли. Посвети
првине дана свога Господу: дан е припасти ономе кои га први добие. едан одличан подвижник
саопштио ми е мисао коа заслужуе да се спомене: "По раноме утру а ве унапред знам како е ми
читав дан протеи".
Много е путева побожности, као што е и много путева пропасти. Зато се често дешава да она пут кои е
за едног човека добар, другоме не одговара, премда е намера и едног и другог угодна Господу.
Када се наемо у искушеу, демони се боре да кажемо или учинимо нешто безумно. Ако, пак, не могу да
нас савладау, прикрадау се тихо и неприметно нам у душу убацуу фарисеску захвалност Богу (уп.
Лк.18,11).
уди кои мисле на оно што е горе, на небу, горе и одлазе своом душом по смрти своо. А они кои
мисле само на оно што е доле, доле и одлазе. За душе кое се раздваау од тела, не постои неко трее,
среде место.
Само е една творевина Божиа [т. душа] добила бие у нечему другоме, а не у себи само. Чудно е,
онда, како она може да постои ван онога у чему е добило бие?
Побожне кери се раау од побожних маки. А отац самих маки е Господ. Не би било неосновано
применити исто начело и на оно што е супротно реченоме.
Кукавица нека и не улази у борбу - нареуе Мосие (или тачние - Бог, уп. Пон.Зак.20,8; Суд.7,3) - да не
би последа прелест душе била гора од првога пада тела. И право е!
Светлост за све удове тела су телесне очи. А мислена светлост за све божанске врлине есте
расуивае.
б) О превасходном расуивау
(1056) Као што жедан елен жуди за изворима шумским (Пс.41,2), тако и монаси жуде за разумеваем
свете вое Божие. Осим тога, они желе да знау и када се са том воом меша наша сопствена воа, а
када, пак, дествуе воа противна вои Божио.
129
Пред нама е задатак да пишемо опширно о многоброним питаима коа ние лако решити: кое смо
подвиге (1057) дужни извршити без икаквог оклеваа и опомене (према ономе кои рече: "Тешко ономе
кои одлаже из дана у дан и од времена до времена!"), а кое, опет, треба да обавамо с обзиром на
околности и уз свестрано разматрае (као што саветуе она што е рекао: Ратоваеш саветууи се
/Прич.,24,6/, и ош: Све нека бива благообразно и уредно /1.Kор. 14,40/).
ер, не могу сви, понавам, не могу сви брзо и здраво просудити ова тешка питаа. То често испоава
чак и она богоносац, кроз кога е Дух говорио, молеи се понекад: Научи ме да вршим воу Твоу, ер си
Ти Бог мо (Пс.142,10), а понекад опет: Води ме ка истини Твоо (Пс.24,5), и опет: Покажи ми, Господе,
пут коим у ии, ер Теби предаем душу своу (Пс.142,8) од сваке овоземаске бриге и сваке страсти.
Сви кои хое да упознау воу Господу, треба да напре умру у самима себи. Затим треба да се
помоле Богу са великом и искреном простодушношу, да са смиреним и недвоумним срцем упитау оце
или брау, и да ихове савете приме као да долазе из уста Божиих, чак и ако е оно што они кажу
супротно иховом расуивау, па чак и ако упитани нису толико духовни. Бог ние неправедан па да
допусти да се преваре душе кое су се са вером и безазленошу подвргле савету и суду ближега, чак
ако би и неразумни били они коима су се обратили с питаем. Кроз их би у томе случау говорио сам
невештаствени и невидиви Бог.
Пуни су великог смиреноума уди кои се без двоумеа придржавау горе споменутог правила. Неко
е дошао чак до тога до своу муку повери струнама псалтира (уп. Пс.48,5). Замисли, меутим, колика е
разлика измеу словесног ума и мислене душе, с едне стране, и бездушних звукова едног музичког
инструмента, с друге стране!
Многи уди кои, у намери да самостално доу до познаа вое Божие, нису постигли горе наведено
добро тако савршено и лако (будуи да су покушали да сами по себи и сами у себи схвате шта е угодно
Господу), саопштили су нам врло многа и различита мишеа о томе питау. Неки, дакле, од их, кои
су испитивали воу Божиу, одврааху своу мисао од сваке пристрасности према овом или оном савету
душе (хоу да кажем: и према ономе кои побууе на одреено дело и према ономе кои се противи), те
сво ум, обнажен од сопствене вое, представаху Господу у ватрено молитви током неколико
одреених дана. И успевали су да сазнау воу егову или тако што е сам умни Ум са иховим умом
умно разговарао, или тако што е из душе савршено ишчезавала помисао на едну од оних могуности
опредееа. Други су закучили да е дело кое чине Божие по мукама и тешкоама на кое би наишли
пошто би га се прихватили, сагласно речима апостола: Хтедосмо дои к вама - бар а Павле неколико
пута - и (1060) спречи нас сатана (1.Сол.2,18). Неки, су напротив, по неочекивано помои Божио у
извршеу [одрееног] дела осеали егову богоугодност, сеауи се речи: Свакоме кои реши да чини
добро, помаже Бог (уп. Рим.8,28).
Ко е просвееем у себи стекао Бога, долази до познаа вое Божие на други начин (т. молитвом),
како у оним случаевима када се ради о хитним стварима, тако и кад ствар ние хитна, и то без
закашеа.
Колебати се при доношеу одлуке, и остати дуго неодлучан, есте знак непросвеене и славоубиве
душе.
Ние Бог неправедан, па да закуча двери милосра пред онима кои са смиреем куцау на их.
У свим нашим делима, како хитним тако и оним кое треба одлагати, Господ испитуе нашу намеру. Све
што е чисто од пристраша и сваке правштине, и чини се искучиво ради Господа, а не ради било чега
другога - урачунае нам се у добро, макар и не било сасвим добро. Испитивае, пак, онога што е изнад
нас ние безопасно. Суд Господи о нама е несхватив.
Господ често промислитески хое да сакрие своу воу од нас, знауи да бисмо се оглушили о у
када бисмо е разумели, и тиме самима себи нанели ош веу штету.
Право срце е слободно од шаренила ствари, и безопасно плови на броду безазлености.
Има уначких душа кое се прихватау подвига што превазилазе ихову мо, покренуте убаву и
смиреношу срца. А има и гордих срца, коа чине исто. Често баш наши неприатеи хое да
предузимамо оно што е изнад наших мои, како бисмо, не постигнувши никаквог успеха, оставили чак и
она дела коа одговарау нашим способностима, и тако се начинили предметом иховог изругиваа.
Видео сам и уде, немоне душом и телом, кои се због мноштва грехова подухватаху подвига кои су
130
превазилазили ихове снаге, и кои не издржаваху. а им рекох да Бог процеуе покаае по мери
смиреа, а не по мери труда.
Понекад е узрок краег зла васпитае; понекад - дружее са равим удима. Но, често е за пропаст
душе довона ена сопствена посуновраеност. Ко живи у пустии, ко се одвоио од света, избавио се
од прва два, а можда и од треег зла. Ко е подложан треем злу, рав е на сваком месту, будуи да
нема сигурниег места од неба.
Када нас неверни или кривоверни уди злонамерно нападну, опоменимо их еданпут, двапут, па
прекинимо. А када се ради о удима кои хое да науче шта е истина, не смемо се ни до века уморити
излазеи у сусрет ихово жеи. Уосталом, и у едном и у другом случау треба да поступимо према
чврстини нашег срца.
Веома е неразуман човек кои диже руке од себе слушауи о натприродним врлинама светих. Напротив,
оне те кроз трисвето смирее набое уче како да ош бое упознаш самога себе, и како да у себи
откриеш свое слабости.
Има нечистих кои су гори од других. Они се не задовоавау тиме да само на нас наведу на грех, ве
нам саветуу (1061) да и друге увучемо у зло, како би нам и казна била тежа.
Знао сам едног човека кои е своу раву навику пренео на другога. Потом е дошао к себи, почео се
каати и одвикао се од зла. Но, како е егов ак у злу наставао да греши, покаае егово остаде без
икакве вредности.
Велико е, заиста велико и тешко лукавство демона, и мало е уди кои га могу видети. Мислим, чак, да
га ни то мало уди не види у потпуности. Зашто да баш онда када смо сити и пресити - бдимо
трезвоумно, а када постимо и мучимо се - сан нас на нажалоснии начин савлауе? Зашто да будемо
тако хладни када се одаемо безмолвиу, а да се испуавамо умилеем - када живимо са другима?
Зашто да будемо кушани у сну управо онда када гладуемо, а када се наситимо - остаемо без искушеа?
Зашто да у оскудици будемо тако смрачени и без умилеа, а када пиемо вино - весели и ганутиви?
Ко е у стау, нека то у Господу обасни непросвеенима. Ми ништа од свега тога не разумемо. Можемо
реи само то, да ова промена не долази увек од демона, ве и од седиеа душе са правом и
лакомом дебином [т. телом], коа нам е дата и са коом смо (не знам како) споени.
Помолимо се Господу искрено и смирено да бисмо разумели све поменуте непомиве обрте. Па ако и
после молитве ош дуго времена будемо осеали у себи исто дество, знаемо да се не ради о деству
демона, ве о само природи. А често и Божански промисао хое да нам учини добро управо кроз оно што
е противно нашим тежама, ломеи свим средствима наш понос.
Опасно е залазити у дубину Суда Божиег. Такви радозналци плове на броду гордости.
Неко е еднога човека кои е имао дар посматраа упитао зашто е Бог извесне уде украсио
благодатним даровима и чудесима иако унапред зна за ихов грех? А он рече: "Да би и остале духовне
уде учврстио, да би показао слободу вое човека, као и да би оне кои и поред толиких дарова падну
начинио неодбраивим на своме Страшном суду".
ош несавршени закон каже: Пази на себе (Пон.Зак.15,9). А Господ нам, као више него савршен,
препоручуе да водимо рачуна и о поправци брата рекавши: Ако ли ти згреши брат тво, и тако дае
(Мт.18,15). Ако е укор тво чист и смирен, ако се, бое реи, ради о добронамерно опомени, онда не
избегава да чиниш што Господ заповеда, нарочито према онима кои хое да те послушау. Ако, пак, ош
ниси достигао та ступа, испуава бар старозаветни закон.
Не чуди се ако ти и приатеи постану неприатеи због тога што их опомиеш. Површни уди су оруе
демона, нарочито против оних кои се демонима супротставау.
(1064) Много ме чуди една ствар у нама: зашто се ми лакше и брже приклаамо страстима, иако нам у
остваривау врлина помаже и Бог свемогуи, и анели, и свети, а у супротном искучиво лукави демон!
О томе нисам у стау, нити желим да говорим подробно.
Ако све што е створено остае онаквим каквим е створено, како а онда могу бити (како вели велики
Григорие) и образ Божии и помешан с блатом [12]?! Створено бие, пак, кое е постало друкчие него што
е било створено, свакако е жудети за своим првобитним стаем. Стога сваки човек треба да употреби
сва средства како би ова прах уздигао и тако реи устоличио на престолу божанском.
131
Нико, дакле, не сме да се одриче од овог пеаа: пут е слободан и врата су отворена. Слушае о
врлинама духовних отаца подстиче ум и душу на ревност. А слушае ихових поука есте светика у
тами, повратак заблуделих, прогледае слепих. Човек кои има дар расуиваа, нашао е здраве и
уништио болест.
Човек се [обично] ситним, безначаним стварима диви из два разлога: или услед краег незнаа, или
ради смиреноума, величауи и хвалеи оно што ближи ради.
Треба да се боримо не само бранеи се од демона него и нападауи их. Ко се само брани, понекад
победи, а понекад и сам буде побеен. А ко напада, увек прогони неприатеа.
Ко е победио страсти, убио е демоне: претварауи се да има страсти кое у ствари нема, он свое
неприатее доводи у заблуду и остае спокоан.
Претрпевши увреду, едан брат остаде потпуно миран у срцу, и помоли се у себи; потом ипак започе
плакати због тога што су га увредили, скривауи свое бестраше привидном страшу. Други едан брат
се правио да жуди за првенством, иако га уопште ние желео. Како да ти представим чистоту човека кои
у авну куу уе тобож ради греха, а блудницу приведе подвижништву [13]? едноме безмолвнику, неко
рано изутра донесе грозд. По одласку посетиоца он навали на ега и поеде га без икаквог апетита,
претварауи се пред демонима да пати од угааа стомаку. Други монах се, опет, изгубивши неколико
гранчица за плетее корпи, целог дана правио тужним због губитка. Таквим подвижницима потребно е
велико трезвоуме, како не би, у намери да се наругау демонима, и сами били изложени иховом
подсмеху. То су заиста уди за кое неко рече: Као варалице и као истинити (2.Кор.6,8).
(1065) Ко жели да Господу представи чисто тело и чисто срце, треба да се држи безгнева и уздржаа.
Без ове две врлине, сав наш труд е узалудан.
Као што очи различитих уди различито виде бое, тако су и озареа мисленог Сунца [т. Бога] у души
многоброна и различита. едно долази од телесних суза, а друго од суза душевних, едно преко телесних
очиу, а друго преко очиу умних, едно од слушаа речи, а друго у радости коа настае у души, едно од
безмолвиа, а друго од послушности. Уза све то, постои и озарее кое на неизрецив и неописив начин
ум у светлости представа Христу.
Постое врлине, а постое и маке врлина. Разборит човек се навише труди да стекне врлине кое су мака
осталих. Сам Бог, сопственим деством, учи таквим врлинама, док су учитеи оних врлина кое се од их
раау многоброни.
Треба да пазимо да пост не потремо дугим спаваем. То могу да учине само безумни, као и у супротном
случау. Виао сам одважне подвижнике кои су по неко нужди морали мало попустити стомаку, али су
зато одмах свеноним стааем мучили свое бедно тело. На та начин су га научили да се с радошу
клони ждераа.
Демон среброуба се жестоко бори са онима кои су се добровоно одрекли имаа. Не успевши да их
савлада, он им указуе на тужан живот сиротие, како би их навео да од равнодушних за тварна добра
поново постану вештаствоубиви.
Када клонемо духом, не треба да престанемо да се подсеамо на заповест коу е Господ дао Петру, т.
да се гренишку прашта седамдесет пута седам (уп. Мт.18,21-22). Ко е другоме дао такву заповест, без
суме е и сам несравено више учинити. Када се, пак, почнемо поносити, не треба да престанемо да
размишамо о ономе што е речено: Кои сав духовни закон одржи а сагреши у едноме (т. страшу
гордоума), крив е за све (ак. 2,10).
Постое и такви зли и завидиви духови, кои са умишаем напуштау свете подвижнике да би их
лишили прилике да се боре и победе, и тиме онемогуили да заслуже победнички венац.
Блажени миротворци (Мт.5,9). То нико не спори. Но, а сам видео и блажене ратотворце. Измеу неке
две особе постоала е блудна веза. А едан врло мудар и веома искусан човек посваа их меу собом,
оклеветавши свакога од их пред другим како га наводно авно вреа пред удима. Тако е ова мудар
човек удском досетивошу успео да сузбие злобу демона и изазове мржу, коа е раскинула блудну
везу.
Може се една заповест нарушити да би се друга извршила. ер, видех младе уде кои беху предани
едан другоме по Богу. Да, меутим, не би саблазнили друге и повредили савест ихову, они се
договорише да се за извесно време одвое едан од другога.
132
Као што е свадба супротна погребу, тако се не могу сложти ни гордост и очаае. Но, ипак е, услед
лукаве делатности демона, могуе у истом човеку у исто време видети и едно и друго.
Постое извесни нечисти демони, кои нам, док смо ош (1068) почетници, тумаче Свето Писмо. То
навише воле да чине славоубивим срцима, а поготову удима кои су учили светске науке, да би их,
варауи их мало по мало, вргнули у ерес и богохулство. Ту теологиу (богослове), бое реи
теомахиу (богоборство) демона, препознаемо по узнемиреу и неко збркано и нечисто радости коа се
у тим тренуцима ава.
Све што е створено, од Творца е примило ред и почетак. Извесна створеа су примила ош и
завршетак. Но, врлина има безграничну границу. ер, псалмопевац каже: Видех кра свему коначном, али
е Твоа заповест, Боже неизмерно широка и безгранична (Пс.118,96). Ако неки добри делатеи полазе
од силе делаа ка сили сагледаваа, и ако убав никада не престае (Пс.120,8; 1.Кор. 13,8), ако Господ
чува улазак страха твог и излазак убави твое (Пс.120,8), онда е асно да убав нема граница и да ми
никада неемо престати да растемо у о, и у садашем и у будуем животу, примауи у светлости
Божио светлост богопознаа. То што кажемо многим удима може изгледати чудно. Меутим, то ипак
логички произлази из свега што смо до сада, блажени оче, говорили. Не бих се усудио тврдити да
духовна биа не доживавау никакав напредак; напротив, тврдим да она свагда расту из славе у славу,
из знаа у знае.
Немо се чудити што демони често и добре мисли убацуу у нас, да би им се потом сами супротставили.
Ци е наших неприатеа да нас убеде како су им познате и наше наскривение мисли.
Немо бити одвише строг судиа удима кои на речима проповедау велике ствари, док су на делу лени.
Корист коу доносе ихове речи често надокнауе недостатак дела. Немамо сви све у сасвим исто мери:
неки су бои на речима него на делу, а други, опет, бои на делу него на речима.
Бог ние створио, ни саздао зло. Стога су у заблуди извесни уди кои тврде да су неке страсти у удско
души природне. Они не знау да смо ми природна своства душе претворили у страсти. На пример, ми по
природи имамо семе за раае деце, али смо га искористили за блуд. По природи е у нама и гнев - али
против змие, а ми смо га употребили против ближега. У нама е ревност - да ревнуемо за врлине, а ми
на зло ревнуемо. Природно е да душа жуди за славом, али за оном на небу. Природно е и поносити се,
али у односу на демоне. Исто тако е природно и радовати се, али Господу и среи свог ближег. Добили
смо по природи чак и злопамее, али само према непритеима душе. Добили смо и жеу за храном,
али то не значи да треба бити облапоран.
(1069) Одважна душа изазива демоне: више борбе - више небеске славе! Она ратник кои у борби не
буде раен, свакако ни венцем славе нее бити увенчан; а онога кои не клоне због грехова у кое пада,
анели е похвалити као правог ратника.
Одлежавши у земи три нои, неко устаде на свагда. Ни човек кои остане победник у три различита
часа [14], нее умрети. Ако по промислу Божием, после изласка у нама, сунце позна залазак сво, без
суме е оставити таму и настае но. У ту но дои е к нама диве звери кое су нас пре тога биле
оставиле, као и шумске звери (трновитих страсти), ричуи, да у би у нама зграбиле наду, тражеи од Бога
храну своу, т. да еду од наших страсти било кроз помисли или кроз дело. Када се, меутим, у нама
поново, из тамне дубине смиреа, роди Сунце, звери е се повуи у своу шуму и скрити у своа легла, т.
у сластоубива срца, а не у нас [15]. Тада е демони реи едан другоме: Господ е баш запео да им
опет учини милост! А ми емо им реи: Велику ствар нам учини Господ: весели смо због тога
(Пс.125,2; 3).
А ви, прогаани чуте: Гле, Господ седи на облаку лаку (т. на облаку душе коа се уздигла изнад сваке
земне жее), и дои е у Египат (у срце кое е ве гресима замрачено), и уздрмае се идоли руком
начиени (нечисте помисли ума) (Ис.19,1).
Премда свемогу, Христос телесно бежи од Ирода: нека се науче, дакле, нагли уди да се без потребе
не бацау у искушеа. ер, каже, не да да ти се нога оклизне - па ни анео кои те чува нее
задремати (Пс. 120,3). Са унаштвом се преплие охолост, као са кипарисом такозвани смилакс [16].
Наша стална дужност мора да буде да ни на часак не помислимо да поседуемо било какву врлину.
Напротив, бриживо испитууи своство врлине, треба да размотримо да ли е стварно имамо. Тада
емо без суме дои до закучка да те врлине у нама и нема. Непрестано испиту и обележа страсти,
па еш схватити да си их пун. Налазеи се у болести, ми их не можемо распознати, било због немои
133
наше, или због тога што се грешна навика у нама дубоко укоренила.
Бог цени човека према егово намери. Али, када се ради о ономе што смо у стау учинити, Он
човекоубиво тражи и дела. Велики е она човек кои не пропушта да учини штогод е у егово мои.
Веи е она човек кои се у смирености своо прихвата и онога што превазилази егове мои.
Демони нас често спречавау да чинимо оно што е лакше (1072) и што е за нас набое, а подстичу нас
да предузимамо оно што е теже.
Налазим да се осиф прослава због тога што е побегао од греха, а не због тога што е испоио
бестраше (уп. Пост.39,6-20). Ми, пак, треба да испитамо у коим и каквим околностима бежае од греха
доноси човеку венац. Друга е ствар бежати од сенке; бое е трчати у сусрет сунцу.
Када падне мрак, уди се спотичу. Спотаи се, значи пасти. Пасти, значи умрети.
Опиени вином често се трезне водом. Опиени страстима, трезне се сузама.
Друга е ствар узнемирее, друга - расеаност, а друга - слепило. Прву лечи уздржае, другу безмолвие,
а треу послушност и Бог кои е постао послушан (уп. Фил.2,8).
Два места у коима се чисте земаске ствари, могу нам послужити као одличан пример онога што чисти
оне кои мисле на небеско. Вуновлачара е [слика] општежиа по Господу, кое скида са душе сваку
правштину, неравнину и наказност. Отшелништво е, пак, нека врста боаинице за оне кои су се
очистили од похоте, злопамеа и гнева, па онда прешли у безмолвие.
Неки веле да е падае у исти грех последица недостатка одговарауег и сразмерног покааа. Но,
треба испитати: да ли се сваки човек кои не пада у исте грехе самим тим ве и достоно покаао? Неки
падау у исте грехе због тога што су свое рание падове предали дубоком забораву, или због тога што у
своме сластоубу замишау Бога човекоубивим [чак и када се ради о односу према греху и злу],
или због тога што су дигли руке од свога спасеа. Не знам, нее ли ме неко прекорити ако кажем да они
више нису ни способни да свежу неприатеа свог, будуи да е велика мо навике коа их тиранише.
Требало би ош испитати зашто душа, будуи бестелесна, не може да види духове кои о се авау
онакви какви су по своо природи, премда су исто тако бестелесни као она. Ние ли то, можда, последица
спрезаа душе с телом, спрезаа кое разуме само Она кои е душу с телом везао?
Као да е хтео нечему од мене да се научи, едан мудар човек ме едном приликом упита: "Реци, молим
те, реци, кои духови кроз грехе смируу, а кои узносе ум?" Пошто нисам знао шта да одговорим, и пошто
сам заклетвом потврдио свое незнае, она кои е од мене хтео да се научи рече, поучавауи ме: "У
неколико речи у ти дати квасац за расуивае, а онда ти препуштам да сам испиташ с трудом. Зли дуси
блуда, гнева, прождривости, униниа и спаваа немау особину да подижу нос нашег ума, а зли дуси
среброуба, властоуба и многоговоривости, као и многи други, имау обича да едноме злу
додау и друго, т. гордост. Демон осуиваа е сличан последим дусима".
Ко оде у посету световацима, или их прима код себе, па сат или дан после растанка с има буде
погоен стрелом жалости (уместо да се радуе што се извукао из клопке), доживео е да буде исмеан или
од стране таштине или од блуда. (1073) Пре свега треба да испитамо одакле ветар дува, да не бисмо
развили едра у супротном смеру.
Са убаву пази на старе подвижнике, кои су измождили тело свое подвигом, пружауи им могуност
да се мало и одморе. Младе уде кои су душу своу измождили гресима, натера да се уздржавау, учеи
их да мисле на вечне муке.
Као што сам на другом месту ве рекао, немогуа е ствар да се у самом почетку подвига одеданпут
очистимо од стомакоугааа и славоуба. Али, не треба се против славоуба борити -
прождривошу: код почетника победа над стомакоугааем раа таштину. Напротив, против
стомакоугааа се ваа борити постом. ер, долази час, а за оне кои хое ве е и настао, да Господ и
ту страст покори под ноге наше.
Младе и старе кои ступау у општежие, не нападау исте страсти. ер, они често имау сасвим супротне
болести. Због тога блажена смиреност и есте блажена, ер и код младих и код старих покаае чини
чврстим и моним.
Нека те не збуни ово што у ти сад реи: ретке су, мада постое, душе праведне и искрене, слободне од
зла, лицемерства и подмуклости, душе коима е сасвим неприатно да живе заедно с удима, кое из
134
безмолвиа, са своим духовним воом, као из тихог пристаништа могу узаи на небо, и коима ние
потребно да искусе немир и саблазни општежиа.
Блуднике могу излечити уди, покварене - анели, а горде - само Бог.
Препустити ближем кои дое код нас да чини све што хое и при свем том показати убазно лице
често представа израз убави.
Треба испитати: како, и докле, и када, и да ли каае због добра уништава само добро исто онако као
што каае због зла уништава зло.
Потребно нам е велико расуивае [да бисмо знали] када, у коим случаевима и докле смо дужни да
одолевамо и да се боримо са оним што сачиава страсти. Може се понекад, због свое слабости,
претпоставити и бекство, да не би дошло до коначне погибие. Погледамо добро и пазимо (можда емо у
свое време, едном, мои и горчином да истребимо жуч) [да бисмо сазнали] кои демони изазивау
гордост, а кои нас смируу, кои нас чине хладнима, а кои нас теше, кои са собом доносе мрак, а кои
само привидно светлост, кои нас чине тромим, а кои препреденим, кои нас праве тужним, а кои
радоснима.
Не треба се много чудити кад видимо да смо на почетку монашког живота много више подложни
страстима него када смо живели у свету. Потребно е да се напре испое сви узроци наше болести, па
да тек онда постанемо здрави. Можда су те звери била сакривене негде у нама, а да их ми нисмо ни
приметили.
Када се догоди да они кои се приближавау савршенству претрпе пораз од демона ма у чему ситноме,
треба сместа да предузму све мере како би неприатеима своим стоструко наплатили за пораз.
Када е тихо време, ветрови покреу само површину мора, а други пут - и саму дубину морску. Тако е и
са ветровима страсти. ер, код страсних уди они таласау и надубе осеае срца, а код оних што су
ве напредовали - (1076) само површину ума. Ови други одмах и осете уобичаену тишину своу, будуи
да е унутрашост ихова остала нетакнута.
едино савршени могу увек у своо души распознати кое су мисли од савести, кое од Бога, а кое од
демона. ер, демони нам спочетка не подмеу само противне ствари. Због тога ова проблем и есте
неасан.
Телесним очима гледа тело, а мисленим и невидивим гледа срце.
в) Кратко возглавее претходних поука
(1084) Чврста вера е мака одрицаа. Шта е супротно, асно е!
Непоколебива нада представа врата кроз коа у човека улази беспристрасност. Шта е супротно, асно
е!
убав Божиа е узрок туиноваа. Шта е супротно, асно е!
Потчиавае се раа од самоосуиваа и чеже за духовним здравем.
Уздржае е мака здрава. Мака уздржаа е помисао на смрт и трана успомена на жуч и оцат Господа
и Бога.
Помоник и узрок целомудрености е безмолвие, а пост гаси ога телесне пожуде.
Противник равих и срамних помисли есте скрушеност срца. Вера и туиновае су смрт среброуба.
Самилост и убав предае за ближег и само тело.
Усрдна молитва е пропаст за униние.
Сеае на Суд Божии раа ревност.
Лек од гнева е убав према понижеу. А поае, састрадалност и добровоно сиротовае су
задавее туге.
135
Беспристрасност према чулноме значи сагледавае умнога. (1085) утае и безмолвие су неприатеи
таштине: но, ако живиш у заедници, користи понижее.
Видиву гордост лече жалосне околности, а невидиву Она кои е одвека невидив.
елен е господар свих видивих змиа, а смирее - свих мислених.
Свака поава у природи може одлично да нас поучи духовноме. Као што змиа не може да свуче са себе
стару кошуицу ако се не провуче кроз тесну рупу, тако ни ми не можемо одбацити старе навике, стару
кошуицу душе и плашт старог човека, уколико не проемо тесним и узаним путем поста и понижеа.
Као што одве дебеле птице не могу летети високо, тако се ни човек кои мази тело не може попети на
небо [17].
Исушено блато више не годи свиама. Ни увенуло тело више не привлачи демоне.
Као што превелика количина цепаница често загуши и угаси пламен, производеи много дима, тако и
прекомерена туга често душу чини задименом и мрачном, и пресушуе изворе суза.
Слеп стрелац е неспособан, а ученик кои воли да одговара - пропада.
Као што прекаени челик може да изоштри некаено гвоже, тако и ревносни брат често спасава леног.
Као што аа, загревана под крилима птице, оживуу, тако и неисповеене помисли прелазе у дело.
Као што се кои утркуу да престигну едан другога, тако и у добром братству монаси подстичу едан
другога на усавршавае.
Као што облаци сакривау сунце, тако раве мисли помрачуу и погубуу ум.
Као што осуени на смрт кога воде на извршее казне не говори о позоришту, тако ни она кои искрено
плаче никада нее угаати стомаку.
Као што сиромаси кои виде царске ризнице ош више осеау свое сиромаштво, тако и душа коа чита о
великим врлинама отаца свакако постае смирениа у своим мислима.
Као што се гвоже и против свое вое покорава магнету, тако се и уди, огрезли у злу, покоравау
своим тиранским навикама.
Као што уе стишава море и против егове вое, тако и пост гаси пожуде тела, чак и онда када се оне
мимо наше вое распале.
Као што се притешена вода пее у вис, тако често и (1088) душа, притиснута несреом, кроз покаае
узлази к Богу и спасава се.
Као што се човек кои носи аромате и нехотице открива мирисом, тако се и она кои Духа Господег има
у себи препознае по речима и по смирености своо.
Као што ветрови усталасау океан, тако и гнев, више од свих осталих страсти, узбурка разум.
Као што човек на основу самог слушаа баш много не жели да проба оно што ние и своим очима видео,
тако и уди чистога тела имау у своо неискусности велико олакшае.
Као што се лопови не усууу лако да доу на место где виде да лежи царско оруже, тако ни мислени
разбоници не могу тако лако да покраду онога кои е уз срце, као стражу, поставио молитву.
Као што ватра не производи снег, тако ни човек кои иште земаску славу нее примити небеску.
Као што една варница често изазове велики шумски пожар, тако и едно едино добро дело може да
изглади мноштво великих грехова.
Као што без оружа ние могуе уништавати диве звери, тако се ни без смиреа не може стеи
безгневе.
Као што се, по природи, не може живети без хране, тако се човек до краа живота не сме ни на часак
предати нехату.
Као што зрак сунца, кои кроз прозор уе у куу, све осветава, тако да се може видети и наситнии трун
прашине што лебди у ваздуху, тако и страх Господи кои уе у срце, показуе све егове грехе.
136
Као што се ракови лако лове због тога што се креу час напред час назад, тако и душа коа се час смее,
час плаче, а час наслауе, не може имати никакве користи.
уди на спавау могу бити лако покрадени: исто важи и за оне кои се подвизавау у близини света.
Као што човек кои се бори са лавом гине оног часа кад од ега одвои поглед, тако и она кои се бори са
сопственим телом страда чим му да одмора.
Као што се они кои се пеу трулим лествама излажу опасности да падну и да се сломиу, тако су и свака
част, и слава, и власт, супротни смиреноуму.
Као што е немогуе да гладан човек не мисли на хлеб, тако е немогуе да се спасе она кои не
помиша на смрт и Божии Суд.
Као што вода може избрисати слова, тако и сузе могу избрисати грехе.
Као што слова, у недостатку воде, бришемо и другим средствима, тако и душе кое немау суза изглауу
и одстрауу свое грехе туговаем, уздасима и дубоком сетом.
Као што много убрета производи много црва, тако и велика количина хране изазива многе грехе, раве
мисли и снове.
(1089) Као што човек коме су ноге оковане не може лако да хода, тако се ни они кои гомилау паре не
могу попети на небо.
Као год што се свежа рана лако да излечити, тако и запуштене ране у души тешко зацеуу, премда се и
могу излечити.
Као што мртвац не може да хода, тако ни очаника ние могуе спасти.
Ко каже да има праву веру, а у исто време греши, подсеа на лице кое нема очиу.
Ко нема вере, а чини можда по неко добро дело, личи на човека кои црпе воду и сипа е у разбиени суд.
Као што брод кои има доброг крманоша, уз Божиу помо, безбедно стиже у луку, тако и душа коа има
доброг пастира лако узлази на небо, макар и многа зла рание починила.
Као што човек кои нема водича лако залута, ма колико био паметан, тако и она кои потпуно сам иде
монашким путем лако пропада, макар поседовао и сву мудрост света.
Ко има слабо тело, а иза себе има тешке грехе, нека иде путем смиреа и онога што му е своствено. За
ега не постои други пут к спасеу.
Као што човек кои болуе од неке дуготране болести не може у едном тренутку постати здрав, тако се ни
страсти, па чак ни само една од их, не могу одеданпут савладати.
Одмерава ачину сваке страсти и сваке врлине у себи, па еш знати да ли напредуеш.
Велики губитак трпе они кои меау злато за блато: исто се дешава и онима кои испоавау и изводе
духовне подвиге ради тварних добитака.
Многи су одмах примили опрошта грехова. Али, бестраше нико ние стекао одмах. За ега е неопходно
и много времена, и много труда, и милост Божиа.
Испитамо кое нам зверке или птице наносе штету у доба сетве, кое у доба рашеа, а кое у доба
жетве, да бисмо ставили и одговарауе клопке.
Као што нема оправданог разлога да човек дигне на себе руку само зато што има вруицу, тако ни до
последег издисаа не треба очаавати.
Као што би било нечасно да неко ко е сахранио свог оца одмах по повратку са погреба оде на свадбу,
тако ни онима кои плачу због своих грехова не одговара да траже од уди било какву част, или
спокоство, или славу у садашем животу.
Као што се станови граана разликуу од обиталишта (1092) осуеника, тако и живот поканика треба да
буде различит од живота невиних.
Као што цар не отпушта из воске воника кои у рату задобие тешке ране на лицу, ве га, штавише,
унапреуе, тако и небески Цар увенчава славом монаха кои трпи велике невое од демона.
137
Осеае душе е ено природно своство, а грех е егово мрцварее.
То осеае доводи или до престанка или до смаиваа зла. А саосеае е плод савести. Савест, пак,
есте глас и прекор нашег анела чувара, кои нам е ош приликом крштеа додеен. Због тога се
некрштени и не муче толико у своо души због своих злих дела, ве само некако слабо.
Умаее зла има за последицу уздржавае од зла. Уздржавае од зла е почетак покааа. Почетак
покааа, пак, есте почетак спасеа. А почетак спасеа е добра воа.
Добра воа раа труд. А почетак труда су врлине. Почетак врлина - цват. Цват врлине - делае.
Пород врлине е навика. Плод и пород упорне бриге о своо души е обича. Од ега се раа чиее
добра. А чиее добра е мака страха Божиег.
Страх Божии раа држае заповести, како небеских тако и земаских. Држае заповести е знак
убави. А почетак убави е огромна смиреност.
Огромна смиреност е кер бестраша. А стицае бестраша е пуноа убави, или коначно усеее
Бога у оне кои су кроз бестраше постали чисти срцем. ер, они е Бога видети (Мт.5,8). ему слава
кроза све векове. Амин
НАПОМЕНЕ:
1. Свети ован Раитски сматра да Лествичник мисли на стомакоугаае, среброубе и
славоубе, над коима е Христос у пустии однео победу (Scholia in Сlimacum, сар. XX, Мigne,
Р. G., 88,1238 В).
2. Илиа Критски сматра да се то односи на аву Леона (Схол. 7, соl. 1037). То мисли ве и свети
ован Раитски. Леон се спонтано изложио смрти да би спасао едног брата монаха. Но, свети
ован Раитски додае да би се то могло односити и на еднога официра у Коринту кои е свесно
изабрао мучеништро, само да спасе едну девоку (Хришанку?) од обешчашеа (Scholia in
Сlimacum, сар. XX, Мigne, Р. G., 88,1238 С). 0 ави Леону иначе говори ован Мосх, монах и
аскетски писац из VI в., у своме делу Луг духовни.
За време цареваа императора Тибериа (око. 586. године) доосмо у Оазис (западно од Тиваиде
у Египту), где видесмо великог пустиака, по имену Леона, родом из Кападокие. Многи су нам
причали о ему изванредне ствари. Из разговора с им, ми смо видели да е заиста свет човек, и
имадосмо много користи од еговог смиреа, безмолвиа, добровоног сиротоваа и убави
према свим удима. Та поштовани старац нам говораше: "Веруте, децо, а у бити цар!" А ми
ему на то: "Веру ава, Леоне, из Кападокие нико никада ние био цар. И ти узалуд гаиш такве
мисли". А он опет: "Заиста, децо, а у бити цар!" И нико га ние могао убедити да остави те мисли,
ер би он опет говорио: "а у бити цар!" И после извесног времена, дооше варвари (Мазики),
опустошише целу зему, продреше и у Оазис и побише многе пустиаке, и неке одведоше у
ропство. Меу заробеницима беаху: ава ован (чтец Велике цркве цариградске), ава Евстатие
из Рима и ава Теодор, кои биху болесни. Кад их заробише, ава ован рече варварима: "Водите
ме у град. Измолиу од епископа да вам да за нас 24 златника". едан варварин га поведе у град,
те ава ован оде до епископа. У граду се наоше и ава Леон и неки други оци, кои не беаху
задржани. Ава ован, дакле, дое к епископу, и поче га молити да за их да златнике варварину.
Но, епископ не имааше више од 8 златника. Понудише их варварину, али он не узе, говореи:
"Или 24 златника или монаха!" Присиени, они дадоше варварину аву ована, кои плакаше и
ридаше. Варварин га одведе у сво шатор. После три дана, узевши 8 златника, ава Леон оде у
пустиу к варварима, и моаше их овако: "Узмите мене и 8 златника, а их пустите, ер су
болесни и не могу да вам служе. их ете ви убити, а а сам, ето здрав, па у вам служити".
Варвари узеше ега и 8 златника, и пустише три заробеника. Ава Леон иаше с варварима
138
донекле, па када изнеможе, ови му одрубише главу. На та начин ова свети човек испуни реч
Господу: Од ове убави нико нема вее, да ко душу своу положи за приатее свое (н.15,13).
Тек тада смо ми схватили шта су значиле егове речи: "а у бити цар!" ер, он заиста постаде
цар, положивши душу своу за приатее свое.
(Према примедби аа, у руском преводу Лествице, стр. 26-27. Види такое руски превод Луга
духовног. Троице-Серг. Лавра, 1896, стр. 137-138, као и оригинал на грчком: Ргаtum spirit., 112,
Мigne, Р. G., 87,2976-2977).
3. Наопаснии службеници славоуба: демони и уди кои нас хвале (уп. руски превод Лесгвице
од 1891, стр. 209 у примедби).
4. Набоа азбука: према 24 слова грчког алфабета.
5. Божанско чуло: духовно чуло е у нама, уколико е споено са умом (духом) сваког човека, а ние, у
нама, уколико е покривено страстима и услед тога непознато, без дества (Илиа Критски, Схол.
17, соl. 1040D).
6. Против три страсти - трима врлинама: То су три главне страсти - сластоубе, среброубе и
славоубе. Против их, супротне врлине - уздржае, убав, смирее. Врлина уздржаа
уништава сластоубе; убав уништава среброубе ер представа врлину коа подстиче
човека да све свое дели са онима кои немау; а смирее разара славоубе, ер мрзи удску
славу и не воли да се показуе (Илиа Критски, Схол. 29, соl. 1044 АВ).
7. Одлазе све осим едне: таедна страст коа остае и замеуе све остале, есте, свакако, гордост
(Илиа Критски, Схол. 51, соl. 1048 D).
8. Сагоревано божанским огем: енергиом Духа Светог, или богочежом у срцу (Илиа Критски,
Схол. 52, соl. 1048 D).
9. Учигеи врлина: према Илии Критском, учитеи чистоте су Илиа, ован Претеча и ован
Богослов; кротости - Мосие и Давид; молитве - само Божие Слово (Логос), као и авео кои се
авио Антониу и Пахомиу; поста - опет Мосие и сам Господ (Христос); бдеа - многи, кои су
кроз то стекли и умилее; смиреноума - Божие Слово кое ради нас осироте, Спасите свих,
кои ради нас прими тело наше (Схол. 55, соl. 1049 В).
10.Грех значи - преступити сваку, па и намау заповест; изоставае добра - не чинити и не
вршити дела Божиа; нехат - чинити али немарно; страст - злу и тешко искореиву склоност ка
ономе што души шкоди; пад - падати у невере или у телесне грехе (Илиа Критски, Схол. 73, соl.
1053 СD).
11.Гатае: у ствари, вера у судбину.
12.Велики Григорие: Свети Григорие Богослов, 14. беседа, О сиромаш твоубу.
13.Блудницу приведе подвижништву: то е био ава Серапион (Схол. 12, соl.1077 С).
14.Три различита часа: према едном светом оцу, то би били - час растанка са овоземаским
животом, час аваа пред Богом, и час пресуде на Страшном суду. Према другима, то могу бити
и три врсте искушеа: од стране славоуба, сластоуба и среброуба. Постое и друга
тумачеа (Схол. 21, соl. 1081 А).
15.Алегориска парафраза на 103. Псалам.
16.Смилакс: некаква бршану слична пузавица с белим, као иан миришавим цветовима, коу
су радо узимали за венце (уп. Senc, Gr?ko-hrvatski re?nik, Zagreb, 1910, стр. 852, s.v.).
17.Илиа Критски с правом додае: Срамота е да телоупци и стомакоугодници расправау о
духовним стварима, каогод што е срамота да блудници причау о целомудрености. ер, у пуном
стомаку нема познаа Божиих тани (Схол. 3, соl. 1093 А).
139
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука XXVII
а) О СВЕШТЕНОМ БЕЗМОЛВИУ ТЕЛА И ДУШЕ
(1096) Као неки вечити робови и уговором везане слуге нечистих страсти, ми донекле и
познаемо обмане, методе, заповести и лукавства злих духова кои владау нашом
бедном душом. А има и таквих монаха кои, избавени од ових тирана, просвеууим
деством Духа Светога, одлично познау ихове сплетке. една е ствар, наслуивати о
спокоству здрава - по мукама у болести, а друга - схватити и закучивати какве су
тегобе болести - на основу радости здрава.
Ми се, овако немони, плашимо да вам у ово поуци говоримо о пристаништу
безмолвиа, ер знамо да уз трпезу доброг братства вечито чучи по неки пас, кои
покушава да са е уграби хлеб (т. душу), и да побегне, носеи га у своим чеустима,
како би га на миру (1097) (т. у безмолвиу) прождерао. Да своом поуком не бисмо
направили повод онима кои траже безмолвие [а нису зрели за ега], сматрамо да сада
ние тренутак расправати о миру - са одважним ратницима Цара нашег, кои се налазе
у рату. Реи емо само то, да су венци мира и тишине спремени онима кои се уначки
боре.
Уосталом, ако е по вои, реи емо сад нешто о безмолвиу, колико е потребно за
расуивае, да некоме не би било криво, што, говореи о другим питаима, ово
питае мимоилазимо без и едне речи.
Безмолвие тела е познавае и уреее нарави и чула, а безмолвие душе -
познавае помисли и неукрадива мисао. убите безмолвиа поседуе некакву
уначку и строгу помисао, коа будно стои на вратима срца, и мисли што навауу са
стране - убиа или одбиа. Ко безмолствуе [молитвено тихуе] у осеау срца, разуме
што смо рекли, а ко е ош недорастао - ние окусио и не познае [оно о чему говоримо].
Мудар безмолвник нема потребе за поукама: ега сама дела уче.
Почетак безмолвиа се састои у одбиау од себе свих оних мисли кое узнемиравау
машту. Врхунац, пак, безмолвиа есте - не плашити се вреве демонске, па чак ни пажу
не обраати на у. Безмолвник кои из келие излази телом, али не и духом, постае
кротак и сав е - дом убави. Ко добро размисли пре него што проговори, никада се
нее подати гневу. Оно што е супротно, асно е само по себи.
Безмолвник е човек кои се, и поред све необичности покушаа, труди да у телу води
едну врсту бестелесног живота.
Мачка вреба миша. Тако и мисленог миша[1] вреба мисао безмолвника. Нека ти ово
пореее не буде за одбацивае. У супротном, ош ниси сазнао шта е безмолвие.
Бити потпуно усамени монах ние исто што и живети са другим монахом. Усаменик
има потребе за великим трезвоумем и прибраним умом. Другоме често помогне
егов сажите, а првоме помаже анео. Умне силе [т. анели] служе и радо пре-
бивау са оним кои свом душом безмолствуе. О ономе што е томе супротно, неу ти
140
ништа реи.
Понорна е дубина догмата. Ум безмолвника се не може без опасности спуштати у та
понор. Ние безбедно пливати у оделу, као што ние безопасно ни да се она кои е ош
обузет страстима прихвата теологие.
Келиа безмолвника е ограда тела у коо се налази куа знаа.
Ко болуе од душевне страсти, а упушта се у подвиг безмолвиа, личи на човека кои е
на сред пучине скочио са брода, и мисли да на едно едино даски без опасности доспе
на копно.
Онима кои се боре са блатом [т. телом], у свое време одговара подвиг безмолвиа,
уколико само буду имали доброг духовног воу. ер, усамени живот захтева анелску
снагу. (Разуме се, а говорим о правим безмолвницима, т. о безмолвницима и телом и
духом).
Када се олеи, безмолвник почие да измиша лажи, подстичуи уде извесним
загонетним изавама да га наговоре да напусти подвиг безмолвиа. Па када напусти
келиу, окривуе демоне, а ние свестан да е самоме себи био демон.
Познавао сам безмолвнике кои су безмолвием ненасито (1100) задовоавали своу
пламену богожуду, и раали у огу своме ога, у чежи чежу.
Безмолвник е слика земаског анела, кои е на хартии богочеже словима ревности
ослободио своу молитву од лености и немара. Безмолвник е она кои из дубине срца
свом снагом вапие: Спремно е срце мое, Боже (Пс.56,8)! Безмолвник е она кои е
рекао: а спавам, а срце мое бди (Пес.н.пес.5,2).
Закуча врата келие за тело, врата езика за речи, и унутраше двери срца за зле
духове.
Неочекивана тишина на мору и подневна припека испоавау трпее морепловца [2],
а недостатак животних намирница открива постоаност безмолвника. Кад први изгуби
стрпее, скаче у воду, а када другога обузме униние, враа се меу уде.
Не бо се кад затуте и заиграу демони. Плач не зна за страх нити се плаши.
уди чии е ум научио да се истински моли, разговарау с Господом лице у лице, као
на ухо с царем. Они кои се моле устима, припадау му као пред целим сенатом. Они
кои живе у свету, приликом молитве, изгледау као уди кои се са молбом обраау
цару усред усталасане масе народа. Ако си добро савладао вештину молитве, нее ти
бити непознато ни ово што сам сада рекао.
Кад седиш на висини, пази (ако уопште знаш како) и видееш када и одакле, колики и
какви све лопови хое да уу и да покраду тво виноград. Заморивши се, стражар устае
и моли се, па опет седне и храбро настава да врши своу дужност.
едан човек [3], коме е све то познато из искуства, науми да о томе говори подробно и
опширно. Меутим, он се уплаши да тиме код подвижника у општежиу не изазове
немар и да шкрипаем своих речи не растера оне кои би хтели да се посвете подвигу
безмолвиа.
Ко о безмолвиу расправа подробно и зналачки, против себе изазива демоне, ер нико
други ние у стау да открие ихове бестидности.
141
Ко е схватио безмолвие, ушао е у дубину божанских тани. Но, он не би ни зашао у те
дубине, да пре тога ние видео и чуо, а можда и на своо кожи осетио беснило
демонских таласа и урлик демонског ветра. То потвруе Павле. ер, да ние био узнет у
ра, као у безмолвие, он не би ни могао чути неисказане речи (2.Кор.12,1 и д.). Ухо
безмолвника чуе од Бога изванредне ствари. Због тога премудро безмолвие рече и у
кизи о ову: Нее ли чути ухо мое големе ствари од ега (ов 4,12)?
Безмолвник е она човек кои, не желеи да се лиши сладости Божие, бежи од уди
(иако их не мрзи) онако како други трче у свет.
Одлазеи из света, разда све што имаш одмах (ер реч "прода" захтева извесно
време), и пода сиромасима (Мт.19,21), да би ти помогли своом молитвом да (1101)
кренеш на подвиг безмолвиа (уп. Лк.16,9). Узми крст сво, носеи га послушношу, и
терет одсецаа свое вое подносеи снажно. Па хаде за мном (Мт.19,21), да се
сединиш са блаженим безмолвием. Оно е те научити видивом делау и живеу
умних сила [т. анела]. Нее се оне вавек века заситити славеи Творца; нее се ни
она кои се попео на небо безмолвиа заситити певауи Саздатеу.
Невештаствена биа се не брину о вештаственом, нити се они кои у телу живе као без
тела - могу бринути о храни. Први не осеау потребу за храном, а ни другима ние
потребно да се око хране баве. Они први се не брину о новцу и имау, а ови о
пакостима што им демони чине. Небеска биа не жуде ни за чим земаским, нити пак у
онима кои живе на земи жудеи за небеским постои жеа да гледау што телесно;
они никада нее престати да напредуу у убави, а ни ови нее престати да се
свакодневно утркуу с има; онима ние непознато богатство ихова напретка, а ни
овима ние непозната убав према успону; они се нее зауставити докле год не
достигну серафиме, а ни ови нее престати да се пробиау напред, све док не постану
анели.
Блажен е она кои се нада; три пута е блажен она кои се приближава; а кои е
достигао - постае као анео.
б) О РАЗЛИЧИТИМ ОБЛИЦИМА БЕЗМОЛВИА
(1105) Свима е познато да у свим научним областима постое разлике у мишеима и
закучцима. Не може све у свих бити савршено, било због недовоног изучаваа, или
због недостатка способности. Има уди кои у пристаниште безмолвиа (бое реи, на
ту пучину, или пак - океан) улазе због слабости езика или због раве навике. Други,
неодоиво склони гневу, не могу меу удима савладати арост, те зато, адници,
одлазе у пустиу. Неки [одлазе] због тога што у своо уображености сматрау да е за
их бое да плове потпуно самостално, него под нечиим руководством; други, опет,
зато што по сред твари не могу се удае од твари; неки, пак, у жеи да кроз осаму
постану ревносни; други, да у таности себе кажавау за грехе; а неки желеи да тиме
142
прибаве себи удску славу. Има, назад, и таквих (уколико их, уосталом, Син Човечии
нае кад дое на зему), кои се одау безмолвиу да би утолили глад и угасили же за
светом убаву Божиом, привучени еним сластима. Меутим, ни они то нису
учинили пре но што су дали разводну кигу сваком униниу. ер, спаае с унинием, у
односу на безмолвие, равно е блуду.
На основу ситног знаа кое ми е дато, а сам, као невешт архитект, саградио лествицу
духовног узлажеа. Нека сваки читалац сам процени на коме се ступу налази: да ли
безмолвие тражи по самовои, ради славе удске, због слабости езика, због
несавладивог гнева, због огромног пристраша, или да поднесе муке за грех, да
постане ревносан, или да ога дода огу. И бие последи први, а први последи
(Мт. 19,30).
Седам садаших делаа представау седам дана седмице: една су Богу приатна а
друга неприатна; а осми вид безмолвиа, без суме, носи на себи жиг будуег живота.
Пази на време кад звери излазе из своих легала, о усамени монаше! Иначе, нееш
мои да поставиш одговарауе клопке. Ако е униние, добивши отпусницу, коначно
одступило од тебе, ручни рад би био сувишан. Ако те оно ош напада, не видим како
еш живети у безмолвиу.
Зашто код преподобних тавенисиоана ние било толико светилника као код
скиана[4]? Ко разуме, нека разуме, ер а о томе нисам у стау, или тачние - не желим
да говорим [5].
Меу безмолвницима едни умауу страсти, други поу Псалме и веи део времена
проводе у молитви, а неки, пак, живе у траном сагледавау. Проблем треба да буде
решен по методу лествице. Ко схвата, нека у Господу схвати!
У општежиу се нау и лени уди. У ему они налазе храну за своу леност и долазе
до коначне пропасти. Но, има и таквих кои се, подстицани примером свое сабрае,
(1108) излече од сопствене лености. Уосталом, то се не дешава само са немарниим
монасима, ве и са онима кои су ревносни. Исто правило може се применити и на
безмолвие: пустиа е примила многе уде као искусне, а потом их одбацила као
неискусне, изобличивши их за самочинство и сластоубивост. Друге е, опет, примила
као не сасвим искусне, па их е начинила ревносним и ватреним, уливши им страх и
бригу о осуди за грехе коима су оптеретили своу савест.
Ниедан човек кои е подложан гневу и гордости, лицемерству и злопамеу, не треба
да се усуди да види ни трага од безмолвиа, ер га не чека ништа друго до силазак с
ума. Ко е чист од ових страсти, сам е познати шта е корисно. Но, мислим да ни он то
не може достии сам по себи.
Знаци, обележа и ознаке оних кои разумно проходе подвиг безмолвиа есу:
неусколебиви ум, очишена мисао, отимае ка Господу, замишае вечних мука,
ишчекивае блиске смрти, ненасита молитва, будно стражарее над собом,
умртвее блуда, непознавае пристраша, умртвеност за свет, потпуно одсуство
стомакоугааа, подлога теологие, извор расуиваа, дар суза, уништее
многоговоривости и све остало слично томе, што се противи пребивау у великом
скупу уди. А обележа оних што безмолвие спроводе неразумно, есу: потпуно
сиромаштво у горе поброаним добрима, повеае гнева, нагомилавае злопамеа,
143
смаее убави, повеае надмености, а да ве не говорим о другоме [6].
Пошто смо завршили свое излагае о безмолвиу, потребно е да изложимо и своства
оних што живе у послушности, тим пре што е моа кига навише има и намеена.
По учеу богоносних отаца, обележа оних што су се законито, непреубно и чедно
венчали са овом прекрасном и боголепном врлином, обележа од коих свако у свое
време долази до изражаа (уколико само сваки дан духовно напредуемо) есу: пораст
почетничког смиреа, смаивае гнева (како и да не дое до тога, када у човеку
нестае жучи!), одсуство помрачеа, додавае убави, отуее страсти, ослобоее
од мрже, слабее похоте захваууи прекоревау, непознавае униниа,
додавае ревности, убав према самилости, уклоее од гордости. Ето врлина кое
сви треба да траже, мада их мали бро налази. Извор у коме нема воде тешко да се
може назвати извором. Остало е разумети они кои имау ума [7].
Невеста коа не сачува чистоту брачне постее - испра тело. Тако и душа коа не
сачува завет - испра дух. За првим иде: прекор, мржа, туча, развод (као
нажалосние од свега), а за другим: осквреа, заборавае смрти, неситост трбуха,
неуздрживост очиу, подвизавае из суете, ненаситост спаваа, окамееност срца,
неосетивост, слагае нечистих помисли у души и све чеша сагласност са има,
поробее срца, општа узнемиреност, сваа, пристраше, невере, несигурност,
многоговоривост, дрскост (од свега нагоре), и нажалосние од свега - срце у коме
нема умилеа, (1109) код непаживих праено потпуном безосеаношу, маком
грехова.
Од осам главних духова, пет их се рве са безмолвницима, а три са онима што живе у
заедници [8]. Безмолвник и она што се бори са унинием - често трпи штету, ер време
молитве и сагледаваа троши на борбу с разним еговим лукавствима. едном
приликом, рание, док сам седео у своо келии, обузме ме таква тромост, да сам ве
скоро помислио да е напустим. У та час дооше неки уди, и нахвалише ме као
наводног безмолвника. И потиснута суетом, помисао лености ме одмах напусти. И
зачудих се како се ова тророги демон супротстава свим осталим злим дусима.
Непрестано пази на пиреа и распириваа, на затезаа и обртаа твог сапутника [т.
униниа], и гледа како и куда те гура на та начин? Ко е Духом Светим стекао
спокоство, нее бити неспособан да извуче правилну поуку.
Прво делае безмолвиа састои се у томе да се не води брига ни о чему земаском,
дозвоеном или недозвоеном. ер, ко отвара врата дозвоеним земаским делима,
неминовно е пасти и у недозвоена. Друго егово дело е ревносна молитва, а трее
- неукрадива делатност срца. Природно е да човек кои ние научио слова не може ни
киге да чита; ош мае е могуе да они кои нису савладали први задатак, извршавау
с разумом остала два.
Извршавауи среди задатак [9], наох се меу посредницима [т. анелима]. И (мене)
жедног, осветли (анео). И гле, поново беах у томе. Кнез (анелски), наиме, ние био у
стау да ми покаже какав беше Началник [т. Господ] пре но што узе на себе видиво
обличе удско. Не би му, наиме, дозвоено. а га, пак, замолих да ми каже како сада
Господ изгледа. "Он има исти [богочовечански] облик, - рече, - али не ова
[пропадиви]". А а у тек реи: "Какво е то стаае и седее с десне стране
Праузрока?" А он одговори: "Немогуе е обичним речима обасити ове тане". Замолих
144
га, онда, да ме одведе онамо куда ме гони чежа, мислеи да е ве дошло време за
то. Но, он ми рече да то време ош ние дошло, пошто е ош недовоно у теби ога
непропадивости". Да ли се све то са мном догодило у телу или без тела - не знам. Не,
уопште не умем да кажем како е то било [10].
Тешко е отрести се подневног дремежа, нарочито у лете доба. Тада (и само тада)
можда ние за одбацивае какав ручни рад.
Дознао сам да демон униниа претходи демону блуда и припрема му пут, да би му, ако
измождивши тело и бацивши га у сан, пружио могуност да безмолвника доведе до
осквреа. Ако им се снажно супротставиш, они е те неизоставно свим снагама
напасти, да би прекинуо са подвизима, ер ти, наводно, нимало не користе. Но, ништа
тако ние у стау да покаже пораз демона, као ти страшни напади на нас.
Кад си на путу, чува оно што си у своо келии сабрао. Када су на крлетки врата
отворена, птице излеу: а тада ве неемо имати никакву корист од безмолвиа.
Мала длачица узнемирава око, и мала брига упропашуе безмолвие. Безмолвие е
одбацивае свих мисли (1112) [на земаско] и одрицае чак и од брига кое су саме по
себи природне. Ко е одиста постигао безмолвие, не мисли више ни на сопствено тело.
ер, Она кои е обеао да е се побринути о ему - не [зна за] лаж (уп. Мт.6,25). Ко
хое да има чист ум пред Богом, а узнемирава себе разним бригама, личи на човека
кои е на свое ноге ставио тешке окове, а покушава да брзо хода.
Ретки су уди кои су светску философиу изучили у навишем степену. А а кажем: ош
мае е уди кои по Богу савршено познау философиу правог безмолвиа.
Ко ош ние познао Бога, неспособан е за безмолвие. Он е на томе путу изложен
великим опасностима. Безмолвие задавуе неискусне: не осетивши сладости Божие,
они губе време у робовау разним страстима, стално поткрадани од авола, обузети
унинием, лутауи духом тамо-амо. А ко е доживео лепоту молитве, бежае од уди
као дива звер. ер, шта га друго чини сличним диво животии, коа избегава сваки
додир с удима, ако не молитва? Ко е обузет страстима, и у пустии живи с има, као
што ми рече и научи ме свети старац Георгие Арсилаит [11], кога и твоа пречасност
врло добро познае. Учеи едном приликом моу непотребну душу основним начелима
тог подвига, и водеи ме ка безмолвиу, он рече:
"Приметио сам да изутра обично долазе к нама демони суете и похоте; у подне,
демони униниа, туге и гнева; у вече, смрадоубиви демони кои тиранишу стомак.
Више вреди сиромашан послушник од расеаног безмолвника. Она ко е разумно ступио
на пут безмолвиа, а из дана у дан не осеа све више користи од ега - или не
спроводи безмолвие како треба, или га поткрада гордост. Безмолвие е непрестана
служба Богу и стаае пред им. Исусова молитва нека се седини с дисаем твоим,
па еш видети каква е корист од безмолвиа.
За послушника е пад - сопствена воа, а за безмолвника - напуштае молитве. Ако се
радуеш посетама у келии, зна да си предан искучиво униниу, а не Богу. Нека ти за
пример молитве послужи удовица, коо е чинио неправду супарник ен (уп. Лк.18,3-6).
А образац безмолвиа нека ти буде велики и равноанелни безмолвник Арсение [12].
Сети се у своо усамености како е живео та равноанелни човек, и запази како е он
често враао и оне што су му долазили у посету, само да не изгуби оно што е вее.
145
Приметио сам да демони уче извесне неразборите монахе-скитнице да почеше
посеуу праве безмолвнике, како би преко их макар мало засметали подвижницима.
Запази их, драги мо, и не устручава се да (1113) на благочестив начин увредиш лене.
Можда е, захваууи то увреди, престати и да скитау. Но, пази, да у добро намери
непромишено не увредиш жедну душу коа е дошла да код тебе наточи воде. У свему
ти е, уосталом, потребан светилник [т. расуивае].
Безмолвници, а нарочито потпуни усаменици, треба да живе по савести и осеау.
Ко разумно иде овим путем, треба сва своа дела, изаве, мисли, кораке, и све свое
крете да чини по Господу и за Господа, у осеау душе, као пред лицем Господим.
Ако е и у томе поткрадан, он ош не живи врлински. Са звуцима псалтира, каже неко,
изнеу муку своу (Пс.48,5) и жеу моу, пошто ми е расуивае ош несавршено. А а
у поверити своу добру воу молитви, и тако стеи осведочее [о услишености].
Вера е крило молитве. Нема ли тог крила, молитва е се моа поново у недра моа
вратити (Пс.34,13). Вера е стае душе у коме нема двоумеа, коу никаква тешкоа
не може збунити. Веру поседуе човек кои веруе да е све постии уз Божиу помо, а
не она кои мисли да Бог све може. Вером се постиже и оно чему се човек никада не би
надао, као што нам показуе пример разбоника на Голготи (уп. Лк.23,42). Мака вере е
труд и право срце: труд е чини недвоумивом, а право срце е гради. Мака
безмолвника е вера: ако немаш вере - како еш уопште бити безмолвник!
Ко лежи у тамници, плаши се мучитеа. Ко самуе у келии, родио е у себи страх
Господи. Први се не плаши толико суда удског колико други Суда Божиег. У
безмолвиу ти е потребан велики страх од Бога, драги мо оче: ништа тако ние у стау
да одагна униние, као страх Божии. Осуеник непрестано ишчекуе када е судиа
стии у тамницу, а прави подвижник - када е дои неодложна смрт. Првога притише
бреме страха, а други стално пролива буицу суза.
Чим примиш штап трпеа, пси одмах престау бити тако безочни пред тобом.
Трпее е несаломив бол душе, коу никакве незгоде, ма колико биле тешке, не могу
уздрмати. Трпеив е човек непадауи подвижник, кои и кроз пад односи победу.
Трпее е свакодневно очекивае мука. Трпее е одсецае изговора, и мотрее
на себе. Подвижнику безмолвиа ние толико потребна храна колико му треба трпеа:
кроз трпее прима он венац славе, а кроз храну пропаст. Трпеив човек умро е пре
смрти, начинивши себи гробницу од келие. Нада и плач раау трпее. Ко е без обе
ове врлине, роб е униниа.
Борац Христов треба да зна кое неприатее да гони (1116) од себе ош издалека, а с
коима да се упусти у борбу. Понекад упуштае у ту борбу доноси победнички венац, а
ено избегавае нас чини сасвим бедним. Но, то ние могуе научити само речима, ер
немамо сви исте способности, нити сви све у исто мери.
На едног злог духа обрати изузетну пажу, будуи да те напада без престанка, било да
стоиш или ходаш, било да седиш или да се крееш, било да лежиш, или да се молиш,
или да спаваш" [13].
Неки од оних кои се налазе на путу безмолвиа, стално понавау у себи стих: Гледао
сам Господа стално пред собом (Пс. 15,8). Нису сви хлебови, начиени од небеске
пшенице овог духовног подвига, истог облика. Друга говоре: Трпеем своим
спасавате душе свое (Лк.21,19); неки: Бдите, и молите се (Мт.26,41); други:
Припреми за смрт дела своа (Прич.24,27); неки: Смирих се, и спасе ме (Пс.114,6);
146
неки, опет: Страдаа садашег времена нису ништа према слави коа е нам се
открити (Рим.8,18). Други, пак, стално размишау о речима: Да како не уграби и не
буде избавитеа (Пс.49,22). Трче сви, а едан добиа награду (1.Кор.9,24).
Она кои е ве напредовао у безмолвиу, упражава подвиг без напора не само у
будном стау него и док спава. Стога се неки и у самом сну ругау демонима, и
раскалашним женама што им долазе у сну - држе поуку о целомудрености.
Немо очекивати посету нити се за у спремати унапред. Уреее безмолвиа треба да
буде сасвим просто и ненамештено.
Човек кои намерава да сагради кулу и келиу безмолвиа, ништа не предузима док
напре не седне, не прорачуна и молитвом не испита, да ли има свега што му е
потребно за свршавае замишеног посла, да не би, поставивши теме и не могавши
да заврши зграду, постао предмет поруге за свое неприатее, а за остале духовне
трудбенике камен спотицаа.
Размотри сладост коа ти долази у срце: да е можда нису справили надрилекари,
подмукле убице душа удских!
Веи део нои посвети молитви, а маи део поау Псалтира. Дау, пак, прикупа
снагу за своу борбу.
Читае Светог Писма може много просветити и сабрати ум, ер - речи Светог Писма су
речи Духа Светога. Оне неизоставно утичу повоно на духовно среивае читаоца.
Пошто си подвижник, треба да претвориш у дело оно што читаш. ер, опитно
остваривае Светог Писма чини сувишним читае осталих кига. Труди се да
расветлиш речи здрава више сопственим делима него туим кигама. Пре но што
примиш силу Духа Светога, немо читати киге кое не излажу праву веру: ихове
мрачне мисли помрачуу немоне.
Често е една чаша довона да се осети укус вина. Тако и една едина реч може
способним удима открити сав унутраши подвиг и стае безмолвника.
Не скида душевног ока са гордости: меу свим лоповима духовним нема опасниег од
ове страсти. Штеди речи кад изаеш меу уде. език е у стау да у едан мах
растури оно што се са много напора стекло. Вежба се да будеш неубопитив:
убопитивост, као ништа друго, може да умртви безмолвие.
Онима кои ти доу у посету, пода шта треба за тело (1117) или за дух. Ако се покажу
мудриим од нас, испоимо свое мудроубе утаем. Ако су нам, пак, по духовном
узрасту еднаки, можемо сразмерно и отварати уста. (Уосталом, бое е сматрати да су
сви уди мудрии од нас.)
Када сам онима што су ош недорасли хтео да сасвим забраним телесни рад за време
богослужеа, задржа ме она кои е по сву но носио песак у своо кабаници [14]. Као
што постои супротност измеу догматске науке о Свето, Несаздано и Обожавано
Троици и догмата о домостроу спасеа оваплоеем еднога од свеопеване
единице (ер оно што е у [Троици] у множини, у [Христу] е у еднини, и оно што е у
о у еднини, у ему е у множини [15]) - тако и измеу подвига безмолвиа и подвига
општежитене послушности постои извесна противност.
Божански апостол каже: Ко позна ум Господи (Рим.11,34)? А а кажем: Ко позна ум
147
човека, кои е постао безмолвник и телом и духом?
Мо цара састои се у богатству и великом броу поданика. Мо безмолвника
састои се у изобиу молитве.
НАПОМЕНЕ:
1. Мисленог миша: демона.
2. Трпее морепловца: мисао постае асна кад се сетимо да су се у то доба
бродови кретали на погон ветра (едреаци): изненадна тишина (бонаца) на сред
пучине може да доведе бродску посаду у врло тежак положа, тим пре ако потрае
дуго.
3. едан човек: свакако, сам свети ован Лествичник.
4. Тавенисиоани су били организовани у општежиу (киновии), а скиани су били
усаменици - безмолвници (Схол. 4, соl. 1117 С).
5. Разлог тог утаа покушава да обасни Илиа Критски: подвиг безмолвиа е
велики, и у ему се може достии вее савршенство него у општежиу. Меутим,
свети ован не жели то да каже због слабиих да не би отишли из киновие у
пустиу и тамо духовно пропали (Схол. 5, соl. 1117 С).
6. Да ве не говорим о другоме: шта е то друго што Лествичник преуткуе,
обашава Илиа Критски: то е или телесни пад (блуд) или силазак с ума, ер су
телесни пад и лудило, као и богохулство, плод надмености (Схол. 11, соl. 1120
С).
7. Смисао: као што се извор без воде не може назвати извором, тако ни монах у
коме нема горе споменутих врлина не заслужуе назив послушника (уп. Схол. 12,
соl. 1120 С).
8. Против безмолвника се боре: униние, славоубе, гордост, туга, гнев, а против
послушника: стомакоугаае, блуд, среброубе (уп. Схол. 14,col. 1120 С).
9. Среди задатак: т. подвиг молитве (уп. Схол. 16, соl. 1120-1121).
10.Свети ован Лествичник, очигледно, говори о неко своо велико екстази, коу
индиректно упореуе са познатом екстазом апостола Павла из 2.Кор.12,1-5.
Усхиее у коме се свети отац налазио, изражава се и у узбуеном,
таанственом стилу коим су ови редови написани.
11.Свети старац Георгие Арсилаит: велики подвижник из 6. века кои е живео у
скиту Аресала у близини Синаског манастира.
12.Велики и равноанелски безмолвник Арсение: египатски преподобни (345-450),
из угледне римске породице, веома образован, васпитач синова цара Теодосиа
148
(Аркадиа и Хонориа). Напустивши двор, он тано одлази у Александриу 394. ош
док е био у Цариграду, чуо е глас с неба: "Арсение, бежи од уди и спашеш
се!" Сада е по други пут чуо: "Арсение, моли се, безмолству, смирава се, и
спашеш се!" И он одлази у пустиу, те у едном скиту, у усамено келии,
борави четрдесет година у настрожем подвигу. Он е обично говорио да не мрзи
уде, ве да их, напротив, воли. Меутим, "немогуе е бити и с Богом и са
удима", те он не може да остави Бога и поново живи с удима. Сав живот е
проводио у непрестаном плачу. Дау е стално нешто радио, ноу се молио,
спавауи у намао мери. егово е чувено правило: Монаху е доста едан сат
спаваа. У свом дубоком смиреноуму, одбиао е да разговара о било каквим
литерарним и сличним проблемима, сматрауи се "незналицом Христа ради" (уп.
Православна богословска енциклопедиа, 1,1052-54).
13.На едног злог духа: према старим тумачима, то би могли бити демон блуда, или
славоуба или униниа (уп. Схол. 34, соl. 1125 С).
14.Она кои е по сву но носио песак: По некима, мисли се на светог Пахомиа
Великог и еговог старца преподобног Паламона (IV в.), али е вероватние да се
ради о светом Макариу Александриском: кад демони почеше да га узнемиравау
и ноу, светите устаде, узе кош и у ега насу 5 ока песка, па га метну себи на
леа и иаше по пустии. Срете га Теосевие Козмитор, Антиохиац, и рече му:
"Шта носиш, ава? Да мени сво товар, немо мучити себе!" А Макарие му
одговори: "а мучим онога кои мене мучи..." (уп. Паладие, Лавсаик, 20, Мignе,
Р.G., 34, 1060 В).
15.У Свето Троици постое Три Лица одн. Ипостаси, а една Божанска природа. У
Христу е една Ипостас, едно Лице, а две природе и вое, Божанска и
човечанска (уп. Схол. 43, col. 1128-1129).
149
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука XXVIII
О МАЦИ ВРЛИНА, СВЕТО И БЛАЖЕНО МОЛИТВИ,
И О ДУХОВНОМ И ТЕЛЕСНОМ ПОНАШАУ ЗА ВРЕМЕ МОЛИТВЕ
(1129) По своо каквои, молитва е сапостоае и единство човека и Богом. По своме
деству, она е одржавае козмоса, помирее са Богом, мака суза - и ихова кер у
исти мах, умилостивее за грехе, мост коим се прелази преко искушеа, грудобран
кои штити од сваке муке, разбиае демонских напада, служба анела, храна свих
бестелесних, будуе весее, бесконачни подвиг, извор врлина, узрочник благодатних
дарова, невидиво напредовае, храна за душу, озарее ума, секира за очаае,
потврда наде, ослобоее од туге, богатство монаха, ризница безмолвника,
смаивае гнева, огледало духовног напретка, показате духовних мера, откривач
духовног стаа, предсказивач будуих добара, предзнак вечне славе. За онога кои се
истински моли, молитва е суд Господи, суее пред престолом еговим пре
Страшног суда.
Устанимо, и чумо шта нам ова света царица врлина говори високим гласом: Ходите к
мени сви кои сте уморни и натоварени, и а у вас одморити. Узмите арам мо на
себе... и наи ете поко душама вашим, и исцелее ранама вашим. ер, арам е мо
благ и лековит за велике грехе (Мт.11,28-30).
Ми кои желимо да се представимо Цару и Богу, и да разговарамо с им, не смемо
кренути на пут неприпремени, да Он, угледавши нас издалека без прописаног оружа
и дворске одоре, не би своим слугама и помоницима наредио да нас вежу и баце
далеко од лица егова, а молбе наше да поцепау и баце нам натраг у лице. Кад идеш
пред Господа, нека ти риза душе твое буде сва изаткана нитима незлопамеа, иначе
ти молитва ништа нее користити.
Нека ти молитва буде сасвим едноставна: цариник и блудни син су се едном речу
помирили с Богом (уп. Лк.18,10; 15,11).
Стаае на молитви е на изглед увек исто: у ствари има ту великих разлика и
ступева. едни прилазе Богу као приатеу и господару, и приносе му песму и
моее не за себе, него у помо другима. Други траже духовно богатство, и славу, и
веу смелост пред Богом. Неки траже да их Бог потпуно избави од ихових супарника.
Неки, пак, умоавау за неко достоанство. Други моле да им се потпуно опросте (1132)
дугови. Неки моле за пуштае из тамнице, а други за ослобоее од сваке кривице.
На хартиу наше молбе ставимо пре свега искрену захвалност. На друго место нека
дое исповедае и скрушеност у осеау душе. Потом износимо пред Свецара наше
искае. Ова начин молитве е набои, као што е Господ преко анела обавио
едноме брату.
Ако си било када одговарао пред земаским судиом, имаеш пример како да се држиш
у своо молитви. Ако, пак сам ниси никада излазио пред суд, нити си уопште видео како
изгледа судско испитивае, научи се бар на примеру болесника кои свог лекара, кои
150
се спрема да их реже и пече, преклиу да их поштеди.
У своо молитви немо употребавати превиспрене речи: често е просто и еднолично
тепае деце било наугодние Оцу иховом кои е на небесима. Немо настоати да
говориш много, да ти се ум не растури у тражеу речи. една реч цариника
умилостивила е Бога, и една реч, пуна вере, спасла е рабоника. Многоговоривост у
молитви често разлива ум и предае га маштау. Насупрот томе, скромност у речима
начеше е у стау да сабере ум.
Потруди се да се задржиш на речи молитве коа ти у души изазове нарочиту сласт или
умилее: тада се и наш анео чувар моли заедно с нама.
Не буди превише слободан у своо молитви, макар и стекао чистоту. Напротив,
приступи Богу с великим смиреноумем, па еш дои и до вее слободе пред им.
Моли се за опрошта грехова чак и када се попнеш на врх лествице врлина, слушауи
шта Павле говори о грешницима: Од коих сам први а (1.Тим.1, 15).
ело се обично справа на уу и зачиуе соу, а целомудреност и сузе молитви дау
крила. Ако се сав обучеш у кротост и безгневе, нееш се ош много помучити да сво
ум ослободиш из ропства. Докле год не стекнемо праву молитву, ми личимо на оне кои
децу уче ходау [1].
Бори се да привежеш своу мисао уз речи молитве, или бое - да е закучаш у их. И
ако се деси да се услед свое детиске слабости твоа мисао умори и падне, уведи е
поново у речи молитве. Непостоаност е своствена удском уму. Али, Она кои све
може да учврсти, може и ум наш да начини постоаним. Ако се истрано подвизаваш,
дои е и к теби Она кои одреуе границе мору удскога ума, и реи е му у молитви
твоо: Дои еш довде, и дае нееш преи (ов 38,11). Дух е немогуе везати. Где е,
пак, Саздате духа, све указуе потчиавае.
Ако си икад могао гледати у сунце, мои еш и с [Богом] разговарати онако како треба.
Како би могао употребити праву реч у разговору са оним што ниси ни видео?
Почетак молитве састои се у томе да се помисли кое приступау одбиу кратким речима
истог тренутка кад се поаве. Средина е у томе да разум буде само у ономе што се
молитвом говори или мисли. Савршенство молитве е отимае ка Господу.
Радост коу у молитви доживи монах кои се налази у општежиу есте сасвим нешто
различито од радости оних што (1133) се моле у безмолвиу. ер, у прво, можда, има и
мало поноса. Друга е, меутим, препуна смиреноума.
Ако стално вежбаш сво ум да се не удаава, он е чак и за трпезом, док едеш, бити у
твоо близини, а ако несметано блуди, никада нее бити с тобом.
Велики подвижник велике и савршене молитве каже: Волим реи пет речи умом
своим, и тако дае (1.Кор.14,19). Но, то не одговара удима кои су у духовном
погледу на ступу детета. Због тога ми, као несавршени, треба да обраамо пажу не
само на садржаност молитве ве и на то да буде што дужа и што веа. Кроз ово друго
се долази до првога. ер, дае, вели, чисту молитву ономе кои се усрдно моли
[2]макар се и нечисто, и с муком молио.
Друго е прае молитве, друго - истребее, друго - поткрадае, а друго - порок
молитве. Прае се састои у томе што се човек, стоеи пред Богом, бави одвратним
151
мислима; истребее - у робовау непотребним бригама; поткрадае - у лутау
мисли, кое он и не осеа; порок - у прихватау неког прилога [т. помисли], кои му се
приближава баш за време молитве.
Ако за време молитве нисмо сами, помолимо се у себи. Ако нису присутни служитеи
похвала, можемо се уз то молити и видним начином. Код несавршених, ум се начеше
прилагоава телесним дествима.
Сви, а нарочито они кои долазе да од Цара приме опрошта дуга, треба да имау у себи
неисказано велику скрушеност. Док се ош налазимо у тамници страсти, слушамо онога
кои е Петру рекао: "Опаши се убрусом послушности, свуци са себе жее свое, и без
их, наг, у молитви своо приступи Господу. егову, и само егову воу призива, па
еш примити Бога, кои држи кормило твое душе и тобом управа сигурно".
Уставши од светоуба и сластоуба, одбаци бриге, свуци са себе мисли, одреци
се тела. ер, молитва ние ништа друго до отуее од видивог и невидивог света.
Шта имам на небу? Ништа! И шта, мимо Тебе, зажелех на земи? Ништа, сем тога да
се у молитви никад не одваам од Тебе! едни воле богатство, други славу, треи
имае. А а жудим само за тим да се приубим уз Бога, и у ега положим наду
бестраша мог (Пс.72,25.28). Вера дае молитви крила; без вере, молитва не може
узлетети на небо.
Молимо се истрано Господу, о, грешни уди! Сви бестрасници, пре но што су доспели
до бестраша, напре беху страсни. Премда се не бои Бога, судиа е ипак душу, коа е
обудовела кроз грех и отпад од Бога, одбранити од еног супарника - тела, и од ених
злотвора - злих духова, будуи да се толико труди пред им [3]. Као неки добар
трговац, Бог благоразумне душе привлачи к убави своо брзим испуеем ихове
молитве. А неразумне душе, [кое личе на] псе, Он глау и жеу за испуеем (1136)
исканог васпитава да стално буду кра ега у молитви. ер, незахвалан пас, чим добие
комад хлеба, одлази од онога кои му га е бацио.
Немо реи да ниси ништа стекао, ако у молитви проводиш доста времена а не видиш
никаквог плода. Добитак е ве то што се молиш. Какво би ти вее благо и требало -
него да се припиаш уз Господа и живиш непрестано у единству с им?
Осуеник се толико не плаши изрицаа свое пресуде колико се ревносни молитвеник
бои оног тренутка кад треба да стане на молитву. Ко е мудар и оштроуман, самом
помишу на молитву може сузбити сваку погрду, и гнев, и бригу, и немир, и муку, свако
преедае, и искушее, и нечисту помисао. Непрестаном молитвом у души припрема
се за стаае на молитви, па еш брзо напредовати.
Видео сам како монаси, кои су заблистали као звезда у послушности, и кои, према
своим силама, нису престаали да мисле на Бога - овладавау своим умом и проливау
праву буицу суза чим стану на молитву. Преподобна ггослушност их е припремила за
то.
Молитва у великом скупу праена е поробеем мисли и расеаношу. У
усамености ние тако. Али, ту е молитва ометана унинием, а тамо потпомогнута
ревношу.
Тек у рату се види колико воник воли свог цара. А убав монаха према Богу открива се
за време молитве и богослужеа. Молитва твоа открие ти стае у коме се налазиш.
Теолози управо кажу да е молитва огледало монаха.
152
Ко настава да ради посао и када наступи време за молитву, извргава себе ругау од
стране демона. Ци ових лопова е да нам непрекидно поткрадау време.
Не одбиа да се помолиш за човека кои те замоли за ту услугу, без обзира што ош
ниси стекао дар молитве. Вера онога кои тражи твоу молитву спасла е често и онога
кои се скрушено помолио за ега. Не узноси се ако ти молитва за друге буде
услишена: то е вера ихова учинила.
Учите од сваког ака свакодневно без изузетка тражи одговор о свему што е до тада
учио. И од сваког ума Бог у свако молитви тражи да покаже силу коу е добио од ега.
Зато треба пазити: чим почнеш да се трезвоумно молиш, одмах е се у теби авити
гневивост. То и есте ци наших неприатеа.
Сваку врлину, а навише молитву, треба увек да творимо са великим осеаем. Душа
се моли у осеау када се уздигне изнад свакога гнева.
Оно што е задобиено многим молитвама у току многих година, остае трано.
Ко е Господа стекао, више се нее трудити да пронае своу реч за молитву. Тада се
Дух моли за ега у ему уздисаима неизрецивим (Рим.8,26).
(1137) Не прима никакву чулну представу маште за време молитве, да не би сишао с
ума.
Осведочее о траженоме обзнауе се у молитви. Осведочее есте ослобоее од
суми. Осведочее е неоспориво уверее о непознатом.
Трудеи се ревносно око молитве, буди и милостив [4]. Кроз то е монаси стоструко
примити оно што им следуе у животу кои долази иза овога. Ога убави васкрсава
молитву коа се уселила у наше срце. А кад ова васкрсне, и узнесе се на небо, долази
до силаска Ога у одау душе.
Неки кажу да е молитва боа од сеаа на смрт. А а славим две суштине у едно
ипостаси.
Што дуже трчи, добар ко се више загрева и убрзава трк. (Под трком подразумевам
поае светих песама, а под коем уначан ум). Такав подвижник ош издалека осети
борбу и, као спреман, остае непобедив.
Страшно е отимати жедноме воду испред самих уста. ош страшние е душу коа се са
умилношу моли отргнути од толико жуене молитве пре него е заврши. Не прекида
молитву све док не видиш да су те ога и вода [т. сузе] по промислу Божием
напустили. Можда ти се целог твог живота нее пружити таква прилика за опрошта
грехова.
Ко е окусио од праве молитве, често може упрати ум и едном едином неприкладном
речу. Ставши потом на молитву, он више нее наи оно за чиме жуди.
една е ствар трано надгледати срце, а друга - бити епископ [т. надзорник] срца
посредством ума, кои као началник и архиере Христу приноси словесну жртву.
Улазеи у душу првих, свети и наднебесни ога, како вели едан од оних што добише
назив Богослова [5], спауе сву нечистоту што е заостала у о; а друге, опет,
просвеуе сразмерно постигнутом савршенству. Исти ога назива се и огем кои
спауе (Пон.Зак.4,24), и светлошу коа обасава (н.1,9). Стога неки одлазе са
молитве као да излазе из ужарене пеи, осеауи олакшае од неке правштине и
153
вештаства, а други, као обасани светлошу и обучени у двоструку одеу смиреа и
радости. Они кои одлазе са молитве без и еднога од два дества, молили су се у
ствари телесно, да не кажем - еврески, а никако не духовно. Тело кое ступа у додир са
другим телом, трпи егов утица, и меа се. Како да се, онда, не измени она кои се
невиним рукама дотиче Тела Божиег?!
Код нашег сведоброг Цара може се видети понешто што се да видети и код каквог
земаског цара: Он понекад сам, понекад преко приатеа, или преко слуге, а покаткад
и незнаним путем, дае награду своу воницима своим, саобразно томе колико е
смиреа у нама.
Земаском цару е мрзак она кои стои пред им и од ега окрее главу,
разговарауи с неприатеима господаревим (1140). Тако е и Господу мрзак она човек
кои стои на молитви, а прима нечисте помисли. Тог пса кои ти прилази отера оружем
молитве. Ма колико био дрзак, не узмичи пред им. Ишти сузама, тражи послушношу,
куца дуготрпеем. ер, кои тако иште, прима; и кои тражи, налази; и кои куца,
отворие му се (Мт.7,8).
Пази да се непромишено не молиш за жене, да не би с десна био покрадан.
Не треба да исповедаш телесне грехе онако како су учиени, у поединостима, да не би
сам себе навео на искушее.
Нека ти време молитве не буде време за разматрае ни нужних, па чак ни духовних
ствари, иначе еш изгубити оно што е бое.
Ко се непрестано ослаа на штап молитве, нее се спотаи. Ако би му се то и
догодило, ипак нее сасвим пасти. ер, молитва е побожно тиранисае Бога.
Корист од молитве препознаемо по сметама кое нам демони праве за време
богослужеа. Плод, пак, молитве познаемо у поразу неприатеа. По томе познах да
ми желиш добра, што се неприате мо, кад дое час за борбу, нее обрадовати
због мене (Пс.40,12). Повиках, каже псалмопевац, из свег срца мог (Пс.118,145), т.
телом, и душом, и духом (уп. 1.Сол.5,23). ер, где су двое последих сакупени, тамо
е Бог меу има (Мт.18,20).
Ни телесни ни духовни дарови нису еднаки код свих уди: некима више одговара брзо,
а другима спорие поае; први се боре са заплеиваем мисли, а други са незнаем.
Ако без прекида дозиваш у помо Цара кадгод ти се неприатеи твои приближе, буди
спокоан и нееш се много намучити: они е сами од себе сместа одступити од тебе.
ер, ти нечисти дуси не желе да виде како путем молитве добиаш победнички венац за
борбу с има. Уз то, они е морати да побегну и зато што их молитва пече као ога.
Буди увек храбар, и сам е те Бог учити како да се молиш.
Немогуе е путем речи научити се гледау. ер, вид е природан дар. Тако се ни
лепота молитве не може схватити само на основу онога што нам други о о
говоре. ер, она у само себи има учитеа - Бога, кои учи човека знау (Пс.93,10),
кои дае молитву ономе кои се моли, и кои благосиа године праведника
(1.Цар.2,9).
154
НАПОМЕНЕ:
1. Учеи дете ходау, човек га подиже и поучава када се оно саплете и падне. Тако
смо и ми дужни да наш ум исправамо и подижемо у молитви кад се одвои од
Бога, све док се не учврсти (уп. Схол. 3, col. 1141 А).
2. 1.Цар.2,9.
3. Из еванелске приче о удовици и неправедном судии - уп. Лк.18,1-4.
4. Буди и милостив: Што плачеш за време молитве? Ти ниси милостив кад видиш
сузе сиромаха. Како е се Бог смиловати на тебе? Милостиа представа крила
молитве: ако о не даш крила, она нее узлетети у вис; ако ли е, пак, окрилатиш,
узнее се на небо. Као што се ватра у кандилу без уа гаси, тако пропада и
молитва коу не прати милостиа (уп. Схол. 16, аl . соl.1144 СD).
5. едан од оних што добише назив Теолога: вероватно свети Григорие Назианзин
(328-390).
155
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука XXIX
О ЗЕМАСКОМ НЕБУ, О БОГОПОДРАЖАВАУЕМ БЕСТРАШУ И
САВРШЕНСТВУ, И ВАСКРСЕУ ДУШЕ ПРЕ СВЕОПШТЕГ ВАСКРСЕА
(1148) Ето, и ми кои лежимо на дну надубе аме незнаа, у тами страсти и сенци
смрти тела овога, по дрскости своо почиемо философирати о небу на земи.
Звезде су лепота небеског свода, а украс бестраша - врлине. Бестраше, мислим, ние
ништа друго до небо ума у еговом срцу, под коим сва лукавства демонска изгледау
као шала. Бестрасним се, дакле, у правом смислу речи назива, и есте, човек кои е
тело начинио непропадивим, кои е ум уздигао изнад свега створеног, кои е сва чула
покорио уму а душу своу представио Господу, пружауи се вечито к ему, и преко
своих мои.
Неки, опет, одреуу бестраше као васкрсее душе пре васкрсеа тела, а други, као
савршено богопознае, кое по своо вредности заостае само за богопознаем кое
имау анели. То савршено савршенство савршених, чием усавршавау нема краа
(како ми рече едан човек кои га е доживео), тако освеуе ум и отрже га из
вештаственог света, да га често, разуме се - после стизаа у ово небеско пристаниште
- одваа од живота у телу и подиже на небеске висине, до сагледаваа. О томе на
едном месту и говори псалмопевац, кои е, можда, то и сам искусио: Божии моници
са земе се узнесоше веома (Пс.46,10). Такав е био и она Египанин, кои у молитви
ние могао дуго пружати руке к небу, докле год би се молио у присуству других [1].
Има бестрасних уди, но има и од бестрасних бестрасниих. На пример, едан човек
силно мрзи зло; други се, меутим, незаситно богати у добру.
И чистота се назива бестрашем, и то с правом: она е почетак свеопштег васкрсеа и
обесмреа смртних.
Бестраше показа она кои рече: "Ум Господи имам" (уп. 1.Кор.2,16). Бестраше
показа и она Египанин, рекавши: "Не боим се Господа" [2]. Бестраше показа и она
што е молио Бога да му врати страсти [3]. Ко се, пре будуе раске светлости, удостоио
таквог бестраша као она Сириац? (1149) Та, Давид, толико чувени пророк, каже
Господу: Попусти, да се одморим (Пс.38,14)! А ова атлет Божии каже: "Престани да ме
запускуеш валовима благодати Твое" [4].
Бестраше има она душа коа се тако навикла на врлине, као што су страсни уди
навикли на уживаа.
Ако е краа граница стомакоугааа у томе да се силом еде и онда када се не жели
ести, онда е, свакако, краа граница уздржаа у томе да се непослушна природа
наша уздржава и онда када гладуе. Ако е врхунац блуда у томе да се човек помами од
похоте и према животиама и мртвим стварима, онда е врхунац чистоте - односити се
своим чулима према сваком биу као ствари без живота. Ако е граница среброуба,
156
никада не престаати са гомилаем пара и никада се не заситити, онда е врхунац
нестицаа - не штедети ни свое сопствено тело. Ако е граница униниа у томе да се
чак ни у потпуном спокоству нема трпеа, онда е врхунац трпеа кад човек и
посред навеих невоа сматра да га ништа не узнемирава. Ако е пучина гнева у томе
да се човек разари и када е потпуно сам, онда е дубина издрживости кад човек
остае миран без обзира да ли су присутни или не они кои га злоставау. Ако е
врхунац таштине, да се човек понаша суетно и онда када нема никога ко би га
похвалио, онда е без суме знак савршеног неславоуба када се и приликом посете
страних уди никад не поткраде ни намаа суетна помисао. Ако е знак пропасти (т.
гордости), узносити се и безначаним делима, онда е спасоносна ознака смиреа,
мислити смирено о себи и поред великих подвига и успеха. И ако е обележе свецелог
острашеа, да се човек хитро покорава скоро свему што демони тано посеу у егову
душу, сматрам да е обележе светог бестраша кад човек може искрено реи с
Давидом: Онога лукавога кои се склонио од мене, не познах (Пс.100,4) ни како, ни ради
чега дое, ни како оде? Напротив, потпуно сам равнодушан према свему томе, пошто
есам, и биу сав седиен са Богом.
Ко се удостоио таквог духовног стаа, има у себи настаена, ош за живота у телу,
самога Бога кои га увек води у свим речима, и делима, и мислима. Стога такав човек
кроз унутраше озарее чуе у себи као неки глас кои му открива воу Господу, и
постае узвишении у односу на свако удско учее. Кад у дои и показати се лицу
Божием (Пс.41,3)? Не подносим више пламен ове чеже, ве иштем бесмртну лепоту,
коу ми Ти, Господе, даде пре но што сам пао у ово блато!
Но, зашто много говорити? Бестрасник више не живи сам, ве у ему живи Христос,
као што вели она кои е срено ратовао рат, завршио трку и одржао веру [православну]
(уп. Гал.2,20; 2.Тим.4,7).
Царска круна ние саставена само из едног драгуа. Тако ни савршеног бестраша
нема ако смо макар и едну едину врлину (без обзира како безначана изгледала)
пропустили да извршимо.
Замиша бестраше као небески дворац небеског Цара: (1152) многе су обитеи
унутар града [5]; зид, пак, тог небеског ерусалима есте - опрошта грехова. Брзо,
брао, да наемо улаз у брачну собу тога дворца! Ако нас, (о, несрее!) задржава
бреме грешних навика или време кое смо провели у греху, онда се бар постарамо да
не будемо лишени какве обитеи у близини брачне собе! Ако ош храмемо, или смо
посустали, потрудимо се на сваки начин макар да се наемо унутар зидова градских.
ер, ко не уе тамо пре но што наступи кра, бое реи - ко не прее преко тог зида,
морае да се настани у пустии. Због тога се неко и молио, говореи: Уз Божиу помо
преи у преко зида (Пс.17, 30). И други, као од лица Божиег, вели: Нису ли то греси
ваши, кои су се испречили измеу вас и мене (Ис.59,2)?
Развалимо, приатеи, бедем ове преграде кои смо непослушаем на свое зло
подигли. Узмимо овде разрешее дуга, ер, у аду нема никога ко би нас могао излечити.
Не бавимо се више ничим земаским, брао! Ми смо се уписали у уде кои се ни о
чему земаском не брину. Нема греха, нема времена, нема бремена коим бисмо се
могли изговорити. Онима кои примише Господа крштеем поновног роеа, Бог даде
власт да буду чеда Божиа (н.1,12), рекавши: Почините [од земаских брига] и
познате да сам а Бог (Пс.45,11) и бестраше! ему слава у све векове. Амин.
157
Блажено бестраше узноси бедни ум удски са земе на небо, и са убришта
страсти подиже га, сиротог, а свеопевана убав чини да седне са началницима,
светим анелима, са началницима народа Господег.
НАПОМЕНЕ:
1. Свети Тито. Руси у своме преводу указуу на преподобног Титоа, из Изрека
стараца, стр., 327, ст. 1.
2. Свети Антоние Велики.
3. Свети ован Колов (+ око 430), едан од навеих египатских подвижника,
подвизавао се у Скитско пустии, у северозападном Египту, око 30 Кт од
Нитриске горе, и то као ученик светог Пимена (уп. Житие 27. августа), а потом
учите светог Арсениа Великог (уп. Нап. 12 уз Поуку XXVII). Он се нарочито
истакао своом великом смиреношу. За собом е оставио низ изрека кое су
записали монаси егове обитеи (уп. Житие светог ована Колова, 9.
новембра).
4. Свети ефрем Сирин (306-373), родом из Месопотамие (Низбис), истакнути
подвижник и хришански писац. Песничка душа, он никада ние улазио у
философске спекулацие. Сва егова дела зраче великом топлином и
надахнуем, ненаситом богочежом и благодатном убаву Божиом.
Учествовао на I Васеенском сабору; за акона га рукоположио свети Василие
Велики. Писао е многоброна дела на сириском езику, у прози и у стиху. Оставио
е дивну молитву: Господе и Владико живота мог (уп. Житие 28. ануар).
5. Под многим обитеима, Илиа Критски подразумева различите ступеве
благодати Божие (уп. Схол. 8, соl. 1153 СD).
158
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука ХХХ
О СВЕЗИ ДОБРОДЕТЕНЕ ТРИАДЕ ВРЛИНА,
Т. О УБАВИ, НАДИ И ВЕРИ
(1153) А сад, после свега што е речено, остае ово трое, свеза (1156) коа све повезуе
и држи: вера, нада, убав. А навеа е убав (1.Кор.13,1З), ер се оме именуе Бог
(уп. 1.н.4,16). По моме мишеу, вера е зрак, нада светлост, а убав круг сунчев. А
све чине едан блесак и едан са.
Вера све може да учини, све да твори. Наду милост Божиа ограуе и чини е
непостидном. А убав никад не пада, не заостае и не да мира ономе кои е занет
еним блаженим одушевеем.
Ко хое да говори о убави Божио, одважуе се да говори о Богу. А расправати о
Богу клизаво е и опасно за уде кои не пазе много. Истина убави позната е
анелима, па и има - по деству озареа. Бог е убав (1.н.4,16). А ко хое речима
да обасни шта е Бог, чини што и слепац кои би сео на обалу океана и хтео да измери
колико е песка на еговом дну.
По своо каквои, убав е уподобее Богу, у мери коа е доступна смртницима. По
своме деству, она е извор вере, бездан дуготрпеивости, море смиреа.
убав е, у правом смислу речи, напуштае било какве неприатне мисли у односу на
другог човека. ер, убав не мисли о злу (1.Кор.13,5).
убав, бестраше и богоусиновее разликуу се измеу себе само и едино по
називу. Светлост, ога и пламен се стичу у едном деству. Тако треба замишати и те
три врлине.
У сразмери са ишчезаваем убави, у нама се ава страх. ер, човек у коме нема
страха - или е пун убави, или е душевно ве мртав.
Ние ни намае неприлично поредити чежу и страх, ревност и преданост, служее и
убав према Богу с оним што се код уди обично да видети. Блажен е, дакле, човек
кои воли Бога као што занесен убавник воли своу драгану. Блажен е човек кои се
бои Бога, као што се осуеници плаше судие. Блажен е човек кои е постао усрдан у
истинско преданости Богу, као што су благоразумне слуге усрдне према свом
господару. Блажен е човек кои е у вршеу врлина постао ревностан онако како су
ревносни мужеви кои, ради своих супруга, себе лишавау и сна. Блажен е човек кои у
молитви стои пред Господом онако како служитеи стое пред царем. Блажен е ко се
подвизава да непрестано угаа Господу, као што се неки труде да угаау удима.
Мати тако ние привржена свом одочету, како е син убави свагда привржен Господу.
Она ко заиста воли, стално замиша лик военога, и са уживаем га грли у души
159
своо. Он од чеже ни у сну нема одмора. И тада егово срце разговара са жуеним.
Тако е обично у телесно, али и у бестелесно убави. Раен том убаву, неко рече
о самоме себи (а за мене е то одувек било едно чудо): а спавам, по природно
нужности, а срце мое бди, по велико убави моо (Пес.н.пес.5,2).
Запази, о, душо пуна вере: када као елен истреби звери [т. страсти], душа [почие да]
жуди и гине за Господом, захваена огем убави као отровом.
(1157) Дество глади е некако неасно и неодреено. Дество жеи е, напротив,
одреено и асно, ер е свако може осетити по унутрашем жару. Зато и вели
богочеживи песник: Жедна е душа моа Бога, Бога крепкога, живога (Пс.41,3)!
Присуство военог човека нас приметно меа и чини ведрим, радосним и веселим.
Какву ли тек промену нее изазвати присуство Господа Христа, када невидиво дое у
посету чисто души?!
Када се осети у дубини душе, страх Божии обично истеруе и прождире правштину.
Прику, каже, тело мое за страх Тво (Пс. 118,120)! И света убав прождире неке
душе, по ономе кои рече: Прогутао си ми срце, прогутао си га (Пес.н.пес.4,9), док
друге чини озареним и радосним, по реченоме: Узда се срце мое у ега, и поможе ми,
и процвета тело мое (Пс.27,7).
Када е срце човеково весело, и лице му сиа. Када е сав човек прожет убаву
Божиом, и споа се, на телу еговом, као на неком огледалу, примеуе са егове
душе. Тако се прославио Мосие, боговидац (уп. Изл.34,28-35). Они кои су достигли
такав равноанелски ступа, често заборавау на телесну храну. а мислим да они
начеше не осеау ни потребу за ом. Ние ни чудо: чак и уди кое телесна жуда
мучи често одбиау да еду. Сматрам да ни тело Ових бесмртника више ние подложно
болестима (противно свим природним законима). ер, ихово тело е очишено, и на
известан начин (деством пламена чистоте кои е у има пресекао пламен страсти),
начиено нетрулежним. Мислим, чак, да и оно што еду, еду без икакве насладе. ер,
као што подземна вода напаа корен бике, тако и небески ога храни душу ових
светих уди.
Са порастом страха Божиег, у човеку се ава и убав. Врхунац чистоте е основни
услов знаа о Богу. Сам Бог на таанствени начин уводи у свое истине онога ко е
осеаа своа савршено сединио с им. ер, доклегод не дое до седиеа свих
наших осеаа са Богом, тешко се о ему може говорити. Сединивши се с човеком,
едносушно Слово усавршава чистоту, своим доласком умртвивши смрт. А када смрт
буде умртвена, ученик истинске теологие бива озарен Богом. Реч Господа, реч коа
од Господа долази, чиста реч егова, пребива ва век века. Ко ние познао Бога, говори
о ему са нагааем. Чистота, пак, свог ученика чини теологом, кои сам собом
обавуе догмате о Пресвето Троици.
Ко воли Господа, напре е брата свог заволео. Друго е доказ првога. Ко воли
ближега, никада не подноси уде кои се баве оговараем. Штавише, бежи од их
као од ватре. Ко каже да воли Господа, а на брата се свог ути, личи на човека кои
саа да трчи.
Мо убави е у нади. Надом очекуемо награду за убав. Нада е обогаее
невидивим благом; нада е сигурна ризница пре ризнице. Она е одмор од мука, она -
капиа (1160) убави, она убиа очаае, она е слика будуих добара. Недостатак наде
160
представа ишчезавае убави. Са ом су везане наше муке, на о се граде наши
подвизи, у милост Божиа окружава. Монах кои е оме испуен, употребава е као
нож коим кое униние. Наду раа искуство дарова Господих. ер, ко дарове Божие
ние осетио, не може а да не сума. Нада побеуе гнев: она не постиуе (Рим.5,5). А
срдит човек ние пристоан.
убав е дародавац пророштва. убав е извор чудеса. убав е бездан озареа.
убав е извор благодатног ога: уколико више пламти, он утолико више распауе
же жеднога. убав е живот анела. убав е вечито напредовае.
Обави нам, о, налепша врлино, где напасаш овце свое, где почиваш у подне
(Пес.н.пес.1,6). Осветли нас, напои нас, води нас, руководи нас, ер, ето, желимо да
достигнемо висине твое. Ти владаш над свима. Ранила си ми душу, па сад не могу
више да издржим силину твог пламтеа. Одакле да почнем с песмом у твоу част? Ти
владаш силом морском, таласае валова морских у бури Ти укроуеш и умртвуеш.
Ти као раена воника обараш на тле горду помисао. Мишицом силе свое разбила си
неприатее твое и убитее твое чиниш непобедивим (Пс.88,10-11).
Горим од жее да дознам како те е аков видео учвршену на врху лествице (уп.
Пост.28,12)! Како е, дакле, изгледао та пут у висине, реци ми, молим те? Какав е
начин и смисао реаа ступева, оних стуба кое постави у срцу своме убите тво
(уп. Пс.83,6)? Колико их е, желим да знам? И колико е времена потребно да се сви они
преу? Она што те е видео и борио се с тобом, известио нас е само о анелима кои
воде уз лестве. Ништа друго ние хтео, или тачние - ние ни могао да открие, ако баш
треба сасвим тачно да кажем.
А убав, та царица, ави ми се као са неба, и рече као да говори на ухо душе мое:
"Докле год се, убитеу мо, не ослободиш од дебине тела свог, нееш бити у стау
да видиш лепоту моу, онакву каква есте. А лестве аковеве нека те науче да
саставаш духовну лествицу врлина, на чием сам врху а учвршена, као што и велики
посвееник мое тане рече: Сад остае ово трое: Вера, нада, убав... Али од их
навеа е убав (1.Кор. 13,13)".
Кратка поука коа у себи садржи све што е у ово кизи опширно речено
(1161) Пеите се, пеите, брао! Храбро поставате лестве у срце свое, слушауи онога кои е
говорио: Ходите, попнимо се на гору Господу и у дом Бога нашега (Ис.2,3), кои усавршава ноге наше
да буду као у елена, и кои стои на висинама (Пс.17,34), да бисмо постали победници на стази егово!
Трчите, молим вас са оним кои е говорио: Потрудимо се, док не достигнемо сви у единство вере и
познаа Сина Божиега, у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф.4,13), кои е, крстивши
се у тридесето години видивог узраста, достигао тридесети ступа мислене лествице. ер, Бог е
убав.
ему приличи песма, ему власт, ему сила, пошто есте, и беше, и бие узрок свакога добра у
бесконачне векове. Амин.
161
Свети ован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
РЕЧНИК
Настоали смо да приликом превоеа избегнемо стварае и употребу нелогизама.
Ипак, негде е то било неопходно. У овом Речнику дато е значее само неколико
наважниих израза, кои би, без обашеа, читаоца могли довести у недоумицу.
безмолвие
т. стае молитвеног тиховаа. Ради се о мировау, своеу телесних крети на
намау меру да би се постигла и одржала навеа усредсрееност духа. Под
безмолвием се, уопште, подразумева едан начин, вид монашког подвига, чие су
основне црте: усаменост, одваае и прекид скоро свих веза са споашим светом и
другим удима, и молитва (нарочито тзв. умна молитва) као главна делатност
подвижника. Монах кои спроводи такав начин живота назива се безмолвник; водити
такав начин живота каже се безмолствовати
беспристраше
ние непристрасност као одсуство субективности, пристрасности у суеу и
оцеивау, ве одсуство осеане везаности за било коу ствар на земи, за свет у
целини. То е у извесном смислу равнодушност према свему што е земаско: човек
кои поседуе врлину беспристраша може поднети свако лишавае у свету, ер му ние
ни до чега овоземаског, ве само до духовног, небеског, вечног. Наравно, пристраше
е супротан однос према свету, по коме е човек осеано, страсно везан за
овоземаски живот у свим еговим проавама.
истечее
реч коа има строго одреено значее: то е исто што и полуциа, излив семена
(сперме) у сну или спонтано у будном стау.
нестицае - добровоно сиротовае
на руском - нестажателност, т. однос према вештаственим вредностима у коме се
човек добровоно, свесно одриче сваког стицаа било каквих тварних добара и
одлучуе да води живот без икаква власништва над стварима, да сиротуе, да живи као
сиромах без ичега.
промислитески
162
по промислу, или ош тачние - по плану Божием, по бризи коу Бог показуе за свет и
сваког човека посебно. Икономиа е, првобитно, уреее, управае куом,
домаинством; отуда уопште план по коме се нешто уреуе, ради, организуе.
сагледавае
гледае или посматрае, али нарочито паживо, усредсреено посматрае. Грчки
израз у аскетско литератури средег века има сасвим одреено значее нарочито
упорног, асног и непосредног размишаа, кое прелази из сфере логичког у област
надлогичког, те добиа карактер едне мистичке очигледности. Сагледавае е колико
логички, умни, толико и надлогички, надумни акт душе. Она кои се налази у стау
сагледаваа назива се сагледате, а глагол е сагледавати.
самосудан
кои самога себе подвргава суду свое савести, свог духовног разума, своих начела.
светоубе
оргинална грчка реч значи и склоност ка гиздау, украшавау и кинуреу, али на
месту на коме е у Лествици употребена (Поука XXVIII, соl. 1133) значи убав према
свету, према овоземаским вредностима.
смиреноуме
израз се своди на поам: мислити о самоме себи скромно, чак више него скромно: ниско,
крае раво; мислити о себи као о личности коа - сама по себи - не поседуе никакву
вредност. Супрото томе е гордоуме (високоуме) у коме човек о себи мисли као о
нечему веома високом, вредносном, врлом, заслужном и пред Богом и пред удима.
стомакоугаае
кованица коу смо морали усвоити због потребе да се грчки израз на неким местима
преведе баш едном речу а не са две речи (угаае стомаку). У ствари, ни та кованица
не изражава грчки поам гастримаргие у потпуности. Грчка реч означава не само
угаае стомаку него беснило, лудило, помаму стомака, стае у коме стомак суверено
господари човековим бием.
туиновае
етимолошки, грчка реч значи живот у туини, ван свое отабине, одлажее из свог
завичаа, емигрирае у другу зему. У аскетици, она значи и живот ван свог родног
места и пребивалишта ради монашког подвига. Преносно, назад, то може да буде и
живот у едно сасвим друкчио духовно средини или сфери него што е била
163
дотадаша. Од исте основе изведене су и речи: туиновае и туиновате.
униние
старословенски израз кои и етимолошки и по звучности набое изражава смисао
изворне грчке речи. То е, наиме, нека врста чамотие, клонулости, умора, тромости и
мрзовое духа, при чему се душа пасивно препушта едно сиво, суморно
безвоности; такво стае душе, у коем е паралисана свака вона делатност; бежае
од правог, озбиног живота, кои тражи савлаивае онога што нам е неприатно,
дакле активну духовну борбу са препрекама на путу ка оствареу личног духовног
идеала.
целомудреност
ова израз има два значеа, шире и уже. У ширем смислу, и етимолошки,
целомудреност е стае духовног здрава, здравоуме; стае у коме се две душевне
силе и способности налазе у складу и природном поретку, те су, на пример, нижи
биолошки нагони (нагон исхране, полни нагон и др.) потчиени закону ума, духа. У
ужем значеу, целомудреност е стае душевне чедности, чедан однос према полном
нагону. То не мора обавезно бити и потпуно уздржае од полне везе (говори се и о
целомудрености супруга), ер е целомудреност и у овом смислу пре свега правилан
однос измеу духа и полног нагона, однос у коме дух влада а нагон се покорава духу.
Ту е нагон ограничен и регулисан духом, савладан духом. У Лествици е ова израз
употребен у оба значеа, но ипак више у овом другом, ужем значеу полне врлине.
Код монаха се о целомудрености говори у значеу кое покрива не само чистоту од
блудних ради и покрета, ве и чистоту помисли и жеа.
164